broj 11 - septembar/oktobar 2011.

citaliste:Konstantin Vaginov

8

Sikolyok es dormogesek

11

film:Crni talas

YU filma17

foto: Siniša Trifunović

Urednici: Branko Ćurčić i Milan Živković; redakcija: Ivan Panić, Brankica Opačić, Dejan Šimurda, Sanja Ivkov; saradnici: Siniša Trifunović, Aleksandar Đilas, Miraš Vuksanović, Jožef J. Fekete, Dalibor Drekić, Stefan Petrović, Verica Ilić, Ivan Despotović, Katarina Fiamengo, Aleksandar Stošić, Katarina Radić, Čila Šimurda, Spasoje Ž. Milovanović, Dalibor Banović, Tomica Ćirić, Slavko Mali, Zoran Škiljević, Bojana Jarošenko, Milena Vermezović, Branko Radaković (Srbija); Franko Bušić, Emilija Vasiljević, Kristian Župan, Anto Zirdum (Hrvatska); Radost Stroynik (BiH); dizajn: Branko Ćurčić; štampa: Art Studio Sombor; izdaje: Udruženje ARTiFAKT Sombor; tiraž: 500 primeraka.

Rad na naslovnoj i poslednjoj stranici: Aleksandar Đilas.Priloge primamo na e-mail: avangrad@gmail.comSajt: www.myspace.com/avangrad; www.facebook.com/avangradTelefon: 064/157-34-48

008(05)

AVANGRAD : besplatni list za kulturu / urednici Branko Ćurčić i Milan Živković. - 2009, br. 1 (maj)- .- Sombor : ARTiFAKT, 2009-. - Ilustr. ; 24 cm

ISSN 1821-133X

COBISS.SR-ID 239782407

CIP - Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

Dizajn, priprema, štampaART Studio, Sombor,

Sterijina 5a

tel: 063/444-025, 063/8922-480

Projekat je finansiran iz budžeta Grada Sombora i donacijom Erste banke

pogled iz ugla:

jedna prica: dva susreta

4

intervju:

Danilo Milosev Wostok6

citaliste:Konstantin Vaginov

8prikazi knjiga:

Lovas - Ilic - Malaparte10

Sikolyok es dormogesek

11

psihologija:Kad se neko necem

dobrom nada13

muzika:recenzije

15

film:Crni talas

YU filma17

ovde blizu:dosije Falcione

19

Proesis21

opservacijeo citanju i

pisanju33

v

v v

v

v

/ /.. ..

-

foto: Sanja Ivkov

Godine brzo odlaze i dolaze, meseci se sudaraju, dani komešaju – Avangrad još plovi, spreman za novo iskrcavanje reči, slika i ideja. Kada će brod zaploviti mirnijim vodama, kada će se izboriti sa podmuklim strujama mrtvog mora koje guraju prema Scili i Haribdi, kada će mornari dobiti svoj mukom zasluženi rum, to je pitanje koje mori pojedince okupljene oko lista. Sve u svemu, sadržaj svakog broja mora biti ispoštovan, poslati prilozi, čijim autorima je obećano objavljivanje, moraju biti objavljeni. Nepisani zakon veli da neće samo slavom ovenčani autori dobijati počasno mesto u brodu zvanom Avangrad. Oni će biti tu ne bi li odvažili ostale, koje slava tek očekuje, na plovidbu sa nama. Dakle, materijal sa oznakom 11 spreman je za istovar, kultura je samo preventiva protiv kontrole upornih carinika naviklih na rutinu sivih dana. Isporuka teških i klizavih paketa i dalje traje, te polako, ali sigurno, ona postaje nešto što se s radošću ili nelagodom očekuje.

Branko ĆurčićAnd You Will Know Us By The Trail Of The DeadThe Veils

Ulver

Wire

Cut Hands

v

BROD D Naslikaniv

4

pogled iz ugla

Priču je potrebno početi u predvečerje, kada se dan završava... Tada obično počinje susret (s)umornog čoveka današnjice s umetnošću bilo koje vrste. Nakon preguranog dana u stegama divljeg kapitalizma, potrebno je sačuvati makar toliko snage i potražiti ulične muzičare, oslušnuti zvukove njihovih instrumenata, zamisliti se nad stihovima nadahnutog pesnika, primetiti čudesni odsjaj boje sa slikarskog štafelaja, opipati zanatske rukotvorine na čijim glatkim površinama se može jasno nazreti sopstveni lik. Sve ovo može vratiti živost izmučenom čoveku, epifanijsko uzbuđenje ponovnog rađanja i potpuno drugačije sagledavanje ustaljene svakodnevice. Potrebno je samo ostvariti jedan susret s umetnošću i biti potpuno svestan njegove čarobnosti... Deluje poput

anestezije koja ostavlja neizbrisive posledice. To se i dešava u predvečerje... Poput većine svojih sunarodnika koji obitavaju u ovom nadasve siromašnom vremenu, jedva se naterah da odem na predstavljanje knjige pesama poznatog američkog pesnika srpskog porekla. Pored svih tehnoloških čuda koja nas okružuju, odlazak na pesničko veče predstavlja čistu egzotiku. Jednim klikom na monitoru računara u stanju ste da čujete i žive i nežive pesnike, sve sa sabranim ili odabranim delima (uključujući i posthumna koja su, kako nam kažu, njihova). Elem, slušati živog pesnika kako čita svoje stihove u današnje vreme deluje više nego staromodno. Ipak, uđoh u slabo popunjenu salu premišljajući se o (u)potrebi svega ovoga. Uskoro,

JEDNA PRIČA: DVA SUSRETApredvečerje na pesničkoj večeri i koncertu

rad Aleksandra Đilasa

pogled iz uglapesnik i prevodilac zauzimaju svoja mesta, a i sala se iznenađujuće brzo popunjava. Odjednom, počinje nestvarna magija. Ostadoh potpuno zatečen slikom: živ pesnik (a ne neki virtuelni) sedi ispred publike i čita svoje pesme na engleskom jeziku, dok prevodilac pored njega, na još inspirativniji način, izgovara prevod istih stihova. Nema tu nikakvog lažiranja i ulepšavanja, postoje samo reči koje odzvanjaju u sali prepunoj publike koja uzbuđeno reaguje. Samo jezik i neobične reči. I sve to u današnjem svetu gde se spontanost vrlo retko dešava spontano, pomislih. To danas nikako nije mala stvar. Svet u kome se uzbuđenje podiže aukcijskom prodajom rentgentskog snimka grudi Merlin Monro (ima i bizarnijih stvari), teško da ima šta da pronađe u rečima pesnika, uzgred, vrlo spontanog i prizemnog čoveka. Postajete neobično počastvovani činjenicom da ste unutar jednog prostora koji odiše životom potpuno različitim od onog koji vodi bahata i uzavrela gomila van njega. Takav utisak možda pojačava i činjenica da pesnikova poezija izvire iz izloga bakalnica, butika, pa čak i javnih govornica koje odslikavaju život onakvim kakav on zaista jeste – kišovit i sunčan u isto vreme. Ipak, namera nije da se ovde ulazi u kritičko vrednovanje pesama pomenutog pesnika, niti da se diskutuje o nesumnjivom pomodarstvu dela publike... Treba istaći snagu, iskrenost i samouverenost reči koje su kružile salom, od uva do uva svakog čoveka. Prizor potpuno neverovatan i pomalo neprimeren svetu u kojem izveštačenost i otuđenost ljudi doseže krajnje granice. Naime, neposrednost i prirodnost koje donose ovakvi skupovi doista odudara od lažnog prijateljstva u okviru virtuelnih programa još virtuelnije širokopojasne računarske mreže. Ovde se jasno ocrtava granica između prave i virtuelne stvarnosti. Ipak, treba pogledati i drugu stranu. Očigledna je nemogućnost estetskog, filozofskog i svakog drugog pokušaja izjednačavanja čovekovog neposrednog susreta s umetnošću i onog kod kuće, ispred monitora. Virtuelna dostupnost umetnosti, međutim, čini takav susret mogućim i veoma korisnim. Čovek se susreće i s onim što ne može da vidi u neposrednom okruženju, te i takav susret može da pobudi interesovanje i otvori tzv. umetničku širinu kod svakog pojedinca. Kako drugačije objasniti organizovanje pesničkih takmičenja putem Interneta, ali i razmenu ostalih vidova umetnosti. Ili, pak, uvideti pojavu internetske popularnosti pojedinih muzičkih grupa, koje nisu imale podršku konvencionalnih muzičkih kuća i televizijskih kanala. Sve to se opet može pripisati dostupnosti njihovih pesama velikom broju ljudi. To ukazuje i na alternativnu ulogu Interneta kao posrednika između modernog čoveka i umetnosti. U tom smislu, mnogo lakše se naterah na još jedan susret s umetnošću u

vidu posete koncertu jedne grupe koja svoju popularnost duguje Internetu, pre svega. Uprkos jezičkoj barijeri (grupa peva pesme na francuskom jeziku) i prethodnom, skromnom znanju jedne do dve pesme, okupio se iznenađujuće veliki broj ljudi uživajući u pesmama koje su jedva (tačnije, nikako) razumeli. Da stvar bude još čudnija, sve ovo nije uticalo na izvanredan utisak koji je ovaj umetnički nastup ostavio na većinu ljudi. To pokazuje želju čoveka da oseti živu reč, vidi stvarnu sliku i čuje živu muziku čiju neposrednost nije moguće zameniti. Ovakvi susreti daju nadu da je sveprisutni pesimizam potrošačkog društva, ipak, obična roba koju ne treba nipošto kupovati. Umetnost, uključujući poeziju i muziku, jeste integralni deo ljudske ličnosti, zato je čovek svake epohe prepoznaje i iznova joj se vraća. Ona izvlači ljude iz životnog geta u kome su se nesrećom našli. Pri tom, ne radi se ni o kakvom eskapizmu, već o sagledavanju manjeg i teže dokučivog dela današnje stvarnosti. Ta stvarnost zahteva kreativnu aktivnost kako bi se otkrila i saznala. Stoga, izmrcvareni i istrošeni čovek današnjice mora dočekati svoj lični susret u predvečerje potpuno svestan i spreman, u svakom smislu... Milan Živković

5

rad Slavka Malog

intervju

Koja strana savremene društvene zbilje je za tebe naročito inspirativna (politička, socijalna, ekonomska ili neka četvrta)?

Skrivena strana zbilje me zapravo jedino istinski zanima. Ambiciozni ljudi koji se tiskaju po javnim medijima u najvećem broju su tek organizovani mediokriteti sa jakom željom za osvajanjem i pridobijanjem moći, slave i ostalih zala ovoga sveta. Moje iskustvo mi govori da se najdarovitiji i najzanimljiviji pojedinci najčešće nalaze daleko od javnog života.

Da li su današnji strip junaci doživeli metomorfozu u odnosu na ranija vremena (osamdesete i devedesete) i prilagodili se novom dobu ili se odnos ljudi prema njima promenio? Da li danas uopšte i postoji autentični strip junak adekvatnog etičkog koda (pravednik, zloća, spasitelj sveta i slično)?

Moje zanimanje za strip i njegove junake doživelo je ogromnu transformaciju od dana ranog detinjstva do danas. Nekada sam bio pravi ovisnik o stripu, a danas ga gotovo više i ne čitam, tako da i nisam baš najpogodnija ličnost da adekvatno odgovorim na tvoje pitanje. Razlog za oseku mog zanimanja za dešavanja na polju stripa je jednostavan – nekada su stripovi imali za mene neku čarobnu privlačnost, nosili veliki, tajanstveni i uzbudljivi intenzitet doživljaja, a danas to gotovo uopšte ne mogu da osetim kada uzmem stripove u ruke. Pitanje je jesam li se ja promenio ili stripovi? Ili – desilo se i jedno i drugo.

Koliko su nove tehnologije, Internet ponajviše, unapredile ili unazadile današnju strip scenu? Da li daješ prednost elektronici ili papirnim izdanjima?

Naravno da svako ko je ikada čitao stripove voli da drži iste u ruci u klasičnom papirnom izdanju, da fizički može osetiti p o s t o j a n j e odš t ampanog stripa. To je nešto oko čega se apsolutno svi slažu, ali ja moram reći da i digitalna verzija i digitalna d i s t r i b u c i j a stripa ima svojih velikih p r e d n o s t i . Prvo, nekako mi je baš drago kad pomislim da ćemo čitajući stripove na netu poštedeti mnoge šume od seče, a drugo, ja kao p r i p a d n i k

6

Poigravanje sa formom i sadržajem Danila Miloševa Wostoka, strip-umetnika iz Vršca, postalo je već opšte mesto u svetu alternativne umetnosti u današnjoj Srbiji. Nespojivi elementi, izvučeni iz konteksta ustajale komercijalne kulture i pop-kulture, u Wostokovim radovima dobijaju dimenzije grotesknih, ali čitljivih snolikih konstrukcija. Njegov crtež je spontan, onaj ko zna da čita nije zbunjen njegovim potezima, pre se slaže sa sadržajem stripa, prihvata njegovu formu i priznaje umetniku veštinu da razmakne gustu maglu i prikaže skriveni rad uma. Iza Wostoka je ogroman i istrajan rad, ne samo u stripu, nego i u časopisima i fanzinima (Patagonija, Krpelj), ali i muzici (grupa Tehno muda). Objavljivao je u Americi, Francuskoj Nemačkoj, Holandiji...

STRIP

VARVAR

7

intervjualternativnog, nezavisnog stripa mogu reći da sam dobio ogromne mogućnosti za nezavisnu distribuciju svojih radova.

Koji crtač i koji stripovi su ti bili i ostali omiljeni?

Na samim počecima svi smo na ovim prostorima bili pod velikim uticajem italijanskih stripova kao sto su Zagor, Veliki Blek i drugi, kasnije smo otkrivali francuske autore i kopirali ih nastojeći da dostignemo njihov tehnički nivo. Prva veza sa nečim što bi moglo biti alternativni strip je zapravo legendarni Alan Ford – crossover strip Magnusa i Bunkera koji ima nemerljiv uticaj na sve ovdašnje autore underground stripa. Inače, omiljeni autor mi je najtvrđi undergrounder svih vremena S.Clay Wilson, a od domaćih neverovatni Miloš Krnjetin koji je neka vrsta pionira alternativnog stripa kod nas. Moram reći da bi potpuni spisak mojih omiljenih autora zauzeo verovatno pola stranice, pa ću se zato ograničiti ovog puta na tih par imena.

Može li strip umetnik da živi od onoga što voli u ovom našem društvu ili mu je potreban i rad sa strane?

Pravo pitanje bi bilo da li čovek može da živi od bilo kog poštenog rada u ovom društvu, a da ne radi nešto sa strane?... Ja sam nekako uspeo da se uopšte ne bavim komercijalizacijom svog rada i ostanem dosledan sopstvenim kreativnim principima, ali to je tražilo zaista mnogo odricanja.

Poznavao si i sarađivao sa velikanima alternativne scene bivše države. Ko je na tebe ostavio najupečatljiviji utisak?

Slobodan Tišma, Marko Brecelj, Ranko Munitić – nekako su sva trojica u direktnom kontaktu skroz neposredni, kao neka velika deca koju slava ili ugled nisu nimalo dodirnuli ili promenili.

Po tvojoj proceni, gde se strip više ceni, ovde ili napolju?

Upravo se vratih iz Nemačke gde sam imao samostalnu izložbu i gde je o mom radu izašao tekst u Sudeutsche Zeitungu, a domaćini mi predočiše da je to apsolutno najuticajniji list u Minhenu i celoj Bavarskoj, a posebno u sferi kulture. Par meseci pre toga, u izdanju Narodne biblioteke Srbije izašla je luksuzna antologija Nevidljivi strip koja je predstavila srpski alternativni strip u periodu od 1980-2010 na sajmu knjiga u Lajpcigu. Kada se setimo da je ovdašnji underground strip krenuo iz fotokopiranih fanzina u veoma malim tiražima tokom devedesetih, onda možemo reći da se stvari jako popravljaju i da budućnost izgleda poprilično svetlo. Za kraj, koju muziku slušaš dok radiš?

Moj omiljeni bend svih vremena je svakako Husker Du. A inače sam slušao sve i svašta, od jednog Musorgskog do Residentsa, preko Black Sabbath i The Stooges do African Headcharge i Warren Zevona. Ovo je samo mali deo spiska, trebalo bi mi zaista mnogo mesta da nabrojim sve one koje volim i cenim… Ono što ih vezuje je neka iskrenost i neposrednost što je vrlina koju cenim iznad svega, ne samo u muzici, već i u stripu i u svim ostalim umetnostima, a i u ličnom životu.

razgovarali: Branko Ćurčić i Dejan Šimurda

8

čitalište

Posle Gogolja, a pre Bulgakova, u ruskoj književnosti nije bilo upečatljivih satiričara koje bi na pravi način prepoznala čitalačka publika i van granica Rusije. Bio je tu samo neki Konstantin Vaginov, čija se kompleksna poetika, kao i kod pomenutih velikana, ne može svesti samo na žanr satire. Ništa on nije rekao što već nije bilo rečeno, a opet, toliko je originalan da je prava šteta što se još uvek nalazi u senci ruskih literarnih gorostasa. Prozno delo Konstantina Vaginova, kolekcionara mitova o postrevolucionarnom Peterburgu, u isto vreme uzvišenom i banalnom gradu, čine četiri romana: Jarčeva pesma, Poslovi i dani Andreja Svistonova, Bambočada i Harpagonijana. Pored toga, on je pisac više pesničkih knjiga, koje stoje rame uz rame sa njegovim romanima. Ali, mi ćemo se, ovaj put, zadržati na prozi. Vaginov je svoje brojne likove nanizao u romane polifonične strukture. To podrazumeva da svaki od njih ima svoju viziju života, svoju muku i način na koji se sukobljava sa okolinom. Nema, međutim, razvijenog unutrašnjeg monologa kako bismo mogli nekom od likova (sasvim običnih krajputaša, bednih pesnika, filozofa, kolekcionara sitnica, klošara, doktora i usamljenika) da pripišemo neku moralnu dijagnozu. Pisac razvija mrežu satiričnih podpriča koje se tiču lika u prvom pripovedačkom planu. Zato kod Vaginova sama priča služi za gradnju lika (lik pričom izvodi svoju tačku, kao cirkuzant), a ne unutrašnji monolog ili tok svesti.

