2

ПРЕДГОВОР

Поред небројених корисних учинака у погледу изрицању истина, мишљења, ставова и жеља, реторика је у току свог вишевековног трајања, умела бити добра слушкиња добрих и лоших господара. Њоме су се служили свештеници, судије, политичари, војсковође, професори и сви они који су желели да њихов говор буде мудар, делотворан, логичан, и леп. Али, као што то увек бива, све оно што припада свима, често не припада никоме.

Још у античко време беседништво се делило на политичко, судско и похвално (genus deliberativum, genus iudiciale и genus demonstrativum). Дакле, било би логично да су се теоријом беседништва бавили политичари, правници, духовници и други учени људи. У пракси заправо ствар изгледа другачије: реториком и беседништвом су се највише бавили филозофи, логичари и правници, а понајмање филолози. У новије време реториком су почели да се баве лингвисти, семиотичари и теоретичари медија и маркетинга. Реторика је тако постала општа својина, али ничија у целости и до краја. Било је оних који су је изучавали као специјалну дисциплину; тако су духовници писали омилитике (реторике) за свештенство, правници писали за правнике, филозофи за филозофе, политичари за политичаре, филолози за филологе, а увек је постојала нека општа реторика и општа реторичка знања која су важила за све. У суштини у реторици је увек постојала реторичка теорија, реторичка пракса и реторичка педагогија. Историја реторичких идеја обрађивана је у оквиру

3

посебних поглавља у општим реторикама, а ту су се често налазиле и мање антологије беседништва.

Ова књига је први покушај код нас да се на једном месту интегрално представи историја српског беседништва. Она је резултат мог десетогодишњег наставничког рада на универзитету, а настаје након објављивања две антологије српског беседништва, прве која је носила наслов Најлепше српске беседе коју је у четири издања објавила београдска Просвета и два издања Антологије народног беседништва код истог издавача. (Пето издање беседа објавио је амбициозни издавач Театар за из Београда под насловом Беседе знаменитих Срба).

У нашим реторичким приручницима из XIX (Мразовић, Стерија, Малетић, Вујић) сем примера из српске књижевности, нема ни једне речи о историјиском аспекту беседништва. У Реторици Владимира Вујића наводе се само теоретичари и славни беседници Грчке, старог Рима, Француске, Енглеске и Русије. Интересовање за реторичку дијахронију испољиће унеколико тек Бранислав Нушић у својој Реторици (1934) у оквиру поглавља о беседништву јужних Словена па ће тамо дати и један краћи прелед историје српског беседништва. Тај преглед је више летимичан и информативан па се ни просечни читалац о томе не може озбиљније обавестити. Нажалост, ни у реторикама и реторичким приручницима објављеним у XX веку (Петровић, Тадић, Аврамовић и Станојевић ) нема много података из историје српског беседништва. Историја развоја реторичких идеја посматрана је на уобичајен начин, на примерима развоја грчког и римског беседништва, а потом и на примерима оних европских народа који су изнедрили велике верске, културне и научне покрете и велике уметности и литературу.

4

О српској реторици и беседништву подоста добро писали су наши познати историчари књижевности (Јован Скерлић, Димитрије Богдановић, Ђорђе Трифуновић, Јован Деретић а понајвише Милорад Павић). Такође су веома интерсантни компараативистички и историографско-филолошки радови Војислава Јелића који се највише бавио проблематиком односа античке и српске реторике. У последњим деценијама прошлог века приметан је и један број интересантних радова у научној периодици. Оснивање центра Institutio oratoria на Правном факултету у Београду такође је видно појачано интересовање за реторику и беседништво.

Већ од тренутка кад се јавила идеја да се отпочне рад на овој књизи и кад је почело прикупљање литературе и података, запазили смо да се и те како озбиљно може говорити о историји српског беседништва. Период од осам векова, иако је био обележен дугим периодима робовања, сеобама и страдањима, понудио је у различитим областима беседништва бројне беседнике и теоретичаре и педагоге. Линија развоја српског беседништва је испрекидана и скоковита. Све оно што је имало један сјајни и обећавајући почетак у првој српској држави прекинуто је турским освајањима а настављено на подручју северно од Саве и Дунава у Аустроугрској па и у другим државама у окружењу. Тек после Првог устанака и каснијег ослобађања Србије интересовање за реторику и беседништву ће поново оживети и у границама старе српске државе. То ће трајати све до средине XIX века кад ће писана реч унеколико почети да потискује усмену. Опадање је настављено и у XX веку, а посебно у време изградње тзв. социјалистиче државе. Постепено враћање интересовања за реторичку теорију и праксу јавиће се тек осамдесетих година и оно траје до данас.

Иако историјске околности нису биле наклоњене српском беседништву, историја те вештине препуна је

5

изванредних примера говора који по уметничкој умешности, речитости и мудрости ни мало не заостају за најбољим примерима светског беседништва. Изражајне могућности српског језика (звучност и мелодичност) дале су му предност над другим словенским језицима а овим беседама додатну димензију. Француски слависта и историчар Сипријан Робер 1884. године је записао: „Може се тврдити да је српски језик, по обиљу самогласника, по срећном спајању благих и тврдих гласова – уједно најхармоничнији и најхеројскији, најнежнији и најмужевнији од свих словенских језика. Њиме се наређује са више чврстине него на руском, он милује и јеца с више нежности него пољски; по потреби српски језик зна да споји гласове с више изражајне тежине него чешки“. Такође је позната и тврдња Е. Нордена да „од свих модерних и културних народа само Романи и Срби имају смисла за музичку страну језика“.

Прихватајући обавезу да прикажемо историју српског беседништва прихватили смо и ризик да, крећући се у великим временским интервалима, понешто превидимо, потценимо или преценимо. Но, будући да је ова књига први покушај такве врсте, очекујемо од читаоца подршку и разумевање.

Милентије Ђорђевић

6

БЕСЕДНИШТВО СРЕДЊЕГ ВЕКА

О почецима српског беседништва данас имамо врло мало података. Сви они који су о српском беседништву писали углавном су се слагали да се оно конституисало у средњем веку, у време стварања српске државе и да је било у најнепосреднијој вези са црквеном литературом и црквеним проповедништвом. Истина, понекaд је исувише истицана теза да је писменост у Србији у средњем веку била искључиво везана за цркву, свештенство и монаштво. Међутим, ми се морамо сложити с чињеницом да Србија „ у средњем веку има писмене и учене људе, који знају грчки и латински, упознате добро са свим достигнућима европске и византијске школе, одлично упућене у слободне науке (њих седам artes liberales – граматику, реторику и дијалектику, астрономију, геометрију, аритметику и теорију музике), спремне филологе, начитане књижевнике.“1 Нема сумње да су они, као и Византинци, реторику и филозофију видели као две најбитније гране образовања; реториком су могли усавршавати језик и говор а филозофијом брушити ум.Непознати писац из IX века у Житију светог Ћирила каже да је Ћирило учио Хомера и геометрију, а код Фотија дијалектику и све философске науке, осим тога реторику и аритметику, астрономију и музику, као и све друге хеленске вештине“. Црноризац Храбар писац из Климентовог времена у свом слову О писменима истиче, да је Господ Јелинима дао „граматику, риторију и

1 Д. Богдановић, Историја српске књижевности, стара српска књижевност, Београд, 1991, стр. 32

7

философију“. Све то указује да су ученији људи средњег века били добро упознати са хеленском, културом, науком и филозофијом. Иако је њихово време било по много чему специфичано, човек оног доба није био део неке интровертне, мрачне и изоловане културе која је у целости посвећена сакралном. Нажалост, данас немамо правих релевантних података о световном образовању у Србији. У биографијама многих знаменитих Срба оног времена налазимо да су се образовали при црквама и манастирима, а само у ретким случајевима спомињу се приватни учитељи. Најчешћа места где се могло стицати озбиљније образовање била су Цариград, Света Гора (Хиландар), већи приморски градови, а касније и духовна средишта унутар Србије. Приватни учитељи били су привилегија властеле.

Срби су писменост добили од Византије а то је подразумевало не само прихватање азбуке, технике читања и писања, већ и свега онога што је писменост носила са собом. Можда најзначајније од свега што ће нас интересовати јесте питање схватање књиге, писања и преписивања. Однос према књизи, према писању и писаној речи у средњем веку постаје патетичан, а рад писара добија религиозни ореол.2 Свакако да је тај култ највише формирала и ојачала Библија па су се и они који су је преписивали у то време изједначавани са писцима у данашњем смислу. Изговорена реч у средњем веку у приличној мери била је утуљена и опет се везивала за књигу која је наглас читана или из које се наглас појало. „Како се читала стара српска књига? У зависности од своје намене и службе, могла се чути у цркви или трпезарији у монашкој ћелији или одајама каквог двора, а

2 С.С. Аверинцев, Поетика рановизаниске књижевности, Београд, 1982, стр 208.

8

могла се са собом носити у торби путника, ходочасника или трговца. За црквени и монашки свет читање је било обавеза. Пслатир се слушао на свакодневном богослужењу, њиме се дочекивало и испраћало Сунце; па се и поред тога монаху и сваком хришћанину препоручивало да ишчитава и дочитава псалме Давидове. Поучне књиге, беседе светих отаца, или житија, пролози, читани су наглас на богослужбеним скуповима, уклопљени у литургијски чин који је таквом тексту подизао тон и високу реторичност претварао у сакрално општење са вечном истином или са самом божанском речју“.3 Изговорена реч могла се чути и на црквеним саборима. Један такав сабор је одржан у Жичи, а други у Расу. Зна се да је Сава говорио окупљеним српским епископима у Жичи, а Немања велможама на сабору у Расу. Такве беседе, ма колико биле формом и садржином духовне, биле су и беседе државника. Оне су тадашњем аудиторијуму свакако могле служити као узор. Ни мало зато не чуди чињеница да се у неким Теодосијевим и Доментијановим текстовима који говоре о беседама светог Саве и светог Симеона могу пронаћи они делови који су засигурнно били упамћени или пренети делови саборне беседе.

Однос према говору и говорењу у некој мери одређивали су и калуђери исихасти (молчаници). Као што је познато, реч је о монасима који су се повлачили у ћутњу у дужи или краћи контемплативни живот и као такви били нека врста монашког узора. Међу хиландарцима било је доста исихаста.

Сем онога говора са амвона у цркви, свештенство и монаштво није било склоно претераној глагољивости и красноречивости. О томе нам сасвим јасно говори Д.С.

3 Д. Богдановић, наведено дело стр. 41.

9

Лихачов тумачећи житије Авакума:,, Оригиналност у књижевности он је видео не само у књижевности стила, него у просторечју, у обичном свакидашњем говору, у говорном језику, ' немојте тражити ' – каже он – ' реторику и филозофију, ни красноречивост, него живите ходећи за здравим, истинским речима. Јер, ретор и филозоф не може да буде хришћанин ' „.4 Та подозривост према реторици, а то ће рећи и према говору или беседи, јесте заправо одређивање према централним реторичким категоријама као што су наговор и убеђивање, а нарочито и према познатим софистичким злоупотребама говора. Средњовековни писац и ретор није волео дуге говоре. „Готово сви писци изјављују да неће да дуље приповетку, сматрајући многоречивост за ману. Монах Доситеј, иако излаже изванредно занимљиво бурне догађаје из свога живота, каже у свом, нешто дужем запису на крају једног јеванђеља: ' крај слову да имамо, да од многословија уклонивши се прекору избегнемо.' „ 5

Ако данас знамо да родови или жанрови старе српске књижевности још увек нису у довољној мери проучени и да је разликовање прозе од поезије само условно могуће, онда је посве јасно да је издвајање средњовековних реторичких жанрова у засебну целину само условно могуће. Оно што ипак са сигурношћу можемо утврдити јесте чињеница да је српска средњовековна књижевност у доброј мери реторична и да у једном делу тих жанрова можемо јасно издвојити извесне реторичке облике као и да је већина наших писаца

4С. Лихачов, Поетика старе руске књижевности, Београд, 1972, стр.98.

5 М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд, 1975. стр. 46.

5

10

овог периода упозната са класичним жанровима и њиховим правилима. “Читава средњовековна поезија и уметничка проза почива на духу византијске реторике. Стога, проучавање српске средњовековне реторике премаша оквире једне само вештине или уметности, те прераста у испитивање читаве структуре средњовековне књижевности.“6

У житију које вуче порекло још од хеленистичких херојских биографија bios vita, можемо пронаћи похвалу или молитву. Аутори житија практиковали су често да у текст житија умећу похвалу. Похвала је прелазни жанр између прозног и поетског којим се слави или велича светитељ или нека историјска личност. „Чак и када има стихова“ – истиче Димитрије Богдановић – „ свака похвала је првенствено реторски састав“. Похвала је веома стари облик. Већ код Менандра (III век после Христа) проналазимо разликовање две врсте похвала: похвале изречене приликом недавне смрти и похвале које одбацују слике жалости и неприкладне мотиве тешења. Он такође наводи композициону шему похвале (1. Земља, град, народ који је дао јунака; 2.Породица; 3.Рођење; 4.природне особине; 5.Васпитање; 6.Детињство; 7.Врста живота; 8.Дела; 9.Судбина; 10.Поређења.). „Похвала као посебна књижевна врста јавља се већ у најстаријој словенској књижевности. Код Климента Охридског, на пример, налазимо праве похвале: Похвалу светом мученику Димитрију; Похвалу светом Клименту, патријарху римску; Похвала светих 40 мученик.“ 7 Теодосије је написао Похвалноје светих

6 Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, стр.2867 Ђ. Трифуновић, исто, стр.255.

11

преподобних отац наших Симеона и светитеља Сави, учитеља српскаго, а Јефимија Похвалу кнезу Лазару итд.

Слово које у нашу књижевност долази из Византије такође је типичан реторски жанр. Беседе црквених отаца често се називају словима. У слову се разматра нека библијска тема у облику говора или проповеди. У слову нема развијену фабулу па га ваља разликовати од повести и сказанија. Ако је означено као похвално оно добија атрибуте похвале а ако је означено као повесно онда је свакако реч о повести. Средњи век обилује зборницима слова, било као ауторским или, у данашњем смислу, антологијским. Велики број слова сабран је у панегорицима или хомилијарима. (Патријарх Данило III, Слово о кнезу Лазару, Андоније Рафаил Епактит, Вршне мисли о кнезу Лазару итд.).

У реторски облик такође можемо убројати и посланицу (посланије, у народном говору, писмо или књига) које је у средњем веку схватано у складу са познатим Цицероновим ставом као говор усмерен ка одсуствујујућем. Још у Реторици Јосифа Ракендита светогорског монаха (око 1330) дате су препоруке за писање посланица. Ракендит сматра да у посланицама треба избегавати китњасти летописни стил, али су пожељне изреке мудраца тзв. апофтегме.Он наводи узоре на које се ваља угледати а то су: Василије Велики, Григорије Ниски, Синесије, Либаније и Псел. Српски монаси и интелектуалци су добро познавали правила епистоларне форме. У тадашњим зборницима срећемо бројне преводе са грчког. Извесно је да су многи знали за посланице Исака Сирина, чувену „Небесну“ Јована Дамаскина итд. Посланице или писма у средњем веку су писана најчешће према такозваним епистоларима, писмовним обрасцима. Од најзначајнијих примера српске средњовековне епистолографије поменимо Посланицу игуману Спиридону светог Саве (1234.), Писмо жупану

12

Твртку краља Милутина (1282-1285.), Писмо Дубровнику кнеза Лазара (1388.), Слово љубве деспота Стефана Лазаревића(1409), Посланицу духовнику Никону Јелене Балшић (1440.), Посланицу свештенику и доместику кир Исаији Димитрија Кантакузина (средина осме деценије XVвека), Писмо султану Бајазиту деспота Вука Гргуревића Бранковића (1483.), писмо кнегиње Јелене, жене војводе Матеје Бесарабе исповеднику Дамаскину (1648) итд.

Од присутнијих жанрова срећемо и молитву. Молитва је вид молбеног говора којим се онај који моли обраћа Богу, анђелима и светитељима, а срећемо је чак и код старих Грка. Јован Златоусти у Беседи о молитви молитву назива „светлост душе, истинске спознаје Бога и људи, а Јован Лествичник „мајком врлине“. Свети Сава у Хиландарском типику каже да је „молитва веома добра, која чини да беседимо са Богом“. Две најлепше молитве наводе нам Теодосије и Данило Други, прва је Молитва светом Сави из Живота светог Саве, а друга Молитва и реч брату Милутину из Живота краља Драгутина и Живота краља Милутина

Посебну књижевну врсту представља плач (риданије, кричаније или вапаљ) који се јавља још у византијској књижевности. Код нас доспева преко грчких превода Светога Писма (Плач Јеремијин). Неки плачеви су срочени у облику дијалога, а карактерише их обиље општих места и реторских украса. У руској и српској књижевности они су најчешће инкорпорирани у веће прозне целине. Познат је пример плача Монаха Атанасија који рида над савиним отвореним гробом у Трнову, потом има примера у Теодосијевом Животу светога Саве и Житију петра Коришког, у Житију краља Милутина од Данила II, на крају Житија деспота Стефана од Константина Филозофа итд.

13

Запис (понекад и натпис) стоји на размеђи реторске прозе и поезије. Из великог корпуса наших записа и натписа споменимо оне који поседују реторске квалитете: Запис епископа рашког Григорија другог у Рашкој Крмчији (1305) и Запис старца Симеона у Вукановом Јеванђељу из 1197/99.

Уочљиве реторске пасаже срећемо и у оним средњовековним списима који стоје на граници црквених, правних и других службених списа. Пре свега то су повеље, хрисовуље, дародавнице, тестаменти, делови типика и синаксара, изјаве, поговори и предговори. Највише књижевних и реторских квалитета садрже повеље или тачније дужи уводи познатији као аренге. У тим уводима образлагана је правна валидност одлуке али и духовне побуде потписника. Сама чињеница да у почетку садрже утврђене делове инскрипцију и салутацију наводи нас на помисао на поређење са деловима класичне беседе која у уводу садржи делове које су означене као наклоност, задобијање пажње и упознавање. Све ово указује и на њихову суштинску сродност. Радмила Маринковић је својевремено истакла да су аренге,, изузетно лепа уметничка дела. Оне носе лични печат и често прелазе у праву мисаону и духовну поезију. Реторика која се у неким случајевима развија до читавих похвала, говори о учености владара и његове дворске канцеларије, која несумњиво влада овом античком вештином“.8

Од бројних повеља издвојили бисмо Лимску повељу Стефана Уроша из 1254., Повељу манастира светог Николе у Хвосну из 1267/77, Карејску повељу Стефана Дечанског (1236.), Повељу Хиландару жупника

8 Р. Маринковић, Писах и потписах, Београд, 1996, стр. 20.

14

Вукосава (1360.) и Повељу деспота Ђурђа Бранковића манастиру светог Павла (1419). итд.

Преко Библије, проповеди Исуса Христа, проповеди светих апостола и апостолских наследника, наши средњовековни монаси и црквени великодостојници су знали да се користе паренезом, омилијом, знали су које су предности тематске и догматске преповеди као што су знали да говоре у облику пригодне проповеди и панегирика. Све то се лако може уочити у оним текстовима који су нам данас доступни.

Беседништво словенског света дакле није самоникла појава. За богослужбене потребе најпотребније је било Свето писмо, али и литургија светог Јована Златоустог, светога Василија Кесаријског, потом књиге из периода златног доба патристике, Атанасија Василија, Григорија Назијанског, Григорија Нинског, потом Јована Златоустог, Исидора из Пелузе и Теодора Кирског. Срби и околни Словени у то време преузели су читав корпус хагиографских списа грчке цркве. Византијски узори житија светих била су незаобилазно штииво које је са великим жаром превођено.

Почеци беседништва код Јужних Словена везује се за имена и мисионарски рад словенских учитеља Ћирила и Методија. Познате су чињенице да је Ћирило показао беседничку умешност у расправама са иконоборцима, мухамеданцима у Калифату и Јеврејима. Познате су такође и тврдње неких аутора да у старословенском зборнику Клочев глагољаш (Glagolita Clocianus) постоји једна оригинална проповед светог Методија. Данас знамо за осам беседа светог Ћирила које је он држао Казарима и које је на словенски језик превео његов брат Методије. Преводи знаменитих хришћанских беседника налазе се и у познатом Супрасаљском кодексу.

Један од најстаријих помена беседа везује се за име Климента Охридског који је живео до 916 године. Њему се

15

приписује педесет слова, поучења у виду беседа за одређене празнике. Ове беседе налазе се у српским, бугарским, македонским и руским преписима. Једно од најуспелијих Климентових дела јесте Похвала светом Ћирилу. Други став ове похвале у доброј мери је лирски али и приметно рерторичан. После Методијеве смрти већи број ученика солунске браће, бежећи од ропства разилази се на различите стране. За нас су посебно занимљиве оне групације које ће рад својих учитеља наставити у Македонији и Бугарској. Од тих значајних имена споменимо Климента, Наума и Ангелара, Константина Презвитера, Јована Екзарха и Козму Презвитера.

„На крају IX века у пуном је замаху била књижевна активност коју су започели Борис и ученици Константина и Методија у Плиски и Македонији. Симеон је у целости подржавао тај посао на прилагођавању византијске културе потребама образовања Бугара. Иначе је обожавао грчку књижевност и словенску усмену традицију. И тако, док рад Климента и Наума у Македонији руши паганство, шири писменост и повећава број словенски свештеника, током следећих неколико деценија овај књижевни покрет цвета у новом главном граду, Преславу, и оближњем владаревом манастиру Св. Пантелејмона.“ 9

Ваља истаћи да је у извесном смислу интересантан и књижевни покрет који је у XIV веку зачео Јевтимије, трновски патријарх. Ученик св. Теодосија Јевтимије се залагао за повратак граматици и правопису оригиналних превода Ћирила и Методија и чистоти православне вере. Он је сматрао такође да националне разлике црквенословенског треба превазићи враћањем на заједнички извор, језик Ћирила и Методија. Као писац и беседник Јевтимије је у оно време био на гласу а његов

9 Д. Оболенски, Византијски комонвелт, Београд, 1996, стр. 126

16

рад ће, преко његових ученика који после пада Трнова 1393. беже у северне делове Србије, свакако утицати и на тадашње српске верске и интелектуалне кругове.

Значајније превођење важнијих светих књига у Србији почиње тек за време владавине краља Милутина. Тек тада „настаће велики замах у превођењу најзначајнијих дела византијске књижевности, како нових тако и оних која су већ превођена. Најзначајнији српски преводилачки центар је тог времена је Хиландар (...) а преводилачка и преписивачка делатност одвијала се у Пећи, Дечанима, Светим Арханђелима, Грачаници,,.10

Један од најпревођенијих писаца био Јован Златоусти. Од различитих зборника који су кружили у словенском свету са различитим насловима за нас је најзначајнији његов Андријати састављен од 31 беседе намењене становницима Антиохије. Беседе Јована Златоустог заступљене су у панагирицима и другим зборницима. Зна се да је превођен за синове деспота Ђурђа, Гргура и Лазара. Од превођених представника антиохијске школе врло радо је превођен свети Јефрем Сирин. Такође су веома често превођени Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Нински а од познатих мистичара Јован Лествичник, Псеудо-Дионисије Ареопагит, Симеон Нови Богослов, Никита Синаит и други. Од теолошко-филозофских представника и исихаста међу превођеним ауторима су и Јован Дамаскин, Кирил Александријски, Григорије Палама и Теодор Студит.

Данас, нажалост, не располажемо уређеним пописом преведених и преписаних дела византијских писаца, исто тако не можемо са сигурношћу рећи ко је колико и на кога утицао. Најмање таквих података имамо о делу Теодосија и Доментијана, а она су, морамо

10 Д. Бојовић, Свети Јефрем Сирин и српска црквена књижевност, Ниш, 2003, стр. 70.

17

признати, у извесном смислу, темељ наше средњовековне књижевности.

Један од битнијих проблема нашег средњовековног беседништва јесте тај што већину беседа, проповеди и омилија практично добијамо из друге руке. Многи писци (биографи) наводе нам туђе говоре а ми нисмо у позицији да процењујемо њихову аутентичност. Ако при том урачунамо и евентуалне измене или грешке преписивача, онда је јасно да је аутентичност таквих говора у приличној мери проблематична.. Ипак, њихови записи које данас читамо, у крајњем, остављају сведочанство о једном беседничком стилу, поетици и техници, а најпосле и личности беседника и преносиоца.. Тако свети Сава по сећању у Животу светог Симеона, наводи Немањин говор на сабору у Расу, а Доментијан и Теодосије на исти начин наводе све Савине беседе.

Свети Сава (1175 – 1236) је наш први аутентични и школовани беседник. Он је, школујући се у младости на очевом двору, био у прилици да се подробно упозна са Светим писмом и тумачењем изворних црквених текстова. Такође је сасвим извесно да је био упознат са хришћанском дидактиком, црквеним правом, хагиографским списима, химнографијом и епистолографијом. Божидар Ковачевић га упоређује са његовим католичким вршњаком Фрањом Асишким (1182). „У његовој лектири како се она може препознати у делима што их за собом оставио, налазила су се не само јеванђеља, апостоли и паримејници, а поготову псалтир, него и духовно штиво пролога, патерика, сигурно Лествица Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (пре свих - Јована Златоустог), као и црквена литература.“11

11 Д. Богдановић, исто, стр. 137.

18

Свети Сава је био човек истанчаног књижевног укуса који се умешно служио књижевним и црквеним језиком али му није био стран ни народни говор. Ваљда зато он је у народној књижевности омиљени лик који зна једнако говорити и са пастиром и државником. Доментијан и Теодосије у својим списима оставили су седам Савиних беседа: Беседу о правој вери, Беседу при измирењу браће над моштима светог Симеона, Беседу о крунисању Стефана Првовенчаног, Беседу после крунисања, Беседу поводом смрти Стрезове, Беседу хиротонисаним епископима и Проповед пред одлазак на Свету Гору.

Архиепископ Никодим (умро 1324) сведочи да је било више зборника проповеди светога Саве, али нажалост ниједан до данас није сачуван.

Посматрано из угла омилитике свети Сава је најчешће „говорио о догматским истинама као што су: тројединство Бога, међусобни однос божанских испостаси, христолошке и сотериолошке истине (...) Од моралних истина највише се задржавао на правом хришћанском богоугодном животу на земљи, о понашању људи, као и свему ономе што се тицало не само појединаца него и друштва.“ 12 У Савиним проповедима препознајемо тзв. тематску проповед, морално-поучну и уметничку омилију.

О Савином беседништву, чини се, најпоузданије можемо закључивати на основу Немањине Беседе на сабору у Расу. Ову беседу налазимо у Житију светог Симеона и она је, да тако кажемо, из „Савиних уста“. Нема сумње да је Сава ову беседу пренео по сећању, али је притом унео и своја реторичка знања, лексику и стилске

12 Б.А.Цисарж, Ж.М.Маринковић, Омилитика, Београд, 1969, стр. 47.

19

карактеристике. Беседа на сабору у Расу је права престона беседа. Немања се у њој обраћа властели и бољарима и свима ближњима. Он већ на почетку истиче како је у почетку пронашао „упропашћену земљу“ коју је божјом помоћи „поправио“ и проширио.Он потом говори о иноплеменицима, свакако мислећи на невернике и богумилску јерес, а онда саопштава своју намеру о абдикацији и замонашењу. Његову одлуку поткрепљује библијским мислима о пролазности и ништости земнога живота парафразирајући познате мисли из Проповедника. Као владар он присутне опомиње на своје и божје законе који се ваља држати. Сама завршница беседе садржи један савет који вероватно долази из ризнице народне мудрости: „ Бога се бојте, цара поштујте.“ У народном памћењу она је остала и као „богу божије, цару царево.“ То је део epilogusa, она битна реченица из беседе која ће слушаоцима остати у сећању.

Од седам беседа које се приписују светом Сави, две се издвајају лепотом и красноречјем а то су: Беседа о правој вери и Беседа у славу светог Симеона (део беседе о измирењу браће). Прву нам преноси Доментијан, а другу Теодосије.

Беседа о правој вери одржана на сабору у Жичи је уметничка омилија. У њој се уочавају две целине које су контрастивно постављене. У првој говори о правој вери, а у другој о штети које човеку доноси неверовање, као и о онима који се одричу бога. У закључку Сава је позвао своје слушаоце да сачувају заповести Бога „Живећете навек, ако учините добро и угодно пред Господом Богом.“ „Говор те врсте мора да садржи општа, често понављана места; у њему се наводе закључци васељенских синода, што подвлачи и сам Доментијан. (...) У том говору не испољава се сувише Сава као личност, али свакако као српски архиепископ који исповеда (дефинише) у свечаном тренутку свој симбол вере. Доментијан и у тој беседи, која

20

је препуна обавезних места, ипак – у стилу – подсећа се појединости које је прочитао код Првовенчаног и у Похвали Ћирилу и Методију.“ 13 Милан Кашанин запажа да у Савиним беседама нема ни близу онолико библијских цитата колико их иначе има у Доментијановом делу.

Беседа у славу светог Симеона је похвална проповед са јасним елементима надгробне проповеди. Говорећи о његовом одласку са овога света Сава предочава слику оног бољег и праведнијег света. Успостављајући антитезу у релацијама јуче и данас, он користи прилику да упореди Немањина земна дела и његове небесне заслуге. Завршница беседе усмерена је на практичан учинак, на позив браћи да у мироточењу из очевог гроба препознају божији знак. Препознавање зла и приклањању очевим саветима и молитвама прави је пут спасења.

Савине беседе права су „ремек-дела у оркестрирању речи. Достојанствени ритам његове фразе, каденција његовог гласа, раскош његових метафора, лепота његових сложеница, звучност и, не ретко, патетичност његовог говора, обрти и контрасти његових мисли стављају га у врхове српских прозаиста.“ 14

Кад се говори о беседништву светог Саве не можемо а да се не осврнемо и на његову епистолографију. Претпоставља се да је свети Сава водио обимну преписку са значајним црвеним личностима свог времена, владарима и члановима породице Немањића, нажалост, време је потрло све видљиве трагове Савине преписке.

13 С.Радојчић, Лик светог Саве у Доментијановом Животу и подвизима архиепископа све српске и поморске земље преподобног оца и богоносног наставника Саве. (У књизи: Доментијан, Живот светог Саве и Живот светог Симеона, Београд, 1988, стр. 47.14 М.Кашанин, исто, стр.59.

21

Једини значајан документ који је остао до данашњих дана је Посланица игуману Спиридону која је највероватније настала 1233. године. У Житију светог Саве од Доментијана налазимо и Савину посланицу брату Стефану из 1119. или 1220. године поводом добијања аутокефалности српске цркве.

Сасвим је јасно да је човек Савиног образовања био упознат са многим епистоларима свога доба као и са топиком и етикецијом коју је писмо подразумевало. Такође је сасвим видљиво да се, пишући посланицу игуману Спиридону видно ослањао на модел посланице апостола Павла 15

У Посланици игуману Спиридону уочавају се две целине. Прва је писана свечанијим стилом, а друга једноставнијим и непосреднијим. Писмо почиње благословом и обраћањем адресату где уочавамо детаљно титулирање („превазљубљени мој божанствени сине, јеромонаше Спиридоне, игумане Велике лавре светога Симеона, архимандрите.“).16 Надаље он говори о доласку у Јерусалим, о болести путника, а онда обнавља благослов и указује на блискост са игуманом. У другом делу писма он игумана Спиридона обавештава о предметима које му

15 Запажање Душана Глумца (Друга посланица Коринћанима, Свето писмо, Нови Завјет, стр, 348.)

16 Обичај детаљног титулирања запажамо и много векова касније, У здравици кнеза Елије Илочког читамо овакво дугачко титулирање: „Грофе Анзелмо Казимире, ob et in Etc! Господару Вуковара, Тропштата, Вендесхајма, Кемпениха, Шмидбурга и Витена! Коморниче цара њемачког, тајни савјетниче изборника из Мајнца и Тријера! Предсједниче врховног или коморског судишта, уједно и насљедни маршале,! Прочелниче слободног врховног или коморског судишта Лоскина, те управитељу Кенигсберга и Кајзер-Еша...“ Илија Мамузић, Захарија Орфелин – стваратељ и страдатељ, Багдала, Крушевац, 1987, стр. 42

22

доноси са светих места са молбом да се моли за њега и његове сапутнике. На крају стоји кратка поука која је као у беседи онај део за памћење: „Ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист. Ако је поп грешан, али молитва његова није грешна.“ „Осим у формално-стилском, други од првог дела писма разликује се и у језичком погледу. Први одељак писан је књижевним српскословенским, а у другом има и елемената народног језика.“

Разумљиво је да је свети Сава као високо инспиративна личност и добар проповедник имао велики број следбеника нарочито у XIII и XIV веку, а то су св. Јоаникије, св. Јевастије, св. Сава III и св. Данило. Архиепископ Данило нам сведочи да су се слушаоци дивили начину приповедања св. Арсенија говорећи: „Откуда овом оваква мудрост и неисказани разум, да нас учећи васпитава смотрено и разумно на добро“. (Цисарж, Маринковић)

Иако у научној литератури Сефан Првовенчани (1165 – 1227) стоји у сенци свог брата Саве, сматрамо да се ваља задржати на Житију светог Симеона које је Првовенчани написао 1216. године и које је у реторичком смислу представља прави genus demonstrativum. Ово обимно житије које је често читано као историографски спис заправо је по много чему хагиографија. Та хагиографија има и обавезни похвални део који ће нас посебно занимати као реторички облик. Тачно је да је Првовенчани ово дело написао за потребе култа светог Симеона па, самим тим, и за потребе јачања државе, међутим, Првовенчани је „учени теолог, који је све борбе у историји тумачио борбом злог и доброг, ђавола и Бога. Он цитира врло често мисли из Светог писма, тумачи свет

23

теолошких идеја, даје место хришћанском мистицизму.“ 17

Многи се слажу да је Стефан ученији и начитанији од свог брата Саве. То нам унеколико потврђује и Димитрије Хоматијан: Стефан је по њему био „образован по византијски“.

Стефаново Житије садржи много података из очевог живота, али садржи и једну мању похвалу која је у реторичкој литератури неправедно заобилажена. Готово цело XIX поглавље Житија светог Симеона написано је у облику похвале. Похвала, као и све друге из тог времена, написана је високим стилом и видљивим реторским обележјима. На почетку се уочава подразумевајући топос скромности и недостојности онога који пише („Од недостатка разума мојега вапијем ти, господине мој, јер сам недотупаван и некористан.“) Тим топосом и придодатом молбом похвала се и завршава. У првом делу варирају се реторска питања (како да те назовем и да ли да те назовем), потом следи анафорско понављање (радуј се, господине мој). На крају је такође анафорско понављање (не заборави ме) а потом и молба за посредовање ка Господу. Бирајући за светог Симеона најлепше речи, он даје добар пример стилског варирања чији је циљ красноречје али и указивање на грандиозност дела светог Симеона. Стефан га назива: „господине мој, добри пастиру, светлолоучни цвете, учитељу, вођо старцима, сило и наставниче, помоћниче у биткама, победиоче непријатељских варвара, лествице која узводиш, добри украсу, неувехли венче, апостолски саседеоче, саправедниче, саучитељу, бодро око, правило неисказано, пустињска утехо, тишино, очистиоче саблазни, тихо пристаниште, ослободиоче уза греховних, мосте који

17М. Савковић, Стефан Првовенчани, у књизи Стара књижевност (прир. Ђ. Трифуновић), Београд, 1965, стр. 312.

24

преводиш у вечни живот, неисцрпни изворе, рају, цвете вере, умни граде, лозо доброплодна, грозде сазрели“ итд.

Може се рећи да смо, говорећи о Немањи, Стефану Првовенчаном и светом Сави и извесном смислу умањили значај Доментијана и Теодосија. Са друге стране, говорећи о беседништву тројице Немањића, ми смо већ подоста рекли и о Теодосију и Доментијану који су њихове беседе, уметнуте у своје текстове, записали и пренели. Но, пошто је реч о образованим и усто талентованим монасима, онда се свакако може говорити и о оним деловима у којима се назире њихов беседнички таленат као и о могућности редиговања и ретуширања пренесених беседа.

Већ је истакнуто у којој мери су Доментијан и Теодосије били под утицајем византијске реторичке школе и у којој су мери познавали светоотачку литературу и класично античко беседништво, али ваља рећи да се у њиховим текстовима јасно се уочава и слој утицаја народне књижевности и народне традиције. Још је Светислав Вуловић далеке 1885. године уочио слојеве народне традиције у Теодосијевом делу 18 а Драгутин Костић је говорио о траговима песама у делима Доментијана и Теодосија. 19 То ће свакако значити да су и Доментијан и Теодосије у детињству имали прилике да на свечаностима, славама и свадбама чују народне здравичаре али и народне гусларе који су у дугим епским песмама наводили и одломке беседа значаjних јунака.

18 С. Вуловић, Народна традиција у Теодосијевом делу: Из старе српске књижевности, годишњица Николе Чупића, 1885, књ. VII, стр. 87 – 135.

19 Д. Костић, Трагови песма у делима Доментијана и Теодосија, Српски књижевни гласник, 1935, књ.XLIV, св.3, стр. 3, стр. 187 – 193.

25

Доментијана (око 1210 – после 1264) данас сматрамо великим ретором, филозофом, мистиком и хроничарем и начитаним и речитим писацем. У његовим списима бираним речима изречене су многе световне и теолошке истине и поуке. „Ширином дикције, ритмом фразе, свечаношћу тона, богатсвом и лепотом метафора и фигура, Доментијан у својим похвалама превазилази све средњовековне биографе српских светитеља“. 20Доментијанова похвала светом Симеону пример је класичног реторичког жанра, чак и на оним местима где поетичношћу и егзалтираношћу, нагиње лирици.

Већ смо истакли да су до Доментијана допирала реторичка и филозофска знања из грчког и латинског периода. „У похвалном говору „, запажа једним другим поводом Курцијус, „ у част владара бијаху, један од главних задатака софиста. (...) Утјецај кићенога говора на средњовековну литературу бијаше, како ће се показати, врло велики“.21 И Курцијус нам потврђује да су се слични процеси и утицаји паралелно дешавали и на европском западу као и на европском истоку. У Доментијановом делу тако, између осталих облика духовне књижевности, налазимо и оне, претежно реторичке облике као што су беседа, похвала, слово (проповед) и посланица. Са једне стране, то говори о разноврсности књижевних облика, а са друге стране о изванредној обавештености писца.

Теодосије је наш први средњовековни писац који је црквену књижевност почео приближавати световној (народној) књижевности и обичном читаоцу. То, разуме се, значи да се Теодосије, у извесном смислу, ослобађао 20 Милан Кашанин, Јеромонах Доментијан, предговор књизи Доментијан, Живот светог Саве и Живот светог Симеона, Београд, 1988, стр. 23.21 Curtius, Европска књижевност и латинско средњовековље, Загреб, 1971, стр. 74.

26

класичних реторичких захтева. Он је „избацио све учене проповеди које немају везе са човеком и које су код Доментијана израз црквених и верских идеја: избацио је и сва теолошка расправљања, цитате из Библије и позивања на велике примере из хришћанске историје“.22 Јасно је такође да Теодосије није могао бити у потпуности независан од окружења и традиције и црквеног канона. У Похвали Светом Симеону и Светом Сави Теодосије је, по законитостима жанра (genus demonstrativum), хтео-не хтео, морао бити реторичан и красноречив. Истина, он то неће бити у оној мери у којој је био Доментијан, али и код њега примећујемо добро изабране епитете, метафоре, анафорска понављања и реторска питања. У том смислу не бисмо смели закључити да је Теодосије био мање образован монах од Доментијана. Композиција његове похвале нам речито указује да је био подробно упознат са природом облика грчке и византијске књижевности. Само ради илустрације навешћемо композицију трећег дела похвале. „ Трећи део – прослављање има три мање целине. У првој се најпре обједињују оба светитеља, затим долази позив на прослављање са анафорама приђимо, приђимо, приђите, и на крају разматрање о користи која ће за учеснике прослављања да донесе“. 23

Дело архиепископа Данила II (око 1270- 1337 ) и његових настављача Живот краљева и архиепископа српских садржи хагиографске, историјске и реторске елементе. Данило II, по свему судећи био је племићког

22 Милош Савковић, Теодосије, (Српска књижевност у књиженој критици, Стара књижевност,) приредио Ђорђе Трифуновић, Београд, 1968, стр.364.

23 Биљана Јовановић – Стипчевић, Похвала Светом Симеону и Светом Сави, у књизи: Теодосије: Службе, канони и Похвала, Београд, 1988, стр. 322.

27

порекла па је образовање могао стећи у детињству, а усавршавати у монаштву. Имао је срећу и обавезу да иде стопама светога Саве, али се многи слажу да је делом био сличнији Теодосију. Монашки живот започео је бегом као и Сава, подвизао се у Савиној мучалници на Хиландару, бавио се државничким пословима, а септембра 1324. године изабран је за епископа. Као монах и ретор формирао се свакако под утицајем светог Саве, а многи мисле више под утицајем исихаста и Јефрема Сирина. 24Највише реторског знања и реторског талента Данило II је показао у Житију краљице Јелене, мајке краља Драгутина и Милутина.

Житије припада такозваним владарским биографијама па оно по канону садржи све оне делове карактеристичне за хагиографију. Ако изузмемо наративне делове житија, онда је само говор краљице Јелене заправо класичан реторички облик. Тај говор, нас подсећа на говор светог Симеона у Савином Житију светог Симеона, али са приметно мањим реторичким полетом. Болесна и онемоћала краљица свој говор започиње молитвом, потом речима о спасењу душе, а онда се обраћа присутним монасима, јерејима и велможама захваљујући богу. Након овога она благосивља присутне најављујући уобичајени завршетак који гласи „Господе, у Твоје руке предајем дух мој“. Свечани и узвишени тон њеног обраћања одговара тренутку али и стилском моделу опроштајног говора. Чини нам се да из њеног говора ипак неки озбиљнији закључак о реторичком знању и образовању Данила II па и саме Јелене Анжујске, не можемо извући.

24Драгиша Бојовић, Јефрем Сирин и српска црквена кнњижевност, Ниш, 2003, стр. 17.

28

У области беседништва жене у средњем веку нису биле уобичајена појава. Ђорђе Трифуновић наводи само песникињу Касију (IX век) и Ану Комнину (1085 – после 1147.) 25 Њима свакако треба придружити и деспотицу Јелену ( око 1350 после 1404), жену деспота Угљеше Мрњавчевића која је детињство и младост провела у Драми и Серу, на двору свог оца кесара Војихне. Јелена је образовање могла стећи у месту рођења, у том културном и духовном средишту, недалеко од Свете Горе где су се кретали многи значајни људи: светогорац инок Исаија и Теодор Педијасим, аутор више изванредних реторичких дела; у Серу знаменити митрополит Јаков и митрополит Теодосије.

После Маричке битке и личног и породичног удеса Јелена је нашла место на двору кнеза Лазара. Нажалост, и ту остаје без заштитника кнеза Лазара који гине на Косову. Она и кнегиња Милица су се замонашиле, а деспотица Јелена добила монашко име Јефимија.Монахиња Јефимија је оставила неколико књижевних радова од којих су у реторичком смислу најзначајнији: Мољење Господу Исусу Христу и Похвала светом кнезу Лазару. Мољење је неканонизована молитва у нечему слична народним молитвама. То се може приметити и по употреби неких народних облика „га“, „ће“, „је“ (кто га ће, да је, „да му је“) 26 Мољење је слободан реторски састав који је пре свега ограничен обимом због технике извођења веза на завесици (катапетазми) за царске двери. У том смислу и молитва је морала бити згуснута. Јефимија почиње зазивањем Христа и топосом недостојности. Централно место првога дела

25 Ђорђе Трифуновић, Монахиња Јефимија, књижевни радови, Крушевац, 1983, стр.27.

26 Ђорђе Трифуновић, исто, стр. 26

29

она означава у сусрету са Господом: „час доласка мојега“ и „дан доласка твојега“. Истичући своју гершност и ништост, она иште милосрђе божије.

У другом делу молитве су прецизирани детаљи „приношења“: ко прилаже, када и коме прилаже.Она истиче своје удовство и скромне појединости о свом пореклу „негда деспотица“. Из текста се јасно види да је Јефимија образована жена и да је била упозната са молитвама Симеона Новог Богослова, Симеона Метафраста као и са најзначајнијим књигама Светог Писма.

Похвала светом кнезу Лазару најбољи је књижевни рад ове умне и талентоване жене. Похвала је настале после 1402., тринаест година после Косовског боја, у тешким данима за Србију. Тон искрености, захвалности и побожности одржан је од почетка до краја похвале. У том смислу похвала би се могла схватити и као поетски састав па је то заправо онај неретки случај кад се поезија и беседништво укрштају. „Чак и кад има стихова“, запазио је Димитрује Богдановић, „свака је похвала првенствено реторски састав“. 27 Јефимија је класичном жанру похвале приступила слободније „Први став („у красотама овога света....“) остварила је као кратку похвалу. Други, средишњи и најобимнији став („Сада не предај забораву...“) израстао је у молитву (...) Трећи и последњи став („на моја мала приношенија..“) обимом је близак првом, али је садржајем супротан; сада Јефимија говори лично о себи, о малој награди коју чека, о кнезу хранитељу“.) 28 Дакле, могло би се рећи да већ од Јефимије, а нарочито од деспота Стефана примећујемо

27 Димитрије Богдановић, исто, стр. 67.

28 Ђорђе Трифуновић, исто, стр. 21.

30

извесне жанровске недоследности да не кажемо разградњу традиционалних жанрова духовног беседништва. То се може тумачити и утицајем народних говорних облика, а већ смо споменули да је Јефимијино Мољење пример неканонизоване молитве која се среће у народу. Други разлог могао би се садржати у њеним прејаким осећањима која су је могла одвести на поље песничке слободе, али баш та слобода посебна је вредност ове похвале. Иако она Лазара доживљава као светитеља, она му се не обраћа хагиографским похвалним клишеом, већ много личније и присније. Представљајући га као народног пастира који је „добротама узвеселио“ уручене му хришћане, она га најпре види као владара, а потом и као светог ратника. Нема сумње он је најсличнији светом Ђорђу („Изашао си на змију и непријатеља божанствених цркава.“) Славећи свога заштитника она га подиже на трон победиоца и овенчаног славодобитника (stephanephoros). У том контексту је и спомињање осталих светих ратника којима се Лазар придружио.

Крај похвале је дат у облику топоса скромности али и видним наглашавањем личног тона. Похвала се одликује свечаним и рафинираним стилом који се остварује одмереном реченицом, складним ритмом и инверзијама које наглашавају свечаност и патетику.

У покосовском периоду јавља се низ аутора који сведоче о подвигу кнеза Лазара. Житија, слова, похвална слова и натписи, издвајајући Лазара као мученика вере, посебну пажњу посвећују његовом говору пред битку и његовој молитви. Реч је о Данилу Бањском, Андонију Рафаилу Епактиту и о неколицини непознатих аутора.

Лазареву беседу налазимо у Даниловом Слову о кнезу Лазару, Житију кнеза Лазара и Слову о кнезу Лазару од непознатог писца. Као и у епској песми, Лазар се обраћа велможама, војницима и војводама, позивајући их да се припреме за одсудан бој за отачаство, јер, како

31

каже, „боље је нама у подвигу погинути, него ли са стидом живот“.

