UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET ORGANIZACIONIH NAUKA

UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA

SEMINARSKI RAD

TROŠKOVI PROIZVODNOG PREDUZEĆA

Mentor: Ime i prezime studenta i broj

indeksa:

Prof. dr Bojan Ilić Marko Dogović 103/09/M

Dušan Deljanin 291/09/M

Beograd, Maj 2010.

Sadržaj

Uvod............................................................................................................................................................3

I Pojam troškova.........................................................................................................................................4

II Troškovi elemenata proizvodnje..............................................................................................................5

III Osnovne podele troškova........................................................................................................................7

IV Troškovi u proizvodnji na dugi rok......................................................................................................13

V Troškovi u proizvodnji na kratak rok.....................................................................................................16

VI Ukupni, prosečni i granični troškovi.....................................................................................................20

VII Granični troškovi i poslovna politika..................................................................................................24

VIII Funkcije troškova..............................................................................................................................27

Zaključak...................................................................................................................................................29

Literatura...................................................................................................................................................30

2

Uvod

Obim proizvodnje robnih proizvođača odrđen je prema njihovim uslovima

proizvodnje. Zbog toga svaka analiza ponude predstavlja poznavanje nekih

najosnovnijih elemenata teorije proizvodnje. Proizvodnja bilo kog proizvoda

zahteva utrošak određene količine resursa. Koliki će se obim proizvodnje ostvariti

iz date količine resursa zavisi od proizvodne tehnike i tehnologije koja se

primenjuje.

Proizvodnja bilo kog proizvoda pretpostavlja utrošak određene količine

resursa. Troškovi predstavljaju vrlo važan element u procesu donošenja poslovnih

odlulka. Svako povećanje troškova smanjuje profit preduzeća. Zbog toga posebna

pažnja mora se posvetiti njihovom praćenju i mogućnosti njihovog sniženja za dati

obim proizvodnje. Važnost troškova proizilazi iz činjenice da količina određenog

proizvoda koju su proizvođači spremni da ponude tržištu zavisi kako od njegove

cene, tako i od troškova njegove proizvodnje.

Veličina i kretanje troškova zavisi od toga o kom se periodu radi, pa zbog

toga se troškovi dele na troškove nastale u kratkom roku i na troškove u dugom

roku.

U teoriji proizvodnje postoji razlika između kratkog i dugog roka. Kratak rok

obuhvata vremensko razdoblje u kome su jedan ili više proizvodnih faktora fiksni,

što znači da proizvodnja može da se menja samo u granicama postojećih

kapaciteta, bez tehnoloških inovacija. Za razliku od troškova u kratkom roku, za

troškove proizvodnje u dugom roku važi da su svi činioci varijabilni pa se

kapaciteti, kao i tehnologija mogu menjati.

3

I Pojam troškova

Schmalenbach: "definiše troškove kao utrošene vrednosti za proizvodnju određenih učinaka”.

"Troškovi se mogu definisati kao resursi koje treba žrtvovati ili kojih se treba odreći radi postizanja specifičnog cilja." (C. T. Horngren – G. Foster).

"Za troškove poslovanja mogli bismo reći da su to vrednosno prikazana utrošena sredstva i usluge u ostvarivanju korisnih učinaka." (Tadijančević)

"Pod troškovima se podrazumevaju cenovno izraženi utrošci elemenata poslovnog procesa nastali pri stvaranju proizvoda ili usluga kao poslovnih učinaka.” (Turk)

Pored ovih, postoji još veliki broj definicija koje pokušavaju da na najbolji i sveobuhvatan način opišu složeni pojam troškova.

Trošak se u najopštijem smislu može definisati kao korišćenje(upotreba) ekonomskih resursa u cilju proizvodjenja dobra ili usluge.

4

II Troškovi elemenata proizvodnje

U procesu proizvodnje javljaju se mnogobrojni troškovi koje preduzeće mora stalno kontrolisati i

usklađivati kako bi ostalo efikasno, a samim tim i konkurentno na tržištu na kome posluje. Da bi

preduzeće bilo uspešno u pogledu upravljanja troškovima pre svega mora znati da ih

indentifikuje i odredi njihove nosioce.

Proces proizvodnje se odvija kao interakcija tri elementa proizvodnje: radne snage, sredstava za

rad i materijala. Kombinacija elemenata proizvodnje podrazumeva odgovarajući kvalitativni,

kvantitativni i vremenski sklad, što dovodi do sledećih troškova:

1. troškovi materijala

2. troškovi sredstava za rad

3. troškovi radne snage

Troškovi materijala

Materijali su predmeti rada koji se posredstvom radne snage podvrgavaju manipulaciji sa ili bez

upotrebe sredstava za rad, čime se menjaju njihovi upotrebni kvaliteti i prenose na novi proizvod,

čime doprinose stvaranju novih upotrebnih vrednosti. Pri tome, osnovna karakteristika materijala

je u tome da se u kontinuiranom proizvodnom procesu, u taj proces unose postepeno, i u tom se

procesu odjednom utroši. Pored materijala, korisiti se sinonim i sirovine, mada pod sirovinama

podrazumijevamo predmete rada preuzete iz prirode na kojima nije vršena nikakva fizička i

hemijska reakcija, tj. dorada.

Troškovi materijala se kvantitativno određuju u funkciji utrošaka i nabavnih cena, što se može

prikazati obrascem:

Tm = f (M; Cm)

pri čemu je Tm = troškovi materijala, M = utrošci materijala i Cm = nabavna cena po jedinici

utrošenog materijala.

