• АРАНЂЕЛОВАЦ • ГОДИНА I • БРОЈ 1 • ДЕЦЕМБАР 2012. • ИЗЛАЗИ ПЕРИОДИЧНО •

ISSN

233

4-72

28

ПОСТОЈИ ОД 29.12. 1990. ГОДИНЕ ПРИМЕРАК БЕСПЛАТАН

НОВА (СТАРА) "СТВАРНОСТ"

Поштовани читаоци,Васкрсну као Феникс, и ''Стварност'' после 20

година. Све је почело крајем 1990. године, после мог скоро двогодишњег ангажовања, у својству председника, у Друштвеној организацији "Соли-дарност" за помоћ Косову ("Шта ти би, Драгане, да се ухватиш са Црногорцима?" запиткивали су ме "локалисти", којима је визура националне политике била једнака видокругу са родне куће на падинама Букуље). Било је то време митинга и борбе за јединствену Србију ("Ој, Србијо, из три дела поново ћеш бити цела!"). Скоро сви у Комитету Савеза комуниста у Аранђеловцу били су против политике ("националистичке" - како се зуцкало у кулоарима) Слободана Милошеви-ћа, нису одобравали ни митинге (на једвите јаде је организован протест у центру Аранђеловца), а када је формиран СПС потрчали су сви да се учлане и заузму што бољу "фотељу". Слободно-мислећи новинари Аранђеловца и Топoлe нау-мили су да оснују лист (периодични часопис), а "Солидарност" је била формални оснивач. Оба-вљао сам послове главног и одговорног уредни-ка, а у редакцији су били: Радмила Миловановић, Јелица Тодоров, Живадин Стојановић, Негослав Јованчевић, Дејан Лукић и Слободан Марковић (фото-репортер). Карикатуре је радио Милан Поп-Новаков. Постојао је и Издавачки савет: Милош Шћекић (председник), Мирослав Мили-ћевић (заменик председника), Михаило Јањић, Љиљана Стојановић, Мирослав Живановић и Драган Тодоровић. Решењем Секретаријата за информације Републике Србије број 651-1343/90-01, од 9. новембра 1990. године, лист "Стварност" је уписан у Регистар јавних гласила под бројем 965, од 9. новембра 1990. године. Први број, А3 формата, изашао је на 14 страна 29. децембра 1990. године.

Заглавље листа је промењено за други број, об-јављен фебруара 1991. године. Због великог ин-тересовања за "Стварност" у суседној, тополској општини, у заглављу је уз "Стварност" придодато и: Аранђеловачко-Тополска. Под тим заглављем штампано је седам бројева, на укупно 258 стра-на Б5 формата (2 - фебруара, 3 - априла, 4 - маја, 5 - јула, 6 - октобра, 7 - новембра и 8 - децембра 1991. године). У 5. броју објавили смо, у рубрици "Писма читалаца" и реаговање Томислава Нико-лића, данашњег председника Србије, који није

био задовољан текстом Негослава Јованчевића о гостовању Српске радикалне странке и Војисла-ва Шешеља у Тополи под насловом "Ово није наш четник". Текст тадашњег потпредседника Српске радикалне странке објављен је с насловом "Хва-ла вам на таквом гостопримству". " Стварност" је била изузетно читана, а сами чланови редакције успевали су у једном дану да продају и до 1. 700 примерака. Популарности је доприносило и пре-ношење текстова из "Стварности" у разним днев-ним новинама (тако је и 27. јуна 1991. године, на Дан самоуправљача, у "Вечерњим новостима" об-јављен текст "Од гроба - привилегије", поводом текста о идеолошким и другим маглама у вези сахрањивања Душана Петровића Шана у селу Бањи, под Венчацом у минулим годинама Шане је ексхумиран и сахрањен на бањанском гробљу). У 6. броју објављен је и измењени текст импресу-ма, јер је група грађана из Аранђеловца преузела оснивачка права издавања листа "Стварност" на основу решења Министарства за информације Републике Србије број 632-03-402/91-01, од 20. септембра 1991. године. Оснивачи, издавачи и чланови редакције били су: Драган Тодоровић, Слободан Марковић, Јелица Тодоров, Мирослав Живановић, Радмила Миловановић и Живадин Стојановић. Илустрације је радио Мики Вукса-новић, а карикатуре Бранислав Ненадовић.

Последњи, 9. број, објављен је фебруара 1992. године на 28 страна. Требало је да прође 20 годи-на, па да "Стварност" настави постојање. Осни-вач је Издавачка делатност "Стварност", коју је потписник овог текста регистровао, као преду-зетник, 17. маја 2012. године. Већина оновреме-них чланова редакције поново је под окриљем "Стварности", а намера нам је да часопис пери-одично (бар два пута годишње) објављујемо. Визија и мисија новог почетка садржана је још увек у реченици из уводника првог броја од 29. децембра 1990 . године: "... Наша "Стварност" ће све учинити да буде непристрасни, не судија, већ сведок времена у коме живимо, али и хроничар о времену које смо заједно про(е)живели..." Од 1992. па до данас про(е)живели смо (грађанске) ратове и НАТО бомбардовање, "Октобарску ре-волуцију" са изневереним надама, приватизацију са упропашћеном привредом, неизвесним рас-плетом на Косову и Метохији, огромну незапо-сленост, разорен систем вредности... дакле, тема на претек и за нову (стару) "Стварност".

Драган Тодоровић

БРОЈ 9 · ФЕБРУАР 1992. ГОД. · ГОДИНА III · АРАНЂЕЛОВАЦ · ИЗЛАЗИ МЕСЕЧНО · ЦЕНА 50 ДИНАРА

ГОДИНА II · БРОЈ 2 · ФЕБРУАР 1991. · ИЗЛАЗИ МЕСЕЧНО · ЦЕНА 15 ДИНАРА

БРОЈ 1 · ГОДИНА I · 29. ДЕЦЕМБАР 1990. ГОДИНЕ · АРАНЂЕЛОВАЦ · ЦЕНА: 10 ДИНАРА

САДРЖАЈ

4 ИЗ ПЕРА УРЕДНИКА:

''СТАРО ЗДАЊЕ'' - ОД СТАРОГ ДО НОВОГ

СЈАЈА

6 КО НАМ УНИШТИ ПРИВРЕДУ?

10 МЕТАЛСКИ КОМПЛЕКС НА РУБУ

ПРОПАСТИ

12 ПЕСНИЧКА ДУША У БРИЏ

ПАНТАЛОНАМА

14 ПОЗНАТИ АРАНђЕЛОВЧАНИ:

ПРВА ГОДИНА БЕЗ ЖИВАНА САРАМАДИЋА

14 БИЛИ СМО ИСТА ГЕНЕРАЦИЈА

16 ОВЕКОВЕЧИЛИ ЗАЈЕДНИЧКИ ЖИВОТ У

СВОМ ПЧЕЛИЊАКУ

16 ПОБЕДИЛА ЛЕПОТА

18 ОСВЕТЉЕЊЕ:

ДРАЖА - ИЗМЕЂУ УСУДА И ИСТИНЕ

19 БЕЛЕШКА:

СВЕ ИЛИ НИШТА

19 МЕДИЈСКИ МРАК

20 ПРИКАЗ:

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ ДАНАС

21 ПОЉОПРИВРЕДА:

СРПСКИ СЕЉАК У ЕВРОПСКОМ ШАБЛОНУ

22 ТРЕЋЕ ДОБА - ПРЕДНОСТ ИЛИ

ПРЕПРЕКА

22 ИЗБОР ИЗ ШТАМПЕ:

ИЗ СУДСКЕ ПРАКСЕ (1)

23 ПЛИВАЧИ ПРОТИВ КРИЗНЕ СТРУЈЕ

24 НЕЖНИ ПОЕТСКИ ТУМАЧ

ЕМИГРАНТСКЕ НОСТАЛГИЈЕ

24 МИ И НАШЕ НАРАВИ

25 ИСТРАЖИВАЊА:

ВАГАН - РУДАРСКА МЕРИЦА

26 КАД ЖИВОТ ПРОГОВОРИ:

У КУЋИ И НА ПОСЛУ - ЗАЈЕДНО ШЕСТ

ДЕЦЕНИЈА

28 КУЛТУРА:

ПРОЗОР ЗА СВЕТ

30 ПРИКАЗ:

О СВЕТУ РИТЕРА И ДОСТОЈАНСТВА

31 СВЕТ ДУГУЈЕ ЖРТВАМА ЧЕРНОБИЉА

32 ТУРИЗАМ:

БАБИНА РЕКА - ТУРИСТИЧКА АПОТЕКА

4 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

''СТАРО ЗДАЊЕ'' - ОД СТАРОГ ДО НОВОГ СЈАЈАМисли о времену прошлом, садашњем и будућем

ИЗ ПЕРА УРЕДНИКА

"СТАРО ЗДАЊЕ"

Од 2005. године "Старо здање" је заман-даљено. После око 130 година рада. На

улазним вратима, из правца парка, закуцане даске, унакрст, са унутрашње стране. Не-звани гости, под различитим допингом, у прво време проваљивали у "Здање" ради ко-начења (бескућници), обављања посла ("на бело" и сл) или "бизниса" (сечења жица ради продавања бакра откупљивачима секундар-них сировина) или хира (лупање лустера у Сали кнежева, ресторанима, некадашњим салонима...) или... Касније је и побројанима "Старо здање" престало да буде занимљиво... покушали су једном да га запале... Локалне власти и дежурни душебрижници пролива-ли су крокодилске сузе, ламентирајући над тужном судбином "Старог здања". Органи-зовали су и СОС кампању за спас "Здања". Снимљен је и застрашујући филм са призо-рима, спољним и унутрашњим, који је при-казиван и Аранђеловчанима у Београду. Сви су се згражавали шта је "Здање" дочекало, а коџа Милош градњу започео (воловским колима од 1859. године на букуљски мајдан гранита ишли, све у круг око мајдана волове водећи - трагови се и данас виде), па кад би заједно књаз Милош, кнез Михаило и краљ Милан Обреновић из гроба устали имали би рашта и да потпраше Аранђеловчане. Још и Карађорђевићи и Тито кад би им се придру-жили (као градитељи "Здања") велики би бе-лај настао! Једини је то хотел у Србији који су градиле обе нововремене династије, Об-реновићи и Карађорђевићи, са све Јосипом Брозом приде. Кад су редовни избори 2008. године у Аранђеловцу били, а тек 2010. годи-не ванредни избори, нема политичара (чи-тај: политиканта) који није обећао препород "Здања". Од свих громогласних најава једино је део крова замењен пре две године, те бар вода више у бујицама не тече око Сале кне-жева. Унутрашњост као низ сцена за Хичко-кове најјезивије кадрове страве и ужаса (баш као и спољашност зграде, са кабинама, код отвореног базена, са рупама на фасади пре-ма Мишарској улици, којом гости из целог света долазе у хотел "Извор", који невиђе-ним сјајем у Буковичкој Бањи и Србији, од 26. новембра 2010. године плени пажњу про-бирљивих гостију, који уместо у светске и европске хотеле све чешће долазе у "Извор"). И док су душебрижници проливали кроко-дилске сузе, ником, наравно, ни на памет није пало за џеп да се маши, а камоли не-што озбиљније учини. Првих година прошле ововековне деценије "Старо здање" је пало у руке несрећног Ивице Петровића, који је обећао да никог неће отпустити (за разли-ку од Editе Крунић, која је обећала улагање новца богатих Срба из белог света, али не и сигурна радна места за затечене запосле-не). Никог није ни отпустио, али је брзо сам себе елеминисао, јер ни жуту банку у "Здање" није уложио. У другој половини 2005. године у хотелу "Шумадија" одржан је састанак вла-

