Спасите своје тело

Др КатеринКУСМИН

СПАСИТЕСВОЈЕ ТЕЛО

С француског превела НАДА БОЈИЋ

ПРИВРЕДНО-ПРАВНИ ПРИРУЧНИК БЕОГРАД, 1988.

Др. Катерин КУСМИН СПАСИТЕ СВОЈЕ ТЕЛО

СВЕТ БЕЗ БОЛЕСТИ

Свакако је права утопија желети да створимо један нови свет у коме људи неће никад бити болесни. У овом тренутку пре је реч да изградимо Нојев ковчег, да би бар неки од нас избегли овој здравственој катастрофи. У време кад се јавља нова болест — коју су назвали СИДА или АИДС, а која се приписује ослабелости одбрамбеног система организма који није у стању да се бори против одређеног вируса који изазива ову опасну заразну болест са великом смртношћу — зар није сада најхитније побољшати одбрамбено стање организма. Најбољи метод за то је примена здравог начина исхране, што сам досада имала прилику безброј пута да докажем.

Међутим, постоји народ који не зна шта су то болести: то су Хунзи, народ који живи на Хималајима, на крајњем северу западног Пакистана. Њихова земља се граничи са руским делом Памира, Авганистаном и кинеским Тибетом. Она се увукла међу ове три земље од којих је раздвајају планине високе и седам хиљада метара. У овој области живи неколико племена. Дуго времена се није знало за њих. Године 1935, било је потребно прећи 500 километара, путовати месец дана, да би се дошло до првог Европљанина. Први пут смо чули да се о њима говори 1910. године.

Кад је Индија постала британска колонија, они су послали у све провинције своје лекаре који су имали задатак да поднесу извештај о здравственом стању становништва и да им притекну у помоћ у случају болести. Тако је један Шкотланђанин, Мак Карисон, прихватио место лекара на северу Кашмира. Посао је радио са жаром младог лекара и урадио је исцрпну анализу здравственог стања у овом крају Индије. Од 1904. до 1918. године, редовно је одлазио међу многобројна мала племена, која су била мање—више аутономна. Међу њима били су и Хунзи. Они су све зачуђивали својим одличним физичким изгледом, добрим здрављем и великим радним капацитетима. Али младог лекара, Мак Карисона, није занимало здравље ових племена, већ њихове болести. Сем неколико прелома, он, у ствари, није ни имао шта да лечи код њих!

У Мак Карисоново време нису се још увек разликовали различити степени здравља и њихове карактеристичне манифестације, као ни тачни услови од којих оно зависи. Што се, уосталом, није ни до данас променило! У време његовог студирања, као што је то случај и са савременим лекарима, они се нису припремали да размишљају о здрављу већ само о болестима. Здравље је за лекаре нешто о чему се не треба бринути све до тренутка кад оно постане угрожено.

Међутим, много година касније, Мак Карисон ће се у својим научним радовима запитати шта је то здравље. Тада ће се сетити племена Хунза и почеће да истражује разлоге њиховог тако изузетног здравља. Познавајући друге народе из исте области, на истој надморској висини као и болести које су владале око њих, могао је да врши та своја истраживања у специјално повољним условима.

Његова проучавања довела су га до закључка да Хунзи представљају оно што сматрамо као идеал људског здравља. Они су поштеђени свих хроничних болести и супротстављају се својим моћним одбрамбеним системом свим врстама зараза. Сем неколиико ретких случајева грознице, праћене високом температуром, као и

2


упале очију у време зимских дана, због велике задимљености у колибама, Мак Карисон није могао да открије било коју другу болест код овог племена. Старост уопште није утицала на њихов добар вид, слух. Њихови зуби су остајали потпуно нетакнути, срце способно за све напоре. Живот им се гасио између 120. и 140. године и подсећао је на пламен који је тихо, али дуго горео. Мушкарци раде на пољима до 75. године. Изгледало је као да умор и страх не постоје за њих. У планинама се од њих нису могли наћи бољи носачи или гласоноше. Пут дуг 230 километара за Хунзе није представљао никакав изузетан напор. Овај народ је увак био исто расположен, склон за шалу, смех. Чак и у временима глади, великих лишавања и јаких хладноћа, нису показивали никакве знаке раздражености, забринутости, нестрпљења. Душевне болести, као што је био случај са другима, нису постојале за њих.

Пошто ми имамо своје ставове и схватање о здрављу, требало би измислити неки нови појам за хиперздравље Хунза. Ако њихово здравље представља образац здравља за људску врсту, онда оно што ми називамо здрављем не одговара, у ствари, истинском здрављу. То је само статистичко стање, просечно стање здравља оних за које се сматра да нису болесни. То је променљиво стање, стање које сваким даном постаје све горе. Мак Карисон дефинише ово стање као зону сумрака нашег здравља која постаје све мрачнија. Ми живимо у том стању здравственог сумрака и не размишљајући о томе.

После једне исцрпне студије о свим факторима који су могли да утичу на овако изузетно здравље Хунза, доктор Мак Карисон је дошао до закључка да се одлучујући, главни фактор, налази у начину исхране.

Пошто се вратио у Енглеску, он је, у таку више година, вршио експерименте на пацовима да би потврдио своје закључке донете у Индији. Хранио је хиљаду и двеста пацова типичном храном коју узимају становници обичних четврти Лондона: бели хлеб, тестенине од белог брашна, џем, месо, харинге, конзерве, слаткише и извесну количину куваног поврћа. Убрзо је приметио да су, после краћег или дужег времена, сви ови пацови обољевали од скоро истих болести као и људи. Чим су биле подвргнуте начину исхране људи у великим градовима, ове животиње су постале раздражљиве, узнемирене, агресивне. Неке међу њима завршиле су свој живот прождирући се међусобно. Другу групу пацова, Мак Карисон је хранио храном типичном за Хунзе. Нико од њих није оболео и међу њима је владао мир и добро расположење.

Још један научник, Дејвид Лоример, интересовао се за Хунзе. Он је био лингвист и живео је са својом женом петнаест месеци међу Хунзима да би проучавао њихов језик и обичаје. Ево шта је он записао о њима.

Хунзи су народ који броји десет хиљада становника, који су подељени у шест племена и живе у сто педесет села, која су смештена на надморској висини од 1600 до 2450 метара. Престоница се налази у граду Балти. Села се налазе једна изнад других, попут неких планинских балкона, на растојању од петнаест километара, на сунчаним падинама које се уздижу изнад понора који је дубок 600—900 метара. Оно што нас чини блиским овом малом, крајње симпатичном и једноставном народу је чињеница да они не припадају жутој раси, већ да су бели, то јест, да припадају нашој раси.

Можемо их сасвим лепо замислити како се шетају, обучени у европска одела, улицама наших градова, не привлачећи никакву пажњу својим чудним изгледом.

3


Они су средњег раста, просечне су лепоте и не подсећају ни на један азијски народ који их окружује.

Легенда каже да су они потомци ратника Александра Македонског који су остали у овој области. Њихов језик не припада ниједном познатом језику. Они су, кроз векове, сачували свој идентитет, венчавајући се искључиво са особама из других племена Хунза, искључујући потпуно друге народе из свог суседства.

Живе од земљорадње и сточарства. Њихова земља је сиромашна. У читавој области нема шума. Да би могли да обрађују земљу, морају да је наносе на за то направљене терасе. Кише су ретке у овим крајевима и да би могли да наводњавају то мало своје обрадиве земље, морали су да конструишу аквадукте и канале од камена, који су дугачки и двадесет километара.

Становници племена Хунза немају много новца. Чувају га за куповину алатки, платна за своја одела и свиле за свечане прилике а празнике.Они упорно одбијају увожење индустријски обрађене хране и хране се искључиво производима које добијају са своје земље. Да би повећали њену плодност, брижљиво скупљају животињско ђубре и тако обезбеђују кружење органских и минералних материја, које прелазе из земље у биљке, из биљки у животиње и човека, да би се поново вратиле у земљу.

Чак је и трава ретка у овој земљи, као и стабла топола која оивичавају њихова мала поља и чије лишће служи као храна за стоку. У јуну се секу гранчице топола које се брижљиво чувају за зимску сточну храну. Дрво тополе им служи за изградњу кућа.

