СКРИПТА ИЗ НОВОЗАВЕТНE ЕГЗЕГЕЗЕ

ПРОЛОГ ЈОВАНОВОГ ЈЕВАНЂЕЉА

ЈН 1,1-18Леон МорисЈован Златоусти, Господ говориГнилка, теологија Новог завета

Древно црквено предање описује јеванђеље по Јовану као ''духовно'' због тога што се у њему наилази на узвишенију и духовнију атмосферу. То значи да овај спис није само приповедање епизода из Исусовог живота него доживљавање живе Цркве која верује у Христа. То можемо уочити и из чињенице да се веома често у тексту једнина замењује множином, а то опет значи да Јован у свом јеванђељу не говори само као појединац већ као представник Цркве, тј. Црква говори Јовановим устима. Основни циљ јеванђеља је да покаже да Исус јесте Месија, оваплоћени Син Божији, Логос, и да се вером у њега људима дарује живот (20,31). Јеванђеље је конструисано тако да је христологија развијенија све више и више. Историјска верификација свих оних јеванђељских тврдњи о Христу је могућа1, али то није превасходни циљ тих списа. Сви ти догађаји се проматрају христолошки, сотириолошки, теолошки – Бог управља историјом и влада њоме. Тражи се, дакле, егзистенцијално тумачење јеванђелских догађаја.

Пролог је 1,1-18. неки тумачи су сматрали да је овај одељак изворно био одвојен од остатка јеванђеља и да га можда није саставио јеванђелист већ неко други. То ћине јер сматрају да иѕмеђу пролога и остатка јеванђеља не постоји никаква повезаност. Ипак, чини нам се да је у прологу дат повод читавом јеванђељау, па се јеванђеље појављује као коментар пролога. На такав закључак нас наводе основне црте пролога: узвишеност Христа-речи Божије, вечни сукоб узмеђу светла и таме, сведочанство Јована Крститеља али и очовечење и одбацивање Логоса од стране оних од којих би се могло очекивати да ће га дочекати раширених руку.

1 Бултман је сматрао овај одељак митом о божанству које умире и васкрсава – демитологизација. Зато је важно да је Логос постао тело тј.сви су га тада, а и данас, видели и доживели. То није само прича или мит који нас убеђује да верујемо.

Све те теме ће се у даљем тексту још више развијати. Нарочито је важна и занимљива употреба и примена израза логос, реч,

који се у овим стиховима примењије на Христа.Осим овог места отк. 19,13 и 1 јн. 1,1 су још једина места (по Леону)

која се сигурно односе на Христа а реч је о Логосу. Ове стихове је засигурно могуће посматрати и као поезију.

1.1 Бог и Логос (1,1-2)''у почетку беше Логос (Реч), И Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога.''“En arhi in o Loдos, kai o Loдos in pros ton Theon, kai Theos in o Loдos. Outos in en arhi pros ton Theon.”Јован пише ''у почетку'' и има на уму почетне речи Постања. Ипак, он пише о једном новом почетку, о новом стварању. Попут првог, ни ово стварање не проводи неко ниже, подређено биће. О0но се остварује посредством Логоса, саме Речи Божије. Реч је била ''у почетку'', тј.постојала је пре било чега другог. Израз ''en arhi'', in principium 2 , може имати разна значења. Почетак, начело, принцип, тј.онтолошки примарни почетак а не временски, историјски почетак. Може означавати и ''порекло'' у смислу основног праузрока. Темпл сматра да овај израз овде у једно повезује два значења: у почетку историје и у темељу свемира. Све то значи да никада није постојало време када Логоса није било.. никада није било ничег што своје постојање није дуговало Њему. Најприродније тумачење глагола ''беше'' јесте у томе да он означава вечно постојање Речи: Логос (Реч) непрекидно постоји, беше''. Јован тврди да је Логос постојао пре стварања из чега је јасно да сама Реч (Логос) није створена. То је квалитативна разлика између библијесе основе и визије света и старојелинске, али и јеврејске мисли. Јелини сматрају да Демијург не ствара већ украшава свет од већ постојеће материје, чије је порекло непознато. Према томе, свет је савечан Богу, а Платонове идеје су чак и изнад Бога. Грчки Бог(ови) нису лични. Новина коју доноси мисао св.Јована Богослова јесте да је Бог, Логос личност.Јеврејска мисао, у складу с својим монотеистичким ставом, сматра да је Логос узвишен, али ипак подређен Богу, тј.створена је Реч, Логос. Јовану је 2 По Златоусту јеванђелист овим стихом – у почетку – почиње јеванђеље из разлога што жели нагасити божанску природу Христову за разлику од других јеванђелиста. По истом светитељу тај израз означава да је Логос савечан Оцу.

изузетно важно нагласити чињеницу да је Логос нестворено биће, личност савечна Богу Оцу (иако не наилазимо на овај израз). Но, да видимо коначно шта значи тај израз Логос, Реч? Логос је израз врло чест у грчкој употреби. 1. Она реч која, како се то замишљало, остаје у човеку, дакле, његова мисао или разум.2. Реч која из чивека излази, тј.она која је спољашњи израз његове мисли, дакле његов говор.Смисао речи Логос као философског термина био је повезан с првим од поменута два значења. Означавао је нешто попут душе света, душе свемира. Логос је преам томе схватању начело које све прожима, рационално начело свемира. То је стваралачка енергија јер из њега све ствари потичу и проистичу. Људи су од Логоса стекли мудрост. Први јелински философ који користи појам Логос је Хераклит (6. век пре Хирста). Он га схвата управо у горе наведеном смислу. По њему, Логос ''увек постоји'', ''све се догађа по том логосу'', логос је (уз ватру, а некад и Бога), крајња бит, основа свега. Хераклит је видео да људи свемир схватају само у његовој физичкој димензији. Он уводи појам логос да би њиме објаснио ред који је видео у устројству космоса. Логос је за њега био начело универзума, начело које уравнотежава и усмерава свет да би се он одржао у постојању. Каснији философи, па чак ни Платон не користе израз логос. Тек су стоици развили Хераклитову мисао подразумевајући под изразом логос вечни Разум, начело смисла којим је све настало који је све прожимао и управљао свиме. Ипак, то начело није личност и то није наше поимање Бога. Нема доказа да је на обликовање четвртог канонског јеванђеља толико утицала грчка философска мисао, па тако ни на обликовање пролога. Више, много више, видимо утицај старозаветног откровења, Библије. Јован једну од темељних грчких идеја, да су богови бића одмакнута и удаљена од овога света, поставља наопако: Бог постаје човек, долази онде где се ми налазимо.

У Пост. Често наилазимо на: ''и рече Бог''. Реч Божија је стваралачка реч(1,3). Реч и Мудрост су временом постајали појмови који су у јеврејској литератури стицали значење готово независног постојања. Диљем СЗ Реч Господња се сматра и приказује делотворним представником при остварењу божанске воље: ''Јахвином су речју небеса саздана''. (пс.33,69. кад Бог говори Он тиме уједно нешто и чини. Његова је реч уједно и божанско деловање. Исаија каже: ''тако се реч која из мојих уста излази не

враћа к мени без плода већ чини оно што сам хтио и обистињује оно због чега је послах'' (Иса.55,11). То је, мање-више, независно постојање.

Мудрост или Закон често бивају семиперсонификовани: ''Јахве ме створи као почело свога дјела...обликована сам још од вјечности, од искона, прије настанка земље...кад је стварао небеса била сам присутна, била сам крај њега, као градитељка..''(Приче, 8,22 и даље). Реч и Мудрост су божанске али ипак не и идентичне с Богом. У Јонатановом (?) таргуму реч је ознака за Бога чак око 320 пута. У софитошкој (?) литератури за Мудрост се каже:''њезина животна присност с Богом подарује сјај њезину племениту подријетлу''(мудр.8,3). Иако би можда погрешно било сматрати да су писци наведених списа под речју или Мудрошћу сматрали неку засебну егзистенцију, ови списи су свакако примремили пут Јовановој идеји Логоса.

Велики александријски јеврејин Филон такође се бавио овим изразом, он је остварио својеврсну синтезу грче ф. и сз мисли. Филон често Логоса назива Богом који делује, некад ''другим'' Богом, а некада ''јединим'' Богом. Ипак, његово схватање израза Логос више је философско, јер он идеје СЗ тумачи у светлу тадашње философије. По њему је Логос више философски прихватљив мост између трансценденталног Бога и овог материјалног свемира.

Употребом израза логос са чланом о Јован Богослов проналази везивно ткиво између његове намере и јелинско-римског и СЗ поимања Логоса (Логос и Мемра(јевр.)). Тај израз је и код једних и код других полазиште и извориште свих ствари. Термин је свуда био у употреби а то је значило да ће сви људи кад га прочитају у јеванђељу бити способни да схвате његов основни смисао.

То је позадина Јованове мисли, али је та мисао дубља, целовитија, радикално нова у односу на позадину. За њега, наиме, Реч није само неко начело него и живо биће као и извор живота, није само нека персонификација, него истинска Личност и то божанска. Логос за њега није ништа мање него Бог. Тако је тај израз код њега поистовећен са Христом (као и у отк.19,13 и 1 Јн.1,1). Ово јеванђеље је круна те намере која је постојала и у другим списима (Фил.2,5; кол.1,15).

Јован се служи понављањем претходног у другом стиху да би нагласио ту почетну мисао. Потребно се ослободити погрешне представе о томе да је објава Бога статична, то откривење је живот (Јн.17,3) као и то да је Реч

атрибут Божији или Божија активност. Не, Логос долази у телу на земљу (14.стих) и тако показује да је личност различита од Оца.

Kai o loдos in pros ton Theon; дословно: Реч беше према, наспрам Богу.Јован не може замислити да би могло бити икакве супротности између

речи и Оца, јер је читаво постојање Речи било усмерено према Оцу.Pros – међусобни однос две особе, једна особа прати другу. То значи да

је Логос не само постојао у почетку, већ је постојао у најужој вези са Оцем. Логос није некаква еманација Оца, Он је засебна личност, али јесте Бог. Реч и Бог нису идентични али јесу једно.

Kai Theon in o Loдos. Врхунац претходне мисли и овог стиха. Све што можемо рећи о Богу примерено је рећи и за Логоса. Запањујућа тврдња за јеврејски монотеизам, али истина коју је Јован морао изрећи. Није речено: ''Бог беше Реч'' јер би то упућивало на истоветност Речи и Бога као личности (плурал), али то није случај. Ипак, Реч и Бог су свезом љубави складно повезани јер се за једног од њих може рећи да је у другога. Зато 2.стих иако не пружа новину, наглашава ту чињеницу.

1.2. Логос и стварање (3-5) Аутор са описа односа Логоса и Бога прелази на опис стварања зато

што се Божија унутрашња комуникација појављује пре свега у стварању.3.стих: тврдимо да је све што је створено (настало) кроз Логоса

створено. Све дугује своје постојање Логосу (Речи). Он не каже да је све постало ''од'' Њега него кроз Њега. Тиме је неокрњеном очувана истина да је Господ извир свега што постоји. Ипак, то није усамљенички чин. Отац је стварао али је то чинио ''кроз'' Реч. Постаде (egeneto, аорист) значи стварање у тоталитету, а постало (gegonen, перфекат) да то што је постало непрекидно постоји захваљујући Логосу. Да ли је и зло, онда, створи оБог и да ли је свет вечан?

Не, зло је производ небића, оно је искривљење добра (бог је све створио добрим. Свет је смртан јер Јован итекако наглашава да Творац и творевина нису једно исто. Тиме разуверава гностичке и друге системе тога доба.

4.стих: живот је најзначајнији елеменат у стварању (уједно један од карактеристичних појмова Јовановог јеванђеља). Под ''животом'' Јован разуме вечни живот (3,15). Само због тога што је у Логосу живот, живота има

и у њему на земљи, јер у Њему беше живот, тј.не постоји живот сам по себи већ у Логосу, ''који јесте Живот'' (11,25;14,6). Живот овде значи и живот какав нас окружује, тј.од најниже неорганске материје до највишег облика постојања. Извор живота је Отац али је и Сину дао да има живот у себи. ''Живот беше светлост људима''. И овде Јован светлост доводи у везу са Христом. Он је: ''светлост света''; 'ја, светлост, дођох у свет, ко њега следи неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (8,12). То значи: Логос је мерило, циљ нашег живота. Кроз општење с Њим човек, и све што је створено, може задобити живот вечни.

5.стих: супротстављеност светлости и таме једна је од главних тема јеванђеља, а......??. супротност светла је тама, а улога светлости у томе да светли у тами, да је распршује. Светлост светли (fainei, презент, тј.непрекидно је у акцији). Под тамом овде више подразумевамо не одређене људе већ злу околину у којој се они налазе: katelaven (мисао да се нешто узме, зграби и на тај начин присвоји)= надвладати, па тако схватамо да пошто је Христос с нама, уколико смо ми с њим, тама нас неће надвладати, обухватити.

1.3. Логос и Јован Крститељ (6-8)Јеванђеља описују Јована крститеља као човека који је упућивао људе на Христа и који је читаво своје послање схватио управо у том смислу, мада су га неки његови следбеници сматрали важнијом личношћу од Исуса. Реч ''би'' (egeneto) се и овде користи али не с циљем да се опише неко стварање већ да се установи разлика између Христа који је ''у почетку'' и Јована који ''постаде''. Разлика је установљена али је битно и то да је Јован послан од Бога, у томе је његова величина. Јован је дошао као сведок а то је један од кључних појмова у овом јеванђељу па и једини који говори о Јовану као сведоку. Сведочанство је озбиљна ствар, неопходна да се њоме потврди истинитос нечега. Он жели да поверујемо његовом спису и догађајима у њему. За то је неопходно сведочанство Јована крститеља а сврха му је да сви верују кроз њега тј.кроз светлост Логоса.(8) Он не беше светлост него да сведочи о светлости – значи апостолово истицање Крститељева ограничења јер он није светлост, тј.Хростос како су га неки доживљавали, већ само сведок за Христа. То је разлог његовог појављивања.

1.4. Оваплоћени Логос (9-14)У овом делу Пролога нарочито су значајне следеће две чињенице:1. Бог постаје човек и узима на себе људску природу2. Људи с њим нису хтели имати никакве везе.Обе чињенице су запањујуће и Јовану је стало да нагласи то да нам не промакне ни радосна вест о Божијем утеловљењу али ни трагична вест или истина о човековом одбацивању Бога.(9) Христос је та истинита светлост која просветљује сваког човека који долази на свет. Бог је људима открио управо онолико колико им је и потребно да би се кад крену погрешним вратили на прави пут. Овде је значајно и објаснити појам свет (kosmos). Од свих НЗ писаца Јован га највише користи. Њено основно значење је украс. Свет са својим хармоничним међуодносима највећи је од свих украса па се тако и та реч, космос, почела употребљавати за сам појам свемира, тј.света јер је за људе свет у коме живе најважнији део свемира. Даље, свет значи: свет као већина људи (1,10), али и човечанство уопште, човечанство које се противи Христу и на крају га осбацује. Свет се тако персонификује као велики Христов противник у икономији спасења. Код старих Јелина, свет је имао другачије значење јер у њиховим текстовима означава нешто привлачно, ред и лепоту свемира. Јован жели да нагласи да свет постаје противник Божији јер се извитоперио и кренуо погрешним правцем. Ипак, Бог не жели пропаст света, Он љуби свет (3,16) и даје свој живот (своје тело) за живот света (6,51).(10) и овде ап.Јован понављањем жели нагласити своју мисао. Свет, који се овде три пута понавља има троструко значење: У њему је била Реч и то непрекидно Свет своје постојање дугује тој истој Речи Свет одбацује Реч, тј.свет га не позна. Овде се ради о нечем много

вишем од интелектуалног сазнања. У питању је то да свет није упознао Логоса ближе и интимније, тј.као пријатеља, тј.није ступио с њим у прави и истински однос.

(11) Својима дође (Израиљу, народу своме, чак и по пореклу) и своји га не примише. Страшно би било и то да је дошао у неки други народ па да су га одбацили а поготово његов народ, Божији народ.

(12) Ипак, Јован не жели оставити утисак да баш нико није примио Логоса. Већина људи га није примила али било је и оних који јесу. На њих сада Јован усмерава своју пажњу. Таквима ''даде'' власт да буду чеда (деца) Божија. У основи њиховог примања је Божији дар који им омогућава промену статуса, тј.да постану деца Божија, тј.под тим изразом он подразумева оне који верују. Таквима је Бог Отац а људи су његови синови тек кад се одазову ономе што за њих чини у Христу. То све значи ''веровати у име Његово'' тј.веровати у то да је Бог онакав Бог какав се открио у Господу Христу, те се онда и надати у таквог Бога. То више није само веровање у нешто као истинито, већ и у то да је тај у кога верујемо личност, веровати њему као особи, тј.некоме кога знамо.(13) овај стих је опис начина на који људи улазе у ту небеску породицу. То се не постиже рођењем од крви (у то доба се сматрало да деловањем крви долази до рођења) нити жељом телесном (тј.полном) нити жељом мужевљевом. Јевреји тога доба су веровали да ће их Бог на основу вере њихових отаца спасити и да ће према њима бити благонаклон. Не, Јован изричито жели нагласити да ништа што је људско, без обзира о каквој се величини радило, не може довести до рођења о којем се овде говори. Такво рођење је оствариво само Божијом иницијативом па ново рођење можемо схватити као крштење.(14) Kai o loдos sarx eдeneto kai eskinosen en imin kai etheasametha tin doxan avtou, doxan os monoдenous para patros, pliris haritos kai alitheias. Ово је засигурно најсажетији опис оваплоћења . О Loдos није ништа мањи од Бога. Eдeneto (аорист) означава да се нешто збило у одређеном временском тренутку, тј. o loдos sarx eдeneto, Логос тело постаде. Sarx је именица која готово на сиров начин описује људску природу. Вероватно је Јован овом употребом а не soma (тело) хтео разуверити докете, јерес његовог времена, која је такође тврдила да је Јован у праву кад каже да је Христос Бог, али која је тврдила да његова људскост није стварна, тј.да Он није истински човек. Зато јеванђелист користи овако жесток израз да не би остало места за нека превирања. Ово је једино сигурно место где o logos можемо сигурно поистоветити са Христом.O loдos eskinosen en imin (насели се међу нама, подиже себи шатор, трајно се настанити на одређено место), тј.постаде као ми у свему осим греха. Последица тог Божијег присуства међу нама је слава (која се повезује с

појмом she kingh у јеврејској литератури што означава пребивалиште). Ту славу видесмо својим физичким очима тј.уверисмо се да је то заиста и Бог и човек. Јединородни овде означава један, јединствен. Управо је тако Христос Син Бога Оца. Благодат и истина су појмови који су везани за Бога али и за људе. Бог је нама даровао и једно и друго, тј.и дарове и начин како да остваримо плодове тих дарова. Али Он не врши насиље над нама већ хоће нагласити да смо слободни да прихватимо благодат и истину.

1.5. Ненадмашна узвишеност Логоса (Речи) (15-18)Наведени стихови наглашавају ненадмашну узвишеност Логоса, тј.његову јединственост.(15) Јованова служба је у временском смислу претходила Христовој али је Христова служба већа од Крститељеве. То је смисао речи: који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше. То заслужује пажњу јер је у античко време временска служба ако је претходила значила и предност у важности у односу на последње, тј.касније.(16) овде се жели нагласити да је Христос извор свих наших благослова и дарова. ''Благодат на благодат'' означава настојање апостола да нагласи значај благодати која је знак и искуство божије присутности.Св.Јован Златоусти каже: ''Он сам се ни у чему не умањује свагда изливајући и делећи блага, остаје у истом савршенству.''Насупрот Закону, овде примећујемо сву динамику хришћанског живота јер Закон се може испунити до последњег слова, а благодат је дар, овде је у питању harin anti haritos, тј....? Нова благодат уместо старе, стара је образац а нова истина по речима св.Јована Златоустог. Логос задовољава потребе народа. (17) наглашавање чињенице да је Он надвисио и Мојсија јер је уместо закона људима подарио милост и иистину, тј.дошло је до раздвајања јудаизма и хришћанства, СЗ Закона као система утемељеног на Писму и живота одсловног у Христу. Овде Јован жели нагласити то да је спасење у Христу, не у Мојсију јер, по Златоусту, дела Христова и његова служба омогућују спасење (он је Бог) и превазилазе Мојсијева. Ради се, по истом, о поређењу дела а не личности.

(18) Theon oydeis eorake popote, o monoдenis yios o on eis ton kolpon toy patros, ekeinos exiдisato.Бога нико није видео никада, Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави.Овај стих ја врхунац Пролога јер наглашава Христову најужу могућу повезаност са оцем. Нико није видео Бога, тј.''не може човек мене видети и остати жив''(Јн.5,37; 6,46). Било је људи који су видели Бога али Златоуст сматра да су то све била дела снисхођења(непотпуна виђења) а не виђење божанске суштине. Како је Син требао да се јави у телу Он је од почетка припремао људе за созерцање суштаства Божијег онолико колико су могли да га прихвате, али се никада није јавио на начин да покаже шта је Бог сам у себи, то нису видели ни не само људи већ ни анђели, сматра Златоуст. Ипак, ''Бог се јави у телу'' (1Тим.3,16) тј.Бога објављује Христос па са поузданошћу можемо рећи да је Бог онакав каквим га је Христос објавио. Такво откривење, тј.Бога у личности Христа могао је пружити једино Онај који је у наручју Оца (тј.у трајној вези с Богом Оцем) а то је Христос који је такође Бог. Као такав, сматра Златоуст, он има потпуно познање Бога и може га објавити нама.Пролог Јовановог јеванђеља показује посебну Јованову вољу за властитим обликовањем. Он је срж хришћанске вере у разним догматским целинама. Он је уводна реч у Јеванђеље, али је Јеванђеље (како каже Ј.Гнилка) коментар Пролога. Текстом о Логосу јеванђелист је започео дело и засигурно остварио циљ (20,3). У својој преегзистенцији Логос је све чуо и видео и у свом Откривењу и Оваплоћењу све то људима открио. Пролог је, тако, исходиште за разумевање јовановог теолошког концепта.

РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО

( Мт.1,18-25; 2,1-23)Франце Р.Т., Матеј, 76-89Теофилакт Охридски, Мт., 27-43Г.Богослов, Празничне беседе, 45-65

2.1. Порекло и име Исуса Месије (1, 18-25)Ови стихови се не односе на Христово рођење већ објашњавају његово порекло (девичанско зачеће) и његово име у вези с посебним старозаветним пророчанством. Они су потпуно усредсређени на Јосифово, више него на Маријино просвећење (што имамо и 2,13-23). Средишња нит је да је Исус зачет од Дјеве Марије без Јосифовог посредовања. То ће омогућити навођење СЗ пророчанстава о Емануилу.(18) Исусово зачеће се догодило док је Марија била заручена, обручена Јосифу. Зарука је у јеврејској култури означавала обавезујући уговор који је могао бити раскинут једино смрћу или пак раставом, једнако као и у случају пуноправног брака. Мушкарац је тако већ био муж (19), али је жена остајала у кући родитеља све до тренутка кад ју је муж праћен јавном свечаношћу водио кући. Бог је, сматра бл.Теофилакт Охридски, допустио да Богородица буде обручена Јосифу из разлога да би она имала заштитника у невољама, јер се он о њој бринуо и сачувао је приликом бекства у Египат. Обручена је и да би се преварио ђаво. Њихова заједница је имала привид брака али не и истински брак. Глагол ''састати'' овде означава телесни однос супружника. Дјева је затруднила пре него што је било икаквог телесног односа (''нађе се''). Дјева остаје увек Дјева тј. aeirparthenos тј.никада није имала телесни однос већ је читав живот провела у девичанству. Поред тога Јософова улога је била брига о њој а односа није било и из разлога што је он имао 80 година а она је била девојка. Богородица је затруднила од Духа Светога тј.на чудесан начин. То је, сматра Златоуст, немогуће објаснити. Син се оваплоћава благовољењем Оца и сарадњом Духа, сматра Зигабен.(19) Као праведан (веран Закону) Јосиф је имао право да марију изложи јавној срамоти, кажњавању. Ипак, он је праведан из разлога што се није сурово понео према њој, већ се показао човекољубив због своје велике доброте. Он је праведан јер живи изнад правила Закона али и јер зна да је Марија зачела од Духа Светога (уп.Лк.1,35) те пошто се ''нађе'' да је затруднила од

Духа Светога намисли је тајно отпустити јер се више није усуђивао да држи као жену ону која се удостојила такве благодати (по Мишни то је могло значити приватни растав пред двојицом сведока).(20) Јосифу се јавља анђео и то је знак да је то глас Божији. Назива га сином Давидовим јер га подсећа на пророштво по коме је Христос требало да произиђе из семена Давидовог (2 Цар.7,12-16; Пс. 88,35-37). Бог даје заповест Јосифу да не отпушта Марију управо из тога разлога: како би се успоставила Исусова законита давидовска лоза али и зато што је Марија зачела на божански начин, па нема разлога да је отпушташ, јер она није нека прељубница.(21) Знак да је то истина биће рођење сина. Име Исус (јеврејски Јошуа или Јешја = Јахве је спасење; о Јахве спаси верне) грчког је порекла и значи управо то да ће то име спасити све народе (не само јевреје) не од ратова (а неће им ни славу донети) већ од грехова њихових. То је знак да је то име Бог јер једино Бог може опраштати грехове.(22-23) Бог ову велику тајну одлучује да оствари не од недавно већ као што потврди св. Максим Исповедник, још од почетка, јер је Он знао да ће се десити Адамов пад, а да би се сјединила човечанска и божанска природа било је потребно Васкрсење Христово, јер се на тај начин ослобађају људи греха и смрти. А да би било Васкрсење, морао се Логос очовечити. Иса. 7,14 је СЗ пророчанство које се у првом реду односи на рођење Језекијино (даље Иса 7,14-17). Ипак именица `алма је ознака за младу жену, али и Девицу (по Теофилакту I France-u) као што је и Септуагинта преводи партенос – девојка. Овде се сигурно ради о рођењу на чудесан начин, јер је име Емануил неоспорно – Бог с нама, а то значи Бог нас спасава јер је с нама. То значи „наденуће му име“ тј. по делима Његовим доће му име. Његова дела ће показати да је Он Бог који живи са нама. Исаија мисли на рођење које се збива изван уобичајених околности брака. Матеј сматра ово пророчанством о Христу јер су дела Христова показала да је Он Емануил – Бог с нама.(24-25) тиме је брак формално склопљен, али он никада није конзумиран тј. никада није било односа између Дјеве и Јосифа, ни пре ни после рођења Христовог. У томе је значење предлога док . Та реч у Св. писму се користи у смисли да нешто није било или јесте и пре и после: Мт. 28,20 – „До свршетка века“, (зар неће Христос бити са нама и након тога; биће још више, засигурно). Овде Протестанти греше јер сматрају да је до

