Biblijska egzegezaDragutin Matak

Galatima poslanica

Koji pristup zastupamo?Metodološki deoHermeneutica (hermeneuo- interpretirati)Šta i koliko tekst znači današnjem čitaocu? To pitanje postavljamo kada tumačimo spis.Egzegeza (exegeomai – izvoditi. Šta je tekst značio samom piscu- govorniku i njegovim slušaocima?)

Koje korake želimo načiniti? Načini pristupu teksta zavise od samog teksta, od žanra, od namere toga teksta, zavisi od toga ko je pisao tekst. Ako se radi o proročanstvu koraci su drugačiji od tumačenja poezije, narativa.

Tekstualna analiza.Potraga za izvornim značenjem. Različita značenja u izvornom tekstu i različiti prevodi. Izvorne reči

treba analizirati. Postoji fama medju svetim spisima npr Kuran, gde se izvorni tekst ne može prevesti, jer se smatra da je svet. Mi ne idemo tako daleko.

Istorijska analiza – tekst u vremenu i prostoruIstorija u tekstu – imena mesta, ljudi, događaji, društvene prilike i razne situacije...Istorija teksta – situacija u kojoj je tekst nastao: povod za pisanje, autor, datum pisanja...

Gramatička analiza – jezik tekstaVrsta i mesto reči u rečenici. Nije isto ako stavite na ovo ili ono mesto u rečenici neku reč. Neko će reći drugačiji je ritam, stil, tečnost je jezika je veća ili manja. Zašto je neko izabrao neki stil? Ono što želite naglasiti stavite prvo. Konstrukcija rečenice i odabir reči je jednako važan.

Literarna analizaKompozicija i i retorički stil tekstaUpotreba likova i simbola u tekstu (i kontekstu). Ne možemo komunicirati bez analogije, bez prizivanja poznatog za objašnjenje nepoznatog.

Analiza formeŽanr i okruženje teksta (Psalmi – tužaljke zahvalne himne, proročke knjige- osuda, obećanje, opomena, veličanje; Jevanđelja - izveštaji o čudima, uporedbe, Poslanice – himne, molitve, kerigmatske propovedi, govori).

Tradicijska analiza Pozornica iza tekstaSvaka kultura ima običaje i tradicije – kako približiti onu davnu ili pradavnu?

Redakcijska analizaPretpostavka- da mnogi biblijski tekstovi imaju praistoriju koju treba utvrditi i onda posmatrati kako je načinjen biblijski tekst. (sinoptičko pitanje u tri jevanđelja – ne pomešati sve izveštaje u jednu misaonu celinu, već dozvoiti da svaki izveštaj govori za sebe). Želimo svakom jevanđelju dati svaki tekst i kontekst. Nije slučajno što Marko nema rodoslov... ali treba imati na umu Božje proviđenje. Bog kao što je govorio njima, govori i nama.

Strukturalistička analizaOpćenitosti u tekstuTekst je više ogledalo nego prozor. Tekst je ahistoričan, bezvremenski, interes u konačnu formu teksta. Površinsko i dublje značenje.

Kako mi gledamo na apostola Pavla? Najbitnije u nekom tekstu je ko ga je pisao. 0naj ko ga je pisao je na neki način ugradio sebe u to što je napisao. Betz (komentar) – poseban je. U čemu? Njegov autor je

1

smatrao da može najbolje razumeti šta piše u Galatima poslanici. Ako je pročita kroz naočare jednog dobro obrazovanog skolara i iz vremena grčke mudrosti, nauke i vremena. On je rekao, ja ću čitati G poslanicu prema pravilu grčke poslanice . u grčko rimskom svetu je pisanje poslanica bio način komuniciranja. Napravio je veliku teologiju, egzegezu, koristeći taj pristup. Ali kasnije su drugi komentatori, rekli svaka čast, ali je to jednostano. Jer aposlo Pavle nije bio grčki filozof. On jeste bio filozof, jeste znao grčki, ali je bio i rabin. On je bio i jevrejin. on ima i drugi aspekt u svom umu koji nije čisto grčki. Zato je važno govoriti o autoru, koji je pristup imao.Umjereniji komentator – Longenecker. Odabrao je drugačiji pristup tekstu.

Kako doživljavati Pavla, ko je Pavle, na koji način piše ovu poslanicu?Ono što će obojiti vaš i moj život, ono što će se videti u vašim propovedima, razgovorima, člancima je upravo realnost životna u kojoj živite. To je ono kako ste živeli, proživeli ovaj svet u kome živite, na svim nivoima – porodica, posao, život na fakultetu... sve to se reflektuje na ono što u javnost iznosite. Ima li to racionalne osnove? Kad slušamo nekog propovednika, ako je stvarno sa srcem propovedao, znajte da to ima veze sa onim što je proživljavao. Zato što mi i Bibliji prilazimo iz našeg privatnog aspekta, nas boli nešto. I zato to želimo sanirati. Mi smo u konfuziji, problemima, i idemo da nađemo pomoć. Idemo prema terapiji, smislu. Kako otkrivamo taj smisao to postaje naša svojina. Ali ono što je moj problem ne mora biti vaš. Mi prilazimo Bibliji, životu na svoj poseban način.

Kako je Pavle prišao svemu ovome? Niko ne može zaobići njegovo obraćenje. Ta velika promena od onoga što je bio, je najbitnija stvar u njegovom životu. On će započinjati i završavati razgovor sa – ja sam bio takav i takav, ali sam njegovom milošću drugačiji. Njegovo poreklo – on je i Jevrejin i Grk. I to može i pravno dokazati. Njegovo obraćenje, poreklo, obrazovanje je nešto što treba imati na umu kad čitamo njegov tekst.

Koja narav njegove promene? Kako je doživeo to što je doživeo? To njegovo obraćenje je imalo ne samo ...uuu, kako to pre nisam shvatio! Nije on razumski nešto shvatio, pa sada dalje nastavlja. Ne, on menja status. On sada dobrovoljno menja svoj slobodarski status, svoj status uglednog čoveka u društvu, i postaje rob. On se dobrovoljno opredeljuje za ropstvo. I to za ropstvo Hristu. Za ropstvo nekome koga voli. Za ropstvo koje se samo tako zove, ali nema ništa zajedničko sa pravim ropstvom. Ja se trošim za tebe, ni za šta drugo. Ono što je odstrag ostavljam, a za ono napred sežem se.Indikativ i imperativ – u teološkom ili duhovnom indikativu i imperatviu. Šta je duhovni indikativ? To je ono što vidimo kroz naočare. Ja sad vidim šta se ovde događa. To je stanje koje zabeleži reporterska kamera, tekuće, realno stanje. U tom Pavlovom obraćenju, u toj promeni, menja se prvobitno indikativ. Ono odgovara na pitanje, ko je on, ko sam ja? I u tom kontekstu imamo sve paralele. Nisam rob, nego sam slobodan. Nisam tuđin, nego sam naslednik. Ja imam bogato poreklo. Moji su jako ugledni. Oni su stvarali celi svemir, oni su ga održavali i održavaju ga. Moje poreklo je uzvišeno, ja sam plemić, i to sve u duhovnom smislu. Ja sam dete Božje. Budući da sam to, kako se trebam ponašati? Sada sledi teološki imperativ. Kako se ponašati? Da li dolikuje onome koji je visokog porekla da se kupa u blatu, da se bavi prljavim stvarima, i da konzumira smeće? Mi često živimo tako da jedemo smeće, a želimo rađati cveće. Apostol Pavle kaže, ja sam drugog statusa. Moj otac je nebeski Otac, zato ja ne zavidim, ja ne padam na nisku granu čovekove mizerije, imam u sebi ljudsko dostojanstvo koje je sagrađeno i poduprto Božanskim poreklom. To je apostol Pavle.Stanje apostola Pavla koji piše G poslanicu – sve bolesti se leče i mogu se izlečiti jedino kada se insistira na toj ravnoteži, na toj povezanosti, na toj korelaciji. Ako osećamo ništavost, depresivno stanje, neku zanemarenost, to vrlo lako možemo doživeti, onda kako se to leči? Ne nekom psihoanalizom, gde će se iskopati nešto...vraćamo se na ono ko smo mi. Vraćamo se na lociranje u vremenu i prostoru. Kao što se to u svim poslanicama vidi – sad već ali ne još. Lako je to reći, ali treba živeti u tome. Nije postignuto bestežinsko stanje. Sad već pobeđujemo, ali nismo pobedili u beskonačnosti. Postoji napetost u uspostavljanju ravnoteže između onoga što smo sad i što ćemo biti večnosti. To trebamo uzeti u obzir kad upoznajemo apostola Pavla. On je bio pre svega pastor, propovednik, čovek koji je svoje obraćenje reflektovao u svojim poslanicama. On je shvatio da je u borbi dobra i zla. Znate zašto je napetost potrebna? „Jedino jedrenjak s napetim jedrima plovi“. Najbolje funkcionišemo u toj napetosti, ažurnosti, svesnosti i budnosti da stvarno imamo posla sa silama nečastivoga. U svome životu trebamo ono dobro koje dolazi do nas putem egzegeze, služi duhovnosti koja nam već sada pruža sigurnost, konkretan mir. S tim ciljem, s tom namerom, apostol Pavle piše G poslanicu.

Poslanica G je izuzetno nadahnuto štivo. Argumenti: Luter kaže to je moja poslanica, ja sam se za nju verio i oženio. Krenz kaže da je to osnova onoga što vredi u hrišćanstvu. Logenecker kaže – poslanica G je odlučujuća u velikoj meri u našoj teološkoj misiji, vesti koju iznosimo, i o životu koji živimo.

2

Ova poslanica je kraća od Rimljanima poslanice, ima više fabule i događanja. Ima događaja koji se menjaju u svojoj dinamici, ima nekoliko vrlo jakih slika, kao što je ona alegorija između Sare i Agare, ima izuzetne tekstove o hrišćanskoj slobodi, o praktičnoj duhovnosti... Nigde u Bibliji nisam pročitao tako lep tekst koji nam približava hrišćansku duhovnost i koji nam tako živo ilustruje hrišćanski život, kao što je to tekstu G poslanici 5 glavi.

Adventistička istorija i G Poslanica

Cela rasprava, kontekst diskusija u vezi Batlera, Džonsa i Vagonera su bili u vezi ovoga. Opravdanje verom. To su prve teme poslanice G. Godine 1876 Konrajt je izdao knjigu „Dva zakona“. Ona se smatra jednim od najizrazitijih tekstova koji je bavi tim pitanjima.Godine 1884 u „Znacima vremena“ izlazi nekoliko članaka Vagonera i Džonsa. I u našoj istoriji, adventističkoj, u kojoj se formirao naš identitet, važan je uticaj G poslanice.

Opšti uvodAutorstvo

To je najlakše utvrditi. Svi, čak i gnostici, crkveni oci...rekli su, pa ako ovo nije napisao Pavle, ništa nije napisao. Osim...kad se pišu doktorrske disertacije, morate biti originalni. Tako neko nije propustio tu situaciju, tako da postoji holandska škola i tu se pojavljuje teolog Bruno Bauer u 20. veku i još nekoliko njegovih istomišljenika, i on je rekao da se ne može sa potpunom sigurnošću reći da je apostol Pavle napisao G poslanicu. Ali, niko ih nije shvatio ozbiljno.

U poslanici G, imamo sledeće dokaze Pavlovog autorstva:1. Opisan je prehrišćanski život apostola Pavla u judaizmu, 1:142. Dva puta na početku i kraju poslanice, naziva se apostolom. 1:1, 5:23. Njegovo poslanje da propoveda neznabošcima je podvučeno na nekoliko mesta, 1:16, 2:2. Dela apostolska i druge poslanice jasno govore o tome da je apostol Pavle apostol neznabožaca. 4. On u svome pozivu kao propovednik jevanđelja se pokazuje ne toliko teoretičar koliko praktičar. On ima srca, mnogo snage, uverenja, iskustva. Neko ko nije prošao kroz takvu promenu, ne bi mogao u svome tekstu govoriti o tome. 1:16, 2:2.5. Njegova učestala putovanja. Jerusalim, Sirija, Damask...putovao je i vredno radio. 1:17-24.6. Njegovo otvoreno, previše otvoreno ponašanje. Bio je sličan Luteru. Ako treba reći, reći će bez razmišljanja, a sa druge strane, on je čovek koji razume i shvata. Tako da će reći, budale slepe, ako hoćete da revnujete za obrezanje, onda se obrežite, a posle kaže, dečice moja, koju s mukom rađam...vide se oscilacije, ali to jeste Pavle. 4:12-167. Njegovo fizičko stanje. Znate da je imao problema sa vidom. I to spominje. 4:13-15.

Kome je poslanica upućena?

Putovanja apostola Pavla. Prvo misionrasko putovanje (46-48 godine), Djela 13:2-14-25, Jerusalimski sabor (49-50 god), Djela 15:1-27, (50-52 godina), apostol Pavle ide na drugo misionarsko putovanje, bez Varnave ali ide sa Timotijem i Silom (Djela 15:40-16:23)(Godine 53-57) – treće misionarsko putovanje, Pavle i Timotije; apostol Pavle biva zatvorenik jer je učestvovao u jevrejskom obredu gde je trebao da pokaže Jevrejima da nema ništa protiv Jevreja. A savetovala su ga braća iz tadašnje GK. A to je bio nezdravi kompromis. Kad EGW piše o tome, kaže da je Pavle mogao da ide na još neko putovanje da nije bilo ovog kompromisa. (Godina 57-59) – zatovrenik u Cezareji.

Ikonija, Listra – tu dolaze na prvo misionarsko putovanje. Postoje dve destinacije – Galatija, dva geografska pojma. Jedan od njih je teritorija gde su gradovi Ankira, Pesinus, Klavijum. Smatra se da je to onaj nukleus Galata u ono doba. Tu su etnički Gali, ili Galati najpre došli. Kad govorimo o istoriji, odakle taj narod, to su Kelti, Gali ili Galaćani koji su došli iz centralne Evrope, iz područja reke Dunav. Emigrirali su u razna područja tadašnjeg sveta.

U 3. veku su došli na ovo područje Male Azije. Nakon raznih ratova, kad je Atalus I, kralj Pergama pobedio Galate, onda ih je saterao u tu etničku enklavu.

Da li apostol Pavle piše svoju poslanicu vernicima koji žive u ovoj enklavi, u ovom etničkom uskom području ili piše nekom drugom? Mogao bi pisati vernicima koji žive na širem području – to je Galatija, ali je

3

Rimska provincija od 25-te godine. Rimska provincija uključuje u svoju teritoriju i mesta kao što su Antiohija, Listra, gde se Pavle našao na I i II putovanju.

Vodi se rasprava o ovome kome se poslanica napisana. Je li to mnogo bitno? Možda i nije za nekoga ko uzme tek tako da čita Bibliju...mi se nalazimo na mestu tumača svete Božje reči. Mi želimo da se približimo što više istorijski tim ljudima, jer želimo bolje da razumemo zašto ovo piše ili ono izostavlja.

Argumenti vezani za mogućnost da piše etničkoj enklavi – severno Galacijska hipoteza, severna teorija.-Vekovima se ona zastupala, a ona druga se zove južna hipoteza, ona je novijeg datuma. I zato što je severna opcija bila tako dugo u opticaju, postala je nešto što se uzima zdravo za gotovo.

Prvi argument: Pavle i Luka, upotrebljavaju popularna geografska i etnička mesta. Oni koriste jezik koji je vezan za etničke grupacije. Opisuju ljude etnički a ne prema oficijalnim imenima. Zato se izraz Galacija odnosi na etničke grupacije. Lightfut zastupa tu teoriju.

Drugi argument: Pavle je posetio Galaciju dva puta. I jednom i drugom prilikom je posetio i Frigiju i Galatiju. Ako bi se odnosio izraz Galatija na provinciju, širi pojam, zašto nije spomenuo Likaniju, ostale delove koji pripadaju većoj skupini?

Treći argument: Zašto nema u Galatima nikakvog spomena o Pavlovom stradanju? Ako je on uputio svoje pismo ovim crkvama u Listri, Derbi...toj široj populaciji, onda bi im sigurno napisao, znate draga braćo koliko sam batina tamo dobio...ali toga nema, on se ne žali. Drugim rečima, ne piše ovima na jugu.

Južna opcija, koja govori da je reč o provinciji je razrađenija daleko više, i ima više šanse prihvatanju tih argumenata u vezi toga kome je pisana ova poslanica.

1. zašto bi Pavle morao koristiti uvek entički izraz? On koristi i provincijski izraz, recimo Judeja, a on se odnosi i na Samariju i Galileju.

2. Pavle nije spomenuo svoje neugodno iskustvo, ali je spomenuo svoju bolest.3. Ono što je najupečatljivije, bolje je imati u šaci vrapca nego goluba na grani – mi nigde nemamo

zapisano, izneseno ime ovih mesta, Ankira, Fesinus...ovih etničkih mesta. Verujemo da se hrišćanstvo i tamo razvilo ali nemamo nigde naznake da su tamo otišli. Verovatno su prošli pored te teritorije, ali nema o tome izveštaja. Dok, o južnim crkvama, tekst vrvi informacijama. Normalno bi bilo da apostol Pavle piše i poučava crkve koje je sa sigurnošću osnovao. Kad gledate šta se dešavalo na putovanjima Pavle je uvek imao iza sebe one koji su kvarili. Oni koji su judaističku ideju hteli da propagiraju. Na taj način cela stvar vezana za destinaciju ovog pisma postaje jasna – reč je o južnim crkvama, što ne znači da i ove severne nisu imale svoje crkvene zajednice. Ali direktan povod za pisanje nečega što je problem u crkvi, je izazvan onim što se ranije dešavalo. Neki se pitaju, kako to da pre nisu to shvatili?