„У беседама влада поступност казивања, тема се доследно спроводи, без напуштања основног тока. Патријарх Данило III( око 1350 изм. 1396 и 1399) води Лазареве речи до гномских исказа, које чврсто и симетрично стоје у читавом тексту. Све три Лазареве беседе пред окупљенима казане су реторичким стилским средствима. У овом захвату остварено је је јединство: унутрашњи, садржајни успон има и стилску беседничку градацију. Беседе имају правилан ритам, симетричан и градациони распоред песничке материје.“29 Лазар говори војну беседу из перспективне духовника:

„Бог ва Ви, о друзи и братије, велможи и благородни војини, војводи велици же и мали, сами сведетељије јесте, јеликих нам благих житији сем дарова и ничто же мира сего красних и сладких, славу же и богатство и вса јаже чловеком потребнаја улиши, и паче умножи.

Да аште нам каја скрбнаја и приболезана будут, да не благодетни и неблагодарни о сем Богу будем.

Н аште мач, аште рани, аште и тму самртеји кључит се нам, сладко по Христе и о благочастији отачастве нашем да подимем.

Луче јест нам ва подвизе смрт, неже ли са студом живот, луче јест нам ва брани мачнују кончину подјети, неже ли плешта врагом нашим подати.

Много пожихом мирови, прочеје поташтим се в мале подвиг страдалчаски опдјети да поживем вечно на небесех“.

Ђорђе Трифуновић сматра да тек са косовским списима Срби први пут добијају војне беседе. Он такође

29 Ђорђе Трифуновић, Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и косовском боју, Крушевац, 1968, стр. 339

32

налази да се Данило III у тој општој интонацији беседе могао инспирисати речима Александра Македонског из Александриде, а да мотив овенчања славом може долазити из чувеног Веспазијановог говора војницима пред битку.

„Лазар не беседи само пред окупљенима, већ има пасуса које казује сам, за себе. То су монолошке целине, које по зазиву и непосредном обраћању Господу носе особине молитве. И поред своје самосталности Лазареве молитве су срасле са основним током дела. Налазимо их у Пролошком житију кнеза Лазара (...) Даниловом Слову о кнезу Лазару (...) Служби кнезу Лазару (...) и Андонијевим Вршним мислима кнезу Лазару.У молитвама је разрађена иста идеја као у беседама“.30

Прва половина XIV века у српској култури и религији и култури блиских словенских народа представља занимљив космополитски период. Већ од 1330. године кад је Григорије Синаит основао хесихастичку заједницу у области Парорија у Бугарској, његова путовања од Кпра, Синаја, Крита, Митилене и Цариграда, постала су монашки узор. Овај „ покрет обухватио је Византију, Бугарску, Србију, Румунију и Русију: монаси, свештеници, писци и уметници који су путовали из земље у земљу, лутали бога ради (...) Многи од њихових вођа били су истакнути интелектуалци који су одржавали везе међу собом. Већина их је прошла монашко школовање на Атосу“.31 На свесловенском простору стварана је тако јединствена космолитска заједница у којој је једини критеријум био знање, способност и оданост вери. Та кретања нису била једносмерна, од великих држава и центара ка малим већ и обрнуто.Овим путем који је у многоме подсећао на данашњу интернет мрежу

30 Ђорђе Трифуновић, исто, стр. 83.31 Димитрије Оболенски, исто, стр. 360 – 361.

33

преношена су, између осталих, и реторичка знања, искуства и стилови. У Србију тако долазеи зауизимају значајна места странци (епактити) као што су Константин Филозоф, Григорије Цамблак и, Андоније Рафаил Епактит и други. Исто тако из Србије у правцу Русије одлазе и тамо заузимају значајна места Пахомије Логотет Србин, монах Кипријан, касније митрополит кијевски, а у XVIII веку Макарије Петровић, Софроније Младеновић и други.

Највећи беседник међу српским монасима у Русији био је Пахомије Логотет Србин. Према Ђорђу Радојичићу Пахомије је у Русију дошао за време Василија Васиљевича Црног (1425 -1433) са Свете Горе где је био јерођакон. Пахомије је био врло плодан писац, а његова житија руских светаца, сматра се, пресудно су утицала на развој националне свести код Руса. Пахомије је био најбољи амбасадор светогорске реторске школе и културе у Русији. О Његовом животу и раду монографију је написао познати руски писац Некрасов.

Два текста деспота Стефана Лазаревића (1377 -1427) Слово љубве и Натпис на косовском мраморном стубу могу унеколико бити занимљива из перспективе реторике. Слово је посланица (епистола) које је и у старо доба била епистоларни жанр који је имао кодификовану поетику. Натпис је надгробни натпис (епитаф) у облику дуже апострофе који поприма елементе говора „ка одсуствујућем“. Дакле, у строго реторичком смислу ни Слово ни Натпис нису жанрови који би нас у оваквој прилици интересовали, међутим, реч је о особитим творевинама које нуде обиље материјала који се може разматрати, како из перспективе поезије, тако и из перспективе реторике.

Сви текстови о којима је досад било речи на директан или индиректан начин, били су везани за црквену књижевност, Слово љубве је текст претежно профаног карактера.“Слово је својом поетиком, мада на

34

темељима епистоларног жанра – као образац за писање писама, изашло из оквира стандардне епистоларне књижевности свог доба“. 32 Као и свако писмо оно тежи извесним практичним циљевима који су садржани у поруци односно информацији ономе коме је упућено.. У том смислу је задовољена она нужна реторичка сврховитост. Слово, међутим, садржи бар још два битна сегмента која га издвајају и дају му нову вредност. Та два сегмента јесу наглашена побожност и мотивска, метричка и стилска веза са поезијом. Наглашена побожност и пажљиво бирани библијски цитати везују га још увек за средњи век, а мотивске, метричке и стилске карактеристике за нова ренесансна времена. „Најзначајније до чега долазимо у разматрању деспотове Песме о љубави јесте назирање бар утицаја двеју ' профаних' версификација: народне, нарочито десетерачке, и класичне епистоларске“.33

Натпис на косовском стубу који се данас сматра делом деспота Стефана Лазаревића има много више јаснијих реторичких квалитета. Као и неки претходни текстови о којима смо говорили и Натпис је текст који је морао бити прилагођен нетипичном писарском материјалу, вероватно камену. Текст је, дакле, морао бити згуснут а то је природно условило и нека стилско–језичка прилагођавања. Он није могао бити ни опширнији ни краћи.

Данас текст натписа (препис) можемо читати као прозни састав који има прозну говорну интонацију.

32 .Димитрије Богдановић, исто стр. 175.

33 Драгутин Костић, „Слово љубави“ Стефана Лазаревића: Песма о љубави деспота Стефана Лазаревића, Време, 6-9, I, 1931.

35

Чловече иже Српскије земље ступаје, пришлац ли јеси или сушти ту, кто јеси и что си, јегда придеши на поље сије јеже глагољет се Косово, и по всему узриши плно костиј мртвих, таже и с њими камено јестаство, мене крстоваображена и знаменана, посреде зриши просто стојешта. Да не преминеши и да не презриши јакоже что туње и сујетно, н мољу те, приди и приближи се, о љубими, и расмотри словеса јаже приношу ти.

Овај текст Ђорђе Сп. Радојичић је покушао да подели на стихове, међутим та подела, чини се, прилично натегнуто формира дванаестеце, зато каснији истраживачи налазе да такви „стихови“ немају метричка и силабичка својства.34

Натпис је дужа апострофа којом се незнани војник обраћа пролазнику скрећући му пажњу да се налази на светом месту косовског страдања. Текст карактерише високи, свечани стил. У првом делу је обраћање, потом похвала Лазару и његовим ратницима, краћа прича о боју и страдању оба владара и датирање. Инсистирање писца истинитости („Јер истину ти говорим, ништа мање од живота“.) упућује нас на закључак да је аутор поседовао квалификована знања из области епидеиктичког беседништва.Драгиша Бојовић налази да је деспот читао Псеудо-Дионисија Ареопагита, Кирила Александријског, Јована Златоустог, Василија Великог, Григорија Богосслова, али и Јована Лествичника. Разуме се да и из података о деспотовој личности можемо закључити да је био широко и разноврсно образован. О томе нам најпре говори његов биограф Константин Филозоф кад тврди да је „ био изврстан још као млад“ и да је „руковођен од благочастивих“. Један од тих благочастивих вероватно је био и сам патријарх Данило Бањски, а у детињству

34 Драгиша Бојовић, исто, стр. 79.

36

монахиња Јефимија. Деспот је 1408. године постао витез реда Змаја уграског краља Сигисмунда, а то је подразумевало поседовање витешких квалитеа, знања и етикеције. Његово општење са значајним савременицима и дворовима од Дубровника до Будима и Цариграда тражило је поседовање беседничке вештине, дипломатске етикеције и у свему широко образовање. Да је деспот заиста био свестрано образован човек потврђује нам и његова брига за прикупљањем и превођењем значајних књига онога доба и његово старање за ресавске преводиоце и преписиваче који су свој дом нашли у деспотовој задужбини Манасији.

Почетком XV века, тачније 1402. године у Србију је дошао Григорије Цамблак. Појава овог ученог монаха који се школовао у познатој реторској школи трновског патријарха Јевтимија означава прилив нових утицаја. Цамблак (око 1365 1419/20)је највише времена провео као игуман манастира Дечана а за то време је написао Живот Стефана Дечанског, Службу Стефану Дечанском и Опис преноса моштију свете Петке из Видина у Србију. Истина у овим Цамблаковим делима не налазимо превише реторских реквизита и облика. Он је у Животу Дечанског више окренут нарацији и дескрипцији. Ипак, две мале молитве које говори Дечански, откривају Цамблакову речитост и завидно реторско образовање. Свакако да је Цамблаков духовни и културни утицај као игумана манастира Дечана био много значајнији. Нажалост, ми о томе данас немамо никаквих значајнијих података.

Много више чињеница до нас дошло је о утицају Константина Филозофа (крај XIV в. После 1439), још једног космополита, али вероватно не монаха већ световњака. Он је у Србију дошао из Бугарске између 1394. и 1408. године.

Константин Филозоф потиче из школе патријараха Јевтимија. Као образован човек граматик (филозоф) знао

37

је неколико језика: грчки, турски, руски и влашки. У Србији је имао улогу учитеља, дипломате и дрогомана, а оснивач је и познате ресавске школе. Његово деловање и књижевни рад везује се за Манасију и Београд.

УЖивоту деспота Стефана који је настао око 1431. кад је Константин био изван Србије, он се показује више као историчар и мемоариста а много мање као писац хагиографије. Он пише веома тешко и неразумљиво, примећује Павле Поповић35. У Карловачком родослову, међутим, он се хвали како је све „украсио плетеним и реторским речима“. Ђорђе Трифуновић истиче сликовитост његовог казивања, а ми бисмо могли рећи да он, у односу на раније ауторе, није био склон употреби традиционалних реторских жанрова. Ипак, почетак биографије и похвално слово и плач на крају показују да је Константин Филозоф био талентован и учен ретор.

Средином XV века (1456) Непознати Смедеревац називан и као Смедеревски беседник, изрекао је надгробну реч деспоту Ђурђу Бранковићу која се по реторичким квалитетима може мерити са најпознатијим византијским узорима. У овом случају, међутим, немамо чист беседнички облик, већ плач (риданије). Аутор је узоре за свој говор могао наћи у Библији, код Доментијана или Теодосија па и код неких каснијих аутора. И овај плач (говор) као и многи слични, почиње дијалогом између умрлог и оног који га жали. Говорник препоставља да ће умрли стећи рајско насеље па га, као и Јефимија лазара, позива да се моли за свој подмладак. Деспот Ђурађ се назива превисоким, најблагопоучним, најсаборнијим, блаженим, а цео говор је затрпан реторским питањима,

35 Павле Поповић, Житије деспота стефана Лазаревића Константина Филозофа, у књизи Стара књижевност (приредио Ђорђе Трифуновић, Београд, 1965. стр. 449-459.

38

метафорама и анафорским понављањима. На моменте плач поприма елементе похвале. У овом надгробном говору „ смрт Ђурђа је повод да српски беседник заплаче и због пропасти Цариграда, три године пре тога (1453), ' сада од свих најмањих градова последњег, и најмање царског престола јадних хришћана' „36

Групи образованих странаца у српској књижевности можемо придодати и Новобрђанина Димитрија Кантакузина (око 1435 – крај XV века). После женидбе деспота Ђурђа са Ирином Кантакузиновом у Србију је стигао већи број византијских Грка. Један од њих био је и Димитријев отац који је добио место цариника у Новом Брду.

Димитрије је био врло образован младић. О томе нам речито сведочи зборник који је по његовој наруџбини преписивао Владисалав Граматик. У овом зборнику од 1540 страница, који је преписиван све до 1469. године налазе се: Шестоднев Василија Великог, беседе Јована Златоустог, Василија Великог, Андрије Критског, Јована Дамаскина, Григорија Ниског, Атанасија Синајског, Генадија и Тарасија Цариградског итд. Сам Димитрије је писао на српскословенском, а од његових најзначајнијих дела (химнографских, хагиографских и епистолографских) знамо за Молитву Богородици (око 1435), Службу Јовану Рилском, Канон о преносу моштију Јована Рилског, Посланије кир Исаији (после 1469), Похвалу светом Димитрију и Похвалу светом Николи.

Иако је Димитрије био пре свега песник, он је аутор и оних дела која добрим делом припадају реторским жанровима. Таква дела су: Посланије свештенику и доместику кир Исаији и Похвална слова великомученику Димитрију и светом Николи. „ Обе су класичне у својој

36 Димитрије Богдановић, исто, стр. 219.

39

врсти, реторски развијене и сложене, обухватајући и житијне и химничке елементе“.37 Посланица својим амбицијама надмашује жанр писма и прераста у расправу, медитацију или трактат о моралним проблемима оног доба. На моменте она се приближава беседи, будући да оперише чињеницама, доказима (премисама) па онај ко је чује и прочита не може остати равнодушан. Димитрије говори о подмитљивости свештеника, симонији, пијанству, славољубљу, незнању и неслози. На моменте његово посланије прелази у плач: „Авај мени (...) плачем горко“, а онда, као и у другим делима, говори о смрти која је човекова неминовст, као и крају света који се гуши у неморалу и безбожју. (По Соломоновом пророчанству крај света је требало да се догоди 1492. године.) Тај тон песимистичног Проповедника у његовим делима вероватно је подстакнут догађајима у Србији, као и страдању Новобрђана и Кантакузина.

Још једна знаменита жена својим скромним епистоларним прилозима дала је значајан допринос српској литератури. Реч је о Јелени Лазаревић Балшић (око 1368 – 1443) сестри деспота Стефана Лазаревића која је као удова извесно време провела у манстиру Свете Богородице на скадарском острву Горица. Као и брат Стефан, и она је била образована жена што се јасно може видети из њених писама. Јелена је око 1440. године упутила три писма духовнику Никону. Прво и треће писмо није целовито, а друго носи наслов Отписаније богољубно. Баш то друго целовито писмо прави је антологијски пример неговане средњовековне епистолографије. Посланица је писана по узору знаменитих епистолографа минулих времена. Одликује је

37 Исто, стр.228.

40

одмерен и веш реторски стил, али нас на моменте, по изливима искрених осећања, подсећа на монахињу Јефимију. Баш као и брат Стефан, и она у својој посланици показује изванредно теолошко знање, али и људску радозналост и запитаност.

Разматрајући почетке и најзначајније појаве и доприносе у српском беседништву средњег века превалили смо период од скоро 270 година. То далеко време није нам у свакој прилици нудило превише докумената и чињеница. Ипак, о ономе што знамо и што нам је доступно могли смо изводити ваљане закључке. Занимљиво је, а то и може бити један од закључака, да је српско беседништво у својим почецима било много богатије, изворније и разноврсније но што ће бити крајем XV века. Нажалост, и у наредним вековима оно ће ићи линијом опадања. Разуме се узрок томе су историјска дешавања на Балкану и пропаст српске државе. Србија је дефинитивно пала под турску власт 1459. године падом Смедерева.. Шест године пре пада Смедерева пао је Цариград, а до 1499. пале су Зета и Босна. Падом државе угашена су многа културна и верска жаришта. Монаштво је препуштено себи. Многа културна добра су уништена, али не само културна добра, већ и читави градови. Ново Брдо, на пример, које је било величине већине значајних западноевропских градова попут Франкфурта, Дрездена или Цириха (запажање Ђ. Трифуновића) нестало је преко ноћи.

Српско беседништво у периоду између XII и XV било је претежно духовног карактера. У том смислу оно је развијало све оне жанрове који су били подређени цркви и црквеној књижевности. Тек у XV веку оно поприма обрисе световности. У реторске жанрове у ово време аутори значајније почињу уносити своје ставове и емоције, а беседе добијају пригодан и практични карактер. Исто тако у неким беседничким жанровима запажа се

41

присуство усмене али и ауторске књижевности, као и преплитање беседничких жанрова. Остаје да верујемо да је европска ренесанса својим невидљивим путевима унела дух слободе и у оне текстове који по својој намени и функцији нису били књижевни.

42

НАРОДНО ГОВОРНИШТВО

Народно говорништво у својим прапочецима настајало је је из практичне потребе за комуницирањем, а касније и из потребе за наговором и убеђивањем саговорника или групе људи. У том смислу и за говорништво би се могло рећи оно што је својевремено за првобитну уметност рекао Соломон Ренак да је човек пре постао раден по дужности но што је постао уметник по укусу..38 Дакле, човек је пре постао говорник из потребе, а тек касније је пажњу усмеравао на лепоту (форму) свога казивања. Он је најпре морао водити рачуна о истинитости, практичности, уверљивости и логичности свог говора па тек касније о лепоти (красноречивости). Колику је важност тај древни човек придавао вештини говорења најречитије нам о томе говоре наше народне пословице. У њима ћемо наћи безмало читав један мали реторички приручник. Оно што су у антици били приручници, правила или савети за добро говорење садржано је у нашим народним пословицама. Ево само неких добрих примера:

Нека ти уши чују шта ти уста говореЛонац ћеш познати звонећи, а човека говорећиРијечи треба мјерити а не бројатиИспеци па реци

38 Е.Р. Курцијус, Европска књижевност и латинско средњовековље, Загреб, 1971, стр. 67.

43

Гора је рана од језика, нег од мачаТко много дроби, мало вредиИспуштену реч не стижеКолико је наш предак придавао важност вештини

говорења и колико је био обавештен, о томе нам најбоље говоре и бројне епске песме, зато реч беседити, која је тамо честа, не треба схватати само у смислу разговарати, већ и као држати беседу, држати говор. Понегде се реч говор или беседа замењује синонимом реч, као у песми Урош и Мтњавчевићи. („Тад Угљеша ријеч говорио.“) Иако се реч беседити најчешће узима као синоним разговора или дијалога, у епској песми готово да срећемо кохерентну беседу или пак интерполитане беседничке облике попут здравице, молитве или благослова. У неким дидактичким говорима из епских песама данас јасно видимо утицај црквене проповеди. Често спомињање летурђије и јутрења несумњиво говори да су анонимни аутори епских песама имали прилике да у цркви много пута слушају проповеди свештеника (беседу, придику или погребни говор) и да је у њиховој свести трајно остао тај реторички стилски модел.Све то ћемо најбоље видети на примерума неких песама.

У песми Марко Краљевић и бег Костадин која је сва у дијалошкој форми, инкорпорирана је и једна градација по моделу климакса. Таква градација у реторици представља познати облик извођења доказа.. (Сличан градацијски низ, на пример, налазимио и у беседи Марка Антонија после убиства Цезара). Марко Краљевић у овој песми, доказујући нечовештво бега Костадина, спроводи доказни поступак ређајући чињенице по јачини. Најснажнија чињеница долази на крају а из ње природно следи закључак који се у песми не наводи. Народни певач није навео ни одговор бега Костадина јер је одвећ очигледно да је Марков говор у тој мери реторички моћан да оправдања није могло бити. Марко је представљен као

44

домишљат човек и вешт беседник, али и као високо морална личност. Ово последње још у антици је био први предуслов прихватања беседе. Наведени пример је реторички облик куђења. Куђење је изражавање неодобравања и недопадања и често је садржало јаче разлоге него у похвали. Куђењем су се најчешће аргументовано износиле нечије мане и оно потиче из делиберативног беседништва.

У песми Урош и Мрњавчевићи опет срећемо Краљевића марка као вештог беседника. Марко на постављено питање „на коме је остануло царство“ одговара низом нових питања да би тек на крају дао одговор. Маркова питања праћена анафорским понављањима „ мало л' ти је „ имају задатак буђења савести код саговорника, а помињање краљевине, деспотовине и војводства да укажу на оно што је у грчу похлепе заборављено.

А мој бабо, Вукашине краљуМало л' ти је твоје краљевине?Мало л ти је, - остала ти пуста! –Већ с' о туђе отимате царство?А т и стриче, деспоте Угљеша,Мало л ' т и је деспотства твојега?Мало л ' т и је, - остала ти пусто! –Већ с' о туђе отимате царство?А ти стриче, војевода Гојко,Мало л ' ти је војводства твојега?Мало л ' ти је, - остало ти пусто; Видите ли, бог вас не видио!Књига каже на Урошу царство!

У Цицероновом другом говору против Катилине наилазимо сличан след реторичких питања:

45

„Има ли зла или недела које се може само претпоставити или замислиити, а да га се он није латио? Има ли у целој Италији једног отровника, гладијатора, разбојника, убице или братоубице, варалице или распикуће... који не би признао да је био присан са Катилином ? Је ли се игде за ових неколико година убијало без њега? Је ли се игде за ових неколико година убијало без њега? Је ли било икоје прељубе, а да је он није учинио?“ Е. Р. Курцијус напомиње да готово половина Илијаде и више од две трећине Одисеје отпада на говоре дјелатних особа, који су често прилично дуги.“ 39

Занимљив је пример говора кнегиње Милице у песми Зидање Раванице. Кнегиња Милица говори свом мужу и српским велможама о потреби зидања задужбина. Њено набрајање тринаест немањићких задужбина у функцији је убеђивања. Кнегиња Милица у уводу своје беседе има неку врсту топоса почетка (топос афектиране скромности).

„Господине, славни кнез Лазаре,Зазор мене у те погледатиа камо ли с тобом говорити.“

Она говори о недостојности жене да говори са мушкарцем о озбиљним државничким пословима, ипак она проналази оправдање за свој говор:

„Бит не може, говорити хоћу“.

Чинећи тај изузетак она говорити о нечему у том тренутку веома значајном. Запостављање задужбинарске традиције, по њеном мишљењу, довело би у питање

39 Упореди : Ciceron, De Oratore( Елоквенција није рођена из реторике, већ је реторика настала из елоквенције

46

опстанак државе и цркве, а владара у сукоб са богом. У завршници њеног говора могу се уочити peroratio i epilogus.

„Ти остаде у столу њиномеИ потрпа на гомиле благо,А не гради нигде задужбине?Ето нама неће пристат благо,Ни за здравље, ни за нашу душу,А ни нама, ни коме нашему.“

У Кнежевој вечери инкорпорирана је једна здравица, класичан народни реторички облик. Ова здравица, будући да се изриче на слави, може припадати славским здравицама. Похвални тон ове здравице где се о сваком јунаку каже понешто лепо, завршава се покудом војводи Милошу. Ова покуда је увек буквално тумачена - из перспективе здравице она би се могла схватити и као шала или кушање.

У песми Иво Сенковић и ага од Рибника јасно се издваја благослов оца који је опет класичан реторички облик. Тај благослов један је од најлепших у нашој литератури.

„Ао Иво, моје чедо драго!Пођи, сине, пошо у добри час!Тамо, сине, добре среће био!Бог те здраво и мирно носио,Од душманске руке заклонио, Грдне ране и руке душманске!И крепка ти десна рука била!И оштра ти бритка сабља била!Слободне ти очи на Турчина“.

47

Муратов говор на самрти у песми Почетак буне на дахије такође је леп пример делиберативне беседе која би у општем беседништву одговарала државничком говору.

Карађорђев говор чобанима у истој песми био би пример војничке беседе. Војничка (ратничка) беседа је говор пред борбу и она је кратка, јасна и снажна. Карађорђево обраћање чобанима као својим будућим војницима управо је тако исказано. Оно садржи и војничка упутства:

„Сваки јако глајте на ТурчинаАл ' немојте пушака метатиДокле моја најприје не пукне.Ја ћу гледат Узуна Мемеда...

Иако народни певач готово ништа није знао о реторици или реторичким облицима, њега је практична животна делатност упућивала да те облике ствара, да се користи стилским обрасцима који су још у старо доба били дефинисани као високи, ниски и средњи, а ли и да „украшава“ односно да користи традиционалне фигуре народне књижевности које су вешто уклапане у практичне беседничке обрасце.

Разуме се народни певач се кретао у оквирима пригодног похвалног и покудног беседништва, потом војничког, а местимице налазимо и рефлексе духовног беседништва. Ту су свакако традиционални народни говорнички облици: здравица, молитва и благослов.

Нажалост, сви примери говора из наше епике само су одломци могућих говора. Поетика епске песме није трпела реторички облик у целини свакао и због тога што он није био нарација; он није био ни опис ни дијалог. Али кад је желео да прикаже говор народни певач је знао да користи само оне битне, ефектне делове који су могли „зачинити“ његову причу. Понегде су се устаљене фигуре

48

народне поезије поклапале и одлично слагале са реторичким фигурама. Појава говора у епској песми као нешто изговорено из прве руке, појачавало је сугестивност и уверљивост приповедања. У таквим случајевима беседништво и наша епска песма биле су у сагласју.

49

50

НАРОДНЕ ЗДРАВИЦЕ И МОЛИТВЕ (Типични облици народног говорништва)

У обимном и разуђеном корпусу наше усмене књижевности значајно место припада такозваним народним говорним творевинама. иако су често запостављане и потцењиване, сврставане у тзв. „ситније“ облике и фразеолошку грађу, оне се данас ипак доимају као значајан део свог корпуса. Многи од тих облика народног говорништва били су вековима непримећено присутни у другим областима усмене књижевности. Бајалице су тако опстајале у оквиру једног битног сегмента народног живота, бројалице и брзалице су се уселиле у у свет детињства и забаве, а здравице су биле значајна компонента славских и свадбарских церемонијала. У том смислу све ове књижевне врсте, будући да нису представљале главни ток усменог песништва (као, на пример, епске песме и бајке), биле су маргинализоване и потцењиване чак и од оних који су се стручно бавили њима. Све у вези с њима сврставано је у ред обичаја, обреда, народне баштине и колективних творевина, са обавезним пренаглашавањем етнолошких и општекултурних фактора. Компаративистичка изучавања која су у овој области била врло честа, превиђала су самосвојност, целовитост и изворност говорних творевина. Својевремено је је и наш славни романтичар лаза Костић то врло добро приметио. У својим писмима у Застави из 1873. године он је записао:

„ Је ли ко написао досад историју здравица ! Имају специјалисте у разних великих књижевних народа овога

51

света што као да су посветили читав свој век испитивању разних врста и родова мрмољака и стеница, што су посветили све своје умне, телесне и привредне силе проучавању ових ил оних развалина,оне ил оне властелинске породице, којој праотац беше можда пустахија, каматник или подводник: а ниједан да се нађе да проучи и напише историју здравица. Но, како и да се нађе, кад имају велики народи који немају ни речи за здравицу у свом језику ? Ако би се кадгод нашо здравичин историк, тај би могао бити само Инглез или Србин; јер, уколико ми је познато, само је у инглеском и српском језику особита реч за то, само инглески tost je дорастао српској здравици ; те по томе ваљда би инглеска и српска историја највише дала за монографију здравица.

Ни у једног се народа није уздигла здравица до тог историјског кобног значаја као у Срба. Сва трагичност наше народне прошости беше усута у једну чашу вина; а трагичност наше садашњости као да ће бити у томе што неки, којима је судбина напила у здравље народног ослобођења и уједињења, дижу молитве када их та чаша мимоиђе!“40

Не можемо, дакле, да не кажемо да нико досад није уочиуо реторичку и уметничку вредност здравица, као и њену суштинску везу са молитвама. Ипак, морамо рећи да су већ стари Грци имали обичај напијања здравица врховном богу и прецима. Сличан обичај налазимо код Германа (Minnetrunk), а по сведочењу хроничара из XII века знамо да су Полапски Словени наздрављали Црнбогу. По томе, дакле, здравица је у почетку имала паганско обележје, а тек касније хришћанско. Њена култна намена у оквирима кућних обичајно-обредних прилика задржала је

40 „Застава“, бр.93, 10 (22) VIII до 106, 9 (21) IX, 1873.

52

један мањи број паганских мотива. То се особити може приметити у онима које садрже припеве.

Од бројних подела ових усмених облика опредељујемо се за ону коју је својевремено начинио Владимир Бован. 41 По његовом мишљењу говорне усмене творевине можемо поделити на: пословице, изреке и говорне изразе, здравице, брзалице, бројанице, разбрајалице и др. Пошто нас занима беседнички аспект ових жанрова, то издвајамо оне које имају највише реторских елемената, како у формалном, тако и у садржинском смислу. По том критеријуму најсличније беседама јесу здравице или наздравице и молитве

Здравице су релативно старе говорне творевине 42

које се изричу у здравље или на здравље, па им отуда назив здравице или наздравице. Поред тих уобичајених назива, срећемо и назив почаснице, здравице у нечију част, или почашнице, оне које се изричу уз чашу. Оне се од лирских и епских песама разликују по томе што се не певају, а од прозних облика по томе што немају равијен

41 Владимир Бован, Народна књижевност Срба на Косову (говорне творевине „Јединство“, Приштина, 198042 Најстарији помен налазимо код Петра Хекторовића у Рибању и рибарском приговарању из 1556. године. Здравицу такође спомиње и гласовити дубровачки песник Иван Гундулић (1589-1638). Први текст славске здравице код нас пронашао је Радослав Грујић а потиче из друге половине XVIII века. Реч је о здравици коју је непознати свештеник написао на придодатом лист Требника. Други текст написао је својом руком Стеван Мандић Србин из славонског села Горњи Чаглић. Текст је настао у француском граду Тули 1801. године.Мандић се налазио у затвору као аустроугарски војник Градишке пуковније.У рукописној збирци Ватрослава Богишића наведена је једна здравица из 1571. године

53

сиже. У том смислу Твртко Чубелић 43 примећује да здравица „ не разрађује неки догађај, нити разрађује неки мотив, те стварно и и не може имати оне грађе коју може дати одређена тема с неким догађајем. У жаришту здравице је само мисао да се саопћи жеља присутнима и да их се увјери управо у оне скривене мисли које говорник саопћује. Како око тога нема догађаја који би се исприповједао или саопћио, говорник се нађе у ситуацији да бираним рјечником, снажнијим поређењима и необичним метафорама изазове што дубљи, снажнији дојам. (...) Говорнику преостаје нешто већа слобода и шири распон у избору угођаја и тона.у оквиру којих ће изложити своју мисао увјеравања. Говорник се може кретати од заносног и еуфоричног до жалосног и подругљивог начина излагања, а може један основни начин мјестимице варирати и надопуњавати другим.“

Са чисто реторичког аспекта здравице се могу подвести под категорију епидеиктичког беседништва са јасно уочљивим елементима пригоде, поздрава, похвале или покуде. Здравицама се обично изричу жеље за напредак у кући, домаћинству и иметку. Циљ им је да магијом речи поспеше остваривање добрих жеља. Изрицане су најчешће на славама, свадбанма и крштењима, поштујући устаљену патријархалну хијерархију у обраћању. У тим приликама здравице су најпре намењиване домаћину, потом куму или старом свату, пријатељу, зету и осталим гостима. Здравице су такође изрицане о Божићу (положалникова здравица), приликом завршавања пољских послова, као и на сахранама и парастосима. Неретко су (у зависности од прилика) добијале шаљиве акценте, а понекад и потпуно шаљив и подругљив тон. 44

43 Твртко Чубелић, Усмена народна реторика и театрологија, стр. 51.

54

Славске здравице се видно разликују од свадбарских. Иако поседују обавезне устаљене изразе и општа места, оне се одликује богатом лексиком. Неретко њихов ритмичан говор прераста у прави стих. „Народно говорништво по оваквим својим квалитетима највиши је вид народног усменог казивања са несумњивим акцентима

44 У Српском митолошком речнику (Кулишић, Петровић, Пантелић) налазимо овакву дефиницију здравице: „Здравица је либација вина или ракије које, се пију или изливају у здравље људи и сваки њихов напредак. У народу се здравице пију о крсном имену (слави), о Божићу и другим већим празницима, затим о свадби, крштењу детета, на бабинама, о свечаним гозбама и весељима, при почетку и завршавању сваког већег рада. Уз здравице се изражавају најбоље жеље у облику молитве, упућене богу дародавцу и свецу заштитнику, да подаре живот и здравље и сваки напредак. Здравице су кратке, сажете, често стиховане. Њима се жели побудити милост божанства, имају одређено време употребе, а сродни благослови употребљавају се у указаним приликама. (...) У верским обредима главе су три здравице: Прва за помози Боже, друга у добри час и трећа за св. Тројицу. (..)Народне здравице од четврте или од пете до дванаесте нису обредне. Оне се желе и упућују домаћину и домаћици, кумовима, пријатељима итд.. (...)Жеље уз прву зудравицу о крсном имену: за помози Боже (...) Здравица друга пије се посреднику између имена људи и Бога (свецу, крсном имену). (...) Здравицом трећом (у име Бога и свете Тројице), четврта за часног крста, пета се пије домаћину, домаћици и чељадима и имовини, шеста се пије кумовима, пријатељима и суседима. Седма здравица је испратница, а остале су безредне. (...) Здравице о Божићу исте су као и славске. Јутром се наздравља за срећан уранак, на раду за срећна рада, на састанку пријатеља за срећно виђење и састанак. (...)

55

правог беседништва које не заостаје иза стилске и поетске обраде правих говорних творевина“. 45

По тврђењу нашег познатог историчара Радослава М. Грујића 46 славска здравица настаје од молитве вечерње литургије, док дуже славске здравице настају од дужих молитава на проскомидији приликом узимања просфоре. Димитрије Калезић 47 пак тврди да „у народним славарицама има доста даха црквених стихира и чисто ритуалне атмосфере, кроз њих '“мирише“ кад тамјана, осећају се ритамски валови црвених текстова који се мјестимично претачу у мелодију; средства пјесничког изражавања.“

Као и све усмене творевине, тако и здравице представљају у структурном погледу слојевите творевине. Етнолог Миле Недељковић 48 тврди да у славарицама постоји пет симболичких слојева: први који има хришћанско-религијски оквир, у другом кругу се говори о православљу и православним темељима, потом о српским светитељима, владарима и јунацима. У четвртом се зазива светац који се прославља, а пети је посвећен кући и кућном домаћину.

Здравице се редовно наздрављају госту на десној страни као напредној. У мртвачком култу оне се дају присутнима на левој страни.

45 Миливоје Кнежевић, Антологија народних умотворина, Београд – Нови сад, 1957.46 Радослав Грујић, „Црквени елементи крсне славе“, О крсном имену, „Просвета“, Београд, 1985, стр.454.Радослав Грујић, „Црквени елементи крсне славе“, О крсном имену, „Просвета“, Београд, 1985, стр.454.47 Димитрије калезић и Крсто Миловановић, Славе, Народно дело, Глас српски , Бањалука, 1997, стр. 209.48 Миле Недељковић, Славе у Срба, „Вук Караџић“, Београд, 1991, стр.211.

56

Сарајевски етнолог Миленко С. Филиповић у славској здравици налази чак дванаест слојева.

У каснијим записима здравица, међутим, приметно је да се упориште са црквено-литургијског премешта ка народном или народском. У тим здравицама, међутим, приметно је да се упориште са црквено-литургијског премешта ка народном или народском. У тим здравицама често заискри стих лирске песме, обредне и посленичке најчешће. У њима проналазимо светог Петра и Павла као ораче а друге светитеље као блиске рођаке и комшије. Перо Слијепчевић 49 запажа да структуру тога стиха „ не можемо практично објаснити обрадама лирских стихова који се певају. Јер ни настројење здравичара није музичко није музичко-лирско, него побожно-беседничко“

Присуство десетерца у здравици такође недвосмислено потврђује да је гусларски стих био дубоко у свести ондашњег човека. Зато ни мало не изненађује кад на почетку здравице сретнемо добро сложени десетерац:

Брат домаћин софру поставиоОко софре браћу саставио.

Језик здравица нуди обиље драгоценог материјала за изучавање. Тај језик карактерише спој старог и народног језика уз обиље произвољности и неправилности.. Наш полуписмени или неписмени здравичар најчешће је тешка и вишесложна имена изговарао нетачно и пос војој језичкој логици. Тако је Христос постајао Риста, Никеја Нићија, а Фрушка гора Корушка гора итд. Димитрије калезић запажа и појаву мешања руске и српске традиције словенског језика, тако

49 Перо Слијепчевић, Огледи о домаћим темама, књ. II, „Свијетлост“, Сарајево, 1980, стр. 88.

57

је синтагма „ва славу „ спојена у једну реч „ваславу“. Старословенске речи присутне су нарочито у првом делу славских здравица. То су најчешће речи литурђија, појати, непорочан, сагрешеније, васељена итд. Утицај турског и грчког језика је нешто мање присутан.

Пошто су се наши преци претежно бавили сточарством и земљорадњом, то је разумљиво и присуство речи из лексичког фонда сточара и ратара. Ипак, не можемо а да не приметимо и присуство неких давно заборављених речи које поседују врло моћно семантичко поље. Тој групи припадају речи: трсато, бусато, рпато, домодар итд.

У савременим записима здравица уочавају се и новије речи и синтагме које лансирају штампа, радио и телевизија

Стил здравица карактерише сажетост и једноставност Њихов језик зна бити згуснут, као у примеру здравице која познато опште место о слемену и темену раскошно реторички разграђује:;

„Да му је шљеме тврдо и темељито, дуговјеко и непромјенито, на зиду стасито, а на далеко гласито“.

Неретко здравичар уме да бриљантно прикаже слику:

„Био му клас, ко попов штап, снопине ко попине, а крстине ко планине“. Монотонију прозног израза понекад је разбијала рима, која нарочито у набрајању има функцију успостављања ритма и еуфоније.

Као и све друге усмене творевине, и здравице имају свој каталог општих места. Из тог каталога наводимо само неке устаљене почетке:

Сретан данак, а сретан састанак.Ти мени чашу, теби бог срећу!Срећне ноћи од Бога помоћи!

58

Молитве и молитвице су реторички жанрови најсличнији здравицама. Сличност се огледа у општем беседничком тону, дужини, језику и стилу. Молитве или молитвице су неканонизована обраћања богу, коме се верници, ван богомоља, у кући, пољу или на путу обраћају богу. Оне нису бројне као здравице и чешће их срећемо у западним. карајевима, како код православаца тако и код католика и муслимана, код којих их још зову дове.

У предговору својој првој књизи Народних пјесама из 1878. године Валтазар Богишић поводом молитава бележи „У Шибенику и Скрадину има такође немало црковних пјесама у осмерцу“. Те црковне песме заправо су неканонизоване народне молитве у којима понекад има јасних библијских реминисценција, апокрифних елемената али и лепог простонародног говора.

У неким случајевима молитве се приближавају бајалицама, поготову оне којима се терају зле силе. Њих карактеришу биране речи, добар језик и стил. По обиму оне су краће од здравица. Основна схема молитве је једноставна: захваљивање, исповедање сопствене грешности у осећању понизности и кајања и, најзад, сама молитва. Ипак, народна молитва (у стиху и прози) има само условне оквире. Прост човек из народа најчешће је импровизовао или се присећао молитвеног канона онако како га је чуо и зпамтио. У центру молитве стоји молитвена жеља за очување куће и чланова породице, жеља за добро здравље, срећу и напредак, за мудрост и проналажење правог пута и, најзад, за лаку смрт. Човек који се моли обраћао се господу за заштиту од сваког зла, од нечастивог, од душмана и сиромаштва а, потом за заштиту од неверства и дугова. У неким молитвама навођена је и жеља за достизањем заслуга за рајско насеље. У том мољењу човек се обраћао светој Тројици, светитељима, светим јеванђелистима (Марку, Луки, Матеју и Јовану), светом Николи светом Арханђелу

59

Михајлу, светом Ђорђу,, светом Димитрију, Андреји, Сревану, а најпосле свом крсном имену.

Почетак молитве садржи ону врсту устаљености која је подразумевајућа у усменој књижевности. Прве речи молитве резервисане су за помен имена Господњег, Богородице, крста и цркве.

Боже, милостиви.Богородице дјево.Боже јаки и Богородице.Господу се Богу помолимо.Господе Боже велики.

Крај молитве најчешће садржи реч АМИН (нека тако буде) или устаљене завршетке као што су: „Ако Бог да „ да Бог да добро“ итд. Понекад је то и молитвени зазив за помиловање и сачување.

Све ово што је речено у погледу језика и стила за здравице може важити и за молитве, утолико пре што поједине молитве буквално стоје у здравицама и чине њихов саставни део. Молитва ипак нема оно лексичко богатство и разноврсност као здравица. Стил молитве је уједначенији, а стилски изрази коришћени су опрезније. Стилска упоришта молитве јесу адјективи: „лијепа цвијећа“, лијепа мириса“, „лијепо здравље“, „бијели дан“ као и појачана употреба хипокористика: сунашце, црвак, мравак, причица, душица, водица итд

Региструјући реторичке облике у усменој књижевности, пре свега у народној епици и у народним здравицама и

60

молитвама, не сматрамо да извесних реторичких облика у траговима није било и у другим врстама. Такође сматрамо да су многи сјајни говори обичних људи у различитим приликама остали незабележени па ће ту важити она латинска изрека да речи лете (ветре), а записано остаје..

61

62

ВРЕМЕ РЕГРЕСИЈЕ И ОПАДАЊА

Књижевни и културни рад под турском влашћу у Србији кренуо је путем регресије и опадања. Прогон свештеника и монаштва, паљење и пљачкање манастира и светиња потрајао је интензивно читав век, све до краткотрајне обнове Пећке патријаршије 1557. године, али и касније, све до дефинитивног ослобођења Србије. Дешавања у најближем окружењу такође нису обећавала, Турци су освојили Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Славонију, Лику и део Хрватске. Све то узроковало је бројна померања становништва које се повлачило дубоко у планинске кланце. Сваки озбиљнији културни рад је био утуљен. Атанасије Даскал Србин о тим данима оставио је потресно сведочанство: „Млогоплодна и изобилна и многонародна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше и манастири царски и и цркве красне писане златом запустеше, и жртвеници и олтари свети, где се преносаше бескрвна жртва, тамо сада звери дивље и нечисте плоде се, (...) И не оста десети део људи. Они који су остали избегоше од своје земље и оставише је пусту сву.“

У време ратова Турске и Аустрије, Турци из практичних разлога дозвољавају обнову Пећке патријаршије. Тадашњи велики везир Мехмед Паша Соколовић, пореклом Србин из Босне издејствовао је дозволу код султана Сулејмана II да Место патријарха добија везиров брат Макарије. Пећка патријаршија је

63

добила право да управља црквеним пословима на територији царевине где су живели Срби. Цркви су враћена нека имања, а имала је право да убира црквене порезе и суди за мање кривице. Нажалост, Пећка патријаршија је укинута 1776. године.Тај краћи период био је једна светла тачка у мору таме.

„Из Србије су емиграције на север, у Угарску, почеле већ после Боја на Косову. Преци данашњих Крашована напустили су источну Србију већ пред крај XIV века и населили се у источном Банату. (...) После пада Србије, 1459, српске миграције у Банат, Срем и Бачку још су многобројније. Нарочито је краљ Матија свим средствима помагао сеобу Срба у јужну Угарску, јер је новим дошљацима добио згодно средство за одбрану јужне границе од Турака. Исти краљ пише у једном писму папи, од 12. јануара 1483, да је за последње четири године пресељено у јужну Угарску на 200 000 душа.“(1) Велике сеобе Срба од1690.и 1739.године само су већи наставак свих ранијих сеоба.

У овом периоду у ретким скрипторијама у Србији и западној Бугарској више се преписивало него писало и стварало. На целом балканском простору дошло је до мешања народа и религија. Ислам је налазио простор у оним најсиромашнијим срединама попут Босне где се добар део народа исламизирао, а у западним крајевима католичка црква је ширила своје утицаје и преко грађанске књижевности која је проносила и извесне ренесансне идеје и утицаје. У таквој конфесионалној какофонији било је разумљиво затварање српске цркве у окриље својих парохија и епархија. Разумљиво је у ово време и јачање православних веза у правцу словенских народа, пре свега Бугарске и Русије. У овом периоду „има појава које су значајне за све балканске православне Словене. Такви су дамаскини, зборници беседа названи тако по солунском епископу Дамаскину Судиту (умро

64

1580) чија је књига штампаних беседа већ крајем тог столећа преведена на словенски, а затим XVII и XVIII века превођена још десетак пута. Занимљиво је да је оригинал написан на новогрчком народном језику и да су преводи или на народном или црквенословенском с доста елемената говорног језика средине одакле потиче преводилац“. 50

Српска народна књижевност имала је још своју непрекинуту развојну путању. Из неких посредних извора можемо сазнати да је она постојала и да је била значајан фактор неговања националне свести и родољубља. Трагика поробљеног народа хранила је ову књижевност обиљем мотива. У њој су говорили народни јунаци, владари, јереји и беседници.

Како можемо говорити о народној и уметничкој књижевности, тако се могло говорити о књижевном и културном раду наших народа јужно и северно од Саве и Дунава. Јужно од Саве и Дунава Србија је била добрим делом, због сеоба, испражњена, северно су Срби живели под туђом влашћу, али са извесним слободама и привилегијама. Сасвим је онда јасно што у оној Србији, у границама немањићке државе није могло бити речи о неком озбиљнијем књижевном и културном раду. Све оно што је било могло се свести на ретком преписивању старих књига српскословенском а касније и на рускословенском језику. У том делу долази до прекидања и језичког континуитета. И док су се у то време у Србији још ручно преписивале књиге у западним крајевима појавиле су се прве штампарије. Прва српска ћирилска штампарија основана је у Црној Гори 1493. Штампарију је основао Ђурађ Црнојевић који у предговору Октоиха осмогласника истиче да га на то наводи оскудица у

50 К. Јиричек, Ј.Радонић, Историја Срба.књ.2., Београд, 1990. стр.420

65

рукописним књигама будући да су Турци опустошили највећи број наших земаља.. У овој штампарији одштампано је само пет књига. Другу штампарију основао је Божидар Вуковић 1519. родом из Подгорице који се, вели, нашао „в западних страна италских“ у Венецији. Штампарија је радила све до 1597. године. Негде у исто време у Горажду штампарију су основали Ђурађ и Теодор Љубавић, а у току XVI века зна се да су радиле и штампарије у Милешеви, Рујну, Грачаници, Београду и Скадру.

