Biblioteka

ROZE PATIKICE

kwiga ~etvrta

NA VRHOVE PRSTIJU!prvo izdawe

Naslov originala

ÁEATÐÈÖE MAÑÈÍÈÑÓËËE ÏÓÍTE!Öoïþðèãõò © 2005, Eäèçèoíè EË Ñ.Ð.Ë., Tðèeñòe, ÈòaëþZa izdawe na srpskom jeziku © Êðeaòèâíè öeíòað 2009

Ilustracije Sara Not (Ñàða Íoò)

Urednik Dejan Begovi}

Lektor

Aleksandra Markovi}

Priprema za {tampu

Qiqana Pavkov

Izdava~

Kreativni centarBeograd, Gradi{tanska 8Tel./faks: 011/ 3820 464, 3820 483, 2440 659èíôî@êðeaòèâíèöeíòað.ðñœœœ.êðeaòèâíèöeíòað.ðñ

Za izdava~a

Qiqana Marinkovi}, direktor

[tampa

Grafiprof

Tira`

3.000

ȽÁÍ 978-86-7781-693-3

NA VRHOVE PRSTIJU!

Beatri~e Mazini

S italijanskog prevela

Vesna Mostarica

Akademija je baletska {kola iz romana, s pravilima kao

iz romana, u kojoj se sve odvija kao u romanu. Li~i na mnoge

prave baletske {kole, ali nije nijedna od wih. Istinit je,

me|utim, trud koji svaki od glavnih likova ula`e da bi

ostvario svoj san.

5

То је смешна књига у облику помало незграпне ба-летске патикице, исечена са горње стране да би се до-био што вернији облик. Наравно, на насловној страни је нацртана патикица, а премда по ширини више под-се ћа на холандску кломпу, по јаркој розе боји, малој машни којом се напред везује и преплетеним тракама испод наслова прилично се добро види шта представља. Носи наслов Priru~nik za balerinu и јасно је да је за ма-ле де вој чице. То је Зоји поклонила бака: рекла је да ју је открила у књижари током једног од својих истраживања, одмах је помислила на Зоју иако је она, очигледно, ма-ло прерасла тако нешто, јер је озбиљна и права балери-на, а не девојчица која машта о некој од многих распо-ложивих могућности, али је ипак сматрала да је забавна и да Зоја може да је укључи у своју збирку, зар не?

Наравно, наравно. И заиста је истина да Зоја има збирку књига о плесу, од Bilija Eliota (роман, али, на-равно, и филм на DVD-у) до прелепе и страшне верзије,

POKLON

6

пуне слатких и тужних илустра-ција, Андерсенове бајке Crvene

cipelice. Ту су и књиге о балерини Анђелини, једној типично енглеској белој мишици. Ту су и књиге фото-графија преслатких девојчица у балетским хаљи ницама које се силно забављају (а да ли заиста схватају шта зна-чи озбиљно играти балет?) и мали, помало шашави ро-мани о девојчицама које имају и сувише јасне идеје и само једно у глави: да постану број један, ма шта то значило.

Зато и ова смешна књига патикица може да се уклопи у збирку иако, кад се прелистава, у очи упадају неке рече-нице које су толико бизарне да су смешне: „Нема бале-рине која може без грејача за мишиће“ или: „Ни једна балерина не може да игра без балетске хаљи нице“, као и: „Балерине не говоре да би својој публици пренеле оно што имају да кажу. Уместо тога користе тело, лице и балетске кораке да би се јасно изразиле.“ Ма немој? Али док чита тај необичан текст, Зоји пада на памет: могла би и она да напише свој приручник за балерине. Неку врсту дневника. А можда и не би, био би сувише обичан. Боље неку збирку мисли и идеја што јој падају на памет, пошто у последње време толико размишља да јој се чини да се сва претворила у главу, огромну главу, а мож-да, кад би записала све те мисли које јој се мотају по гла-ви, можда би јој постале јасније. Отвара другу фиоку свог писаћег стола, ону у којој држи нове свеске: готово

7

све су то обичне свеске за школу, с љупким корицама на цветиће, али ту су и две вредније, повезане као мале књиге. Једну је добила као поклон за рођендан, црна је, са црвеним ивицама и ластишем којим се затвара, личи на некадашње дневнике о бебама; другу је купила у посебној књижари, а корице су јој од платна, са зеленим квадратима, опшивене тамноплавом траком. Унутра нема линија ни квадратића, па је баш згодна за неку врсту дневника. Зоја никада није озбиљно водила дневник, а тек тако, забаве ради, почела је да га пише у четвртом разреду, само зато што је то радила и Леда, али јој је убрзо досадило. Описивање онога што јој се догодило током дана учинило јој се луцкастим, јер су све то биле ствари које је већ знала и, уз то, увек је све било исто. Али сада је можда другачије. И овог пута не намерава да пише о ономе што се десило, већ о ономе о чему је размишљала. Узела је црвенозлатно пенкало које јој је мама позајмила (заправо, мама јој га је дала, али смела је да га користи само код куће, не и да га носи у перници да га случајно не би изгубила у школи) и почиње. Почиње помало несигурно, али речи убрзо прелазе у други ред.

Balerine ne govore. Nemaju potrebu za tim. Ali to nije

ta~ no. Itekako govore. Samo {to ne koriste re~i, koriste

druga~iji jezik, sa~iwen od pokreta koji izra`avaju ose}a -

wa. Te{ko je zaista osetiti ta~no ta ose}awa. Ali ako

uspe{ da ih oseti{, otkri}e{ da telo prati glavu, slu{a

8

je, i uspeva uvek da izrazi sve {to `eli{. Dobro de, uglav -

nom skoro uvek.