Postoji interesantan momenat vezan ne samo za destinaciju već i uz datum. Destinacija određuje datum. Ako Pavle piše crkvama na jugu onda može pisati svoje pismo, odmah nakon prvog misionskog putovanja. Jer je na prvom putovanju osnovao te crkve i onda su nastali problemi. Ako uzmemo etničku opciju, ovaj severni deo nisu došli sve do 2,3 misionskog putovanja. Ne bi pisao crkvama koje nisu osnovane.

Ako je u pitanju južna opcija, već nakon prvog misionarskog putovanja mogla je biti napisana G poslanica. Postoji pitanje ili interesantni uvid koji nam se nudi po pitanju dva čoveka. Varnava i Timotije. U G poslanici, nigde nije spomenut Timotije, a Varnava je spomenut 2 puta. Da li znate odakle je Timotije? On je iz Listre, a Listra je tamo gde je apostol Pavle bio na prvom misionskom putovanju. Pavle je bio oduševljen kad ga je sreo... Timotije dolazi na scenu na drugom misionskom putovanju. Pošto G poslanica ne spominje Timotija uopšte... zamislite da neko iz Beograda dođe i bude neki saradnik brata Karija...i osnuje se nova crkva. I neko sa Karijem radi na tom osnivanju, stvori se nova crkva, brat Kari ode dalje, a ovaj Beograđanin ide sa njim da bi zajedno radili. I piše Kari crkvi u Beogradu, i kaže, imate probleme, hajde da vas posavetujem, a ne pominje svog saradnika koji je sa njim bio i tada i sada. Ako Pavle piše poslanicu u Listru i Derbu i ne spominje Timotija to je čudno. A dva puta spominje Varnavu. To je vrlo razuman argument. I zato se smatra da je poslanica pisana pre drugog misionskog putovanja. Ako je u pitanju severna teorija, Timotija ne poznaju, on je sa juga...ali je severna teza neodrživa jer je nepostojeća u Bibliji. Ako na jednu klimavu činjenicu dodajete drugu klimavu činjenicu, imate dve klimave činjenice. Treba imati zdravorazumsku osnovu.Ono što se uglavnom kod mnogih smatra je da je poslanica napisana posle I misionskog putovanja, a pre jerusalimskog sabora. Veliki sukob. Novoobraćenici dolaze u hrišćansku crkvu, ali ovi iz judaističke pozadine nastoje da njih učine pravim vernicima time što im žele dodati nešto od judaističkih oblika ponašanja. Tu je veliki problem. Da li šemo stavarno ići u tom pravcu, stavaranja nove hrišćanske religije sa

4

tim svim mogućim primesama jevrejstva? Zaključci sabora – pustite ih neka žive. Ne trebaju se obrezivati, ali trebaju pomagati siromašnima...treba da praktikuju svoju veru.

Zašto je pisana pre ovog koncila? U protivnom, oni koji su protivili Pavlu bi bili u jako dobroj poziciji, jer bi imail argumenat: znaš šta, ovo što je bilo na koncilu, to ti ništa ne vredi, to je samo deklaracija... Opozicija revnuje za obrezanje, oni to žele da nametnu, i rekli bi, ovaj sastanak je politička farsa, ništa od toga nema. To smo rekli samo da se ne bismo potukli, ali nećemo to sprovoditi u praksu. To bi onda bila evaluacija tog sastanka. Ali ako G poslanicu shvatimo kao pripremu za sabor, stvari su logičnije. Zaključci prvog sabora su bili zaista trajni i vodili su jednom zdravlju crkve. Napisana je oko 49-te godine, neposredno pre jerusalimskog sabora.

Kažete da je ovo pisano pre jerusalimskog sabora, ali on ovde opisuje situaciju kad je Petar sa ljudima iz Antiohije dvoličio?Taj incident u Antiohiji, to je bilo pre sabora.

G 2:10 – o tome se pričalo na saboru... Sutra ćemo ići kroz tablicu o sakupljanju koja je postojala i pre sabora.

Gde je pisana G poslanica? Negde u Antiohiji, jer se tamo vraćao sa putovanja.

Protivnici

Piše ne zato što se Galati pokvarili sami od sebe, neko ih je pokvario. A taj neko nije nazvan imenom i prezimenom. Toliko ih ne voli da neće da ih spominje. Zato je razvijeno čitanje u ogledalu. To je pristup kako rekonstruisati neprijatelje Pavlove u G Poslanici. Mi ćemo iz argumenata koje Pavle iznosi protiv onih koji mu prave probleme, rekonstruisati one koji prave probleme.Ako vam kaže, dođite na vreme na nastavu, nemojte spavati na nastavi,...to znači da vi kasnite, spavate. Na taj način Pavle prilazi protivnicima.Iz onoga o čemu ih kori, učimo kakvi su.

- na osnovu G 1:1, i cele sekcije od 1:11-2:10 – očito je da su se nejgovi protivnici okomili na njegovo apostolstvo. Jer pavle se ovde rafalno brani i kaže, ja jesam apostol. I ta njegova ofanziva i to što pokušava da dokaže, podrazumeva da su oni rekli, čuj, mi znamo ko je Petar, Jakov, Jovan...ali mi ne znamo ko si ti. Otkud tebi autoritet. Mi nastupamo u njihovo ime. Jer očito da oni dolaze sa tim nekim svojim autoritetom.

- Očito da u drugoj glavi 15 stih – 3_18, vidimo da ti protivnici apostola Pavla drže na visokoj ceni Mojsijev zakon, i da ga ističu kao sredstvo spasenja. Oni žele Mojsijevim zakonom da opišu pristup najvećem čovekovom problemu.

- Neprestano pojašnajvanje mesta Avrama i mesta obrezanja. Kada čitamo 3:6-14, ili 6Y:11-16, onda je jasno da su suparnici Pavlovi, ljudi iz judaističkog tabora. To su ljudi koji su jerusalimske orijentacije. Jer Pavle stalno govori o duhovnoj a ne telesnoj sličnosti sa Avramom.

- Pitanje opravdanja verom, zaveta sa Bogom i obećanja, kao i svrhe i mesta zakona. Sve su to teme koje se stavljaju u judaistički kontekst. Hrišćani koji su dolazili iz judaizma imali su te klasične probleme.

- Nisu oni samo judaisti, jer oni priznaju Hrista, oni objavljuju jevanđelje, a Pavle kaže, takvo i to jevanđelje i nije nikakvo jevanđelje – 1:6-7.

- Spominjanje progonstava, 6:12. to su ljudi koji žele da izbegnu progonstva. A odakle ona dolaze? U Antiohiji Sirijskoj nije bilo toliko opasno biti hrišćanin, to je neznabožački kraj. To je multinacionalna teritorija. Ali ako ste u Jerusalimu, tamo gde se sve događa, gde je centar jevrejstva, i ako se tamo nešto novo stvara, pazite se šta radite, jer su tamo progonstva bila redovna. Ako se sada boje tih progonstva, onda smo locirali odakle dolaze.

Protivnici apostola Pavla su hrišćani koj dolaze iz judaizma, kjoi nisu imali hrabrosti da raskrste sa svojom pobožnošću, koji su silu jevanđelja stavili na drugo mesto, odrekli su se sile i radikalnosti poziva koje jevanđelje donosi svakome ko ga sledi.

Pavlove posete JerusalimuGalati 1. poseta 3 godine nakon obraćenja 1:18-20Djela poseta povodom obraćenja 9:26-30Poseta 14 godina nakon obraćenja 2:1_10, poseta povodom gladi...???

5

G poslanica osnovna hronologija (F.F. Bruce):

28-30 – Isusova javna služba33 Pavlovo obraćenje35 Prva poseta Jerusalimu35-46 Pavle u Ciliciji i Siriji46 – Druga poseta Jerusalimu47-48 I misionsko putovanje?48 Galatima poslanica49 apostolski saboru Jerusalimu

Svaki novi komentar govori da se radi o jugu. Nije se teško sa trendom usaglasiti, ali to nije samo trend, već mnogo bolje tumačenje.

Galatima 1:1-10Ovakvo otvaranje ne postoji u Bibliji. Nijedno njegovo pismo ovako ne započinje. Ovo je nagli, brzi početak priče o njegovom statusu. Ovakav pristup apostolstvu je jako važan za celi tekst. Ne trebamo se čuditi što će Pavle ovako izletiti iz uobičajenih okvira, što će reći, dosta mi je toga svega. A sam početak G poslanice kaže da je ovo ozbiljno pismo. Želi da uspostavi svoj apostolski autoritet.

Pozdravljanje u klasičnom epistolarnom tekstu bi se upotrebljavalo, zdravo, kao uobičajen način pozdravljanja. Ali ovde ovaj sklop gde apostol Pavle koristi izraz „milost i mir od Boga našega“, to je nešto njegovo. To je deo njegovog jevrejstva, njegovog zauzimanja za takav pristup duhovnim vrednostima. Soteriološki momenat u ovom pozdravu je bitan jer cela njegova poslanica ide u pravcu spasonosnog tona. Jer je Isus Hrista taj koji je predao sebe za naše grehe, on je došao zbog nas, on je taj koji svoje verovanje verifikuje vaksrsenjem, taj naš Gospod Isus Hrist, je došao na svet, umro za nas, od pokvraenog sadašnjeg sveta nas je spasao, i sve je to potvrdio vaskrsenjem. Ta hristološka tematika je najranije hrišćanske konfesije, najraniji izrazi hrišćanski verovanja. Ako smestimo G poslanicu u 48 godinu, vidimo da je to temelj, osnova hrišćanskog verovanja.

Stih 5 govori o svrsi svega. Celi događaj krsta imamo u malome. On je došao, umro, vaskrsnuo i sada mu pripada slava. Tu imamo i trnovu krunu, i krst. I stradanje i proslavljanje. U tom samom pozdravu imamo legitimaciju, izraz onoga što je najvažnie u nadanju, verovanju apostola Pavla. Nije slučajno Pavle odmah kao prvi argumenat, odmah iza branjenja svog apostolata naveo svoju veru. Stih 6 – ovi tekstovi ne samo da su čitki, jasni i razumljivi, nego imaju u sebi snagu. Pavle kaže, ja igram otvorenih karata. Stavljam pred vas ono što je najvažniej za vaše dobro. Ja definišem vaše stanje onakvo kakvo jeste, nema tu uvijanja, ili davanja drugačije dijagnoze. Vi ste zamenili teze, prihvatili ste drugo jevanđelje, koje i nije jevanđelje. Najviše što je neko rekao o svojim protivnicima je ovo „neki ljudi“. Ti neki ljudi vas zbunjuju i žele izvrnuti Hristovo jevanđelje. Afirmativna nota gde kaže, ko god to bio, bio anđeo s neba koji bi vam navesti jevanđelje protivno...neka je proket.“ To je anatema. Otkud pavlu toliko sigurnosti? Ko bi se od nas usudio da stane i da bude tako normativan za sredinu oko sebe po pitanju duhovnosti? Ima propovednika koji kažu, imam i ja duha? Otkud Pavlu toliko smelosti? Setite se onoga što smo govorili o njegovom liku... On zna kako se t oradi, on zna šta i kako treba istaći da bi dokazao svoj ustvar i sa poluistinama. Reći nekome, slušaj, ti nisi u teškome stanju, a zapravo jeste...mi odlažemo nešto što treba započeti što pre – oporavak. On nastupa kao autoritet, jer ga je Bog poslao. Ovakav istup bi mogao biti shvaćen kao blef, ali nema sumnje da upravo ono što čitamo o Pavlu, ono što će on reći, znam kome verujem,da je to ono što mu daje autoritet, koji je dostupan i nama. Koji nije zavistan od položaja, od nekih sabora, izbora ili bilo čega, nego koji se temelji na tom bliskom susretu sa Hristom. „ja znam o čemu govorim“, ja sam to dožioveo, to je deo mog života, i to funkcioniše. U tom smislu treba razumeti Pavlovu izjavu.

Pavlovo apostolstvo i temeljna afirmacija vere

1:11-12 – stih 11 predstavlja tezu cele poslanice, ono što Pavle želi da kaže, zašto i piše je, dajem vam na znanje, ja sam jevanđelje primio i naučio ne od čoveka, već izjavom Isusa Hrista. Šta je ovde ključna izjava? Otkrivenje. Apokalupseos jesu Hristu- otkrivenjem Isusa Hrista. Reč je o imenicama koje su vezane glagolski, padežno jedna uz drugu. Obično se u grčkom govori o genitivu i akuzativu. Kod ove fraze je ključno – da l ije to otkrivenje Isusa Hrista, u smislu IH je objekat otkrivenja, ili je on onaj koji donosi otkrivenje?

6

Poenta u celom tekstu je koja je to vrsta genitiva? Ako je to jevanđelje koje je dobio otkrivenjem Isusa Hrista, znači da je iH onaj koji se otkrio.Kontekst 1: Gal 1:1 – apostol po Isusu Hristu. Isus je taj agent, on je došao i otkrio Pavlu ono što nije znao, otkrio mu je jevanđelje.Kontekst 2: Gal 1:15 – da u meni objavi sina svoga, da ga propovedam... Otac je onaj koji otkriva, a IH je onaj koji je otkriven. U kontekstu ove prve glave postoji mogućnost da je IH onaj koji se otkrio apostolu Pavlu, a moguće je i da je Otac onaj koji je otkrio Hrista Pavlu. Da li to sada nešto menja? U ovom slučaju ne menja. Jedno je s drugim komplementarno. Kontekst 3: Djela 9:3 – ja sam Isus koga ti progoniš – vraćamo se na Pavlovo inicijalno iskustvo, njegovo obraćenje. IH mu se otkrio. Iskustvo u Damasku. Kontekst iz Gal 1:1 je moguće razumeti – Isus sebe otkriva. Gal 1:15- Otac otkriva Pavlu preko IH. Te nijanse značenja su jako dobrodošle u drugim tumačenjima, ali su ovde komplementarne. Ako bih verovao da se Isus posebno njemu otkrio da bi potvrdio njegov autoritet? Mislim da je i jedno i drugo dobro, da se t one treba odvajati. Kada Isus objavljuje sebe Pavlu u Damasku, da on objavljuje Oca u isto vreme. Da je po volji Božjoj došao i objavio se. Nećemo deliti um, misao, nameru svetog Trojstva na taj način. Ovo su samo gramatičke mogućnosti. Ako bi neko sada tvrdio da je u Djelima 9:3 isus sam sebe objavio...neko bi rekao, ne, ne, Otac ga je objavio. Treba sagledati sve nijanse. Teološki to ništa ne menja. U nekim drugim situacijama, tamo je važnije insistirati na kontekstualnom čitanju.

Gal 1:13-14 – nakon 3 godine... nakon 14 godina...argumenti u vezi autoriteta apostolskog. Pavle u svom iznošenju, nakon glavne teze G poslanice, izlazi sa svojim iskustvom. To Pavle piše, čovek koji je obraćen, onaj koji je doživeo nešto i koji sada zbog susreta sa Bogom ima šta reći.

20.02.2007.

Pozdravi u pismima

Obično je na početku grčkih pisama stajao pozdrav hairein (sretno), a jevrejsa su pisma počinjala sa šalom (mir)Ali oblik pozdrava na početku pisma haris kai eirene, (milost i mir), karakteristična je za pisma apostola

Pavla.

Pavle je pre svega pastor, njemu je stalo do crkve. Nije filozofirao, prosipao mudrost da bi se pokazao teološki superioran suparnicima. Najviše mu je stalo do ljudi i u tom pravcu ide ova poslanica.

Pavlovo apostolstvo i temeljna potvrda vere G 1:11-2:21

Temeljna teza Poslanice 1:11-12Pavlova teza je iznesena u pozitivnom i negativnom oblikuJevanđelje nije ljudska stvar niti sam ga naučio od nekog čoveka. Jevanđelje sam primio objavom Isusa

Hrista.Najvažnija misao jeste di apokalupsieos (kroz, pomoću otkrivenja) jer 1. upućuje na izvor, 2 potvrđuje

verodostojnost 3. podupire Pavla kao Bogom izabranog prenositelja Jevanđelja.Pavle kaže, ja imam verodostojan izvor. Zbog toga je i ono što kažem verodostojno. I zbog svega toga,

ja imam autoritet.

Lično iskustvo (1:13-17)Pavlov argument sadrži tri dela.1. prošli život u Judaizmu2. obraćenje Hristu3. Poslanje neznabošcima

Kako ova biografija može podupreti Pavlovu tvrdnju o apostolstvu? Ne zaboravimo Pavla vrebaju protivnici.1.Protivnici neće propustiti priliku da Pavlovu prošlost upotrebe protiv njega. Pavle ne poriče svoju prošlost već je još ističe „nadmašivao sam svoje vršnjake u revnosti“.2. U isto vreme promena u Pavlovom životu ilustruje milost Božju i silu Jevanđelja – što je snažan dokaz valjanosti njegove službe

Poziv upućen Pavlu „da u meni objavi Sina svoga“ upućuje na iskustvo kod Damaska (Djela 9:1-5). Poziv na službu neznabošcima je njen sastavni deo.