односа ипак дошло. Не, већ су они из првог Јосифовог брака, по православном Предању. 2.2. Долазак мудраца са Истока (2,1-12)Ова прича, нарочито за Матејево јеванђеље, пружа нам неколико тема из Мт. представљања Исуса Месије. Она поново изравно упућује на Матејеву намеру да НЗ догађаје прикаже као испуњење СЗ пророчанстава (5-6; Бр. 24,17). Прича представља Христа као цара јеврејског за разлику од невјерног цара Ирода, пореде се Мојсије и Христос, који се показује као Месија свих народа, одбачен од Јевреја, али прихваћен од незнабожаца. Неки су порицали историчност ових догађаја, али осим путујуће звезде у њој нема ништа чудно. (1-6) Христос се родио пре смрти Ирода Великог, што се вероватно може датирати у четврту годину пре Христа. Тачан датум христова рођења није познат. Ирод је оснивач идумејске династије и владао је Јудејом и Галилејом од 40. Године пре Христа све до Христова рођења. Рођен је у Витлејему („дом Хлеба“) где су Његови родитељи били пошли ради пописа јер је Јосиф био из племена Давидова. Ирод је био син (Антипатров?), од Арабљанке, а не Јудејац, већ Идумејац, па је Христос требао доћи на његово место. Зато долазе мудраци са Истока, тј. не маги јер су маги чаробњаци у персијској држави. Њихови дарови су арапског порекла, али су највероватније (Франце) вавилонског порекла по некима (Теофилакт) потомци Валама. Када су пронашли Валамово пророштво – засијаће звезда од Јакова – разумели су тајну Христову те су зато и дошли да виде новорођенога. Звезда овде није јена од оних које ми видимо већ божанска и анђелска сила која се јавила у облику звезде, јер како другачије схватити то да их је пратила онуда куда су ишли од севера ка југу (а звезде се тако не крећу, већ обрнуто). Долазе да му се поклоне, у том смислу није посве сигурно. Ирод као идеумејац се плаши да не игуби власт, јер је знао да је недостојан, али и из политичких разлога: Јевреји желе свог цара. Зато жели сазнати место рођења и добија одговор: витлејем Јудејски, а улога Месије је да влада Божијим народом (Мих 5,2 и 2Сам. 5,2). Тако овај град постаје важан (што није случај у Михејево доба), а пророчанство се не односи на Зоровавеља јер се он налази у Вавилону. (7-12) иродова намера је лицемерна, али ипак се надао да ће га странци послушати (>Јевреји сигурно не би, јер је то њихов цар), јер имају звезду која их прати. И заист она их је пратила све до места рођења, а тада се спустила изнад тог места. То је био знак да је дете ту рођено. Они одлазе у кућу у којој

је смештен Христос са маријом и Јосифом (они су га ту донели из пећине у којој је рођен) и приносе му дарове: злато (као цару), тамјан (=Богу, јер им је речено да је Бог) и симирну (јер су знали да ће страдати, а смирном су код Јевреја пре погреба помазивали тела да би остала нетрулежна). Ипак, мудраци примивши божанско откривење одлазе у супротном правцу, у своју земљу, и тако варају Ирода. 2.3. Бекство у Египат и повратак (2,13-23)Овде видимо поређење Христовог детињства и Мојсијевих доживљаја (13-15) „Матер његову“ – да покажу да је превасходна улога Јосифова брига о Марији. Египат је био место уточишта Израиљаца који су се нашли у политичким неприликама у СЗ доба, за Матеја је он место почетка историје Израиља као народа. Он бежи да би разуверио оне који тврде да Он није истински човек. „Из Египта дозвах Сина својега“ (Ос. 11,1) није никакво пророчанство. Осија жели напасти Израиљево порекло. Ово је типологијска употреба јер се исказује да је Христос истински Израиљ. Ирод тражи дете да га погуби. Теофилакт то сматра безумљем – јер ако је дете од Бога како га погубити, ако није чега се плаштит? По предању Христос је боравио у селу Матареја, на самој делти Нила. (16-18)Као некада фараона преко Мојсија сада преко мудраца Бог је преварио Ирода. Овај се разгневи и поби сву децу (новорођенчад=по богослужбеним текстовима њих око 14 000), највероватније око 20, јер је Витлејем највероватније имао 300 становника. Бог допушта да деца страдају да би се испунила Иродова злоба, али тиме није речено: да ли је то предодређено, већ да је Бог знао да ће се то збити. Деца су постала удостојена Царства Божијег, а то је велика награда. Јеремијино пророчанство овде означава да као што су тада сви били у жалости, а касније у радости, тако ће бити и сада. Није дакле никаква најава страдања.(19-23) Колико су дуго боравили у Египту може се само нагађати. Четврте године умро је Ирод и то горком смрћу – разболио се од грознице, болаова у стомаку, свраба, изједали су га црви. Христу више није постојала опасност али не у Јудеји 8где је дошао Иродов син Архелај(до шесте године), веома сличан оцу), већ у Галилеју где је владао Ирод Антипа, полубрат Архелајев. То је била незнабожачка, а не јеврејска земља па је зато постла сигурно тло за одгој Месије . Све су њихови суседи Јевреји гледали са презиром јер су узели

неке паганске обичаје од њих. Отуда оно:“Из Галилеје може ли шта добро доћи“ (Јн. 1,46). Како ће се назвати Назарећанином кад нико од пророка не говори о томе? Тко што назарет значи „освећен“, а Освећеним су га многи називали (Иса. 1,4). Такође, Назарет (иначе место Христове породице – Лк. 2,4), је био забачено место, па је могуће да Матеј, складно свом теолошком концепту – да све посматра у светлу Писма – овде мисли на испуњење пророчанства о униженом и одбаченом Месији (Пс. 22, Иса. 53, Зах. 11, 4-14). Овде можемо навести да се успомена на Христово рођење – Божић све до пред крај 4. Века славио заједно са Крштењем и Богојављењем, а од тада се слави 25. Децембра. Свети Григорије Богослов у Беседи на Богојављење из 380/1. год сматра да је Оваплоћење дошло из разлога што смо усред зла склизнули (=отпали) до добробића па је потребно да нас Логос све Себи поново врати кроз Оваплоћење. Он говори добро познатим светоотачким актом: слично се сличним познаје. Зато Христос (ради нашег обожења) узима на Себе људску природу; „Имао сам удела у лику Његовом и нисам сачувао; сад Он узима удела у телу моме да би и лик спасао и тело обесмртио“, каже Григорије он тражи поштовање витлејемске жртве испоштоване пре Опште Жртве.

КРШТЕЊЕ ХРИСТОВО (Мт 3,1-17)

3.1. Делатност Јована КрститељаСа Јованом Крститељем ступамо на тло хришћанства. У сва четити јеванђеља деловање Јована Претече временски претходи Христовом, а он се схвата Христовим претечом. Да ли је тако Јован сам себе схватао и како је он видио Христа?Вероватно је рођен у Горју јудејском (Лк.1,65) по открићу Кумранских списа Јован је доведен у везу са есенима, тј. да је одгајен у Кумрану, да је био члан есенске заједнице и да се касније дистанцирао од ње. Тој тези иду у прилог и неке чињенице: његово свештеничко порекло, да је одрастао у пустињи (Лк. 1,80), место његовог деловања Јудејска пустиња (Мт. 3,1) или прецизније Витанија с ону страну Јордана (Јн. 1,28; 11,1) или Рнон близ салима (Јн.3,23) је близу Кумрана итд. Ипак, више је теза оје не иду у пролог томе: Лк 1,80 би било насиље над текстом ако бисмо то протумачили као кумранске пећине (тј. да је то та

пустиња), јер нема доказа да је Јован био члан заједнице, а да се касније разишао са њом. Такође смисао Јовановог крштења је итекако другачији у односу на кумрански јер је то једнократан чин који он врши над другима. Јован одлази у пустињу сходно свом теолошком убеђењу – есхатологији: пустиња је место близине Божије, место где је Изсраиљ започео свој историјски почетак, она је зато и почетак или место есхатолошког новог доба. Река Јордан такође има смисао сличан пустињи, јер је и она важна у Израиљевим успоменама. Начин живота у јудејској пустињи је крајње једностава: „а Јован бијаше обучен у камиљу длаку и имаше појас кожни око себе; и јеђаше биље и дивљи мед“ (Мк. 1,6). Кожни појас око бокова сматран је увек изнова знаком да је Јован себе сматрао поново оживљеним пророком Илијом? (јер је овај био човек бујне косе и носио је кожни појас – 2Цар.1,8). Мал. 3 је позадина за разумевање историјског Јована Крститеља. Малахија најављује гласнике који ће припремити пут Господу, који ће изненада доћи у Храм свој да би одржао суд те позивао на обраћење. Мал. 3,23 гласник=Илија коме се ставља у задатак успостављање социјалног реда и помирење очева са синовима. У најранијим хришћанским текстовима Јован Крститељ је поистовећен с Илијом: „И ако хоћете веровати, он је Илија што ће доћи“ (Мт. 11,10), каже за њега Христос. Ипак, Јован сам себе није сматрао (и то знамо посве сигурно) Илијом оживелим јер од њега самог немамо сведочанства томе у прилог. Проповедање Јована крститеља нераздвојно је од његовог крштења: „појави се Јован Крститељ у пустињи и проповедајући крштење покајања за опроштење грехова“ (Мк. 1,4). Он је то чинио у складу са очекивањем скоријег Божијег суда, који се може избећи једино истинским обраћањем, не заслугама својих отаца. Крштење је зато тражени опипљив знак спремности на покајање. Новост његовог крштења је у томе што се крст може примити само једном и то од Јована (обреди слични крштењу постојали су и раније у Цркви). Кртио је урањањем крштеног у текућу воду Јордана. Крштени су иповедали своје грехе, што је морала бити нека врста заједничке исповести. Ипак, Јованово крштење је надилазило себе упућујући на једно друго крштење - крштење Духом Светим и огњем. То значи да његово крштење представља само знак покајања крштенога које ће (покајање) уследити тек крштењем Духом Светим и огњем, тј. његово крштење је отворили пут крштеноме за опроштај грехова, али му није пружило тај опроштај. Ипак, Јован не именује Онога који за њим долази и

чији је он по сопственом признању, Претеча. Крштење духом Светим и огњем су есхатолошке функције које се не могу више приписивати неком овоземаљском бићу тј. човеку. Зато можемо закључити да Јован овде мисли на небеско биће тј. Бога или на Сина Човечијег. Но, да ли и на Христа? Мк. 1,7 каже да Ономе који долази за њим, Јован није достојан ни ремена на обући његовој одрешити. Те речи не допуштају дртуги закључак осим да је реч о Сину Човечијем, или Месији. Зар би неко могао говорити о ремењу на обући Божијој? Очигледно је у питању развојни процес тј. да су га хришћани препознали као Претечу Христовог, а да је он био претеча Сина Човечијег или месије, а да су ова имена хришћани поистоветили с именом Исуса Христа. Истина, неки следбеници Јованови су Јована сматрали Месијом, па су постали конкуренција хришћанству. Но, како је Христос посматрао Јована? Христос га је у потпуности признавао! То је најбоље изражено у чињеници да је отишао на реку Јордан и желио да се крсти (а и био крштен) од њега. Христос је Јована узвисио изнад свих пророка (Мт. 11,7-9), али му не даје никакав Месијански предикат. Јован је умро насилном смрћу у тврђави Махеронт на обали Мртвог мора. Дао га је погубити тетрарх Галилеје Ирод Антипа и то из политичких разлога (Ј. Флавије) јер је прекоревао Иродов чин у коме се он оженио Иродијадом, женом наватејског цара Арете због које је Ирод оставио своју прву жену. Јеванђеље сматра да је Јован пострадао управо из тог разлога (Мк. 6,17-29). Јеванђеље Јована посматра као Претечу Христовог. Његова личност и приповедање њему су предодређене и подређене. Извор изрека је преузео Крститељеву проповед обележен интензивним ишчекивањем близине па је сигурно то био разлог да хришћани Јована схвате као Претечу Христа као Сина Човечијег – тј. Судије. Она почињу описом његовог деловања и гледају га као човека између две епохе, као последњег пророка који је закључио стару и повео људе у нову епоху. Показавши Христа као Јагње Божије који носи грехе света (Јн. 1,29), он је коначно постао Пртетеча Христов. А зато је уврштен у јевађеље и зато је поштован.

ТУМАЧЕЊЕ ПО БЛ. ТЕОФИЛАКТУ

(1-4) По блаженом Теофилакту Бог је послао Јована да прекори Јевреј и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, он се не може покајати. Јован је послан да људе научи да се кају. Реч метаноија (покајање)означава промену начина мишљења, ума, преумљење. Покајање се не састоји дамо у жаљењу за учињенима грехом, већ подразумева истовремено и активан труд у стицању врлине, промену живота и начина мишљења. Под „Царством Небеским“ по истом аутору можемо разумети Први и Други долазак Христов. То је у складу са већ реченим о Јовановом ишчекивању суда. Иса. 40,3 – значи да се људи припреме за јеванђелски живот (пут је Јеванђеље) и духовно испуните Закон (стазе), а не само телесно као што је случај код Јевреја. Потребно је очистити душу путем покајања тако што ће се почупати страсти, избацити камење и тако начинити глатку и праву стазу да се прими реч јеванђеља, сматра Зигабен. Пророк се користи обичајем старих народа – кад би куда ишао цар, он је напред слао свог гласника да му приправи пут. Исаија је тај гласник за тадашње Јевреје јер наговештава повратак из ропства. Матеј у тим речима тј. под „вапијућим у пустињи“ разуме Јована који је учећи људе да одбаце грехове, постао Претеча Христов. Својим изгледом и начином исхране Јован је и без речи позивао на покајање. Хаљина од камиље длаке (а камила је чиста и нечиста животиња) он показује да проповеда покајање које се односи и на незнабошце и на Јевреје. Појас означава умртвљење страсти телесне пожуде, а исхрана се само уклапа у тај начин живота.(5-12) Јованово крштење није доносило опроштај грехова већ је само приводило опроштењу истиих, тј. Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова. То је било крштење водом и било је духовна прирпема за долазак Христов. Јован прекорева чланове јеврејских секти: фарисеје и садукеје, због њиховох неискреног доласка да се крсте. Зато им се оштро обраћа: “породи асписдини (као што аспиде излазе из утробе своје мајке прождирући ту утробу, тако су и они побили многе праведнике и очеве своје) ко вам каза да бежите (јер се чуди да су и они спремни на покајање) од гнева који иде (тј. пакла)“ (Мк. 3,7). Осми стих - не значи само уклонити се од зла, већ и пружити плод покајање. Они су се уздали у то да ће их праведност њихових очева спасти, али он каже да Бог може и од камења (тј. незнабожаца) подигнути верне, тј. оне који ће поверовати у Њега.

Такав је смисао и 10. Стиха јер секира означава Христов суд, а дрвеће смо ми. Ако се не покајемо и не крстимо, али и ако и даље не живимо врлинским животом (тј. које не рађа добра рода = непрестано), нећемо задобити Царство Божије. Јован је рођен 6 месеци пре Христа, а то значи да је након 6 месеци уследила и појава Христова пред људима. Јован није у стању да понесе обућу Његову (тј. није у стању да разуме тајну два силаска Господња - на земљу и у ад). Христово крштење је крштење у коме ће Он обилно иузлити на све нас дарове Светога Духа и опростиће нам грехове. Тим крштењем на дан Педесетнице крстили су се и апостоли. 12 стих – Христов суд ће утврдити по свачијем делу да ли се удостојио Царства Божијег. (13-17) Христос долази Јовану да Га овај крсти из разлога да би нас опрао од греха и показао нам да се пре крштења морамо очистити како небисмо оскрнавили своје крштење тиме што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици. Јован му брани да неки не би помислили да ово бива због покајања, као и остали. Зато он говори да њега Христос треба да крсти, јер је он потомак Адамов и као такав има грехе па му је потребно крштење. Христос, по речима св. Григорија Богослова, каже Јовану: „остави сада“, јер је ово Божија икономија (тј. по Божијем плану и промислу), јер је знао да ће Он мало касније крстити Крститеља. Крштење бива из разлога што нам је Христос по свему сличан осим по греху, а будући Спаситељ нас, он спашава нас целе. У том смислу св. Григорије Богослов каже: „оно што (Христос) није узео (оваплоћењем на Себе), то није исцељено“ тј. Он треба да нес спасе од проклетства које смо наследили од Адама. Зато га Јован крштава, јер крштење христово, по истом светитељу, је освећење и самог крститеља и његово погребење у воду старога Адама, то је освећење и воде Јордана. То се збило у 30-ој години живота Исусова. Речи „изађе одмах из воде“ значе да узноси са Собом свет (други су се задржавали, а Он није јер није имао греха) и гледа отворена небеса која је Адам затворио себи и онима који су после њега. „А Дух посведочава Његово Божанство“ (тј. да је Онај који се крштава већи од онога који крштава), јер једнакоме себи приступа; и Глас са неба (се чује), јер је отуда Посведочени. Дух силази да неко не би помислио да се те речи односе на Јована. Као голуб – јер је то чиста животиња која се не задржава тамо где је нечисто, али због тога да се покаже да Дух поштује тело, јер је и оно бог обожењем, када га телесно гледамо (Тело Христово је обожено најтешњим сједињењем са Богом).

Христос бива посведочен и од Оца, јер га зове Сином. Због јављања Оца, Сина и Светога Духа на исти дан у чину крштења Христовог, достојно је овај празник звати Богојављење. То крштење је савршенство јер и Мојсије крштава у води, Јован у води и за покајање, а Он у Духу. Ту је и крштење у крви, а то је мученичко, као што се крстио и Христос. Крштење је у правом смислу просветљење јер нас удостојава благодати и заједница са браћом у Христу и с Христом, промена начина живота.

4. ПРЕОБРАЖЕЊЕ ХРИСТОВО (Мт 17, 1-9)

У сва три синоптичка јеванђеља „преображење“ је уско повезано са Петровом исповести и првим Исусовим наговешатојем страдања, смрти и васкрсења (Мт 16, 13-19). Логична је последица тога: полет настао појављивањем Христа као Месије био је смањен усред открића шта месијанство значи за самога Христа и за његове следбенике; али сада је та очигледна заблуда на људској разини уравнотежена откривањем натприродне збиље која стоји иза тога. Онај који има трпети јесте Богомизабрани Месија, Његов Син, чија је истинска природаобјављена у божанској слави. Теорија страдања и теорија славе тако су уско повезане.

9. стих описује ученички доживљај као виђење; (али именица то орама се у Новом завету односи на унутрашње искуство). Не можемо знати у каквој је мери то виђење било телесно искуство, али је било толико уверљиво да је и Петра навело да постави питање о три сјенице. Читав призор је засигурно божански – светлост, облак, глас са неба, појава и истовремено нестајање људи из старине. Слично овоме опису не налазимо нигде другде у јеванђељу. Узгредо се овде Христос описује као нови Мојсије.

(1-3). После шест дана (код Луке 8 јер броји први и последњи дан када су се попели на гору) од догађаја описаног у 16, 13-18. са собом води три ученика Петра (што га је силно волио), Јована као (љубљеног ученика) и Јакова (због његове ревности и обећања да ће испити чашу коју је Христос пио). Не изводи дванаесторицу апостола јер Јуда није био достојан да издајничким очима созерцава Господњу славу, а пошто он не иде не иду ни остали, да неко не би помислио да га је Јуда због тога издао. Три ученика били су ужи круг ученика, по Францеу, али и због речи да на устима два или три сведока остане свака реч (мт. 18,16). Христос изводи ученике на гору високу (један од врхова Ермона по предању на Тавору). Тавор се налази на североистоку 10 км од Назарета у Галилеји.

То мишљење влада од 6. И 7. века како би нам показао да се човек неће удостојити таквих божанских виђења ако се претходно не узвиси духом. Изводи их саме да народ не би помислио да се Он привидно оваплотио. Преображење значи не то да је Он одбацио тада тело, већ да је оно постало још сјајније, јер је Божанство пројавило на Њему делић своје славе, колико су апостоли могли да понесу. Григорије Палама (14. век) сматра да су апостоли видели „нестворену светлост“. Наиме пошто човек не може видети божанску суштину Бог му се саопштава путем нетварних божанских енергија то значи путем нетварних божанских енергија бог се може „видети онаквим каквим јесте“(1.Јованова 3,2). Преображење је је открило неисказиво величанство Његове моћи и показало да је Он истински Син Очев те најавио и славу Његовор другог доласка неизрецивим сјајем лица Његовог. Светлост је знак небеског бића. Јављање Мојсија (закон) и Илије (пророци) је из разлога што су они она двојица чији се повратак ишчекивао у вези са месијанским добом и што они на тај начин подвлаче Христову месијанску улогу. Они се јављају и из разлога да се покаже да је Он господар закона и пророка, али им се и не противи. „Разговараху“ о наступајућем страдању (4-9). Петров предлог да начине три сјенице је из разлога што он жели да Христос избегне страдање. Тиме се показује да је он опет промашио смисао, јер Христос треба да пострада, а не да се институцуионализује ово виђење и да остане на гори.

Облак (присуство Божије славе) светао, сјајан (не тмуран јер он није неото да се уплаше), знак је јављања Бога Оца. Он хоће да каже да апостоли слушају Христа (а не Петра!) макар ако Он боде и распет, немојте му се противити. То је део икономије. Разумљиво уплашеним од гласа из облака, али и због тога што нису били у стању да виде славу Божију, ученици су пали ничице (и због сна јер су им очи отежале Лк. 9,32). Али умирује их глас Христов, који их подиже и храбри како не би дуго остали у страху и заборавили оно што су видели. Исус остаје сам да не би дао повода да неко помисли да се речи из облака однсе на Мојсија или Илију. У свом смирењу заповеда апостолима да никоме не казују (шта су видели), зато да се они који то чију не би саблазнили када га после виде распетог на крсту. Они би могли помислити да је он варалица, који је сва своја чуда привидно учинио. Заповес о ћутању је из разлога што присуство Мојсија и Илије јесте знак да је он Месија, па би из тих поменутих разлога (Јевреји би га прихватили као политичког вођу) то било неповољно за остварењеискономијског тона – Страдања и Васкрсења Спаситељевог. Преображење по светом Јовану Дамаскину значи да се преображава не накнадно добијајући оно што не беше, нити се претварајући у оно што беше, него Христос пројављује (својим ученицима) оно што он (оувек) беше, отварајући њихове очи и чинећи их од слепих – гледајућима.

Остајући сам у истоветности (Својој), поред онога што се раније показивао, видеше Га ученици (Преображеног) да се друго показује, то јест Бог у телу, закључује св. Јован Дамаскин.

5. ТАЈНА ВЕЧЕРА (Мт. 26,17-36)

5.1. Контекстуалне напоменеЗа правилно разумевање речи које је Христос изговорио на својој последњој вечери својим ученицима, потребно је обратити пажњу на то да полазна тачка нашег тумачења не буду саме речи установљењу, већ да се предоче просторне и временске околности (историјске) (услови) у којима су те речи изговорене. То значи ставити те речи у њихов контекст. Вишевековно тумачење ових речи ван њиховог контекста имало је судбоносне последице: оне су постале тајанствена магична формула, а њихов есхатолошки смисао је изгубљен (тј. онај смисао који се односи на Христово послање). Последња христов вечера, иако најважнија, једна не у низу вечера које је Христос имао са својим ученицима, а које су они наставили савршавати и након Васкрења. Шта је трпезна заједница (са Христом) значила за Његове ученике? 1) На Исотку је трпезна заједница нешто што има много дубљи значај него на Западу. Она је више од простог окупљања тј. она је заједница која живот и заједницу као такву показује. Вавилонски цар Евил-Меродах ослободивши цара Јоахина из ропства поставља га да једе свагда с њима за царском трпезом до краја његовог живота (2Цар. 25,27-29). Тај поступак он проглашава пред целим светом тако што заробљеника прима у трпезну заједницу. 2) Античко јудејство исказује велико поштовање према трпезној заједници, али придаје један нови фактор: трпезна заједница успостављена је кроз трпезну молитву као израз хвале Богу за то исту вечеру. Ту хвалу изговарао је јеврејски домаћин, а пријатељи окупљени око трпезе давање хвале усвајали су речју „Амин“. Потом би доаћин откидао за сваког пријатеља окупљеног око трпезе комад погаче који је, у најмању руку имао величину маслине. На крају би одломио комад и за самог себе појео га и на тај начи дао знак осталим пријатељима окупљеним око трпезе да и они поједу свој комад хлеба. Једењем „хљеба благослова“ сваки учесник вечере добијао је учешће у домаћиновом давању хвале. Ломљење хлеба био је чин у којем је благослов преношен на свако пријатеља окупљеног око трпезе.

Након вечере је домаћин (или најугледнији гост) поново позивао присутне да молитвом захвалности изразе хвалу Богу. Присутни би опет ову молитву усвајали речима „Амин“, а као знак учешћа у благослову овај пут кружила је чаша наоколо из које су сви пили. Та кратка славословља (berakah) или молитве у којима се изражава светост Божија (kidush) били су саставни део јеврејског празника Пасхе, који се прослављао у кућама Јевреја на горе наведени начин тј. пасхална вечера је, отприлике, имала горе наведени облик. На пасхалној трпези налазило се и печено јагње којре су морале имати све јеврејске породице. Део разломљеног хлеба тзв. aфикаман остављао се у страну и био је намењен за случај да се појави неки сиромах или путник намерник. Други део припадао је домаћину, и осталим гостима. Упитан од стране најмлађег сина домаћин би онда започео да говори хагаду (haggadah) тј. поуку о чудесном избављењу јевреја из ропства и друга доброчинства која је Бог учинио за њих. Дакле, свако јело и испијање из чаше на пасхалној вечери смењивало се молитвама и певањем псалама (на крају вечере 136. Псалам – велики халел), и све се то обављало по утврђеном ритуалу, који ће касније бити забележен у Талмуду. Битно је нагласити то да увођење трпезне молитве (не зна се тачно када се то десило) представља издизање трпезне заједнице из овосветске у једну сасвим нову димензију тј. вечера као друштвени догађај постала је сабирање у Божијем окриљу. 3) Христове трпезне вечере са ученицима његовим (а било их је и пре прве хришћанске Евхаристије, која се назива Тајном вечером:1Кор. 11,23-25; Лк. 22,19-20; Мк 14,22-24; Мт. 26,26-28; Јн. 6, 51) представљају нешто више, јер најављује початак времена спасења. Христос је домаћин Божије породице која је сабрана као заједница, сабрана око вечере. У њој Христос, као домаћин, изговара трпезну молитву и ломи хлеб (Мк. 6,41; 14,22-24). Тим вечерама присуствују и цариници и грешници, а то је очигледно знак есхатолошких збивања , сапасења грешника. 4) Од Петровог исповедања вере у Христа као Сина Божијег (Мк. 8,29) трпезна заједница са Христом добија дубљи смисао јер ако је Исус Месија, свака вечера са Њим за Његове ученике значи давање унапред вечере која ће се остварири након Васкрсења. 5) Дап. говоре да су се чланови ране заједнице у Јерусалиму свакодневно сакупљли на заједничку вечеру (2,46; 6,1). Они су на тај начин продужавали трпезну заједницу коју је Христос за време свог земаљског живота даровао својим ученицима.

Заједница тако (по ап. Павлу и јев. Луки) следује Христовим речима које је Он изговотио на својој последњој вечери: Ово чините (не само понављање речи већ увек изнова ломљење хлеба и тако успостављаењ видљиве заједнице Месиј) у мој спомен (то је сврха сабрања, тј. да се Бог сети месије, да се започето дело спасења доврши). Није психолошко сећање на догађај из прошлости, већ сећање на будућност и сећање онтолошко тј. да у Есхатону Бог нас такве и помаже и шаље заједници с Богом. 6) Проблем ране заједнице је био и тај што су јудеохришћани одбијали да врше Евхаристију са хришћанима из многобоштва. Само залагањем ап. Павла (1Кор. 5; Рим. 14,15; Гал. 2,15-21) некако је , али не одмах дошао до помирења ставова. Наведене напомене пружају увод и правилно разумевање Тајне вечере, Вечере Великог четвртка, последње земаљске трпезне заједнице Христ са Његовим ученцима. Њу можемо правилно разумети тек ако је доживимо као карику једног дугог ланца, као једно од давања унапред потпуног испуњења, као тумачење догађаја који ће наступити након Христовог Васкрсења.5.2. Текстови о Тајној вечериТајна вечера је описана на 5 месте у НЗ, што покаује колико су речи са те вечере важне за рану Цркву. 1) Текст ап. Павла у 1 Кор. 11, 23-25 представља најстарији записани текст о Тајној вечери. Павле га узима из Предања и он потврђује битну чињеницу: у старој предпавловској формули саме речи Тајне вечере спојене су са трпезном молитвом пре и после вечере. 2) Други по старости записани текст је у Мк. 14,22-24 (ране 70-те првог века). Мк. је сигурно најстарији израз Предања јер има много семитизама и сви други текстови о Тајној вечери, па и Павлов, су прерада Мк. новост у однсу на Павла је што у трпезној молитви после вечере користи 4 глагола за испијање чаше. Млађи је од Павла у смисли књижевне струје. 3) Следећи текст је Матеј 26,17-36. Овај текст захтева подробније тумачење. (17-19) Пасха се славила у периоду од: у ноћи између 14. и 15. нисана, да би 15. наступио сам празник који је слављен до 21. нисана. Зато је „први дан бесквасних хљебова“ дан уочи „бесквасних хљебова“. Пасху је трбало да једу у петак увече, који се зато и називао даном бесквасних хљебова, али Господ шаље ученике у четвртак у дан који Мт. назива „првим даном бесквасних хљебова“ зато што је претходио петку, када су се увече (по обичају) јели бесквасни хљебови. Христос жели да испразнује Пасху како Јевреји не би мислили да се противи Закону.

