2

Увпдник:

Пантелија Петровић Уводна реч 3-8

Тема брпја: Текстови о Церској бици,

царевићу Алексеју, годишњици „Гласа“ и Митрофану Матићу

9-10

Истприја: Оливера Икодиновић

Руски цар Иван Грозни 11-12

Интервју: Бора Ђорђевић 13

Духпвнпст:

Владимир Радосављевић Чуда владике Николаја (1) 14

Кплумна:

Владимир Петровић Родољубље 15-16

Интервју: Др Димитрије Калезић

17 Коижевнпст:

Бранислав Жорж Деца Чика Јове Змаја 18

Актуелнп:

Пантелија Петровић Прослава 4./17. jула 19

Галерија: Храм Св. цара Николаја 20-21

Истприја: Будимир Кокотовић Однос патријарха Германа и владике Николаја 22

Актуелнп: Исповести штићеника

центра Црна Река (1)

23-24

Житија: Евгеније Бунтов

Мученик Евгеније 25

Светиое Ппдриоа:

Пантелија Петровић Манастир Каона 26

Духпвна ппезија: Песма о оцу Харитону 27-28

Фељтпн:

Ђорђе Крстић Милева Марић-Ајнштајн (2) 29

Ризница:

Славица Станисављевић

30 Фељтпн:

Иља Сургучев Детињство цара Николаја (3) 31-32

Духпвнпст:

Зоран Петровић Свети Григорије Богослов 33-34

Духпвнпст:

Старац Гаврило О поштовању кума 34

Саппштеое

35-36

Ппезија: Здравко Толимир

Бора Ђорђевић Пантелија Петровић

Никола Томић

37 Актуелне вести

38 Шарена страна

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије,

Београд 271.2:061 (497 . 11) ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уреник Пантелија Петровић. – 2009, бр.5 (1. јануар)- . – Јадранска

Лешница (Јошева бб) : Духовно-национални центар „Свети владика Николај“, 2009- (Београд : Скрипта штампарија) Месечно. – наставак: Билтен Храма Св. цара Николаја = ISSN 1820-9327

ISSN 1821-0317= Глас са Цера COBISS.SR-ID 154412812

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

2

УВОДНА РЕЧ

Пантелија Петровић

Поштовани читаоци, Недавно је чувени српски књижевник и интелектуалац Данко

Поповић напустио овај свет. Оставио је за собом велику књижевну заоставштину из које преносим један цитат: “Он можда и не зна да се грех поништава љубављу а не гњевом. И не мржњом. Грех се само поништава љубављу.“ Последњих дана свима су пуна уста о светској економској кризи и њеним последица по наш живот. Међутим ми као да нисмо свесни да та економска криза није ни мали део кризе која се гомила годинама у погледу наше духовности, културе и националног идентитета. Духовно-национални центар се у свом деловању труди да овај феномен смањи и да покуша да постане покретач препородилачке снаге српског народа. Светаo пример за то нам је свакако свештеномученик Митрофан Матић којега се молитвено сећамо ових дана. Овај свештеномученик је у цвету младости положио свој живот за овакве идеале. Узор на овом путу нам је и Света царска породица и наш центар кроз подизање храма овим светитељима покушава да им се бар малим делом одужи за сва доброчинства према српском народу. У овом времену опште апатије и недостатка духовности потребна нам је љубав према Богу, ближњима и своме роду. И на крају по речима Светог апостола Павла: „Ако љубави немам ништа сам“ (1. Кор. 13, 2)

ГЛАС СА ЦЕРA .

Издавач: Духовно-национални центар Јошева под Цером

Претходник: Билтен храма Св. цара Николаја

Главни и одговорни уредник:

Пантелија Петровић

Редакција: Протојереј Бранислав Перановић

Милан Старчевић Владимир Ђукић

Будимир Кокотовић

Технички уредник: Владимир Петровић

Адреса:

Духовно - национални центар: „Свети владика Николај“ село Јошева под Цером

15308 Јадранска Лешница Србија

www.romanovi-srbija.org.rs

Бр. телефона: 015/849-268

+41795411507

Интернет презентација часописа: www.glassacera.wordpress.com

E-mail:

vladimir_pet@hotmail.cоm starac0@sunrise.ch

Дистрибуција и маркетинг:

062/979-9707

Штампа: „Скрипта штампарија“ Београд

ЦЕРСКА БИТКА

Милан Старчевић

Почетак Првог светског рата за

Србију долази у веома лошем тренутку. Мала Србија у том периоду је била максимално исцрпљена у људским и материјалним ресурсима, понајвише Балканским ратовима у којима је погинуло десетине хиљада официра, подофицира и војника. Аустро-Угарска свесна оваквог положаја Србије, као и да никада неће добити потпуну власт на Бaлканском полуострву ако је Србија јака и суверена, решава да је уништи. У таквом тренутку сарајевски атентата на престолонаследника Фрању Фердинанда и његову жену Софију, 28. јуна 1914. године искориштен је као повод да се по аустроугарским речима „уништи српско револуционарно-бунтовничко гнездо.“

Суверна Србија одбивши понижавајући Аустро-угарски ултитаматум улази у рат, претходно извршивши мобилицазију своје војске. Ускоро су се у рат укључиле тридесет и три државе чиме је овај рат постао највећи у дотадашњој светској историји.

Српска врховна команда је у том тренутку располагала са три армије и Ужичком војском. На српској страни је била и црногорска војска кнеза Николе са 35000 војника. На другој страни се налазила надмоћнија Аустро-угарска војска са 250000 војника. Српском војском је командовао војвода Радомир Путник

док је на супротној страни био Оскар фон Поћорек. Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејства Треће армије и делова Прве армије (Моравске друге и Тимочке прве дивизије).

До првог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи 15. на 16. август између делова 21. Аустро-угарске дивизије и делова српске комбиноване дивизије. У огорченим ноћним борбама код Текериша, Срби су приморали Аустро-угарске снаге на повлачење. Међутим, сутрадан ујутро, Девета аустругарска дивизија угрозила је лево крило комбиноване дивизије и приморала је да се повуче. Фронт се стабилизовао након непосредне интервенције команданта Степе који је увођењем Моравске Прве дивизије одбацио Девету Аустро-угарску дивизију и заузео Беглук. Коњичка дивизија дејствовала је са снагама Друге армије и Шумадијске Прве дивизије.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

4

Повлачење преко Дрине аустроугарске снаге отпочеле су у ноћи 19. на 20. август и наставиле цео сутрашњи дан. Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, од 21. до 24. августа 1914. године, окончана је тзв. церска операција. У току церске битке аустоугарска војска је изгубила 600 официра и 23000 подофицира и војника, док је на српској страни изгубљено 259 официра и 16045 подофицира и војника.

Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије, Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Иако је на српској страни било доста жртава ова велика победа српске војске је подигла морал и самопоуздање не само војске већ и целог народа .

Подсећамо да је цар Николај II Романов први честитао победу у бици на Церу српском престолонасленику Александру I Карађорђевићу речима: „Од своје стране и од целе братске руске војске, из дубине душе честитам прву победу, која је Божјом помоћу почетак читавог низа даљих будућих победа. У том лицу цела руска војска кличе громко српским победницима: Живели!“

СПОМЕНИК ЈУНАЦИМА

НА ЦЕРУ

На југоисточним обронцима планине Цер у селу Текериш, поред пута Шабац-Крупањ, 28. јуна 1926. године подигнут је споменик јунацима Церске битке. Централни део, споменик у виду громаде (део планине), урађен је од необрађених камених блокова који као да израњају из земље. Висина споменика је 10,5 метара а на врху на завршном камену постављен је бронзани орао са раширеним крилима

и ловоровим венцем у кљуну као симбол мира и пријатељства. На предњој, фино обрађеној страни споменика, урађен је грб Србије. Са леве стране грба су бројеви од бронзе „18. 08.“ а са десне стране „1914“. Испод грба је текст: "Ваша дела су бесмртна". Поред споменика налази се и меморијални музеј који млађим генерација сведочи о српском јунаштву и историји.

НА ДРИНУ

У бој, крените јунаци сви

Крен'те и не жал'те живот свој Цер да чује твој, Цер нек' види бој

Река Дрина - славу, храброст И јуначку руку српског сина.

Пој, пој, Дрино, водо хладна ти Памти приче кад су падали

Памти храбри строј Који је пун огња, силне снаге

Протерао туђина са реке наше драге. Пој, пој Дрино, причај роду ми

Како смо се храбро борили Певао је строј, војево се бој

крај хладне воде. Крв је текла Крв се лила

Дрином због слободе.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

5

ЦАРЕВИЋ АЛЕКСЕЈ

Владимир Ђукић

Овога месеца, тачније 12. августа,

обележава се 105 година од рођења најмлађег сина царског пара Николаја II и Александре Романов, царевића Алексеја. Био је једини наследник царског трона.

Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила шест седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију, болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до сливања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол. Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са осам година је замало преминуо од напада хемофилије. Кобне ноћи када су убијени чланови Св. царске породице, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

ПРВА ГОДИШЊИЦА „ГЛАСА СА ЦЕРА“

Редакција часописа

Повод за писање овога чланка је прва годишњњица часописа „Глас са Цера“. Августа 2008. године заслугом групе ентузијаста овај часопис је почео да излази под називом „Билтен храма Св. цара Николаја“. Тема првога броја је била у потпуности посвећена Св. царској породици. У остала три броја тематика је била слична али са новим текстовима из црквене и опште историје, као и из наше свакодневнице. Почетком 2009. одлуком редакцијског колегијума мења се уређивачка политика и назив часописа у „Глас са Цера“ а сам часопис постаје средство за духовни и национални препород српског народа. Кроз даље профилисање часописа добили смо велики број нових аутора који су кроз своје прилоге обогатили овај подухват. Лист по мишљењу многих читалаца постаје један од најбољих часописа овакве садржине у Србији. До сада је објављено тачно 256 чланака. Поносимо се чињеницом да смо један од ретких часописа који своје текстове не преноси агенцијски или копирајући их са интернета, већ се трудимо да сваки чланак носи ауторску ноту. До сада је урађено једанаест интервјуа са знаметим српским владикама, свештеницима, историчарима и интелектуалцима. Објављено је и исто толико колумни које говоре о данашњем стању српског народа. Надамо се да ћемо уз Божију помоћ, као и уз Вашу подршку наставити оваквим темпом, обогаћујући наш часопис, кроз који се богати српска духовност и култура.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

6

МИТРОФАН МАТИЋ (биографија)

Владимир Петровић

Кроз векове битисања на благословеном простору Балкана српски народ је показао своје велике две особине. Прва је да

изнедри надземаљске великане, а друга је да управо те великане заборави и остави их ништавилу. Такав је случај и са оцем Митрофаном Матићем, веома плодним мислиоцем, песником, прозним писцем и националним радником. Док га једни поштују као великана српског народа, други га омаловажавају, а највећи део Срба није уопште ни чуо за њега.

Један од пријатеља оца Митрофана Матића о овом великану, а пре њиховог упознавања је рекао: „Једном сам се запитао: ко је тај Митрофан Матић? Одакле је? Колико му је година? Које ли је професије? Повезани судбински заједничким прегнућима и љубављу за народом, осетио сам неодољиву потребу да се с тим мојим суборцем незнаним братом и другом, и лично упознам.“ И као што га је овај пријатељ упознао, тако и ми треба да упознамо оца Митрофана Матића и да га заволимо као нашег незнаног пријатеља.