7

Pavle zna da protivnici neće propustiti priliku da ga podsete na prošlost. Pavle u svom ličnom doživljaju ima poruku – to je deo njegovog argumenta, da li neko spominjao njegovo iskustvo ili ne, ono je njemu veoma važno. On kaže Timotiju, velika se promena desila.

Prva poseta Jerusalimu ( G 1:18-24)U G Pavle spominje dve posete Jerusalimu i drugim pismima treću. Luka kaže da je Pavle bio pet puta u Jerusalimu.

1. Tri godine nakon obraćenja (G 1:18-20)Obraćenje (Djela 9:26-30)

2. 14 godina kasnije (G 2:1-10)Povodom gladi (Djela 11:27-30)

3.Jerusalimski sabor (Djela 15:1-30)

4. Žurna poseta (Djela 18:22) Jerusalim nije spomenut

5 skupljanje (Rimljanima 15:25-33; I Kor 16:1-4; II Kor 1:16)Skupljanje (Djela 21:15-17)

Ova hronologija nije sama sebi cilj. Nije imao nameru da napiše gde je sve bio u propovedničkom poslu... On te vremenske elemente koristi da bi opisao svoju vezu sa Jerusalimom, da bi potvrdio da ni od jednog čoveka nije dobio autoritet.

Pavle je za to vreme bio deo priče koji je razgovarao o tome šta ima novo. U Jerusalimu su vernici pratili šta se dešava, i njima su krštenja, misija bili važni. Upravo ti ljudi su bili zainteresovani, šta se dešava sa Pavlom... Onaj koji je progonio sada propoveda. Sledeći tekst celi ovaj prvi utisak o Pavlovoj nezavisnosti od braće u Jerusalimu, potvrđuje. Radikalnije ističe.

Djela 18:22 – Jerusalim nije spomenut. Kakav je to dokaz? Čitajte kontekst.

G 2:1-10 – interesantan tekst. 14 godina kasnije Pavle opet ide u Jerusalim. Kako te godine razumeti? Da li dodati na 3:14, pa reći da je nakon Damaska bio treće godine u Jerusalimu...pa je onda prošlo 14 godina... pa ispada je od obraćenja prošlo 17 godina...

Pavle nastoji da istakne dužinu vremena u kojem je samo dva puta posetio Jerusalim (apostole – svoje pretpostavljene)

Grčki predlot epeita kojim počinje opis prve posete nakon 3 godine (1:18 i poseta nakon 14 godina 2:1. još jednom koristi isti prilog u 1.21.

Je li Pavlu stalo da opiše tačnu hronologiju svojih putovanja sa jasnim terminima ili želi reći dau tih 11 ili 14 godina smao dvaput je posetio Jerusalim. Nije mu stalo da da tačnu hronologiju.

Tamo je išao jer je bio podstaknut objavom.Ispada da je pavle 14 godina posle obraćenja bio u pustinji, niko ga nije angažovao. On živi svoj

život. Nema kontakt sa glavnima. I pita se šta se do događa? Jesam li zaslužio da budem u karantinu? On nije više mladić i zdravlje miu nije najbolje, ali Bog ga čuva i sprema za posebnu misiju. Kad Pavle kaže, i nakon 14 godina od mog obraćenja pred Damaskom, ja sam išao u Jerusalim ne zato što sam dobio poruku, poziv iz Jerusalima...nego sam došao tamo zbog toga što sam bio potaknut objavom, zato što me Bog poslao tamo.

Ko je bio Jakov brat Gospodnji?

Ovaj Jakov se ne sme mešati sa dva apostola istog imena, Jakovom Zavedejevim i Jakovom Alfejevim (Marko 3:17-18). Čini se da se radi o prvom od četiri Isusova brata spomenuta u Marku 6:3 i Mateju 13:55.

Prema Pavlu u I Kor 15:7-8, „potom se ukazao Jakovu, pa onda svim apostolim. A na posletku, ukazao se i meni kao nedonoščetu.”

Možda prema ovom tekstu ovaj Jakov je postao apostol kao i Pavle, ali je zauzimao važno mesto u Jerusalimu. Zbog svoje pobožnosti nazvan je pravednik (o dikaios)

8

Prema Josifu Flaviju umro je mučeničkom smrću 62. godine.

Druga poseta Jerusalimu (2:1-10)

Ovaj opis isto počinje s epeita (posle toga) i sugreiše da nije bilo kontakta sa braćom i Jerusalimom sve to vreme.

Sa druge strane, Pavle nije bio buntovnik koji nije mario za braću u Jerusalimu. On je izložio svoje Jevanđelje braći i savetovao se s njima „da slučajno ne trčim ili da nisam trčao uzalud” (2:2) Pavle isto prepoznaje Petrovu misiju „među obrezanima” (2:8), on smatra Jakova, Kefu i Jovana „stubovima” koji su poduprli njegov rad (2:9).

Međutim Pavle ne traži i ne treba nikakvu potvrdu od ljudi za Jevanđelje koje propoveda.On kaže u 12 stihu, jer ne dođoše neki od Jakova. Kao da se podrazumeva ko je taj Jakov. I kasnije

ga koristi. Neke indikacije postoje da je to taj Jakov koji je bio sa Petrom, Jovanom. Da, ali među učenicima imate dva Jakova, a sad se ubacuje treći. Zašto se kaže, brat Gospodnji?

Da li je Petar negde tako nazvan? Kontekst nas upućuje na to. Jakov Zavedejev je ubijen, tako da se ne radi o njemu... ovakva identifikacija imena je važna, jer se radi o ljudima koji sada nastupaju na scenu.

Tentativna kornologija Pavlovih posjeta uz pretpostavke: 1 – da je njegovo obraženje bilo 33 2 – da Pavle upotrebljava Židovsko računanje vremena 3 – da se 3 i 14 godina preklapaju

33 Obraćenje kod Damaska 33-35 Pavle borav u Arabiji 35 Povratak u Damask

Prvi posjet Jeruzalemu 35-46 Boravak u provinciji Siriji i ciliciji 46 Drugi posjet Jeruzlemu

F.F. Bruce zaključuje: „Pavlu je stalo da ustvrdi kako od njegova obraćenja pa do pisanja ovoga pisma vođe u Jeruzalemu nisu prenijeli neki autoritet koji vež nije imao zahvaljujući poslanju usrslog Krista“

- Događaj u Antiohiji 2:11-14 Događaj u Antiohiji je logičan nastavak Pavlovog argumenta u prilog njegovom apostolstvu Što se stvarno dogodilo u Antiohiji? Drama je u 4 čina

a.) pod dojmom sklada zmeđu Židova i neznabožaca Petar im se pridružio u jelu. Još nije stigla delegacija iz Jeruzalmea.

b.) Peter više ne jede s njima za stolom jer su stigla braža od Jakova iz Jeruzalemac.) Vjernici iz Židovstva, i sam Barnaba, posupili su istod.) Pavle ih je sve javno prozvao za dvoličnost što nije u skladu s Evanđeljem.

Svoje ponašanje ljudi usklađuju sa svojom pobožnošću. Ali kako? To nije bilo pitanje fomre pobožnosti. Bio je u pitanju formalni pristup pobožnosti – koja je napadala duhovni sadržaj. Bilo je pitanje koju važnost mi pridajemo tim formama. Forma nije naša sigrnost – več imamo drugi izvor naše duhovnosti od ovoga ovdje.

Antiohijski događaj je jedinstven u Pavlovim poslanicama i jsano govori o problemima prve crkve. Ovaj incident raličito tumačne kro solječa – najviše u prvih pet stolječa je bilo diskusija

a.) Ebioniti su oduđivali Pavlab.) Marcion je napao Petrac.) Tertulian je rekao kako se Pavle prenagliod.) Klement of Alexandrijski je ustvrdio kako Kefa i nije Petar već jedan od sedamdesetoro apostolae.) Origen, Hrizostom, i Jeronim su vjerovali kako su Petar i Pavle napravili igrokaz (skeč) da bi osudili

Judaistef.) Augustin je jednostavno pohvalio Pavla a pokudio Petra

To je jedan lep prikaz onoga što znači stati za ono što je pravo. To nije jednostavno i ne čini nam se isplativim – može te kompromitiratia ali Pavle nije mislio na to.

9

Ova je epizoda uvod u jednu od najzačajnih rasprava o pravdanju verom u Pavlovim spisima. Luther je bio u pravu kada je rekao kao u Antiohiji je bilo u pitanju ispravno tumaćenje i doživljavanje opravdanja veroam:

Tko je Petar? Tko je Pavle? Tko je anđeo s neba? Tko su sav ostala biža u odnosu na pitanje prravednosti? Ako nam je to pitanjejasno onda smo u svetlosti, ali ako nije onda smo u najjadnijoj tami...Kakle ne trebamo se sramiti kada nasbraneći istinu smatraju i nazovu licemremia. – Luther; Luther’s Works, vol.26, 106

Teška je stvar – kad nas netko perfidno odvlači od temelja prave duhovnosti -i na takvu bolesno i takvo deziorenitranu stanje u crkvi – koja je rekacija – netko bi rekao ajmo se moliti i postiti – hoče i molitva i post nas stavlja u poziciju skrušenosti i ponižnosti i treba to činiti – ali Pavao to čini? Netko bi rekao, da treba seči glave tko god je digne a što sa onim koji je ostave dole a misle isto. Nekto bi rekao idemo u drugi tor. A Pavle kaže ajdemo malo, da sednemo da zagrijemo stolicu – ajmo malo teologizirati – teologija je opasna samo kada sebi cilj – a ako je teologija sustavno razumevanje i povezano znanje i shvačanje otkrivenih B istina o duhovnih stvarnosti koje su preduvjet za duhovno ponašanje – onda nemožemo mi ovakvih problema pristanosti rešavati sa sklapanjem ruku. Bog nam je dao pamet, da shvatimo. U najmanju ruku, da razumemo uzrok i posledicu! Tako je svaki dan i u duhovnom životu. I sa tim predispoozicijama ide Pavle dalje i kaže u 2:15- 19

- Odbacivanje ikakvog kompromisa 2:15-19U 16 retku – ja odbacujem takav kompromis i počinje sa ZAKON I PRAVEDNOST (nomos i dikiosune) Kao Bosanski lonac – u duhovnosti takav nered i sivilo ne dolazi u obzir – i tu daje P svoj savet što treba učiniti na odnos vernika koji su zavedeni.

Dikiosune = je izraz iz sudnice! A na sudu se nekom svane a drugome smrkne. Neko orpavdan a drugi okrivljen. Hajde da mi najprije malo, da porazmislim u zreloj pameti. U dubini svakog ljudskog biča je želja, da budemo pravi. Niko ne želi, da je u pogrešnom i želimo neku pravdu. Trsimo se, da ostvarimo neki status ispravnosti. Sve je na tome nekakome tragu. Pavle tu samo na početku ovdje kaže – osvrčujući se na Antiohiju – vi želite biti dobri tako, da se distancirate od ljudi. Ali napravili ste pogrešku – veliku. Vi ste svoju religioznost zamislili na nekim formlanim obeležjima.

Gal.2:16 Ali kako znamo, da čoveka ne opravdava vršenje zakon, nego samo VJERA u Isusa Hrisat To smo i mi prigrilili VERU u Hrista Isusa da bismo se opravdali VEROM u Hrista, a ne

vršenjem zakona Jer vrešenje zakona neće nikoga opravdati.

Gal.2:16 Ali kako znamoda ČOVEKA ne opravdava vrešenje zakona neko gsamo vera u isusa To smo i MI prigrlili veru u Hrista da bismo se opravdali verom u Hrisa a ne vršenjem zakona Jer vrešnje zakona neče NIKOGA opravdati Boice smatra da ovi izrazi „čoveka“, „mi“ ,“nikoga“ ističe univerzalno značenje ove istine.

(Galationas, 449).

Kad mi govorimo o Božjem zakonu u odnosu na Božju pravednost – mi ne želim kazati, da je nešto Božje a drugo nije Božje -ne želimo dualizirati. Mi želimo napraviti reda u prioritetima – što je prvo i što drugo – što je uzrok i posledica. Onda možemo svakako videti, da je Božji zakon – Božji zakon – ali mesto zakona kako su to razumeli Židovi je krivotvorenje istoga zakona i nije to ideal Božji za čoveka i kad se tako prilazi onda idemo u formalizam

Središte Pavlove teologije

Luther tvrdi da je to opravdanje veromBultmann smatra da je u centru antropologijaCullmann ističe istoriju spasenjaKasemann kaže da je to opravdanje bezbožnikaHasel uči da ideja središta ili centra nečega u teologiji je strana Bibliji, a ako ipak treba istaći neki

centar onda je to trojedini Bog. Biblija je knjiga života, u njoj dominiraju doživljaji, a ne deklaracije. U takvom tekstu malo je previše insistirati na sistematskom redu u redosledu, primedba je Hasela.

10

Choi smatra da centar nije apsolutno načelo koje objašnjava sve već izraz koji pomaže pri organizovanju misli. Kada se Pavle suprotstavlja nauci svojih suparnika onda jednostavno tvrdi da se čovek ne spasava vršenjem zakona nego verom u Hrista.

Ovaj princip naročito pomaže u tri poslanice Galatima, Rimljanima i Filibljanima.Ako govorimo o opravdanju verom, suprotstavljenim konceptima o opravdanju verom i delima...u

Efescima to nije dominantna tema. Solunjanima, Timotiju I i II, nisu na taj predmet upućene, jer tretiraju drugi aspekt duhovnosti.

Galatima 2:17Kada se počinje shvatati opravdanje verom bez vršenja zakona onda se redovno javlja primedba

„Hrist ostavlja prostora za greh”Pavlovi su suparnici rekli: „Na što će se svesti moralna odgovornost ako se ukloni zakon? Tvoja

ideja o opravdanju verom je opasna.” Slične primedbe nalazimo u Gal 3:21, Rim 6:2; ali Pavle bi uvek odgovorio energično me genoito (nikako, daleko od toga, Bože sačuvaj). Prvo Pavlovo nastojanje da objasni o čemu on želi da poučava.

Koncept opravadnja verom nije definisan, nije konkretan kao što je konretan zakon, 10 zapovesti.

Galatima 2:19 – prekid sa zakonom kao sredstvom opravdanja je radikalan kao samo umiranje. Tako možemo parafrazirati 19 stih: “Zakon me je osudio i u meni razorio svaku nadu u spasenje ljudskim delima tako da sam umro legalističkim zahtevima zakona.” (Vidi Boice, Galatians, 451).

Ako sam bio pred Bogom, potpuno zbrinut, i to sve dovodim u pitanje, i vraćam se u drugo stanje, onda sam ovde labilan, kršim ono što je najsvetije. Da bi tu misao ponovo pojasnio, on kaže „zakonu sam umro zakonom...” postoje razne upotrebe „zakona”. Zakon uvek ne znači isto. Može značiti opšte načelo, zakonitost, može značiti Toru, može značiti Božja volja, jer je zakon Božji moralni, ali da li se ogleda u prirodi? Da. Postoji li zakon o obliku pobožnosti, ceremonijalni zakon? Da. Problem je i u tome što u ovim tekstovima ne dobijamo jasne naznake o čemu se ovde govori. Ali je Pavlu i njegovim slušaocima bilo jasno o čemu govori. Ako poštujemo kontekt, i mi to možemo razumeti. Prvi put smo čuli za zakon u 16 stihu. Taj „zakon” je bio negativan. Jer ne možemo zakonom postići ono što možemo poverenjem u Boga. On kaže kada je u pitanju naše spasenje, onda se to ne stiče poslušnošću svim mogućim propisima ove ili one, ili bilo koje druge vrste. To nije način na koji čovek postaje prav pred Bogom. I odjednom kaže, ja sam opravdan Hristom. I Hrist nije u službi greha kada ja to kažem. Opravdanje verom nije alibi za liberalizam. Ne, postoji radikalna promena. Ja sam po zakonu umro zakonu. Kada me je zakon osudio, jer jedino mogu spoznati greh preko zakona, onda je on u meni razorio svaku nadu u spasenje ljudskim delima. I ja sam tako umro legalističkim zahtevima zakona. Tu sada govorimo o dve uloge zakona. Ovde se zakon pojavljuje kao Božja volja, objava na osnovu koje ja shvatam koliko je greh grešan. Ovde se pojavljuje zakon i kao jedan sustav legalističkih zahteva, gde ja vršeći zakon želim da budem pravedan. Ali sam ja shvatio da nisam dostigao, nisam u stanju da izvršim sve ono što zakon od mene očekuje. Ovde je u pitanju Božji zakon, Njegova volja. To nije zakon u saobraćaju, pa kad neko ne vidi mogu da prođem kroz crveno. To nije onaj zakon u kojem možete misliti jedno a raditi drugo. To je zakon gde ne možete biti šizofrenične i podvojene ličnosti. Računa se i ono što mislimo, i ono što činimo. Ako bi neko hteo na osnovu Božjeg zakona biti prav pred prestolom Božji, onda bi trebao od prvog do poslednjeg dana, u svakoj svojoj misli, reči, delu biti besprekoran. Bez greha. Mi verujemo da je takav život vodio Isus Hrist. Svi oni drugi koji na taj način nisu proveli život, njih zakon osuđuje, ne zato što je dat da bi nas osudio, ali sad kad smo postali grešnici, kad se odlučujemo za greh, u tom trenutku taj zakon je ogledalo u kojem možemo i trebamo videti i sagledavati svoje stanje. I tako taj zakon je u meni osudio i razorio svaku nadu za spasenje ljudskim delima, tako da sam umro tom istom krivotvorenom zakonu. Jer zakon koji je postavljen na legalistički način je krivotvoren.

