МАРОКО

(семинарски рад)

САДРЖАЈ:

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ.............................................................................................................................2

ОСНОВНА ПРИРОДНА ОБЕЛЕЖЈА..............................................................................................................4

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ................................................................................................................................11

СТАНОВНИШТВО......................................................................................................................................15

ПРИВРЕДА.................................................................................................................................................20

НАСЕЉА....................................................................................................................................................24

ПРАВЦИ БУДУЋЕГ РАЗВОЈА......................................................................................................................34

ЛИТЕРАТУРА:............................................................................................................................................35

ГЕОГРАФСКИПОЛОЖАЈ

МАТЕМАТИЧКО-ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

Краљевина Мароко се налази на самом северозападу Афричког континента. Она је најзападнија од северноафричких држава познатијих као земље Магреба (Арапски запад) у које спадају Мароко, Алжир, Тунис и Либија. Међународно признате границе земље леже у оквиру 28° и 36° северне географске ширине и 1° и 13° западне географске дужине.Површина територије износи око 446.550km², док део спорне територије Западне Сахаре износи266.000 km² . Главни град је Рабат.

РЕГИОНАЛНО-ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

Мароко се на истоку граничи са Алжиром, на северу излази на Средоземно море и граничи се са Шпанијом, воденом границом дуж Гибралтарског мореуза и копненом границом са три мале шпанске енклаве, Сеута, Мелиља и Пењон де Велез де ла Гомера. Са запада Мароко запљускује Атлантски океан, у ком се налазе Канарска острва која припадају Шпанији и острво Мадеира које припада Португалији, док јужна граница Марока, због нерешеног статуса територије Западне Сахаре и одржавања референдума о статусу Демократске Арапске Републике Сахаре (Западне Сахаре), није међународно потврђена. Пошто Мароко фактички контролише већи део Западне Сахаре, може се рећи да је његова јужна граница са Мауританијом. Мароко је анкетирао Западну Сахару 1975.године, која је претходно била шпанска колонија, и сматра је делом своје територије коју назива Јужном провинцијом. Дужина копнене границе износи укупно 2,017.9km, дужине према граничним земљама су: Алжир 1 559km, Мауританија 1561km, Шпанија (Сеута) 6,3km, Шпанија (Мелиља) 9.6km. Обала је дуга 1 835km. Самим погледом на карту можемо закључити да држава Мароко припада Атлантском, Средоземном и Северноафричком региону тј. регији Магреба.

САОБРАЋАЈНО-ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

Сам положај Марока на крајњем северозападу континента је врло повољан. Од Европе је удаљена само ширином Гибралтарског мореуза (најужи део 14.km) што омугућује добру саобраћајну повезаност са европским делом света, који је можда најзначајнији. Сам Гиблартар доноси велику корист Мароку, јер читав водени саобраћај који се одвија између Америке, Европе, Азије, не може да га заобиђе.У Мароку се налазе велике, важне и прометне морске луке, које су почетне, транзитне и крајње станице за велики број бродова који крстаре дуж западне обале Африке, дуж Средоземних обала и преко Атлантског океана. Мароко је обавезна успутна станица. Из тог разлога у овој области, а превасходно на Атлантској обали, развиле су се највеће луке ове регије, као што су Тангер и Казабланка. У Тангеру је 2006-07. Године започет велики лучки пројекат Тангер Мед у Средоземљу, са контејнерским терминалом.

АДМИНИСТРАТИВНО-ПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ

Политичком реформом из 1997. Године, Мароканска администрација је децентрализована, па је територија подељена на 16 административних регија. Свака регија се састоји од одређеног броја провинција (укупно 45) и округа (26) док су на најнижем нивоу власти налазе општине којих има 1547. На челу сваке административне регије се налази wali – гувернер којег именује краљ. Мароко је подељен на следеће административне регије - Chaouia-Ouardigha (административни град Сетат), Doukkala-Abda (Сафи), Fes-Boulemane (град Фес), Gharb-Chrarda-BeniHssen (Кенитра), GrandCasablanca (Казабланка), Guelmim-esSemara (Guelmim), Laayoune-Boujdour-SakiaElHamra (Laayoune), Marrakech-Tenesft-ElHaouz (Маракеш), Maknes-Tafilalet (Микнас), Oriental (Оујда), Rabat-Sale-Zemmour-Zaer (у којој је смештен главни град Марока-Рабат), Soss- massa-Draa (Агадир), Tadla-Azilal (BeniMellal), Tangier-Tetouan (Тангер), Taza-AlHoceima-Taounate(Aл Hoceima). Шеснаеста регија, Ed-Dahab-Lagouira (Дакла)је спорна у међународном праву јер припада територији Западне Сахаре. Званични став Владе Марока је да је територија Западне Сахаре од 1963. Године интегрисани део Марока, те самим тим и ова провинција.

Мароко је по уставу из 1992. Године који је 1996. Године измењен, конститутивна монархија, на челу са краљем МухамедомVI (који припада династији Алида) у којој постоји парламент и независно судство. Он председава Саветом министара, именује премијера на основу резултата избора из најјаче политичке партије у парламету, именује поједине министре и чланове владе на предлог премијера. Има право да распусти скупштину, распише нове изборе и смени министре, као и право на проглашење ванредног стања. Краљ је врховни командант војске и религијски лидер. Председник владе од септембра 2007.године је  Abbasal - Fassi , потомак богате породице из града Феса, као и председник партије Istiqlal.

Мароко је члан Уједињених народа, Арапске лиге и Светске трговачке организације. Мароко је повукао своје чланство из Афричке уније јер она признаје независну Западну Сахару. Мароко је такође члан многих других међународних организација.

Карта бр.1 (http://www.satokangas.fi/Matka/Marokko/marokon%20kartta.gif)

ОСНОВНАПРИРОДНАОБЕЛЕЖЈА

Атлас је настао током три главне орогене фазе: докамбријске, херцинске и пиринејско алпске. Најинтензивнија фаза убирања била је у периоду еоцен-миоцен. Сахарски Атлас уздигнут је у олигоцену. У последњој орогеној фази, након алпског процеса издизања, јавио се вулканизам. Нарочито је вулканизам био интензиван у Анти Атласу (масив Сируа), Високом и Средњем Атласу. Знатан део Високог Атласа формиран је херцинском орогенезом. Анти Атлас претставља херцинску творевину, тектонски издигнут руб афричког фундамента.

Рифски Атлас је изграђен од флиша и кречњака. У грађи Високог Атласа учествују старе кристаласте стене, јурски кречњаци и млађе вулканске стене. За разлику од Високог Атласа, грађа Средњег Атласа је једноставнија. Средњи Атлас је изграђен највише од јурских кречњака. У грађи Анти Атласа преовлађују криталасти шкриљци, гранит и гнајс.

Карта бр.2 Геолошка карта (http://gprgindonesia.wordpress.com/)

РЕЉЕФ

Највећи део Марока заузима југозападни део Атласких планина: Средњи, Високи и Анти Атлас. То су младе веначне планине. У морфолошком погледу Атлас представља висораван.

Од Гибралтарског залива до рта Трес Форкас, на дужини од 300 кm, пржа се Рифски Атлас. Његова највиша тачка (врх Тидирхине) издиже се до 2456 m.Високи и Средњи Атлас имају правац пружања југозапад-североисток, чије висине достижу 3000-4000 m. У Високом Атласу, који је дуг око 750 кm, највиши врх Тупкал достиже 4165 m. Највиши врх Средњег Атласа је Џебел бу Насер (3347 m).

Западно од Средњег Атласа, од ушћа реке Тенсифт до ушћa реке Себу, простире се равница. Њој се приближава долина Хауз са једним од највећих градова Марока - Маракешом. Источно од долине Мулуја, Средњи Атлас се продужава у виду система Тел Атласа. Високом Атласу се приближава Анти Атлас, одвојен од њега уадом Сус. Источно од уада Сус, Високи Атлас се продужава системом Сахарског (Предсахарског Атласа).

Други важан елемент рељефа претстављају висоравни ограђене планинским венцима са севера и југа. Висоравни се у морфолошком погледу могу окарактерисати као високи платои – мезете. Између Средњег и Рифског Атласа лежи Мароканска Мезета (600-700 m н.в.), ступњевита висораван која се постепено спушта према обали Атланског океана.

Карта бр. 3 Хипсометријска карта

(http://www.worldofmaps.net/en/africa/map-morocco/topographic-map-morocco.htm

Слика бр.1 Атлас планине у Мароку

(http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:401687-Salafisti-unistili-drevno-preislamsko-nasledje)

КЛИМАТСКА ОБЕЛЕЖЈА

Већи део Марока северно до Западне Сахаре, посебно дуж обале, има типичну медитеранску климу, са благим влажним зимама и топлим сувим летима. Кишна сезона траје углавном од октобра до априла. Бујице повремено доводе до разорних поплава, али постоји неколико фактора који смањују падавине у овој земљи. Мароко се налази на јужној маргини фронталног олујног система који редовно путује северним делом Атлантика. Као резултат тога, ниво падавина је релативно низак и смањује се од севера ка југу. Поље високог ваздушног притиска се повремено развија близу обале током кишне сезоне, што изазива пребацивање олује на север. Суше настају када оваква поља високог притиска потрају дуже. Хладна Канарска струја које пролази поред западне обале Марока, такође смањује потенцијалне падавине.