Отац Митрофан Матић је рођен 20. августа 1911. године у селу Иванди, близу Чакова у Румунији. После завршених шест разреда основне школе Милисав Матић, доцније отац Митрофан, уписује монашку школу у манастиру Раковици, коју похађа 1927. и 1928. године. Монашки постриг је примио у манастиру Раковица 1929. године, а рукоположен је у чин јерођакона 1930. године. Млади

јеромонах Митрофан је био сабрат више манастира. Тако је био у Раковици, Грнчарици и Рајиновцу. Старешина је био у Благовештењу и Чокешини. Последње дане је провео у манастиру Чокешини, где је и пострадао 11. августа 1941. године од стране комуниста или „небратске руке“, како стоји на споменику овога свештеномученика. Отац Митрофан Матић је прва жртва комунизма из реда свештенства Српске Православне Цркве и то није ствар случаја, штро ћемо видети доцније.

Да је отац Митрофан Матић био песник то знају углавном сви његови поштоваоци. Његова поезија је једна од најродољубивијих у историји српске књижевности. И управо по својој вредности поезија Митрофана Матића је прославила овога великана. Још увек одзвањају сви његови стихови.

Многи су га због ове поезије и заволели, али и омрзнули, али и једни и други са разлогом. Ипак већина њих оца Митрофана није упознала као прозног писца, својеврсног пророчког духа. Његови текстови писани пре готово седамдесет година пророчки одзвањају и данас.

Надамо се да вам је сада отац Митрофан ближи и да вам постаје пријатељ. Све зависи од вас, јер оца Митрофана можете и волети и мрзети, а он вам то неће узети за зло. Он ће вам само указати на истину данашњице, коју је видео пре седамдесет година, а коју, нажалост, ми не видимо данас.

Опширније о животу,

страдању, прозном и поетском раду оца Митрофана можете читати у књизи „Народни монах“ чије је друго издање недавно угледало светлост дана. Опширније о овој књизи на погледајте на интернет сајту: www.glassacera.wordpress.com

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

7

ИЗ МОНАХОВОГ ДНЕВНИКА На Покров Богородице

Митрофан Матић

Мајко милости! Мисао моја диже се изнад земне прашине, изнад онога што из те прашине стрши као страшило –

изнад немилосрђа и тесногрудости, које као пуста магла обавијају земљу и све што је на њој. Мисао се моја ослобађа овога хаоса и узнаша у светлу етирну висину к' Теби – Мајци милости и извору милосрђа! Измучено срце, јалова душа заморена сивим појавама свакидашњице и људске безучасности тражи излаза и ослобођења од ових окова и налази га код Тебе. Душа ми је немирна, збуњена, покорна, потиштена. Поглед јој отупео од свега са чим се овде у долини суза сусреће. Па ипак тај поглед оживи управљен Теби – Мајко милости. Он се чудно сусреће и тајанствено и немо споразумева с Твојим благим погледом, који оживљава, храбри, подиже. Срце ми пева химну: немамо друге наде, немамо друге помоћи сем Тебе – Ти нам помози!

Као звоњава милиона ори се ова песма из милиона душа, које Тебе траже, које Теби хитају. Заспала нада у грудима буди се, ишчезава очај – кад смо у Твоме материнском окриљу. Развејава се тама, губе се сенке, нестају суморности, од свуда се наслућује жубор неког охрабрења; ишчезава учмалост и осећа се да кличу душе ослобођене ове мале земље, јер назиру широко небо у Теби, Мајко светлости! Ти си једина и јединствена опкољена сјајем звезда,

крунисана зрацима победног сунца. Мачем прободено Твоје срце је извор саучешћа, самилости, те се и наше срце измучено суровошћу живота Теби припија, јер осећа заклон Твога материнског загрљаја, топлоту Твога покрова, да њиме заштићено живи без страха од напада искушења. За душу која тражи небо, то није блиставо привиђење, то је стварност узвишена, неземна у којој живе анђели, који Тебе величају. Чудна и занемела простире се она пред Тобом осећајући спокојство које тражи, али на земљи не налази.

Како се све мења под Твојим окриљем. Чудно, тајанствено мења. Грчем бола засужњена душа се ослобађа, њезина жудња приближује се остварењу; очајни јој се крик претвара у победну песму: Радујсја! Немир се губи у тишини земље, која ишчезава у недогледној дубини... осећа се надахнуће једног новог живота. Струје нови видици, светозарни, весели, кроз које одјекују хвалбене песме Херувима и Серафима у част Мајке живота. Заморена душа земног страдалника на њима се зауставља и одмара, јер осећа: ту је мета, ту је уточиште трајно, безопасно... На Тебе надјејемсја и Тобоју хвалимсја!

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

8

ДАН СЕЋАЊА НА ОЦА МИТРОФАНА МАТИЋА

Милан Старчевић

Дана 11. августа у организацији

Свете обитељи манастира Чокешине и Духовно-

националног центра одржан је сада већ традиционални Дан сећања на оца Митрофана Матића у

манастиру Чокешина. Овај скуп је започет

Светом Литургијом

којом је началствовао протојереј-ставрофор Срећко Радосављевић који је после Свете Литургије беседио о мученичкој жртви оца Митрофана. Потом је уследио дочек Његовог преосвештенства епископа шабачког Г. Г. Лаврентија и парастос који је служио владика Лаврентије са околним свештенством.

Након парастоса одржана је духовна академија коју су водили гђица Драгана Петровић и г. Владимир Петровић. На духовној академији је прочитана кратка биографија свештеномученика Митрофана Матића, две његове песме, три одломка из његовог прозног опуса, песма о овом свештеномученику и поздравна писма пријатеља и савременика оца Митрофана. На самоме крају духовне академије г. Пантелија Петровић је испред Свете обитељи манастира Чокешине прочитао захтев за

уношење свештеномученика Митрофана Матића у диптих Светих наше СПЦ. Присутнима се обратио и владика Лаврентије који је у својој беседи нагласио да је службујући у емиграцији од познаника јеромонаха Митрофана Матића чуо само најбоље ствари о овоме свештеномученику и да је велика част манастиру Чокешини што је имала оваквог настојатеља. Владика Лаврентије се захвалио и садашњој настојатељици манастира Чокешине на изузетној организацији и обећао да ће Св. Архијерејском сабору СПЦ предложити уношење јеромонаха Митрофана Матића у диптихе Светих СПЦ.

После академије уследила је трпеза љубави за све присутне госте и промоција књига генерал-пуковника мр Мирослава Секулића, мр Живка Марковића и часописа „Глас са Цера“.

На интернет сајту www.glassacera.wordpress.com можете прочитати детаљнији извештај и захтев за уношење свештеномученика Митрофана Матића у диптихе Светих наше СПЦ, док на интернет сајту: www.svetigora.com/node/5928 можете преслушати аудио снимак академије и извештај радија Светигоре.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

9

РУСКИ ЦАР ИВАН ГРОЗНИ, ДРУГО ВИЂЕЊЕ ИСТОРИЈЕ

Оливера Икодиновић

Први владар Русије који је понео титулу цара 1547. године био је Иван Четврти Васиљевич Грозни. О његовој суровости су се испредале бројне легенде, а нарочито оне да је био немилосрдан према свима који би му стали на пут. Преносило се са колена на колена да је сатирао и мучио не само непријатеље, већ и сопствене поданике, те да је у нападу беса убио и сина Димитрија. Историчари, руски и домаћи, доказује се данас да су многе приче о једном од најмоћнијих владара света пуне клевете и измишљотина. Пре свега, око надимка Грозни. Једни доказују да тај надимак није стекао, него наследио, јер га је први понео царев деда, Велики кнез Иван Трећи. Други, пак, наводе да је цар Иван добио надимак Грозниод својих савременика, и то у преводу Страшни, јер је непријатељима Русије уливао страх победама у освајачким походима. Јака Русија ни тада није одговарала Европи и зато, сматрају историчари, и нема ничега чудног што су управо у то доба писани памфлети препуни бесмислица. Тако је, на пример, Ивану Грозном приписано и да је наредио ликвидацију десетак хиљада новогордских побуњеника, иако су историчари касније доказали да су побуњеници били жртве куге. Злочини Грозног били су плод бујне маште његових политичких

противника, бојара, којима је одузео вишевековна племићка права и централизовао државу, проширивши је од Балтика до Сибира. Потукао је Монголе и освојио Казан и Астрахан, тако да је Русија овладала целим током реке Волге, а потом је припојио и Сибир. Да би ојачао трговину са западном Европом изградио је 1584. године град Архангелск на ушћу Северне Двине у Бело море, и подручје Русије готово удвостручио. У запећку су остали записи о његовој хуманости, образовању, о сјају

двора и снази армије коју је предводио. Мало је познато да и Срби имају разлога да се поносе великим руским владаром. Историчар Дејан Томић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је он имао српске претке, и по женској и по мушкој линији. По оцу је потицао из средњовековне владарске лозе Немањића и Дејановића, а по мајци је изданак знамените

племичке породице Јакшић. Баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и његове супруге Теодоре Немањић, сестре цара Душана. Преко Немањића се Иван Грозни родословно може повезати и са кнежевском лозом Лазаревића и Бранковића, јер је кнегиња Милица, супруга кнеза Лазара Хребљановића, била ћерка кнеза Вратка, праунука великог кнеза и дукљанског краља Вукана, рођеног брата првог српског краља Стефана Првовенчаног, такође из лозе Немањића. Друга Иванова баба, по мајци, била је Ана Јакшић, ћерка војводе Стефана и Милице Јакшић, и унука војводе Јакше, родоначелника ове

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

10

знамените српске породице. Пошто је Иван Васиљевич још као дечак остао без оба родитеља, Јелене и Василија Ана Глински, рођена Јакшић, преузела је бригу о њему и упознала га са традицијом своје отаџбине. Отуда не чуди што је цар Иван Грозни у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима, нарочито као велики дародавац манастира на Светој Гори. Први његов сусрет са светогорским братством у Хиландару уприличен је 1550. године у Москви, када су га игуман Пајсије и још тројица монаха молили да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине. Цар Иван је одмах после ове посете упутио писмо турским султану Сулејману Величанственом у којем је тражио да узме под заштиту Хиландар и руски манастир Пантелејмон. Шест година касније светогорски монаси морали су да затраже нову помоћ од руског цара, који је готово до самртне постеље богато помогао Хиландар одеждама, иконама, књигама и новцем. Иако је Иван Грозни живео свега 54 године, владао је најдуже од свих руских царева, чак 37 година. Желео је да Русија постане најмоћнија држава на Старом континенту, и у томе је успео. Владавина Ивана Четвртог Грозног оживела је занимање за руску традицију. У част победе над Татарима, легендарни владар подигао је раскошну цркву Светог Василија Блаженог на Црвеном тргу, која је данас једно од

главних обележја Москве. Ова црква је прави карневал обојених купола из руско –византијске традиције, али се и ту

умешало предање, које каже да је Иван Грозни ослепео архитекте како никад више не саградили нешто тако величанствено. За време његове владавине, отпочело је и неговање култа српских светитеља у Русији посебно Светог Саве, а 1553. године почела је да ради и прва штампарија у Русији. Да је Иван Грозни био тиранин из предања, народ га не би толико волео, јер ни о једном другом цару није

створено толико песама и прича. Све до 1917. године на гроб Иванов у Кремљу долазили су посетиоци, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду, пише руски историчар Вјечеслав Мањагин, позивајући се на записе митрополита Јоне Ладожског. Наиме, Ивана Грозног су многи називали и „праведним судијом“ или „великим господаром који је увео једноставне и мудре законе“.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

11

ИНТЕРВЈУ: Бора Ђорђевић

Бора Ђорђевић је вероватно познат свим Србима, како по великом музичком стваралаштву тако и по свом бритком језику. У овоме разговору било је речи о тренутном стању српског народа и садашњим врућим темама. Бора је одличан саговорник и у овом разговору осећао сам се као да овога човека познајем сто година, иако смо се први пут видели, потпуно опрадавши, како он то само уме, свој статус анти-звезде.