Jedini oslonac je Hrist (2:20-21)U svom konačnom argumentu Judaistima Pavle spominje reč harin (milost), i odgovara na primedbe

suparnika koji tvrde da Božja milost ne postoji osim preko Zakona.Božja se milost prezire kada se odriče dovoljnost Hristove žrtve za naše spasenje. Kad znam od čega bolujem, znam na koje odeljenje da idem. Pavle počinje sa ispravnom ulogom

zakona, u odnosu na spasenje, opravdanje, u odnosu na pravo na naše postojanje. Ovo je vrhunski, zadnji elemenat, koji je hristocentričan.

Stih 21 - u svom konačnom argumentu judaistima, Pavle spominje reč blagodat – kad vam neko blago daruje (milost). Pavle ne prezire tu milost, on ne želi da umanji njenu vrednost. Ako odlučite da mi nešto poklonite, i ja kažem, ne,ne, hoćete li se uvrediti ? Ne, neće vam biti drago, ali nećete biti ljuti. Ali koje su posledice ako kažete Bogu, ne hvala ? Ja sam sebi dovoljan na ovom svetu, ja sasvim fino funkcionišem. Formalistička religioznost donosi određenu sigurnost. Oni koji idu na odbor i dobijaju kar, oni

11

su loši. A mi koji ne idemo, mi smo još lošiji ali nije tako u ovoj stvarnosti. Pavle dalje kaže, ako opravdanje dolazi po zakonu, onda je Hrist uzalud umro. Ako mi možemo tako lepo urediti svoj duhovni život, ako možemo sve da posložimo, da imamo disciplinu, zatvorimo se u manastir, samo meditiramo... nemate problema. Sve će biti u redu. Na kraju krajeva, da li kažemo, ako će Bog ikoga spasiti, spasiće one koji svetkuju subotu. Svi smo mi grešnici, nije lako opstati u ovom svetu, ali mi smo u nekom najboljem proseku. Čovek može živeti i proživeti život sa takvom naučenom i neadekvatnom duhovnošću i jednostavno zaobići blagodat Hristovu, taj dar koji Hrist daje. Tu radikalnu promenu koju je Pavle doživeo, koju ne bi ni za šta menjao. To da religioznost postaje deo našeg celokupnog bića...ako mene smiruje činjenica, aha, nisam ja dobio po prstima, nego moj bližnji, to je problem. Ali ako reagujem na nepravdu na neko zlo bez obzira kome se desilo, ako to mene potiče da zrelije razmišljam o duhovnom iskustvu, onda je to drugačija orijentacija. To je širi pristup svetu. Naše srce kao i srce Spasitelja plače sa svakim grehom. Onda razmišljamo da je i neprijatelje razumno voleti. I tu Pavle pravi kontrast između ove dve stvari.

Ako opravdanje dolazi po zakonu, onda je Hrist uzalud umro. Ako duhovnost zavisi od injekcije adrenalina, ako zavisi od toga da li će Sveti Duh doći, ispuniti nas, kao da je to neka magla...da li je to sve? Formalisti i legalisti smatraju da naša svetost rešava stvar, uz silu Božju, Svetog Duha, ali bez Isusa. Ako je to moguće, šta će mi Hristova zamena, krst? Onda je Hrist uzalud umro, uzalud je došao, postao čovek, uradio sve ono što je učinio...

Ja ne mogu u svom životu biti tako dobar. Ma kad bi i mogao biti tako dobar ( a ne mogu), i dođem do kraja života, pa zašto je Isus uopšte trebao da dođe? Pa nije on došao na izlet, malo u posetu nama. On je došao, izvređali smo ga, ispljuvali, ubili ga. Događaj Hristov i poverenje u taj događaj i tu osobu, u tu uračunatu pravednost, to ima dominantnu ulogu. To je na samom početku svake duhovne realnosti. To je posebna kategorija. U njemu jesmo, u njemu dišemo, u njemu postojimo. A onda sve posle toga sledi. A sve što sledi posle toga jeste – najvažnije je da postojite. Zato stih 21 jeste teološka dominacija. Nema Pavle ništa protiv zakona, protiv Božje volje, ali ima protiv toga da se teze prioriteta zamene u našem životu. Hrist je ne samo u doktrini, već je On pravi uzrok svega onoga što sledi.

Zašto je to baš tako važno? Koje su praktične implikacije ovoga što smo sada izneli? Mogućnost spasenja neznabošcima, onima koji ne znaju zakon. Pavle kasnije kaže da su Duha Svetog primili, da su obraćeni kasnije, vera im je donela novo rođenje. Interesantan argument. Duhovna dobra su univerzalnog karaktera.

Pavle je hteo da da naglasak na to da treba biti čovek povezan sa ličnošću Boga, a ne biti u nekoj formalnoj zajednici. Glavna svrha je da će u večnost imati oni kojima je Bog prijatelj.

Postoji cela teologija susreta. Taj susret sa živim Bogom, to na neki način sučeljavanje sa osobnošću i likom Isusa Hrista, to je primarna vrednost. Šta joj je nasuprot? Kvantitativna religioznost. Ona je upravo na drugoj strani. Celi koncept oproštajnica, celi red svetaca i njihovih zasluga je zasnovan na kvantitativnoj religioznosti. Ona liči ja jevrejsku religioznost. A nju Pavle želi da ospori. Ako je neko proglašen svecem, on ima više od 100% dobrih dela za spasenja. A taj višak ide u haznu. Zato se digla Luteru kosa na glavi. Iz tog zajedničkog trezora dobara svetih ljudi, sveti otac nekome dodeljuje ta dobra dela, kako bi oni povećali svoj prosek. To je tako banalno. Ja ću uraditi najbolje što mogu a Bog neka tome doda. I will do the best, and God will do the rest.

Kad ja nešto uradim, svojim rukama, šta radim? Ja se odmaknem, i sa distance gledam kako je to lepo. Ima nešto loše u tome? Nema. Ako mislim, hvala Bogu što mi je dao mogućnost da to uradim. Ali onog trenutka kad počnem sebe negativno da upoređujem prema drugim ljudima, kad počnem da stvaram famu u vezi sa sobom, kad počnem da pričam da sam dobar, da imam plavu krv, da sam urođeno talentovan, i mislim, ma ko je taj tamo Filistejac...čovek stvara nestvarnu sliku o sebi. Ponaša se po pravilu Božjeg zakona...taman posla da uzme Vedine spise, ili da živi po Kuranu. Ne, on čini ono što piše. I veruje da će Bog to uvažiti. Malo po malo čovek stvara pravo na nebo, pravo na duhovnost, jer je on spreman da opiše, nacrta svoju duhovnost, dobrotu. A da li je on u svome umu u skladu sa Božjom voljom? Stavite mu na put neku provokaciju, dajte mu povoda da se sruši ta njegova duhovna zgrada, pa ćete videti. Mislim da je to najveći pokazatelj u našem životu koliko stvarno pripisujemo zasluge Bogu za ono što jesmo, a koliko pripisujemo sebi za ono što jesmo. Ako insistiramo na svojoj dobroti, ako odjednom to neko ugrozi, mi ćemo to shvatati lično, i sve ćemo učiniti da ne bude tako. Jer smisao nam je u tome šta mi jesmo. Ali Pavle kaže, ako smo u Hristu, i ako doživimo neku nepravdu, onda ćemo reći, hvala ti Bože što imam čast stradati sa tobom. Mi se tada svrstavamo uz Njega. Mi kažemo, znaš šta, ja sam još i kriv bio, a Ti nisi. Opravdanje i naš status i sve što jesmo treba u potpunosti zavisiti od našeg Boga. Upravo zato da se ne ponesemo. A nemamo šanse ne poneti se svojim delima. Nemamo šanse zadržati se na tlu čvrsto na dve noge ukoliko svoj identitet ne pripisujemo svom Bogu koji je umro za nas, da bismo imali pravo na postojanje, a da bismo Njegovim životom imali primer kako živeti.

OBEĆANJE I ZAKON

12

Pravednost bez zakona – protiv legalizma (G 3:1-22)

1. Apel na vlastito iskustvo (3:1-5)2. Avramovi sinovi (3:6-9)3. Prokletstvo zakona i sloboda u Hristu (3:10-14)4. Avramov potomak (3:15-22)

G 3:1-5U prva dva poglavlja Pavle brani svoje apostolstvo na osnovi svoga poziva i iskustva.

Na kraju drugog poglavlja tvrdi da je temeljna priroda Jevanđejla Hristova milost.U sledeća dva poglavlja Pavle se bavi iskustvom Galaćana i citira više starozavetnih tekstova koji opisuje jevanđelje milosti u SZ.

Zašto Pavle koristi SZ tekstove? Jer su njegovi suparnici optuživali njega da je inovator. Ali šteta tvoji izumi nisu praktični, ti si previše originalan. Previše si ispred svog vremena. U tom kontekstu Pavle iznosi brojne SZ tekstove u kojima opisuje stanja vere i spasenja Božjom milošću i pravednošću. Božja pravednost je uvek bila prisutna, dostupna. To je glavna ideja čovekovog odnosa prema Bogu. Ali su problemi nestali u toj formalističkoj pobožnosti.Pavle postavlja 6 ozbiljnih pitanja.- Pavlovo obraćanje Galatima u prvih 5 stihova počinje sa 6 ozbiljnih pitanja. - Takav je pristup uobičajen kod grčko-rimskih pisama Pavlovog vremena- I same prve reči „nerazumni Galaćani” je uobičajeni način oslovljavanja u takvim prilikama- Međutim naš cilj nije stil i pristup pisanju. Već sadržaj... – možda se ta pitanja odnose i na nas.

Pitanja:Ko vas je začarao?Jeste li primili Duha vršenjem zakona ili prihvatanjem vere? (to je motiv duhovne realnosti u našem životu. Mi živimo u vremenu kada je duhovnost na rasprodaji. Svako nudi svoj vid duhovnosti. I to različim predznacima, sadržajima, ispoljavanjima. Neki ne mogu zamisliti da čovek bude duhovan, a da nije ozbiljan kao freska. Drugi misle da treba biti duša društva. Neko apeluje na ovaj vid čovekove egzistencije, neko na neki drugi. Problem je u mnogim duhovnostima. Pavle ovde kaže – na koji način ste se vi ohrabrili, oduševili, oplemenili?)Jeste li tako nerazumni? Počinjući s Duhom završavate s delima? Jeste li uzalud toliko toga doživeli? Onaj koji čini čuda, čini li to delima zakona ili čuvanjem vere?

Pavle ne može razumeti njihova tri stava.1. Spasenje delima negira Božju milost i čini Hristovu smrt suvišnom2. Istinsko Jevanđelje im je jasno izneseno u raspetom Hristu (izrazi „krst”, „smrt” predstavljaju

temeljnu hrišćansku vest: I Kor 1:17-18; 15:3; Galatima 5:11; 6:12, 14; Fil 2:8; 3:18; Kol 1:20; 2:14-15, itd.) Raspeti Hrist..teologija krsta je predivna. Toliko je praktična, a mnogo je puta toliko zavijena u simbolizam...to značenje smrti, stradanja Hristovog ne izlazi na površinu kao što bi trebalo.

3. Vaše ponašanje je potpuno suprotno onom prvom doživljaju Hrista. Your behavior is totally contrary to your initial experiences of Christianity.

Morate napraviti jasnu razliku između tri seta suprotnih pojmova:1. dela ili objavljivanje (objavljivanje, upućivanje na ono što u Hristu imamo, to je reč). U čemu je

zapravo kontrast? U delima ste postigli jako puno i svakome je vidljiva vaša pobožnost. Uzemete Jevrejina i vidite sa 2 km da je pobožan. Tako se i oblači i moli, on je tačno po propisu duhovan. Dolazi apostol Pavle i kaže, nije vam to to. Ja vam objavljujem nešto drugo. Oni kažu, Pavle ti nama pričaš priču, a mi imamo konkretan oblik ponašanja, koji ima sve propise već stotinama godina. Pavle objavljuje, on propoveda, on opisuje stvarnost nove duhovnosti. Ona je više vezana za proklamaciju, a po njoj se veruje. Vera je tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo, onoga što je ispred nas. Onoga za šta nećemo reći da nije stvarno, ali nije tako lokalizovano u neki oblik duhovnog ili religijskog ponašanja. Pavle kaže, ja sam došao da vam objavim novu duhovnu realnost.

2. zakon ili vera3. duh ili telo

G 3:2Prvi put spominje Duha (pnema)

13

Nadalje on će spomenuti Duha 16 puta što svakako upućuje na činjenicu da duhovno iskustvo Galata ako se priklone Zakonu je u velikoj opasnosti.

G 3:6-9 - Avramovi sinovi Koncept opravdanja verom nisam samo primio otkrivenjem, niti je to duhovnost koju su samo Galati prihvatili, već Pismo uči da je to iskustvo Avrama, fizičkog i duhovnog oca starih Jevreja – a ne samo njih nego je Avram duhovni otac svih naroda.Duhovnost koju su Galati prihvatili, duhovnost koja je prednost i ostalih ljudi, Pavle ovde ističe.

- Pavle i njegovi suparnici bi se oko Avrama složili, ali je bio problem što dolazi pre, njegova vera ili poslušnost?- Rabini su nazivali Avrama “savršenim u delima”, “vernim u iskušenjima”. Avramovu veru su uvek usko tumačili sa obrezanjem, I Mojsijeva 17:4-14.Za Judaiste poverenje u Boga i poslušnost Tori su bili nerazdvojni. Oni bi zapravo rekli da je Avramova vera bila dobro delo koje ga je spasilo. Kada naša vera može biti dobro delo? Kada se vera može smatrati dostignućem? Onog trenutka kad postanete svesni koliko ste veliku stvar uradili. Kada čovek počne da shvata da se distancira od formalističkog pristupa zakonu, kad insistira na tome da sa tim nema ništa, odjednom njegovo opredeljenje postaje činjenica koja je može locirati, koja je plus u životu. Činjenica da idem u tom pravcu, da se to nije moglo desiti bez mene, to je dostignuće. Jevreji su Avramovu veru tumačili u smislu njegovog dostignuća. Rekli su da je njegova vera dobro delo koje ga je spasilo. Kao da je naše poverenje izvor našeg spasenja. Kao da je naše poverenje objekat onoga što rešava naš problem. Kako je to Luter objašnjavao svojim studentima – zamislite da vam neko dolazi i kaže, evo vani je jedna kočija sa 4 vranca, to je kao BMW danas, i evo vam ključevi te kočije. I vi sada se nalazite u situaciji da poverujete ili da ne poverujete. I u redu je da ne verujete. Ali čovek je tu stavljen u situaciju da on poveruje i da nešto preduzme u tom pravcu, da ode, da vidi to što je dobio. Da se ponaša normalno prema toj neverovatnoj situaciji, ili da kaže, nađi nekog drugog da ga zafrkavaš. Taj akt prihvatanja tog dara Božje pravednosti, da li ima neke vrednosti? U onom trenutku kada kažete, e moj dragi, da ja nisam uzeo ključeve tog BMW ne bih se danas vozio u njemu. Vi ste od tog čina prihvatanja, poverenja napravili zaslugu, dobro delo koje treba imati na umu. Jer da ja nisam prihvatio Božje spasenje, ne bih bio spasen. Zna se ko je tu zaslužan. Mogao je Hrist doći, umreti, otići na nebo, ali da ja nisam rekao „da”, ništa od toga. U onom trenutku kada počnemo da razmišljamo da nešto i od nas zavisi, u tom trenutku se dižemo od stvarnosti, padamo. Odnos vere i poverenja, gledajući sa strane zasluga, ima za svoju posledicu poniznost, zahvalnost i ono „Gospode, pa zar meni? Nedonoščetu, bezbožniku?” On je oduševljen darom. - Pavle je energično odbacivao takve ideje – Avramovu savršenost u delima, 26:6

Glavna razlika između Pavla i Judaista je bila u definiciji vere (pistis).Za Pavla vera nije bila dobro delo već poverenje koje je temelj poslušnosti.

21.02.2007.

Da li je Pavle imao grčko obrazovanje, iz filozofije i sl.? Naravno da jeste. To se uzima zdravo za gotovo. Bio je rimski građanin, živeo je u vremenu kada su te opcije bile dostupne. Pavle kao Pavle je verovatno i sa te strane bio obrazovan, ali se ne mogu setiti nekog teksta koji govori o tome.

Rezime: čini mi se da tek dobro poznajemo neku biblijsku knjigu kada možemo otići u šetnju, dvosatnu i u toj šetnji razmišljati...glava 1, glava 2... kada knjigu doživimo kao priču, doživljaj, to je najbolje razumevanje biblijskog teksta.