Ништа се не баца што је органског порекла јер је изузетно велика несташица у сточној храни. Деца скупљају на све стране сваку травку или опали лист. Дакле, не постоји храна од које би се стока угојила, поготово не да би се храниле свиње. Из истог разлога врло се мало гаје и кокошке, па зато нема ни јаја.

Исхрана овог народа веома је једноставна и састоји се углавном од житарица, воћа и мало поврћа. Месо је посно и има га веома мало. Млечних производа скоро да и нема. Житарице које успевају у овом крају су: просо, хељда, јечам и пшеница.

Сунца у овој области има довољно да би се добиле две жетве годишње и на највишим теренима, под условом да се смањују културе. Тако се на истим пољима прво сеје јечам а затим просо. Хељда се сеје после жетве пшенице.

Житарице се чувају у зрну и мељу се према потреби у млиновима на воду, у којима је доњи точак од камена. Он је непокретан. Горњи воденични камен је покретан и од размака између та два камена зависи финоћа брашна. Самлевено брашно се одмах троши.

Хунзи гаје грожђе, јабуке, беле дудиње, које су необично слатке и личе, кад се осуше, на суво грожђе. Међутим, главно воће су кајсије, које су нешто ситније од оних које расту у Европи. Од дивљег бадема, који је јестив, добија се изврсно уље. Све врсте воћа суше се за зиму. Од поврћа гаје кромпир, сочиво и још неке врсте као и ми, али у веома малим количинама.

Зима траје од четири до шест недеља. Почетком пролећа, њихове резерве хране су скоро исцрпљене и они се тад хране тек пристиглим поврћем, травом која расте у пољима жита и младицама воћа. Овај период »пролећњег поста« поклапа се са временом тешких земљорадничких радова и траје до јуна. Лица ових људи постају мршава, црте оштре, али они и даље вредно раде, чисти су, уредни, пуни обзира, срдачни и расположени. Овај принудни пост је привремен и периодичан и нема никаквих последица по њихово здравље. Насупрот.

Примери који следе показаће кобне последице наше савремене исхране, која је

4


тако далека од исхране припадника племена Хунза.

КАКО СЕ ХРАНИМО: ПРИМЕРИ ЛОШИХ ЈЕЛОВНИКА

Кад се, у нашој земљи, постави питање било којој особи, из било које средине (чак и здравствене): »Како се храните?«, она ће вас зачуђено погледати, јер јој то питање изгледа толико бесмислено и смешно и одговориће увек исто: »Па, нормално!«

Кад покушамо да одредимо квалитет и квантитет одређених масних материја, ако је реч о особи која сама купује своје намирнице и сама кува, можемо да се надамо ваљаном одговору. Али ако упитамо оне који се углавном хране у ресторанима и мензама, или особе које припадају класи имућних па се о њиховој исхрани брину други, приметићемо да они уопште не воде рачуна о саставу оног што једу. Они не знају, пошто не купују сами (намирнице и не припремају сами своја јела, колико уносе у свој организам масних материја и које су оне врсте, колика је њихова штетност по њихово здравље — све до тренутка док не наступи катастрофа, инфаркт миокарда, на пример.

Ево како, у Швајцарској, изгледа свакодневни нормални јеловник:

Ујутро: чај или бела кафа (зашећерена), хлеб, бутер, џем.

Такав доручак, који се назива »комплет са чајем или белом кафом«, не садржи ниједну свезу, некувану намирницу, у њеном природном стању. Он је изузетно сиромашан у свим врстама витамина.

У подне: чорба од поврћа или »супа из кесице« фабричке производње; месо или сухомеснате прерађевине, тестенине или глазирани пиринач, кромпир, различито кувано или свеже поврће у облику салате; свеже или кувано воће или разноврсне посластице (кремови, сладолед, разни колачи, торте, итд.).

Овако разноврстан оброк могао би да буде на известан начин задовољавајући кад би салата била припремљена од свежег поврћа са уљем које је цеђено »на хладно«, а не оним уобичајеним икоје садржи штетне масне материје које повећавају потребу организма за витамином Ф и тако стварају његову несташицу у организму.

У 16 часова: ништа, или чај са ситним колачима. Колачи углавном садрже такозване празне калорије и најчешће су прављени са штетним масним материјама.

Увече: остатак јела од ручка са сухомеснатим производима или сиром, или пак бела кафа допуњена са пудингом, кремом, тортом или компотом.

Овај оброк садржи другу порцију меса, што је сувишно, посебно за особе икоје већи део времена проведу седећи. Уз све то, оваква вечера је потпуно сиромашна витаминима.

Вежбање на свежем зраку помаже бољој оксидацији организма, што опет помаже бољем сагоревању унете хране и подстиче активност наших ткива. Захваљујући аутомобилу, па и механизацији пољопривредних машина, све више времена проводимо седећи и избегавајући сваки физички напор. Ако желимо да

5


останемо здрави, неопходно је да постанемо умеренији у јелу и пићу, да успоста-вимо добар однос између катализатора (витамина и олиго-елемената) и калорија (шећер, масноће), разуме се, у корист првих и да поново уведемо у навику минимум физичког напора од седам часова недељно, на пример, у облику спорта на свежем ваздуху.

Шећер, бело брашно и засићене масноће треба што хитније заменити другим намирницама које ће смањивати наш апетит и спречавати гојазност, која је, у наше време, изузетно узела маха. Подаци говоре да 40 посто Американаца данас има претерану тежину.

Ја предлажем исхрану која је инспирисана исхраном сељака у току прошлог века, кад су дегенеративне болести — назване болестима цивилизације — биле још веома ретке. Стриктно придржавање овог начина исхране биће потребно ако желите да се што пре ослободите и брзо улклоните последице тих дегенеративних болести. Било би добро да се ње придржавају и они који нису болесни, али желе да задрже своју најбољу форму.

То је нормална исхрана, са мало масноће, састављена од природних и свежих производа, са значајним присуством некуваних, живих намирница. Она мора бити прихваћена за цео живот.

ОПШТА ПРАВИЛА ИСХРАНЕ

Ова правила важе и за здраве особе, у том је случају »не« замењено са »мало«.

• НЕ ЈАЈА ПРИПРЕМЉЕНА У ОБЛИКУ МАСНИХ ОМЛЕТА, МАЈОНЕЗА, КОЛАЧА, ИТД.

• НЕ ЧВРСТЕ МАСТИ, ПОДРАЗУМЕВАЈУЋИ И БУТЕР• НЕ АЛКОХОЛ• МЛЕКО БЕЗ МАСНОЋЕ• МАЛО ШЕЋЕРА И СОЛИ• ЈЕДИНА ДОЗВОЉЕНА И ПОТРЕБНА МАСНОЋА: НА ДВАДЕСЕТ ЧЕТИРИ

САТА, ЈЕДНА ДО ДВЕ СУПЕНЕ КАШИКЕ УЉА ЦЕЂЕНОГ НА ХЛАДНО (УЉЕ ОД СУНЦОКРЕТА, ЛАНА ИЛИ ПШЕНИЧНИХ КЛИЦА). ОВО УЉЕ НЕ КУВАТИ, ВЕЋ ГА УПОТРЕБЉАВАТИ СВЕЖЕ.

***

ВИТАМИН Ц ИЛИ АСКОРБИНСКА КИСЕЛИНА

Недостатак витамина Ц: скорбут

Витамин Ц је вишеструки катализатор

Скорбут, болест коју проузрокује недостатак витамина Ц, била је позната још у античким временима. Настаје ако се из исхране искључи дуже времена (од 90 до 180 дана) воће и поврће. Описали су га и дефинисали још стари Римљани. У току седмог крсташког рата (1248—1254) назван је чак и »куга«. Скорбут се јављао у

6


ендемској форми у утврђењима која су била дуго опседана или на бродовима за време дугих пловидби морима. Дакле, у прошлости је скорбут нарочито нападао војнике и морнаре, то јест особе мушког пола које су због својих изузетно великих физичких и психичких напора осећали повећану потребу за витамином Ц.