У ширим приморском низијама, просечна годишња количина падавина смањује се од око 800 mm у северном делу Гарб равнице, до око 200 mm у долини реке Соус. Јужније, иза Анти Атласа, семиаридна клима брзо прелази у пустињску. Највећа количина падавина је на планинама. Планина Рих добија око 2030 mm падавина годишње, па чак и Високи Атлас, који је много јужније добила око 760 mm падавина годишње. Снег се јавља на око 2000 m надморске висине, а снежни покривач се задржава у највишим деловима до касног пролећа или до почетка лета. Планине у Мароку су препрека киши, која се излучује на западним странама планина, па се са западних страна планина одмах осећа пустињска клима.

У низијама у близини обале, летње врућине смањују се хладним поветарцем са копна. Просечна дневна температура у приморским градовима креће се од 18˚C до 28˚C, док у унутрашњости дневне температуре прелазе 35˚C. У касно пролеће или лето топао ветар пун прашине који се назива sharqī, долази из Сахаре, преко планина, у низије, а продире чак и у градове. Тада температура драстично расте и достиже чак 41˚C. Ако усеви нису убрани, штета може да буде јако велика. Током зиме, под утицајем мора у приморским областима су умерене температуре. Просечне дневне зимске температуре се крећу од 8˚C до 17˚C. Даље од обале температуре драстично опадају, повремено и испод тачке смрзавања.

Табела бр. 1 – Максималне и минималне температуре и количина падавина

(http://www.errantsurf.com/0/1D3A9EA43C43C0F5802575E5007FE0C4/$file/wave_morocco.png)

ХИДРОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА

Хидрографија Марока има специфичне карактеристике. Сви речни токови са Атласких планина теку ка западу у Атлански океан и ка северу у Средоземно море, док источно од планина влада готово тотална безводност. Овакав водни режим условљен је климом, односно много већом количином падавина западно од Атласа, и субсахарском климом источно. У источном делу земље карактеристични су уади, сува речна корита, кроз које повремено тече вода, услед ретких јаких пљускова. Већих језера у Мароку нема.

Оум ер - Рбиа (арапски „Мајка пролећа“) је главна река централног Марока. Извире у средњем Атласу, тече углавном према западу на дужини од 555 km и улива се у Атлански океан близу Аземоура. Река није пловна али је јако бујична и главни је извор електричне енергије, а користи се и за наводњавање. Бране на реци су: Афоурер, Касба Зиданиа, Им Фоут, Даоурад, Сиди Саид Мацхоу и Бине ел Оуидане. Главне притоке су Тесаоут и Ел - Абид, и обе се уливају у Оум ер -Рбиа са југа. Пољопривредни производи који се гаје у сливу ове реке су цитрусно воће, грожђе, пшеница, памук и лан.

Река Себоу је важна река северног Марока, њоме се одводњава један део Атласа и приобална равница Гарб у Атлански океан. Од свог изворишног дела на Средњем Атласу, где се назива Гуигоу, река тече ка северу до Феса, а затим ка западу до Атланског океана. Дружина речног тока износи 450km. Басен Себоуе је водећи у производњи маслина, пиринча, шећерне репе, лимуна и грожђа у региону. Притоке су река Рдом, на којој се налази термо електрана и река Бетх на којој је некада постојала хидроелектрана. Остале притоке су Оуергха и Инаоуена.

Река Соус, такође позната и као Вади Соус налази се на југу Марока. Настаје од неколико изворишних токова у Високом Атласу и тече ка западу дужином од 180 km до Атланског океана где се улива јужно од Агадира. Њена алувијална раван, заштићена од утицаја Сахаре од стране Анти Атласа, један је од најплоднијих региона Марока. Овде се гаји воће, поврће, памук, шећер и маслине, и многи од производа се извозе. Градови на реци су Тарудан, који је тржишни центар и Агадир, риболовачка база и трговачка лука.

Дадес или Вади Дадес је река у јужном Мароку. Она настаје на планини Атлас и тече ка југу на дужини од 350 km кроз дивље клисуре у Сахари где се спаја са реком Дра. Река Дадес, посебно њене клисуре, је популарна туристичка дестинација.

Река Дра или Вади Дра је повремени ток на југу Марока. Настаје од два изворишна тока Дадес и Имини на Високом Атласу и тече ка југоистоку до Тагоунита, где скреће ка југозападу формирајући велики део алжирско - мароканске границе. Улива се у Атлански океан у близини Кап Дра. Својом дужином од 1100 km представља најдужу реку у Мароку, али су њени изворишни краци суви већим делом године. Уарзазате и Загора су важне речне јединице у којима се налазе оазе.

Река Тенсифт налази се у западном делу централног марока. Настаје од неколико извора у Високом Атласу и тече ка западу на дужини од 260 km до Атланског океана, јужно од Сафи. Речна долина Тенсифта, равница Хауз, претворена је од безводне пустоши у пољопривредни регион, изградњом система за наводњавање и брана за

хидроелектране дуж речног тока. Овде се гаји пшеница, маслине, воће, поврће и грожђе. Главне притоке су Чичауое и Н'фис. Највећи град и пољопривредни тржишни центар у долини реке је Маракеш, док је Сафи лука.

Мулуја је главна река североисточног Марока. Настаје на Средњем Атласу и тече кроз семиаридну долину према североистоку, на дужини од 515 km. Улива се у Средоземно море близу границе са Алжиром. Река није пловна, али се на њој налази брана за хидроелектрану (завршена 1967.) како би се обезбедила електрична енергија за северни Мароко. У долини реке вршило се вађење олова и мангана.1

ЖИВИ СВЕТ И ПЕДОЛОШКИ ПОКРИВАЧ

Изван пустињских области, вегетација Марока подсећа на вегетају Пиринејског полуострва. Велика површине под шумама још увек се налазе на влажнијим планинским падинама. Врсте дрвећа које су заступљене су храст плутњак, зимзелени храст и листопадни храст на нижим падинама, док су на вишим надморским висинама заступљени јела и кедар, посебно на Средњем Атласу. У сувљим планинским подручјима распрострањене су шуме тује, клеке, алепски бор и јеле. Источно од Рабата налази се велика шума храста плутњака - Мамора. Еукалиптус пореклом из Аустралије, је увезен у циљу пошумљавања, током француске власти за време колинијалног периода. Од стицања независности, мароканска власт је основала неколико великих плантажа овог дрвета које окружују Мамора шуму. Јужно од Есауира налазе се непрегледне шуме аргана (Arganiaspinoza), који расте само у овом делу Марока, од семена његових плодова прави се јако цењено јестиво уље које називају „Мароканско злато“.

Као што је уобичајно за западни Медитеран, и у Мароку су људи вековима својом активношћу знатно изменили природну вегетацију. На многим нижим обронцима планина, сечење, испаша и паљење оригиналне вегетације допринело је стварање густог оклопа од макије или закржљалих растиња у виду дивљих маслина, зимзеленог растиња, вреска, мирте, метли и рузмарина. У сушним унутрашњим деловима велике површине покривају патуљасте палме, чичмек дрво, еспарто траве и берберска смоква ( увезена из Америке преко Шпаније у 16. веку). мало је природне вегетације у пустињским областима источно од планина, мада се урме, увезене у Мароко јако давно, интентивно гаје у пустињским оазама.

Велике борбе са животињама су поступно елиминисане у Мароку још од римског доба, учиниле су да лавови и слонови буду тотално истребљени. Газеле се још увек могу запазити на југу, као и дивље овце и пустињска лисица у области Атласа. Од кад је под заштитом државе, Барберски макаки напредује у шумама средњег Атласа. Ипак, најбогатија фауна у Мароку су птице. Велике птице селице које бораве у Мароку укључују роде, које праве гнезда на градским бедемима и џамијама, затим фламинго, пеликан и сточна чапља.

1http://www.britannica.com/search?query=river,%20Morocco

Тамно глиновито - лапоровито земљиште, које покрива равнице Шавиа, Дукала и Абда, даје добре приносе пшенице и јечма, када су падавине довољне може и да задржи довољно влаге и обезбеди летњу пашу. Hamri- светло црвенкасто силикатно земљиште простире се око Мекнеса и Феса, на њему успевају виногради, а може да донесе и добре приносе житарица, иако има лоше задржавање влаге. Dhessје главни тип земљиштау Себоу басену. То је алувијално земљиште које пружа основу модерној мароканској пољпривреди која се наводњава. Остали типови земљишта који су мање погодни за пољопривреду су rmel – песковито земљиште које се налази у Мамора Форест региону и источно од Рабата, као и уз већи део северне обале и haroucha – каменито тло које се среће свуда широм семиаридног дела Марока

ЗАШТИТА ПРИРОДЕ

Постоји 10 националних паркова у Мароку. Тоубкал национални парк је најстарији, од 1942. године, а и најпосећенији.