5

Troškovi sredstava za rad

Budući da se sredstva za rad postavljaju između predmeta rada i radne snage, povećavajući

proizvodnu snagu rada, njihova uloga u proizvodnji je u višekratnoj upotrebi. Troškovi

sredstava za rad su u funkciji utrošaka i nabavnih cena :

Ti = f (I; Ci)

pri čemu je Ti = troškovi sredstava za rad; I = utrošci sredstava za rad i Ci = nabavna cena po

jedinici sredstava za rad.

Troškovi radne snage

Svojom kreativnošću i sposobnošću da produkuje više nego što se potroši i uloži u nju, radna

snaga je svakako u fokusu menadžmenta, koji nastoji da raznim materijalnim i nematerijalnim

stimulativnim merama podstakne zaposlene da rade što produktivnije. Troškovi radne snage

obuhvataju naknade za izvršeni rad, naknade za odsustvovanja s posla (bolovanja, godišnji

odmori, državni praznici, itd.), kao i poreze i doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje

radnika.

6

III Osnovne podele troškova

Prirodne vrste troškova

Podela troškova po njihovim vrstama, smatra se prirodnom (osnovnom) podelom troškova.

Ovom podelom, omogućava se utvrđivanje za koju su svrhu napravljeni određeni troškovi, koja

vrsta potreba ih je uslovila, ili kakva je vrsta sredstava ili rada utrošena.

Osnovne prirodne grupe troškova:

1. Troškovi materijala

2. Troškovi stalnih sredstava – amortizacija

3. Troškovi rada – ukalkulisani lični dohoci

4. Kalkulativni doprinosi društvenoj zajednici

5. Troškovi usluga

1. U grupu troškova materijala spada vrednost utrošenog materijala, nabavljene energije,

utrošenog goriva i maziva sitnog inventara ambalaže kao i vrednost drugih vrsta materijala.

2. U troškove stalnih sredstava spada amortizacija, odnosno vrednosni izraz utrošaka stalnih

sredstava. Amortizacija se utvrđuje na bazi amortizacionih stopa koje se primenjuju na osnovu

klasifikacija stalnih sredstava po pojedinim grupacijama. U troškove stalnih sredstava ubrajaju se

i troškovi investicionog održavanja i kamate na kredite za stalna sredstva.

3. U troškove rada, spadaju predviđene naknade za rad radnika zajedno s doprinosima iz ličnog

dohotka. Suma ukalkulisanih ličnih dohodaka utvrđuje se na bazi osnova i merila predviđenih za

određeni kvalitet i kvantitet rada.

4. Kakulativni doprinosi društvenoj zajednici predstavljaju troškove kamata na kredite za stalna

sredstva, kamate na kredite za obrtna sredstva, članarine komorama i drugim stručnim

udruženjima.

7

5. U grupu troškova usluga spadaju izdaci za popravke koje su obavile druge organizacije i lica,

izdaci za transportne usluge, troškovi platog prometa, putni troškovi, poštanski i telefonski

troškovi, troškovi osiguranaja, izdaci za reklamu.

Ekonomski i neekonomski troškovi

U ekonomske troškove spadaju troškovi sredstava i rada. To su u vrednosti izraženi proizvodni

utrošci, napravljeni za dobijanje učnaka, tj. troškovi bez kojih ne bi mogli dobiti proizvod ili

uslugu.

U neekonomske troškove spadaju izdaci koji poprimaju karakter troškova na bazi zakonskih

propisa. To su kamate na kredite za stalna i obrtna sredstva, a takođe i doprinosi komorama i

stručnim udruženjima.

Direktni i indirektni troškovi

Prema tome da li troškovi mogu da se direktno obuhvate u cenu koštanja pojedinih proizvoda,

delimo ih na direktne i indirektne. Pri ovoj podeli, reč je o postupku pri utvrđivanju cene

koštanja proizvoda i usluga u računovodstvu preduzeća.

Direktni troškovi, koje nazivamo još i pojedinačnim ili neposrednim troškovima, mogu se

neposredno razvrstati po proizvodima. U direktne troškove spadaju lični dohoci za izradu,

materijal za izradu, i eventualno amortizacija u slučaju da imamo podatke o tome koja su stalna

sredstva koliko angažovana za određene proizvode.

Indirektni troškovi, koje još nazivamo i režijskim ili opštim, su troškovi koji se ne mogu

neposredno razgraničiti na pojedine proizvode pri nastajanju. To su zajednički troškovi mesta,

radionice, pogona ili su zajednički za celo preduzeće.

Troškovi po mestima i nosiocima

Razvrstavanje troškova po sektorima, pogonima, odeljenjima, ekonomskim jedinicama i sl.

naziva se podela troškova po mestima njihovog nastanka. Kada se troškovi razgraniče po

8

mestima nastanka, kasnije se razgraničavaju po proizvodima i uslugama, odnosno nosiocima

troškova. Podelom po mestima dobija se odgovor na pitanje koliko je troškova nastalo na

određenom mestu, dok se njihovom podelom po proizvodima dobija odgovor na pitanje koliko je

troškova nastalo za određene vrste proizvoda.

Ukalkulisani, realizovani i nenaplaćeni troškovi

Troškovi dobijaju karakter ukalkulisanih troškova odmah nakon njihovog nastajanja, odnosno

evidentiranjem u knjigovodstvu preduzeća. Suma ukalkulisanih troškova pokazuje koliko je

ukupno nastalo troškova u određenom periodu po različitim osnovama. Iznos ukalkulisanih

troškova delimično je sadržan u nedovršenoj proizvodnji, delimično u iznosu prodatih proizvoda

koji su već naplaćeni od kupaca.

Prodajom gotovih proizvoda, realizuje se i njihova cena koštanja, odnosno realizuju se troškovi.

Dok ukalkulisani troškovi obuhvataju sve troškove, bez obzira na to u kojoj su fazi reprodukcije

sadržani, troškovi sadržani u realizovanoj proizvodnji obuhvataju samo one troškove koji

sačinjavaju cenu koštanja prodatih proizvoda.