сника хотела "Извор", Мирољуба Алексића, са представницима аранђеловачке општине и угоститељства "Буковичке бање". Господин Алексић, осведочени неимар на пословима реконструкције и доградње хотела "Извор" и изградње Аква парка (хвала је Богу да ни-једна странка није учествовала, а поготову да није 2003. године помогла, приватизацију хотела "Извор", јер од кићења туђим перјем и овако једва живи остадосмо) упознао је пре скоро осам година све присутне на наведе-ном састанку са спремношћу да инвестира и у "Старо здање", "Шумадију"... бачену "лоп-тицу" није имао ко да прихвати... Требало је да дође и 17. септембар 2012. године, када је у истој просторији хотела "Шумадије", у којој је 2005. године одржан поменути састанак, па да буде потписан купопродајни уговор за оба хотела ("Старо здање" и "Шумадија"), са рестораном "Аркаде", отвореним базеном, зградом са кабинама (у којима се гости не пресвлаче од половине 90-их година, када је отворени базен и престао да ради) и свла-чионицом (сад склоништем за бескућнике, а у тој згради су се пресвлачили фудбалери "Шумадије", док нису добили просторије уз игралиште). Прошло је скоро четири месе-ца, а није обављена и примопредаја кључева свих објеката. Наиме, запело је код "Аркада", по старом српском адету "зашто једностав-но, кад може компликовано?" Једном сам и рекао представницима локалне самоуправе (не знам што сви говоре "локална самоупра-ва", а не "локална власт", кад су се дрвљем и камењем обрушавали на све тековине са-моуправљања - но то је већ нека друга тема) да сам помислио да су сви исконструисани проблеми и спремност за "ударање по чу-кљевима по сваку цену" постали завршетком реконструкције "Извора" само део историје, али сам се преварио! И не би требало много да ме чуди, јер је опште познато да Србима историја није учитељица. Да јесте, не би по-једини важни људи били такви тутлеби и мо-рали стално да буду понављачи, а све у нади да ће у истом разреду, по други пут све исто учећи, ваљда нешто и утувити!

ВОДА, ВАЗДУХ, ГЛИНА И КАМЕН

Откад је писане речи (поготово Вукове, да се сви Срби и написмено могу разумети) вазда су се Аранђеловчани хвалили како их је природа обдарила јединственим вредно-стима, у неизмерним количинама: водом, ваздухом, глином и каменом. Биће да је то тачно, јер откад је човечанства овде је било становника (породица прачовека у Рисова-чи, од пре око 40. 000 година није измишљо-тина), који су пили здраву воду (пећином је текла минерална вода, што је научно до-казано, па су још и тада ововремени тренд SPA&wellness упражњавали, иако то тако нису називали), удисали чист ваздух, од глине правили посуђе, а од камена оружје за ратовање и оруђе за рад. А кад је већ чо-век на овим просторима од искона, како то

да нисмо богатији од многих који су на неке просторе дошли пре стотинак или више го-дина (Американци, на пример, који још увек дрмају светом, а свака сеоска тараба у нашим селима старија од њихове државе)? Биће да је зато што су нас управо наведени дарови природе oлeњили, па смо навикли да нам стално неко нешто даје. Кад је природа била дарежљива, ваљда би и људи то требало да буду: директори друштвених фирми у соци-јализму или власници фирми у капитализму данас? Е, како од та посла нема ништа, ваљда би после лелекања за "некадашњом славом и сјајем" коначно требало да схватимо ко смо и какви смо, и да је време поклањања про-шло. Не бисмо ли се што пре унормалили (бар, на први поглед, да изгледамо као да смо нормални) ваљало би да изучимо у каквом су стању баш вода, ваздух, глина и камен у аранђеловачкој општини. Не би ли спасили шта се још спасити море!

АКИНЏИЈЕ

Серија о Сулејману, великом турском освајачу, чија је војска (међу којима беху и јаничари - српска деца одузета "данком у крви") многим Србима на зашиљеном кол-цу живот одузимала, искупљала је породице пред ТВ екраном, минулих месеци, као не-када "Камионџије" или "Позориште у кући". Знајући да је у време Римљана (хиљаду го-дина пре Сулејмана) у Шумадији, а посебно под Венчацом (где су имања и винограде имали остарели легионари-ветерани), било грожђа и вина неколико стотина пута више него данас, постаде ми јасно и зашто нам је виноградарство пропало, па ни Венчачку виноградарску задругу у Бањи од 1903. го-дине, ретко ко више и помиње (после "На-випа" и некакве "Бароло кантине" из Итали-је садашњи купац је Нићко из Котора, кога Бањанци одавно нису видели, а када сам га пре неколико година упознао причао ми је приче о обнављању винограда, изградњи мотела и спортских терена): дакле, акинџије су нам доакале! Проклете акинџије (специ-јални одреди коњаника) су уништиле и наше винограде, јер Турцима вера није дозвоља-вала конзумирање алкохола! После ослобо-ђења од Турака покушавали смо током два века винограде да обновимо, чак је Србија 1887. године имала 81. 000 хектара под ви-ноградима, што је пет пута више него данас, али ни на пушкомет нисмо могли да се при-ближимо старим Римљанима. Биће да је је-дино цар Душан изградио најдужи виновод на свету од глинених цеви (од Велике Хоче до царских подрума у Призрену) са неверо-ватних 25 километара. Бар по нечему једин-ственом у историји виноградарства да оста-немо запамћени. У првој половини XX века остало је забележено да је подрум у Бањи годишње посећивало и до 50 хиљада туриста - љубитеља вина, у доба комунизма грожђе је редовно откупљивано, а "Бисерке" на тр-жишту увек било недовољно. У првој деце-нији XXI века почели да ничу нови подруми вина ("Александровић" у Винчи, "Врбица" у Аранђеловцу...), уз подршку државних пара, али на селима све старији домаћини једва по неколико ари успевају да одржавају под

5СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

гиџама. Један од њих је Микица Милићевић, из Брезовца, који са 15 ари прави, за себе и своје пријатеље, вранац који "све језике го-вори". Држава Србија у виноградарству под-стиче "изабране", а за сељаке - виноградаре не мари. Зато је и винограда све мање, а кад су нам већ Турци за све криви (што се овуда врзмаше од Косовске битке, па до Карађорђа и кнеза Михаила, који је Турке из српских градова испратио тек 1867. године), што не би и турске акинџије биле криве и што вино-града данас немамо ни приближно као у XIX веку или у време старих Римљана? А и лакше је да окривимо оне којих давно нема, него ли, на пример модерне акинџије српског рода...

АУТОБУСКА СТАНИЦА

Нико нема што Аранђеловац имаде: и аутобуску станицу и аутобуско стајалиште. На аутобуску станицу већ скоро деценију не стају ни аутобуси, а кад нема аутобуса нема ни путника. Кажу да су криви замршени судски спорови, пропусти у приватизацији... можда истину знају главни актери: Божидар Петковић (власник "Пештана"), Миодраг Петровић (некадашњи директор "Стреле - Шумадије"), аранђеловачки председници општина у новије време (Влада Гајић, Бо-јан Радовић)...? Аутобуско стајалиште (који ли му кум названије надену, а хвала Богу да нас и колодвор није задесио), у смањеном издању, има и аутобусе и путнике. Смеште-но је то наше стајалиште близу некадашње железничке станице (у којој су путници за "ћиру" карте куповали од 1906. до 1984. го-дине, када су високи функционери Србије, од Душана Чкребића па надаље, обећали да ћемо добити пругу нормалног колосека - обећање лудом радовање), а кад год аутобус на стајалиште улази (или са њега излази на "нови пут", који је задржао атрибут "нови", иако је изграђен 1968. године) саобраћајни колапс настаје. Аутобуско стајалиште - црна тачка! А црни су и призори од расходова-них и руинираних вагона, које је Удружење грађана "Баштина и будућност" с муком на-бавило, како би на славног "ћиру" подсећа-ли (и стално подгревали замисао Миодрага

Бошковића, оснивача нареченог Удружења, о могућој изградњи "Шумадијске кривуље"). Наиме, када зграду Аутобуског стајалишта увече службеници закључају, путницима док чекају аутобус ништа друго не преостаје него да физиолошке потребе у тим вагонима обављају. Можда ће и ова прича једног дана бити интересантна путницима "ћире", док буде бректао "Шумадијском кривуљом". И док аутобуско стајалиште ради пуним (пре-скромним) капацитетима, аутобуска стани-ца - у пуном сјају новоизграђеног објекта, перона и приступних саобраћајница - и даље мирно (без аутобуса и вреве путника) чека расплет. И тако, чекајући неког нашег Годоа, који би пресекао Гордијев чвор (сви пред-седници странака, општине, посланици, од-борници... обећавали су да ће баш они, или његова странка, ако добију гласове и "дођу на власт", отворити капије аутобуске стани-це за нормалне намене... то се до данас није десило) паде ми на ум: 1929. године, испред кафане "Лондон" (близу данашњег "Устанка" - напомена за млађе читаоце) пошао је први аутобус за Београд. Као у "Ко то тамо пева", вероватно, путовао је шумадијским брдима до престоног града равно шест и по сати. Ујутру полазак из Аранђеловца, увече по-вратак из Београда. Вероватно тада ни један Аранђеловчанин није имао аутомобил, али су - сигуран сам - пре видели аутомобил у чаршији, него ли аутобус. И то захваљујући гостима "Старог здања", чију фотографију на овим странама "Стварности" и објављује-мо, јер представља реткост. Види се "Старо здање" пре дозиђивања чеоног дела према градској улици. Гости су у "Старо здање" тад стизали "ћиром" најчешће, са главне желе-зничке станице су их довозили аранђеловач-ки фијакеристи, па се плашим да примицање аутобуског стајалишта згради некадашње железничке станице не означи и наставак традиције стајања (у месту), па да аутобуска станица никад и не проради!? А можда не би било лоше и да се то тако и деси, па да гостима Буковичке Бање, за деценију, две... век... показујемо аутобуску станицу која ни-кад није прорадила, и објашњавамо да је то било зато што.

СТАРИ СЈАЈ

Ништа ми није смешније него када неко од важних Аранђеловчана, или бар неки који мисле да то (важни) стварно и јесу (неки страначки активисти и сл) лупе и остану живи: "Ваљало би да Аранђеловцу и Буко-вичкој Бањи вратимо стари сјај". А шта под-разумевају под "старим сјајем" нико сувисло не би умео да објасни. И логично, кад мало ко истински и познаје историју настанка и развоја Буковичке Бање и Аранђеловца. Кад би знали да до 1928. године није било водо-вода у Аранђеловцу, да су половином 30-их година прошлог века гости хтели да напусте "Старо здање" у коме није било воде у сезо-ни, да је струја стигла тек 30-их година про-шлог века, да су крајем XIX и почетком XX века отпадали точкови на возилима која су се кретала турском калдрмом у главној град-ској улици... Уместо празног погледа у про-шлост (враћање "старог сјаја") боље да се сви окренемо садашњости, ради будућности, па да гледамо "нови сјај" хотела "Извор" и ства-рање новог сјаја хотела "Старо здање" и "Шу-мадија", не би ли "угледали" и шта нам ваља чинити: уместо прича о "старом сјају" нека се свако посвети (у складу са физичким и ум-ним моћима) стварању новог сјаја, јер једино тако можемо од Буковичке Бање и Аранђе-ловца створити заиста сјајну дестинацију.

