Doprinos pešaka saobraćajne nezgodeKada je kretanje pešaka na putu bilo nepropisno, postoji pretpostavka o doprinosu pešaka nastupanju sobraćajne nezgode. U suprotnom, kada je kretanje pešaka bilo propisno, radi utvrđivanja njegovog doprinosa, neophodno je proceniti da li je u konkretnoj saobraćajnoj situaciji, pešak objektivno bio u mogućnosti da na bilo koji način izbegne saobraćajnu nezgodu.

(Rešenje Okružnog suda u Valjevu Gž. 291/99 od 25.02.1999. godine)

Dospelost naknade šteteČinjenica da je tuženi dana 18.10.1992.godine izvršio obračun štete na vozilu tužilje te da je dana 26.10.1992.godine, dao nalog za isplatu iznosa od tadašnjih 24.102,00 dinara, što je tužilja odbila da primi je bez uticaja na pravilnost pobijane presude. Ovo sa razloga što je prema nalazu i mišljenju veštaka saobraćajne struke ponuđeni iznos od strane tuženog, prema cenama na dan 26.10.1992.godine, predstavljao samo 55,20% od stvarne štete koju je tužilja pretrpela, a da bi prema odredbi čl. 325 ZOO poverilac došao u docnju potrebno je da se ponuda dužnika u svemu podudara sa potraživanjem poverioca, u konkretnom slučaju da u celini pokriva nastalu štetu, a da poverilac bez opravdanog razloga odbije da primi ispunjenje.

(Gž.br. 9571/97 – P.br. 13900/93).

Gubitak prava na naknadu štetePokojni Radiša skrivio je nastupanje saobraćajne nesreće u kojoj je i sam poginuo. Kritičnom prilikom upravljao je vozilom bez položenog vozačkog ispita i pod dejstvom alkohola. Tužilac mu je srodnik koji je kao saputnik u vozilu povređen. Prvostepeni sud je propustio da utvrdi šta je uzrok propusta u ponašanju upravljanju vozilom sada pokojnog Radiše da li je to posledica njegove nesposobnosti za vožnju usled neznanja upravljanja vozilom ili usled nemogućnosti upravljanja zbog dejstva alkohola, a u svakom slučaju je potrebno utvrditi da li je oštećeni znao da pok. Radiša ne zna da vozi i da je pod dejstvom alkohola, da li je to po njegovom ponašanju mogao da primeti ukoliko su se pre toga družili, ta dali je i u takvim okolnostima pristao da bude putnik u njegovom vozilu, što bi bilo odlučno za ocenu doprinosa u nastanku štete i ocenu osnovanosti tužbenog zahteva u smislu čl. 177 st.2 ZOO.

(Gž.br. 8911/98 – P.br. 160/98).

Kasko osiguranjePogrešan je zaključak prvostepenog suda da u smislu odredbe čl.143 st.2 ZOO nema mesta primeni odredbe čl.21 i 30 Uslova za osiguranje vozila jer, suprotno tome, obzirom na odredbu čl.902 ZOO prilikom zaključenja ugovora o osiguranju stranke su prihvatile odredjeni način utvrdjivanja vrednosti vozila, a po osnovu kojeg ugovora stranke jedno mogu realizovati i ostvariti svoja medjusobno nastala prava i obaveze iz tog ugovora. Na navedeno nesumnjivo upućuje okolnost da je upravo po osnovu cene vozila prema cenovniku tuženog plaćena premija za predmetno osiguranje pa je dakle ta cena predstavljala osiguranu sumu. Zbog toga se ne može prihvatiti da su za oštećenog nepravične odredbe čl.21 i 30 Uslova za osiguranje vozila, kao sastavnog dela ugovora o osiguranju, prema kojima se za obračun naknade štete uzima novonabavna vrednosti vozila prema aktuelnim cenama tužena, a koje nisu ažurno usaglašavane sa stvarnim tržišnim cenama (obzirom da je i tužilac kao osiguranik takav obračun vrednosti vozila prihvatio na dan zaključenja ugovora o osiguranja pa je samim tim platio i manju premiju osiguranja, a tome nije prigovorio.

(Gž.br.9089/99 _ P.br.3948/91)

Prilikom obračuna visine štete o čijoj se naknadi odlučuje u smislu odredaba Ugovora o Kasko osiguranju, u vezi sa nastalim štetnim dogadjajem – kradjom vozila, prvostepeni sud je propustio da uzme u obzir carinu i poreze

koje je tužilac platio za vozilo koje mu je oduzeto kako bi se naknadno uspostavilo stanje koje je postojalo pre nastanka štete.

(Gž.br.5047/99 – P.br.1550/98)

Obzirom da je tužilac prihvatio uslove za kombinovano osiguranje motornih vozila koji čine sastavni deo ugovora o osiguranju a u pogledu obračuna cena i načina utvrđivanja novonabavne cene vozila prema katalogu tužene Kompanije »Osiguranje Dunav«, na visinu naknade štete nema uticaja činjenica što su cene iz kataloga tuženog pratile promene na tržištu sa vremenskim zakašnjenjem.

(Rev.br. 3347/97 – Gž.br. 6957/96 – P.br. 11144/91).

Bez uticaja je za drugačiju odluku pozivanje tužioca u reviziji na nalaz veštaka M.K. koji je novonabavnu vrednost vozila utvrdio prema cenama iz kataloga Centra za vozila Srbije, a s tim u vezi i pozivanje na odredbe čl. 190 ZOO, jer je odredbom čl. 21 uslova za kombinovano osiguranje motornih vozila, koji u smislu čl. 102 st.3 ZOO, predstavljaju sastavni deo Ugovora o osiguranju, određeno, da osnovucu za obračun premije kod zaključivanja Ugovora o osiguranju predstavlja nabavna cena novog vozila na dan zaključenja Ugovora i da se visina cene utvrđuje na osnovu iskazane cene u katalogu aktuelnih cena motornih vozila tuženog kao osiguravajuće organizacije. Prema tome, pošto su parnične stranke još prilikom zaključenja Ugovora o osiguranju ugovorile i tužilac prihvatio način utvrđivanja visne vrednosti vozila koja se i u slučaju naknade štete ima primeniti, a što je u skladu i sa odredbama čl. 902 st.3 ZOO, i obzirom da se ne radi o naknadi štete po osnovu krivice tuženog već po osnovu Ugovora o osiguranju, to se neosnovano u Reviziji ukazuje da je tuženi dužan da štetu naknadi u visini pune tržišne cene vozila koje su važile na dan veštačenja.

(Rev.br. 5218/96 – Gž.br. 8801/95 – P.br. 7444/94).

Nisu osnovani žalbeni navodi da tužiocima ne pripada naknada stvarne štete na vozilu, već samo iznos ugovorene naknade. Visina štete u ovoj pravnoj stvari pravilno je utvrđena a Opštinski sud je ispravno postupio kada je prihvatio nalaz veštaka koji je prilikom utvrđivanja visine štete imao u vidu sve okolnosti koje su od značaja za visinu nastale štete. Inače, sam iznos osigurane sume označen u Polisi ne može se smatrati ugovorenom vrednošću osigurane stvari, s obzirom da u polisi nije izričito navedeno da se iznos koji je u njoj naveden smatra ugovorenom vrednošću osigurane stvari. Samo označavanje iznosa sume osiguranja u polisi nije dovoljno da se izvede zaključak o vrednosti osigurane stvari, pa je prvostepeni sud pravilno postupio kada je prihvatio nalaz sudskog veštaka saobraćajne struke koji je utvrdio visinu štete na vozilu i dosudio naknadu štete po osnovu Kasko osiguranja.

(Gž.br. 729/98 – P.br. 3470/93).

Tužilac kao osiguravač ima pravo da na osnovu odredaba čl. 210 ZOO zahteva od tuženog kao osiguranika povraćaj isplaćene mu naknade po Kasko osiguranju za ukradeno mu i kasnije vraćeno vozilo. Visina tako pripadajuće naknade (povraćaja) ima se utvrditi prema ugovorenim uslovima na osnovu kojih je utvrđena prvobitna isplaćena naknada (tržišna cena umanjena za franšizu) i to prema stanju vozila na dan vraćanja istog tuženom i prema cenama na dan presuđenja, a tkao dobijeni iznos ima se umanjiti za srazmerni deo (procenat) za kojim je tuženi isplatom tužiocu smanjio svoju sada spornu obavezu u vrednosti vozila utvrđenoj na izloženi način, a li prema cenama na dan te isplate. Tako dobijeni iznos predstavlja stvarni i pravi iznos spornog duga tuženog tužiocu na koji tužiocu pripada i tražena kamata od dana novog presuđenja.

(Rev.br. 182/97 – Gž.br. 1834/96 – P.br. 7812/94).

Pobijanom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena naknadi štetu po osnovu KASKO osigruanja. Okružni sud je posebno cenio navode žalbe tužioca, ali je našao da ne mogu uticati na drugačiju odluku, jer tužilac nije postupio prema odredbi čl. 153 Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, kojim je predviđeno da učesnik u saobraćajnoj nezgodi u kojoj neko izgubi život ili je bio povređen, ili je nastala veća materijalna šteta, dužan je da ostane na mestu saobraćajne nezgode s tim što se može privremeno udaljiti samo radi pružanja pomoći licima povređenim u saobraćajnoj nezgodi, ili ako mu je samom potrebna lekarska pomoć, zatim da preduzme sve što je u njegovoj moći da se otklone neke opasnosti koje mogu da nastanu na mestu saobraćajne nezgode i da se omogući normalno odvijanje saobraćaja, te da nastoji da se ne menja stanje na mestu nezgode i da se sačuvaju postojeći tragovi, pod uslovima da preduzimanje tih mera ne ugrožava bezbednost saobraćaja, a predviđena je i obaveza da o saobraćajnoj nezgodi budu obavešteni najbliži nadležni organi, da se lice vrati na mesto saobraćajne nezgode sačeka dolazak službenog lica koje vrši uviđaj, a što sve, u konkretnom slučaju, tužilac kao vozač nije učinio. S obzirom na činjenicu da se MUP-u javio posle izvesnog vremena, zapravo sutradan, kada je praktično ispitivanje alkoholisanosti bilo nemoguće, taj gest se ne može tumačiti u korist vozača, već samo i jedino kao izbegavanje i onemogućavanje ispitivanja njegove alkoholisanosti. Kako je prema odredbi čl. 5 tač. 15 Uslova za kombinovano osiguranje motornih vozila predviđeno da se obaveza osiguravača kod KASKO osiguranja isključuje u slučaju kada je vozač upravljao vozilom pod dejstvom alkohola, droge ili drugih narkotika, s tim što se smatra da je vozač bio pod dejstvom alkohola i u slučaju da posle saobraćajne nezgode izbegne ili odbije da se podvrgne ispitivanju alkoholisanosti, što se nesumnjivo može zaključiti iz ponašanja vozača nakon saobraćajne nezgode, obaveza tuženog, kao osiguravača je isključena pa je sud odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

(Gž.br. 9370/97 – P.br. 8979/91).

Kumuliranje naknadaI putnici u javnom prevozu – autobusu koji ulazi u kategoriju motornih vozila koje je bilo u pokretu, imaju pravo na naknadu po osnovu obaveznog osiguranja od odgovornosti. U konkretnoj pravnoj stvari radi se o dozvoljenom kumuliranju naknade iz obaveznog osiguranja od odgovornosti sa osiguranom sumom iz dobrovoljnog osiguranja putnika u javnom prevozu. Naime, ako putnika u javnom prevozu, zadesi nesrećni slučaj on može da zahteva od zajednice osiguranja da mu isplati osiguranu sumu iz tiketa polise nezavisno od naknade na koju ima pravo po osnovu obaveznog osiguranja od odgovornosti javnog prevozioca za štetu prouzrokovanu trećim licima upotrebom javnog prevoznog sredstva. Dakle, radi se o pravu oštećenog da zahteva naknadu štete po jednom ili drugom osnovu ( s tim što se naknada isplaćuje u jedinstvenom iznosu prema stvarno nastaloj šteti i obimu odgovornosti osiguravača, a ne može se duplirati).

(Gž.br. 3279/98 – P.br. 6040/96).