У току свог путовања из Лисабона за Индију, обилазећи Рт Добре Наде, које је трајало од 9. јула 1497. до 20. маја 1498. године, Васко де Гама изгубио је због скорбута стотину од сто шездесет својих морнара. Чим су залихе воћа и поврћа биле исцрпљене, морнари су се хранили само двопеком и засољеном говедином и свињетином — храном која није уопште садржавала витамин Ц. У току неколико месеци користили су Ц витамин који се налазио у њиховом организму, посебно у кичменој мождини и надбубрежним жлездама. Кад су ове залихе биле истрошене, долазило је до скорбута.

Особе које имају ране на телу или неке запаљиве процесе имају потребу за већом количином Ц витамина. Резерве се брзо троше, осећа се недостатак овог витамина.

Дакле, скорбут је била честа болест јер није постојала могућност да се сачувају и дуго транспортују намирнице које садрже витамин Ц. Спасилачко дејство појединих биљки, а нарочито першуна, лимуна, корена рена, итд, било је познато још у средњем веку. Године 1536, француски истраживач Жак Картије, пошто је изгубио већи део своје екипе због скорбута, сазнао је од канадских Индијанаца да је ову болест могућно спречити и излечити помоћу чаја младица четинара.

Према описима који потичу из прошлости, скорбут је настајао четири месеца после започете пловидбе: десни су отицале и крвариле, зуби су испадали; стварали су се хематоми (крвни подливи) испод коже, у мишићима и испод покоснице; ноге су отицале и на њима су се стварале ране; сталне дијареје и општа клонулост претходе смрти. Велики број ових симптома се манифестује и у последњем стадијуму рака, посебно леукемије.

Године 1747, шкотски лекар Џејмс Линд установио је значај јужног воћа у спречавању појаве скорбута. Захваљујући овом открићу, Џемс Кук је, у другој половини XВИИИ века, знао да заштити од скорбута већи део своје екипе у току пловидбе која је трајала три године. Умрло је само пет морнара. Овај резултат није постигнут само увођењем у исхрану свежег киселог купуса и сирупа од поморанџи и лимуна, већ и захваљујући повећаној хигијени која је спречавала појаву разних инфекција и болести. Тако је смањено трошење резерви витамина Ц из самог организма.

Мада су последице авитаминозе (недостатка) витамина Ц одавно познате, откриће активне супстанце и њено синтетизовање су новијег датума (1928, Алберт Сент-Ђерђи). Витамин Ц је најпре био издвојен из надбубрежних жлезда, а затим из зелене паприке. Данас знамо да је реч о киселини чија структура подсећа на просте шећере, као што је глукоза. Аскорбинска киселина (витамин Ц), као и многи други биолошки катализатори, преносилац је кисеоника и активно учествује у дисању ћелија.

Мада је скорбут болест која се данас ретко јавља (осим код затвореника у концентрационим логорима), прескорбутска стања су, насупрот, веома честа. Она се манифестују изразитим умором, губљењем апетита, поткожном хеморагијом (крварење), упаломдесни. У пролеће се, пак, манифестује депресивним стањем, смањеним отпором према разним болестима, поремећајем органа за варење. Недостатак витамина Ц може да буде узрок стерилитету (неплодности) или побачају.

Потреба нашег организма за витамином Ц је веома различита. У трудноћи и у

7


старости потребне су много веће количине. Потреба се повећава и кад је у питању неки тежи физички посао. Мерења су показала да је једном војнику потребно обичним даном 18 милиграма витамина Ц, а за време активности која изискује велики напор чак и 211 милиграма. Пошто је неопходан за многе функције организма, потреба за витамином Ц нарочито расте у време болести. У време опорављања болесника, овај витамин доприноси да боље функционише метаболизам ткива и да се организам што пре врати у своје нормално стање.

Витамин Ц је исто тако неопходан и биљкама и животињама. Он условљава и повећава раст биљки и концентрише се у изданцима и лишћу. Учествује и као катализатор у прављењу шећера. Биљна влакна, која садрже веће количине каротина, имају исто тако и велике количине витамина Ц.

Велики извори аскорбинске киселине (витамина Ц) су: купус, спанаћ, паприка, парадајз, јагоде, рибизле, јужно воће. У 100 грама џигерице има 20 милиграма витамина Ц, у 100 грама першуна 150 милиграма. У истој количини кромпира има 30 милиграма витамина Ц, а у већини воћа око 50 милиграма. Женино млеко има више витамина Ц (44 милиграма на литар млека) од крављег, чији литар некуваног млека садржи 5 до 28 милиграма (Швајгарт). Намирнице животињског порекла (месо, млеко), већина корена биљки и житарице имају веома мале количине витамина Ц.

Као и свака друга активна витална супстанца и витамин Ц је веома непостојано тело. У воденом раствору, у ваздуху, брзо се разлаже путем оксидације. Ово разлагање убрзава топлота. Приликом пастеризације млека он скоро ишчезава, као што је случај и код конзервирања и кувања меса и поврћа. Кромпир који се кува заједно са љуском и тако избегне директни контакт са ваздухом, значи оксидацију, задржава у себи овај веома важан витамин.

Предност природног витамина Ц над аскорбинском киселином, која је добијена хемијским поступком, заснива се на његовој сталној вези са принципом П, односно принципом пропустљивости.

Витамин Ц је, такође, катализатор широког спектра. Човек је очито заборавио, или бар делимично, да га сам производи од глукозе, због одсутности или слабости гена који је одговоран за једини фермент јетре. Он је један од регулатора метаболизма коме нема премца. Животиње које могу саме да производе овај вита-мин, богатије су у њему од нашег организма, што не значи да су наше потребе за њим мање. Поједини аутори мисле да би оне количине које су нађене код животиња, које могу саме да га синтетизују, биле довољне и за човека и да би се тако постигла оптимална ефикасност метаболизма. Они сматрају да — кад би се сваком обезбедила већа количина витамина Ц — да би то побољшало укупно здравље народа и да би радни учинак био у сразмери са учињеним трошковима.

Још је давно констатовано да жене обољевају мање од скорбута од мушкараца. Једно истраживање, у коме су појединци били добровољно подвргнути дијети у икојој је било мало витамина Ц, показало је да је само једна жена оболела од скорбута и то у много мањој форми од оне у којој се ова болест манифестовала код мушкараца. (Бартлеј).

Испитивања која су вршили Вилсон и Нолан показала су да је 36% жена у одмаклим годинама, чија је храна садржала веома мале количине витамина Ц, показало много мање знакова скорбута него мушкарци који су били испитивани у истим условима. Захваљујући свом посебном метаболизму, жене могу, дакле, да надокнаде генетску грешку која је одговорна за хипоаскорбинемију (смањену количину витамина Ц).

Витамин Ц се налази у свим органима, али је његова концентрација у њима

8


различита. Посебно велике концентрације налазе се у жлездама са унутрашњим лучењем (хипофиза, надбубрежне жлезде, жуто тело у јајницима), али га има и у јетри, белим крвним зрнцима. У белим крвним зрнцима резерве витамина Ц су веома нестабилне и чим га не уносимо у храни, оне падају на нулу.

У нашем телу има 1,5 грама витамина Ц. Минимална дневна потреба износи 6,5 милиграма. Количина коју предлаже Светска здравствена организација износи 30 милиграма, што је много већа (количина од других витамина. Према неким другим ауторима та количина се креће од 15 до 100 милиграма дневно. Аскорбинска киселина се веома лако одстрањује из организма. Око 65% избацује се путем бубрега у различитим облицима, а нарочито у виду оксалата.

Витамин Ц је регулатор метаболизма првог реда. Он активира многобројне ензиме и делује као заштитник против недостатка других витамина (А, Б1, Б2, Д, Е, К, пантотенске киселине, биотина, фолне киселине). Према научнику Хојеру, он је »погонско средство« метаболизма ћелија. Ако ћелије поседују довољан број ензима, оне могу нормално да функционишу. Ако дође до недостатка витамина Ц, њихов рад је успорен и оне стављају у оптицај недовољно разложене производе који штете организму. Чим се уклони недостатак овог витамина, организам поново постаје здрав.