Драган Тодоровић

Гости и аутомобили исперед Старог здања 30-их година XX века

СТВАРНОСТИздавач: Драган Тодоровић предузетникИздавачка делатност Стварност Аранђеловац

Адреса: 34 300 Аранђеловац, Ул. Кнеза Михаила 33е/2телефон: 063/686 364e-mail: redakcija@stvarnost.rsweb: www.stvarnost.rs

Главни и одговорни уредник: Драган Тодоровић

Заменик главног и одговорног уредника:Мирослав Живановић

Редакција: Драгољуб Јанојлић, Радмила Миловановић, Живадин Стојановић Жис, Здравко В. Јањевић, Љиљана Стоја-новић, Микиша Михаиловић, Бора Његован, Миодраг Петровић, Горан Ковачевић, Омер Петојевић, Светлана Дамњановић и Војислав Веселиновић

Фото-репортер:Слободан Марковић

Технички и ликовни уредник:Милош Јанојлић

Секретар редакције и маркетинг:Анђелка Тодоровић

Штампа:"Запис" д. о. о. Аранђеловац

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд329 (497.11)

СТВАРНОСТ / главни и одговрни уредник Драган Тодоровић. - Год. 1, бр. 1 (29. децембра 1990) - год. 3, бр. 9 (1992) ; год. 1, бр.1 (дец. 2012) - . - Аранђеловац : Стварност, 1990-1992 ; 2012 - (Аранђеловац : Запис) . - 30 cm

Начин доступа (URL) : www.stvarnost.rs - МесечноISSN 2334-7228 = Стварност (Аранђеловац)COBISS.SR-ID 23986690

6 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

У АРАНЂЕЛОВЦУ И ЦЕЛОЈ СРБИЈИ

КО НАМ УНИШТИ ПРИВРЕДУ?Као да никоме није ни стало да сазна одговор на питање из наслова

Привреду, као и све остало, уништавамо сами, јер гласамо на изборима за оне који

обећавају страни новац, уместо да гласамо за оне који нуде заједништво и рад, без чега ћемо и даље пропадати. „Држава мора да каже на-роду да почне да ради“ - речи су мог комшије Миодрага Милутиновића, бившег директора, жаргонски у нашој општини званог ФЕП-а. Основни правац оних који раде на урушава-њу моћи српског народа је у смањењу броја тог истог нашег народа. Исти образац се користи већ 300 година, из времена кад је и територи-ја аранђеловачке општине била део Рудничког дистрикта под управом Хабзбуршке монархије у првом од три рата који су вођени за Србију током 18 века, а који је трајао од 1718. године до 1728. године, између Турске и Хабзбуршке монархије. Исти рат се води и данас, али дру-гим средствима. Проблем је и у геслу из тог времена: „Треба да вреди као принцип да се Срби сведу на што мањи број. То заувек мора да остане непромењено“ (Војвода Карло Хаб-збуршки, 1718. године).

Од страних донација у Србији се треба кло-нити јер су то „Данајски поклони“ како је гово-рио Вергилије у старо-грчком епу „Енеида“ где се испоставило да је Тројански коњ онај дар Да-

најаца који је уништио Троју. Слично се данас чини са нама и Србијом. Донације Немачке су 1,5 милијарди евра у Србију у задњој деценији. Поента је у томе да је само у 2009. години и пола 2010. године одлив профита из нових чланица ЕУ у такозване „старе чланице“ ЕУ, био око пет пута већи од прилива страних директних инвестиција. У 2009. години и првој половини 2010. године одлив профита из нових чланица ЕУ је био око 50 милијарди евра, а прилив но-вих непосредних инвестиција у нове чланице је био 10 милијарди евра. Донације зато јесу „Данајски дарови“ јер затрпавају пљачку која се спроводи у Србији. Једна страна банка је пре десет година имала оснивачки капитал 2,5 милиона евра а на десетогодишњој прослави

Као економиста ћу Вам дати половину углав-ном познатих и другу половину информација које су мање познате опет све кроз једно цело-вито и истинито објашњење о томе ко и како уништава привреду у Србији па и у нашој аранђеловачкој општини, притом ослањајући се на мисли разних људи чије су речи свакод-невно присутне и свуда око нас. Зашто као еко-номиста да дајем одговор на овако важно пи-тање !? Речи су од пре пола века нашег старог проф. др Косте Васиљевића: „Лекар уништи један или неколико живота, а економиста цео народ !“. Шта је то економиста па да је толико важан као професија !? И то је један од битних одговора на питање ко уништава пољопривре-ду аранђеловачке општине. Одговор је и у томе да су писмени људи, образовани људи, криви за уништење пољопривреде и тај одговор је тачан. Економисти су криви. Нашој заједници треба домаћин. Реч економија вуче корен од грчких речи “оикос“ што значи домаћинство и „номос“ што значи закон. Економија значи „управљати домаћинством“ и стога је економи-ста домаћин, а сваки наш економски факултет гаји и образује домаћине. Остаје нејасно зашто мојих колега, десетине хиљада образованих домаћина постоји, а на пуно места у Србији не-достаје домаћин!?

ПОТРЕБНА ЛОГИКА КАЧЕРСКОГ СЕЉАКА

Да то што образујемо домаћине, а немамо их, разјаснимо. Мисао једног од највећих криваца међу економистима за данашње стање еконо-мије у Србији, Фридриха фон Хајека, са којом се лично слажем је да „економиста који је само економиста, не може бити добар економиста“. Не може бити добар домаћин онај ко није ма-кар колико живео од свог рада у неком послу у привреди или пољопривреди односно да је макар водио трафику у Аранђеловцу и од ње живео и да зна шта значи зарадити новац сво-јим радом у данашњој Србији. На жалост, по-љопривреду наше општине али и целе државе воде људи који не живе од пољопривреде и ни-кад нису орали њиву, очистили шталу, косили ливаду, окопавали кукуруз, купили шљиве и пекли ракију итд. Професори пољопривредних факултета који говоре и дају савете, а нису на својој кожи осетили проблеме у стварности пољопривреде у Србији, морали би да ћуте. Право да говори о проблемима пољопривре-де аранђеловачке општине или пољопривреде Србије има, по мом нескромном суду качер-ског сељака, само онај ко је ове али и сваке је-сени излазио из шаше након бербе кукуруза гарав од прашине као да је изашао из чунка. У суд таквих људи се може и мора веровати, јер је то суд људи који су на својој кожи искусили шта јесте и шта није истина.

Погрешно је тражити одговор ко уништава привреду наше општине само из угла питања: „Ко је крив, ко је крив...“ – како би то велики глумац Зоран Радмиловић у својим импрови-зацијама умео да запита, јер у огромној мери нико у Србији није крив имајући у виду да на светском нивоу треба сагледати чињеницу да је кривац за кризу у целом свету група светских моћника која је креирала данашњи свет након пада Берлинског зида, сачинивши такозвани Вашингтонски консензус 1989. године којим су одобрили наметање неолибералног концепта економије, због ког смо и били бомбардовани

рада има 519 милиона евра активу. Међутим, опасније је уништавање народа од саме пљачке и приче о новцу. Речи Војводе Карла Хабзбур-шког се спроводе данас у Србији! До смањења становника и сатирања народа данас се стиже другим начинима, а не оружаним ратом. Ове године када славимо 100 година од Првог бал-канског рата и ослобођења и од Турака и од других окупатора треба се позабавити савре-меном «меком окупацијом Србије» која је наша стварност. Треба бити достојан својих изги-нулих предака, међу којима су и моја двојица дедова погинули при повлачењу из Београда и долином Мораве на југ ка Албанији и Крфу.

СТВАРНОСТ УЧИНИТИ ЈАСНОМ

Стварност у Србији данас треба учинити „ја-сном као Сунце“ и показати да волимо своје и да смо своји на своме кроз политичку свест о себи и учешће у јавном животу, веровање у себе и свој народ.

По освајању власти у Француској од стране данас председника Француске Франсоа Олан-да, канцеларка Немачке Ангела Меркел је ре-кла „да му тржишта неће дати ни шест недеља“. Тржиште новца, финансијска тржишта у свету

имају већи обрт за око седам пута од тржишта роба и услуга. Неолиберал, Ангела Меркел је овде пре свега мислила на финансијско тржи-ште и власнике финансија, који су моћнији и од државе Француске и од многих других нај-већих држава у свету. Зато је свет данас у кри-зи. И Председник Француске је „немоћан“. Та немоћ полазиште има у размишљању. Немоћан је онај ко се ослања на новац, а не на људе !

Привреда и пољопривреда наше заједнице, наше општине, наше државе, се систематски уништава, а ми деценијама ни од кога не доби-јамо одговор на питање : „ЗАШТО !?“

Бројни су познати одговори који се свакод-невно препричавају, али ћете на овом месту чути и неке који нису свакидашњи а тачни су.

7СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

Кевин Картер - Лешинар лови дете, 1993. Фотографија је освојила Пулицерову награду 1994. Пустиња у Судану, лешинар чека умируће дете које пузи ка кампу за храну УН-а, киломе-тар даље. Фотограф Кевин Картер је извршио самоубиство три месеца касније због депресије. Оставио је поруку: О мој Боже, никада више нећу бацати храну, колико год бљутава била...

1999. године, према анализама Наома Чомског као критичара пропалог светског поретка који се мора мењати. Вашингтонски консензус је за-мењен 2010. године у Сеулу, такозваним Сеул-ским консензусом који је одустао од те кључне поставке, наметања неолибералне економске доктрине. Вашингтонски консензус међутим није престао да се спроводи у Србији све до промене власти у Србији, средином ове године. Либерализација, приватизација, децентрали-зација, макроекономска стабилизација који се спроводе у Србији се заснивају на догми неоли-бералних монетариста мојих колега економи-ста, да „новац решава све“. Каменице радника на улицама Атине, Рима, Будимпеште, Мадри-да, Лондона говоре да новац не решава ништа, не запошљава људе већ их отпушта.

БОРБА ЗА ПРАЗНО ТРЖИШТЕ

Тачан одговор је да у Србији данас може да цркне онај ко није у позицији да се буни, про-тестује, блокира пруге, путеве и мостове или штрајкује или да покаже јавности неправду. Треба знати да у свету сваких шест минута по једно дете умре од глади јер развијени свет не жели да годишње уложи 1,8 милијарди евра колико је потребно да би се искоренили глад, жеђ и заразне болести у свету од којих умре по неколико десетина милиона људи сваке го-дине. Неолиберални политички систем, који нам је наметнут бомбардовањем 1999. године и назван „демократским променама у Срби-ји“ доводи све већи број људи у ситуацију да у Аранђеловцу, у срцу Шумадије, гладује. Ми данас имамо 131 породицу са око 340 лица која свакодневно у граду, на пет локација, користе услугу народне кухиње. Ми данас имамо ситу-ацију да од наркомана не смемо да прођемо у касне сате парком „Буковичке бање“. Ми данас живимо у несигурнијем свету од оног који је био пре тзв. „демократских промена“, а свакако пре 1990. године када је започето спровођење Вашингтонског консензуса над Србијом.