Limit osiguranjaU situaciji kada je limit osiguranja u vreme štetnog događaja po polisi iznosio 1.500.000 ondašnjih dinara te kada je šteta na vozilu iznosila preko 4.000.000.000 ondašnjih dinara, ta kada se radilo o periodu enormne inflacije, gde je suma osiguranja iz polise u odnosu na procenjenu visinu štete u vreme njenog nastanka bila znatno obezvređena, prvostepeni sud je po stanovištu ovog suda bio dužan da valorizuje iznose sume osiguranja iz polise osiguranja od vremena zaključenja ugovora o osiguranju do nastanka štete te da se tek na osnovu ovako dobijenih vrednosti uključujući svu štetu, kako materijalnu tako nematerijalnu, utvrdi da je ukupan obim štete za tužioca pokriven sumom osiguranja koji je valorizovao do dana nastanka štete.

(Gž.br. 220/99 – P.br. 4355/94).

Prvostepeni sud greši kada od visine štete obračunate po kriterijumima iz vremena presuđenja odbija samo ranije isplaćene nominalne svote na ime pojedinih vidova obeštećenja. Kako je tužilja pretrpela štetu zbog umanjenja životne aktivnosti za 20% a priznato joj je po osnovu osiguranja putnika u saobraćaju samo 10% od ovog iznosa i koliko joj je isplaćeno, onda visinu naknade za ovaj vid štete obračunate po kriterijumima iz vremena presuđenja treba umanjiti za 10% na ime već isplaćene naknade u vansudskom postupku.

(Gž.br. 1491/98 – P.br. 1671/96).

Nisu osnovani žalbeni navodi drugotuženog kojima se upućuje na parnicu Drugog opštinskog suda u Beogradu i da je u toku spor oštećenih iz istog štetnog događaja zato što ova parnica nije pravosnažno okončana a eventualna obaveza drugotuženog po tom osnovu predstavlja buduću neizvesnu okolnost. Okružni sud nalazi da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka, niti zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer se ocena limita osigurane sume sa prethodnim utvrđivanjem ukupne štete svih lica oštećenih u istom štetnom događaju može zasnovati isključivo na izvršenim i dokumentovanim isplatama osiguravajuće organizacije ili njenim dokazanim obavezama.

(Gž.br. 7970/98 – P.br. 3157/97).

Greška o postupanju prvostepenog suda ogleda se u tome što je u odnos limita važećeg na dan štetnog događaja stavljao iznose isplaćenog obeštećenja iz vansudskog postupka, a ne kako je jedino pravilno – utvrđenu celokupnu štetu na dan štetnog događaja.

(Gž.br. 6269/98 – P.br. 4840/96).

Organizacija za osiguranje koja je isplatila jednom oštećenom licu veći iznos od onoga koji mu pripada s obzirom na srazmerno sniženje naknade jer nije znala, niti je mogla znati da postoje i druga oštećena lica ostaje u obavezi prema tim drugim licima samo do visine iznosa iz stava 1 čl. 93 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica, (čl.5). U ponovnom postupku treba ispitati na pouzdan način da li je tužena u vreme isplate znala ili mogla znati da ima i drugih oštećenih u ovom saobraćajnom udesu a radi pravilne primene čl. 93 st.4 pomenutog Zakona.

(Gž.br. 7390/98 – P.br. 3893/97).

Ukoliko je predmetna vansudska isplata bila delimičnog karaktera prvostepeni sud treba da utvrdi i visinu iznosa osigurane sume – propisanog limita na dan štetnog događaja jer je relevantan limit kod odmeravanja visine obaveze Osiguravajuće organizacije onaj limit koji je važio na dan štetnog događaja a ne onaj koji je važio na dan vansudske isplate. Pravo na naknadu celokupne štete pripada oštećenom u slučaju ako obim celokupne štete utvrđen na dan štetnog događaja ne prelazi limit koji je propisan na dan štetnog događaja, a u suprotnom, ako prelazi – oštećenom pripada pravo na obeštećenje srazmerno procentu u kome je iznos štete u vreme nastanka štetnog događaja bio pokriven iznosom osigurane sume te ukoliko vansudska isplata nije imala karakter definitivne (kada oštećeno lice ne bi imalo pravni osnov da u sudskom postupku potražuje obeštećenje za vansudski veći isplaćene vidove štete), onda prvostpeni sud treba da utvrdi puni iznos pravične naknade za utužene vidove štete po cenama i kriterijumima koji važe na dan presuđenja, a zatim tako utvrđeni iznos umanjiti za utvrđeni procenat obeštećenja iz vansudske isplate.

(Gž.br. 7464/97 – P.br. 7695/95).

Prilikom ocene prigovora limita osiguranja prvostepeni sud je propustio da utvrdi visinu materijalne štete pričinjene maloletnim tužiljama zbog izgubljenog izdržavanja u jednokratnom kapitaliziranom iznosu na dan štetnog događaja, kao i visinu nematerijalne štete u vidu psihičkih patnji oca poginule zbog smrti ćerke koja je proistekla iz istog događaja a ostvarena je u vansudskom i sudskom postupku takođe prema cenama i kriterijumima na dan nastanka štete. Obim i granica odgovornosti osiguravača za štetu prouzrokovanu osiguranim motornim vozilom po osnovu obaveznog osiguranja u saobraćaju ceni se prema srazmeri u kojoj se visina štete utvrđuje prema cenama na dan prouzrokovanja sadrži u sumi osiguranja koja je važila na dan nastanka štete. Limit obaveze osiguravača utvrđuje se prema ukupnoj šteti nastaloj u navedenom štetnom događaju bez obzira na broj oštećenih lica a iznos štete prema kome se utvrđuje obim odgovornosti osiguravača obračunava se tako što se novčana materijalna šteta uzima u iznosu u kojem je nastala a nenovčana materijalna i nematerijalna šteta se utvrđuje prema cenama odnosno kriterijumima u vreme štetnog događaja. Ako iznos štete utvrđen na ovaj način veći od osigurane sume osiguravač je dužan da naknadi deo štete prema srazmeri između osigurane sume i tako utvrđenog iznosa o šteti. Ako tako utvrđeni iznos štete ne prelazi iznos sume osiguranja osiguravač je dužan da potpuno naknadi sve u nastalu štetu i kad njena visina prema cenama odnosno kriterijumima u vreme donošenja sudske odluke prelazi iznos aktuelne sume osiguranja. Prvostepena presuda je, pre svega, ukinuta jer je propušteno da se utvrdi ukupan iznos materijalne štete po osnovu izgubljenog izdržavanja mal. tužilja u vreme štetnog događaja koja se sastoji u razlici između ostvarene porodične penzije iza pokojne majke i iznosa izdržavanja koji bi tužiljama pripadao od ličnog dohotka njihove majke da je i dalje u radnom odnosu. Visina ovog vida štete u jednokratnom iznosu utvrđuje se kapitalizacijom mesečne rente obračunate prema cenama i kriterijumima u vreme štetnog događaja za period u kome tužiljama, s obzirom na njihov uzrast, po zakonu pripada pravo na izdržavanje.

(Gž.br.10272/96 – P.br. 662/95)

Nije osnovano isticanje u žalbi da je Opštinski sud bio dužan da ima u vidu limit koji je važio na dan zaključenja Ugovora o osiguranju. Ovo iz razloga što se nenovčana nematerijalna šteta utvrđuje prema cenama odnosno kriterijumima u vreme štetnog događaja, a ako tako utvrđeni iznos štete ne prelazi iznos osiguranja sume zajednica osiguranja je dužna da potpuno naknadi štetu i kada visina štete prema cenama odnosno kriterijumima u vreme donošenja sudske odluke prelazi iznos osigurane sume jer se samo na ovaj način može ostvariti pravo na potpunu naknadu štete.

(Gž.br. 5555/97 – P.br. 5330/96).

Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je revalorizovani iznos osiguranja sume na dan štetnog događaja, 28.1.1994.g. ( s tim što je revalorizacija vršena od 30.12.1993.g. kada je poslednji put propisan limit odlukom Savezne vlade) bio 14.792,00 dinara ( a ne 0,125 novih dinara kao što je to tvrdio tuženi) i pravilno je potom zaključio da obim odgovornosti tuženog za naknadu štete koju su tužioci pretrpeli treba posmatrati u okviru navedenog iznosa iskazanog u novim dinarima s tim što je revalorizacija iznos osiguranje sume bila neophodna jer je nakon propisivanja limita odlukom Savezne vlade (Sl. list SRJ br. 87/93) od 1.500,000,00 dinara sa važnošću počev od 30.12.1993.g. u toku važnosti predmetnog ugovora o osiguranju tj. na dan 24.1.1994.g. bila stupila na snagu Uredba Savezne vlade o promeni vrednosti dinara u novom dinaru čije dejstvo i pravilna primena su pretpostavljali nužnost da se u novim dinarima iskaže sve ono što je do sada bilo iskazano u starim, a pri čemu je u konkretnom slučaju pretvaranjem novčane vrednosti važećeg limita iz starih u nove dinare bilo moguće izvršiti jedino kroz

valorizaciju uz pomoć veštaka.

(Gž.br. 5595/97 – P.br. 4004/96).

U slučaju da prvostepeni sud nađe da je iznos štete prema kriterijumima koji su važili u vreme njenog nastanka, veći od osigurane sume, tada bi prvotužena kao osiguravač bila dužna da naknadi deo štete u srazmeri između osigurane sume i utvrđenog iznosa štete za razliku od drugostepenog kao neposrednog štetnika koji bi bio dužan da naknadi štetu u celini, te iz tog razloga ne bi bilo mesta solidarnom obavezivanju tuženih na naknadu štete.

(Gž.br. 4089/97 – P.br. 7777/95).

Osnovani su žalbeni navodi da je odgovornost osiguravajuće organizacije ograničena do visine limita osiguranja i to onoga koji je važio na dan štetnog događaja i da se limit obaveze odnosi na ukupnu štetu iz jednog štetnog događaja bez obzira na broj oštećenih lica, te da je sud propustio da utvrdi da li je i drugo oštećeno lice koje nije stranka u ovom postupku ostvarilo pravo na naknadu štete obzirom da nije protekao rok zastarelosti za ostvarivanje ovog prava zbog čega će prvostepeni sud u ponovnom postupku pozvati i drugo povređeno lice i saslušati na okolnost da li je ista podnela zahtev za obeštećenje ili ne, a ako jeste koliko joj je isplaćeno, pa onda oceniti obim odgovornosti tuženog i doneti pravilnu odluku.

(Gž.br. 6369/97 – P.br. 2744/96).

Način utvrđivanja limita sume osiguranjaPrvostepeni sud je dužan da utvrdi visinu nematerijalne štete za svaki vid po naosob na dan štetnog događaja a srazmerno doprinosu oštećene nastaku štete, pa tek tada utvrđuje da li taj ukupan iznos novčane naknade za nematerijalnu štetu koja bi oštećenoj pripadao na dan štetnog događaja prelazi tzv. limit sume osiguranja, takođe na dan štetnog događaja.

(Rešenje Okružnog suda u Beogradu gž. 1844/2000 od 20.09.2000. godine).

Način utvrđivanja totalne štete na voziluKad nastane totalno oštećenje vozila, visina štete utvrđuje se na osnovu visine vrednosti vozila u vreme utvrđenja, umanjena za vrednost ostatka vozila pri čemu tu vrednost predstavlja nabavna cena novog vozila umanjena za vrednost amortizacije vrednosti ostatka.

(Presuda Okružnog suda u Subotici gž. 289/2000 od 19.07.2000. godine).

Naknada nematerijalne štetePrilikom odmeravanja pravične novčane naknade za umanjenu životnu aktivnost sud je dužan da ima u vidu godine starosti tužioca u vreme povrede, zaostale posledice po zdravlje tužioca, njegov porodični status, dužinu proteka vremena od nastanka štete do pružanja satisfakcije shodno čl. 200 ZOO, te da prema merilima i kriterijumima u vreme presuđenja shodno čl. 223 ZPP-a odredi visinu pravične naknade.

(Gž.br. 6162/98 – P.br. 6424/96).