1. Тоубкал Национални паркје национални парк у Високом Атласу, 70 км од Маракеша у централно-западном Мароку. Основан је 1942. Године, а простире се на површини од 380км2 Јбел Тоубкал је највиши врх парка на 4.167 метара.

2. Ифране Национални парк је национални парк у пинг Атлас планинама. Она обухвата површину од 500 км2. Већи део парка је под шумом Атлас кедра. Ифране Национални парк је један од неколико преосталих станишта за Barbary Macaque, Macaca sylvanus. Овај праисторијски примат имао је много шири спектар у Северној Африци, али тренутно опстаје као угрожена врста у уско ограниченим и фрагментираним стаништима.

3.Ирикуи Национални парк је основан 1994. са 123.000 хектара. Заузима простор између рекеДра и јужно подножје Анти-Атласа, у провинцијама Загора и Тата. Парк карактеришу слике типичног пустињског пејзажа јужног Марока.Вегетација је представљена шумовитом степом и саване са Акацијама. Неке од њених дина покрива Тамарик. Током влажних периода, језеро Ирикуи постаје привремена мочвара и лука за многе миграторне водене птице, укључујући и фламингосе, гуске, који дају парку важан еколошки карактер. Санација мочваре био је један од главних циљева, када је парк направљен.

4.Кенифис је национални парк на југозападу Марока, који се налази на обали Атлантика у региону Laâyoune-Boujdour-Sakia El Hamra. Основан је 2006. године. Површина парка је 1.850 квадратних километара. Национални парк је створен да заштити пустиње, мочваре и приобалне дине. Најближе насеље је рурални локалитет Акхфенир.

5.ГорњиАтлас Ориентал Национални парк обухвата 49.000 хектара у близини источних Високи Атлас планина. Парк је основан због очувања културних вредности, заједно са својим популацијама Барбара овци, Цувиер је Газела, птица, водоземаца, гмизаваца, и остале вегетације.

6.Хосејма Национални парк се налази изван града Хосејма у Мароку. Он обухвата површину од 470 квадратних километара.

7.Сус-Маса Национални парк, величине 33.800, налази се на Атлантској обали Марока. Основан је 1991. године. Лежи између Агадира на северу и Сиди Ифни на југу и његов центар је на 9 ° 30 ° 40'В 5'Н.Ушће Оуед Соусс је северна граница парка.Станиште карактеришу степе са динама, плаже и мочваре. Земљиште је углавном песковито са неким каменитим областима.

8.Тазека Национални парк је настао 1950. године са почетном површином од 6,8 км ².Национални парк се налази у Средњем Атласу, у близини града Тазанд. Створен је за заштиту природних ресурса на врху Јбел Тазека, нарочито кедрова(Cedrus atlantica), који су изоловани на овом врхуу регијиСредњег Атласа. Парк обухвата 1980 м високу планину планину Јбел Тазека, која доминира у околини. Године 1989. парк је проширен на скоро 120 км ² простора од еколошког значаја, шуме од плуте, храст црника, као и кањони и пећине, каскаде.

9. Мердја Зерга (Плава лагуна) национални парк је добро место за мирну вожњу бродом.Парк је окружен са неколико малих села који живе од пољопривреде и рибарства. Познат по бројним фламинго колонијама, овај парк је створен за посматраче птица, као што су чапље, кашикаре, роде, па чак и ретке афричке мочварне сове.

10. Таласемтане Национални парк смештен је у северном Мароку дуж обале Медитерана. Таласемтане Национални парк је ван утабаних туристичких стаза. То је одлична дестинација за планинаре који траже мирно и спокојно камповање, поглед на брда и потоке. Планинарске стазе парка воде кроз Риф планине и храстове, јелине, кедрове шуме.

ИСТОРИЈСКИРАЗВОЈ

ПРАИСТОРИЈСКИ ТРАГОВИ-НАЈСТАРИЈА НАСЕЉЕНОСТ И АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ

Пећина Тафоралт налази се у источном Мароку, 55 km северозападно од Оујда. Истраживања пећине почела су 1951. године. У остацима угља и пепела у дубоким слојевима пећинског пода пронађени су остаци људских и животињских костију и алата. 2

У овој пећини пронађен је најстарији познати људски орнамент, мале шкољке премазане црвеном глином. До сада је пронађено 13 сличних шкољкица у Тафоралту, чија се старост процењује на 82 000 година. Неке од перли показују трагове хабања са унутрашње стране, што значи да су вероватно низане заједно као огрлице или

2http://www.africanseer.com/articles/african-articles/list-of-caves-in-africa/227838-taforalt-caves.html

наруквице. Шкољкице су од рода морског пужа који се зове Nassarius, чије станиште није у близини Мароканске обале. Најближе где може да се јави ова врста пужева је острво Аваи које се налази 1280 km од Туниса. Вероватно су одређивале идентит или припадност групе. Слични културни знаци нису стигли у Европу до пре 40 000 година. 3

Ликус је древно место које се налази северно од модерне луке Лараш, на десној обали реке Лукус. Првобитно су га населили Феничани током 7. века пре нове ере и од тада постепено расте значај овог града. Касније долази под доминацију Картагине. Након уништења Картагине, Ликус је пао под Римску контролу и постао империјална колонија. Свој зенит достиже у време владавине цара Клаудија I. Неки древни грчки писци лоцирали су на Ликусу митолошку башту у којој су нимфе Хеспериде чувале стабло са златним јабукама богиње Хере.4

Волубилис је северноафричко археолошко налазиште, које се налази недалеко од града Фес у Јебел Зерхоун равници. Под Мауританским краљем Јубом II у 1. веку пре нове ере до 1. века нове ере, Волубилис је доживео процват крајем хеленистичке културе. Припојен је Риму 44. године нове ере и постао је муниципијум (заједница која остварује делимична права римског грађанства), као награду за подршку Риму за време побуне Едмона. Постао је главни град у унутрашњости римске провинције Мауританија Тингитана. Древни Волубилис и његово залеђе бивају напуштени око 285. године, када је Диоклецијан реорганизовао Мауританију Тингитану. Познат је Арапима као Оулили, Валила или Валили. Он постаје главни град Идриса I (оснивача династије Идрисид) после 788. године. Римске рушевине у граду су велике, међу најзначајнијим су форум, базилика из II века и лука Каракала.5

Тхамусида је древна римска речна лука на реци Себуи у Мароку, у близини Кенитре и Мехдиа. Локалитет је ископан 1913. године од стране француза, а ископавања су вршена и од 1959. до 1962. и поново од 1998. године. Налазиште заузима површину од 15 хектара. Ток реке Себуа је у римско доба имала другачији ток. На сликама се види да је река имала два меандра, која су сада одсечени меандри и налазе се низводно од локације. Старији, који се налази северније, био је активан за време римског доба. Истраживања су показала да је дошло до бочног померања реке за око 80 метара. 6

3http://news.nationalgeographic.com/news/2007/06/070607-oldest-beads.html4http://www.britannica.com/EBchecked/topic/345002/Lixus

5. http://www.britannica.com/EBchecked/topic/632567/Volubilis6http://www.digiter.it/geoarcheologia/geoarchaeology-en/thamusida/

Слика бр. 2 Тхамусида

(http://www.digiter.it/geoarcheologia/wp-content/uploads/2012/09/WP_Thamusida_fiume_meandri1.jpg)

НАЈБИТНИЈИ ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈИ У РАЗВОЈУ РЕГИЈЕ И ЗНАЧАЈНЕ ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ

У старом веку земљу насељену берберским племенима походили су феничански трговци, колоније оснивали Картагињани, а чврсту власт успоставили Римљани. Од 6. века под влашћу Византије, а крајем 7. века земљом су завладали Арапи који су спровели исламизацију. Мароко постаје независна арапско-берберска исламска монархија 789. године доласком на власт династије Идрисида. После пропасти Идрисида смењивале су се три династије. Алморавиди из јужног Марока (1054-1147) са престоницом у Маракешу освојили су велики део муслиманске Шпаније и западног Алжира. У том периоду Мароко је доживео привердни и културни процват. Наследила их је династија Алмохада (1147-1269) чију је власт сломила династија Меринида (1269-1469) и престоницу преместила у Фес. Она је Мароку донела нов, краткотрајни период процвата.

Португалци су 1415. године освојили Сеуту, а затим и Тангер, Сафи и Агадир, а шпанци Мелиљу. Султан Али ар Рашид (1666-1672) из династије арапских Алавита, који су се у 12. веку доселили из Арабије, за неколико година освојио је цео

Мароко и основао централизовану државу. Још данас владају земљом алавитски владари. Најснажнији међу њима био је султан Исмаил (1672-1727).Он је државу сасвим затворио за Европљане.