Rezultat svega toga jeste veličanstvena karikaturalna psihologija u kojoj besmisleno i banalno u čovekovoj svesti postaju glavni pokretači društvenih aktivnosti zarad dostizanja višeg cilja. Žulonbin iz Harpagonijane sakuplja i sistematizuje sitnice poput opušaka, odsečenih noktiju, upotrebljenih olovaka, dok se uz nagovor glavnog dilera sitnica Anfertjeva počinje baviti i sakupljanjem snova. Lekar iz istog romana sakuplja psovke koje čuje ujutro, na pijaci. Toropulo iz Bambočade sakuplja omote od bombona i svrstava ih na posebne police. Ima kolekciju na kojoj mu zavidi usamljeni Lokonov. Svi likovi su, dakle, vođeni banalnim prohtevima u sebi, koji za njih predstavljaju čak svete činove, jedine oblike postojanja. Vaginov, prikazujući besmislene strasti kako bi parodirao ljude svog doba, otkriva smisao gomile, mase, koja je milela ulicama Peterburga. S obzirom da piščeva dela imaju utemeljenje u realnosti i nisu apsolutni plod nadrealističke mašte, trebalo bi reći da je on predosetio tu fatalnu, kolekcionarsku ljudsku prirodu, tu potrebu za gomilanjem nepotrebnih predmeta. Viziju vavilonske biblioteke u kojoj se nalaze apsolutno sve knjige, sa svim mogućim kombinacijama naslova, predočiće nam, nešto kasnije, veliki Borhes, dok će tačku omega staviti, još kasnije, hipersitničarnica nazvana Internet. Vaginov se, dakle, sprdao sa strastima koje muče i predapokaliptičnog čoveka XXI veka, a ne samo postrevolucionarne Ruse.

Konstantin Vaginov

RUSKIKARNEVAL

Konstantin Konstantinovič VaginovSabrana dela

Prevod: Duško Paunković i Zorislav PaunkovićPAIDEIA, Beograd, 2006.

čitališteU tom smislu, valja napomenuti njegovo rano delo Manastir Gospoda našeg Apolona, svojevrsnu pesmu u prozi, napisanu u stilu Remboovih Iluminacija, gde on slavi večnog boga Apolona, suprotstavljajući njegovu poeziju savremenom, mehaničkom i kolekcionarskom dobu koje sputava ljudski um i srce. Nije Vaginovljev ton pripovedanja uvek vedro ironičan. Roman Jarčeva pesma vrsta je posvete piščevom dobu i najbližem okruženju. Autor ga sam definiše kao mrtvački kovčeg za dvadeset sedam godina svog života. Glavni lik je Nepoznati pesnik, ljubavnik vaseljene (moguće je da predstavlja i samog Vaginova) koji svojom imaginacijom oduševljava, a tako i povezuje, krug ambicioznih umetnika oko sebe. Pisac je neko ko stoji iznad njih, kao u pozorištu lutaka. Zove ih na večeru kako bi ih suptilno ismejao, a zatim ih pušta da svako ide svojim putem. Vaginov je oštar prema takozvanom umetničkom krugu svog doba, on bez ustručavanja šiba kružoke slobodnih pisaca i filozofa, lako ruši teorije naprednih futurista i romantičnih humanista. Jer, dovraga sa svim revolucijama kada, kako tužno uzvikuje Kostja Rotikov, jedan od junaka, obraćajući se Nepoznatom pesniku, od humanizma neće ostati ništa: ...ako vi poludite, ako se Teptjolkin oženi, ako se filozof zaposli u kancelariji, ako Trojicin počne da piše o Fekli, ako ja prestanem da izučavam barok - mi smo poslednji humanisti, mi moramo da sačuvamo plamen.(109) Poslovi i dani Andreja Svistonova predstavljaju parodiju na pisanje romana, na nastanak jednog velikog umetničkog dela. Svistonov je pisac-kolekcionar, ima osobinu da sve trpa na papir. Od grotesknih likova do površnih, fragmentarnih događaja, sve smatra dovoljno zanimljivim za svoj roman čiju radnju ne zna ni on sam. Ima samo utisak da piše veliko delo dok se kreće kroz živopisan metež umišljenika i splina koji ih, po prirodi stvari, sve obuzima. To su ljudi daleko od pravog života, njihove duše zarobljene su u kavezima sećanja i trivijalnosti. Idealna slika tog njihovog stanja bio bi prikaz Nunehije Usfazanovne: Nabujala je kosa na glavi Nunehije Usfazanovne, izgladile su joj se bore oko očiju. Jadnica je uronila u svoju mladost. (299) Svistonov ima utisak da je genijalan pisac koji upravlja marionetama u nekoj vrsti svetskog muzeja ludila. Ali, vara se. Pisac stoji iznad njega i o svemu odlučuje, pa i o njegovoj nemiloj sudbini lika u sopstvenom romanu.

Sve ono nepotrebno i besmisleno u čoveku u Bambočadi dospeva u javnost. Čovek postaje karikatura, određen sopstvenim nelogičnim postupcima. Humor se zasniva na oprečnim, tragikomičnim konstrukcijama između ljudskih snova i mišljenja da su ti snovi nešto originalno i ogromno, nešto što može da protrese svet. U Harpagonijani ljudske kolekcionarske težnje kulminiraju i postaju opsesija koja vodi van zakona, čak i prema ubistvu. Moglo bi se reći da je sitničarenje u ovom romanu dostiglo nivo pravog, džojsovskog mita. A kada se dosegne ta tačka, više se sa sigurnošću ne može reći šta je zaista vredno, a šta bezvredno, trivijalno. Vaginov je pisac kog je nemoguće svrstati u neku od ondašnjih avangardnih škola. On je gledao na umetnost i život očima ego-futurista, emocionalista, imažista, formalista, helenista i apsurdista. Svim je ovim grupama pripadao, od svih je učio, da bi na kraju ostao svoj. Valja napomenuti i njegovu čudesnu literarnu vezu sa Dostojevskim. Naime, u Zapisima iz podzemlja ruski klasik spominje zubara Vagenhajma, koji je bliski rođak Vaginova (čije je poreklo nemačko, a pravo prezime upravo Vagenhajm). Većina likova iz Vaginovljeve proze zaista je postojala i zato je opravdano njegovo pozivanje na pozorište i glumce koji skidaju maske. To je bit njegove poetike. Maskirati likove, a potom biti u ulozi Boga i upravljati njima. Pored toga, činjenica da su pojedini likovi zaista živeli u tadašnjem Petrogradu pojačava utisak o slojevitosti slike piščevog mitopoetskog sveta. U njegovim delima imamo elemente i satire i tragedije i spojeve modernog i klasičnog romana, dok je pripovedanje i sama radnja koherentna i kompaktna. Sve u svemu, u pitanju je jedno, da se poslužimo rečnikom književnog teoretičara Mihaila Bahtina (Vaginovljevog prijatelja), manipejsko delo.

9

Branko Ćurčić

AtrijumIvan Despotović,

crtež olovkom

čitalište

10

Kvalitet ovog romana nisu, kako bi se moglo na prvi pogled očekivati, devojačke avanture nego psihološka uverljivost glavnih junakinja. U pitanju su dve žene čija se pripovedanja smenjuju nakon završetka jednog ili više poglavlja, a svakako je interesantno to da glas jedne žene pripada supruzi velikog mađarskog pisca Geze Čata (o kom je Avangrad pisao u drugom broju). Priča druge žene predstavlja intimno sećanje na odrastanje

i život na ovim prostorima pred kraj XX veka. Pripovedanje supruge Geze Čata sa pozicije neispitane, mračne tačke istorije, koju je napravila senka njenog slavnog muža, kontrastira pripovedanju druge žene jer, pored toga što je daleko tragičnije, ono se udaljava od stereotipnog uma mirne supruge zaljubljene do smrti u svog muža, genijalnog pisca i beskrupuloznog zavodnika. Naprotiv, ne uletajući u feminističku teoriju i praksu, lik supruge Geze Čata upečatljiv je i samostalan, jak i svoj, spreman da promeni mišljenje o poslušnoj ženi i iz najcrnjeg mraka duše jasno kaže da je odlučan i da ubije ljubljenog supruga. Baš kao što je i on na to spreman. Dok se prva žena bori sa demončićima, druga za protivnika ima samog Satanu. I sasvim mu uspešno parira. Jer ni ona nije anđeo. U samo jednoj rečenici ove spisateljice mogu da se prepletu prošlost i sadašnjost, ali da se, srećom, glavna priča ne udalji od čitalačke pažnje. Tako se životne priče dve junakinje granaju i povremeno, gotovo neprimetno, dodiruju. U par navrata stil pisanja podseća na svedeniju varijantu toka svesti Moli Blum iz Džojsovog Uliksa. Čitaocima je na taj način ostavljena mogućnost da sami povežu i uporede sudbine dve žene, bez autorkinog konačnog suda.

Nikada nije bilo toliko mnogo pisaca kao danas. U tu grupu pisaca valja svrstati i one koje bi želeli da budu slavni i one koji pišu samo da se zna da su živi, ali i one koji to rade iz nekog hira. Mogućnosti za objavljivanje pisanija ima puno. Pogotovo na Internetu. Retko ko na Internetu nije pisac. I nema svoj blog. Zoran Ilić, Kralj Pajaca, jeste sada već iskusni istraživač Blogosfere, mesta na Internetu na kojem tekstovi

niču kao posle neke superplodonosne inspirativne kiše. Iskustva sa svojih putešestvija po Blogosferi Ilić je zabeležio u knjizi Isečci (prikaz njegove knjige Repriza Reprize možete pročitati u Avangradu broj 4) te, bez pretenzija da napravi neko ultra analitičko delo o fenomenu novog vremena, ostavio interesantno svedočanstvo o pojavama i ljudima udobno skrivenim iza svojih lažnih imena koji spokojno žive svoje virtuelne živote. I koji su pisci. Nema u Isečcima kritike, govora mržnje, da upotrebimo termin korektnih TV voditelja i novinara, na bilo čiji račun. Jednostavno, Kralj Pajaca sagledava situaciju u Blogosferi, nadgleda svoje kraljevstvo i prenosi nam svoje impresije o nebuloznim, inteligentnim, zanimljivim, korisnim, nepotrebnim i ničim izazvanim tekstovima. Svi linkovi koje nam predstavlja ovaj Blogobalzak zaista postoje pa je stoga čitanje njegovih zapisa i zabavno i korisno.

DEVOJA^KI, ROMANŠpanska nevestaIldiko LovašFabrika knjiga, Beograd, 2010.

LET U BLOGOSFERUIsečciZoran IlićAlma, Beograd, 2010.

KO@A JE NA[A JEDINA DOMOVINAKožaKurcio MalaparteKultura, Beograd, 1963.

Izme|u salate, luka, kablova, izno{enih ~ara

pa i

xxx

VH

S k

aset

a *

Novo izdanje ove knjige koje se pojavilo na našem tržištu nosi oznaku zabranjeno. Ne ulazeći u povod zbog čega je delo svojevremeno bilo žigosano, to zabranjeno danas može da se prevede i kao aktuelno. Zabranjivane stvari su aktuelne stvari, u njima čitamo istoriju koja preti da se ponovi ili samo da se nastavi tegobnom pravolinijskom putanjom. Drugi svetski rat nikako da

se završi, tačnije, nikako da dođemo do kraja kraju rata. U romanu Koža italijanski pisac Kurcio Malaparte, kroz ispovednu prozu, sagledava dolazak oslobodilaca, saveznika (Amerikanaca) u njegov Napulj (centar pobeđenog sveta) iz ličnog ugla, često prošaranog ironijom i konfuzijom proisteklom iz ljudskog, opravdanog straha za sopstvenu kožu. Ogorčen na potmuli blickrig nakon kog se stara, klasična Italija pretvara u plastičnu igračku napredne i licemerne, slobodne omladine, i to u jeku žestokih političkih sabotaža i trgovina ljudima i decom, i to pod okriljem naivnih oslobodilaca, on izbegava da upadne u zamku nacizma i fašizma (bio je, inače, kritičar i protivnik i Hitlera i Musolinija i njihovih surogata, poput Pavelića). Naivnom i površnom karakteru novog, zapadnog čoveka (ratnika, pri tom) on suprotstavlja evropsku baštinu u kojoj su se negovale prave vrednosti humanizma, u širem značenju te reči. I ta baština ne može da se osvoji na brzinu, da se shvati olako, onako kako to hoće američki pukovnik Džon Hamilton, Malaparteov prijatelj i saborac. Za to je, kako smatra ovaj pisac, potrebno propatiti. Zato Koža nije samo roman o ratu, nego i duboko razmišljanje o razlikama starog i novog sveta, o životu i smrti i patnji kao drugom licu nametnute slobode. Jer, zaključuje Malaparte, sramota je dobiti rat.

KNJIGE

SA

PIJACE

Branko Ćurčić

čitalište / događajiolvasókör

11

Valamiféle reneszánszát éli napjainkban a detektívregény. A hagyományosnak tekinthető, bűnfeltáró, bűncselekményt, elkövetőt, nyomozót és megoldást feltételező formája mellett egy olyan ága is népszerű, amelyből a kötelezőnek tartott elemek valamelyike hiányzik. Ezek a kvázi detektívregények nem igazán egy-egy konkrét ügyet helyeznek az elbeszélés fókuszába, hanem általánosabb értelemben tesznek fel kérdéseket az életről. Lovas Ildikó A kis kavics című regényében hullát találnak az iskolapadláson, egy emberöltővel korábban egy másik padláson egy halott katonai biztosra bukkannak, szívébe döfött jégcsappal, aztán valaki odaszarik a bazilika oltárára, száz esztendővel korábban egy bérgyilkosság rázta meg a várost, Szabadkát, ami során anyját ölette meg a lánya, hogy mielőbb hozzájusson örökségéhez. Az elbeszélőt valaki megpróbálja autóval elsodorni, fenyegető telefonhívást kap, tanúja lesz egy szívhalálnak. A jelen és a múlt egyaránt bűntényektől terhes, a városban képtelenség megfordulni anélkül, hogy bűnügybe ne botolna az ember. Kozma Léni a regény hőse és elbeszélője, a másik elbeszélő pedig Leni Riefenstahl, a 101 évet megélt balett-táncos, színésznő, filmrendező, Hitler propagandafilmese. Ő nem igazi elbeszélő, hanem inkább statiszta, az illusztráláshoz szükséges epizodista, akinek narrációját a tényleges elbeszélő bármikor kommentálhatja, helyreigazíthatja és értelmezheti. Kozma Léni a negyvenes éveihez közeledő történelemtanárnő, aki álmai, pontosabban Karen Blixen regényéből kiválasztott férfijére vár, közben különös és köznapi dolgok történnek vele meg körülötte. Folyton remeg, mintha a sirokkó tépné idegeit, édesanyja gyakorlatias tanácsai ugyanúgy bosszantják, mint kollégái léhasága, kicsinyessége és képmutatása.

Sikolyok és dörmögések

Lovas Ildikó: A kis kavics. Léni és Leni Riefenstahl könyve. Kalligram, Pozsony-Budapest, 328 oldal, 2990 Ft

Izme|u salate, luka, kablova, izno{enih ~ara

pa i

xxx

VH

S k

aset

a *

KNJIGE

SA

PIJACE

A regény a lélek elhajlásának módozatait vizsgálja. Az elbeszélő azt fürkészi – történészként – a múltban, a náci ribanc esetén különösen, egyedülálló nőként a jelenben, hogy mi lakozik az emberben, ami felkelti benne az ösztönt, ami eleve a „rossz” oldalra sodorja, ami a bűn vonzáskörébe taszítja. Másfelől az érdekli, mi állít meg sokakat a középszernél, a jelentéktelenségnél, mi akadályozza, hogy meghatározó egyéniséggé fejlődjenek. Az elbeszélő valós nyomozásra készül, tévésorozatok inspirálják módszeres kutatását, ami nyomán meg szeretné ismerni úgy az elkövető, úgy az áldozat korábbi életét, motivációját, kapcsolatukat, végzetüket. A nyomozás során alapkérdésként fogalmazódik meg, hogy mit jelent a lét peremén billegni. Ugyanis a regény szereplői közül többen, az elbeszélő is halál közeli helyzetből menekülnek, vagyis esélyt kapnak egy új életre. Mennyiben új az ajándékba kapott élet, ki hogyan képes élni a váratlan lehetőséggel, tépelődik Kozma Léni a regényben. Leni Riefenstahl az önmegismerés ilyen szándékának hiánya folytán képtelen az erkölcsös életre. Nem ismer az ember pszichológiájából egyebet, mint az erő és a hatalom kultuszát, amit a nemzetszocializmus propagandafilmjeiben népszerűsített. Rajongott a Führerért, de annak bukása után kései haláláig tagadta bárminemű kapcsolatát a nácikkal, kivéve a kötelező, de csupán alkalmi munkakapcsolatot. Utólag beteges védőpáncélt növesztett személye köré a művészetből, magát a világ dolgaitól független alkotóként képzelte újra, aki nem tudott semmiről, ami a náci uralom alatt Németországban történt. E mögül a tragikomikus páncélzat mögül nyilatkozta nyeglén, hogy ha tudott volna az akkori történésekről, öngyilkos lett volna. De ehelyett sorban forgatta az erőt, a kitartást, a természet feletti hatalmat ábrázoló filmjeit. A regényből úgy tűnik, hogy az emberi érzések közül csupán a rajongást, a megilletődést, a túlcsorduló önbecsülést ismerte, egyébként lélektelen figura. Vele szemben Kozma Léni gazdag pszichológiájú regényalak, akit test- és lélekközelből ismer meg az olvasó. Kis kavics ő is, parányi, hiszen a kavics eleve apró, Léni és Leni ráadásul még kicsi is a társadalomban, de egyének, személyiségek. Egymással ellentétes pólusok. Nem csoda, hogy Kozma Léni az, aki bulldog természete, vállalt esetlensége, remegő természete, filmsorozatokon érlelt fantáziája ellenére befészkel a szívünkbe. Olyan, mint bármelyik olvasója. Pszichológiailag is hiteles nőelbeszélő. Ilyen mondatai vannak: „.. nagyon beleszerettem (…) de nem is őbelé, hanem abba, ahogy ő volt szerelmes belém”. (298.) Tekintve viszont, hogy nem családregényről van szó, noha a meteorológia által megszállott anyuka és az ambivalens megközelítésekben megjelenő apuka, meg a szigorú véleményű

nagymama története meghatározó vonulata a regénynek, az alaptörténet szerint nem is én-regényről (pedig mégis arról) van szó, hanem valamiféle krimiről, most galád módon felfedhetném, ki a tettes. Vagy legalább azt, hogy ki az áldozat. Sajnos, illetve a majdani olvasó örömére erre nincsen módom. Mert se a szerző, se a regény beszélője nem árulja el. A titok titok marad: ki volt az iskola padlásán felakasztva talált férfi? A detektívnek készülő tanárnő kollégája, a belé fülig szerelmes földrajztanár tudta, meg is írta a tanárnőnek, aki nem volt hajlandó elolvasni a nevet. Lehet, hogy közös titkuk lesz az áldozat kiléte, amihez voltaképpen semmi közük sincs? Vagy mégis? Életük egy korábbi szakasza lenne az áldozat? Mert ez a könyv végső soron erről szól: életről és halálról. Arról, hogy „a halál az életnek egy tanulság nélküli szabálya, a gyilkosság pedig egy tanulság nélküli szabálytalanság, amit sem megérteni, sem felfogni nem lehet”. (144.) Lovas Ildikó remek elbeszélő, párhuzamos történeteinek sikolyok és dörmögések közti elmondása egyszerre ténygazdag és fikcionált, gördülékeny és ismétlésekkel megakasztott, szerteágazó és tömör, de nem túlzsúfolt, hanem szellősen olvasmányos. Olyan lovasildikós. Ami immár mérce és minősítés.