До краја XVI века јавиће се тек неколико значајнијих монаха од којих вреди споменути Аникиту Лава Филолога који је био веома образован и за чије се образовање чуло и у Русији. То је, дакле, још један учени монах који је уз Пахомија Логотета, деловао у Русији. Патријарх Пајсије је последњи писац овог периода који је писао на темељима средњовековне поетике, али његово стваралаштво за ову прилику неће бити интересантно

66

УКРШТАЈИ БАРОКНИХ, КЛАСИЦИСТИЧКИХ И РАЦИОНАЛИСТИЧКИХ СТРУЈАЊА

Српски живаљ који се у више наврата селио у Угарску полако је консолидовао своје институције и све више се укључивао у јавни живот. Српска црква имала је много већи степен слободе но што је то било у областима под турском влашћу. Већа слобода и већа покретљивост становништва омогућила је развој трговине, путовања и школовање младих људи. Добијање званичних привилегија, међутим, код локалног становништва и католичке цркве схваћено је као потенцијална опасност па је долазило до локалних спорова али и покушаја систематског унијаћења.

Књига је опет почела да бива важан услов просперитета. Интересовање ондашњих писаца сада је усмеравано у правцу историографских списа, хроника, родослова и летописа. Негуовали су се и стари жанрови: „житија, црквене песме, беседе, хронике, описи путовања у свету земљу. (Деретић).51 Руски барок донео је извесне поетичке новине најпре неприметно а потом све уочљивије. Српскословенски језик је доминирао али паралаелно са њим, у оквирима усмене књижевности, користио се народни језик. Значајно интересовање у то време показује се за Ђорђа Бранковића (1645- 1711) и његову Славеносербску хронику коју је написао као

51 Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд, 1983, стр. 141

67

аустријски заточеник у Бечу и Хебу. Иако је био веома образован човек и полиглота, Ђорђе Бранковић је био интелуктуални пустолов који је баратао многим историјским изворима које је интерпретирао на посебан мемоарски начин. Његов високопарни стил и бројне фигуре најбоља су потврда постојања барока на тим просторима.

„Нова оријентација у српској књижевности XVII века није, међутим била једноставна, и тешко ју је поредити са преласком у барок оних европских књижевности које су имале ренесансу у западноевропском значењу речи. Српска књижевност у XVII веку није прешла само из стила у стил него из цивилизације у цивилизацију. (...) Ако се узму у обзир посебне околности под којима је ово прикључиваље извршено, биће јасно да се српски књижевни барок није могао понашати сасвим као барок у некој другој западној европској књижевности, и да су у крилу тог стила српске књижевности превазилажене сасвим другачије стилске наклоности претходног периода. Отуда особеност барокног стила не само српског, него и руског, отуда оно што модерни истраживачи називају ортодоксним бароком. Могло би се, најзад закључити да је тек са преласком српске књижевности из барока у класицизам и предромантиза, криза усвајања прошла и да се српска књижевност почела у смени стилова понашати мање или више онако као и остале западноевропске књижевности“. 52

Ако је у протеклом периоду српско беседништво ослонце тражило претежно у византијској омилитици, сада су ти ослонци тражени у новом окружењу у украјинском, руском и пољском беседништву. Нема сумње да је најцењенија књига оног времена била Кључ

52 Милорад Павић, Историја српске књижевности, барок, Београд, 1991, стр. 12-13.

68

разуменија Ј. Гаљатовског, прва омилитика код Руса. Ова омилитика рађена је по латинским узорима. У њој су се налазила најзначајнија упутства за састављање проповеди као и навођење најзначајнијих извора и књига из црквеноотачке литературе и из свих тадашњих научних књига које су могле бити навођене и цитиране. Из данашње перспективе упутства Гаљатовског су у духу времена, а то значи да је аутор инсистирао на реторичком шаблону и претераној кићености.Такође ваља напоменути да је веома утицајан био и черниговски архиепископ Лазар Баранович и његово дело Мач духовни. Код неких беседника налазимо и ослањање на незаобилазне узоре ранијих времена Јована Златоустог, Василија Великог и Григорија Богослова. Такође једним добрим делом поједини беседници овог периода користиће искуства народне књижевности. Нешто што ће српски барок чинити особеним бар у беседништву јесте и продор рационалистичко-просветитељских идеја.

По мишљењу Милорада Павића наши типично барокни беседници су Гаврил Стефановић Венцловић, Јован Рајић, Дионисије Новаковић, Павао Ненадовић, Андрија Змајевић и Макарије Петровић.. Већина њих дошла је са различитих страна, а готово сви деловали су у различитим срединама, од Црне Горе, Хрватске до Русије. Међу досељеним Србима у Војводини беседничком вештином истицао се Хаџи-Кирил (умро 1697), митрополит будимски. „Запис у једној рукописној књизи манастира св. Тројице Русенице близу Призрена, вели да су га учени монаси са Свете Горе са његових беседничких особина звали Златоусти“.53

По беседничком и проповедничком раду по луцидности и оригиналности као и по обимности остављених списа највећи беседник овог периода је, без

53 Бранислав Нушић, Реторика, Београд, 1938, стр. 326

69

сумње, Гаврил Стефановић Венцловић (1680-1749 ?). Према неким изворима стоји да је рођен негде у Срему. Зна се да је у млађим годинама био у манастиру Рача на Дрини и да се вероватно за време сеоба обрео у области горњег Дунава, у Коморану, Ђуру и Сент-Андреји. Венцловић се сматрао учеником Кипријана Рачанина, књижевника и преписивача, касније „општег духовника“ храма Светог Луке у Сен-Андреји. Венцловићев живот протекао је у сталној неизвесности која је започела сеобом, потом ратовима Аустрије и Турске, померањима граница и потписивањем мира и примирја и новом сеобом Срба. У кратким предасима између мира са Турцима између 1699. и Ракоцијеве буне 1703. и између првог и другог Аустро-турског рата (1718- 1736), Венцловић је писао, преписивао, илуминирао, проповедао и подучавао. Према мишљењу Милорада Павића који је једини код нас темељније проучавао Венцловићево рад, Венцловићево дело укупно броји приближно 20000 рукописаних страна различитих жанрова 54 У раздобљу између 1711. и 1740. настала су дела за богослужбене потребе писана на српскословенском језику од готово седам хиљада страна. „Оригиналнији и обимнији део његове књижевне заоставштине, писан је на народном језику између 1732. и 1746. године, судећи бар по оним текстовима који су дошли донас. То су, поред збирке Барановичевих проповеди Мач духовни (1736) у три књиге од којих су сачуване две, зборници пуни најразличитијих беседничких, прозних, драмских и песничких састава:Поученија и слова разлика (1732), Житија, слова и поуке (око 1740), Великопостник (1741), Пентикости (1743), Слова изабрана (1743) и Поученије изабраное у две књиге (1745. 1746). У оном свом делу који је сачуван, ови

54 Милорад Павић, исто, стр. 64.

70

Венцловићеви списи обухватају девет хиљада страна писаних на лепом чистом српском језику, брзописом и свечаном ћирилицом, али упрошћеним правописом и без раскошних илустрација, тако да очигледно нису били намењени само беседницима као штиво, него су служили и као лектира приступачна онима, који старој и компликованој ћирилици нису били вешти“. 55 Број дела и број страна код Венцловића одговара и броју његових тематских интересовања. Иако би се очекивало да су то различити облици проповеди или пригодних беседа, код Венцловића је готово све што је написано и изречено обликовано у беседничком маниру. У тим текстовима, да их тако назовемо, постоје пасажи из историје, митологије, астрономије, народне медицине, етике, препричане библијске легенде, проповеди, поезија, народни обичаји и веровања, легенде, пословице, загонетке итд. Као човек близак просветитељским и рационалистичким идејама Венцловић је критичку реч упућивао и цркви и сопственом народу. Тако он у својим беседама критикује све врсте моралних изопачености, лењост, незнање, сујеверја и врачања и ружне погребне обичаје, дуге и исцрпљујуће постове. Да своје слушаоце неби одвраћао крутим и преозбиљним обраћањима, Венцловић је своје проповеди често започињао необично и шаљиво: Мој драговојле! Дрвени мој, Панто! О љубодрази! Итд. Ту непосредност у обраћању Венцловић је и практично показивао користећи се народним језиком. На једном месту тако он вели: „Просто вам ово говорим вашим србским језиком, а не књишки скривено“. Венцловић се тако на скоро сто година пре Вука показао као искрени поборник идеје о употреби народног језика. У исто време

55 Милорад Павић, Предговор књизи Гаврил Стефановић Венцловић, Црн биво у срцу, Београд, 1996, стр. 24.

71

он је доказао да проповед или беседа може бити лепа и речита чак кад је изговорена на простом народном језику. „Венцловић се – ако се прелазни случајеви сведу и упросте, обраћао двема класама читалаца и слушалаца: једној образованој, којој је сам припадао, - клеру ; и другој, која је обухватала мирске сталеже, публици мање образованој, често и сасвим неписменој. Тако су се у његовом делу јавила два језика, два правописа, две сасвим различите врсте стила и две тематски разнородне групе списа.“. 56

Венцловић ће пре Доситеја. у духу просветитељских идеја, величати књигу и препоручивати је народу, говорити о неравноправности жена. Он наиме сматра да је књига потребнија омладини и народу но калуђерима. Исто тако он сматра да је за један народ школовање омладине веома битна ствар.“Сами ви видите да су неучена деца непослушна и јогунице љуте“. (Беседе шајкашима)

Поред тих ,назовимо их народских проповеди и беседа ,Венцловић је знао говорити и на један другачији начин То је било оно што је научио од његових савременика из руско-украјинске беседничке школе. Наиме, полазећи од примера из животињског света, људи, као у басни, преузимају улогу животиња. Градећи причу са занимљивим обртима беседник има задатак да слушоца сликовито доведе до неког сазнања. Честе су беседе где се у такве сврхе користи прича о драгом камену. Измишљајући приче, умећући легенде он слушаоца такође води ка неком моралном сазнању где је драги камен заправо средство поређења.

Венцловићева „Беседа на дан благовести“ заслужује да нешто више кажемо о њој утолико што

56 Милорад Павић, исто, стр. 23.

72

сматрамо да је она последња озбиљнија веза ове и средњовековне књижевности. Беседа је писана у маниру византијске поетике у облику дијалога. У кући једне девојке води се дијалог између арханђела Гаврила и Девице Марије. Разговор се води обичним народним говором, а варира од девојачке сумње и момачког убеђивања до поттпуног сазнавања суштине безгрешног зачећа. Сасвим је видљиво да је Венцловић у рукама имао Кондаке Романа Мелода (VI век), односно онај део о Благовестима где се води разговор између архађела гаврила девице Марије и Јосифа. Те дијалошке облике црквени оци преузели су из грчке античке књижевности а, срећу се већ у раним беседама Јована Златоустог. Очигледно да је Венцловић ово познато слово превео и прерадио, као што је и често чинио. Али Венцловић је знао и за традиционалну поделу стилова на ниски, средњи и високи (ниски или прости атички, средњи, мешани, родски и китњасти азијатски). То је одговарало и именима типичних представника византијских беседника, Василија Великог, ученика атинске школе, Григорије Богослов ученик кападокијске малоазијске, и Јована Златоустог који се усавршавао на средокраћи Кападокије, Атине, Антиохије и Цариграда. „Тако је беседничка вештина објединила сва три књижевна стила, као што је празник Света три јераха објединио успомену на Василија великог, Јована Златоустог и Григорија Богослова“.57

Венцловић је као мало који беседник до сад веровао у натприродну моћ речи. У исказивању моћи речи Венцловић се често користио народним изрекама, али он истиче и то да је „Вешта беседа свакој тузи брижљивој разговорно је облакчање“. Он је један од првих наших беседника који је сматрао да је, украјњем случају, за остварење беседникових циљева потребан и добар

57 Исто, стр. 437

73

слушалац. Он је тако пре скоро 230 година открио основну тезу теорије рецепције. Он вели „ Поучавање црковно (тј беседа) свима се једнако исказује, а како је тко какве натуре у себи, онако га и прима“. Или: „Мучно је и тужно дуваром бездушним говорити“.

Један од најзначајнијих представника тзв. рускословенске школе био је Јован Рајић (1726 – 1801). Рајић је рођен у Карловцима и најпре је учио латинско-словенску школу Емануила Козачинског, потом латинску језуитску гимназију у Коморану, гимназију у Шопорону, а од 1753. студирао је теологију у Кијеву. По повратку није добио место у карловачкој „Покровно-Богородичној школи“ па се 1757. одет обрео у Кијеву. Исте године путем преко Пољске, Молдавије и Цариграда обрео се у Хиландару. По повратку добио је место наставника географије и реторике у жељеној школи. У Карловцима се задржао три године, а потом највише због сукоба са митроплитом Павлом Ненадовићем, одлази у Темишвар па у Нови Сад где je предaвао у „Духовној колегији“. Године 1772. се замонашио у манастиру Ковиљ где је остатак живота провео као архимандрит. Рајић је у своје време важио за најученијег духовника. Неки тврде да су га називали српским Златоустом, a Скерлић наводи да се у његово време говорило „учен као Рајић“.Игуман Теодор Милутиновић у Доситејевом Животу и прикљученију каже: „Мени је милије видити ученог младог Рајића него четири васељенска патријарха који би били без науке као ја. Видио си га како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми сви с великим брадама гледамо као да смо из дивијег вилајета дошли“. Иако је учио у различитим школама и код различитих професора, Рајић је свакако био типичан представник руске сколастичке теологије и руско-украјинске беседничке школе. Његов узор био је пре свих просветитељ Теофан Прокопович. Просветитељске идеје које се могу уочити у његовим

74

беседама и проповедима директан су рефлекс овог утицаја.

Ако је његов живот до замонашења био посвећен учењу и стицању нових знања и искустава, време у манастиру Рајић је искористио за стварање. Огледао се готово у свим жанровима од поезије до драме и историографије. Што се беседништва тиче Рајић 1793. године у Бечу штампао своје Собраније проповеди (Собраније разних недељних и праздничних наравоучитељних пученији). Значајно је истаћи да су ове проповеди писане на прилично добром народном језику. Осим овога бесдничког рада он је у рукопису оставио и један реторички приручник писан на латинском језику.Тај приручник носио је наслов Manuductio in universam oratoriiam exlibens praecepta .58

Иако Рајић није био Беседник Венцловићевог типа, може се рећи да су и његовe беседе и проповеди у оно време биле на гласу. Kако се знало за Венцловићеве беседе шајкашима, тако се знало и за Рајићеву беседу граничарима. Данас бисмо могли рећи да књижевно дело Јована Рајића није успело да успостави комуникацију са долазећим временима, нажалост ни његове беседе се данас не читају онако као Венцловићеве.

Значајно место у развоју школа и неговању реторског подмлатка припада и Дионисију Новаковићу (1705 – 1767), јеромонаху манастира Савина који се, као и Рајић, школовао на духовној академији у Кијеву, а од 1737. године био је професор филозофије на Духовној академији у Новом Саду. Године 1749. Новаковић је био посвећен за владику будимског. Нажалост, данас немамо много објављених књига овог ученог човека. Највећи део

58 Војислав Јелић, Античка и српска реторика, Београд, 2001, стр. 153

75

у рукописима чува су библиотекама манастира Гргетег и Ораховица.

Ништа више озбиљнијих научних информација немамо ни о делу Павла Ненадовића (1699 – 1768) који је носио титулу митрополита карловачког. Ненадовић је био ученик Емануила Козачинског и један је од настављача рада латинске школе Козачинског. У тој школи, као што је већ истакнуто, значајно место међу предметима имала је реторика и латински језик. Школа је радила све до 1768. године, све до надирања јозефинистичких реформи које су форсирале немачки језик.

Међу оне који су себе нашли у блиској православној Русији припада и Макарије Петровић (1734 – 1786) родом из Темишвара. Као многи пре њега и он је отишао на школовање у Русију али тамо и остао. Био је архимандрит шелтиковског манастира у Тверу и ректор тверског семинарија. Био је веома цењени беседник, а његове беседе у два тома штампане су у Москви 1768. године. Трећи део под насловом Проповједи остао је у рукопису.

Иако је добар део живота провео путујући и странствујући, Доситеј Обрадовић (1739 – 1811) је своје културно и књижевно деловање везао за свој српски народ и оне његове преломне историјске тренутке. Крећући се са истока на запад, Доситеј је био најочигледнији показатељ у ком смеру ће се кретати нова српска култура и књижевност. Све оно што је на западу започето јозефинистичким реформама настављено је на свој начин касније у устаничкој Србији и у свему томе учествовао је и Доситеј. Оног тренутка кад је напустио манастир Хопово и кад је у Халеу скинуо монашку ризу, симболично се и српска књижевност полако опраштала од византијске културе и средњовековља. Просветитељско-рационалистичке идеје, величање знања, разума,

76

слободоумља, просвећености и школа уселиле су се у душу човека вазда жељног знања.

За Доситеја се обично говорило да је путујући учио и учећи подучавао друге. Као и већина његових савременика и он је школовање започео у манастиру али га је наставио у Бечу, на Крфу, Смирни, Цариграду, Халеу, Лајпцигу, Паризу и Лондону. Као мало који Србин тога времена Доситеј је говорио неколико европских језика и био упознат са најзначајнијим достигнућима науке свога доба.

Сматра се да је целокупно Доситејево дело осенчено реторичком бојом.59И он сам је сматрао да је реторичко знање једно од најважнијих знања за сваког младог човека. Он то овако појашњава: „Реторика, то јест наука лепо говорити срце множества људи добијати и цели народ на све што је добро, похвално и општеполезно склањати и доводити, весма је благопотребно знање“. 60

Савременици су га сматрали великим беседником и проповедником. „Као проповедник у Далмацији он је имао толико успеха да су долазили да га слушају не само православни него и католици“. 61

Путујући и учећи Доситеј је стекао различита реторичка знања од хришћанске патристике и превода црквеноотачке литературе до дела руских проповедника Гаљатовског, Полоцког и Јаворскога од западних, Немца Цоликофера. У његовој Буквици (1765) може се уочити да је компонована од извода Златоустових беседа на Апостолска дела.62 Учећи у Смирни у чувеној школи Јеротеја Дендрина он је три године учио и реторику. У 59 Војислав Јелић, исто, стр. 153.60 Доситеј Обрадовић, Сабрана дела, II, стр. 149.Јован Деретић, Поетика Доситеја Обрадовића, Београд, 1974, стр. 48.

61 Исто, стр 49

77

Ижици он о томе сведочи: „Из једне сисе сисао сам слатко млијеко атино-еладског красноречја“. Дакле, сасвим је извесно да се већ ту упознао са античком реториком. Нешто касније кад је на Крфу утврдио учење грчког он је најрадије читао Демостена, Цицерона и Исократа. „Али, ма колико били значајни, ти спољашњи утицаји нису фактор од пресудног значаја кад је реч о функцији реторике као конструктивног принципа Доситејевог дела, За ту чињеницу објашњење не треба тражити ни у Доситејевом реторичком образовању нити чак у беседничком искуству, него, пре свега, у унутрашњем карактеру и основној оријентацији његовог књижевно-просветитељског рада. Реторика се не појављује код њега само карактеристика израза, не своди се само на оно што Јагић назвао Доситејева речитост, она такође одређује битније структуралне односе дела, испољава се у начину на који су спољашњи хетерогени елементи амалгамисани у књижевну структуру, у односима између делова и целине“. Слободније речено Доситеју просветитељу и учитељу највише је одговарао беседнички аспект преношења знања и искустава. У пресудном тренутку, кад књига почиње да надвладава усмену реч, Доситеј ће у својим писаним радовима, сасвим очигледно задржати раније научену реторичност. Војислав Јелић запажа да је Доситеј чак и у баснама наравоученија која је развијао у облику есеја састављао према узору за античку нововековну хрију. 63

Ако говоримо о чистим беседничким жанровима код Доситеја онда можемо рећи да су то проповеди које је држао по црквама у Далмацији (један број је сачуван) потом Слово надгробно Петру Новаковићу Чардаклији и

62 Војислав Јелић, исто, стр. 154.

63 Исто, , стр. 154.

78

Слово приликом отварања Велике школе, потом значајна преписка (деведесет пет писама) од којих се посебно издвајају писмо епископу Шакабенти, Арсенију Георгијевићу, Павлу Соларићу и три китњаста писма Софији Теодоровић. Ту је, наравно, и чувено писмо-манифест, Писмо Харалампију. Разуме се, не смемо заборавити да је његово аутобиографско дело Живот и прикљученија написано у епистолографској форми. У његовим писмима уочавамо исповедни, полемички и есејистички тон. „ У њима ћемо наћи, поред самосталних размишљања о разним темама, многобројне цитате (на нашим и страним језицима), сентенције, пословице, примере узете са свих страна, помене историјских, митолошких и књижевних личности, анегдоте, аутобиографске појединости, укратко све оно што је садржано у његовим есејистичким списима“.64 Да је Доситејева епистолографија заиста вредна потрврђује нам и Јован Стерија Поповић у својој Реторици истичући Доситеја ко врсног стилисту и наводићи највише примера из његовог дела.

Доситејева наклоност ка беседничком може се запазити и у неким дијалозима у Животу и прикљученију.Реч је о дијалогу између епископа и архимандрита бездинског. Тамо се поједине реплике проширују и осамостаљују до готово завршених беседа. У њима Доситеј посредно решава неке своје дилеме, исказује размишљања и износи програмске ставове. Нема сумње да је уочљиво да је веома добро познавао средњовековне и античке дијалошке форме.

Кад се, дакле, говори о Доситеју као беседнику не смемо заборавити две ствари, прво Доситеј је образовани говорник и друго, Доситеј је талентован говорник. Ако се само летимично осврнемо на његов некролог Петру

64 Јован Деретић, исто, стр. 195.

79

Новаковићу Чардаклији запазићемо управо та два сегмента, образовање и таленат У тој беседи Доситеј користи своје богато проповедничко искуство, али и искуство народног учитеља и трибуна. У том смислу, рекли бисмо, он нимало не заостаје за Венцловићем и Рајићем.

ПРЕВЛАСТ ТЕОРИЈСКОГ И ПРОФАНОГ

80

Појавом класицистичких тенденција у књижевности и култури српски живаљ са оне стране Саве и Дунава почео се дефинитивно одвајати од вишевековног утицаја византијске и средњовековне цивилизације. Класицистичке идеје које су долазиле из Француске и Немачке, носиле су дух запада. Класицистичка поетика, међутим, узимала је антику као узор, а дојучерашње активно комуницирање са средњовековном културом није се могло нагло прекинути. Класицистичко величање разума директно је кореспондирало са сличним рационалистичко-просветитељским програмима. Тежња ка култу правила и технике, опет, директно се наслања на претходне захтеве. Наравно, у нашој литератури, видљиве су и псеудокласицистичке тенденције и још увек присутана барокна виртуозност барокног concetta. Било је то једно време које ће се још увек снажно занимати за беседништво, истина, много више за беседничку теорију него за праксу.

Историјска дешавања нису подједнако била наклоњена свим Србима. Док је у Србији владао турски терор и одмазда због учешћа у аустро-турском рату на страни Аустрије, један број Срба у Војводини доживљавао је економски и социјални процват. Процватом трговине и јачањем занатства, отварањем школа, формирала се тамо нова грађанска класа. Но бечки двор није смео дозволити пртерано јачање новопридошлих Срба па је у оквиру наводних реформи најпре ударено на цркву и њену организацију са циљем да се народ прво обезличи а потом и поунијати. То је изазвало нове покрете па је било и

81

појава враћања у „турску“ Србију. Несносни турски терор и сеча кнезова узроковао је појаву првог српског устанка 1804. под вођством Карађорђа. Можда је најзначајнији продукт устанка отварање Велике школе 1808. и појава Доситеја међу устаницима. Када је устанак угушен и устаничке вође напустиле земљу, у том међувремену које није много обећавало, појавиће се нови вођа Милош Обреновић. Милош је кренуо у своју политички борбу на вештији дипломатски начин, решавајући спорове са Турцима дојучерашњим непријатељима. Таква политика је уродила плодом па је Хатишерифом од 1830. године Србија добила пуну унутрашњу самоуправу а три године касније и политичку и економску самосталност. Већ ту назирало се јачање сељаштва, умножавање заната и најава нове грађанске класе. Све то јасно указује да ће се вештине говорења и бесеђења полако претварати у вештине преговарања (да не кажемо наговарања). Помало се беседништво са предикаоница селило за говорнице, скупштинске (совјетске) одаје.

„Први приручници класицистичког беседништва сретају се у српској средини од тридесетих година XVIII века и писани су на латинском, а преписивани (најчешће са руских и украјинских предложака) за потребе српско-латинских школа. Тим уџбеницима приопштава се најчешће топика (loci comunes), a деле се на пет делова (inventio, dispositio, elocutio, memoria, actio). Подела говора по циљу показује како класицистичко беседништво прелази у подручје профаног. Та подела предвиђа три беседничка рода:1) говор на суду; 2)саветодавни говор (са подврстама: надгробни, свадбени, рођендански, утешни и поздравни говор; честитање)“. 65 Опширније о реторичким

65Милорад Павић, Историја српске књижевности, класицизам, Београд, 1991, стр. 130.

82

приручницима и уџбеницима биће речи у посебном поглављу па се овде тиме нећемо опширније бавити.

Иако би се могло рећи да је Лаза Костић наш последњи латиниста, Сава Текелија (1761 – 1842) је вероватно један од последњих класичних беседника латиниста. Текелијин говор на Темишварском сабору 1790. који је штампан на латинском у свему се уклапа у модел класицистичког беседништва. Овај говор има све елементе античког судског говора (prooemium, narratio, argumentatio, refutatio и paroratio)“.66 Он недвосмислено говори о степену образовања говорника, али и о томе да је своје зреле политичке идеје умео вешто реторски да пласира. Чини нам се да је то први озбиљнији српски политички говор који је изречен на једном званичном месту и који је морао рачунати на известан политички учинак. Његова вешта поређења садашњег стања српског народа са стањима из периода пре и после француске револуције, потврђују да је реч о формираном политичару који своју беседничку вештину ставља у службу практичних политичких циљева.. Овај правник и народни добротвор, касније и председник Матице српске у неким другим приликама заслужује много више простора, ми се овога пута због природе теме, задржавамо само на том једном значајном говору.

И Платон Атанацковић (1788 – 1867), епископ будимски је остаће упамћен више по свом друштвеном и родољубивом ангажману но по свом духовно-пастирском раду. Он је био ђак Карловачке богословије па је разумљиво да је ту на извору свих тадашњих озбиљнијих знања стекао солидно богословско и реторичко образовање. Значајна места која су му судбински припала (професор српске препарандије у Сентандрји, епископ

66 Милорад Павић, Историја српске књижевностикласицизма и предроматизма, Београд, 1979, стр. 460.

83

бачки и будимски, председник Матице српске и заменик патријарха Рајачића, члан угарског државног сабора у Пожуну) логично су га упућивала да својим ангажовањем више беседи а мање проповеда. Платон Атанацковић је писао богословске и педагошке расправе, биографије знаменитих Срба а објавио је и 1845. једну књигу беседа под насловом Дијеталне беседе.

Беседе Платона Атанацковића „имају снажан увод, а стил њихов пун је реторских ефеката за побуђивање осећања, инвокација, апострофа и слично“. 67Данашњем читаоцу, међутим, синтакса Платона Атанацковића звучи помало немачки. Атанасковић је неговао дугу и компликовану реченицу која је свакако била у служби објашњавања и доказивања. Тако нам се управо доима његова саборска беседа О српским привилегијама.

Међу црквеним беседницима овог периода истицао се и Никонор Грујић (1810 – 1887). Грујић је учио гимназију у Мохачу и Печују а потом је завршио карловачку богословију. Од 1843. године започео је монашки живот као искушеник у Кувеждину, а потом као придворни калуђер патријарха Јосифа Рајачића., био је архимандрит манастира Крушедола и владика пакрачки. Као писац опробао се у готово свим жанровима али без великог успеха. Као црквени беседник Никанор Грујић је био много успешнији.Скерлић истиче да „његове беседе, нарочито оне из 1848. имају широке речитости, и иду у најбоље ствари српског беседништва“. 68Једном другом приликом Скерлић бележи: Треба читати (...) његов

67Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд, 1967, стр. 200.

68Јован Скерлић, Писци икњиге I, Београд, без год. Издања, стр. 300.

84

чувени пенегирик патријарху Јосифу Рајачићу, па видети колико је ту речитости, богатсва речи и снаге осећања. Има ту ораторства у староме смислу (он се много држи златних правила и процедура клчасичне речитости), има ту и обрта и идеја из црквене омилитике, али има и нечег оригиналног, бујног, даха, ширине, једне ретке способности да се говори језиком датога тренуткаи на висини коју предмет захтева“.69 Веома су запажени и његови говори на Мајском сабору у Карловцима и Словенском когресу у Прагу. Црквене беседе Никанора Грујића постхумно је објавио Димитрије Руварац у Земуну 1892.

Јован Стерија Поповић (1806 – 1856) припада групи учених људи онога времена који су и практичним примером показали да је њихово време више ценило реторичку теорију од праксе. Стерија је по образовању био правник и адвокат, а по вокацији писац. Српски народ ће га памтити што је у кључним временским тренуцима многе ствари урадио први. Његовим залагањем Срби ће 1841. године добити Дружество Србске Словесност, претечу Ученог друштва и Српске краљевске Академије, Театар на Ђумруку, а нешто касније, Народни музеум и претечу закона о заштити историјских споменика, и закона о о слободи штампе. За време свог кратког боравка у Србији Стерија је био начелник Министарства просвете, професор природног права на Лицеју у Крагујевцу.За то кратко време написаће и Немачку језикословку и Латинску граматику за употребленије гимназијалне младежи и Реторику. Нажалост, Стеријина реторика је остала у рукопису и недовршена.70 Та чињеница вероватно

69 Јован Скерлић, исто70 Рукопис Стеријине Реторике објавила је Иванка В. Веселинов у Зборнику историје кеижевности САНУ, књ. 9, Београд, 1974. У следећем поглављу о реторичким приручницима и уџбеницима биће више речи и о Јовану Стерији Поповићу

85

се може довести у везу са опадањем интересовања за теорију беседништва па и беседништво уопште, како код нас тако и у тадашњој Европи. Вероватно због тога што је много практично радио и изгарао, он нам није оставио ни неке значајније радове из практичног беседништва. Данас га просечно образовани човек познаје углавном као аутора врсних комедија.

Приближавајући се крају једне стилске формације срећемо се већ са ствараоцима попут Јована Суботића (1817 – 1886) кога и књижевни историчари различито сврставају. Док је за Миодрага Поповића Суботић романтичар 71 за Милорада Павића он је писац који је већ сишао са позиција класицизма .72

Суботић је учио гимназију у Карловцима и Сегедину а права у Пешти. На пештанском универзитету стекао је докторат права и филозофије и једно време предавао римско право. Учесник је чувеног Словенског конгреса у Прагу. У постреволуционарном периоду бавио се адвокатуром и био је посланик у загребачком сабору и члана касационог суда.. У Новом Саду излазио је његов политички лист Народ. Као писац огледао се у готово свим жанровима, а писао је и политичке чланке, расправе, огледе, биографије и беседе. Милорад Павић га убраја у последње изданке класицистичког беседништва истичући особито његово надгробно слово Стерији Поповићу о парастосу 24. марта 1856. године за које каже да спада у узоре српског беседништва и да с разлогом представља ову врсту српске књижевности у антологијама.

71 Миодраг Поповић, Историја српске књижевности, романтизам, књ.II, Београд, 1972, стр.85.

72 Милорад Павић, исто

86

Исти аутор истиче да се нагробна беседа у овом периоду јавља као паралела оди или еклоги а да је само“ у периоду између 1798. и 1840. само у засебним књижицама објављено преко двадесет надгробних беседа српских писаца. Атанасије Стојковић, Петар Витковић, Аврам Максимовић, Гаврило Бајчевић, Атанас Влаховић, Манојло Малешевић, Викентије Ракић, Милован Видаковић, Павао Атанацковић, Урош Максимовић, Димитрије Дрвар, Јован Витковић, Аврам Бранковић, Петар Јовановић, Теодор Атанацковић, Сим. Јосифовић, Евгеније Јовановић, Стефан Станковић, Петар Јовановић.(...) Један од тих аутора, Гаврил Хранислав (...) објавио је у засебној књизи своја нагробна слова под називом Речи надгробнија (Будим 1808).“.У наставку Павић је још записао и ово: „ Када је овај Суботићев говор над Стеријиним одром одржан, српски класицизам већ је увелико сишао са позорнице књижевних догађаја. (...) После револуције од 1848.оно (беседништво) се полако гаси и препушта место романтизму, који неће донети обнову беседничке вештине примерене новим стилским канонима, него ће уместо ње ставити на дневни ред друге књижевне врсте. Реторика је тако остала заборављена до данас, (књига је објављена 1979., прим. аутора), када је са чуђењем и обновљеним интересовањима откривамо други пут“. 73

73 Исто стр. 468.

87

ПРВИ РЕТОРИЧКИ ПРИРУЧНИЦИ И ЕПИСТОЛАРИ

88

Први српски реторички приручници настали су у XIX веку као непосредни одраз развоја школства, писмености и културе. У исто време они су пратили развој политичког живота, судства и државних институција, а свакако да су били подразумевајуће штиво будућих политичара, дипломата и државника. У време појачаног интересовања за реторику и беседништво у окружењу, у значајним европским земљама, природно је било да се такво интересовање појави и у Србији. Претходница првих реторичких приручника биле су рукописне реторике које су се већма преписивале у Сремским Карловцима и преносиле са генерације на генерацију. Неколико таквих је сачувано и у оставштини Радослава Грујића у Патријаршијској библиотеци у Београду. Ови приручници су служили за потребе ученика латинских школа у Сремским Карловцима а касније и за потребе других српских школа. Прва таква рукописна књига носила је наслов Hortus (Врт) и датирана је на годину 1730. доносно 1731. Из текста се може закључити да је служила за као приручник у Украјини у познатој Кијевомогилској академији. Други рукопис је из 1735. године са компликованим латинским називом ARTIS ORATORIAE LIBRI IV ILLYRICO RASCIANAE INDOLI TRADITI AC EXPLICATI. Трећи је датиран на годину 1736. и носи назив PRAECEPTA ARTIS ORATORIAE IN TRES PARTES DIGESTA IUVENTUTI ILLYRICO

89

RASCIANAE TRADITA ET EXPLICATA.(1) Четврти је вероватно, настао 1761. године и носи нешто драугачији наслов: BREVIS ET SUCCINA MANUDUCTIO IN UNIVERSAM ORATORIAM. Анализирајући садржаје ових рукописних реторика Војислав Јелић је закључио да приручници показују извесне разлике.“Најизразитија јесте у томе што најстарији, украјински приручник, своју дефиницију нуди ауторитативно. Дефиниција ту гласи: (...) Реторика је теоријска и практична способност да се ваљано и украшено говори у складу са реторским правилима о убеђивању. Остала три приручника, настала у Карловцима дефиницији реторике приступају са више опреза и са више историјских осврта на њен развој. Реторике из 1735. 1736. полазе од Аристотелове дефиниције, коју равногласно преносе у латинској верзији (...) Реторика је способност уочавања онога што је у оквирима свакога предмета (теме беседе) подобно као средство убеђивања“. 74Ваља опоменути и на постојање преписа реторике јеромонаха Силвестра Повлаке из 1733 године, потом једног рукопис из Нотингемске библиотеке насталог између 1729. и 1740. који се користио у Новосадској гимназији до почетка XIX века. „ У Новом Саду је сачуван један други рукопис или препис поменутог из Нотингема. И он као и претходни показује пољске утицаје“. 75 Вредан

74 Војислав Јелић, Античка и српска реторика, „Чигоја штампа“, Београд, 2001, стр. 24.

75 Један препис ове реторике чува се у Бечкој народној библиотеци.

90

помена је и један занимљив латински рукопис реторике Јована Рајића који се зове MANUDUCTIO IN UNIVERSAM ORATORIAM EXLIBENS PRAECEPTA итд.76

Први српски реторички приручник под насловом Руководство к словенскому красноречију написао је далеке 1821. године Аврам Мразовић (1756 – 1826). Мразовић се школовао у родном Сомбору а потом у Сегедину, Печују и Пешти.Завршио је и тз. „нормални“ течај J.I. Felbigera у Бечу. После завршеног школовања био је врховни надзорник српских основних школа Печујског школског округа у Бачкој и Барањи, а једно време и као заменик Теодора Јанковића Миријевског, у Банату. Цео свој радни век посветио је унапређивању школства, писању уџбеника и превођењу са немачког и латинског језика. Био је учесник познатог Темишварског сабора 1790. године.

Мразовићево Руководство к славенскому красноречију,77 већ је одавно утврђено, рађено је по

76 Милорад Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, класицизам, Нолит, Београд, 1979, стр. 440.

77 Поред уџбеника и приручника о којима се подробније говори значајно је напоменути да су постојали још и радови следећих аутора: Светолик Ранковић Упутство за црквено проповедништво или омилитика, 1894, (скраћена верзија Таворова), Године 1899 на Цетињу је објављена књига Лазе Поповића у многоме слична Ранковићевој, потом 1924. у Сремским Карловцима излази књига Јована Живковића , превод целокупног Таворова. Такође у Сремским Карловцима појављује се 1903. преевод Фенелонових Разговора о

91

предлошку сличног приручника (Instutiones oratoriae) угарског професора Јожефа Григеља. Текст је написан је славеносерпским језиком са примесама црквенословенског језика. Реч је о реторици класицистичког типа која се састоји из три целине: граматика, логика и реторика. Рукопис садржи: I Inventio, II Dispositio,III Elocutio, IV Pronuntiatio, V Memoria, Declamatio, и Gestus. Сви називи су дати и на славеносерпском. На почетку се обрађује тзв. повествованије (Narrationes), описаније (descriptiones), похвала и обхужденије (laudatio et vituperium). Мразовић потом гвори о хрији, размноженију (amplificatio). У делу о беседи објашњава логичке појмове силогизам и ентимем. У делу о жанровским модалитетима издваја следеће: похвалне (panegyricus), захвалне (eucharisticus), честитајуће (gratulatorius), поздравне (salutatorius), надгробне (funebris) и друге. У трећем делу објашњава тропе (метафору, алегорију, метонимију, синегдоху и иронију са вариететима. У делу о фигурама представио је понављање, градацију, синонимију, епитет, полисиндет, елипсу, асиндет, синегдоху, параномазију, екскламацију, епифонему, апострофа и др. Говорећи о стилу Мразовић је записао да је стил спајање речи с циљем да се прикажу мисли. Као и у другим реторикама тога доба он стил дели на ниски, средњи и високи. Ова подела је допуњена такође познатом поделом на

речитости. Књигу је превео др Радослав Грујић, а 1909. Спурџонови Добри савети проповедницима Јеванђеља у преводу Михаила Поповића.

92

„лаконски,“„антически“, „асиатически“ и „родиски“, али он разликује и исторически, стихотворни, богословни, философски и др.

Посматрање односа узора и рукописа највидљивије је можда у посматрању прихваћених дефиниција кључних реторичких појмова реорике и елоквенције. Нема сумње да се Мразовић у дефинисању реторике угледао на Григеља. Његова дефиниција гласи: Риторика јест наука јаже способи нам подавајет имиже красноречије получајетсја, што ће рећи да је реторика наука о лепом говору. Григељ реторику дефинише овако: Она је вештина која подучава како стећи красноречије или она је вештина и наука доброг бесеђења. Григељева дефиниција у сагласности са Квинтилијановом: реторика је наука о добром говору.

Код одређивања појма красноречија постоји мала разлика: за Мразовића је то вештина казивања, а за Григиља вештина казивања или писања. Стављајући реч красноречје у наслову свог уџбеника Мразовић је направио и неку врсту субординације: елоквенција или ктрасноречије стоје изнад појма реторике. Та чињеница нас и може упутити да је Мразовић сем Григеља у рукама имао тада већ популарне руске и украјинске ауторе на које су,опет, приметно утицали латински узори. Иако је у доброј мери следио свог претходника Григеља, за оно време Мразовић је створио прилично коректан уџбеник реторике. Као што се ни Григељ није сасвим успео одлепити од својих античких и латинских узора, ни Мразовић није могао створити добар уџбеник без

93

коришћења њиховог вишевековног искуства . Такође је савим могуће да је Мразовић као млађи човек у рукама имао споменуте рукописне приручнике па и сам рукопис тада гласовитог Јована Рајића. У том случају Григељ је био само озбиљан ауторитет кога је било упутно следити.

Колико је у оно време било интерсантна појава Мразовићеве књиге сведочи и дужи списак пренумераната где се, између осталих, спомињу митрополит карловачки Стефан Стратимировић, епископ будимски Дионисије Поповић и многе друге значајне личности. Из списка пренумераната се такође може закључити да је књига, одмах након објављивања, отишла у Сентандреју, Будим, Загреб, Нови Сад, Карловце, Сомбор и друге веће значајне градове.

Јован Стерија Поповић (1806 – 1856) аутор је друге значајне српске класицистичке реторике. Стеријина Реторика је могла настати после 1841. а пре 1844. године. Она је створена као уџбеник за потребе Гимназије у Београду. Књига није објављена већ је остала у рукопису који се чува у Рукописном одељењу Матице српске под бројем М.9419. Заслугом Иванке В. Веселинов текст је објављен у Зборнику историје књижевности САНУ, бр. 9, 1974. године. Текст је написан нереформисаном азбуком и старим правописом78

Класичнa поделa реторике на inventio, dispositio, elocutio, actio и memoria уочава се и код

78 Милорад Павић, исто стр. 454 – 455.

94

Стерије али он свим деловима није посветио исту пажњу. Први део (обшта реторика) говори о пронаоду,(inventio) главној мисли ,споредним мислима, о доказателствима, о расположенију, о неискуственом, простом расположенију, расположенију по форми хрије, расположенију по форми силогизма, о израженију мисли, о точности у слогу, о лепоти у слогу, о разлици слога. Стерија стил дели на високи, средњи и ниски а залаже се за јасност,чистоту и исправност. Подела фигура код њега изгледа овако: тропи (метафора, метонимија, синекдоха, персонификација, алегорија); фигуре за вниманије (однозвучије, доноречије, једнопочетак – анафора, повтореније, однокончаније – епифора, преобраћање – iversio, постепеност – gradatio). фигуре уображенија (самопоправљеније – correctio, прећуткивање, уступљеније – concessio, прекидак – seticenta, подраженије чувеног, описаније, напомињање, обраћање – апострофа, изображеније); фигуре за узбуђење (узвик – exlamatio, питање – interrogatio, претеривање – hiperbole, размноженије – amplificatio, безсојузије – assindeton, многосојузије – polysindeton, жеља, сумња, заклетва, проклињања); фигуре за остроумије (противположеније – antithesis, иронија, сарказам, диазм, мимесис, антифрасис, хлазем, неочекивано – paradox и изреченије – sententia. У другом делу (почастна реторика) се говори о: о прозним саставима на особ, о разговорима и писмима, (недовршено) расположеније по форми силогизма, о прозним сочињенијима по особ, описаније, исторична сочињенија, учени састави, учествене књиге или

95

системи, критика, ораторска слова, разговори, писма, о преводу. Део о писмима и преводу, критици и превођењу је интересантан будући да га не налазимо код других аутора. У овом делу учисто реторичком смислу најинтересантија су разматрања ораторских слова која имају следеће делове: приступ, изналажење предмета и расположенија грађе, изјасненија, утврђења, побуђења и закључења. Без коментара он усваја античку поделу беседа на genus demonstrativum, genus deliberativum и genus judicale.У трећем делу од неколико страна говори о устменом излогу или декламаторици. За разлику од Мразовића, који се углавном ослањао на Григеља, Стерија је имао више узора, најпре Квинтилијана, потом Ломоносова, Григеља и Мразовића међутим, он је у целини много самосталнији. Највећи број примера је из наше књижевности а дефиниције појединих стилских фигура су оригиналне. У својој Реторици он спомиње и Платона, Цицерона, Плутарха, Лесинга, Державина, Карамазина, Жуковског, Јована Рајића, Мразовића, а најцитиранији српски писац је Доситеј Обрадовић..

У уводу Стерија је дефинисао неке опште појмове, тако по његовом схватању, реторика је наука која правила краснорија излаже, а предмет реторике јесу сви састави који припадају кругу прозе. Цељ реторике као науке о прозаичним саставима, каже Стерија, јест поучавати, и занимати разум, или троговати срце и дејствовати на вољу. Интересантно је да Стерија први реактивира употребу једног старог термина за беседника и беседништво. То је реч витија (беседник) и

96

витијанство (беседништво). Ова реч је рускога порекла али је срећемо и код Вука и неких старијих писаца. Могуће је да га он преузима из руских реторичких приручника.

„Код Стерије Реторика је схваћена веома широко – и рекло би се модерно – као стилистички приручник не само беседничке вештине него као стилистика прозне књижевне радње, као нека врста превентивне критике (...) Таква Стеријина Реторика потенцира ону црту српске класицистиче беседничке теорије, која нам се чини најбитнија, јер задире у образовање писца у најширем значењу речи“. Она је модерна и због тога јер Стерија посебну пажњу поклања питању рецепције беседе. То што је данас веома често цитирана у правничкој литератури и била веома интересантна за правнике долази због оног дела О доказателствима. У том делу Стерија је веома подробно изложио правила логичког закључивања и вештину убеђивања и саветовања.

То што је овај вредан реторички рукопис остао необјављен Милорад Павић повезује са општим падом интерсовања за реторику и беседништво које је прво уочено у Француској.

Реторика Ђорђа Малетића (1816 – 1888) објављивана је у три наврата 1855, 1856. и 1858. године. Ђорђе Малетић је био професор Београдске гимназије. Завршио је филозофију у Сегедину, а поред просветног рада бавио се писањем драма, родољубиве и дидактичне и епске поезије. Од 1856 до 1858. године уређивао лист Подунавку.

Под утицајем немачких естетичара и стилистичара некритично је преузимао теоријске

97

ставове и преносио их у своје теоријске радове. Његова реторика настала је под утицајем Квинтилијана, Цицерона, Ридера, Сулцера, Бонеа, Григеља и Зеленецког. Иако не спомиње претходнике Мразовића и Стерију, сасвим је вероватно да је био упознат са њиховим радовима.

Ова Реторика се састоји од Увода где се разматра усмени и писмени говор, циљ и корист од реторике, својства беседника и предмет писаног говора и делови реторике. Први део (општа реторика) бави се основним појмовима логике управо онако како би се то радило у уџбеницима логике; он говори о појмовима, расуђивању, закључивању и врстама закључака. У другом поглављу првог дела подробно се разматра тзв. ораторска логика. У другом делу који је Малетић назвао утврђивање, говори се о силогизму, ораторској индукцији, општим местима, аналогији, дилеми и доказивању сведочанством и оповргавањем, а затим о чувству ( радости и жалости, поступању, нади, страху, осећању части, љубави, освети, љутњи и јарости). У наставку се говори о темпераментима ( колерични, сангвинични и меланхолични) чиме се извесно улази у област психологије. Тај део се наставља представљањем страсти (гордост, славољубље и властољубље) и афеката (љубав, осветољубивост, мржња).