Здрав човек синтетизује у својој јетри један грам холестерола дневно. Одређена количина витамина Ц повољно утиче на производњу липопротеичког молекула који помаже у заштити од кардиоваскуларних обољења. Присуство витамина Ц у надбубрежној жлезди потребно је због претварања холестерола у хормоне, на пример, кортизон и друге. Његова улога изузетно је велика и у свим стањима стреса — ране, опекотине, крварења, хируршке операције, претеран замор, инфекције — за време којих се знатно повећава његова потрошња. Он такође помаже да се лакше подноси велика температура.Витамин Ц скраћује трајање баналних болести (грип, ангина) и спречава појаву компликација ових болести (запаљење плућа, акутни реуматизам, итд.).Имуноглобулинима и протеинским антителима називамо оне елементе који имају способност да препознају стране супстанце у организму и да их, везујући се са њима, означе као оне које треба уништити. Оне особе које узимају велике количине витамина Ц унапред стварају та антитела која им помажу да се боље бране од разних инфекција, посебно оних које су изазване вирусима. Овај витамин помаже и производњу интерферона.

Према професору Андерсену, један грам витамина Ц дневно смањује трајање грипа за 30%. Ако се узима превентивно, може да смањи учесталост његовог појављивања.

Витамин Ц повећава толеранцију на извесне више или мање отровне супстанце, као што су, на пример, сулфамиди (Јорг Бар). Ако једној групи заморчића дамо довољно витамина Ц да спречи појаву скорбута, а другој много јачу дозу од те (скоро да дође до презасићења), приметићемо да су животиње из друге групе много отпорније и да боље подносе количину отрова која би била смртоносна за заморчиће који пате од недостатка витамина Ц.Врло су добро познате и дезинтоксативне особине витамина Ц у односу на дуван и друге канцерогене агенсе. Он убрзава и пробаву и зато је одлично лаксативно средство.

Аскорбинска киселина је поред тога неопходна за нормалан раст а структуру костију, хрскавице и зуба. Присуство витамина Ц у организму повољно делује на брзо и добро зарашћивање рана. Неопходан је за обнављање везивног ткива. У недостатку витамина Ц, везивно ткиво нестаје, коштани део структуре се разлаже

9


и долази, што је случај код старијих људи, до остеопорозе.Неки научници претпостављају да велике дозе аскорбинске киселине могу да

доведу до стварања камена у бубрегу због нагомиланих оксалата. Међутим, промена аскорбинске киселине у оксалате је веома ретка појава и јавља се код веома малог броја људи.

Хипервитаминоза Ц је непозната. Презасићеност ткива витамином Ц не доводи до нежељених секундарних последица, нити до токсичних реакција. Каткад се дешава да велике дозе проузрокују поремећаје у органима за варење (дијареје, мучнине), узнемиреност, несаницу, болове у глави. Све ове неугодности су ретке и кратко трају. Запажено је да се ова неподношљивост веома ретко јавља кад се витамин Ц узима ујутро, разблажен у зашећереној води.

Интелектуалне и телесне способности, као и спортски резултати повећавају се уз помоћ аскорбинске киселине, јер она умањује стални замор мишића у току физичког напора.

Баналне болести, изазване бактеријама или вирусима, посебно су опасне за тешке хроничне болеснике и могу често да буду узрок поновног враћања тих њихових болести. Као што смо већ видели, витамин Ц спречава те баналне инфекције. Имајући у виду те чињенице, ја заштићујем своје болеснике — оне који болују од рака, полиартритиса, парализа, итд. — дајући им сваки дан један грам аскорбинске киселине. Редовно су, они су ми то сами саопштавали, у току зимских епидемија грипа — мада су били изложени зарази у самој својој породици — били поштеђени грипа или су боловали само два-три дана, док су други чланови породице били болесни једну до три недеље.

Човек може годинама да поднесе уношење у свој желудац 10 до 20 грама витамина Ц; то су количине које производе у свом организму животиње које су способне за то.

У Сједињеним Државама, витамин Ц налази се у слободној продаји. То, на пример, није случај у Швајцарској. Полемика која се водила око витамина Ц била је разлог што је једна од мојих пацијенткиња, жена у годинама и оболела од рака, престала да узима један грам овог витамина у циљу заштите од зимских инфек-ција. Док је узимала витамин Ц, није у току зиме годинама боловала од грипа. Чим је престала, добила је грип који је трајао неколико недеља, као што је то чест случај код старијих људи. Поновно узимање витамина Ц у току следећих зима, заштитило ју је од инфекција грипа.

Судбина витамина Ц у организму (према Лајнесу Полингу)

Количина од 150 милиграма витамина Ц, који уносимо у организам кроз уста, доводи до концентрације 1,5 милиграма у крвној плазми. Ако се та количина повећава, (концентрација се привремено повећава на 2,5 милиграма и затим одмах враћа на 1,5. У нашем организму постоје ензими икоји помажу да се већи део аскорбинске киселине претвори у корисне продукте оксидације. Ако количина и даље остане велика, тело повећава број тих ензима. Ако нагло смањимо количину, због великог броја тих ензима и недовољне количине витамина Ц, долази до извесних поремећаја, који, на пример, повећавају могућност разних инфекција. Значи, не треба нагло смањивати дозу витамина Ц. Кад уносимо 100 милиграма дневно, у крвној плазми се концентрише л милиграм. Остатак се ресорбује у бубрежним каналима и скоро ништа се не избаци путем мокраће. Ако је доза већа од 100 милиграма, на пример л до 2 грама дневно, око 25% прелази у мокраћу, док се остатак задржи у организму. Код здравих особа које се лишавају витамина

10


Ц у току неколико месеци, количина од 2 до 4 грама довољна је да изазове елиминацију путем мокраће. Насупрот овоме, особа оболела од рака, која је некад примала велике дозе витамина Ц, после прекида од неколико дана мора поново да унесе 50 грама овог витамина да би се он појавио у урину (Види поглавље: Лечење болесника од рака великим дозама витамина Ц према Лајансу Полингу).

Код појединих болести, као што је на пример шизофренија, аскорбинска .киселина се веома мало избацује из организма и потребне су дозе од 20 до 100 грама да би се она појавила у мокраћи.

***

ПРЕХРАМБЕНИ ЛАНАЦСвако живо биће мора да се храни, то јест да позајмљује од спољног света

елементе који му омогућавају живот. Биљке су способне да своје ткиво граде од минералних материја које налазе у земљи где расту, а животиње користе храну биљног и животињског порекла.

Биљке и животиње представљају оно што називамо прехрамбени ланац, на чијем се самом почетку налазе огромне масе минијатурних морсиких алги. Ове алге служе као храна рибама вегетаријанцима, које потом прождиру рибе месождера, а њих затим птице... Тако се ствара прехрамбени ланац који од најсит-нијих бића, алги, води ка човеку.

Било која јестива биљка може да буде полазна тачка овог ланца. Узмимо, на пример, траву. Њу једу преживари, а потом човек једе њихово месо. Али, ако ту траву једе зец, следећа у ланцу може да буде лисица. Ако лисица умре у природи, њен леш може да буде плен птица грабљивица или црви и бактерија. У овом последњем случају, леш зеца се разлаже на своје саставне делове, који се поново враћају у земљу и служе као храна биљкама које ту расту. Тако се завршава круг: прехрамбени ланац се затвара сам у себи.

Хлорофилна асимилацијаБиљке своје ткиво граде од воде, ваздуха и минералних материја. Дакле, сваки

органски молекул садржи угљеник. Биљка овај угљеник налази у атмосферском угљендиоксиду. Под дејством сунчеве светлости, хлорофил, зелени биљни пигмент, омогућава издвајање угљеника из угљендиоксида и ослобађање кисеоника.

Ако под стаклено звоно ставимо миша, он ће убрзо угинути због недостатка кисеоника, као што се, у истим условима, гаси и свећа. Међутим, ако под то исто звоно ставимо зелену биљку, она ће се и даље развијати под условом да има довољно светлости. После извесног времена, ваздух испод звона има довољно кисеоника да би горела свећа или живео миш.