Kako ide ova priča u Galatima? Pavle piše pismo nedugo nakon što je osnovao crkve. Učinio je dobru stvar ali se to nekome nije svidelo pa mu je pravio probleme. Zato počinje sa onim apologetskim, ja sam apostol, ne od ljudi, nego od Boga. Pozdravlja na svoj način sa milost i mir od Boga, i odmah kreće na problem. Čudim se što ste tako brzo odlučili se za drugo jevanđelje... Posebno siguran stav ima. Od Pavlovog obraćenja do pisanja ove poslanice nije prošlo 14 dana, ni 14 mjesece, već 14, možda i više godina. Pavle je imao dosta vremena da složi sve kockice u svom umu. On je već čovek koji ima svoje zrelo razmišljanje. U tom smislu imamo iskusnog čoveka. I zatim Pavle brani svoje apostolstvo, na mnogo načina. Glavna teza mu je, to što govorim nije ljudska stvar, ja sam to primio otkrivenjem od Isusa Hrista. I onda nabraja svoje doživljaje, opisuje razvoj svoje duhovnosti, gde postoji vremenski elemenat. U smislu – kada je on išao da se konsultuje sa „centralom”, i kada je otišao video je samo neke od njih, nije ni tražio neki poseban prijem, već ga je Sveti Duh potakao da priča sa ljudima. Sve ono što iznosi ovde kao neku hronologiju nema hronološki cilj. On ne piše svoj CV, on govori koliko je nezavisan od ljudskog uticaja kad

14

je u pitanju jevanđelje koje je dobio. Drugim poglavljem završavamo Pavlovu odbranu apostolskog autoriteta na upečatljiv način. Ja znam šta verujem, ja znam kome verujem i spreman sam to da branim.

U 3 i 4 glavi Pavle govori o iskustvu Galata. Tu je šest retoričkih pitanja. Onaj ko zna dobro da postavi pitanja, napravio je više od pola posla. To znači da ste na pravom putu onoga što želite da utvrdite. Ako ste postavili pogrešno pitanje, imaćete odgovor koji je promašio relevantnost onoga o čemu želite da razmišljate. Pavle ovde postavlja ključna, precizna pitanja, koja se svode na jednu reč – Duh Sveti. Novi život pun sile koja je plod delovanja Duha Svetog. Oko 6 puta će spomenuti Duha Svetog. Koliko god smatrali ljudi Pavla filozofom koji vrti argumente, Pavle je pre svega pastor, duhovan čovek. On iznad svega insistira na indikativu i imperativu. Stvarnosti i duhovnosti. Praktičnog života koji je opcija koju ne možemo da izbegnemo. Samo naš praktičan život može biti nepraktičan. Pavle pita kako se ta ljubav Božja u vama pokazuje, kako se taj mir Božji u vama rađa i postaje? Nakon tih pitanja Pavle ide dalje i govori o SZ slici ispravne orijentacije u duhovnosti. Spominje Avrama kao onoga prema kome će svi ukazivati poštovanje. Avram je jako važan motiv, kako za Jevreje, tako za hrišćane ali i za Muslimane. On govori da je Avram SZ ideal. I sa tom pripremom ide na udarni tekst, izrazito ekspresivni tekst u G 2:16 koji govori tri puta, ne opravdavamo se zakonom, nego samo verom. Razmislimo o svome stanju sada, o indikativu, šta smo mi i ko smo mi, ko nam je Stvoritelj, gde je naše poreklo, kakvi su naši potencijali, i nakon tog indikativa, reći, dobro, kako u skladu sa tim trebam da živim?

Da li vam je jasno ono što smo rekli u vezi Avrama? Kod dobrog dela ne postoji problem u tome što je učinjeno, to je dobro delo, na kraju krajeva. Dela koja ovde napada apostol Pavle nisu dela nečastivog, to su dela prema Božjem zakonu. Verovati u Boga, ne može to biti čin, delo koja je sama po sebi loša. Ali pitanje je na osnvou toga dobrog dela, na osnovu toga otvaranja prema Bogu, šta mi mislimo o sebi? Na koji način gradimo sliku o sebi? U kojoj meri sebi pripisujemo zaslugu, čast, kredit za to što se dešava? Koliko mislimo – e, da to nisam ja uradio, to ne bi tako izgledalo? Nesretni ponos može biti toliko podmukla bolest koja se u nama razvija postepeno i formira nas, ako nismo dovoljno budni, i ako kao Pavle ne pazimo na svoj stav u odnosu prema Bogu. Onog trenutka kad mislimo da stojimo, da smo dostigli, krenuli smo sa padom. Zavisnost od Boga je komponenta koja mora biti prisutna u našem životu. – ako je vera, taj spasonosni susret sa Bogom između mene i mog Stvoritelja, kada se susrećem sa nekim i kad hoću da se pozdravim sa nekim, dolazim li kod čoveka sa rukama punim svačega i kažem, o zdravo kako si? Ne, to što mi je u rukama, ta dela, zasluge u odnosu između Boga i čoveka nemaju svoje mesto. Ja dolazim pred Boga onakav kakav jesam. Ne nosim svoje zasluge sa sobom. Ne kažem, evo Bože ja sam došao, ali ja tu i pripadam... stavljam sebe u situaciju iz koje zaslužujem da budem tu...jer sam čitao, držao seminare, držim se onoga što čitam. Odjednom pune ruke mojih zasluga... Šta ćeš ti? Sad moraš reći, e svaka čast, dobro, dobri slugo... ovo Isusovo upoređenje ide u drugom pravcu. Kada je bogat čovek došao kod njega, šta je bilo? Pune ruke svega. On kaže, ja sam pomagao, ja sam slušao, ali znaš šta, ima nešto preče, ima nešto što je deo mene, što stoji između mene i tebe. U tom smislu treba razumevati pitanje dobrih dela i poverenja u Boga. Reč je o našem stavu u odnosu prema Bogu. Kasnije ćemo videti gde je mesto dela. Na koja su način ona stvarno vršenje zakona. Vršiti zakon kao način poštovanja Boga, to je krivotvorenje Božjeg zakona. To je stavljanje zakona na mesto koje mu ne pripada.Da li je krajnost ako kažemo, ja nemam nikakve vrline, sve je to Isus Hrist. Nije tačno da sve ima Isus, a ja sam crv, bednik... da li je to krajnost? Zamislite ovo – imamo dva sina. Jedan se oženio, drugi dolazi na faks i kaže, ja sam veliki bednik, niko ne mari za mene, nemam ni džeparac. Andrija pokušava da impresionira svet svojom zavisnošću... Kako bih se ja kao roditelj osećao? Jako strašno. I vi biste se pitali – pa zašto njegov otac ne mari za njega? Isto tako, kada bismo mi u odnosu na Boga počeli da kukamo, i postali pesimistični u svakom pogledu, to ne bi bio odraz neke poniznosti i praznine. Pavle ovako to kaže – ja sam stvarno niko i ništa. Ali sam u Hristu sve. Ali sam u Hristu ono što vredi. Moj sin bi mogao reći, ja ne mogu puno, ali imam Oca svoga, što je Njegovo, moje je. Ne jedna opšta jadikovka jer to negira postojanje Božjeg indikativa, ali ne ni nadimanje, ja ovo, ja ono, ruke su mi zlatne...ja sam izuzetak.

G 3:10-14 Prokletstvo zakona i sloboda u Hristu

Drugi deo Pavlovog argumetna počinje sa gar (jer, naime) što znači da objašnajva ono što je prethodilo ovoj sekciji.

Pavle dalje konkretizuje stvari. Oni koji se pouzdaju u vršenje zakona, on ne kaže oni koji vrše zakon na doličan način, koji čine dobra dela koja su ideal, ne, nego kaže, oni koji se pouzdaju u zakon, nalaze se pod osudom, prokletstvom. Zašto? Pavle citira 4 SZ tekstaV Mojsijeva 27:26Avakum 2:4III Mojsijeva 18:5

15

V Mojsijeva 21:23Mogli bismo da analiziramo ove tekstove, ali se oni lako čitaju. To su SZ motivi koji nas upućuju na sadržaje koji su istina za sva vremena. Proklet je svaki koji ne poštuje zakon i vršeći sve. Pričali smo o kompletnoj poslušnosti zakona...to nije ono, vršim 3, 10 zapovest...ne radi se o tome da li su sve na broju. Radi se o kvalitetu. Ako bi se neko hteo spasiti vršenjem Božjeg zakona, onda bi trebao biti kao Isus, a Isus je rekao, u meni greha nema.

Proklet svaki koji visi na drvetu – Pavle sada skidanje tog prokletstva sa nas koji nismo u stanju vršiti Božji zakon, povezuje sa onim mestom gde je stvarno stečena mogućnost i prilika za naše otkupljenje. Mnogo puta zasluga koju je Isus smrću na krstu pribavio se na različite načine predstavlja...on je prokletstvo naše izneo na krstu. Mi imamo pravo na život u Isusu. Onaj koji čini greh zaslužuje samo jedno – smrt. Smrt se mora desiti, ali hvala Bogu što to ne mora biti moja smrt sa večnim posledicama, što je to Isusova smrt.U vezi plana spasenja, zašto je Isus morao da umre, zašto ne anđeo, koza? U tom sistemu, bitno je da nekog ubijemo, plata za greh je smrt... zašto baš Isus?Ovaj tekst nas ne vuče na to, ali celo pitanje koje nas je gurnulo u nezdravi odnos prema Bogu, pitanje greha, je stvar ne između anđela i čoveka, nego između onoga koji ga je stvorio i čoveka kao Božjeg stvorenja. Tu se vodi spor. Tu postoji problem., Bog ne treba i nema advokate, on ne treba kaskadere da bi odigrali nešto za Njega. U tom pravcu treba razmišljati. I sada, ta zamena je samo način kako mi formulišemo to što Bog čini za čoveka. Kako on stiče pravo umesto nas na život. Mi to možemo samo analogijom donekle razumeti. Ali imamo i problema sa tim...ako uzmemo to da imamo sud između Njega i nas...na našem sudu niko drugi ne može ispaštati za nas. Čak ni onaj kome smo zgrešili ne može nas osloboditi krivice. To ne dolazi u obzir. Analogije koje mi koristimo ovde da bismo na neki način dočarali odnos prema našem Bogu su upotrebljive samo donekle, ali ne u celosti. Ono što je najbitnije u celoj priči, je da tamo gde ne može pomoći čovek, pomaže Bog. Postoje stvari svemirskog karaktera. Kazna je posledica našeg trajnog i upornog odbijanja.

Izraz katara (proklet) se koristi 5 puta3 puta kao imenica2 puta kao pridev1 put sa predlogom epi “epikataratos”, pod proletstvomSamo nam Bog može pružiti pomoć, spas od prokletstva.

Avramov potomak (G 3:15-18)

Stih 15 Primer iz života – testamentDiateken (oporuka ili testament)Poruka je analogije neopozivost Božjeg testamenta sa Avramom. Interesantno je da se mi uvek pitamo kada govorimo o nekim ključnim događajima u istoriji, vezane za poznate događaje ili ličnosti, dobro a šta je sa vremenom pre te ličnosti? Na Sinaju je dat zakon i znamo da od tada postoji. A šta je sa vremenom pre toga? Ovde sada imamo jedan testament, zavet, dogovor između Boga i Avrama koji na neki način rešava problem svakog čoveka. Pitamo se, a šta je sa tim testamentom pre Avrama? Pošto živimo posle Avrama, možemo se svrstavati u red njegove dece... ono što je u tim situacijama važno istaknuti je da postoji razvoj... jedan svoj vrhunac ima na Golgoti. Što se tiče trajanja naše istorije, sve stvari postaju jasni na Golgoti. Kada se vidi kako je opak sotona, u svemiru svima je sve jasno. Svi znaju da je sotona lav ričući, svi znaju da je lažov. Jedino još mi imamo problema sa njim, možda možemo ući u flert između duha i tela, možda možemo sedeti na dve stolice. Nemojte biti jednostrani čak ni po pitanju duhovnosti... A ja mislim da je duhovnost radikalna, ona je lepa ali nije razuzdana. U tom pravcu apostol govori o Avramovom stavu prema Bogu. TO je zavet, to su uveti odnosa između Boga i čoveka od samog početka, od I Mojsijeve 3:16, od samih početaka.Govorili ste da je Avramovo obećanje do Mojsija, slična stvar se spominje u Rim 5:13- ne možemo reći da nije bilo zakona do Mojsija. Ali možemo reći da nije bilo velikog Božjeg otkrivenja u vezi čovečanstva. Dođimo do Hrista, cela ekonomija spasenja do Hrista je imala određene slabosti. Nije istina da nije bila dovoljna za ljude ranije, ali nije bila u punini. Ko je ikada formulisao nauku o trojstvu, kao što je to učinjeno posle krsta? Postoji progres u razumevanju. Zakon je postojao i pre Sinaja, greh je postojao i pre Sinaja, ali ovaj tekst u Rimljanima nam govori o punini Božje objave u odnosu na našu duhovnost.

Nije neko dostignuće poznavanja biblijskog teksta, sva jela su za trbuh, sve je od Boga, to nije dostignuće. Poenta je u tome da u kontekstu razumete celu stvar. I onda formulišete pitanje u tom kontekstu. Sva ova pitanja imaju svoj kontekst. Kada mi formulišemo takva pitanja, pitanje je koliko imamo vremena da ih stavimo u kontekst celog teksta.

16

Pavle kaže, radi se o ozbiljnom poslu. Reč je o testamentu. To je dokument na osnovu koga nasleđujete ono što vam pripada.

Stih 16 Primer iz Pisma, potomak

Ovaj se argument temelj na razlici između jednine spermati (potomak) i spermasin množine (potomci). Ovo je jevrejski koncept u pozadini.SZ motiv je iz I Moj 17:7-8 – Avramovo potomstvo koje će biti brojno.Jevreji su bili ponosni što su deca Avramova. Judaisti su morali biti šokirani Pavlovom egzegezom: “delimično i prvo ispunjenje ovog obećanja je u Isaku, a potpuno i konačno je u Isusu (SDA commentary, 6:957)

U pitanju je odnos koji se zasniva na potomku, na jednini a to je Hrist. Takav pristup se vidi u celom SZ. Na ovaj način Pavle nastoji da kaže, da je ono što je vezano za obećanje, savez, testament, da je to verodostojno, daleko verodostojnije od obične ovozemaljske oporuke. Ovde je u pitanju odnos između Boga i potomka, a ne potomaka. I po tom potomku mi imamo pravo na život, blagoslove. Ovo ima nadgradnju. Imamo Boga Oca. On stvara savez ili testament sa čovekom u vidu Avrama. Ali Avram u celoj toj priči nije direkan nosilac tog saveza, jer je Avram blagosloven u potomku, a to je Isus Hrist. Predstavnik ljudskog roda ne može biti ni Adam ni Avram, ali može biti bogočovek, Isus Hrist. Zato tu imamo izjavu iz I Korinćanima, ako po Adamu svi umiremo, po Hristu svi imaju život večni. Pavle ovde šokira Judaiste jer su išli u pravcu kako su oni prvi primatelji, oni sa kojima Bog kontaktira. Nemaju li oni svetinju, nemaju li sveštenika, nije li se Božja prisutnost ogledala u njihovim životima? Da, ali kroz Isusa Hrista. Obećanja su čvrsta, ona su zasnovana na čoveku Isusu Hristu.

Stih 17 Primer iz istorije, 430 godien između zaveta i zakonaU I moj 15:13 i Djelima 7:6 spominje se vremenski period od 400 godina. Od Avrama do Mojsija.Pavle hoće da kaže da je dogovor sa Bogom stariji 400 godina od zakona na Sinaju. Da lis e radi od 400 ili 430 godina? Ova druga brojkaRabini su rešavali ove različite brojke tvrdeći da je 430 između Božjeg zaveta s Avramom i Mojsijevog primanja zakona, a 400 godina je Izrael živeo u EgiputPoenta: zavet (obećanje) je stariji od zakona.