„Време је моје близу“ тј. Страдање = Христос зна шта Га чека и не противи се томе. (20-22) „Сједе“ – Пасха се јела стојећи, а Он седи!? Не, вероватно су прво стојећи јели па је онда сео и предао ученицима Своје Тајне. Блажени Теофилакт сматра да је Христос стару пасху прво отпразновао, а потом је извршио у стварности. Предсказује Јудину издају, али са циљем да би га исправио и испунио страхом и ужасом што издаје Бога који познаје срца људи. Други ученици су ужаснути и сваки пита: да нисам ја, Господе? (23-25) Речима: „Ти каза“ – Христос даје потврдан одговор на Јудино питање: „да нисам ја Учитељу?“. Тада га изда по својој жељи и злоби, а не зато што је предодређено да ће Хростос страдати! Зато није Јуда коме трбамо захваљљивати за спасење, јер Христос треба да страда ради спасења света. То је предвечни план Свете Тројице. (26) Исус узима Хлеб (квасни хлеб, а не бесквасни као што тврде римокатолици) и тако показује да Он као што је хљеб преломио, добровољно прихвата и ломљење Свога Тела, тј. Своје умирање. „Ово је тело Моје“ (истинско Тело Господње), а не Његова слика. На неизрецив начин (предложени) хљеб се претвара иако и даље задржава изглед (обичног) хљеба. Слабост наша нам не омогућава да једемо сирово месо, а понајмање људско, и даље оно изгледа као хљеб, премда је уствари месо. (27-28) „Пијте из ње сви“ – па и Јуда (некаже „једите сви“ – јер Јуда је сакрио свој део хлеба), јер чашу не може сакрити. То такође значи да сједнињење с Њим заслужују сви који живе животом у Христу, који верују у Њега као Месију, Сина Божијег, Бога. Благодарност Богу и за хлеб и за чашу представља Евхаристију, захвалност Богу за дароване нам дарове. Текст Мт. доноси новост – „Ради отпуштања гријехова“ = јер су рани хришћани узајамним целивањем исказивали међусобно праштање грехова пре Тајне вечере (1Сол. 5,26). То је такође следовање Христовим речима да пре него што се помоле Богу за опроштај својих грехова и сами буду спремни да опросте туђе грехове (Мк. 11,25). Речи „Пролијева...“ дају им сигурност да ће Бог на њихову спремснот праштања одговорити Својим праштањем. Тако текст Мт. од приче постаје литургијска формула; зато је Мт. самостална величина (и реч „Једите“, те „Пијте од ње сви“ сведоче о употреби указаних речи као формуле даривања на Вечери Господњој. (29-36) Пошто је испио чашу, Господ се одриче телесног пића, али обећава неки други начин (нови) пијења у Царству тј. после Васкрсења.

„Ново пиће“ су откривење тајни Божијих које ће нам постати познате о Другом доласку, а које сада само предокушамо у Литургији. Отпојавши хвалу, христос одлази на место које је Јеврејима било добро познато тј. на гору Маслинску. Он им предсказује шта ће се догодити с Њим. Зато не оптужује апостоле, већ то сматра испуњењем пророштва Зах. 13,7 – „ударићу Пастира ...“ Петар, пун самоуверености, тврди да се он неће саблазнити. Господ му каже да хоће јер га жели научити да се не узда у себе, већ у Бога, тј. у Његов домострој. Сви апостоли обећавају у незнању оно што неће моћи испунити. Христос одлази да се помоли за њих. 4) Лк. се подудара са Павлом па можемо закључити да су оба текста настала у Антиохији, тј. сведоче о формули Тајне вечере која је кориштена у овом граду. 5) Јн. 6,51 је заслугом Ј.Х. Бернара препознат као самосталан текст који Христове речи излаже у значењу хлеба. Подударају се са Павлом и Лк. Новост: хљеб се даје за живот света. Без обзира на мала одступања свих 5 текстова се у суштини подударају јер твреда да је: 1. Христос преломљени хлеб и црвено вино упоредио са Својим Телом, односно са Својом Крвљу, при чему је додао да ће се кроз Његову Крв остварити нови Савез; 2. Фраза „За“ покаује за кога се даје крв, односно тело; 3. Текстови припадају орајезгру Цркве, тј. 30-им годинама првог века.5.3.Смисао речи Тајне вечереТајна вечера се од других трпезних заједница разликује по томе што је Он обе трпезне молитве, пре и после вечере спојио са указаним речима тј. страдањем. 1) Морамо разјаснити повод Христовог изговарања ових тајанствених речи које успоређују преломљени хлеб са његовим телом? Ипак , те речи нису биле тајанствене Његовим ученицима, штавише, то је било нешто што се само по себи подразумевало. На пасхалној вечери пре Христа домаћин је објашњавао деци (на хагади) разлоге празновања Пасхе и тиме их подсећао на догађаје у вези са њом. Тако и Христос, испуњавајући своју дужност да као домаћин објасни присутнима значење Пасхе, у казује на хлеб и вино. 2) Ипак, велика је новост да се уместо СЗ Пасхе сада установљава хришћанска Пасха тј. установљава се св. тајна Евхаристије. Христос се служи изразима који припадају језику жртве – крвљу Завјета (Изл. 24,8), као знак Савеза и о патњи жртвене животиње. Он своје пасхално сећање усмерава на Себе самога на тај начин што је Пасхало јагње назначено у том смислу да је Он пасхално јегње последњег времена, чије ће полагање живота бити знак

Новог савеза тј. завета. Тако су га и ранохришћани доживљавали: 1. Кор 5,7 итд. Он сам даје до знања свима да је Он Божији слуга који ће патити, који ће свој живот положити за многе и чија ће смрт постати темељем Новог завета (упореди Иса. 53). 3) Тиме што сваки од апостола учествује у ломљењу хлеба и у благословеној чаши лично бива ословљен и постаје свестан да припада заједници за коју ће Личност Исуса Христа – тј. Божији слуга да пострада. Довођењем у везу указаних речи са разумевањем хлеба и вина Христос још једном жели да их то лично увери. Речима „Ово је тијело моје“ и „Ово је крв моја Новога завјета (савеза)“ Он, ословљава непосредно сваког од ученика појединачно и обећава свакоме од њих учешће у Његовој крсној смрти. Ученици, а тиме и сви хришћани, постају део Божијег народа. Већ овде и садаизгубљеној деци је дозвољено да седну за трпезу Очеву. 5.4. Време Тајне вечереПо свим одликама, Христова Тајна вечера је имала облик јеврејске Пасхе, а не празничне трпезе која се с времена на верме уготовљавала код Јевреја. Ипак, главни егзегетски проблем није у томе („Ово чините у мој спомен“ код Јевреја подразумева обновљење суштине нечега, у овом случају суштине Тајне вечере, тако да нема спора да је Пасха), већ у томе: када су оне године када је Господ Исус Христос разапет Јевреји празновали Пасху? Матеј каже: „У први дан бесквасних хлебова“, а то је четвртак 13. Нисана, а Пасха се празновала у петак 14. Нисана увече. Њему следе и Мк. и Лк. Јован пак тврди да се једење Пасхе морало одвијати у петак увече (18,28). Бл. Теофилакт сматра да је Христос јео Пасху дан уочи законом предвиђеног времена тј. у четвртак, а Пасха се јела у петак. Навчерје четвртка је први дан празника и Христос је по њему тада јео Пасху и установио св. тајну Евхаристије. Кумрански списи открили су постојање новог календара (по коме Пасха пада у петак) и старог (по коме је Пасха падала у среду). Ипак, предпоставка о уторку (сачувана и у Сиријској Дидаскалији) даје довољно простора да се сви догађаји десе, овако изгледа немогуће да се за један дан обави толико судова, бичевања итд. Ипак жртвена јагњад су се у исти дан жртвовала у јерусалимском храму. Како је могуће да је дошло до различитог датума празновања Пасхе? Из наведеног разлога и није било тако. Афанасијев каже да ми не живимо у та времена и да нема потребе, управо из тога разлога, а ни сврхе, не веровати јеванђелским синоптицима јер би свака историјска противречност била анулирана, било након појаве Јеванђеља или пак у

Оригеново или пак у Лукијаново време. Склони смо овом мишљењу јер ни Јн. Није текст на основу кога се да закључити да је Христос јео Пасху у петак (13,1). Заључак : Хриистос је јео Пасху у четвртак вече, а она се по закону јела у петак. Зашто? Јеванђеља посредно сматрају да би се све то могло десити да Христос пострада и за три дана Васкрсне из мртвих. Можемо још навести егзегетски. Можемо још навести егзегетски проблем да ли је Јуда био присутан када је установљена св. Евхаристија. Једни сматрају да би било неприлично да Исус држи једног издајника приликом причешћа, док многи не виде никакву основу и сметњу у томе. Мт. и Мк. издајника означаванј пре установљења св. Евахристије, а код Лк. је прво установљена Евхаристија па се онда кротко указује на издајника. Оба тумачења заслужују озбиљност али је можда исправније тај проблем посматрати као и текст Мт. и Мк. 1) сви су изгледи по Афанасијеву да је управо афикомен послужио Господу као онај хлеб који ће Он назвати Својим Телом јер се на пасхалној вечери ломио афикомен, а христос је разломио хлеб. 2) Чаша је она која је по Лк. била дата „по вечери“, а то је трећа чаша на пасхалној вечери нда којом се изговарао закон и чији су благослови најсвечанији моменат пасхалне вечере. То је Павлова „чаша благослова коју благосиљамо зајдница Крви Христове“ (1Кор. 10,16). 3) Франце као најједноставније види то да је Христос Пасху обавио дан раније, у тајности. Лк. 22,15-16 је потврда Христове јаке жеље да с ученицима једе Пасху. Све је последица погрешног рачунања дана код јевеја, јер код њих дани почињу након заласка сунца. Место: Јерусалим, горња одаја. Дакле, као што је СЗ пасх довела до установљења СЗ Израиља, тако је и христова Тајна вечера и Пасха Христова установила хришћане јер они, ступивши у ту заједницу почињу на тим основама и живети тј. у Савезу с Христом и Богом Оцем. То је теолошко утемељење Тајне вечере. Тајна вечера је, коначно, есатолошки догађај нераскидиво повезан са Царством Божијим (Лк. 22,15-16; 18) јер је она икона нашег коначног сједињења са Тројичним Богом и заједничарењем у Њему. Читав ток Литургије је почетак.

6. СТРАДАЊЕ ХРИСТОВО (Мт. 26,37-75;27,1-66)

Догађај Страдања Христовог треба посматрати у контексту не само као самог чина Страдања и Смрти (која се десила у петак), већ у светлу чињенице да је Исус у свом деловању три пута предсказао Своје страдање (16,21; 17,22-23; 20,18-19). На почетку 26. поглавља Христос поново подсећа ученике на то (26,2). То истицање је из разлога да се покаже да је Његово Страдање део икономије спасења коју је Бог од вечности наумио. Ту чињеницу зна и сам Христос и унапред је прихвата. Чињеница да се Страдање има збити о Пасхи није случајнст, јер је Пасха празник сећања на Израиљев излазак из Египта. Типологија Старог завета Пасха-Христос већ је објашњена у тумачењу Тајне вечере. Оно што претходи догађају страдања је: 1)завера Јудеја против Христа; 2) помазање у Витанији; 3) Јудино издајство; 4) пасхална вечера; 5)Молитва у Гетсиманији; 6) Јудин пољубацц; 7) хватање Христа и виђење пред Кајафу и Синедрион; 9) Петрово одрицање и кајање; 10) Исус пред Иродом Антипом; 11) пуштање вараве и осуда Христа; 12) мушење и распеће; 13) Хула Јудејаца; 14) смрт и погреб.

1) Састанак поглавара са првосвештеником на челу звучи као састанак бар некаквог пододбора Сиунедриона. Фарисеја и садукеја (главни Христови противници у Јеванђељима) нема јер у Јерусалиму главну реч воде Синедрион и Првосвештеник (тада Кајафа). Страх од побуне је постојао и био је огроман јер су Јевреји у Христу видели вођу Израиља. Зато су смишљали план да га на превару ухвате.

2) Прича о помазању у Витанији (овде Матеј следи Маркову технику „сендвича“ – једна нова прича уравнотежује стару) нужно нас упућује на чињеницу да је Христос Месија (=Помазаник) те он је као такав али спреман за смрт испуњења Месијанског послања. Тако има људске намере (свештеничке) да га убију и удине намере да га издастоји Исусово промишљено прихватање месијанске патње (Иса 53). Матеј, Марко и Јован помазање смештају у контекст муке (код Јована то се збило пре уласка у Јерусалим), а марко тај догађај смешта у Галилеју и фарисејску кућу, а контекст је Христова наука о праштању и љубави (Лука 7, 36-50). У питању је „нардова помаст“ скупоцена и увезена из Индије, а која се посебно употребљавала за помазивање покојника. Жена овде исказује своје веровање да је Исус Месија. Битни су и

сиромаси 8њихова брига – ученика – за њих је важна, али је важнија чињеница Христовог страдања) 1)помазивало се тео али мртво. Зато је Христос ово допустио јер ће његова смрт и погреб бити слична некој смрти и погребу неког злочинца.

3) Јуда се придружује завери (14-16) својом вољом. Он је Исусово Mесијанство тумачио у смислу цара над Израиљем. Можда се зато и разочарао. Он као један од сталних пратилаца, знао је место где ће Христос бити. 30 шекела (сребрника) дају се власнику за губитак роба. Матеј овде мисли на Захарију 11,12. Тражи се само прилика да се исус изда.

4) Тајна вечера5) Завршавајући Тајну вечеру Христос идући на Маслинску гору не мисли

на своју блиску смрт, већ на своје апостоле јер они неће разумети те вечери (схватити) Божије дело у Христу. Њихову судбину је Месија читао у речима пророка Захарије 13,7, ударац који ће њему бити задат погодиће и њих, те ће их учинити расејаним и безнадежним, ипак Петар заувек неће умрети, јер ће по Васкрсењу (које им је обећао) скупити расејано стадо. „Саблазнити (отпасти, бити готов, посрнути) када ???“ јер неће схватити сврху Христове патње. Христова опомена је узбудила Петра, спремног да са својим Господом живи и умре па му зато и противречи, јер не свата сврху Христове патње. Иако ће му то опростити, Христос предсказује Петру тачан начин и време када ће Га се одрећи (око 1:30 сати ујутро уобичајено кукурикање петла) 5.1. Христова молитва у Гетсиманији (26,36-46)Ова изванредна прича, која је вероватно у позадини Јн 12,23-28, и Јеврејима 5, 7-10, као и изравних синоптичких извештаја, пружа најдубљи увид у природу Христовог односа са Богом Оцем, као и цену Његовог месијанског послања. У њој се испреплићу чињенице Његове истинске човечанске природе с јединственошћу Његовог положаја Сина Човечијег=Божијег. Такође, прича нас уверава у слабости ученика и припрема нас на њихову погрешност. Неки су порицали историчност гетсиманске молитве, али овде треба имати у виду да је она испричана с Христове тачке гледишта, а не ученичке. Тако можемо схватити чињеницу да су речи које је Христос изговорио, а док су апостоли спавали ушле у текст јеванђеља.

Гетсимански врт се налазио у подножју Маслинске горе, источно од Јерусалима, преко потока Кедрона, насупрот Храму. Гетсиманија=(преса за малине) био је врт, вероватно ограђен маслинама. Не замо где се тачно налазио, али је сигурно то да је то било уобичајено место састајања Христа и Апостола (Јн.18,2), њихово преноћиште приликом светковине па је Јуда знао где ће пронаћи Христа и Ученике. Тројица која прате Христа су из разлога пратње, јер су они видели славу Божију на Тавору и то су та тројица која су изричито изјавили да ће поселити Христову субину (20,22; 26,35). Он то чини и са циљем да се остали не саблазне када га виде да се моли с болом у срцу. Христис се поче „жалостити и туговати“. Те речи у грчком оргиналу звуче као да се односе на стрепњу од ништавила, смрти. Зато Он тугује да би свима показао да је истински човек.Гењтсиманска молитва је идоказ чињенице да Јевреји сносе одговорнос за Његову смрт, јер да је Он овде дошао сам (сматра блажени Теофилакт) дао би им повода да кажу како није грех убити Онога који сам жели да пострада. „Оче мој“ су речи које боље него које друге описују синовски однос с Оцем, ту посебну унутрашњу везу Оца и Сина. Исус пада на лице своје (једини пут у Јеванђељима – 17,6; Лк 5,12; 17,16) управо из разлога да би показао да је Онај Коме се Он обраћа Отац, а да је Он Његов Син. Христос као истински човек жели да избегне смрт, али је ипак Своју људску вољу потчинио Божанској, то јест Очевој („Ако је могуће , нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како Ти). Ту своју молитву Он је три пута изговорио јер је три број истине и веродостојности, али је то можда и успостављање опечности насупрот троструком Петровом одрицању. За све то време ученици спавају , не зато што неће да буду будни, већ због слабости тела( јер је дух срчан, али је тело слабо). Он их прекорева да би им показао да се не уздају у себе, већ у Бога, јер када су заспали сада, како ће бити будни и спремни да живот положе за Њега. Зато им говори у у 45. стиху још спавате (грчки ????? што може значити и императив и презент) то јест, ваша помоћ, чак ни у тренутку страдања, ми није потребна. Он је сигурно могао побећи са тог места, али добровољно иде у сусрет онима који су намеравали да га ухвате.

6) Јудин пољубац то јест издаја (47-56)

Од тренутка када му је Христос показао да је свестан његових намер ( 26,25), Јуда се више не помиње. Али, у међувремену, Јуда није губио време и ово је остварење његовог наума. Можемо уочити то да овде Христос влада приликама, а не Јуда, јер Он одбија да спречи његову издају, иако то сигурно може лако учинити. Јуда се описује као један од дванаесторице не само због тога да се укаже на то ко је он, већ и да би се испунило Христово обећање из Мт. 26,21. Но онима који су дошли са њим да ухвате Христа (римској чети и слугама првосвештеничким) даје знак да је Христос тај кога он целива. Пољубац рабина за његовог ученика је значио велику част, а не пуки свакодневни поздрав, нити би се ученик усудио тако шта учинити без Учитељевог позива. Поздравити Исуса као учитеља у овом случају представља иронију. Пољубац који је извршен јер је Господ човекољубив и јер се надао да ће се Јуда покајати, Јуда је тако дао јасан знак онима који су намеравали да ухвате Христа; то је и знак одбијања да прихвати чињеницу да је Он његов учитељ, јер га није позвао да га целива. Јн. 18,5-6 говори да су слуге првосвештеникове пале на земљу и тако показали Божију сили, али ни то није утицало на Јуду. Затим се Христос добровољно предаје, а Јуду зове „пријатељем“ да би га посрамио и имијао због његовог тобожњег пријатељског пољупца, јер пријатељ пријатељу не долази с ножем кољем. Петрово одсецање уха првосвештениковом слузи (Марку) нема никаквог смисла, јер Петар опет, као ни остали апостоли, није схватио срж Месијанског послања, као ни чињеницу да као Месија Христос мора бити одбачен и мора патити (Ис. 53; Зах. 9-13). Матеј овде навођењем голих чињеница исказује ту истину, јер да је Христу потребна помоћ те врсте (=насилни отпор) умолио би Оца да пошаље 12 легиона (легион=војна јединица од 6000 војника), који би га избавили из ове ситуације. Али, све ово мора да се деси да се испуни Писмо, јер је Христос себе сматрао Месијом о коме је писао Стари завет.

7) Хватање Христа и вођење пред Кајафу и Синедрион (57-68) Када су сазнали у чему је смисао, сврха Послања (или боље рећи назрели), ученици напуштају Христа (Зах. 13,7), сви осим оданог Петра и Јован, који иде на суђење као првосвештеников познаник. Исус прво воде Кајафи, а каснија, тј. ујутро у дом управитеља (27,12). Вероватно

се радило о једном једнственом суђењу, на крају кога је рано ујутро изречена пресуда. Не можемо то суђење назвати „службеним“ суђењем, а тиме ни праведним, јер се неколико ствари не слаже са прописима из Мишни Санхедрин 4-7, мада је ипак несигурно и то да ли су прописи важили и у Христово време. Службена заседања Синедриона обично се нису одржавала у кући Великог Свештеника. Окупљање је било ad hoc (на брзину, привремено) са унапред јасним циљем да се Исус погуби. То је било саслушање са намером да се оствари оно што су наумили. Никаква алтернатива није долазила у питање. Ипак, и овде примећујемо извесну иронију – није Христос Онај Коме суде, већ судија, јер Он и овом приликом указује на чињеницу да је Месија, градитељ новог Храма, Син Божији, који ће као Господ сести с десне стране Бога Оца и судити. Суд који спроводи већ унапред донешену одлуку, дуго је тражио двојицу сведока јер је за законито осуђивање некога на смрт било нужно пронаћи два сведока чији су се искази поклапали. Тако су они ово формално суђење хтели да представе као суђење по Закону. То су заиста били лажни сведоци, јер Христос није рекао „ја могу развалити Храм Божији“, већ „развалити овај Храм“ мислећи при томе на Тело своје, али Он се не противи том суђењу, јер зна да Га је већ осудило, када Му нису док је знаке чинио, како ће поверовати сада када Га хоће погубити и када је, као човек, беспомоћан. Ученици су те речи схватили те речи као предсказање Васкрсења, а Синедрион као разарање Храма. Зато су морали да траже објашњење, јер је Храм центар њихове религиозности. Христос хоће да се то надомести нечим новим, а то је лични однос са Богом, не формални. Христово ћутање је знак да је суд безакон, али и знак испуњења (Ис. 53,7). Првосвештеник из ћутње извлачи теолошки закључак питајићи Га: „јеси ли ти Христос, Син Божији?“. Рече му: „ти каза“ (63-64). Да је рекао „Ја сам Син Божији“, осудили би га за богохулство, али да је порекао, сведочио би против самог Себе. Ипак, Господ је знајући њихову намеру ухватио ове „мудраце“ у њиховом лукавству и рекао: „ ти каза“, тј. твоја уста су исповедила да сам ја Син Божији. Називајући себе Сином Човечијим, Христос и те како потврђује да је Месија који ће судити свету. То је одјек псалма 110,1 те Дн. 7,13 и

доказ је чињенице да Њега не занимају јеврејска поимања Месије као политичког вође, већ то да је Он Месија с неба. „Сила“ (64. Стих) је јеврејски израз за поштовање Бога, тј. да би се избегла употреба имена Божијег. Дн. 7,13 и Мт. 26,64 покаузују да је Син Човечији Бог тј. Онај који седи с десне стране Бога Овца и суди свету. У питању је висок положај; небо Он ће доћи од Оца тј. с неба, а не од земље. Обичај да се раздиру хаљине је практикован у тренутку када некога снађе нешто неподношљиво. То чини и Кајафа обмањујући народ да је реч о отвореном богохулству и да је због тоха Христос заслужио смрт. Дакле, Христос је оптужен за богохулство и зато је распет. У чему се састојала та хула? У СЗ хула за собом повлачи смртну казну, а овде је Он Себе представио као Помазаника Божијег= Месијом, Бога у тренутку беспомоћности и одбачености од свих; ништа од онога што је рекао Он не потврђује. То су Јевреји протумачили као хулу – узалудно узимање имена Божијег и зато су Га „осудили“. Они који су га управо осудили тј. донели смртну казну, настављају да то спроводе у дело злаостављајући Га (67-68) да би Га исмијали јер Га је народ сматрао пророком.

8) Петрово одрицање и кајање (69-75) Исус прецд највишим представницима власти потврђује да је Месија, а Петар га се одриче, пред једном слушкињом; пред једним јединим девојачким гласом; добацивањем. Назива га Галилејцем што је тада нешто подругљиво.Одрицање се збива пред свима, па је Његова кривња и те како наглашенаи у супротности је с Мт. 10, 32-33, где се каже да је дужност Ап. да Га признају пред људима. У питању је људска слабост и велики страх. Мт. и Мк. можда подразумевају да је он чак и проклео Христа. Ипак грижа савести је прорадила и он се покајао плакајући горко.

9) Исус пред Пилатом (27,1-2) Смтрна казна се могла извршити једино одредбом римског управитеља, али оптужба за хулу за њега није имала некакву тежину. Пилат (26-36) је био познат по тврдом одбијању прилагођавању јеврејским предрасудама.

10) Исус пред Иродом Антипом (ЛК. 23, 6-12)

После испитивања код Пилата (мт.27), Пилат га је послао Ироду тетрарху Галилеје, јер је Исус био из ове области. Однси Ирода и Исуса били су затегнути. Ирод је очекивао некакво чудо од Исуса, јер га је сматрао мађионичарем и ништа више. Исус пред таквим човеком ћути. Ирод се зато одлучује на то да Га исмеје и враћа Га назат римској власти. Ирод и Пилат постају пријатељи.

11) Јудино самоубиство (Мт. 27, 3-10) Ову епизоду о Јудином крају доноси једино јеванђелист Матеј и умеће је између Исусове осуде од стране Синедриона и одвођења Пилату, јер је неочекиван обрт у Исусовом процесу – његово оптуживање и предавање римској власти – изазвао је преокре у Јудиној души. Сигурно је да Јудино самоубиство није овде стављено у свом тачном временском периоду, веће је зато разлог може бити изазивање опречности наспрам Петровог кајања (зато време свештеници су у храму тако да...). вероватно је до Матеја дошла незванична верзија овог (Предање), него што је он ово сам написао независно од предања. Јуда каже; „раскаја се“ што је израз који се употребљава у смислу „пожалити за нечим“, „предомислити се“. Та реч прикладно излаже Јудину намеру да се покаје, тј. да пренесе замисао о грижњи савести без упућивања на Јудино спасење. По Бл. Теофилакту Јуда је осећао тугу и очајање због учињеног греха тј. злодела, али не и истинско ппокајање. Да се истински покајао као Петар добио би опроштај. Истинско покајање подразумева не само признање учињеног греха, већ ви признање своје немоћи и Божије свемоћи. Отуда је покајању страно очајање и његов најстрашнији плод – самоубиство. Јуда није могао да поднесе страхоту која га је чекала и зато је сам себе лишио живота уместо да се покајао. „Крв невина“ је старозаветни израз и означава смет праведника. Јуда то сада уочава као и то да је он разочаран судбином која га је задесила, крвивац за Исусову предају. Неки тумачи сматрају да је главна Јудина намера била да добије сребренике, јер је би осреброљубив, (а не да издајом учини смрт Исус); пошто се то није десило, већ је Исус убијен, а он ипак добио новце, он се одлучује на најстрашнији потез. Ипак, Матеј има на уму само то да покаже његову намеру да се обеси (а и обесио се), али га сигурно не занима тачан узрок смрти. Но, Дап 1,18 напомињу да га је Бог ипак оставио у

животу (ради покајања или да би га јавно изобличио и посрамио). Кажу да се касније тако надуо од водене болести да није могао да прође онуда куда су и кола лако пролазила. Дап. 1,18 додају да је, стрмоглавивши се пукао по среди. Он је оставио (бацио сребрнике у храм), а првосвештеници за тај новац купују крвну њиву – акелдама код Хинома. Та њива је постала „место натопљено крвљу невиних, а сада је постала гробље странцима. „ Цена цењеног“ означава то да је Он, иако се не може „проценити“, по Јеврејима био процењен на 30 сребрњака. Мт. у овом одељку наводи СЗ текстове Јер. 19,1-3 те Зах 11, 4-14. То нису само насумце набацани старозаветни текстови, већ су исход помног теолошког проучавања, које води рачуна о темама које леже у основи пророчких ишчекивања о Месији. У питању је Месија који пати, Патир – краљ (Зах. 11).