11


Дуго се мислило да кисеоник који нам дају биљке долази једино од разлагања угљендиоксида. Данас се зна да биљке разлажу и воду на њене саставне делове. За себе узимају водоник а нама остављају кисеоник.

Сви ови процеси одвијају се по дану, уз присуство сунчеве светлости. Као и људи и животиње и биљке дишу, односно и њима је потребан кисеоник. И оне избацују угљендиоксид. Срећом кисеоник који ослобађају биљке је много већи од оног који оне троше у току ноћи. Само један лист лотоса може у току једног летњег дама да да преко 300 литара кисеоника.

Делови биљака који немају хлорофил узимају кисеоник а ослобађају угљендиоксид, у току дана и ноћи. То је случај са клицама и цветовима који вену.

Способност биљки да из атмосфере узимају угљеник даје им предност над животињама. Али то није њихова једина предност. Жива ткива садрже у својим беланчевимама азот. Биљке овај азот, супротно од животиња, узимају директно из земље.

Живот људи и животиња би био потпуно немогућ без биљки, јер им оне служе не само као храна већ и као велики снабдевач кисеоника. Размена између ова два царства — биљног и животињског — не врши се само у корист животиња. Животиње ђубре земљу. Тако се затвара круг на чијем су почетку биле неорганске материје, које су биле извор за грађење живих, органских материја.

Тако долазимо до закључка да је сваки живот у тесној зависности с другим животима.

Бактерије, које се налазе у земљи, упрошћавају органска једињења, узимају азот из ваздуха и тако припремају плодну земљу за биљке. Зрно бачено у земљу, уз помоћ влаге и топлоте, почиње да клија. Чим биљка почне да расте, она почиње са производњом шкроба, шећера, беланчевина, витамина, свих оних супстанци које су неопходне за живот људи и животиња.

Везе између бића су каткад јако тесне. Тако, на пример, на пешчаним плажама северне обале Бретање (Француска) живи један сасвим мали и прозрачни црв у чијем телу је настањена зелена алга која му позајмљује своју боју. Да би алга могла да обавља своје основне животне функције, њој је потребно сунце. Зато ови мали црви излазе из песка у време осеке и плаже постају просто зелене. Изложена на сунцу, алга може да произведе све супстанце које су потребне за одржавање њеног живота, као и живота самог црва у чијем се телу налази. Пошто узима директно храну од алге, мали црв нема потребу за својим органима за варење, па су они потпуно закржљали. У време плиме, црв дубоко зарони у песак да га вода не би однела у велике дубине. Ако се ставе у акваријум, ове алге и даље настављају, као на обали океана, да излазе и да се зарањају у песак у ритму плиме и осеке! Тако у овом удружењу, званом симбиоза, алга и црв живе заједно, позајмљујући једно другом своје могућности и особине: алга своју способност да синтетизује потребне материје за живот, црв своју способност кретања. Свако од ова два партнера познаје и цени потребе другог.

Човек је укључен у један још сложенији биолошки круг. Његов живот тесно је везан за живот других живих бића — са бактеријама, биљкама и животињама — и

12


чини са њима једну широку и богату симбиозу. Већ миленијумима, човек покушава да утиче директно на ову симбиозу и то у своју корист, гајећи биљке и хранећи животиње које су му најпотребније. Почео је скромно, с малим бројем биљних и животињских врста, имитирајући природу и биолошке циклусе који се одвијају у њој од памтивека. Тако је било доскора: на својини малим имањима сељаци су живели од производа које им је давала земља, коју су, пак, хранили отпацима биљног и животињског света, враћајући јој тако оно што су узели из ње. Међутим, почетком XX века услови су се много променили: градови су постајали све већи, људи су почели да живе на све стешњенијем простору. Потребе градова за храном постајале су све веће. Она је стизала често и из удаљених крајева и обично са земље којој они нису узвраћали ништа. Сви отпаци су одлазили у канализацију. Земља се јако испостила. Из ње су нестали многи елементи који су утицали на њену плодност. Требало их је што пре надокнадити. Тако је дошло до стварања хемијских, вештачких ђубрива, која, на жалост, немају у себи ону равнотежу и оно савршенство икоје садрже природна ђубрива.

КАКО СЕ ХРАНИ ЗЕМЉАЧовек добија храну из земље коју обрађује. Ако жели да сачува њену плодност,

он мора да јој врати оно што је узео од ње. То постиже њеним ђубрењем, чији је циљ, такође, не само да сачува већ и да повећа њену плодност. Произвођачи хране желе да добију квалитетне производе које ће чувати, односно побољшати живот својих потрошача, али истовремено труде се да и њихов квантитет буде што већи, као и њихова зарада. Постоје две врсте ђубрива:1. хемијска дубрива;2. природна дубрива.

Хемијска дубрива су вештачки производи. Да би их користиле и од њих градиле своје сопствене супстанце, биљке морају да их трансформишу. Значи, могућно је гајити биљке вештачком, синтетизованом храном, али оне тад губе своју виталност, своје способности одбране и репродукције, које су имале у својој природној средини. Оне се дегенеришу, и губе своју урођену способност да се боре против болести и паразита. Земља храњена вештачким ђубривом не даје довољне количине олиго-елемената биљкама, према томе ни човеку, због чега долази до појава многих болести.

ПЕСТИЦИДИОно што нам данас највише прети је увођење хемије у нашу средину и у наш живот.Професор Кининг

Човек се увек трудио да на својим пољима производи лакше а више производа и да његова производња буде што рентабилнија. Почео је да обрађује земљу машинама. Тад су му засметале живе ограде и он их уклања. Са њима су нестале птице које се хране инсектима и пчеле које су оплођавале цветове воћних стабала.

Радећи све ово, човек у својим плановима није водио рачуна о постојању више од пола милиона врста инсеката који живе у земљи. Природа је унела у свој

13


пејзаж велики број различитих биљки које су представљале неку врсту природне кочнице развитка поједине врсте инсеката, великих потрошача материја које су и њима потребне. Садећи на огромним просторима само једну биљну врсту, човек је створио погодне услове за вртоглав развој појединих врста инсеката. Пшенични жижак се сто пута више развија на пољима где се искључиво сади пшеница, него на онима која су окружена пољима где се гаје друге житарице, на које овај инсект није навикао.

На жалост, ови инсекти не живе само на одређеним територијална, већ се путем транспортовања биљака шире на све стране. Тако је, на пример, у Сједињеним Државама са четири стране света донето 200.000 разних биљних врста. Од 180 врста штетних инсеката, половина је стигла са овим увезеним биљкама.

Да би заштитио своје културе од инвазије инсеката, траве, гљивица, човек је почео да их уништава, објављујући им прави хемијски рат. Против ових непријатеља борио се пестицидима.

У току другог светског рата, вршена су истраживања која су имала за циљ да открију ефикасно средство у случају хемијског рата. Тако је и пронађено да је супстанца ДДТ, смртоносна за инсекте. Мада се за ДДТ знало још 1874. године, његово инсектицидно дејство открио је тек 1939, швајцарски научник Паул Милер. За то откриће добио је Нобелову награду.

У прво време коришћење ДДТ било је више него благотворно. Употребом ДДТ хиљаде и хиљаде војника и избеглица ослобођени су вашки, паразита који преносе опасну, смртоносну болест, тифус. Друго његово значајно дејство испољило се у областима где су владале маларија и спаваћа болест коју преноси мува це-це. Дакле, ДДТ дугујемо заштиту многих живота. Одушевљен резултатима које је постигао са ДДТ, човек је почео да га употребљава и за борбу против инсеката који живе у земљи и нападају усеве.

Почело је с производњом нових средстава за борбу против инсеката и они су деловали тако што су уништавали и ферменте који су били неопходни за нормално дисање ћелије, то јест, за њен живот. Примењен најпре на човеку, остајући изван његовог организма, ДДТ у облику праха није био штетан по његово здравље. Међутим, он се показао као врло отрован ако би путем удисања његових пара стигао у плућа, или гутањем у стомак.

Велики број инсектицида делују штетно на ензиме органа за дисање, као и на ембрион који се налази у мајчиној утроби. Као последица тровања инсектицидима може да дође до поремећаја у развоју плода и до његових деформација.