У трећем разељку другог дела говори се о самој беседи ( форма, стил и стилска својства) која Малетић дели на граматичка, логичка и естетска. Интересантно је споменути да се он као професор српске словесности залаже за чистоту говора а

98

против варваризама, архаизама и провинцијализама и других страних језичких наноса. Књига се завршава тропима и фигурама. Навешћемо Малетићеву поделу: Тропи (метафора, алегорија, персонификација, метонимија, перифраза, иронија, хипербола и литота). Фигуре: Фигуре речи: алитерација, асонанца, рима, ономатопеја, хармонија ; фигуре понављања: анафора, епифора, анадиплоза (палилогија), симплоха; фигуре сажимања речи : полисиндет и асиндет; фигуре смисла: реторско питање, сумња, исправљање, одговор, признавање, предупређење, притворно прећуткивање, прекидање мисли, уметање, узвик, жеља, клетва, молба и навођење туђих речи; фигуре које изражавају постепеност: устаљени епитет, синонимија, описивање, рашчлањавање, градација; фигуре супротности: поређење, антитеза, контраст и оксиморон. Од старих говорника он најчешће спомиње Цицерона, Сократа, Платона, Сенеку и Вергилија. Из српске књижевности примери су узимани из дела Мушицког, Јована Стејића, Милоша Светића, Никанора Грујића, Стерије, Његоша и епских песама.

По Малетићевом тумачењу реторика је наука која нам излаже правила у писменом говору уопште, а циљ речитости је „ помоћу основа разуму јасно читатеља или слушатеља убедити и у његовој души произвести упечатљиво и вољно делање. Но душа је праве речитости само одушевљење за истину, правду и дужност, веру, пријатељство и отечество и уопште за све, што вишем благу живота принадлежи“. Малетић беседе дели на: научне, духовне, политичке,

99

судске, „речи“ у особитим приликама (надгробне, поздравне и друге).

Иако се у појединости разликује од Мразовића и Стерије, Малетићева Реторика је по много чему компилаторска, окренута логици и стилистици. Говорерћи о форми беседе он се претежно бавио питањима стила, о класичној композицији беседе није речено много, а ако је и речено, то је било узгредно. По броју примера из домаће литературе Малетић се унеколико удаљио од тврдих и готово кодификованих латинских примера.

Године 1873. појавила се и Општа реторика професора Владимира Вујића. Овај уџбеник био је намењен ученицима првог разреда Богословије у Београду. Аутор је попут својих претходника већ на првој страни навео да су му као извори послужиле књиге Квинтилијана, Кошанског, Зеленецког, Фалкмана и Рихтера . Књига представља редукован и, узрасту прилагођен, уџбеник реторике који се састоји из увода (одредба и деоба реторике), припремне ,опште реторике, део други (опште реторике) и додатка где су представљени говорници старе Грчке, Рима, Француске, Енглеске и Русије.

У првом делу Вујић се претежно бавио синтаксом или тачније врстама реченица, а потом ретоrском расправом , хријом. У другом делу говори се о припремању беседе, о изразу и стилским елементима. Део о тропима и фигурама је видно редукован и садржи тридесетак примера тропа и фигура. У додатку аутор се потрудио да укратко представи најзначајније беседнике оних народа који су највише допринели реторичкој теорији и пракси.

100

Вујић говор дели на писмени и усмени. За писмен говор каже да се састоји из три врсте : прозе, ораторства и писмотворства, а Реторику дефинише као“ науку која нам излаже правила о писменом говору у прози.“ „Ораторство или речитост не задовољава се само простим казивањем истине; оно иде већ даље тј. хоће да буди у срцима свијих слушалаца живахне осећаје, па да им онда и вољу приклања на делање онога, што је добро“.

Реторика Владимира Вујића више је приручник но уџбеник. За разлику од Малетића он се мање бавио логиком, а више граматиком и стилистиком. У том смислу он је више теорија писмености но реторика . Иако је писана за ученике богословије, она се готово не дотиче омилитике, сем што су у завршници на пола стране представљени значајни представници „духовне речитости“.

Већ смо на почетку рекли да српска епистолографија почиње још у средњем веку. Обичај писања писама подразумевао је и поштовање епистоларних образаца а сва упутства налазила су се у реторикама попут оне Јосифа Ракендита светогорског монаха из 1330. године. „Најстарији епистолари на српском језику познати су тек од средине XVI века. То је епистолар манастира Продрома ( Слепче) у Македонији, на Црној Реци (сада у државној библиотеци у Москви)“. Такође „Рашки митрополит Силвестар у лични примерак преписа Синтагме Матије Властара из 1558., унео је обрасце за писање синђелија, вероватно према

101

обрасцима из XIV –XV века.“. 79 По мишљењу Ђорђа Трифуновића чини се да су најбројнији и најзанимљивији они обрасци из средине XVII века који се чувају у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду под бројем 46. Интерсантно је да се у овим текстовима поред термина посланије наводи још и синђелија и питак.

Из новијих времена познати су писмовници Алексија Везилића из 1785. и 1792. године, Атанасија Стојковића из 1802. године, и писмовник на грчком Језику Димитрија Дрвара из 1808. године.

Алексије Везилић (1753 – 1792), песник, учитељ немачког и латинског језика у Карловцима и школски инспектор објавио је у Бечу 1785. године Краткоје сочињеније о приватних и публичних делах. У овој књизи која је доживела још једно издање (1792) дат је већи број образаца за писање јавних исправа, административних аката и приватних писама. Његова књига значајна је више као историјска чињеница но као епистолар у чисто реторичком смислу.

Писмовник Атанасија Стојковића (1773 – 1832) под пуним називом Сербски секретар или Руководство како сочињавати различњејша писма, квите, облигације, контракте, тестаменте, реверсе, конте i pr. (Briefsteller) објављен је у Будиму 1802. године. Атанасије Стојковић се школовао у Шопорну, Сегедину и Пожуну. На Универзитету у Гетингену стекао је докторат филозофије. Године

79 Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, „Вук Караџић, Београд, 1974, стр. 43 – 44.

102

1803. постао је први редовни професор на новоотвореном универзитету у Харкову. Стојковић је стекао велики углед у Русији па је изабран за ректора Универзитета у Харкову и руског академика. Аутор је познатог дела Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј и првог романа у новијој српској књижевности који носи наслов Аристид и Наталија

У првом делу свог Писмовника Стојковић је дао општа правила за сачињавање свих писама, у другом најопширнијем делу он говори о врстама писама, док у трећем делу говори о административним актима (тестаменту, пасошу, реверсу, отпусном писму и осталим врстама ).

Према Стојковићу писмо је „писмено обхожденије с отсуствујучим лицима“. То је заправо варијација познатoг Цицероновoг захтева Quasi coram adesse videris. Он сматра да стил у писмима мора бити бољи од онога у усменом говору будући да при писању писама имамо више времена. Грешка у говору се може опростити ,али у писму не може. Интересантна је и Стојковићева подела писама. Он, као и антички теоретичари, разликује чак двадесет врста: благодарственаја, вопросителнаја, извинителнаја и оправдителнаја, известователнаја или објавателнаја, љубовнаја и нежнаја, позивателнаја, похвалителнаја, препоручителнаја, привествователнаја, пријателскаја или дружескаја, просителнаја или молебнаја, опоминателнаја, советоискателнаја, сожалителнаја и утешителнаја, , тражителнаја или искателнаја, увешчателнаја или советователнаја, угрожателнаја

103

или попрекателнаја, отпустнаја или опростителнаја, различнаја или купеческаја. (Сетимо се да је Стерија поделио писма у четири групе: пријатељска, учтивосна, учевна и деловна).

Писмо и код Стојковића ,као и у античким приручницима, има сличан број делова: привествије, вступленије (приуготовленије к вешчи) , закљученије и потпис. У класичној верзији :salutatio, captatio benevolentiae, narratio, petitio i conclusio). Језик писма, сматра он, треба да буде јасан, мисли кратке а стил дотеран.

„Писмовник Атанасија Стојковића настао је у најбољој традицији античке реторике, хеленистичке и римске, као и доцнијих средњовековних, барокних и нововековних приручника за састављање писама“. 80

О приручнику Epistolarion Димитрија Николајевића Дрвара објављеном у Бечу 1808. године нећемо подробније расправљати будући да је написан на грчком језику а свакако и из сaзнања да у доброј мери понавља оно из Стојковићевог епистолара. 81

80 Војислав Јелић, исто , стр. 127.

81 Подробније информације и упоредн анализу дао је Војислав Јелић у књизи Античка и српска реторика ( Традиција европске епистолографије – Стојковић и Дрвар) стр 130 – 139.

104

105

Факсимил садржаја Стеријине Реторике

106

107

108

ПОЛИТИЧКО, ПАРЛАМЕНТАРНО И ПРИГОДНО БЕСЕДНИШТВО У ВРЕМЕ РАЗВОЈА ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА

Већ крајем XVIII века Срби са оне стране Саве и Дунава почели су да стичу прва политичка и парламентарна искуства. Многи српски интелектуалци, свештеници, и трговци активно су се укључили у тамошњи политички живот, борећи се за статус своје националне заједнице.Тако знамо да је Сава Текелија био посланик у Темишварском сабору, Јован Суботић у Хрватском, Лаза Костић у Пештанском, а Светозар Милетић у Српском црквеном, Угарском и Хрватском сабору. Платон Атанацковић и Никанор Грујић више пута су имали прилике да говоре на саборима, скупштинама и конгресима. Број учесника у тамошњем политичком животу, разуме се, био је много већи.

Политички и скупштински говор у Србији почео се озбиљније развијати тек после Првог српског устанка, након установљења Правитељстујушчег совјета. Први српски беседници у већини случајева били су школовани у развијенијим срединама у Угарској и Русији. Њихова знања из области политике, историје и беседништва била су на завидном нивоу и најчешће много већа од њихових политичких лидера. У том смислу могло би се рећи

109

да све оно што ће бити подведено под беседништвом у Србији у старим границама ни у чему није заостајало за оним што се под беседништвом подразумевало у тадашњој Европи. Онај број беседника који није имао озбиљнијих дотицаја са европском културом своја беседничка знања темељио је на искуству народног беседништва,а делимично и на искуству црквене проповеди. Ту пре свега мислимо на оне сачуване делове говоре Карађорђа, Томе Вучића Перишића, проте Матеје Ненадовића, проте Атанасија Антонијевића, Милоша Обреновића, а код Црногораца на Марка Миљанова и Стефана Митрова Љубишу.82

Први политички говор у ослобођеној Србији био је говор Теодора Филиповића (1776 – 1807), познтаијег као Божидар Грујовић. Тај његов говор под најчешћим називом Слово требало је да буде одржан 15. августа 1805. приликом установљења Совјета, али је Карађорђе то забранио, вреоватно плашећи се слободоумља овог школованог човека.

Божидар Грујовић је рођен у Руми,а његови преци дошли су у Срем из села Врела код Ваљева. Студирао је права у Пешти и Бечу, а по одбрањеном докторату добио је место професора историје права на Универзитету у Харкову. Године 1804. Грујовић је са делегацијом устаника из Србије био код руског цара у Петрограду. На позив Карађорђа и проте

82 Стефан Митров Љубиша ( 1824 – 1878 ) био је познат као добар говорник. Био је посланик Далматинског Сабора у Задру и Делегат у Царевинском већу у Бечу

Од (1870 – 1876) био је и председник Сабора

110

Матеје 1805. године је дошао у Србију преузимајући место секретара Совјета. Сав административни посао око установљења Совјета Грујовић је урадио дубоко свестан да ће тиме одужити дуг према отаџбини. Нажалост, судбина му није дозволила да тај посао настави и завршио. Умро је врло млад, вероватно од неке баналне болести за коју у то време није било лека.

Као доктор права Божидар Грујовић је свакако веома добро знао правила беседничке вештине зато ни мало није чудно што се о његовом Слову које, иако није изговорено, говорило као о неком веома мудроносном тексту који је требало по сваку цену сачувати. .

Текст Слова у деловима сачувао је прота Матеја Ненадовић у својим рукописима, а Љуба Ненадовић га је придодао протиним Мемоарима у првом издању из 1867. године. Каснији приређивачи Мемоара тај говор нису уносили. У литератури се често наводи још један Грујовићев говор, онај који је он одржао приликом ослобађања Смедерева 1805. у манастиру Боговађи,а од кога је записана остала само једна реченица увода која гласи ''Смедерево, наша дедовино.''

Надахнути говор Божидара Грујовића у чијем центру стоје речи закон и слобода у то време у Србији зазвучале су на посебан начин јер су заправо закон и људска слобода биле две најпотребније ствари за будућу државу. Грујовић каже: '' Закон је воља вилајетска, која вилајету целом и сваком добро заповеда, а зло запрешчава. Први, дакле, господар и судија у вилајету јесте закон. По закону мораду и

111

господари и поглавари и совјет правитељствујушчи и сјаченство и војинство и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом.'' (...) Втора дужност поглавара јест ослободити неосвобождене и свободу вилајетску сачувати, јербо нам је у свободи двапут мио и сладак живот. Свобода нас разлучава од зверова и роб гори је од зверова, јербо човеку робу оно се одузима што га чини човеком''.

О универзалности али и актуелности Грујовићевог говора свакако најречитије говори чињеница да је већ те 1805. године у Европи познати ставови ''Декларације права човека и грађанина'' која је објављена 1789. године. Он је по овоме и први српски уставописац и први заговорник идеје да грађанска власт буде старија од војне. ''Грујовићев предлог о устројству Правитељствујушчег совјета у ствари један устав, а његово Слово прва демократска реч у ослобођеној Србији''.83Данило Баста запажа да Грујовићу припада заслуга за настојање да Први српски устанак ''поред националноослободилачког добије и изразито либерално-демократско обележје''.84

Због нецеловитости Грујовићевог Слова нисмо у могућности да нешто детаљније кажемо о самом устројству беседе као што можемо рећи о томе који су његови политички и правни узори.

83 Милован Ристић, Устанички законописац Теодор Филиповић (Божидар Грујовић), Просвета,Београд, 1953, стр. 60

84 Данило Баста, Право и слобода, Срем. Карловци - Нови Сад, 1994

112

Кад се говори о Божидару Грујовићу не можемо а да не споменемо и његу епистолографију која је такође посебна вредност. Мислимо овде на два писма турском султану где Грујовића видимо као образованог и даровитог епистолографа и посланицу тршћанским Србима којом моли за помоћ. Његова писма такође представљају прву дипломатску преписку у новој Србији.

Пошто већ говоримо о епистолографији свакако је најзгоднији моменат да споменемо једно писмо које по свом садржају и циљу представља прву праву политичку беседу у новој Србији. Реч је о Вуковом Писму кнезу Милошу које му је он упутио 1832. године. Вук је био члан ''законодателне'' комисије која је по налогу кнеза Милоша радила на превођењу француског Грађанског законика као могућег узора засрпски закон. Пошто је Милош одбацио тај предлог, тврдећи да је то писао неки сасвим луд човек, Вук се нашао у сличној ситуацији као Грујовић у Боговађи. Карађорђева подозривост према Грујовићу слична је подозривости Милоша према Вуку. И Карађорђе и Милош открили су овим своју деспотску природу која ће Србе скупо коштати.

Вук је у два наврата писао о кнезу Милошу, први пут описујући Милоша као младог трговца кога је красила храброст и мудрост и који се према својим људима владао као ''кућеван човек'' и други пут описујући га као кнеза и владара Србије кога је власт сасвим покварила па је постао самовољан, грамзив и бахат. У том смислу све оно што је Божидар Грујовић у свом Слову истицао као врлину владара и власти, Вук је у Писму, говорећи о Милошу, показао у

113

другачијем светлу. Вук вели: ''Тешко оном владаоцу који зато држи момке и солдате у граду да га чувају од његова народа !... Што год се на силу узме и држи, оно свак има право на силу преузети''. (...) Добро је знати шта људи мисле и говоре, али не треба свакога гонити који што противно рекне, а особито људи, по несрећи, имају право...Правитељство и владалац (би) много паметније учинили кад би гледали да се поправе, ако људи право имају и ако је икако могуће, него људе одмах да гоне и да вуку по судовима и да казне''. И док је својевремено уочи устанка (1803) Атанасије Антонијевић, прота буковички ватрено говорио против турске самовоље, Вук Караџић је само тридесет година касније већ говорио о самовољи једног српског владара.85

О говорничкој вештини проте Матеје Ненадовића (1777 – 1854) немамо значајнијих директних података. О њему као говорнку данас нам најречитије сведоче његови Мемоари. Иако је реч о меомоарској литератури која је писана са циљем да се млађим генерацијама посведочи о тешким временима српске историје, на многим страницама Мемоара можемо уочити типична говорничка места. Прота је у списатељаској пракси потврдио Вуково начело пиши као што говориш. И сам је говорио да не уме писати, да није довољно писмен али да пише као да говори.

85 Говор проте Атанасија Антонијевића нажалост није сачуван. Говор наводе Миленко М. Вукићевић у књизи Карађорђе I и Радош Љушић, у књизи Карађорђе, књ. I.

114

Једно од најлепших места у српској мемоарској литератури јесте сам почетак Мемоара. Уједно тај почетак по свим суштинским карактеристикама има особине говора ка одсуствујућем тј. беседе. Наиме, прота као могуће саговорнике види младу генерацију којој као жели да пренесе своја искуства. Он говори о вечној променљивости људске судбине, о вечној борби добра и зла . Он подучава, попут библијског проповедника, да се у срећи не треба гордити а у несрећи очајавати. Као представник једног епског, херојског морала, он,иако свештеник, заговара етику херојских, епских времена.

Протина беседа је пример стилског склада и савршенства. Нема сумње да се његови узори могу тражити у библијским и црквеним текстовима,али и у народном приповедању и епској песми. По томе он је најсличнији Филипу Вишњићу и Тешану Подруговићу или Његошевом игуману Стефану.

Формирање нове црногорске државе у XIX веку разликовало се у много чему од оног у Србији. Племенска организованост и снажна патријархалност по својој природи подразумевала је другачији систем владања и другачије институције власти. Црквена, државна и законодавна власт нису биле одвојене. Петар I Петровић (1782 – 1830) био је митрополит и владар. Током дугогодишње владавине у сталној опасности од суседа, био је разапет између племенских сукоба, крвне освете и одбрамбених ратова. Као државник Петар I је донео први писани закон и установио суд ( 1796 и 1803) и тиме укинуо

115

власт племенских старешина. Он је био у нечему пандан проти Матеји Ненадовићу у Србији: и један и други били су духовници а бавили се државним пословима, учествовали у бојевима са Турцима, и један и други су заговорници патријархално-херојске етике. Разлика је, међутим, у томе што је прота био значајни учесник, а Петар I предводник. У том смислу њега не можемо представити као духовног беседника, већ пре као војсковођу и државника. Петар I није био војсковођа у правом смислу као војник који се бори са оружјем. Вук Караџић, пишући својевремено о Црногорцима свештеницима примећује: '' Они носе оружје као и сваки, и иду у бој како на Турке, тако између себе; али како вера забрањује вршење црквене службе ономе ко убије човека, то се, колико је могуће, од тога чувају, већ као главари предводе војску, соколе итд''. 86 Бојеви су били и прилика за патриотске и војничке говоре. Уосталом Црногорци су били говорљиви и у другим приликама. О томе такође Вук сведочи: ''Обично се узима да су Срби на југозападу вјешти и у лијепим и глаткијем ријечима и ласкавом понашању него они на сјевероистоку. У Србији се држе као учтиви ласкави становници Хецеговине, у Сријему и у Бачкој Хрваћани и Далматинци. Али Бокељи у томе превазилазе све, а Црногорци, и поред своје сурове природности, превазилазе чак и ове. 87

86 Вук Стефановић Караџић, Црна Гора и Црногорци, Обод, Цетиње, 1975, стр, 116.

87 Исто, 121.

116

Петар I изговорио је две антологијске војне беседе,а то су Говор пред почетак боја на Мартинићима 1796. године и Говор пред почетак боја на Крусима исте године. Обе беседе у центар своје поруке стављају слободу, јунаштво, образ и свој народ. Беседник се обратио војницима народним језиком, јасним али патетичним стилом па се све до краја беседа готово и не може приметити да је реч о духовнику већ о образованом војсковођи. Тек на крају,обраћањем Богу за помоћ, открива се образовани и мудри духовник који је уступио место војсковођи. 88

Наследник Петра I петар II Петровић Његош (1813 – 1851) наставио је политичке, економске и културне реформе у Црној Гори. Његош је отворио прву школу, прву штампарију, организовао судове и увео порез, а најзначајније је било увођење владе која се састојала из сената, гвардије и перјаника.

Његош се није систематски школовао. Његов учитељ Сима Милутиновић Сарајлија, светски путник и песник, пресудно је утицао на формирање његове личности. Његошево опредељење за класицистичко и роматичарско песништво и народну поезију свакако је у многоме дело Симе Милутиновића Сарајлије. Као књижевни стваралац Његош је свој целокупни опус остварио за непуних двадесет година. У периоду између 1834. и 1850. настала су сва његова дела о дкојих су најважнија Горски вијенац, Луча микрокозма, Лажни цар Шћепан Мали и Свободијада.88 Митрополит Петар, ксније св. Петар Цетињски написао је Историју Црне Горе и већи број песама у десетерцу.

117

О Његошу као говорнику немамо много података . У литератури налазимо тек један мањи говор под називом Последње обраћање брату и сенаторима .89 Овај говор на правом народном језику више је опорука но беседа. Њиме је Његош покушао да одговорне за државу и државну политику поучи шта им ваља чинити онда кад њега више не буде било. У том обраћању он их позива на мир и братску слогу и упозорава да се држе пријатеља ( Русије) а чувају непријатеља Турака и Аустријанаца. Више релевантнијих података о Његошевом схватању говора можемо добити из његове обимне епистолографије. Његош је водио преписку са многим значајним личностима свога времена . Највише писама је упућено Јеремији Гагићу,потом Вуку Караџићу, Сими Милутиновићу, Хасан-бегу Ресулбеговићу, Мехмед Решид-паши, Ферих Хасан-паши, Осман-паши Скпопљаку, Александру Карађорђевићу и другима.. Већина писама представља праву дипломатску преписку којом Његош тражи излазе из међудржавних, националних и других спорова. Његова речитост је долазила нарочито до изражаја кад је бранио национално биће и државност Црногораца. На тим местима Његош је вешто користио народну мудрост и домишљатост. У писму Осман-паши Скопљаку он у духу народног десетерца јадикује : ''Брат брата бије, брат брата сијече, развалине, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле. –Ево опште наше несреће''! Готово

89 Др Љубомир Дурковић, Истина о Његошевој последњој вољи, Православље, Београд, 1970.

118

општа мисао у свим писмима тиче се братске слоге и неслоге. '' Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала''.

О Његошевим беседничким потенцијалима понешто се посредно може закључити и из Горског вијенца. Неки његови јунаци попут владике Данила, игумана Стефана и кнеза Рогана у својим монолозима казују истинске беседе. Разуме се, биле би то беседе у стиху и њихова функција у књижевном тексту није превасходно беседничка. Творац Горског вијенца, бар по овоме, морао је бити ванредан беседник.90

Његош је васпитаван на епској, гусларској традицији, и као сви Црногорци онога времена, на херојској патријархалној етици. Беседа се код Црногораца веома ценила, а беседило се у различитим приликама. Интерсентно би било овом приликом поменути и два записа посмртнога говора која на сахрани Његошевој изговарају његов отац Тома Петровић и мајка Ивана. Та два бриљантна говора препуна трагичне патетике недвосмислено потврђују у којој мери се до праве и лепе речи држало у тадашњој Црној Гори.91 Нажалост, и поред истрајног настојања да пронађемо извор и потврдимо 90 Неки аутори антологија беседништва код нас узимали су поједине делове из Горског вијенца и представљали их као беседе. Ти монолози, међутим нису беседе, већ текстови са елементима беседа. Ако бисмо ишли тако широко онда би и Змајева песма Светли гробови могла бити беседа. Поезија и беседништво се, међутим, суштински разликују91 Беседа Иване Томове Петровић, рођене Пророковић над одром Његошевим:Браћо Његуши, соколови црногорски!

119

аутентичност ових говор, то нисмо успели. Изгледа да су ова два говора преношена с колена на колено, као и све друге народне творевине па су вероватно, по законима усменог преношења, мењане и поправљане. Било како било, реч је о изузетно вредним говорним творевинама којих се неби постидела ниједна светска антологија.

Није вам то лијепо што чините, што плачете и кукате за мојим сином а вашим владиком. Нијесам ја њега родила нити за плакање нити за кукање, већ сам га родила о добру имена нашег и српског.Престаните са плачем, јер ја, мајка његова, плач не могу слушати. Ја сам била, и данас сам, најсретнија мајка кад ми је Бог даривао тебе, мој вазда најљепши сине. Био си ми ти, сине, најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. За ваистину божју, ја твоја мајка, за тобом никад нећу заплакати. Јер кад би то учинила, ја не бих била твоја права мајка; треба да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја.Проста ти,сине, материна рана! Просто ти црногорско млијеко! Слава Богу који те је тако младог и лијепог узео! Барем ће Он, најдражи сине мој, имати од тебе што да види. Опроштај Тома Маркова Петровића,оца Његошевог:Помага Бог, браћо Црногорци,Бог дао и Света Тројица да ова смрт мог сина и вашег господара буде срећна за све нас и за нашу малу и витешку земљу.Велики сине, дико моја, радости младих дана, снаго и крепости старости моје, зар ја, стогодишњак, доживјех и таквог да те видим ? Но, смрт је лијепа, а за ваистину божју све ти пристоји, па и смрт. Пољубио бих те у образ, али си ти у владичанској окрути па не могу.Све ти просто било мој вазда, најмилији сине!

Један од најзначајнијих говорника из народа такође је био и војвода Марко Миљанов (1838 – 1901), нажалост, његове беседе нису сачуване. У литертури се као најкраћа беседа наводи један одговор на питање Валтазара Богишића шта је то чојство а шта јунаштво. ''Брате, Валтазаре, јунаштво је лако – то

120

На целокупном етничком простору где су живели Срби већ од првих деценија XIX века ,мање или више, приметан је економски и културни раст . Приметно је такође и веће кретање људи условљено пре свега развојем трговине. Многи имућнији Срби слали су своју децу на школовање у већим европским центрима. Школовани људи имали су потребу за политичким, културним ангажовањем а све је то најдиректније утицало на развој јавног говорења. Од најзападнијих крајева,Лике, Далмације па до Босне и старе Србије (данашња Македонија) и Косова и Метохије у траговима долазимо до података о талентованим беседницима. 92

је кад браниш себе од другога; чојство је тешко – то је кад браниш другога од себе''!

92 На подручју Лике веома је запажен културни и просветни рад проте Стојана Шобота ( 1740 – 1830) . Прота је оснивач шќола у Билићу код Залужнића, Госпићу и Кореници. Написао је, Катихизис, а био је познат и као веома вешт говорник. Појава овог Катихизиса имала је и извесних политичких конотација. На сасвим другом крају где су живели Срби у данашњој Војводини Сергије Каћански ( 1813 – 1858 ) епископ горњокарловачки завршио права и филозофију, велики проповедник и аутор књиге Торжество добродјетељи (Нови Сад,1863). На истом простору вредан је помена нешто млађи Теофан Живковић (1874 – 1890) који је објавио књигу Проповедник.

121

ОФАНЗИВА HOMO POLITICUSA

Другим српским устанком је највећим делом окончана потреба за војним ослободилачким акцијама. Све остало што је у део припало Милошу Обреновићу и његовим наследницима, било је на пољу дипломатије и политике. Иако је Србија већ

122

након Првог српског устанка, Букурештанским миром 1812. добила право унутрашње самоуправе, Турци је нису напушатали јер се нису мирили са таквим тешким политичким губитком. Борба за признавање аутономије наставиће се и са суровим Сулејман–пашом Скопљаком и Марашли Али-пашом. Хаџи проданова буна 1814. биће тако и последња буна противу турске власти. Све остале буне у докраја XIX века биће буне против домаћих владара апсолутиста. 93

Од 1830. године кад је Србија Хатишерифом добила аутономију, а кнез Милош наследно кнежевство, започелa су новa политичка престројавања, династичке и страначке борбе . Устав, власт, политика и демократија биле су четири најприсутније речи у тадашњој Србији. Рајетинска србија осамнаестог века сваким даном наличила је све више на државе у окружењу. Од Сретењског (1835) и тзв. турског устава па до устава из 1888. године, кад је Србија постала парламентарна монархија, догађале су се крупне промене на српској политичкој сцени. Најважнија ствар у успостављању парламентаризма и демократије било је и оснивање три најважније политичке странке (либералне, напредњачке и радикалне).

Сви српски владари од Милоша и Михаила Обреновића преко Александра Карађорђевића, краља Милана и Александра Обреновића у јавности су тврдили да су слободоумне демократе,нажалост у

93 Мисли се на Ђакову буну 1823, Милетину буну 1835. и Тимочку буну 1883. године.

123

пракси није увек било тако. Постоји једна анегдота из времена Милоша Обреновића која каже да је у Београду постојала једна кафана звана Лајаоница где је сваки гост могао да прича што год му буде воља па чак и оно против власти и господара. Но, каже та иста прича, негде у углу на таваници постојао је ипак један сулундар преко кога је нечије дежурно око све пажљиво посматрало. 94

Говор и изношење мишљења, ставова и идеја, ступањем политике и парламентаризма у Србији, почиње да добија важност па чак и да има своју цену. Ако је до времена завршетка оружаних устанака у Србији и Црној Гори јунаштво било кључна реч, сада ће то постати говор и јавна реч. Због речи се могло отићи у затвор или изгубити служба. Први познати случај губитка склужбе у Србији због јавно изговорене речи везује се за име Аћима Чумића професора кривичног права на Великој школи.(Оно што ће се се догађати у Србији око устава из 1974. имало је,ето, корена у обреновићевској Србији).

94 Кнез Милош је, као и Карађорђе, био нешколовани владар, уз то био је и неписмен, али веома бистар и домишљат . Савременици су га упамтили као вештог говорника и саговорника. О њему, међутим, најречитије говоре бројне анегдоте. Једна од таквих анегдота је она о првом сусрету са Марашли Али-пашом.Кад га је први пут срео Марашли Али-паша је рекао : ''А ти си тај Милош што се као бубањ оглашава по целој Србији''? Милош је на то одговорио: '' Ефендум, коза ојари два јарета, једном кожа оде на свето јевангелије, а другом на добош. Е, ја сам тај добош што се чује по Србији''?

124

Док се у Србији политички живот почео распламсавати и улазити у све поре друштва, Срби у Угарској су већ имали јасне националне и политичке програме. У њиховим програмима била је јасно истакнута намера за сарадњом и уједињењем са матицом Србијом. То је подразумевало преношење политичких утицаја а ово успостављање чвршћих културних и економских веза. Најангажованији на том пољу били су Светозар Милетић, Михаило Полит-Десанчић, Лаза Костић и касније Јаша Томић.

Светозар Милетић( 1826 – 1901) припада оној реткој категорији људи за које би се могло рећи да су снагом духа, радом и изузетношћу обележили своје доба. У летопису Српске велике православне гимназије у Новом Саду забележене су речи Јована Хаџића да је Милетић био „најбољи ђак кога је гимназија икад имала“.У пожунској гимназији добио је изванредну похвалу учитеља латинског за тумачење једне Цицеронове беседе, учитељ је том приликом рекао да је « Србин Милетић ђак да му пара нема». Кад је Марта 1861. године изабран за градоначелника Новог Сада био је најмлађи градоначелник у историји града. О његовој изузетности сведочи и Јован Јовановић Змај који је у романтичарском одушевљењу записао:“ Диж' те децу из колевке да запамте његов лик“. Светозар Милетић је био човек који се по политичком и националном ангажману у оно време, запажа Миодраг Поповић, поредио са Ђузепе Мацинијем или са Ирцем О' Конелом. Познато је да је као градоначелник укинуо је немачку реалку и српски језик прогласио

125

званичним;он је један од организатора прве скупштине Уједине омладине српске и Дружине за ослобођење и уједињење српско. Као посланик у угарском и хрватском сабору показао се као неприкосновени борац и искусан политичар и беседник. Многе његове беседе, нажалост, данас нису сачуване, а многе имамо само у фрагментима.

Светозар Милетић је своје политичко деловање од 1861. године усмеравао углавном преко своје Српске народне слободоумне странке, а од 1866. преко листа Застава . Још као пожунски ђак и следбеник панслависте Људевита Штура и заговорник идеје о уједињеној омладини, Милетић се залагао за идеју „одгајања свести о заједничкој славној прошлости, утврђивању братске заједнице и љубави и опоштег добра, развитку, човекових врлина (...) свеколиком напретку Срба, све на основу истине а с помоћу науке“. О његовом истинском ангажовању у овом смеру говори и чињеница да је заједно са Јевремом Грујићем, уочи револуционарне 1848. године организовао сусрет београдских и пожунских лицејаца. У то време Милетић као напредни школарац чита Хегела, сарађује у многим часописима и књижевним публикацијама и учествује у политичким акцијама. Још у Новом Саду он је, поред осталих гимназијских предмета (латински, општа историја грчке старине, историја Угарске, логика, етика) учио и реторику, а то ће наставити и у Пожуну и на студијама права у Пешти.

Политичке прилике у ондашњој Угарској и тежак положај његових сународника одвраћали су га од првобитних панславистичких идеја из пожунских

126

дана и бечког круга. Милетић је релативно брзо постао поборник грађанске демократије, односно либерал модерних видика. Разуме се да је такав интелектуалац једне националне мањине, односно народности ( тако се и онда говорило за мањину) био је одмах стављен под присмотру власти, али и под контролу контраверзних клерикалних кругова. Тај адвокат и доктор прва, није био по вољи српског кнеза Михаила Обреновића, а његово залагање за употребу српског језика у Новосадском магистрату доводи га у директни сукоб са Мађарима па је 1863. суспендован. Политички учинак сваке његове изјаве, нарочито говора и написа, био је вишеструко ваган, с једне стране то су премеравали Мађари, а са друге стране црквени кругови и најпосле, потенцијални ривали српске грађанске интелигенције. Као посланик у Хрватском и Угарском сабору и Српском црквеном сабору, Милетић је особито био запажен по својим надахнутим говорима. Његови говори у целокупном стваралачком опусу, по оцени Михаила Полит- Десанчића, били су од нарочите вредности. Они су пре свега одавали вештог и образованог беседника и искреног патриоту. Од значајнијих Милетићевих говора ваља споменути Говор на Благовештенском црквено-народном сабору у Сремским Карловцима, Говор Шајкашима у Чуругу 1848 године, а од чланака ( који поседују много елемената говора) тзв. Туциндански чланак. Милетић у овом чланку говори перспективи Срба и српске нације, о грађанским слободама и праву на културни и национални идентитет.„ У погледу унутрашњег уређења Угарске Милетић сматра да оно може

127

постојати само као федеративна држава уз руководећу улогу мађарске нације. Српском народу Милетић препоручује стрпљење, јер ’ против силе и времена никуд ни камо ’ „95 Одјек Милетићевог чланка у Војводини био је невероватан. Непознати народњак, потписан као Кртомесић у Застави бр. 198. од 1880. је сведочио. „Тога дана после подне имао сам ја велики задатак, јер сам овај чланак морао једно шеснаест пута да препишем дођоше тј. комшије, пријатељи мога оца... ја сам свакоме по један пут преписао...Онда сам знао тај чланак напамет“. 96 Тај исти чланак, превеле су и објавиле мађарске и чешке новине.

У Милетићево време „постојале су и тзв. беседе, нека врста романтичарских естрадних приредаба прожетих национално-револуционарним духом. Таквом једном приликом на приредби коју су после Јакшићеве смрти давали ђаци Више београдске гимназије, Змај је написао песму Светли гробови97

која је била замена за песников пригодни говор. У таквој културној клими стасао је и формирао се као говорник и Светозар Милетић . Пажљивом историчару не може промаћи чињеница да су баш његови говори били најмоћније политичко оружје. Он својим беседама није деловао само на широки

95 Никола Петровић, Светозар Милетић, стр. 68.

96 Васа Стајић, Светозар Милетић живот и рад, Матица српска, Нови Сад, 1926,стр. 158.

97 Миодраг Поповић, Српска романтичарскла лирика, стр. 207.

128

аудиторијум, већ једнако и на виђеније српске писце и интелектуалце оног времена. Опчињени његовом харизмом, беседничким умећем и националним идејама, њему песме посвећују Јован Грчић Миленко, у десетерцима га слави Васа Живковић, Милорад Поповић Шапчанин,а у неколико наврата и сам Змај Јован Јовановић ( Над гробом др Светозара Милетића). Лаза Костић, налазио се на изборној листи Милетићеве странке. Најзанимљивије од свега, међутим, је то што су Милетићеви говори утицали и на поезију поменутих писаца. Ово је вероватно и први случај у српској књижевности да беседништво утиче на поезији. Ову појаву је својевремено уочио и учени Скерлић . Пишући о поезији Јована Грчића Миленка Скерлић каже: „На патриотске песме он је највише полагао, али оне су без оригиналности, у ствари, то су стиховани чланци „Заставе“ и беседе Светозара Милетића“. 98И код најбољих српских романтичара има доста песама у беседничком маниру. Код Змаја то су песме Побри Стеви В.Каћанском, потом песме Милостивој Европи / на гробу стрељаних комуниста, Светли гробови, Напредна песма чије стихове наводимо :

„Пљували смо на Мађаре,Пружали смо на ханџаре,Терали смо сваку пизму – Сад смо хонвид дуализму!А зашт' не!Само дај субвенције!

98 Јован Скерлић, Историја новије српске књижевности,стр, 332.

129

Славили смо негда тића (реч је о Светозару Милетићу).

Дизали смо Суботића“!Код Лазе Костића у беседничком тону

написане су песме Над Костом Руварцем, На парастосу Вука Ст.Караџића и На парастосу кнеза Михаила М. Обреновића.

Али колико год да је Милетићева реч моћно деловала на интелектуалце, песнике и политичаре, изгледа да Милетић није увек добро приман ( или добро разумеван) код обичног народа. Наиме, кад је по доласку из Пожуна у Нови Сад дознао да се Шајкаши батаљон спрема да оде у Италију, звоњавом са звоника у Чуругу окупио је народ и рекао :

130

„Браћо граничари,Ви сте познати јунаци, па вас на храброст не

треба подсећати али је преко потребно подсетити вас наваш разум. Немци виде, Мађари виде да Ломбардија мора отпасти од Аустрије, јер јој помаже сва Италија и Швајцарска да буде своја,а не туђа, А ипак вас једнако вуку у Ломбрадију. Вуку вас, браћо, на оним истим лађама на којима носе у горње крајеве на клање нашу стоку. Ви видите да се од ваше браће, која су тамо отишла, ниједан не враћа. Ни ви, ако одете, нећете се више вратити“.

Нажалост, већ после три дана Шајкаши су били упућени у Италију Није записано колико се њих вратило и ово није био једини пример у историји да су Срби гинули за интересе туђих царева и краљева.

Кад данас у време великих политичких потреса и превирања читамо говоре Светозара Милетића, видимо колико његова реч не губи на актуелности. То је свакако и разлог што су и ондашњи песници инспирацију за своју ангажовану поезију налазили баш у говорима Светозара Милетића. Истина, не смемо заборавити чињеницу да је и сам Светозар Милетић био песник и да је његова песма Већ се србска застава вије свуда јавно, по речима, по речима Васе Стајића, била је 1848. нека врста војвођанске химне. Али, рецимо још да се Милетићева реч није само хранила слепим национализмом, већ и идејом истинског хуманизма, толеранције и разумевања.

О беседништву Лазе Костића (1841- 1910) се код нас није превише писало. У историјама књижевности имамо тек узгредних помена и

131

забележака . Костић је и у свести просечног читоца стајао једино као значајан романтичарски песник и драматичар. Књижевну славу стекао је захваљујући песми Santa Maria della Salute коју многи сматрају најлепшом песмом српског романтизма.

Михаило Полит-Десанчић (1833 – 1920) био је најближи сарадник Светозара Милетића а касније и наследник. Студирао је права у Бечу а политичке науке у Паризу. Политички рад започео је као активиста Уједињене омладине. Бавио се књижевним радом а написао је велики број чланака, расправа и реферата и изговорио велики број надахнутих некролога значајним људима свога доба. Посебно могу бити интересантни његови путописи Путне успомене и меморска дела Како сам век свој провео, Успомене из 1848 – 1849. године и Покојници.

Лаза Костић припада групи школованих интелектуалаца . Завршио је права у Пешти где је 1866. стекао докторат. Службовао је у Новом Саду најпре као професор, а потом као велики бележник и сенатор. Његов политички ангажман везује се за Либералну странку Светозара Милетића и покрет Омладине српске. Био је посланик карловачког Народно-црквеног сабора ( 1870- 1875) и пештанског парламента (1873 – 1876). Поред свог књижевног рада, Лаза Костић је аутор бројних филозофских, политичких текстова, реферата, критика и есеја.

Као посланик, политичар и значајна јавна личност оног времена Костић је више пута био у прилици да говори. У његовим пригодним говорима истицала се његова општа култура и елоквенција, а у политичким слободоумност и родољубље. У

132

најзначајније Костићеве говоре убрајамо : Говор на Вуковом парастосу (1864), Некролог Лази Лазаревићу (1891), Говор на укопу Мише Крестића (1873) и Говор у пештанском парламенту, новмебра 1873 у дебати о зајму итд.

Лаза Костић је сведок и учесник једног бурног политичког времена које ће у много чему предодредити даљи живот Срба у Војводини и пресудно утицати на свеукупну судбину српства на овим просторима.. Разумљиво је да је човек као он који је говорио неколико светских језика, који је изворно разумевао европску културу и политику, имати шта да каже својим савременицима и политичким противницима.

Лаза Костић је типичан романтичарски говорник најпре зато што у његовим говорима има доста родољубиве патетике а потом и зато што је, као и многи романтичари, волео да укршта жанрове; да у беседу умеће поетско и да у поетско убаца наративно и беседничко. Својевремено је и Миодраг Поповић запазио да је његова алегоријска поема Беседа Вука Ст. Караџића (назив засигурно није случајан!) ''интересантан сплет здравица и поема које декламује и у којима главну улогу има иста персонификација : беседа''. 99 У својим раним текстовима и говорима код њега је уочљивији утицај народног језика и народне традиције. Лаза је и у поезији и у говорима уобичавао да се поигра језиком тако у завршници некролога

99Миодраг Поповић, Историја српске књижевности, романтизам, III, стр. 349.

133

Миши Крестићу запажамо овакву игру речима : ''Дођох да ти кажем : Збогом! Ал нашто и то, па ти си већ ваистину: с Богом''!

У периоду од седам деценија у Србији су седам пута смењивани владари од тога два пута насилно.Сама та чињеница говори о јаким политичким гибањима и о тешком путу ка успостављању државних институција, демократије и грађанских слобода. На политичкој сцени Србије присутан је све већи број младих и школованих политичара али и мудрих и способних људи из народа. Упоредо са развојем парламентарне демократије развијала се и српска дипломатија. Од те групције политичара, професора, књижевника и научника осврнућемо се на оне који су, уз све то, били и добри говорници.

Јеврем Грујић (1826 – 1895) био је један од оних који је је као сведок и учесник пропратио најзначајније политичке догађаје у Србији. Грујић је био ђак београдског Лицеја а права је студирао у Хајделбергу и Паризу. По повратку са школоовања укључио се у рад Либералне странке. Био је скретар Светоандрејске скупштине, помоћник министра унутрашњих дела, министра правде и посланик у Цариграду, Лондону и Паризу. Био је одмерен и мудар говорник.

Јован Ристић (1831 – 1899 ) је један од најзначајнијих твораца српског парламентаризма, творац и вођа Либералне странке. Био је министар у више српских влада и неколико пута председник владе. Као министар иностраних послова 1878. године предводио је српску делегацију на

134

Берлинском конгресу. На овом конгресу Србија је проширена за четири округа. Ристић је био присталица Обреновића и велики противник Народне радикалне странке и Николе Пашића.Аутор је две значајне књиге : Спољашњи одношаји Србије 1848 – 1872 и Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност 1875 – 1878.

Од бројних Ристићевих говора издвајамо онај из 1880. године када је опозиција иницирала расправу о либерализовању закона о штампи. У име владе као министар унутрашњих дела говорио је Јован Ристић. У стилу искусног политичара Ристић је покушао да доказе како у Србији има простора за различита мишљења и слободу говора и писања.

У истом периоду политички је деловао и Милан Кујунџић Абердар (1842 – 1893). Абердар потиче из имућне грађанске породице. Уписао је право на београдском Лицеју, а филозофију студирао у Бечу, Минхену и Паризу. Докторирао је филозофију на Оксфорду. У Србију је дошао 1865. године. Предавао је филозофију на Великој школи, био ангажован у Уједињеној омладини, а потом био посланик и министар просвете и председник народне скупштине (1882 – 1885) .У политици и просветној служби је запамћен као врло речит човек

Из групе професора Велике школе је и Глигорије Гига Гершић (1842 – 1918).Гершић је на Великој школи предавао међународно право и постао је професор већ у двадесет четвртој години живота. Био је вешт говорник и одличан професор, али је био пословично неуредан на послу. Волео је да се карта а

135

слабост су му биле и лепе жене. Говорио је неколико светских језика. Један је од оснивача Радикалне странке а у три наврата је обављао дужност министра правде. Српску правну науку задужио је значајним делима као што су Енциклопедија права, Систем римског приватног права, Природа државине, Данашње ратно право, Данашње дипломатско и конзуларно право и Међународни правни баланс у последњој балканској кризи.

Његов некролог Стевану Сремцу 1906., по сведочењу савременика, био је пример беседе ex tempore коју могу одржати само врсни говорници.100

Посебну боју српском политичком миљеу у другој половини XIX века давали су и посланици и политичари са села какви су били Адам Богосављевић и Ранко Тајсић. Они су уносили нове акценте и народни дух у скупштинско беседништво. Били су то народни трибуни у дословном значењу те речи.

100 Међу значајне говорнике из српске интелектуалне елите XIX и почетка XX века треба свакако убројити и следеће личности : Чедомиљ Мијатовић, писац и дипломата, Светомир Николајевић оснивач Радикалне странке, професор, министар унутрашњих дела, одличан познавалац књижевности, Михаило Поповић,политичар и економски стручњак, Димитрије Катић, један од првака радикалне странке, председник скупштине,познат по томе што је 1888. године одбио да потпише недемократски устав, Андра Николић, народни посланик, председник скупштине. Осуђен са организаторима Тимочке буне. Његова одбрана на суду је оригинална и дирљива.

136

Адам Богосављевић (1843 – 1880) рођен је у Копривници код Зајечара. Завршио је реалку и трговачку школу а потом студирао Филозофију на Великој школи. Бавио се пољопривредом. Као политичар и посланик и зајечарског краја борио се за права сељака и локалну самоуправу, а против обреновићевске самовоље. Због своје изузетности, моралне чистоте био је уважаван и од политичких противника.. Године 1875. окупио је још неколико посланика са села (Ранко Тајсић, Милија Миловановић, Милан Глигоријевић) који ће бити језгро будуће Народне радикалне странке. У његовим говорима највише критике је упућено државној бирократији коју је видео као неспособну, лењу и корумпирану.