Поштовани г. Боро, на самоме

почетку овога разговора запитао бих вас за мишљење о данашњем стању српског народа?

Пре неки дан сам био у Бачкој Паланци на отварању једног кампа, по узору на кампове који постоје у Русији, где се млади људи уче правим вредностима. Нажалост у овоме моменту све праве традиционалне вредности као што су вера, породица, љубав, национални идентитет и све што је нормално се баца у други план, руши и покушава да убије. То ради нови светски поредак и управо циљ тог кампа на чијем

сам отварању био је да очува те вредности. У овом времену ми смо у једној великој опасности јер изгледа да је светским владарима потребна једна сива безоблична маса без интегритета. Сва срећа да смо ми помало застарели и да то слабо пали код нас.

9. октобра 1988. године требали сте да са бендом одржите бесплатан концерт на платоу храма Светог Саве, али га је полиција забранила. Како је то било?

Као разлог за недозвољавање овог концерта наведено је ометање саобраћаја. Ја сам стварно са бендом мислио да помогнем изградњу храма, али то власт није дала. То су били Милошевићеви црни дани. План је био да на концерту свако да онолико колико може и убеђен сам да би се скупило доста прилога. Међутим, ипак ме нису спречили да постанем један од ктитора храма Светог Саве.

Каква је ваша вера у Бога?

Ја јесам верник, али сам још већи грешник и то признајем. Једино се надам да ће ми мој заштитник Свети архангел Михаило мало прогледати кроз прсте када се горе појавим. Нажалост никада нисам био у Хиландару, али се спремам за то. Када сам био у манастиру Острог доживео сам некакво просветљење и осетио апсолутни мир. То је било нешто што се не може описати никаквим речима. Толики мир никада и нигде нисам осетио. Био сам и у Јерусалиму, али нисам прави ходочасник тако да никако не могу бити хаџи Ђорђевић. Када сам у прилици одем у цркву, постим колико могу и трудим се. Колико-толико ја сам верник, али сам сигурно и велики грешник.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

12

Живимо у времену у коме људи мисле да могу све да купе, па чак и љубав. Да ли је ваш задњи албум „Минут са њом“, повратак теми љубави и да ли сте успели да дате одговор на питање „Где ли је љубав?“

Не, тај одговор нису успели ни многи паметнији људи да дају. Љубав се највише загубила негде успут, па сам написао чак и један стих:

Само долар, само цент, не треба ми такав комплимент.

Тачно је то што сте рекли, морал

и љубав су срозани на ниво испод земље, тачније на пет метара испод земље.

Ваше мишљење о подизању храма Св. цару Николају и о односима српског и руског народа?

То је велика ствар, искрено вам кажем. Породица Романов је страдала на један мучан начин и то сигурно заслужују. То је један велики плус српском народу и један велики корак у српско-руском пријатељству. Недавно сам баш причао на ову тему са руским културним аташеом у Србији и заједно смо закључили да је Србија Русија у малом, али ми нажалост немамо Путина, а они га имају.

У овоме разговору желео сам да буде што мање дневне политике али морам да вас питам за мишљење о тзв. „паради поноса“?

Због полемике са једном попишуљом, да је не назовем горе због новог закона, изгубио сам посао као колумниста „Политике“. Знате ли зашто? Зато што сам јој одговор насловио са „Драга, дај не буди п...“. Народ то најбоље зна и није безвезе рекао: „Чега се паметан стиди тиме се будала поноси“. Немам ја ништа против да они живе у

своја четири зида, али да парадирају улицама и да уче омладину како је „геј океј“, е то је већ болесно. То је за сваку осуду ма колико Европа била напредна и то форсирала.

Бора са принцезом Бригит Карађорђевић

Шта мислите о скандалозном закону о информисању?

Закон је стварно скандалозан. Ја морам да признам и сам сам новинар, али у појединим ситуацијама у моме животу, поједини новинару су забадали нос у моју приватност на један крајње непримеран начин. Није ми падало на памет да их законски гоним, али сам мислио да се са њима физички обрачунам, а на крају сам и од тога одустао. Гледа на новинаре а и на законодавце онај инжењер одозго и он то мери, па на крају наплаћује. У то сам се милион пута уверио.

Хвала вам на одвојеном времену и замолио би вас за једну поруку нашим читаоцима.

Мени је стварно драго што постоји један овакав часопис и за сами крај посветићу вам један стих:

У љубав и Србију враћа ми веру, часопис који излази на Церу.

Разговор водио: Владимир Петровић

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

13

ЧУДА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА (1)

Владимир Радосављевић

О Светом владици Николају је

написано доста књига, чланака и есеја, међутим до сада нико није писао о чудотворним исцељењима и повестима које су се дешавале за време његовог живота као и после његовог упокојења у Господу. Управо из тог разлога „Глас са Цера“ ће у наредних неколико бројева пренети неколико сведочења о овим догађајима, који су пренети по сећањима стерих становника села Лелића, из старих часописа и публикација а које је сакупио г. Владимир Радосављевић.

ПРОРОЧАНСТВО О ЦРКВИ У

ЛЕЛИЋУ

После освећења новоподигнуте парохијске цркве у Лелићу (задужбина владике Николаја, данас манастир у којем се налазе његове мошти), владика Николај је окупљени народ питао да ли је присутан неко од потомака Милана Радосављевића (у народу називан као пророк). На овај позив владике Николаја одазвао се Веселин, син Милана Радосављевића, а владика га је позвавши себи, дао одређену своту новца. Овај леп гест је владика Николај учинио због приче која је кружила у народу. Наиме једног дана Милан Радосављевић је заспао испод јабуке у близини данашњег манастира и пробудивши се испричао чобанима виђење које је доживео у сну: да ће једнога дана у близини ове јабуке бити подигнута величанствена црква чији ће задужбинар бити из овога села. Ганут овим гестом Веселин Радосвљевић је постао црквењак цркве у Лелићу и на том месту остао

педесет и две године. Његов син је данашњи епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић)

(Наставак у следећем броју)

Факсимил писма Св. владике

Николаја Боривоју Карапанџићу

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

14

РОДОЉУБЉЕ

Владимир Петровић

Живимо на малом и драгоценом простору небеске капе коју називамо Србија. Некада

смо поносни на своју земљу, некада смо љути што смо баш на овом простору небеске капе. Изломљени смо разним деструкцијама, нападима, нашим лудостима али смо ипак и даље на овом драгоценом парчету земље. Но ипак поставља нам се питање шта значи волети своју земљу. Да ли то представља неко идолопокличко љубљење одређене територије, мржња према другима или пак љубав према нашој браћи? Ако претпоставимо да живимо у хришћанском поимању бивствовања да ли нам шта значе Христове речи: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 14, 34-35) Да ли нам ове речи нешто значе и да ли можемо да их применимо у свом животу. Ако не, запитајмо се да ли носимо било шта хришћанско у себи. Нажалост последњих неколико година у Србији се одомаћила својеврсна идолатрија у односу према исквареном национализму правдајући све то хришћанством. Научени смо од псеудонационалиста уствари прерушених лажова и лопова шта је то национализам и хришћанство. Помислили смо да је потребно мрзети све што није у нашем дискурсу, а хришћанству придодати елементе паганштине претварући га у неки заостали музејски експонат. У том случају све што не познајемо прогласили смо за јеретичко и нама непријатељско.

На другој страни почели су да се јављају гласови представника тзв. „друге Србије“ који на сав глас заступају одрицање од целокупног хришћанства, традиције и национализма. Поштен човек је бачен у заплећак и не зна на коју страну да се окрене гледајући и са једне и са друге стране исте бандите. A шта уопште значи волети своју земљу? По мени то је онај неописиви осећај када видите децу која се безбрижно играју, старије који живе задовољно, младе који су заљубљени у свој живот. Засигурно је и то када осетите оно одушевљење када погледате Ђавољу варош, панонску равницу, прелепе планинске висове, дорћолске улице, Жичу, Студеницу... То је исто као и захвалност Богу што ходите истом земљом којом су ишли Свети Сава, Никола Тесла, владика Николај, Михаило Пупин, Иво Андрић и безброј других. Љубав је и када осетите нешто неописиво радосно када наши спортисти узимају прва места на светским такмичењима. То је љубав према својој отаџбини. Љубав је и када браните своје а не отимате туђе.

Лудост је када мислимо да смо део неког изабраног народа, предодређеног да пати и страда, заборавивши лекцију јеврејског народа. Исто тако је лудост да се насиљем може постићи нешто што ће користити изградњи нашег народа. Још је већа глупост мишљење да се поделама нешто постиже. Једини начин да покажемо љубав према својој земљи је да је волимо, да је чувамо и да је усмеримо ка лепшој будућности у заједништву. Ако ово не можемо да испинимо запитајмо се колико волимо своју земљу. А када ово схватимо време је и да нешто учинимо. Можда ће бити довољно да помогнемо некој старици да пређе улицу, дамо милостињу просјаку или пак да бацимо смеће у корпу. А времена имамо напретек, зар не?

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

15

ИНТЕРВЈУ: Протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић

Протојереј ставрофор др

Димитрије Калезић је један од највећих живих српских теолога и лингивста. Професор у пензији је на Православном богословском факултету у Београду, Богословском факултету у Фочи и Музичкој академији у Источном Сарајеву. Обављао је дужност декана Православног богословског факултета у Београду. Учествовао је на бројим трибинама и симпозијумима, а аутор је десетина књига, чланака и радова.

Ценећи Ваш велики рад на

духовном и националном јединству српског и руског народа замолио би Вас да нам у неколико реченица предочите то духовно јединство.

О том духовном и националном

јединству може се говорити још из

давних времена. Први конкретан пример за то су руски монаси са Свете Горе који су дошли на двор великог жупана Стефана Немање, када је млади Растко ступио са њима у разговор. Растко је у то време био кнез хумски, тј. обласни господар. После разговора са овим монасима, а и раније читавши житија о подвизима хришћанских светитеља, млади Растко решава да се замонаши. То је иначе и први писани контакт српског и руског народа. Даља прича вам је већ позната, Растко одлази са овим монасима на Свету Гору где се монаши у светогорском манастиру Светог Пантелејмона и добија име Сава.