Да би се упознали сви нежељени ефекти тровања ДДТ, вршени су експерименти на добровољцима који су били благо затровани овим препаратом. Они су осећали замор, бол и тежину у својим удовима, нервну депресију, раздражљивост, смањену интелектуалну моћ, нервну напетост, несаницу и страх. Требало им је годину дана да се поново врате у нормално стање!

14


Пошто се растварају у масним материјама, инсектициди се у организму депонују у масном ткиву. Али, у малим количинама стижу и у ћелије јетре, бубрега, надбубрежних жлезда, нервног система и ћелија за репродуковање.

Таложење ДДТ у организму почиње са уношењем и најмање његове дозе. Овај инсектицид трује масна тела у организму и њихова токсичност долази нарочито до изражаја за време болести, јер се тада користе залихе масних материја. Због тога особе које долазе професионално у додир са ДДТ и другим инсектицидима, за време најобичнијих инфекција праћених температуром добијају јаке грчеве који некад могу бити и смртоносни.

Сви смо ми практично изложени опасности од ДДТ. Земљорадници, који су у додиру са инсектицидима трипут, а радници у фабрикама ових производа и стопут више.

Жене и деца више су осетљиви на ове отрове од мушкараца. Зато се препоручује мајкама које доје своју децу да воде рачуна о својој тежини. Уколико би мршавиле, трошиле би се резерве масног ткива у којима су депоновани пестициди. Они би потони прешли у млеко и тако би се директно тровала беба која се доји.

Још 1950. године, америчке власти изјавиле су да је подцењена штетност примене ДДТ. У Швајцарској је његова опасност схваћена тек 1968, када су Сједињене Државе вратиле велике количине швајцарског сира јер су садржавале сувише ДДТ, него што то дозвољавају амерички прописи.

Кемијски рат против инсеката оставља гробља многих биљних и животињских врста. Циљамо у инсекте, а погађамо и уништавамо рибе, птице, сисаре.

Могућност тровања инсектицидима у многоме повећава чињеница да земљорадници појачавају њихове дозе нарочито пред убирање летине, да употребљавају разне врсте инсектицида и да не читају пажљиво обавештења која су утиснута на амбалажи, можда и зато што су штампана претерано ситним и нејасним словима.

Количина инсектицида која сме да се нађе у храни одређена је законским мерама, док ни најмања количина ових токсичних једињења не би требало да се нађе у организму. Да бисмо добили прехрамбене производе по нижим ценама, одобрава се употреба ових отрова и плаћају се читаве чете контролора задужених да прате њихову примену и количину да народ не би био сувише затрован! Међутим, раширеност употребе свих врста пестицида толико је велика да је свака контрола илузорна. Контрола хлеба показала је да се у њему налазе и по петнаест хиљада пута веће количине од дозвољених. Трећина испитиваних млечних производа била је контаминирана.

Воће и поврће много је мање шкодљиво ако му се скине љуска или први листови. Ни највећим прањем не могу да се отклоне сви савремени инсектициди са салате и спанаћа.

Инсектициди су нарочито отровни и опасни за нервни систем. Тровање ДДТ доводи до дрхтавице и игрчева. Други инсектицитиди утичу на губљење памћења и појаву разних психоза.

15


Дакле, савремени човек живи у сталном додиру са отровним хемијским производима: Пестициди се употребљавају већ четрдесет година и практично се данас налазе свуда: у водама река, у земљи (чак и кад су у њу стављени пре двадесет година), у рибама, птицама, црвима који живе у земљи, дивљим и домаћим животињама. Налазе се и у јајима птица, у телу поларног медведа, у телу човека, мајчином млеку, често у већим концентрацијама од оних које се налазе у крављем млеку, па се чак налазе и у ткиву још нерођене деце. Значи, пестициди, ти моћни отрови, завладали су целим светом.

Применом све већих количина хемијских препарата за тровање инсеката постиже се само делимичан успех. Они се изузетно брзо размножавају и стварају се врсте које су отпорне на извесне отрове. Због тога човек је приморан да проналази све јаче отрове, али резултати остају скоро исти.

Поред инсектицида, у нашем веку појавио се и отров који »убија некорисну траву«, такозвани хербицид. Ови хемијски производи делују неповољно на животиње које једу биљке из којих је уклањан коров. Код једних долази до општег тровања, код других до повишене температуре, па чак и стварања малигних тумора. Још увек недовољно познајемо однос између земље и биљне вегетације. Можда управо тај коров, те биљке које нам сметају, имају неку одређену, корисну улогу у биљном свету.

ЗАГАЂЕНОСТ ВОДЕ И ЗЕМЉЕ

Загађеност водеВода је најзначајнији елеменат наше исхране. Живот без ње не би био могућан.

Откако су хемичари почели да производе материје које не постоје у природа, потрошачи воде доведени су у велику опасност.

Производња великог броја хемијских супстанци почела је од 1940. године: од тог датума велике количине отпадних материја свакодневно доспевају у воду. Данас је загађеност река достигла критичне границе. У њој се стичу воде разног порекла: оне које долазе из (канализације, вода из домаћинства пуна детерџената, отпадне воде из фабрика и нуклеарних централа, као и честице атомских експлозија.

Свему овоме треба додати и пестициде, којима се из авиона запрашују хиљаде и хиљаде хектара. Каткад се инсектициди и хербициди бацају и у воду да би се у њој уништиле нежељене врсте риба и трава.

Један значајан део од милиона тона пестицида, који се употребљавају за тровање инсеката и глодара, раствара киша и путем многих речица и река они тако стижу и до океана. Због загађености речних вода, многе реке постају гробнице за рибе. Међутим, воде тих истих река прерађују се у воду за пиче!

И фауна и флора приморских крајева није поштеђена од овог загађења и затрованости. Хербициди уништавају планктоне (ситни биљни и животињски свет мора). Инсектициди убијају младе рибе и ракове. У многим рибама ти се пестициди концентришу и стижу потом у организам људи који их једу.

16


(Различите отровне материје могу да се међусобно везују на нама за сада непознат начин. Ево једног примера:

Године 1944, основана је једна фабрика хемијских производа у Стеновитим Планинама (САД). Осам година касније, на фарми која је удаљена пет километара од фабрике, појавила се необична болест код животиња и лишће на дрвећу почело је да жути. У систему за наводњавање ових фарми, пронађене су хемијске супстанце које су из фабричких отпадака, путем воде, преношене у току осам година. Међутим, у бунарима на фарми пронађен је и веома отрован инсектицид који није произведен у овој фабрици, већ је настао у води под утицајем сунца и ваздуха. Тако се дешава да се и они отпаци које сматрамо нешкодљивим, међусобним повезивањем претварају у веома опасне отрове!

Вода није само све загађенија, него је све мање има. Разлога има више: пораст становника на Земљи захтева и већу потрошњу воде, али ипак највећи потрошачи су фабрике.

Извори природне воде све су празнији и све су ређи и зато се прибегава коришћењу воде из река и језера. Ова вода постаје добра за пиће након филтрирања и додавања дезинфекционих средстава (хлор), али никад не може да се потпуно ослободи свих савремених загађивача, као што су, на пример, детерџенти и пестициди.

Многи људи немају поверење у воду из градских водовода, па је потрошња минералних вода, које се продају у боцама, знатно повећана. Вода више није, као некад, бесплатна. Пошто се плаћа, она се и штеди. Дивни укус воде планинских извора скоро да је и заборављен! Многи га и не познају.

Шта може да се уради у овој алармантној ситуацији? Не треба трошити воду бескорисно; употребљавати детерџенте који не представљају загађиваче средине; свести на најмању меру употребу пестицида у кући, башти, воћњаку, пољима ...

Загађеност земљеПостојање свега онога што живи на земљи, укључујући ту и човека, зависи од

једног малог слоја земље оранице у Земљином омотачу. Без ње, биљке не би могле да расту, а без биљака, животиње не би могле да постоје. Али, ако живот зависи од земље, земља, са своје стране, зависи од живота.

Маховине живе на стенама и киселинама које луче утичу на њихово разлагање. Иструлела маховина меша се са прахом стена и тако се ствара храна не само за маховине већ и за друге биљке. Тако се земља стално обнавља. Да нема тих процеса она би постала стерилна.