12) Римско суђење (11-26) Ово је службено суђење Исусу, па ипак опис звучи мање као формално судско саслушање, а више као пример источнјачког ценкања. Пилат ја као управитељ Јудеје једини имао власт осудити или ослободити Христа, тј. изрећи казну. Овде лако можемо уочити да Пилат има споредну улогу, а да су јеврејске старешине подстрекнуте од народа ти који покрећу догађаје. Јн.18,28- 19,16 допуењује Матеј, посебно када је у питању Пилатова неодлучност. Суђенје се највероватније десило на издигнутој равни испред управитељевог седишта, дакле пред јавношћу. Оптуживши Исуса за намеру да подигне устанак и да се зацари над Јеврејима они Га и доводе Пилату. Он му одговара са „ти кажеш“ тј. Ја сам оно што ти кажеш.Обичај амнестирања нема потврду осим у (Јев?) и делимично у Мишни Песахим. Исус и Варава још нису били осуђени службено, јер је помиловање ствар само императора. Варава (син Абасов, син очев=матеј је то свакако уочио) био је побуњеник умешан у недавни насилни устанак; био је то разбојник који је учинио многа убиства, али које се по стариним текствоима звао: Исус Варава. Отуда можемо разумети Пилатове речи: „кога хоћете да вам пустим = тј. по старијим рукописима „које Исуса хоћете да вам пустим; сина Абасова или самозваног Месију? Због тога имена нисмо са сигурношћу склони

тумачењеу да се Пилат трудио да ослободи Христа, мада су те намете засигурно постојале.Пилатова жена Клаудија (Прокула?) иначе незнабожачког порекла и светитељка, уснула је сан у коме ју је Он уплашио. Али, Пилат се не обазире на то већ слушајући Јевреје и њихове вође предаје им Вараву, а речи: „а шта ћу учинити са Исусом...“ значе да им препушта суд над Њим. „Крв Његова на нас и на децу нашу“ можемо схватити у смислу ондашњих Јевреја, а никако у вечности. „Нека се разапне“- необичо звучи са јеврејских усана (Јевреји су тај обичај презирали), али је ипак био уобичајени начин кажњавања покрајинских устаника. Он је засигурно могао одлучити, супротно, али није, већ је да би угодио народу, предао Исуса на бичевање тј. разапињање касније.

13) Мучење и распеће (27-44) Прво га муче плаћеници из околних држава. Они су једва дочекали да муче јеврејског цара. Пурпурни огртач (=императорова одежда), венац од трња и трска (царски символи)= све то представља начин да се изругају Христу. Облаче Га, јер Јевреји сматрају зазорном, тј. некултурношћу, срамним и воде Га да Га разапну. Од другог века пре Христа отпочиње обичај разапињања чак и у Палестини, а односи се на оне који су подизали устанке и провођена је од стране римске власти да би се заплашио народ. Мт. више обраћа пажњу на сам смисао догађаја него што подробно описује распеће: сад наилазимо на неколико највиших христологијских наслова: Цар јеврејски, градитељ Храма, Син Божији, Цар Израиљев. Распеће је сигурно потврда тога да је Он Месија Страдалник из СЗ. Синоптичари говоре да је Симон из Кирине (Пентапољ) носио крст, а Јн. да је то чинио Исус. Обоје је тачно, јер је прво носио Христос, а када су Га срели онда он тј. Симон. Голгота је место уобичајена за погубљивања Јевреја изван самог града. Воде Га тамо да би то свима било уочљиво. Вино помешано са жучи је умирујуће средство ради ублажавања боли разапињања. Исус одбија јер страдање прихвата с пуном савешћу. Кривица „Цар јеврејски“ очито је иронична. Облик крста је „+“ то је и вероватније од „Т“ облика. Христос дупушта да буде разапет на крсту од дрвета не само да би осветио дрво, већ што је то најбољи могући начин да се искаже људска смрт, а потом да се покаже да је, услед толиких рана, као Бог Он устао

из мртвих. Разапет је међу разбојницима, тј. да би људи и њега сматрали и Њега за безаконика као и њих. Ова два разбојника представљају два народа: јеврејски и многобожачки. Касније се један покајао , тј. незнабожац. Тиме је наглашено да је будућност Цркве управо у уласку њих у исту. Вероватније је било да су ово били политички побуњеници (што је била и оптужба за Исуса) а не неки крадљивци. Матеј и овде мисли на СЗ – Иса. 53,12. Из разлога што је Он Син Божији, зато не прихвата предлоге оних који му говоре да сиђе са крста ако може; већ и даље проводи вољу Очеву. Христа одбијају и Јевреји и римска незнабожачка власт.

14) Исусова смрт (45-56) И у случају Исусове смрти, Матеја не занимају чињенице телесне природе Христове смртинити медицински услови. Он и овај тренутак Исусовог живота у светлу Писма, а извештај на снази потврдом вере из најнеочекиванијег извора -54 ст. Там од шестога часа (тј. подне када је и разапет Христос) до деветог знак је Божијег незадовољства као у Амосу 8,9. Исус повика из свег гласа али још увек није преминуо. Речи „Или Или...“ говоре о обраћању Богу Оцу који упућује на снажне осећаје. То је самртнички израз, израз отуђености, израз смрти ради опраштања грехова. Ипак то није нихилизам: већ испуњење воље Очеве (Пс. 22). Довођење у везу са Илијом је из разлога што су га многи схватили као уводника у доласку Илије, али и што ће се, по истом веровању, Илија појавити као помиоћник у тешким временима. Речи из 46. ст. израз су и човекољубља Исусова према своме народу. Христос је узео на Себе последице греха и на тај начин је учинио своју људску природу – нетрулежну и бесмртну – способном да пострада и трпи смрт (упореди са св. Максимом одговори Таласију). О Исусовој смрти са медицинске стране можемо само нагађати, али она сигурно није наступила спорим губљењем свести. „Испусти дух“ (46 и 50) – то представља намеран, вољни чин. Умире о деветом часу не по природи већ добровољно: „Оче, у руке Твоје предајем Свој дух“ (Лк. 23, 46), али ће га опет једном узати, јер залог се увек може узети и натраг. Цепање завесе и све остале природне стихије израз су чињенице да је Творац света и Онај који управља тим стихијама управо страдава. Васкрсење мртвих можемо схватити једино вером ,јер доказа за то немамо. Можда

је у питању символика (и Мт. алузија на Јез. 34, 1-14). Ипак морамо веровати Мт. јер он каже да су се јавили многима. У питању су СЗ праведници. Незнабожачки капетан и они који су били са њим поверовли су због ових великих знакова. Вера долази из најнеочекиванијег извора – 54 ст. - (врата незнабошцима су отворена; насупрот Јеврејима који су имали и Закон и пророке па опет нису поверовали). Прича о страдању – смрти заокружује се пописом сведока, што ће се касније десити и приликом погребења и Васкрсења. То је из разлога да се покаже историјска стварност тих догађаја. Међу поменутим сведоцима су: Марија Магдалина, која се бринула за групу ученика у Галилеји, Богородица и Саломија, мајка Јакова и Јована.

15) Смрт и погреб Христа (57-61) Овај мали одељак показује две ствари: 1) Христос је заиста мртав; 2) у супротности с обичајем, пружена му је достојанствена сахрана (јер Римљани нису сахрањивали мртве, распете људе, већ су их бацали на земљу). Јевреји су сахрањивали, али без икакве почасти и ти не у породичне гробове. По Мк. и Јн. То се збило у суботу, тј. на почетку исте, пре заласка сунца. Јосиф је био чла Синедриона и тајни ученик Христов, а чињеницу да је богат Мт. наводи не због тога што је имао гроб надомак града, већ због Ис. 53,9... „Би с богатима“. У питању је Божији наум јер је Христос сахрањен у нов гроб како нико не би могао рећи да је васкрсли био неки други мртвац који је тамо раније био сахрањен. Јосиф из Ариматеје (град у Јудејском горју) чини све у складу са законом. На гроб се наваљивао тежак камен због животиња и пљачкаша

16) Постављање страже (62-66) Је у Мт. толико важно јер при причи од Мт. о Васкрсењу стоји отужба да су украли тело. Поред страже то се није могло десисти и зато се хришћанска вера у Васкрсење Христово не може обезвредити. Опет видимо Божији промисао како би Васкрсење било потврђено од стране противника. Јевреји су знали за Васкрсење на основу 12, 40 тј. поређење Христа и Јоне, али и на основу: „развалите овај храм“ ... јер су схватили да говори о Телу своме. У питању је римска стража. Можемо закључити беседом Јована Златоуста на Велики петак.

Он посебно назначује значај крста у нашем спасењу, крста који је био име казне и осуде, а сада постаје ствар часна и жељена, јер Христос на крсту за нас би жртвован. На Велики петак Христоц нам је врата раја отворио, јер је разбојнока у њега увео. Господ то може јер има власт над херувимима, али и над адом, животом и смрћу. Заиста је дивота имати таквог Бога, јер је величина разбојникова у томе што је он исповедио Христа у тренутку када су Га сви издали – док је био распет на крсту.

7. ВАСКРСЕЊЕ И ЈАВЉАЊЕ ВАСКРСЛОГ ХРИСТА УЧЕНИЦИМА – Јн. 20 и 21;

Нови звет нигде не описује Исусово Васкрсење. Све што имамо јесте извештај о Његовим ученицима и то са два становишта гроб је нађен празан и ученици сусрећу Васкрслог Господа. У читавој причи о Васкрсењу нагласак није на чињеницама, доказу намењеном нехришћанском свету, него на учинку те невероватне истине на Исусове сметене и обрадоване следбенике, на њихов страх и радост, сумњу и увереност. Управо у приказима васкрсења сва четири јеванђеља достижу свој врхунац, али свако на свој начин тако да се прикази знатно разликују. Тако Јован не доноси ни један од догађаја, који у том контексту доносе остали јеванђелисти. Његов приказ од осталих се разликује у свим појединостима. Он, дакако, истиче чињеницу Васкрсења и говори о празном гробу, али се разликује од осталих по томе што не наилиазимо на догађаје о којима нам остали причају. Све те различитости говоре да овде имамо посла са спонтаним сведочанствима очевидаца која су итекако различита (па је зато веома тешко дати јасну слику Баскрсења, тј. све сложити у један јединствен приказ), а не са стереотипним понављањима службеног приказа. Разлика је у Христовом и васкрсењима која је Он учинио у смислу начина постојања, јер ови и даљи ученици сврха им је прослављање Бога једино слободом личност постоји на прави начин.

1. Празан гроб (Јн. 20,1-10) Синоптичари нам помињу да је првог васкрслог дана (јутра) неколико жена дошло на гроб носећи миомирисе (Мт. 28,1; Мк. 16,1; Лк. 24,10).

То по свој прилици значи да је погреб у петак морао бити брзо изведен, па су жене, пошто је субота прошла, желеле да на примерен начин доврше у потпуности помазивање миомирисима. Јован једино спомиње Марију Магдалину. Та чињеница може изненадити јер је природно за очекивати да на њеном месту видимо неког од апостола. Ипак, морамо имати у виду чињеницу да наша логика ни у ком случају није нужна за Бог нити су наши приоритети уједно и Божији. Сви јеванђелисти нагласак стављају на то да је гроб био праза. Празан гроб сведочи о чињеници да је христово васкрсење имало и своју посве физичку страну. Алан Ричардсон (а и ми заједно с њим) сматра да, у колико верујемо да је Христос Васкрсао из мртвих, не можемо цепидлачити (нити је то апсолутно најважније) како је или, како то није могао учинити. Најважнија је теолошка порука: Господње васкрсење нам показује да ће све створено (и физичко и духовно) бити искупљено. Као разлог зашто Јован наводи само Марију Магдалину, а не и остале жене, можемо сматрати то да је и он знао да су тамо присутне биле и остале жене, али да је прва од њих на гроб дошла управо она и зато њу наводи саму. Она види да је камен дигнут са гроба. Тај камен, којим се иначе гроб покривао био је изузетне тежине и тешко би га ко могао подићи и однети далеко од гроба. Оно на шта је она прво помислила јесте да је неко украо тело из гроба (никако није помислила на то да би Христос васкрсао из мртвих) и с такво вешћу одлази Петру и „ученику кога Исус љубљаше“. „И не знамо где га положише“ = 1. лице плурала очигледан је знак да су ту биле и друге жене. У опису можемо приметити извесно колебање љубљеног ученика јер он нити је први дао подстицај да крену ка гробу, и оклевао је први ући у гроб. Све бива иницијативом Симона Петра. Да Тело Христово није украдено да се закључити из чињенице што је убрус који беше на глави Њеобој беше савијен посебно на једном месту, а није био са осталим покровима. Да су украли тело сигурно не би сложили убрус. Чим би однели тело с покровима и свим осталим, или би, пак, раздерали повоје и разбацали их наоколо. „И видје“ (вероватно покрове) и „верова“ (8), али у шта? Дали у васкрсење Христово или да је гроб празан? Можемо сами одговорити на то питање јер иако није познавао Писмо он је поверовао да је Васкрсење било јер је гроб празан. „Празан гроб“ видели су и Петар и Марија и он. Очигледно чињеницу празног гроба Јован жели итекако нагласити.

2. Јављање Васкрслог Христа ученицима Не долази у обзир сматра М. Леон, да је Јован опис јављања преузео од било којег од осталих јеванђелиста. Приметан је посебан стил и намера.Јављање Марији Магдалини (20,11-18)Још један пример Господње љубави према свима. Марија сигурно није била посебно важна особа, а ипак се њој јавља прво. За разлику од Петра и Јована који су отишли кући Марија је остала крај гроба и плакала. У питању је несвакидашња вера и љубав. Анђели је питају зашто плаче. Можда је тужна из разлога што је била несигуран шта се десило са телом Христовим, а тадашњи Јевреји су посебно велику пажњу посвећивали погербу, исправном и примереном. Ужасавали су се сваког помањкања према мртвом телу. Исус јој се јавља, али она га не препознаје из разлога што се Васкрсли Христос засигурно у нечему разликовао од Свога пријашњег облика (упореди причу о Луки и Клеопи). Он јој каже: „Жено, кога тражиш“, а не „шта?“ „Кога“ је можда за њу био знак да је то Он, али ипак је мислила да је то вртлар (градинар)> једино логично решење, јер је једино он ту могао бити тако рано и упитати је кога тражи. Так кад ју је ословио са: „Марија“, она је у начину говора препознала свог Учитеља. Када добри пастир дозива своје овце оне му познају глас (10,3). „Равуни“, превасходно се односи на Бога, па ипак онда на човека. Ипак, Маријино познање још није потпуно. „Не дотичи ме се“>> императив пре него ли инфинитив, пре немој то више чинити, престани то и то чинити, а не „не“ почињи то и то чинити. Нема разлога да то схватимо у негативном смислу, тј. као забрану дотицања, поготово када имамо у виду Мт. 28,9. Речи из 17. Стиха можемо схватити у смислу Исусовог повратка Оцу, тј. не враћања у стари, предваскрсни начин живота (као у Лазаревом васкрсењу). Зато ове речи можемо схватити тек у контексту Вазнесења, тј. немој ме дотицати јер још има времена, још се нисам вазнео на небо. Такође: „Оцу мојему и Оцу вашему“, и „Богу мојему и Богу вашему“ су речи које показују да се Христис сада ставља у различит однос према Оцу од онога у којем су с Њим његови следбеници. То показује јединственост Христове Личности у односу на нас. Јављање десеторици апостола (Јн. 20, 19-23)И у овом приказу Јн. је самосталан и нема основа да се ослања на Лкукин приказ (Лк. 24,36 и даље) јављања Христа ученицима након што су се Лука и Клеопа сусрели са Њим на путу за Емаус.

Слична је само позадина и поздрави, али никако и детаљи. Исте вечери (Марија је јавила ученицима да је видела Господа), тј. истос тог дана ученици су се скупили због страха од Јудејаца и затворили (закључали) врата из истог разлога. Сада се појављује Исус и стаје у њихову средину. Он на та врата није ушао на уобучајен начи (због чега су се, у противном, спомињала затворена врата?). јован нам жели објаснити чињеницу да Васкрсли Христос није био ограничен закључаним вратима. „Мир вам“ је хебрејски поздрав, уобичајен, али и нешто више од пуког конвенционалног поздрава. После свега онога што се десило на Велики петак, ученици су могли очекивати само прекор или оклевања. Уместо тога, Исус им жели мир. Показавши апостолима своје руке и ребра (Јн. не наводи и ноге) христос је желео да их увери у то да је управо на тим местима носио ране и да је то заиста Он, Исус, онај исти кога су познавали ма колико сада био преображен. То схватамо у смислу Лк. текста да су ученици , када се христос међу њима појавио увече првог васкрслог дана, „збуњени и престрашени, помислили да виде духа“ (Лк. 24,37). Апостолима је засигурно тешко било поверовати да је Исус васкрсао. Стога је Господ одмах предузео потребне корак да би их уверио, јер видети не значи нужно и поверовати. Они су се обрадовали јер су коначно уверени да је Онај кога гледају заист Господ. 21. стих је место када Исус шаље ученике. „Мир вам“ – је мир који произилази из Његове смрти и васкрсења. Мисао да Отац шаље Сина једна је од кључних у Јовановом јеванђељу. Потпуно испунивши задатак због којег је послан у свет Исус следбенике шаље у свет. То њихово послање се доводи у везу са послањем Сина и зато је на важности и узвишености од других послања. „Примите Духа Светога“ – не да појединци приме свако посебан дар, већ се ради о једном заједничком дару дарованом Цркви као заједници. Дух Свети омогућава њихову делатност, јер Он, као Треће Лице Свете Тројице, конституише заједницу. НЗ каже: „Различити су дарови, али је Дух исти“ (1Кор 12,4) подразумева чињеницу да је Дух један, а да су дарови различити, тј. Дух се непрекидно очитује на нове начине. Тако можемо објаснити разлику између ових дарова Духа у Јн. и дарова Духа у Дап.(23) Овде се ради о опраштању грехова које нам дарује Црква и Дух Који напрестано обитава у њој, а не о томе да нам апостоли, а тиме и њихови наследници – епископи, презвитери, имају право опраштати грехе.

Они то право немају јер је Христос то рекао не само апостолима, већ и другим људима који су ту било присутни. „Којима“ – тј. не једном човеку, већ групи људи. Можда је у питању чињеница да постоје, сматра Леон, врсте, категорије грехова, које су опростиве и оне које нису. Јављање Томи (Јн. 20,24-29)Једино Јн. доноси овај извештај, а то значи да је он од највеће могуће важности за нас јер нам омогућава схватање како су и на који начи ранохришћани поверовали у Васкрсење. У почетку Црква заиста није помишљала на Васкрсење. У питању је раст вере и постепено Откривење. Јављања Христова су одиграла кључну улогу. Један од дванаесторице Тома Близанац се није налазио на месту где се Исус јавио осталим апостолима. Остали апостоли су рекли Томи да су видели Христа, али су њихове речи код њега наишле на велику неверицу. Тражити да властите руке стави на ране Христове, је највећи облик неверице и скептицизма. Можда је Тома био скептичнији од осталих, али је веорватније да је у питању Томина потресеност Распећем. Након осам дана, тј. седмице Исус опет пролази кроз затворена врата и јавља се ученицима међу којима је иТома. Он се обраћа управо њему захтевајући да учини оно што је тражио пре седам дана, тј. да опипа ране Његове: „Буди веран, не буди неверан“, па макар и тако поверовао. Ипак, Тома није био онакав скептик каквим је себе замишљао, јер чим је видео васкрслог Господа распршиле су се све његове, сумње па више није имао потребу за било шта (чим) што је претходно захтевао. Могуће је да су га више од свега увериле те Исусове речи, будући да се из њих јасно видело да је Исус савршено добро познавао које је услове Тома био поставио. Јер како би Исус могао другачије сазнати за те његове речи да се онде и тада сам – невидљиво - није појавио? Није извесно је ли Тома заиста опипао руке и ноге Његове, али Јн. Нам ипак то не каже, тј. да је Исусу заита додирнуо ране. Све што текст пише је „Господ и Бог мој!“ То је изнанадна његова вера. По неким научницима овим речима завршавало се Јованово јеванђеље, тј. са 20, 31 онда су ове речи последње у јеванђељу које изјављује неко. У том се приписује Христу божанство, што је у складу са 1,1: Логос бијаше Бог. „Бог мој“ – тим именом нико Христа не зове пре Томе. У питању је раст вере. Исус одобрава Томин одговор, али Његове речи ипак надилазе Тому у сежу до оних који нису захтевали толико да би поверовали. Такви нису видели, али су поверовали. Но, такви иако су блажени нису блаженији од осталих.

Ове нам речи ипак говоре да сви ранохришћани нису били скептици, такви су заслужили благослов. 20,30-31 Представља сврху писања овог јеванђеља: у питању је евангелизација свих, тј. да сви поверују у Христа и тако задобију живот вечни: тј. вера у Исуса као Месију и Исуса као Сина Божијег. Јован жели да нагласи да Јевреји нису имали такву представу о Месији као Сину Бога Оца. Јован управо у Христу види Бога.Епилог (Јн. 21,1-25)О 21. глави постоје два супротна мишљења: да је она од самог почетка саставни део јеванђеља по Јн. и да она представља додатак већ једном довршеном делу. Коначно решење овог проблема можда је и немогуће, поготово када имамо у виду 20, 30-31, али је ипак вероватније прво мишљење.Чудесни улов рибе(Јн. 21, 1-14)Овај одломак најдужи је од свих јављања васкрслог Господа. Он представља апостоле као потпуно дезорјентисане у своме послању. Они, наиме, ни из близа немају јасну слику свога задатка, као после Духове. Зато не чуди њихов повратак свом првобитном начину живота, тј. рибарењу. Исуса ни овде одмах нису препознали. Пошто апостоли нису ништа уловили, у цик зоре на обали је стајао Исус. Он их ословљава са „децо“, што и није толико уобичајен поздрав. Очигледно је да разговор воде дубоко разочарани људи. Ипак, одлучују се да прихвате предлог незнанца и да мрежу баце са десне стране обале. Нисмо сигурни да ли је то била срећнија страна за рибаре, али су ученици послушали и улов је био бише него успешан. За љубљеног ученика ово је чудо знак од кога му већи није требао. У ономе што се збило препознао је Учитеља па је рекао Петру: „То је Господ.“ Петар одмах хита у воду да би допливао до Исуса. Ово је у складу са карактеристикама двојице апостола: Јован први препознаје да је то Господ, а Петар први нешто конкретно подузима. Број од 153 уловљене рибе не представља никакву символику, већ је у питању одраз Јованове тачности у навођењу неког догађаја. Христова појава засигурно је била необична, али се нико од њих није усудио да пита: ко си ти?, јер се такво питање упућује непознатима, а сада су нарочито након обеда са Христом, сви препознали да је то управо Он. Ово је треће јављање ученицима, а не уопште.Повратак Петра у апостолство (Јн.21, 15-19)

Овај одломак је потребно довести у везу са Петровим одрицањем Христа пред непријатељима Његовим. У очима својих другова, Петар је сигурно изгубио на угледу, па је сада трократно потврђивање љубави, попраћено трократним Исусовим послањем резултирало готово „службеном рехабилитацијом“, али то не значи да Петар овде добива неко апсолутно првенство, тј. да је важнији или већи од остлих. Ако пажљиво читамо сам текст онда је то Јован пре него Петар. „Љубиш ли ме више него ови“ (тј. 1. Више но ови људи; 2. Више но што љубиш ове ствари). То питање је постављено из разлога што је Петар своју љубав сматрао већом и важнијом од осталих апостола. Након одрицања, сви су се с правом запитали да ли је заиста тако. Срж проблема је у томе што Петар никада није желео распетог Христа, а Христа су разапели. Зато је смисао питања: љубиш ли ме Онаквог какав јесам или Онаквог каквог ме ти желиш? Петров одговор је потврдан, а реч љубити у грчком оригиналу је изражена глаголима агапао и филео. Први користи Христос, а други Петар. Ипак, разговор је вођен на арамејском и значењске разлике ту нема. Петар је овде забринут не за квалитет његове љубави, колико за само постојање љубави. Зато се он након трећег идентичног питања веома растужио па он даје нешто опширнији одговор у коме нема оно претходно: „да, Господе“, већ се сада ослања на Господње дубоко познавање свега, а посебно свог ученика. Пре него што ће га послати у свет на апостолски задатак, Христос Петра пита за љубав. Љубав је основна карактеристика хришћанске службе. (18-19) представља једно пророчанство које се, по Јн., односе на смрт којом ће Петар прославити Бога, а то је распеће (ширење руку у раној Цркви је сматрано предзнаком распећа). Речи „Хајде за мном“, позив су Петру да сада непрекидно следује за својим учитељем. Улога љубљеног ученика (Јн. 21,20-23)Након рехабилитације, Петар се сада осећа толико снажним да упита за будућност Јованову, који је пошао за њима. Ипак, Исус одбија задовољити Петрову знатижељу. Разлог је прост: шта се то Петра тиче шта ће бити са другим учеником? Чак ако Он хоће да Јован остане жив све до тренутка док Христос не дође други пут, шта је Петру до тога? Ипак, то не значи да ће заита и бити тако. Јован жели исправити слику о себи која је постојала међу браћом.Јеванђеље по јЈовану завршава се сведочанством Цркве (но нејасан је идентитет оних који кажу „знамо“) да је управо Јован писац јеванђеља.

(21,23) био би необичан и немогућ завршетак, а и садашње глаголско време иде у прилог у томе да је Јован писац свих 21 поглавља четвртог канонског јеванђеља.→ Васкрсење Христово је главно учење наше вере. Зато Павле с разлогом пише: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера наша“ (1.Кор. 15,14). Зашто? Зато што Његовим васкрсењем бива смрт побеђена и човеку је дата могућност новог живота, вечног. Васкрсење је кључ за разумевање портрета и есхатолошке истине, а есхатон је стање коме сви тежимо. У јављањима након васкрсења Господ се појављује у другом обличју (Мк. 16,12) и из тог разлога не препознају га Његови ученици. То „друго обличје“ поставља по о. С. Склирису, проблем у два начина на који је „виђен“ Христос од стране заједнице која га које окруживала. Прво обличје је „обличје слуге“, а та терминологија се односи на Христово оваплоћење. То значи да је Он постао истински човек и да је као такав изображаван на иконам (нертко и са локалним карактеролошким елементима нпр. руским). Ипак пре Оваплоћења постојао је и у „обличју Бога“, које није могуће видети ни једном створеном човеку. Отуда настаје проблем да Га његови ученици нису могли познати након Васкрсења. У питању је промена лика након Васкрсења, али задржавање из Његовог историјског постојања оних момената који су изражавали унутаристоријске везе из којих заједница може да то идентификује. Ученици су познали само то обличја Исуса Христа, јер им људска логика никако није наметала могућност познања „другог обличја“. Ипак, Црква после Васкрсења познаје оба начина – један, у коме је подчињен свим ограничењима тварне човечанске природе и други – ослобођен од ограничености тварне природе. Ради се о истој Личности, али у две природе. Васкрсење је икономијски догађај спасења који нам управо потврђује ту разлику. Ипак мормао и то знати да је после Васкрсења очигледно да тело Господње није нематеријално (Лк. 24,43). Тома га је опипао, али је ипак ослобођено од природних и логичких закона. Христос апостолима и свима нама даје обавест да ћемо живети као и Он после васкрсења. Претпоставка за то ће бити крштење и вера (Мк 16.16). дакле, есхатолошко тело Христа и сваког човека је оно наше садашње тело, али и ограничено од тварности природе. Тако никада не смемо губити из вида телесни моменат нашег постојања.