Ранко Тајсић (1843 – 1903), сељак посланик из Гуче који је за свој крај значио онолико колико и Адам Богосављевић за Зајчарце. Рођен је у селу Пухову у Драгачеву. Завршио је основну школу у Гучи. Као млад човек одушевљен је појавом листа Јавност који је уређивао Светозар Марковић. За народног посланика изабран је 1874. године и биран је седамнаест пута. Залагао се за доношење демократског устава, увођење општинских самоуправа, за слободу штампе и личне безбедности.

Занимање за идеје социјализма у Србији у другој половини XIX века везује се за име Светозара Марковића (1846 – 1875). Марковић је гимназијско школовање започео у Крагујевцу и Београду, а студије технике учио је у Беотрограду и Цириху. За време боравка у Русији активно се укључио у рад руских револуционатних кружока, а у Цириху је

137

предано проучавао теоретичаре научног социјализма. Политички делујући у Србији Марковић је био упамћен као бескомпромисни борац за социјалну правду и један је од првих српских политичара који су се борили за права жена. Као велики противник династије Обреновића више пута је хапшен и осуђиван.

''Повратак у Србију представља почетак Марковићеве политичке активности учешћем у Уједињеној омладини српској, покретањем Раденика, првог социјалистичког листа на Балкану, пропагирањем удруживања у потрошачке и произвођачке задруге. Његова делатност изазивала је револт режима, због чега је морао да емигрира у Војводину. Документа која се односе на боравак у новом Саду илуструју публицистичку делатност Светозара Марковића. Ту је написано и издато његово највредније и најоригиналније дело Србија на истоку. У Крагујевцу је наставио политичку и публицистичку делатност, уређујући листове Јавност и Глас јавности. Због критичких написа у Јавности осуђен је на девет месеци затвора. Ни у пожаревачком затвору Светозар Марквовић није мировао, већ је наставио с писањем. По изласку из затвора покренуо је лист Ослобођење, али га је болест савладала . умро је далеко од своје земље, у Трсту''. 101

Може се рећи да је Светозар Марковић припадао групи политичара добрих беседника. По

101Вера Филиповић, Поводом стопедесетогодишњице рођења Светозара Марковића, www.komunikacija.org.yu

138

природи свог публицистичког и политичког посла он је био више пута у прилици да јавно говори а и велики број његових чланака намењених ширењу политичких идеја у основи је имао концепцију говора пред масом. Такви његови чланци су Наше свето право, Маску доле, Српској омладини и Велика Србија 102 У тим чланцима речитошћу великог говорника Светозар Марковић је критиковао монархистичку националну економију и политику, бирократске установе и назадна схватања српских политичара. Посебну пажњу завређује један његов парламентарни говор на другој законодавној скупштини 24. октобра 1874. године. У том говору Светозар Марковић је критиковао безличност српске спољне политике и ослањање на Отоманску империју и одсуство грађанске свести код српског грађанства.. Такође је оштрој критици подвргнуто ''међустање'' тадашње привремене владе предвођене конзервативизмом Јована Мариновића и либерализмом Јована Ристића 103

Једна од најзначајнијих беседничких фигура овог доба свакако је Пера Тодоровић (1852 – 1907) политичар, новинар и публициста. Тодоровић се

102 Чланци су објављени у књизи Сабрани списи,I, Култура, Београд, 1960 и каснијим издањима, (Изворно : први, Државни архив, НРС у Београду, Поклони и откупи, 73,бр. 296а, Други : Застава, бр.68, 21. јули 1868. Трећи: Србија бр. 27 и 28, 3 – 6. априла 1868. и четврти : Застава, бр. 100 и 101, 15. децембар. 1868.

103 Светозар Марковић, Сабрани списи, књ.IV, Београд, 1965, стр. 99 – 103.

139

нередовно школовао у Пешти и Цириху . По повратку у Србију активно се укључио у политички живот и био један је од оснивача Народне радикалне странке. У току своје бурне политичке и новинарске каријере уређивао је листове Рад, Самоуправа и Радикал. Као учесник познате Тимочке буне био је осуђен на смрт па потом помилован. Учесник је Српско-турског рата о чему је оставио дневничке забелешке под називом Дневник једног добровољца.

Политичка опредељења Пере Тодоровића су била променљива; у почетку је био ватрени присталица социјалистичких идеја Светозара Марковића а после помиловања измирио се са краљем Миланом и залагао се за помирење радикала и напредњака. Радикали су га после споразума са либералима искључили из странке.

Као новинар Тодоровић је оставио доста чланака који, као и код Светозара Марковића, имају реторску приоду, но Пера Тодоровић ће бити много интересанији као изворни говорник. За његово име везује се најбоља судска одбрана у читавом овом периоду. То је она одбрана из 1876. године кад је Пера Тодоровић са групом истомишљеника осуђен због радничког протеста у Крагујевцу којом приликом је певана Марсељеза и ношен црвени барјак са натписом самоуправа. Иако није би правник, Пера Тодоровић је у стилу ученог правника и вештог говорника изговорио своју трочасовну одбрану. Његова одбрана базирана је на вештом рангирању чињеница и извођењу закључака. У уводу одбране Тодоровић је рекао ''Ја, дакле, не устајем да се браним, ја устајем да тужим'' да би у завршници

140

увода закључио ''Мене бирокрација тужи у име престола,а ја њу тужим у име нашег голог, гладног и угњетеног народа''. Цео текст одбране је организован у осамнаест целина. Тодоровић није само наводио изјаве сведока, већ је анализирајући тужбу употребио статистичке податке о социјалном стању земље, о здрављу народа, о народном моралу да би у наставку говорио о политици социјализма. У другом делу одбране Тодоровић је говорио о самој оспореној манифестацији и њеној суштини. Закључак беседе је посебно моћан. Тодоровић је рекао:

''Ви се упињете да угасите само један слаби пламичак истине, и уображавате да ћете угасити целу истину. Дувајте, господо, ви овде гасите један слаби пламичак, али они избија наново и овде, и тамо, и испред вас, и око вас, и испод вас, свуда на све стране. Истина је подземна ватра, ви је можете угасити.

Господо, земљиште гори под вама !Казао сам све.Ако ме ослободите, учинићете услугу вашој

рођених ствари, ако ме осудите, послужићете и нехотице социјализму''.

Интересантно је да је Тодоровић у својој одбрани наводити и име значајног швајцарског правника Јохана Каспара Блунчлија а користи се и мишљењима других значајних савременика.

Освежавајући с времена на време своје доказе, Тодоровић је се користио и анегдотама попут оне о Крагујевчанима који су греду мазали зејтином како би је лакше истегли. Повремено коришћење народне

141

лексике ( спекљати, буџак, буџа, спрдња) стилски је богатило ову одбрану.

Једна Тодоровићева скупштинска беседа на скупштини у Крагујевцу 1882. године заслужује да буде поменута макар по томе што је трајала цео дан са паузом за ручак. У тој беседи Тодоровић је говорио о праву гласа и залагао се за демократско право сваког грађанина који би требало да добије право гласа без обзира на његово материјално богатство.

Милан Обреновић (1854 – 1901) један је од владара чије су беседе остале забележене. Једна од таквих беседа је она на скупштини из 1875. године и друга она од 22. фебруара 1882, поводом проглашења Србије за краљевину.104 Реч је о кратким беседама које су изречене веома бираним речима, међутим, не можемо са сигурношћу потврдити аутентичност ових беседа, будући да је савим могуће да су их писали секретари кабинета или пак неко други.

БЕСЕДНИШТВО У ВРЕМЕ '' ЗЛАТНОГ ДОБА'' СРПСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

104 Стенографске белешке рада Народне скупштине за 1881, Београд, 1881,стр. 1279 – 1291. Друга беседу наводи Бранислав Нушић,Сабрана дела, Књига XXV, Реторика, Београд, 1966, стр. 240 – 241.

142

Период од краја XIX века (тачније од 1903.године) до почетка Првог светског рата многи су називали златним добом српске демократије.105

После атентата на краља Александра Обреновића на српски престо је ступио краљ Петар I Карађорђевић, који ће, будући да је школован у Француској, покушати да у Србију унесе дух западне демократрије . До овог периода Србија је већ имала читав век изградње грађанског друштва, јачање државних институција и парламентаризма . Тај пут је, разуме се био тежак и врлетан,пун падова и успона . Било је истински тешко из времена у коме је искључиво владало право јачег ући у свет парламентарне демократије и владавине закона. То је било утолико теже јер је нова политичка елита и нова династија власт добила превратом а не мирном предајом. Истина краљ Петар је вратио устав из 1888. године који је важио за најлибералнији у српској историји, али ''у средишту је био константан сукоб између патријархалног и модерног, који се исказивао

105 По мишљењу многих који су проучавали овај период назив златно доба неби у потпуности био прикладан за овај период. У њему је дошло до напретка у развитку парламентарне демократије,али је још увек био далеко од европских узора. Видети : Олга Поповић Обрадовић, Парламентаризам у Србији од 1903. до 1914. године и Дубравка Стојановић, Србија и демократија 1903 – 1914.

143

на свим плановима – у идеологији и програмима политичких странака, у политичком менталитету, у односу према Западу као јасно дефинисаном сиситему врености''.106 Многи се такође слажу да су војни врхови, као заслужни за преврат, играли веома важну улогу у тадашњем политичком животу што се косило са изворним принципима демократије.'' Важан учинак парламентарне епохе био је видно сазревање свести о значају уставности, законитости, као и поштовања форме и процедуре у у процесу политичког одлучивања . Ова суштинска питања била су непрекидно отворена и врло живо расправљана у оновременој политичкој јавности... Страначки прваци, често угледни научници и интелектуалци, својим сјајним скупштинским говорима изреченим у одбрану институција уставности, слободе, законитости и демократије, обогатили су српску политичку традицију и оставили сведочанство о постојању модерне политичке елите''. 107 То такозвано златно доба демократије било је засићено политичким тензијанма, противуречностима и превирањима. Међустраначке борбе, нетолерантност и искључивост била су обележја овог доба. Изигравање одлука Берлинског конгреса из 1878. у вези са решавањем српског питања и анексија Босне и Херцеговине још је додатно

106 Олга Поповић Обрадовић, Изводи из предавања, Република, бр. 263, 20006.

107 Олга Поповић Обрадовић, Изводи из предавања, Република, бр. 263, 20006.

144

појачавала унутрашње тензије у Србији али и у државама у окружењу. Из данашње перспективе ово доба је изгледало као велико спремање за један крвави сукоб светских размера који ће у читавој Европи за четири године зауставити све врсте друштвеног напретка.

Српско беседништво овог периода подигнуто је до висина академских мера и готово ни по чему није заостајало за беседништвом оних европских земаља које су имале развијенији политички живот, културу, науку и просвету . Један од најзначајнијих српских интелектуалаца који су обележили крај XIX и почетак XX века свакако је био Стојан Новаковић (1842 – 1915). Овај велики српски филолог, историчар и политичар који је завршио права и филозофију на Великој школи у Београду обављао је бројне политичке, дипломатске и просветне функције у периоду од 1874. до 1913. године. Био је професор Велике школе, министар просвете ( у три наврата), министар унутрашњих дела, председник Српске краљевске академије наука, посланик Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду и председник владе, шеф српске делегације на Конференцији мира у Лондону. Стојан Новаковић је спровео двадесет и три закона и написао двадесет и један план школске наставе. У студији о писцима српске историје Радован Самарџић је написао да је Новаковић живео у време кад су малом Србијом корачали велики људи.

По природи посла Новаковић је био у прилици даговори на важним местима у важним историјским тренуцима. Као беседник упамћен је по беспрекорној и систематичној правничкој аргуметацији и осећању

145

мере. Један од најзначајнијих његових говора свакако је онај у Народној скупштини 1908. године када је говорио о српским националним интересима и Берлинском конгресу. Новаковић је на почетку свога говора поставио питање шта је остало од Берлинског уговора. Овим уговором, по његовом мишљењу, Србија није добила ништа до разједињења сопственог народа и цепање територија. У исто време Аустро-Угарска је анектирала Босну и Новопазарски Санџак. У закључки свога говора Новаковић је истакао: '' На нама је у овом тешком и незгодном моменту нашега народног живота да поставимо на дневни ред српско питање, остављајући на страну сваки опортунитет и свако уздржавање . Народ мора да има свој програм. На Србији је, која је 1878. године била онако кажњена у Берлину, на Србији је да данас освети ооно што је онда било, да данас постави свој народни програм и да с тим програмом пође у будућност'''. Кад данас читамо ове редове видимо колико је Новаковићева реч још увек актуелна.

На другом крају српског етничког простора својим говорима снажно се оглашавао се један истински борац и народни трибун. Био је то Петар Кочић (1876 – 1916 ), писац, новинар и политичар. Кочић је гимназију учио у Сарајеву и Београду,а славистику је апсолвирао на Бечком универзитету. Уређивао је листове Отаџбина и Развитак. Био је посланик у Босанском сабору и вођ опозиције. Значајан допринос српској књижевности дао је сатирама Јазавац пред судом, Суданија и збиркама приповедака С планине и испод панине и Јауци са Змијања.

146

Петар Кочић је један од најречитијих српских беседника. Његове беседе својим слободоумљем, смелим реторским обртима и чистим народним језиком као да најављују модерно доба српског беседништва. На моменте Кочићева беседе наличе Венцловићевим беседама утолико што он као писац уметник уноси у беседе извесну литерарност и народску лежерност. У беседи Кмети то се понајбоље може запазити. За ову прилику наведимо само почетак те беседе :

''Узаман су надања, јалова су и празна очекивања наша, видимо ми. Вјекови пролазе, цареви се на Босни мијењају,а ми, проклетници и мученици, једнако робујемо и кметујемо. Чврсти у вјери и драгим обичајима својијех пређа, везани љубављу и гробовима отаца за родну земљу, ми гладни и сувотни, преврћући изнемогло тешке бразде, работујемо за сите и богате. Тежак је и претежак живот наш''!

Кочић у овој својој беседи користи форму гробног натписа на стећку где се покојник обраћа путнку намернику.

По много чему је интересантан и његов говор на XXIX седници Сабора, 14. новембра 1910. године . Кочић се сабору обратио говором о српском језику у законским текстовима који је искварен утицајем немачког кацеларијског језика. У духу свог крајишког народног хумора он је испричао како је био оптужен због речи суданија . ''Државни одвјетник ме је тужио'', вели Кочић, '' да сам другим падежом те ријечи која гласи суданије, мислио да исмијем суд и да кажем да суда нема, суда није.

147

Исте 1910. године на заседању Сабора Кочић је говорио о предлогу закона о повећању чиновничких пензија. Изјаснивши се против повећања, он је тада рекао :''То је Високи Саборе, једно колонијално чиновништво, чисто колонијално чиновништво, које са презиром тридесет и две године гледало и још данас гледа на наш народ. То је чиновништво пуне тридесет две године нечовјечно поступало са нашим народом'''. Чини се да је мало ко у српској историјитако здушно бранио интересе свог народа као што је то чинио Петар Кочић.

У српском парламенту оглашаво се још један из групације оних великих људи који су корачали маленом Србијом. Био је то знаменити професор и књижевни историчар Јован Скерлић (1877 – 1914). Скерлић је дипломирао на Великој школи у Београду 1899. године, а дикторирао у Лозани. Ка критичар веома је утицао на српску књижевност. Био је уредник Српског књижевног гласника. Његова најзначајнија дела су Поглед на данашњу француску ккњижевност, Срска књижевност у XVIII веку и Историја нове српске књижевности

У аналима народне скупштине остао је забележен говор Јована Скерлића од 5. маја 1912. године. Оком вештог аналитичара он је посланицинма указао на неке појаве у политичком животу Србије које су супротне стратешким националним интересима. Пре свега то је превладавање локалних партијских интереса, '' опадање јавне моралности и начелности, слабљење партијске солидарности и дисциплине'', корупција и појава локалних окружних моћника који се у власт

148

увлаче силом новца. За разлику од његових критичарских текстова,ова беседа се не одликује неком претераном стилском изузетношћу, њу,међутим, краси мисаоност и озбиљна аналитичнопст.

Још један из редова професора, књижевних критичара и историчара књижевности заслужује да буде овом приликом споменут а то је Богдан Поповић ( 1863 – 1944) . Поповић је студирао на Сорбони, а потом радио као професор упоредне књижевности на Великој школи у Београду. Поповић је говорио девет светских језика и дао је немерљив допринос развоју модерне српске књижевности и афирмацији такозваног „ београдског стила“. Један је од оснивача чувеног Српског књижевног гласника. Поред познате Антологије новије српске лирике (1911)написао је и књиге: Огледи из књижевности и уметности I –II, Естетички списи, Бомарше и О књижевности.

Поповић је био врстан предавач и беседник, нажалост предавања и пригодне беседе најчешће нису бележене, ипак некролог Јовану Скерлићу представља прави антологијски пример посмртног говора. Овим говором Богдан Поповић је мером, стилом и приступом показао како треба говорити у оваквим приликама. Обраћајући се присутнима у име редакције Српског књижевног гласника, он је вешто искористио стихове из познате Змајеве песме Светли гробови као цревену нит целог говора.

Из групе социјалдемократа беседничком вештином нарочито се истицао Драгиша Лапчевић (1864 – 1939), новинар и политичар. У више наврата

149

био је посланик Народне скупштине Краљевине Србије и посланик КПЈ у народној скупштини КСХС. После 1911. зог неслагања са Димитријем Туцовићем око укључивања сељака у партију поднео оставку. На Другом конгресу КПЈ био је на челу ''центрумаша'' који су били на линији политике III интернационале. Посебну пажњу данас привлачи његов говор одржан у Народној скупштини 13. јула 1914. године где се заложио за мир и толеранцију са сусуедним државама и великим силама и за федерацију балканских народа. Лапчевић је посебно критиковао срску владу која је толерисала оснивање тзв.''тамних организација'' које су Србији наносиле велику штету. Готово пророчки он је предвидео будуће догађаје који ће Србију коштати трећине сопственог становништва. Наводимо само део тог предвиђања:

''Господо, европски рат, који би се изазвао, биће не само ужасан за све европске народе и не само несрећан за цивилизацију однеговану вековима, већ ће тај европски рат донети, као свој резултат, пропаст Балкана. А кад Балкан пропадне, тада ни српском народу не може бити добро. Само у балканском јединству, у срећи, у снази и самосталности Балкана, и српски народ може очувати своју самосталност''.

Уз Драгишу Лапчевића и Радована Драговића, Димитрије Туцовић (1881 – 1914) био је један од вођа радничког покрета у Србији. Рођен је уселу Гостиљу у ужичком крају. Гимназију и права завршио је у Београду због политичке каријере одустао је од намере да брани докторат у Берлину. Године 1903. основао је Социјалдемократску партију. Као генерални секретар партије блиско је сарађивао са

150

Розом Луксембург и Лењином. Иако је као патриота учествовао у оба балканска и Првом светском рату, био је заклети противник рата. У српској скупштини био је једини који је дигао глас против ратних кредита. Као и Драгиша Лапчевић и он је будућност Балкана видео у федерацији Срба, Бугара и Албанаца. Уређивао је Радничке новине и часопис Борба, сарађивао је у страним часописима ипреводио.

Димитрије Туцовић је био један од значајнијих говорника свога доба. У различитим приликама одржао је на стотине говора у којима је углавном пропагирао и социјалистичке идеје засноване на учењу немачких теоретичара, Маркса и Лењина, а у много чему је продубљивао идеје Светозара Марковића и Живојина Жујовића. Свакао један од његових најзначајнијих говора јесте онај који је одржао на Другој социјалистичкој интернационали у Копенхагену 17. августа 1910. године. Туцовић се у овом говору заложио за политику мира и социјалне правде и демократије. Нажалост, његова партија је била једна од ретких која је заступала сличне идеје. Вирус предстојећег рата било се већ уселио и у духове европских социјалиста.

Други такође значајан говор Димитрије Туцовић је одржао у сали Социјалистичког народног дома 26. августа (8. септембра) 1912. године. Тема овог скупа била је: ''Догађаји на Балкану и социјална демократија''. На скупу је говорио и Драгиша Лапчевић. У уводу свог говора Туцовић је представио актуелне политичке прилике које ће се, нажалост, у много горем облику понављати и после више

151

деценија. Тај увод, нема сумње, заслужује да буде цитиран:

''На овом крају Европе мира одавно нема. На Балкану или пламти пушка или бесни звер рата, или све живо, осећајући вечно опасност од тога стрепи и обамире: обамире привредни живот који капитал напушта чим осети мирис барута, обамире политички живот који даве и разгризају јереси шовинизма и милитаризма.

Европска дипломатија је зато назвала Балкан кутком непогода за Европу. Али онај који од тих непогода страда није европска дипломатија, није капиталистичка Европа коју она представља; то су балкански народи, у првом реду пролетереријат и радно становништво''.

Приметно је да у говорима социјалиста већ од Светозара Марковића и Туцовића па надаље, све до Титовог доба, садржина говора има превласт над формом. Наиме, сви говорници ове политичке боје својим говорима недвосмислено показују да им је више стало до чињеница и идеја но до добре форме и стилских украса.

Говорити о овом периоду у развоју политичког и парламентарног говора готово је немогуће а не споменути и име Николе Пашића (1845 – 1926), вође Народне радикалне странке и политичара велике харизме .

Пашић је по струци био грађевински инжењер,а у политику је ушао као наследник свог земљака Адама Богосављевића, предводника групе опозиционих посланика из народа. У младости је био следбеник социјалистичких идеја Светозара

152

Марковића и огорчени противник династије Обреновић. За народног посланика први пут је изабран 1875. године па ће његово политичко деловање бити везано за крај века и за време тзв. златног доба српске демократије. Пашићево макијавелистичко опредељење да је у политици све дозвољено сем издаје националних интереса сврставало га је у ред најконтраверзнијих српских политичара. За своје присталице био је Баја а за друге политички лисац. Његово политичко деловање везано је за пресудне тренутке српске историје, балканске ратове, Први светски рат и стварање нове државе Срба Хрвата и Словенаца.

Иако је био политички лидер, Пашић није био говорник великог формата. Познато је да је имао обичај да пречесто користи поштапалицу овај. Ипак, за скупштинском говорницом Пашић је суверено владао материјом. Из ранијег периода значајно је споменути његов говор на Првој скупштини Народне радикалне странке у Крагујевцу 26.јула 1882. где је изговорио ону чувену реченицу да је гуњац и опанак створио ову земљу.

Уочи Првог балканског рата, на ванредном заседању Народне скупштине 24. септембра 1912. године Никола Пашић је говорио о актуелним политичким приликама. Тај говор је у скупштини примљен са пуно симпатија и одобравања. Тај Пашићев говор ујединио је све српске странке и учврстио у намери да је дошло време за коначно ослобођење свих српских крајева од Турака и коначно протеривање Турака из Европе.

153

Историја овог периода неби могла бити завршена без имена Краља Петра I Карађорђевића (1844-1921), унука Карађорђевог и сина кнеза Александра Карађорђевића. Петар Карађорђевић је завршио чувену војну академију Сен Сир у Француској. Као поручник француске војске учествовао је у Француско- пруском рату,а 1875. је приступио устаницима у Хецеговачком устанку и борио се под псеудонимом Петар Мркоњић. После преврата 1903. године ступио је на српски престо и био запамћен као узорни владар који је и у најтежим тренуцима ратних страдања био са народом и својом војском.

За име краља Петра везује се једна од најлепших војних беседа у српској историји. Реч је о беседи која је позната као Говор војницима на положајима изнад Колубаре. Овај кратак говор у предаху борбе по снази и психолошкој сугестивности може се поредити само са најбољим монолозима античких трагедија. Нема сумње да је реч о школованом и талентованом беседнику који је чак и у таквом кратком говору знао да каже много. Својим војницима он у обраћању користи градацију прво ''децо'' а потом ''јунаци''. Исход ове битке је познат: српска војска је одбила и надјачала вишеструко снажнију армаду.Аустријанци су доживели тежак пораз.

Још једна војничка беседа заслужује да се нађе поред краљеве беседе. Реч је о беседи мајора Драгутина Гавриловића (1882 – 1945), легендарног браниоца Београда 1915. године. Драгутин Гавриловић је рођен у Чачку. Завршио је војну

154

академију. Учесник је балканских ратова. У току Првог светског рата на Солунском фронту постао је командант XII пешадијског пука ''Цар Лазар'' из Крушевца.

Као командант другог батаљона десетог кадровског пука, делом преосталих водова покушао је да јуришем заузме пругу и пружни насип. Том приликом је тешко рањен. Припремајући се за напад Гавриловић је изговорио оне речи које су златним словима записане у историји српског херојства и родољубља. ''Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу ! За краља и отаџбину''!

Вредни су помена и слични говори које су браниоцима Београда упутили пуковник Душан Туфегџић и мајор Милан Рафајловић.

155

НОВО ВРЕМЕ ОПАДАЊА

БЕСЕДНИШТВО ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Тешко да би се и пажљивом анализом могло утврдити које су то историјске околности, законитости или случајности утицале на опадање интересовања за реторику и беседништво у XX веку. Биће да је то било извесно засићење које се испољило најпре у политици, а потом и другим облицима друштвеног живота или су се интересовања људи оног доба окренула као уметности, науци и практичном животу. Било како било, ту чињеницу не можемо порећи, а неки показатељи нам јасно говоре да то није само обичан утисак или претпоставка. Први такав показатељ јесте чињеница да у двадесетогодишњем периоду између два светска рата немамо онаквих беседника каквих је било у ранијим периодима . Друго, стил и форма беседе се упросечују па се мало ко од беседника овог периода трудио да красноречи као раније и, треће, у претходном веку имали смо чак четири реторичка уџбеника ( Мразовић, Малетић, Вујић и Стерија) а у XX само један, Нушићев. И та Нушићева Реторика написана је за потребе војних школа. Дакле, један уџбеник за читав век!

156

Разуме се да ову аномалију не можемо посматрати као неку особиту изузетност, будући да су све креације људског духа ( уметност нарочито) подложне непрестаним променама. И реторички жанрови временом су се мењали и преобликовали па и само интересовање за реторику и беседништво није увек било исто. У претходним поглављима то смо јасно подвукли. И у овом периоду изградње нове мултиетничке и мултиконфесионалне државе беседа се задржала у политичким, академским и свакодневним пригодним и практичним ситуацијама. Тај моменат дневне практичности отупио је њену оштрицу а то је унеколико утицало и на смањење интересовања за беседништво у традиционалном смислу..

Један од последњих беседника који је беседио стилом и жаром минулог века био је Јаша Томић (1856 – 1922), књижевник и политичар. Као следбеник идеја Светозара Милетића он је већ био на стилским позицијама романтичарских беседника и осведочених српских родољуба. Јаша Томић је студирао књижевност и медицину у Бечу, али је студије због политичког ангажмана, као и многи пре њега, нанапустио.

Кад је српска војска после пробоја Солунског фронта ушла у Војводину, представници Срба у Војводини су је свечано дочекали а потом, 25. новембра 1918. сазвали Велику народну скупштину на којој је одлучено да се Војводина прикључи Краљевини Србији. На тој скупштини остао је запамћен говор најутицајнијег скупштинара Јаше Томића. Сам почетак његовог обраћања ''Косовски

157

мученици! Сретно вам ослобођење''! потпуно је окренут романтичарској беседи. Јаша Томић је наставио у стилу романтичарског поете : '' Може ли бити а да ви не видите како на прозорима ове дворане ударају пахуљице белог снега, а у тим пахуљицама је дух оних који се нису још ни родили и који ће тек доћи, дух будућности наше''. Говори са таквим полетом у Србији чуће се тек после ослобађања Београда 1945. године.

Био је то последњи романичарски говор у новом веку.

Славље због уједињења и стварања нове државе брзо је замењено преиспитивањем постојећих одлука. Најистрајнији у том смислу били су Хрвати, потом Словенци и Македонци. Политички живот компликован је укрупњавањем партија, али и све активнијим учешћем комуниста у политичком животу државе. Интелектуални потенцијал нове државе је укрупњан па је нови парламент био најшколованији од почетка оснивања државе.

'' Средином двадесетих година краљеву продужену руку су међу радикалима чинили Божа Максимовић и Никола Узуновић, а међу демократима Коста Кумануди и Војислав Маринковић. У војсци се краљ, будући заповедник оружане силе, ослањао на тајну организацију ''Бела рука '', којој се на челу налазио генерал Петар Живковић, командант краљеве гарде, с генералима Јосифом Костићем, Драгутином Окановићем, Ђуром Ђокићем, Петром Мићићем и другима. Министри су претворени у обичне спроводнике краљеве политике и извршиоце његове воље. Момчило Нинчић, једно време министар

158

спољних послова, спомињао се као највиши краљев чиновник у овом важном ресору, иначе љубоморно чуваном за представнике српске буржоазије, изузме ли се поверење које је накратко, после уједињења и у току Мировне конференције, било исказано Анти Трумбићу његовим именовањем за шефа дипломатије у неколико првих влада''. 108

Нова држава имала је мало пријатеља у окружењу. Бугари су били традиционално резерисани, Италијани су компликовали односе са Албанијом, Аустријанци и Мађари су жалили пропаст старе државе и старог савезништва. У најкраћем, био би то портерет раздобља које је обиловало школованим и мудрим људима али, чини нам се, не претерано речитим. Политички говор био је заснован на превласти чињеница па се, само онда кад су брањени национални интереси ( и то прилично опрезно) потезало за јаким речима. У речнику левих партија још је понегде могао срести жар првих социјалиста, али и то се губило у обиљу изговорене речи која није уздизала и позивала на акцију. Пригодно говорништво је пратило политичко,а судско је таворило у мрачним судницама. Три већа догађаја у овом периоду само су на моменте подизали беседничку температуру. Била је то појава светске економске кризе, увођење тзв. шестојануарске диктатуре и борба за конкордат.

108 Нушићеву Реторику објавило је Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон А.Д., Београд, 1934. године. Нушић је испод предговора ставио датум 1. јануар 1933. године. То ће значити да је књига настајала у периоду између 1931. и 1932. године.

159

Краљ Александар (1888 – 1934) као владар једне велике државе био је много пута у прилици да јавно говори а често су његове говоре замењивали и прогласи, прокламације и наредбе. Један од његових првих говора био је онај када је као регент прогласио уједињење Реч је о свечаном говору којим се регент обратио посланицима бираним речима, са много пијетета и високом стилом. За ову прилику наводима само завршницу говора:

''Ја Вас, поштована господо посланици, молим да Моју владарску реч и поздрав однесете свој Мојој милој браћи широм наше слободне и уједињене Југославије.

Живео цео народ Српско-Хрватско- Словеначки!

Нека нам увек буде срећно и славно наше Краљевство''!109

Будући да аутентичност наредби и прокламација не можемо у потпуности утврдити, опредељујемо се да само наведемо најважније а то су : Наредба регента Александра о демобилизацији 31. марта 1920. и Прокламација о којом је суспендован Видовдански устав 1921.110 године којим је, како је навео,''уклонио посреднике између народа

109 У том смислу Нушић записује: „Ја сам се одувек радо бавио уметношћу бесеђења,а у безброј прилика, и лично беседио те могао сам и на самом себи запазити добре и рђаве стране извесних појава“.

110 Ни у каснијој Антологија Милоша Ђурића и групе сарадника из 1954. године није посвећена већа пажња српском беседништву

160

и краља''. Овај краљев еуфемизам био ја замена за праву реч : диктатуру.

Наредбу о демобилизацији, ваља још једном споменути, будући да у појединим деловима садржајно и стилски излази из оквира обичне наредбе и поприма елементе добре беседе. Ево једног таквог места:

''Јунаци!Вратите се дома и казујте својима о тегобама и

патњама које сте поднели, како би познија поколења ценила слободу коју сте има тамо скупо искупили; вратите се дома и казујте својима о великим борбама и жртвама које сте поднели, како би се познија поколења поносила вама и вашим делима

Али ви се не враћате сви дома. У тешким и дуготрајним борбама много је ваших другова – мојих верних официра, подофицира, каплара и редова – пало. Нека им је слава! Њихови гробови казују данас и казиваће вековима који нам следе, како је скупа слобода који су они смрћу својом искупили. Кад кренете домовима вашим, понесите родитељима и нејач палих другова својих моје поздраве: реците им да је и моја суза канула на гробове њихових драгих и уверите их, да је њихова жалост жалост целог нашег народа и њихова слава – слава је целог нашег народа ''.111

Спољна и унутрашња политика нове државе ослањала се једним делом и на оне искусне и школоване Србе који су и у прошлом веку заузимали

111 Нушић, Реторика, стр. 19.

161

значајна места у државном апарату. Један од таквих био је радикал Стојан Протић (1857 – 1923) председник прва владе Краљевине СХС .Стојан Протић је рођен у Крушевцу, гимназију је учио у Крушевцу и Крагујевцу, а у Београду је дипломирао на Историјско-филолошком одсеку Велике школе. Од 1884. године обављао је најзначајније функције, од тога у више наврата био је на месту министра унутрашњих дела,финансија, заступник министра иностраних дела итд. Протић је био познат као добар говорник и упорни полемичар.

Љубомир Давидовић (1863 – 1940) познатији и као Чика Љуба или Љуба Мрав. Завршио је природни одсек на Филозофском факултету Велике школе. Као професор службовао је у многим местима у Србији, а био је професор и Престолонаследнику. Био је министар просвете у два наврата, 1904 и 1914. године. Од 1912. постао је вођа Самосталне радикалне странке. Као говорник одликовао се мирноћом и професорском систематичношћу. '' Давидовић је био мали растом са звучним баритоном, озбиљног али благог лица. Говорио је без читања у кратким реченицама у којима су се мешали реализам сељачке мисли и једног изузетног грађанског хуманисте. Нико није тако јасно као Давидовић у Демократској странци обележавао оно што се зове политика средње линије 'политика центра' . Давидовић је остављао дубок утисак човека који искрено говори и искрено се залаже за своје идеје и програм ''. 112

112 Нушић, исто, стр. 32.

162

Миленко Веснић (1862–1921), доктор права, дипломата, професор међународног права на Великој школи, министар просвете, министар правде 1906., председник владе и министар иностраних дела од новембра 1920. до јануара 1921. године, припадао је такође овој групи школованих и талентованих српских говорника. Тој групацији би припадао и Војислав Маринковић (1876 – 1935). Маринковић је завршио правни факултет и докторат на одсеку политичких и економских наука у Паризу. Био је министар народне привреде у концетрационој влади од 1914. до 1917. године, делегат Србије на међународној конференцији у Паризу за ликвидирање финансијских дугова из балканског рата., делегат Србије на међусавезничкој конференцији у Паризу 1916, експерт на Мировној конференцији у Паризу 1919 -20., министар иностраних послова од 1924. до 1932 и председник владе. Био је члан Напредне странке и од 1915. њен председник.

Овој групи такође би припадао и Светозар Прибићевић ( 1875 – 1936) Србин из Хрватске, један од вођа Хрватско-српске коалиције, а касније министар просвете и унутрашњих послова у Краљевини СХС, потом Коста Кумануди, Петар Живковић, Јаша Продановић и Никола Узуновић. Међу лево оријентисаним српским политичарима као говорници су се истицали Благоје Паровић, Сретен Жујовић и Триша Кацлеровић.

163

Српска краљевска академија наука и уметности која је коначно утемељена 1892. већ је у наредном веку имала многа значајна имена српске науке и уметности. Приликом проглашавања нових чланова био је устаљен обичај говорења приступне беседе. Приступна беседа по свом садржају тицала се неког важног научног проблема којим се примљени академик бавио па је разумљиво да је било и беседа које нису могле бити занимљиве у оном уже реторичком смислу. Из међуратног периода издвојили бисмо беседе Јована Цвијића, Милутина Миланковића, Јована Ердељановића и Тихомира Р. Ђорђевића.

Јован Цвијић ( 1865 – 1927 ) професор београдског универзитета и оснивач српске научне географије у својству председника Академије говорио је на свечаном скупу поводом проглашења генерала Живка Павловића за академика 25. октобра 1921. године. Ова свечана (пригодна) и похвална беседа имала је два циља: онај официјелни којим се академик проглашава и онај други којим се говори о лику и делу новог академика. Говорећи о војном делу генерала Павловића Цвијић је истакао његове војничке врлине и војничко знање као и то да је војевао са славним српским војводама и генералима . У завршници беседе прочитана је одлука о проглашењу.

У својој приступној беседи гласовити српски и светски научник Милутин Миланковић (1879 – 1958) говорио је о календару земљине прошлости. Беседа је одржана 7. марта 1925. године. Као стручњак за астрономију и небеску механику Миланковић је,

164

избегавајући цифре и строгу научну терминологију, говорио о наукама које се баве изучавањем небеских тела и о проблемима које том приликом морају решавати. Земљина прошлост и њен календар је сам центар Миланковићевог проучавања . О том проблему он је говорио језиком научника који пре свега жели да буде разумљив и занимљив.

Етнолог и антропогеограф Јован Ердељановић (1874 – 1944) у својој приступној беседи одржаној 7. марта 1934. године говорио је о старини и значају племенских предања у Срба, а Тихомир Р. Ђорђевић (1868 – 1944 ) професор Београдског универзитета, фолклориста и етнолог о пореклу накита и одела. Његова беседа је у уводу истакла једну занимљиву тврдњу да је одећа настала из накита. Том тврдњом, нема сумње, Ђорђевић је додатно побудио интересовање присутних. Иако прилично дуга, беседа Тихомира Ђорђевића је веома читка и занимљива .

Деветог октобра 1934. године у Марсељу убијен је краљ Александар. Тај догађај узбуркао је политичку јавност у Србији и на Балкану и био повод за многе говоре. Један од запаженијих говора био је онај који одржао патријарх Варнава Росић (1880 – 1937) на Дан уједињења 1. децембра 1934. године.

Варнава Росић је завршио Призренску богословију, а богословске студије завршио је у Петроградској духовној академији. На Архијерејском сабору 1930. изабран је за Патријарха српског. Варнава Росић се успротивио успостављању Конкордата између Краљевине Југославије и Ватикана.. Када су избиле демонстрације против владе Милана Стојадиновића због потписивања

165

Конкордата, ноћ уочи тзв. Крвавих литија,јула 1937. године је умро. ( Постоје сумње да је био отрован.)

Говорећи о злом удесу кад је од непријатељске руке погинуо краљ мученик, патријарх Варнава је истако да та смрт није поколебала наш народ већ га је учврстила.у вери и родољубљу. Ова беседа, иако изговорена са амвона Саборне цркве, има многа политичка обележја. И сам патријарх као да прихвата ону спорну реченицу коју је краљ Александар изговорио на самрти и која гласи : ''Чувајте ми Југославију''.

У то време оглашавао се и Николај Велимировић један од највећих говорника српске православне цркве.113 Године 1939. владика Николај је упутио посланицу учесницима Хришћанске омладинске конференције која је одржавана у Амстердаму. Већ ту он говори о злу фашизма и поручује да ће хришћанство бити најбоља брана против фашизма.

И патријарх Гаврило Дожић (1881 – 1950) у освит Другог светског рата огласио се једним говором са београдског радија.

Гаврило Дожић за патријарха српског изабран је након смрти патријарха Варнаве Росића. Он је

113 Може се рећи да је Нушићеву Реторику заменила Реторика Сретена Петровића. Појавом Петровићеве књиге дефинитивно се код нас враћа интересовање за реторику и беседништво. Определили смо се да о најновијим реторикама (Петровић, Тадић, Станојевић – Аврамовић) не говоримо посебно . Ако би се ова наша разматрања узела као историјска, могло би се рећи да нам за такво разматрање у овом тренутку мањка историјска дистанца.

166

теологију учио на Атинском богословском факултету где је одбранио и докторат. По замонашењу постао је секретар манастира Хиландара, а потом митрополит рашко-призренски и пећки. У току балканских ратова био је духовник у штабу сердара Јанка Вукотића. Године 1920. именован је за митрополита црногорско-приморског.

После познатих мартовских демонстрација у Београду, патријарх Гаврило се огласио посланицом српском народу. Шаљући благослов свом народу, он је рекао :''Пред нашу нацију у ове дане судба је поново била ставила питање: коме ће се приволети царству ? Јутрос у зору на то питање је дат је одговор: приволели смо се царству небеском, то јест царству Божијем истине и правде, народне слоге и слободе. У наставку патријарх је указао да је то светосавски пут који нас учи да будемо верни краљу и отаџбини. За разлику од других беседа из овог периода ( изузимајући свакако владику Николаја) беседа патријарха Гаврила се ослања на искуство старих беседника и искуства минулог века. Иако има практичне, световне сврхе, она је стилом и садржином беседа школованог духовника који је и духовник ипредводник народни .

У бурним догађајима предвечерја Другог светског рата на српској политичкој сцени најчешће се чула реч Димитрија Љотића, Милана Стојадиновића и Драгише Цветковића.

Димитрије Љотић (1891 – 1945) је основну школу завршио у Смедереву где је провео и већи део живота. Гимназију је уписао у Смедереву а наставио у Солуну; правни факултет је завршио у Београду.

167

Као добровољац у Балканском рату радио је у санитету, а 1913. по идеји краља Петра отишао у Париз како би се припремао за дипломатску службу. Учесник је Првог светског рата у чувеној јединици 1300 каплара. Године 1921. положио је адвокатски испит и отворио канцеларију у Смедереву. Најпре је кратко био члан Народне радикалне странке,али је убрзо напустио као дисидент. Као оданог присталицу династије Карађорђевић краљ Александар га је фебруара 1931. године именовао за министра правде при влади Петра Живковића. Као политички идеалиста и перфекциониста, Љотић је већ крајем јуна исте године поднео оставку због уплитања страначких лидера у рад судства. Том приликом је одбио припадајућу му министарску пензију.

Године 1935. спајањем ултрадесничарских организација Југословенска акција, Словеначки БОЈ и групе Отаџбина створен је Љотићев Збор. Због неслагања са политиком Милана Стојадиновића и кнеза Павла, Збор је забрањиван а његов вођа хапшен и прогањан. Љотић је као православац и интегрални југословен био противник Конкордата. У току рата учествовао је у оснивању и вршењу цивилне власти у Србији а његови добровољци ће у више наврата водити борбе са четницима Драже Михаиловића и партизанима. Радећи предано на формирању новог Солунског фронта у Словенији који би се супротставио партизанској војсци, страдао је у једној саобраћајној несрећи.

Димитрије Љотић је по дубоком убеђењу био православац, родољуб, присталица династије Карађорђевић и заклети антикомуниста. Љотић је био

168

ватрени говорник. По дужини говора био је сличан Пери Тодоровићу, а по сугестивности Јустину Поповићу. Постоје сведочанства о томе како је говорио. ''Кад је преко звучника отпочео да говори Димитрије Љотић, старо, младо, мушко и женско, закрчило је главну улицу града... Његов говор на овом збору сличан је грмљавини. Не памти се да је овако штогод било у Смедереву''. У току 1936. године Димитрије Љотић у различитим градовима одржао бројне говоре у којима је говорио о програму Збора. Један од успешнијих наступа био је онај који је одржао 5. јула 1936. године у Новом Саду. У том дугом говору Љотић је покушао да представи суштину своје политике. ''Наш пут је јасан'', рекао је, ''Ми хоћемо владавину народа, прво због тога што, уместо да човек буде вредност, данас је новац вредност. Ми хоћемо да завлада влада општедржавне, општенародне политике, уместо ситне и мале партијске, кликашке и котеријске политике, јер само тако ће човек постати већа вредност од новца ''. (...) Новац неће моћи да има онај утицај који има данас: свемоћан, тирански, сатрапски. И у сталешки уређеној држави служиће се новцем јер је и право и треба да се служи њим ; али новац неће владати народом. Сад новац влада политичким организацијама у демократским државама јер политичке организације требају гласаче. (...) Странке морају да траже гласаче, да трче; да би трчале морају имати новца, морају направити пакт и са ђаволом''.

И у почетку ратног периода Љотић се преко Радио Београда више пута обраћао јавности. У говору од 7. јула 1941. он говори о народној катастрофи и

169

критикује српско надање у Русију. У говору од 3. августа исте године рекао је:

''Имаш исувише разлога, роде српски, да не будеш задовољан својим садашњим положајем. Потпуно си у праву када желиш да из њега изађеш. Треба само видети како ћеш изаћи ? (...) Неко ти шапуће устанком! И ја бих то могао рећи – кад бих био лакомислен. Звао сам те на устанак још док си био у својој слободној држави, јер сам видео да ће нам државу разбити и народ поробити, ако не устанемо, ми, народ који лежи као човек везан на прузи, беспомоћно. Звао сам те на устанак духовни, морални и на буђење, на отварање очију.. Али тада ме је тек по неко чуо, неко тек разумео. И ето нас сад где смо. Данас треба да ме чујеш и разумеш, роде српски, јер сутра може за векове твоја судбина да буде запечаћена''.

Доктор Милан Стојадиновић (1888 – 1961) био је веома вешт говорник. Стојадиновић је завршио права у Београду, докторске студије похађао је у Минхену и Берлину,а докторат је одбранио у Београду 1911. године. У младости је био близак социјалистима а касније је постао члан Народне радикалне странке Николе Пашића. Учесник је балканских ратова и Првог светског рата. У влади Николе Пашића 1921. и 1922. године био је министар финансија. Од 1935. године био је председник Министарсгог савета Краљевине Југославије и министар иностраних послова. Заједно са Словенцем Корошецом и муслиманским лидером Спахом основао је Југословенску радикалну заједницу. Велики политички потрес изазвало је његово

170

залагање за потписивање Конкордата са Ватиканом који је фаворизовао права католика. Од 1938.почиње његов политички пад који је завршен интернацијом на Руднику, потом у Илиџи кад је уз помоћ Британаца прешао у Грчку, потом на Маурицијус . Године 1946. је прешао у Аргентину где је живео до смрти.

Стојадиновић је био један од бољих говорника овог периода. У његовим говорима се може јасно уочити да његово реторичко знање не потиче само из сировог талента већ из наученог. У свом дугом говору о Предлогу Закона о Конкордату одржаном у Народној скупштини 8. јула 1937. године он веома вешто поставља и елаборира проблем и изводи закључке. У уводу беседе подсетио је присутне на Бокачову причу о три прстена. Разуме се, он је знао да већина посланика ту причу не зна,па је прибегао вештој и ефектној парафрази. Указујући на евидентну мудрост ове приче, он је, користећи се аналогијом, упоредио две ситуације : ону из приче и ову која се тицала одлуке о Конкордату. Али није се задовољио само тиме, у наставку говора он се помагао и мудрошћу народних пословица ( Брат је мио које вере био), бројним документима као што су Устав, Прокламација регента Александра, а најпосле је прибегао и навођењу мишљења значајних стручњака и експерата што се могло подвести под доказе ауторитетом. Као доказ исправности гласа за Конкордат није се устезао ни да спомене себе самог као доброг Србина и узорног православца. Нажалост, нико у Србији оног времена, сем његових присталица, није поверовао у искреност и

171

добронамерност ових речи. Стојадиновићева беседа је прави говор правника адвоката на суду. Његово беседничко знање се види и у завршници беседе где је вешто искористио наводне речи краља Александра ''Чувајте ми Југославију'''. То издвајање једне кратке и упечатљиве реченице која има остати у свести аудиторијума на крају појачана је свеопштим осећањем пијетета према краљу страдалнику .