Данас светом владају они чија је идеја да свет треба да се сведе на између 200 и 300 милио-на људи односно да је 95% становника планете сувишно а то остварују кроз увођење ГМО ор-ганизама који изазивају стерилитет код људи.

Привреду Србије уништавају они који желе празно тржиште Србије, без икаквих фабрика, без икакве конкуренције, без икаквог аутори-тета или суверености већ само желе гомилу беспомоћних и дезоријентисаних појединаца. Али да пређемо на домаћи терен уз повремено враћање на глобалну слику.

Најједноставнији тачан одговор о томе ко уништава привреду наше општине је да је кри-вац политика и политичари и оно „да је Тито умео да сагради оно што ови данас не могу да окрече“. Међутим не треба сваљивати све на другога већ поћи од себе лично. Тачнији одго-вор би био : „Криви смо ми !“ - како у својој песми, истог назива, говори Ђорђе Балашевић. И само и једино ми као народ и јесмо криви. Свако појединачно је крив што је гласао за по-литичаре који никад ништа нису радили, већ им је прво запослење било министарско или политичко. Домаћини који никад нису били домаћини макар у својој кући су проблем Ср-бије. На овом месту се може поменути и то да је и цар Русије Петар Велики, радио инкогнито на бродоградилишту у Холандији као тесар како би „на својој кожи“ научио како да сагради своју моћну флоту и уради нешто у стварности

тање страних стандарда у свим порама живо-та као да Србија никад није постојала, а да су Срби никли као печурке.

Сви они који се гнушају политике, нек послу-шају песму Боре Ђорђевића „Како је лепо бити глуп“ у којој се критикује наша подложност претњама моћника кроз стихове “...стока уме да нервира, гутај шта ти се сервира“ или кри-тикује управо наша неспремност да се бавимо политиком што је једнако сопственом свођењу на ниво животиње, ти стихови су “не бави се политиком, спавај, ради, ћути, једи, и не ве-руј више ником, лези, диг` се, устај, седи...“. Човек који се изолује и затвара у себе је нај-бољи и управо жељени појединац који излази из машине глобализације. Такав појединац је најпогоднији за експлоатацију од стране мул-тинационалних компанија. Свако од нас као појединац тим наопаким дешавањима барем у Аранђеловцу треба да се супротстави. Кому-ницирајте са окружењем и не газите традицију својих предака. Верујте себи и људима око себе. Макар на селу у Шумадији још увек постоји то да је непристојно не поздравити, увек и сваког,

са “Добро јутро ! “, “Добар дан“ или “Добро вече“. Такви подразумевани односи и обичаји су основа поверења између људи и они су на-паднути данас у Шумадији. Има још увек та-квих обичаја које нам не може нико „опериса-ти“ и одузети, као што су печеница за Божић и Васкрс или печење ракије и много тога другог. Мисли Бертолда Брехта су: “Најгора од свих врста неписмености јесте политичка неписме-ност. Политички неписмена особа не чује, не говори, нити учествује у политичким дешава-њима. Она не зна да трошкови живота, цена пасуља, рибе, брашна, станарине, ципела, ле-кова, зависе од политичких одлука. Политички неписмена особа је толико глупа да је поносна и буса се у груди говорећи како мрзи политику. Тај имбецил не зна да се из његовог политичког незнања рађа проституција, напуштена деца и најгори од свих лопова: лоши политичари, ко-румпирани и поткупљени од стране локалних и мултинационалних компанија.“

Уколико још увек читате овај чланак, то за Вас има наде.

Лествица од три књиге које, опет важно за

своје државе. Србији данас недостају такви до-маћини.

Криви смо ми јер се понашамо амбивалент-но као медиокритети, „како ветар дува“, уместо да заузмемо став и будемо доследни у зашти-ти заједнице, свог окружења и своје општине јер је свако од нас способан да води своје до-маћинство и засигурно може да зна, само ако хоће, како треба газдовати, бити домаћин и над општином и над државом. Треба учество-вати у јавном животу и пратити све око себе. Мисао из Античке Грчке, из четвртог века пре нове ере, Платонова мисао је : „Једна од после-дица неучествовања у јавном животу је та да вас на крају воде они који су гори од вас.“ То и јесте чињеница данас у Србији, па и у привреди аранђеловачке општине, јер је воде они који са дистанце академика и професора, експерата и дипломата, доктора наука и магистара говоре о пољопривреди и привреди у којој физички не учествују и са којом не деле судбину, немају решености и одлучности да било шта мењају или у будућности живе од природног богатства наше отаџбине, већ се још и стиде села и сељака

или свог и порекла своје породице. Такви људи нису достојни да воде државу.

ТРАДИЦИЈА ЈЕ ПРАВО НА БУДУЋНОСТ

Ми смо криви не само што нас воде они који су гори од нас већ и то што нас свакодневно „бомбардују“ са ТВ и радио станица саветима или подвалама о томе како код Срба ништа није добро и ништа није за узор и похвалу већ је за пример неко из Немачке, Француске, Аме-рике или уопште белог света. Бомбардовање речима како у Србији није добро, а новац из Америке или Немачке или други туђи новац све може да реши у Србији је горе од оног бом-бардовања 1999. године и том бомбардовању треба да се учини крај. Време је да се угледамо на себе и своје, да се поносимо оним што јесмо, да поштујемо и не дамо своје.

Традиција је право на будућност и према нашој традицији се треба равнати, а не према културном тероризму који надире кроз наме-

www.stvarnost.rs8 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

БРОЈ ИНДУСТРИЈСКИХ РАДНИКА

БеоградКрагујевацНишНови СадКрушевацВрањеСуботицаПирот

Б. Кнежевић

245.39057.57425.28524.84823.37820.35716.13013.362

13.8428.3313.3585.5123.6536.9072.3742.126

1990. 2007.

домаћине, економисте, су обележиле историју и политике и економије света су : „Богатство народа“ Адама Смита из 18. века, друга „Кон-курентска предност нација“ Мајкла Портера из 1990. године и данас, ових дана, књига Џона Ралстона Сола „Пропаст глобализације и по-новно преобликовање света“.

Уколико сте посматрали овог лета отварање Летњих Олимпијских Игара у Лондону тада сте могли да уочите да су у церемонији отварања доминирале макете фабричких димњака који су се одједном појавили на стадиону са ци-љем да покажу да је индустрија део поноса и традиције нације. Из времена Адама Смита у Великој Британији су прецизно одредили зна-чај индустрије за моћ народа и моћ државе. И данас смо сведоци тога да ни Кина ни Америка не поштују еколошке конвенције управо због трке да своју индустрију и даље развијају без обзира на екологију и загађење. Из тог време-на је и економска теорија „меркантилиста“ по којој постоје два економска закона да 1. зе-мљорадничком народу треба много мање тери-торије да би се нахранио исти број становника него ловачком народу и 2. индустријска наци-ја може да храни далеко већи број становни-ка него што има плодне обрадиве земље. Овај други случај је управо случај данашње Велике Британије.

КАО ДА ЈЕ СРБИЈОМ ВЛАДАО ХИТЛЕР

Тренутно неолиберална стратегија за Србију, по Вашингтонском консензусу, враћа Србију из стања индустријске у стање земљорадничке нације, а према тзв. Моргентауовом плану који је био примењиван на Немачку од 1944. године до 1947. године, када се од њега одустало јер би довео до уништења или исељења из Немачке 25 милиона људи. Тај план је донет 1944. годи-не, на предлог америчког министра финансија Моргентауа са сврхом да се Немачка спречи да изазове трећи светски рат а на начин да се ин-дустријске фабрике затворе, рудници напусте, напуне водом или зацементирају, индустријска опрема и машине не увозе у Немачку и не об-нављају. Окренемо ли се око себе, све то се у мањој или већој мери данас спроводи у Србији.

Уосталом индустрија је и изазвала формира-ње данашњих нација као начина да се зашти-ти тржиште за продају масовно произвођених производа индустрије. Индустрија је изазва-ла колонизацију света и оба светска рата као борбу за тржишта. Економисти у Србији данас жмуре пред тим елементарним чињеницама. Индустријализација је излаз из кризе и одбра-на народа од уништења.

садржала и фабрику воде и сокова и неколико десетина угоститељских објеката и хотеле уз, чак у једном периоду, и "БИП" који је тада био највећи произвођач пива у СФРЈ, али смо има-ли и локални кластер заснован на експлоата-цији глине који су чинили популарно називане фирме "Шамот", "ФЕП", "Елка" и њихови коо-перанти, да не помињемо кластер који је био заснован на експлоатацији мермера и гранита на Венчацу. Све те разбијене друштвене кла-стере могу и морају да замене приватни класте-ри јер без тога нема благостања које смо некада имали. Детаљније о појму и размерама развоја приватних кластера у Европи се можете ин-формисати на http://www.clusterobservatory.eu/ и у Србији на сајту "Кластери Србије". Према подацима Европске кластер опсерваторије из 2008., најразвијенији приватни сектор малих и средњих предузећа има Немачка, која има ре-гистрованих 397 кластера, затим следи Италија са 222 кластера, Велика Британија са 187, Шпа-нија са 153 кластера (целовита репродуктив-на ланца) итд. Оно што мене као економисту и Србина љути је то када нам из ЕУ “продају причу“ како би требало да се угледамо на њих и да учимо о томе како да се организују кла-стери и слично. По оној старој латинској: “Ми смо их подучили. Нас слушају. “ Из економске историје ћу навести пример “Генекса“ као на-шег највећег или једног од највећих кластера, целовитих репродуктивних ланаца, који је 1983. године, завршио прављење прве дигита-лизоване кланице у Грчкој на позив тамошњег националног удружења сточара уз обучавање и пренос знања из Србије у Грчку о организова-њу сточарске производње односно о организо-вању у кластер, што тада готово да и није био познат појам у економској литератури. Сваки град у Србији је имао по два или три органи-зована гранска кластера. Ми у Аранђеловцу смо имали три таква. Један је био заснован на експлоатацији минералне воде и туризму, други је био заснован на експлоатацији каме-на и гранита и мермера, а трећи и највећи је био заснован на експлоатацији глине. Сва та три кластера су нам уништили наметањем Ва-шингтонског консензуса у Србији, санкцијама и бомбардовањем а онда нас још данас и уче како то ми не знамо шта су кластери и како се организовати у привреди.

Наши кластери су формирани у огромном броју након Другог светског рата, драга госпо-до, и Ви их не можете ни окречити нити ћете их као странци поново обновити уколико то ми сами не учинимо. Милостиња од Вас и наши политички просјаци неће од Срба створити моћан народ који би био моћна конкуренција.

Трећа књига о којој је нужно направити ко-ментар у овом чланку, а која иде након описа значаја индустрије и описа значаја кластера у претходна два корака – две поменуте књиге, указује на трећи и данас најбитнији, који пока-зује да данас читав свет па тако и Србија зависе од финансијског капитала односно новца, јер је финансијски капитал седам пута већи од износа капитала у реалном сектору. То значи да у свет-ским размерама све фабрике, саобраћај, грађе-винарство, прерада репроматеријала, прерада и примарна производња у пољопривреди и све друго што спада у реалну економију чини само осми део укупне светске економије. Тржиште новца, хартија од вредности, банке и осигура-вајуће компаније, разне врсте инвестиционих фондова су седам осмина светске економије и зато у светским размерама новац бива важнији

Сви они који у у Србији данас говоре како ми не можемо да произведемо ни један кон-курентан и важан производ какав је тенк или аутомобил или рачунар или разне врсте возила су недобронамерни и раде за интересе туђег а не свог народа, за моћ туђег а не за моћ свог народа, за стране мултинационалне компаније како рече некада Бертолд Брехт у датој мисли о политичкој неписмености.