Zakon i obećanje 3:19-22Svrha hzakona je izražena u 4 argumenta1. zakon saopšten po anđelima, po posredniku (Mojsiju) je nadodan. Odmah se prisetimo, kako je došlo do čoveka obećanje? Da li su obećanja doneli anđeli, Mojsije? Ne. Ono je došlo direktno od Boga. U ovom slučaju zakon je inferioran u odnosu na obećanje. Pavle nastavlja da dokazuje ono o čemu je već govorio.2. zakon je nadodan (prosetete) obećanju pretvarajući greh u prestup. Zakon tako upućuje grešnika na Spasitelja. Zakon je nadodan. To znači da pre ga nije bilo, ali ne da ga nije bilo u njegovoj bitnosti, bilo ga je u drugom obliku. Ovde je zakon vezan za istorijski događaj na Sinaju. Uvek postoji kontrast između onoga što je istorijski desilo Avramu i onoga što se istorijski desilo na Sinaju.3. Nadodan, dok ne dođe Potomak kojemu je namenjeno obećanje. Zakon koji je prosetete, dok ne dođe pomotak – na koji način razumeti ovu misao? Imamo terminologiju zakona – zakon je nadodan, pojavio se u obliku 10 reči, ali on je nadodan do kada? Do potomka. A šta posle? Posle je prikovan na krst? I gotovo sa njim... Vidite sada, u ovom slučaju moramo postaviti dobro pitanje. Ima stih koji kaže da nam je zakon bio čuvar do Hrista, ali nigde ne piše da je zakon ukinut. Zar on ne pita u 19 stihu, čemu onda zakon? Kao da daje odgovor zašto je postao, koja je njegova svrha. Ne razumem šta hoće da kaže? Obećanje je ustanovljeno sa Avramom, a šta nam je onda trebao Sinaj? On je nadodan radi prekršaja, da bi greh postao stavrno grešan. Da ne bi bilo nedoumica da li se nešto sme ili ne sme. On je došao da bi pojasnio naše stanje, da bi ogledalo bilo jasnija slika. Čini se da taj zakon traje dok ne dođe potomak. Kako da to razumemo? Da li to znači da je od Sinaja do krsta postojala uloga zakona koja je pokazala da je greh grešan, a posle toga više nije potreban...kako bismo to formulisali? Postavio bih pitanje, na šta se odnosi obećanje? Do sada to već znamo. U Avramu je obećanje dato celom čovečanstvu. Takvom obećanju je nadodan zakon na Sinaju, da bi greh bio stvarno grešan. Da bi smo videli koliko odstupamo od Božjeg ideala. Ali on sada traje do potomka, do dolaska Isusa Hrista. Da li to znači da je zakon imao svrhu do Isusa, a sada više ne treba? Možda je potrebno malo govoriti o zakonu, definisati taj zakon. Dosada smo uglavnom imali zakon u smislu moralnom, u smislu ogledala koje nas osvedočava o našem stanju. Zakon treba na nama da radi i deluje, da bismo shvatili naš odnos prema Bogu. Postoji li još neki vid zakona? Koji ima neku ulogu u ekonomiji spasenja? Govorimo i o slikama koje upućuju na Isusa Hrista. Svakako, ali kažemo da je na neki način tip susreo prototip, i da se predviđana stvarnost desila u Hristu, da svi rituali nemaju više svrhe, rituali nas sada podsećaju da je On među nama bio. Zapravo, ova tematika o kojoj

17

govorimo je zavisna od istorijskih elemanata. Biblija kao objava Božja je istorijske naravi. To su stvarni ljudi, narodi, događaji, u kojima se dešava duhovnost opisana u Bibliji. Najtemeljitija pouka je egzistencijalne naravi. Zakon je došao da bi greh postao grešniji istorijski, ali zakon dolazi i k meni da bi greh meni postao grešniji lično. Sledeća slika je taj paidagogos to lepo ilustruje. Osim istorijske uloge, postoji i jedna lična, privatna, egzistencijalna...zakon nas usmerava prema Hristu.4. Zakon nije protivan obećanjima Božjim, jer zakon ne može dati život – ne može opravdati grešnika.

Obećanje i zakon II, apel Galatima (3:23-4:31)

1. zakon kao paidagogos (3:23-25)Danas je paidagogos učitelj, ali u Pavlovo vreme paidagogos (pedagog) je bio više preceptor, čuvar, bodigard. G. Knjight kaže da je Pavle opisao zakon kao vozača školskog autobusa. Za Platona, paidagogos je dadilja, frizer, kuvar, poslužitelj, čuvar dece.

Šta ovaj tekst kaže, kako bismo protumačili značenje ove analogije u odnosu na opis svrhe, mesta i uloge zakona u našem spasenju?Kao što svaka analogija ima za cilj povezivanje poznatog sa nepoznatim, Pavle još nešto želi da nam objasni. Zato kaže, imam još jednu analogiju. To je ono što se dešava oko nas svakog dana. Ova uloga paidagogosa, ilustruje ulogu zakona u našem spasenju. Zakon bi mogao biti poučan. Koji Psalam vam je celi u znaku Božjeg zakona – 119. ne znam šta legalisti misle kad ga čitaju, ali psalmista umire za zakonom Božjim. On je razdragan time. Očigledno da je u tom slučaju psalmista stavio zakon na pravo mesto. Zakon je konkretni dodir sa zakonodavcem. Uz zakonodavca je zakon postao tako drag i koristan. Pozitivan pristup Božjem zakonu.

Pavle se nalazi u drugom kontekstu. Zakonu je dat pogrešan smisao. Naglašava se nebitno, a zanemaruje bitno. Postoji prva, inicijalna uloga zakona, i on kaže da je to taj paidagogos.

Onaj koji greši je zgrešio. Onaj koji greši on ne može imati čistu savest, ne može imati mira, ne može imati perspektivu. Zakon vam je tako neprikosnoven, « nemilosrdan ». ali greh je greh. I ne možeš gledati kroz prste, nema tu babe i stričeva, greh je greh. Ta radikalnost objave je ta masa koja sve nas opominje na nevolju u kojoj smo.

U Platonovom delu Republika imamo interesantan dijalog između dva dečaka. Sokrata i Lisiasa:Lisias pita Platona: da li tvoji mama i tata dozvoljavaju da sam vodiš računa o sebi ili nemaju poverenja u tebe? Oni to ne čine, oni mi veruju, odgovorio je Lisias. Ali neko te ipak nadzire i kontroliše. Da svakako, moj paidagogos! Je li on rob? –pita Sokrat. Da, on je rob, a zašto pitaš, on pripada nama. Kako je to čudno, slobodnog čoveka nadzire rob. A kako te on to nadzire? Jednostavno, vodi me ka učitelju.Ovaj izraz čuvar je odlično rešenje.

Rob nije trebao da formira dete, već da se pobrine da bude na pravim mestima gde će se na njega izvršiti pozitivan uticaj. Zakon nam ne može dati večni život, jer, čemu onda Hrist? Ali nas zakon može osvestiti, prizemljiti. Može nam pokazati pravo stanje našeg života i svega onoga što jesmo. Zbog toga kaže, vaše jedino rešenje je – učite. Jedino rešenje je Bog. Jedini ko vam može dati volje za život je Spasitelj.On je naš brat. To je drugačija slika pristupa spasenju. Ona nije kvantitativna, poslušnost propisima, pa kad to učiniš, bićeš na nebu. Ne. Spasenje je susret sa osobom a ne sa nekim nizom pravila i propisa. Oni su jako bitni ,ali spasenje je u ličnom susretu, u otelovljenom Bogu.

Kontekst rasprave o zakonu u Galatima 1888 godine u adventizmu

Rasprava o 10 rogu i Dan 7: Urija Smit tvdi da su to Huni, a Jones misli da su to Alemani. Pioniri su imali mnogo pitanja koje je trebalo formulisati.U istoj deceniji donosi se nedeljni zakon a W.C. White je u zatvoru jer je Pacific Press Publishing House radila nedeljom. Istina o suboti je naša posebna istina. Tu je sada pretnja nedeljnim zakonom, i već se radi u tom pravcu. Pionir je u zatvoru. Neko ide da propoveda kako je paidagogos, zakon u Galatima moralni zakon. Ma ne, to je ceremonijalni i ništa drugo. Tačka. Jer ako je moralni, ode naša subota. A mi se borimo za našu subotu. Najjednostavnije za naše pionire je bilo, prečicom reći, reč je o ceremonijalnom zakonu. I to se sasvim lepo uklapa. Jer je ceremonijalni zakon dat na Sinaju, i nadodan je do Hrista. Kad je došlo to vreme događaja Hrista prestao je da važi. Druga je stvar što G poslanica ima dominantne spasonosne elemente u čemu ona ima svoj doprinos u Bibliji. Ono što mi proučavajući G poslanicu lako rekonstruišemo, da je ovde pitanje ne samo koliko su trajali zakoni, nego da je ovde pitanje čovekovom stava prema Bogu...oni su doživeli blagoslove evanđelja putem Svetog Duha. Oni su bili opravdani verom, oni su se pomirili sa svojim Bogom ali odjednom dolaze neki koji kažu...ali, fali

18

vam forma. Taj oblik proverene pobožnosti judaističke, je proveren. I Pavle se bori za ponovni povratak iz takvog zaluđenog stanja u sveži, direktan odnos prema Hristu. I kaže, da, zakon, da, Sinaj, ali na koji način? Koja je uloga zakona, koja je njegova uloga? Naši pioniri nisu u stanju da iz prvog pokušaja formulišu istinu kao što mi to možemo danas. Da bi očuvali istinu o suboti važno im je bilo tumačenje zakona u Galatima, naročito paidagogos u Gal 3:24-25.Sve od poznate rasprave između George I. Butlera i John H. Waggonera kasnih 1880-ih pitanje nije rešeno.

„Zapazite, zakon nas ne upućuje na Hrista, ta je uloga prepuštena nečemu drugom, ali zakon nas gura i tera ka Njemu kao našoj jedinoj nadi. I to je urpavo ono što radi paidagogos”...kada grešnik želi slobodu i počinje se boriti za nju, zakon mu ne ostavlja nikakvo rešenje i odstupnicu, osim Hrista koji je „kraj (cilj) zakona).” (E.J. Waggoner, „Under the Law,” Signs of Times, 11.09.1884).

Waggoner nije zbog takvih izjava bio popularan, jer je oko toga nastao sukob.

„Zakon je naš čuvar (schoolmaster) koji nas vodi Hristu da bismo mogli biti opravdani verom. U ovome Pismu Sveti Duh kroz apostola govori naročito o moralnom zakonu. Moralni nam zakon otkriva grehe i uzrokuje stvaranje potrebe za Hristom kako bismo ka Njemu došli po oprost i mir kroz pokajanje prema Bogu i kroz poverenje u našeg Gospoda Isusa Hrista.” (Ellen G. White, MS 50, 1900. see alsto The Seventh-day Aventist Bible Commentarz, 6:1110).

Kada se pravo I ludo zaljubite, a ta zaljubljenost je malo luckasta, sve što je vezano za tu osobu koju volite, vama je interesantno. Ne možemo mi vršiti, poslušati Božji zakon, ne možemo ga zavoleti bez da smo u jednom zdravom, lepom odnosu sa Zakonodavcem. Nas interesuje zakon jer mu želimo zahvaliti. Želimo da vršimo zapovesti jer znamo da ga to raduje.

Young zapaža proširujući ovu analogiju:„Paidagogos (čuvar) je ostao poverljivi „prijatelj” dugo nakon št oje dete doseglo zrelost. Dkale, bilo

je poznato da je uloga čuvara bila vremenski određena.” (Norman H. Young, „Paidagogos: The social Setting of a Pauline Metaphor.” Novum Testamentum 29 (April 1987): 174).

Zakon nije garancija naše sigurnosti, ali je on sredstvo, putokaz kako zahvaliti, kako se približiti još konkretnije našem zakonodavcu.

2. Sinovi Božji i Avramovo potomstvo (3:26-29)

a. Koji su u Hristu kršteni po Njemu su pravedni I postaju “sinovi Božji”.b. Takvi su jedno sa Hristom i sa ljudimac. Koji pripadaju Hristu postaju pravo Avramovo potomstvo, potomstvo i naslednici – na osnovu

obećanja.Ovo je realnost hrišćanskog postojanja kroz dugu istoriju spasenja.

Zamislite kada su Varava i Petar odšetali u drugom pravcu? S kojim ciljem? Da bi očuvali pobožnost. To je suprotstavljanje zdravoj pameti. Susret sa Hristom nikada čoveka ne može ostaviti ravnodušnim, nikada ga ne može ostaviti onakvim kakav je bio, ne može ga ostaviti u melanholičnom stanju, uvek neke bolesne obazrivosti, upoređivanja negativnog prema drugom, podozrivog gledanja... sa Hristom su otvorene karte. U tom pravcu ide ta lepota i silina Jevanđelja. Zato je ono radosna vest. Koji pripadaju Hristu postaju prvo Avramovo potomstvo, na osnovu obećanja, a obećanje je testament, a on je zavet, a zavet je poverenje u Boga, a poverenje u Boga je opravdanje verom, a ne delima. Sa druge strane palete, imate telesnu orijentaciju. Ono za šta Pavle kaže ne idiite u tom pravcu. Imate formalizam, granicu između onih koji su dostojni i onih koji nisu, nacionalnost, imate rasprave, negativna upoređenja i ono što se naziva ludilo religiozno formalističkog ubeđenja. A zbog toga stradamo. Zbog toga možemo izgubiti ne samo večno carstvo, već sadašnje zdravlje. To nas čini psihopatama. To su ljudi koji su zaluđeni formalizmom. A duhovnost mora biti ispunjena snagom i nadom.

Kad razmišljamo o tome kako neznabošci imaju pravo da pristupe Bogu, to je danas u redu. Ali Bog priča o nečistim stvarima i ljudima... jevrejski način razmišljanja – mi trebamo da se toga čuvamo. I zato neki ljudi misle, ako se povežemo sa tim ljudima i mi smo nečisti. Zašto Bog to govori ako želi da nema Jevrejina ni Grka?

Da li mislite da spasen čovek mora prati zube, umivati se? Može li neko biti dobar adventista a da to radi jednom sedmično? Jevreji dobijaju set higijenskih i cermonijalnih zakona. To je u njihovom slučaju PP

19

prezentacija. Kada oni to dobijaju, oni nisu dati da se na osnovu njihovog poštovanja oni postave u odnosu na Boga. To nije uslov za odnos sa Bogom. Jer ako je bolestan, nečist, dovodi u opasnost one sa kojima se susreće. Ovo je higijenske naravi, nemaju veze sa odnosom sa Bogom. Kada je reč o ceremonijama, čak ni ti rituali nisu sami po sebi konačni zahtev Božji. Koje imate SZ proroke koji govore, ne mile mi se vaše srce, grozim se na vaše darove? A šta mi je drago? Ako ste darežljivi, verni. Ni u SZ ni u NZ neki izabrani set pravila i propisa, koji ima i svoju pozitivnost u našem životu, ne može biti sam sebi cilj u ostvarivanju naše pobožnosti. On ima komplementarnu ulogu, ali i ključnu. Ako su Jevreji imali higijenske zakone, poenta je bila čuvati ih za sebe? Reći, mi ćemo zbog toga duže živeti, biti bolji? Ne, to nije bila namera. Mi ćemo biti uzorak onoga na šta se svodi zdrav odnos sa Bogom. Mi ćemo biti živa knjiga koju može čitati i Filistejac i Amonac. Da su ih oni isforsirali i stavili na nivo koji ne zaslužuju, o tome ne govorimo, to je greška.

3. Božji baštinici (4:1-7)Pavle ponovo opisuje čovekovu situaciju pre i posle doživljaja HristaStih 4 naročito udružuje ove dve stvarnosti. Kada dođe punina vremena to pleroma tu hronon

posla Bog Sina svoga, kako bi mi postali sinovi i sada potaknuti Duhom zovemo Boga Abba „tata”.Izraz pleroma (punina) sadrži snažnu sliku: „prikaz je to posude koja se puni, a u određenom

trenutku puna je do vrha. Punina pleroma nije ona poslednja količina koja je dosipana, već do vrha puni sadržaj posude.” (Ridderbos, The Epistle of Paul to the Churches of Galatia, 154)

Delo posinjenja opisano je u hijastičkoj strukturi ovog teksta

A. Bog je poslao SinaB. rođen pod ZakonomB_ da otkupi one koji su podložni Zakonu

A_ da primimo posinjenje

Bog je poslao Sina da mi primimo posinjenje. Taj sin je rođen pod Zakonom. Zašto? Da bi mogao pomoći onima koji su pod Zakonom. Treba nam neko čije ruke nisu svezane, da bi oslobodio onoga kome su ruke vezane – roba.

20

22.02.2007

Stanje grešnosti, legalističan odnos prema Bogu je nezdravo stanje.Treći stih kaže, šta su stihije? Da li se misli samo na zakon? Taj tekst obrađujemo u sklopu 9. stiha.

4. Prošlo i sadašnje iskustvo Galata (4:8-20)

Određeni narativ, lični Pavlov utisak. On im se približava podsećajući ih na situaciju koja mu se desila. Ovde se vidi njegov problem, bolest, izgleda da je u pitanju očni vid. To je njegovo sećanje koje ima određenu pozitivnu svrhu. Hoće da ih podseti na autentični bratski odnos, koji je u duhovnoj stvarnosti odlučujući. Oni su se okupili oko reči Božje, ali ako to okupljanje oko otkrivenja ne urodi ovakvim odnosima onda nešto nije u redu. Tu imamo opis božanskog imperativa koji sledi posle indikativa. Oni su u Gospodu braća.

Stih 3 „malodobni robuju prirodnim silama sveta”.Stih 9 „kako se obraćate nemoćnim i bednim prirodnim silama...” Ova dva stiha nas upućuju na kompletan problem. Na nešto što u iskustvu Galata je ovako izgledalo: naročito iz 3 stiha gde se spominju prirodne sile sveta...moguće da se radi o porivima, požudama, zanosima u prošlom religijskom životu, koje je bilo mnogobožačkog tipa. Ne kažem da se radi o orgijama, ali zašto ne i one? Reč je o delima, onome što nije bilo ograničeno nekim moralom o kojem sada Pavle govori kada govori o Isusu Hristu. Ponašanje koje se očekuje od hrišćanina koji veruje u Isusa Hrista je nešto drugo.

U stihu 9 imamo sličnu formulaciju, ali sada je ovaj stih povezan sa 10 stihom. Da li su ove prirodne sile iz 9 stiha one stihije njihovog stanja pre nego što su saznali za Hrista? Neko bi rekao, te tendencije uvek postoje u čovekovom životu. Uvek taj neki smisao za određeni grešni način života ostaje. Treba se protiv njega boriti, treba ovladati njime...ali ovde imamo listu iz one jevrejske procedure bogosluženja, ekonomije spasenja. To je deo ceremonijalnog zakona, jer se pazilo na praznike, mesece godine.... Zaključak bi mogao biti ovakav – stihije ovakve ili onakve su ipak stihije. Prirodne sile sveta bez obzira da li su neznabožačke ili jevrejske su opet zastranjenje. Sotoni nije bitno u kojoj ste grupi, samo da niste na pravom putu.