Идеја о конкордату је одбачена али је произвела велику политичку штету па и рањавање и смрт неколико десетина учесника демонстрација. И смрт патријарха Варнаве остала је увијена велом тајне.

172

173

ВЕК НУШИЋЕВЕ РЕТОРИКЕ

Деветнаести век, већ смо раније истакли, био је у знаку више реторичких уџбеника . У то време били су у употреби уџбеници Мразовића, Стерије, Малетића и Вујића и на десетине рукописних и преведених реторичких приручника. Двадесети век, можемо без ограда рећи, био је у потпуности у знаку само једне, Нушићеве Реторике.114

Познатом комедиографу Браниславу Нушићу дато је задужење да школске 1930/31 године на Војној академији у Београду држи наставу Реторике. Остаје непознато зашто је баш њему поверена та улога, али се из контекста предговора његове књиге може закључили да су надлежни имали у виду пре свега његово образовање и речитост.115 Интересантно је да Нушић у предговору напомиње да му је тај

114 Нушићеву Реторику објавило је Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон А.Д., Београд, 1934. године. Нушић је испод предговора ставио датум 1. јануар 1933. године. То ће значити да је књига настајала у периоду између 1931. и 1932. године.

115 У том смислу Нушић записује: „Ја сам се одувек радо бавио уметношћу бесеђења,а у безброј прилика, и лично беседио те могао сам и на самом себи запазити добре и рђаве стране извесних појава“.

174

наставни рад био веома тежак пошто на српском језику није имао „никакав изграђен уџбеник“ којим би се могао користити а оно што су нудиле теорије књижевности било је веома оскудно. Он такође истиче да је био упућен на стране и неке домаће изворе. Те изворе Нушић је дискретно навео у једној фусноти па тако најпре сазнајемо да се користио књигама Влад. Вујића (Теорија књижевности. 1864), Теоријом књижевности П. Ђорђевића и Општом реториком Вујића из 1873. године, коју оцењује као неуспелу и недовршену. Надаље он наводи да му је од користи био предговор Цицерновим изабраним говорима Адолфа Вебера, Наука о беседништву Миленка Видовића (Сарајево, 1926), књига Како да постанем говорник непознатог аутора (превод Wie verde ich Render, H.O Burggel, Дрезден, 1921)., књигом словеначког аутора А. Јамника Наук о говорништву (Љубљана, 1920) и књигом Фрање Старчића Упута у тјелесно бесједништво (Загреб, 1916).

У предговору Нушић је истакао да своју књигу намењује „свима онима који у животу имају прилике да казују јавну реч“. Народним представницима, правозаступницима, свештеницима, официрима, наставницима и учитељима, представницима разних покрета, представницима организација и професија (трговци, занатлије, радници), свима који имају прилике да воде јавну реч.

До тог доба Нушићева Реторика је уједно била и најобимнија српскаи уџбеник, будући да је имао 550 страна. Он се сатоји из предговора и три дела : први део, Наука о беседништву, други део,

175

Историја беседништва и трећи део Примери из беседништва.

У првом делу он има следеће целине: увод у реторику, беседништво, беседа, беседник (општи беседнички услови, посебни беседнички услови, беседнички манир, беседник и слушаоци и беседник и слушалиште).

У другом делу дат је прегле историје беседништва (беседништво старог света, јелинско беседништво, римско беседништво, хришћанско беседништво, беседништво средњег века, беседништво новог века, парламентарно беседништво, беседништво Француске револуције, савремено беседништво и беседништво Јужних Словена).

Трећи део је својеврсна антологија беседништва коју је Нушић назвао „збирком примера“. Своје примере он је дао по хронолошком реду у пет одељака од старог света до новог века. Тек у том петом делу он је почео и жанровска разврставања па имамо примере политичког, судског, духовног, војничког и похвалног и пригодног беседништва. Као збирка од 75 беседа Нушићеви „примери“ су уједно и прва српска антологија беседа. Што се тиче српског беседништва Нушић ту није био претерано издашан, навео је само седам српских беседника: светог Саву, Непознатог Смедеревца, владику Николаја, аву Јустина, краља Милана, краља Александра и мајора Гавриловића.116 По броју беседа

116 Ни у каснијој Антологија Милоша Ђурића и групе сарадника из 1954. године није посвећена већа пажња српском беседништву.

176

Нушић је највише простора дао Наполеону (четири беседе) и Жоржу Клемансоу (две беседе).

Попут својих претходника Нушић је већ на почетку дао једну веома једноставну, и за данашње прилике, неприкладну дефиницију реторике, По њему „реторика је наука која нас учи да лепо усмено изражавамо своје мисли“. У даљем тексту он је своју првобитну дефиницију подробније елабораирао, држећи се вероватно, класичних примера: „реторика је ,дакле, у односу према говорништву (елоквенцији) оно што је стихотворство у односу према поезији; реторство је дакле форма, спољни облик, одећа у којој се говорништво јавља. Према томе говорништво не изражава у потпуности појам, који казује реторство.(...) Беседа би имала бити више но говор, она као појам означава свечани говор“. 117

Нушић је сасвим добро запазио да је најприкладнија она подела која реторику дели на три дела, на беседништво беседу и беседника. Из старих извора он прихвата тезу да је реторика део књижевног корпуса: „Отуда се и сматра да књижевност чини тројство теорија и то: стилистика, реторика и поетика од којих нас стилистика учи теорији стила, реторика теорији прозе, а поетика теорији поезије. Разуме се Нушић је у наставку појаснио да беседништво представља једну „посебну књижевну врсту“ а беседи је сврха да „слушаоце, обараћајући се њиховом разуму, увери и убеди, али је тако исто сврха и да их, обраћајући се њиховој

117 Нушић, Реторика, стр. 19.

177

машти и осећању, задобије и загреје. У овоме другом беседништво залази у област поезије. (...) Беседа, као таква, има у себи две вредности: она је израз уметности бесеђења и израз уметности књижевног стварања“. Он такође сматра да је импровизација беседа ex tempore најближа поезији.118

Нушић све беседе дели на шест врста: похвалне, политичке, судске, духовне, научне и војничке. Похвалне, по Нушићевом схватању имају своје облике: поздравне, надгробне, свечане и пригодне. Политичке беседе се јављају у облицима: државничке, парламентарне и партијске. У оквиру судског беседништва он разликује одбрану и оптужбу мада их посебно не издваја. У оквир духовног беседништва наведене су следеће: проповеди, омилије, поуке,а у научне: академске, катедарске и популарне. Војничка беседа, по Нушићу, може бити: свечана, пригодна и ратничка.

Разматрајући композицију беседе Нушић даје класичан модел: троделни exordium, дводелни fractatio и троделни conclusio, али упозорава да постоје и други једноставнији модели који у некој мери одступају од класичног. Говорећи о стилу он полази од класичне поделе на ниски (обичан), средњи и високи, али посебно инсистира на правилности и чистоти говора, јасности, на естетским, тонским одликама говора и на тзв орнаментици. Знимљиво је да Нушић, у односу на своје претходнике веома мало простора оставља за тропе и фигуре.

118 Нушић, исто, стр. 32

178

Незаобилазни део О беседнику Нушић је урадио у духу савремених захтева, али је отишао корак даље анализирајући односе беседника и слушалаца (аудиторијума) и разликујући публику и масу, хомогени хетерогени аудиторијум.

За време кад настаје Нушићева реторика је храбар и истрајан покушај да се створи један кохерентан уџбеник који ће бити довољно стручан и научно аргументован а у исто време популаран, што ће рећи универзалан. Нушић је у том покушају успео најпре зато што је његова Реторика попунила једну огромну празнину у својој области и што је била омиљено штиво многих генерација. У исто време она је и данас употребљив уџбеник са занемарљивим степеном застарелости. Као таква она је активно била у употреби све до осамдесетих година прошлог века.119

РАТ БЕЗ ВОЈНОГ БЕСЕДНИШТВА (Беседа као политички монолог)

119 Може се рећи да је Нушићеву Реторику заменила Реторика Сретена Петровића. Појавом Петровићеве књиге дефинитивно се код нас враћа интересовање за реторику и беседништво. Определили смо се да о најновијим реторикама (Петровић, Тадић, Станојевић – Аврамовић) не говоримо посебно . Ако би се ова наша разматрања узела као историјска, могло би се рећи да нам за такво разматрање у овом тренутку мањка историјска дистанца.

179

Други светски рат је српском народу донео страдање и свеопшту културну и духовну стагнацију. Као по правилу ратови су обично означавали превласт војног беседништва. Дакле, у ратовима се могао очекивати процват војног и политичког беседништва ; Први светски рат је донео неколико антологијских примера војничког говора. У четворогодишњем периоду Другог светског рата, међутим, нема успешних војних беседа, али има бројних политичких говора из уста генерала и војсковођа. Стагнација беседништва у ратно време веома је уочљива, а појава специфичног речника и језика партизанских јединица и партизанских комесара, активиста и командира додатно ће осиромашити израз. Фразерство, паролаштво, антифашистичка лексика, употреба скраћеница биће препознатљива ознака једног дела беседништва овог периода.

Говори српских националиста и родољуба супротстављаће се говорима партизанских старешина и функционера и све ће то изгледати као неуспела парада појединачних политичких монолога. Најзначајнији представници овог периода били су Милан Ђ. Недић, Драгољуб Дража Михаиловић, Живко Топаловић, Слободан Јовановић, Александар Ранковић, Марко Вујачић и други.

И по образовању и по таленту генерал Милан Ђ.Недић ( 1877 – 1946 ) представља најмаркантнију

180

фигуру српског беседништва у овом периоду. Недић је завршио највише војне школе и као изузетан официр још 1908. године постављен је за ордонанса Краља Петра . Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату, Носилац је две Карађорђеве звезде и Обилићеве медаље за храброст. Дивизијски генерал постао је 1923. године а убрзо потом и армијски генерал. Био је предавач на Краљевској војној академији, начелник Генералштаба Војске Краљевине Југославије. У влади Драгише Цветковића постао је министар војни. Када је Италија напала Грчку и том приликом наводном грешком бомбардовала Битољ, он је дао оставку јер је сматрао да треба објавити Рат Италији. Под различитим притисцима и условљавањима пристао је да августа 1941. образује колаборационистичку владу. У четворогодишњем периоду успео је да спасе животе многих Срба које су Немци по разтличитим основама хапсили и злостављали. Он ипак није успео да спречи велике немачке одмазде у Крагујевцу и Краљеву и то му се после рата стављало на терет па је био проглашен велеиздајником. Октобра 1944, повлачећи се са Немцима, допао је у руке Енглезима који су га предали партизанским властима. По званичној верзији скочио је саспрата зграде у Ђушиној улици где је био утамничен.

У току рата Недић се више пута оглашавао говорима, најчеће преко Радио Београда. Другог новембра 1941. Недић се обратио '' оним у шумама'' (партизанима) позивајући их да се врате кућама и да се окане оружја будући да тиме само сопствени народ гурају у погибељ и страдање. Недић је поручивао : '

181

„Ви вашом безумном акцијом само изазивате одмазду окупатора. За једну главу немачку узима сто српских. Је ли то хоћете ви ? Желите ли ви истребљење српског народа''? Нажалост, Цео његов говор састављен је из питања ; у целом говору има их седамнаест. Био је то глас вапијућег, глас очајног човека ковека који гомилањем питања показује и сопствену немоћ . У завршници говора прибегао је лирској патетици сматрајући да ће му искреност бити савезник: ''Ово вам говори ваш стари ратни друг, ваш командант и у првом и у овом светском рату. Хајдете к њему! Он је ваш и друг и пријатељ и заштитник и командант, а више од свега, и душом и срцем Србин''. 120 Нажалост, мало је ко послушао савете Милана Недића.

У говору поводом сваезничког бомбардовања Београда 24. априла 1944. године Недић се показује као изврстан говорник. Погођен неразумном војном акцијом према цивилном становништву, он свој говор започиње оптужбом : ''Дижем свој глас против ових просвећених вандала што му се за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години''. Недић се потом обратио Београду реторским питањима, а реторска питања ће се низати и у развијању беседе: ''Зар баш на Ускрс, кад је Христос опростио роду људском распеће своје на крсту? Зар Енглези и Американци, наши савезници, у које си ти, Београде, имао веру, њима се клео, у својој безазлености плео за њих џемпере и чарапе, рукавице

120 Милан Недић, Ратни говори српском народу, Београд, без године издања.

182

и шалове? Зар они немају милости данас да ти опросте и да те поштеде, да бар на Ускрс злехуди залогај на миру поједеш, јадни мој бели граде?!

Ко су ови што их данас пратимо вечној кући? Чујте страшну историју: деца и мајке из општинских породилишта у Крунској улици, који је било понос Београда, деца из дечијих обданишта из Звечанске улице; чујте даље : мирно београдско становништво с Бајлонијеве пијаце, Александрове улице, Каленића гувна и толико друго''. 121 У наставку говора смењују се тираде оптужби и лирски пасажи обраћања. На крају говора, као што то обичај у овакавим приликама, исказано је поштовање према жртвама и саосећање са њиховим суграђанима.

Драгољуб Дража Михаиловић ( 1893 – 1946 ) био је говорник другачијег типа. Његови говори су били прагматични, упућени конкретном аудиторијуму, без много патетике а са много више реализма у приступу.

Дража Михаиловић је завршио војну академију у Паризу заједно са француским генералом Де Голом. У војној каријери дошао је до чина генерала у Војсци Краљевине Југославије. Године 1941. као министар војни основао је Југословенску војску у отаџбини или ''четнички покрет''. После рата проглашен је ратним злочинцем и стрељан, а деведесетих година XX рехабилитован. За ратне заслуге одликовали су га Черчил, Труман и Де Гол.

121 Милан Недић, Изабрани ратни говори, Београд, 1996,стр. 45-48.

183

На Првом равногорском конгресу у селу Ба 27. јануара 1944. године Михајловић је говорио као Србин и Југословен апострофирајући краља Петра II као врховног команданта и гаранта тереиторијалне неприкосновености земље. У другом говору, априла 1944. он позива '' све оне залутале који мисле да ће кроз сепаратизам и шовинизам постићи своје циљеве да се врате великој идеји наших отаца снажног и уједињеног српства''. У говорима Драже Михаиловића препознајемо официра који покушава да говори језиком политичара али у томе наилази на неке препреке. Као официр навикнут на језик наредбе и саопштења, он у беседама није ни могао имати потребну литерарност и језичко и стилско богатство.

Др Живко Топаловић (1886 – 1972) као најближи сарадник Драже Михаиловића говорио је такође на Светосавском конгресу Равногорског покрета у селу Ба 27. јануара 1944. године. Топаловић је завршио Правни факултет у Београду, а докторат права стекао у Берлину и Паризу. Као млађи човек заузимао је значајно место у Српској социјалдемократској партији. Као резервни официр учествовао је у балканским и Првом светском рату. У чувеној Колубарској бици је рањен и заробљен, Тек 1918. године је размењен па је отишао на Крф. Након окупације 1941. године пришао је Равногорском покрету Драже Михаиловића. И Живко Топаловић, као и Дража Михаиловић, говорио је неком врстом средњега стила, логично и прагматично, логиком правника који оптужује или брани. Његови говори не представљају неку изузетну беседничку креацију.

184

Из редова професора и темељних интелектуалаца као добар предавач и беседник истицао се Слободан Јовановић (1869 – 1958). После гимназијског школовања, студирао је права у Женеви, а потом студије политичких наука у Паризу. Године 1897. изабран је за ванредног професора уставног права на Великој шќоли у Београду, а само после три године и за редовног професора.. За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 1905. године. Ректор Београдског универзитета постао је 1913, а председник Српске краљевске академије 1928. године. Био је члан Пољске академије наука и почасни доктор београдског, загребачког и словеначког универзитета. До 1937. године није се активно бавио политиком. Приликом приступања Тројном пакту изабран је за потпредседника владе генерала Душана Симовића. На том положају остао је од 11. јануара 1942. до 29. јуна 1943.године. После Другог светског рата, 1946. године осуђен је на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од 20. година, на губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10. година уз конфискацију целокупне имовине. Живот је завршио у емиграцији.

Слободан Јовановић је био научник који је се бавио правом, историјом, социологијом и књижевношћу. Као професор и предавач одликовао се ерудицијом, елоквенцијом и лепим језиком и стилом. ''Правничку логику повезивао је са каузалитетом историјског збивања''. (...) Био је ''позитивиста и рационалиста француског кова, грађански либерал несагласан са филозофским и

185

историјским материјализмом''. 122 Као угледни научник учествовао је у расправама везаним за Крфску декларацију 1917, као председник одбора за међународно право југословенске делегације на Париској мировној конференцији, а потом и у изради тзв. Видовданског устава 1921. године. Остао је у сећању његов говор који јеодржао преко Радио Лондона 1941. године којом је објаснио своје политичко и морално опредељење.

Разуме се, говорили су и оглашавали се и ''они у шумама'', како би то рекао Милан Недић. Један од најзначајних говорника партизанске стране, не рачунајући Јосипа Броза, био је Александар Ранковић ( 1909 – 1983). Александар Ранковић звани Лека или Марко по занимању је био радник. Још 1928. године постао је члан Комунистичке партије Југославије. На Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу изабран је за члана Политбироа ЦК КПЈ, а касније за члана Врховног штаба НОВЈ, члан председништва АВНОЈ. После рата од 1946. до 1963. био је министар унутрашњих послова и потпредседник Владе ФНРЈ. На IV пленуму ЦК СКЈ разрешен је свих дужности. У време кад је био министар унутрашњих послова створен је Голи оток и други казамати намењени политичким противницима. За заслуге у рату проглашен народним херојем.

Као и сви значајни политичари оног времена и Александар Ранковић је говорио често и у различитим приликама. Као по правилу и његови

122 Димитрије Ђорђевић, Портерети из новије српске историје, Слободан Јовановић, Serbian Uniti Congress, http//www.suc.org

186

говори су били дуги и заморни. Ако нам за пример послужи говор који је одржао у Јајцу на Другом заседању АВНОЈ-а онда можемо видети да се већ ту зачиње један посебан политички речник у коме ће најчешће бити у оптицају речи борба, завојевач, сателит, фронт, позадина, братство и јединство .Ранковићево излагање има елементе демагошког, рефератског говора са примесама свечаног, удворичког . То је говор који не може да покрене будући да без самокритичности понавља познато . И овај говор често је прекидан онаквим аплаузима који су били подразумевајућа врста техничке подршке говорнику.

Још један говор са Другог заседања АВНОЈ-а заслужује да буде споменут пошто представља другачију врсту приступа. Тај говор одржао је већник Марко Вујачић (1899 – 1974) делегат Црне Горе.

Вујачић је пре рата био близак Земљорадничкој странци Драгољуба Јовановића. После раскида са Јовановићем пришао је комунистима. Као човек који је био склон брзом мењању мишљења он се најпре декларисао као Србин а потом као ватрени Црногорац.

Говор Марка Вујачића представља пример гусларког, удворичког политичког говора. Већ упрвој реченици он Тита назива легендарним командантом, потом га пореди са најславнијим именима југословенске историје. У његовом говору готово да се назире десетерац јуначке песме. ''Тада браћо и другови, зајекташе наши џефердари, запуцаше пушке и митраљези по Дурмитору, Кому, Румији и Ловћену. Тада се, браћо, диже све наоружје против фашиста и

187

њихових слугу, а за слободу и бољу будућност.'' (...)'' На све стране грме пушке осветнице, одјекује ослободилачки поклич и борбени зов: народ крвљу својом брани слободу...Црногорци – Титови борци – нијесу осрамотили своје старе, који у вијековној борби са туђином умјеше и знадоше да сачувају слободу, част и образ''. Вујачићев говор врви од парола : Смрт издајницима, доле издајници, Живела Црна Гора, Живели Црногорци, Смрт фашизму – слобода народу итд. Овај говор пример је говора импровизације, набацивања идеја, случајно и несрећно пронађених асоцијација, а уз то све је крајње хвалисаво и удворички интонирано.

Завршетком рата политичко, рефератско, митингашко говорништво наставиће да снижава беседничке стандарде, ниво беседничке културе, културу дијалога и уопште културу говора. Политички говори који доминирају медијима и улазе у свакодневни живот тадашњег човека прерастају у дуге и досадне монологе који се слушају само из осећања страха и лажне солидарности. Тадашњи политичари, правници и економисти својим свакодневним радом сиромашили су говорнички речник уводећи као обавезу овештале изразе и фразе који су били гарант политичке препознатљивости појединца. Само онај који је своје говоре ''украшавао'' тим реквизитима могао је градити успешну политичку, па и сваку другу каријеру.

188

ГОВОР У СОЦИЈАЛИСТИЧКОМ ДРУШТВУ

У ЦАРСТВУ ДОГМАТСКЕ ФРАЗЕ

Од времена Другог светског рата па све до деведесетих година XX века уџбеници реторика дефинитивно су враћени у депое библиотека. Мало се ко у то време занимао за теорију и праксу беседништва, а никад се као дотад није више говорило. Социјалистичка револуција која је у заузимање власти кренула првих деценија XX века ту власт је добила најпре захваљујући моћи говора и наговора. Они који су говорили о револуцији и о будућем благостању свакако су добро познавали најбитнија правила доброг гворења или су бар били рођени беседници. Већина теоретичара марксизма и један број државника били су добри говорници, али они су били само појединци. Читава војска „интерпретатора“ марксистичког учења говорила је конфузно и смушено. Реторика је тако по ко зна који пут постала добра слушкиња лоших господара, како већ рекосмо у предговору ове књиге.

Уочи рата и за време самог рата говорницу су запосели неки неуки беседници којима је,по природи посла,било наложено са говоре. И они су говорили

189

како су знали и умели. Сачуван је један такав пример антиговора који је војницима четрдесетшестог пешадијског пука 23. маја 1940. године одржао капетан Лука Ђурашковић. У том говору који вероватно носи наслов приређивача ( ''Слушај амо'') капетан Ђурашковић је имао задатак да анализира савремену политичку ситуацију. Капетан је одговорио задатку, у његовом говору се, истина, говори о Италијанима, куварима, непослушним и размаженим војницима, о Пољацима, Чесима, Мађарима и Румунима, али је све изречено потпуно конфузно и збркано. Пажљивим пребројавањем утврдили смо да је у говору величине две куцане стране 11 пута поновљено ''је ли тако'', потом да је употребљено 10 ружних речи и чак 33 псовке.123

У то време делиберативно беседништво доживљава својеврсну експанзију. Нарочито су се неговали говори на политичким састанцима, конгресима и митинзима. Сви ти говори били су такви, како је то духвовито запазио Матија Бећковић, да је један говорио а други су говорили о њему. То говорништво било је уопштено, удворичко, догматско и стилско-језички збркано.“Особине стила који се појавио и неговао током неколико деценија биле су: опрезност, бирократска развученост, стереотипија, вештачка симетрија, антиелитизам“.124

123 Овај говор се чува у Архиву САНУ под ознаком А-33-119-263.

124 О.Станојевић, С. Аврамовић, Ars retorika, вештина беседништва, Београд, 2002, стр. 116.

190

„Мудрост политичког говора у политички нееманципираним друштвима састоји се у одржавању модела говора који је све рекао, а говорник није ништа рекао. У суштини говорник је само статист. Даде се запазити да тај тип говорништва има за претпоставку скуп учесника који много од тога или не знају или се праве да не знају. Већина њих је и прије говора јасно опрдјељена“.125 Опадање интересовања за реторику у периоду владавине социјализма био је својеврсни феномен. Љубомир Тадић сматра да је реторика саму сбе обезвређивала када је постала пуко средство за постизање утицаја. 126 „Према замисли теоретичара марксизма, радничка класа најпре осваја власт да би потом, користећи државни апарат, преобразила привреду и друштво. Тако се насиље и пропаганда употребљавају да се уобличи нови економски и друштвени поредак. Ти циљеви захтевају велику репресију и мноштво изговорене и написане пропаганде“.127 (подвукао М.Ђ.) Реторика је тако постала слушкиња социјалистичке пропаганде. Ту пропаганду су најчешће ширили људи веома скромног образовања па су и њихова „објашњавања“ тзв. класне борбе и дикататуре пролетеријата, по природи ствари, морала бити опширна и конфузна. Логореичност није

125 Слободан Инић, Говорите ли политички, Београд, 1984. стр. 139.126 Љубомир Тадић, Реторика, Београд, 1995, стр. 8.О.Станојевић, С.Аврамовић, Ars retorika, вештина беседништва, Београд, 2002,стр.113 .127 Љубомир Тадић, исто,стр. 315.

191

својствена образованом човеку, а комунистички вођи нису били наклоњени образованим људима . Они су им увек били сумњиви. Политички комесари, секретари комитета, огранака и ћелија борили су с неразумљивим теоријама, гушећи се у мору речи и тражећи ону праву која би могла „објаснити“ то што им је наложено да кажу. Циљеви таквог политичког говора по мишљењу Слободана Инића су многобројни „ Учинити стварност подношљивом; развити осећање прихваћености друштвеног поретка; идеологизирати највећи број људи; задовољити одређене интересе; одржати релативну сигурност грађана, ради одбране statusa quo-a, на бази ширења увјерења о присутности спољног и унутрашњег непријатеља“.128

Њихови узори су били познати политичари, функционери и државници као што су Лењин, Стаљин, Тито, Фидел Кастро, Мао Це Тунг.и други. Сви ти говори великих револуционара били су обавезно дуги и замарајући . Можда су њихови креатори и рачунали на ефекат гушења и замарања аудиторијума.

Готово све што је изговорено у том полувековном периоду од ослобођења па до Титове смрти, 1980 године било је у знаку протеклог рата (НОБ-а), колективизације, социјалистичке обнове и изградње, несврстаности, политике мирољубиве активне коегзистенције, самоуправљања, стабилизације и тзв. привредне реформе. Нарочито је

128 Слободан Инић, исто,стр. 31.

192

омиљена била лексика борбе. Сви су се у то време „борили“ мада противника није било. Могућег противника је једнопартијски систем у старту искључио. Само летимичан поглед на неке новинске написе из тог времена то ће на најбоље потврдити.

Најважније је то да се што прије предузму радикални захвати, и то на свим фронтовима. (Борба, 17. VI 1985.)

Ми говоримо о начину регрутовања кадрова (Данас, 30. VIII 1985.)

Насупрот великим свјетским економским групацијама, ми смо у економици остали на партизанским јединицама с диверзантима на свјетском тржишту. (Вјесник, 30. V 1985.)

„У тој врсти говорења потребно је разликовати такозване празне и пуне кодове. Празни кодови су на пример, ове ријечи: кад мало детаљније и боље поразмислим, нема сумње, ми смо то већ превладали, свеопћи је став, с друге стране, није на одмет казати како смо, да не заборавим, искуство нас учи, сама пракса показује, немам ништа против,али, шта нам се то нуди, па,зар нисмо, будућност ће донети, наша брига, чиста ситуација, како год мислили, наши ставови etc.129

Ова врста политичког говора имала је и своје омиљене речи као што су: конструктиван, оптималан, објективан, субјективан, сериозан, предвиђен, динамички, рационализација, стабилизација, усклађивање, договарање, раст, принципијелни,

129 Исто, стр. 15.

193

одговарајући, прелиминарни, парцијални, фактори.тенденције, интереси итд.

Употреба таквих речи и празних кодова била је стилска обавеза сваког политичког говора у време самоуправног социјализма. Онај ко би говорио другачије сматрао се политички неписменим па чак и злонамерним. Идеал простог и јасног народног говора који су својевремено истакли Доситеј и Вук дефинитивно је одбачен. Реч је до те мере постала јевтина грађа да се речју свако могао разметати. У том смислу Маршал Мак Луан сматра да су у то време речи постале „цвеће зла“.130

Језик тоталитарног стаљинизма је духовито назван „церов језик“ ( dubovyj jazik) или дрвени језик или „дрвени језик“ ( la langue de bois“, у чијој се структури огледа пораз нормалног језика у дотицају са идеологијом. Цер је дрво, које наложено, даје најбољи жар. Али изглед његове храпаве коре обрасле маховином, одаје слику ружног растиња. Анализа церовог (дрвеног) језика коју је пружила Франсоаз Том (Francoise Thom), посебно анализа његове синтаксе омогућава нам да се сами подсетимо тога језика, који је службено владао код нас готово пола века. ' Он има', пише Том, ' незграпност (lourdeur) која не вара. Ова упадљива тежина (pesanteur) садржи, између осталог, извесна својства синтаксе, извесне смешне навике (tisc), готово да се

130 Љубиша Рајић, Језик за самоуке, Књижевна реч, 25.V 1982

194

поверује да имамо посла са пародијом неког другог дискурса“. 131

Веома је интересантно једно “упутство“ непознатог аутора које је седамдесетих и осамдесетих година умножавано у Србији. Иако је реч о тексту „шаљиве“ природе, аутор је овој врсти говорништва приступио са очигледном аналитичношћу. Тај текст носи наслов Курс беседништва (можда чак кратак курс) политичког самоуправног социјализма.132 У упутству стоји да је најпре потребно читати ред из прве колоне а затим било који из колоне II, III, и IV. На такав начин можемо добити говор који би могао трајати сатима.

Не можемо рећи да у време изградње ткозваног социјализма није било покушаја трезвеног говорења. Но, трезвено говорење подразумевало је употребу чињеница, доказа и '''нормалног '' језика. Такво говорење напросто није одговарало уху тадашњих политичара нарочито ако је ту било и супротних ''реакционарних'' ставова, онда се говорнику није добро писало. Најбољи пример једног таквог слободоумног говорника у неслободно време везује се за име професора Драгољуба Јовановића (1895 – 1977) који је једним својим говором у Савезном већу Народне скупштине ФНРЈ јула 1946. изазвао праву буру негодовања. Као професор Правног факултета,али и као опозиционар он се

131 Љубомир Тадић, исто,стр. 315.

132 Деајан А. Милић, Политичка беседа модерне Србије, Београд, 2004, стр. 219.

195

отворено залаго за увођење вишепартијског система. Кад је у Скупштини требало да буде усвојен Закон о јавном тужиоцу професор Јовановић је указао на неке евидентне недемокраске и противправне одреднице тога Закона. Његове примедбе нарочито су се тицале оних чланова Закона који јавном тужиоцу давао и извесна ислеђивачка, тј .полицијска права или на оне увођењу грађана доушника у процес.

Јовановићева одмерена, и надасве аргументована беседа примљена је као издајство и јерес. Он је убрзо истеран са факултета а онда је у монтираном судском процесу осуђен на девет година робије коју је издражао у целости. Тако се једним говором окончала судбина једног умног човека школованог на Сорбони, родољуба и космополите који је био у Шпанији у редовима републиканаца који су се борили против генерала Франка. Такав човек у Титовом режиму проглашен је народним непријатељем без права гласа.

Професор Драгољуб Јовановић је био први дисидент и отпадник, године 1968. на сличан начин, али са мање репресије, државним непријатељем биће проглашен и Добрица Ћосић због јавне критике албанског сепаратизма и шовинизма, а 1971. и професор Михаило Ђурић због критике Уставних амандмана који су били претходница познатог Устава из 1974. године који је српски народ у тадашњој Југославији довео у веома подређен положај.( О беседништву Добрице Ћосића и Михаила Ђурића биће више речи у последњем поглављу ове књиге.)

Ако су класици марксизма били општи говорнички узори, у бившој Југославији је то, без

196

сумње, био Јосип Броз (1892 -1980) . Нико у новијој српској историји није толико говорио као Јосип Броз.133У његовим вишетомним сабраним делима која су објављена још за његовог живота, највише простора заузимају говори и писма. Ако узмемо да је политичко говорништво оруђе једне политике и ако знамо да је Титова владавина била веома дуга, онда би се могло рећи да је он био одличан говорник.. Из перспективе реторике, међутим, то не изгледа баш тако.

Титови говори били су дуги, заморни и уопштени. Тито је говорио лош српски језик како у погледу синтаксе, тако и у погледу артикулације и акцента. Његови говори садржали су увек она општа места и празне кодове па се из њих ништа озбиљно није могло закључивати а врло тешко их је било и препричати или прафразирати. У говору у Савезној народној скупштини поводом избора за председника Републике 1958. године можемо пронаћи много уопштених констатација и празних кодова.Пред нама има много разноврсних задатака... Наши народи су већ постигли огромне успјехе и савладали највеће потешкоће... већ су постављени чврсти темељи у свим гранам привреде... радимо даље на усавршавању нашег друштвеног система и на уклањању свих недостатака... имамо јасно оцртане облике нашег даљег развоја...с циљем да наша социјалистичка заједница буде још монолитнија и јача...У

133 Иако Јосип Броз није био Србин па и неби могао припадати српском беседништву, посветили смо прилично пажње његовим говорима јер су они многима били прави реторички узор.

197

послијератном периоду постигли смо велике резултате у свестраној изградњи... Те велике тековине ми морамо и даље развијати и јачати. 134

Титов говор на великом збору у Сплиту, маја 1962. године из више разлога представља модел говора социјалистичког државника. Најпре то је веома дуг говор који је у „Политици“ 135 заузео готово четири стране, потом то је говор са претензијама политичког програма или програма са тзв. новим смерницама, и најпосле то је говор који је потпуно у духу социјалистичке самоуправне реторике као компилација ранијих говора. Овај Титов говор је тек местимично нешто обећавао, наговештавао, захтевао, али била су то све само млака обећања. Политичка врхушка ондашње Југославије, Централни комитет и поданичка штампа направили су од овог говора праву политичку реликвију . У суштини био је то заморан и досадан рефератски говор попут оних какве су држали Кастро, Тодор Живков или Енвер Хоџа. Чак ни аудиторијум од 150000 људи и бројни аплаузи, клицања и скандирања нису успели да говорника подигну са рефератског дискурса.

У првом делу говора Тито је поздравио присутне, објаснио повод његове посете, а потом је говорио о „великом достигнућу наших радних људи“. У наставку он је говорио о забринутости Извршног комитета Централног комитета „због разних

134 Јосип Броз Тито, Говори и чланци, књ.XIII, Загреб, 1960, стр. 170.

135 Политика, 7.V 1962, бр. 17449.

198

аномалија“. Говорећи о предузећима и њиховом развоју, о нерационалном инвестирању, о лошој спољнотрговинској мрежи и платним дефицитима, о неравоправној расподели плата, пољопривреди, он није није пропустио да понешто каже и о национализму и извесним тензијама у култури. У завршници говора Тито је говорио и о својој омиљеним темама : о разоружању, нуклеарним пробама, миру и равноправној међународној сарадњи .

Говорникову малаксалост повремено су откривале фразе поут оних : нека они причају шта хоће, ми знамо шта је нама потребно. Ми хоћемо радити онако како наш народ од нас тражи да радимо, а ево, као што и ви данас тражите.... Или : Демократија треба ипак да се некако мање развија у цик-цак него што се код нас развијала (...) да демократија буде подједнака за свакога ... А код нас има негативних појава и код комуниста и код некомуниста, има неких људи који би волели да се обогате ,а има и другог. итд.

И у овом говору, ако и већини других, Тито се није одмакао од уопштених констатација које су могле бити изговорене у било којим приликама. Политичко вођство ондашње Југославије његове изјаве могло је тумачити на различите начине а најпре онако како је коме одговарало. Локални и републички моћници су Титов говор и чувено Титово Писмо узимали као свету књигу, а у пракси су спроводили политику националних и личних интереса. Све то ће директно водити разградњи и каснијем цепању државе на републике и покрајине.

199

Титову максиму чувајмо братсво и јединство као зеницу ока свог многи су занемарили већ седамдесетих година. Његова смрт и сахрана коју је пратила помпезна социјалистичка иконографија била је само форма. Његових говора се више нико није спомињао, а ако су се њих неки сећали било је то углавном у хумористичком контексту. Велику популарност стекло је у то време познато Индексово позориште баш на имитирању Тита и његових говора, а ништа мању гледаност није имала телевизијска емисија Ипак се окреће која је емитовала изабране делове из Титових говора. Разуме,се аутор емисије је бирао делове са његовим узречицама, лапсусима, уопштеним и двосмисленим, па чак и истински смешним, изјавама.

ПОЛИТИЧКИ ГОВОР У ВРЕМЕ ИЗГРАДЊЕ ВИШЕПАРТИЈСКОГ СИСТЕМА

200

Чини се да је од Титове смрти до појаве првих озбиљнијих демокртаских покрета у Србији прошла читава деценија. Ти покрети који су почивали на слободоумним демократским идејама морали су у извесном смислу мењати однос према старој псеудокомунистичкој (самоуправно-социјалистичкој) реторици. Залагање за нове идеје, за нов однос власти према грађанину појединцу и појединца према државном апарату захтевало је велику количину речи, објашњавања, представљања и политичког маркетинга. Тај период просто је тражио нове способне и талентоване говорнике који би у говорима пред масом, на трибинама, конвенцијама и путем медија имали готово мисионарску и просветитељску улогу. Било је потребно и извесно политичко описмењавање народа који је тако дуго живео у мртвилу једнопартијског система и који је веровао да је говорити ризично, а ако се и говорило, да је тај говор је у целости остајао без ефекта.

На развој говорништа у овом периоду и његово евидентно побољшање највише је утицала политичка конфронтација два табора, једног старог „комунистичког“ и другог новог, демократског и реформаторског. Те супротности, разуме се, имале су и сопствене реторике и реторичке моделе и

201

реторичке узоре. Говор је постао средство политичке борбе и то је било јасно и једном и другом табору.

Националне конфронтације, јачање национализма и сепаратизма у тадашњој Југославији такође је било посебно поље за изражавање политичких, верских и националних идеја . На том пољу где су махом превладавале страсти, рађало се такође једно особено „зубато“ политичко беседништво. Политички сукоби у то време прерастали су и у више локалних међунационалних оружаних сукоба па се су се поново, после четрдесет година јавља и војно беседништво. У Хрватској страсним националистичким говорима највише се истицао Фрањо Туђман, у Босни Алија Изетбеговић, а у Републици српској Радован Караџић, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић. Све ове појаве не могу бити апсолутно подударне са идејама неких теоретичара да су само велике демократије давале велико беседништво и велике беседнике. И такви међупериоди (међувремена) у изградњи демократије давали су интересантне говоре и говорнике.

Говор Слободана Милошевића (1941) на Гази Местану поводом 600 година прославе Косовске битке по много чему представља изданак социјалистичке самоуправне реторике Титовог периода, али се од њега разликује по наглашеној епској, националромантичарској и популистичкој црти. Да је то био говор старе поетике види се по карактеристичном топосу обраћања ( другарице и другови ) као и по паролашлком завршетку (нека живи...) итд. То је говор пред масом и говорнику је било јасно да он може успети само ако призове

202

емоције масе и распали страсти. Разуме се он има задатак да остави утисак да је говорнику стало до реда, рада, правде, мира и једнакости међу народима. Но, он је, поред осталог имао задатак и да укаже о неравноправности и обесправљености државотворног народа као и да поручи да се то у правној држави неће толерисати. Култно место за такав говор, разуме се, могао је једино бити историјски Газиместан.

У почетку говора није случајно речено „овде у Срцу Србије“. Тиме се на посредан начин слушаоцима стављало до знања да је се „срце државе“ оно на шта се не сме и не може атаковати. На том месту баш, он је желео да каже присутнима да је држава повратила суверенитет., национални и духовни. У закључној реченици увода он закључује да се због тих чињеница има са чим „изаћи пред Милоша“ ( Подсећање на Горски вијенац и Његоша има задатак да недвосмислено потврди да су очекивања предака оправдана, да је политички програм његове партије остварен.)

Најделотворније речи у његовом говору на којима се темељи његова аналитика јесу антиномије јунаштво- издајство, слога – неслога, победа – пораз, историја – легенда. Други део говора наставља се лајтмотивском реченицом „ ево нас данас на Косову“. На том месту, сматра он, треба рећи да је Србија данас јединствена, да у њој живе и други народи,али да смо и данас „у биткама и пред биткама“. У овом делу посебно је истакнута теза да су Срби, пре шест векова,бранећи себе, бранили и Европу. Говор је завршен паролама . нека живи успомена на косовско јунаштво! Нека живи Србија! Нека Живи Југославија!

203

Нека живи мир и братство међу народима! Он је знао за беседнички ефекат послење реченице у беседи и њоме је хтео да поручи свету да му је мир у свету и братсво међу народима за њега најбитнија ствар.

„ У чему је била тајна политичког успеха Слободана Милошевића, гледано из реторичке перспективе? Осим харизматских особина које су дошле до изражаја већ у Косовом пољу, када је српском народу ове покрајине у ефектној и по обичају краткој реченици рекао оно, сада већ историјско : ' Вас нике не сме да бије! ', Слободан Милошевић добро познаје психологију масе, као што је добро осетио историјски тренутак за покретање иницијативе избавњења српског народа из стања политичке летаргије, која му је деценијама наметано под изговором урођене опасности од наводног српског 'хегемонизма' „. 136

Од мноштва Милошевићевих говора свакако би се могао издвојити митинг подршке његовој политици и политици Савеза комуниста Србије који је одржан новембра 1988. године на Ушћу. Тај његов говор, који се битно не разликује од осталих, биће запамћен по оној чувеној изјави да Југославија „неће издахнути за конференцијским столом, како се њени непријатељи надају. Југославија, стечена великом борбом, великом ће се борбом и бранити“.Милошевић није био политички визионар, многе његове прогнозе се нису оствариле. Нажалост, порука из овог говора се остварила: Југославија је

136 Сретен Петровић, Реторика, Београд, 1995, стр. 349.

204

заиста нестајала у великој борби и са великим жртвама и разарањима.

Од мноштва говорника који су тврдо заступали националне идеје а понајвише ону о јединственој српској држави, својим специфичним ставом и приступом, издвајао се доктор Јован Рашковић (1930 – 1992). Проф. Рашковић је 1990. је основао Српску демократску странку у Хрватској и активно се укључио у тамошњи политички живот. У Крајини у то време није било способнијег ни погоднијег човека за такво место. Професор Рашковић је био човек великог угледа и моралног кредибилитета. У смутно време међунационалних сукоба и класичног грађанског рата на подручју Хрватске Јован Рашковић се није залагао за оружану акцију, већ за миран гандијевски отпор према проусташкој политици Фрање Туђмана. Психијатар по струци, он је другачије поимао човека и друштвене вредности. Он се залагао за дијалог и споразум са Хрватима и другим националним групацијама.. Као говорник имао је способност да од својих слушалаца ствара симпатизере и истомишљенике. Нажалост, и хрватски и српски националности су га доживљавали као опасног противника. Умро је 1992. године под сумњивим околностима.

Од више његових говора посебношћу и беседничком лепотом издвајају се два: Говор на шестотој годишњици косовског боја на Далматинском Косову 1989. и други из 1990. којим је покушао да одреди позицију српске стране у

205

политичком спору са Хрватима.137 У првој беседи Рашковића видимо као рафинираног стилисту. Сам почетак беседе је најбоља потврда реченог .Рашковић вели : Мудри и побожни архијереји Српске православне цркве, часни и предани свештеници. Хрвати и Срби, браћо наша, сестре наше, брижне мајке наше, погрбљене и уморне баке наше, ороњели дједови наши''! Цела беседа, сваким својим ставом одаје интелектуалца, чак и психијатра који целокупном снагом свога ума покушава да реши енигму српског националног бића. У беседи има доста есејистичког и филозофског. Она је бриљантна анализа косовског мита . Иако је на крају песимистички обојена, она ипак призива мир и разумевање.

Друга беседа је краћа али такође стилски веома избрушена. Своју беседу Рашковић разапиње између народне мудрости и филозофског промишљања . Да би беседа била уверљивија он се послужио примером Гримове приче о лукавом кројачу. Све у свему, Рашковић је аутентична појава у српском политичком говору Иако је његов политички век био релативно кратак, његове беседе ће остати као трајне вредности на којима ће се учити долазеће генерације.

137 Говори су штампани у Рашковићевим књизи Душа и слобода, Нови Сад, 1995 .

206

У време стварања вишепартијског система 138у Србији политичка појава Вука Драшковића (1946) и његово деловање у две опозиционе странке, најпре у Српској народној обнови и касније у Српском покрету обнове, донеће и нове беседничке акценте. Вук Драшковић је тип народног трибуна који је нарочите успехе имао у говорима пред масом. У његовим говорима било је доста литерарности и историјске и епске патетике. Његов мушки баршунасти глас савршено је одговарао оваквом типу беседа . Он је умео да влада гласом : да наглашава, скраћује, продужује, паузира, исто тако Драшковић је знао вешто да гестикулира а све је то давало посебну драж његовом говору. Његов говор на митигу у Београду деветог марта 1991. где се окупило педесетак хиљада његових присталица и незадовољних грађана, резултирао је незапамћеним нередима и репресијом полиције Слободана Милошевића.

У већини говора Драшковић је успешно користио народну мудрост и примере из усмене традиције. Незабораван је пример његовог увода у говору на једном митингу кад је желео показати у којој је мери социјалистичка власт поразно преварантска. Парафразирана та прича гласи : Ако вас неко једном превари, убио га бог. Ако вас други пут тај исти превари убио бог и вас и њега, а ако вас тај исти и трећи пут превари, онда убио бог само вас.

138 Први вишестраначки избори у Србији били су децембра 1990. године

207

Као човек који је био одличан познавалац историје и културе српског народа, већина његових беседа свој доказни поступак темељила на историјским чињеницама и поукама. У том смислу конципиран је и његов говор који је одржао септембра 1990. године којим је послао извесне политичке поруке тада радикалној и милитантној СДА

Драшковић је говор започео причом о два лица српске историје, једном светосавском које је склоно праштању и другом Синђелићевом, Обилићевом и Карађорђевом. „Тај други образ српске историје“, вели он, „ налагао нам је увек, и налаже нам данас, да претварамо јеванђеље у мач и цркву у касарну ако нема другог начина да приведемо зло разуму“. И он је као и Милошевић на Газиместану, посебно „обележио“ место са кога шаље такве поруке, подсећајући муслимане на њихово давно српско порекло.

Основна теза његовог говора односила се на приближавање муслимана својој браћи Србима, наводећи доказе из књига Меше Селимовића. Но, Драшковић је кренуо и у дубље историјске експликације, позивајући се на Куран и Библију и на заједничко порекло свих монотеистичких религија. У наставку говора он говори о лепотама Србије и Рашке у којој има места за свакога сем за онога који понесе турски, усташки и албански барјак. Сваки тај, рекао је тада Драшковић „остаће и без руке и без барјака“. Та његова претња усталасала је многе духове у то време,а он је био означен каон опасан српски националиста.

208

У завршном обраћању присутнима Драшковић их је позвао да не скандирају њему ни било ком политичару, већ тројици наших председника, а то су Свети Сава, Његош и Карађорђе.