Fekete J. József

olvasókör

12

Lovas Ildikó

13

Jedna poznanica mi je, pročitavši tekst koji sam objavio u prošlom broju Avangrada, a čiji je fokus bio strah od smrti (tačnije zrele odbrane čoveka od istog), napisala da će neke misli o smrti izrečene u tekstu koristiti u životu (mislivši pri tom, verujem, i na polje svog profesionalnog rada). Fenomen smrti jedan je od bitnih predmeta teologije te mi je bilo drago što je tekst kod čitateljke koja ima drugačiji referentni okvir od mog neprimetno omogućio ovakav asocijativni skok na područje psihologije. Sama psihologija kao naučna disciplina u fazi je premošćivanja dve naizgled suprotstavljene oblasti svog interesovanja: psihopatologije, odnosno sistematizacije, opisa i objašnjenja mentalnih poremećaja i tzv. pozitivne psihologije, odnosno bavljenja onim što čini lične resurse, psihičke snage zdravog pojedinca. Isključivosti i podele koje i dalje postoje između ove dve oblasti topiće se sve više, kako u redovima samih naučnih delatnika, istraživača i praktičara, tako i u definisanju ciljne populacije, prepoznavanjem važnosti pitanja optimizma, nade, vere, mehanizama prevladavanja za sve ljude, kakva god da im je startna pozicija u smislu datosti tih i takvih potencijala (ili životnih veština). Pristupanje čoveku sa težim psihičkim teškoćama kao nekom ko ima sebi svojstvene stvaralačke težnje koje uz podršku mogu da budu i autoreparativne, sintetizacija je prethodno iskazanog stava. Iza kliničke opservacije da je u situaciji sloma neurotskih odbrana usled gubitka oslonaca, poljuljane sigurnosti i ozbiljno narušenog samopoštovanja osobe, došlo do proboja straha od smrti u vidu paničnih napada, nalazi se osoba u egzistencijalnom vakumu, koja sebi postavlja pitanja o smislu svog života, sopstvene ostvarenosti u pogledu životnih uloga, i izgledima za postizanje sreće i zadovoljstva životom. Ta pitanja nemaju svoje izvorište u strahu od fizičke smrti, već, naprotiv, u strahu od nekvalitetnog života, stagnacije, trajne obespravljenosti da se vodi život onakav kakvim se priželjkivao. Šta sve doprinosi tome da strah od negativnog ishoda osoba ume da prevede u kretanje ka poželjnom ishodu, istražuje pozitivna psihologija.

Prijemčivost najšire javnosti za koncepte nastale ili razvijane u okviru pozitivnopsiholoških istraživanja obezbedila je poplavu popularne psihološke literature koja sa manje ili više pretenzija podučava kvalitetnom življenju i putevima samoispunjenja. Upravo je zbog ove komercijalizacije tema pozitivna psihologija dospela na loš glas. Generalno, ako je knjiga bestseler koji vam otkriva tajne tipa ljudi kom ste oduvek želeli da pripadate, gde sam naslov ima formu uputstva za upotrebu, a sadržaj vrvi od (auto)sugestivnih poruka, vrlo je verovatno da je posredi šund maskiran u psihologiju. Kada poredite ono što čitalac štiva iz opisane kategorije, pošto je od čitanja prošlo izvesno vreme, izdvaja kao vredan uvid iz pročitanog sa onim kako je to na određenom mestu u knjizi napisano, primetićete da je slobodna adaptacija originalnog sadržaja pre pravilo nego izuzetak. Šta se desi? Neubedljivost ubeđivačke metode autora knjige iziskuje dopisivanje značenja od strane čitaoca, te ovaj nesvesno postaje koautor poruke teksta. Početni entuzijazam zbog otkrivanja sveta neograničenih mogućnosti ljudskog uma (što je opšte mesto u popularnoj literaturi o ljudskim potencijalima), tako se pretvara u bezbedan povratak pređašnjoj životnoj filozofiji sa svim njenim zabludama i iskrivljavanjima stvarnosti. Ono što veliki broj priručnika samopomoći previđa ili svesno zloupotrebljava je to da znanja bez aktivnog osmišljavanja i reinterpretiranja od strane pojedinca ostaju dosadna mantra. Isporučujući gotove istine, čitaocu se ne sugeriše jedina stvar vredna sugerisanja – da krene u preispitivanje svojih definicija sreće i dogmi o ispravnom životnom stilu. Na tom putu dobrodošla su iznenađenja. Da se ne bi stvorio utisak da sva dela popularne psihologije pate od istih bolesti, razmotrićemo primer knjige koju je objavila izdavačka kuća Psihopolis 2010. godine, pod naslovom Psihologija sreće i dobrog života, sa podnaslovom Tri puta do ostrva sreće, autorki iz Zagreba Dubravke Miljković i Majde Rijavec. Izdavač, koji je prepoznatljiv po isporučivanju prvoklasne psihološke literature, rotirao je naslov i podnaslov originala, verovatno da bi u prvi plan istakao da ćete

psihologija

KO JE ZA KORMILOM - post scriptum :

Is there life on the earth? Is there life after birth? Anne Lonnberg

KO JE ZA KORMILOM - post scriptum

KAD SE NEKo necemDOBROM NADA

v

KAD SE NEKo necemDOBROM NADA

između korica knjige pre svega naći valjanu psihologiju. Pročitavši knjigu, mogu da kažem da je takva odluka opravdana, mada je i mamac iz prvobitnog naslova knjige tu sa dobrim razlogom. Izbor autorki da skoro svako poglavlje započnu nalazima istraživanja, i na osnovu njih kasnije izvlače zaključke o stanju stvari, pošteniji je od pristupa u kom se generalizacije pojava uočenih običnim posmatranjem predstavljaju kao opšta pravila. Naučićete da svako ima određen, bazičan nivo sreće na kom je naučio da funkcioniše i kom se vraća nedugo nakon pozitivnih, kao i negativnih događaja, da imamo osobine ličnosti koje ne možemo da biramo, a koje su predispozicija za umeće doživljavanja sreće, ali i to da je puno faktora koji doprinose sreći pod uticajem naše volje. Velika pažnja na više mesta posvećena je specifičnoj vezi novca kojim osoba raspolaže i opaženog zadovoljstva životom, koja je suprotno uvreženom mišljenju nelinearna, odnosno pozitivna je samo do određene granice. Veliko siromaštvo zaista značajno onemogućuje osećanje da se živi dobro, ali u određenoj tački, koja je u Hrvatskoj 2003. izmerena na mesečnom prihodu od 500 evra, veza se gubi, tj. više novca ne znači više sreće. Takođe se na više mesta ističe značaj rada uopšte, vrste posla kojim se bavimo i traženja profesionalnih izazova za zadovoljstvo životom. Bliski odnosi sa ljudima bitan su činilac sreće, kao i zdrava doza duhovnosti. Najvredniji deo knjige posvećen je raširenim mitovima o sreći. Pored već navedenog o vezi novca i sreće, opisana su i uverenja o tome da bi život bio bolji da ne moramo ništa da radimo, da imamo više slobodnog vremena, da živimo u nekoj drugoj državi, da su pripadnici jednog pola srećniji od pripadnika drugog, da su fizički

privlačni ljudi srećniji, da su mlađi srećniji od starijih, zdravi od onih narušenog zdravlja, te da je uslov sreće život bez bola i neprijatnosti. Knjiga će vas uputiti na bitne autore koji su rodonačelnici pozitivne psihologije kao što su Martin Selidžmen i Mihalj Čiksentmihalji. Dobar deo knjige zauzimaju ispovesti u obliku odgovora na set pitanja, uz kratku biografiju, desetak javnih ličnosti mahom iz Hrvatske. Dok je zamisao za pohvalu, rezultati su šaroliki. Možda je izbor sagovornika mogao da bude drugačiji, možda bi forma spontanijeg intervjua podstakla veću refleksivnost intervjuisanog, bilo kako bilo, dobili smo žive ljude sa svojim životnim pričama, i to je svakako bolje nego da zamišljamo kako se kući snužden, posle još jednog monotonog dana na poslu, vraća Petar Petrović koji nikako sebi da kaže: Ti si, Petre, divno ljudsko biće! Knjiga je krcata odlomcima iz romana, vicevima, anegdotama i citatima koji se kreću od duhovitih i ilustrativnih do petparačkih i promašenih. Testovi koji se usput nude čitaocu za razonodu suvišni su i služe povećanju broja stranica. Prikaz knjige završio bih konstatacijom da vas čitanje ovog dela neće učiniti srećnijim, ali će vas garantovano bar malo približiti tome da svoju ili tuđu sreću, pa i nesreću, ne uzimate zdravo za gotovo. Ja se posle svega pitam, zašto u srpskom jeziku reč sreća označava dva različita pojma čije je mešanje ozbiljna pretnja ostvarivanju sreće... Ako biste tražili priručni video materijal na temu sreće i dobrog života, preporučio bih vam da pogledate na youtube portalu kratki film pod naslovom Validation iz 2007. S obzirom da film vešto balansira između parabole i parodije, biće dobar test koliko ste dozvolili cinizmu da zavlada vašim životom. Pozitivnim jezikom rečeno: nasmejte se iskreno, to može samo čovek! Onima kojima ipak ne bude jasno na koju vrstu osmeha sam mislio, odgovor će dati poslednji kadar filma Šta reći o sreći (Thirteen Conversations About One Thing).

Ivan Panić

14

psihologija

muzika

15

U poslednje vreme ispada da slušam samo muziku od pre 30 godina. Čudno otkrovenje, te 3 decenije... sedunjav, zaglibljen, i dalje verujem da su Pixies, Chameleons, Swans, The Fall, Wire i još par nekih iz starih dana apsolutno nenadjebivi. Dosadan sam. Jer, tihi su tirani što drhte u svojim đemperima; znaju deklamovati kako OK Kompjuter jeste THE Album ovog među-veka, a Kid A jeste THE Ono-nešto-elektro bola tuge otuđenja (jebiga, zaboravio sam kako to kažu na Pitchfork Akademiji). Ajde, nemam ništa protiv. Naravno, nove mitologije se štancuju iz sata u sat. Šta će onda biti moja slamka spasa dok rastu bare Dinosaurije? Probao sam i MGMT, ali ne ide.

Na putu do (samo)gubilišta načuo sam da su dede Wire objavili novi album ove godine. Kršten je kao Red Barked Tree, au radosti. Starci se povraćaju u, valjda, trećoj do sad inkarnaciji i, iskren da budem, ne zanima me ko je

tu od početka, ko su novi članovi, a ko je umro te ostali štreberski podaci. Ono što je bitno jeste da je dragocena Wire misterija i dalje privlačna. Verujte mi na reč. Mutni su dozlaboga, neuhvatljivi. Ali i precizni, inteligentni, ubitačni. One njihove mikrohirurške pank verzije ima u tragovima (Two Minutes, Bad Worn Thing), no sasvim dovoljno – taman za fin balans, jer u Red Barked Tree ima i akustičnih momenata, i puno sanjive (ali ne uspavane) atmosfere... Moram da objasnim – to nije dream pop, neka bude dream punk, i zato daunloudujte Wire, ne biste li uz Red Barked Tree saundtrek srušili kapitalistički poredak s lakoćom, i to usred podnevnog dremeža, sa svojom mladom obrazovanom devojkom.

Eto ti sad paranormalnog, pa u tom smislu:...And You Will Know Us By The Trail Of The Dead sa novim albumom Tao Of The Dead! Pevač kaže da su ga tako nazvali zbog čiste zezancije, ne bi li ljudi baš pomislili da su oni neke „pompezne drkadžije“. Svi, pa onda i ja, tvrde da se ovi

indi teksašani nisu oporavili još od divljački dobrog Source Tags & Codes iz 2002. Skrenuli su sa one nezaboravne kidačine i počeli da brljaju sa nekim simfo konceptima, impotentnim psihodelik nebulozama i besciljnim džemovanjima. A uspeli su i da me podsete da Bili Korgan voli Queen. Ko ovo shvati, shvatiće. Ne volim ni jednog ni drugog. Trail of the Dead volim, i ne mogu da im oprostim. Tao Mrtvijeh ima dobar omot, koliko sam video, a kažu da je tu i neki strip, maksimalno su sve nabudžili. Odgovorno tvrde da se puno slušalo Pink Flojda i Yes, što se i oseti, na žalost, a poslednja stvar je iz 5 delova, traje 16 godina, menjaju štimove, F i D. Znači, otprilike ovako: album ima dva dela, prvi je taj Mrtvi Tao (tu im valja jedino Summer of All Dead Souls), a drugi je, ni manje ni više, nego Strange News From Another Planet (to je taj u F štimu valjda, i nije toliko zabavan ko što se možda čini). Ta njihova megalomanija i akromegalija psidže – ništa to ne valja. Hteli bi oni, ali uporno ne ide. Ajde da sumiram tinejdžerski i razmaženo, uz želje za brz oporavak: nemam pojma, meni je ovo i dalje bezveze, a ko tvrdi suprotno, taj stvarno nema pojma. A sad da vas obavestim da je tu konačno novi The Veils, ali samo EP, i to Troubles Of the Brain EP. Šta to znači? Taj EP znači da se mora pobediti praznina i neaktivnost, jer od 2009. ništa nisu uradili, i to stvarno nema smisla. Namerno ću sad da pričam o ovom starijem izdanju zato što ove Troubles... vidim samo kao nenametljivo razbijanje tišine pred novi regularni album koji treba da izađe uskoro. Jeste, 2009. je kod mene carovao odlični Sun Gangs, album preko kog sam otkrio The Veils, i odma se zatelebao u njihove zvuke egzistencijalne muke. Od prve stvari Sit Down By The Fire, koju je producirao znameniti Bernard Butler, preko lagane, bolne naslovne Sun Gangs, pa kroz weltschmertz poletnost The Letter i Killed By the Boom, i, pri kraju, niz epski drounovski Larkspur, ovaj album mi je bio fin za pijanske melanholije, ha ha. Znači, slušajte Sun Gangs, a može i Nux Vomica za početak, jer vi svi živite u neznanju ako ne znate za The Veils, a ovaj EP, pa ajd dobro, može da prođe, kad već nema pravog albuma.

nova zora STARIH MRTVACA

recenzije, uz poneki razbijeni mitmir

16

muzika A za kraj sve sami spid metalci: Ulver, i njihov Wars Of The Roses! Ovi su toliko daleko otišli od noćnih madrigala u šumi i krvoloka vukova u šumi, da je to prosto neverovatno. Valjda

su počeli da slušaju Coil u nevreme, ili nešto slično, ja prosto ne mogu da verujem. Dobro, davno je to bilo kad su se valjali po snežnim kolibama u šumi uz barok stihove, ali kult je ostao do danas – mnogi pamte legendarnu black metal trilogiju (Bergtatt, Kveldssanger i Nattens Madrigal) kao klasiku ovog pravca. A kad je promolila glavudžu neman eklektike, bilo je kasno za plakanje. Već desetak godina se oni odlično nose sa eksperimentalnom elektronikom, ambijentalom, noise-om, ma – rade šta god hoćeš. Wars Of the Roses nije izuzetak; malo hrapavog spoken word-a, malo pseudo-gudačkih lomljavina u Norwegian Gothic, malo živahne sumračnosti u February MMX, i još koječega što ja ne mogu da definišem, i eto nam recepta za sjajno putovanje po ivicama jednog ukletog grada, jer, koga je još briga za šume i životnu sredinu. I za kraj, moram vam reći nešto o čoveku zvanom Cut Hands, jer on je nedavno objavio album Afro Noise I. Da, to je to, baš ko što ime kaže – nojz, i to na afrički način. Ali da objasnim par stvari o William Bennet-u, velikom fanu italo disko muzike, skoro ko i afrike. Njegov bend Whitehouse je snimio puuuno albuma, ima par nezaboravnih iz 80-ih: Right to Kill, Erector, Psychopathia Sexualis – ko nije čuo, ne može ni da zamisli. Ko je čuo, ni pakao mu neće teško pasti. Kome se svidelo, a bilo ih je – taj je sa istomišljenicima stvorio kult od Whitehouse, pomogao im u stvaranju pozicije očeva power elektronike i kao jedne od najuticajnijih (i najupornijih) dugovečnih bučnih formacija. Vremenom su od uobičajenih serijski ubica fanboy estetika+kriptofašističkih provokacija za pubertetlije i budale, došli do neurolingvističkog programiranja i, recimo, perverzne fascinacije afrikom. Sad vam je sve jasno – William Bennett je šef Whitehouse već 30 godina, i on evoluira, postaje DJ Cut Hands lično. Ovde se malo udaljavamo od graje Whitehouse nemilosrdne svađe. Razni afrički instrumenti, neke udaraljke, ko zna šta sve, đembe, glembe, ovde je to tako dobro zloupotrebljeno, da sam ostao bez reči. 100 ritmova piči odjednom, ne znaš gde će ti ruke, a gde noge, svaki ud vuče na svoju stranu, a Cut Hands Italo Bennetti maltretira do kraja. Pauzira samo u mračnim, vrelim ambijentalima, i poručuje da začepimo i krvarimo dok otrovne živuljke puze unaokolo, ne bi li se konačno alhemijski utopile/rastopile u našim kipućim očnim dupljama, dok osakaćeni buljimo direkt u sunce – i to bez straha! Bravo za Cut Hands. Kad već nema Aphex Twin-a, a Prodigy odavno svira na uvce džanki šabanima, dajte nam ovu (per)verziju mračnog kontinenta, treba nam Fela Kuti distorziran i u službi nekog žestokog ceremonijalnog vudu masakra, to je to. Ajd zdravo!