То духовно јединство је настављено кроз векове, а данас је оно најјаче у виду смотре духовног јединства словенских народа, која траје већ двадесет година. Пун назив ове манифестације је Словенски фонд Кирило-методијевске писмености и културе. Ја сам на овоме скупу учествовао неколико пута са предавањима и рефератима. Ове године манифестација је одржана у граду Саратово и да вашим читаоцима предочим један занимљив податак у овоме граду ток Волге је широк чак четири километра. Сваке године овом скупу присуствује на хиљаде људи, а највише има Руса, Срба, Бугара, Чеха, Пољака, Словака, као и доста угледних професора и предавача из Сједињених Америчких Држава, Канаде, Аустралије, итд. Заиста је задивљујућа ова манифестација у току које се одржавају изложбе слика, промоције књига, богослужења али и предавања најеминентнијих стручњака на пољу славистике.

Како оцењујете улогу цара

Николаја у Првом светском рату, а понајвише његов однос према српском народу?

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

16

Цар Николај је сам себе жртвовао. Даћу Вам само мали пример. Наиме, он је савезницима рекао, када су наши војници после албанске голготе голготе дошли на обале Јадранског мора, да ће у случају недавања помоћи српском народу моментално склопити сепаративни мир са Немачком. Српском народу је тада дошла савезничка помоћ највише захваљујући ултиматуму руског цара Николаја.

Да ли Срби треба да због овога

прослављају цара Николаја, пошто видимо да је цар Николај доста заборављен у српском народу.

Та захвалност српског народа

цару Николају се кроз историју ту и тамо провукла али никада није била негирана. Дакако би требало да се српски народ много више сећа и упути много више захвалности и пијетета према мученичкој жртви цара Николаја.

Ако би Вас неко запитао о

годинама и труду који сте уложили у Вашем свештеничком раду шта бисте му одговорили?

Одговорио би му у две тачке.

Прво да сам ја увек гледао шта је мој позив, шта је моја обавеза и шта је мој главни рад. Друго ја никада нисам гледао тражи ли ми ко то, заповеда ли ко, хоће ли ме наградити или предложити за нешто. Моја главна реченица је била: „Човече, пусти ме да радим свој посао!“

Како ви данас посматрате

могућност националног помирења у српском народу?

Прво и основно ми не можемо

говорити о националном помирењу већ о унутарнационалном помирењу, јер ми као народ нисмо посвађани, већ као

фракције тог народа. Ове фракције свој рад заснивају на ограниченој памети, наиме, једна је окренута на једну страну, друга на другу, итд. Потребно је да све националне снаге седну за један сто и признају све своје грешке, мане и слабости и да заједно уједињене крену у нови живот заједничким снагама. Православље би ту требало да буде везивни елемент да би национално добило већи смисао и постало духовно.

Како по Вама поправити духовно и национално стање у српском народу?

Прва и основна ствар је да људи

изврше неку врсту чишћења, кајања или исповести. Дакле потребно је изнети из себе све оно лоше и зло и оставити места за добро, слогу и љубав.

Шта мислите о подизању храма

Светом цару Николају? То је веома добро и лепо. Прво

реч је о цару Николају који је стекао Божију милост и благодат, самим тим поставши светитељ и грађанин неба. Друго то је и велики знак захвалности српског народа за сва његова доброчинства.

Хвала Вам на одвојеном

времену и замолио би вас за једну поруку нашим читаоцима.

Нема на чему, а читаоцима

часописа „Глас са Цера“ би поручио да ми као народ и као појединци немамо будућност док се свим срцем не вратимо православном начину живота и нашој српској традицији.

Разговор водио: Владимир Петровић

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

17

ДЕЦА ЧИКА ЈОВЕ ЗМАЈА

+Бранислав Жорж

МИРКО

Први син Мирко, рођен је у Новом Саду, 23. октобра

(по Змају 22. октобра), а умро је у Пешти, 1. марта 1865. године, од воде у мозгу. У општем гробљу га је сахранио Константин Јосифовић.

ТИЈАНА Она је била друго дете.

Рођена је у Пешти, 12. октобра 1863. године. На крштењу је кум био Антоније Хаџић, уместо Јована Ђорђевића. Умрла је 25. октобра исте године „од слабости с њом рођеном“. Сахрањена је у општем гробљу. Крстио ју је и сахранио Константин Јосифовић.

ЈОВАН

Мали Јован је рођен у Пешти, 14.

јануара 1865. године и зато је назван Сава. „Страха ради смертнога крсти младенца бабица Розалија Кемељ“. Умро је 17. јануара исте године и сахрањен сутрадан у општем гробљу. Сахранио га је Константин Јосифовић. Змај је касније записао: „На Св. Саву ујутру у ¾ 5 (год 1864, 1865?) родио се мој мали Сава. У недељу 17. јануара око 11 сати у вече умро“.

ЈУГ

Треће Змајево дете Југ је рођен у

Пешти 4. јуна 1867. године. На крштењу

кум му је био Светозар Милетић, а св. чин обавио је Константин Јосифовић. Због слабости, да би променио климу, послат је у Карановац у Србију (данас Краљево), где је мајчина сестра Марија (Марина) била учитељица. Тамо је и умро 22. августа 1868. године и сахрањен је код манастира Жиче. Сахранио га је Милош Вујовић. Данас нема његовог гроба.

СМИЉАНА

Змајева кћерка Смиљана је рођена

14. фебруара 1872. године у Панчеву. Змај је записао: „3. марта п.р. 1872. у ½ 5 по подне родила се Смиљка“. Крштена је 2. марта 1872. године („15. марта п.р. 1872. Данас крстили Смиљку, кума Ђорђевића довео сам из Београда“). На крштењу кум је био Јован Ђорђевић, а крстио је Петар Болгарић, капелан, доцније парох у Долову. Но, ни Смиљка није дуго поживела. Упокојила се од богиња,

22. јануара 1874. у Старом Футогу. Сахрањена је сутрадан код мале цркве на вашаришту.

Тражим лица своје деце, Што су рано у гроб пала, - Спојила се, - а кроза њих

Смеши с’ сестра моја мала.

Кликнем: Оче, мајко, љубо, Друзи, децо, сејо моја!

И сузе се моје суше На светлости тога споја.

Кроз смрт само ваља проћи, Па ћу с’ и ја с њима слити, Ако л’ тамо нема ништа?! - И тад ћемо једно бити.

(Јован Јовановић Змај,

Ђулићи увеоци)

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

18

ПРОСЛАВА ДАНА ПОСВЕЋЕНОГ СВЕТОЈ ЦАРСКОЈ ПОРОДИЦИ

Пантелија Петровић

На дан прослављања Св. царске

породице и страдања генерала Драгољуба Михаиловића, 17. јула текуће године, на темељима храма Св. цара Николаја са почетком у десет часова одслужен је парастос генералу Драгољубу Михаиловићу и акатист Св. царској породици. Молитвословља је одслужио јереј Ратибор Петровић који је после очитаних молитава произнео следећу беседу:

“Не плашим се смрти, нити тамног гроба

(Свети владика Николај)

Тим сазнањем су се руководили Свети цар мученик Николај Други, кога данас прослављамо и генерал Драгољуб Михаиловић, чије се мученичке жртве сећамо. Господ Исус Христос је дошао на овај свет као небеска храна да би нама посведочио вечност-Царство небеско и предао нам храну, предукус неба, Свету Евхаристију. И управо због тога свака друга храна, која се не приноси Богу пропада, трули, нестаје, као што и ми трулимо, нестајемо ако се не хранимо овом храном, одлазећи у вечност, али у вечност која је далека од Богa. Свети руски цар Николај је знао у каквом се стању налазио руски народ и у каквом греху је он тада живео и искрено се трудио да се такво стање поправи. Нажалост у сличном, па вероватно и у

горем стању се налази данашњи српски народ. Требало би поменути српске мајке чедоморке, које несвесне својег лудила убијају своју рођену децу, људе које не поштују светиње, недељу, празнике, људе који хуле и псују Свету Тројицу, самога Господа, Пресвету Богородицу и Господње Светитеље. Народ српски

треба да се покаје, да се труди да своје грехе окаје

пред милостивим

Господом и добије

опроштај. Свети руски цар мученик

Николај Други

сигурно ће нам бити помоћник на овоме путу. Вечан спомен бесмртном јунаку Драгољубу Михаиловићу и његовим саборцима и срећан Вам овај велики празник, будућа слава ове богомоље и да је још много година славимо у срећи и љубави.”

Парастосу и акатисту су присуствовали многобројни верници и поштоваоци Св. цара Николаја и генерала Драгољуба Михаиловића. Истога дана у цркви Успења Пресвете Богородице у Цириху у послеподневним часовима, после молебна Пресветој Богородици, Свети царски мученици су прослављени певањем тропара, кондака и читањем молитава. Одмах затим одржан је парастос генералу Драгољубу Михаиловићу, након кога је надлежни парох отац Бранимир одржао беседу о Светим царским мученицима и генералу Драгољубу Михаиловићу. Овом свечаном чину присуствовали су многобројни верници.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

19

1. Oлтар 2. Поглед на цркву са северне

стране 3. Будући изглед цркве 4. Поглед на цркву са

узвишења

ГАЛЕРИJA Храм Св. цара Николаја

1

2

3

4

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

20

ОДНОС ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА И ВЛАДИКЕ

НИКОЛАЈА

Будимир Кокотовић

Нико од историчара Српске Православне Црква до сада се није бавио односом Светом

владике Николаја и патријарха српског Германа. Ми овим радом не покушавамо да дамо коначну карактеристику њиховог односа већ да укажемо на пар занимљивих догађаја из њихових живота. Патријарх српски Герман (Ђорић), као свештеник епархије жичке Хранислав Ђорић, сусретао се више пута са Светим владиком Николајем (Велимировићем). Године 1936. епископ Николај је одликовао протојерејским чином свештеника Хранислава за труд и љубав према својој пастви и Цркви, а 1938. године дао је сагласност да протојереј Хранислав буде постављен за референта Светог архијерејског синода Српске православе цркве. Одмах након немачке окупације, епископ Николај је интерниран у манастир

Љубостињу, да би га касније окупаторска војска пребацила у манастир Војловицу поред Панчева. Дана 14. септембра 1944. године заједно са Патријархом Гаврилом био је одведен у немачки логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945. године. Свети владика Николај није се вратио у комунистичку Југославију, већ се настанио у Енглеској, где је боравио све до свог преласка у Америку. Педесетих година двадесетог века стање СПЦ у Америци је била веома лоше. Претио је да избије раскол. Патријарх Викентије је послао делегацију у којој су били патријах Герман, као тадашњи епископ моравички, и др Душан Глумац, како би покушали да примире стање у Српској православној

цркви у Америци. Епископ

Герман се међу првима у Америци сусрео са

епископом Николајем. Дана 26. октобра 1951. године епископ Николај је послао телеграм „Стижем сутра. Реците епископу Герману да ме чека...“.