Пољопривреда али и сам народ нам изумире јер нема индустрије која би прерадила сирови-не које се производе у пољопривреди.

Да је то тако показаћемо Вам преглед броја индустријских радника по већим градовима у Србији, почев од 1990. године, када је започето наметање Вашингтонског консензуса Србији, па до 2007. године када се он увелико приме-њивао али је већ наредне године запао у кризу светских размера.

УНИШТЕНИ КЛАСТЕРИ

Друга књига, која је обележила савремену економију, читај „управљање државом и пре-дузећима“ је књига „Конкурентска предност нација“ професора Мајкла Портера. Основна теза те књиге, значајна за стање привреде и у нашој општини је та да број целовитих репро-дуктивних ланаца опредељује богатство народа односно моћ и конкурентност нације. На овом месту дакле идемо корак даље у сагледавању разлога како изаћи из кризе и повећати моћ на-рода и државе. Није довољна само индустрија, потребна је целина, читав репродуктивни ла-нац у форми кластера. Кластер је кованица, као и пола милиона других речи у енглеском јези-ку а користи се почев од Алфреда Маршала из 20-тих година прошлог века. Кластер је у том смислу велика група уједињених предузећа и институција која чини целовит репродуктивни ланац и доприноси богатству – конкурентно-сти нације. Пример таквог кластера у Србији, тачније Зрењанину, је ПИК „Серво Михаљ“ који је производио више хране него данас Ма-кедонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора заједно, у себи имао 250.000 хектара пољопри-вредног земљишта, 25.000 коопераната, 42 фа-брике и нешто мање од 30.000 радника.

Прави домаћин у држави је саградио такву велику, моћну, угледну организацију пре више од пола века али су данашњи политичари, ра-дећи за интерес мултинационалних компанија све угледно и моћно, према професору Порте-ру, конкурентно, уништили и распарчали, чи-нећи да ти делови, одвојено и не могу да оп-стану.

Најједноставнији пример кластера из наше економске историје су "Буковичка бања" која је

9СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

од радника и људског живота. Недовољно је и индустрију градити и целовите репродуктивне ланце стварати ако нас не подржи у данашњем свету најјачи финансијски капитал Кине и уко-лико не направимо савез са Русијом која има најнижу стопу незапослености од 2001. године.

Најбољи пример савременог империјализма видимо у тзв. «арапском пролећу» и ономе што новац финансијске империје чини у Авгани-стану повећавајући за десет пута производњу опијума или у Либији и Ираку убиствима вођа тих земаља што је био главни циљ и у Срби-ји или данас у Сирији. Како се свуда појављују исти војници то поједини руски аналитичари говоре о «тихом» Трећем светском рату који је у току.

НЕОЛИБЕРАЛИМА СМЕТАЈУ И НЕПРАВИЛНО КРИВИ КРАСТАВЦИ

Неолиберална политичка доктрина Вашинг-тонског консензуса из 1989. године не само да је монополисала све у свету (што је застра-њивање у односу на економску доктрину не-олиберализма која захтева слободу тржишта), већ је отишла у крајност ограничавања права избора на тржишту и од самих купаца јер се прописује и изглед улазних врата на кућама и поштанско сандуче и тежина и облик јабуке или крушке или краставаца и парадајза. Такво застрањивање чини од политичког неолибера-лизма из 1989. године једину данас преосталу светски доминантну идеологију која се још увек намеће.

Ова идеологија у својој сржи има наметање либерализације, приватизације, политике, ја-ког курса и макроекономске стабилности али све зарад „суверенитета појединца“ над „суве-ренитетом заједнице“ и прокламовањем поје-диначног материјалног интереса над општим интересом или интересом заједнице и државе или културе, морала, здравства, образовања и слично.

Све то води у даље раслојавање света чинећи да богати постају још богатији а сиромашни још сиромашнији. Све то води оном циљу по-јединих власника транснационалних компа-нија да се свет сведе на 5% данас постојећих становника планете. Да није тако не би се кроз Светску трговинску организацију насталу 1996. године наметало увођење (ГМО) генет-ски модификованих организама који осим генетске дегенерације изазивају стерилност и већу учесталост канцера у свету, изумирање пчела и сличне појаве у природи.

Поред претодно поменутог фон Хајека глав-ним идеологом данашњег светског економског система може се сматрати Милтон Фридман који похлепу појединца сматра главном циви-лизацијском вредношћу и у једном периоду је заступао да све треба приватизовати па чак и затворе. Ако ништа друго, из угла православ-ног Србина овакве темеље данашњег света, на похлепи као смртном греху, не сматрам ни по-жељним ни прихтватљивим. У животу вреди само оно што не може да се плати је наша на-родна изрека. То је српски одговор.

Неолибералним мултинационалним ком-панијама запада смета свака држава а не само Србија, Кина, Русија и нација коју предста-вљају. Неолибералима као финансијским шпекулантима нису потребни ни индустрија ни пољопривреда ни рударство нити сектор

1. са 100.000 евра је могуће отворити 20 рад-них места;

2. са милион евра могуће је отворити 200 рад-них места;

3. са 10 милиона евра могуће је отворити 2.000 радних места;

4. са 100 милиона евра је могуће отворити 20.000 радних места;

5. са милијарду евра, на тржишту радне сна-ге, је могуће смањити број незапослених за 200.000 људи;

6. са 1.288.000.000,00 € могуће је запослити (према ставу Уједињених нација) око 257.600 радника.

РАЗЛОГ ТОМЕ ШТО СТЕ НЕЗАПОСЛЕНИ ЛЕЖИ У ОВОЈ ЈЕДНОСТАВНОЈ РАЧУНИЦИ!

Много више од ових 1,29 милијарди евра је потрошено на одбрану динара у 2008. и 2009. и 2010. и 2011. години, а биће и у наредним го-динама...

ПРОКЛЕТА ПОХЛЕПА

Похлепа, као основа неолибералне идеоло-гије коју је у почетку Милтон Фридман узео као основу свог неолибералног економског учења води свет у пропаст и није, нити може бити, основна вредност цивилизације. Посеб-но обратите пажњу на потпуну трговинску либерализацију која ће се у размени Србије и ЕУ увести 01. јануара 2014. године и која ће за резултат имати нови талас великих отпуштања радника у Србији.

Суштина је у томе да ће монополизација тр-жишта Србије још додатно порасти. Пример је изградња једне једине кланице за простор свих бивших република СФРЈ која ће практично онемогућити пословање кланица у Србији или Хрватској али и Румунији и Бугарској. Фабрике које прерађују месо као «Јухор» у Јагодини или «Карнекс» и тридесетак других великих кла-ница на Балкану ће се угасити, а радници от-пустити због ЕУ монопола који нам се намеће задњих 20 година, почев од увођења санкција 1992. године.

Завршимо мишљу Махатме Гандија: „Земља даје довољно да задовољи сваку људску потре-бу, али не и сваку људску похлепу.“

Закључак је да привреду Србије и аранђело-вачке општине уништавају мултинационалне компаније и њени власници, власници фи-нансијског капитала преко унајмљених поли-тичара који воде Србију. Ми у томе помажемо својом лаковерношћу и подложношћу мани-пулацији преко медија који су основна полуга власти у данашњем свету, данашњој Србији. Медији су основна полуга расцепљивања зајед-нице и дробљења сваке поре друштва па и саме породице на појединце који су отуђени и сами, који ником не верују, па ни самима себи.

Разговарајте са својим комшијама и својим окружењем о свему па и овоме овде написа-ном. Верујте себи и људима око себе. Немојте робовати новцу. Будите део заједнице. Гласајте за рад и ослањање на нас саме, а не на туђин-це, оне које познајемо као душмане и злочинце који се данас прерушавају у лажне добротворе и слаткоречиве говорнике. Познаћете их јер ће први напасти овакав текст и став.

Дејан Комненовић,дипл. економиста из Босуте, потпредседник Социјалдемократског савеза у Аранђеловцу

услуга. Све опште и све заједничко је препрека неолибералима да експлоатишу појединца као потрошача. Ово идеолошко застрањивање је довело до светске економске кризе. Тржишту новца да се прилагођава тржиште рада... Како свака идеологија (а неолиберализам је једина светска преостала идеологија) представља ре-дукцију стварности на теме које се сматрају битнијим од остатка реалности, то је увек код идеологија проблем у застрањивању (у "вишу расу" код фашиста напр. или у верском по-ретку код клерикала или у комунистичком за-страњивању итд.) Иделогија неолиберализма је произвела Европску унију и она као проје-кат идеологије представља застрањивање у тоталитаризам (застрањивање у прописивање начина живота) подједнак са комунистичким или теократским или фашистичким или наци-оналистичким тоталитаризмом итд. Тотали-таризам ове врсте производи и "геј параду" и "гранд параду" и потиснутост културе и обра-зовања, и то да припадник елите може да буде човек који није прочитао једну једину књигу, већ је то само по основу новца који има или скандала које производи.

Културни тероризам ком смо сведоци данас у Србији има за последицу и то што би поје-дини политичари да праве вештачке нације, вештачке језике и вештачке цркве, продају Косово и Метохију, или да намећу правила понашања верским организацијама или да прекрајају историју народа и слично, све за-рад наводног напретка у новцу који ће са свих страна да нас окупа након што се одрекнемо свега што јесмо, самих себе. Све то је срачуна-то на брисање дефиниције Срба као народа и постизање аморфности нације, њено обезли-чење, са сврхом да се та глинена маса, гомила безличних појединаца без државе, без културе и морала, без индустрије, без угледа и аутори-тета, обликује по калупу згодном за експлоа-тацију од стране власника светског финансиј-ског капитала.

КОРУПЦИЈА - ПОСЛЕДИЦА, А НЕ УЗРОК ПРОПАСТИ

Корупција у Србији и нашој општини није постојала у овом обиму док новац није постао «решење за све». Корупција коју данас сви кри-тикују као највећи проблем је само последица наопаког економског и политичког система који уводимо у Србију задњих 12 година.

Пољопривреда Србије не интересује стране послодавце наших политичара као ни тржиште рада и незапосленост. Од почетка 2012. године до 20. јула 2012. године, Народна банка Србије је потрошила милијарду и 288 милиона евра на одбрану курса динара... НЕОЛИБЕРАЛИМА ЈЕ БИТНО ТРЖИШТЕ НОВЦА А НЕ НАШЕ ТР-ЖИШТЕ РАДА – НЕ НЕЗАПОСЛЕНИ!!!

Тржиште радне снаге нико не брани... док је курс – вредан новац, њима најважнији.