У бројним телевизијским представљањима, слажу се многи, Вук Драшковић није био у тој мери успешан као у говору пред масом. Сувишно истицање свога ја, признавање неких сопствених слабости и патетичност, нису одговарале овом медију.139

У време политичких превирања деведесетих из Сарајева у Београд је, после осмогодишњег робијања стигао Војислав Шешељ (1954) . Он је најпре пришао удружењу „Сава“ које је формирао Вук Драшковић са некиолицином истомишљеника,а потом је основана Српска народна обнова и Српски слободарски покрет где су, још увек заједно он и Вук Драшковић. После политичког разилажења са Драшковићем Шешељ оснива Српски четнички покрет, а 1991. године од Српског четничког покрета и отцепљеног крила Народне радикалне странке Томислава Николића, ствара Српску радикалну странку.

Све ово време Шешељ се показује као ватрени говорник који заступа крајње десне националистичке идеје. Његови говори су почивали на педантној логици, аналитици и националној платформи своје странке. Нажалост, многе његове тврдње откривале су недоследног човека који се у зависности од

139 Овде пре свега мислимо на анализу проф. Сретена Петровића.

209

политичких прилика, приклањао различитим политичким опцијама. Он је такође остављао утисак хвалисавог и нескромног човека, а у дебатама нетолерантног саговорника спремног да провоцира, оптужује и изговара непримерене и увредљиве речи. Ипак, посматрано у строго реторичком смислу највећи број Шешељевих говора одаје човека који сасвим добро влада беседничком вештином. Он је тип говорника правника и логичара, формираног прагматичара коме је говор средство за постизање политичких циљева..Нико није боље од њега умео да искористи скупштинску говорницу за постизање својих политичких циљева и за опструисање одлука владајуће већине, чак и по цену да са говорнице буде физички удаљен.

За разлику од Драшковића, који је боље говорио пред масом, Шешељ је бољи за скупштинском говорницом, у дебатама, репликама и пред ТВ камерама. Он је такође један од ретких политичара који је умео потпуно мирно да слуша саговорника чак и онда кад је о њему говорио најцрње ствари, али и да га вешто зауставља и ућуткује кад му је то било потребно. Инсистирајући у својим говорима на правди, поштењу, родољубљу, успевао је да придобије велики број симпатизера, али много више оних из необразованих и средње образованих кругова.

Његови говори као реторички модели не могу представљати бог зна какав реторички узор . У њима нема политичког визионарства ни политичке мудрости; они су често упорно пропагирали тврде националне опције које просечном човеку звуче

210

могуће и праведно али у реалној политици и у тренутној сразмери снага за и против представљају типичну политичку утопију. Међу таквим Шешељевим немогућим идејама је идеја о великој Србији и о етничким границама Карлобаг – Карловац – Вировитица.

Војислав Коштуница (1944) доктор правних наука свој политички ангажман започео је још као асистент на Правном факултету, а нарочито онда кад је јавно пружио подршку професору Михајлу Ђурићу који је осуђен због критике Уставних амандман из 1971. године.

Фебруара 1990. Коштуница је са групом политичких истомишљеника основао Демократску странку коју је после две године због неслагања са неким члановима напустио и основао Демократску странку Србије. Семптембра 2000. године кандидовао се на изборима за за председника СРЈ и победио свог противкандидата Слободана Милошевића. Милошевићев режим те изборе није признао па је то и био повод за велико окупљање народа и познати митинг у Београду .Тај догађај пресудно је утицало да Милошевић призна пораз и мирно преда власт легално изабраном председнику.

У току своје тридесетогодишње политичке каријере Војислав Коштуница је одржао много говора, учествовао у многим дебатама и расправама, ипак два његова говора се могу посебно издвојити то је говор на предизборној конвенцији у Београду 1.

211

септембра 2000. године140 као и говор окупљеном народу у Београду 5. октобра исте године .141 У тим говорима Коштуница се представио као талентован и мудар говорник. Од својих политичких противника он се разликује по изузетној смирености, концентрацији, пажљивим одабиром речи и збегавању претеривања и преувеличавања.Ако би се говорништво Вука Драшковића могло означити као високи стил, Коштуница би могао бити представник средњег стила.

Његова беседа на предизборној конвенцији Демократске опозиције одаје прагматичног политичара и модерног беседника. Коштуница је свој говор започео краком изјавом „Дајем реч“. Та изјава се као анафора лајтмотивски понавља више пута до краја беседе. Стварајући утисак свечаности ово понављање је искоришћено као погодна синтаксичка и стилска спона између свих оних набрајања која би без тога звучала, монотоно и досадно. Као и сви модерни говори, овај Коштуничин говор је кратак и јасан, у њему је споменуто све оно што је оопзиција имала као свој предизборни програм. У њему се јасно уочавају два дела, први у коме говори о будућој спољнополитичкој оријентацији која ће бити окренута Европи и свету и легалним институцијама светске политике и економије и други који се тиче унутрашње политике и правног уређења државе. Као

140 Предизборни летак Демократске опозиције, 1. септембар 2000.

141 Политика, 6.X 2000, бр. 31232.

212

хришћанин Коштуница шаље поруку својим бирачима да ће у складу са Божјим и људским законима, потрудити да на боље промени државу и да неће допустити да га власт промени. Он, као добар говорник зна, да је та последња реченица његовог говора најбитнија и да је то оно што на крају слушалац треба да упамти као поруку. Порука је кратка и једноставна и заправо она треба да га издвоји од претходника које је власт отуђила од народа и који су заборавили своја предизборна обећања.

Коштуничин говор у вече политичког тријумфа 5. октобра 2000 године представља прави пример беседе ex tempore. У свеопштем метежу петооктобарских догађања новоизабрани председник се појавио пред народом. Није било времена да се говор припрема. Он је говорио онако како је мислио и осећао. Због природе тренутка овај говор има свечанији тон и биране речи. Коштуница се обратио народу речима : Драга ослобођена Србијо, Београде!

Београд је данас Србија, и то не Србија у малом, него Србија у великом. Устала је цела Србија само да би један човек, Слободан Милошевић, отишао. Стала је Србија док тај човек не оде,а кад он оде, кренуће Србија и кренуће Србији.

У наставку Коштуница је рекао да је поносан зато што су му грађани Србије указали поверење а потом је наставио да други део говора организује на бинарним опозицијама мир – немир, истина – лаж, ненасиље – насиље . Све то био је својеврсни коментар Милошевићеве владавине и њена критика. У говору се уочава и једна лајтмотивска реченица :

213

„устала је цела Србија“, „подигла се Србија“, „Србија у овом тренутку трчи почасни круг“. Те лајтмотивски вариране реченице имале су задатак да говору дају живост и динамику и утисак да је оно што се догађало није завршено, да још увек траје. У том смислу је и она порука при крају говора: „Питају ме која је порука – ја кажем до краја“ и „не идемо ми на Дедиње ми остајемо овде“. У самој завршници говора уочава се снажан патетични завршетак који је сасвим у складу са правилом да крај дело краси.

Београде, Србијо, хвала вам на поверењу, хвала вам што сте били све време са нама, што сте били са мном, и вечерас и до краја, остајемо заједно. Ви остајете са мном, ја остајем са вама. Живели“.

На српској политичкој сцени деведесетих година незаобилазна је појава Зорана Ђинђића (1952 – 2003). Ђинђић се школовао у Београду где је завршио студије филозофије и магистратуру, а потом и докторат филозофије на универзитету у Констанцу у Немачкој. Оснивач је Демократске странке и њен председник. Његова политичка улога у Србији посебно долази до изражаја у време владавине Слободана Милошевића кад се показао као харизматски вођа српске опозиције. Био је први демократски изабран градоначелник Београда и први демократски председник Владе.

Ђинђић је у току свог дугогодишњег политичког рада говорио у различитим приликама, чини се највише на митинзима окупљеном народу, али и за скупштинском, говорницом, на страначким скупштинама, на радију, пред телевизијским камерама и у многим другим државничким

214

приликама. Зоран Ђинђић је био нетипични говорник, његова изговорена реч се разликовала од свих опсталих оппозиционих говорника. У једној изјави Репортеру 12. септембра 2001. гидине он је најбоље објаснио природу свог политичког ангажмана па и свој темперанмент и своје схватање сврхе политичког говорења : „Мој проблем је у томе што ја имам један релативно практичан однос према животу, а у једном идеологизованом друштву то се кажњава. Живети по тим небеским правилима можеш на небу, али на земљи мораш да решаваш конретне проблеме“.

Ђинђић је био мајстор импровизоване беседе. Нарочиту инспирацију добијао је на протестним скуповима. У тим приликама знао је да подигне тензију масе вештим почецим, досеткама и завршецима. Остао је тако у памћењу његов говор на грађанском протесту 1997. године где је указао на један наш парадокс: У свакој башти има корова, само се у Србији коров залива. У свакој земљи има лопова, само су у Србији лопови на власти. 142

Ђинђићев омиљен реторички реквизит био је пример или ситуација из живота . Тај пример најчешће се везивао за једну реч која је означавала неку радњу, ситуацију или предмет. Из богатог каталога таквих речи издвајамо : фудбал, тим, утакмица, тренер, лопта; лекар, операција; брод, локомотива, аутомобил; жетва, колач; мост итд.

142 Метафоре др Зорана Ђинђића, приредили Б.Љубеновић, М. Рашић, С.максимовић, Београд, 2004, стр. 148.

215

„својим животом, политичким деловањем и наступом Зоран Ђинђић био је специфичан и по израженој употреби метафора у говору. (...) Неке Ђинђићеве метафоре биле су су сувише дуге, прелазиле у параболу...“143 Неке такве пример- приче у Ђинђићевим говорима имале су примесу хумора. Ево примера:

Колико клевета треба да истрпим у овој земљи да би неки суд рекао „Ајде да утврдимо шта је истина“.Могућеје да се појави и унука Ал Капонеа и каже:“Мој деда је пљачкаобанке по инструкцијама Зорана Ђинђића.

Јако ме иритира што људи мисле да ако се два врапца туку у прашини да иза тога мора да стоји Влада Србије и председник Владе

Бане Ивковић, Војислав Шешељ и слични стално гостују на телевизији и стално тврде да је Србија у медијском мраку. То је као кад људождер каже – синоћ смо појели последњег људождера.

Врло често Ђинђић је користио облик афоризма. То је био његов афоризам настао у тренутку и опет као илустрација. Наводимо најзанимњивије примере:

Реформе су као маратон. Маратон се никада не трчи из све снаге током првих 10 километара.

Није тешко ухватити рибу у пуном рибњаку.У Србији има превише поглавица,а мало

Индијанаца.

143 Исто, ( Бојана Лекић), стр. 157.

216

Није уобичајено да разваљујете врата пре него што куцате.

Милошевић према свом народу има однос као Тарас Буљба према свом сину,када каже: „Ја сам га родио, ја ћу га и убити.

Понекад се у Ђинђићевим говорима могле приметити неке непрецизности или изјаве које су се могле различито тумачити, а било је и оних несмотрених попут оне коме је до морала нека иде у цркву. Но, поред свега, реч је о способном и модерном говорнику чији су говори имали значајну политичку тежину и утицај на текућа политичка збивања у Србији.

217

218

ОБНОВА ДУХОВНОГ БЕСЕДНИШТВА

Снажна линија развоја српског духовног беседништва која је започета за време Немањића, прекинута је падом српске деспотовине. Вишевековно ропство које је трајало све до почетка деветнаестог века и Првог српског устанка било је у знаку свеопште културне и просветне стагнације па и стагнације црквеног проповедништва. Једино онај део српског живља у ондашњој Угарској развијао је своју духовност и културу под нешто повољнијим условима па се тамо јавља један број запажених беседника и црквених проповедника.

„Српска православна црква не може се похвалити неким значајнијим теоријским радовима из омилитике. Заслугом и заузимањем самог митрополите Србије Михаила, изашла је у Београду као уџбеник за семинарију Омилитика или наука о церковној словесности рађена по Амфитеатрову. Крајем прошлог века ондашњи професор богословије Светолик Ранковић, издао је скраћено дело Таворова под нассловом упутствоза црквено проповедништво или омилитика (1894) и професор Лаза Поповић на Цетињу (1889) исто дело. Трећи пут је 1924. године

219

протојереј Јован Живковић у Ср. Карловцима издао потпун превод Таворовљевог дела под називом Омилитика или упутство у црквено говорништво. Др Рад. Грујић, бивши професор нашег Богословског факултета, превео је Фенелоново дело Разговори о речитости (Ср. Карловци,1903), а протојереј Михаило Поповић дело знаменитог енглеског проповедника Ч.Спурџона Добри савети проповедницима јеванђеља ( Београд 1909)“. 144

Од средине XVIII века, а нарочито после сеобе, међу Србима с оне стране Саве и Дунава у беседништву, најчешће духовном, истицали су се Хаџи-Кирил, митрополит будимски, звани Златоусти, Гаврил Стефановић Венцловић, Дионисије Новаковић, еископ будимски, Вићентије Ракић и Јован Рајић.

Од већег броја беседника из крила свештенства с краја XVIII века и из прве половине XIX века вредно је споменути Стевана Урошевића, шидског проту, Јевтимија, Иановића, проту у Карловцима, Јована Павловића, проту Шабачког, Стевана Станковића, карловачког митрополита и Платона Атанацковића, владику будимског. За беседништво овог периода могло би се рећи да се јасном линијом везује за средњи век и средњовековну реторику, а другом, исто тако видљивом, оно се кретало у оквирима барокног и класицистичко-рационалистичког манира негованог у Пољској, Русији и Украјини.

144 Бранко А. Цисарж и Живан М. Маринковић, Омилитика или теорија црквеног говорништва, Београд, 1969,стр. 60.

220

Духовно беседништво XIX века обележила су имена шест српских епископа, а то су: Јанићије Нешковић, епископ ужички, Гаврило Поповић, епископ шабачки, Никанор Грујић, епископ пакрачки, Герасим Петрановић, епископ бококоторски, Теофан Живковић епископ горњокарловачки, Самуило пантелић, други епископ шабачки. Значајни духовни беседници овог периода били су и митрополит Мелентије, архимандрит Фирмилијан и Сергије Каћански .

У периоду између година 1804 – 1848. и 1914, јавиће се и нова генерација беседника, којима ће дух времена наметнути нове идеје и нови, световни стил.. У овом периоду постаје присутније војно беседништво,а беседници се служе искључиво народним језиком. Вреди, поред осталог споменути и једну интересантну појаву : три духовника – Петар I Петровић, Петар II Петровић Његош и Прота Матеја Ненадовић изговарају запажене војне и пригодне беседе.

У поређењу са полетним средњовековним беседништвом,у већини случајева ово беседништво је епигонског карактера, а карактерише га одсуство оригиналности и одсуство идеја. Само ретки појединци, попут Венцловића и неких учених теолога, успевали су да се издигну изнад епигонства и просечности. Таква линија развоја наставиће своје трајање и у каснијим периодима. Први и Други српски устанак у знаку су изградње и стабилизације државе. Свеже беседничке идеје надолазиће углавном у области политичког и пригодног беседништва и та тенденција ће се наставити до краја века . Балкански,

221

Српко- турски, Први светски рат, за један дужи период ће зауставити све, да би се, формирањем нове државе, беседништво добрим делом преселило у парламент. Духовно беседништво је живело у свом свету, на сопственој маргини, углавном окренуто славној прошлости и старим недостижним узорима.

Посебно тежак период у развоју српског духовног беседништва настаће у периоду Другог светског рата и доласком комуниста на власт. У то време црква се борила за голу егзистенцију, а државнопартијски апарат је све чинио да положај свештенства максимално отежа. У таквим условима реч свештеника и монаха је сасвим утуљена па се може рећи да је то један од најтамнијих и најтежих тренутака у развоју духовног беседништва. У то време сваки говор свештеника сматран је назадњачком пропагандом која је директно уперена против партије и државе.

Обнова српског духовног беседништва везује се најпре за име владике Николаја Велимировића, аве Јустина Поповића, а потом за епископа Хризостома Војиновића, епископа Варнаву Настића, др Лазара Милина и најмлађе, митрополита Амфилохија Радовића и епископа Атанасија Јевтића. Ова група школованих теолога, захваљујући свом, знању могла се правилно одредити према српској беседничкој традицији али у исто време своје беседништво оплеменити европским и светским иновацијама. Они су тако и могли превазићи епско и романтичарско поимање српске беседничке традиције и од традиције преузети све оно што је могло да буде употребљено и што је могло да успостави комуникацију са новим

222

временом и новим аудиторијумом. Они су такође схватили да се у празно и запуштено поље српског духовног беседништва мора засадити нови засад. Минула времена отпадништва и порицања бога понудила су мношто тема које су се могле бескрајно жанровски варирати. Нова теолошка и филозофска сазнања и нова расветљења древних богословских списа у комбинацији са примерима из свакодневног живота биле су сјајна основа нове омилитике.

Историјски тренутак доделио је владики Николају (1881 – 1956) улогу првог обновитеља српског духовног беседништва. Време у коме је стасао и радио било је бурно и непредвидиво попут оног устаничког у коме је живео прота Матеја. Рођен је у Лелићу код Ваљева, основну школу је учио у мансатиру Ћелије,а Богослаовију у Београду. Докторирао је теологију у Берну, а филозофију на Оксфорду. На Духовној академији у Петрограду употпунио је своја теолошка знања. За време првог светског рата био је у Енглеској и Америци. Године 1919. изабран је за епископа жичког. За време Другог светског рата једно време је био у познатом логору Дахау. Умро је у Америци, у Либертвилу где је и сахрањен a по његовој жељи године 1991. његово тело је пренесено у родни Лелић. За собом је оставио импозантно дело од око 12.000 страна и бројне беседе и проповеди. О његовом беседничком дару Јустин поповић је рекао „Српска душа је муцала док се није родио Николај да јој нађе израза“.

Беседничку славу владика Николај је стекао као теолог, архијереј, молитвеник и подвижник, као родољуб и мученик, али пре свега, као беседник и

223

проповедник. Највећи део његовог светоотачког богословског промишљања исказан је управо у облику омилије, проповеди или беседе. Беседе под гором, Нове беседе под гором, зборник беседа Омилије, Молитве на језеру и бројне проповеди, само су део обимног Велимировићевог дела. Због својих литерарних квалитета, изванредне апологетско-филозофске систематике, беседе владике Николаја представљају сам врх српског, а неки мисле, и словенског беседништва.

Могло би се рећи да је беседнички дар владике Николаја међу првима запазио Јован Скерлић давне 1911. године. У осврту на Велимировићеву књигу Религија Његошева Скерлић је записао : « Велимировић је рођени ретор (...) има код њега сувише књижевних флоскула и беседничких фигура, нешто што подсећа на свету речитост из периода рококо, толико да се ми гушимо у том мирису цвећа, тамјана и најзад зажелимо хришћанске простоте и скрушености. (...) Сам тон је стално подигнут, и сва речитост је стално напета и трајна, у високој ноти иде кроз целу књигу». Скерлић је надаље у својој оцени споменуо да «српска црква није имала литерарнијег писца и неортодокснијег теолога «. Искусни Скерлић запазио је у овом делу готово све оно најбитније што открива беседника по вокацији. С једне стране, владика је био високо образовани богослов, а с друге стране, он је био човек из народа који је познавао све вредности патријархалне културе српског сељака. Те две нити непрестрано су се укрштале у његовом промишљању. О том народном елементу најречитије нам говоре његове молитве које на више планова

224

кореспондирају са народном неканонизованом молитвом, а ту је често и позивање на народну јуначку песму и њен етички кодекс. У његовом делу, дакле, прожимају се са лакоћом високи библијски стил и народна прагматистичка и рационалистичка филозофија. Због тога га, свакако, и Скерлић сврстава у неортодоксне теологе. Тој оцени вероватно доприноси и Велимировићево често посезање за доказима из егзактних наука. Његово дело попримало је и одлике модерног есеја, а на моменте и песме у прози

У дотадашњој једноличности и епигонству српског диховног беседништва Велимировићев глас је деловао истински моћно и наметљиво. Згодно је овде опоменути се и оне оцене те историјске перспективе коју је недавно дао владика Артемије :»До владике – вели он – беседништво је код нас било учмало и замрло, стереотипно, говорено по нужди и по дужности «. Последњи велики беседник н проповедник, чије нам је дело унеколико доступно, био је Гаврил Стефановић Венцловић. Владику Николаја стога можемо сматрати обновитељем српског духовног беседништва. Он и ава Јустин Ћелијски представљају стубове те обнове, одмах за њима су епископ Варнава Настић, епископ Хризостом Војиновић, др Лазар Милин, епископ Атанасије Јевтић и митрополит Амфилохије Радовић.

Разуме се, владика Николај није самобитна појава у српском беседништву. И он је имао беседничких узора. Један од тих узора свакако је био свети Сава, а од старијих беседника он се могао инспирисати беседмама светог Павла, Василија

225

Великог и Јована Златоустог. По учинку, пак, и слободном приступу проповеди он нас подсећа на Оригена, најпознатијег представника тзв. Александријске школе.

Читајући данас ране Николајеве беседе готово да можемо помислити да оне нису из пера теолога, већ из пера неког модерног филозофа и хуманисте. Тако слободоумног монаха пре Николаја видимо само у лику Гаврила Стефановића Венцловића. И Венцловић је своју проповед управљао ка свакодневном, актуелном тренутку. У његовим проповедима, вели Милорад Павић, има «елемената народне мудрости, усмене књижевности, поезије и традиције».

У темеље свог мисаног фундуса Николај Велимировић је уградио дух хришћанске филозофије, али и филозофију историје, општу културологију, етику, естетику и есхатологију. У његовим разматрањима јасно се истиче ерудиција, познавање старих цивилизација и древних религија. Све то, нема сумње, говори о духовној ширини беседника и проповедника. Историјске околности доделиле су више пута овом умном човеку искушења, да, попут крстоносца, преузме улогу духовног пастира и тешитеља народног у најтежим временима а потом и да сужњује у озлоглашеном логору Дахау а онда опет да странствује до смрти.

Нарасле антагонизме у свом народу после Другог светског рата покушао је да смирује свим средствима: разговорима са српским политичарима у емиграцији, великодостојницима других православних цркава и значајним личностима из

226

америчког политичког и културног живота. Његова реч, сведочили су многи, била је чудотворна, пророчка и визионарска. Говорио је из срца, онако како је мислио и осећао, без демагогије, улагивања и плитког дидактизирања.

По садржају његове беседе се могу поделити на апологетско-полемичке, религиозно-хуманистичке и религиозно-националне. По форми оне имају облик омилија ( често и уметничке омилије ), тематских беседа, пригодних и посмртних проповеди. Посебно место припада молитвама и релиогиозним есејима.

Највећи део беседа владике Николаја припада типу егзегетских беседа. Апологетске беседе карактеристичне су за његов рани период.

Већ приликом првог читања његових двеју књига Беседе по гором (1912) и Изнад греха и смрти (1914) ( тада је владика имао тек нешто више од тридесет година) запажају се извесне тематске новине и у самим насловима. «Беседу о херојима новог времена «, Беседу о јунаштву « и «Беседу о слободи» као да говори искусан државник и политичар. Наравно, новине нису биле само у насловима. Мисаони склоп његових беседа такође је необичан. «Николај није био академски или кабинетски филозоф или теолог. Није писао за уски круг стручњака .(...) Сцијентизам, западноевропска метафизика и субјективизам, с једне стране и далекоисточни пантеизам, бесциљни аскетизам и нихилизам с друге стране, чије су идеје налазиле плодно тло на овим просторима, били су за њега изазови каојима је супротстваљао библијско-светоотачку, медитеранско-балканску и словенску

227

филозофију Истине, верујући да је она истинитија и човечнија. У једном периоду је сматрао да том философијом може да превазиђе и помири две поларизоване цивилизације и културе : источну и западну. (Р.Биговић)

У беседничкој техници владика Николај се у почетку користио класичним беседничким обрасцима,а потом и техником модрне проповеди. У већем делу беседа у уводном делу беседе стајало је проблемско питање или констатација, disputatio је засниван на понављању и варирању питања, на контрастирању или на употреби лајт-мотива. У доказном поступку као помоћно средство користио је параболу, причу-пример као и примере из историје и науке. Завршница беседе садржала је мали резиме, такозвани «страсни « део и снажну завршницу у облику новог питања, одговора или чак молитве.

У омилијама он је обично полазио од «текста», а понекад је брзо прелазио на главну мисао. У излагању он се ослањао на познате светоотачке сентенце о души, добру и злу, о љубави и богољубљу. Након тога следило је доказивање, побијање, одбрана и тзв. «примена» . У овим деловима омилије срећемо ауторско описивање карактера, доказе из Светог писма, доказе из искуства или навођење мишљења учених људи, а често и доказ применом народне пословице или стиховца јуначке народне песме. Завршница се темељила на резимеу, патетичком делу, доксологији или молитви. Завршетак је имао задатак да слушаоцима улије наду и да поучи.

228

Нема сумње да је највећа заслуга владике Николаја у томе што је беседу и проповед учинио живом и занимљивом. Примери из народног живота и националне историје и непосредно обраћање свом народу једним живим језиком, применом популарне богословске терминологије, владика је лако придобијао симпатије слушалаца. Уз то, готово савршеном гласовном модулацијом и импостацијом и, у крајњем, дикцијском оркестрацијом, владика Николај је својим беседмам и проповедима давао нову, трећу димензију. Савременици тврде да је имао изванредан глас (баритон), уз то импозантну фигуру и прикладну гестикулацију и мимику. Оно што је такође важно за говорников успех јесте знање и упућеност и високоморални карактер, а све то је владика Николај поседовао. Данашњем читаоцу, нажалост, говорне димензије Николајевих беседа нису доступне. Његове беседе за наше савременике јесу само текст, запис, а како рече Платон у Федру, »писана реч личи на слику, а слика ти се чини као да је жива. Међутим, ако је запиташ, она увек достојанствено ћути».

У беседништво владике Николаја сваккако бисмо могли урачунати и све његове молитве и епистолографију. Зашто молитве и писма? Молитве и писма, као што смо већ раније рекли, због тога што модерна реторика и молитву сврстава у беседнички жанр због њених суштинских одлика.

Јустин Поповић (1894 – 1979) је други значајан беседник српске обнове. Рођен је у Врању у породици која је дала многе свештенике. Богословију је завршио у Београду где су му професори били

229

Николај Велимировић, Веселин Чајкановић и Стеван Мокрањац. Замонашио се 1915. године у Скадру. Од 1916. године је на Духовној академији у Петрограду, а потом одлази на студије филозофије на Оксфорду. Тезу „Филозофија и религија Ф.М. Достојевског“ није одбранио, будући да је у њој изрекао оштру критику културе Запада. На Теолошком факултету у Атини докторирао је 1926. са темом „Учење Светог Макарија египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања“. У периоду од 1923. до 1987. Јустин Поповић је објавио неколико десетина књига, највише из догматике и филозофије. Због своје јаке речи често је имао неприлика тако је тек 1934. године изабран за доцента Богословског факултета у Београду, а 1945. године је као „народни непријатељ“ једва избегао стрељање. Од 1948. до краја живота живео је у манастиру Ћелије код Ваљева.

Јустин Поповић је био један од најобразованијих српских монаха. Био је човек широких видика који је подједнако знао религију, историју, филозофију и књижевност. Ава Јустин се посебно прославио као проповедник. Многе његове проповеди се и данас преслушавају и преснимавају и чувају као беседничке реликвије. Он је био беседник барокног типа који је веровао да је стилски украс зачин беседи. Своје проповеди он је интонирао стилом Откровења или стилом пророчких и мудроносних књига. Свака његова реч је тешка а реченица згуснута. Његов дубоки глас и дубоке очи деловале су једнаком сугестивношћу као и његове речи. Пред таквим наступом нико није могао остати равнодушан.

230

Отац Јустин је волео да говори о великим темама, али у проповедима је умео да коментарише текући живот и аномалије које га прате. Од мноштва његових проповеди можемо издвојити ону која носи наслов Страшни суд над богом коју је изговорио на Ускрс 1924. године у Сремским Карловцима. У овој проповеди ава Јустин говори о Исусовом страдању и човековој издаји. Беседа је препуна реторских питања. Одговори који долазе из његових уста јесу осуда човекове лакомислености, среброљубља и безверја.

Као беседе се могу читати и текстови О духу времена из 1925. године, потом Apoloдia de via mea из 1927. и Осуђени на бесмртност из 1935. године. Иако се у стилском погледу везивао за старије беседнике, он је уметничку омилију надграђивао снажним, готово песничким акцентима. Често ћемо код њега моћи да прочитамо праву песму у прози. Ево једног таквог примера: „Поноћ сам носио у зеници душе своје, по поноћ у сваком чулу свом, и Он ме је свемилостивио извео из отровне прашуме животних ужаса на чудесни пут свој, где се свака поноћ претвара у тросунчано подне, и свака смрт у живот бесмртни. Зато Му дугујем хиљаде живота; хиљаду вечности да имам, никад Му се одужити не бих могао; хиљаду душа да имам, све би их повео чудесно чаробним путем Његовим“.145

У многим Беседама Јустина Поповића могу се уочити прави есејистички пасажи који откривају виспреног мислиоца и доброг стилисту. У малој 145 Јустин Поповић, О духу времена, (Apologia de vita mea),Београд, 2005, стр. 173

231

воштаници на гробу великог пријатења ( Бранислава Нушића) он интерполира читав есеј о смеху, на другим местима говори о оптимизму, песимизму, бесмртности итд.

Ако су владика Николај и ава Јустин били први обновитељи српског духовног беседништва, онда ће се после њих појавити тројица генерацијских блиских духовника, епископ Хризостом Војиновић, епископ Варнава Настић и протојереј др Лазар Милин чао настављачи.

Епископ Хризостом Војиновић (1911 – 1958) је рођен у Салаковцу код Пожаревца. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, а Богословски факултет у Београду. До избора за епископа био је чиновник Светог архијерејског синода. Године 1939. уписао се на социолошки одсек Католичког института у Паризу. За то време на Сорбони је слушао предавања византолога Шарла Дила, а на институту Светог Сергија предавања Николаја Берђајева. За викарног епископа моравичког изабран је маја 1947. године, а за епископа браничевског 1952. године. Епископ Хризостом је један од најзаслужнијих за покрертање издавачке делатности Српске православне цркве. Његовим ангажовањем објављен је Србљак и Еванђелистар. Он је покренуо и десет година уређивао „Православни мисионар“ . Са француског је превео Паскалове Мисли.

Беседе епископа Хризостома Тихи глас доживеле су два издања. „У некрологу у спомен епископу браничеввском Хризостому, академик Димитрије Стефановић је рекао` Његове надахнуте беседе, изговорене народним језиком, често у ритму

232

народних благослова, памтиће се по садржајно узлазној градацији која је заиста одушевљавала вернике у цркви`“.146 Епископ Хризостом био је беседник који није просипао речи, свака његова реч је више пута мерена па изречена. У том смислу могло би се речи да је он Андрић у српском беседништву. У својим беседама он често наводи примере уз живота али и примере из светске литературе што у доброј мери открива његову ученост и ерудицију. Његова беседа Сажаљење из књиге Тихи глас прави је антологијски пример проповеди.

Епископ Варнава Настић (1914 – 1979) рођен је у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе) . По завршетку другог разреда основне школе заједно са родитељима дошао је у Сарајево где је завршио основну школу и гимнзију. Богословски факултет у Београду уписао благословом владике Николаја. Варнава (световно име Војислав) био је одличан студент,одлично је свирао и говори три страна језика. У току службовања дошао је у сукоб са ондашњим комунистичким властима што га је на крају одвело у петогодишње робијање у затворима у Сарајеву, Стоцу, Зеници, Сремској Митровици и дванаест година у кућном притвору у манастирима Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Као хвостански епископ због болести пензионисан. Свој овоземаљски живот завршио је у манастиру Беочин. Одлуком Светог архијерејског сабора 2004. његово име је

146 Према антологији у Царству благе речи Оливера Б. Ињца, Ниш, 2002, стр. 256.

233

унето у Диптих Светих, а његов спомен се обележава сваке године 12.новембра.

Варнава Настић је као беседник посезао за тешким и горким темама. И он је као епископ Хризостом био присталица кратке, јасне и убојите беседе. Чак и онда кад је говорио на високом месту и пред ученим скупом, он се трудио да буде разумљив и јасан и за оног најнеобразованијег човека. Његова беседа, међутим, никад није била лишена дубине . Једна од најлепших његових беседа је она коју је изговорио приликом хиротонисања на Преображењу 1847. године. Сам наслов те беседе Радосно пењање на Голготу, на свој начин открива беседничку поетику овог епископа великомученика.

Вршњак и школски друг епископа Варнаве др Лазар Милин протопрезвитер - стврофор (1914 – 2002) такође је значајно допринео обнови српског беседништва. Лазар Милин је дипломирао на Богословском факултету у Београду 1937. а докторирао је 1952. године. Био је проповедник у цркви Ружици на Калемегдану и у многим нашим црквама широм Европе.147 Као високи интелектуалац и полиглота био је представник српске цркве на екуменским конгресима у Упсали, Женеви и Петрограду као и на Другом ватиканском концилу у Риму 1965. године. Његово најзначајније научно дело је књига из апологетике Научно оправдање религије I –VI .Своје расправе, чланке и беседе објављивао је у

147 Др Лазар Милин је проповедао у Минхену, Хамбургу, хајделбергу, Хесену, Химелстиру, Дизелдорфу, Паризу, Њујорку, Упсали и другим местима.

234

црквеној периодици. Од најзначајнијих његових беседа издвојили бисмо три : Видљиво јављање невидљивог бога одржана 1952. године, Потреба религије и наличје атеизма, одржана у Саборној цркви у Београду 1955. године и Јављање и дејство Свете Тројице у свету, одржана 1970.године. У беседама др Лазара Милина јасно се уочавају настојања да се беседи приступи са академске, професорске стране. Његове беседе зато на моменте попримају предавачки дискурс а беседник посеже за научним, односно апалогетским доказима. Др Лазар Милин је жаром библијских проповедника, мисионара и апостола доказивао, упоређивао, премеравао и најпосле изводио закључке и убеђивао.

Два српска епископа Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић дали су особити печат српском духовном беседништву. И они припадају групи образованих теолога и научника.

Атанасије Јевтић је рођен 1938. године у селу Брдарица код Шапца. Богословију је завршио у Београду а потом је уписао и Богословски факултет. Замонашио се 1960. године, а 1964. године отишао на Теолошку академију на Халки (Турска) а потом на Теолошки факултет у Атини . На атинском факултету одбранио је докторску тезу из догматике Ексиологија Апостола Павла по Светом Јовану Златоустом. Године 1968. своје усавршавање је наставио у Паризу на Институту „Светог Сергија“. На истом институту, након једне године,постаје професор и предаје Увод у богословље и Патрологију са Аскетиком и Историју цркве византијског периода. Од 1972. је професор на Богословском факултету у Београду. Од 1978. године

235

је редовни професор Патрологије.Од 1989. био је епископ банатски, а годину дана касније епископ захумско-хрецеговачки и први ректор новоформиране духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу.

Из преобимне библиографије Атанасија Јевтића можемо издвојити Патрологију, потом зборнике чланака и студија, Бог се јави у телу, Духовност Православља, Живо предање у цркви, Загрљај светова, На путевима отаца I и II, Трагање за Христом, Философија и теологија. Епископ Атанасије објавио је и многе преводе са старохебрејског и старогрчког језика. За нас посебно могу бити интересантан превод Дела апостолских ученика, Празничне беседе Св. Григорија Богослова и Беседе Св.Јована Дамаскина.

Атанасије Јевтић се разликује од свих досадашњих беседника обнове. Он је присталица беседе ex tempore које нагињу колоквијалном, разговорном стилу. Атанасије Јевитић се користи обичним народним језиком а на моменте користи и речи које нису уобичајене за овакав тип беседа. Он не воли еуфемизме па често у његовим беседама (говорима) срећемо речи попут „слинавци“,“разбуцан“, „ишчашен“ итд. Није редак случај да из нарације и дескрипције прелази у дијалог или монолог, а врло често је умео да прави и дуга дигресивна искорачења. Но, без обзира на све мане његовог говорења, епископ Атанасије је увек био радо слушан, вероватно због тога што су његове беседе биле јасне, оштре и без празнословних реторичких украса и црквене етикеције. Такође би се

236

могло рећи да су оне одавале човека великог животног и богословског искуства и у крајњем, веома образованог човека. Епископ Атанасије је такође врло смело, отворено и из свог угла, говорио о компликованим националним, историјским и политичким темама. Он је, дакле, говорио о ономе о чему нико из црквених кругова није умео или није смео говорити.

Амфилофије Раодовић рођен је у Барама Радовића ( Морача) 1938. године. Богословски факултет у Београду уписао је 1958. постдипломске студије учио је у Риму и Берну. Докторирао је у Атини темом Тајна Свете Тројице по учењу светог Григорија Паламе. Годину дана је провео на Светој Гори а потом је предавао на православном институту „Свети Сергије“ у Паризу. По повратку у Србији биран је за декана Богословског факултета а 1985. године за епископа банатског,а 1991. за митрополита црногорско-приморског. У најзначајнија дела митрополита Амфилохија можемо убројити Основи православног васпитања, Нема лепше вере од хришнскећа (са владиком Данилом Крстићем), Духовни смисао изградње храма Светог Саве, Враћање душе у чистоту, Тумачење Старог завета кроз векове, У јагњетује спас (песме) итд.

Митрополит Амфилохије се као беседник и проповедник вратио незаобилазном узору Николају Велимировићу. Његове беседе и проповеди претендују да тумаче велике истине и да о њима казују високим стилом и бираним речима. У томе он сједињује две преопзнатљиве нити : ону која долази из Библије и црквеноотачке литературе и друге која

237

долази из народне књижевности( народне мудрости). Не можемо заборавити ни оно што је млади Ристо Радовић из детињства понео из родне Мораче, а то је древно искуство народног говора на славама, свадбама, сахранама и другим приликама. Све то се то је на најбољи начин уткано у његову беседу и проповед. Нажалост, и он је, као и његов генерацијски друг Атанасије Јевтић, чешће морао говорити о народном страдању, народним свађама и споровима но о захтевним проповедничким темама. Као што је некад Његош морао пресуђивати спорове о испаши црмничких говеда, тако је и митрополит црногорски морао мирити разједињену и од цркве отуђену браћу.

Седморица црквених великодостојника и теолога Николај Велимировић, Атанасије Јевтић, Хризостом Војиновић, Варнава Настић, Лазара Милин, Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић истински су обновитељи српског беседништва. Разуме се, та обнова није значила порицање византијске и светосавске традиције већ креативну надградњу коју су започели Николај и Јустин. Модернизација је,очигледно ишла у различитим смеровима,од оних усмерених ка науци и аплогетици до оних који су водили ка народној књижевности и народном језику. У једном мањем обиму на духовно беседнитво је утицала и савремена књижевност и филозофија, али и савремени политички говор. У крајњем, не може се порећи ни све видљивији утицај медија. Строга правила о мисаонологичкој организацији и композицији беседе у овом периоду су у многоме релативизована па чак и занемарена.

238

Беседа и проповед је такође видљиво краћа али ефектнија.

239

240

САВРЕМЕНО БЕСЕДНИШТВО

Интересовање за беседничку теорију, праксу и педагогију код нас озбиљније започиње тек осамдесетих година прошлог века. Ако би се тачне године, без ограда, могле одређивати, онда би се могло рећи да је то година 1975. када је објаљено прво издање Реторике проф. Сретена Петровића. До тог доба , о томе смо већ говорили, реторика није била дисциплина којом су се озбиљније бавили неки научни кругови. У другом издању Реторике (1995) професор Петровић је записао: „После увођења вишепартијског система, када је започет веома жив политички дијалог и процес афирмације политичког плурализма, створене су, какве-такве претпоставке за почетак ширих демократских кретања. У таквој околности, са мисаоном поливалентношћу у друштву, и јавна реч је почела да се мери и оцењује не само по снази аргумената и валидности политичког програма већ и снагом и лепотом изговорене форме. На крају, после оживљавања занимања за реторику и стилистику као наставних предмета на Универзитету, на учитељским, драмским и правним факултетима, односно на Универзитету војске ( хомелитика се већ традиционално изучава на Богословском факултету), одлучио сам, због

241

нараслих потреба,а и према наговору и савету колега и пријатеља, да приредим ново издање Реторике“.148

Иако се дотле реториком као научном дисциплином и реторичком педагогијом мало ко бавио, реторикчка пракса је у неким круговима итекако постојала.149 Већ шездесетих година после рата, постепеним пуцањем партијских комитетских стега и цензуре у неким центрима , на трибинама и кружоцима могли су се чути сјајни говори који су таласали тадашњу учмалу јавност. Таква места била су трибина Удружења књижевника Србије у тада чувеној Француској 7, трибине у Студентском културном центру и Студентском граду као и трибине у Дому омладине. Нјачешћа гласила која су преносила ове наступе биле су Књижевне новине и Студент, и Видици а нешто касније и Омладинске новине. Места живе студентске и омладинске речи биле су трибине на Филозофском, Филолошком и Правном факултету у Београду. Са особитом пажњом тадашња јавност и политичари мерили су оно што је речено у Француској 7. После неких иступања одржавале су се бурне политичке дебате што ће рећи да је политика с великом пажњом (и полицијским

148 Сретен Петровић, Предговор другом издању Реторике, Београд, 1995149 Проф. Обрад Станојевић и Сима Аврамовић у својој књизи Ars retorika, вештина беседништва, Београд, 2002, говоре о стагнацији реторике у Британији и САД. „Објављиван је је крај, не само класичне реторике, већ реторике уопште. Тако једна расправа из 1975. године носи наслов : О крају реторике, класичне и савремене Halloran, M.,On the End of Rhetoric, classical and Modern, College English, 1975, 621- 631.

242

надгледањем) пазила шта се тамо говорило. На трибини Удржења књижевника често су говорили дисиденти или људи који су истину и правду стављали испред политике. Међу значајним говорницима ове трибине ваља убројити Добрицу Ћосића, Борислава Михајловића Михиза, Борислава Пекића, Драгослава Михаиловића, Вука Драшковића, Рашка Димитријевића, Николу Милошевића, али многе друге који су се касније приклонили прорежимским и недемократским политичким опцијама.

Ватрени омладински политички говори могли су се чути за време и после студентских демонстрација 1968. али и 1970. која је била нека врста наставка револуционарне шездесет осме. Добар део тих говора објављен је у листу Студент и гласилима студената Филозофског и Филолошког факултета где је и било језгро побуне. У њима се осуђивала тзв. црвена буржоазија, али се од Партије и Тита још увек тражила помоћ за превазилажење настале ситуације.

Ехо тих наступа преливао се и на тадашњу Академију наука па су се и тамо на седницама неких одбора могли чути добри и актуелни говори који су у сличној мери утицали на политички живот.

Сем ретких интелектуалаца и универзитетских професора, сви они који су били у прилици да говоре у то време нису имали у виду (а углавном нису ни знали) правила класичне реторике. Говорило се више ослањањем на сопствену интуицију, савремене узоре, а понегде су се извесна знања и искуства преливала путем медија и посредовањем оних који су

243

страну литературу могли читати из интересовања. Много већа знања била су у оптицају из савремене филозофије, права и уметности. Реторика је исувише дуго била омражена „дама“ да би се у то време неко њоме бавио. Често се и сама реч реторичан и реторично узимао у пејоративном значењу.

Шездесетих година телевизија је све више освајала медијски простор па се говорење са трибина, позорница и тргова селило на мале екране а то је подразумевало и нека нова реторичка знања. Говорење на радију у то време је већ било добро позната ствар. Говорник на радију је могао да чита свој говор, али је знао да микрофон региструје пропратне шумове као што су превртање листова, вађење марамице, куцкање о сто итд. Говорник се на радију није могао понашати као у сали, на отвореном простору, а и читање је морао прилагодити избегавајући читајућу дикцију. Он такође није имао провратну информацију, говорио је виртуелној публици са којојм није имао контакта, а публика није могла видети његову мимику и гестикулацију. Телевизија је у том смислу била још ригиднија јер је говорник морао пазити и на свој изглед и понашање пред камером. На телевизији се бар све двоструко више видело. Свака несмотреност и несигурност тамо је била много уочљивија.

Класична жанровска подела је добила своје радијске и телевизијске принове. Професор Петровић у свој Реторици наводи да се савремени жанрови у овим медијима могу поделити на три групе: монолошки, дијалошки и сложени. „ монолошки жанрови се диференцирају у следеће основне

244

категорије: I. Вест (флеш, стандардна, проширена), II. Извештај (приказ, информација, рапорт), III. oсврт (белешка ,запис, рецензија, некролог), IV. Коментар (чланак, критика), V. Есеј (фељтон, путопис). Исто тако дијалошки се жанрови могу поделити на I. интевју: новинарски, радијски, телевизијски, затим, II .разговор, кога неки теоретичари новинарства сматрају посебном врстом интервјуа и III. Полемику“. 150

Загребачки професор Иво Шкарић 151савремене говорне врсте групише у три целине:

1. разговори,2. кратки монолози,3. говори,4. посебне говорне врсте.По његовој теорији у главне врсте разговора

спадају: службени разговор, анкета, интервју, дебата, разговор на тему, набацивање идеја (вихор мозгова енг. brein storming) Главне врсте кратких монолога су : Уводна реч, изјава, вест, дискусија, коментар и извештај. У навођењу врста говора он се ослања на традиционалну античку поделу (похвално, политичко, судско), а у посебне говорне врсте сврстава: водитељство, најаву-обавест, превођење, пренос, приповедање (у новинарству репортаже и рецитовање.

150 Исто, стр. 337.

151 Иво Шкарић, Темељци сувременога говорништва, друго издање, Школска књига, Загреб, 2003.

245

Приватајући новине које су се у реторици на Западу усталиле и код нас су у теоријама беседништва прихваћене чињенице да су данашњи говори краћи , занимљивији, да савремено беседништво мање утиче на емоције, а више на разум; стил је опуштенији и непосреднији. Правила о композицији данас важе само у општим назнакама: увод, излагање суштине и закључак. Савремени беседник жели да његов говор наличи беседи ex tempore па се зато и мање времерна троши за припремање беседе. „У целини гледано, класична реторика, са својим строгим правилима, данас делује помало извештачено. Док је ранија уметност беседништва представљала обиман кодекс строгих правила, сада је то скуп општих начела, збирка савета о томе шта је добро, а шта лоше у беседништву. Ранији приручници су често у детаље описивали гестове које ретор треба да употреби“.152

Новинарски и реторичи жанрови су се у ово време помало хаотично почели укрштати и преплитати, у исто време новинарство је са књижевним жанровима постојано држало везу. Осамдесетих година под утицајем западних тенденција беседништво улази и у област представљања делатности, рекламе и маркетинга (Business Speaking и Public Speaking ). Утилитарност и практичности у беседништву коју је још 1912. промовисао Американац Дејл Карнеги, сиромашни фармер, који је остварио тзв. амерички сан (оних

152 О. Станојевић, С. Аврамовић, исто, стр.136 – 137.

246

фамозних милион долара ), полако је хватала корен на истоку па и код нас. Реч беседа већ је у то време почела помало архаично звучати. Оно што се говорило у то време и подводило под област реторике по ранијим критеријумима могло је бити све друго сем беседа. Кратки говори на нивоу досетке или анегдоте добили су у реторици право грађанства не својом формом већ суштином. Дакле, ако је такав кратак говор нешто доказивао и побуђивао нечије интерсовање, ако је производио акцију, у његовој основи је био силогизам или ентимем па је он као такав већ био беседа у зачетку. На скраћивање говора вероватно је утицала америчка школа инстант реторике, а њено правило је почивало на тријади: пример – поента – аргументи. То практично значило да је у уводу требало поћи од неке пословице или анегдоте, из којих се извлачила поента, а потом се настављало ваљаном аргументацијом.