Епископ Герман је о овом сусрету записао: „Субота 26. октобар, Петковица – У 10 сати долази по нас Шуклетовић и вози нас у стан епископа Николаја, код Цркве. Он нас дочекује. Разговарамо о

материјалним проблемима Цркве.... Онда епископ Николај устаје и мене зове у

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

21

другу собу, а позива неког младића те улази код Глумца и Шуклетовића да нешто са Глумцем договара о студентима на том Богословском институту. Када смо ушли у собу, почео се детаљно распитивати о свим епископима и својим пријатељима. После је почео да развија теорију о ђаконисама, које треба код нас увести, па о егзортима за децу и родитеље, па о рипидоносцима и тако даље. Затим је почео да говори о јединству Цркве. Каже да је његов мемурандум погрешно протумачен и нарочито је злонамерно искварено од стране оних који желе себе да правдају (овде је мислио на владику Дионисија - прим. аутора). Говори о својој оставци. Каже, могли су да га пензионишу или просто да уваже оставку. Једино не жели да на његову епархију жичку дође епископ Владимир. Радовао би се да дође Хризостом... Епископ Николај у разговору каже да патријарх Викентије има добре потезе, само треба да настоји да се ослободи старца (Јосифа)...“ Епископ Герман после неколико сати разговора, упутио се даље у поверену му мисију. Неколико дана касније епископ Герман, пред повратак у Југославију, сусрео се са поново са епископом Николајем и срдачно су се опростили. Епископ Николај је рекао епископу Герману: „Кад сам писао ону оставку, писао сам је зато што сам већ десет година ван епархије и што сам стар човек и у далеком свету. Писао сам је с намером да се на њу постави за сталног епископа млад, интелигентан, енергичан човек, млада снага 20 и више година да може да управља њоме и да је оживи духовно. Нипошто нисам за то да се да некоме мени по годинама равно старцу. Ако Сабор не да епархију младом, интелигентном,

енергичном епископу, већ хоће да је да старцу, као и сам што сам, онда ја повлачим своју оставку, па ћу и даље носити тај терет. Молим Вас, ово запишите и тамо реферишите.“ Епископ Николај је замолио епископа Германа да пренесе његовом Јови, да ако овде умре (у Америци), кости му пренесе у Србију и да се тамо сахране

у Лелићу. Епископ Николај је био задовољан посетом епископа моравичког Германа и стање се колико-толико примирило. Чак и после смрти Св. владике Николаја напади на његову личност не јењавају. Патријарх Герман одлучује да изда саопштење о овим немилим догађајима. Дана 2. јуна 1987. године на седници Светог архијерејског сабора, на предлог Патријарха српског Германа, донето је следеће саопштење: „Са огорчењем смо констатовали да се већ годинама

ређају напади на блаженопочившег епископа Николаја (Велимировића), Хитлеровог заточеника и мученика у логору Дахао. Називају га злочинцем и издајником свог народа, мада је целом културном свету познато да је за време Другог светског рата био заточеник, и крај рата дочекао у Дахау. Српска црква и српски народ, одувек, и данас, сматрају блаженопочившег Епископа Николаја за једну од најсветлијих личности наше историје.“(АСбр. 6/зап. 146.)

Иако се део редакције часописа принципијално не слаже са ставовима изнетим у овоме чланку уредништво часописа је одлучило да га унесе због историјских доказа, као и због новооткривених чињеница. Напомињемо да ставови изнети у чланку нису редакцијско мишљење већ став аутора.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

22

ИСПОВЕСТИ ШТИЋЕНИКА ЦЕНТРА “ЦРНА РЕКА“ (1)

Као што смо обећали у претходном

броју часопису од овога броја објављиваћемо сведочења садашњих и бивших штићеника Духовно-рехабилитационог центра „Црна Река“ у којима ће бити описани њихови проблеми са највећом пошасти нашега друштва наркоманијом, борбом са њом и животу у овом центру.

М. О. (34 године), Ваљево

Моји проблеми са дрогом су

почели са шеснаест година. Након две године активног бављења спортом, после једне мало теже повреде престајем са тренинзима и убрзо после тога, како сам имао доста слободног времена све чешће остајем на улици. Ту наравно нисам могао научити ништа паметно. Никакву контролу нисам имао јер сам живео са бабом и дедом. Тада креће алкохол и марихуана. Често са старијим момцима одлазим на утакмице и убрзо је почело дрогирање херионом и то први пут са мојих осамнаест година. То су биле године рата, таблета и хероина је било на сваком кораку а није требало нешто пуно новца да се наркотици купе. Нешто касније почињем да узимам ексере (екстази) и спид (таблетице). Те дроге ми нису одговарале па сам се вратио хероину. Наравно увек је у глави била помисао да је доста и да ускоро треба престати са тим. Са двадесет и шест година се женим и добијам ћерку и то постаје озбиљан разлог због ког треба све то престати. Али, нема шансе. Нисам успео да се одупрем. Свакакве сам глупости правио, крао, варао и отимао само да га узмем дрогу. Уништио сам све око себе. Све људе који су ми хтели помоћи терао сам од себе и видео у њима непријатеље. Један једини покушај

скидања са дроге је трајао два дана. Није било шансе да то урадим сам кући. Тада се предајем. Разводим се после четири године брака, моја осећања према детету су бледела. Мајку и брата који је исто тако полако за мном пропадао нисам ни виђао. Нисам ни покушавао да се лечим. За болнице сам слушао од других да је тамо мало боље него на улици. Добијеш милион лекова и психолог ти испира мозак правећи од тебе зомбија. Ту сам причу често слушао од људи који су тамо одлазили. Наредне две године су биле прави пакао. Више у кризи него „нормалан“, без игде икога било је питање дана када ће се мој живот неславно завршити у неком подруму, каналу или затвору.

Једне вечери сам био у кући, није ми било добро и случајно на неком телевизијском програму видео прилог о Црној Реци. Видео сам неке људе из града мени познате. Убрзо после тога налазим контакт телефон и већ после два, три дана одлазим у једно од њихових одељења. Почетак је био веома тежак, криза и болови у глави. Све те вуче ка још једном поразу, тј. да одустанеш. Али овде није као код куће, људи са којима сада живиш добро знају како да ти помогну, шта ти се врзма по глави, већина је исто то прошла. Постепеним увођењем у суштину нашег проблема, разговорима за свештеницима и сарадницима схватио сам да је моје схватање живота било тотално погрешно. Овде сам две године. Узајамно поверење је стечено и помажем сарадницима у раду са новим штићеницима. И не само то, моји односи са породицом и ћерком која има осам година су никада бољи. Верујем искрено у то да ће тако и наставити. А када ћу кући, питање је које ми често постављају. Одговор је једноставан, ово је моја кућа.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

23

ХРИСТОВ НОВОМУЧЕНИК ЕВГЕНИЈЕ РОДИНОВ

Евгеније Бунтов1

Три и по месеца после мучења и окрутног поступања у чеченском заробљеништву, војник Евгеније Родинов је на дан својег деветнаестог рођендана, 23. маја 1996, пострадао за Христа. Док су целокупна Русија и православни свет славили празник Вазнесења Господњег, чеченски шакали су се припремали за следећи масакр. Никаква убеђивања ни претње нису могле поколебати руског војника 479-ог граничног одреда за посебне намене да прихвати ислам и баци свој православни крст. Био је погубљен одсецањем главе. Можда ће читаоцима овога чланка, чин овога војника бити не нешто претерано мудар. „Па можда је у царском режиму, човек могао да стави православну веру и принципе испред свога живота, али данас нас живот учи да преживимо по сваку цену“, говоре појединци. Али ипак ако данас одаберемо веру својих предака онда ћемо сигурно поступити као војник Евгеније. Међутим данас су у моди јакне и обућа марке „Nike“, разне секте које да би привукле нове следбенике говоре енглеским а не руским језиком и покушавају да размрсе чворишта руске духовности и културе.

Да ли смо заборавили да разликујемо своје од туђег, корисно од некорисног? Да ли нам шта значе духовне вредности које губимо све више

1 Аутор је руски ветеран рата у Авганистану

и више у невидљивом рату против вере, морала и културе. Да ли смо равнодушни, слепи и заборавни?

(...)

Љубов, мајка храброг мученика

Евгенија је у потрази за својим сином провела десет месеци у Чеченији (он је тада био још увек жив), али га је пронашла мртвог. У селу Бамут је за огроман новац сазнала од Чечена где се налази гроб храброг војника. Мајка је успела да идентификује мртво тело свога сина по крстићу који је био на

обезглављеном телу (чак ни чеченска чудовишта нису смела да га склоне). На другим војницима није било крстова јер су подлегнувши чеченском пристиску крстове бацали, а један је био приморан да се пред телевизијским камерама одрекне своје мајке и целом свету каже: „Ја немам мајку, имам само Алаха“.

После тога она је тело свога сина сахранила у родном Подмосковљу у селу Курилово, где је као његови

преци опојан по хришћанској традицији. Мајка је доцнија поново морала платити Чеченима да би јој дали главу њеног сина.

Евгенијева мајка је касније изјавила: „Шта би ми могло бити теже него губитак сина. Али чињеница да се он показао као достојан хришћанин чак и у часу смрти, теши ме. Да се одрекао своје вере, мајке и Русије, то не бих могла преживети“.

Да ли ми можемо да схватимо да је очување наше вере важније него физичка смрт? Да ли осећамо нешто када чујемо ову фасцинантну причу о обичном руском војнику Евгенију. Да ли нам шта значе осећања Егенијеве мајке, обичне

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

24

руске жене. Да ли ћемо овога јунака препустити забораву?

Од својих вршњака се разликовао по томе што је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно. Са дванаест година се вратио са летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу. После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја 25. јуна 1995. године. Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама. По мајчиним речима Евгеније је дао свој живот за руски народ на земљи, а тим својим чином је припремио пут будућим браниоцима Русије.

Љубов, мајка храброг руског војника је рекла још и ово: „Када је постављан крст на гроб мојега сина, дошло је доста људи. Била сам изненађена зашто су сви ти људи дошли на гроб непознатог дечака који је умро добровољно изабравши смрт. Сви људи који су дошли су се дубоко поклонили крсту на гробу мученика. Један ветеран из Другог светског рата је скинуо своју медаљу за храброст и ставио је на гроб мученика.“

Царство небеско и вечан спомен руском ратнику-мученику Евгенију Родинову, Господе подај! Бог нека чува православну Русију и нека ојача нашу веру.

Превео са руског:

Владимир Петровић

МОЛИТВЕ НОВОМУЧЕНИКУ ЕВГЕНИЈУ

Тропар, глас 4.

Последњих времена мучениче, христољубиве војске украсу,

због љубави према крсту Христовом од Бога венац мучеништва примивши

моли подвигодавца Христа да спасе душе наше.

Кондак, глас 4.