Široka debata se vodi oko 4 slavljenja u crkvi koje su opisana u 10 stihu:Galati drže:Dane (emeras)Mesece (menas)VremenaGodinePitanje je, o čemu zapravo apostol Pavle govori? Naročito kada su dani u pitanju.U adventističkom svetu je ovaj tekst bio uvek u žiži interesovanja. Nije li ovde apostol Pavle uključio i subotu? Ako je uključio, možda je čak i subota zajedno sa celim zakonom prikovana na krst? Čak i da je u pitanju subota, Pavle ne kaže da je ona problem. Nego su možda više pažnje posvećivali suboti nego Hristu.Kako ti detalji, pojmovi, kako ta i slavljenja su prikazana, u kom svetlu, kontekstu u samom tekstu? „Dani” se verovatno odnose na subotne dane ali može biti reč i o posebnim festivalima koji su trajali jedan dan.„meseci” se odnose na mesečne dogačaje kao mladi mesec (IV Mojsijeva 10:10, 28:11-15, I Dnevnika 23:31).„vremena” su bili jevrejski praznici kao Pasha i praznik senika kjoi su trajali više od jednog dana.„godine” se odnose na jubilarne godine (vidi Longenecker Galatians, 182).

Šta je sa tim danima, vremenima i godinama? Oni imaju svoju ispravnu upotrebu, jer je i taj ceremonijalni zakon Božji zakon, i trebao je imati važno mesto u njihovom duhovnom životu. Jer na taj način su se istine o Bogu prenosile narodu. Kao što je i zakon Božji moralni imao svoje pravo mesto, kao što je i zakon zdravstveni imao svoje mesto... sve je to bilo tačno namenjeno za korist čoveku koji se oslanja na svog Boga, Izbavitelja i Iskupitelja.Problematika cele poslanice je da su teze zamenile, ono što je sporedno se stavlja na prvo mesto, a ono što je najvažnije se stavlja na marginu. U tom slučaju, ovi dani, ako se odnose a mogli bi se odnositi na sedmičnu subotu, onda se odnose na zloubotrebu sedmične subote. Reč je o svim propisima, o tome koliko možete putovati, šta možete raditi, šta ne... subota je simbol odmora od svih umora. To je smiraj u uzburkanom grešnom svetu. Ona je predukus onog sklada i harmonije večnosti. Ona nas povezuje sa izgubljenim rajem i koja nas spaja sa domom u koji želimo da se vratimo. U ovom

21

slučaju, nema potrebe da se u njega učitava ukidanje Božjeg dana od odmora, posebno zato što je taj dan izdvojen na poseban način od ceremonijalnih zakona. Četvrta zapovest je zapovest o spasenju, sećanju i prisećanju na to spasenje. Ona je božanski indikativ. Prve četiri zapovesti su Božji indikativ, a ostalih 6 su Božji imperativ.Kako možemo da zaključimo da se radi o zloupotrebi subote? Na osnovu konteksta G poslanice, ili na osnovu konteksta cele Biblije?Kako znamo za zloupotrebu jevrejske pobožnosti? To vidimo iz tekstova proroka, koji kažu, pa šta vi radite... kontekst G poslanice vidimo u kontekstu cele Biblije. G poslanica je epizoda iz vremena kada se rađa hrišćanstvo ali su pritisci veliki.

5. Apel pomoću alegorije (4:21-31)Koja je razlika između upoređenja i alegorije? Alegorija je književna figura koja upoređuje poznato sa nepoznatim. Ali kod alegorije je svaki detalj dodirna tačka upoređivanja. Kod upoređenja, poruka je u celoj fabuli. Recimo, ja sam čokot a vi ste loze. Tu su već detalji određeni. Šta se događa sa vama ako niste na meni? To je alegorijski pristup? Kod alegorije nam cela fabula poručuje poruku. Spomenuću jedno upoređenje koje se koristi kao alegorija – milostivi Samarjanin. Glavna poenta u tom poređenju je – odgovor na pitanje ko je moj bližnji i jesi li ti bližnji? To je glavno upoređenje. Ono što je u toku srednjeg veka bilo istaknuto u vezi toga je bilo da je svaki detalj nosio neko značenje.

Prava alegorija se nalazi u G 4:21-31.

Dva Avramova sina1. sin ropkinje sin slobodne2. ismailo Isak3. obično rođenje rođenje po obećanju4. zavet sa Sinaja – zemaljski Jerusalim5. Agara naša majka (Sara)6. rađa robove rađa slobodne7. izbaci ropkinju mi smo deca slobodneI njenog sina

Opravdanje delima, vršenje dobrih dela prema Božjoj volji nikada ne može biti dovoljno i samo sebi cilj. Nikada ne može biti sadržaj našeg odnosa prema Bogu, mora postojati poverenje, lični susret, mora postojati dominantna veza pre nego što i priđemo zakonu. Da bi na različite načine pokazao to, on govori o ovome. Da bi rekao kako celi Hristov poduhvat je besmislen ako se na neki drugi način možemo spasiti.

Pavle završava ovom alegorijom priču o odnosu prema veri i delima. On je i na istorijske i egzistencijalne načine, i sa praktičnim elementima pokušavao da dokaže da opcija koju su sada ponudili njegovi protivnici je razorna. Ona razara samo tkivo zdrave duhovnosti.

Postoji pozadina za izbor ove alegorije. Zašto je Pavle baš nju izabrao? Čak Pavlu neki komentatori prigovaraju na izboru ove alegorije, a neki će reći da je ovo nešto dodato izvornom tekstu, jer Pavle završava ovim prethodnim delom, ličnim apelom.

Čini se da su judaisti tvrdili da je Pavlova poruka Ismailova istina, istina Agarinog sina,dok oni propovedaju Isakovu i zato se s pravom zovu “sinovima Avramovim”. A znamo njihovu istoriju... i danas je to aktuelno. I danas imamo puno priča o tome. Ismailovo evađelje je suprotno Božjim namerama, baš kao njegovo rođenje i zato je bila poruka „Izbacite Pavla i njegove nezrele ideje.”

Pavle završava raspravu o zakonu motivima o Avramu što je ranije često činio. Pavle koristi iste argumente koje su izgleda navodili njegovi prtivnici. Alegorja ilustruje njegovu osnovnu tvrdnju - radikalnu suprotnost između zakona i vere. Kad u Jakovljevoj poslanici čitate da je vera bez dela neuverljiva, da se jedino delima može dokazati vera, nije li Jakov suprotan Pavlu? Ne. Kako nije? Pavle tvrdi da treba napraviti radikalnu razliku između vere i dela, a Jakov tvrdi da bez zakona vera ne vredi ništa. U kom kontekstu govorimo o radikalnoj suprotnosti? Koliko god izgledalo ovo nevažno, u našem duhovnom iskustvu, ništa nije nevažno, a naročito ovako krupne stvari. Najveći čovekov problem je samodovoljnost, oholost. On želi da ne zavisi ni od koga, pa čak ni od Boga. To nam imponuje, mi se osećamo sigurnima zbog toga, i trebamo biti samostalni, ali to je nešto drugo. U konačnim, egzistencijalnim pitanjima, pitanjima života i smrti, mi smo neprestano zavisni u potpunosti, 100% od nečega što je izvan nas. Od nečega što je objavljeno nama, onoga što ne nalazimo u sebi. Ta pomoć

22

izvana je nešto što Pavle stavlja na prvo mesto. Mi smo deca Božja zato što nas je on prisvojio ponovo, zato što nas je proglasio dostojnima. Sve ono što nakon toga sledi je ponašati se kao sinovi.Na kraju Pavle upućuje dirljivi apel: „poslušajte Boga a izbacite lažne učitelje.” Vidi Boice, Galatians, 482,

PROBLEM SA LEGALIZMOM

„Legalizam je više nego naivan, on je krajnje grešan. On proizilazi iz pretpostavke da pala ljudska bića mogu nešto sama učiniti da bi zaslužila Božju naklonost...Osim toga, legalista ne shvata ozbiljnost neugodne situacije u kojoj se nalazi... On misli da je sve u najboljem redu kada srlja u propast.” (Richard Rice, Uvod u hrišćansku teologiju, 240).

Između indikativa šta smo, i imperativa – kako treba izgledati naš život... Priča i pričica i slatkastih ideja imamo gde god želimo. Mogu nas uveriti u ono u šta nikad nismo mogli biti uvereni. Ali se na kraju svega postavlja pitanje – na šta se to svodi? Da li čovek postaje bolji, tolerantiji...? da li postaje više čovek?

HRIŠĆANSKI ŽIVOT I SLOBODA U DUHU (5:1-6, 18)

1. Ispravna upotreba slobode (5:1-12)2. Ljubav je ispunjenje zakona (5:13-15)3. Dela tela i plod Duha (5:16-26)4. Svima činite dobro (6:1-10)

G 5:1-12

Sadrži Božji imperativ. Ispravna upotreba slobode – Pavlov koncept slobode, eleuteria sledi opis slobodne žene, Sare tes eleuteras 4:31. Kao što je ona po Božjem obećanju rodila Isaka, tako i taj božanski imperativ je rođen prema Božjoj inicijativi. Sloboda koja se ovde spominje je uvek sloboda za nešto. „Za tu slobodu, Hrist vas je oslobodio”. Govori o slobodi za nešto, a ne od nečega. Iak otaj predlog za i od može izgledati kao filozofska nijansa, jedna i druga formulacija odražavaju sasvim drugu realnost. Onaj koji teži da se oslobodi od nečega on je u begu, on je u teškoći, on ne može nešto podneti pa želi da se reši toga. Ali onaj koji je slobodan za nešto, on ima inicijativu da uradi nešto. Recimo, kad povredite nogu, koristite štaku. I jedva čekate da ih bacite kako biste bili slobodni za zdrav hod.

Ideja slobode je u G poslanici već ranije spomenuta kada se govorilo o lažnoj braći koja su se ušunjala k nama kako bi nam uzeli slobodu koju imamo u Isusu Hristu (2:4)Betz smatra da je sloboda „temeljni koncept koji se provlači Pavlovim argumetnima kroz celu poslanicu. Taj temeljni koncept je bit božanskog imperativa.

Postoje dve opasnosti koje su pretile hrišćanskoj slobodi u galatskim crkvama, a koje prete i nama:1. nastojanje da se stekne Božja naklonost i prihvatanje vršenjem zakona (legalizam). On jednostavno

sam sebe čini robom. On se sputava, on nije više slobodan čovek. On ne može toliko biti pedantan, toliko tačan, u svom stanju, u svojoj grešnosti, on nema snage da to dovede na neki nivo dobrote, svetosti koja bi mu omogućila da postane deo Božje harmonije. Kad govorimo o nemoći čoveka da bude dobar, onda čak i ako spomenemo formulaciju silom Božjom, nismo puno postigli. Ja ne mogu sam, ali Božjom silom mogu...ali ne možeš ni Božjom silom toliko očistiti svoje misli, telo, ne možeš u ovoj dolini suza doživeti preobražaj. Ne možeš sada doživeti ono što će se doživeti kada Isus dođe i kada vaskrsnemo iz mrtvih. Ovo grešno postaje bezgrešno dolaskom Isusa Hrista. To je Pavlova teologija. Ali mi nikada ne možemo, niti uz Božju pomoć toliko promeniti svoje stanje...naš status se menja, mi se smatramo pravednima, iako grešimo, nama jeste obećana budućnost i trajno dobro onog trenutka kada stupimo na novu zemlju.

2. zloupotreba hrišćanskog života kada se čovek oslanja na „telo” umesto na „Duh” (liberalizam). To je ono slobodnjaštvo. Vikati, Bog me voli, aliluja, aplaudirati rukama, isforsirati Božju ljubav...ona postaje usiljena radost, pa stalno govoriti, ja sam spasen, ja sam spasen. To je neozbiljan pristup ozbiljnim stvarima života. Rimljanima 6 – pa nećemo paničariti. Zašto se uznemiravati oko problema greha? Izgleda da Pavle opisuje stanje neprijatelja, koji su rekli, ja sam grešan, prodan pod greh, tako sam rođen, tako ću umreti, jevanđelje mi daje neku nadu, ali ne mogu sebi pomoći, tako da je najbolja stvar spontano grešiti. Ali nemojte paničariti jer je Bog dobar i ono što on spontano radi je praštanje. Podelili smo uloge, ja grešim, on prašta. Dobro meni jer ću se spasiti, a njemu je dobro, jer on može pokazati koliko je dobar i milostiv. Ko bi znao za Njega da je milostiv ako ja nisam zgrešio? To je naopaki sinergizam. Saradnja čoveka po pitanju dobra i zla, to je taj liberalizam. Samo kažite „ne mogu”, to je van mene, tražite oproštaj i idite dalje...to je

23

neprestano aktuelno. Ko kaže da ja ne mogu menjati svoje navike, misli? Pa Bog me obdario intelektom. Uzročno posledična veza postoji uvek u čovekovom životu. Ne možeš gajiti smeće i očekivati da rodi cveće. Ne možete kroz svoja osećanja unositi zlo i misliti da ćete imati anđeoske pobude, da će vam misli biti dobro. Pitanje slobode je toliko bitno, da Pavle kaže, nemojte flertovati sa zlom, nemojte zamišljati da možete i jedno i drugo. Da možete održavati neki bolesni kompromis. Ne dolazi u obzir. Ako se podvrgnete obrezanju, ne možete uz to reći i Hrist je važan. To je sedenje na dve stolice. Pavle ovde jeste izdvojio jedan ritual, on jeste izdvojio samo tu formu, ispravnu formu u određenom kontekstu pobožnosti koja je pogrešno prikazana i stavljena na pogrešno mesto, ali ona povlači sve ono o čemu se govorilo u celoj G poslanici.

Pavle stavlja pred Galate „ili, ili” dilemu – ili Hrist ili obrezanje – sve ili ništa.Judaisti bi rekli obe stvari su potrebne za dobijanje spasenja. Tako balansirajući ovo pitanje oni

su propovedali sinergizam koji potkopadva dovoljnost Hristovog dela spasenja. Sinergizam – udružiti se zajedno.

Pre nego što započinje raspravu o pitanjima morala (imperativ) Pavle najjače izoštrava fokus ovog pitanja. On ne želi da se taj fokus „ili, ili” izbriše. Opis vere koja je u potpunosti u saglasnosti s onim što Jakov govori u svojoj poslanici. Vera nije nije umišljaj, neka nestvarnost, neko fantaziranje, to je stvarnost koja se očituje u nama. Kako izgledaju ta prava dela? Pavle ovde najavljuje i kaže – snagom ljubavi.

Ovde je interesantna poslednja misao koja je karakteristična za Pavlove spise, koja je u Pavlovim spisima slična Luterovim izjavama...Pavle kaže, slušajte, vi koji toliko insistirate na obrezanju idite do kraja, i onda ćete biti evnusi...

Ljubav ispunjava zakon (5:13-15)

Biti slobodan znači najmanje dve stvari:Ne koristiti slobodu za grešno ponašanjeLjubi bližnjega svojeg kao samog sebe, to je ono što ispunjava celi zakonPavle ovde ne govori o ljubavi kao motivaciji samo, već o ljubavi po kojom se međusobno služi.Izraz, „ljubi bližnjega svojeg kao samoga sebe” se najpre nalazi u III Moj. 19:18. Jevanđelja ga

spominju dva puta (Matej 5:43, Luka 10:27), Pavle takođe dva puta (Rim 13:8, i Jakov jednom (Jakov 2:8). U svim kontekstima glavna je tema primena zakona u svakodnevnom životu.

Dva dužnika, onaj kome je oprošteno, očekivalo se od njega da on oprosti.

PIRAMIDA ZAKONA

Thompson smatra: Pavle očito povezuje deset zapovseti sa jednom. Isus nam daje sredinu, dve zapovesti, odgovarajući na farisejevo pitanje o „najvećoj zapovesti”. „Ljubi Gospoda Boga svojega...ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.” (Matej 22:37-40). (vidi. Alden Thompson, Inspiration, 116).Bog je zakonodavac. Nije sa jedne strane strogi, nervozni neumoljivi Bog , a sa druge strane je dragi, dobri Isus koji ga moljaka da promeni mišljenje o nama. Bog je ljubav i zakonodavac. On je onaj koji prema modelu piramide povezuje zapovesti sa jednom zapovešću. Držite moje zapovesti. Na taj način imamo piramidu gde Pavle govori o Bogu koji voli, o zapovestima. Ono što je u sredini, to nam Isus formuliše – ljubav prema Bogu i ljubav prema čoveku.

Kada je ovaj model prvi put upotrebljen, bilo je zamerki. One su se svele na natezanje analogije. Kada imate analogiju koja želi nešto da objasni, onda se trebate zadovoljiti onim što ona ima za cilj da objasni. Ovde je cilj pokazati da Bog ljubavi je Bog zakona. I da se zakon jedino može vršiti, nikada kao delo spasenja, nikada kao zadužbina, nego kao izraz zahvalnosti. Veza je ljubav.