Према НЗ Васкрсење распетог Исуса последица је директне нераскидиве везе љубави и сагласја Бога Оца према Своме Сину, те из тог разлога Он Христа подиже из мртвих, али и све нас (1.Сол. 4,14). Икона наглашава оба вида постојања. На крају наводимо речи св. григорија Богослова који у једној од Васкршњих беседа, овако говори: „Требао нам је оваплоћени Бог, Бог кога усмртише да бисмо ми живели. И нас усмртише заједно с Њим да бисмо се ми очистили. Устасмо, поново с Њим јер у смрт бијасмо гурнути с Њим. Слављени с Њим јер устадосмо с Њим.“

Вазнесење Христово (Мк.16,9-20)

Вазнесење представља завршни чин Христове земаљске мисије спасења. Син Божији силази с неба да би извршио задатак који му је Отац дао, и испунивши све, враћа се Оцу носећи заувек рањено и прослављено човечанство које је примио. Догматски значај Вазнесења је прослављање људске природе, поновно сједињење човека са Богом. То је уствари продирање самог човека у неисцрпне дубине божанског. Зато речи ап. Петра у његовој (али и првој хришћанској) проповеди да се Исус десницом Божијом вазнесе (Дап 2,33) значе да је обновљена човекова заједница са Богом, јединство које је далеко веће и савршеније од онога које је дато човеку у првобитној творевини (Еф. 1-2). Вазнесење Христово је тако теосис – обожење човека. Речи Символа вере да „седи са десне стране Оца“ схватамо управо у том смислу, а не да негде у створеном свемиру физички Христос седи на неком материјалном престолу. Догађај Вазнесења Христовог НЗ описује као догађај који се десио 40 дана после Васкрсења. О њему говоре Мк.16,9-20; Лк. 24,50-52; Дап. 1,2-12; Јеврејима 10,12-13. Сви ови текстови горе наведену догматску одлуку имају у виду. Иако Мк. 16,9-20 (као јеванђеље најстарије) говори о Вазнесењу, одувек је тај одломак привлачио велику пажњу научника и литерарне критике. Наиме, Мк. 16,8 је у најстаријим текстовим јеванђеља по Марку (Codex Vatikanus, Codex Sinaiticus ...) завршни стих тог јеванђеља! Но, да ли је то заиста крај приповести, а, и ако јесте, како је могуће да јеванђелист на тако необичан начин прекида своје јеванђеље? Научно проучавање овог одломка готово да је једногласно у овом питању: Мк. 16,8 је заиста изворни завршетак марковог јеванђеља.

Осим чињенице да се том реченицом завршава Мк. у настајстаријим кодексима аргументи су и ови: 1) можда је Марко из непознатих разлога ометен да заврши јеванђеље; 2) вокабулар Мк. 16,9-20 садржи 17 речи које иначе не спадају у вокабулар Мк.; 3) литерарна критика (поређење синоптичких јеванђеља) покаује да ни Мт. ни Лк. нису познававли Мк. 16,9-20, а да је аутор Мк. 16,9-20 користио текстове Матеја и Луке и Јована. Ови аргументи нас наводе да јасност Мк. 16,9-20 буде искристалисана и да закључимо да је Мк. 16,8 изворни завршетак јев. по Мк. , те да је плод Relecture – тј. дело „више речи“ тзв. Редакционални рад надахнутог писца који је потпуно укорењен у Предању Цркве и није нарушио поруку јеванђеља о Оваплоћеном, Распетом и Васкрслом Господу. Зато нема разлога да Вазнесење не сматрамо историјски релевантним , јер је доказано, да иако је Мк. 16,9-20 (а Мк. је најстарије јеванђеље) плод Relecture, остала јеванђеља нису зависна од Мк. 16,9-20 већ су самостална у извештају о Вазнесењу. Из извештаја видимо скраћен опис свега онога што је много опширније описамо у другим јеванђељима: јављање апостолима, вест Матија Магдалине о Васкрсењу ученици су сматрали једном у низу женских глупости: невера и тврдо срце били су њихов одговор на ту радосну вест, а управо су те две ствари највеће препреке у апостолском проповедању јеванђеља другима. У одломку наилазимо и на слање ученика да проповедају и крштавају (15-18). Управо је Васкрсење оно што имају проповедати; пре Васкрсења они нису имали никакве радосне вести коју би проповедали. Онима који буду поверовали (то је древно правило духовног живота) биће дати одређени знаци који ће верификовати њихову веру. То искуство имали су чланови прве Цркве. 19. стих (уп. Лк. 24,50-51) је по Ц. Алан посуђен из СЗ, нпр. 2Цар 1,11- Илијино вазнесење, Пс. 110,1. То значи да су први хришћани тумачили Вазнесење као победнички излазак, након чега следи небеско устоличење у очекивању коначне Божије победе. Дужи завршетак Мк. представља нам Цркву како се шири на свим фронтовима тј. нема повратка старом, Црква мора ићи напред у Царство Божије, а за то је човек и створен. Вазнесењ представља и омогућава улазак човека у Царство Божије.

9. СВАДБА У КАНИ ГАЛИЛЕЈСКОЈ (Јн.2,1-11)

Опис догађај у Кани Галилејској је опис очевица, лична присутност писца (Јована), овоме чуду је неоспорна. Вода је претворена у вино. Вино је у животу старих имало значајно место. У Псалму читамо: „Вино весели срце човеково“ (Пс. 104,15), а јелинсли песник Алкеј из Митилене узвикује: „Вино, о драго дете, и истина“. Јелини су имали и бога вина – Диониса; он се управо јавља (и то врло често као онај који ствара вино. Латинска изрека каже: „In vino veritas“- у вину је истина. Вино ппомиње и апостол Павле: „И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом“ (Еф. 5,18). Своје прво чудо христос је учинио тако што је претворио воду у вино; на Тајној вечери дао је ученицима да пију Његову крв у виду вина. Тако је најдубља тајна вина откривена у Личности Исуса Христа. Јн. 2,1-11 чита се прилоком обреда венчања. Ипак морамо имати у виду чињеницу да овде није благословен брак (то је учињено већ приликом стварања света), већ је потврђен тај благослов, тј. божански смисао. Обично се узима да је ово прво Христово чудо које је Он учинио, мада не постоји поуздан разлог да у то поверујемо, али је сигурно да је Он захваљујући овом чуду почео да бива свима познат и да су ученици поверовали у Њега. Све то говори да је свадба у Кани Галилејској била један од преломних момената у Исусовом животу. Господ је овим чудом изашао из анонимности и кренуо ка својима који Га, на жалост, неће примити (Јн. 1,11). Свадба је одржана у трећи дан, тј. вероватно у уторак дан када су Јевреји венчавали. Очигледна је алузија на Пост. 1, дајући данима христолошки карактер. Кана је била мало место у Галилеји па је један такав догађај вероватно привукао много становника. Јован најпре напомиње да је свадби присуствовала мати Исусова не наводећи њено име. Осим ње нико није слутио шта ће се даље десити. На свадби је био и Исус са својим ученицима. нема разлога да верујемо да је Он на свадби заузимао неко посебно, почасно место (уп. Лк. 14,7-11). Он и ученици нису дошли на свадбу да би се гостило, већ да би учинио чудо и показао славу своју као Јединородни Син Очев. Чудом које је учинио Христос је још више нахранио њихову cibum fidei и „вероваше у Њега ученици Његови“ (ст.11). свадба је за Јевреје била велики празник, најбоље вино чувало се за ову прилику. Ипак вина је нестало? Нема другог објашњења осим да су младенци били сиромашни.

Нестанак вина је била, пре свега, срамота за породиву, а закони Блиског истока су предвиђали казне за оне који не посвете довољно пажње свадбеним обичајима. Мати Исусова је знала о Исусу нешто што остали нису. Од његовог детињства она је све слагала у срцу своме (Лк. 2,19) и сасвим је могуће да се већ раније уверила да њен Син поседује моћ коју други људи немају. Смерна слушкиња Господња обратила се свом Сину у нади да ће Он помоћи домаћину. Свети Јефрем Сирин тумачи ову причу управо у складу с тим, тј. да Христис није безразложно дошао на ову свадбу, па је Марија знала да ће Он на овој свадби сатворити чудо, али није била сигурна у које време и како ће оно бити извршено. Стих 4.: „Жено“ даје за повод да то схватимо као изненађење за Исуса (њено питање). Тај стих и реч жено римокатолици тумаче као мариологију, а протестанти је користе проти оних који су обожавали Марију. Свети Кирило Александријски вокатив „Жено“ тумачи као Христово дистанцирање од мајке, односно као захтев да га она не пожурује, јер присутнима није хтео да се представи као чудотворац (таквих је био у то време, кретали су се по јавним местима и показивали своје вештине). То Христос није хтео. Ово је уједно потврда православног веровања да Христос свој идентитет не заснива на никаквим биолошким односима, већ да је у Његовом животу само једна веза, један однос (са Богом Оцем) од пресудног значаје за Његов идентитет. „Што год вам каже учините (5) су речи Пресвете Богородице, које нам указује да је оба била убеђена да слуге неће погрешити ако учине шта год им Христос заповеди. Те су речи сваком хришћанину подсетник на апсолутну послушност Христову. Речи: „још није дошао час мој“, Јефрем Сирин схвата као одговор Христа Марији на њено убеђење да је узрок Христових чуда стицање славе и части у јудејској свести. Још није дошао час мој – значи порицање те помисли.Шест камених судова који дватају 2 или 3 мере (6), је отприлике, по Л. Морису, око 75 литара у сваком суду. Христос заповеда слугама да напуне судове водом до врха (да би била искључена свака превара), што они и учинише, тј. они су знали да је унутра вода. Пошто су заграбили из тих посуда ту воду однесоше пехарнику, који је задужен да руководи свадбеном церемонијом. Господ то заповеда из разлога да би мирио узнемиреног пехарника (иначе првог слугу свадбе) који ће први окусити вино које је неизрециво од воде постало. Задивљен тим чудом Кирило каже:“Шта је тешко Мвемогућем?

Зар је тешко ономе који све створи из небића у биће да их претвори у шта год пожели?“. Јефрем то претварање тумачи у смислу да би Христос показао да је Божанство, које је изменило природу воде у каменим судовима, изменило и природу у утроби Дјеве; Он је од воде начинио вино да би свакога убедио у то, на који је начин дошло до Његовог зачећа и рођења. Ово чудо не можемо протумачити као позајмицу из дионисијских извора, јер по речима св. Кирила Исус је дошао да грчке сањарије да то богови заиста могу учинити, уистину и испуни. Пехарник вино даје домаћину да и он проба. (10) Овај стих нам можда открива пехарников закључак да је домаћин ово боље вино чувао све до сада, али из којег разлога? Да би ми то схватили ово место најбоље је протумачити есхатолошки (можда се пехарник нашалио са младожењом, прекорио га или похвалио, али је најважније да се свадба наставила), тј. несавршеније претходи савршенијем, лошије бољем, садашњи живот будућем, вечном тј. Царству Божијем. Томе требамо тежити. Христос је претварањем воде у вино на овој свадби у Кани Галилејској учинио Своје прво чудо. Тиме Јн. наглашава ду знамења од Бога. Захваљујући том знамењу ученици су поверовали у Господа Исуса Христа. Овим, још једном поновимо није благословен брак, већ му је дата друга димензија – то је евхаристијска слика претварања воде у вино, јер је Јован писао евхаристијским језиком.

10. БЛАЖЕНСТВА (Мт. 5,1-10)

Блаженство је сажетак свега о чему размишљамо као о добру које није лишено ничега што је спасоносно са добром жељом сматра св. Григорије Нисијски. Обележје блаженства је непрестана радост без сенке, која происходи из врлине. Противно блаженству је стање несреће. Расположења оних који се налазе у једном од ова два стања представљају супротности. Ипак, можемо закључити да је уистину истинско свеблаженство само Божанство, а да блаженства изговорена на гори представљају ставове истинских следбеника Исуса Христа, тј. оних који су прихватили захтеве Царства Божијег, за разлику од ставова „човека од овога света“. Блаженства су, према томе, најболји начин човековога живота, не само по својој унутрашњој доброти, већ и његовом исходу.

Глаголско време је увек будуће (изузев прве и последње), по чему се може закључити да оно најбоље тек има доћи када се Божије царство коначно установи и када његови следбеници уђу у његово наследство. Очигледан је есхатолошки карактер Беседе на гори. Ипак, то нас никако не наводи на закључак да тај живот није продукт овог садашњег ( отуда презент у 3. и 10. стиху). Нагласак је, коначно, не на времену, већ на извесности да учеништво (= следбеништво) неће бити узалудно. Иначе, превод „Блажен“ није најбољи превод већ би то било боље превести са „Срећан“. У сваком случају, ради се о некоме кога гризе савест у позитивном смислу (санскритски) или о некоме коме остали завиде не на некаквом животном положају, већ на душевном расположењу (али не у психолошком смислу). Блаженства наводе Мт. и Лк. 6,20-22, али се Лк. разликује од Мт. по ономе чему придаје важност јер се Лк. бави духовхим сиромаштвом ученика (зато је и 2. лице множине), а Мт. свих оних који творе саставни део Царства Божијег (зато 3. лице множине). Ако бисмо у СЗ тражили неки темељ блаженствима онда су то неки песнички текстови (Пс. 1,1;32,1-2;40,4), али нигде ни у СЗ ни у осталој јеврејској литератури нећемо наићи на овако обликовану и структурисану беседу. (1-2) Исус је имао обичај „повлачења“ у мир на нека од брда и гора. Овде се, вероватно, ради о подручју које се сигурно издиже западно од Галилејског језера није вероватна нека алузија на Мојсијево пењање на Синај. (3) Сиромашни духом свакако не означава оне који су стварно сиромашни, већ је у темељу тог израза СЗ настојање да се уздамо у Бога, макар то за последицу имали угњетавање, па чак и сиромаштво материјално. У кумранским списима сиромашни духом означавају верни и прогоњени народ Божији, који ће Он на крају узвисити. У питању је богобојазнос или по Григорију из Нисе смиреноумље. Блажен значи уподобљавати се Творцу, па Логос овде као да вели: Ја се осиромаших ради вас, као што и вели Павле: „Богат будући, нас ради осиромаши, да се Његовим сиромаштвом ви обогатите“(2.Кор 8,9). Зато је сиромашан духом онај који свим духом својим осећа да је његов људски дух сиромашан, недовољан, да би њиме могао живети и бити блажен. Зато се узда у Бога (схватајући своје сиромаштво у односу на Бога), јер једино Бог, или уз наш слободан пристанак, може да нам дарује блажени живот. То значи бити смирен, јер је смирење почетак хришћанства (мајка врлина) а гордост почетак греха. Презент означава да такви већ сада имају Царство Божије, јер живе животом у Христу.

(4) Када се човек покаје, смири и осети сву сиромашност своју, он почиње да плаче због грхова своји, своје грешне прошлости. Није у питању плач за животним стварима, већ плач за Богом (2.Кор 7,9). Онај који плаче је блажен, не у својим сузама, већ у Царству Божијем. По речима егзегета онај који плаче утешиће се не само у оном будућем, већ и садашњем животу; утешиће се Христом, Утехом Израиљаца (Лк.2,25) и Духом Светим Утешитељем. Укратко, вели Григорије Ниски у питању је стање душе које оплакује свој порочни живот. Блажено је оно што произилази из плача, а тиме и сам плач. (5) „Кротки“ одражава исту СЗ мисао као и сиромашни духом, у свему се не ослањају на себе, већ се обраћају Богу за све оно што су заслужили. Мт. истиче кротост као одлику Христове службе (11,29; 12,15-21 итд.), алудирајући на Пс. 37,11. Кростак је, између осталог, онај човек који за све грехове своје криви себе, према ближњима је испуњен кротошћу јер не криви никога за своје грехе. Све то уначи да је кротост постала саставни део личности такве особе јер се такав угледа на Христа и Његову кротост. На тај начин човек постаје христолик. Кротост је дар Духа Светога и метод апостолства. Кротки ће наследити земљу (овде се, наравно, не мисли на земљу у територијалном смислу, већ високо место у Царству Божијем), јер су сунаследници и суследбеници Христови, тј. Кротког Јагњета. (6) Гладни и жедни правде су они који су осетили и познали ништавност људске правде па су они жељни небеске правде благодати. У питању је послушност и вера у Бога па се овде има на уму коначно задовољство, стална веза, однос с Богом. У основи је жеља за правдом која долази од Христа, а не од закона, тј. од нас. То значи да нам спасење не бива нашом заслугом, већ благодаћу Божијом. Такву правду већ сада осећамо у евхаристијском нашем сједињењу са Христом. Који то схвате и живе таквим животом (у Христу), ти ће се наситити, тј. такви могу очекивати Царство Његово. (7) Библија Бога често назива Милостивим, али и богослоски текстови. Милостив је Једино Бог, али је Он у човека, кога је створио, усадио зачетке свакога добра (не и зла), сматра Григорије из Нисе. Непосредни смисао ове изреке нас позива на узајамну љубав и самилост (саосећање, састрадање), јер услед животних околности и неједнакости не живе сви заједно, тј. исто, ни по чему. Зато је милостив онај који опрашта грехе ближњему, показује милост и милострђе према свима онима који су у истинској беди, невољи, мукама, болести.

Бог је Отац Милостиви (2. Кор 1,3), зато је милостив онај који се роди од Бога, мада човек никада не може бити довољно милостив, јер је једино Бог милостиво богат (Еф. 2,4) такви ће бити помиловани и од људи, а камо ли од Бога. (8) Чисти срцем су они који су целокупно своје биће очистили од сваке нечистоте и који љубе Бога свим срцем тј. човек коме унутрашња природа одговара његовом спољашњем понашању. То су они који траже Бога, а заузврат добијају обећање да ће Га видети. Срце је центар човековог бића (Мт. 15,19), зато ако је чисто срце чист је читав човек. Очисити нечисто срце значи искоренити грех из њега, а то је могуће једино животом у Христу Духом Светим. Макарије Египатски вели да чисти срцем виде Бога у својој души богообразној, јер у чистом срцу обитава Света Тројица. Видећемо Бога у свој пуноћи Његовој на небу, тј. Онаквог какав јесте (1.Кор 13,12; 1Јн. 3,2), али то виђење можемо већ сада остварити овде на земљи, јер Он долази у нас и обитава у нама, ако ми то желимо. (9) Да би човек постао миротворац (међу људима), мора најпре успоставити мир са Богом, а то се може остварити једино сједињујући се са Христом, јер мир имамо кроз Њега (Рим. 5,1); Он је Мир наш (Еф. 2,14). Бог је, дакле, врховни миротворац и та каквоћа обележава и Његове ученике, као Његове синове, јер синови деле Очева одликовања. Сви који следују Христа у томе миру назваће се синови Његови, а то значи да Га имајући у себи, уносе међу људе, којима је мир итекако потребан. (10) Праведност овде (као и у 6. стиху) значи много више, од бити добар; она значи целокупну животну усмереност к Богу и Његовој вољи. Такав живот (пун врлина) итекако је упадљив, па се овде под прогонима правде подразумева прогон ради било које од врлина из блаженства, јер све те врлине сачињавају правду Божију. Уопштено, ради се о прогонима Христа ради. Ко је прогоњен Њега ради, имаће Царство небеско као своје, значи: имаће сва блаженства. Тиме је, очигледно, заокружена целина која има за циљ да ученике, а тиме и све нас приводи ка Богу, да сви будући Његови сунаследници задобијемо спасење у Христу те да нам покаже да је спасење дар од Христа, ничим заслужено, а не нашае заслуге, тј. плод неке наше праведности. Блаженства су најкраћи преглед духовног живота.

11. МОЛИТВА ГОСПОДЊА (МТ.6,9-13)

Евхаристија је икона Царства Божијег, икона последњих ствари (тј. есхатона). Православна Литургија читавим својим садржајем сведочи ову истину. Нажалост, данас је ово наглашено ишчекивање есхатона ишчезло из наше евхаристијске свести. Молитва Господња, која се налази не само у средишту Божанствене Литургије, него и на уснама свих верних и унутар и изван Литургије требало би да нас стално подсећа на ово ишчекивање. Ова молитва је у нашој свести изгубила и есхатолошки и евхаристијски карактер, али никако не би требало сметнути с ума да је ова молитав од самог почетка била есхатолошка, већ и да је представљала центар и срж свих древнох литургија, па чак није искључено да је њен историјски корен у Литургији. Ипак, морамо имати на уму, примећује Франце, и њену повезаност са нашимсвакидашњим животом.Христос ову молитву изговара у контексту општег излагања о молитви (тако је код Матеја), док је код Луке изговара у контексту личне молитве као образац како се треба молити. Уопште, молитва је код Јевреја сматрана саставним делом култа и синагогалног богослужења. Изговарали су је чланови који су стајали у првим редовима. То није била механичка молитва (као и у другим источним религијама), где се више водило рачуна о правилном изговарању, него о садржају. Код њих то није био случај. У Луки се молитва Оче наш јавља у краћем облику (ЛК.11,2.4), уопште се сматра да Матејева верзија представља први развојни степен њезина ширења у хришћанској литургијској пракси а касније је допуњен додавањем хвалоспева. Молитва Господња је молитва ученика, који једини могу назвати Бога „Оче“. Примећује се њезина сличност са неколико јеврејских молитава онога времена, па је очигледно да је намењена за литургијску употребу, али и за властиту молитву.Свети Кипријан епископ Картагине (+258) нас позива да у својим молитвама следујемо Молитви Господњој, јер која ће друга молитва, бити примљена у Бога, ако не она коју нам је Он оставио.„Оче наш који си на небесима...“Учитељ мира, и јединства није хтео да се молитва врши појединачно, тј. да буде као индивидуални чин. Зато имамо „наш“, јер то искључује сваки егоцентризам, јер Оче наш је молитва заједнице, не појединца.

Тако је с осталим садржајем, јер ако немамо нигде „Оче мој“, или дај ми, итд. Израз Оче (арамејски „Ава“) обележје је Исусове поебне присности с Оцем (Мк. 14,36). Тај израз итекако наглашава сву предност ученика и свих следбеника Исусових Богу, који је истовремено на небесима, трансцедентан, а ипак наш Отац, који се брине за потребе сваког ученика и који је с њима у присном односу. Богом може назвати Оцем онај ко се одрекао земаљскога и телесног оца, и почео познавати и имати само Оца који је на небесима, тј. који је поверовао у Христа као Сина Бога Оца. Он је почео да буде наш, а престао да буде јеврејски, јер Га они не прихватише вели Кипријан. То нас обавезује и на деловање не као овоземаљски, већ као синови Божији, тј. да будемо храмови Божији. „Да се свети име твоје“, одраз је синагогалне молитве Кадиш „Узвишени и свето нека је име Његово“. Митрополит Зизјулас пише; ако узмемо у обзир да је ова молитва есхатолошка, да се односи на коначно стање света, онда је јасно да оно што што тражимо у Оченсшу јесте да Бог буде прослављен од целога света, да дође тренутак када ће сви поновити Исаијино трисвето. Такође ово, примећује Кипријан, не значи да желимо да се Бог посвети нашим молитвама, већ да се Његово име посвети у нама, тј. да истрајемо у ономе што почесмо бити – синови Божији. „Да дође Царство Твоје“ је уз претходну прозбу, најизразитија прозба есхатолошка ове молитве. Ова реченица нас посећа на „“Мараната“ и „дођи Господе“ из првих евхаристијских литургија. То Царство је ипак већ дошло (3,2) и његово стално установљење представља бригу ученика. Сам Христов долазак је већ Царство; зато свако дан желимо да Он дође и да Његов долазак за нас ускоро постане реалност, јер је Христос наше васкрсење у и Њему васкрсавамо. Постоји и земаљско царство, , али онај ко се посвећује Богу у Христу не чезне за њим, већ за небеским Божијим царством. „Дабуде воља Твоја и на земњи као на небу“. Ово може укључивати како човечије покоравање вољи Божијој у данашњици, тако и коначно остварење Божије икономије спасења, божијег плана са светом. Очигледно је прозба упућена из разлога да Божија воља овлада нама, јер нико није јак по својим силама. По нашој слабости често пута творимо своју вољу, али нас Господ својим примером (Мт. 26,39) учи на покоравање вољи Божијој, јер ако је Син био послушан и вршио Очеву вољу, колико ли је так слуга дужан да то чини. Молимо се да воља Божија буде и на земљи као на небу, што показује да ову молитву не смемо схватити искључиво есхатолошки, већ и као молитву да

Божија воља влада и у нашим свакидашњим потребама. Кипријан то схвата да Божија воља буде и у духу (небо) и у телу (земља), тим двема компонентама нашега живота, наше личности; компонентама које са противе у своме деловању. Ми просимо за њихово јединство да би Божија воља владала нама у потпуности. „Хлеб наш насушни дај нам данас“ је по Ј. Зизјуласу друга очигледна прозба у Молитви Господњој, која показује есхатолошки смисао исте. Неки тумачи под хлебом не сматају наш свакодневни хлеб, већ евхаристијски хлеб који је „надсушни“ у смислу долазећег, оног који ће бити, тј. будућег Царства. Ипак, на колико год начина да се тумачи овај израз Молитве Господње, место које је ова молитва од најстаријих времена заузимала у Литургији, тј. непосредно пред св. Причешће, сведочи да се макар у свести ране Цркве прозба за „насушни хлеб“ не односи на свакидашњи хлеб, већ на једење и храну Царства Божијег. То је хлеб који с неба силази, тј. тело Сина Човечијега, који је такође есхатолошки лик. Значи, на Литугији тражимо данас сутрашњи хлеб, будући и долазећи, хлеб Царства Божијег. Главни је проблем да ли термин насушни произилази од (грчки израз ?????), тада је значење: оно што је неопходно за наше постојање или од (грчки израз ?????), у ком случају је значење – долазећи. Из антитеза ове молитве самих израза: долазећи и данас, проистиче друго значење. Ако је пак реч о свакидашњем хлебу (ипак и то несмемо занемарити), онда морамо имати на уму да сва Исусова поимања хлеба имају есхатолошки смисао. Св. Кипријан овде под хлебом подразумева наше учешће у Евхаристији, алудирајући при том да нам се „сваки дан“ (Лк.) да Христос. То је у складу с Христовим речима: „Ако не будете јели Тело Сина Човечијег и пили Његову Крв, нећете имати у себи живота“ (Јн.6,53). „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Ова молба као и следећа такође се могу схватити у есхатолошком смислу. Управо тако их поима и св. Кипријан: „после потпоре у храни моли се за опраштање грехова да би у Богу живео онај кога Бог храни. Тако се не бринемо само за садашњи или временски живот већ за вечни у који се може доћи ако су опроштени грехови. Господ их назива дуговима. Дугови представљају уобичајени арамејски назив за грех, који буквално означава новчани дуг, што је овде дословно пренесено грчки (код Лк. су греси, а у другој реченици дугови). Ради се о гресима уопште, јер свакодневно грешимо и свакодневно је потребно молити се за опроштење грехова. (1Јн. 1,8-9)

Христос овде додаје нашу обавезу да се молимо да нам се онако опросте грехови као што и ми опраштамо дужницима своји. Немогуће је да се деси оно за шта се молимо, ако и сами не чинимо исто оно за шта се молимо. То је оно: „Којом мером мерити, оном ће вам се и мерити“ (Мт. 7,2), тј. на дан Суда сами ћемо себи судити. У неким се раним верзијама налази „опростисмо“, па ово „опраштамо“ одаје утисак да Божије праштање зависи од нашег опраштања другима. Ипак, не ради се о временском редоследу, већ о неискрености наше молитве уколико се молимо за оно што ни сами не чинимо. „И не уведи нас у искушење но избави нас од злога“. Након молитве за храну и опраштање наших прошлих грехова, следи молба за заштиту од будућег греха. Писмо нам говори да Бог не искушава никога (Јак. 1,13), али Он ипак допушта да пролазимо кроз искушења ради познања Божије славе. Свакодневно искуство нам говори да човек тек пошто преброди сва искушења познаје истину да је из тих искушења спасен не својим силама, већ Божијом благодаћу. Ипак, често пута зло нанеса велике ране, некада погубне, па је боље молити се да не упаднемо у искушења, јер, каже еп. картагински, зло не може против нас ништа ако Бог стне уз нас. Ова прозба нас упозорава и упућује на сву нашу слабост и беду, на нашу склоност да се одвратимо од добра и почнемо мислити да можемо сами, својим силама, задобити спасење. „Него нас избави од зла“. По Кипријану, представља сажетак и закључак свих наших прозби, јер тиме једном кротком реченицом молимо да победимо Злога који у овоме свету припрема против нас свакојаке врсте искушења. Од њих можемо бити ослобођени тек уз Божију помоћ. „Јер је твоје царство и сила и слава у векове. Амин. „Ова доксологија одсутна је из свих верзија Лк., а код Мт. она представља одговор неке заједнице на Оче наш, у Мт. само забележен, што не значи да је изворни. Молитва Господња представља скраћење сваке наше прозбе. Она треба бити упућена срцем, кад из ума одстранимо све овоземаљске бриге и сву пажњу усмеримо ка Богу. У суштини, она је есхатолошка, јер представља наду на успостављање Царства Божијег, које је већ сада присутно у Литургији, а она је икона будућег Царства. Тумачење Кипријана је углавном моралистичко: молитва изговорена на арамејском, проношена је предањем, да би касније преведена на грчки језик. Код Мт. контекст је да Христос исправља јевреје како да се моле, а код Лк. они који га питају јер не знају како да се моле. Мт. верзија је ближа када се преведе на арамејски (поново), док савремени

истраживачи мисле да је Лк. дужа верзија. У првом веку то је била приватна молитва која није део заједничког богослужења. Дидахи (75) наводи ову молитву у одељку: како се молити (три пута дневно), а не у одељку како вршити Ехаристију. Зато незнабошци нису разумели њено значењ. Тек у 4. веку он је постала евхариситјска у делу Кирила Александријског.