Troškovi sadržani u naplaćenoj realizaciji jesu deo ukalkulisanih troškova, i to onaj koji je

inkorporiran u proizvodima ne samo prodatim, već i naplaćenim od kupaca.

Stvarni, planski i standardni troškovi

Predviđanje troškova od posebnog je značaja što služi kao sredstvo za obeležavanje granice koju

mogu ili treba da dostignu stvarni troškovi, čime se podstiče inicijativa za veću ekonomičnost.

Stvarni su troškovi izraz istinitih, stvarno nastalih trošenja u jednom periodu. Ovi se troškovi

dobijaju u knjigovodstvu na kraju određenog obračunskog perioda.

Planski troškovi su predviđeni troškovi za određeni period – najčešće godinu dana. Kao osnova

za utvrđivanje tih troškova često služi suma stvarnih troškova minulih perioda, a isto tako i

predviđanja o kretanju troškova u periodu na koji se oni odnose. U odsustvu standardnih

9

troškova, planski troškovi pokazuju koliko će iznositi troškovi, odnosno koliko će normalno

iznositi stvarni troškovi, ako se ostvare uslovi na osnovu kojih su oni predviđeni.

Standardni troškovi, kao i planski, takođe su predviđeni, unapred utvrđeni troškovi. Standardni

troškovi se utvrđuju na bazi naučnih metoda, korišćenjem metoda za merenje utrošaka sredstava

i rada, kao i naučnim predviđanjem cena, standardni troškovi uistinu predstavljaju najtačnije

merilo postignute ekonomičnosti. Pokazuju koliko bi trebalo da iznose stvarni troškovi.

Apsorbovani, preapsorbovani i neapsorbovani opšti troškovi

Preduzeća najčešće cenu koštanja proizvoda utvrđuju na bazi planske stope opštih troškova. Na

osnovu kretanja opštih troškova u minulim obračunskim periodima, planiranog obima

proizvodnje, kao i planiranih uslova rada, može se predvideti iznos opštih troškova u tekućem

periodu, tj. planska suma opštih troškova. Raspolaganjem podacima o iznosu direktnih troškova

po pojedinim proizvodima, koje nije teško dobiti odmah nakon njihovog nastanka, može se lako

utvrditi planska stopa opštih troškova, čime se vrlo jednostavno može doći do cene koštanja

proizvoda. Na kraju obračunskog perioda kad se evidencijom utvrde stvarni opšti troškovi, s

njima se upoređuje planirana suma opštih troškova, odnosno suma opštih troškova već

raspodeljenih na nosioce. Kad je iznos stvarnih troškova manji od iznosa raspodeljenih troškova

na nosioce, razlika predstavlja preapsorbovane opšte troškove. Kad je iznos raspodeljenih

troškova manji od sume stvarnih opštih troškova, razlika predstavlja neapsorbovane opšte

troškove. Neapsorbovani opšti troškovi mogu se tretirati kao povećanje cene koštanja, a

preapsorbovani kao sniženje cene koštanja. Neapsorbovani se troškovi, zatim mogu tretirati kao

nepokrivena suma koja će se nivelisati i sl

10

.

Slika 1: Apsorbovani opšti troškovi.

Kosa linija na dijagramu obeležava proporcionalno kretanje opštih troškova, odnosno dinara 10

po jedinici proizvoda. Kao što se vidi na slici, kod proizvodnje od 30 jedinica, apsorbovani

troškovi iznose 300 dinara, dok će kod proizvodnje od 50 jedinica biti 500 dinara apsorbovanih

troškova. Ukoliko je veći kvadrat obeležen isprekidanim linijama, utoliko će veći biti i iznos

apsorbovanih troškova.

Kratkoročni i dugoročni troškovi

Kada se troškovi posmatraju na kraći rok, onda se oni mogu podeliti na fiksne i varijabilne. Rok

za prilagođavanje proizvodnih faktora kad se troškovi posmatraju na kraći rok, suviše je kratak.

Kako se preduzeće u kratkom roku ne može prilagoditi radikalnim promenama uslova

poslovanja, neki troškovi poprimaju karakter fiksnih, a drugi varijabilnih. Oprema se ne može

lako prodati uz povoljne uslove, zbog čega se ne isplati manjati kapacitet čak i ako se znatno

smanji ili poveća mogućnost prodaje.

Posmatranjem troškova na duži rok, svi su faktori prilgodivi, jer se oni u jednom dužem roku

mogu prilagoditi u cilju minimiziranja troškova. U dugom roku nema fiksnih troškova, već samo

varijabilnih. U dugom roku i oprema, kao i ostali faktori, uslovljeni su obimom poslovanja, zbog

čega poprimaju varijabilne karakteristike. Rok je dovoljno dug da bi se mogli promeniti i kadrovi

i postrojenja u cilju prilagođavanja promenama uslovljenim povećanju obima proivodnje.

11

Ekonomski i računovodstveni trošak

Finansijske računovođe posmatraju poslovanje i finansije preduzeća retrospektivno, jer moraju

evidentirati imovinu i obveze, i na osnovu te evidencije ocenjivati postignute rezultate. Posledica

takvog pristupa je da računovodstveni trošak – trošak koji mere finansijske računovođe – može

uključivati stavke koje ekonomisti ne bi uključili, a ne uključuje neke koje ekonomisti obično

uključuju. Ekonomisti su okrenuti budućnosti preduzeća. Oni se bave raspoređivanjem oskudnih

resursa. Njih zanima koliki će troškovi verovatno biti u budućnosti i kako preduzeće može

preraspodeliti resurse na najoptimalniji način kako bi smanjilo svoje troškove i povećalo

profitabilnost.