Montiranje filma Bilo jednom u Paraćinu, koji velikim delom govori o najznačajnijim autorskim rok grupama, započeto je krajem februara ove godine, a do kraja aprila oko pola sata muzičkog dokumentarca već je izmontirano. Film montira i režira Branko Radaković koji je rođen u Paraćinu, a živeo je tamo do svoje dvadesete godine. Intervjue sa akterima koji su u muzici već decenijama i sa onima koji su tek nedavno zaplovili vodama roka, sam reditelj je snimao tokom leta 2010., a u filmu će se naći i mnogobrojni arhivski materijali (pre svega, snimci koncerata i muzički spotovi) koje do sada šira javnost nikada nije videla. Reditelj je ove godine uradio i takozvani auto-intervju jer i sam pripada paraćinskoj rok sceni, pošto je osnivač i član benda Argus koji je bio koncertno najaktivniji u drugoj polovini devedesetih godina XX veka. Danas je Argus samo studijski projekat na kome, najvećim delom, radi jedino Radaković uz pomoć pojedinih, nekadašnjih kolega, ali ne u kontinuitetu, kao nekada. Pošto se ove godine navršava petnaest godina od osnivanja prve zvanične postave benda Argus, Branko, pored albuma Možda je ovo dovoljno koji je izdat maja ove godine, planira da do kraja godine izda i album na kome će uglavnom biti zastupljeni snimci sa nekih živih svirki ove grupe. Inače, iako je bend u drugoj polovini devedesetih bio koncertno aktivan, svega dve svirke su zabeležene video kamerom, te će se na tom planiranom albumu naći najvećim delom živi nastup koji je održan 11. avgusta 2010. u Paraćinu. Tada je bend svirao u postavi koja se ponovo okupila nakon deset godina. Film Bilo jednom u Paraćinu, pored priče o grupi Argus, govori i o najdugovečnijem muzičkom sastavu – Fani bendu, čiji je osnivač i frontmen Zoran Simić, zatim i o najznačajnijim paraćinskim muzičkim festivalima i kratkotrajnim grupama iz devedesetih ali i o nekim bendovima koji su nastali u XXI veku. Pored toga, ovaj dokumentarac želi, između ostalog, da pokaže i kako je paraćinska alternativna muzička scena oduvek bila nepravedno zapostavljana u medijima, ali da je to nije uspelo ugušiti. U drugoj polovini maja nastavljeno je sa montažom i reditelj očekuje da će Bilo jednom u Paraćinu biti definitivno realizovan do jeseni ili najkasnije do kraja ove godine. Biće to prvi dugometražni dokumentarni film multimedijalnog umetnika Branka Radakovića koji je do sada snimio dva srednjemetražna i dvadeset i dva kratka filma.

Bilo jednom u Paraćinu-dokumentarni film -

Dejan Šimurda

17

film

Od 1963. do 1973. snimljen je određen broj filmova u Jugoslaviji koji je bio zabranjen. Ti filmovi pripadaju najplodnijem razdoblju jugoslovenske kinematografije koje je nazvano crni talas. Iako su po kvalitetu odudarali od mnogobrojnih ostvarenja iz tog perioda koja su bila podobna, crnotalasni filmovi su svoju pravu promociju doživeli tek nekoliko decenija kasnije. Zanimljivo je da, iako neki na tehničkom nivou danas izgledaju naivno, što je i normalno, u idejnom i umetničkom smislu mnogi nisu nimalo izgubili na kvalitetu. Jer kao i kod svih ostalih grana u umetnosti, tako i u kinematografiji važi nepisano pravilo da prave vrednosti ostaju večne. Za njih jednostavno ne postoji vremenska distanca. Sa druge strane, neki filmovi iz tog perioda su ipak dobili naklonost današnje mlađe publike, željne subverzije, samo zato jer su bili zabranjeni, ali koliko su zaista kvalitetni pokazaće vreme. Dobar primer za takvu vrstu polemike je film iz 1971. Plastični Isus zbog kog je reditelj Lazar Stojanović odležao tri godine u zatvoru. Taj film je bez pogovora važan dokument tog razdoblja, ali da li je interesantan današnjim gledaocima samo zbog toga što je autor završio u zatvoru, pa hrle da ga pogledaju i vide zbog čega je autor morao biti lišen slobode, ili to rade zbog samog kvaliteta. Da li će ovaj film zaista ostati važan u budućnosti ili je oko njega samo stvorena trenutna medijska prašina, pitanja su na koja još uvek ne možemo sa sigurnošću i precizno da damo adekvatne odgovore. Najznačajniji i najkvalitetniji autori iz tog perioda su: Mića Popović, Puriša Đorđević, Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Jovan Jovanović, Krsto Papić i Bato Čengić. Najčešća tema crnotalasnih filmova je prikaz tamne strane totalitarnog režima i crne stvarnosti. Po prvi put kod nas su autori stvarali glavne likove koji nisu bili pozitivci. Veoma često su tema bili ljudi i društvo sa margine, a otvoreno se progovorilo o seksu, narkomaniji, kriminalu i o svemu onome što je bila tabu tema za širu javnost tog vremena. Uslovi u kojima su tadašnji filmovi nastajali su bili neverovatno loši, ali bio je prisutan veliki entuzijazam, upornost i verovanje autora u svoja dela, što fali današnjim stvaraocima. Crnotalasna ekipa se nije mirila sa tadašnjom situacijom i zbog toga nikada neće presahnuti iskre tih dela koja u sebi nose ogromnu hrabrost. Nikoga danas nije briga za okolnosti koje su zadesile tadašnje umetnike, a samo oni zaista znaju kroz šta su sve morali da prođu. Zanimljivo je da je tada, kada su ih zabranjivili, najviše filmova snimano.

Dolazimo tako do zaključka da zabrane, u neku ruku, izgleda podstiču kreativnost. Danas, u eri kada nam je sve dopušteno i kada je tehnika toliko napredovala, kreativnost je gotovo umrtvljena. Mnogi filmovi deluju poput video igrica, potpuno izveštačeno. Pored toga, izgledaju jeftino, a umetnici spominju neke basnoslovne cifre. Stalno se izvrdava i beži od suštine. Autori danas opravdavaju svoj nerad nedostatkom novca i neprihvatanjem medija. Akteri crnog talasa nas uče na sopstvenom iskustvu kako nisu potrebni uslovi, ukoliko imate ideju i znate šta hoćete da kažete, direktno i bez ustezanja. Sa druge strane, cenzura je i dalje prisutna, kao što je bila prisutna i pre nastanka crnog talasa. Dakle, i danas postoje razne vrste zabrana, samo u nekom drugačijem obliku. Godine 1995. je objavljena knjiga Milana Nikodijevića Zabranjeni bez zabrane u kojoj su sabrani intervjui sa crnotalasnim rediteljima, a pod istim nazivom Nikodijević je sa Dinkom Tucakovićem snimio 2007. dokumentarni serijal koji govori o glavnim akterima crnog talasa i cenzurom zbog koje su na razne načine bili sputani da regularno nastave sa radom. Čuveni novinar i eminentni filmski kritičar Bogdan Tirnanić koji danas, nažalost, više nije među živima, objavio je 2008. knjigu Crni talas. To je verovatno do sada najobimnija i najznačajnija objavljena knjiga koja govori o tom periodu. Ova knjiga nije samo klasična hronologija te epohe, već je ona interesantna između ostalog i zbog toga što je Tirnanić glumio u Žilnikovom filmu Rani radovi iz 1969. i bio uvek u blizini svih tadašnjih bitnih dešavanja. Dakle, knjigu Crni talas je sastavio čovek koji je to važno poglavlje kinematografije zaista doživeo i proživeo. Jugoslavija nije jedina zemlja u kojoj je izvršena hajka na filmove i autore. I neki drugi filmski stvaraoci iz evropskih zemalja nisu prošli puno bolje. Tako su, recimo, 1964. u Poljskoj bili napadnuti filmovi Andžeja Vajde Nevini čarobnjaci iz 1960. i Romana Polanskog Nož u vodi iz 1962. a i cela jedna grupa čehoslovačkih filmova veoma talentovanih reditelja je zabranjena. Miloš Forman, Jirži Mencl, Evald Šorm, Jan Njemec i Ivan Paser bili su stvaraoci kojima su zabranjivani filmovi. Iako su tada bili najznačajniji reditelji u Čehoslovačkoj, oni su doživeli sličnu sudbinu kao naši crnotalasni autori. Bili su primorani da se bave ili onim što ne žele, ili da odu iz zemlje.

CRNITALAS

Prilozi za istoriju srpskog filma“

povodom njegove stogodi{njice

Sa snimanja filma V. R. - Misterije organizma iz 1971.

Milena Dravić i Janez Vrhovec

u filmu Čovek nije tica iz 1965.

Branko Radaković

film

18

Dušan Makavejev je rođen 13. oktobra 1932. u Beogradu. Studije psihologije završio je 1955. Nakon toga studirao je režiju u klasi Huga Klajna na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Zanimljivo je da je prvo želeo da bude novinar, a da ga je ta želja odvukla u sferu filma te je tako kasnije postao režiser, ali nije zapostavio ni svoju ljubav prema pisanoj reči. Bio je i urednik u listovima Student, Književne novine i Danas. Njegovi sabrani članci objavljeni su 1960. u knjizi Poljubac za drugaricu parolu. Iz subjektivne vizure, filmski opus Dušana Makavejeva raščlanjen je na tri faze. Prva faza sastoji se iz kratkih dokumentarnih i igranih filmova i ona zvanično počinje 1953. filmom Jatagan mala. Za Antonijevo razbijeno ogledalo 1957. je dobio nagradu na festivalu amaterskog filma u Kanu, pa je tako ovo ostvarenje i najpoznatiji film iz te prve faze koja je trajala sve do 1964. i koja se završava filmom Nova igračka. Druga faza počinje 1965. sa njegovim prvim dugometražnim igranim filmom Čovek nije tica. Ova faza je velikim delom bila nabijena hrabro istaknutom erotičnošću. Ako je do tada Makavejev sa svojim prvim amaterskim filmovima bio cenzurisan bez puno argumenata od strane Titovih sledbenika, u ovoj drugoj fazi je i te kako imao materijala da ga zabrane i u drugim zemljama zbog skandaloznih filmova. Mnogi su to bespoštedno i učinili, ne obazirući se na umetničke kvalitete samih ostvarenja. Bili su to anarhistički filmovi u kojima je mešao dokumentarnu i igranu strukturu, a glavne teme bili su seks i politika. U to vreme Titove Jugoslavije kritikovao je, kao i ostali crnotalasni junaci, komunističko društvo. Ipak, Makavejev je pored toga bio i oštri kritičar kapitalizma. Pošto je po obrazovanju pre svega psiholog, u svojim delima je govorio istinski hrabro u metaforama i kroz prizmu psihologa, kao pravi intelektualac. To je smetalo tadašnjem sistemu koji je bio i previše ograničen u svom shvatanju slobode i sveta. Danas opet imamo drugačiju, ali takođe lošu priču u kojoj su ljudi previše otišli u drugu krajnost – zloupotrebljavaju slobodu i usmeravaju je u pogrešnom pravcu. Preterano agresivno i brutalno društvo zapravo ubija slobodu. Kao pristalica lika i dela psihologa Vilhelma Rajha odao mu je počast i posvetio film V. R. - Misterije organizma iz 1971. Makavejev se, između ostalog, u ovom neobično kolažiranom remek-delu pozabavio temom seksa kao efikasnim načinom za oslobađanje od stresa, dok suština tog ostvarenja zapravo predstavlja kritiku društva koje bi pre da ratuje nego da vodi ljubav, koje bi pre da bude destruktivno nego humano, koje bi pre da bude grubo nego nežno... Samim činom brutalne zabrane dela Vilhelma Rajha taj sistem je to i dokazao. I to je ključna poruka filma sa kojom autor opominje društvo da je previše zaostalo i da sebi zapravo pravi zamku. I pored silnih zabrana, Makavejev je za režiju filma V. R. - Misterije organizma dobio nagradu Luis Bunjuel na Kanskom festivalu, Srebrni Hugo u Čikagu i nagradu Zlatno doba Belgijske kraljevske kinoteke.

Jedan od značajnijih dokumenata crnog talasa, u kojem je učestvovao i Makavejev, je kratki film Nedostaje mi Sonja Heni iz 1972., ako ne po svojim umetničkim kvalitetima, onda sigurno po tome što je na jednom mestu okupio izvanredna imena koja verovatno više nikada pre, a ni posle, nisu mogla biti zajedno u jednom projektu. U njemu su učestvovali: Miloš Forman, Tinto Bras, Puriša Đorđević, Branko Vučićević... Skoro celokupan film Nedostaje mi Sonja Heni je snimljen u jednom statičnom kadru i sam po sebi izgleda pre kao jedan konceptualni video rad nego ono što se od samog filma obično traži i u kratkoj formi. Bio je to jedan nonšalantno odrađen eksperiment autora koji su pre svega hteli da se zabave, bez puno razmišljanja i filozofiranja. Ta druga faza je trajala do ostvarenja Slatki film iz 1974., njegovog najšokantnijeg dela u karijeri. Dakle, druga faza se sastoji iz dugometražnih filmova koji predstavljaju zlatni stub crnog talasa. Od 1981. i ostvarenja Montenegro počinje treća faza. Tada je snimao filmove koji nimalo ne liče na Makavejeva iz vremena cenzure. To su lagani i simpatični filmovi koji u suštini nikome ne mogu da smetaju i odlično je što je svet upoznao Makavejeva u jednom sasvim drugačijem svetlu, a on je dokazao da i takve filmove može da napravi bez problema. U trećoj fazi, do tada revolucionarni Makavejev, prilično je smekšao u svojoj dotadašnjoj pobuni. Da li je shvatio da ne može ništa da promeni na učmaloj umetničkoj sceni tadašnje Jugoslavije i digao ruke ili je prešao na lakše teme samo zbog novca, najbolje zna on sam. Iako danas ima tema na pretek i to, čini se više nego ikad, za autore nekadašnjeg legendarnog crnog talasa, Makavejev maksimalno ignoriše medije i uporno i mudro ćuti, apsolutno nezainteresovan za novi projekat. Čudno je da više od jedne decenije nije snimio nijedan film. Mislim da je to još jedan pokazatelj koliko je celokupna situacija naše zemlje krajnje apsurdna i za autora koji je u vreme totalitarizma uvek imao kritičku reč u svojim delima. Danas, on je ostao bez teksta jer sve to za njega verovatno prevazilazi granicu svakog ukusa, te u zemlji u kojoj se dešavanja smenjuju kao na filmskoj traci, nema razloga za ponavljanjem nečega što više nije skriveno. Kritika više ništa ni ne znači, jer je obezvređena pošto danas svako može da pljune svakoga u lice bez puno argumenata i to nije više pravična borba, već interno prepucavanje na svim poljima. Ozbiljno su narušene granice medijskog i vrednosnog sistema i Makavejev verovatno ne vidi puno smisla u tome da se pozabavi dugogodišnjim cirkusom kada već imamo svakodnevni cirkus na svakom koraku. On je bio buntovnik kada to nije bilo lako, a sada mu u ovakvoj situaciji verovatno takva uloga izgleda isuviše neinventivna, iako bi danas sigurno imao puno toga da kaže. Činjenica je da bi veliki broj ljudi želeo da vidi nešto novo od ovog legendarnog reditelja, odavno priznatog u svetu, a opet nikada dovoljno shvaćenog i uvažavanog u sopstvenoj zemlji. Da li će to ostati samo u sferi želja ili će Makavejev konačno snimiti neko novo revolucionarno delo, pokazaće vreme, mada kako sada stvari stoje, teško da će se to desiti jer Makavejev nikada ni u jednom intervjuu, koje inače jako retko daje, nije izjavio da ima u planu, pa ni zamisao za tako nešto, već se u medijima pojavljuje samo kada se priča o crnom talasu. Domaća kinematografija je time sigurno uskraćena, jer ovako joj ostaje siromašna produkcija koja, već više od jedne decenije, godišnje jedva iznedri dva filma vredna pomena, a nekada ni toliko. Ostaje nam samo nada ili da zamišljamo kako bi izgedali kadrovi nekog novog Dušanovog ostvarenja. Nada poslednja umire.

Dusan

Makavejev

Branko Radaković

ovde blizu

19

dosije:Ludi Cira

1

Ćira FalcioneMilan Konjovićulje na kartonu, 92 х 73 cm (1944)

Spomen zbirka Pavla Beljanskog

O Aleksandru (Šandoru) Ćiri Falcioneu (1868-1944) danas se zna samo preko čuvene slike velikog Milana Konjovića. Ili se ne zna nikako. Naime, zahvaljujući ovom čoveku upotpunjuje se slika somborskog kulturno-prosvetnog neimarstva. Da je u pitanju bilo koji zadužbinar širokog srca, to svakako, međutim, podaci iz somborskog Istorijskog arhiva govore o strani njegove ličnosti koja je vrlo čudna i intrigantna. Razgranata porodica Falcione predstavljala je veoma bogate italijanske Jevreje, a jedan od predaka junaka naše priče bio je intendant u Napoleonovoj vojsci koji je zgodnom prilikom pobegao iz armije i doneo u Sombor veliko bogatstvo. U vlasništvu porodice Falcione bile su ciglane i fabrike, dok je srpsko zabavište bilo smešteno u kuću jednog od članova te porodice. Sam Ćira Falcione poklonio je gradu Somboru zemljište, alate, ali i objekat neophodan za otvaranje Srednje poljoprivredne škole, preko potrebne gradu, jer se pred kraj devetnaestog veka gotovo svaki drugi stanovnik bavio poljoprivredom (otvaranje škole će biti omogućeno tek nakon Drugog svetskog rata).

Gospodin Ćira Falcione Svaki grad i svako vreme imaju svoje čudake. Bez obzira na materijalni status, oni čine duh grada. Činjenica

je da je uspešni ekonom i trgovac Ćira Falcione bio jedan od somborskih čudaka, prapreteča svih onih koje danas srećemo dok prolazimo glavnom ulicom. Šešir i štap bili su obavezni deo njegovog stajlinga, a mlataranje štapom po, pre svega, prolaznicama uobičajeni ritual. Nije to bilo nikakvo nasilje, naprotiv, nego čin simpatije prema životu kojeg je ovaj čovek voleo i znao da uživa u njemu. Svojevremeno, novine su pisale da je, iako spava na milionima, Ćira sklopio sporazum sa jednim berberinom da ga brije bez sapuna, ne bi li na taj način još ponešto uštedeo, jer brijanje bez sapuna bilo je za dinar jeftinije, pa kroz godinu, dve može da se skupi pozamašno bogatstvo. Njegova slabost su bile žene. Polazeći ulicama voleo je da lepu devojku uštine za obraz, uhvati za bradu, lepoticama sa salaša je podizao suknje, zbog čega je često bivao išamaran i ispsovan od strane otresitijih dama ili čak oteran na optuženičku klupu. Nemaju prostaci razumevanja, bio je Ćirin odgovor na takve reakcije njegovih sugrađana, ja imam dve ljubavi: vrance i žene. Za svoje vrance izradio je jasle od crvenog mermera, a iza njih je smeštao skupocene statue sahranjenih ljubimaca od najskupljeg mermera, sa sjajnim pločama na kojima su bila ispisana njihova imena. Mnogo je ulagao u svoje vrance i kola. Bez toga nije mogao da živi. Govorio je: Kad se ja vozim, volim da ceo Sombor psuje za mnom od muke!

20

ovde blizu

Čuveni Milan Konjović je govorio da je Ćira Falcione teško pristao da bude model. Smatrao

je da će, kada se njegov lik otisne na slikarsko platno, sigurno umreti. Ovo romantičarsko sujeverje, međutim, nije sprečilo Konjovića da naslika jednu od svojih čuvenijih slika. O samom Ćiri, slikar je govorio kao o tipičnom osobenjaku, čoveku koji je i u sopstvenoj porodici obeležen od strane oca. Naime, glava porodice Falcione, Ćirin otac Laurencio, odredila je Ćiri pet jutara zemlje, dok su njegova braća dobila po sto jutara. To dovoljno govori o tome koliko je Ćira Falcione, kasniji uspešni privrednik, od ranih dana ispoljavao svoj neobični, slobodni karakter.