Неолиберали воде рачуна о сваком динару или евру на тржишту капитала, а притом држе став да је тржиште рада нужно да се мења и прилагођава стабилности тржишта новца. Зато имамо опустошену Србију и оволико незапо-слених. Стандард Уједињених нација утврђује да је за отварање просечно опремљеног радног места у свету потребно око 5.000$. Нека буде да смо ми у Србији изнад просека и да је код нас потребно 5.000 евра за отварање једног радног места. То значи следеће:

10 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

ИНДУСТРИЈСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ И УТИЦАЈ СВЕТСКЕ КРИЗЕ ИЗ УГЛА САМОСТАЛНОГ СИНДИКАТА МЕТАЛАЦА

МЕТАЛСКИ КОМПЛЕКС НА РУБУ ПРОПАСТИ

Металопрерада изгубила примат. Божи-дар Тодоровић

Стратегија индустријског развоја Срби-је до 2020. године представља развојни

документ који на целовит начин дефинише основне развојне приоритете земље. Њени аутори сматрају да би она на постојан, одно-сно одржив начин требало да обезбеди од-говарајући развој индустрије, као најважни-јег сегмента привредног раста. Тај развој и његова стабилност требало би да се засни-ва на уклапању домаће индустрије у једин-ствено тржиште Европске уније. Повећање извоза, као кључног генератора раста бруто друштвеног производа, услов је привредног раста.

Потпредседник Самосталног синдиката металаца Србије Божидар Тодоровић на-глашава да поменута стратегија дефинише нову индустријску политику која би у на-редним годинама требало да се спроведе кроз ревитализацију и обнову индустрије, реструктурирање и технолошку модерни-зацију извозних области и прелазак из зоне ниских у област високих технологија.

-Пројекат индустријског развоја Србије има за циљ да се кроз анализу стања у коме се данас налази металски комплекс, уважа-вајући при том мишљење и ставове синди-ката, дође до полазне основе за одговор на питање: како да се изађе из ситуације у којој се данас налази металопрерада - наглаша-ва Божидар Тодоровић. -Светска економска криза само је један од узрока изузетно те-шког и неизвесног положаја наше металске

увек много издваја из зарада, које су доста ниже у односу на ванпривреду. Имамо и праксу непримењивања закона, неефикасне радно-правне заштите, корупције на свим нивоима, недостатка социјалног дијалога и уважавања ставова синдиката, а при том и доминантног политичког утицаја у свим друштвеним, па и привредним сферама.

Тодоровић наводи да се додирни или ис-товетни погледи свих односе на неопход-ност реструктурирања привреде. Сви се слажу да привредног раста нема без развоја индустрије, да је недовољан прилив директ-них инвестиција, било кроз обртна сред-ства, нове технологије и отварање нових радних места и да је извоз кључни основ за бржи привредни раст. Слажу се и да је неоп-ходно отварање нових радних места и брже запошљавање образоване и квалификоване радне снаге.

И послодавци и синдикати сматрају да је држава „маћеха“ привреде, да је неопходно учинити измене Закона о јавним набавкама, супституисати увоз домаћим производима и смањити порезе и доприносе на зараде. Сви се слажу да би стечајеви довели до но-вих вишкова запослених и да се до радног места тешко стиже без политичких веза и утицаја. Реални показатељи говоре да је у транзиционом периоду дошло до великих губитака у привреди, посебно у индустрији.

Наш саговорник обелодањује да је до сада раскинуто 44 одсто уговора о приватизаци-ји. Износи и податак да је близу 300.000 рад-ника у металопреради остало без посла. По-четком 1990. године у металној грани било је запослено скоро 374.000 радника. Њено учешће у извозу износило је скоро 40 одсто. Угашени су и многи производни програми. Електронска индустрија више не постоји, изгубљена су тржишта у земљама у развоју и забележен значајан одлив стручњака.

-Металска индустрија је изгубила примат који је имала до 2000. године у стварању укупног бруто друштвеног производа - из-носи Тодоровић. -Приватизација и „цепа-ње“ великих фирми довело је до привредног заостајања и промене структуре производ-ње. Драстично је опало учешће овог секто-ра у укупној привредној активности, што је довело до повећања увоза робе и производа металског сектора, као што су машине, ала-ти, опрема, резервни делови... То је довело и до пада стандарда оних који су остали у рад-ном односу. Металски сектор је технолошки веома заостао за конкуренцијом на тржи-шту. Почетком 80-тих година прошлог века овај сектор је достигао чак 40 одсто од тада важећег техничко-технолошког врха у свету и са тадашњом квалификационом структу-ром запослених могао је бити конкурент на тржишту.

Анализа структуре извоза показује да се, осим сировина, у иностранству куповало и оно што је Србија некада извозила. Тодоро-вић каже да испада како је за државу испла-тивији одлив девиза, него да супституцијом увоза, покрене домаћу привреду, побољша њену ликвидност, отвори нова радна места и буџет пуни из реалних извора.

-За увоз робе, која може да се производи у

индустрије. Код највећих спољнотрговин-ских партнера српске привреде, дошло је до значајног смањења производње, а тиме и извоза. Држава и њена јавна предузећа зна-чајан су генератор неликвидности привреде. С друге стране она, под утицајем економске кризе, није заштитним и подстицајним ме-рама, допринела очувању привреде.

РАЗЛИЧИТИ ПОГЛЕДИ НА АКТУЕЛНО СТАЊЕ

На опаску да се читав привредни концепт заснивао на малим и средњим предузећима, која тешко излазе из кризе, а да су се већа индустријска предузећа показала као отпор-нија на тржишне ударе, Тодоровић предоча-ва:

-Најстабилнији је још увек металски сек-тор, иако је под најмањом „заштитом“ др-жаве. Најзначајнија средства, што из буџета што из међународних крeдита, отишла су у ванпривреду и сектор трговине и услуга. У тим секторима је и највећа запосленост. Ту ради преко 470.000 лица, односно 26,5 од-сто укупног броја запослених. У индустрији је запослено близу 295.000 радника. Дакле, три пута више запослених има у ванпри-вреди, него у привреди. У Стратегији инду-стријског развоја Србије, као нова развојна парадигма, предвиђа се развојни домет који се заснива на привредном расту у периоду од 1945. до 1973. године! Када се узму у об-зир ниво извоза и увоза, његова структура, лоша приватизација, губитак производње, знања и радних места и технолошка заоста-лост, јасно се може закључити да су, не само светска економска криза, већ и недостатак националне привредне и економске страте-гије, затим лоши системски закони, висок ниво задужености, раширена корупција и небрига, довели читаву земљу, па и њену ин-дустрију, а тиме и металски комлекс на сам руб пропасти.

У Стратегији развоја индустрије Србије од 2011-2020. године наводи се како су при-вредни раст и макроекономска стабилност неодрживи без стабилног раста индустрије, њеног доминантног утицаја на извоз, а тиме и на платни билас земље, а како то изгледа из угла Самосталног синдиката металаца Србије? – упитали смо саговорника „Ствар-ности“.

-Погледи су ту различити. Политичари у првом реду гледају европску перспекти-ву привреде, а заступају мишљење по коме привредни развој треба да се заснива на концепту малих и средњих предузећа, те да нема привредног развоја без извоза. При-вредници говоре како је светска криза зна-чајан удар на извоз, жале се на спору тран-зицију, висока пореска издвајања, високе таксе, недовољан директни прилив страних инвестиција, стални притисак јавног сек-тора и захтеве синдиката. Наш став, дакле став Самосталног синдиката металаца је да је лоша приватизација погасила многа пре-дузећа, да је велики број радника остао без посла, да је спора реакција државе на неи-спуњавање купопродајних обавеза, да се још

-Наши директни тржишни конкуренти су за 20 година и кроз две фазе спровели ре-форме, од којих је Србија неке започела, о некима дуго и неефикасно размишља, неке нису ни на видику, а за неке већ сада посто-ји озбиљан социјални, а посебно политички проблем- наглашава потпредседник Само-сталног синдиката металаца Србије Бо-жидар Тодоровић

11СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

земљи, узимају се махом неповољни крeди-ти, што представља додатно оптерећење за ликвидност и привреде и државе - упо-зорава Тодоровић. -Примера ради, само за првих 11 месеци прошле године у Србији је на увоз потрошено 2,7 милијарди долара, 25 одсто више него у 2010. Концепт извозне стратегије заснивао се на европском тржи-шту и Европској унији као кључном спољ-нотрговинском партнеру мада сви показа-тељи говоре да структура домаће извозне производње не одговара увозној тражњи циљних тржишта. Србија је у овом тренут-ку препознатљива у робној размени са ино-странством само као извозник сировина и репроматеријала.

СТРАТЕГИЈА РАЗВОЈА НИЈЕ НА РЕАЛНИМ ОСНОВАМА

Наша земља спада у ред задуженијих зе-маља, а неке анализе говоре да ће у 2015. години чак 40 одсто прихода од извоза ићи на отплату, односно сервисирање дугова. То практично значи да се средства од извоза неће вратити у инвестиције, односно у нове капацитете, технологије, запошљавање и развој. Поставља се питање из којих ће се извора, уколико под утицајем светске кризе не буде било директних страних инвести-ција, моћи да реструктурира и технолошки модернизује извозна производња.

-Постоји дубок јаз између зарада у при-вреди, које су ниже од републичког просека у јавном сектору, као и велики број запосле-них у ванпривреди (преко 900.000) те оне не могу бити реална основа за промену струк-туре радних места и висину зарада - упозо-рава Тодоровић. -Милијарду евра крeдита, којим се задужила држава, биће искоришће-но за јавну потрошњу, дакле за плате и пен-зије, а на то треба дати и годишњи износ камате од 70 милиона евра! Највећи поре-ски терет сада носе запослени у привреди, јер се између 62 и 64 одсто одваја на порез из зарада који је, иначе, највећи у региону! Оваквом пореском политиком не могу се очекивати нова и добро плаћена радна ме-ста, јер ни једна привредна грана не може да оствари приход из кога ће се намирива-ти зараде са тако високом пореском стопом. Данас више стотина хиљада људи ради у тзв. „сивој зони“, а кад се узме у обзир податак да се локални буџети пуне са 39 одсто из републичког буџета и да је порески систем постављен тако, да се на локалном нивоу, највише исплати рад „на црно“, онда није тешко предвидети да ће „сива економија“ и даље имати значајан удео у привредном по-словању.

Тодоровић подлачи да су политика прива-тизације у Србији, а посебно њени ефекти, показали да није постојала никаква државна стратегија у погледу привредног, а посебно индустријског развоја. Податак да је у много случајева раскинута приватизација и да се у још бар 15 одсто случајева то припрема и очекује, јасно говори да је у скоро 2/3 прива-тизованих предузећа промена власништва била потпуни фијаско. Шпекулативни и ратнопрофитерски капитал био је основни извор за приватизацију српске привреде, па се није ни могао очекивати други ефекат промене власништва, осим из интереса који су ишли за пореклом капитала, тј. шпекула-тивних и профитерских интереса, а не инте-реса унапређења и развоја привреде.

-Јасно је да стратегија развоја и стабилно-сти није постављена на реалним основама из којих би се могли очекивати реални и зна-чајнији ефекти - закључује Тодоровић. -По-себно није реално очекивати да се спроведе нова индустријска политика замишљена у три фазе: ревитализацију и обнову инду-стрије, реструктурирање и технолошку мо-дернизацију и прелазак из области ниских у област високих технологија, ако Стратегија износи неколико потпуно контрадикторних ставова у односу на индустријску полити-ку. Наводи се, наиме, да се нова развојна парадигма заснива на развојним дометима индустријског периода од 1945. до 1973. го-дине. То је, дакле, период кад је земља имала највећи раст индустријске производње, који се заснивао на планској привреди и држав-ној контроли. С друге стране наводи се да се пропаст класичног модела индустријске политике заснивала на концепту дефиниса-ња приоритетних делатности производње и директној државној подршци путем разних облика директних и индиректних субвенци-ја раду и капиталу.