3. Dela tela i plod Duha (5:16-26)Smatram da mi trebamo jako puno govoriti o predmetu Duha i duhovnosti. Mnogo puta sam bio

zbunjen tim formulacijama i prezentacijama Duha i duhovnosti. Neću govoriti o mestu Svetog Duha u Trojstvu, celo Trojstvo je tajna za sebe, nego o onome što Sveti Duh čini u nama, kako deluje, šta se dešava na kraju svega toga sa našim životom? Nalazimo se u jako teškoj situaciji. Jer kad danas spomenete Duh, odmah se misli na neku maglu, pojavu sa drugog sveta, to je misterija, nešto od čega se ljudima diže kosa na glavi. To je bio deo horor filmova. Dolazite u sferu seansi, doživljavanja koje je daleko od opipljivog. Ta averzija prema Duhu, prema duhovnim stvarima je uvek bila najviše prisutna kod ateista, agnostika, skeptika. Međutim, istinska prava duhovnost je uvek, lepa, konkretna i potrebna. Ne znam nigde drugo u Bibliji tako lepo i konkretno mesto koje govori o tome na šta se svodi duhovnost. Ne odgovara se na pitanje kako se duhovnost u nama stvara, ne govori se da li su pod uticajem naši protoni, neutroni, DNK;

24

šta se dešava, na koji način...hemija nije opisana u Bibliji. Zato što je to van našeg intelekta. Nije opisan proces, ali je opisan uzročno posledični odnos. Ako istrajete u dobru, onda se možete nadati dobru. Ne u celosti, ne u potpunosti ali vam je obećan predukus. A taj predukus vam je dovoljan. Da bismo mogli reći, ja znam kome verujem. Konačni proizvod je ljubav, radost, mir. Čovek koji zna voleti kako treba, čovek koji zna radovati se kako treba, čovek koji se zna smiriti, to je drugačiji čovek od stereotipnog čoveka današnjice. Ko od homosapiensa na ovoj zemlji ne treba ovakvo stanje? Ko ne treba ovakav život?

23.02.2007.

Dela tela i plod duha (5:16-26)

- Dosad je u našem tekstu najvažniji kontrast bio između „dela zakona“ i „vere koja deluje iz ljubavi“.- Međutim postoji još jedan kontrast u NZ i Pavlovim spisima koji je isto toliko važan kao i prethodni:

kontrast između – tela (sarkos) i Duha (pneuma).- Izraz „telo“ (sarkos) u ovom kontekstu hrišćanske terminologije znači „sve zlo koje je čovek u stanju

počiniti u odsutnosti uticaja Božje milosti u svom životu“. (vidi Boice, Galatians, 494.)

Izraz duh-pneuma u Bibliji ima široku primenu ali je najčešće povezan sa Duhom Božjim. U mnotim tekstovima u Pavlovim spisima Duh predstavlja prisutnost Božju u čoveku kojom je zajedništvo s Bogom moguće i preko koje se daruje snaga za pobeđivanje borbi protiv greha“.

U ovom tekstu Pavle opisuje posebnu ulogu Duha sadržanu u značenju glagola peripateo (hodati unaokolo) koji ima svoje izvorno značenje u jevrejskom „hlk“ (hodati, upravljati svojim životom). Ako hodate kroz život, aktivni ste u tom životu.

Celi jevrejski moralni i socijalni zakonski sastav nazivan je „halakah“. Tak oovde imamo lingvističku vezu između hrišćanske etike u Duhu i ispravnog jevrejskog načina života koji je bio po Božjoj volji.“ (vidi Boice, Galatians, 494.)

Ovde se apostol Pavle okomio na krivotvorenu jevrejsku veru. To nije bila namera Božja. Ova poslanica ističe negativnu stranu. Ali možemo se prisetiti te jedne zdrave, krasne duhovnosti u jevrejskom narodu. Spomenuli smo već 119 psalam. Nije li Avramovo iskustvo vere ono koje ističe apostol Pavle kao uzor? U kakvom je domu Hrist rastao? Imao je izvanrednu porodičnu atmosferu. Uzor i ideal za nas je lepa jevrejska duhovnost, koja je Boga predstavila kao Spasitelja. Bog je Spasitelj a ne zakon. Kako danas izgledaju veliki religijski sustavi? Čime su najviše zauzeti? Da li verom koja je delotvorna kroz ljubav, ili se bave većim pitanjima – prestiž u svetu, uticaj u društvu, nacionalna slika...

Dela tela Plod duhaBludnost, nečistota, raspuštenost, idolopoklonstvo, vračanja, neprijateljstvo, svađa, ljubomora, srdžba, sebičnosti, razdori, zavisti, pijanke, razuzdane gozbe i slično...

Ljubav, radost, mir, strpljivost, blagost, dobrota, vernost, krotkost, uzdržljivost.Protiv ovih ne postoji zakon.

Naučnici raspravljaju kojoj je tradiciji Pavlov katalog zala i vrlina bliđi helenističkoj ili jevrejskoj

1. Helenističke liste zala i vrlina počinju s Platonom (427-347 pre H) u opisu idealnog društva Republika

2. Aristotel (384-322 pre H) takođe uključuje u svoje delo Retorika listu kardinalnih vrlina i kardinalnih zala.

3. Zeno (c.308 pre H) osnivač stoicizma u Atini najviše razradio katalog vrlina i zala od svih tako da su njegov primer sledili Seneka, Epiktetus, Ciceron, Hrizostom i ostali. (vidi Longenecker, Galatians, 249-250).

4. Ove Grčke liste vrlina i zala se ne nalaze u SZ jer SZ ima svoje spiskove koje nalazimo u Ps 15:1-5; Priče 6:16-19; 8: 13-14; Jer 7:5-9; Jezekilj 18:5-17; Osija 4:1-2

5. Kasnije, za vreme drugog hrama (međuzavetni period) grčki uticaj na jevrejsku misao je postojao tako da je oformljena tradicija „dva puta“. Primere nalazimo u spisima Filona, 4 knjizi Makabejcima, Mudrosnoj literaturi, Baruhu, te Nag Hammadi tekstovima (stari gnostički tekstovi iz esenske tradicije, predstavljaju paralelnu tvorbu onoga što se dešavalo u međuzavetnom periodu. Ova literatura je važna za utvrđivanje svih pararazvoja u kanonskoj građi koju nalazimo u Bibliji). (vidi, Longenecker, Galatians, 251-252).

25

Pavle je bio upoznat sa obe tradicije lista vrlina i zala, ali je njegov dualizam između „tela“ i „duha“ zasnovan na autoritetu božanske objave koju je Pavle toliko isticao.

Postoje i druga mesta u NZ gde nalazimo slična nabrajanja: Marko 7:21-22; Matej 15:19; Rim 1:29-31; 13:13; I kor 5:9-11; 6:9-10; II Kor 12:20-21; Ef 4:31-32; 5:3-5; Kol 3:5-8; I Tim 1:9-10; II Tim 3:2-5; Tit 3:3; Jak 3:13-18; I Pet 2:1; 4:3; Otk 21:8; 22:14-15.

26

4. Svima činite dobro (6:1-10)

G 6:1Važno je istaći da Pavle ne opominje one koji su uhvaćeni u prekršaju, već one koji se smatraju

duhovnima i od kojih se očekuje da nešto preduzmu. Ovo je mesto kojeg se trebamo sećati. Ovo mesto je katalizator našeg duhovnog stanja. Nažalost, mi često vidimo kako neki koji disciplinuju nekoga, kako to rade rutinski, tehnički, hladno i smireno, a trebalo bi biti suprotno. Trebalo bi da nam zadrhti glas, trebali bi pokazati, ne odglumiti, nego stvarno osetiti žalost kada to trebamo da uradimo. Kad ga moramo malo prepustiti sotoni, kad mu moramo reći, sam si se isključio iz dobra. Staviti ga na vetrometinu, da vidi kako je kad je vani. To je ono na šta nas poziva ovaj tekst.

Oni su u opasnosti da se počnu osećati samopravednima u odnosu na one koji su sagrešili i da počnu na njih gledati sa visine... neće to izgledati jako čitljivo na našim licima, ali znate li koji je najbolji pokazatelj? Da li smo radosni ili tužni? Da li smo se smirili i rekli, a dobio je svoje, ili vam je stvarno muka, jer ste izgubili jednog brata, sestru, jer je nanesena sramota Bogu, crkvi...? Pazite kako se odnosite prema drugima.

Tou nomoi tu Hristu (zakon Hristov)Ovo je jedini takav izraz u NZ, a najbliži mu je u I Kor 9:21 ennomos Hristu (pod zakonom Hristovim)Ova kombinacija reči čini se čudnom jer su u ovoj Poslanici zakon i Hrist neprestano suprotstavljeni.

Najbliža kontekstualna poveznika je „celi zakon“ koji se svodi na „ljubi bližnjega kao samoga sebe“ (5:14).Kad se zakon ispravno protumači, onda nije takmac Hristu. Nikako se on ne može staviti ispred

Hrista, jer Hrist je njegov Osnivač. Isus je zakonodavac, a zakon je produkt tog zakonodavca. Kao što smo mi stvorenja, a On Stvoritelj.

Kada je taj odnos onakav kakav treba biti, onda možemo govoriti o konceptu „zakon Hristov“. Međutim, u tom zakonu Hristovom imamo važne veze, mostove.

C.H. Dodd, „Zakon Hristov se vezuje uz kvalitet nekog dela. (Bruce, Commentary on Galatians, 261.)

Zakon Hristov je ono što opisuje Božju volju za nas. Kako to što se čini u ime Božje treba izgledati. Longenecker smatra da razumevanje dela 5:13-6:10 odlučuje kako ćemo tumačiti izraz „zakon

Hristov“. On smatra da je „zakon Hristov“ deo Pavlove terminologije koju koristi da bi upozorio na liberalne sklonosti u duhovnosti (Longenecker, Galatians, 275.) . Koji je problem liberalne strane? S obzirom da se uz zakon Hristov vezuje ljubav, Božja inicijativa u našem spasenju, lako je doći do zaključka...ne treba nama zakon, nama treba Hrist. Ne treba nam propis, treba nam susret sa Njim. Ovo ima svoje mesto, ali nisu same u našoj stvarnosti. Odjednom ispada da idemo u pogrešnom pravcu. Imamo nestvarnog Hrista kojem govorimo, volimo te, aliluja... a Isus kaže, odlično, ali hajde uradite nešto za mene, držite moje zapovesti.

Betz pak zaključuje: „Od hrišćanina se ne očekuje da zasluži spasenje delima zakona, već da vrši Božji zakon time što verom postaje deo Božjeg spasenja. (Betz, Galatians, 299-300). Zakon može držati samo onaj ko razume Hrista.

Ridderboss je još jasniji kada tvrdi da „zakon koji je jednom objavljen uvek je ne snazi, ali sada pristupa verniku sa Hristove strane. Hrist stoji između zakona i vernika. On garantuje vršenje zakona u verniku kroz Svetog Duha. Novi elemenat nije sadržaj zakona. Iako Hristov dolazak i njegovo delo ga je modifikovalo, već temelj poslušnosti – što je Hrist. Iznad svega, međusobno nošenje tereta usklađeno je u svakom slučaju s onim što je Isus učio rečju i delom. U toj se stvarnoj ljubavi ogleda vršenje celog zakona.“ (Ridderboss, The Epistle of Paul to the Churches of Galatia, 213).

Novi elemenat nije sadržaj Božjeg zakona...iako Hristov zakon i Njegovo delo ga je modifikovalo... kako ovo razumeti? Kada govori o Božjem zakonu nema na umu samo 10 zapovesti. Sa 10 zapovesti su povezane i druge zapovesti. Da li mi istinski tvrdimo i verujemo da je u zdravom telu zdrav um? Svakako da da. Prema tome, da li zdravstveni zakoni su Božji zakoni? Da li nam zdravstveni zakoni omogućavaju da punije doživljavamo ove vrednosti? Šta je sa ceremonijalnim zakonom? Imaju li svrhu u doživljavanju istinske vrednosti? Da. To je za njih bio prozor u spoznaji, to je za njih bila PP prezentacija. Gledali su u simbolima sadržaje koji su imali sudbonosan značaj. Kada kažemo da je Isus svojim delom promenio zakon, govorimo o ceremonijalnom delom. A da je imao i niz pojašnjenja, vama je pričano ali ovako to treba postaviti...da li ga je osvežio, modifikovao? Da. Sa Njim je zakon postao bliži i još draži onima koji sa njim imaju zdrav odnos.

SETVA I ŽETVA – uzrok i posledica-Primena prirodnih zakonitosti na ljudsko ponašanje.- Tri puta Pavle upotrebljava reč sejem (speiro) i žanjem (teriko) u jednom retku – 8. Nema sumnje Pavle ne mistificira hrišćansku duhovnost, već je objašnjava zakonom uzroka i posledica.

27

- Ne zaboravljajmo, Pavle je jako ozbiljan u vezi sa onim što govori, jer „Bog se ne da ismevati!“ (6:7).Duhovnost ima logiku, ima prirodni način nastanka. Na drugom mestu, to je slika iz jevanđelja. Ona

je kao seme koje niče. Zreli klas je konačni produkt biljke koja je spremna za dalju reprodukciju. Kad Pavle kaže „ne zaboravite“ znači da je jako ozbiljan u vezi onog što govori. Zato kaže „Bog se

ne da ismevati“. Bog se ne da vući za nos. Jednostavno, to je dokaz uzročno-posledične stvarnosti. Ko šta sije, to će i žeti. Ko sije u telo, sijaće kukolj.

Stih 10Zbog sklonosti da podcenjujemo one s kojimo smo familijarni Pavle upućuje ovu opomenu. Njoj je

najbliža ona Isusova izjava „nijedan prorok nema priznanja u svom zavičaju.“ (Luka 4:24). Verovatno je Pavle imao na umu i potencijalnu podelu između vernika iz jevrejstva i vernika iz

neznabožačkih krajeva. Ljudi su podeljeni po nacionalnoj opredeljenosti, zato Pavle ima na umu ovu potencijalnu podelu.

7, ZAKLJUČAK (6:11-18)Konačne Pavlove reči baš kao i prve reči uvoda u Poslanicu su posebne i neuobičajene. Pavlov zaključak i završteak Poslanice ne sadrži pozdrave; nema izraza radosti, nema zahteva za molitvom niti slavljenja – doksologije.

Umesto toga Pavle kaže: „pišem vam svojom rukom i velikim slovima.“ Takav završetak je u skladu s početkom i s često ponavljanim tvrdnjama u Poslanici. Ja vam pišem i znam šta vam pišem.

Spominje još DVE smišljene obmane svojih protivnika koji nastoje nauditi crkvama:a. Obrezanje – da ne budu progonjenib. Obrezanje – da bi se ponosili vašim telom

Daj budite kao i ostali, pristanite na kompromis, jer ovi zeloti nisu normalni. Malo, malo pa nekome razbiju glavu jer nisu revni kao oni.

Tri važne konstatacije:U završnom delu Pavle spominje tri glavne misli koje ističe u Poslanici u vezi sa svojim protivnicima:

1. Judaiste ne motiviše Duh Božji2. U hrišćanskom Jevanđelju krst je središnji motiv. Kada je neko Hristov, onda je krst najveća objava Hrista. 3. Hrišćanski identitet i način života se zasniva na pripadanju vernika Hristu.

U prve dve glave, Pavle kaže, vas ne vodi Duh Božji. I zbog toga sledi sukob u Antiohiji. On kaže da oni zavide, služe zakonu kao idolu.Treće i četvrto poglavlje – jevanđelje bez Hrista u središtu, nije naša današnja vera. U centru jevanđelja je krst.Poslednja dva poglavlja su Božanski imeperativ. Tu je reč o hrišćanskom identitetu i načinu života koji se zasniva na pripadanju vernika Hristu.

Ubuduće neka mi niko više ne dosađuje, jer ja na svojem telu nosim biljege Isusove (stih 17).-Razlog zašto Pavle ne želi da se više uznemiruje je zato što je on „obeležen čovek“. On nosi biljege (ta stigmata) na svom telu koji ga povezuju sa Hristom – možda su to ožiljci i deformacije koje je dobio i nosi kada je primao batine Hrista radi (kamenovanje u Listri (Dela 14:19)). - Biljezi koji su povezali Pavla s Hristom suprote se (antiteza su) obrezanju na kojem su insistirali Judaisti. Važi ožiljci nemaju silu koju imaju moji ožiljci.

Pavle završava pastoralno pismo Galatima blagoslovima milosti (haris) Božje što je u skladu s njegovim naglaskom u celom pismu (1:6, 15; 2:9; 3:18).

U vezi sa Pavlovim ranama na telu... duže vreme se pojavljuju oznake, stigme na ljudima, to su pravi ožiljci. Ima li veze sa ovim? Nema. Kad neko ima ožiljak, pošto to nije isto tkivo, osetljivije je.

„Istorijski govoreći, Pavlovo pismo Galatima bilo je temelj mnogim oblicima hrišćanske misli propovedanja i prakse. Ali tako je i danas. Naše razumevanje G poslanice odlučiće u velikoj meri kakvoj smo teologiji izloženi, kakvim načinom života živimo. Neka se posredstvom Svetog Duha ono što je pričao nastani u nama, neka nas menja milošću Božjom“. (Longenecker)

*Kad smo govorili o Varnavi i Timotiju – problem je što zapravo Varnava se ne nalazi na toj teritoriji osim na prvom misionskom putovanju. Ako je Pavle osnovao crkve na severu, onda je to mogao u II ili III putovanje. Ali se Varnava odvojio od njega nakon I. Da li Pavle spominje čoveka koji nije bio sa njim, a spominje Timotija koji nije bio na prvom, ali je bio na II i III...*

28