Vila Falcione Porodični dom Ćire Falcionea bio je i ostao jedno od najlepših zdanja, karakterističnih baš za duh Sombora. Smešten je u senovitu Vojvođansku ulicu. Ovo monumentalno zdanje je podignuto 1891. godine u stilu eklekticizma koji je sredinom devetnaestog veka bio preovlađujući stil u arhitektonskom stvaralaštvu ovog područja i koji je težio postizanju što veće dekoracije kako bi se na taj način istaklo bogatstvo građevina. Ovaj stil se u arhitekturi javlja od 1830. godine, posebno u upotrebi ili imitaciji elemenata iz različitih i često kontradiktornih arhitektonskih stilova ili elemenata iz dela drugih umetnika i njihovog spajanja u nove celine. Dakle stil karakterističan baš za gospodina Falcionea. Spoljašnji izgled vile ostao je gotovo nepromenjen. U njenoj unutrašnjosti danas je smešteno zabavište, a nekada, dok je tu živeo Ćira Falcione sa svojom suprugom Elzom, to je bila prava vila predviđena za rad i uživanje.

Bila je okružena cvetnim i uvek uređenim prostranim dvorištem iz kojeg se ulazilo u predsoblje, na čijim zidovima su visili rogovi srndaća, jelena i divokoza, što je bila domaćinova omiljena ornamentika. Pod je bio zastrt skupocenim tepihom i krznima. Iz predsoblja se ulazilo u veliku trpezariju u kojoj je dominirao dugački sto postavljen za dvanaest osoba, sa tanjirima od češkog porcelana i priborom za jelo od zlata. Iznad stola se nalazio neizbežan veliki luster od kristala, a po zidovima su visile slike bečkih i peštanskih slikara. Od ostalih prostorija valja napomenuti salon sa udobnim foteljama, i spavaću sobu sa francuskim ležajem i teškim zavesama. Unutar zidova vile čovek iz grada je mogao sebi da priušti uživanje u lepotama ruralnog života, ali da pri tome ne izgubi svu udobnost koju urbani život donosi. Ona je bila njegov locus amoenus, ljupko mesto u prirodi, u kojem se oseća lepota življenja.

Tragični kraj porodice Falcione Sudbina našeg junaka bila je tragična. Naime, ubijen je krajem 1944. godine. Kada je patrola OZNE došla po Ćiru te hladne zimske noći da bi ga sprovela u somborsku policijsku stanicu, on je to mirno prihvatio i obukao kaput. Njegova žena Elza, međutim, počela je da plače i vrišti, obgrlila je svog muža i nije ga puštala, te je komandant patrole naredio da i nju povedu. Celim putem do stanice je vrištala i plakala, pa je komandant, kada su došli do mosta koji vodi preko Mostonge, iznerviran, naredio da se oboje ubiju. Danas nam nije poznat ubica bračnog para Falcione i to kako se čitav incident odigrao. No, sigurno je da se njihov tragičan kraj dogodio u vreme kada su takve stvari bile dozvoljene i kada se računalo da zakon novih, narodnih vlasti predstavlja jedinu pravdu. Ćira Falcione sahranjen je u kripti Velikog katoličkog groblja u Somboru. Možda bi se Somborci Ćirinog vremena ljutili zbog toga što izdvajamo prostor za jednog obešenjaka kakav je bio njihov neobični sugrađanin, čovek od koga bi se valjalo sklanjati dok ide ulicom. Danas bi trebalo, ipak, obratiti pažnju na ono što je ostalo iza tog čoveka, ali i na samu njegovu nesrećnu sudbinu koju je razvejao vetar zaborava.

Brankica Opačić

Vila Šandora Ćire Falcionea Vojvođanska ulica, Sombor2011.

stranice posvećene

prozi i poeziji

Proesis

Aktcrtež: Milena Vermezović,

bela kreda na papiru

22

Tamo, iza zgrade, na čijem me vrhu posmatra

Neko, oduzeta je moja duša i lebdi zarobljena

u pomračini ograničenog prostora, daleko od

sunčevog zlatnog odsjaja, daleko od mene.

Posmatra ekran koji prikazuje sramne slike mog

života, ne bi li se duša divila mom bezdušnom telu

i načinu življenja. Ona je otkrila tajnu, iako

lice nije ugledala, čula je zvukove, videla je

ekran (leđa) – Neko mi se smeje.

Bio sam mlad i radostan, što su moji uspesi

obavezali i sačinili iskidano srce pustivši

dušu da lebdi svojim životnim putem. Prikrala

se i prvom prilikom me napustila, jer sam sa

svim greškama napravio posledice, zbog čega sam

i postao loš čovek. Ono što sam zvao hrišćanski

podvig, ili podvig milosrdne sestre, drugi su

nazivali egoizam. Svetlost i prijateljstvo su

uvek tu i nikada neću ostati bez zlih stvari,

tu se ne ističe svetost podviga samouništenja.

Dakle, ja sam srećan i u kandžama prijatelja, i

u kandžama neprijatelja. Smejali ste se kad sam

govorio o Bogu, a vi ga tražite samo kada ste u

nevolji, i govorite da On ne postoji.

Najzad, umro sam nesrećan zbog srećnog življenja,

trenutak smrti je bio iznenadan, poželeo sam da

vratim vreme i budem lošiji čovek. Ali liberalan.

Dakle, moć čudesnih i loših stvari na jednom mestu

- u mom telu, da šire svoje kružne granice oko

sveta i nastane haos. Ali, svet nam izmiče. Šta

mi on znači kada umrem? Svakako sam i poželeo da

vratim vreme, da bih gledao celog života u jednu

tačku i pokušavao da oslobodim dušu - pomislio

sam, ako je i bila u meni. No, zašto sam svoj život

nazvao lošim kad nisam činio loša dela poput

ubistva i sličnog?

Nelogičnosti shvatanja, davanja zaključka o

životu i odbrani istog, pod nekim tvrdnjama

i volje za njim, su totalno besmislena. Život

je neprevaziđena prepreka, a Smrt je ona

visokokvalifikovana jačina tamne energije i

nadmudri svaki pokušaj besmrtnosti, ako se radi o

pokušaju.

Granica veličine zadovoljstva nemih ljudi, u

pustinji tišine, se smanjuje i postaje pustinja

mrtvih duša, kao i zadovoljstvo ljudi u životu

- ukoliko se približavaju godinama prosečnim za

životni vek, utoliko prestaju živeti i prepuštaju

se svojom nesavladanom preprekom - dolaze u

visokokvalifikovanu jačinu tamne energije. I,

najzad, pada noć zaborava.

Kao što sam rekao, moj život je izgoreo poput

sveće i prišao Nebesima. Da sam vratio vreme i

uradio ono već izloženo, svakako bih se pokajao.

Ugledao sam svoju dušu, izbledelu, imala je oblik

moga tela kao u trenutku kada me je napustila -

u mladosti, pogledom sam zaključio. Stajao sam

na vrhu zgrade, na početku pomenute. Posmatrao

sam svet - smejao sam se, u trenu su nestala sva

moja sećanja prošlog života. Bog je stajao preda

mnom.

Po tome kako je gledala na stvar, znao sam

da se sprema da uzme stvar u svoje ruke.

Ako se suprotnosti privlače, ja sam visoko

moralan čovek. Ali sreća je bila kurata,

tačnije, bio je to srećko: „Zgodna ženska,

plus nezgodan muškarac, jednako - nevolja.“

Njen dragi je bio podzemljak, malograđanin

i veleseljačina, impulsivan kao mobilni

na romingu. Da gledam sa njegove tačke

gledišta, stavio bih tačku na gledište.

Ljubavni trougao nije ništa drugo do tri

bića saterana u ugao, od kojih jedno mora

da doživi nokaut. Pokušao sam da se dozovem

pameti, ali me je izdao glas. Pružio sam

mu prst, on zgrabio ruku, a zatim i štap.

A ko se štapa lati, popije batine - bila je

to kugla u vugla. Nije me brinulo što mi se

loše piše, pošto znam dobro da brišem. Čovek

koji ne zna za poraz, naprosto je obična

neznalica.

Zato što se sve dobro završilo, sada mi

je zlo i naopako. Najteži trenuci donose

izbor između dve mogućnosti: ili ćeš da se

sabereš, ili ćeš da se oduzmeš. A pošto je

rakija naš brendi, nisam se dugo dvoumio.

Seo sam da napišem pesmu, a ispala je priča.

Srećom, ne volim rimu.

a m oT

Trougao

Stefan Petrović

Dalibor Drekić

proesisLjepotica i zvijercrtež: Franko Bušić,kombinovana tehnika

proesis

Nikad

Kad konobar naruči piće

kuvar ražnjiće

i ostane gladan

kurva zlostavi svodnika

a dječak učiteljici keca da.

Da li si ikada vidio

poštara kako prima pismo

i ko mu ga donosi,

dojilju kako siše dojilju

kako siše dojilju

i vrača kojem baba gleda

u šolju

i da li si ikada upoznao zubara

bez zuba

i sveštenika na motoru

i pilota putnika druge klase

konduktera u strahu bez karte.

Kad kurva zlostavi svodnika

i u suze ga natjera.

Radost Stroynik

23

Sezona ruža

Pjenušave strasti

u čaši vina ispijam.

Uzburkano more

Za postelju pripremam.

Olujni vjetar mi pokrivač

Nevolja bijelo uzglavlje.

I sve je u meni:

Od gorčine pelina

Do slasti Mladog vina

Od jasnih misli Azura

Do Privida

Nespokoja

Sivila Sura...

Ruke još pamte Dodire

I kada Tebe izgube

Znaju da grle...

Noge su zvuk bosih stopala

na Stazi pošljunčanoj

zapamtile.

I sve je u meni...

I sve je u meni...

Korak po korak,

pošljunčanom nevoljom

za tvojim tragom

silazim...

Dodir po dodir,

za tvojim rukama

U Ružičnjak Nježnosti

ulazim..

Ispod Duge Nemira

Do tvojih zagrljaja

Stižem...

I sve je u nama!

-Pjenušave strasti,

kao nekada,

U čaši vina ti nudim!

(duša pamti...)

...

- Ne brini!

To je samo Sjećanje:

Bila je sezona ruža.

Sezona ruža je bila.

I nisam mogla Zaspati

A nisam znala Moliti...

...

Emilija Vasiljević

Krik (Munk)

To nije bolni trenutak

već večnost kolotečine

zarobljena u materiji

Dani i dani

i isti dani

i isti dani

Automatski stvor

diše jede hoda govori

U jedan sumrak

pukne mu osovina

Nebo je kompromis

boje krvi i masnica

Sutradan je sigurno

nastavio dalje

posle prvog servisa

Katarina Fiamengo

24

„Mrzim! Mrzim! Mrzim!”, histerično je piskutala i

trčkarala po malenom stanu s mokrom krpom natopljenom

smrdljivim sredstvom za čišćenje. Predivnu medenasto

crvenkastu kosu podignula je u punđu i uredno je spremila

pod bijelu pamučnu doktorsku kapu. Nježno roze ruke

zaštitila je žutim gumenim rukavicama, a rumeno lice

prekrila bijelom pamučnom maskom za usta.

„Odakle samo tih govana toliko?”, pitala se detaljno

brišući svaki dio stana. Proljeće je zasjalo i tek su

počeli izlaziti zeleni listići iz zimskih sablasno

golih grana uredno raspoređenih ispred njenog balkona.

Zvukovi raspjevanih ptičica izmiješali su se s jutarnjim

radijskim programom, a Zdenka je histerično trčkarala po

stanu uklanjajući i najmanju naznaku paučine uhvaćene u

tanašne mreže.

„Ne razumijem! Jučer sam temeljito očistila cijeli stan

i danas opet!”, razgovarala je sama sa sobom.

„Što bi bilo da ne čistim i ovo malo što uspijevam”,

pitala se mašući bijelom krpom iznad ormarića prekrcanog

knjigama. Dnevna soba bila je natopljena suncem što je

dopiralo kroz veliki otvoreni prozor; probijajući se

kroz još uvijek gotovo ogoljene grane što su se previjale

jedna preko druge. Zdenka je davala sve od sebe da njen

mali zaprešićki stan na zadnjem katu niske zgrade,

opkoljen malenim, zbijenim kućama u nizu, zablista za

sestru koja je telefonski najavila da dolazi. Nije bila

oduševljena iznenadnim telefonskim pozivom svoje sestre

Danice. Razmišljala je o tome kako bi bilo divno provesti

ovaj proljetni vikend sama. Olakšavajuća činjenica bila

joj je što će ovoga puta Danica doputovati sama, bez svoje

kreštave dječice koja bi svojim ručicama ostavile otiske

po njenom tek očišćenom stanu kao da oponašaju stanovnike

iz prapovijesnih spilja. Iako su joj bili nećaci, nije

ih pretjerano voljela. Nije ih ni mrzila. Jednostavno

nije osjećala ništa spram njih. Bila su to obična dječica

kojima je ona sasvim slučajno bila teta. Mali Marko i

Anita osjećali su da nisu pretjerano dragi teti Zdenki te

bi često ispitivali svoju majku: „Zašto nas teta Zdenka

ne voli?”, „Zašto je teta Zdenka ljuta na tebe što nas ti

imaš, a ne ona?” Kojekakvim pitanjima mudrovali bi malci

svaki put kada bi ih Zdenka otpratila i zaželjela im

sretan povratak kući.

Gotovo da je zaspala na balkonu, kada ju je iznenada

prenuo zvuk zvona. Odložila je šalicu kave na niski crni

balkonski stolić i uputila se prema vratima. Otvorivši

vrata, ugledala je ženu lijepog uskog lica. Kratka crna

kosa spuštala se od tjemena preko ušiju do ramena. Ispod

dugačkih crnih trepavica veselo su treperila dva smeđa

oka. Malen nosić iznad tanašnih usnica kao da je titrao

od veselja.

„Sestrice moja”, ushićeno je progrmila Danica. Bacila

joj se u zagrljaj, držeći u rukama dvije velike vrećice.

„Oprosti što kasnim. Dogodila se nesreća na autocesti

pa sam morala sići na državnu cestu”, ispričavala se s

osmjehom na licu.

„Uđi, uđi Danice”, uvela ju je u stan.

„Imam nešto posebno. Samo za nas dvije”, rekla je

Danica, pružajući joj jednu od vrećica.

„Danas slavimo”, nastavila je.

„Što je to?”, znatiželjno ju je upitala Zdenka.

„Nešto što se zagrijalo u autu i što treba ohladiti”,

namignuvši dala joj je do znanja da je riječ o alkoholu.

„Dugo se nismo zapile same”, nastavila je Danica, ulazeći

u stan. „Zapravo, nismo otkako smo završile gimnaziju”,

dodala je.

Zdenka je iz vrećice izvadila dvije boce crnog vina i

pažljivo ih odložila u hladnjak.

„Moram se osvježiti od puta”, izgovorila je uputivši se

u kupaonicu.

Zdenka je produžila u kuhinju izvaditi iz pećnice

pečeno pile natopljeno uljem i okruženo debelim pečenim

krumpirima. Boreći se s dubokom tepsijom upitala je

Danicu: „Kako to da Marko i Anita nisu došli?” Vadeći

veliki duboki protvan lagano se opekla i opsovala sebi

u bradu.

„Uvijek dođu s tobom”, držeći prst u ustima promrmljala

je.

„Što kažeš?”, upitala ju je Danica iz kupaonice.

„Zar nisi rekla da ne voliš putovati sama?” nastavila

je Zdenka pomno proučavajući opečeni prst koji se lagano

zacrvenio. Pustila je lagani mlaz hladne vode da ublaži

opeklinu. Obrisala je ruke i izvadila veliku srebrnu

vilicu i poveći nož. Orošena lica, s laganim crvenilom

u obrazima, Danica se neprimjetno naslonila na štok

kuhinjskih vrata.

„Pravo olakšanje!”, odahnula je.

„Ajme! Prepala si me!”, uznemireno se stresla Zdenka,

držeći desnom rukom zabodenu vilicu u kokošji batak.

„Jesam li ti lijepo rekla da ne trebaš ništa spremati”,

izgovorila je Danica, hineći ljubaznost.

„Ne budi smiješna. Naravno da trebam”, nadodala je

Zdenka.

„Sjedni. Za tren ću biti gotova”, posjela je sestru za

veliku drvenu kutnu klupu u dnevnom boravku. Zdenka je

sjela za mali stol prekriven bijelim stolnjakom. Izvadila

kutiju cigareta iz malene torbice, izvadila jednu i

zapalila.

„Još nisi prestala?”, dobacila joj je Zdenka iz

kuhinje.

„Ovo mi je zadnja kutija. Prekjučer sam odlučila da ću

prestati”, odgovorila joj je laganim osmijehom. Zdenka

ništa nije prokomentirala, samo se nasmijala.

„Što je? Ne vjeruješ mi?”, dobacila je Danica.

„Kažem ti. Ovo mi je zadnja kutija. Prekjučer sam saznala

da mi je zadnja”, nastavila je.

Zdenka se lagano nakašljala i ironično upitala: „Saznala?

To se saznaje?” - Danica je ispuhala dim cigareta gledajući

je tajanstvenim pogledom.

„Trudna sam”, izbacila je tu rečenicu kao iz topa. Zdenka

se ponovno opekla na obezglavljeno žilavo pile što je

razvaljano i otužno ležalo na leđima, tanašnim nožicama

dignutim u zrak kao da se predaje.

„Kvragu!”, opsovala je mašući rukom po zraku. Danica se

nasmijala. Uvukla dim cigarete i zadovoljno izdahnula.

„Kako to?”, glumeći zainteresiranost upitala je Zdenka.

„Hoću reći, koliko dugo?”, zbunjeno je nastavila.

Odložila je vilicu i rukom pridržavala zagoreni batak dok

ga je nožem odvajala od ostatka tijela. Komad po komad,

sada već neprepoznatljive životinje, odlagala je na

veliki bijeli tanjur što je stajao pored tepsije. Onako

rasječeni komadi još su se uvijek dimili.

„Mjesec i pol, dva možda, nisam sigurna”, odgovorila

joj je i dalje uvlačeći dim cigarete. Dnevni boravak bio

je ispunjen dimom preko kojeg se slamala svjetlost što je

ulazila u stan. „Moram pogledati na kalendar kada je Ante

zadnji put bio doma”, izgovorila je zamišljeno.

„Izgleda da svaki put kada se vrati s mora, ti ostaneš

oplođena”, podrugljivo uz smiješak dobacila je Zdenka.

„Trebala si djecu nazvati po imenima država iz kojih se

vraćao nakon što si ostala oplođena”, nastavila je istim

tonom. „Odlični suveniri, moram priznati.”

„Zdenka, nisam oplođena. Trudna sam”, nervozno je

primijetila Danica.

„Argentina”, dodala je Zdenka, ne doživljavajući laganu

sestrinu uskomešalost.