Oportunitetni trošak

Ekonomisti se bave ekonomskim troškom, odnosno troškom koji proizlazi iz propuštenih prilika.

Oni pojmove ekonomski trošak i oportunitetni trošak koriste kao sinonime. Oportunitetni trošak

je trošak koji proizlazi iz propuštenih prilika, kad preduzeće propušta da upotrebi svoje resurse

na najkorisniji način. Na primer, ukoliko preduzeće poseduje poslovnu zgradu, mogli bismo

zaključiti kako je trošak poslovnog prostora jednak nuli. No, takođe primećujemo kako bi

preduzeće moglo zarađivati iznajmljivanjem poslovnog prostora drugom preduzeću. Ova

propuštena najamnina predstavlja oportunitetni trošak korišćenja poslovnog prostora.

Eksplicitni troškovi

Eksplicitni troškovi su redovni izdaci preduzeća koje računovodstvo evidentira i uračunava u

ukupne troškove preduzeća za određeno razdoblje. Eksplicitni troškovi su vrednosti potrošenih

ulaznih resursa, tj. resursa koji ne pripadaju vlasniku preduzeća. Obuhvataju isplate plata i

nadnica zaposlenima, potrošene vrednosti materijala u proizvodnji, plaćene kamate na kredite,

amortizaciju stalnih sredstava itd.

12

Implicitni troškovi

Implicitni troškovi se odnose na trošenje vrednosti vlastitih resursa, odnosno resursa koji

pripadaju vlasniku preduzeća. Implicitni troškovi nisu povezani s novčanim izdacima. Putem

implicitnog troška na poslovanje preduzeća primenjuje se koncepcija alternativnog

(oportunitetnog) troška. Dakle, implicitni troškovi su vrednosti alternativa od kojih se odustaje

radi proizvodnje nekog drugog dobra ili usluge.

IV Troškovi u proizvodnji na dugi rok

Za razliku od troškova proizvodnje u kratkom roku, u dugom roku nema fiksnih činilaca

proizvodnje pa iz toga zključujemo da nema ni fiksnih troškova.

U dugom roku, preduzeće može da prilagođava kapacitete zahtevima proizvodnje. Svi troškovi

proizvodnje su varijabilni. S sobzirom na to da nema fiksnih troškova proizvodnih faktora, u

dugom roku moguće su bolje kombinacije ulaganja faktora proizvodnje, što znači da u dugom

roku nema uskih grla koja su primarni uzrok progresije troškova.

Za razliku od proizvodnje u kratkom roku kod troškova proizvodnje u dugom roku proizvodni

faktori su komplementarni. Faktori proizvodnje su međusobno zamenljivi što je takođe različito

nego kod proizvodnje u kratkom roku.

Kriva dugoročnih prosečnih troškova dobija se kao kriva koja spaja minimume kriva

kratkoročnih prosečnih troskova za različite obime proizvodnje. Zbog toga kriva dugoročnih

prosečnih troškova pokazuje minimalne troškove po jedinici proizvoda, pri različitim obimima

proizvodnje.

13

Na primer, preduzeće u dugom roku planira da izgradi tri različita proizvodna kapaciteta (slika 1

a)). Ukoliko krive prosečnih troškova označimo sa ATC1, ATC2 i ATC3, kriva dugoročnih

prosečnih ukupnih troškova (ATC) sastoji se od delova kratkoročnih kriva prosečnih troskova

označenih punijom linijom. Ako proizvođač očekuje tražnju za svojim proizvodima manju od

Q1 izgradiće proizvodne kapacitete za koje je kriva prosečnih troškova ATC1.

Ako pak očekuje tražnju između Q1 i O2, izgradiće dodatne kapacitete, a kriva prosečnih

troškova biće ATC2.

U kratkom roku, količina OQ proizvodila bi se uz troškove AB po jedinici, kad su ATC1 već u

progresiji. Da bi se postigao minimum troškova po jedinici proizvođač mora ili da poveća

proizvodne kapacitete, ili da ostavi nepodmirenu tražnju.

Ukoliko očekuje tražnju između Q2 i Q3, proizvođač će izgraditi dodatne kapacitete, za koje će

kriva prosečnih ukupnih troškova iznositi ATC3.

Ukoliko se minimum kratkoročnih prosečnih ukupnih troškova nekog preduzeća poklapa s

minimumom krive dugoročnih prosečnih ukupnih troškova, tada je veličina kapaciteta preduzeća

optimalna, a obim proizvodnje pri kome dolazi do tog poklapanja predstavlja optimalni obim

proizvodnje. U ovom primeru to je količina Q3, proizvedena uz pomoć kapaciteta sa prosečnim

ukupnim troškovima ATC3.

U prvom segmenu krive dugoročnih prosečnih troškova povećanje kapaciteta dovodi do sve nižih

prosečnih ukupnih troškova (ATC), da bi nakon određenog obima kapaciteta prosečnih ukupnih

troškova počeli da rastu, što je posledica ekonomije i disekonomije obima.

U prvom delu krive koji je opadajući, povećanje kapaciteta dovodi do rastućih prinosa i opadanja

dugoročnih prosečnih troškova, što omogućuje veća tehnička podela rada i specijalizacija i td.

Drugi deo krive koji je rastući posledica je disekonomije obima, odnosno činjenice da se stalnim

povećanjem kapaciteta počinju javljati opadajući prinosi i rastući dugoročni prosečni troškovi,

zbog poteškoća izazvanih složenijom piramidom upravljanja, povećanom administracijom i sl.