Инсистирање Шама Перелмана, француског теоретичара из шездесетих година на прилогађавању аудиторијуму у циљу побољшања ефикасности говора уклапао се у тенденције преобликовања старих реторичких правила.153 Разумљиво је да су сва та померања посредно и непосредно утицала на промене у српском беседништву. Најбољи пример за такву врсту промена налазимо у једној беседи професора Милоша Ђурића која је постала опште

153 Chaim Perelman, La Nuvelle rhetorique. Traite de l arдumentation, Pаris, 1958, str. 34.

247

место свих српских антологија беседништва.154 Ту најкраћу беседу, како се често називала изговорио је 1961. године професор Милош Ђурић 155

(1892 – 1967), човек који је иначе био познат по својој мудрости и речитости. Ову беседу прати једно обавезно појашњење које , између осталог, указује на тренутак разграничења између тзв. рефератске и нове

154 Најбољи показатељ појачаног интересовања за беседништво шездесетих година прошлог века и првој деценији XXI свакако је и појава бројних антологија беседништва. Већ 1954. године у више издања појавила се књига Беседе (избор из светског и српског беседништва) М. Ђурића и сарадника, потом слична књига З. Сарамандића (избор из светског и српског беседништва), Београд, 1993, више издања.

Прву антологију српског беседништва аутора М. Ђорђевића ( нека ми читалац опрости за нескромност) објавила је београдска Просвета, 1998.године у четири издања под насловом Најлепше српске беседе Допуњено издање исте књиге под насловом Беседе знаменитих Срба објавио је београдски издавач Театар За 2005. године (Године 2000. антологију је плагирао Д. Јокановић, издавач Граматик из Подгорице Наслов: Најлепше беседе српскога језика. Јокановић је буквално преузимао моје наслове и коментаре, додавши неки нови пример да плагирање неби било буквално.)

Године 1999. изашла је из штампе антологија светског и српског беседништва М. Дешића И камен би речима подигао.

Ваља споменути и антологије посебних жанрова: Ч, Вајдић, Избор из војничког беседништва, Београд, 1996, О. Ињац, У царству благе речи духовно беседништво кроз векове, Ниш, 2000, Р. Штурановић, Ријечи опроштаја, Београд, 1997., Д. А. Милић , Политичка беседа модерне Србије, Београд, 2004.

Крајем века појавиле су се и другачији избори и антлоогије: Д. Милић, Ј. Митић, У име правде – избор из судских беседа Вељка Губерине, Београд, 2000, Ј. Поповић, Празничне беседе, Београд, 1998, М. Костић, Ратни говори Милана Недића, без године изд., Калезић, Перишић, Батиница,

248

реторике. Наводимо целу беседу са пропратним текстом.

Када је 1961. године , у време велике кризе и беспарице Народно позориште у Крагујевцу било пред затварањем, после маратонске расправе праћене бројним рефератима, (подвукао М. Ђ) академик Милош Ђурић одржао је веома кратку беседу, после које се више нико није усудио да спомене затварање Позоришта. Ево у целости те беседе:

Када би у старој Атини неко начинио мањи деликт, забрањивали су му да три месеца свира у дипле. Ако би пак, направио већи бранили су му да посећује позориште шест месеци. Питам ја овај аудиторијум, шта су Крагујевчани скривили боговима да их лишите позоришта.

Ова беседа Милоша Ђурића преставља не само пример раскида са социјалистичком рефератском и празнословном реториком, већ и раскид са класичном реториком уопште. Овај кратки

Беседе добитника Нобелове награде за књижевност, Београд, 2001. М. Ђорђевић, Најлепше беседе владике Николаја, Београд, 2002. (три издања), Беседе у Багдали, Крушевац, 1999. Сопствене књиге беседа објавио је патријарх Павле и песник Матија Бећковић.

155 Милош Ђурић био је класични филолог, писац и преводилац, професор на Филозофском факултерту у Београду, уредник часописа Жива антика. Најзначајнија дела: Историја хеленске књижевности, Историја хеленске етике. Превео је Хомерову Илијаду и Одисеју као и низ дела античких филозофа и писаца ( Платон, Аристотел, Есхил, Софокле, Плутарх ). Би је члан САНУ.

249

монолог представља само назнаку модерног говора који се заснива на моделу пример – поента – аргументи. Он истина има примере којим говорник упоређује античко време и савремени тренутак, али се у примерима садржи и поента. Улогу аргумената заменило је једно снажно реторичко питање које сугерише одговор. Дакле, ево примера да савремена реторика не почива на тврдо постављеним правилима. Година настанка ове беседе управо се поклапа са годинама оживљавања интересовања за беседништво.

Те исте 1961. године Иво Андрић (1892 – 1975) великан тадашње југословенске књижевности на додели Нобелове награде за књижевност огласио се беседом која је, у духу његове поетике и његовог стила, казивала о причи и причању. Доказани мајстор приповедачког компоновања је овом приликом у беседи показао своју пословичну савршеност. Као вешт говорник он је своје излагање започео постављањем једне централне тезе која ће се као Аријаднина нит провлачити до самог краја беседе: „ на хиљаду разних језика из века у век испреда се прича о судбини човековој коју без краја и конца причају људи људима“. Кроз пет теза и завршнице, поенте, Андрић је причао о причи која је човекова утеха, путоказ, тумач смисла историје, простор приповедачевог преласка из садашњости у прошлост, поредба прошлог и садашњег, средство опстајања човечног у човеку. Он је потом говорио о човековој судбини као живом ткању приче, о настајању приче, о историјском роману итд. Поента приче је јасно уочава: „Јер приповедач и његово дело не служе

250

ничем (...) ако на један или други начин не служе човеку и човечноисти“. Андрићево фино есејистичко промишљање у овој беседи надграђује неке идеје из његовог Разговора с Гојом будући да се и тамо разматра проблем стварања и стваралачког чина. За бајке (приче) каже да је у њима права историја човечанства. Андрића беседника, најзад, не можемо битно оделити од Андрића писца. Он се и овде показује као присталица свршенства једноставности.

Занимљиво је још напоменути да Андрићева пригодна беседа на додели награде има везе и са деловима његових записа Знакови поред пута. На десетак начина он тамо варира тему о причи и причању. Такође је значајно приметити да су поједини записи у Знаковима поред пута праве мале беседе које по својој мудрости и савршенству представљају праве драгуље. 156

О Андрићу као беседнику може се говорити и из једног другог угла: он је много пута говорио у својству југословенског дипломате, као посланик у

156 Многе су и велике опасности које нас вребају кад почнемо да старимо; све теже им се одупиремо, а неке од њих и не примећујемо. На жалост! Једна од њих је: потреба за говором и причањем (подвукао М.Ђ) Слушајући друге изгледа нам да свака десета реч коју чујемо има везе са неким нашим мислима и осећањима. Стога, уместо да пажљиво слушамо свога сабеседника и да настојимо да његовим речима нађемо дубљи смисо и право значење, ми волимо да прекидамо његов говор и да сами почињемо да причамо. А то значи да са што више речи што мање казујемо. И још нам тај говор, како која година, бива све слађи и милији. Уместо да сакупљамо туђа зрна, ми расипамо сопствену плеву. Невоља и брука.

251

Народној скупштини, на конгресима Удружења књижевника Југославије итд. Највећи број тих говора не излазе из стандарда говора таквог типа па се њима нећемо бавити.

Милош Црњански ( 1893 – 1977) вршњак Андрићев, такође писац широких интересовања и дипломата говорио је у различитим приликама, и као књижевник, политичар и дипломата. Но, Црњански је био превасходно писац коме је реторичка правила доживљавао као ограничење и стегу.

По повратку из изгнанства, 1970. године Црњански се укључио у расправу Удружења књижевника Србије о социјалном положају писаца. У свом подужем говору он је покушао да сагледа проблематику социјалног статуса млађих писаца. Његова беседа одаје интелектуалца широких видика ,али и човека склоног честим дигресијама. Очигледно реч је о неприпремљеном говору који је стилски недотеран што је у супротности са његовом прозном реченицом. Додуше критичари су понекад и у прози замерали Црњанском за неке стилске и језичке омашке. Ако овај Црњансков говор има неке вредности, онда је то свакако занимљивост и луцидност у промишљању.

Ако неке делове дневничке и путописне прозе Милоша Црњанског условно прихватимо као говорничке, онда се може добити нешто другачија слика. Тамо нам Црњански наличи Андрићу из Знакова поред пута или Разговору с Гојом.

Добрица Ћосић (1921) књижевник и политичар, члан Српске академије наука и уметности, од јуна 1992. до јуна 1993. председник

252

Савезне Републике Југославије важи за даровитог и речитог говорника. За разлику од многих својих савременика Ћосић је јавни говор користио као средство политичке борбе, за исказивање својих идеолошких и националних ставова. Због својих политичких иступања која нису била у складу са званичном политиком Јосипа Броза Тита и касније Слободана Милошевића и његових коалиционих партнера, политички је прогањан и забрањиван. Један део јавности сумњичио га је за прећуткивање комунистичких злочина а посебно за оснивање политичког затвора Голи Оток. Не упуштајући се у историјско премеравање његових заслуга, овде желимо истаћи да је реч о аутентичном говорнику који је снагом речи утицао на мењање извесних политичких стереотипа у Србији. Иако потврђени романсијер, Ћосић се огледао и у полемици, расправи и есеју. Његова књига Стварно и могуће ( „Отокар Кершовани“, Ријека, 1982.) изазвала је праву буру у ондашњем политичком животу Србије.

На трибинама, књижевним вечерима, Академијиним скуповима Ћосић је својим говорима изазивао опречна тумачења па су га једни сматрали опасним српским националистом, а други родољубом и оцем нације. За поједине кругове посебно су јеретички звучали његови говори о Косову и о положају српског народа на Косову и Метохији. Један од таквих говора је онај који је одржан на књижевној вечери Удружења књижевника Србије О

253

Косову – за Косово, одржане 13. маја 1987. године. 157

Ћосићеве речи о Косову, нажалост, биле су пророчанске. Постављајући питања тадашњој комунистичкој власти Ћосић је своју беседу организовао на принципу лајтмотивског понављања реторских питања КАКО и ЗАШТО. У својим питањима он је указивао на невероватне политичке нонсенсе на којима је почивала политика Јосипа Броза. Наводимо само два таква питања: Како је могуће да у једној европској држави при крају двадесетог века, у држави која се прогласила социјалистичком, једна националност која по међународном праву има положај националне мањине, у миру прогања са његове матичне територије већински народ у тој држави и за своју матичну државу Албанију осваја српску и југословенску територију?(...)

Како је могуће да се бирократски беговат у Приштини и албанска агресија на српску и југословенску територију финансира из југословенског буџета и Фонда за неразвијене и још обилатије помасже економским и финансијским средствима тзв. уже Србије?

Неколико текстова о Косову и Метохији налазе се и у књизи Шта је стварно рекао Добрица Ћосић .158

157 Овај говор најчешће је објављиван под насловом Косово – слом једне идеологије и поретка.

158 Шта је стварно рекао Добрица Ћосић, изабрао и приредио Милан Николић, Београд, 1995.

254

Ране Ћосићеве беседе још увек су чврсто стајале на позицији филозофије социјализма а против масовне културе потрошачке цивилизације америчког типа. У беседи одржаној 3. децембра 1969. године у Сали хероја Филолошког факултета у Београду посвећеној култури у социјализму Ћосић је рекао да још увек верује у смисленост социјалистичке револуције и људске понуде, у могућност њене хуманистичке осмишљености. У каснијим говорима све више се осећа његова сумња у идеале за које се борила његова генерација. Такав је онај говор из 1988. који се у различитим издањима насловљавао као беседа На крају „срећне будућности“ .Сасвим резигнирано Ћосић је закључио своју анализу и овај говор: „Тако некако неславно и тужно, која је ношена великим идеалима и трагичним заблудама, са „историјске позорнице“ силази једна снажна генерација која је ношена великим идеалима и трагичним заблудама, желела да створи ново друштво“.

Од Ћосићевих политичких и пригодних беседа у основи се не разликује његова приступна академска беседа коју је одржао 29. марта 1978. године. Насловљена као Књижевност и историја данас она разматра вечно инспиративну релацију књижевност и историја. Откривајући основе своје романсијерске поетике, Ћосић је овом беседом разматрао преломне тренутке српске историје и њену поетску транспозицију у историјском роману. Српске заблуде које он увиђа могуће је кориговати стварањем. У завршници беседе је речено: Битке изгубљене у духу морају се за будућност у духу и добити стварањеm.

255

Ћосић је беседник широких замаха. Он никад није говорио о такозваним малим темама – привлачиле су га велике теме и велике истина баш онако како га је привукао Први светски рат да о њему напише дело које, неки кажу, може бити српски Рат и мир.

Професор Михаило Ђурић (1925) придружио се српском дисидентском „кружоку“ 1971. године кад се на трибини Правног факултета у Београду огласио говором о Уставним амандманима.159 Његов говор изазвао је снажну реакцију тадашњих владајућих кругова па је убрзо осуђен на две године затвора.. После жалбе казна му је ублажена на девет месеци. Због тог свог иступања изгубио је и место професора. Тек 1990. професор Ђурић је новом одлуком Наставно-научног већа враћен на факултет.

За оно време говор професора Ђурића био је веома смео јер је као усамљени појединац смогао снаге да проговори о уставним амандманима који су били увод у крваво растакање државе. У исто време Срби су били највећа жртва и колатерална штета те одлуке и свеукупне политике тадашњег Савеза комуниста. У Савезној скупштини за предлог амандмана гласали су сви српски посланици изузимајући народног хероја Раденка Мандића.

Три деценије пре пропасти југословенске државе и пораза југословенске идеје професор Ђурић је све видео као на филму: „Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само

159 Уставни амандмани су претходили Уставу из 1974. Овим је српски народ доведен у степен вазалске подређености у бившој Југославији

256

географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи“. (...) Српски народ је одувек био много више заинтересован за Југославију него било који други народ у њој. На жалост, најчешће на своју штету. То данас треба гласно рећи. Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио лондонски пакт који му је нудио могућност стварања велике Србије, баш као што је и после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен“.

Ове смеле и истините речи биле су само један део Ђурићеве беседе, али и само тај део откривао је интелектуалца широких видика, правника, филозофа и родољуба. Због тих речи проглашен је опасним српским националистом.

Беседа о уставним амандманима је наизглед обичан говор, без много реторичких обрта и фигура, али је то говор дубоко мислећег интелектуалца који је своју улогу професора и беседника ставио у службу свог народа коме је идеологија везала и руке и очи. То је онај не тако редак случај кад је само једна беседа довољна да надмаши све оно што је неко говорио у току свог целог радног века.

257

Међу форензичарима адвокат Вељко Губерина (1925) био је незаобилазно име читавог послератног периода. 160 Овај Србин из Хрватске имао је веома тежак живот; у страху од усташа пребегао је у Србију. Гимназију је завршио у Јагодини а потом је крајем 1944. године мобилисан. Годину дана касније преселио се за Београд када је и ухапшен због тобожње непријатељске пропаганде и ангажовања у Гроловој демократској омладини. Осуђен је на скоро две године затвора. По издржавању казне није могао да упише Правни факултет у Београду. Права је завршио 1951. године у Љубљани а адвокатски испит положио је у Скопљу. Као адвокат посебно се истакао заступајући најтеже случајеве тзв. крвне деликте. У својој адвокатској пракси успео је да укине 34 смртне казне а његови најпознатији случајеви били су: „Воз бр. 116“, „Точиловац“, „Деспотов“, „Убиство због фиће“, „Гутић“, „Један дан живота“, “Убиство турског амбасадора“, „Хртковци“ итд. Губерина није био само адвокат, огромну енергију и сопствени ауторитет немилице је трошио бранећи права Срба у разним европским форумима, код дипломатских представника и значајних и утицајних појединаца. Тај добар део његове епистолографије и чланака увек је био нека врста говора или нека врста одбране. Његови најзначајнији публицитички радови су : Бранио сам,

160 Поред Губерине по својим одбранама били су на гласу Никола Ђоновић, Саво Стругар, др Драгић Јоксимовић, Никола Војводић, Фила Филота, Ђура Мијатовић, Слободан Суботић, Драгутин Тасић, Вељко Ковачевић, Тома Фила и други.

258

I-IV, То сам рекао, Историја југословенске адвокатуре, Путевима правде , Сведок историје, Реаговања итд.

Углед и славу Губерина је стекао као адвокат чије је одбране красила висока, аналитика, строга логика , добар стил али пре свега његова беседничка убедљивост и сугестивност и динамичност. Славица Граховац га назива „краљем суднице“ који је ушао у легенду југословенске адвокатуре.161 Колико је био занимљив и вешт адвокат сведочи чињеница да је само поводом случаја „Воза број 116“ у то време у новинама било око 274. извештаја .162

У периоду од 1991. до 1992. политички се ангажовао на обнављању Народне радикалне странке.

Међу савременим српским писцима као добри беседници сматрају се и Стеван Раичковић, Милорад Павић и Љубомир Симовић. Стеван Раичковић (1928) врстан песник и приповедач огледао се у пригодном беседништву, а посебну пажњу заслужује и његова приступна академска беседа. Раичковић је у редове САНУ ступио 25. маја 1992. године и том приликом је одржао помало необичну приступну беседу. Као песник по вокацији он је говорио о поезији и о књигама које су пресудно утицале на формирање његове поетике. Та кључна књига за њега био је роман Томаса Вулфа Погледај дом свој, анђеле. Истичући важност аутобиографског у књижевности он је навео и Вулфову тврдњу да су „сва озбиљна

161 Славица Граховац, Предговор књизи Реаговања, Књига, Београд, 1997.162 Исто, стр. 4.

259

књижевна дела аутобиографска“. На крају беседе прочитао је своју песму Разговор с иловачом и у томе се огледала та необичност његове беседе. Раичковићеву беседу краси добар стил, осећање мере и добар речник.

Пажњу заслужује и његова беседа приликом додељивања Његошеве награде коју је одржао на Цетињу 14. маја 1994.

Ако се пажљиво чита проза Милорада Павића (1929) онда ћемо у монолозима многих његових јунака наћи рефлексе реторског. Разуме се да у Павићевој прози не желимо тражити реторске жанрове већ напросто успоставити везу са његовим професионалним бављењем реториком.. Дакле, ако говоримо о доприносу Милорада Павића савременом реторском изразу , онда ћемо пре свега имамо у виду његов професорски рад, потом књижевни и најзад, онај , практични, беседнички. За разлику од свих наших савремених беседника, Павић је човек који о реторици и беседништву несумњиво знао највише. Као професор он је у беседу уносио ерудицију, као талентован писац литерарност, а као беседник елоквенцију, стога његова беседа многоструко сложена и богата. Може се рећи да она често представља креативни спој класичног и модерног.

Као угледан писац и професор Павић је за собом оставио много пригодних говора, још више професорских предавања, ипак, као репрезент његовог реторског стила може нам послужити његова приступна академска беседа коју је одржао 12. маја 1992. године у Српској академији наука и уметности. Том приликом он је говорио о почетку и крају

260

романа, светској политици, о цензури. Штампа која је својевремено објавила делове ове беседе често је у наслову извлачила ону Павићеву занимљиву изјаву „Ја сам Византинац“. То је заправо био одговор на питање неког страног новинара који га је својевремено питао да ли је марксиста. Тај део интервјуа новинар није објавио па Павић у беседи закључује да је бити Византинац горе него бити марксиста. По његовом мишљењу то брисање једног битног дела његове изјаве је и најбољи доказ новог живота цензуре.

У овој беседи он говорио и о својим литерарним узорима међу којима наводи и велике хришћанске беседнике Златоустог, Василија Великог, Григорија Богослова и Венцловића. Значајно место у беседи има и његова порука којом он индиректно позива светске моћнике и глобалисте да се приклоне миру : „Надам се да ће разум победити оружје, мада као историчар знам да се то никада није десило“. Завршница беседе је павићевски необична . Он је рекао: „ Моје књиге овде и у иностранству имају више читалаца но што било која држава у свету данас има војника. А има писаца који имају данас у свету и више од тога броја. С тим мислима можда би требало да се окренемо ономе прекосутра“.

Много пута, у различитим приликама Љубомир Симовић (1935) се показао као врстан беседник. Иако познатији као песник, драмски писац, есејиста и романсијер, Симовић је и у својим говорима био на линији својих поетичких начела. Националне, историјске теме, народно стваралаштво, религија и митологија преливају се из његове поезије

261

у беседу ненаметљиво и неприметно. Несумњиво да је Симовић песник много пута помагао Симовићу бесднику. Својом лепотом из његовог беседничког опуса издвајају се две беседе: беседа Слово о позоришту изговорена 13. октобра 1986. године на промоцији монографије о Ужичком позоришту и друга са насловом Молимо се да прогледамо изговорена приликом уручивања Жичке хрисовуље 20. августа 1995. године. Беседа о позоришту открива талентованог писца и беседника који је у том пригодном и свечаном тренутку умео да пронађе праве речи и прави угао посматрања. Беседа Молимо се да прогледамо самим местом где је изговорена, у Жичи и самим даном, Преображење господње, представљала је изазов за говорника. У њој је Симовић умом мудраца промишљао о великим и горким српским заблудама и истинама. У уводу беседе тако читамо: „Што је више заштитника све је више незаштићених. Јер, обраћања тим заштитницима никоме не доноси никаквог добра, остаје нам да се опет, као у давна времена, обратимо машим Свецима „.

Његова критика није упућена само светским моћницима већ и сопственом народу: „Ми смо своје лице и своју судбину предали у руке вођа и далековидаца који једва да и на крају виде оно што су морали видети на почетку... и почели смо да се поносимо оним од чега би требало да се лечимо“.

Завршница беседе дата је у облику импровизоване молитве у чему се свакако може видети утицај поезије. Анафорска понављања овој

262

импровизованој молитви обезбедила су кохерентност и еуфоничност:

„Бог да нам помогне да прогледамо и видимо где смо...

Да нам покаже где ћемо стићи и да нам покаже како ћемо завршити...

Да нам помогне да се избавимо из руку трговаца...

Да молимо да нам буде ослонац... и да нам буде крило..“

Код Симовића, као штоћемо видети и код Бећковића, поезија видљиво утиче на говор а широко образовање темељност.

Једна војна беседа, колико скромно речита толико титански херојска , заслужује да се спомене. Реч је о беседи мајора Милана Тепића ( 1957 – 1991). Приликом сецесије Хрватске од бивше Југославије, усред ратних дејстава чији је циљ био уништење и протеривање ЈНА, мајор Милан Тепић се нашао у главном складишту муниције у селу Беденик код Бјеловара. Нашавши се у безизлазној ситуацији, као истински војник, одбио је да се преда а пре тога својим војницима одржао кратак говор. Намера му је била да њих спасе а жртвује себе. Са њим у смрт и легенду отишао је и војник Стојан Мирковић који је из оклопног транспортера штитио одступницу. Наводимо само дирљиву завршницу његовог говора:

Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу од вас да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта.

263

Дакле, не замјерите ми ако сам негдје према неком од вас порјешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. 163

Свакако да нећемо погрешити ако кажемо да је Матија Бећковић (1939) најоригиналнији савремени српски беседник. После дугогодишњег владања социјалистичког рефератског „дрвеног новоговора“, он је својим беседама вратио веру у моћ јавно изговорене речи. Његове беседе су са аудиторијумом брзо и лако успостављале комуникацију а он је био говорник који је слушан од почетка до краја. Сама та чињеница недвосмислено је говорила да је реч о беседнику који поседује неке изванредне квалитете. Ти квалитети су: мудрост, занимљивост, необични углови посматрања, изванредно владање језиком и необична веза са поезијом. Сасвим у духу савремених реторичких захтева, његова беседа је кратка и језгровита. Она у почетку најчешће садржи неку необичну констатацију, анегдоту или досетку на којој се темељи цео мисаони и композицијски склоп. По томе многе Бећковићеве беседе у целости задовољавају савремене реторичке захтеве. У беседи О Душану Радовићу он почиње Андрићем: „ Иво Андрић је некоме поверио како не воли да пише писма, јер му свака лепа реченица треба за прозу“. У беседи О деликту мишљења коју је 1984. године одржао на

163 Беседе, избор из војног беседништва, приредио Чедомир Вајдић, „Војска“, 1996, стр.87.

264

трибини „Француска 7“ започео је Његошем:“ Његош је однекуда знао и записао да пас кад пређе полутар промени боју лавежа“. Беседа о Амфилохију Радовићу започиње слично: „Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му цркве буду поругане, разорене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање“.

Вешто водећи мисао он је знао да се користи бројним стилским средствима а можда најчешће контрастом. Цела беседа Служба светом Сави, на пример, заснована је на поређењима по супротности: највећу богомољу подижу они кад им је вера најтања; пре рата за пола века није подигнута ниједна богомоља, ни најмања, сада се зида највећа; највећи храм подиже нараштај који је подигао најмање храмова итд.

У његовом беседништву као и у поезији све је мудрост, досетка и необично виђење обичних ствари. Он тако за владику Николаја каже да „нико није проповедао више а да је празнословио мање“, за Душка Радовића вели да „нико није био дубљи на плићим местима ...нити смо имали крупније главе на нижим положајима“. Бећковићев лексички фонд је импозантан а у том фонду налази се исто тако импозантан број свежих, неистрошених речи. У беседи о Вуку Караџићу која је одржана на Вуковом сабору у Тршићу 1990. употребљен је велики број таквих речи: мукотрпник, обескућник, сеобар, изгибија, пјесмотвор, хладноумац итд.

265

Бећковић је и наш једини савремени песник који је објавио књигу беседа. 164 Таква појава код Срба спорадично је остала само на пољу духовног беседништва. Више од сто година код нас нико није објављивао књиге беседа. Разуме се, да су и издавачи знали да би такво штиво мало ко читао будући да је беседништво одавно изгубило хоризонт очекивања

„Бећковићева песма својеврсна је беседа, готово бисмо могли рећи и обрнуто – да је свака његова беседа истовремено и песма. Чини се, стога, да бисмо његове беседничке ретке, периоде и параграфе могли разломити у стихове и све то би се веома добро држало“. У приказу Бећковићевих Беседа Тихомир Петровић је записао: „Матију Бећковића издвајају ораторске особине као што су мудрост, знање, стил, дикција, мелодија и гест. Снага погледа, моћ логике и креативна усмереност мишљења, култивисана интелигенција, радозналост, слобода, ставаралачко посматрање, имагинација, елоквенција и однеговане посебнпости иманентне су његовој личности“. 165

У најпознатије беседе Матије Бећковића можемо убројити: Службу светом Сави, О деликту

164 Видети : Матија Бећковић, Беседе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.18. Иван Негришорац, Муке по Матији, Летопис матице српске, јун, 2006, књ. 477, св.6, стр.1120 – 1125.

165 Тихомир Петровић, Умеће говорења, Летопис Матице српске , јун, 2006, књ. 477,св. 6, стр. 1125 – 1130.

266

мишљења, О Душану Радовићу, Идеш ли, роде?, Над Његошевим рукописом, Лист с Црне Горе итд.166

Све досад речено упућује нас на један јединствен закључак: интересовање за јавно изговорену реч код нас, за беседничку теорију и педагогију још увек је на узлазној линији. То није тврдња заснована на неким уопштеним претпоставкама. На то нас упућују радови у штампи и периодици, поједини наслови у издавачким плановима значајних издавача, на то нас упућују и бројна такмичења из беседништва како на средњошколском тако и факултетском нивоу. Реторика као предмет слуша се у правно-биротехничким школама, гимназијама, на правним и учитељским факултетима, војним академијама, на факултетима политичких наука, а као култура говора и нафакултетима драмских уметности итд. Многе политичке партије своје чланство све чешће обучавају за јавно наступање и политички говор. Приметно је све веће обраћање пажње на говор и квалитете говора у медијима . У последње време телевизија ,под утицајем великих европских тв станица, креира емисије у којима појединци имају задатак да се такмиче говорима на задату тему . Такве тв емисије у многоме наличе на беседничка такмичења, судске процесе и скупштинске дебате. У

166 Беседе су насловљаване онако како их је Бећковић насловио или како су их насловљавали приређивачи и уредници.

267

свим тим емисијама обично доминирају најелоквентнији учесници.

У оквиру изучавања историје књижевности, историје права један број аутора се узгредно бавио и историјом беседништва. Таква интересовања у крилу цркве никад нису престајала а сада су и тамо видно појачана.. Посебно су приметна интересовања млађих за старо хришћанско беседништво а ништа мање и за модерне реторичке теорије.

268

SUMMARY

This book is the first attempt to write the history of Serbian rhetoric. Apart from some marginal works and certain articles in periodicals, there is not any complete survey of the developmеnt of Serbian rhetoric until now.Serbian rhetoric dates back to the Middle Ages, originating from the best tradition of Byzantine and classical Greek oratory. Serbian popular rhetoric is probably much older but a very little is known about it.Serbian rhetoric was of a predominantly spiritual character between the XII and XV century. The most important protagonist of this period was Sveti Sava. Accordingly, it developed in all the genres that were included in religious literature. It was only in the XV century that it gradually became temporal. The authors of the period began to enrich the genres with their own attitudes and emotions and orations became commemorative and practical in tone. Likewise in certain rhetorical genres one could notice the presence of oral or bardic literature. The development of mediaeval literature was simulteneously followed by the development of popular rhetoric. The traces of popular rhetoric are today recognizable in many epic poems or special verbal genres of oral literature such as popular toasts or uncanonized prayers.In the XV century, literary and cultural activities in Serbia under the Turkish occupation were in sharp

269

decline. The prosecution of priests and monks, burning and robbing of monasteries and sacred things lasted until the renewal of the Patriarchate in Peć in 1557 and somewhere even until the days of the First Serbian Uprising in 1804. The development of rhetoric among the Serbian population inhabiting the areas on the north of the rivers Danube and Sava was more intensive. Consequently, in the rhetoric within this part of Serbian population we registered the greater interest in some theoretical and profane aspects in this field. Gavril Stefanović Venclović and Dositej Obradović were the most significant rhetoricians of this period.At the end of the XVII century, the Sebs from the territory of the province of Vojvodina, Hungary and Romania began to acquire the first political experience. Many intellectuals, priests and merchants participated eagerly in the political life of this period trying to improve the position of their ethnic community. The formation of civil society was followed by the intensive development of political and commemorative oratory. The most prominent rhetoricians in this region were Sava Tekelija, Jovan Subotić, Laza Kostić, Svetozar Miletić and in Serbia, after the First Serbian Uprising, one can mention Božidar Grujović, prota Mateja Nenadović and later on Jovan Ristić, Pera Todorović, Svetozar Marković and others.

The period between 1903 and the beginning of World War I, popularly called the golden age of Serbian democracy, is the time of continual development of Serbian political oratory. King Petar I’s rule left the mark on the period which gave many famous orators such as King Peter himself, Stojan Novaković, Dragiša Lapčević,

270

Jovan Skerlić, Dimitrije Tucović and Petar Kočić in Bosnia.

The years between two World Wars we called the time of regress. During this period there were no such outstanding rhetoricians as before and one could notice the lack of interest in rhetoric and speech - making. The form of spech was not being taken so much care of and it seemed that no one cared very much to produce a refined piece of oratory. Within the last century four rhetorical manuals were published (written by Mrazović, Sterija, Maletić and Vujić). In the same period we have Branislav Nušić’s Retorika. However a great number of academic oratories were produced in those years.

In the period of socialism the art of speech deteriorated. Especially the political oratory influenced negatively the entire public communication. The speech of the politicians of that time was called “wooden speech” by theorists. The most important person of this period was Tito and his party collaborators.

The chapter entitled The Revival of Spiritual Rhetoric refers to the arrival of some educated priests and monks that brought back the glory of spiritual rhetoric. In this group of orators we included Nikolaj the bishop, father Justin, Hrizostom, Varnava Atanasije the episcps, Amfilohije the archbishop and dr Lazar Milin.

We paid special attention to the deveopment of political oratory in the time of multi-party system establishing. In this period the political rhetoric is enriched and differentiated so thet we might distinguish between the styles employed by the supporters of ruling party and the opposition. We analyzed the speeches of

271

Slobodan Milošević, Vuk Drašković, Vojislav Koštunica and Zoran Đinđić.

In the last chapter of the book, dealing with the period of contemporary oratory, we pointed out the phenomenon of the greater interest in rhetoric. This renewed interest became evident in 1980’s after the establishment of multi-party system. Rhetoric is again included into high schools and universities curricula, numerous rhetorical competitions are organized and its genres are being constantly enriched. We also emphasized the fact that public speech is of growing importnance in public meetings, newspapers, public institutions etc.

272

ЛИТЕРАТУРА

Chaim Perelman, La Nuvelle rhetorique, Paris, 1958.Curtius, E.R, Европска књижевност и латинско средњовековље, Загреб, 1971.Halloran, M, On the End Rhetoric, classical and modern, College English, 1975.Kennedy, G.,A New History of Classical Rhetoric, Princeton, 1963.Reuper, U., Die Rhetorik im Mittelalter, Stuttgart, 1976.Аверинцев,С.С, Поетика рановизантијске књижевности, Београд, 1982.Аристотел, Реторика, Београд, 1987.Атанацковић, Платон, Дијеталне беседе, Књажевско-српска печатња, Београд , 1845.Баста , Данило, Право и слобода, Сремски Карловци – Нови Сад, 1994.Бек, Ханс Георг, Путеви византијске књижевности, Београд, 1967.Бећковић, Матија, Беседе, Београд, 2006.Бован, Владимир, Народна књижевност Срба на Косову, Приштина, 1980.Богдановић, Димитрије, Историја српске књижевности, стара српска књижевност, Београд 1991.Бојовић, Драгиша, Свети Јефрем Сирин и српска књижевност, Ниш, 2003.

273

Броз, Јосип Тито, говори и чланци, књ. XIII, Загреб, 1960.Будимир, М.. – Флашар , М., Преглед римске књижевности, Београд, 1978.Вајдић, Чедомир, Беседе, избор из војног беседништва, Београд, 1996.Велимировић, Николај, Изабрана дела Николаја Велимировића, Ваљево, 1996.Венцловић Стефановић, Гаврил, Црн биво у срцу – легенде,беседе песме, прир. М. Павић, Београд, 1996.Вујић, Владимир, Општа реторика, Београд, 1873Вукићевић, М., Миленко, Карађорђе, књ. I, Београд, 1912.Вукићевић, М., Миленко, Краљ Петар од рођења до смрти (1844 – 1921), Нови Сад, 1994.Вуловић, Светислав, „Народна традиција у Теодосијевом делу“, Годишњица Николе чупића, 1885, књ. 7.Георгијевска Јухас, Љиљана, предговор књизи Свети Сава, сабрана дела, Београд, 2005.Грачанин, Ђуро, Темељи говорништва, Загреб, 1983.Грујић, Никанор, Беседе, издање Димитрија Руварца, Земун, 1892.Грујић, Радослав, О крсном имену, Београд,1985.Данојлић, Милован, Муке с речима, Београд, 1979.Деретић, Јован, Историја српске књижевности ,Београд, 1983.Доментијан, Живот светог Саве и Живот светог Симеона, прир. Р.Маринковић, Београд, 1988.Драшковић, Вук, Подсећања, Београд, 2001.Дурковић, Љубомир, Истина о Његошевој последњој вољи , Београд, 1970.

274

Ђидић, Љубиша, Беседе у Багдали, прир., Крушевац, 1999.Ђорђевић, Милентије, Најлепше беседе владике Николаја, Београд, 2002.Ђорђевић, Милентије, Најлепше српске беседе, Београд, 1998.Ђорђевић, Милентије, Српске народне здравице и молитве, Београд, 2003.Ђурић, Војислав, Антологија народних јуначких песама, Београд, 1963.Ђурић, Милош и други, Беседе – избор из српског и свтског беседништва, Београд, 1954.Ђурић, Милош, Историја хеленске књижевности, Београд, 1986.Живановић, Жив., Политичка историја Србије, Београд, 1923.Инић, Слободан, Говорите ли политички, Београд, 1984.Ињац, Оливер, У царству благе речи, антологија духовног беседништва, Ниш, 2002.Јевтић, Атанасије, Свети Сава и косовски завет, СКЗ, Београд, 1992.Јелић, Војислав, Античка и српска реторика, Београд, 2001.Јелић, Војислав, Стерија и Квинтилијан, Нови Сад, 1988.Јефимија, Похвала светом кнезу Лазару, према књизи Јефимија, Књижевни радови, ,Крушевац, 1983.Јиричек, Радоњић, Ј.,Историја Срба, књ.2, Београд, 1990. Јовановић, Драгољуб, Слобода од страха, Београд, 1991.

275

Калезић,Д, Миловић,К, Свети Сава, Никшић – Београд, 1995.Караџић, Вук, Црна Гора и Црногорци,Цетиње, 1975.Кашанин, Милан, Српска књижевност у средњем веку, Београд, 1975.Кнежевић, В. Миливоје, Антологија народних умотворина, Београд – Нови Сад, 1957.Костић, Драгутин, „Трагови песама у делима Доментијана и Теодосија“, Српски књижевни гласник,1935, књ. XLIV, св. 3.Кочић, Петар, Јауци са Змијања (српска књижевност у сто књига) , Београд, 1972.Ле Гоф, Ж., Средњовековна цивилизација западне Европе, Београд, 1974.Лихачов,Д.С, Поетика старе руске књижевности, Београд, 1972.Љотић, Димитрије, Одабрана дела, Минхен, 1981.Љубеновић, Б , Рашић, М., Максимовић, С. (приредили), Метафоре Зорана Ђинђића, Београд, 2004.Малетић, Ђорђе, Риторика, Београд, 1858.Маринковић, Радмила, Писах и потписах, Београд, 1996.Марковић, Светозар, Сабрани списи, I, Београд, 1960.Марковић, Светозар, Сабрани списи, , књ. IV,Београд, 1965.Милић, А. Дејан, Политичка беседа модерне Србије, Београд, 2004.Милошевић,Слободан; Године расплета, Београд, 1989.

276

Михаиловић, Драгољуб, Рат и мир ђенерала , Изабрани ратни списи, књ.I, Београд, 1998.Мразовић, Аврам, Руководство к славенскому красноречију, (репринт), Нови Сад – Сомбор, 2002.Негришорац, Иван, Муке по матији, Летопис Матице српске, јун, 2006, књ.477, св. 6.Недељковић, Миле, Славе у Срба , Београд, 1991.Недић, Милан, Изабрани ратни говори, Београд, без године издањаНенадовић, Матеја прота, Мемоари, Београд, 1988.Непознати Смедеревац, Надгробна реч деспоту Ђурђу Бранковићу, Стара српска књижевност, Београд, 1978.Николић, Коста, Историја Равногорског покрета, књ. III, Београд, 2000.Николић, Милан (приредио), Шта је стварно рекао Добрица Ћосић, Београд, 1995.Нушић, Бранислав, Реторика , Београд, 1934 (8).Оболенски ,Димитрије, Византијски комонвелт, Београд, 1996.Обрадовић, Доситеј, Сабрана дела, књ. I , II, Београд, 1961.Острогорски, Георгије, Историја Византије, Београд, 1996.Павић, Милорад, Историја српске књижевности, барок, Београд, 1991.Павић, Милорад, Предхговор књизи „ Гаврил Стефановић Венцловић, Црн биво у срцу“, Београд, 1996.Петрановић, Бранко, Историја Југославије 1918 -1978, Београд, 1980.

277

Петрановић, Герасим, Добри пастир, књ. I, Загреб, 1850.Петровић, Дамњан, Књижевни рад Григорија Цамблака, Приштина, 1991.Петровић, Сретен, Реторика, Београд, 1995.Петровић, Тихомир, Умеће говорења, Летопис Матице српске, јун, 2006, књ. 477, св.6.Поповић, Јован Стерија, Реторика, прир. Иванка В. Веселинов, Зборник историје књижевности САНУ, бр. 9. 1974.Поповић, Јустин, О духу времена (Apologia de vita mea) , Београд, 2005.Поповић, Јустин, О духу времена, Београд, 2005.Поповић, Миодраг, Историја српске књижевности, романтизам I – III, Београд, 1968.Поповић, Миодраг, Српска романтичарска лирика, Београд, 1962.Поповић, Обрадовић, Олга, Парламентаризам у Србији од 1903 до 1914, Београд, 2004.Поповић, Павле, Житије деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа , у књизи: Стара српска књижевност ( прир. Ђ. Трифуновић), Београд, 1965.Радојичић, Светозар, „Лик светог Саве у Доментијановом Животу и подвизима архиепископа све српске и поморске земље преподобног оца и богоносног наставника Саве , У књизи: Доментијан, Живот светог Саве и Живот светог Симеона, Београд, 1988.Рашковић, Јован, Душа и слобода, Нови Сад, 1995.Ристић, Милован, Устанички законописац Теодор Филиповић ( Божидар Грујовић), Београд, 1953.

278

Савковић, Милош, „Стефан Првовенчани“ , у књизи: Стара књижевност, прир. Ђ. Трифуновић, Београд, 1965.Свети Сава, Сабрана дела, Београд, 2005.Симовић, Љубомир, Ковачница на Чаковини, Београд, 1991.Скерлић, Јован, Историја новије српске књижевности, Београд, 1967.Скерлић, Јован, Писци и књиге, I, без год. издања.Слијепчевић, Перо, Огледи о домаћим темама, II,Сарајево, 1980.Стајић, Васа, Светозар Милетић, живот и рад, Нови Сад , 1926.Стајић, Васа, Светозар Милетић, Југо-исток; Београд, без годинер издањаСтанојевић, О. – Аврамовић, С., Ars retorika, вештина беседништва, Београд, 2002.Стевановић, Б, Историја хеленске књижевности од Александра до Јустинијана, Београд, 1968.Стефан Првовенчани, Сабрани списи, прир. Љиљана Јухас Георгијевска, Београд, 1988.Стефановић Караџић, Вук, Живот и обичаји народа српскога, Београд, 2005.Стефановић Караџић, Вук, Прва година српског војевања на даије, Београд, 1979.Стефановић, Младен, Збор Димитрија Љотића, 1934 – 1945, Београд, 1984.Тадић, Љубомир, Реорика, увод у вештину беседништва, Београд, 1995.Текелија, Сава, Говор на Темишварском сабору, Летопис Матице српске, 1862, књ. 105.

279

Теодосије, Житија, прир. Д. Богдановић, Београд, 1988.Терзић, Велимир, Слом Краљевине Југославије , књ. I, Београд, 1981.Тодоровић, Пера, Изабрани списи, Београд, 1987.Топаловић, Живко, На Равној гори, Крагујевац, 1999.Трифуновић, Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд, 1974.Трифуновић, Ђорђе, Монахиња Јефимија , књижевни радови, Крушевац , 1983.Трифуновић, Ђорђе, Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и Косовском боју, Крушевац, 1968.Трифуновић, Ђорђе, Стара српска књижевност, прир. Београд, 1967Туцовић, Димитрије, Сабрана дела Димитрија Туцовића, Београд, 1988.Ћоровић, Владимир, Историја Србије, књ. III, Београд, 1989.Цисарж,Б.А. – Маринковић, Ж.М, Омилитика, Београд, 1969.Чавошки, Коста, Тито – технологија власти, Београд, 1991.Чубелић, Твртко, Усмена народна реторика и театрологија, Загреб, 1970.Шешељ, Војислав, Посланичке беседе, Београд, 2001.Шкарић, Иво, Темељци сувременога говорништва, Загреб, 2003.Шушњић, Ђуро, Рибари људских душа, Београд, 1984.

280

АНТОЛОГИЈЕ СРПСКОГ БЕСЕДНИШТВА

Чедомир Вајдић, Беседе, избор из војног беседништва, Војска, Београд, 1996.Милентије Ђорђевић, Најлепше српске беседе, Просвета, Београд, 1998,1999 (четири издања)Милорад Дешић, И камен би речима подигао – избор из српског и светског беседништва, Завод за уџбенике, Београд, 1999.Оливер Ињац, У царству благе речи – духовно беседништво кроз векове, Просвета, Ниш, 2000.Дејан А. Милић, Политичка беседа модерне Србије, Номос, Београд, 2004. Милентије Ђорђевић, Беседе знаменитих Срба, Театар За, Београд, 2005. (Пререађено и допуњено Просветино издање).

ЗНАЧАЈНИЈИ СРПСКИ РЕТОРИЧКИ УЏБЕНИЦИ

Бранислав Нушић, Реторика – наука о беседништву, Геца Кон, Београд, 1934 (8).Сретен Петровић, Реторика, Свремена администрација, Београд, 1995,Љубомир Тадић, Реторика – увод у вештину беседништва, Филип Вишњић и Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 1995.Обрад Станојевић, Сима Аврамовић, Ars rhetorica, вештина беседништва, Службени лист, СРЈ, Београд, 2002.

281

282

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР....................................................................................1

БЕСЕДНИШТВО СРЕДЊЕГ ВЕКА...........................................5

НАРОДНО ГОВОРНИШТВО....................................................39

НАРОДНЕ ЗДРАВИЦЕ И МОЛИТВЕ (Типични облици народног говорништва).................................47

ВРЕМЕ РЕГРЕСИЈЕ И ОПАДАЊА.........................................57

УКРШТАЈИ БАРОКНИХ, КЛАСИЦИСТИЧКИХ И РАЦИОНАЛИСТИЧКИХ СТРУЈАЊА...................................61

ПРЕВЛАСТ ТЕОРИЈСКОГ И ПРОФАНОГ...........................75

ПРВИ РЕТОРИЧКИ ПРИРУЧНИЦИ И ЕПИСТОЛАРИ....85

ПОЛИТИЧКО, ПАРЛАМЕНТАРНО И ПРИГОДНО БЕСЕДНИШТВО У ВРЕМЕ РАЗВОЈА ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА....................................................................................107

ОФАНЗИВА HOMO POLITICUSA..........................................117

БЕСЕДНИШТВО У ВРЕМЕ '' ЗЛАТНОГ ДОБА'' СРПСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ.........................................................................141

НОВО ВРЕМЕ ОПАДАЊА БЕСЕДНИШТВО ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА...........155

ВЕК НУШИЋЕВЕ РЕТОРИКЕ...............................................171

РАТ БЕЗ ВОЈНОГ БЕСЕДНИШТВА (Беседа као политички монолог).............................................177

283

ГОВОР У СОЦИЈАЛИСТИЧКОМ ДРУШТВУ У ЦАРСТВУ ДОГМАТСКЕ ФРАЗЕ.......................................187

ПОЛИТИЧКИ ГОВОР У ВРЕМЕ ИЗГРАДЊЕ ВИШЕПАРТИЈСКОГ СИСТЕМА..........................................199

ОБНОВА ДУХОВНОГ БЕСЕДНИШТВА.............................217

САВРЕМЕНО БЕСЕДНИШТВО.............................................239

SUMMARY...................................................................................267

ЛИТЕРАТУРА ............................................................................273

284

285