Za ocenu obima odgovornosti osiguravača, u vezi sa ograničenjem odgovornosti do visine sume osiguranja nije od značaja što se pred Privrednim sudom u Beogradu vode još 3 postupka za naknadu štete iz istog saobraćajnog udesa jer se radi o sporovima između Privrednih subjekata i o regresnim zahtevima, a kada je u pitanju naknada štete po osnovu auto odgovornosti, prvenstveno se nadoknađuje šteta na licima (čl. 93 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica – Službeni list SFRJ broj 82/90 i čl. 86 st. 2 Zakona o osiguranju imovine i lica Službeni list SRJ broj 30/96). Zbog toga, tužilac, u konkretnom slučaju, ima prvenstveno pravo na naknadu štete jer tuženi nije pružio dokaze da je još neko lice podnelo zahtev za naknadu štete iz ovog udesa ili da mu je tuženi tu naknadu isplatio.

(Gž.br. 730/98 – P.br. 4475/95).

Prema odredbi čl. 185 st.3 uz vezi st. 1 ZOO, odgovorno lice za štetu dužno je uspostaviti stanje koje je bilo pre nastanka štete, a ako je to nemoguće, sud će odrediti da to lice oštećenom isplati odgovarajuću svotu novca na me naknade štete. Tužilac zbog preloma noge i posledičnog stanja takve povrede koje još uvek traje, ima pravo da od tuženog zahteva svaki iznos odgovarajuće naknade za štetu koju još uvek trpi. U tužiočevom slučaju, pod štetom se podrazumevaju troškovi rehabilitacionog lečenja, a svrha obeštećivanja je da se sa novčanom naknadom ta šteta umanji ukoliko ne može potpuno da se otkloni. Pošto je prvostepeni sud utvrdio da su efekti rehabilitacionog lečenja u Igalu povoljniji za zdravstveno stanje tuženog nego što bi bili u drugim centrima onda nije mogao da ceni da je zahtev opravdan ili ne, dok prethodno ne utvrdi u čemu se manifestuju ti povoljniji efekti u lečenju tužioca. Naime, ako drugi centri bez tuženja zdravstvenih usluga ne bi mogli tužiocu da olakšaju tegobe u onom obimu u kojem su se pokazali pozitivni rezultati lečenja u Igalu, onda sud ne bi imao zakonskih razloga da odbije zahtev tužioca za troškove koje je opravdano imao u tom institutu. Ovo zato, što je tužiočevo potraživanje zasnovano na osnovu prava osiguranja od motornih vozila u javnom saobraćaju, dakle po osnovu obligaciono pravnih odnosa a ne po osnovu rada.

(Rev.br. 5362/97 – Gž.br. 10060/96 – P.br. 2327/91).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je suprotno odredbi čl. 178 st.4 ZOO deo odgovornosti za naknadu štete, sa vozača odnosno imaoca vozila i njegovog osiguravača preneo na tužioce (roditelje poginulih u saobraćajnoj nezgodi) kao treća lica, iako uopšte ne postoji njihova krivica za nastanak udesa jer oni nisu ni učesnici saobraćajne nezgode. Njihova šteta je posledica udesa u kome nisu učestvovali i kome nisu doprineli zbog čega se istaknuti prigovor podeljene odgovornosti u odnosu na njih pokazuje neosnovanim Za njihovu štetu učesnici u saobraćajnoj nezgodi odgovaraju solidarno i to za svu štetu bez obzira na krivicu u smislu čl. 178 st.4 ZOO, a pitanje krivice moglo je bitgi od značaja samo za međusobni odnos i deprimitivnu raspodelu obaveze za nastalu štetu između učesnika u udesu.

(Gž.br. 3351/98 – P.br. 1170/95).

Naknada štete i popravka vozilaUkoliko je oštećeni popravio vozilo i time uspostavio stanje pre saobraćajne nezgode, onda je za naknadu štete merodavan samo taj iznos, a ne iznos utvrđen veštačenjem.

(Rešenje Okružnog suda u Somboru gž. 246/2000 od 06.12.2000. godine).

Naknada štete iz garantnog fonda

Odredbom člana 99 stav 2 Zakona o osiguranju imovine i lica /»Službeni list SRJ» broj 30/96/, propisano je da se sredstva garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom vozila odnosno vazduhoplova za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak. /Prijavljivanje potraživanja nije prethodni uslov za ostvarenje prava po gornjem osnovu. Bitna je samo jedna činjenica: da li je tužilac i u kojoj meri namiren iz likvidacione mase./

(Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev.4084/01 od 26.12.2001.godine)

Naknada štete iz ugovora o osiguranjuTužena Kompanija »Dunav« obavezana je da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu obzirom da je isti povređen u vozilu Gradskog saobraćajnog preduzeća, kao putnik po osnovu odgovornosti koja proizilazi iz odredaba čl. 86 i 89 Zakona o osnovama osiguranja imovine i lica važećeg u vreme nastanka štetnog događaja. Prema odredbi čl. 89 navedenog Zakona putnik koga

zadesi nesrećni slučaj ima pravo da zahteva da organizacija kod koje je izvršeno osiguranje neposredno njemu izvrši svoju obavezu iz Ugovora o osiguranju. Članom 88 istog Zakona propisano je da najniže iznose o visini osiguranih suma na koje mora biti ugovoreno osiguranje po jednom putniku za slučaj smrti, trajnog gubitka opšte radne sposobnosti, prolazne nesposobnosti za rad, na ime naknade za gubitak zarade i stvarnih nužnih troškova za lećenje utvrđuje Savezno Izvršno Veće (po ranijem Zakonu). Putnici u vozilima javnog prevoza, koja ulaze u kategoriju motornih vozila, koja su bila u pokretu imaju pravo na naknadu i po osnovu obaveznog osiguranja od odgovornosti. Ako putnika u javnom prevozu zadesi nesrećni slučaj on može da zahteva od Zajednice osiguranja da mu isplati osiguranu sumu iz tiketa polise nezavisno od naknade na koju ima pravo po osnovu obaveznog osiguranja od odgovornosti javnog prevozioca za štetu prouzrokovanu trećim licima upotrebom javnog prevoznog sredstva. Faktički radi se o kumuliranju naknade koja je dozvoljena s tim što se naknada isplaćuje u jedinstvenom iznosu prema stvarno nastaloj šteti i obimu odgovornosti osiguravača i ne može se duplirati s tim što se takođe mora utvrditi i odgovornost drugotuženog i po osnovu obaveznog osiguranja od odgovornosti na štetu pričinjenu trećim licima.

(Gž.br. 1766/00 – P.br. 4603/98)

Prvostepeni sud u obrazloženju pobijane presude navodi da tuženi kao osiguravači vozila koje su učestvovala u saobraćajnoj nezgodi odgovaraju po principu objektivne odgovornsti iako tuženi nisu imaoci motornih vozila koja su učestvovala u saobraćajnom udesu da bi mogli odgovarati za štetu po osnovu čl. 174 Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći pri tom da solidarnost njihove obaveze proizilazi iz čl. 178 st.4 ZOO. Međutim, ovakvo obrazloženje prvostepenog suda je protivrečno i uzajamno isključujuće. Pošto su tužene osiguravajuće organizacije, kao osiguravači kod kojih su vozila bila osigurana u vreme saobraćajnog udesa kako to navodi prvostepeni sud u obrazloženju pobijane presude, tada je isključena primena odredaba čl.174 ZOO i čl. 178 ZOO već se imaju primeniti odredbe čl. 897, 940 i 941 ZOO, jer se u konkretnom slučaju radi o ugovornoj šteti koja proizilazi iz Ugovora o osiguranju korisnika odnosno sopstvenika motornog vozila.

(Gž.br. 2159/98 – P.br. 1456/97).

Odredbom čl. 47 Zakona o sistemu osiguranja imovine i lica ( Službeni glasnik SRS broj 21/77) koji je važio u vreme nastanka štete i podnošenja tužbe bilo je predviđeno da se trećim licima ne smatraju ( i da njima ne pripada pravo na naknadu štete po osnovu osiguranja od odgovornosti korisnika odnosno sopstvenika motornih vozila): 1. lice koje sa ovlašćenjem ili bez ovlašćenja korisnika odnosno sopstvenika motornog vozila upravlja tim motornim vozilom; 2. bračni drug lica iz tačke 1 ovog člana; 3. deca (bračna, vanbračna, usvojena) roditelji, braća, sestre i drugi srodnici lica iz tačke 1 ovog člana do III stepena srodstva u pravoj liniji ako su u vreme nastanka štetnog događaja živeli u zajedničkom domaćinstvu sa licem iz tač.1 ovog člana i ako ih to lice izdržava. Kod nesporne činjenice da su I i II tužilac i treći koji je maloletna deca vlasnika vozila koje je u vreme štetnog događaja bilo osigurano kod I tuženog, u smislu navedenog propisa I i II tužilac nemaju status trećeg lica i ne pripada im naknada po osnovu obaveznog osiguranja od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima pri upotrebi motornog vozila čiji je vlasnik njihov otac bez obzira što je u momentu nastanka štete vozilom upravljao ujak tužioca.

(Gž.br. 5098/97 – P.br. 2542/90).

Pravo na naknadu štete iz ugovora o osiguranju u smislu čl. 901 Zakona o obligacionim odnosima ima se ceniti prema opštim uslovima, za osiguranje imovine koji su sastavni deo ugovora u momentu zaključenja ugovora, a ne u

momentu štetnog događaja. Zbog toga će se u nastavku postupka primeniti opšti uslovi z osiguranje imovine tuženog kao materijalno pravni propis koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o osiguranju. Ovo iz razloga što se štetni događaj odigrao 25.2.1992.god., a tada su se promenili opšti uslovi osiguranja sa važnošću od 2.1.1992.god. Nadalje nižestepeni sudovi su oslobodili tuženog od odgovornosti za štetu nalazeći da su ispunjeni uslovi iz čl. 28 opštih uslova za osiguranje iz 1992.god., kao i čl. 931 ZOO, međutim, opšte poznate okolnosti nisu dovoljan uslov za oslobađanje od odgovornosti osiguravača odnosno tuženog za naknadu štete u smislu čl. 931 ZOO čak i u postojanju ratnih uslova, a zato što i u tim uslovima mogu da nastanu štete koje nisu direktna posledica rata. Zbog toga je u svakom posebnom slučaju potrebno utvrditi da li je šteta direktna posledica vanrednih okolnosti koje propisuje opšti akt tuženog a teret dokazivanja je na osiguravaču.

(Rev.br. 152/95 od 27.12.1995.god.).

Naknada štete koju je pretrpelo treće lice u sudaruTreća lica koja trpe štetu koja nastane u sudaru dva ili više motornih vozila u pokretu, naknadu štete mogu da traže od svakog imaoca motornog vozila pojedinačno ili svih imaoca solidarno, bez obzira na njihovu krivicu za štetni događaj, ukoliko ne postoje okolnosti koje isključuju objektivnu odgovornost.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije rev. 43/00 od 19.10.2000. godine).

Naknada štete nastale na teritoriji bivše SFRJIzvedenim dokazima, prvostepeni sud je utvrdio da je vozilo tužioca ( koji se nalazio na radu u Austriji) oštećeno dana 23.12.1991.godine u Mrkonjih Gradu u kontaktu sa autobusom, vlasništvo RO »Udarnik«, osiguranog kod ondašnje ekspoziture tužene Osiguravajuće organizacije, da je prouzrokovana šteta nastala krivicom vozača autobusa, da je tuženi obavestio Osiguravajući zavod tužioca u Austriji da će platiti navedenu štetu i da je tuženi dao nalog za isplatu određenog iznosa u austrijskim šilinzima Osiguravajućem zavodu u Austriji, ali da nalog nije realizovan zbog sankcija, da osiguravajući zavod u Austriji nije isplatio tužiocu naknadu sporne štete, te da je Vlada Republike Srpske, oktobra 1992.godine, donela odluku o formiranju Osiguravajućeg društva u koje je ušla i ekspozitura tuženog u Mrkonjić Gradu, gde je nastala sporna šteta. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, a drugostepeni odbio žalbu tuženog, kao neosnovanu, nalazeći da nije osnovan istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, jer okolnost da je ekspozitura tuženog u kojoj je osigurano vozilo koje je prouzrokovalo predmetnu štetu ušlo u sastav novog osiguravajućeg zavoda Republike Srpske, nije od značaja za odluku u ovoj parnici i ne dovodi u sumnju pasivnu legitimaciju tuženog, obzirom da su predmetna šteta i obaveza za njenu naknadu nastale pore navedenih statusnih promena za vreme trajanja bivše SFRJ. Osim toga, pasivna legitimacija tuženog potvrđena je i priznanjem potraživanja što proizilazi iz dopisa tuženog osiguravajućem zavodu u Austriji i davanjem naloga za isplatu koji nije realizovan isključivo usled sankcija.