14

U slučaju postojanja velikog broja proizvodnih jedinica sa različitim kapacitetima, a samim tim i

različitim krivama kratkoročnih prosečnih troškova, krivu dogoročnih prosečnih troškova

dobijamo kao krivu koja spaja minimume svih kratkoročnih kriva prosečnih troškova (slika 1 b))

Dugoročna kriva prosečnih troškova je pljosnatija od kratkoročne, što pokazuje da u određenom

području proizvodnje (npr. AB) može da postoji više proizvodnih jedinica s približno jednakim

minimalnim prosečnim troškovima.

Kod dugoročne proizvodnje postoji optimalna kombinacija proizvodnje koja se postiže onda

kada je odnos graničnih proizvoda proizvodnih faktora jednak odnosu novih cena, odnosno

kada je granična stopa tehnološke supstitucije jednaka graničnoj stopi ekonomske supstitucije.

Optimalna kombinacija ulaganja proizvodnih faktora ostvaruje se u onoj tački u kojoj je

izotroškovni pravac tangenta na izokvantetu. Do narušavanja postignute ravnoteže može doći

zbog promene cen proizvodnih faktora ili zbog promene graničnog proizvoda tih faktora.

15

V Troškovi u proizvodnji na kratak rok

Obim proizvodnje u kratkom roku može da se menja samo u granicama definisanim

mogućnošću promene varijabilnih činioca uz date fiksne činioce proizvodnje. Uz fiksno

ulaganje kapitala povećanje količine uloženog rada rezultira rastom ukupnog proizvoda.

Ukupan proizvod predstavlja ukupno proizvedenu količinu iskazanu u fizičkim jedinicama

mere. Ukupan proizvod rada kao varijabilni faktor proizvodnje ima funkciju količine utroška tog

faktora.

U kratkom roku, deo proizvodnih faktora, kao što su mašine i oprema, ne može da se promeni to

jest prilagodi zahtevima povećane proizvodnje. Troškovi sredstava za rad u kratkom roku su

fiksni.

Kratak rok predstavlja dovoljno dugo razdoblje da se prilagode varijabilni faktori kao što su

predmeti rada i rad, pa su troškovi rada i predmeti rada u kratkom roku varijabilni.

Povećanje ulaganja rada uz nepromenjeno ulaganje kapitala dovodi do povećanja proizvodnje u

kratkom roku. Rast proizvodnje po jedinici povećanja ulaganja rada predstavlja granični

proizvod rada koji pokazjue za koliko će porasti proizvodnja ukoliko se ulaganje rada poveća za

jedinicu.

Tri osnovne analitičke kategorije troškova, čije kretanje i međusobni odnosi utiču na ponudu

preduzeća su ukupni, prosečni i granični troškovi. Ukupni troškovi proizvodnje preduzeća

jednaki su umnošku utrošenih faktora proizvodnje u proizvodnji date količine proizvoda i cena

tih faktora proizvodnje. Pri određenim cenama faktora proizvodnje i datoj tehnologiji, ukupni

troškovi proizvodnje predstavljaju rastuču funkciju obiina proizvodnje,što se prikazuje na sledeći

način:

T=f(Q), ili uslov P(Q)>0

16

Ukupni troškovi nisu homogeni, tako da se sa promenom obima proizvodnje u kratkom

roku ne menjaju sve komponente ukupnih troškova. Ukupni troškovi ne rastu na svim nivoima

proizvodnje srazmerno povećanju njenog obima.

Ukoliko posmatramo reagovanja veličine troškova na promenu obima proizvodnje, ukupni

troškovi proizvodnje dele se na fiksne i varijabilne. Polazeći od toga, u kratkom roku se ukupni

troškovi proizvodnje date količine proizvoda mogu definisati jednačinom:

SRTC=FC+VC

FC jesu fiksni troškovi i to onaj deo ukupnih troškova proizvodnje čija veličina ne zavisi od

obima proizvodnje. Njihova večina se ne menja ni kada dolazi do smanjivanja proizvodnje,

uključujući i pad proizvodnje na nulu.

U takvu vrstu troškova spadaju: zakupnina, vremenska amortizacija, premije osiguranja i sl.

Budući da promene obima proizvodnje nemaju nikakav uticaj na veličinu fiksnih troškova,

ukupni fiksni troškovi mogu se predstaviti grafički kao pravac paralelan sa apscisom.

Varijabilni troškovi VC su onaj segment ukupnih troškova koji se menjaju sa promenom obima

proizvodnje. Primer varijabilnih troškova jesu plate, sirovine, pogonska energija, kao i svi drugi

troškovi koji nemaju karakter fiksnih. U kratkom roku, sa promenom obima proizvodnje rastu

varijabilni troškovi, a kao posledica toga rastu i ukupni troškov

Varijabilni troskovi počinju od nule kada je obim proizvodnje jednak nuli. Fiksni troškovi su

konstantni, pa je zato promena ukupnih troškova u uslovima promene obima proizvodnje

jednaka promeni varijabilnih troškova.

Prosečni troškovi mogu se sagledati kroz prosečno ukupne, prosečno fiksne i prosečno

varijabilne troškove.

Prosečni ukupni troškovi predstavljaju ukupne troškove za proizvodnju jedinice proizvoda i

dobijaju se deljenjem ukupnih troškova sa ukupnom proizvedenom kolicinom, što se prikazuje

na sledeći način:

ATC=TC/Q

17

Kao što smo ukupne troškove podelili na fiksne i varijabilne, na isti način i prosečne troškove

možemo podeliti na prosečne fiksne troškove AFC i prosečne varijabilne troškove koji se

obeležavaju sa AVC.

Prosečni fiksni troškovi dobijaju se deljenjem ukupnih fiksnih troškova sa ukupnom količinom

proizvoda. Bitduči da su fiksni troškovi konstantni, njihovo deljenje s rastučom proizvodnjom

daje opadajuću krivu prosečnih fiksnih troškova.