Најзначајнија становници земљине коре су бактерије и гљивице, чија је улога да материје које се налазе у њој претварају у оне које ће моћи да користе биљке. Само у једној супеној кашици земље налази се милијарде бактерија. Без бактерија не би постојало ни кружно кретање елемената — као што су азот, водоник, кисеоник — између ваздуха, земље и живих ткива. Захваљујући дејству микроба на гвожђе, манган и бакар, наш организам може да користи ове драгоцене олиго-елементе.

У земљи живи и велики број животиња. Међу њима је и црв, који у земља прави безбројне канале кроз које потом могу да протичу вода и ваздух, а са

17


површине земље уноси у њену унутрашњост органске материје. (Према Дарвину, чак 11 килограма на један квадратни метар!).

Земља је дакле седиште веома интензивног живота и зато морамо да се упитамо да ли инсектициди, намењени да униште инсекте штеточине чије се ларве налазе у земљи, у ствари, не уништавају и оне сићушне животињице које су потребне да би она била плодна?

Сви пестициди могу да се задрже у земљи и по петнаест година. Њихова употреба из године у годину још више повећава њихову отровност.

Савремени човек не оклева да употреби велике количине ових отровних супстанци да би себи олакшао рад, уштедио време и дошао до већих приноса.Примери поремећаја здравља због загађености

Опасност од загађености животне средине хемијским супстанцама је све присутнија. Тако је једна моја пацијенткиња, пошто је један дан држала дијету на бази шаргарепе, добила страшне грчеве праћене повраћањем. Отишла је да се пожали сељаку који јој је продао ту шаргарепу.

— То ме уопште не чуди — одговорио је сељак. Давали смо је и нашим зечевима и они су поцркали!

Шаргарепа има особину да концентрише у свом ткиву пестициде. Сељак, највероватније, није водио рачуна о њиховој дозвољеној дози, коју је, сигурно, повећао да би добио крупнији и лепши плод који може лакше да се прода.

Према једној личној информацији, коју сам добила од једног члана центра за истраживања у пољопривреди, сок од шаргарепе увезене из Северне Африке био је смртоносан за муве.Шта да се ради? Пре свега, свако од нас треба да избегава, што је више могућно, директни контакт са овим отровима. На пијаци треба тражити воће и поврће које није можда тако лепо за око, али које је сигурно мање засипано пестицидима. Сељаци гаје шаргарепу која дивно изгледа јер нису штедели на средствима за њен вештачки раст. Али зато има и мале, неугледне шаргарепе, која је природна, па према томе и здрава. Сваки свесни сељак оставља њу за своју породицу. Свакако је боље појести неку јабуку или трешњу у којој се налази црв, него јести воће у коме се налазе пестициди. Идеално би било гајити у свом врту поврће, посебно зелену салату и спанаћ. Али, само мали број има ту привилегију.

Ма колико да обраћамо пажњу, данас више не можемо да се потпуно заштитимо од продирања гомиле отровних супстанци, из све загађенијег универзума, у наше тело. Зато је, више него икад, потребно да ојачамо своје тело и да повећамо његову отпорност на разне болести.

Јетра је главни орган чија је функција да уништава отровне материје. Њено деловање биће утолико боље, ефикасније ако се хранимо добром, здравом храном, ако је не претрпавамо неодговарајућим и штетним материјама. Уколико ензими јетре, који имају противотровно дејство, морају стално да се ангажују на уништа-вању бактерија и отровних тела, може да се деси да у једном тренутку они буду толико заузети да и мала доза пестицида може веома да наштети нашем здрављу.

Савремени човек, који се храни здравом храном — оном коју смо већ описали и која има довољно витамина и олиго-елемената — поседује, као што ћемо видети на крају ове књиге, изванредно средство да се брани од опште загађености

18


животне средине. Зато треба да је прихвати, схвати и уложи напор да је се стално придржава.

ЗАГАЂЕНОСТ НАШЕ ХРАНЕАнтибиотици су супстанце које спречавају развој микоорганизама. Њихова

употреба у борби против болести животиња показала се изузетно ефикасна. Међутим, веома брзо је такоде откривено да болесне и потом антибиотицима лечене животиње боље напредују од других! Од тог сазнања до стављања антибиотика у храну животиња постојао је само један корак и он је веома брзо учињен. Отуда су антибиотици били сматрани за веома важан чинилац за раст животиња, али и за профит одгајивача. Ова употреба законом је дозвољена јер поред хранљивог дејства, антибиотици делују против стреса који је тако чест код животиња које се гаје у великим затвореним просторима, без дневне светлости. У ову сврху употребљавају се исти антибиотици као и за лечење човека: пеницилин, терамицин, бацитрацин, хлорамфеникол и други. Хлорамфеникол је проглашен за веома штетан и забрањена је његова употреба, али он се још увек може набавити тајним каналима. Пошто је доказано његово токсично дејство на кичмену мождину, он се употребљава за бељење телећег меса да би оно изгледало што млађе, а, у ствари, постаје само анемичније!

Сви антибиотици који се дају животињама налазе се у месу које једемо. Њихова стална употреба омогућава стварање бактеријског слоја који је отпоран на лекове. Они, такоде, уништавају нормалну цревну флору, што, опет, повлачи за собом несташицу витамина Б и К.

Лекари покушавају да забране употребу антибиотика у одгајивању животиња, али то је један тежак и дуг поступак.

Постоје предложи да се антибиотици додају појединим намирницама да би се повећао њихов рок трајања. Надајмо се да то неће бити дозвољено.

Загађеност хране хормонимаОдгајивачи стоке знају да су хормони и то посебно они који потичу из женских

полних жлезда (естрогени) значајни фактори раста. Зато су, дакле, покушали да употребљавају вештачке хормоне да би повећали приносе. Међутим, били су свесни да за човека не може да буде сасвим свеједно да ли ће уносити у организам велику количину хормона са месом. Пошто естроген убрзава раст пилића, почели су да га убризгавају у њихову главу, мислећи да, пошто се глава баца, потрошачи ништа не ризикују. Међутим, у једној породици где се од ових глава правила чорба, младићу који ју је редовно јео почеле су да расту груди као у девојчице!

Ради се, разуме се, о једном изузетном случају, али у наше време, шетајући се плажама, остајемо изненађени бројем мушкараца који имају увећане млечне жлезде. У Калифомији, 1980. године, било је, истраживања то показују, 30 до 40 посто мушкараца који су имали увећане млечне жлезде. У Европи је сличан случај нарочито код зрелих мушкараца, где је овај феномен повећан и алкохолизмом.

ДОБА ФАЛСИФИКАТА ИЛИ ДОДАЦИ ХРАНИ

19


Сви наши прехрамбени производи су измењенида би им се обезбедила добра прођа...Наше доба могло би да се назове »доба фалсификата«,као што је прво доба човечанства названо камено,затим бронзано, према ономе што се тада производило.Пол Лафарг

Додаци прехрамбеним производима (адитиви) су супстанце које мењају особине хране у циљу да онај који их производи стекне већу корист заводећи потрошача њиховим допадљивим укусом или бојом. Истовремено, они утичу и на боље одржавање производа, који се, према томе, могу лакше и да продају.

Да би избегли да воће, поврће, воћни сокови, као и риба и месо који се наилазе у конзервама потамне, произвођачи им додају средства против оксидирања. За то се могу употребити природни или вештачки витамин Ћ и Е, али и хемијски производи.

Витамин Ц се додаје конзервама воћа, поврћа, меса, рибе, али и конзервама у којима се налази пиво, сирупи, сода, лимунада и друга безалкохолна пића, концентровано млеко или млеко у праху.Витамин Е (токоферол) додаје се као средство против оксидације уљима, мастима и маргаринима.

Вештачка средства против оксидацијеЕво и неколико вештачких адитива који су, како су то испитивања утврдила,

штетни по наше здравље.

1. БНА (Butyl hidroxyanisol) употребљава се за конзервирање кромпирових пахуљица. Дозвољен је и као додатак и свим врстама хране за одгајање стоке. Лабораторијска испитивања нису утврдила његову штетност ни ако се дуго употребљава.