„Molim?”, zbunjeno ju je upitala.

„Argentina”, ponovila je gledajući Danicu kao da joj nije

jasno što nije shvatila. „Zadnje mi je poslao razglednicu

proesis

Pricaj mi o ocajuv v

crtež: Miraš Vuksanović

proesis

25

iz Argentine, naslovivši je najdraža ženina sestro

Zdenka”, nastavila je i dalje pažljivo secirajući jadno

pile. „Lijepo ime za kći”, izgovorila je suzdržavajući

se od smijeha. „Ako bude curica, naravno”, dovršila

je odlažući kokošje hrskavo krilo na tanjur sada već

ispunjen mnoštvom komada. Nakon što je napokon izrezala

cijelo pile, servirala ga je na stol. Dim cigarete

pomiješao se s parom što se dimila iz odsječenih komada

mesa što su uredno stajali poslagani jedno do drugog.

„Mogla bi pogledati je li se vino ohladilo”, podsjetila

je Danica da u hladnjaku leže dvije netaknute boce crnog

vina. Zdenka je ustala od stola, otvorila hladnjak i

zadovoljno izvadila jednu bocu. Otvorivši je, prvo je

natočila Danici, zatim sebi.

„To je Ante donio iz Argentine”, sa smiješkom je

prokomentirala Danica.

„Znao je da ćeš imati razlog za slavlje pa te pripremio”,

dobacila je Zdenka, žvačući komadić piletine poput

kaugume. „To je pravi muž. Misli na sve”, veselo je

promrmljala, vrteći jezik kako bi skinula komadić mesa

koji joj je zapeo među prednje, lagano razdvojene zube.

Sunce se već skrasilo negdje u daljini i iznenada je noć

izmigoljila van. Zdenka je upalila žarulju i umjetna se

svjetlost prolila po dnevnom boravku. Druga boca, gotovo

ispijena do kraja, stajala je do one s kojom su započele

današnji ručak. Danica se previjala na drvenoj klupi,

obloženoj tanašnom spužvom koja je poprimila obrise njene

stražnjice od cijelodnevnog sjedenja. Zdenka je jednu

nogu podvila pod stražnjicu, a drugu pustila da se lagano

ljulja; tren naprijed, tren nazad. Pokreti obiju bili su

lagani, nježni, kao u kakvom baletnom uprizorenju. Od

lagane pripitosti koja im se uvukla pod tijelo, glave su

im lagano klizile na ramenima, a teški kapci do pola su

prekrili vodenaste oči. Danica je usporeno uvlačila dim

cigarete, još usporenije otresla izgoreni dio duhana u

pepeljaru i tako opet, ponavljajući radnju, svaki put

identično, dok je Zdenka pažljivo, vrhom kažiprsta,

pravila krugove oko ruba visoke vinske čaše, tu i tamo

pjevušeći melodiju vječnog hita Danas sam luda.

„Mogu ti ispričati jednu priču?”, otežano je upitala

Zdenka. Danica je veselo mahnula glavom, oduševljeno

očekujući početak. Zdenka se nakašljala kako bi očistila

grlo. Otpila je jedan gutljaj crnog vina i započela.

„Pamtiš li moj najveći strah iz djetinjstva?”, upitala

je Zdenka sestru.

„Arahnofobija”, kroz smijeh je odgovorila Danica,

osjećajući veliko zadovoljstvo kao da je odgovorila na

točno pitanje na jednom od mnogobrojnih kvizova znanja.

Zdenka se nasmijala.

„Upravo tako!”, nastavila je Zdenka. „Nedavno mi

se dogodilo, kada sam radila generalku stana, nešto

neobično”, govorila je sporo, ubacujući svojim pauzama

dašak tajanstvenosti. Danica je od zainteresiranosti

zaboravila neko vrijeme povući dim cigarete, tako da je

dobar dio izgorio i prosuo se po stolnjaku.

„Ispod sudopera, na onim vlažnim cijevima, pronašla

sam paučicu”, trudila se govoriti što razgovjetnije,

ali jezik joj se svako malo zapleo od vina koje je kolalo

njenom krvlju.

„Kako si znala da je paučica?”, ubacila se Danica, sada

još više zainteresirana za sestrinu priču.

„Čekaj! Čekaj Danice!”, mašući tromo rukom ispred njenog

lica, Zdenka je hvatala zrak da nastavi započetu priču.

„Znala sam da je paučica zato što je bila okružena

mnoštvom malih jajašca omotanih u bijelu paučinu”,

prepričavala je s mnoštvom grimasa na licu.

„Kako znaš da nije bio brižan otac kojeg je žena

napustila i ostavila da sam brine za mlade?”, ozbiljno

je upitala Danica. Zdenka se grohotno nasmijala. Otpila

malo vina i obrisala usne dlanom.

„Naravno da nije bio mužjak. Koliko god mi bili odvratni

ti pauci, skidam kapu ženkama”, ozbiljno je odgovorila

na Daničino pitanje. „Odmah si olakšaju muke. Serviraju

mužjaka za ručak. Tako su zapravo i najkorisniji”,

ozbiljno je obranila svoju tezu. Danica se usuglasila

i povukla dim cigarete, gledajući ukošenim očima vrh

cigarete kako izgara i sve se više približava njenim

usnicama.

„Uglavnom”, nastavila je Zdenka, „nisam znala što

bih učinila. Nisam htjela uništiti kokon”, njišući se

na stolcu zabrinuto je prepričavala. „Pobogu milom, to

su joj djeca”, izgovorila je udahnuši cijelim plućima

zadimljeni zrak što se krivudao dnevnim boravkom.

„Zasigurno je bila sva u panici. Žena majka, životinja

majka, sve su to isti osjećaji. Nisam to mogla učiniti”,

dovršila je primivši se za glavu. Danica je, ne spuštajući

pogled sa Zdenkinih očiju, vrhom cigarete očistila

pepeljaru prepunu opušaka i stisnula cigaretu o dno kako

bi ugasila opušak.

„I, pričaj, što si napravila?”, nestrpljivo je poticala

Zdenku da nastavi s pričom.

„Skupila sam hrabrosti. Uzela gumene rukavice i

premjestila jajašca s majkom u akvarij u kojem bivši

stanovnici, one blentave ribe koje sam dobila za jedan

od rođendana od isto tako blesavih kolegica s posla, nisu

poživjele dugo, ali akvarij je ostao.”

„Ne seeeri!”, iznenađeno, pogledom punim divljenja,

vrisnula je Danica. Uzela je kutiju cigareta, nespretno

izvadila jednu, pripalila je, udahnula dim i odložila na

rub pepeljare, čekajući da Zdenka nastavi s pričom.

„Neko vrijeme ništa se nije događalo”, nastavila je,

zadovoljna što je uspjela zainteresirati Danicu. „Ženka

je uglavnom bila ukipljena, a bijela paučina debela

poput kakve loptice za golf, možda veća, stajala je kao

smrznuta u vremenu.” Zdenka je ispila zadnju kapljicu

iz lijepe kristalne čaše. Nagnula ju je još jednom,

očekujući da će vino poteći ni otkud.

„No, jednog poslijepodneva, nakon što sam se vratila s

posla, akvarij je bio ispunjen mnoštvom odvratnih malih

paukova”, zgroženo je nastavila Zdenka. „Prizor je bio

zastrašujuć. Naježila sam se od glave do pete”, jedva je

izgovorila rečenicu do kraja, štucajući na svaku drugu

riječ.

„Prepala sam se, Danice”, govorila je kao da se

opravdava. „Prepala sam se kao nikad prije. Jedva sam

disala”, dok je izgovarala hvatala je zrak kao da se

guši. Danica ju je gledala, spuštenim kapcima do pola,

glavom naslonjenom na dlan koji se njihao lijevo-desno.

„Pokušala sam se sabrati”, panično, ubrzano i sa suzama

u očima nastavila je.

„Uzela sam akvarij. Jedva. Skoro sam povratila. Želudac

mi se dignuo do grkljana”, sve brže i brže izgovarala

je, mašući rukama oko kojih se čistio zrak od dima što

se protezao od stola do plafona. „Osjetila sam gorku

bljuvotinu u ustima, Danice”, postepeno usporavajući,

nastavila je.

„Uzela sam šibice”, spustila je glavu, držeći se za

čelo. „One kojima palim plin”, nastavila je.

„Zapalila sam rolu toaletnog papira, Danice moja”, sa

suzama u očima davala je sve od sebe da dovrši priču.

„Tako sam je olako bacila u akvarij”, završila je sa

suzama što su se spuštale niz ožaren obraz preko brade

do bijelog stolnjaka. „Dala bih se okladiti da sam čula

jauk u toj staklenoj kući koja je postepeno postajala sve

crnja”, izgovorila je gledajući Danicu ravno u oči.

„Mislila sam da se mogu nositi sa svojim strahovima,

Danice”, izgovorila je trijezno, kao da ni kap alkohola

nije strujila njenim tijelom. „Ali gadno sam se

prevarila, sestro. Prevarila sam se baš kao onoga dana

kada sam sva u strahu raširila svoje tanašne djevojačke

noge na onom hladnom željeznom stolu. Prevarila sam se

baš kao onog jebenog dana kada si me čekala u čekaonici

dok je doktor palio moju djecu”, izgovorila je gledajući

sestru preplavljenu očajem iznenadnog triježnjenja.

Kristian Župan

26

proesis

SEDIM na klupi i posmatram Grad pod maglom.

Okrećem glavu očekujući poznat ženski lik.

Teški kašalj je dopro iz pluća dok je sprej

Aentolin, koji širi bronhije i olakšava

disanje, strpljivo čekao u džepu farmerki.

Napipao sam pumpicu i zaključio da još nije

vreme za nju.

Vazduh je danas čistiji, količina

radioaktivnih Emo čestica je u granicama

dozvoljenosti. Nežni dodir vetra po licu,

trenutak opuštanja, pauza za rokadu misli.

Vibracija mobilnog telefona u džepu i nagli

trzaj noge. Izvadio sam telefon i javio se.

Odašiljanje poruka kroz iznajmljenu

stvarnost.

Mia je čvrsto stezala pištolj u ruci.

Vrelina asfalta, nesnosna toplina,

koračanje kroz napregnuto polje realnosti.

Apokaliptično okruženje uvelih zgrada.

Čelične konstrukcije odašilju poruku

stvarnosti. Gde je veliko dostignuće ljudske

genijalnosti? Košmar se proteže dok tople

noći smenjuju vrelinu dana, vetar se čeka kao

prosvetljenje, a kapi kiše kao eliksir života

prolete usnulim gradom jednom mesečno.

Obrisala je znoj sa čela i zastala da

osmotri okolinu. Napušteni centar, usijani

beton, prelamanje sunčeve svetlosti o

prozorska stakla. Gladne zveri ostavljaju

trag urina koji vonja teškim, jakim mirisom.

Mia je oprezno nastavila put,

koncentrišući se na šumove oko sebe. Potmula

buka donosi nagoveštaj neprilike. Bande su

otkopale ratnu sekiru čekajući strpljivo

da oni sa suprotne strane naprave pogrešan

korak. Odstrel za smanjenje nataliteta

koristio je prirodno gorivo u nedostatku

rad Bojane Jarošenko

IZNAJMLJENI G R A D

27

proesisprerađene nafte: vozila su se kretala na

ljudsko-solarni pogon.

Prošla je ceo napušteni kvart i manju divlju

deponiju. Spazila je devojku na izmaku snaga.

Ulagala je poslednje atome svog bića da se

održi na nesigurnim nogama. Smrad para plućnu

maramicu, sekret klizi niz grlo unoseći

nove bakterije koje razjedaju tkivo, a imuni

sistem vrišti u prazno. Suva, ispucala usta

sa krastom u uglu, svrab, ulepljena majica,

kosa vezana u rep. Čuje se buka kamiona koji

donose novu količinu đubreta. Nada u očima

devojke, staklasti sjaj u nepreglednom moru

šarenog otpada. Moći će ponovo da zaroni i

traži zakopano blago Atlantide. Pogledala je

u pravcu iz kojeg je dolazila Mia i ravnodušno

nastavila da pretura po smeću.

Mia je pogledala na sat i ubrzala korak.

Kasnila je, a smena nije mogla da čeka. Počela

je da trči dok je otkucaje srca osećala kao

blago pulsiranje u glavi. Zna da su zveri u

blizini, oseća njihovo prisustvo, poglede

koji se lepe za nju. Moram da ih ignorišem i

stignem na vreme, mislila je, Alex me čeka!

„Halo!” Ništa se nije čulo sa druge strane

žice. „Halo, ko je?”, pitao sam, nervozno se

vrpoljeći na klupi. Čuo sam teški kašalj i

ritmični škripavi zvuk. Ustao sam i prekinuo

vezu. Vratio sam telefon u džep i počeo da

se osvrćem oko sebe. Iz pravca Grada čulo se

prigušeno zujane velikog generatora, dok

je svetla crvena tačka snajpera šarala po

mojim leđima, strpljivo čekajući da napravim

pogrešan korak. Počeo sam da se preznojavam.

Proklete zveri, samo da joj se nešto nije

desilo!

Sve ovo je jedan veliki Biznis, borba za

opstanak u kojoj jači, oni koji su prolili

nevinu krv, ostaju na istim pozicijama.

Dogovor je ovakav: svaki dan je nova šansa da

dobijem metak u glavu. Kad Mia dođe, čekaću

je sa paketom u kojem se, pored hrane i flaše

vode, svakog ponedeljka nalazi i puna baterija

za mobilni telefon.

Uputivši se prema Gradu, imam dvanaest

sati da obavim zadatak. Ubijam zveri, jer

njihova tela koristimo kao pogonsko gorivo.

Mi smo robovi društvenog poretka, marionete u

rukama moćnih. Status na društvenoj lestvici

automatski određuje naše mesto u sistemu koji

mora besprekorno da funkcioniše.

Niko od nas nije ni gladan ni žedan, nosimo

kvalitetnu odeću i koristimo jake lekove u

slučaju bolesti. Paze nas kao kućne ljubimce

dok obavljamo njihove prljave poslove. Krvavi

smo do zuba, izvežbani da ubijamo zveri i

ljude. Ne biramo sredstvo, preživljavanje je

dovoljan motiv. Podli kučkini sinovi nas drže

na lancu bacajući svaki put sve ukusniju kosku

kojoj ne možemo da odolimo.

Subota i nedelja su

slobodni dani za povlašćeni

broj Čuvara Grada. Dobijamo

nagrade u vidu masaža,

bazena, orgijanja u Palati

ljubavi, alkohola, ekstazija,

hašiša i kokaina. Sa animalnom

euforijom dočekujemo te dane, zaboravljajući

na svu prolivenu krv, čisteći podatke

nataložene na mentalnom ekranu, brišući svaki

trag neprijatnog osećanja izazvanog radnim

danima.

Na rođenju su nam u tela ugradili čipove

koji pokazuju naš položaj u prostoru. Ne

postoji način da se čip izvadi. Mnogi su

pokušali i završili kao gorivo.

Magla se lagano spuštala na Grad. Poput

organizma, svetla su počela da se pale

stvarajući efekat disko kugle po obodima

nebeskog svoda.

Mia se, kupajući u znoju, približavala

mestu na kojem sam je čekao. Video sam njenu

vitku siluetu kako prelazi ulicu koja izlazi

pravo na park i uzanom stazom prilazi klupi

kraj koje sam je, uznemiren, čekao. Pogledao

sam na sat, registrovao još jedno poniranje

vremenskog tesnaca. Seo sam na klupu ubrzano

dišući. Kapi znoja slivale su se niz moje lice

dok se daleki horizont približavao. Teskoba u

grudima i ledena jeza u rukama. Je l’ ovo kraj

pre vremena? Pokušavao sam da umirim disanje

ne znajući šta se dešava sa mojim telom. Znoj

mi je izbijao po celom telu. Ličio sam na

sunđer koji upija svaki komadić magle.

Krajičkom oka sam spazio Miu. Ustao sam

i privio je na grudi. Trenutak spajanja,

toplota osobe koju volim, promena moje moždane

frekvencije i bezbedno prizemljenje. Suze su

nezaustavljivo krenule.

Nema izlaza, samo sluzavi tragovi

čudovišta, olinjala nada da će do promene

dođi, da ćemo jednog dana raditi neke druge,

lepše stvari.

Pogledao sam u Miine umorne oči i prepoznao

vapaj bespomoćnosti pomešan sa osećanjem

sigurnosti. Čvrst zagrljaj i mentalna

povezanost. Moramo da nastavimo dalje.

Grad se pod nama oblizivao, čekajući novi

zalogaj, stvarajući neonski oreol odsjajem

reklama, brišući fizičku konekciju sa

jedinim bićem koje volim na ovom svetu. Deca

noći su proždrljiva, halapljivo čekaju moj

pogrešan korak. Udaljavao sam se nesigurnim

koracima, ostavljajući za sobom Miu, noseći u

sebi ljubav, jedinu koja može da me natera da

preživim i dočekam jutro.

Možda.

Aleksandar Stošić

28

proesisRUZNA DEVOJKA KOJA JE RAZBILA SVOJE OGLEDALO

Mrzela je to

glupo, ružno

lice koje

je bledo

buljilo

u nju iz

ogledala,

pomalo

zamašćenog i

isflekanog.

Ona je oduvek

bila nemarna

i nikad nije

mogla da

se seti da

ga obriše.

Međutim,

zašto bi

to uradila? To bi joj, uostalom, zasigurno

omogućilo da još jasnije vidi svoju ružnoću.

Stajala je i gledala. Detalj po detalj,

komadić po komadić svoje blede, suve kože. Kada

bi se malo namrštila, na čelu bi joj se pojavile

dve zakrivljene crte, jedna duža, i ispod nje

jedna kraća, koje su izgledale jako glupo.

Brojala je bubuljice. Skoro uvek je to radila, i

broj bi varirao, ali nikad nije bio nula. Rekord

joj je jako davno bio tri, ni ne seća se kada,

ali tada je sigurno bila veoma srećna. Sada ih je

bilo 18, mada možda i 19, jer nije bila sigurna

da li je to ispod desnog oka jedna ili dve. Sve

ih je pažljivo posmatrala i pipala. Najviše je

mrzela one tri na čelu, bile su jako velike,

jako crvene i jako su bolele. Što je najgore,

nikako nije mogla da ih sakrije, uvek bi se

videle, koliko god pudera stavila. Mučila ju je

ona na levom obrazu. Ta je već stara i potpuno

suva, ali je jako velika, moguće je da će ostati

i neki ožiljak, jer je toliko puta kopana i

stiskana i kidana, da se i deo kože oko nje počeo

perutati. Ah, da su samo bubuljice problem.