12. О ХУЛИ НА ДУХА СВЕТОГА (Мт. 12,22-32)

Ранохришћанска заједница је себе сматрала заједницом која је испуњена и ношена Духом Светим. Текст о хули на Духа Светога узет из синоптичке традиције очигледан је пример колико је Дух Свети већ у раној Цркви обожаван. Логију која говори о хули помињу сва три синоптичка јеванђеља: Мк. 3,28; Мт. 12,31; Лк. 12,10). Маркова везија супротставља Духу Светом погрдан говор против Човека (синовима човечијим). Књижевници (у Мк. контексту) су се огрешили о Духа јер су Исусову духовну власт злонамерно протумачили (Мк. 3,22 и 30). У лукином извештају конфронтирају се две епохе: 1. Деловање овоземаљског Исуса и 2. Послеваскрсно деловање. Логија има изразито послеваскрсни печат, на време деловања овоземаљског Исуса се само осврће, па је нагласак на садашњости, која се сматра раздобљем деловања Духа Светога. Онима који су својевремено одбацили деловање овоземаљскога Исуса – Сина Човечијега, још једном је пружена прилика спасења животом у Духу Светоме (то је у складу са функцијом Сина Човечијег – а она је есхатолошки судија). То значи да они који би и сада, при Последњем суду, у есхатону, опет одбацили Исуса, не могу да се надају спасењу. Лк. је најизворније сачувао ову логију из Q извора. Разликовање опростивих и неопростивих грехова наставак је јеврејске традиције. Стога је неопростивост греха против Духа Светога уствари истрајно одбацивање понуде спасења. Логија о неопростивости хуле на Духа Светога значајна је из разлога што потврђује незаустављивост ширења Цркве не само (после Васкрсења) у Израиљу, већ и међу другим народима. Мт. логију о неопростивости хуле на Духа Светога наводи у контексту Христовог исцелења немог и слепог, бесомучника. Људима је то био знак да је Исус Син Давидов, али су фарисеји тај чин протумачили тако да су схватили да је то

христос учинио помоћу Велзеува, кнеза демонског. То је било име под којим су филистејци у граду Екрону поштовали бога Вала. Сматран је богом који кажњава људе тако што наводи муве на њих. Господ га поистовећује са сатаном. Христос јавно изобличава фарисејске помисли показујући да је истински Бог. Примерима из свакодневног живота Он им показује да нису у праву јер како демони могу да изгоне сами себе, када се они труде да помогну један другоме. Зато Златоусти и каже да у том случају њихова сила пропада, па до исцелења никако не би могло доћи. Он им показује да демоне изгони духом Божијим и да је, будући да је Он Син Божији, људима дошло Царство Божије (28). (31-31) Ови стихови према блаженом Теофилакту Охрисдком значе то да човек може наћи оправдање за било који грех учињен у људској слабости, може наћи какво такво оправдање (Наравно уз покајање – нема греха који се неће опростити = па чак и хула на Светога Духа), али хула на Духа Светога неће се опростити никоме, једино ако се покаје. А хула се цсастоји у томе да неко ко види чудеса која су учињена Духом Светим, онда по хули на њих говорећи да су она од демона. Такав не може наћи никакво оправдање. То значи ђаволу (сатана = непријатељ) приписати Божија дела, а то је неопростив грех и на овом и на оном свету. Управо у том смислу о хули на Духа говоре оци Цркве: тако Василије Велики пише: „Хулити на Духа Светога приписивати Његова дејства духу непријатељском“, тј. онда би рана и уопште Црква као заједница почивала на ђаволским основама, а то је безумно (и неразумно), како вели Симеон Нови Богослов. Овја светитељ итекако настоји нагласити потребу крштења не само водом, већ и Духом, јер се тако очишћава од грехова након крштења, тј. оно се даје одозго човекољубљем Божијим онима који га траже у покајању. Онај који то не чини, већ све оне које Божанствени Дух води као синове Божије и који чине заповести свога Оца Бога, каже да их варају демони; онај који сва чудеса Духа приписује ђаволу заиста се не може спасити. Никако, јер и покајање одбацује. Зато се треба угледати на покајање отаца на тај начин примити благодат Светога Духа која уз наш слободан пристанак омогућава спасење, закључује Симеон Нови Богослов.

13. ХРИСТОВ ХОД ПО ВОДИ (Мт. 14,23-33)

Јеванђеље нас позива, не на некакву религију макар и ону најбољу, не на некакву најбољу идеологију (мада данас многи на тај начин схватају веру), нити на најбољу духовност, већ на начин битисања који нам даје силу да побеђујемо смрт, на саздање истинског живота. Да је то заиста могуће видимо из разних јеванђелских прича, а повест о Христовом ходању по води, где је (и не само ту) вера схваћена као стварност живота утемељена на поверењу, односу конкретних личности. Догађај се десио непосредно након умножења хлебова, а оба засигурно имају улогу објављивања Христа као Бога. (22-24) одазив народа овоме чуду умножавања хлебова имао је за последицу прихватање Исуса као пророка, али и њихове намере да су Га хтели силом поставити у улогу политичког вође. Ученици су делили то опасно неразумевање па је Исус имао потребу да их хитно одвоји од таквих људи. Христос се моли за своје ученике, а потом дупушта да они западну у непосредну опасност да би познали Његову силу. Док је чамац био на средини Тиверијанског мора наступила је бура. (25-27) „На средини“ искључује сваку могућност да су Га видели на крају или плићаку. Он им долази тек у четврту стражу (у свитање) да би их научио да се боре са искушењима, а не да одмах траже избављење. Он долази ходећи по води, као Бог. За ученике, нарочито након отежале ноћи, што је свакако био знак да је у питању утвара, јер га из страха нису препознали. Господ их најпре храбри говорећи им: „Ја сам“ (уп. са Изл. 3,14). Очигледна је повезаност Онога који хода по мору са Богом који је створио море. (28-33) будући да је имао најватренију љубав према Христу, Петар је одмах поверовао да је то заиста Господ, али и у то да ће и њему дати ту силу. Речи: „реци ми...“ одраз су љубави и личног осноса између Петра и Христа. Тако је ова прича уистину сликовита поука о вери јер Господ каже Петру: „Ходи“ (Он је учврстио воду под Петровим ногама и тако показао Своју велику силу). Тај позив – то „ходи“ јесте божији позив људима, позив из небића у биће. Тај позив значи, према Х Јанарсу: „ти можеш доћи к мени не силама своје човечанске природе, већ следујући другачијем начину битисања у односу (општењу) с Богом. Петар је послушао тај позив, изашао из чамца и почео да хода по

води, тј. почео је да живи не по својој тварној природи, већ у односу са Богом, а то значи да је црпио (у том трену) своје битисање не из своије природе, већ из свога односа са Богом, односно са Христом. То је вера као поверење у Личност, у Другога, у Бога. На такав живот нас Црква позива. Ипак, видевши око себе узбуркану воду, Петар се враћа природном начину битовања, починје да губи поверење и тоне. Бл. Теофилакт примећује како се Петар више уплашио ветра него да ће потонути што само још више показује слабост људске природе. Ипак, Господ призива Петра, чиме је он не неверан, већ маловеран, тј. није потпуно посумњао. Зато му Господ пружи руку и узе га к Себи. У питању је, и према Франце-у, тренутни губитак поверења па би обу причу требало схватити као истинску веру, која није пребродила кризу. Но, уз покајање, које је Петар изразио те и ученици исповедивши Његово Божанство, могуће се спасити, чак иако на тренутак изгубимо поверење, тј. ако постанемо маловерни као Петар, а то је и био узрок његовог тоњења. Ово је и наговештај Петровог одрицања и кајања. Уосталом живот у Цркви је историјска реалност, пун преокрета, динамизма, а не некакво интелектуално убеђење. Ова прича то потврђује.

14. ПРИЧА О ЦАРИНИКУ И ФАРИСЕЈУ (Мк.18,9-14)

Изобилујући злом, духовни начелник зла поседује вештину да на самом почетку безнађем и безверјем обори оне људе који су у души већ положили темељ врлине, вели Григорије Палама. Ипак врлина је у предности, она не остаје неплодотворна уколико се обогаћује вишњом подршком, Онога који је силан у свему. Довољан пример за потврду чињеице да је врлина схваћена на овај начин способна да пробуди и подигне човека јесте прича о царинику и фарисеју. Иако је цариник живео на самом дну греха он је захвалјујући једној, и то краткој речи постао заједничар оних који живе врлинским животом јер га је оправдао непоткупљиви судија. Фарисеј је, међутим због речи био осуђен јер је имао високо мишљење о себи (дословно мислио је о себи да је нешто), док заправо, према Григорију Палами, није био праведан. Разлог ра осуду је и његова дрскост на речима. Овде закључујемо да смирење износи на висину праведности, а преузношење спуштање на дно греховности. Бог наиме ово последње оправдано осуђује, јер таквима није потребна помоћ Божија. Онај пак који себе сматра ништавним и стога гледа на вишње Божије

милосрђе, оправдано задобија Божије састрадање, помоћ и благодат складно Причама Соломоновим 3,34 – Господ се противи гордима, а смиренима даје благодат..Желећи да представи корист која долази од смирења и штету од гордости, Христос је у овој причи на две целине поделио све оне који долазе у храм, или боље оне који улазе у њега. Обојица долазе с истим циљем: да се помоле, али то чине на различите начине: један је изашао у храм као скрушен и смирен (стих 139, а други као надмен и разметљив намеравајући да оправда самога себе и то пред Богом пред којим је сва наша праведност као нечиста крв. Разуме их, не само нарав и начин већ и вид молитве: код једнога је прозба, код другога је благодарење. Уистину морамо схватити прави смисао ове приче, и то да је фарисеј заиста био праведан човек, јер он стварно није лагао када је тврдио да је верно испуњавао закон и када је цариника окарактерисао као грешника, јер је цариник заиста био неправедан и кршитељ моралних принципа и начела. Фарисеј схвата веру као убеђење, као идеологију, као морализам, другим речима: извршуј то и то (закон) и бићеш спасен. У том смислу он је праведан да праведнији не може бити. Ипак није ушао у Царство Божије јер је таквом човеку Бог није потребан (ово су опаске христа јанараса), он је сав испуњен собом, својим врлинама и моралном квалитетима, он нема потреба за опраштањем, он „поседује“ Бога силом своје сопствене верности закону, али не живог Бога. Цариник, напротив, ни на који начин не може да заснује самооправдање, и његова последња нада је – Бог, зато се он у молитви за разлику од фарисеја, сав предаје не себи својим заслугам, већ Богу, иштући од Њега милост. Овде је важно нагласити да се ради о различитим поимањима светости, чак погрешним и данас присутним, као што примећује Јован зизјулас. Фарисеј као да каже да он није ко остали људи из разлога што је то плод његових сопствених сила, а не Божија милост. Тако и данс многи под изразом „свети“ разликују човека натприродних моћи, моралних особина итд. тј. човек који је свети захваљујући сопственим силама. Ипак светост подразумева то да она произлази из односа са Христом, јединим Светим, и да она није плод никаквих личних заслуга. Неко постаје свет тек пошто бива освећен Духом Светим и сједињен са Христом у Евхаристији, независно од својих моралних квалитета, што опет, никако, не значи да се неприпремљени причешћујемо. Светитељство значи да је и

цариник своју светост, своје оправдање схватао у овом потоњем смислу иако он није ни имао шта да заложи у своју корист, јер је био тешки грешник.Светост, праведност подразумева слављење не себе, већ сваки светитељ слави Бога. Зато је фарисеј грешник јер уместо да прослави Дародавца свега онога што је имао, он то приписује све себи. У томе је његова грешност, јер без Бога човеку је ништа немогуће, а камо ли да задобије живот вечни. С друге стране цариник издалека стајаше (дуже време Григорије Палама). То означава на потчињеност на понизног слугу. За њега постоји нада јер се нада у Бога, који му – једино Он, може помоћи. Он није правдао себе, и зато је оправдан отишао дому своме. Прича нас учи смирености, самоосуђивању и да све муке подносимо као да су од Бога, уздајући се у Јединог Светог, да би и ми постали свети и спасени. Фарисеји су као људи од Закона избегавали одвајали се од људи који не врше Закон, посебно од цариника који су били у служби паганске опсаде власти,која је унајмљивала царинике, онима који дају највише, и хтели су тако да за себе задобију највише. Зато су фарисеји сматрали да се они не могу спасти, јер се чак и не зна колико су људи преварили. Фарисеј у речима „благодарности“ сигурно не говори истину јер презире све друге људе, као да Бог никога другог осим њега није удостојио врлине. Благодарење Богу је пријатно Богу само ако га прати смирење, а не преузношење себе, а ниподаштавање других, тј. немогуће је да само он буде праведник и да је све то добио захваљујући својој усрдности и знању.

15. ПРИЧА О БЛУДНОМ СИНУ (Лк. 15,11-32)

Једна од најомиљенијих прича у Библији, прича о блудном сину, приказује велику истину о Очевој љубави која опрашта. Неки су ст. 25 и даље сматрали додатком, а неки сматрају да је основни циљ ове приче супростављање ставова оца и старијег сина према изгубљеном сину. Бог прима покајање грешника, али исто тако одбацује оне који се противе да се ппкајани грешници поново присаједине Цркви. У причи о блудном сину никако не смемо превидети чињеницу да је старији син саставни део приче. Слабост његова је (тј. млађег сина) је у томе што он будући незрео, није достигао дотле да зна да је имање (=ουσια - суштина). Очево исто што и имање Спаситељево, тј. Синово. Он у том тренутку не зна оно што у наставку приче

отац говори старијем сину: све је моје твоје, зато тражи од свог оца да му да део имања који њему припада. То делење које се збива у њему то је грех његов. Човек је своја добра могао оставити својим наследницима опоруком или тестаментом, у којем је случају могао поступити по одредбама Закона. Ипак давање дела имања најмлађем сину одмах по његовом захтеву није био уобичајен поступак, јер се имање делило углавном пред смрт господара. Ипак Отац је пун љубави, он се не занима собом, већ га занима да спасе дете своје. То је сврха његовог живота. Зато нема другог начина него да испуни жељу млађег сина, његов бунт, да му створи предиспозиције да он сам дође Њему, извору Живота. Тај покрет ка Оцу одређује сина. Зато Отац, неговорећи ни речи, подели имање своје. Ипак део отргнут од целине не може да живи, да род донесе. По св. григорију Палами, овде је човек сам Господ који свагда брине о нама, као што и Отац у овој причи брине о млађем сину иако то овај и не види. Различита нарав ове двојивце људи узрок је подела, а отац, ни по једном закону, није био дужан да одмах да део имања. Напротив, зар деца нису дужна родитељима, јер су од њих примила живот?! Ово показује незрелост размишљања. Млађи син одлази после неколико дана јер нас ђаво постепено одваја од тела Цркве. Он не наводи разлог зашто одлази, али га убрзо својим понашањем открива. Он купи све своје неостављајући ништа што би му касније омогућило да се врати. По Григорију Палами, млађи син је овде просуо свој ум, јер је ум наше главно имање. Две главне невоље су га погодиле у далекој земљи – остао је без новца (за шта је лично он крив) и наступила је глад. Поче оскудевати јер није имао ни најосновније за живот. Постао је чувар свиња, а то је за јевреја најодбојније занимање. Ето докле је доспео. „Прилепи се“ показује његов свесрдни покушај да се ухвати за неку даску спасења, али у тој земњи и свиње су биле важније од њега, јер му нико није хтео помоћи. Ипак, долази отрежњење јер дође к себи као да каже: „Нека сам се и сам изгубио (буквално умро), ипак постоји нешто што се не губи и не умире: то је Отац мој и љубав Његова. Знам то, осећам, а када сем кренуо, то нисам знао. Недостојан сам да будем син Његов, већ најамник; похулио сам на везу Оца и сина, и будући да ти ни у чему нисам крив оче, немам ништа чиме би се оправдао. Једино се уздам у твоју љубав“. Далке, млађи син жали не за оним што је изгубио, већ за оним што је учинио: учинио је грех и то против Неба, што је само парафраза за божанско име. Сваки грех је пре свега грех против Бог, више

него против било кога. Одлучује се не повратак и то и чини. Исус не каже да се вратио у свој дом или село, већ Оцу своме. Очито је да се старац надао синовљевом повратку и да га је жељно ишчекивао. Пре него што је стигао до куће Отац га види и трчи, пада му у наручје, грли и љуби. Син је већ разумео, добио је одговор: пре него што је чуо иповст, Отац је знао шта му је син рекао јер види сина и пре но што се вратио. Ипак, син је успео изрећи речи које су изражавале његов осећај греха и невредности, то је уздах који тражи да се ослободи. Он наводи свој грех, али нема смелости да затражи да буде слуга код оца. Ипак реч узима отац, и то ћутањем, јер како да изрази оно што је неизрециво. Он сину ништа не говри већ даје наредбе слугама: најбоља хаљина и прстен ознака су високог положаја, а угојено теле се клало за неку изузетну прилику. Повратак бунтовног сина био је такав догађај. Велика радост очева изражена је у чувеним речима: мртав беше и оживе, и и згубљен беше и нађе се, јер отац се није противио сину, мада је постојала и смртна опасност по њега, а син и када одлази икада се враћа оца ословљава с - Оче. Та веза га спасава. Био је то повратак који ослобађа, јер млађи син све тражи из дубине срца, а у ствари не тражи ништа. Зато му отац све даје. Речима из очева добродошлице Исус нас учи да и небески Отац добродошлицом дочекује грешнике који се кају. Усмеравање пажње на старијег сина је из разлога Његове бриге за фарисеје и њима сличне, који не показују ни мало радости због повратка грешника. Овимм ова прича даје потпуну поуку. Старијем сину, који се враћа из поља с посла, један од слугу објашњава откуд ово славље и каже да се отац радује јер „здрава“ сина дочека. Сад старији син показује сав пакао који носи у себи – он се расрди и не хтеде да уђе. Тако се очева мука понавља, али је отац из приче океан љубави и стрпљења, изађе и мољаше га. Грешност старијег сина је у томе што он никада није схватио шта значи бити син, нити је био задовољан својим синовством, нити је био срећан што је син. Он није схватио радост оца због повратка сина. У питању је охолост и самоправедност, која нам увек говоре да се с нама праведницима не поступа онако како заслужујемо. Но, јесмо ли заиста праведни? Старији син брата не назива братом, већ: овај син твој, тј. одриче га се; назива га блудним (можда је то и измишљотина). Врхунац оног што приговара оцу је да је млађем сину заклао теле угојено. Отац зна муку старијег сина, а то је љубомора, завист и он са оцем успоставља, пре

правнички него родитељски однос, јер нигде га не назива: оче, већ га сматра за газду, и то неправедног. Отац исправља грешку и назива га сином (чедо); прилогу „никада“ супроставља „свагда“: ти си свагда самном, а то је рај, слобода и богатство које млађи син није имао. Шта више, све моје је и твоје, а ти ме питаш за јаре. Дакле, старији син пример је тога шта није исповест: навођење својих постигнућа и злодела других, а млађи је пример повратка и пројава тога шта је истинска исповест: исповедање мојих грешака, скрушење и искање милости. То је поређење ова два сина. У суштини, самољубље је узрок греха обојице, а оно је страно љубави која нас је створила. Отац даје до знања да и даље вреде одредбе о наслеђивању – све моје и твоје је, али, као што је већ речено, старији син није схватао шта је све имао. И пред приговором, отац остаје при својој добродошлици млађем сину: требало је, тј. то је једини исправан поступак. Он не каже „мој син“, већ „твој брат“; веза између браће и даље постоји, макар је старији син негирао. На крају понавља оно што се догодило: мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се. Разговор (и одговор) старијег сина је непознат јер се не може изаћи на крај са овим темама; Исус ставља изазов пред слушаоце, били они млађи или старији син. Јер склони смо себе видети у улози изгубљеног сина, али, руку на срце, сви смо ми и старији син, јер често пута сматрамо да нисмо цењени онолико колико заслужујемо и бар донекле, критички смо расположени према онима за које сматрамо да живе супротно од наших „правдених“ начела. Ипак, Божија љубав непрекидан је изазов нашој себичности, као што каже игуман Василије Гондикаис (Иверон, Св. Гора): „У васиони може да се живи, уколико имамо Бога за Оца и људе, са којима сапостојимо, за браћу.“

16. ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО (Јн. 11,1-46)

У одређеном смислу ова прича је скуп свих проблема којим се бави четврто јеванђеље. Јован овде пише о једном запањујућем чуду - васкрсењу човека који је већ 4 дана био мртав. Догађај се збио у сеоцету Витанији свега неколико километара од јрусалима. Очевици су били и неки Јевреји који су потом обавестили јеврејске фарисеје о том догађају. И управо је то био повод да се првосвештене старешине и фарисеји почну договарати како да Исуса коначно ухвате и погубе. Синоптици овај догађај не наводе из разлога што

они Исусов улазак у Јерусалим и чишћење храма сматрају епизодама којима је започео ланац догађаја који су завршили распећем, док Јован ту улогу приписује Христовом васкрсењу Лазара. Марко а тиме и Матеј не наводе ово чудо јер га није видео, док Лк. јеванђеље није хронолошког већ епизодног карактера. Чудо се највероватније није десило баш непосредно пре догађаја који су касније довели до Христовог старања, већ је претходило догађајима из Страсне седмице. Догађај свакако има и духовно значење, јер Јн. има намеру да њим покаже како Исус заиста даје живот; те да је тај вид Његове службе довео до Његовога коначног сукоба с властима. 16.1. Лазарева смрт (11,1-16) У овом уводном делу осликана је сцена на којој ће се догодити чудо: Лазар је пореклом из Витаније. Имао је две сестре: Марту (старија) и Марију (у хришћанском предању она има важније место). Сестре поручују Христу да је Лазар болестан, али израз „Господе“ треба схватити као међуљудски, у смислу „господине“, а не божански основ. „Онај кога љубиш“, не наводећи име, јер су везе Христа и ове породице биле веома блиске. Њихове речи су позив за помоћ, мада су знале, да ће Христос, уколико их посети у Јудеји, бити изложен опасности; тада се, сматра Златоусти, налазио у Галилеји. Лазар није умро због нечијег греха, већ је његова смрт на славу Божију, да се Син Божији кроз њу прослави. Веза између Оца и Сина, тако честа у Јн, и овде је наглашена јер је слава Сина исто што и слава Оца, па је Исус исто што и Отац, тј. Бог. Исус је лично познавао све троје чалнова ове породице, све их је „љубио“, па то сигурно није разлог зашто одмах није кренуо у Витанију. Разлог је да се покаже да Христа не дело не покреће никаква спољашња сила, већ искључиво Његова лична воља; одлучност да чини Божију вољу. У тренутку када су код Њега стигли гласници, Лазар је од своје болести, већ био умро. Исусов предлог да опет с ученицима крене у Јудеју наишао је на њихово противљење, јер никако нису заборавили намеру Јевреја да Га управо у Јудеји каменују (10,31). Одлазак у Јудеју био је рискантан. 9-10 ст. је христова намера да скрене пажњу ученицима на 12 сати као свеукупно време у току дана у којима се може деловати, наравно уз помоћ „светлости света“, Христа. Говорећи о свом пријатељу Лазару, Христос каже да је он заспао, и да му је га пробудити. НЗ о смрти верника говори као сну, док је за антички свет смрт представљала чињеницу коју нико није могао победити. У Христовим речима видимо прототип онога што ће Он

успоставити Својим васкрсењем, а то је уништење смрти. Тада ће за све хришћане смрт заиста бити само сан. Ипак, ученици овде мисле о обичном сну, а не о смрти, те ако Лазар само спава, то је онда добар знак. Христос отклања ту недоумицу речима: Лазар је умро, али у томе Он види разлог за радовање, јер вера ученика која је постојала, али није била јака, треба да ојача, да узраста: увек има нових дубина у које треба проникнути, а Лазарево васкрсење свакако ће им послужити за узрастање у вери. Будући да је из нама непознатих разлога Петар у овом тренутку одсутан, као први међу апостолима јавља се Тома, који, можда опет сумњивим речима (да би све видео и уверио се) позива апостоле да и они умру са Лазаром.16.2. Сусрет Исуса и Марте (17-27)Описом христовог сусрета прво са Мартом, а потом са Маријом Јн. не прелази одмах на централни догађај, већ нас полако уводи у њега. Дошавши у Витанију Исус одређује да је Лазар већ 4 дана мртав. Јевреји у овом јеванђељу су обично непријатељи Христови, а овде се под тим именом подразумевају они који су дошли да теше сестре. Речи којима Марта дочекује исуса израз су њезине вере. Она је уверена да њен брат, да се исус тада овде нашао, не би био мртав. Господ који је толике друге исцелио сигурно би и Лазара исцелио. Ипак, њене речи изражавају више жаљење него прекор. Оне су по својој прилици одражавале оно што су она и Марија током претходних неколико дана зацело врло често једна другој говориле. 22 ст.- вероватан смисао је: да си био обде, мој брат не би умро, јер знам да ти Бог даје оно што од њега заиштеш. Ипак, Исусове мисли не односе се на опште васкрсење, на крају света, већ на непосредно, тренутно, иако Он то ничим не наговештава, већ само каже: „Васкрснуће брат твој“ (23). Марта их је протумачила као да се односе на крај века и тадашње васкрсење. Она, наиме, а то се види и из њених речи, уопште није сигурна у непосредно враћање Лазара у живот, али изражавају њену сигурност у васкрсење у последњи дан. Ипак, чак да су јој Христове речи послужиле само као утеха, Мартине речи представљају терен за једну од централних мисли изречених у 25. стиху. Васкрсење и живот толико су с Њиме повезани да Он сада каже да Он јесте васкрсење и живот, живот вечни. Тиме се истиче централна нит хришћанства: ова физичка смрт није најважнија, постоји живот и иза ње, заједница саБогом. Тај живот имају већ сада они који се сједињују с Њим у

Евхаристији. Свакако, физичка смрт ће задесити све људе, и хришћане, али они никада неће умрети у смислу вечнога постојања (26). На христово питање: „Верујеш ли ово“, Марта изражава своју веру речима у 27. ст., које говоре: 1) Прихвата тренутну Христову изјаву; 2) „Ја“ верујем – вера тренутно примљене представља трајно унесену у себе; 3) Њена вера није магловит, већ има садржај, а то је Христос, Син Божији (блиска повезаност с Богом) и 4) Да Он долази у свет ради нашег спасења. Мартин поглед на Христа је заиста узвишен . 16.3 Сусрет Исуса и Марије (28-32)Марију тајно позива Марта да би и она добила прилику да тајно поразговара с Њим. Опазивши да је Марија изашла и Јевреји полазе за њом што говори да ће васкрсењу присуствовати много очевидаца. Бацајући се пред ноге Спаситељеве Марија показује степен поштовања и оданости, али и то да је много осећајнија од Марте. Но, и она говори да је Христово присуство Лазару могло спасити живот, али ништа више од тога. 16.4 Васкрсење Лазарево (33-44)Нико од присутних није очекивао да ће се десити васкрсење. Плакање свих присутних имало је стравичан призор ридања, нарицања. Био је то знак истинске туге. Поглед на с ве то потресао је Христов људски дух. Његово узбуђење последица је Његове забринутости због става људи који су Лазара оплакивали. Њихово поимање природе смрти као и на личност Сина било је посве погрешно. Њихове мисли биле су везане за овоземаљско. Исус не зна где се налази гроб. Св. Јован Златоусти то тумачи не као незнање, већ из разлога да Христос поучи људе да све поверавају делима, а не само речима. У основи, таквих примера има посвуда у Библији – нпр. Адаме где си? „Исусу ударише сузе“ (35. најкраћи стих)- глагол „ударише“ није исто као и код обичних људи. Ради се о тихом плакању, али у дубокој жалости не због пријатељеве смрти (јер је намеравао да га васкрсне), већ због става људи око Њега о Њему: Његове сузе за Јевреј су само знак жалости за Лазарем. Лазарев гроб је био хроизонтална пећина. Јован догађај Лазаревог васкрсења описује на начин истинског оживљавања, јер жели нагласити сву стварност Лазареве смрти. Марта се противи да склоне камен, јер тело заудара. Исус одбацује тај предлог и подсећа је да ће се овај догађај збити ради славе Божије те да би све присутне потакнуо на веру. Исус се потом моли Богу, али, сматра Златоуст, не из разлога што без молитва не би могао сатворити ово чудо, већ

да би снисходио присутнима, тј. због слабости Март и осталих – оно што су тражили то су и добили. Тиме још показује да Он није неки мађионичар, или противник Божији, већ да све што твори све твори и Отац, тј. да мноштво поверује да Га је Бог послао. Ипак је присутна веза Сина и Оца, а то Јн. настоји нагласити. Сам садржај молитве је захваљивање, а не тренутна молитва (свагда Ме слушаш). Потом позива громким гласом Лазара да изиђе из гроба. Он самостално призива мртваца; Оца назива Својим Оцем и Лазара призива из гроба; па ако није истинито ово прво, ни друго се неће десити. Ако је Отац уистину Мој Отац, онда нек и мртвац послуша, ради уверавања присутних. Тако то тумачи Златоуст. Док се молио, није изашао, али када га је позвао Лазар је устао из мртвих. Све у свему, ради се о настојању да присутни схвате да се ово чудо догађа деловањем Бога, зато и изговара гласно (како год да прича мртвац га не чује), за разлику од чаробњака који обично говоре тихо. Да је то заиста био Лазар, брат сестара Марте и Марије, видимо и из разлога што је Лазар био и даље увијен смртним покровима, а христос, бринући се о њему заповеда некима од Јевреја да га одмотају. 16.5 Учинак Лазаревог васкрсења (45-57)Знатан број Јевреја је поверовао после овога чуда. Ипак, постојали су и такви који нису поверовали да ово је то чудо од Бога и да је Христос Бог. Такви су вест о овом догађају убрзо однели фарисејима, а ови су у савезу са Првосвештеником и осталим свештеницима почели ковати планове око убиства Исусовог. Увек важи оно старо правило колико год наши аргументи били исправни никако не можемо уверити шта је и ко је Христос ако се они томе супроставе невером. Тако првосвештеник Кајафа прориче у 49. и 50. ст. смрт Христову. Ипак, у питању је цинизам јер они нису схватили да је Он Бог, већ су Га проматрали као некаквога човека, можда као политичког вођу, па се зато и боје Римљана. Ипак, Јн. у циничним Кајафиним речима види дубљи смисао – Христос ће пострадати, али за наше грехе: не ради се о страдању као политичког вође (у том смислу по Јевреје је дошло још горе стање), већ као Сина Човечијег. Све ово дешавало се пред празник Пасхе. Време Христовог страдања се приближавало.