Јавио си се са великом крепошћу, Христово трпљење до смрти

подржавајући, агарјанског мучења не уплашивши се, и крста Господњег не одрекавши се,

смрт од мучитеља примивши као чашу Христову,

због тога вапијемо ти: Свети мучениче страдалниче

Евгеније, моли Бога за нас.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

25

СВЕТИЊЕ ПОДРИЊА (6) МАНАСТИР КАОНА

Пантелија Петровић

Манастир Kаона је један од

најлепших и најуређенијих манастира наше цркве. Територијално припада Шабачкој епархији. Налази се близу варошице Владимирци а од Шапца је удаљен 30 km. Историја- Манастир Каона датира из немањићког периода а по народном предању задужбина је сестре Милоша Обилића, Иконије. Народна легенда вели да је на садашњем месту манастира, Иконија сестра Милоша Обилића пожелела да изгради цркву а њену жељу је подржао Милош обећавши да ће помоћи изградњу чим се врати из Косовског боја. Милош се није вратио а његова сестра Иконија је по народном предању довршила цркву. Први помен цркве посвећене Светом архангелу Михаилу је из 1548. године. Писани подаци о изгледу старе манастирске цркве не постоје. Манастир је обновљен 1756. године. У Првом српском устанку, манастир Каона је имао видног удела. Калуђери су учествовали у борбама, а манастирски конак је био претворен у болницу. Садашња манастирска црква, посвећена Светом архангелу Михаилу, подигнута је у византијском стилу, на темељима старе цркве 1892. године. Зидана је циглом на каменом темељу, у који су узидани сви споменици са монашког гробља које се налазило у манастирском кругу. У Првом светском

рату, црква је много страдала. Запаљена је црквена архива и протоколи а однета су два звона. После Другог светског рата у коме је манастир био нека врста прихватилишта, црква је била у лошем стању, а законом о аграрној реформи одузето је 120 хектара манастирске земље. Велика обнова ове светиње почела је постављањем оца Теофила за старешину манастира 1962. године. Овај велики духовник био је и вођа богомољачког покрета у епархији шабачко - ваљевској.

Остали објекти- Од осталих објеката у манастиру поменућемо: крстионицу посвећену Св. Сави изграђену 1984. године, капелу- палионицу свећа посвећену Св. ђакону Авакума изграђену 1999. године и пећинску капела изграђену 2004. године.

Манастир данас- Захваљујући мудром управљању досадашњих старешина манастир Каона представља лепотицу Шабачке епархије. Доскорашњи старешина овога манастира је био садашњи епископ ваљевски Милутин. Манастир је данас мушки а старешина је архимандрит Арсеније Цветковић.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

26

ПЕСМА ЦРНОРЕЧКОМ НОВОМУЧЕНИКУ

ХАРИТОНУ

Црна Река слави Христова војника Харитона светог, славног мученика

што за Христа страда и крв своју проли па на небу за нас Бога моли

И када ми душа у невољи тоне помози, помози свети Харитоне.

Оче Харитоне, Богом изабрани мучениче свети, Богом овенчани

у очима мојим, Твоја жртва блиста своју крв си дао за веру и Христа И када ми душа у невољи тоне

помози, помози свети Харитоне. Тих и крепке воље, ватрени ревнитељ без страха од смрти, подвига љубитељ

Богољубним срцем обдарен си био зато си за Христа радо крв пролио

И када ми душа у невољи тоне помози, помози свети Харитоне.

Духом из подземља, чопор озверени жедан српске крви беше побеснели

хтео је и Христа крвљу да измије ал' безуман не зна да крв душу мије

И када ми душа у невољи тоне помози, помози свети Харитоне.

Ти ликујеш сада с хором мученика

док ја битку бијем с надом самртника да одолим бури овом лудом свету

зато ми помози, помози детету И када ми душа у невољи тоне

помози, помози свети Харитоне.

Да очувам наше свето православље од царева српских обитељи славне покајањем топлим душу да омијем

да небеско царство вером задобијем И када ми душа у невољи тоне

помози, помози свети Харитоне.

Мучениче свети, молим ти се молим помози да свакој напасти одолим

па кад крстом злобну аждају победим да са Тобом Христа Цара нашег гледим

И када ми душа у невољи тоне помози, помози свети Харитоне.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

27

ЖИВОТ МИЛЕВЕ МАРИЋ У ЦИРИХУ (2)

Мр Ђорђе Крстић

3.) Октобар 1909 – март 1911.

7. маја 1909. је Алберт изабран за

ванредног професора теоријске физике на универзитету у Цириху, са истом гошишњом платом као што је имао на Патентном заводу у Берну, 4500 шфр. Породица Ајнштајн се 14. октобра 1909. године преселила у Цирих у стан на другом спрату у Мусонштрасе 12, изнад стана у којем је боравила породица Адлер. Са собом су донели и свој намештај. Породице су се познавале још са четврте године студија на Политехници. Сем породице Адлер код куће су их још повремено посећивали и други интелектуалци, нарочито физичари. Браћа Хабихт су били гости у пролеће 1910. године, када су сви заједно проверавали рад инструмента за мерење малих напона на Циришком универзитету, на којем је активно сарађивала и Милева. Тог пролећа су у посету у Цирих дошли и и Милевини родитељи. Кад су се родитељи вратили у Нови Сад, причали су да Милева сарађује и расправља са посетиоцима и како они поштују њено мишљење. Милева је после напорних кућних обавеза, повремено чак и до после поноћи, решавала математичке проблеме у Албертовим белешкама о чему постоје материјални докази. У Цириху су супружници добили и другог сина Едварда, који се родио 28. јула 1910. Почетком 1911. године, све до пресељења породице у Праг 31. марта,

скоро су сваку недељу музицирали у стану њиховог бившег професора на Политехници, др Адолфа Хурвица.

4.) јули 1912 – април 1914.

Боравак у Прагу је испао врло несрећан за породицу Ајнштајн. После једне посете у Берлину априла 1912. године, Алберт се заљубио у своју сестричину Елзу па је често долазило до напетости у браку, али то се у лето умирило. Ипак је породица једва чекала да се врати у Цирих где је Алберт

изабран за професора теоријске физике на универзиту у Цириху. После повратка из Прага у Цирих 25. јула 1912. године, породични живот Ајнштајнових је поново постао нормалан. Ту у Цириху су имали

доста пријатеља, а животни услови за рад су били много бољи. На жалост та идила није трајала дуго. За свој 34-ти рођендан, 14. марта 1913, Алберт се поново почео дописивати са Елзом и тај љубавни контакт се наставио иза Милевиних леђа. Свакако треба споменути да је цела породица задњи пут заједно била у Србији 1913. године, али видно је било да односи у браку нису више тако присни као за време њихових посета 1905. и 1907. године. Па ипак су тамо још научно сарађивали за истим столом. Приликом те посете су им синови били крштени у Православној вери у Новом Саду. Крајем новембра је Пруска Академија у Берлину изабрала Алберта за свог члана са посебним повластицама. Сједињење породице у Берлину априла 1914. је било само привидно и краткотрајно Алберт је Милеву игнорисао, долазило је до свађа и

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

28

нервирња, а можда и до туче. Огорчена Милева је са двоје мале децем на самом почетку Првог светског рата, 29. јула 1914. године напустила Берлин и Алберта, и вратила се у у свој драги Цирих.

5.) јули 1914 - до смрти 4. август 1948.

После повратка у Цирих Милева

је са децом прво становала у пансиону на Банхофштрасе 56. Живела је тешко, пошто јој Алберт није слао толико новаца, колико је било договорено, а сем тога га није слао ни редовно. Тако је она чак морала у тајности да позамљује новац. Октобра 1917. Милеви је у посети дошла њена сестра Зорка и Новог Сада (формално је на универзитету у Цириху уписала биологију), са намером да је негује код куће јер је била болесна. Алберт је после завршетка светског рата прихватио позив да одржи 24 предавања о теорији релативитета. У Цириху је боравио од 27. јануара до 25. јула 1919. године али није становао код Милеве него у пансиону. У то време се Милева није више бавила физиком – посветила се синовима. Нарочито је морала да се брине за Едварда, који је био болешљив. За време Албертовог боравка у Цириху је 14. фебруара 1919. године дошло до званичног развода његовог брака са Милевом. На бракоразводној парници на суду бивши супружници нису били присутни. Детаљи парнице засад још није доступни јавности. Без обзира на то, шта је формално записано, главни разлог за разлог свакако је било Албертово отуђење од породице под утицајем његових рођака и његова нова љубав. Синови, скоро петнаестогодишњи Ханс Алберт и приближно шест година млађи Едвард, остали су под Милевиним старатељством. Већ 2. јуна 1919. године су се Алберт и Елза венчали у Берлину. Милева се није више поново удавала.

Један од услова развода био је да Алберт, уколико добије Нобелову награду, целу награду препусти бившој супрузи Милеви. Вредност награде које је била уручена Милеви 1923. године била је нешто више од тадашњих 170000 шфр. Чињеницу, да је Нобелову награду у целини уручио Милеви, Алберт је прикривао чак и најближим пријатељима. За тај новац је Милева у Цириху купила три куће. Сама је до краја живота становала на трећем спрату петоспратне куће у Хитенштрасе 62 на циришком брду. И дан-данас је то елегантна зграда у мирном академском кварту. Са овог балкона је имала леп поглед на град и на некадашњу Политехнику, где је на предавањима и вежбама проживела многе часове заједно са Албертом. Узгред споменимо, да је Алберт 1929. године за време Ционистичког конгреса у Цириху, на којем је учествовао, чак становао код Милеве на горњој адреси, што је тада а и касније многе изненадило.

Задњих десет година свог живота Милева је била болешљива. Живела је у сталној бризи за Едварда, при чему је имала приличне финансијске тешкоће због трошкова његовог лечења и боравка у психијатријском санаторијуму. Две куће у Цириху је морала продати. Због ратне ситуације у Европи бојала се и за судбину куће, у којој је становала. Крајем маја 1948. године Милева је доживела мождану кап, тако да је била делимично шлогирана у леву страну, али могла је да говори. Била је слабашна, збуњена и узнемирена за Едвардову судбину, који ју је повремено посећивао на клиници у којој је лежала све до смрти. Умрла је 4. августа 1948. године. Верујемо да ће успомена на Милеву преживети, и да је и овај чланак такође скроман допринос очувању те успомене.

(Крај)

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

29

РИЗНИЦА:

МАЈКА И СИН

Припремила: Славица Станисављевић

Ожени се неки младић, али никако није имао мира јер се стално свађао са женом. Наиме, она га је

непрестано нападала и тврдила да он више воли своју мајку него њу, своју жену. Дуго су трајале те свађе док му није дозлогрдило то стално препирање са женом па је једном упита: “Како да ти докажем да то није тачно?“ Жена сва срећна, речу му: „Хоћу да ми донесеш мајчино срце на длану. То ће ме коначно уверити да ме заиста волиш више од ње“. Без много размишљања, младић отрча до куће своје мајке. Извади јој срце и задовољно, пун нестрпљења појури својој кући да жени донесе доказ своје љубави. Трчећи тако, саплете се на неки камен, падне и срце се откотрља мало даље од њега. Сав збуњен и уплашен устане да потражи мајчино срце. Не видећи где је пало, зачује глас иза себе: „Сине, да ли си се угрувао? Да ли те боли?

Колико је велика и племенита мајчинска љубав!? Неизмерно!

(По народној причи)

МИСЛИ ВЕЛИКАНА

Не можеш постати ако ниси и

престати ако јеси. (Грчка пословица)

Људи су само оно што од њих

чине одговорности. (Народна изрека)

Две ствари човек мора да научи:

прво, лоше време а друго људску неправду.

(Народна изрека)

Плакати није срамота када је разлог за срце ваљан.

(Кадфаел)

Доброг војника чини квалитет његовог противника.

(Народна изрека)

Ја могу све што може човек; ко може више, тај није човек.