(Gž.br. 731/98 – P.br. 7481/95).

Naknada štete za neosigurano voziloPovodom prouzrokovanja štete upotrebnom neosiguranog stranog vozila prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo iz odredaba čl. 156 i čl. 157 Zakona o osigranju imovine i lica (Sl. list SRJ br. 30/96) jer je šteta nastala pre početka primene odredaba o Garantnom fondu iz čl. 99 – 107 tog Zakona, pa je obavezana tužena osiguravajuća organizacija da nadoknadi štetu tužicu na osnovu odredbe čl. 157 st. 1 tač.2, st.2 i st.8 pomenutog Zakona, a odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev u odnosu na tuženog UOOJ. I u slučaju postojanja valjane međunarodne isprave o osiguranju od autoodgovornosti stranog vozila kojim je tužiocu prouzrokovana šteta, tužena osiguravajuća organizacija koja se nalazi na teritoriji Republike na kojoj je šteta nastala i kojoj se tužilac obratio sa zahtevom za naknadu štete, takođe bi bila odgovorna za štetu ali po čl. 94 Zakona o osiguranju imovine i lica i

kada solidarno sa UOOJ, s tim što bi po isplati naknade stekla pravo regresa prema odgovornom licu, odnosno drugim domaćim osiguravajućim organizacijama za srazmerni deo štete u smislu st. 3, 4 i 5 čl. 157 navedenog Zakona.

(Gž.br. 1614/99 – P.br. 650/97)

U prvostepenom postupku je utvrđeno da je u saobraćajnom udesu koji se dogodio 1990 godine putničko vozilo tužioca, inače Grčkog državljanina, oštećeno od strane neosiguranog vozila požarevačke registracije takođe je utvrđeno da je na ime popravke oštećenih delova plaćeno 1210 DM iste godine. Nadalje je utvrđeno da Grčki Zakon shodno predsedničkoj odluci 237/86, u vezi garantnog fonda, ne pravi razliku između stranih i grčkih vozila, da između SRJ i Grčke pitanje naknade štete od strane motornog vozila čiji vlasnik nije zaključio Ugovor o obaveznom osiguranju od odgovornosti nije uređeno Ugovorom, te da po ovom pitanju obe zemlje primenjuju svoje propise kao i da prema obaveštenju Ministarstva inostranih poslova Grčke strana lica koja pretrpe štetu (smrtni slučaj, telesne povrede ili materijalnu štetu ) od strane neosiguranog putničkog vozila, imaju pravo da za istu traže naknadu od glavne podružnice koja je pod nadzorom Ministarstva za razvoj Grčke. S obzirom na navedeno pravilno je prvostepeni sud, primenom odredbe čl.90 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica koji je važio u vreme nastanka štetnog događaja, obavezao tuženu Kompaniju »Dunav osiguranje« da tužiocu naknadi štetu.

(Gž.br. 1066/99 – P.br. 5902/92).

Pri donošenju nove odluke prvostepeni sud će imati u vidu da su uslovi za dejstvo osiguranja u slučaju štete od neosiguranog vozila: da je vlasnik motornog vozila bio dužan da za to vozilo zaključi Ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju od odgovornosti za štetu koju njegovom upotrebom pričini trećim licima, da je šteta nastala upotrebom motornog vozila; da postoji i građansko pravna odgovornost za štetu vlasnika motornog vozila (podrazumeva se da treće oštećeno lice ima pravo na naknadu štete iz garantnog fonda prouzrokovane upotrebom ne osiguranog vozila pod uslovom da ne postoje razlozi oslobođenja od odgovornosti vlasnika ne osiguranog vozila, pošto se odgovornost udruženja da se iz sredstava garantnog fonda naknadi šteta, izvodi iz odgovornosti vlasnika motornog vozila za štetu koju je njegovom upotrebom pričinio trećem licu, što znači da ako vlasnik vozila nije kriv za štetu iako je, pored toga i njegova objektivna odgovornost isključena iz bilo kojih Zakonom određenih razloga iz čl. 177 ZOO, onda ni udruženje ne bi bilo u obavezi da trećem oštećenom licu štetu naknadi). Takođe, potrebno je voditi računa da kada je šteta prouzrokovana od neosiguranog vozila ona se naknađuje u istom obimu i prema istim uslovima, kao da je bio zaključen Ugovor o obaveznom osiguranju a limit obaveze utvrđuje se prama ukupnoj šteti u jednom štetnom događaju.

(Gž.br. 2517/00 – P.br. 1866/99)

U sklopu utvrđenih činjenica prvostepeni sud će ceniti i izveštaj udruženja osiguravajućih organizacija od 19.12.1996.g., pa ukoliko se pokaže potrebnim, utvrditi da li je osiguravajuća organizacija koja je upoznata sa činjenicom o prestanku važenja zelene karte u SRJ obavestila nadležne organe na granici o toj činjenici pa ukolko to nije učinilo kakve to posledice ima prema ostalim tuženim osiguravajućim organizacijama.

(Gž.br. 10119/9 – P.br. 4161/97).

Prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda tužiocu je u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila u Beogradu 3.2.1992.godine, prouzrokovana materijalna šteta do koje je došlo isključivom krivicom B.S. koja je upravljala putničkim vozilom registarski broj VT 232-09 registrovanim na teritoriji

Republike Hrvatske i to u vreme kada je ovo vozilo bilo osigurano kod Zoil Kroacija iz Zagreba, a za koje u momentu udesa nije bilo uplaćeno pogranično osiguranje. U momentu nastganka štete Republika Hrvatska je već postala međunarodno priznata samostalna Država, zbog čega se u odnosu na SFRJ odnosno SRJ u momentu nastanka štetnog događaja, ima smatrati stranom Državom. Na osnovu tada važećeg Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica (Službeni list SFRJ broj 17/90 i 82/90) vozilo kojim je pričinjena šteta ima se smatrati registrovanim na teritoriji strane Države i osiguranim kod strane osiguravajuće organizacije. Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju isto vozilo strane registracije kojim je tužiocu pričinjena šteta u trenutku štetnog događaja nije bilo obavezno osigurano kod neke od organizacija osiguranja na teritoriji sadašnje SRJ, za štetu prouzrokovanu tužiocu odgovara domaća organizacija osiguranja kao za štetu pričinjenu upotrebom neosiguranog vozila, shodno odredbi čl. 99 tada važećeg Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica, na čiju primenu upućuje odredba čl. 107 tog Zakona. Budući da tužena Kompanija osiguranja »Dunav« ima sedište na teritoriji Republike Srbije na kojoj je štete nastala, pasivno je legitimisana u smislu navedenih odredaba po tužiočevom zahtevu za naknadu štete, a tužbeni zahtev je osnovan. Odgovornost tužene postojala bi i u slučaju da je vozilo Hrvatske registracije kojim je tužiocu pričinjena šteta imalo u vreme nastanka štete valjanu međunarodnu ispravu ili drugi dokaz o postojanju osiguranja auto odgovornosti, u smislu čl. 105 u vezi čl. 102 tada važećeg Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica. Prema tome, kada je šteta prouzrokovana upotrebom vozila inostrane registracije koje nije obuhvaćeno osiguranjem auto odgovornosti u smislu čl. 104 i 102 navedenog Zakona, za naknadu štete važe odredbe čl. 99 istog Zakona , što je izričito propisano u odredbi čl. 107. Za odluku u ovom sporu nije od značaja uredba o uslovima i o načinu obavljanja prevoza u međunarodnom drumskom saobraćaju lica koje upravljaju motornim vozilima inostrane registracije odnosno stranih prevoznika na teritoriji Republike Srbije koju je donela Vlada Republike Srbije i koja je objavljena u Službenom glasniku »RS broj 75/92 od 16.10.1992.«

(Gž.br. 1301/98 – P.br. 2008/97).

Po odredbi iz čl. 99 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica (»Službeni list SFRJ« broj 17/90) oštećeno lice ima pravo da zahteva naknadu štete od Organizacije za osiguranje koja obavlja obavezno osiguranje auto odgovornosti sa sedištem na teritoriji Republike na kojoj je šteta nastala pod uslovom da je oštećenom licu šteta prouzrokovana upotrebom vozila čiji sopstvenik odnosno korisnik isto nije osigurano od autoodgovornosti. Organizacija za osiguranje koja izvrši isplatu naknade štete oštećenom licu stupa u prava tog oštećenog lica za isplaćen iznos kamatu i troškove ali prema licu koje je odgovorno za štetu.

(Gž.br. 5871/97 – P.br. 2552/92).

Neosnovan je navod žalbe tužene Kompanije »Dunav« da je prvostepeni sud pogrešio kada je odlučujući o prigovoru nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog primeni odredbe čl. 99 Zakona o osiguranju imovine i lica (»Službeni list SFRJ« br. 17/90 od 23.2.1990.god.) jer je isti prestao da važi donošenjem novog Zakona o osiguranju imovine i lica (Službeni list SRJ broj 30/97 od 28.6.1996.god.) koji drugačije reguliše ovu materiju i to korišćenjem sredstava garantnog fonda. Članom 156 tog Zakona propisano je da će se članovi 99 do 107 tog zakona o garantnom fondu primenjivati po isteku roka od godinu dana od dana stupanja na snagu tog zakona. Kako je novi Zakon o osiguranju imovine i lica objavljen u Službenom listu SRJ 28.7.1996.god., a stupio na snagu 6.7.1996.god., to je rok od godinu dana za primenu čl. 99 do 107 tog zakona isticao 6.7.1997.god., a kako je ožalbena presuda doneta 17.6.1997.god, to je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe čl. 99 ranijeg Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica (Službeni list SFRJ br. 17 od 23.3.1990.god., ). Pri tome je bez značaja da li na teritoriji na kojoj je

došlo do saobraćajne nezgode postoji više osiguravajućih društva obzirom da je stavom II čl. 99 tog zakona propisano da je Organizacija za osiguranje iz stava I ovog člana, prema kojoj je podnet zahtev dužna da isplati naknadu štete kao da je bio zaključen ugovor o osiguranju što znači da je oštećenom ostavljeno da odluči kojoj će se organizaciji za osiguranje obratiti.

(Gž.br. 9301/97 – P.br. 3750/97).