Саговорник „Стварности“ каже да није реално очекивати да ће успостављање ин-теракције између истраживања, развоја и индустрије дати ефекте до 2020. године поготово ако се има у виду да је за послед-њих десет година Србију напустило 120.000 високообразованих стручњака, без којих није могуће прилагодити и применити ви-сокотехнолошку производњу. Због тога је потребна озбиљна реформа српског обра-зовног система, која би требало да при-преми кадрове за привреду, односно тако развијену индустрију. Од тзв. „шрафцигер индустрије“ до озбиљних произвођача висо-котехнолошких роба, земље истока, или та-козвани „мали азијски тигрови“ (Сингапур, Тајланд, Кореја) прошли су пут дуг више од 20 година. Дакле, наши директни тржи-шни конкуренти су у 20 година и у две фазе, спровели реформе од којих је Србија неке започела, о неким дуго и неефикасно разми-шља, неке нису ни на видику, а за неке већ сада постоји озбиљан социјални, а посебно политички проблем.

Драгољуб Јанојлић

АНГАЖУЈТЕ БАШ "АРПЛАН" ЗА ВАШ НЕИМАРСКИ САН!

“АРПЛАН”ПРЕДУЗЕЋЕ ЗА ПЛАНИРАЊЕ,

ПРОЈЕКТОВАЊЕ, ГЕОДЕТСКЕ

УСЛУГЕ И КОНСАЛТИНГ, д.о.о.

Краља Петра I бр. 80

34 300 Аранђеловац, СРБИЈА

телефони: 034/703 056, 703 057

факс: 034/703 055

e-mail: arplan@open.telekom.rs

Симбол старе моћи

12 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

Владимир Влаја Милић

СТИХОТВОРАЦ ПО НАРУЏБИНИ, ТОРБАР ПО НЕВОЉИ, ВЛАЈА ИЗ ГЛИБОВЦА ИМАО ЈЕ УТВРЂЕНУ ЦЕНУ: ЈЕДАН СТИХ – ЈЕДАН ДИНАР

ПЕСНИЧКА ДУША У БРИЏ ПАНТАЛОНАМАНародни „песмар“ преживео три рата, а свој одлазак са животне сцене овако је најавио: „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу“

-Ретки пролазници који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. Било је то тело Владимира Влаје Милића

Једна књига, која се ових дана појавила у излозима књижара, скинула је покорицу

заборава са Владимира Влаје Милића, на-родног стихотворца из Глибовца, код Смеде-ревске Паланке. Њен аутор, пензионисани новинар Предраг Цветковић, сабрао је Вла-

јине песме расуте по многим његовим књи-жицама, али и занимљиве написе о човеку који је сам издавао своје песмарице и прода-вао их по возовима од Ђевђелије до Загреба.

Милан Јовановић бележи да је Владмир Влаја Милић био „први и последњи стипен-диста родног села Глибовца“. Кад се њего-вом оцу, сиромашном сеоском слуги, родио син Владимир овај се није много обрадовао. Била су то само уста више. Зато отац и није хтео да га да у школу. Али општнари се са-жалише, дадоше паре за буквар и „оно што уз то иде“, а узгред му рекоше: „Ако будеш добро учио нећеш имати проблема ни иду-ћих година“.Тако Влаја заврши школу, а кад време дође оде и у војску.

Јовановић износи да је Влаја у балканским ратовма био најомиљенији у свом батаљо-ну. Једном официру је било сумњиво што се војници толико окупљају око њега. Позвао је командира чете и рекао му: „Није ли онај репоња – Милић антидржавни“... А онда је

ЕТИКА НАРОДНОГ ПЕВАЧА: „ ПЕСМО МОЈА, САМО ПРАВО КАЖИ“

Драгиша Витошевић је својевемено у „Браничеву“ објаво студију о Влаји Милићу.

-Кад сам, почетком шездесетих година, појединим познаницима и пријатељима го-ворио о антологији сељака - песника коју сам припремао са Добрицом Ерићем, они су ме обично у неверици питали: „Да није то нешто као Влаја из Глибовца?“ – писао је Витошевић. –Убрзо сам увидео да је Влаја из Глибовца, стихотворац по поруџбини и торбар по невољи, у међуратном врмену по-стао готово појам сеоског песника, па чак, у нашим ширим малограђанским круговима, и појам песничких могућности српског чо-века.

Уопште, од свих самоуких сеоских стихо-твораца, Влаја је најубојитији у сваком по-гледу. Па ипак тај сироти Глибовчанин није сасвим незанимљив, нити потпуно „уса-мљен“, без везе са селом из којег је поникао и са публиком за коју је писао. Он је, запра-во, једна појава.

Влаја је својим стиховима, пре свега, хтео да каже истину: оно што се догодило и како се догодило. Има он један дирљив стих у том погледу, који је, оцењује Драгиша Вито-шевић, достојан сваког писца: „Песмо моја само право кажи“...

Он се најчешће бавио „женским темама“, певао је о женама и њиховим „прекршаји-ма“, у више својих песмарица он говори о не-верству жена док су им мужеви били у рату, и рекло би се да га је та тема чак прогањала. Тако у песми „Љубавно писмо“ он, одједном скаче на тај предмет, износећи како се жена ноћу скита: „ Са Маџаром па и са Немца, а у собу де ју плачу деца“.

ПЕСНИК ИЗ ВАГОНА ТРЕЋЕ КЛАСЕ: „ГЛЕДАЊЕ“ У ДВОЈКЕ И ПЕТИЦЕ

Знајући и сам да није песник од дара, него стихотворац од невоље, Влаја, ипак, и такав, нешто казује и одражава: ту неукост, стање сеоског стихотворства, али и публику, „јав-но мнење“ и велике друштвене неправде.

-Он ни после ослобођења није могао ћу-тати, али кад је почео певати о скупоћи, о тачкицама и редовима, власти су га позвале и изричито му забраниле да то чини – забе-лежио је Драгиша Витошевић. –И Влаја их је послушао. Тек негде пред смрт, поводом земљотреса у Скопљу 1963. године у њему се пробудио стари начин летописца и он је и ту велику несрећу унео у песму.

командир чете позвао „дотичног репоњу“ и одрезао му: „Ти Милићу, ако и даље оку-пљаш војнике, не гине ти 25 по туру“.

По завршетку рата (оног првог) Влаја је постао најмодернији „песмар“ у народу. Власници штампарија грабили су се за ње-гове стихове.

НА ТАВАНУ ЏАК, У ЏАКУ ПЕСМЕ ЏЕПНОГ ФОРМАТА

Миодраг Тодоровић каже да је овај самоу-ки песник, одавно покојни Влаја из Глибов-ца, био по много чему први песник са којим је дошао у додир и чији је књижевни утицај претрпео.

-Био сам још 1945. године омладинац у Смедеревској Паланци када су ме позвали да учествујем у омладинској радној акцији – требало је да се расчишћава једна зграда за потребе УСАОЈ-а - сећа се Тодоровић. -На тавану те зграде заједно са својим другови-ма пронашао сам неколико џакова књижица џепног формата. То су биле песме Влаје из Глибовца, које су народне власти конфиско-вале, чим су поразиле оружаног непријате-ља и прихватили се ових других непријате-ља без пушке и митраљеза, а међу њима и Влајине поезије. На тај начин Влаја је био први песник-самоиздавач у чију се издавач-ку делатност умешало Општнско јавно ту-жилаштво, а због стиха: „Сиђи с власти да меримо части“.

„Влаја звани из Глибовца“, тако се често потписивао, писао је о свим темама које уз-буђују широке нардоне масе, о регрутским јадима, о љубавним доживљајима, бомбар-довањима савезничке авијације, а није избе-гао ни аутобиографске теме.

Он је био и међу првим домаћим песници-ма који је писао по наруџбини, са утврђеним хонораном, динар – ред. Ишао је по славама и свадбама и рецитовао своје стихове. Пе-сме су му наручивали сеоски момци, по чи-јим је поруџбинама и писао.

-Чика Влајо, може ли да падне једна пе-сма? – питао би га момак који хоће да плати песму.

-О чему? – питао би Влаја?-О овом – каже момак и намигне.-Значи о твојој девојци и теби. Може, ди-

нар од реда, рекао би Влаја и одмах седао да изврши поруџбну.

И својим спољним изгледом Влаја је ода-вао човека од пера: осим сељачких бриџ панталона и опанака, носио је грудњак или кожух, понекад и сако са једним широким горњим џепом, у који је могло да се задене више патент оловака и пенкала - „слика“ га Тодоровић.

13СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

Владимир Влаја Милић

"SIP KOMERC" d. o. o.

Krćevački put bb,

34 304 Banja Aranđelovac

034/705 280, 705 281 064/64 63 269

e-mail: sipkomerc@open.telekom.rs

PROIZVODNJA BETONSKIH

ELEMENATA I POLUFABRIKATA

ZA VISOKOGRADNJU I

NISKOGRADNJU- Betonski blokovi, ventilacioni

kanali, plaštovi za dimnjake

- Vibropresovani i liveni betonski ivičnjaci i rigole

- Betonske cevi, konusni završetci, betonski poklopci, radijalne cigle

- Vibropresovane i livene behaton i raster-ploče

- Liveni betonski elementi

- Završne kape za dimnjake

- Еј, кад би ми држава допустила да штам-пам песмарице, шта ће народ без њих, вајкао се Влаја пријатељу 1948. године.

Кад су Немци 1941. окупирали Србију Влаја је састављао и песме о њима. Милан Радојевић наводи да то умало није платио главом, јер су га отерали у Бањички логор. Данас је готово непознато да је он аутор пе-сме „На Кордуну гроб до гроба“ и оне „Једно дете мало“...

- Влаја није само био надарен за песме, него

је био видовит – сведочи Драгослав Живко-вић. -Имао је моћ да види неке догађаје пре него што се догоде. Кажу да је то често из-ражавао бројкама. Бројеви помоћу којих је „гледао“ били су двојка и петица. Многи су му веровали, јер све што је рекао убрзо се и догодило. Чак је и смрт своју предвидео. „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу“.

Милан Јовановић овако је описао његову смрт:

-Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедерев-ску Паланку, пронашли су на ивици асфалт-ног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. На обрвама и брковима блистали су ледени кристали. Било је то смрзнуто тело Владимира Ј. Милића – зва-ног Влаја „песник“, човека кога су познавали сви путници из вагона треће класе Краљев-ских и Југословенских железница на рела-цији Скопље – Ниш – Београд...

О Влајиној видовитости сведочи и Влади-мир Јовановић који је с њим био у Бањич-ком логору:

-Чика Влаја је, како да кажем, био видо-вит човек и предсказивао нам је судбину у логору. Говорио је како ће већину нас Не-мац отерати у своју земљу и да ће се отуда мало вратити кући. Једном приликом, пред депортацију, казао је: „Ко буде среће да пре-живи, биће ослобођен петог, петог, петог. Тако је и било. Логор Ебензе у коме сам био ослобођен је 5. 5. 1945. у 5 сати.