(Шекспир)

Туга не убија, али обара. (Руска пословица)

Што припада срцу, у срцу нека и

остане (Курдска народна пословица)

Сажаљење вам се поклања, а

завист морате зарадити. (Народна пословица)

Када Бог прави будале, он то ради

темељито. (Народна пословица)

Посетите наш интернет сајт: www.glassacera.wordpress.com

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

30

ФЕЉТОН:

Иља Сургучов Детињство Цара Николајa II (3)

Цар се, изнемогао, бацао у

наслоњачу и, као после игранке, размахнуто се хладио рупцем, а онда опет прикупљао снагу и тражио своје рукавице. Као сада видим те заслепљујуће беле, широке рукавице. Цар је гурао два прста у рукавицу, и рукавица је пискавим гласом почињала да говори:

― А зашто Жоржик има чуперак на затиљку? А зашто је Ксенушки носић црвен?

Изненада му прилази Жоржик, завлачи му се између колена и пита:

― А зашто ти, деко, данас немаш плаве бркове? Код куће си их оставио?

Деда се одједном забезекну и упита:

― Какви плави бркови? Шта си ти, брате, смислио?

― Ти си данас друге бркове ставио? ― лепио се Жоржик. ― Плави су ти досадили? Ако су ти досадили, поклони их мени. Мени се много свиђају плави бркови. Личићу на тебе.

Цар је неколико тренутака запањено гледао унука:

― Ништа, брате, не разумем. Шта то причаш?

― Ја тебе питам: где су твоји плави бркови? ― настављао је отегнуто Жоржик, упредајући му час дугме, час акселбанд.

― Али, друже мој, ја никад нисам имао плаве бркове ― говораше Цар.

― Не, имао си ― јогунио се Жоржик. ― Видео сам.

― Где си видео? ― Видео сам. ― Измишљаш, братац. У сну си

видео. ― Не, не у сну. На слици.

Ја и Ники претрнусмо, и показасмо један другом прстима најзамршенијим распоредом, што је значило: пропадосмо.

― На каквој слици? ― На врло лепој слици. Хоћеш да

ти покажем? ― Де, молим те, друже мој, веома

сам радознао. Жоржик се, и не погледавши нас,

полако упути ка играћој соби. Ники поново мрдну прстима, згрчи средњи, испаде: пропадосмо!

А из играонице се већ помолио Жоржик са заветном сликом. Сви притихнуше и наћулише се. Погледах маму и видех да је бледа ко смрт.

Жоржик је полако и трапаво размотавао слику. Цар му поможе, исправљајући јој угао.

Раширише је, а Жоржик, показујући прстићем, победнички рече:

― Видиш? Плави. Цар пажљиво погледа и озбиљно

одговори: ― У праву си. Плави. Господо!

Саша! Види. Бркови су стварно боје неба. ― Ха-ха-ха! А шта је то уопште? ― То су генерали ― храбро

иступи Ники. ― Све их знамо. Можете питати.

― Но, ко је ово? ― То је Његово Императорско

Величанство Наследник Цезаревић Александар Александровић.

― Наш тата ― упаде Жоржик. (наставак у следећем броју)

Са руског превео: Драган Бунарџић

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

31

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ

Зоран Петровић

Eпископ

Неокесаријски, слави се 17. / 30.

новембра

Заиста, заиста Вам кажем, речи су убоге и ништавне да искажу и опишу сву величину, живот и дела Светог Григорија. Роди се Свети Григорије у славној Неокесарији од родитеља незнабожаца али угледних и богатих. Родитељи му убрзо умреше и он се предаде изучавању јелинске културе и закона јер планираше да постане адвокат. Но Свевидећи Бог, који не жели смрти човеку, видевши чисту и непорочну душу Григоријеву утврди га у изучавању светог Еванђеља. Григорије се убрзо крсти и још више се труђаше да живи врлинским животом и већ тада живеше као анђео на земљи. За време школовања у Александрији, чуваше се Григорије од свих порока великог града, при чему због целомудреног живота изазва завист својих вршњака, који одлажаху у куће блудница, да прошире рђав глас о Григорију да и он тобоже живи нечисто као и остали. У том циљу потплатише неку блудницу да на тргу где се окупљаху и где Григорије са уваженим филозофима и професорима вођаше разговор, пред свима тражи од Григорија да јој плати за ноћ проведену са њом. А Григорије, незлобив, видевши и чувши блудницу не правдаше се него рече

пријатељу до себе: “Дај јој брзо колико тражи, да нас остави на миру и да нам више не досађује!'“. Блудницу, чим прими новац нападе нечисти дух тако да поче да вришти, да се ваља по земљи и баца чупајући се, од чега присутне обузе велики страх и то трајаше док Григорије не сатвори молитву Богу за несрећну блудницу након чега бес одступи од ње и она признаде да је неправедно оклеветала Григорија. Такав би почетак чуда Светог Григорија, коме се и стари и млади почеше дивити.

Имаше Григорије добродушног пријатеља Фирмијана, родом из

Кападокије, коме откри жељу срца свог да све остави и да служи Јединоме Богу и чувши да и Фирмијан исто осећа одоше заједно код великог Оригена да изучавају хришћанску науку. Провевши доста времена у учењу Григорије се врати у Неокесарију, где његови сународници, видећи његову мудрост и непорочан живот желеше да га поставе за градоначелника или судију над њима али Григорије одбаци све и одбеже у пустињу да молитвом и

постом служи Творцу свега, Господу Једином. Недуго затим, чу за Григорија блажени Федим, епископ Кападокијског града Амасије и вођен Духом Светим зажеле да га изведе из пустиње и постави за епископа Неокесарије. И посла људе да пронађу Георгија и доведу га али Григорије провидевши Федимову жељу и сматрајући се недостојним сакри се још дубље у пустињу. Тада Федим учини чудну и необичну ствар. Помоливши се Богу посвети Григорија у епископа Неокесаријске цркве иако растојање

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

32

између њих беше три дана хода. Од тог тренутка, као зрна песка у мору умножаваху се чуда која Свети Григорије чинаше у славу Бога а на корист хришћанима који са свих страна притицаху тражећи помоћ и утеху.

Пресвета Богородица са Светим Јованом Бословом јави му се и откри му тајну и исправно исповедање Пресвете Тројице. Победи јереси Павла и Савелија Самосатског, који неправилно учаху о Пресветој Тројици и у дубокој старости мирно почину и пресели се у Царство Небеско.

ДИВАН СИ ГОСПОДЕ У СВЕТИМА СВОЈИМ

Када Свети Григорије дође за епископа Неокесарије у граду затече незнабожце и само 17 хришћана а када, у старости, предаде душу своме Творцу коме читав живот служаше, у граду остави све хришћане а само 17 незнабожаца.

Благословени, сада, док читате о овом бесценом драгуљу Цркве Христове, са умиљењем и смиреношћу замолите Светог Григорија за молитвену помоћ и заступништво и свети Григорије ће, по великом милосрђу свом, брзо озарити срца Ваша.

БЕЗВРЕДНО ЈЕ ЧИТАВ СВЕТ ЗАДОБИТИ А ДУШИ СВОЈОЈ

НАУДИТИ

Зоран Петровић

Како си мали, животе људски.

Како су безлична и ништавна твоја стремљења и твој крај како је бедан ако ниси испуњен једино потребитим, Христом Спаситељем.

Зар могу слава и богаство овог света или беда и сиромаштво испунити срце човеку толико, да се преда струјама живота, тако силовито и дубоко, да читав смисао свог постојања и битисања сведе у оквире толико рационалног и плотског, да душу своју, бесцени бисер, велику и драгоцену, затрпава и унижава до те мере, да својим деловањем одриче се непојмљиве награде, истинског богаства и благостања, онога што очи не видеше и ухо не чу, онога што Господ припреми онима који му стреме и најбитнијег, љубави и саживота са Творцем свега постојећег, Васкрслим Христом.

Не бој се, мали животе. Зар мислиш да си створен само за овај трен, да си продукт случајности и да у искушењима која те ломе, сам си или да ти богаство и слава могу обезбедити бесмртност и спокој.

Поврати се и спознај да си чедо Истине, Јединог Човекољупца и да кроз разне периоде свог живота, кроз добро и лоше, кроз радости, патње и страдања, употпуњујеш се, сазреваш, постајеш смислен и схвати да никад ниси био остављен већ да си, различитим околностима, био толико пажљиво вођен да би стигао до познања, да само кроз Христа, пут води у живот вечни.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

33

О ПОШТОВАЊУ КУМА КОД СРБА

Старац Гаврило, многострадални

(+1999)

Кум се обавезно узимао из другог села и то што даљег, а никако из близине да се кумови не

би често посећивали и да не би тиме дошло случајно до неког замерања. Кум се позивао само кад је требало да се дете крсти, младенци венчају и у изузетним и почасним догађајима породице. Њему се ишло са колачима, флашом ракије или вина и са скромним поклоном, наспрам статуса породице. Кум није био у обавези да даје поклоне већ је он само доносио благослов породици, детету на крштењу или младенцима на венчању. Ако сам кум жели нешто лично да поклони детету на крштењу или неком другом приликом то се прихватало као дар са великом захвалношћу. Моја мајка и бака су дочекивале кума овако. Знајући да ће кум тај дан доћи, oд јутра би стално извиривале на пут када ће он да стигне. Чим би га угледале истрчавале су што даље испред куће на пут да му укажу част и пажњу и покажу радост због његовог доласка. Клекле би пред кума, пољубиле би му скут капута, руку и образ, са речима: „Помаже Бог куме, добро нам дошао, љубим ти руку, благослови моју кућу, укућане и мене!“ Кум је отпоздрављао: „Бог Вам помогао, Бог да Вас

благослови!“ Тада би се кум уводио у кућу и сви би му прилазили редом по старешинству за благослов и то отац (ако је најстарији), па сви остали по реду. Кум седа обавезно увек у чело стола и пред њега се износи најбоље јело и пиће. После обављеног крштења или венчања у цркви, долази се кући, кум и гости ручају, па се кум доцније испраћа са поклонима. Када би се дете родило, одмах се ишло куму да детету да име, па се то име уписивало у црквене књиге. Са кумом се није смела вршити позајмица у новцу или било чему другом, да не би дошло до замерања. Кум се није смео наљутити нити се смело са њим свађати. Такође, није била дозвољена женидба и удаја из породице кума и из његове лозе сродника а за све се распитивало и водило се рачуна. Из села одакле је кум, није се ишла девојка просити, да случајно не би била из кумовске породице. Није се смело самовољно узимати друго кумовство све док кумови имају наследнике. Ако кумови немају наследнике, онда кум за живота говори коме кумство оставља именујући кога он хоће. То може бити неко из уже фамилије или неко кога он препоручи из

Манастир Бошњани

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

34

другог села. У случају да кум сам каже да не може више одржавати кумство због болести или старости и одобри да се нађе други кум, онда се има пажљиво бирати. Али опет се строго водило рачуна да и будућа колена знају да се та фамилија мора поштовати као старо кумство и из њихових породица се није смело удавати и женити. Увек се водило рачуна да кум буде из проверене и побожне породице, као и да то буде честит човек. Не може се кумовати узајамно; ви некоме, а он вама да враћа, већ кум који вама кумује, он налази себи друге за кумове. У случају да вам се кум нађе у било каквој невољи или муци, дужни сте му помоћи, обићи га у болести и утешити. То је дужност и обавеза. А све је то у циљу очувања кумства са колена на колено и да би кућа и деца имали прави благослов, срећу и напредак. Данас видимо да млади узимају другове за кумове а често су то неморални и непобожни људи, па као другови често се и замере, па се деца рађају без благослова, бивају болесна и несрећна у животу. Нажалост млади мисле да су најпаметнији, па кумства сами мењају и узимају за кумове своје другове а стара кумства од којих би имали прави и пун благослов занемарују и запостављају. Ту грешку после никако не могу да исправе, ма шта покушавали, јер су прво и основно прескочили, благослов свога кума. Многи после не могу ни да схвате зашто им се невоље дешавају, а то је зато што на самоме почетку живота нису понели прави благослов својих кумова. Преко кумова човеку долази у кућу благослов и напредак. Бог па кум, родитељ па свештеник, то је била светиња и од тога нам је зависи благослов у животу.