17. ПЕДЕСЕТНИЦА (Дап. 2)

СЗ текстови (нпр. Суд. 3,10; 1 Сам 10, 5-12) о Св. Духу чине позадину онога искуства којег су Апостоли доживели након Христовог распећа и васкрсења, те се могу посматрати као корени из којих је настала Црква. Постојала је свеснодст о даровима Духа. Из тога је рођена Црква. То је у основи извештаја о Педесетници. Вероватно је у питању усмено предање које је Лк. разрадио. Педесетница у хришћанству је празник Пресвете Тројице и она нас подсећа на неке од најважнијих сегмената наше вере: да Дух који нас је обновио у тајни крштења, обитава у нама, тј. обнавља се благодат Св. Духа, Његова сила коју смо примили кроз тајне, а од ње смо се удаљили због наше пријемчивости греху. Истина о Св. Тројици се у потпуности пројавила људима управо у догађајусиласка Св. Духа на апостоле.Даривање Духа Светога људима представља један од циљева икономије спасења пошто је време СЗ у многоме лишено благодати Духа. Ипак, и у СЗ постојало је веровање да ће се то десити (Јак. 2,28)- пророк има пред очима последње дане. Дарови Духа Божијег излиће се на свако тело.То се односи на све припаднике изабраног народа и зато више наће бити потребан никакав посредник у непосредном односу Бога и народа.Дар Духа примиће слуге и господари. Тиме Бог уклања друштвену неправду. Пред страдање Христос говори Ап. да је за њих боље да Он оде јер само тако ће Утешитељ доћи к њима (Јн 16,7). Иако су се вратили својим старим занатима, јављањима Васкрслог Христа Апостоли су схватили да морају наставити започето дело па су се вратили у Јерусалим да би међу собом размотрили шта им је даље чинити. Њихове недоумице решава сам Господ рекавши им да је нужно да сачекају крштење Духом Светим, које ће се догодити веома брзо (Дап 1,5). Тек после овог крштења Апостоли ће бити достојни ученици Спаситељеви, а њихова превасходна улога је проповед јеванђеља. И они, наравно, крећу из Јерусалима. У тој првој хришћанској заједници било је око 120 људи (Дап 1,16). Догађај силаска Св. Духа на Апостоле десио се „када се наврши 50 дана“, тј. од Пасхе. СЗ Педестница је празник у спомен на примање синајског законодавства, али и окончање времена жетве чији се почетак поклапа са Пасхом. По Теофилакту, по Божијем промислу на дан када је дарован Закон,

требала је да буде и дарована благодат Духа Светога. Тиме се показује да су и закон и благодат од Духа.На дан Педесетнице приносило се ново снопље, а томе су присуствовала разна лица, тако ће и сада томе присуствовати разни народи. Догађај се десио на, за Апостоле и рану Цркву у Јерусалиму, уобичајеном месту- горњој соби неке нама непознате приватне куће. Григорије Богослов сматра да је то она иста кућа у којој се и одржала и Тајна вечера. Кућа је имала и балкон или раван кров и одатле ће Петар одржати беседу. Због значаја Педесетнице, у Јерусалиму се налазило велико мноштво разних народа (будући и због заробљеника у Јудеји), наравно и Јевреји из расејања. Апостоли су већ били у сабрању спремни да прихвате подвиг целокупне молитве (Пасха је била у суботу, а Педесетница, онда у недељу, те године) и у размишљањима о Господу. Изненада, осетише страшан трепет и хук са неба, мада они, ни у ком случају, нису очекивали да је то био знак о коме им је Христос говорио. Био је то дах невидљивог Бога, а над Апостолима се појави, до тада невиђен и страшан огањ у облику језика, који се креће по просторији и који се зауставља изнад њихових глава. Чим их дотакоше ти огњени језици, Апостоли бејаху испуњени чудесним осећајем. Дух се спустио (у грч. „сједе“) на главе њихове, а не на језике како неко не би помислио да они говоре из своје утробе и из својих уста износе оно што су имали. Силазак Духа се десио силном брзином да не би ко то не доживео, јер су се сви одмах ту скупили, јер је то дар не неком појединцу, већ целој пуноћи Цркве. Језици су се поделили на главе свима, јер је сила коју је носио Утешитељ једна иста. Апостоли осетише незадрживу жељу да благодаре Богу и да Га славе. Обичним језиком то нису могли, па из њихових уста започеше да излазе речи које до тада нису чули. Ради се о дару језика, који је био знак да се дешава оно што им је Господ обећао. Дух Свети се јавио у виду језика да би показао да је сродан речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. То је био говор новим језицима, које Апостоли нити су познавали ни разумели. Од Педесетнице ће људи са овим даром бити духовни, тј. дарове ће означавати да у њима обитава Дух. Дар језика је и из разлога да би сви присутни посредством тог дара- глосослалије разумели будућу Петрову проповед и поверовали у Христа. Дух Свети се овде спустио на све присутне следно Јоиловом пророштву, тј. сви су се испунили Духом Светим и у својој пуноћи (а према Лк. било је 15 народа). Григорије додаје: » Дух Свети делао је кроз

ученике Христове(= и пре су добили поједине дарове), али тек у дан Педесетнице Апостоли бејаху удостојени пуноће дара Духа...», тј. бејаху удостојени пуног и постојаног дара који им беше обећан. Спољашња јављања која су пратила Силазак Духа на Апостоле су звукови и светлост. Дар језика није био ништа друго до хвала и слављење Бога на другим језицима. Тек сада су Апостоли могли приступити делу које им је Христос заповедио јер су, будући због присуства разних народа, коначно схватили своју дужност – бићете ми сведоци у Јерусалиму (1,8) о величанственим делима Божијим. И док су се једни дивили овоме чуду и сами својим присуством потврдили да је у питању знак са неба од Бога (од Духа Светога, јер се не каже излићу Духа Мојега ( не излива се Дух), већ од Духа), други су сматрали да су се Апостоли напили. Тада је било тек 9 h изјутра, а то је први час молитве (време приношења јутарње жртве код Јевреја) и они до тог часа, поготово у празнике, нису узимали хране. Иако су и они (на инсистирање Теофилакта) разумелишта Апостоли говоре, почели су клеветати ово чудо, јер да нису разумели не би ни говорили да су пијани, јер зашто клеветати оно што никоме не шкоди. А њима је сигурно шкодило јер су говорили о величанственим делима Божијим. Тако је Силаском Духа на све присутне, не само на Апостоле, била успостављена заједница (Црква, то је по многима рођендан Цркве), али је и сваки појединац испуњен даром Духа. То значи да Црква свој темељ имау Духу, јер Дух ствара заједницу. Глосалија је заносан говор, управљен Богу, а не људима. Није ју лако превести и може се довести са говором анђела (нпр. Јовове кћерке у Јов. 48-52). У питању је промена срца. Потом следи Петрова беседа у којој он пре свега говори да је ово чудо испуњење пророштва и да је то знак стварања Цркве, јер последњи дан је ознака за то, а не плод пијанства (14-21). Испуњење пророштва је знак да је наступило време Христово. Он подсећа присутне на Лик Исуса Месије, на чињеницу да су Га разапели. После Силаска он се не плаши то рећи, а некада се одрекао Христа пред обичном слушкињом. Он посебно истиче Христову везу с Давидом да би тако придобио што више присутних. Сједање са десне стране означава част Сина као и Оца. Управо Оцу он све приписује да не би изгубио поверење присутних. Проповед, ипак, говори и о једнакости Сина са Оцем, јер и Отац седи са десне стране Сина и обрнуто (25). Утицај Петрове проповеди не само да је снажан, већ и брз. У срцима оних који су слушали Апостола Петра

дошало је до сопственог покајања због грехова због распетог Христа, јер су осетили колико су згрешили против Месије. Кроз њихово питање: » Шта да чинимо?» најбоље се огледа успешност проповеди надахнуте Духом Светим, јер тим они пројављују своју спремност да учине све да им се опрости грех против Бога. Петар им даје пут спасења: да се покају и да се крсте (2, 38), јер ће тако задобити опроштај грехова и примиће дар Духа. Тај дар добиће и будућа поколења и сви они које Бог нађе достојним. Апостол у дуготрајној беседи посебно тражи од оних који су поверовали да се спасу од овога рода (40), тј. Да изађу из грехова заједнице у којој су живели, а то ће постићи крштењем. Резултат проповеди је огроман: 3000 људи се крстило и присајединило не тако великој заједници у Јерусалиму. И овде видимо да Бог никада не твори да неко у Њега поверује на силу, јер Лк. наводи да неки нису поверовали (41). Силазак Духа Светога на Апостоле омогућава да Црква присаједини све оне који поверују у васкрслог Господа. Они који су поверовали уистину су формирали заједницу првих хришћана, а ту заједницу испољавају кроз «ломљење хлеба» (евхаристија) и молитви (заједничко богослужење). То ће од тада постати образац хришћанског живота. Лука наглашава и утисак који ће обраћање толиког броја људи (Јевеја, многобожаца) оставити на необраћене: «А уђе страх у сваку душу.» Цркви се присаједињавао све већи број људи. Касније ће се Силазак Духа поновити у случају капетана Корнелија и његовог дома (независно од крштења) и приликом примања Јованових ученика (повезано с крштењем). У питању су спонтана излевања Духа, а не понављање оног с Педесетнице, јер је и пре било примања Духа (Јн. 20,22). Зато су Духови посебан, јединствен догађај.

18. ПАВЛОВА БЕСЕДА У АТИНИ (Дап 15, 34)

На свом другом мисионарском путовању ап. Павле после Солуна и Верије из безбедоносних, али и мисионарских разлога долази у Атину. Док је боравио у атини ражести се дух Павлов, то јест, узнемири се и забрину због идола у граду. Јелини су по сведочанству св. Атанасија Великог, погрузивши се у телесне жеље и маштања заборавили на сваки појам о Богу па су све што им је било видљиво сматрали боговима, славећи твар уместо Творца. Зло је истински узрок идолопоклонства (*идолопоклонство је по Атанасију обоготворење небеса, животиња, страсти, људи. Душа је помислила да је

уживање исконско добро), јер су људи сматрали да оно има ипостас. То су могли закључити јер су душу одвратили од Бога. Почели су правити разне ствари и њих сматрати боговима, а све је то плод тога што су демони подстицали људску машту настањујући се у изворима, рекама, дрвећу, камену. Свако место имало је свога идола што показује сву безумност овога. Какав је то Бог који не влада целим светом?Са Павлом су се почели препирати философи епикурејци и стоици, тада популарне философије. Епикурејци су као циљ живота означили стицање среће у овоземаљском животу и то појединца, а не полиса, одбацујући сваку улогу Бога у свету. То је у Грка била погрдна реч, јер су слично садукејима отклањали сваку помисао о вескрсењу мртвих. Задовољство је сврха живота, а смрт је апсолутно ишчезнуће, одсуство сваке свести и осећања. Нападали су хришћанство сматрајући лудошћу Оваплоћење. С друге стране стојици су одбацивали мишљење да је циљ живота задовољство у овом свету, сматрајући да је васељена испуњена Божијим Логосом, чије је управљање космосом одржава у његовој хармонији. Другим речима све бива по вољи Божијој (философија, судбина). Па чак и бог. Зато се нема сврхе противити свету, ономе што у животу имамо, већ се треба понашати у складу са законима природе, то јест циљ је етика. Такође одбацују идеју о хришћанском Богу и бесмртности душе. Оваква учење о Богу делимично су се увукла у јелинистичке стоике, одатле и у хришћанство. У говору на Ареопагу Павле се позива на једну стоичку фразу: људи имају учешће у божанској природи и отуда из божанског рода и даље све је од Бога, кроз Њега и у њему (Рим 11,36 и 1.Кор. 8,6). Ипак, од Христа, а то је оно што даје истински смисао овим речима о доласку Спаситеља, потврђено је да су незнабожачки богови само смртни људи, јер Он не само да је победио (убедио) своје суседе већ сав свет да је Он Бог.Павлов говор на Ареопагу првенствено је усмерен против епикурејаца: сам Бог даје живот и дисање и све, то јест, постоји Божији промисао. Они га пак називају празнословом, а то је врста прице која на раскршћима скупља зрњевље. Као што је она непогодна и за разговор и за разоноду, по њима такав је и Павле, јер га не разумеју. Говорећи о Васкрсењу они су мислили да је то нека богиња Анастасија (јер је у грчком језику то именица за Васкрсење), па зато га оптужују да је проповедник туђих богова. Ареопаг је брег Ареса (на том брегу кажњен је због прељубе), а Паг је назив за узвишено место. Ту се налазила судница па га ту воде да би га казнили, а не да би се од њега поучили. Ипак то да је Бог васкрсао за њих је новост.Павле их означава као побожне, али именица (побожни грчки) има значење онога који се плаши демона, то јест, то је сујеверје. Тако их зове поводом жртвеника, који су они подигли после пораза од неких непријатеља, па пошто

им се јавио неки непознати демон и рекао да су због њега, то јест, што га нису поштивали и нису му ништа принели у част, изгубили тај рат. На том жртвенику, кога су после тог указања подигли, писало је: „воговима Европе, Азије и Либије; богу непознатом и туђем“ – то јест, свим боговима које знамо, али и онима које не знамо, па будући да га не знамо, да не правимо грешку према њему, већ да и њега поштујемо. Зато Павле каже да су по свему побожни, али и искориштава тај натпис и као непознатог Бога, то јест, на његово место ставља христа. То је тај непознати Бог кога су они не знајући поштовали.Потом изјављује да је тај Бог Творац света и тиме противречи епикурејским тврдњама да је све од себе настало или од атома. Тај Бог није један од идола, јер станује у човечијој души, а не у рукотвореним храмовима. Све друге богове они су тражили и откривали, а овога су не тражећи пронашли: Христос је један од нас, човек, Богочовек (27. Стих), и ради њега јесмо – промисао Божија. Изреком њиховог песника Арете, Павле придобија нове чланове Цркве. Творац није Зевс, већ Света Тројица. Снисходећи даље присутнима Павле сматра да нису они толико криви за непознавање истинског Бога јер нису знали, али их позива на покајање, јер ће се свима судити: установљен је дан у који ће се судити васељени по правди преко Човека... (31), који је Судија живима и мртвима. Ипак, они који нису поверовали исмејали су Васкрсење, док су они који су поверовали себи за епископа изабрали једног од обраћеника – Дионисија Ареопагита (Ареопагити су на ареопагу судили или расуђивали о свим увредама и злочинима). Зато су Павла овде довели.

19. ЗАКОН ГРЕХА И ЖИВОТ У ХРИСТУ (Рим. 8, 1-39)

«Јер тело жели против Духа, а Дух против тела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтели» (Гал. 5,17). Ове речи представљају резиме ситуације коју Павле опширније, у живљем и личнијем тону описује у Рим. 7, 14-25. Темељна разрада живота у Духу је у овим стиховима: 1-17, Павле разрађује тј. ове наведене делове из својих посланица. У 8. поглављу се спомиње Свети Дух, за разлику од 7. Стиха где се уопште не спомиње. То поглавље описује живот победе и наде којим живе они који не живе по телу, него по Духу (8,4), они који су у Исусу Христу (8,1). Христос својим Духом пребива у њима, а Његов Дух у њих усађује нови принцип – закон живота – који је јачи од греха који је у њима. У старом поретку било је немогуће изврашавати Божију вољу, јер је закон, сам по себи,

нешто што не омогућава оправдање будући да нема суштинске и личне везе са Богом. Овде се успоставља само однос са Законом, али не и Богом. Човек постаје роб заповести настојећи да њих испуни, а не мислећи толико о Богу. Они Божију вољу испуњавају од дужности, док они вођени Духом то чине из срца. Присуство Духа у таквих људи знак је да ће њихово тело, које је иначе још увек подложно смртности, васкрснути за нови живот, као што је васкрсао Христово тело. Тело није искључено из икономије спасења. Дух Божији и дух појединог хришћанина говоре о томе да је он, хришћанин, Божије дете. Доласком Духа и Оваплоћењем Христовим, нема више разлога да људи живе робујући Закону јер сада ступају у живот у Христу. То подразумева хришћанско крштење, тј. Умирање и саваскрсавање са Христом, и да више не живе они већ Христос у њима. То значи да је Христос корпоративна личности (СЗ израз) тј. Он обухвата како Себе који седи са десне стране Оца, тако и народ који има удела у Његовом животу. Бити «у Христу» значи крштењем постати члан Цркве, тј. у стварном смислу речи бити један од удова Христовог тела, зависити од Њега, бити подређен Његовој вољи итд. Пад човека је изопаченост живота, у којој је човекова слобода повукла свеколику твар- пошто је човекова слобода једина могућност за остваривање или за неостваривање циља постојања сваке твари. Изопачење живота значи измену и нарушавање закона - начина функционисања живота. У питању је одступање од истинског живота , бездан између створеног и нествореног настао услед човековог бунта; у основи човекова слобода је самокажњавање. Грех улази у човеков живот као последица тог пада будући да зло нема ипостас, јер да је има, Бог би био творац зла. Но, зло и грех представљају човеков слободан избор, којим постају робови греху, не само он, већ и творевина. Због тога је било потребно да Христос као Бог постане човек да би на Своје тело прихватио све последице човековог бунта, чак до крсне смрти; преображајем тих последица Христос нас уводи у однос и заједницу са Богом, у вечни живот. После пада дошло је до подвајања човекове природе, до сталног рата између тела и духа. Тај рат увек траје, али ако је ДухСвети у нама, тј. Закон Духа живота у Христу Исусу, онда долази до тога да тело устукне пред духом. Закон Мојсијев је дат од Духа, док нам је закон Духа Светога предао Светога Духа. Зато је овај закон савршенији и у стању је да нас ослободи греха. А грех је стекао велико упориште у човечијем телу, па је зато Отац послао Сина у

обличју тела греховног (које је слично нашем телу, али није грешно – тиме се жели нагласити колико је тело грешно) да би у Своме телу разобличио грех и показао да тело по природи није гршно, већ да је ушло у њега. Циљ закона био је оправдање човека, али он то није могао учинити, па је Христовим Оваплоћењем у нама испуњена правда закона. Хришћанска праведност не значи усклађивање свога живота са прописима неког спољашњег закона, као што је случај са СЗ законом. Човек је непогодно средство да оствари све одредбе Закона, јер ни закон не може избавити од греха. Зато Бог шаље Сина Који узима наше грехе и тако бивамо оправдани и ослобођени греха. Благодаћу Божијом и животом у Христу сви они који крштењем постају следбеници Христови и тиме способни да савладају грех и смрт. По Павлу људски дух спава све док га не пробуди Дух Свети. Тек тада он постаје активан и спреман за рат против греха, јер нас једино Дух може одвести у живи одно са христом. Све док се живи по телу и не мисли о божанственом, промене у човековом ставу према вери нису могуће. У основи је не само тело, већ телесни живот. Духом вођени човек бива оправдан и Дух нам даје живот. Ако неко нема Духа у себи, тај и није хришћанин, јер је Дух Печат хришћанског живота. Нико нас не може оправдати осим Бога јер једино Он може опростити грехове, а не закон било које форме. Хришћанство жели веру - не идеологије, убеђења, моралног савршенства, већ поверења између Бога и човека. Јасан знак да сада људи живе животом у Духу је што Бога називају оним именом којим Га је и Христос називао – Оцем – Ава (то је израз који деца користе обраћајући се оцу; Јевреји га не користе молећи се Богу док га Христос користи у Свом односу са Оцем). Осим тога, страдање и прогони су знак истога јер су увод у славу и састрадавање са Христом. Њих Дух користи за обнављање „унутрашњег човека“ док коначно спољашни не нестане, а унутрашњи се обликује по обличју Христовом. Закон греха и даље обитава у нама. Испуњавање Божијих заповести, тј. одредби закона не може осигурати спасење. Оно је искључиво Божији дар. Такву праведнсот доноси апостол Павеле у овом поглављу; сам човек, без вере у Христа, не може се ослободити греха. Тако оправдан човек ступа у нови однос лични однос са Богом, однос мира и добровољног потчињавања вољи Божијој. Плодови оправдања су, осим трпљења и страдања, и слава која ће доћи (18-31). Та слава далеко је већа од садашњих невоља. Не рди се само о надокнађивању

свог тог трпљења, тј. о јуридичком поимању славе као награде за невоље, већ о томе да међу њима постоји органска веза. Та страдања су привремена и пролазна, а слава, иако се и овде може назрети (Црква као заједница Бога и људи), приуготовљеба је за будући век. То ће се десити када дође обожење човека, тј. последњи дан. То очекивање имају не само хришћани, већ и целокупна творевина (19), која је као и човек доживела пад, али је створена за вечност и потребује искупљење. Овај свет није заборављен од Бога, свога Творца, јер би то било неприлично Творцу. Зато сви живимо у вери и нади на коначно обожење и преображење света, али не и његово уништење. То ће зависити од преображења човека, тј. ако за искупљењем чезне творевина, колико ли тек за тим уздише човек, за даном када ће јевно и универзално сви постати Божији синови. Тада ће и њихово тело бити преобликовано у обличје Христовог, тј. васкрснуће и преобразити се. Читава природа човека доживеће преображај, тј. постаће богови по благодати, а то је циљ нашег постојања – бити као Бог, али уз Божију помоћ (18-31). То је и циљ стварања света – стварање новог људског рода који у себи изображава славу свога Творца. Божија намера да спаси изабрани народ, тј. оне који верују, представља велики подстицај призванима да верују да ће те бог спасити. Тај пример вере (31-39) и љубави Божије у Христу Павле помиње на величанствен начин. Не жалећи ни Сина Свога Бог нас настоји избавити. Има ли веће љубави од те? Толико је Бог човекољубив и толико нас је заволео. Зато и нас никаква жалост, страдање, смрт, живот не могу одвојити од те љубави према Богу, тј. ос Бога. Тако обожење значи и подразумева слободу човекову, тј. позитиван одговор на живот у Христу (смисао закона је да укаже на грех).