– Шта то радиш? – Врата се изненада широм отварају, гурнула их је Марта, која ускаче у Зојину собу са својим уобичајеним веселим недостатком поштовања.

– Пишем књигу – рече Зоја у шали. Марта већ мисли о нечем другом, трчи до прозора, гледа напоље и каже: – Како то да ти имаш лепши поглед него ја? У ствари, кад размислим, твоја соба је већа.

– Али ти имаш терасу и можеш по њој да возиш би-цикл – одмах одговара Зоја. Кад је била млађа, и сама је била убеђена да је Сарина соба лепша: ко зна зашто, мо жда само зато што је старија сестра, па мора да буде привилегована. Понекад је тако, али не увек. А ипак је у породици све уравнотежено распоређено: Зојина соба је највећа, то је тачно, и гледа на врт, али из Сарине се, кад је ведро, виде планине, а кад би Марта само то разу-мела, тераса на којој може да се јурца представља лепу предност.

Марта заправо разуме много, иако то не показује, јер касније, за вечером, гледа Зоју преко стола помало лу-каво и саопштава: – Знате ли да је Зоја одлучила да про мени професију?

– Заиста? – заинтересовано пита тата.– Наравно. Кад порасте, биће списатељица. Штави-

ше, већ је почела.

9

Мама час гледа Марту, час Зоју. – Каква вест! – комен-тарише.

– Али то није истина – пориче Зоја, покушавајући да спали Марту страшним погледом који нема никакав ефекат. – Само … ма ништа. Хватам белешке, то је све. – И свим срцем се нада да ће се ту дискусија завршити. Прилично је љубоморна на своје ствари, на свој свет. Није увек тако, али више воли да сама одлучи да у њега пусти оне које жели, онда када то жели. То је недавно открила: увек је била суздржана, а сада, као да жели да то буде тајна.

Тата и мама су изгледа схватили, па тата скреће па-жњу Марти питањем: – Јеси ли данас вежбала читање?

Марта га гледа, истовремено с досадом и љутњом, а онда сагиње главу и каже: – Па и нисам.

– Хоћеш ли да заједно вежбамо после вечере? – предлаже јој Сара. Одједном се у њу загледало четири пара очију, јер се са четрнаест година обично нема много времена за мале сестре или бар Сара никад није показала да га имало има. Све до овог тренутка.

– Пада ли то киша? – пита мама иронично, гледајући кроз прозор. Наравно да не пада. Напротив, допире прелепа светлост од заласка сунца, али би тај велики Сарин гест требало да изазове олују и град.

– Баш си духовита! – каже Сара. – Само зато што сам једном одлучила да помогнем својој сестрици…

10

– Ето, изговорила је. Једном – каже тата. – Само једанпут и доста, прет по-стављам.

– Видећемо – каже Сара. – Зависи.

Касније из собе допиру гласови, мање-више јасни одломци дреке: јасно је да Сара нема много стрпљења, да је Марта уморна и да чита веома лоше, можда баш зато што је уморна, можда зато што не жели да чита, можда зато што је тај део текста превише тежак, можда зато што је пролеће и нормално је да жели да се весели, остави по страни задатке и искористи разна права: пра-во да ради шта хоће после вечере, јер је то део слобод-ног времена пред спавање, јер је и глави потребно да мало лута. Али Марта не чита добро, близу је крај школ-ске године, а још чита с приличном муком, па су сва-кодневне вежбе више него потребне. Зоји је жао, иако не успева да разуме како Марта може тако да се осећа, зашто толико мрзи штампане речи и дешифрује их с толико тешкоћа: њој то никад није био проблем, а у једном тренутку, кад је имала око пет година, слова су почела да добијају смисао из реда у ред и читање јој никад није било препрека, већ предиван кључ за откривање света. Рекла је то мами кад је отишла да је пољуби пре спавања. А мама је, већ под покривачем, ослоњена на два јастука, с књигом у руци, уздахнула и рекла: – Нису сва деца иста. То је оно лепо код њих.

11

Размисли о томе како сте вас три различите иако сте сестре. То је чаробно. Али понекад може да буде ком-пли ковано.

– Стварно пишеш књигу?Сара је изашла из купатила, наслонила се на довра-

так прекрштених руку и врло је радознала. Зоја је гледа преко писаћег стола: у полумраку, њена заносна велика сестра је лака и нежна силуета, елегантна, сва у неколи-ко чистих линија. Да пожелиш да је нацрташ. Али Зојино цртање је права катастрофа.

– Ма не – одговара инстинктивно, покривајући стра-ницу руком, иако је Сара предалеко да би успела да прочита. – Само нека размишљања о балету.

– Анитина мама увек тражи њен дневник и кришом га чита. Зар то није страшно? Анита је то приметила јер је посумњала да то ради, па је убацила једну длаку на последњу страницу, а кад је поново отворила дневник, те длаке више није било. Зато сад има два дневника. У том старом, који је лажан, пише нешто што није исти-на, сасвим безазлене ствари. А за нови је нашла ново скровиште. Понекад маме могу да буду прави непри-јатељи – каже Сара.

– Имаш ли ти дневник? – пита је Зоја.– Не. Чини ми се да је то губљење времена. А и не

во лим да пишем, као што знаш. Више волим мате-матику.