Razmišljala je o svojim obrvama. Koliko god

da se trudila, uvek su imale neki bezvezni

oblik. Takođe, nikad nisu bile iste, desna je

bila deblja i kraća,a leva tanja i duža. To je

zbog mladeža koji je imala ispod leve i koji je

uveliko ometao oblikovanje. Zapravo, bilo ih je

i nemoguće lepo oblikovati jer su dlake nekako

predugačke i uvijaju se. To je taj dlakavi gen

sa tatine strane. Zbog njega je morala i da čupa

dlačice iznad usana onim voštanim trakicama,

a to je prilično bolno. Oči bi joj se uvek

napunile suzama kada bi to radila, a što je

najgore, uvek bi nekoliko dlačica ostalo, i njih

nikako nije mogla da skine. Upravo je gledala

te dlačice, toliko se približila ogledalu da

je mesto ispod njenog nosa postalo zamagljeno.

Ispod njenog prćastog, širokog nosa, na kome

je bilo neizbrojivo mnogo malih crnih tačkica

kojih nije znala kako da se reši. Pokušavala je

često da gurne glavu u šerpu sa vrelim čajem od

kamilice i tako čeka da joj se lice dobro napari,

a potom da ukloni sve te nečistoće kada bi joj se

pore raširile. Ali, posle toga bi bila sva crvena

i to crvenilo nije prolazilo nekoliko dana, a

nos joj je izgledao veći od svih tih nateklina...

Golicalo ju je u obrazima, to se obično dešavalo

kada je tužna i očajna, a ni sama ne zna zašto.

I što je duže gledala u ogledalo, to je bivala

sve očajnija. Ali nije mogla da prestane. Kakva

je to kosa uopšte, taj nedefinisani haos koji

joj je štrčao sa glave! Pomišljala je često, u

napadu besa, kada nikako nije mogla da namesti

te nazovi kovrdže, da se ošiša, skroz, skroz na

kratko. Ali, bila je svesna da bi tako bila još

odvratnija. Da joj je, na primer, gornja usna

malo punija nego što jeste, možda bi ipak i dobro

izgledalo. Mislia je da ima zanimljiv oblik

usana, nekako srcast, ali je mrzela što joj je

gornja usna previše tanka. Kada se nasmeje,

onako jako, zubi iskoče i ona se maltene ni ne

vidi.

Odjednom, dok je mislima bila negde daleko,

shvatila je da se ogledalo slomilo. To je zaista

čudno. Stajala je i zbunjeno gledala u krhotine.

Ne, nemoguće je da ga je ona slomila, pa samo

se gledala. Ali, ko bi ga drugi slomio ako nije

ona. Možda se samo slomilo? Za trenutak je

pomislila da je to tačno, međutim, razuverila se

kada je videla da su njeni dugački, tanki prsti

krvavi i puni posekotina. Ona ga je slomila. Ona

je kriva što ga nema, što je uništeno. Osetila

je mučninu u stomaku, a oči su joj se napunile

suzama. Ona je kriva. Zašto nije osetila bol?

Krv kaplje sa njenih prstiju po komadićima

ogledala koje je volela, a ona i dalje ništa ne

oseti. I dalje joj nije jasno.

Celu noć je plakala i lepila komadić po komadić

razbijenog ogledala. Volela ga je, iako je

mrzela i večito bila nezadovoljna onim što je

videla u njemu. Lepljenje je bilo poput slaganja

puzli, a to joj nikad nije išlo. Posekla se još

par puta na oštre ivice, ali ponovo nije osetila

ni najmanju bol. Suze, krv i lepak bili su na

njenom licu, u njenoj kosi, na njenoj previše

tankoj gornjoj usni. „Izvini,izvini,izvini”,

govorila je krhotinama, ali, naravno, nije bilo

nikakvog odgovora.

Završila je i ponovo se pogledala. Više ništa

nije bilo isto. Ogledalo je izgledalo jadno

i tužno, iako tako teškom mukom sklopljeno i

zalepljeno. Lepak je curio niz njega, a krv

je bila razmazana po skoro svakom okrnjenom

deliću. Jedan deo je falio, baš negde u sredini,

jedan jako mali deo. Verovatno zbog toga nije

ni mogla da ga pronađe. Imao je oblik pomalo

zakrivljenog srca. Baš takvo srce je jednom

poklonila nekom.

Stavila je ogledalo u stranu. Teško joj je, ali

sama je kriva. Nikada više se neće ogledati u

njemu.

RUZNA DEVOJKA KOJA JE RAZBILA SVOJE OGLEDALOO

Katarina Radić

crtež: Čila Šimurda

proesis

29

kakav si ti zadivljujući crtež u svoj svojoj mekoći i bestijalnosti

kako ti telo opipljivo tone u ove fine bele jastuke zavodljivo kao u maneove kurtizane

ništa nije adekvatno razgraničeno ni ramena ni bradavice ni stomak na pliš

to je ono što me frustrira kao muškarca željnog lepote kad gledam da ponovim reči mike bal

to žensko telo to je ono što izaziva bes to kad te razgledaju gde prvo da gledam*

mogla bi jedanput da izađeš na prozor na balkon sa ćilimom čaršafom

iz političkih razloga ni o čemu ili o nečem drugom pričam ti

o samurajima i hamurabiju o fejsbuku istorije tako da spojim

tebe sa leptirom da sam leptir sam da imam vezu u opštini

da ne moram da čekam red za bilo kakav papir na primer venčani list

kada bi htela nama bi tad i hor slavenski pevao opet javno

sva ta deca lako je njima niti brige niti pameti odavno

ja se uvek budim rano u zoru i gledam u prazno bez sadržaja

neko nebo neke zgrade neki ljudi pod navlakom zaborava zato

i tebe budim jer smo novi jer smo spremni na sve i one poljupce s jezikom lubenice

jer ne znamo ko smo jer nismo niko i ništa

u ovom svetu masovnih komunikacija

ne znam šta bih ti rekao i što kažem

ne znam šta kažem nemušt sam sav

Hajde da crtamo pticu,

Ja ću biti drvo – a ti budi kavez,

Najteže je naslikati pticu,

sa svim tim bojama i bespućem

u mislima, raskriljenih ruku

nad nesanicom i ravnicom, sa

beznađem istisnutim po sredini

palete, zeleno se nastavlja na

zeleno, žuto umire u žutom,

plavo je bedem ptičjeg odsustva

i nečija radoznalost u pogledu,

najteže je naslikati noć,

dok zvezde sijaju nad rekom,

nacrtaj put ka poljima u daljini,

potom i stablo izvijeno maglom,

usni san od korena do lista,

a kad ponovo probuđena izjutra

naslikaš nebo i otvoriš kavez

utisnut bojama

- ja ću biti stablo na kraju puta –

Ptica će doleteti sama.

Na rame navučem kaput;

Pod pazuhom ruke hladne.

Sa severa pokrenu se

Vetar tih i lak.

Kraj mene spusti se list.

Odavno je pao i mrak.

To sam hteo da ka`em

~ekam~ekam

sva tvoja

Spasoje Ž. Milovanović

Dalibor Banović

Tomica Ćirić

Aktovi, lavirani crtež;rad Verice Ilić

*vidi: Mike Bal, „Oko njegovog gospodara“,

http://www.zenskestudie.edu.rs, 7.2.2011.

svanuca/

30

DA. Uistinu čudni su putevi Gospodnji. Čudni i

nepredvidivi.

Kao što se već uobičajilo, na prelomu vekova

najčešće se postavljalo pitanje: Šta donosi sutra?

Kakve će biti godine koje dolaze? Tako je bilo i na

izmaku XX veka. Najviše se govorilo i pisalo o tome

kakva nam se budućnost smeši.

I vidovnjanaci, i proroci, i astrolozi, i teolozi,

i futorolozi, punili su stranice dnevnih i drugih

listova, utrkujući se ko će sumornije da najavi

da ćemo se svakodnevno gušiti u nepodnošljivom,

takoreći ubitačnom zagrljaju dosade. Ubeđivali nas

da nema govora o tome da nam se nešto neobično ili

dramatično može dogoditi, da će sve biti isto ovako

kako je i sad, ili zanemarljivo drugačije. Rečju, da

ćemo se udaviti u nesnosnoj žabokrečini učmalosti i

monotonije.

Međutim, nije protekla ni decenija, dogodilo se

pravo pravcato čudo!

Na volšeban način napustivši svoje kaveze, zveri

su na prepad savladale svoje usnule čuvare, i

preuzele kontrolu nad gradskim zoo-vrtom. A svog

vođu, odvažnog šakala zvanog Svileni, aklamacijom,

kako prevratnicima i dolikuje, ustoličile za

vladara, upravnika Vrta. Šta reći, bila je to zaista

prvorazredna senzacija. Skandal koja je iz našeg

grada definitivno proterao čamotinju. Pričalo

se i pisalo o tome i nadugačko i naširoko. Kako

i ne bi, takve vesti se naprosto gutaju, od njih

zastaje dah, one raspamećuju. I staro i mlado, i

lepuškasto i ružnjikavo, i bosonogo i golotrbo, i

učeno i preučeno, i kočoperno i tunjavo, i nabokano i

gladnjikavo, i gizdavo i slinavo hrlilo je put Vrta,

da se sopstvenim očima uveri da li je to istina, ili

samo vešt marketinški trik gradskih vlasti i uprave

zoo-vrta.

A, imali su se u šta i uveriti.

VRT DOBRE NADE i OAZA MIRA I LJUBAVI - pisalo je na

bedževima, duksericama, majicama, kapama i ostalim

drangulijama, što su tekoreći niotkud osvanule

ispred kapija Vrta, na tezgama dovitljivih trgovaca.

A iza kapija Vrta: tigrovi igraju trule kobile,

panteri slažu domine, medvedi imitiraju majmune, a

ovi plešu, plešu, vučice toče limunadu, tigrice dele

sladoled. Kao da je načas oživeo svet mašte Volta

Diznija. Mnogi posetioci su bili šokirani, mnogi

užasnuti, mnogi, pak, pokolebane vere u sopstvenu

moć rasuđivanja, s pravom pitajući se kakva li će još

čudesa iznedriti dvadeset prvi vek. I era Vodolije.

Ali, pođimo redom.

Među zlosrećnim čuvarima Vrta, niko nije ni

slutio ni pomišljao da bi tako nešto moglo da mu

se zalomi, takva blamaža da bude zatvoren u kavez,

poput majmuna ili hijene. Niko. Nikada. Možda baš

zahvaljujući tome, novi gospodari Vrta trudili su

se da prema njima budu maksimalno predusretljivi.

Nije im padalo na pamet da im se svete za to što su ih

ovi kinjili tolike godine. Naprotiv. Rasporedili

su ih po kavezima strogo prema starešinstvu, nije

bilo protekcije. Veća „zverka“ u kavez veće zverke,

manja „zverka“ u kavez manje zverke, i tako redom.

Dakle, svrgnuti nadzornik „baškario“ se u kavezu

aktuelnog nadzonika; a aktuelni nadzornik zaseo je

u kancelariju svrgnutog nadzornika. Da čudo bude

veće, čuvarima nije trebalo previše vremena da

se adaptiraju na nove okolnosti, na život oivičen

kavezom. Istina, nisu oskudevali ni u hrani ni u piću

ni u drugim potrepštinama. Kao i ostali štićenici

Vrta, dobijali su svoja sledovanja tačno u minut.

Ako je verovati glasinama, neki od njih nisu imali

nikakvih primedbi na smeštaj, a ni na tretman.

Štaviše, pročulo se da im je tu, u kavezima, bilo

ugodnije nego sa svojim ukućanima. Pa ko hoće da

veruje neka veruje.

A, što se preostalih žitelja Vrta tiče, sudeći po

njihovim reakcijama, bolje da do prevrata nije ni

došlo. Bolje da je sve ostalo po starom. Slonićima,

zebrama, labudovima, kengurima, čivavama, da

pomenemo samo neke, ne samo da nije bilo milo što

su njihova dojučerašnja sabraća i sapatnici sada

gospodarili Vrtom, već su bili, najblaže rečeno,

ogorčeni takvim razvojem događaja. Otvoreno

foto: Siniša Trifunović

proesis

Legenda o Svilenom i cetrdeset Vrdalama

v

pokazujući svoje nezadovoljstvo, bojkotovali su

ih, štrajkovali glađu, šta sve nisu radili. Ali,

koga je briga za to. Svak je gledao sebe, a njih niko

ništa nije pitao. Premda se njih ponajviše ticalo

ko vedri i oblači u Vrtu. Jednostavno: novi poredak

– ili se uzmi u pamet ili beri kožu na šiljak!

No, da se vratimo Vrdalamama, novim gospodarima

Vrta.

Opijeni zavodljivom arijom slobode, bili su i više

nego čvrsto rešeni da ne pokleknu ni pred kakvim i

ni pred čijim pritiscima. Ni za šta na svetu ne bi

više nekome drugom prepustili upravu nad Vrtom.

Niko im ništa nije mogao, mada su se mnogi oštrili

da im stanu na put. Kako su samouvereno govorili,

da ih svojski izlemaju ne bi li ih naučili pameti,

i jednom zasvagda skrkaju tamo gde im je i mesto,

natrag u kaveze. Neki, istina malobrojni, osmelili

su se da na njima oprobaju sreću, i, naravno,

izvukli deblji kraj. Novi gospodari Vrta nisu se

libili da im očitaju bukvicu kakvu zaslužuju. Očas

posla bi im pokazali šta sve znaju i šta sve umeju

kada im neko nasrne na poziciju u društvu, i na

život. A, ako pitate za organe reda – da raščistimo

odmah i to – nije im rečeno da intervenišu protiv

Vrdalama, jer su zveri, kao što se već zna,

zaštićene zakonom. A prema mišljenju Vladinih

uvaženih pravnih eksperata, prevratom u Vrtu

ustavni poredak nije bio doveden u pitanje, pa onda

ni vojsci nije bilo naloženo da se umeša. Mada su

to mnogi priželjkivali. A, kako se moglo čuti, za

tu opciju najviše su bili zagrejani neki nezavisni

politički analitičari lišeni ideoloških i drugih

prerasuda, zatim pojedini uticajni funkcioneri

Vladinih tajnih službi, par ministara sa i bez

portfelja, jedan ili dva profesora univerziteta i

zanemarljiv broj psihopata A javni zahtev za tim

istaklo je nekoliko nevladinih organizacija, i to

iz provincije. Ali, na njihovu veliku žalost, kao

što smo već rekli, do toga ipak nije došlo. Novi

gospodari Vrta spokojno i sa uživanjem su obavljali

svakodnevne poslove.

A sve im je išlo od ruke, što se organizacije

tiče – čista desetka. Znalo se ko kosi, ko vodu

nosi; nije bilo nikakvih improvizacija. Od njih

četrdeset, više od polovine bilo je angažovano

na uređenju i održavanju Vrta, a ostali su se

smenjivali u obavljanju drugih, svakako ne

manje važnih poslova kao što je nabavka hrane,

prodaja ulaznica, obezbeđenje Vrta, marketing,

organizacija kulturno-zabavnog života i slično.

Inače, nije nikakva tajna da je inteligencija,

a posebno ona humanističke provenijencije, među

prvima prigrlila novu vlast i dala nemerljiv

doprinos novoj organizaciju života i rada u Vrtu.

Tako da su promocije knjiga, književni susreti

i mitinzi poezije u Vrtu bili česta, gotovo

svakodnevna pojava. A, da pomenemo i to, Vrdalamama

je naročito prijalo, da ne kažemo imponovalo,

društvo poeta, što je sasvim razumljivo, imajući u

vidu da je malo ko osim njih redovno dolazio u Vrt

u pratnji svojih kućnih ljubimaca. A o poetesama i

njihovim ljubimčićima da i ne govorimo.

I pored nezapamćenog interesavanja za sve što

se događalo u našem „Vrtu dobre nade“, do većih

gužvi pred njegovim kapijama dolazilo je veoma

retko, i to uglavnom prilikom organizovanih

poseta. Naročito kada bi vaspitačice s teškom

mukom uspevale da disciplinuju razdraganu dečicu

opijenu srećom što su konačno ovako džumle isparila

iz vrtića. Ili, kada bi mnogi razredni starešina

ili vođa puta ciktao do neba rasrđen na zabludele

parove školaraca pogođenih Amorovom strelom; ni

svi resursi Interpola ne bi bili dovoljni za njihovo

pronalaženje po lagumima, ćoškovima i padinama

naokolo Vrta. Ili prilikom poseta radnih kolektiva;

i tada bi Amor bio najčešće, i to po zlu pominjano

ime. Jadni radnici, i još jadniji direktori.

A sad nešto i o školarcima, i to onim najmlađim.

Klinci-prvaci su svojim prisustvom, svojom

maštom i kreativnošću, davali posebnu draž

„Oazi mira i ljubavi“. Stvarali prepoznatljiv i

neponovljiv štimung. Kada bi posvršavali svoje

domaće zadatke i ratosiljali se drugih obaveza,

Vrt bi preplavili Kadišoni, Sneguljice, Iznogudi,

Moćni rendžeri, Nindža kornjače, Rz brzotrzi,

Svemirci, mnogobrojni i raznoliki transformersi.

Ushićeni, trčkarali bi sa jednog na drugi kraj

vrta, skakutali za raznobojnim balonima i

zmajevima, a samo neki od njih, i to oni koji bi tu

počast i zaslužili, mahali bi svetlećim mačevima

i transparentima sa likovima svojih novih idola,

Vrdalama. A, da čudo bude veće, ne pitajući i ne

konsultujući nikoga, njihovog vođu, Svilenog,

proglasili su čak za svog Boga. Za razliku od

drugih, deca su očito znala šta rade i pri tom se

lepo zabavljala.

Malo, malo, pa bi došao ponedeljak, a to je

značilo da je vreme za novu svetkovinu njihovom

Bogu Svilenom u čast. Nepodeljeno je mišljenje da

su to bili pravi praznici za oči i za uši, uživali

bi svi koji bi se u to vreme zatekli u carstvu

Vrdalama. A ozareni i ushićeni klinci vredno bi

izvodili svoj program, ne mareći ni za sve brojniju

publiku, ni za svoje načisto sluđene učitelje

i učiteljice. Kao ni za čitave svite eksperata

Ministarstva prosvete, ozlojeđenih zbog njihove –

kako se moglo čuti – nepojmljive drskosti da pored

brojnih sugestija prilagođenih njihovom uzrastu,

svakodnevno im upućivanih sa školskih katedri i

sa malih ekrana, sama izaberu svetinju kojoj će

se klanjati! Pevali bi prigodne pesmice Svilenom

u čast, izvodili gotovo do savršenstva uvežbane

skečeve, lutka-igre i plesne akrobacije.

„Mi imamo svoga Boga, svoga Boga, zver-Boga,

Mi imamo svoga Boga, svoga Boga Svilenoga...“

Upravo jednog od tih dana, koje su i Vrdalame

i dečica s nestrpljenjem iščekivali, došlo je

do neviđene pometnje. Na blagajni je ponestalo

ulaznica a pred kapijama Vrta tiskale su se

nepregledne mase sveta. Šta ćemo sad, pitali su

se unezvereni gospodari Vrta. Nije se imalo šta

čekati, moralo se delati. Ustalasana masa samo što

nije oduvala već rasklimatanu ogradu Vrta. Među

usplahirenim Vrdalamama, samo je Svileni, samo

on znajući kako, koliko-toliko uspevao da sačuva

prisebnost. Slutio je da se radi o sabotaži, jer

da ostanu bez ulaznica baš u ponedeljak, kada je

najviše posetilaca, to ni u jednom drugom slučaju

ne bi moglo da se dogodi. Ne mogavši da smisli

neki razboritiji i pronicljiviji plan, uputio

je dvojicu najhitrijih Vrdalama, kojote Munju i

Lakonogog, u poverljivu i krajnje opasnu misiju.