20. ДУХОВНИ ДАРОВИ И ХИМНА ЉУБАВИ (1Кор. 12-14)

У старом веку владало је мишљење да неки људи, појединци који су у нарочито блиском додиру с божанским имају неке посебне духовне дарове и способности. Под тим се обично мислило на тран, екстатичан говор. Од дана Педесетнице па надаље у хришћанској заједници било је појединаца код којих су се појављивали такви духовни дарови. Иако је Свети Дух био дан свим верницима (Рим 8,9-14), ипак у некима је био присутан у посебном смислу, тако да су такви имали способност да чине неке необичне ствари:

говорење језиком које иначе нису познавали или разумевали. За многе вернике такве ствари су биле главно обележје духовног човека. У поређењу с тим свакодневно живљење по хришћанским врлинама чинило се запостављеним и мање важним. Павлово разматрање о овом проблему од пресудног је значаја, јер он наглашава да је Христос највећи наш дар. У тој перспективи исви остали се дарови морају посматрати. Јер, ако се дарови противе Христу, онда нису од Бога. Апостол истиче много дарова, али су сви потребни. Ипак, иако има места за примену дарова, најважнија су и даље етичка правила живота, посебно љубав, која у срцу верника омогућује присутност Духа (Гал 5,22). Ти духовни дарови морају бити усклађени са правилима јавног богослужења. Дакле, апостол Павле одговарајући Коринћанима на питање о духовним даровима тим истима не приписује онакво почасно место какво су уживали у популарном схварању ове хришћанске заједнице. О томе пише у 1Кор. 12-14. Прво пише о разноликости дарова (12,1-11). Истински духован човек може се препознати по ономе што говори. То значи да такав не може рећи: анатема на Исуса (као што говоре или као што је рекао неко у Павлово време). Такав пак није вођен Духом Светим, јер Дух наводи људе да Христу припишу то да је Он Господ. То изрећи једино је могуће живећи у Духу Светом. Потом Апостол говори о томе да постоје различити дарови, службе и дејства, али све троје су од једног, истог Бога. По свему судећи, Коринћани су своје духовне дарове погрешно употребили као повод за поделу и раздор. Поседовање таквих духовних дарова они су сматрали оправданим разлогом за понос, па су се постављали један против другога на темељу тога јесу ли и који дар поседовали. Свако је свој дар истицао као најважнији, тиме је и он постајао најважнији. А таква ситуација очигледно изазива поделе и зато Апостол устаје против тога. Дарови које Дух додељује вернима су различити, али је Дух исти који их додељује. А Дух се не бори сам против себе. Дарови, службе, дејства које Света Тројица (3-7) додељују свима човеку, имају циљ за изграђивање заједнице, тј. дар једном човеку или има исти смисао као и дар другом човеку. Употреба дарова је јавна, а реч „свакоме“ у седмоме стиху означава да је свако добио неки дар, тј. дарови нису резервисани само за неке појединце. Смисао поседовања тих дарова је на корист, мање појединца, него заједнице. Коринћани су себе називали духовницима, док Павле казује да је то не нешто њихово, већ милост, благодат, дар божији ничим не заслужен

који сваки појединац задобија када прихвати веру. У 12,4-11, Павле прави попис од 9 дарова описујући тако ситуацију у Коринту! Примећујемо да се овде набрајају дарови, харизме, а не харизматици, чиме се даје на знање да различите харизме нису у трајном поседу појединачних особа, него се могу мењати. Сходбо томе Павле може изразити жељу да сви поседују те дарове (1Кор 14,5). Од свих дарова најзанимљивији су пророковање, говорење језика. Под пророковањем се разуме надахнутост говорења. Тај дар подразумева преношење Божије поруке својим савременицима. Што се тиче дара говорења језика, сада се он разликовао од онога дара на дан Духова, јер су на тај дан Петра и остале апостоле разумели сви присутни, док ове овде ни они који их говоре, а камо ли оних који их слушају, не разумеју тај језик. То није ни један од познатих језика, већ дар који служи за изграђивање, али тек ако онај који га поседује има и дар тумачења. Личност Светог Духа долази до изражаја у 11. стиху када се каже да Дух дели дарове понаособ како хоће, тј. слободно. Тако Он није сила, већ Личност. Потом Апостол развија мисао о јединству различитости илуструјући то јединство примером људског тела (12-27). Потребно је много различитих удова да се обликује једно човечије тело. Неизбежно је да се удови међусобно разликују, али те разлике не мењају и не утичу на чињеницу да међу тим удовима постоји једно темељно јединство. Исто је случај и са Христом, па се овде, додуше не тако снажно као у Еф. 5,23 итд., наглашава мисао о томе да је Христос глава тела, а да је тело сви чланови Цркве са својим даровима. И то је јединство у различитости. То символизује и крштење у Христу, које може имати смисла само ако је у њему присутно и деловање Духа Светога, тј. ако је Он постао срж њиховог бића. Супростављања међу браћом у Коринту довело је и до тога да се мање надарени чланови Цркве запитају имају ли уопште право да буду чланови тако узвишене заједнице (мисли се узвишене с обзиром на дарове). Ипак, телоу су једнако потребни и нога и око; које је узвишеније није лако знати. Уосталом, различитост у телу није нека његова случајна особина, већ ју је Бог распоредио, тј. положај сваког уда у телу. Сви ти удови не могу један без другога нити може обављати улогу неког другог уда. Исти случај је и са Црквом. Зато Павле Коринћанима пише да, без обзира колико год неки уд био важан, од њега самог, тј. од неког појединачног дара, неће се моћи обликовати тело (19-20). Зато и мање надарени чланови Цркве имају своје

место у Цркви. Ипак, они Коринћани који су поседовали веће дарове с висине су гледали на своју мање обдарену браћу, тј. да и без њих може бити формирана заједница. Али око не може без руке, нити глава без ноге! Павле описује потребу јединства, тј. да ни један од Коринћана не може сам за себе тврдити да је он Црква, али исто тако ни један није из њега искључен. Од 28-31 набраја неке удове Христовог тела по њиховоме редоследу и важности: 1) Апостоли; 2) Пророци; 3) Учитељи, док су језици последњи. Ово није случајно. Запазићемо да су овде спомињу харизматици. Они се наводе и у Рим 12,3-8. Заједничко овим двама пописима је само дар пророковања, очигледно то је најважнији дар. Низом реторичких питања Павле наглашава различитост дарова, а потом указује на потребу жарког ишчекивања, ревновања за већим даровима. Међу највећима, постоји најузвишенији пут, тј. највећи дар. О најузвишенијем путу Павле говори у 13. глави, у Химни љубави. Према многим тумачима то је најлепше што је Павле наисао, а можда и у Библији. Ипак, то није скретање са основне теме разматрања, већ продужетак Павловог говора о даровима. Овде настоји изрећи мисао да у хришћанском животу средишње и најважније није пројава дарова, него пројава хришћанске љубави. То је љубав Христова према нам изражена на крсту, љубав коју нам дарује Онај који је Љубав. Ту љубав ни по чему нисмо заслужили, већ произилази више из природе Онога који љуби. Он почиње пројављивати љубав која за себе не тражи ништа, којој је једино до добробити љубљенога. Ту и такву љубав нам Павле сада открива. То је есхатолошка љубав. (1-3) Нема тог језика ни на небу ни на земљи који би се могао успоредити с љубављу. Човек је заслепљен слаткоречивим говорима да престаје бити оно што јесте, тј. чињење па је постао испразан звук, звук гласан, али без љубави као што га производе гонг и кимвал. Најлепше говорење без љубави само је пуста галама. Коринћани су оне који су поседовали одређене дарове сматрали посебно важним особама. Павле је истрајан да такви људи, макар имали највеће могуће знање научно и томе слично, без љубави не само да су неважни, већ су ништа. Ако је неко толико великодушан па је раздао све имање своје и сам постао просијак иако се због неког идеала жртвовао, а љубави нема, све је то узалудно. (4-11) Павле потом прелази на приказ особина љубави: она не одустаје лако, већ чека са стрпљењем, на зло узвраћа добротом, није снуждена успехом других, више јој је стало да себе даје него да себе намеће и истиче. Она не чини нешто што

је у не складу с прописима, тј. што је непристојно, она се не вређа лако, не памти зло итд. Она се радује истини, превасходни истини јеванђеља. Она скрива оно што је лоше у другоме, јер у њему види само оно најбоље будући да је најгоре лако видети. Љубав никада није надвладана ничим... нити ће када нестати као што ће бити случај са даровима. Тако ће и знања и пророштво нестати јер Бог не открива све. Тек на крају истторије све ће нам бити познато. Опречност људског живота, тј. требамо одбацити детињасто понашање и размишљати као зрео човек. (12-13) Огледала из првог века начињена од добро изглачаног метала не пружају баш јасну слику оног који се огледа, а то даје смисао тврдњи да сада гледамо у загонетки. То све подразумева да док живимо овим земаљским животом наше сагледавање вечних ствари у најбољем случају само је неразговетно, никако поуздано. Тек када будемо имали доживљај сусрета лицем у лице, тј. када будемо са Христом, онда ће нам се открити тајне Божије. Исто је и са знањем. Стварима које су пролазне Павле супроставља ове вечне и непролазне: вера, нада и љубав. То троје је једно, творе јединство. Христос је првим хришћанима био вера и нада за њихов живот, тј. да има смисла. Последња реч и трећа врлина је љубав. „Оно што је заиста важно нису језици, већ су то вера, нада и љубав. А од љубави ничег нема веће“, изгледа да су то речи које Павле жели рећи Коринћанима.Након овога Павле се конкретније бави даровима језика и пророштва и о изградњи Цркве. Употреба дара говорења језика је оптавдана и прихватљива, али у исти мах настоји свести на праву меру претерано поштивање које су Коринћани гајили према томе дару. Павле у овој глави настоји истакнути да је дар пророковања знатно важнији и пожељнији. Дар језика не треба употребљавати у јавности, осим ако је присутан и неко ко то може тумачити. У супротном, нико од присутних не може разумети те речи те тако он и немају значаја, смисла за њих, тј. за изграђивање Цркве као заједнице. Будући да је пророковање објава Божијих намера оно изграђује Цркву, јер изграђује хришћански карактер, окрепљује људе, те им се пружа утеха када их снађе несрећа. Употребом израза „браћа“ и „ви“, Павле настоји рећи да се ове речи односе на Коринћане. Исправно је да се ревнује за духовне дарове, тј. да их добијамо од Духа, али ако ће нам служити за изграђивање Цркве. У супротном, представљају раздор, а то је нешто страно Цркви, јер има ли шта лепше

једном хришћанину када може изграђивати другог. За јавно богослужење нужна је употреба и нашег ума, особито у молитви и певању. Сам Павле ће радије изговорити пет својих, за све разумљивих речи, него хиљаде других језиком, иако од свих Коринћана има већи дар језика. Он их опомиње да не буду детињасти у свом размишљању, јер је обележје детета да забавно претпоставља користи, а управо то су чинили наглашавањем склоности на глосолалији. Павле наводи и Иса. 28,11 да би то разумели, тј. да језик без умачења нема смисла па су знак неверујућима, а пророштво верујућима јер језици су поглед на Божији суд, а пророковање на Божију поруку. Зато ако неко са стране слуша све нас (замишља Павле ту ситуацију) како говоримо језике, а нико не разуме помислиће да смо луди. Језици према томе немају користи. Учинак пророковања је другачији јер открива човеку стање у коме се налази, будући да је пророковање глас Божији. Од 26-33 стиха Павле описујеранохришћанско богослужење. То је једини новозаветни текст који нам пружа могућност да тако дубоко завиримо у стварно богослужење, тј. да будемо бар нешто од онога што су прави хришћани радили када су се сабрали. Павле им овде даје низ практичних упутстава за примену духовних дарова у Цркви тражећи од свакога члана учествовање. Не сме то бити да ради ко шта хоће, јер је Бог – Бог мира, а не нереда, тј. и они који имају дарове могу ћутати када хоће, јер их Дух не тера да то говоре када неће (слобода). Даље говори о понашању жена које је било супротно од понашања истих у другим заједницама. Зато их прекорева говорећи им да реч Божија није произашла из Коринта. Они не смеју сматрати да једино они знају шта је хришћанско, а шта не. Нужна је пракса свих цркава (33). У закључку 37-40 Павле истиче да су ове речи Господње и оставља им на слободу да то прихвате истовремено наглашавајући правилан поредак у богослужењу.

21. ТАЈНА БРАКА – СЛИКА ХРИСТА И ЦРКВЕ (Еф. 5,21-23)

Најранију хришћанску заједницу сачињавали су ове три врсте људских односа: мужеви ижене, родитељи и деца, господари и слуге. Дужност Цркве је да појасни и да правила понашања у тим односима. Зато ап. Павле такође пише о томе можда преузимајући сам однос из јеврејске културе, али је сигурно то да он тим односима даје христолошки однос. Тајна брака за њега

је тако однос Христа и Цркве (5,21-23). На почетку Павле пише о покорности. Данас тај израз изазива гадљивост јер асоцира на некакво угњетавање. Ипак, сматра се, он се противи ставовима слободе онакве каква данас влада, а такође и ставовима општих протеста, а не покорности. И заиста, Црква се мора придружити онима који се боре, за редовне плате, слободу вере, престанак рата итд. једном речју, за поштовање пуног достојанства сваке личности, па и жене, која и у 21. веку на појединим деловима планете доживљава понижења сваке врсте. Али, зар сви ми, ако се оствари та слобода, и када се оствари, не треба за ту исту слободу да захвалимо једино Христу? Јер, Он је децу звао себи, по васкрсењу се прво жени јавио и свима је био слуга живећи од сопственог рада. Био је дрводеља. То је у складу са намером да у Еф. Павле покаже да смо сви једно у Христу: тиме се истичу три истине 1) достојанство супружничког, дечијег и положаја слуге у Христу; 2) једнскост свих људи, без обзира ко су и шта су, пред Богом; 3) јединство свих хришћана (без обзира на то ко су и шта су) у Христу. Ове истине омогућују схварање појмова „покорност“ и „супаритет“ у Цркви. У нашим мислима реч „ауторитет“ прво ствара помисао на моћ, власт, чак и угњетавање над неким. Ипак, морамо знати да по Библији они који се налазе на неком положају – мужа, владара – поседују од Бога дан ауторитет, признавање и поштовање које очекује од других. Сва стварања су боголика – и мужеви и жене и деца, али имају различите Богом додељене улоге. Мужу, родитељу и господару додељен је ауторитет којем се остали морају покоравати. 1) Одакле ауторитет?- Од Бога, јер Он је Бог реда, будући да уређује људски живот. Он је установио одређене функције које укључују ауторитет руковођења. Будући да је од Бога, они који имају тај ауторитет заслужују да им се покоравамо, јер се тако покоравамо Богу. Покорност тако значи скрушено признање божанског уређења друштва. Наравно, та покорност иде све дотле док особе имају ауторитет не злоупотребе га наређујући оно што Бог забрањује, или забрањујући оно што Бог наређује. Онда покорност престаје, јер је непокорност Богу, а покорност неком ауторитету у првом смислу је покорност Богу пренесена на људска бића. 2) Како га примењивати? – Никада се покорност не сме примењивати ради себичне сврхе за оне ради чије нам је добробити дана, тј. ауторитет подразумева не тиранију, већ одговорност и обостране обавезе у неком

међуодносу. Павле најпре описује однос мужа и жене. Жене се требају покоравати, а мужеви љубити. Павле пише да се покоравамо један другоме у страху Божијем. То је основа и у хришћанству: као што је Христос био покоран својим слугама, тако и они који се указују већима буду покорни, својим подложнима обављајући наређене службе. Страх о коме је овде реч је уствари поштовање које је пуно ближе љубави. Тако 21. Стих тумачи бл. Јероним. Говорећи о дужности жене (22-24) Апостол то аргументује са два разлога: први је произашао из 1) стварања и тиче се мужевљева поглаварства над женом (Пост. 47), док је други произашао из 2) искупљења и тиче се Христовог поглаварства над Црквом. Павле у 1 Кор. 11,3-12 и у 1Тим 2,11-13 враћа се на догађај стварања и истиче како је жена начињена од мушкарца, после мушкарца и за мушкарца. Али и мушкарац је рођен од жене, тако да мушкарац и жена зависе један од другог. Бог ствара жену од ребра, тј. од средине да ни човек ни жена не управљају једно другим, тј. обоје су независни и створени су да се допуњују и да од „ја“ постану „ми“ тј. да постоје на истоветан начин као Бог. Иако је укинута институција ропства тиме не треба бити укинута покорност мужа према жени. Ради се о различитим стварима јер је ропство институција која онечовечује док је ова покорност нешто сасвим друго. Мушко и женско су створено по лику и подобију Божијем, једнаки су пред Богом, али међу њима постоји физиолошка и психолошка разлика. Али, постоје ствари које их допуњују. Покорност жене према мужу је из разлога што је Бог дао мужу водећу улогу. То жена схвата не као бунт против његовог поглаварства, већ у добровољној и радосној покорности. У античко верме људи су (и Јевреји, Римљани и Грци) имали ниско мишљење о женама. Зато се у јеврејској јутарњој молитви каже да Јеврејин истиче захвалност Богу што га није створио као незнабошца, роба или жену. Ипак, било је и покрета за остваривање права жена, али је преовладало ниско мишљење о њима. Зато је Павлова „покорност“ својеврсна револуција. Пре свега „поглаварство“ и „покорност“ не значе нужно стереотипно понашањ мужа и жене, јер су у различитим културама различито схваћане улоге мушкарца и жене. Павле утемељује ове појмове у стварању, али их дефинише у односу Христа и Цркве (4,15-16), али више у смислу старања и одговорности за њу, него управљања и власти. Зато је Он Спаситељ тела. Глава тела је Спаситељ тела (у оно време по хипократској медицини глава је средишњи опскрбни орган

тела). Тако је и обележје мужевљева поглаварства над женом више је спаситељска него господарска. Зато покорност мужу одговара покорности Цркве према Христу, јер то није безусловно послушање његовој власти, већ радосно и слободно прихватање старања. То је другарство. У наставку Велики апостол пише о дужности мужева (25-33). Ако је „покорност“ одлика дужности жена, одлика дужности мужа је љубити. У питању је не љубав, првилачност, жеља, већ себежртвена љубав. Сходно томе Павле користи две анаологије. Прва је да муж мора љубити своју жену као што је Христос љубио Цркву. Већ СЗ савез Бога и Израиља схвата као брачни савез (Иса. 54,5-8; Осија 1-3, итд.). онај који не поштује одредбе тог савеза чини прељубу. То и Христос преузима на Свој однос према Цркви сматрајући Себе жеником (Мк. 2,17-20) и Цркву као Заручницу (Отк. 21,2). Христос се за Цркву предаје да страда на крсту. Толико је спреман да би искупио Цркву. То мужеви требају наследити (25). Да би описао редослед етапа у којима се та љубав пројавила Апостол користи 5 глагола: љубити, предати, осветити, очистити и ставити пред себе. Вероватно је у питању неки ранохришћански литургијски возглас. Очигледно се ради о вечној намери Христа да спаси свој народ који у Цркву ступа крштењем. Довођење к себи је есхатолошлки чин када ћемо сви бити са Христом лицем у лице. Сврха Христовог саможртвовања за Цркву је да се она ослободи свих прогона и усаврши по мери раста Христовог. Тако Он њу не угњетава, већ јој служи да би јој угодио, да она постане заједница Бога и људи у свој пуноћи својој. Тако се ни муж положајем поглаварства не сме послужити да угњетава своју жену, већ ће предати себе за њу да би иона могла остварири своје потенцијале, пред Богом, тј. постати личност. Ипак, Христова љубав је нешто најсавршеније па се Он спушта на људске стандарде говорећи мужу да воли своју жену као што воли своје тело, тј. себе. То и Христос заповеда, да према другима поступамо као према себи самима (Мк. 7,12). Истина је (зато је Павле увек реалиста) да изузетно делимо себе. Том љубављу морамо се односити и према њему (29). Муж и жена су једно тело, једна личност, пре свега – пише Апостол. Сада их спасја у једно: Христова невеста и Христово тело су једно (23)-30. стих: Он, Христос нас је уградио у себе, тј. постали смо нераздвојиво јединство. Зато и цитира Пост 2,24. Те речи су дубоко сједињење, али су за Апостола пре свега дубља символика: „Ја говорим о Христу и о Цркви“(32) – тј. јединству незнабожаца

и Јевреја у Христу, јединству свих у Христу. Павле у брачном односу види диван модел јединства Цркве, нас, и Христа. (33) Представља сажетак Павловог говора о упутствима мужевима и женама. Глагол „бојати се“, преведен је управо тако, али значи и поштовање. Павлов одељак тако говори да, и муж и жена, иако су хришћани, морају да се понашају сходно Божијим одредбама. Зато је веће изненађење што је тај одломак неомиљен међу женама. Када се чита на венчању одмах изазове подозрење и реакцију феминистичких покрета. Ипак, не ради се о упутству како угњетавати жену, већ о истинској слободи јер: 1) Захтев покорности је конкретан пример општехришћанске обавезе; 2)Своју покорност жена исказује према човеку који је љуби, а не према чудовишту; 3) Муж треба љубити попут Христа; 4) Мужевљева се љубав, попут Христове, жртвује да би служила; 5)Покорност жене само је један облик љубави. И „покорност“ и „љубав“ подразумевају саможртву, предати себе за другога. То су два виде исте ствари. Зато су то двоје темељ трајног и све бољег брака. Изгубити себе да би други могао пронаћи себе – бит је Христова јеванђеља. То је основа и брака.

22. ВИЂЕЊЕ СЛАВЕ БОЖИЈЕ (ОТКРОВЕЊЕ 4 И 5)

Егзегете данас приступају тексту Откровења са више страна и гледишта. Ипак, у основи је слика крајње судбине света и Цркве, и оних догађаја који најављују и припремају тај крај, то јест, есхатолошко стање света и Цркве. (Мт 4). У питању су вуђења есхатолошке Божије славе.Јован се, пренесен Духом, нашао на самим вратима небеса. Тамо налази Бога који потпуно влада и управља историјом догађајима међу људима који воде крајњем и коначном расплету. Током историје њоме управља Бог, а не било која овоземаљска сила. У тренутку када Он то зажели предаће Јагњету отпечаћену књигу и отворити или отпочети вечно стање. Ова визија има за циљ охрабрење верника, јер им предстоје страдања и прогони. Наиме Бог управља светом и збо тога верни не требају да с тугом подносе та збивања. Ова два поглавља имају такође и литургијски карактер, јер су неки описи очигледно из ње произашли.(4, 1-3)Није посве јасно да ли је Јован прошао кроз врата небеска и ушао у небеса, или је само дошао до врата и гледао кроз њих. Врата могу

символизовати то да се визија приказује само Јовану. После овога (по М.N. Robent-u) још једном потврђује да се ова мисао изречена у 4. и 5. глави односи на будуће есхатолошко стање. Догађаји на земљи имају своје порекло на небу. Зато није чудо што се апостол мора попети на небо и то у духовном смислу. Чињеница да он ове визије доживљава у дому Господњем и да се сад налази у Духу, потврда су настојања православних богослова да покажу да је Литургија као заједница Духом Светим конституисана утицала на текст Откривења. Прво што види на небесима је престо, а он символизује апсолутну Божију власт, Онај Који седи на престолу је Господ Бог Сведржитељ (4,8) итд. Божији престо честа је тема јеврејске литературе (Иса. 6,1; и Пс. 47,8). Онога Који седи на престолу описује приказом драгог камења – јсапис (достојанство, светост, чистота), сард (гњев, суд) и смарагд (милост и сажаљење). Дуга је одраз савеза Бога и Ноја. Поменуте карактеристике су Божије.(4) Кроз читаву књигу Откривења двадесет и четити старешине увек видимо у тренутку када се клањају и поштују Бога (5,14 ; 11,16 ; 19,4). Што се тиче идентитета ових 24 старешине постоје ова мишљења: 1) да су то јеврејска варијанта 24 бога-звезде вавилонског пантеона; 2) 24 племенске старешине ароновог свештенства (у символ.); 3) Символ Цркве, то јест, 12 патријараха и 12 апостола; 4) анђели; 5) У новијој праволсавној теологији сматра се да се Откривење пише у духу тадашње Евхаристије (химне су Отк. 5, 1-14 итд; 4,11; су химне ранохришћанске Евхаристије). Откривење узима небеско сабрање као силу свете Евхаристије. На том небеском сабрању Јован види „престо Бога и Јагњета“ и анђеле како му се непрестано клањају и славе га. У визији Откривења све се врти око жртвеника који се налази пред престолом Божијим. Испред њега стоји мноштво спасених, а кружно око престола 24 презвитера. Та метафора (онда и овај стих) су очигледно преузета са евхаристијског скупа на коме је Епископ седио на свом престолу пред жртвеником, док су око њега кружно стајали свештеници и ђакони, а испред народ. У 5,8 раздвајају се „презвитери“ и „свети“ и то је знак да су презвитери ред свештенства. Будући да је небеска Литургија праобраз земаљске, а да је Превасходни епископ Бог Отац, јасно је да је ово опис епископа и Евхаристије ране Цркве. Јован управо то стање описује, јер друго и не зна, али будући да је у Духу он сазнаје да ће садашња икона Царства

Божијег – Литургија – у есхатону постати стварност, али не у форми промењена. И есхатон ће бити Литургија.(5-8) Бог се и у Старом завету откривао драматичим деловањем природе (Пс 18,12),па и овде муње и гласови показују Божију моћ и достојанство. Томе служи и „стаклено море“, које доприноси страховитој атмосфери просторије у којој се налази престо. Језекиљ 1 је главни извор Отк. 4 и 5, а 1,22 Јез. Каже да је престо изнад глава животињских. Стаклено море лужи за то да покаже Божију трансцедентност од стварности. Четри жива бића из Јованове визије су херувими из Јез. Тако их тумачи и Андреј Кесаријски. По њему су они ознаке 4 Јеванђеља и врлине – лав (храброст) – Јн.; теле (правда) – Лк.; орао (умереност) – Мк.; човек (мудрост) – Мт. Постоји другачија расподела. Такође, овим се по њему означава и домострој спасења: лав – Цар, теле –Жртва, човек – Оваплоћење, орао – Дароватељ Духа. Они су слични и серафимима из Иса 6,2. То видимо из разлога што су шестокрили (4,89). Многоочитост говори о будности и стању ових анђела, који имају особине ових животиња – лављу снагу, ??? способност телета, човечију интелигенцију и брзину и окретност орла. Небеско, непрестано стављање Бога је слика из апокалиптичког описа небеса. Централно зашто га славе у Откривења су: светост, моћ и вечност, а то ће црквама којима претходе прогони улити оптимизам и наду. (9-11) Реч „поклонити це“ изворно значи падање пред божанством да би му се пољубила стопа или руб његове одеће. То је на истоку чест обичај и знак је покорности. Ипак, обожење и слављење земаљских старешина различито је од хвале четири бића (11), јер је упућена директно Богу. „Достојан си“ – тако су цара поздрављали док је улазио у град (а речи „Господ наш и Бог“ увео је Домицијан као службени део обреда поштовања императора). За хришћане је, достојан славе само Онај који седи на престолу Бога и Јагњета: тражити да се жртвује у том смислу неко други, за њих је хула. Отуда и гоњења. Бог је достојан јер је Творац. Очигледна литургијска (црквена) химна. (5,1-5) Књиге (или свитак) забележена са „седам“ печата говори о њеној тајанствености. Садржи оно што је Бог по Својој личној вољи одредио за овај свет. Да је идеја о таквој књизи постојала видимо у СЗ и у апокалиптичкој литератури (Пс. 139,16; Јез.2,10). Када се време буде испунило печатиће се отпечатити и историја ће се све брже примицати крају. Анђео позива громким гласом све људе да се нађе неко ко би отпечатио ту књигу и привео историју крају, у супротном, Божији план за

свемир ће остати неиспуњен. Због тога Јован плаче знајући да људи због тога што немају шта своје принети Творцу не могу се сами спасити. Ипак, постоји неко ко ће је отворити – Лав из Јудина племена, изданак Давидов (Иса 11,1) = особине јеврејског помињања Месије, а која су се испунила у Христу (Рим. 15,12). Јован не треба плакати, јер је Христос Својим Васкрсењем уништио смрт и свету даровао живот вечни. Плод смрти и васкрсења је да је Он једини достојан да отвори књигу судбине како би коначно уништио све Божије противнике. (6-8) У средишту небеске сцене он сада види Јагње са 7 рогова и 7 очију, на њему су видљиве ране од клања, а ипак стоји спреман на акцију. Једним потезом апостол је осликао средишњу тему НЗ откривења – победу кроз жртву. Једино га он зове Јагње, а за позадину има Иса. 53,7, пасхално Јагње. Ипак, Јагње Откривења стоји усправно и посеује сваку другу страну да би савладао звер и њезине савезнике (17,12-14). Јован символички описује приказ Божијих одлука о последњим данима људске историје. Јагње је у средини анђелских бића која окружују престо (Евхаристије). Узимање књиге десиће се на крају историје, тј. у дан Суда. Тамјан, златне полуге (5,8) и одежде (4,4) опет говоре о литургијском прослављању. Твоје од Твојих. Предстоји величанствена литургијске химна. (9-14) Ово је највећи приказ хвале игде записан у НЗ, а све ради испуњења икономије, тј. Искупљења рода људског. То је чин који је повод за нову песму јер је и нови савез између Бога и људи у питању, не временски, већ у смислу квалитета (ЕСХАТОН) . Наводе се три разлога зашто је Јагње достојно отворити књигу: 1) Заклано; 2) Искупило род људски; 3) Учинио га царевима и свештеницима. Достојно је због смрти (Мк. 10,45; 1Кор. 6,20) = Син Човечији откуп за многе, за све , а то је Црква. У њој су верни добили обећање са Синаја – „бићете ми царство свештеника, народ свет“ (Изл. 19,6). Бројеви су знак колико се шири Црква. (11-12) Су особине Јагњета. Ми му можемо дати само благодарност. (13) је сцена и врхунац химне, јер сви славе Бога, сва твар, то је стање есхатона. (14) Одговор је „Амин“ на ову доксологију. То је знак потврде народа. Литургија је дала темељ овом спису и овим поглављима. Слава Божија коју предокушамо у њој, у есхатону постаће стварност. Очигледно је ово есхатолошки усмерена химна јер се јагњетова жртва односи не само на Израиљ већ на сав народ (5,9)

1* Царство Божије, есхатон, подразумева сабрање народа Божијег на једном месту, сабрање у чијем је средишту личност Христова, Који ће бити окружен апостолима . то је очигледно узрок нашег сабрања, Евхаристија.