Султан Абд ар Рахман (1822-1859) дозволио је трговину европским производима и потпуно отворио мароканско тржиште. Уследила је тешка борба између Шпаније, Француске и Велике Британије за превласт у Мароку којој се касније придружила и Немачка. Француска је постепено стекла доминантан утицај у Мароку, а спор са Немачком решен је на конфернцији у Алгекирасу 1906. Потврђена је формална сувереност мароканског султана и једнака права свих велесила на привредно деловање. Француска је постепено учврстила свој положај у Мароку. Устанак берберских племена против сулатана Хафида искористила је као повод за ново заузимање Феса, а султана је присилила да потпише споразум 1912. којим је Мароко постао француски протекторат. Први француски генерал задужен за Мароко, Маршал Lyautey, поштујући арапску културу није је уништавао, него поред постојећих арапских градова правио је нове француске. Фуснота-Започео је изградњу Рабата поред обале Атланског океана и развио луку у Казабланки. Иако је султан био на челу државе, претстављао је само фигуру. Међутим, ова изградња нових француских градова покренула је лавину протеста од стране бербера, који су се побунили против колонизације, али безуспешно јер је до 1930. године 200.000 француза населило Мароко и у Другом Светском рату, Мароко користио као базу за одбрану од Немаца и одстранивање из Марока и Северне Африке. Шпанија је добила протекторат над јужним делом Марока и подручјем Тарфаја на југу, док је Тангер постао ,,међународно подручје“ и на париској конвенцији (1923) добио је унутрашњу аутономију.

Тридесетих година више група Мароканаца захтевало је политичке промене. Најјача је постала странка Истиклал. Године 1947. подршку јој је дао и султан Мохамед V (1927-1953) који се вратио на престо, а 3. марта 1956. године проглашен је завршетак француског протектората и независност Марока. Изгледа да је мароканцима независност пријала јер се број становника од једва осам милиона 1956. године умножио на преко 34 милиона. Укинут је и шпански протекторат над јужним делом Марока, а 14. августа 1957. године проглашена је незваисна Краљевина Мароко са краљем Мухамедом V (1957-1961). Мароку је прикључен и Тангер и јужни део некадашњег шпанског Марока. После смрти краља Мухамеда V политику модернизације Марока наставља његов син Хасан II (1961-1999) који је успео да одржи јединство и политичку сигурност државе.Године 1976. Хасан је у савезништву са Мауританијом заузео суседну Западну Сахару, бившу шпанску колонију са вредним лежиштима фосфата. Водио је борбе са западносахарским герилним покретом Полисарио ради минералима богате области. У Западној Сахари становници су се борили за независност од Марока и то је до данас нерешено питање Марока. После његове смрти, престо је наследио његов син Мохамед VI, који је започео постепену модернизацију мароканског друштва. Приоритет садашњег краља је економски развој Марока, социјалана политика, борба за права жена и заштиту деце

СТАРИ НАЗИВИ РЕГИЈЕ. ЊЕНИХ ДЕЛОВА, ГРАДОВА

У античком периоду, Мароко је био познат као Мауританиа, али тај назив не треба мешати са данашњом Мауританијом.7

Есауира је град на обали Атлантика западно од Маракеша. Насеље је основано још у пра историји од стране бербера, који су се овде бавили риболовом још 2000 – 3000 година п.н.е. У шестом веку населили су га феничани и дали му назив Мигдал (град осматрачница). У Медичијевим картама из 1357. године насеље је облежено као Mogadouro, а за време француског протектората зове се Могадир. Данашњи назив насеља потиче из 1767. године када га је султан Сиди Мухамед Бен Абдалах назвао Соуира. 8

На простору данашње Казабланке бербери су, као одговор на освањање арапа у осмом веку, основали мало независно краљевство Анфа. Оно је касније било база за хришћанске пиратске бродове и било је уништео до стране португалаца 1468. године. На рушевинама Анфе, португалци су 1515. године подигли војно утврђење под називом „Casablanca“ што значи бела кућа.9

На месту где је данас Рабат, главни град Мауританије, постојало је насеље под називом Chellah још у трећем веку пре нове ере. На простору овог насеља касније су живели и бербери и римљани. 1170. године арапи га, због великог војног значаја, називају Rabitu I-Fath што значи упориште победе. Од овог назива потиче и данашњи назив града. 10

СТАНОВНИШТВО

Подручје модерног Марока је било насељено још од доба неолита, бар 8000 година пре нове ере, што потрврђују знаци Каспијске културе. Тада је Магреб био мање безводан него данас. Многи научници верују да је брберски језик дошао у северну Африку заједно са пољопривредом и када је усвојен од стране присутног становништва. Савремене генетске анализе потврдиле су да поред Бербера и Арапа који живе насељавају Мароко, постоје и варијетети популације настали мешањем феничана, сефардских јевреја и становништва суб-сахарске Африке. Највећи број бербера живи углавном у планинским деловима земље, где су успели да сачувају своју културу и језик. Одређени број ставновнка су потомци избеглица из Шпаније, који су побегли за време хришћанских освајања Пиринејског полуострва у 15. веку. Трговина и ропство довели су значајну популацију субсахарске Африке у Мароко, њихови потомци данас живе углавном у

7. http://www.lat34north.com/cities/CitiesRabat.cfm8http://www.essaouira.nu/mogador.htm9.http://www.lat34north.com/cities/CitiesRabat.cfm10http://www.lat34north.com/cities/CitiesRabat.cfm

јужним оазама у већим градовима. Јевреји су чинили прилично бројну етничку групу до недавно, када су се, у периоду након оснивања Израела и почетка арапско-израелских сукоба, осетили прмораним да напусте земљу и највећи број њих је емигрирало у Израел, затим у Европу, Јужну и Северну Америку.

Карта бр. 4 Етничке групе

(http://joshberer.files.wordpress.com/2009/12/morocco-ethnicities-1973.jpg)

Мароко данас има 32 649 130 становника од којих 57% живи у урбаним подручјима. Према табели у којој је приказано кретање становништва Марока од 1900. до 2000. године примећује се стални пораст броја становника. Нарочито је велики пораст становништва у периоду након престанка француског протектората и стицања независности Марока 1956. године. Од тада до 2000. године број становника се утростручио. Пораст становништва Марока је нешто бржи него у земљама изван Африке, али далеко испод просека од земаља на Блиском Истоку и у северној Африци, а износи 1,04% по чему је 112 земља на свету. Наталитет у 2013. години износи 18,7 ‰, а морталитет 4,78‰, а смртност одојчади износи 25,49‰. Фертилитет у Мароку износи 2,17 деце по жени, што обезбеђује просту репродукцију становништва и њен благи пораст. Према скали за оцену наталитета и морталитета коју су предложили стручњаци Уједињених нација, Мароко има ниску стопу наталитета (16-20‰) и екстремно ниску стопу морталитета (испод 5‰). (Кицошев С., Голубовић П., 2004). Очекивано трајање

живота износи 73,3 године за мушкарце и 79, 5 година за жене. Незапосленост износи 9 %, док 15 % становништва живи испод граница сиромаштва.11

Карта бр. 5 Број становника по провинцијама

(http://fanack.com/uploads/pics/morocco_map_population_318px.jpg)

ГодинаБрој

становника у хиљадама

1900 38001910 43281920 51371930 62061940 74981950 89531960 116791970 153101980 193321990 241772000 30367

11https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/mo.html

Табела бр. 2 Број становника (http://www.populstat.info/Africa/moroccoc.htm )

Графикон бр. 1 Старосна пирамида (https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/graphics/population/MO_popgraph%202013.bmp)

Мароко има велику популацију у односу на своју површину, његова густина насељености износи 67,6 стан/km2, док је насељавање неравномерно, односно највећа концентрација становништва је у приобалним деловима и у зонама великих градова, док је источно од планина територија јако ретко насељена. Мало мање од једне трећина становништва је старости испод 15 година, тачније 27,1%, највећи проценат од 41,7% становника је старости између 25-54 година, док је старијих од 65 година само 6,3%. Овакав однос чини да Мароко има прогресивну пирамиду са високим учешћем деце и младих, а ниским учешћем старог становништва.

Висок проценат младог становништва значи и висок проценат издржаваног становништва који износи укупно 48,9%, од чега 41,5% чине деца млађа од 14 година, а 7,4 % људи старији од 65 година. Овако висок проценат младог издржаваног становиштва захтева већа улагања државе у здравствену заштиту деце, обезбеђење дечијих додатака и отварање довољно школа и предшколских установа.

Влада Марока издваја око једну петину буџета за образовање. Велики део од тих пара се троши за изградњу нових школа услед брзог популационог раста. Образовање је обавезно за децу узраста од 7 до 13 година. У урбаним срединама већина деце овог узраста похађа основну школу, али на националном нивоу ово учешће значајно опада. Око три четвртине мушкараца (76,1%) школског узраста и само половина девојчица (57,6%) похађа школу. У руралним срединама је проценат деце која иде у школу још мањи. Нешто више од половине деце која заврше основну иде у средње стручне школе и гимназије. Од тога, мали проценат наставља високо образовање. Слабо похађање школе, нарочито у сеоским срединама, доводи до тога да је две петине становништва Марока неписмено.