Kriva prosečnih fiksnih troškova ima oblik hiperbole,koja ide ka obema osama. Ukoliko se

proizvodnja približava nuli prosečni fiksni troškovi postaju veoma veliki. To je zbog toga jer se

količina troškova deli sa sve manjom količinom proizvoda.

Međutim, sa povećanjem obima proizvodnje kriva prosečnih fiksnih troškova približava se x osi

jer se konstantni fiksni troškovi dele sa sve većim brojem proizvedenih jedinica.

Prosečni varijabilni troškovi dobijaju se deljenjem ukupnh varijabilnih troškova sa proizvedenom

količinom dobara.

Granični troškovi, pak predstavljaju porast ukupnih troškova uzrokovanih proizvodnjom

dodatne jedinice proizvoda i to se predstavlja narednom jednačinom.

MC= TC / Q

Kada je reč o važnosti kratkoročnih troškova, kriva troškova za poslovnu politiku preduzeća je

takva da ukazuje na na tri vrlo važne tačke:

a) teme krive graničnih troškova,

b) tačku preseka krive graničnih troškova i krive prosečnih varijablnih troškova,

c) tačku preseka krive graničnih troškova i krive prosečnih ukupnih troskova.

Takav kriterijum optimalnog nivoa proizvodnje odgovara zahtevima optimalnog korišćenja

raspoloživihresursa u tehničkom smislu koji nije u obavezi da se poklopi sa kriterijumom

optimuma u ekonomskom smislu.

18

19

VI Ukupni, prosečni i granični troškovi

U teoriji troškova granični troškovi služe za određivanje najekonomičnije proizvodnje, imajući u

vidu seriju mogućih kapaciteta proizvodnje, kapaciteta za određivanje optimuma u kombinaciji

faktora za optimizaciju finansijskog rezultata, kombinovanje faktora u cilju minimiziranja

troškova.

Granični troškovi su dodatni troškovi za novoproizvedenu količinu proizvoda. Možemo ih

definisati i kao prosečni troškovi proizvoda između dva sukcesivna stepena zaposlenosti Kako se

polazi od predpostavke da su fiksni troškovi apsolutno fiksnog karaktera, što praktično znači

neizmenjene količine fiksnog faktora i fiksnih troškova, granični troškovi mogu biti samo

varijabilni troškovi.

Proizvođač može izračunavati ukupne troškove za različite obime proizvodnje ako ima podatke o

cenama resursa koje koristi, kao i podatke o fizičkim odnosima proizvoda i resursa. Ukupni

troškovi zavise od obima proizvodnje (veći obim znači veću potrošnju resursa, a time i veće

troškove), cena resursa i tehnologije. Ukupni trošak predstavlja ukupnost stalnih (fiksnih) i

promenljivih (varijabilnih) troškova. Kada je obim proizvodnje jednak nuli, ukupni troškovi su

jednaki stalnim (fiksnim) troškovima. Kada preduzeće ništa ne proizvodi, nema promenjljivih

(varijabilnih) troškova, a stalne troškove mora pokrivati i kada ne proizvodi.

Razliku između krive ukupnog troška i vodoravnog pravca fiksnog troška čini varijabilni trošak.

Kriva fiksnog troška niža je od krive ukupnog troška upravo za iznos varijabilnog troška.

Prosečni ukupni trošak (ATC) se može utvrditi ukoliko se saberu kriva prosečnog stalnog

(fiksnog) troška (AFC) i kriva prosečnog varijabilnog troška (AVC). (slika 3.). Razlika između

krive prosečnog ukupnog troška i prosečnog stalnog (fiksnog) troška predstavlja veličinu

prosečnog varijabilnog troška na određenom nivou obima proizvodnje. Kako se proizvodnja

20

povećava prosečni ukupni trošak je sve bliži prosečnom promenjivom (varijabilnom) trošku, zato

što je prosečni stalni trošak sve manji i teži nuli.

Granični troškovi (nazivaju se i inkrementalnim) nastaju pri promeni nivoa proizvodnje, a

izračunavaju se kao razlika dodatnih troškova zbog povećanja stepena iskorišćenosti

proizvodnog kapaciteta po jedinici proizvoda. Jednostavnije rečeno, granični troškovi pokazuju

porast ukupnih troškova nastalih proizvodnjom dodatne jedinice proizvoda. Izračunavaju se

deljenjem ukupnog troška s promenom proizvedene količine.1

Na niskom nivou obima proizvodnje (u zoni degresije) granični troškovi imaju opadajuće

kretanje, dok na visokom nivou obima proizvodnje (u zoni progresije) granični troškovi imaju

rastuće kretanje. Grafički prikaz prosečnog i graničnog troška (slika 5) prikazuje kako kriva

graničnog troška uvek seče krivu prosečnog troška u najnižoj tački.

Ako prosečni trošak opada, dodatne jedinice proizvoda povlače prosečni trošak prema dole, što

znači da granični trošak dodatnih jedinica količine proizvoda mora biti niži od prosečnog troška.

Na isti način, ako prosečni trošak raste, dodatne jedinice proizvoda povlače prosečni trošak

prema gore, zato što je granični trošak dodatnih jedinica viši od prosečnog troška. Kratkoročni

granični troškovi su povećanja troškova koja su rezultat povećanja proizvodnje, kada svi resursi

koje preduzeće koristi nisu promenjljivi. Dugoročni granični troškovi su promene troškova koje

su rezultat promene nivoa proizvodnje, kada se svi resursi koje preduzeće koristi, posebno

1 MC = ∆TC/∆Q

21

kapital, mogu menjati. Granični troškovi su korisni pri određivanju optimalne veličine obima

proizvodnje, kako u kratkom, tako i u dugom roku.