Neosigurano voziloU toku postupka je utvrđeno da za ovaj autobus u vreme saobraćajnog udesa nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju, te da je tužilac državljanin Republike Srpske. Međutim, opštinski sud nije imao u vidu da je članom 107 Zakona o osiguranju imovine i lica, regulisano da lice koje nije državljanin SRJ a kome je na teritoriji SRJ pričinjena šteta upotrebom neosiguranog ili nepoznatog motornog vozila, ima pravo na naknadu štete pod uslovima utvrđenim tim zakonom, samo ako po zakonu te države čiji je državljanin SRJ imaju pravo naknade štete pričinjene upotrebom neosiguranog vozila odnosno nepoznatog motornog vozila. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je propustio da utvrdi okolnost da li između SR Jugoslavije i Republike Srpske, u smislu citiranog zakonskog propisa prostoji reciprocitet, odnosno da li državljanin SRJ imaju pravo naknade štete pričinjene na teritoriji Republike Srpske, upotrebom neosiguranog vozila odnosno nepoznatog motornog vozila, a što, s obzirom na to da je tužilac državljanin Republike Srpske, predstavlja odlučnu činjenicu za pravilno presuđenje ove pravne stvari, a ovaj izveštaj potrebno je da opštinski sud pribavi od Saveznog organa nadležnog za poslove pravde.Gž.br. 6874/01 – P.br. 95/2000

Neosigurano vozilo-traktor

Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, u odredbama člana 10 tačka 27, u vezi člana 195 stav 1, propisuje obavezu registracije samo za traktore koje taj zakon izjednačuje sa motornim vozilima, odnosno sa vozilima na motorni pogon, koja su prvenstveno namenjena za prevoz lica i stvari na putevima ili koja služe za vuču priključenih vozila namenjenih za prevoz lica i stvari. Prema odredbi člana 135 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica (“Službeni list SRJ” broj 17/90, 82/90), za traktore koji se koriste isključivo u poljoprivredne svrhe, registracija je trajna, tj. ne vrši se produženje registracije svakih 12 meseci, a registarske tablice za te traktore su zelene boje. Međutim, traktori koji se koriste za vršenje javnog prevoza ili druge radove van poljoprivrede, obavezno se registruju po uslovima za registraciju motornih i priključnih vozila, a kako je to propisano odredbom člana 136 navedenog Zakona i ti traktori imaju registarske tablice bele boje. Da bi se odlučilo o odgovornosti tuženog Kompanije “Dunav osiguranje” AD iz Beograda, a u smislu odredbe člana 99 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica, potrebno je raspraviti i utvrditi da li za traktor kojim je prouzrokovana sporna šteta, postoji obavezna registracija odnosno da li se radi o traktoru koji je namenjen za prevoz lica i stvari ili o traktoru koji služi u poljoprivredne svrhe. Pri tome, sama po sebi činjenica što je do saobraćajne nezgode i do štete došlo na javnom putu, ne znači da je postojala obaveza osiguranja od odgovornosti tog traktora svakih 12 meseci, odnosno da postoji obaveza protivtužene da tužiocu naknadi spornu štetu. Traktori koji se koriste isključivo u poljoprivredne svrhe odnosno koji ne služe za prevoz lica i stvari, radi obavljanja poljoprivredne delatnosti moraju koristiti javni put te zbog toga ako je tim traktorom prouzrokovana šteta trećem licu, to samo po sebi ne znači da postoji obaveza odgovornosti za štetu osiguravajuće organizacije prema teritorijalnom principu. Dakle, potrebno je da prvostepeni sud utvrdi da li se radi o traktoru koji podleže obaveznoj registraciji svakih 12 meseci odnosno traktoru koji služi za prevoz lica i stvari ili o traktoru koji se koristi u poljoprivredne svrhe, te će nakon toga, držeći se iznetog stava ovog suda,

posebno utvrditi koje registarske tablice je taj traktor imao odnosno da li su bile zelene ili bele boje.Rev. 4055/01 – Gž.br. 9723/00 – P.br. 11901/92

Nepoznato voziloU konkretnom slučaju trebalo je primeniti čl. 55 st. 1 Zakona o osnovama sisteme osiguranja imovine i lica (Sl. list SFRJ br. 24/76) koji je bio na snazi u vreme nastanka štetnog događaja, a koja, pored ostalog, reguliše i naknadu štete pričinjenu od strane nepoznatog vozila, pored toga bilo je potrebno da sud utvrdi iznos osigurane sume za predmetno putničko vozilo i proceniti visinu celokupne nastale štete u tom štetnom događaju u odnosu na visinu sume osiguranja s obzirom na odredbu čl. 55 st. 3 istog Zakona.

(Gž.br. 7125/99 – P.br. 147/98)

Obaveze Garantnog fondaPravilan je stav prvostepenog suda da je obaveza za naknadu štete u konkretnom slučaju nastala 23.03.1997. godine kada je šteta i prouzrokovana odnosno pre početka primene odredbe člana 99 – 107 Zakona o osiguranju imovine i lica, o garantnom fondu, koje se prema članu 156 tog Zakona primenjuje po isteku roka od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog Zakona (posle 06.07.1997. godine) i da nema mesta njihovoj retroaktivnoj primeni, pa je i pravilan zaključak prvostepenog suda da tuženi nije pasivno legitimisan u ovoj parnici.Gž.br. 630/02 – P.br. 2648/01

Odgovornost osiguravajuće organizacije za štetu-kombajn

Kombajn kao radno sredstvo – vozilo ne podleže obaveznom osiguranju, pa nema odgovornosti osiguravajuće organizacije za štetu pričinjenu trećim licima.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 1570-99 od 24.01.2001. godine).

Odgovornost vlasnika autobusa

Autobus predstavlja opasnu stvar pa stoga putnik u autobusu koji ima status trećeg lica u smislu člana 178 stav 4 Zakona o obligacionim odnosima, za štetu nastalu u saobraćajnoj nezgodi vlasnik autobusa odgovara po osnovu objektivne odgovornosti u smislu člana 173 i 174 ZOO.

(Presuda Okružnog suda u Valjevu Gž. 1329/01 od 14.12.2001. godine)

Odgovornost vlasnika autobusaODGOVORNOST VLASNIKA AUTOBUSA ZA ŠTETU U SAOBRAĆAJNOJ NEZGODI

Autobus predstavlja opasnu stvar pa stoga putnik u autobusu koji ima status trećeg lica u smislu člana 178 stav 4 Zakona o obligacionim odnosima, za štetu nastalu u saobraćajnoj nezgodi vlasnik autobusa odgovara po osnovu objektivne odgovornosti u smislu člana 173 i 174 ZOO.

(Presuda Okružnog suda u Valjevu Gž. 1329/01 od 14.12.2001. godine)

Odgovornost za štetu nastalu usled otmice avionaPresudom Okružnog suda potvrđena je prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev u delu u kojem je drugotužena Republika Crna Gora obavezana da tužiocima, kao naslednicima pokojne Ljubice Burić naknadi materijalnu štetu za tuđu negu i pomoć u trajanju od godinu dana u iznosu od 1.600 DM u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan izvršenja. U toku prvostepenog postupka je utvrđeno da je sada pok. Ljubica bila putnik u avionu prvotuženog JAT-a na relaciji Titograd – Beograd, preko Dubrovnika, da je u toku leta, a nakon poletanja iz Dubrovnika avion otet od strane otmičara koji su posadu aviona prinudili na promenu kursa leta, te da je avion leteo prema Brindiziju u Italiji, zatim u Atinu, pa za Tel Aviv gde mu nije dozvoljeno sletanje i najzad u Arnaku na Kipru gde je avion sleteo 27.9.1981.godine i gde su putnici i posada aviona iskoristivši momenat iskrcavanja jednog obolelog putnika iz aviona u žurbi napustili avion, pri čemu se tužilja, skačući iz aviona, na visini od 3 m okliznula i pala te zadobila tešku telesnu povredu – kompresioni prelom drugog slabinskog pršljena zbog čega joj je u toku lečenja bila potrebna tuđa pomoć i nega. Takođe je utvrđeno da su na aerodromu u Titogradu otmičari uneli u avion oružje – pištolj i noževe skakavce a što je posledica propusta milicionara odnosno radnika organa unutrašnjih poslova tužene Republike Crne Gore jer nisu vršili kontrolu putnika pri ukrcavanju u avion na propisani način, a kako su otmičari pravosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu K.br. 848/81 oglašeni krivim i osuđeni na kazne zatvora, to zajedno predstavlja osnov za odgovornost tužene Države Crne Gore za nastalu materijalnu štetu.

(Gž.br. 2580/00 – P.br. 6160/97)

Odgovornost za štetu u saobraćajnom udesuZa nastalu štetu u saobraćajnom udesu na raskrsnici na kojoj za učesnike saobraćaja nije bilo postavljenog znaka za najavu za put sa prvenstvom prolaza “Stop” odgovorno je u smislu čl. 184 Zakona o obligacionim odnosima, preduzeće koje vrši komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa ako bez opravdanih razloga obustavi ili neredovno vrši svoju uslugu.

(Presuda Okružnog suda u Zrenjaninu gž. 1655/2000 od 07.02.2001. godine).

Održavanje putevaŠteta je isključiva posledica postojanja leda na kolovozu nadvožnjaka koji nije posut odgovarajućom materijalnom solju radi sprečavanja poledice pa je šteta u uzročnoj vezi sa propustima i ponašanjem tuženog JKP »Beograd put« koji je dužan da šteti i naknadi na osnovu pčl. 47 i 49 Zakona o putevima (Službeni glasnik SRS br. 1/80) koji je važio u vreme nastanka saobraćajne nezgode aprila 1988.godine.

(Gž.br. 4812/98 – P.br. 3141/97).

Na osnovu čl. 45 Odluke grada Beogada o ulicama i nekategorisanim putevima te odredbe čl. 154 ZOO pravilno je zaključio prvostepeni sud da je tuženi JKP »Beograd put« pasivno legitimisano u ovom sporu i da je dužno da tužiocu naknadi štetu na vozilu nastalu 11.7.1991.godine, kada je tužilac upravljajući svojim vozilom uleteo u rupu na kolovozu ispred koje nije bilo nikakvog znaka upozorenja na raskrsnici ul. Maksima Gorkog i Cerske pri čemu je znatno oštetio svoje vozilo. Rešenjem gradskog sudije za prekršaje tuženi je oglašen krivim i kažnjen novčanom kaznom zbog tog propusta.

(Gž.br. 3379/98 – P.br. 6389/93).

Osiguranje vozilaZakonita je odluka prvostepenog suda kojom je obavezao tuženog osiguravača da naknadi štetu tužiocu povređenom u saobraćajnoj nezgodi

koji je skrivio osiguranik tuženog, po osnovu obaveze iz Ugovora o obaveznom osiguranju od štete pričinjene trećim licima na osnovu čl. 80, 86, 87 i 89 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica (Sl. list SFRJ br. 17/90) koji je bio na snazi u vreme nastanka štete i odredaba čl. 154 st. 1, 158, 178 st. 1, 897, 940 i 941 ZOO.

(Gž.br. 2126/99 – P.br. 1131/97)

Predmetna šteta za tužioca je nastala 9.3.1990.godine. U trenutku nastanka štete bio je na snazi Zakon o osiguranju imovine i lica (Sl.list SFRJ br. 17/90) a na osnovu odredbe čl. 99 tog Zakona tužilac je imao pravo na naknadu štete od tužene osiguravajuće organizacije. Bez osnova je pozivanje tuženog na zaključke sa sednice svih Vrhovnih sudova i Višeg privrednog suda održanog u Subotici 24.-26.9.1996.godine da je trebalo primeniti novi Zakon o osiguranju imovine i lica (Sl. list SRJ br. 30/96), koji je stupio na snagu 6.7.1996.godine jer, upravo, u smislu pomenutih zaključaka, na »svršena akta« kao što je šteta u konkretnom slučaju koja je nastala 9.3.1990.godine treba primeniti stari Zakon, kako u pogledu vanugovornih tako i ugovornih trajnih situacija ako iz Zakona ne sledi što drugo. Ovo posebno što odredbe čl. 156 i 157 novog Zakona o osiguranju koji je stupio na snagu 6.7.1996.godine ne određuje primenu odredbi tog Zakona na slučajeve nastale pre njegovog stupanja na snagu, pa je u konkretnom slučaju valjalo primeniti stari Zakon kako je to pravilno i učinjeno.

(Gž.br. 6258/90 - P.br. 1428/93).

PoravnanjeZaključeno poravnanje između osiguravajuće organizacije i oštećenog sve dok ne bi bilo poništeno zbog zablude pretnje ili prinude ili dok ne bude utvrđena njegova apsolutna ništavnost, obavezuje stranke, te tužilac dok je ovo poravnanje na snazi, ne bi mogao ništa potraživati od tuženog osiguravača, bar ne na ime štete dospele do zaključenog poravnanja ako je poravnanjem ugovoren iznos prihvatio kao punu naknadu štete. Da bi tužilac mogao ostvariti razliku između isplaćenog iznosa i stvarno pretrpljene štete morao bi tražiti poništaj zaključenog poravnanja koje, kao i svaki drugi ugovor obavezuje ugovorene strane.

(Gž.br. 6918/98 – P.br. 4334/95).