Поред великог процента неписмених, у Мароку је регистровано 500 960 или 8% деце узраста од 5 до 14 година која раде. Под овим се подразумева рад који децу лишава детињства и штети њиховом физичком и психичком развоју. У екстремним ситуацијама ради се о деци која су практично робови, одвојена од породице, изложена разним опасностима и болестима и препуштена сама себи на улицама великих градова.12

Што се тиче здравства, Мароко има релативо повољан број лекара и другог медицинског особља. Влада је ставила акценат на превентивну медицину повећањем броја диспанзера и здравствених центара. Међутим, више од половине сеоског становништва и даље нема приступ тим објектима. Поред тога, само мали део сеоских домаћинстава има

12http://www.britannica.com/EBchecked/topic/392604/Morocco/46584/Education

приступ безбедној води за пиће, а и до неких градских насеља не стиже пијаћа вода.Стопе смртности одојчади су и даље високе, а најмање трећина популације пати од неухрањености. Болести као што су хепатитис и даље преовлађују.13

Пораст броја становника би био још већи да није интензивних миграција мароканског становништва. Током друге половине 20. века Мароко је постао једна од земаља са највише емиграната. Највећи број њих се одселило у земље западне Европе. Тренутно преко 2 милиона људи мароканског порекла живи у земљама западне Европе, а све је већи број и оних који мигрирају ка Канади и САД-у.

Најопсежније емиграције из Марока су се дешавале у следећим периодима:

1830. године, када је Француска колонизовала Алжир и одпочела економско и политичко реструктуирање. Тада је број мароканских миграната у Алжиру је процењен на око 85. 000 годишње.

Оснивање француско - шпански протекторат у Мароку 1912. године. - Изградња нових путева и градова уз атланску обалу је

изазвала велике миграције уз руралних у урбана подручја. - Миграционе струје према Француској (током Првог светског

рата регрутовано је око 40 000 радника, а током Другог светског рата око 126 000). Током алжирског рата за независност (1954-1962), када је Француска престала да

регрутује алжирске раднике, миграције радника и рудара из Марока су појачане и достигле 53 000.

Снажан економски раст у земљама западне Европе 1960. године изазвао је потражњу ниско квалификоване радне снаге. Мароко је потписао споразум о регрутовању радне снаге са: бившом Западном Немачком, Француском, Белгијом и Холандијом.

Марокански јевреји су након формирања државе Израел 1948. године, масовно емигрирали у Француску, Израел и Канаду (Квебек), а након шестодневног рата 1967. њихов број у Мароку је са 250 000 спао на тренутни број од 5 000 становника.

Између 1965. и 1972. процењени број регистрованих мароканаца који живе у Европи повећан је десет пута, са 30 000 на 300 000, а до 1975. године на око 400 000.

Економска криза у Мароку и два неуспела државна удара 1971. и 1972. године довеле су до масивних спајања породица од 1970. до 1980. па је број популације мароканског порекла у Француској, Белгији, Холандији и Немачкој порастао са 400 000 - 1975. године, на преко милион - 1992.

Почетком 1990-их запажа повратни талас миграције. Између 1985. и 1995., око 314 000 миграната се вратило у Мароко. Повратак миграната достигао је врхунац 1991. године, када је износио 40 000 повратника. Повратне стопе миграција је од 1994. опао на мање од 20 000 годишње.

Од 1992. до 2001. око 430 000 мароканаца који живе у Белгији, Данској, Француској, Италији, Холандији и Норвешкој су добили држављанство држава чланица ЕУ.14

13http://www.britannica.com/EBchecked/topic/392604/Morocco/247621/Local-government14http://www.migrationinformation.org/feature/display.cfm?ID=339

ПРИВРЕДА

ПРИРОДНИ РЕСУРСИ

Као и у многим Афричким економијама, Мароко се у великој мери ослања на своје природне ресурсе. У случају Марока, његова кључна сировина је фосфат, састојак који се користи за ђубрива, пестициде и храну за животиње. Када је Мароко преузео контролу над Западном Сахаром, стекао је посед са површином од скоро две трећине потенцијалних светских резерви фосфата. Извоз фосфата чини више од трећине спољнотрговинских прихода. Остали минерали који се ископавају укључују барит, кобалт, флуорит и олово.Дуж обала Западне Сахаре се такође истражују резерве нафте. Практично без нафте или гаса за себе, Мароко тренутно увози 98% енергије.Међутим, држава има један извор природне енергије у изобиљу понуде, а то је сунце. Мароко има 330 до 350 сунчаних дана годишње. Краљ Мохамед VI предводи велику шему соларних плоча да се максимално искористи овај енергент. Пет соларних електрана се планирају (први код Оуарзазате, јужно од планине Атлас) које ћенадају се обезбедити око две петине енергије нације до 2020.године. Светска банка и Фонд зачисте технологијеје обећао 200 милиона долара помоћи.

Управо велика слабост енергетске политике Марока је његов недостатак домаћих извора енергије. Мароко је високо зависна од увоза енергије, у 2009 зависност је износила око 96%.Истраживања нафте су била разочаравајућа, иако земља има неке резерве природног гаса које су експлоатисане. Хидроенергетски потенцијал је велики и сада се пручава. Мароко мора да покрије велики део својих растућих енергетских потреба из увоза, пре свега сирове нафте. Термоелектране производе већи део електричне енергије у земљи.

У 2011, количина електричне енергије произведене од стране јавних комуналних и три независна произвођача електричне енергије износила је 24.363 GWh Термоелектране чине 87% националне производње електричне енергије, хидроенергија чини 8,2% производње електричне енергије, као и енергије ветра за 2,8%. Инсталирани капацитет у Мароку је превазиђен у прошлости и не може да задовољи све веће потражње за електричном енергијом. То је резултирало повећањем увоза од 67,3 у 2010 на 85,9 милијарди МАД у 2012.

Мароко има неколико области са одличним потенцијалом за производњу енергије ветра, посебно у областиЕсауира, Тангера и Тетуана (где просечна годишња брзина ветра на висини од 40 м износи од 9,5 м / с до 11 м / с) и у Дакла , Тарфаја и Таза подручјима ( са просечном годишњом брзином ветра на висини од 40 метара у распону од 7,5 м / с до 9,5 м / с ). У трећој фази овог пројекта тренутно се раде мерења ветра на планинским венцима Атлас и Риф. Пројекат Сахара Ветар бави сеискоришћавањем потенцијала ветра у северозападној Африци у циљу снабдевања енергијом у Европи.

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/392604/Morocco/247616/Languages

У Мароку, главни вид обновљивих извора енергије је биомаса, углавном у традиционалном облику, огревно дрво и угаљ. Производња угља је опала за скоро 13% у недавној прошлости од око 3,398.6 ktу 2010 на око 2,976.8 kt у 2011.години.

У 2008, 1.360GWh произведено је из хидро енергије, 298 GWh од енергије ветра. Енергија се добија из 26 хидроенергетских станица са укупним инсталираним капацитетом од 1.360 МW. Поред тога, хидро енергија долази делом од 464 МW пумпних електрана близуBeni Mallal/Afourer. У Oued Oum Er Rbia, микро хидро електране ће се развијати у будућности. За ту сврху, идентификују се потенцијалне локације од којих ће 200 бити изабрано

Поред ветра, хидро и соларне енергије, од других обновљивих извора енергије Мароко такође производи доста термалне енергије. Од јануара до јула у 2011, експлоатација термалне енергије је резултирала у производњи неких 12,075.9 GWh (повећање од 16,3% у односу на исти временски период у 2010 години) .

ПРИМАРНИ СЕКТОР

Мароко је обдарен бројним ресурсима погодним за експлоатацију. Са око 33.000 квадратних миља ( 85,000 квадратних км ) обрадиве земље ( од којих једна седмина може да се наводњава ) и његовом генерално умерено медитеранском климом , Мароко има пољопривредни потенцијал као и још неколико арапских и афричких земаља . То је једна од ретких арапских земаља који има потенцијал да оствари самодовољност у производњи хране. У нормалној години Мароко производи две трећине житарица ( углавном пшеница, јечам, кукуруз ) потребних за домаћу потрошњу . Земља извози агруме и рано поврће на европско тржиште, њена винска индустрија се развија, а производња комерцијалних усева ( памук , шећерна трска , шећерна репа и сунцокрет ) је у експанзији. Новији усеви као што су чај, дуван и соја су прошли експерименталну фазу, плодна област Гарб се сматра повољном за њихово гајење. Топ производи који се извозе су парадајз, мандарине, поморанџе и маслине. Прерађену храну, као што су сир и очувано или конзервирано воће и поврће су такође високо на листи извоза. Земља активно развија своје потенцијале за наводњавање којима ће на крају наводњавати више од милион хектара.

Ипак,опасност од суше је увек присутна. Посебно угрожене су житарице које расту у низијама, јер су овде присутне значајне разлике у годишњим падавинама. У просеку, суша се јавља у Мароку сваке треће године, стварајући нестабилност у пољопривредној производњи која је главна препрека у експанзији овог сектора. Пољопривреда чини само око 14% БДП- а запошљава 40-45 % од мароканске радне популације.