22

VII Granični troškovi i poslovna politikaGranični su troškovi nesumljivo ključna komponeneta teorije troškova, jer determinišu

maksimalni dobitak ili minimalni gubitak. Granični troškovi u savremenoj praksi s uspehom su

korišćeni: : [2]

1. Radi stimulisanja potrošnje i povećanja obima proizvodnje

2. Radi diferenciranja cena i dampinga

3. Za odlučivanje u vezi sa proizvodnjom ili nabavkom delova ili proizvoda

4. Za odlučivanje u vezi s promenom organizacije (uvođenje nove smene)

Stimulisanje potrošnje i povećanje obima proizvodnje

Kada se posmatra na dugi rok, preduzeće mora nastojati svojom realizacijom i prihodima da

obezbedi pokrivanje svih troškova – varijabilnih i fiksnih. U dugom roku, u preduzeću se mora

obezbediti reprodukcija svih proizvodnih faktora – varijabilnih i fiksnih. Međutim, u kratkom

roku, što se tiče obima proizvodnje, preduzeće može da prodaje svoje proizvode i ispod cene

koštanja, pod uslovom da u takvim slučajevima mora realizacijom da podmiri bar iznos ukupnih

varijabilnih troškova. Pri tome se ima na umu mogućnost da se nepodmireni fiksni troškovi u

jednom periodu, mogu nadoknaditi u nekom drugom kratkom periodu. Ako je prodajna cena

iznad prosečnih varijabilnih troškova, onda se može povećanom prodajom obezbediti pokrivanje

i većeg dela fiksnih troškova. Kada preduzeće obustavi svaku proizvodnju, celokupna suma

fiksnih troškova za njega predstavlja gubitak. Što znači, da ako je prodajna cena na nivou

prosečnih varijabilnih troškova, gubitak je jednak sumi ukupnih fiksnih troškova. Tek ako su

prodajne cene odrenene na nivou ispod prosečnih varijabilnih troškova, tako da preduzeće

svojom realizacijom ne uspeva da podmiri iznos ukupnih varijabilnih troškova, gubitak će se

pored sume fiksnih troškova biti uvećan i za iznos nepokrivenih varijabilnih troškova. Radi

minimiziranja gubitka, granični troškovi mogu se koristiti kao veoma pogodan instrument. Pri

tome svakako treba voditi računa da granični troškovi mogu biti povoljni kao determinanta

prodajnih cena, ako su viši od prosečnih varijabilnih troškova.

23

Odluke u vezi sa nabavkom ili proizvodnjom

Dodatni varijabilni odnosno granični troškovi, ponekad se koriste kao osnova u analitičkim

procenama o tome da li je povoljnije da preduzeće odreñene delove, poluproizvode ili gotove

proizvode nabavlja ili proizvodi. Normalno je očekivati da će se preduzeće radije odlučiti za

nabavku jednog dela proizvoda i sl, ako je nabavka ekonomičnija od proizvodnje i obrnuto.

Odluka o nabavci ili proizvodnji ne može se donositi jedino na bazi direktnih troškova. Pri

donosenju odluka u vezi s tim, bitno je razgraničiti da li fiksni troškovi koji bi bili ukalkulisani u

vezi s odlukom o proizvodnji postoje i bez obzira da li se taj deo proizvodi. Takoñe, treba imati

na umu I druge faktore, prilikom donošenja odluke o proizvodnji, npr. iskustvo u određenoj

delatnosti, mogućnost snabdevanja materijalom i sl. Ne treba ispuštati ni iz vida ni tzv. “troškove

oportuniteta”, tj. eventualni prihod koji bi preduzeće moglo ostvariti kad bi sredstva angažovana

umesto za proizvodnju eventualno upotrebio u nekom drugom poduhvatu. Sve to treba obuhvatiti

prilikom donošenja odluka u vezi sa nabavkom ili prodajom, čime se ukupni troškovi

proizvodnje određenog dela ili poluproizvoda uporeñuju sa nabavnom cenom tog dela ili

poluproizvoda. Jer, veoma često se može desiti da sopstvena proizvodnja ima prednost u odnosu

na nabavku.

Odluke u vezi sa promenom organizacije (uvođenje nove smene)

U slučaju promene organizacije u smislu povećanja smena, kad se menja ne samo iznos

varijabilnih troškova već i iznos fiksnih troškova, preduzeća se često nalaze pred dilemom, da li

potrebe povećanja obima proizvodnje zadovoljiti postojećom organizacijom, time što bi se

dodatni obim proizvodnje obezbedio prekovremenim radom, ili uvoñenjem nove smene.

Kao što je poznato, prekovremeni rad povlači progresiju troškova, zbog toga što se skuplje plaća

(obično 50% više), zatim se takvim radom može očekivati manja ekonomičnosti zbog

mogućnosti većeg rastura, manja produktivnosti i slično. S druge strane, uvoñenje nove smene

nužno stvara ceo kompleks dopunskih troškova troškova fiksnog karaktera – rukovodilac smene,

troškovi održavanja, čuvanja i sl. – vezani za novu smenu. Pri uvođenju nove smene, nestaće

24

prekovremeni rad, ali će se povećati dopunski fiksni troškovi kojih ne bi bilo pri zadržavanju

postojeće organizacije.

25

26

Slika pokazuje da je u početnim stepenima zaposlenosti ekonomičniji prekovremeni rad. Na

stepenu zaposlenosti kojim se proizvodi 45 jedinica, što se ukupnih troškova tiče proizvodnja će

jednako koštati, a počev od narednog stepena zaposlenosti, ekonomičnija će biti proizvodnja

uvedenom novom smenom. Tačka presecanja krivih TU1 i TU2 označava iznos jednakih

troškova pri proizvodnji od 45 jedinica nove i stare organizacije. Zaključak je da, uporedivši obe

varijante, u slučaju manjeg obima valja uvesti prekovremen rad, dok se viši nivo organizacije

isplati ako se obezbedi odgovarajući volumen proizvodnje, odnosno plasman veće količine

proizvoda.