Potraživanje naknade štete od Jugoslovenskog Biro-a ( Udruženja za osiguranje)Prvostepeni sud je pravilno ocenio pasivnu legitimaciju tuženih Kompanije » Osiguranje Dunav« kao domaće osiguravajuće organizacije po teritorijalnom principu i udruženja osiguravajućih organizacija Jugoslavije kao domaćeg obradnog BIRO-a po zahtevu tužioca za naknadu štete prouzrokovane novembra 1977.god., upotrebom teretnog vozila Švajcarske registracije osiguranog kod umešača (strane Osiguravajuće organizacije), po osnovu obaveznog osiguranja od odgovornosti prema trećim licima. Njihova obaveza proizilazi iz odredaba čl. 43 st. 2 i 3 i čl. 52 i 54 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica (Službeni list SFRJ broj 24 od 4.6.1976.god.), kao i odredaba Londonskog odnosno inter – Biro sporazuma, a posebno dopunskog sporazuma između Švajcarskog i Jugoslovenskog BIRO-a koji je stupio na snagu 1.8.1975.god., Odlukom Skupštine udruženja od 1.7.1976.god., ovlašćenje za obradu, likvidaciju i isplatu šteta u međunarodnom saobraćaju preneto je da članice udruženja – Zajednice osiguranja po teritorijalnom principu. S toga su po takvom zahtevu za naknadu štete osim udruženja pasivno legitimisane i zajednice osiguranja koje imaju sedište u Republici odnosno Autonomnoj pokrajini u kojoj je došlo do saobraćajnog udesa odnosno štete. Pitanje naknadne suspenzije inter-Biro-sporazuma između Švajcarskog i Jugoslovenskog BIRO-a od 1993.god.,

ne utiče na već nastale obaveze i može imati značaja samo u izvršenju međusobnih potraživanja između Jugoslovenskih i Švajcarskih organizacija odnosno BIRO-a u oblasti osiguranja. Međutim, to ne može gubitak prava tužioca kao jugoslovenskog državljanina i oštećenog lica na naknadu štete prouzrokovane stranim vozilom za koje su prema zakonu i bilateralnom međunarodnom ugovoru u vreme nastanka saobraćajnog udesa i štete odgovarali tuženi. U svakom slučaju i da strano vozilo nije bilo osigurano odgovarala bi, po teritorijalnom principu, tužena Kompanija u smislu čl. 55 navedenog zakona iz 1976.god.

(Gž.br. 12013/96 – P.br. 354/95).

Pravo regresa zajednice osiguranjaOsiguravajuća organizacija ima pravo regresa prema vozaču motornog vozila osiguranog od odgovornosti prema trećim licima, koju štetu je prouzrokovao upravljajući motornim vozilom pod dejstvom alkohola shodno odredbi člana 52 Zakona o sistemu osiguranja imovine i lica SRS ( «Sl. Glasnik SRS», br. 21/77 ), koji se u konkretnom slučaju ima primeniti, međutim, osiguravajuća organizacija takvo pravo nema ako vozač dokaže da ne postoji uzročna veza između alkoholisanosti i nastale štete, te je s toga potrebno da sud utvrdi da li u konkretnom slučaju postoji uzročna veza između alkoholisanosti tuženog i nastale štete.

(Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 2373/2000)

Pravo regresa zajednice osiguranja - uzročna vezaKonzumiranje alkohola proizvodi različite individualne reakcije vozača u pogledu smanjene mogućnosti kontrole pokreta u upotrebi motornog vozila, brzini i preciznosti refleksa, pa je faktičko pitanje u kojoj meri alkoholisanost može da bude u konkretnom slučaju neposredni uzrok saobraćajne nezgode odnosno nastanka štete. Te činjenice se moraju uvek utvrditi u skladu sa materijalnim pravom odgovornosti za štetu pa se stoga, bez prethodnog utvrđenja uzročne veze između alkoholisanosti vozača i nastanka štete, ne može osiguravaču ustupiti njegova obaveza na naknadu štete kada je ona prouzrokovana krivicom vozača osiguranika koji je u vreme vožnje bio pod dejstvom alkohola.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 3404/00)

Prekid zastarevanjaOdredbom čl. 387 ZOO predviđeno je da priznanje duga od strane dužnika prekida zastarevanje, te da priznanje može biti izričito ili indirektno, a u oba slučaja pravne posledice su iste – posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, pa zastarevanje prekinuto priznanjem duga na indirektan način podrazumeva preduzimanje takvih radnji iz kojih se na posredan način sa sigurnošću može zaključiti da dužnik njima izražava svoju volju o priznavanju duga. U konkretnom slučaju, predloženim poravnanjem dana 3.12.1991.godine, a koji predlog je od strane tužene – osiguravača i potpisan i to bez ikakve rezerve, do zaključenja poravnanja ipak nije došlo samo zbog ponašanja tužilje kojoj je predlog poravnanja upućen, a koja n a predlog nije odgovorila, pa je upućivanjem tog predloga tužena na nedvosmislen i nesumnjiv način priznala svoj dug prema tužilji ali, samo delimično, u određenom iznosu, zbog čega je prvostepeni sud dužan da u ponovnom postupku, u svetlu navedenih okolnosti oceni da li je potraživanje tužioca preko ponuđenog iznosa zastarelo ili ne.

(Gž.br. 1080/00 – P.br. 5169/94)

Primena posebnih pravila osiguranjaPosebne odredbe člana 157 Zakona o osiguranju imovine i lice ne mogu se primenjivati van slučajeva koji se odnose na reputaciju štete neosiguranim putnicima, i reparaciju štete od vozila čiji se vlasnik nije osigurao od odgovornosti i reputaciju štete od nepoznatog vozila. U slučaju stečaja osiguravajuće organizacije, potraživanje naknade štete nastale u saobraćajnom udesu ne može se ostvarivati iz sredstava garantnog fonda, ako poverilac prethodno nije prijavio potraživanje stečajnim organima.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije rev. 5319/01 od 20.12.2001. godine)

RegresNaime, dana 25.08.1993. godine, kada je došlo do saobraćajnog udesa, važio je Zakon o osnovama sistema osiguranja imovine i lica (“Službeni glasnik SRJ” broj 17/90, 82/90 i 31/93), te se odredbe člana 99 stav 1 i 108 ovog Zakona odnose na prava oštećenih lica kojima je šteta prouzrokovana upotrebom vozila pod uslovima koji su bliže navedeni u ovim članovima, ali ne i na štetnike kao što je to tužilac u konkretnom slučaju, bez obzira što je u odnosu na njegovog osiguravača otvoren stečajni postupak. Pošto je pravnosnažnom sudskom odlukom tužilac obavezan da štetu nadoknadi solidarno sa svojim osiguravačem, a štetu je sam nadoknadio, to po mišljenju ovog suda tužilac može u skladu sa odredbama člana 414, 423 i 424 Zakona o obligacionim odnosima, samo imati pravo regresa prema pravnom sledbeniku svog osiguravača, za te obaveze koje terete osiguravača, a za svoj deo obaveze po toj presudi može istaći zahtev da regres od svog osiguravača u stečajnom postupku ili od njegovog pravnog sledbenika, ukoliko je stečajni postupak okončan.Gž.br. 7726/01 – P.br. 4097/00

RegresSud je cenio žalbene navode tuženog, da on kritičnom prilikom nije bio pod dejstvom alkohola već, da je kritičnog dana lakirao parket te da je povišena količina lkohola u organizmu posledica nitro isparenja, pa je našao da su takvi navodi neosnovani obzirom da je od strane veštaka medicinske struke pouzdano utvrđeno da se kao posledica azotnih gasova može javiti omamljenost koja klinički podseća na alkoholisanost, ali se u toku alko-testa ne mogu naći povišene vrednosti alkohola u izdahnutom vazduhu zbog čega je vrednost 1,23 promila alkohola u krvi posledica uzimanja alkohola, pa kako je na taj način nesumnjivo utvrđeno da je tuženi štetu prouzrokovao upravljajući motornim vozilom pod dejstvom alkohola, to je on dužan na osnovu čl. 52 Zakona o sistemu osiguranja imovine i lica čl. 47 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica koji su važili u vreme nastanka štete da tužiocu osiguravaču regresira iznos naknade koju je ovaj isplatio oštećenom.

(Gž.br. 587/00 – P.br. 3947/98)

Neosnovano tuženi u žalbi ističe da prvostepeni sud nije pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, jer nije utvrdio uzročno-posledičnu vezu između alkoholisanosti tuženog i nastale štete, ta da je pogrešio što nije saslušao tuženog u svojstvu parnične stranke na okolnost njegove alko-hemije, jer je ovu činjenicu prvostepen i sud pravilno utvrdio na osnovu presude krivičnog suda koja u izreci u biću krivičnog dela ističe okolnost da je tuženi bio u alkoholisanom stanju te da je ova alkoholisanost uzrok štete nastale na vozilu osiguranika odnosno nastanku teških telesnih povreda i lakih povreda, koje su pretrpeli putnici u vozilu osiguranika tužioca, zbog čega je tuženi obavezan na

plaćanje regresa osiguravaču.

(Gž.br. 647/00 – P.br. 6289/97)

Da bi osiguravajuća organizacija imala pravo regresa zbog toga što je šteta prouzrokovana pod dejstvom alkohola neophodno je pored krivice utvrditi i uzročno-posledičnu vezu izmedju stanja alkoholisanosti vozača i nastanka štete.

(Gž.br.4087/99 – P.br.12308/93)

Prvostepeni sud je dužan da u ponovnom postupku utvrdi da li su se na strani tuženih stekli uslovi za gubitak prava iz osiguranja predvidjenih čl.3 st.1 tačka 3 Uslova za osiguranje koji su sastavni deo ugovora o osiguranju, te da svoju odluku zasnuje i na odredbama čl.95 st.2 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica koji je bio na snazi u vreme nastanka saobraćajne nezgode a kojim je predvidjeno da organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos naplaćene naknade trećem oštećenom licu uz kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju autoodgovornosti, s tim što bi visinu štete trebalo da utvrdi veštačenjem – revalorizacijom isplaćenog iznosa oštećenom na ime naknade štete na dan presudjenja.

(Gž.br.8528/99 – P.br.3321/96)

Pravnosnažna krivična osuda tuženog zbog toga što je kao vozač motornog vozila ostavio bez pomoći lice koje je svojim vozilom povredio ukazuje da je tuženi posle saobraćajne nezgode izbegao da se potvrden ispitivanju njegove alkoholisanosti i napustio lice mesta čime je onemogućio utvrdjivanje alkoholisanosti. Prvostepeni sud je u parničnom postupku vezan u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti tuženog za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom je tuženi oglašen krivim, zbog čega će sud u ponovnom postupku oceniti da li postoje uslovi za usvajanje regresnog zahteva tužioca u smislu čl.52 ondašnjeg Zakona o sistemu osiguranja imovine i lica.

(Gž.br.4750/99 – P.br.594/96)

Prema odredbi čl.95 st.2 Zakona o sistemu osiguranja imovine i lica važećeg u vreme nastanka štete, organizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegova prava prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade trećem oštećenom licu iz kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima Ugovora o osiguranju od autoodgovornosti. Pored prava utvrdjenog navedenim Saveznim Zakonom, tada važeći Republički Zakon o osiguranju imovine i lica predvidjao je i slučajeve u kojima pravo na regres pripada osiguravaču prema osiguranom likcu fpa tako u čl.52 je slučaj kada je osigurano lice prouzrokovalo štetu upravljajući motornim vozilom pod dejstvom alkohola, droge i drugih narkotika. Tužiočevo pravo kao osiguravača na regres prema osiguranom licu proizilazi iz uslova za osiguranje, čl.3 i 4 koji se odnose na gubitak prava osiguranog lica iz ovog oblika osiguranja.

(Gž.br.3447/99 – P.br.1492/96)

Kako je u predmetnom postupku utvrdjeno da vozilo tuženog nije bilo osigurano u vreme udesa pravilno je odlučio prvostepeni sud kada je obavezao tuženog da tužiocu kao osiguravaču naknadi štetu po osnovu regresa na osnovu čl.99 Zakona o sistemu osiguranja imovine i lica koji je važio u vreme isplate oštećenoj, a isto pravo tužioca proizilazi iz odredbe

čl.1257 st.3 važećeg Zakona o osiguranju imovine i lica u vreme presudjenja.

(Gž.br.2952/99 – P br.3974/95)

Kako bi na nesumnjiv način utvrdio krivicu tuženog za nastalu štetu i odlučio o osnovanosti tužiočevog zahteva za ispaltu regresa prvostepeni sud je dužan da u ponovnom postupku utvrdi krivicu tuženog tako što će pribaviti prekršajne spise i na okolnost saobraćajne nezgode saslušati tuženog u svojstvu parnične stranke a po potrebi izvesti i druge dokaze.