Сточарство, посебно узгој оваца и говеда, је широко распрострањен. Мароко испуњава своје потребе за месом, а такође покушава да подмири своје потребе за млечним производима.

СЕКУНДАРНИ СЕКТОР

Производња чини око једне шестине БДП- а, она стално расте на значају. Две посебно важне компоненте индустријске производње су прерада сировина за извоз робе широке потрошње и производња за домаће тржиште. Многе операције иду још од колонијалног периода. До раних 1980-их, доминантан иглавни фокус владе је био супституција увоза. Од таданагласак се померио на приватизацију државних пословања и привлачење нових приватних инвестиција, укључујући и стране изворе. Обрада фосфатне руде у ђубрива и фосфорне киселине за извоз јеглавна привредна делатност . Производња хране за извоз ( конзервирање рибе, морски плодови, свеже поврће и воће ), као и за домаће потребе ( млевење брашна и прерада шећера ) је од великог значаја. Затим производња текстила, одеће, кожеза коју се користе домаћи памук, вуна. То су најчешћи производи намењени страном извозу.Сектори који бележе највећи раст су туризам, телекомуникације, информатичке технологије и производња текстила. Прерађивачка индустријагвожђа и челика је мала, али даје значајан део за домаће потребе земље. Индустрија и рударство доприносе око једну трећину годишњег БДП-а. Мароко је трећи по величини светски произвођач фосфора после Кине иСАД-а. .

Од осталих минерала и руда у Мароку се производе и арсен триоксид, барит, кобалт, бакар, фелдспат, злато, гипс, хидраулички цемент, руде гвожђа, сирово гвожђе сиров челик, сребро, талк и цинк.

Према проценама из јануара 2006. године Мароко има резерве нафте од 1.070.000 барела и резерве природног гаса од 60 милијарди кубних метара. Мароко може имати и додатне резерве угљоводоника, јер многи од седиментних басена у земљи још увек нису истражени.

Мароко производи мале количине нафте и природног гаса из басена Есауира и мале количине природног гаса из басена Гарб . Сходно томе , Мароко је највећи увозник енергије у северној Африци . Трошкови брзо расту . Високе цене нафте у 2005 повећале су увозне трошкове за око 2 милијарде долара у тој години. У 2008.години, укупни трошкови везани за увоз енергије достигли су 8 милијарди долара.

Мароко има две рафинерије које су у власништву Саудијска-компаније. Рафинерије се налазе наMohammedia и Sidi Kacem и имају комбиновани капацитет од 154.901 ббл / д (24,627.3 м3 / д). Фабрика уMohammedia тренутно производи 80 - 90 одсто деривата у земљи.

Мароко је изразио интересовање за нуклеарну енергију за десалинизацију и друге намене. У септембру 2001, влада је потписала споразум са САД којим се утврђује правни основ за изградњу 2 МВ-истраживачког реактора.

Наркотици се гаје у Мароку. Канабис се узгаја у региону Риф још од 7. века. Према подацима УН-а 2004 Светском нарко извештају, узгој канабиса и трансформација представља 0,57% од националног БДП-а Марока у 2002. години. Према извештају француског министарства унутрашњих послова из 2006. године, 80% од канабиса (хашиш) који се конзумира у Европи потиче из Риф региона у Мароку. Осим тога, Мароко је транзитна тачка за кокаин из Јужне Америке у Западну Европу.

ТЕРЦИЈАРНО-КВАРТАРНИ СЕКТОР

Ваздушни саобраћај у унутрашњем саобраћају врше две националне компаније и то "ROYALAIRMAROC" и "REGIONALAIRLINES".Мароко има већи број аеродрома који су по броју путника наведени следећим редом Казабланка, Маракеш, Агадир, Тангер, Фес, Ујда, Рабат, Надор.

Железничка мрежа постоји на дужини од 1907km. Највећи железнички правци су Оујда-Фес-Казабланка-Маракеш, затим Тангер-Рабат, Кенитра-Оујда, на којима је превоз безбедан и комфоран. Преко 1000km је електрифицирано, а планиране су две линије француског ТЖВ воза који ће повезивати Тангер-Агадир и Казабланку-Оујду до 2030.године. Веома је важан у железничком промету транспорт фосфата према лукама Атлантског океана и износи око 27 милиона тона.

Путна мрежа је доброг квалитета у просеку. Инфраструктура је на северозападу Марока боља за разлику од источног дела у пределима Атласа, где цесте нису асфалтиране. Мрежа путева износи око 62.000 km, а половина је асфалтирана. Аутопутеви износе око 800 km. Саобраћај је интезиван у насељеним местима, нарочито градским. Крећу се људи, бициклисти, мотористи чије је кретање често непредвидљиво. Путеви од националног значаја Казабланка-Маракеш и Казабланка-Ел Јадида имају репутацију опасних. Постоје четири аутопута на којима је саобраћај врло фреквентан, и то Рабат-Фес, Рабат-Тангер, Казабланка-Ел Јадида и Казабланка-Маракеш.

Када говоримо о трговини, Мароко је члан СТО и потписао је споразуме о слободној трговини са Европском унијом, Сједињеним Државама и Турском. У 2008. години Мароко је добио статус-statut avancéкоји омогућава приступ на више европских програма. Осим тога, део је зоне слободне трговине са Египатом, Тунисом и Јорданом. У 2011. години главни извозни партнери су јој били Француска (19,7%), Шпанија (18,2%), Индија (6.2%), Бразил (5,0%) и САД (4,6%). У увозу главни партнери били су Француска (13,6%), Шпанија (11,2%), САД (8,6%), Саудијска Арабија (6,8%), Кина (6,5%), Италија (5,1%), Русија (4,7%) и Немачка (4,4%). Мароко је укључено у ко-операције Северне Африке, као и са Европским земљама које излазе на Средоземно море. Иако је главни трговински партнер и даље ЕУ и Африкачине само 5,6% спољне трговине. Трансакције, односно трговина са другим земљама арапског Магреба у унији стално расте и удвостручила се од 2004. до 2008. године, на око 1,4 милијарди €. Мароко је потписао и Агадир споразум о формирању зоне слободне трговине између арапских медитеранским народима у Тунису, Египту и Јордану, на снази од марта 2007. године. Стручњаци Светске банке, других банака и инвестиционих компанија виде велики потенцијал за економски раст у Мароку и класификују земљу као потенцијално тржиште будућности. Према подацима Светске банке стопа инфлације је била 0,9% у 2011. години. У 2007. години, 15% од мароканског становништва живи испод линије сиромаштва, априход по глави становника у Мароку је у средњој групи афричких земаља.

Мароко пати од незапослености, 9,6 % у 2008. години, такође има велики спољни дуг који се процењује на око 20 милијарди долара, односно половину БДП-а у 2002. години. Иако Мароко има структурни дефицит, то је обично због знатних услуга, зараде од туризма и великих прилива из дијаспоре, а земља обично има мали суфицит текућег рачуна. Службена валута Марока је марокански дирхам. Издаје га Ал-Магриб

банка, централна банка Марока. Ова валута се такође користи и у Западној Сахари. Један марокански дирхам итноси 0,089 еура или 0,11 америчких долара.

Као што је случај у многим бившим афричким колонијама, Мароканска економија и даље у великој мери зависна од извоза сировина. Такође, од све већег значаја за привреду су савремени сектори , нарочито туризам и телекомуникације. Све у свему, модерни сектори чине више од две трећине бруто домаћег производа (БДП), иако запошљава само око једну трећину радне снаге у земљи.

Када сумирамо, Мароко има други највећи бруто друштвени производ међу арапским земљама које нису извознице нафте. Највећи појединачни допринос мароканској економији дају пољопривреда, туризам, фосфати, као и риболов. Са друге стране, проблем за земљу представљају високе цене увозних добара, нарочитоцена нафте, као и нестабилност и непредвидљивост кишних падавина, које доводе или до суша или до поплава што погађа пољопривреду. Главни економски партнер, а уједно и највећи инвеститор Марока је Француска.

НАСЕЉА

Три главне зоне насељености у Мароку одговарају његовим еколошким целинама: обалске равнице и платои, брдовита подручја Атласа и Рифа и пустињски део источно и јужно од Атласа.

Становање у Мароку креће се од традиционалног до ултрамодерног. У руралним областима неки мароканци и даље живе у ксоурима (утврђена села са кућама од ћепича) и пољопривредним селима. Животи услови у овим местима су и даље тешки. Упркос напорима Владе да реновира и модернизује традиционалне медине, приступ јавним услугама у већини њих је, такође, ограничен. Дуги низ година Влада покушава да се избори са спречавањем раста дивљих насеља око градова, али без успеха. У скорије време, у овим насељима је обезбеђена струја, вода за пиће и водовод, као и други објекти како би се побољшали услови живота. Влада је такође, заједно са приватницима промовисала изградњу нових стамбених јединица широм земље, које у главном насељава средња класа.15

У приморским равницама и платоима живи три четвртине становништва земље и овде се налазе готово сви већи градови као и сва модерна комерцијална пољопривреда. Ту је вековима дом насељених пољопривредника и семиномадских племена. Главни облик пољопривреде је производња житарица, са пшеницом и јечмом као главним усевима.