Trebalo je krišom da se iskradu iz Vrta i, kako

god znaju i umeju, što je moguće pre, probiju do

najbliže štamparije. Za divno čudo, to im je i pošlo

za rukom, ali iznenađenjima nikad kraja. Njegove

misionare dočekao je hladan tuš: Vladina uredba o

zabrani štampanja ulaznica za zoo-vrt!

„Tako znači!“, razgoropadio se Svileni saznavši

za to. „Ipak je u pitanju zavera. Ipak im je pošlo za

rukom da zavrbuju i nekoga među nama. Da mi je znati

koga, ovim rukama bih ga zadavio! Ali, neka se ne

31

proesis

opservacijaraduju pre vremena. I mi konja za trku imamo!“

Smesta je izdao naredbu o izmeni režima pri ulasku

u Vrt. Prema njegovoj zamisli, posetioci neće više

dobijati uobičajene ulaznice, već – ugrize. Naime,

blagajnici bi trebalo da ugrizu za ruku svakoga ko

plati za ulazak u Vrt. One koji nameravaju da ostanu

duže, dvaput, a one koji nameravaju da u prijatnom

ambijentu Vrta provedu samo sat-dva, njih jednom. Iz

tog režima, iz razumljivih razloga, bila su izuzeta

samo deca.

Rečeno – učinjeno.

I, mada je, istina, bilo početnog nesnalaženja,

svakojakih komentara, negodovanja, nerazumevanja,

pa i sablažnjavanja, ubrzo se pokazalo da je to

bio pravi potez. Gužve pred kapijama je nestalo, a

Vrdalame su konačno mogle da odahnu. Blagajnici su

zadovoljno trljali ruke. Svileni je likovao.

Međutim, još jednom se pokazalo da je stvarnost

varalica sa istančanim smislom za ironiju i

lukavstvo.

Među posetioce nehotice je bilo bačeno seme

razdora. Kako je vreme odmicalo, sve više su se

pitali kako to da neke ugrizu dvaput, a neke samo

jednom. Zašto se niko nije udostojio da im objasni

o čemu je reč. Nije im bilo pravo, a opet, iz njima

neobjašnjivih razloga, nisu imali ni isti tretman.

Jedni su dobijali više sladoleda, a drugi više

limunade. Svašta se vrzmalo po njihovim, zlostima i

opačinom zatrovanim moždanim vijugama, a odgovora

niotkud. Ne mogavši da pređu preko toga, da se

opuste, da se predaju nekoj od brojnih zanimacija

koje je nudio Vrt, počeli su da sumnjiče jedni druge.

Verovali ili ne, oni što su bili overeni s jednim

ugrizom, bili su kivni na sve druge zato što su samo

pravili gužvu, i to namerno. Opanjkavali su ih da ne

umeju da se druže ni sa ljudima ni sa životinjama.

Oni drugi, što su primili dva ugriza, frktali su pak

na one prve, zato što posebnu naklonost iskazuju

prema jednim a zapostavljaju sve druge stanovnike

Vrta. Ako nemaju ljubavi za sve – govorili su – onda

neka se tornjaju odavde! Vrtom se širio prezir,

podozrivost poput infekcije prelazila s jednih na

druge. Mic po mic, i njihova netrpeljivost narasla

je do nepodnošljivosti. Došlo je i do prvih koškanja

i ozbiljnijih svađa. Činilo se da će svaki minut

sve mržnje i svi animoziteti i ovoga i onoga sveta

suknuti iz njih.

Nije izbilo ni podne, a blagajnike je već savladao

umor. Tome se, naravno, nije čuditi, jer nije ih

bilo više od trojice, i nije im bilo nimalo lako da

izađu na kraj sa posetiocima, koji su i dalje, sa

svih strana, pristizali. Zatražili su pomoć. Pošto

je Svilenom već uveliko bilo dozlogrdilo da sam

odlučuje o svemu, sazvao je vrhovni savet Vrdalama,

vrh vrhova u njihovoj neobičnoj hijerarhiji. Bez

ijednog glasa protiv, doneta je odluka da se napravi

novi tajming dežustva na kapijama. Usaglašeno je

da se blagajnici radnim danom smenjuju na svaka dva

sata, a neradnim na četiri.

Ko je još mogao da pretpostavi da će morati da grizu

takvim tempom, i to po smenama.

Kada im je ponestalo psovki i uvreda, rasrđeni i

raspomamljeni posetioci udariše jedni na druge.

Žestoko. Prsa u prsa. Namerio se junak na junaka.

Namerio se krvnik na krvnika. Kidisali se čime se

stiglo, pesnicama, cokulama, šta je ko imao, ko je

šta dohvatio. Udri! Udri!, razlegalo se Vrtom. Ratna

sreća smešila se jednima, namigivala na druge. Krici

i jauci odzvanjali su na sve strane. Buljuci onih

kojima je bilo dosta batina napuštali su bojište,

bauljajući ka izlazu iz Vrta okrvavljenih glava i

kolena. Uto je pristizala sveža, tek uzavrela krv.

Udri! Udri!... Tuklo je srce u junaka, tuklo je i

svetlo oružje.

Na padinama Vrta, vođene su zaista mnoge i mnoge

bitke. Istorija je zabeležila upade Avara, Huna,

Rimskih legija i Krstaša, okupaciju od Turaka,

Švaba, pa opet Švaba, kao i njihovu bežaniju.

Vojevao je mnogi junak i delija, ukrštali mačeve i

plemići i fukara, Karađorđevi i Miloševi sokolovi

rasterivali bašibozuk, ginulo se za krst časni

i slobodu zlatnu – ali, ovako nešto uistinu još

nije viđeno. Zaprepašćene njihovim bezumljem i

stupidnošću, zveri su morale da razvađaju podivljale

ljude. Ojadu se zabavile s njima, pokušavajući da ih

dozovu pameti. I molile. I kumile. I preklinjale. Ali

nije vredelo. Svileni je čak naložio da upotrebe i

silu, ali ni to nije pomoglo.

Šta je njihova snaga u odnosu na ljudsku mahnitost.

Udri! Udri!...Udri! Udri!...

Uvidevši da, ukoliko nešto ne preduzmu, i oni

uskoro mogu da se nađu u tom krvavom kolu, slonovi,

kenguri, divokoze, labudovi i ostali žitelji „Oaze

mira i ljubavi“, na nekiliko mesta razbucali su

ogradu i, glavom bez obzira, jurnuli niz padine Vrta,

napred ka slobodi.

Zarobljeni čuvari, zaboravljeni od svih, očajnički

su pokušavali da se iskobeljaju iz kaveza. Glodali

su žice, razvlačili ih kaiševima, palili ih,

dozivali, moljakali za pomoć, strahujući da se ovo

pirovanje neće okončati sve dok neko na njima ne

iskali svoj bes. Na svu sreću – ako ovde o ikakvoj

sreći može biti govora – strahujući bezrazložno.

Udri! Udri!...Udri! Udri!...

Boj je potrajao do samog sumračja. Tada su na

scenu stupile Vladine trupe za specijalnu namenu,

i na prepad savladale već premorene Vrdalame. A

tek potom, na jadvite jade, razvadivši neumorne

kavgadžije, u Vrtu konačno zavele red. Nema šta,

specijalci su se zaista pokazali kao majstori od

zanata. Da surovost nije njihovo ime, bila bi prava

milina gledati ih u akciji. Opkoljavali bi dvojicu

po dvojicu Vrdalama, zatim namicali na njih mreže,

pa onda udri motkama dok ih ne ošamute. Najviše

muka zadao im je, naravno, Svileni. Bilo je povuci –

potegni. Otimali su se s njim dobrih pola sata, ako

ne i više. A onda, izgubivši strpljenje, nekolicina

njih se latila mačeta i poput nemani nasrnula na

njega. Tek tako im je pošlo za rukom da ga savladaju.

„Čuj me bedo ljudska i neljudska“, dovikivao im

je dok je još imao glasa. „Srešćemo se u sledećoj

inkarnaciji!“

Nisu vredela uveravanja da nisu Vrdalame skrivile

masakr, već sami ljudi. Nisu pomogla zaklinjanja

očevidaca, ni protesti novinara. Ništa nije pomoglo.

Po naređenju ministra policije (jedne opskurne

kreature, kakvi su inače ministri policije na

brdovitom Balkanu), Vrdalame su likvidirane na licu

mesta. Bez suda. Bez prava na odbranu. I bez porote.

A o njihovoj kratkotrajnoj vladavini zoo-vrtom, za

vreme koje su se izdešavala svakojaka čudesa, ostale

su da kolaju najnaverovatnije i najfantastičnije

priče.

No, recimo još i ovo.

Narednog ponedeljka, u prisustvu snaga reda i

brojnih novonarskih ekipa, klinci su održali svoju,

silom nemilih i neželjenih događaja, odloženu

svetkovinu. Iz njihoviih majušnih grla čulo se

gromkije nego ikad:

„Mi imamo svoga Boga, svoga Boga Svilenoga...!“

Zoran Škiljević

32

33

opservacija

O ČITANJU I PISANJU

- drugi deo -

OPSERVACIJE

Opservacija 5 . AMBIJENTALNI TEATAR

Teatarske zgrade su danas poluprazne. Pa i kina. Biblioteke imaju sve manje članova,

tiskovine na kiosku se manje kupuju. Novi mediji naprosto su se uvukli u spavaće sobe. Malo

tko nema televizor i u spavaćoj sobi, a prijenosna računala uskoro će postati sastavni dio

jastuka.

Zora svoje učenike upozorava da olako ne donose zaključak kako je teatar u krizi, kako više

nitko ne će čitati novine, ići u kino, posuđivati knjige u knjižnici i sl. I video i TV i

internet imaju ograničenu moć manipuliranja i pasiviziranja, svođenja čovjeka na pasivnoga

konzumenta, radnika koji se uvečer presvlači iz radnog odijela u pidžamu, a ujutro obrtno.

Ništa ne može sasvim slomiti ljudsku slobodnu volju, potrebu da iziđe iz kreveta.

Zora svoju djecu uči kako svaki medij sveukupne ljudske komunikacije ima svoju narav i da

zbog toga teatar treba izići iz skupih zgrada i omogućiti glumcima da svoju živu riječ i igru

predstave u ambijentu pristupačnom široj populaciji, a skupe zgrade ostanu kao sastajalište

snobova i skorojevića kojima je važnije da budu viđeni nego ono što će gledati.

Opservacija 6. JASNOST IZNAD SVEGA

Ratnici i ratnice prosvijetljenosti umjetničko će djelo, bilo da se radi o slici,

pjesmi, glazbenoj kompoziciji, proznom uratku, skulpturi, filmu itd. valorizirati tako

što će provjeriti udovoljava li osnovnim estetičkim načelima (claritas, consonantia,

integritas) jasnost, skladnost i cjelovitost, kako je to poodavno naučavao jedan ratnik

prosvjetljenosti*. Njihova će ih učiteljica stoga upozoriti da s toga stajališta nema nikakve

razlike između muškog i ženskog pisma, između mladih i starih, između ovih i onih, jer

umjetničko djelo ili zadovoljava ili ne zadovoljava ove kriterije.

Poslanje je vitezova prosvijetljenosti da ova načela, uvode i održavaju i u svakoj drugoj

stvaralačkoj djelatnosti.

Jasnost iznad svega treba njegovati u filozofiji, jer je to jedini način da se dekonstruira

dekonstrukcijska ezoteričnost ove manifestacije ljudskoga duha.

Oni će vrlo oprezno koristiti riječi u prenesenom značenju, izbjegavati dvosmislene

i višesmislene pojmove kad god je to moguće, ali će se čuvati simplifikacija, jer

pojednostavljivanje nije put k jasnosti.

* Toma Akvinac

Opservacija 7. INDIVIDUALNO I KOLEKTIVNO

Svaki totalitarni režim preferira kolektivno stvaralaštvo i kolektivizam u kulturi. Razlozi

su prije svega u kontroli, a zatim u iluziji kako se režim zauzima za stvaralaštvo najširih

masa. Kontrola se vrši na taj način da se rukovođenje organizacijama za kulturne djelatnosti

kolektivističkog tipa povjerava svojim provjerenim kadrovima, a iluzija tu služi da bi se

uvijek mogli napasti opasni pojedinci koji prijete sustavu.

Jedan ratnik prosvijetljenosti* je savjetovao mlade pisce da na spomen „socijalističkog

realizma” napuste svaki dalji razgovor, a na temu „angažiranana književnost” ćute kao

riba...

Ratnici i ratnice prosvijetljenosti uvijek će više biti na strani individualnog stvaralačkog

čina, spram kolektivnog, kao modusa kulturnog življenja u svim sferama življenja, a posebice

u umjetnosti. Svi ljudi mogu jednog dana pisati poeziju, prozu, slikati ili skladati, pjevati

ili glumiti, ali nikada to neće raditi kolektivno, (iznimno će to raditi i interaktivno), jer

bi to bilo besmisleno i po svoj prilici bezvrijedno.

* Danilo Kiš

Anto Zirdum

Gradska biblioteka Karlo Bijelicki(Kralja Petra I 11)

PEDAGOŠKI FAKULTET iSTUDENTSKI DOM DR ZORANĐINĐIĆ (PODgorička 4)

GALERIJA KC LAZA KOSTIĆ(LAZE KOSTIĆa 5)

biletarnica Narodnog Pozorišta(Trg Koste Trifkovića 2

Bioskop Narodni(Kralja Petra I)

Kafe Des ARTS(Kralja Petra I 18)

Kafe Chelsea (Kralja Petra I 8 pasaž)

Kafe Mali Akvarijum(Zmaj Jovina 3 pasaž)

knjižara Most(Zmaj Jovina 22)

RADIO KAFE(Miletićeva 45)

IZBA (Železnička 4)

Crna kuća CK13 (Vojvode Bojovića 13)

Gradska biblioteka (Dunavska 1)

Biblioteka Matice srpske

(Matice srpske 1)

Uzmite Vaš primerak AVANGRADA na sledećim mestima:

NOVI SAD

SOMBOR

BAČKulturno-etnološki klub ISKON(Bratstva i jedinstva 155)

Gradski muzej sombor

TrG republike 4www.Gms.rs

Gradska biblioteka Karlo Bijelickikralja peTra i 11www.biblioso.orG.rs

Venac RadomiraPutnika 3www.kcsomboR.oRG.Rs

dunavska 35, novi sad

www.muzejvojvodine.orG.rs

Gradska biblioTeka u novom sadu

dunavska 1www.Gbns.rs

narodno pozorišTe sombor

Trg KosTe TrifKovića 2bileTarnica: 025/436-373

reperToar: www.npozorisTeso.co.rs/srp/reperToar.hTm

kralja peTra iTelefon: 025/22-056

reperToar: www.biosKopsombor.com/01reperToar

Bioskop NarodNi sombor

Avangrad je neprofitni list, ali uvek spreman da profitira tako što će biti tiražniji i deblji, te je iz tih razloga

otvoren za saradnju, donacije i sponzorstva.

KIKINDAPozorišni klub Pro Art

(Trg srpskih dobrovoljaca 28)

vodič/vesti

34

Objavljena nova knjiga pesnika i novinara Milana B. Popovića – NA KORI INTEGRALNOG HLEBA I OLOVCI (Izdavač Narodna knjiga, 2011.)Na kori integralnog hleba i olovci je prilika da na kreativno neuobičajen i nutritivno izbalansiran način konzumirate serviran pesnički obrok sastavljen od tri neodvojiva poglavlja. Jedno od poglavlja je – ključno. Ono, naprosto, vri i ključa – pojasnio je pesnik i novinar, Milan B. Popović.Retka knjiga poezije koja mada nije tradicionalno lirska, jeste duboko lična. U jedan mah pesnik vidi ljude kao ribe. Ljudi su somovi, somice, štuke i šarani. Da, štuke! Popovićeva poetska zbirka Na kori integralnog hleba i olovci, koja dolazi posle njegove

ne tako davno napisane trilogije lirskih zapisa, spada u satiru. To je pledoaje za zdrav život, koji nam se otima jer je nezdrav strasniji - napisao je recenzent knjige, Raša Popov. Info o knjizi Na kori integralnog hleba i olovci na sajtu www.MolitvaTetoviranogSrca.com.

Nagrade na trećem ambijentalnom pozorišnom festivalu Tvrđava Teatar dodeljene su 20.8.2011. Najboljom predstavom Festivala žiri (Ljiljana Todorović, Zlatko Paković, Branko Dimitrijevič) je proglasio Ženidbu, komediju Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, u režiji Ane

Đorđević i izvođenju Narodnog pozorišta iz Sombora. Zdušnom igrom ansambla, jarkim likovima koje jedna jedina opsesija uzima pod svoje i infantilizuje, spojem grotesknog i melodramatičnog, prohujale epohe i savremenosti, ova somborska predstava, s lakoćom

i ironijom, i, dakako, ne bez dobrog sporta – kako bi rekao siroti Bert Breht – iznela je ideju Gogoljevog komada da je čovek sam sebi pakao. Nagradu za najbolju režiju žiri je dodelio Zoltanu Puškašu, reditelju predstave Čarobnjak iz Oza, u izvođenju Újvidéki Színház – Novosadskog pozorišta. Nagrada za najbolju mušku ulogu dodeljena je Ninoslavu Đorđeviću za ulogu Kajgane u predstavi Ženidba

Nikolaja Vasiljevića Gogolja, u izvođenju Narodnog pozorišta iz Sombora. Nagrada za najbolju žensku ulogu pripala je Emini Elor za ulogu Veštice sa zapada u predstavi Čarobnjak iz Oza, u izvođenju ansambla Újvidéki Színház – Novosadskog pozorišta. Specijalna

nagrada za društveni angažman dodeljena je predstavi Brat, nastaloj u koprodukciji teatra Koreja iz Leća i Pokretnog alternativnog teatra omladine Smederevo (PATOS).

Neposredno pre štampanja jedanaestog broja Avangrada, svetlost dana ugledala je zbirka priča Srđana Srdića pod nazivom Espirando, u izdanju Stubova kulture. Autor Mrtvog polja u devet priča obrađuje temu smrti, to jest odnos smrti i različitih sociopsiholoških pojava. Već provereni pripovedač i u svojoj novoj knjizi stvara upečatljive likove koji se batrgaju u svojim nemirima i snovima, i kreću se ka smrti, koja nekad ne predstavlja samo puko ništavilo nego i novu šansu.

Gazdaricacrtež: Franko Bušić