(Gž.br.11994/98 – P.br.4803/92)

Vozač koji je štetu prouzrokovao upravljajući motornim vozilom pod dejstvom alkohola ima obavezu da dokaže nepostojanje uzročne veze izmedju alkoholisanosti i nastale štete. Kako tuženi sem sopstvenog saslušanja u svojstvu parnične stranke nije predlagao druge dokaze niti veštačenje, imajući u vidu da teret dokazivanja snosi tuženi koji je inače, oglašen odgovornim pravnosnažnom odlukom sudije za prekršaje zbog upravljanja motornim vozilom pod uticajem alkohola 2,8 promila u krvi, pravilno je zaključio prvostepeni sud da je alkoholisanost tuženog bila u direktnoj uzročnoj vezi sa nastankom udesa i nastupanjem štete pa je tuženog obavezao da štetu naknadi tužiocu po osnovu regresa.

(Gž.br.1247/99 – P.br.8037/95)

Prvostepeni sud je prilikom donošenja ožalbene presude propustio da na osnovu izvedenih dokaza pouzdano i na nesumnjiv način utvrdi da li je između alkoholisanosti vozača i nastanka štete postojala uzročno-posledična veza. Da bi osiguravajuća organizacija imala pravo da od vozača motornog vozila zahtev naknadu pričinjene štete po osnovu regresa, zbog toga što je prouzrokovao štetu pod dejstvom alkohola, neophodno je pored krivice vozača utvrditi i uzročno-posledičnu vezu između stanja alkoholisanosti vozača i nastanka štete postojala uzročno posledična veza. Da bi osiguravajuća organizacija imala pravo da od vozača motornog vozila zahteva nkanadu pričinjena štete po osnovu regresa, zbog toga što je prouzrokovao štetu pod dejstvom alkohola, neophodno je pored krivice vozača utvrditi i uzročno – posledičnu vezi između stanja alkoholisanosti vozača i nastanka štete.

(Gž.br. 11991/98 – P.br. 5720/97).

U ponovnom postupku prvostepeni sud će odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca za isplatu regresnog potraživanja u smislu čl. 95 st.2 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica (Službeni list SFRJ broj 17/90) utvrditi da li je obaveza tužioca kao osiguravača, koji je po Ugovoru o obaveznom osiguranju (osiguranje auto odgovornosti) u smislu čl. 941 ZOO izvršio isplatu trećem oštećenom licu, isključena zbog gubitka prava iz osiguranja tuženog (osiguranika po osiguranju od auto odgovornosti) u smislu uslova za osiguranje korisnika odnosno sopstvenika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima, zbog kojih činjenica i gubitaka prava iz osiguranja, tužilac ima pravo na regres, obzirom da se ne radi o tužiocu kao Kasko osiguravaču na koga su prešla prava subrogacijom u smislu čl. 939 ZOO , niti o zahtevu za naknadu štete po Ugovoru od auto odgovornosti lica navedenih u čl. 92 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica i doneti zakonitu i pravilnu odluku.

(Gž.br. 7895/97 – P.br. 4273/95).

Prilikom odlučivanja o regresnom zahtevu tužioca, prvostepeni sud je

propustio da utvrdi da li je tuženi u vreme kada je tužilac izvršio procenu štete na vozilu trećeg lica bio o istom obavešten, da li je imao mogućnosti da stavlja primedbe i izjašnjava se o izvršenoj proceni, a posebno da li je, eventualno, po tužbi trećeg lica vođen postupak za naknadu štete protiv tužioca, u kome bi tuženi, kao umešač, uzeo učešće. Za slučaj da prvostpeni sud utvrdi da tuženi nije imao saznanja o navedenom postupku, a u vezi isplate naknade štete trećem licu, bilo je potrebno odrediti veštačenje od strane sudskog veštaka saobraćajne struke, koji bi utvrdio stvarnu štetu na oštećenom vozilu, uz mogućnost obe parnične stranke da se o nalazu izjašnjavaju, a posebno imajući u vidu primedbe tuženog tokom postupka, da se radilo o amortizovanom vozilu, da šteta nije procenjena na odgovarajući način, te da je ona morala iznositi znatno manje od onog iznosa koji je tužilac navedenom licu isplatio.

(Gž.br. 10511/97 – P.br. 14479/93).

Sigurnosni pojas u automobiluUkoliko tužilja nije bila vezana sigurnosnim pojasom u automobilu ovaj njen propust predstavljao bi i njen doprinos u nastanku štete.

(Gž.br. 8027/98 – P.br. 3447/97).

Solidarna odgovornostTužilac kao oštećeno lice vrši izbor osnova za naplatu štete i ovlašćen je da isplatu štete traži i neposredno od štetnika ili lica koje za njega odgovara, odnosno od osiguravača, kao i od svih zajedno kao solidarnih dužnika. Odgovornost tuženog preduzeća je objektivna i ovo preduzeće odgovara za štetu koju je njegov radnik prouzrokovao na radu ili u vezi sa radom shodno čl. 170 ZOO, a takođe i kao vlasnik teretnog vozila kao opasne stvari čijom upotrebom je tužiocu pročinjena šteta, shodno odredbama čl. 173 i 174 istog Zakona. Njegova odgovornost i obaveza prema tužiocu je samostalna i neposredna te ne zavisi od odgovornosti osiguravača kog koga je ovaj tuženi osiguran od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. Oba tužena su prema tužiocu po osnovu sopstvene odgovornosti u obavezi kao solidarnu dužnici u smislu čl. 414 st.1 ZOO do potpunog ispunjenja obaveze. Pri tome visina obaveze oba tužena odgovara potpunom iznosu štete pošto je prema pravilnom nalaženju prvostepenog suda šteta u celini pokrivena sumom osiguranja što ne utiče na visinu obaveze tuženog preduzeća koje odgovara za štetu u punom iznosu jer nema osnova koji isključuju ili umanjuju obim njegove odgovornosti. Postojanje kasko osiguranja kao dobrovoljnog ugovornog osiguranja ne oslobađa odgovornosti tuženo preduzeće.

(Gž.br. 10219/89 – P.br. 2375/93).

Statusne promene osiguravačaZbog ocene pasivne legitimacije tuženog sud će u ponovnom postupku utvrditi kojom imovinom je raspolagala glavna filijala kada se upisala u sudski registar kao DP »Kolubara« pa ako je zadržala imovinu glavne filijale kao dela Osiguravajuće organizacije »Sarajevo« tužena Osiguravajuća organizacija »Kolubara« će biti odgovorna u smislu navedene odredbe čl. 187-a Zakona o preduzećima.

(Rev.br. 1687/97 – Gž.br. 5540/96 – P.br. 6192/93).

Šteta koju nadoknađuje osiguravajuća organiz. u vezi korišć. traktoraSamo šteta naneta od traktora koji mora biti registrovan svake godine može biti nadoknađena od Osiguravajuće organizacije čak i u situaciji da takav traktor koji je morao biti registrovan nije bio registrovan.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije rev. 787/99 od 24.03.1999. godine).

Svojstvo trećeg lica u postupku naknade šteteOdredbom čl. 178 st. 4 ZOO koju je prvostepeni sud primenio u konkretnom slučaju odnosi se na solidarnu odgovornost imaoca odnosno vlasnika motornih vozila čijom upotrebom je izazvan saobraćajni udes za štetu koju u njemu pretrpe treća lica, kada je šteta rezultat sudara dva motorna vozila čiji su vlasnici bili osigurani od odgovornosti kod različitih osiguravajućih organizacija, tada treća koja su pretrpela štetu, vozeći se u jednom od tih motornih vozila mogu svoj odštetni zahtev ostvarivati prema svakom od njih, jer vlasnici tih vozila odgovaraju trećim licima solidarno i po objektivnom principu. Pitanje eventualne krivice jednog od njih za štetu može se rešavati u regresnoj parnici između samih tih odgovornih lica. Međutim, kada je pravosnažnom presudom isključena odgovornost jednog od vlasnika vozila koja su učestvovala u saobraćajnom udesu kao štetnom događaju, jer je po principu adekvatne i neposredne uzročnosti utvrđena odgovornost samo jednog vlasnika odnosno imaoca vozila, onda ni osiguravač onog drugog vlasnika vozila, oslobođenog od objektivne odgovornosti za štetu od opasne stvari, ne odgovara po osnovu obaveznog osiguranja u saobraćaju, budući da njegova odgovornost zavisi od postojanja i obima odgovornosti njegovog osiguranika.

(Gž.br. 12018/98 – P.br. 7099/96).

Sada pokojni Đorđe suprug odnosno otac tužioca, nastradao je kao putnik u autobusu koji je bio osiguran od autoodgovornosti kod tuženog na dan štetnog događaja, kada je došlo do sudara između autobusa i automobila. Pravilna je odluka prvostepenog suda kojom je obavezao tuženu Kompaniju »Osiguranje Dunav« kao osiguravača autobusa da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu za duševne bolove zbog smrti bliskog lica na osnovu čl. 87 Zakona o osiguranju imovine i lica u vezi sa odredbama čl. 178 st.4 i čl. 414 st. 1 ZOO. Pravilo o odgovornosti u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu smeštena u odsek peti ZOO koji reguliše odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti odeljak drugi čl. 178. Stavovi 1 do 3 čl. 178 ZOO regulišu samo pitanja međusobne odgovornosti imaoca vozila za slučaj udesa motornim vozilom u pokretu po osnovu krivice dok, u drugom slučaju kada je reč o odgovornosti prema trećim licima, radi se o objektivnoj odgovornosti, pa imaoci opasnih stvari odgovaraju bez obzira na krivicu, kauzalno – objektivno pa će treće lice moći da ishoduje naknadu štete u pogledu svakog imaoca motornog vozila i to u sva tri navedena slučaja predviđena u st.1, 2 i 3 čl. 178. Za treće lice subjektivni odnos odgovornog lica prema posledici nije od značaja. Dakle, pravila o naknadi nisu istovetna za imaoce kao oštećene i treća oštećena lica. Uzajamna odgovornost imaoca motornih vozila je složenija (subjektivna) u odnosu na njihovu odgovornost prema trećim oštećenim licima koja je jednostavnija – objektivna. Vozilo je faktor rizika za koji se objektivno odgovara. Odgovornost imaoca trećim licima jeste nezavisno od krivice budući da je šteta potekla od motornih vozila koja imaju status opasne stvari. Svaki imalac duguje nadoknadu ukupne štete nemajući mogućnosti da se brani prigovorom da je drugi imalac isključivo ili delimično kriv za saobraćajni udes.

Pravilo o solidarnoj odgovornosti za ovu štetu prihvaćeno je u želji da se osigura bolji položaj oštećenog. Njemu je priznato pravo da zahteva potpuno namirenje od svakog imaoca vozila, a ovi se mogu medjusobno obračunati u regresnom postupku. Imalac koji je isključivo kriv za udes moraće u krajnjem ishodu snositi celokupno isplaćenu nadoknadu, a imalac čija je krivica samo delimična, snosiće deo nadoknade, a kada se krivica ne može utvrditi štetu treba da naknade imaoci vozila na jednake delove. Obzirom da za štetu prouzrokovanu trećem licu u sudaru vozila solidarno odgovaraju imaoci sudarenih vozila to znači da za štetu odgovaraju i njihovi osiguravači, svaki po

osnovu polise osiguranja koju je izdao, a do limita svoje obaveze. Imaoci sudarenih vozila ne mogu prema trećem oštećenom licu isticati prigovor medjusobne krivice niti isključive krivice jednog od vozača sudarenih vozila, a to ne može činiti ni Organizacija za osiguranje ako se naknada štete od nje zahteva. Izuzetno, imalac vozila se može osloboditi odgovornosti samo u slučajevima predvidjenim čl.177 ZOO. Treće oštećeno lice može tražiti potpunu naknadu štete od svakog imaoca vozila, od svih istovremeno, ili njihovih osiguravača, a može odlučiti da naknadu traži i samo od jednog od njih ili samo od osiguravača kako je učinjeni u konkretnom slučaju u kojem je naknada štete zahtevana od osiguravača autobusa u kojem se nalazio putnik koji je preminuo usled zadobijenih povreda u sudaru izmedju autobusa i putničkog automobila čiji imaoci odnosno osiguravači solidarno odgovaraju za nastalu štetu. Tuženi kao osiguravač autobusa je obavezan da štetu naknadi posle čega se može regresirati od osiguravača putničkog vozila ukoliko je imalac tog vozila bio isključivo kriv za nastalu štetu.