У брдовитом подручју Рифа и Атласа живи једна петина становништва и тамо се налазе центри Берберске културе. Традиционална села су изграђена на обронцима или на врховима брда како би се заштитили од напада. Куће су често на више спратова,

15http://www.britannica.com/EBchecked/topic/392604/Morocco/247621/Local-government

чврсто груписане и изграђене од камена и глине. Ниво обрадивог земљишта је мало, тако да су на планинама изграђена терасаста поља на падинама. Главна култура за прехрану у току зиме су јечам и кукуруз, а у току лета поврће. Многа села су се специјализовала за продају ораха, маслина, бадема, смокви, јабука, вишања и шљива које су добро прилагођене локалној микроклими. Узгој оваца или коза често допуњује сеоску пољопривреду. Нека племена практикују да се у току лета селе са овцама или говедима до катуна на вишим надморским висинама или у току зиме на ниже пашњаке где живе у тамним шаторима тканим од козје длаке.

У субсахарским и сахарским срединама јужно од Атласа живи мали проценат становништва Марока. У неким насељима живе харатини, потомци субсагарске Африке, а многа племена говоре један од берберских дијалеката. Практично сва насеља су у оазама, у којима су направили вештачке акумулације воде скретањем потока или допремајући воду са планина путем подземних тунела. Многа насеља у овом региону су веома препознатљива по утврђеним селима од ћерпича и називају се ксоур, што на арапском значи дворац. Номадско чување камила је некада била важна економска активност у зони Сахаре, међутим, политика владе, пустињски ратови, вишегодишње суше и друге отежавајуће околности учиниле су да овакав начин живота скоро потпуно нестане.

Више од половине становништва Марока сада живи у урбаним срединама. Већина мароканских градова је задржало барем део свог традиционалног карактера и шарма. У периоду француског протектората, колонијалне власти нису дирале традиционалне урбане центре – медине, већ су уместо тога за смештај нове инфраструктуре, за управљање и економски развој, градили „нове градове“ уз старе делове града. Поред тога, они су изместили политички и економски живот из унутрашњости Марока чији су центри били Фес, Мекенс и Маракеш, на обалу Атлантика. Под протекторатом, Казабланка је трансформисана из малог приморског села у ужурбану метрополу, а Рабат је постао главни град и центар администрације. Током 1930-их година, „лимена насеља“ почињу да се развијају око већих градских подручја и од тада постају све већа.16

Највећи градови Марока су: Рабат, Казабланка, Маракеш, Мекенс, Тангер и Фес.

16http://www.britannica.com/EBchecked/topic/392604/Morocco/247616/Languages

Казабланка

Карта бр. 6 Казабланка(http://www.vazyvite.com/Maroc/1-Casablanca/casablanca-plan.gif)

Казабланка је основана од стране португалаца под називом Casa Blanca (Бела Кућа) који су се у ову област вратили 1515. године. Град је окупиран од стране француза 1907., а за време француског протектората (1912.-1956.), Казабланка је постала главна лука Марока.

Лука Казабланка је заштићена од мора лукобранима и преко ње се обавља готово сва спољна трговина Марока. Булевар Хансли, који води до луке обилује продавницама за туристе. Са унутрашњих страна докова и луке налази се стари град или медина. Он одише орјенталношћу, ограђен бедемима у оквиру којих се налази лавиринт од уских улица и кућа од прекречене цигле и камена. У полукругу изван зидина медине налази се град подигнут од стране француза. Са трга Мухамеда V радијално се разилазе путеви који су испресецани обилазницама које допиру до обала са обе стране луке. Трг Мухамеда V, који се налази близу капије старе медине и трг Уједињених нација су пословни и административни центар града. Тамо су смештене банке, хотели и продавнице. Јужније, са погледом на башту у парку Арапске лиге, налази се бела катедрала Sacré Coeur. Западно од парка, ка обали се протежу стамбене четврти, као што је Анфа. Велики број сиромашног становништва живи у „картон насељима“ на периферији

града. Ова насеља се углавном састоје од трошних конструкција од блокова и лима, од којих већина нема текућу воду и канализацију, али многи такође имају сателитске антене. Мароканска Влада спроводи политику побољшања инфраструктуре и ради на побољшању услова за живот у овим насељима.

Аутобуси су основно средство јавног превоза. Путеви повезују Казабланку са другим великим градовима. Ту је и пруга која иде на севеоистиок до Танжера, а током политичке стабилности и на исток до Алжира и Туниса. Казабланка - Анфа аеродром на југозападу и Казабланка - Ноуацеур аеродром на истоку града пружају међународне услуге.

Брз комерцијални напредак Казабланке, нарочито њене луке, представља основу економског капитала Марока. Казабланка има индустрију текстила, електронике, кожну индустрију, конзервирање хране, производњу пива, алкохолних и безалкохолних пића. Риболов је важан у приобалним водама, где је континентални шелф прилично широк и даје добре услове за пецање.

Казабланка има арапске и француске школе са различитим образовним нивоима. Ту су разне културне и утилитарне институције, као што су општински колеџ ликовних уметности, Градска библиотека, Институт за риболов, друштво за хортикултуру. Џамија Хасана II налази се уз обалу и једна је од највећих и најкитњастијих џамија на свету.

Слика бр.3

(http://

www.beautifulmosque.com/wp-content/uploads/2013/06/Hassan-II-Mosque-in-Casablanca-Morocco-3.jpg)

Као главни центар Марока за рекреацију, Казабланка има низ пријатних плажа, паркова, шеталишта и других атракција дуж обале.17

Рабат

Карта бр. 7 Рабат (http :// d 3. img . v 4. skyrock . net /4179/9684179/ pics /1934160_ small . jpg )

Рабат је главни град Марока. Налази се на обали Атлантика, на ушћу реке Вади Боу Под влаћу Француске, Рабат је постао главни град, и након проглашења независности Марока, он је постао, као и Сало, урбано подручје чија површина сада обухвата 1.270 километара квадратних.

Стари град, још увек окружен бедемима, налази се у близини обале. У оквиру утврђења налази се медина (стари муслимански град) и милах (јеврејска четврт). На северу, на литици изнад Боу Регрег, стоји тврђава из 17. века, Касбах дес Оудаиа, са раскошном капијом Алмохад из 12. века, андалузијском баштом, у чијој близини се налази муслимански верски колеџ у оквиру кога је смештен музеј Мароканске уметности. Југоисточно од старог града је велики број изузетних историјских објеката, укључујући кулу Хасан и темеље џамије која никада није завршена, а преко пута ње се налази маузолеј Мухамеда V.

17http://www.britannica.com/EBchecked/topic/97722/Casablanca

Југозападно од старог града су археолошки музеј и градска капија, Баб ал - Роуах, која такође датира из периода Алмохада. Модерна четврт Рабата се делимично налази у оквиру зидина старог града. Релативно модерне структуре које укључују краљевску палату из 1950-их година, Универзитет Мухамеда V (основан 1957.), Народну библиотеку, као и различите административне зграде, налазе се на јужној периферији града. Разне националне амбасаде распоређене су широм модерног града, а и велики број међународних организација има своје канцеларије у овом делу града.

Град нема више ни једну значајну луку због велике количине наносног материјала на ушћу реке. Рабат је сада важан центар текстилне индустрије и познат је по својим теписима, ћебадима, кожи и занатству. Остале економске активности укључују воће и прераду рибе, као и производњу цигле и азбеста. Рабат је друмским саобраћајем и железницом повезан са Казабланком која је удаљена 92 km ка југозападу и са Тангером на североистоку који је удаљен 280 km. Такође, има и интернационални аеродром.18

Тангер

Карта бр. 8 Тангер

(http://mappery.com/maps/Tangier-city-Map.mediumthumb.jpg)

18http://www.britannica.com/EBchecked/topic/487861/Rabat

Тангер је лука и главни град северног Марока. Налази се на Гиблартарском мореузу, 27 km од јужног обода Шпаније. Марокански град Тетуан налази се око 65 km југоисточно од Тангера.

Тангер је изграђен на падини кречњачког брда. Стари град окружен је зидинама из 15. века, а у њему доминира Султанов двор ( данас музеј мароканске уметности ), као и Велика Џамија. Европске четврти протежу се од југа ка западу, чија популација знатно опада од интеграција у Мароку 1956. Тангер је летња краљевска резиденција од 1962. Важна лука и трговачки центар, град има одличне путне и железничке везе са Фесом, Мекнесом, Рабатом и Казабланком, као и међународни аеродром и редовне бродске услуге са Европом. Трговинске зграде, риболов и производња текстила и тепиха допуњују живу трговину овог туристичког града.