2. БХТ се користи као средство против оксидације уља, пића, масноће, као и (концентрата за исхрану животиња. Лабораторијска испитивања на заморчићима показала су да овај производ смета нормалном рашћењу, доводи до повећања јетре, повишеног крвног притиска, повећања липида и холестерола. Према истраживањима професора Ледерера, давање ове супстанце женкама које су биле у другом стању, довело је у 10% случајева до деформације зачетка.

Аромати (мириси) и бојеАроматске (мирисне) материје могу бити природне или вештачке. Вештачке

ароматске материје могу бити потпуно хемијске супстанце или мешавина са природним материјама, са или без додавања боја. У индустријски произведеним намирницама употребљавају се само вештачки аромати.

Најапсурднија загађеност наше хране долази од боје, која јој се додаје из комерцијалних разлога. Већина ових боја води порекло од материја које настају дестилацијом нафте. Процењује се да у току једне године Французи поједу 150 тона ових боја. Законом је дозвољена употреба шест жутих, две оранж, осам црве-них, три плаве, три зелене, три црне и још много других боја.

20


Бутер је некада био жут због великог присуства витамина А. Данас он има ову боју јер му се додаје извесна количина хемијског деривата који се зове анилин. Истраживања су показала да су пацови, којима је убризгаван овај дериват, убрзо оболевали од рака јетре. Научницима је требало десет година упорне борбе да би постигли забрану овог производа у храни!

Амарант је материја која даје ружичасто-црвену боју и много се употребљава у производњи конзерви јагода, малина, трешања, шљива, бомбона, сладоледа, кавијара, безалкохолних пића, ликера, итд. Према истраживањима, која су вршена у Совјетском Савезу, ова супстанца је такође канцерогена и изазива деформације ембриона. Његова употреба забрањена је у овој земљи, али не у Сједињеним Државама или Француској, на пример.

Бомбоне које дајемо својој деци нису ништа друго до кувани, обојени, намирисани, а каткад и закисељени шећер. За бојење бомбона употребљава се читав спектар хемијских боја, око тридесет према подацима из 1973. Њима се додаје исто толико вештаћких мириса.Кемијска (индустрија стално нуди произвођачима хране нове вештачке производе који треба да повећају рок употребе појединих намирница, као и да побољшају њихов укус и боју. (Мирис банане, ваниле, бутера ...).

Конзервирањем поврћа и воћа на високој температури или стерилизацијом, често се губи њихов укус и мирис. Зато фабриканти употребљавају хемијске производе који делују на центре за мирис и укус у мозгу. На сваком производу коме су додати ови вештачки састојци морало би да пише: »мирис и укус појачани додавањем хемијских, вештачкиих супстанци...«

У природи постоје боје, као на пример антоциан, који може да врати природну боју јагодама, дудињама, трешњама, црвеном купусу, итд. Али он може, исто тако, да се добије и хемијским путем, који је једноставнији и јефтинији.

Тешко је доказати нешкодљивост ових супстанци страних природи и нашем организму. Пре извесног времена почело се са огледима на животињама. Међутим та истраживању нису довољно дуго трајала. Да би се, на пример, доказало да је нека од ових супстанци канцерогена и кад је у питању човек, треба да се врше дуга испитивања на огледним животињама. Зашто ипак не забране употребу ових супстанци у храни које једино служе да привуку око и да се она потом боље прода? Зашто не оставити производима њихову природну боју?

КонзервансиЈош од најдавњих времена човек се трудио да конзервира храну коју ће

трошити у време кад му буде потребна: сушио је (воће, поврће, рибу, месо), стерилисао их у кипућој води, пастеризовао у затвореним теглама, кувао их са шећером (слатко, пекмез), солио их, додавао им сирће (лук, краставац), итд. Данас је том процесу (конзервирања додато и замрзавање, што је, у ствари, и најбољи вид очувања намирница.

Конзервансима називамо све врсте хемијских супстанци које прехрамбена индустрија додаје нашој храни.

21


Какво је дејство ових препарата, које непрестано уносимо с храном, на наш организам? О томе још увек не знамо ништа поуздано, а, међутим, и даље настављамо да их користимо!

Додаци храни у конзервама за бебеДеца су посебно осетљива на стране хемијске супстанце. Одбрамбени

механизми, који штите старије од њиховог штетног дејства, још су увек недовољно развијени код ове деце. Штетне последице хемијских додатака у храни за бебе могу да се јаве и са видним закашњењем. Наша знања у овој области нису велика, нарочито кад су у питању новорођенчад. Због тога треба избегавати да се деци, посебно оној до три месеца, даје храна у којој има адитива (додатака).

Бебе троше три пута више калорија на један килограм тежине од одраслих; о томе треба водити рачуна кад им ипак дајемо храну која има вештачке састојке.

После шест месеци, данашња деца троше много мање комплетних житарица него деца ранијих генерација, а много више хране која је купљена готова у бочицама. То није ствар напретка, него мајчиног комодитета.

Ниједним прописом није одређена доза пестицида која сме да се нађе у млеку. Како онда смемо такво млеко да дајемо деци до дванаест недеља старости!?

Зрачење хранеЗрачење прехрамбених намирница представља најсавременији начин

конзервирања хране. Употребљава се као средство за стерилизацију или за спречавање клијања. Оно се врши гама зрацима које емитује извор кобалта 60 или цезијума 137.

Дејство зрачења зависи од употребљене дозе. Ако су дозе веће, долази до заустављања раста биљних ћелија (престанак клијања, на пример, код кромпира) или до уништења свих врста паразита. Слаба иридација уништава само полне ћелије и више не долази до размножавања. Примењује се и да заштити пшеницу од клијања у силосима. Јача доза убија инсекте. Да би се уништиле бактерије по-требна је још јача доза. Овај процес много мање мења укус, боју и састав намирница икоје се конзервирају. Међутим, постоје и такви микроорганизми који су потпуно отпорни на ову врсту зрачења, мада не и на високу температуру.

Да би се продужило трајање конзервације свеже рибе, меса, осетљивог воћа и полукуваних јела, итд., потребно је комбиновати зрачење са ниским температурама.

Повратна радиоактивностПознато је да јако зрачење може да утиче да зрачена материја буде такође

радиоактивна. Да би се искључиле такве штетне могућности, предузете су, нарочито у Сједињеним Државама и Великој Британији, многобројне контроле на пацовима, мишевима, псима и мајмунима (у краћем временском раздобљу од четири недеље до шест месеци и у дужем раздобљу од шест месеци до две године). Тестиране су само зрачене намирнице које су биле стокиране по прописима. Животиње које су храњене овим намирницама посматране су свакодневно. Праћен је њихов развој, плодност, смртност, (канцерогени ефекти. Вишегодишња проучавања на хиљадама заморчића дала су повољне резултате.

22


Такође нису примећени никакви поремећаји здравља код седамдесет добровољаца који су храњени у току петнаест дана храном која је у циљу конзервисања била зрачена. Међутим, период испитивања био је исувише кратак да би се дошло до правих резултата.

Дакле, зрачени прехрамбени производи нису радиоактивни; техничка средства која се употребљавају то спречавају. Међутим, они престају да буду живи. Ста за наше здравље значи овај губитак? Не знамо тачно колико он износи, али је познато да је боље не хранити се само мртвом храном.

Као и сви други методи конзервирања, и зрачење утиче на промену намирница, али у много мањем обиму од других.

Поједини витамини осетљиви су на зрачење. Док на витамине Б2 и Д уопште не утиче, витамини Ц, Б1, Б12, А, Е и К су веома осетљиви на зрачење. Каротин из шаргарепе и парадајз губе велики део своје витаминске активности.

Сва проучавања о овом новом начину конзервирања хране вршена су на међународном, веома широком, плану и у дужем временском периоду, чак и по неколико година Конзервирање зрачењем продужава рок трајања и продаје многих намирница.

Кабине васионског брода »Аполо« стерилисане су високом температуром и радијацијом. Храна коју једу астронаути једино се конзервира зрачењем.

23

Documents

Спасите своје тело