(Gž.br.539/00-P.br.2719/99)

NAPOMENA:

U praksi drugostepenog suda, već duže vreme postoji različito shvatanje odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima u slučaju sudara dva motorna vozila. Shvatanje koje nam se čini prihvatljivim izneli smo u dvema prethodnim odlukama. Zagovornici drugačijeg shvatanja insistiraju na utvrdjivanju krivice osiguranika za nastali štetni dogadjaj za koji je takodje treće lice oštećeno kao putnik u vozilu, neprihvatajući na taj način objektivnu odgovornost imaoca vozila i njihovih osiguravača. Sa navedenih razloga nalazimo za shodno da ukažemo na nužnost usaglašavanja prakse drugostepenog suda u odnosu na primenu pomenutog pravnog instituta, radi jednakosti i pravne sigurnosti gradjana.

Obaveza tužene da tužilji naknadi štetu zasnovana je na odredbama čl. 940 i 941 ZOO. Tužena odgovara kao osiguravač vozila kojim je upravljao Ž.P. a to je teretno vozilo i u odnosu na to vozilo tužilja ima pravo na pun iznos naknade štete koji je pretrpela u saobraćajnom udesu. Taj iznos se ne može umanjiti za 50% budući da ona nije upravljala drugim vozilom, pa svojim radnjama nije doprinela da dođe do udesa. U odnosu na to drugo vozilo moglo bi se postaviti i razmatrati pitanje da li je ona treće lice ili nije obzirom na odredbe čl. 92 Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica, ali, ona se u odnosu na teretno vozilo ima smatrati trećim licem, a za štetu koju pretrpe treća lica imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno kako je predviđeno u čl. 178 st. 4 ZOO. Prema čl. 414 istog Zakona svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena ali, kad jedan dužnik ispuni obavezu ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju.U ovom slučaju tužilja se od dva solidarna dužnika – dva sukrivca za nastali udes, pa time i štetu opredelila za drugog učesnika u saobraćajnom udesu odnosno njegovog osiguravača, kao dužnika potraživanja naknade štete čime se ne dira u pravo tužene da prema čl. 423 ZOO, kad ispuni svoju obavezu prema tužilji zahteva od imaoca drugog vozila koje je učestvovalo u nezgodi i nastanku štete (supruga tužilje) da naknadi deo obaveze koji ne njega pada odnosno , da u posebnoj parnici ostvaruje to svoje pravo.

(Gž.br. 10050/98 – P.br. 4341/96).

Totalna štetaU vreme nastanka štete stvarnu štetu zbog oštećenja vozila trebalo je likvidirati kao totalnu štetu. Pri ovome je bez značaja činjenica što je tužilac prilaganjem računa za delove potvrdio da je vozilo popravljeno kao i obračun

troškova popravke koji je niži od priznatog iznosa jer, za rešenje ovog odnosa između stranaka, vezanog za prava tužioca na potpunu naknadu materijalne štete nije od značaja da li je tužilac posle štete uništio, poklonio ili popravio vozilo nego je značajno da je utvrđeno da ima pravo na obračun naknade štete kao totalne. Kako je šteta nastala 1991.godine radi se o svršenom faktu pa je pravilno primenjen Zakon koji je u to vreme bio na snazi.

(Gž.br 8962/99 – P.br. 6985/02)

Totalna šteta

Osnovni principi kod naknade materijalne štete, obaveza odgovornog lica da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala ( član 185 stav 1 ZOO), nalaže sudu da, prilikom odlučivanja o naknadi štete na putničkom vozilu na bazi tzv. «totalne štete» obaveže odgovorno lice na plaćanje onog novačanog iznosa koji je potreban da oštećeni njime na tržištu polovnih automobila pribavi automobil najsličniji oštećenom, za odbitak vrednosti spašenog ostatka.

(Rešenje Okružnog suda u Valjevu Gž. 797-00 od 11.10.2000. godine i presuda Opštinskog suda u Ljigu 64-00 od 25.04.2000. godine)

Uslovi osiguranjaPromenjeni uslovi osiguranja mogu imati dejstvo prema osiguraniku tek po isteku tekućeg perioda osiguranja, što znači da izmenjeni uslovi važe samo za buduće ugovore pošto se uslovi osiguranja ne mogu menjati bez saglasnosti obe ugovorne strane. Zbog toga osiguranik nije vezan uslovima koji mu nisu bili predati a samim tim ni poznati.

(Gž.br. 2228/99 – P.br. 3988/96).

Valorizacija osigurane sume iz ugovora o osiguranjuKako je ugovor o kasko osiguranju vozila zaključen sa tuženim po polisi od 1.2.1993.god., sa osiguranom sumom od 50.513.054,00 dinara, a koje osiguranje je zaključeno na osnovu navedenih uslova, za pravilnu odluku suda u smislu čl. 902, 919 i 925 ZOO i odredbe čl. 34 uslova za osiguranje, bilo bi potrebno visinu štete utvrditi prema cenama iz uslova za kombinovano osiguranje motornih vozila odnosno prema valorizovanom iznosu osigurane sume pa potom odlučiti o tužbenom zahtevu za plaćanje naknade štete iz osiguranog slučaja.

(Gž.br. 7509/97 – P.br. 2820/96).

Valorizacija sume osiguranjaPrema utvrđenom činjeničnom stanju dana 21.8.1992.godine, nastupio je osigurani slučaj – saobraćajna nezgoda u kojoj je tužilac povređen. Preduzeće u kojem je tužilac zaposlen kao profesionalni vozač zaključilo je sa Osiguravajućom organizacijom, polisu osiguranja KASKA i odgovornosti istovremeno, pa je između ostalog, ugovoreno osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja sa osiguranom sumom, po jednom registrovanom mestu, za slučaj invaliditeta kada je u pitanju vozač profesionalac, na iznos od 200,000 onda važećih dinara. U saobraćajnoj nezgodi tužilac je kao vozač zadobio teške telesne povrede, a veštačenjem nije utvrđeno da mu je umanjena opšta životna aktivnost 60% trajno ( te da mu je u istom procentu umanjena i radna sposobnost). Veštak finansijske struke izvršio je valorizaciju sume osiguranja za invalidnost od ondašnjih 200.000 dinara i utvrdio da valorizovani iznos na dan 30.4.1996.godine iznosi 5.034,52 dinara, što se odnosi na invalidnost od 100%. Punomoćnik tužioca je za ovim precizirao tužbeni zahtev za naknadu štete na iznos od 3.020,71 dinar, što odgovara

valorizovanom iznosu sume osiguranja za invalidnost od 60%. Sud je usvojio precizirani tužbeni zahtev, a drugostepeni sud je odbio žalbu tužene, kao neosnovanu, nalazeći da je prvostepeni sud potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo odredbe čl. 897 i 942 ZOO.

(Gž.br. 983/98 – P.br. 4026/96).

Vremensko važenje Zakona o osiguranjuOdredba čl.76 Zakona o osiguranju imovine i lica (Službeni list SRJ br. 30/96 od 28.6.1996.g.) za slučaj trajnih pravnih situacija koje postoje delom u vreme važenja starog a delom u vreme važenja novog Zakona, kao što su isplate penzije od strane tužioca oštećenoj porodici, na tako »svršena fakta« primenjuje se stari zakon kako je pravilno zaključio i prvostepeni sud.

(Gž.br. 9883/98 – P.br. 4890/98).

Sporna šteta je nastala 3.4.1997.g. posle stupanja na snagu Zakona o osiguranju imovine i lica (Službeni list SRJ br. 30/96) čije odredbe ukidaju ranije važeće zakone iz ove oblasti i nepredviđaju retroaktivno primenu prethodnih propisa, usled čega u konkretnom slučaju nema mesta primeni ranije važećeg Zakona o osiguranju. Istovremeno, sporna šteta je nastala u okviru od jedne godine od dana stupanja na snagu novog Zakona o osiguranju imovine i lica usled čega se shodno čl.157 navedenog Zakona, na konkretan slučaj primenjuje poseban postupak. Kako je odgovorno lice prema navedenoj odredbi čl. 157 Zakona o osiguranju imovine i lica organizacija koja obavlja poslove osiguranja od auto-odgovornosti, čije je sedište na teritoriji republike na kojoj je šteta nastala, tuženi kao osiguravajuća organizacija sa sedištem u Beogradu i Novom Sadu su očigledno pasivno legitimisana lica za naknadu predmetne nematerijalne štete.

(Gž.br. 8607/98 – P.br. 2797/97)

Naknada materijalne štete na vozilu prouzrokovane upotrebom nepoznatog vozila nije regulisana odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica koji je stupio na snagu 6.7.1996.g. i koji se ima primeniti na konkretan slučaj obzirom da je šteta nastupila posle njegovog stupanja na snagu 24.8.1996.g., a što je propisano odredbama čl. 99, 105 i 157 st.1 tač.3 istog Zakona.

(Gž.br. 6618/98 – P.br. 5121/97).

Obzirom da se štetni događaj desio 25.6.1994.g., to je u konkretnom slučaju trebalo promeniti Zakon o osnovama sistema osiguranja imovine i lica (Sl. list SFRJ br. 17/90) koji je važio u vreme nastanka štetnog događaja, a kojim je u članu 99 bilo propisano da oštećeno lice kome je šteta prouzrokovana upotrebom vozila čiji se sopstvenik odnosno korisnik nije osigurao od auto odgovornosti ima pravo da zahteva naknadu štete od organizacije za osiguranje koja obavlja obavezno osiguranje auto odgovornosti sa sedištem na teritoriji Republike, odnosno Autonomne pokrajine na kojoj je šteta nastala.

(Gž.br. 6675/98 – P.br. 3414/95).

Zastarelost prava na naknadu štetePošto je tužilac snimio štetu na svom vozilu u poslovnici tuženog dana 27.10.1986. godine sledi da je tada saznao koji obim štete je na vozilu, a za štetnika je saznao pre toga odnosno u vreme nastanka saobraćajnog udesa, te kako je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 31.05.1990. godine, sledi da je u to vreme njegovo potraživanje već zastarelo. Neprihvatljiv je stav prvostepenog suda da je u konkretnom slučaju došlo do prekida zastarevanja po odredbama člana 388 Zakona o obligacionim odnosima. Naime, citiranom zakonskom odredbom je predviđeno da se zastarevanje prekida podizanjem

tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika ili sudom ili pred drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Pre pokretanja ove parnice, tužilac nije podizao drugu tužbu za naknadu štete, a samo obraćanje tuženom sa zahtevom za naknadu štete ne može se poistovetiti sa svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđivanja ili ostvarivanja potraživanja, kako to pogrešno nalazi prvostepeni sud. Pored toga, to obraćanje tužioca tuženoj radi naknade štete i inače je bilo u toku 1986. godine, kada je kod tužene formiran predmet AO. 2597/86, a u odnosu na tu godinu je s obzirom na datum podnošenja tužbe pretraživanje opet zastarelo. Podnošenje prijave opštinskom sudiji za prekršaje protiv štetnika, takođe se ne može smatrati preduzimanjem radnji u smislu člana 388 Zakona o obligacionim odnosima pošto takva radnja ima za cilj utvrđivanje prekršajne odgovornosti određenog lica a ne utvrđivanje, obezbeđenje i ostvarenje potraživanja. Neprihvatljivo je i mišljenje tužioca da je on za obim štete saznao u onom momentu kada je platio šlepovanje automobila i platio popravku automobila pa da počev od tog datuma treba računati rok iz člana 376 stav 1 ZOO. Za obim štete tužilac je saznao onog momenta kada se tužilac odluči da popravi vozilo, pa se zbog toga za taj momenat ne može vezivati rok za zastarelost potraživanja. No i pored toga, tužilac je troškove šlepovanja platio u toku 1986. godine, a krajem te godine je izvršio i popravku automobila, tako da je i u tom slučaju njegovo potraživanje zastarelo.Gž.br. 6403/01 – P.br. 6598/99