Град са својим предграђем доминира у свом окружењу, који заузима најсеверније подручје државе. Тангер је стациониран на полуострву северно од Гхарб низије и планине Риф која се налази југоисточно од града. Изван града, регион је сиромашан у ресурсима. Повртарство и живинарство су традиционално главни рурални економски подухвати.

Од почетка до средине 20. века, Тангер је био место великог политичког и уметничког превирања. То је била дестинација многих уметника и писаца из Европе и САД-а.

Фес

Карта бр. 9 Фес

(http://www.owsg.net/himorocco/gal/albums/userpics/10001/Fes-carte.jpg)

Фес је најстарији од четири царска града Марока. Основан је на обалама Вади Феса од стране Идриса I и Идриса II. Ова два дела су уједињена од стране Алморавида у 11. веку, када је постао велики исламски град. Фес је достигао свој врхунац као центар учења и трговине под Маринидсом средином 14. века, и задржао свој верски примат кроз векове.

Град је отпуно окружен ниским брдима обраслим маслињацима и воћњацима. Древне зидине Феса са каменим кулама још увек делимично окружују стари град, који је познат као Фес ел -Бали. У старом граду се налази Каравин џамија, најстарија џамија у северној Африци. Овде је седиште и два најпознатија исламска универзитета основаних 859. године и 1974. године, такође, у Старом граду је и светилиште Идриса I и гробница Идриса II. Фес ел - Једид (Нови Фес) основан је у 13. веку од стане Маринидса, у њему се налази Краљевски двор преко пута којег је Велика џамија, позната по свом полихромском минарету из 13. века. Јужно од Краљевског двора је Мелах, или јеврејска четврт, а многи од јеврејских златара, кујунџија и јувелира који су живели у овом делу, емигрирали су у Израел и деценијама након стварања јеврејке државе (1948.) Модеран део града, Виле Ноувеле, лежи на висоравни на југозападу и основан је од стране франциског маршала Лиаутеиа, 1916. године. Индустријска четврт града је у овом округу, у близини железничке станице.

Фес је центар трговине и традиционалних заната, а до краја 19. века, то је једино место на свету где је прављен фес (црвени шешир без ивица у облику зарубљене купе). Већина традиционалних градских занатских радњи, као што су радње производа од коже и грнчарија, налазе се у уским кривудавим улицама старог града. Туризам је главна привредна грана у Фесу. Стари град се 1981. године нашао на UNESCO-вој листи Светских наслеђа.

Фес има међународни аеродром. У области у којој се налази Фес гаје се житарице (пшеница пре свега), пасуљ, маслине и грожђе. Од животиња чувају се овце, козе и говеда.19

Слика бр. 4 Фес

(http://www.hatsandcaps.co.uk//images/products/large/193301.jpg)

19http://www.britannica.com/EBchecked/topic/205391/Fes

Мекенс

Карта бр. 10 Мекнес (http :// de . justmaps . org / maps / images / morocco / meknes - map 3. jpg )

Овај град се налази око 110 кm од Атланског океана и 58 кm југозападно од Феса. Један је од четири царска града Марока. Основан је у 10. веку од стране племена Занатах (Бербери) као Мекнаса ал-Заинтун (Макнес од Маслина), група села међу маслињацима, која се ширила око Такарота, Алморавидовог утврђења из 11. века. Мекнес је постао главни град 1673. под влашћу Мавлаи 'Исма ила, који је изградио палате и џамије по којима је Мекнес добио назив „Версај Марока“. Његов градски зид који је ојачан четвороугаоним кулама и са 9 капија са орнаментима, и даље стоји. Град је 1911. године био окупиран од стране француза, који су саградили нову четврт, одвојену од старе реком Боу Фекран. Мекнес има велике раскошне грађевине, Роја ( ергела у којој је смештено 12000 коња ) и прослављене баште које се наводњавају из вештачког језера од 4 хектара.

Мекнес је комерцијални центар за околни регион који чини плодна пољопривредна висораван. Такође, он је тржиште за фини вез и ткане тепихе које праве углавном жене са Средњег Атласа. Град је повезан друмом са Рабатом и железницом са Фесом, Рабатом, Тангером и Казабланком. Остаци Римског Волубилиса и свети град Идриса, који је основао династију Идрисид, налазе се у близини.

У околини Мекнеса се гаји грожђе, агруми, маслине, овце, козе и говеда. Рудник флуорита је такође, у близини.20

20http://www.britannica.com/EBchecked/topic/373555/Meknes

Маракеш

Карта бр. 11

(http://www.riadatman.com/map/Marrakesh.jpg)

Маракеш је главни град централног Марока. Он је први био царски град Марока, налази се у центру плодне равнице. Стари део града, познат као медина, одређен је за UNESCO-ву листу Светске баштине 1985.

Град је основан средином 11. века од стране Јусуфа ибн Тасхуфин из династије Алморавис. Маракеш прослеђује контролу Маринидсу 1269. године, којме је приоритет за улагање био Фес. Иако је Маракеш цветао док је био главни град, у 16. веку тадашњи владар 'Алавитес наставио је да борави у Фесу, а Маракеш је користио као војну базу. Године 1912. Маракеш је заробљен од стране верског вође Ахмед ал-Хабаха, који је поражен и протеран од стране француских снага под командом пуковника Чарлса Мангина. Под француским протектоатом (1912.-'56.), Маракешом је дуги низ година управљала породица Глауои, од којих је последљи, Тхами ал - Глауои био главни покретач скидања са власти Мухамеда V 1953. године.

Окружена високим палмама, медина у Маракешу се назива „црвени град“ због својих зграда и бедема од набијене глине, које су изграђене за време боравка Алмохада. У срцу медине је Јама ел - Фна, велика пијаца. У близини је и Коутоубиа џамија из 12. века са минаретом висине 77 m, коју су изградили шпански заробљеници, затим Са'ди маузолеј из 16. века, Дар ел - Беида палата из 18. века која је данас претворена у болницу и Бахиа краљевска резиденција из 19. века. Већи део медине још је окружен зидинама из 12. века, од капија које и данас постоје, посебно је значајна Камен Баб

Агнаоу. Модерна четврт, названа Гуелиз, западно од медине, развијена је за време француског протектората.

Маракеш је познат по парковима, а посебно по маслињаку Менара и Агдал башти од 405 хектара. Изграђен систем за наводњавање за време Алморавидса се још увек користи за наводњавање градских башти. Популаран је за туризам и зимске спортове, град је такође, комерцијални центар за Високи Атлас и сахарску трговину, а има и међународни аеродром. Повезан је железницом и друмским саобраћајем са Сафи и Казабланком.21

ПРАВЦИБУДУЋЕГРАЗВОЈАМароко има велики туристички потенцијал, како градски, тако и планински.

Стари градови, археолошка налазишта и амбијенталност културе могу да буду јако привлачни туристима, тако да би требало радити што више на њихово промовисање. Такође, оно на чему треба радити јесте веће улагање у образовање становништва, како би се смањила стопа неписмених и обезбедио већи стручни када. Ово би аутоматски повећало стандаре саме државе. Решавање бесправне градње и планско ширење градских насеља би требало у будућности да обезбеди бољи живони стандард. Већа улагања и развој лука на Меритерану и Атлантику, обезбедило би веће могућности поморског саобраћаја и трговине.

21http://www.britannica.com/EBchecked/topic/366128/Marrakech

:ЛИТЕРАТУРА

Вујадиновић С. Реīионална īеоīрафија Африке

Кицошеб С., Голубовић П. (2004). Геоgемоīрафија. Београд: Универзитет у Београду.

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/392604/Morocco/247621/Local-government

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/392604/Morocco/247616/Languages

http://www.vazyvite.com/Maroc/1-Casablanca/casablanca-plan.gif

http://www.beautifulmosque.com/wp-content/uploads/2013/06/Hassan-II-Mosque-in-Casablanca-Morocco-3.jpg

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/97722/Casablanca

http://d3.img.v4.skyrock.net/4179/9684179/pics/195434160_small.jpg

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/487861/Rabat

http://mappery.com/maps/Tangier-city-Map.mediumthumb.jpg

http://www.owsg.net/himorocco/gal/albums/userpics/10001/Fes-carte.jpg

http://marruecos.travelguia.net/wp-content/gallery/fez/fez-mezquita-50.jpg

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/205391/Fes

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/373555/Meknes

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/632567/Volubilis

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/345002/Lixus

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/366128/Marrakech

http://www.britannica.com/search?query=river,%20Morocco

(https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/mo.html

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/392604/Morocco/46584/Education

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/392604/Morocco/247621/Local-government

http://www.migrationinformation.org/feature/display.cfm?ID=339

http://www.africanseer.com/articles/african-articles/list-of-caves-in-africa/227838-taforalt-caves.html

http://news.nationalgeographic.com/news/2007/06/070607-oldest-beads.html

http://www.digiter.it/geoarcheologia/geoarchaeology-en/thamusida/

http://www.lat34north.com/cities/CitiesRabat.cfm

http://www.essaouira.nu/mogador.htm

http://www.lat34north.com/cities/CitiesRabat.cfm