Записала: монахиња Макрина (Мајсторовић)

ЗВАНИЧНО САОПШТЕЊЕ ПОВОДОМ TЗВ.

„ПАРАДЕ ПОНОСА“ Духовно-национални центар је у

претходном периоду указивао на појаву и пропагирање хомосексуалности у Србији осудивши тзв. антидискриминациони закон. Видимо да „друга Србија“ не мирује па је за 20. септембар заказана „парада поноса“ у Београду. Лепо наш народ каже: „Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси“, а ова „парада поноса“ потпуно одговара контексту из наведене изреке. Најоштрије осуђујемо ову параду и све оне који је дозвољавају и подржавају. Београд који је настао на крви наших предака и јунака дочекао је и ову историјску срамоту. Шта би нам рекли Свети Ермил и Стратоник, Свети ђакон Авакум, Свети деспот Стефан Лазаревић, мајор Драгутин Гавриловић и сви остали јунаци и браниоци Београда?! Да ли би они били поносни на свој град?! Духовно-национални центар ће и даље у својем раду и активностима указивати на једну од највећих пошасти нашега друштва и болесне ставове које појединци покушавају да протуре као ставове свих грађана Србије.

КУПИНОВ ВИНСКИ НЕКТАР

Произведен врењем мешавине дивље и плантажне купине (гајене без употребе хемијских средстава). Користи се као лек за побољшање крвне слике и регулацију крвног притиска. Нектар се производи по старом манастирском рецепту без конзерванса са додатком шећера и меда.

Производи и пуни: Манастир Чокешина

Контакт телефон: 015/833-740

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

35

ПРИЧЕШЋЕ

Здравко Толимир

Генерал војске

Републике Српске, један од Срба којима се суди у

Хашком трибуналу

Најлепши је дан кад је причешће, Тада нам срце лупа јаче, о када би могло бити чешће, кад га се присјетим, душа ми плаче. За нас је причешће слово црвено, њему се радује душа и тијело, око без сјаја умирно, снено, Њему се радује биће нам цијело. И сваки ишчекује тај дан радо, о њему снивa, њему жуди, кад Господ причешћује своје стадо и гледа је ли преостало људи. Искрених вјерника Његове вјере и да ли посте, да ли се моле, да ли у животу имају мјере, да ли га се боје, да ли га воле? Даје им крв и тијело своје опрашта гријехе за живот цео онима што се кају, што га се боје онима што су Господа део. Сваки се од нас данима спрема моли се, пости, метаније прави, без Бога излаза никоме нема и сваки од нас Господа слави. Данас нам отац Билбија стиже, даће нам причешће, молити се с нама, данас ће нам Господ бити најближе, из душе и срца нестаће тама. На нас ће призвати Светога Духа, да са нама буде и да нас снажи,

Даће нам по парче освештеног круха, од Бога нико није нам дражи. Отац нас Воја бексрајно воли и сузе због нас често лије, за сваког од нас годинама се моли, за нас би дао очи обадвије. Спали и гријехе моје огњем својим, испуни ме радошћу Господе Христе, јер тебе јединог се Господе бојим, и дај ми крви Своје пречисте! Никад се тако живјело није, животом узорним, животом Христа, никад, од кад нас сунце грије, у нашим душама само Христос блиста!

ДУША МИ НИЈЕ НА ПРОДАЈУ

Бора Ђорђевић

Натуштило се и небо је оловно, распродајем све, што је остало од мене, лоше очувано, половно, јефтино и у пола цене распродаје се што је остало од мене. Ја продајем очи, сувише тога су виделе, угасиле се и некако су увеле. Очи су све виделе, ал' су се постиделе, уши много чуле, а оглувеле, а очи увеле. Продајем своје руке неразвијене, ноге које једва ходају, нудим капиларе, артерије и вене. Душа ми није на продају, она је остала потпуно иста, рањена много је пута. Она је као суза бистра и чиста, моја је душа нетакнута. Душа није на продају!

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

36

ПЕСНИКУ НАДЕ И СЛОБОДЕ (Митрофану Матићу)

Пантелија Петровић

Дуго си млади оче, сакривен био

у сенци древних зидина где тело твоје млађано

мучено голготом ратног вихора покри вечна тишина.

На светло име твоје талог времена паде,

мисао твоја остаде да чека сјајна у тами, безбожног мрака.

Ал' открише те речи непокопане,

разнете у срца родољуба чусмо их из даљине,

и сјај те откри што блиста из твоје Чокешине.

Из твојих рањених груди пурпурни божур процвета

зора нас поново слободне буди тамјана мирис нас зове

док јече са торња звона Света.

Опет ходимо теби, оче Митрофане,

да нас обасјаш светлом новог доба из твога процветалог гроба.

БОЈИЋ

Никола Томић

Тако сам мало животних сокова искапио

још умеју у агоније тифусне ове груди да зачезну одсутно здравље

неспутаног дисања ни пун цват цвета непритворне нежности

нисам домирисао

А већ у ноздрвама бриди горчина корења коме крхким телом болова следујем

мајко како по страшном ускрсу у обистињење

речи старца који прими завесом младенаца

повијену славу на руке видим час када ће ти нож пробости душу и крик твој

срођен са оним под крстом

Изнад задаха заразе у чистој ти ружи ветра

остављам завет: кажи јој да је искуством неодживљеног живота једне

љубави што се одвија трајањем друкчијег времена

далеко од издаха непревреле младости

У сивилу крфске болнице волим

Изнад плавог реквијема чујем пламену не одолеше одвећ благе моје године.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

37

АКТУЕЛНЕ ВЕСТИ

Лешница Поводом 135 година цркве у Лешници организована је прослава овога јубилеја, 12. јула текуће године у храму Св. апостола Петра и Павла у Лешници. Свету архијерејску литургију је служио епископ шабачки Лаврентије уз саслужење архијерејског намесника јадарског протојереја ставрофора Драгољуба Ивановића и десеторице свештеника и ђакона. Током Свете литургије епископ Лаврентије је рукоположио вероучитеља Горана Мићановића у чин ђакона а у протојерејски чин је унапредио свештенике Радована Лукића и Горана Јанковића.

Епископ Лаврентије је у својој

беседи похвалио слогу и љубав који владају у овоме храму, као и велику обнову која је успешно завршена. После културно-уметничког програма уследила је трпеза љубави на којој је епископ Лаврентије поделио 22 грамате најзаслужнијим појединцима за обнову цркве, међу којима је и градоначелник Лознице Видоје Петровић, који је парохијан овога храма. Подељено је и 45 захвалница црквене општине приложницима за обнову цркве, као и заслужним за организацију ове прославе. Присутнима се обратио и архијерејски намесник јадарски

протојереј ставрофор Драгољуб Ивановић. Преносимо део његовог говора: „Имам посебно задовољство да у своје и у име свештеника лешничке цркве могу да Вас поздравим речима: помаже Бог и добро нам дошли. Данашња прослава је је дан неизмерне духовне радости за нас служитеље Светог олтара овога храма. (...) Хвала Вам драга браћо и сестре, што сте помогли обнову ову светиње и организацију прославе и нека Вас Господ награди за ово доброчинство. Хвала Вам свима и живели нам владико на много година.“

Jошева Поводом прве годишњице „Гласа са Цера“ стигло нам је доста честитки за овај догађај. Пренећемо једну: „Најсрдачније честитке за прву годишњицу часописа. Много је обећавао од првог броја и то је у потпуности испунио; чак и више од тога. Само напред као и до сада!

Верна читатељка С. Станисављевић“

Jошева Увиђајући да имамо све више читалаца електронског издања нашега часописа одлучили смо да направимо нову интернет презентацију „Гласа са Цера“ на којој можете читати текстове, коментарисати исте и учестовати у нашим анкетама. Адреса презентације је:

www.glassacera.wordpress.com

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 09. '09/ БР. 11

38

ШАРЕНА СТРАНА:

ИСТОРИЈСКЕ ЗАНИМЉИВОСТИ

БОЖИЋ УЈЕДИНИО ЗАРАЋЕНЕ

СТРАНЕ

Године 1914. на француском западном фронту, од Енглеског канала па до швајцарских Алпи, божићна ноћ је била потпуно мирна. Војнички ровови су се протезали до на неких 70 km од Париза. Рат је трајао тек пет месеци а око 800 хиљада људи већ је било убијено или рањено. Сваки војник се питао да ли ће први дан Божића са собом донети још једну рунду страдања и убијања. Међутим, нешто чудно се догодило: британски војници су истакли из својих ровова плакате на којима је писало „Срећан Божић“, и ускоро су се зачули гласни повици и честитке како из немачких, тако и британских ровова. Спонтано затишје се наставило и после Божића јер након што су се вратили натраг у ровове, војници нису желели више да пуцају једни на друге.

ЧУДНА ПОГРЕБНА ПОВОРКА

Мексички председник Антонио де

Санта Ана дошао је на необичну идеју да приреди погреб својој ампутираној нози. Када је децембра 1838. године командовао одбраном Вера Круза, у борби са Французима тешко је рањен и морала је да се изврши ампутација ноге испод колена. Међутим, Санта Ана је пуне четири године чувао ту ногу у својој кући у Вера Крузу и када је постао председник и диктатор приредио јој је прави правцати погреб. Тако је 26. децембра 1842. године свечана поворка, уз пригодну музику, прошла улицама

града Мексика, све до гробља. Две године касније, за време побуне у којој је диктатор свргнут, нога је нестала. Санта Ана је умро 1876. године у беди, гладан, слеп и усамљен. Шта се догодило са сахрањеном ногом, никада се није сазнало.

РАЗВОД БРАКА У ЦРНОЈ ГОРИ

У старој Црној Гори муж је могао

да се лако разведе од жене подневши захтев племенском суду за раставу брака. Случај би се веома брзо завршавао, брак би био раскинут, а мушкарац би жени плаћао 50 талира “за срамоту“. У случају да жена превари мушкарца такође се плаћало за срамоту, али другачије – муж би приликом растанка кидао жени половину носа да до смрти буде жигосана, а другим женама пример и опомена (ово се није односило на мушкарце).

ФОТОГРАФИЈА МЕСЕЦА:

Фото: Бета Србија до Токија, али буквално

© Духовно-национални центар www.romanovi-srbija.org.rs