27

VIII Funkcije troškova

Funkcija troškova je matematički izraz odnosa između troškova i obima proizvodnje. Svrha

funkcija troškova je istraživanje kratkoročnog i dugoročnog ponašanja različitih troškova. Mogu

biti kratkoročne i dugoročne u zavisnosti od toga da li upotrebljavamo podatke za preduzeća u

nekoj industriji u određenom trenutku ili podatke za celu industriju za neki period.Funkcije

troškova se mogu predstaviti nizom jednačina poput linearne, kvadratne i kubne. Dva su

najpoznatija metodološka postupka: inženjerski i računovodstveni.

Inženjerski se troškovi izvode iz inženjerskih proizvodnih funkcija. Svaka proizvodna metoda se

deli na produktivnosti koje odgovaraju različitim fizičko-tehničkim fazama proizvodnje pojedine

robe. Za svaku se fazu procenjuju količine proizvodnih faktora i konačno se računaju troškovi

svake faze na osnoviu preovladavajućih cena faktora. Ukupni trošak određene metode

proizvodnje predstavlja sumu troškova različitih faza. Takođe je potrebno prikupiti podatke koji

su povezani s planiranom kapitalnom opremom. Na taj način se dolazi do procene troškova

kapitalnih resursa u proizvodnji, i to su pretežno fiksni troškovi. Nadalje, potrebno je pribaviti

procene varijabilnih troškova proizvodnje. Uobičajeno je njihovo izračunavanje na godišnjem

nivou. Određivanje oblika krive troškova omogućuju empirijske studije troškova na temelju

statističkih i računovodstvenih podataka. Statističke studije troškova sadrže primenu regresione

analize na podatke vremenske serije ili vremenskog trenutka. Podaci vremenske serije sadrže

opažanja o različitim veličinama (proizvodnje, troškova, cena itd.) preduzeća u vremenu. Podaci

vremenskog trenutka pružaju informacije o količinama utrošenih resursa, troškovima, količini

proizvoda i ostalim relevantnim veličinama preduzeća u određenom vremenskom trenutku.

Postupak koji se primenjuje u statističkim studijama troškova sastoji se u tome da se nakon

prikupljanja podataka na temelju uočenih kretanja troškova i proizvoda najpre primeni linearna

funkcija. U toj funkciji osnovna pretpostavka je da su prosečni promenjivi trošak i granični

trošak konstantni na svim nivoima proizvodnje.

28

Statističke studije nailaze na brojne kritike koje se temelje na problemima interpretacije

podataka, nedostacima samih podataka i pretpostavkama od kojih te studije polaze. Podaci su

računovodstveni, a to znači da ne uključuju oportunitetne troškove.

Na osnovu poznavanja funkcija troškova preduzeća mogu značajno uticati na povećanje svog

tržišnog udela. Osnovni dugoročni cilj preduzeća je da postane ponuđač s najnižim troškovima,

zato ih mora kontinuirano kontrolisati i eliminisati one koji ne doprinose stvaranju vrednosti. Na

osnovu predviđanja troškova mogu se definisati realni ciljevi sniženja troškova. Predviđanja su

podloga za određivanje cena proizvoda i usluga na osnovu očekivanih troškova. Niže cene

omogućuju povećanje udela preduzeća na tržištu, a time i povećanje ukupnog obima

proizvodnje, čime se snižavaju prosečni troškovi i povećava profitabilnost preduzeća.

Troškovi su značajni i za politiku rasta preduzeća, jer određuju smer rasta. Uz datu veličinu

tržišta i dugoročnu krivu troškova u obliku slova L preduzeće koje je iscrpilo raspoložive

ekonomije obima može se dalje širiti na istom tržištu samo izgradnjom novog kapaciteta. Ako

ima krivu u obliku slova U i ako tržište pokazuje stagnaciju, preduzeće će investirati na drugim

tržištima.

Troškovi su takođe i najvažnija odrednica visine zapreka ulasku u mnoge grane djelatnosti.

Takve se zapreke mogu nadvladati jedino velikim ulaganjima u istraživanje i razvoj, oglašavanje

i prodajne aktivnosti.

29

Zaključak

Osnovni cilj svake poslovne aktivnosti u ekonomskom preduzetništvu je ostvarenje viška

prihoda u odnosu na troškove. Zato je logično da su sve operacije u preduzeću usmerene ka

ostvarivanju proizvodnje ili drugog poslovnog zadatka uz što manje troškove. Veći troškovi

znače da proizvedena roba neće biti pristupačna na tržištu, iz čega proizlazi da preduzeće neće

ostvariti odgovarajući profit, odnosno povoljnu razliku između inputa i outputa. Zato smo došli

do zaključka da ona preduzeća koja neracionalno koriste raspoložive resurse i imaju velike

troškove, nisu efikasna u ostvarivanju ciljeva-nisu profitabilna i ne egzistiraju dugo vremena.

Zato analiza troškova predstavlja važan faktor u životu poslovanja svakog preduzeća.

30

Literatura:

[1] “Menadžment troškova – strategijski okvir”, prof. dr Bojan Ilić, prof. dr Vesna Milićević

[2] “Troškovi u poslovnom odlučivanju”, prof. dr Slobodan Markovski

[3] “Ekonomika poslovanja”, prof. dr Vesna Milićević, prof. dr Bojan Ilić

[4] “Ekonomika preduzeća” prof. dr Blagoje Paunović

31