ЈЕВАНЂЕЉЕ БОЖЈЕГ ГЛАСА: „ПЕСМЕ ДА САСТАВЉАШ И ДОГАЂАЈЕ ПРЕДВИЂАШ“

Владимир Влаја Милић је Раји Маричићу испричао како му је од Бога дато да пише

песме.-Као дете заспао сам на ливади на којој

сам чувао овце. Тад ми се у сну јавио глас. Рече ми да је Божји и каза: “Од сада, чим се пробудиш ти ћеш моћи да састављаш сва-којаке песме и да предвиђаш догађаје.“ Кад сам се пробудио ја сам одмах саставио пе-сму, предвиђао сам људима судбине, неки су ми веровали, неки се смејали, неки слегали раменима. Кад сам био у рову, у рату, опет ми се јавио тај глас. Било је то пред борбу с Бугарима. Рекао је да ћемо побeдити Бугаре. Кад су официри чули ту моју песму, дозво-лили су да идем од рова до рова да храбрим и увесељавам војску. Ја сам знао да ћу пре-живети три рата, да ћу много да се напатим и да ћу бити рањен.

ИМА ЉУБАВНИХ, А ИМА И МРСНИХ, ШТО НИСУ ЗА ОЖЕЊЕНЕ

За Влају нису знали само у Смедеревској Паланци, него и целој Југославији. У Смеде-ревској Паланци је пре Другог светског рата био стациониран V коњички пук краљице Марије, па су војници куповали његове пе-смарице, нарочито оне љубавне и мрсне.

-Једном приликом кад сам био у Скопљу питају ме одакле сам, а кад рекох од Смеде-ревске Паланке, они ће: „Па ти си из краја Влаје песмара“ - прича нам Раја Маричић. -У Приштини сам се једне године упознао с неким Шиптаром. Кад чу да сам из Сме-деревске Паланке поче да се хвали како код куће има Влајине песмарице. Слично сам доживео и у Љубљани. Кад им рекох одакле сам, а они у глас: “А, Влаја песник, имамо његове песмарице“. И ја сам имао много ње-гових песмарица. Давао сам, нарочито оне са еротском поезијом, другима да читају па ми нису вратили. Неке ми, да будем искрен, жена бацила. Грдила ме и пребацивала да сам ожењен човек и шта ће мени те песме.

Аутору књиге „Влаја из Глибовца“ и збор-ника „Песме Влаје из Глибовца“ Предрагу Цветковићу многи казивачи су предочили да је могао „хиљаду дана и хиљаду ноћи без престанка да саставља песме и декламује их“.

-Његове песмарице имале су обично од осам до 16 страна и биле штампане у просе-ку од 20 до 25000 примерака – износи Цвет-ковић. –Продавао их је за динар по пример-ку, а кад би предосетио да се национална валута љуља, на корици песмарице је штам-пао: цена према скупоћи!

Међу његовим песмама, а било их је преко 1000, једна се посебно издваја. Носи наслов „Кецеља“.

Ој кецељо висока планиношто под тебе црна гора растеа у гори бунар вреле водеНа бунару црвена ћупријату долази гологлав делијаглавом клања оће да се бања.

Драгољуб Јанојлић

14 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

Трагајући целог живота за топлином људске душе, Живан Сарамандић несебично ју је

поклањао другима. Изабрао је најбољи начин да најплеменитија осећања пренесе кроз песму и музику.

Најтоплија и најдубља осећања доживе је у по-родици од мајке Живке, оца Миодрага и сестре Љиљане. Сматрао је највећим пропустом што је врло мало у животу говорио о својој мајци. С по-носом је истицао да је генетски и етички печат наследио од мајке.

„Били смо срећна сиротиња!“ сажео је Живан суштинско осећање које га је пратило у животу, а које је одражавало социјално и психолошко стање у његовој породици после Другог светског рата. Највеће заслуге за породичну срећу имала је Живка, која је била изузетно храбра и пожр-твована. Посветивши свој живот у потпуности деци, није се удавала, иако је постала удовица у 25. години. „Више волим да радим џаба, него да џаба седим“, волела је да каже Живка. Мада су били сиротиња, настојала је да свакоме помогне колико може. Живанови другови памте „тетка Живку“ као племениту жену, која се радовала што њен син ужива у дружењу и дели судбину својих вршњака.

Захваљујући топлини окриља најближе родби-

не Сарамандића, после бомбардовања Београда 1941. и пресељавања у Аранђеловац, Живан је ус-пео да се опорави од траума које су доноли очева смрт, ратне и поратне године. Његово сећања на претке, личе на анегдотске досетке, које је носио дубоко у себи, преживљавао их, надограђивао и оплемењивао. Радо је причао о прадеди Живану Сарамандићу који је поклонио део имања за из-градњу парка Буковичке бање. Свих осам праде-диних синова били су музикални. Ипак, дубоко у себи је осећао да је таленат за музику наследио од бабе Анке. Радо је говрио о својим стричевима од којих је научио да свира гитару. Они су, за своју душу, са истим заносом, као што певају народне, интерпретирали оперске арије и наполитанске песаме.

У друштву пријатеља је збијао шалу препри-чавајући анагдоту да су његове бабе проклињале књаза што је „брукао нашу кућу и пред богом и пред народом“ доводећи са деда Јованом младе девојке.

Довољно је било сведочанство неколико Жи-ванових школских исписника са којима је учио малу и велику матуру и чланова аранђеловачког оркестра КУД „Абрашевић“ па схватити шта су млађаном Срамандићу значили другови. Од њих се није раздвајао. Толико су му били блиски да је често са њима уз песму и музику дочекивао зору. Не зна се где се боље осећао: на терасама хотела „Шумадија“ и „Старо здање“, ИНО-у, парку Бу-ковичке бање, Букуљи или базену за купање код „Аркада“... Живот му је био песма. Пуним срцем се хвалио: “Одрастао сам у музици!“ Таквог га памти Аранђеловац.

Певајући у срцу Шумадије оперске арије, руске романсе и црначку духовну музику, Живан нас је, пре свих, навикавао да разумемо, прихватамо и уживимо у различитостима.

Живан је у граду под Букуљом оставио довољ-но дубок траг, који није могла да прекрије пра-шина заборава ни деценијска небрига поселника културе и званичника. Можда ће и њему бити суђено да подели судбине многих великана, да га се сете тек после смрти и почну да својатају и

ПРВА ГОДИНА БЕЗ ЖИВАНА САРАМАНДИЋАЉудска и уметничка громада

призивају.На пријатељима и искреним поштоваоцима

Живанове уметности лежи одговрност да се из-боре за достојанствено подсећање и обележа-вање његовог лика и дела. Постављање његове скулптуре или бисте, оснивање фондације и да-вање назива улици по њему у Аранђеловцу био би добар знак да схватамо тежину људске и умет-ничке громаде Живана Сарамандића.

Мирослав Живановић

ПОЗНАТИ АРАНЂЕЛОВЧАНИ

Зашто ову рубрику у првом броју нашег ли-ста почињемо текстом песвећеном знаме-нитом суграђанину, оперском певачу Жива-ну Сарамандићу? Једноставно, не видимо значајније име међу Аранђеловчанима који су пронели славу овоме граду од „српског Шаљапина“, како су га познаваоци опере звали. О Живану Сарамандићу, оперском певачу завидне каријере, јавност зна гото-во све, а врло мало или такорећи ништа о томе како га памте Аранђеловчани. Уско-ро, 29. јануара, навршава се година дана од када нас је затекла вест о смрти Живана.

НИЈЕ СЕ РАЗДВАЈАО ОД ДРУГОВА И ГИТАРЕ

Мирко Радукановић, пензионер:-Са Живаном Сарамандићем сам поха-

ђао тадашњу Гимназију у Аранђеловцу. Припа-дали смо генерацији која је кренула у такозва-ну малу матуру школске 1952/53. године. Мада је био годину дана млађи, јер је раније пошао у школу, Живан је био одличан ђак. Малу матуру смо завршили 1956. године.

Са њим сам седео у истој клупи четири године. Делили смо и добро и зло. Био је невероватно добар дечак. Не сећам се да се посвађао са не-ким од другова. Били смо по природи немирни и пуни енергије. Живан је певао у гимназијском хору, који је водила наставница музичког Љубче. Када је требао да постане члан хора, певао је пе-сму „Један мали бродић“.

Пошто је Живанова мајка Живка, радила у градском биоскопу, редовно је пустала Живана

и његове другове да гледају филмове. Тако смо завлели филмску уметност. Зато је за целу ге-нерацију била омиљена тетка Живка. Када сам долазио са још неким друговима код Живана у стан, тетка Живка нам је свима мазала комаде хлеба домаћом машћу по којој је била посута алева паприка. То је, у оно сиротињско време, била посластица. Тетка Живка је тих година била повезана са Црвеним крстом, па смо Живан и ја једне године камповали под шатором у близини манастира Жича. У сваком шатору је било по се-дам до осам ђака.

Када смо се замомчили, одлазили смо увече редовно у парк Буковичке бање. Састављали смо клупе испод жалосних врба код данашњег риб-њака, а Живан је забављао друштво свирајући гитару, од које се није раздвајао, и певајући руске романсе до дубоко у ноћ. Певали су и Шваба и Стевица Михаиловић, два талентована фудбале-ра који су играли у аранђеловачкој „Шумадији“.

Касније, комплетно друштво се преселило у

хотел „Шумадију“, где су се одржавале незабо-равне игранке у предивном амбијенту терасе под липама или у самом угоститељском објекту.

СЕЋАЊЕ НА ЖИВАНА САРАМАНДИЋА

БИЛИ СМО ИСТА ГЕНЕРАЦИЈА

Живан Сарамандић

Генерација гимназијалаца обележава годи-шњицу матуре (Живан Сарамадић,трећи с лева у задњем реду)

Слева надесно стоје: Страхиња Миливо-јевић, Живан Сарамандић и Власта Ада-мовић. Чуче: Чеда Кочица и Бранислав Ми-лосављевић. Снимљено у парку Буковичке бање 1960. године.

15СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

Нисмо се раздвајали ни после фајронта. Дру-жење смо настављали на Букуљи или код Цр-вене баре у чувеној „Колифорнији“, викендици Срећка Реповша, угоститеља, где смо уз музику и песму остајали до раних јутарњих сати. Ипак, једна ноћ ми је остала незаборавна. Пре нас у „Клифорнију“ оду Стевица и Јова Дунђер. Ис-пеку јагњетину и ми дођемо око поноћи и лудо се проведемо. Мирко Марић засвира трубу, а ноћ на Букуљи се пролама од лепоте звука. Тако друштво клизне у меку боемију. Дешавало се да изнурени и поспани од песме и дружења, проду-жимо на купање у базену под „Аркадама“.

Када нас је живот одвео свакога на своју стра-ну, редовно смо се окупљали да обележимо годи-шњице матуре. Живан је био неизоставан. Коли-ко се сећам само једном није дошао, јер је певао негде у Грчкој.

Крајем маја ове године ми школски другови из гимназијских дана отишли смо у Алеју ве-ликана на Ново гробље у Београду и положили генерацијски венац на гроб Живанов. Тако смо обележили годишњицу матуре и опростили се од нашег Живана.

ШКОЛСКИ ДРУГОВИ И КОМШИЈЕ

Власта Адамовић, пензионер:-Живан и ја смо били иста генерација, када

смо кренули у други разред гимназије. Тада је Живан становао у вили „Крахтис“, на Гагићевом венцу, где му је живео и стриц Сташа Сараман-дић. После се преселио у исту улицу где сам и ја становао, само у кућу преко пута.

Тих дана смо се интезивно дружили и пре и после школе. Често смо одлазили кроз његово двориште до реке Кубршнице, која је протицала у непосредној близини. Пут нас је водио и до Ђи-киног брда, где смо имали доста другова. Нераз-двојан нам је био друг Милорад Поповић, звани Миле Поп.

Омиљене игре су нам биле стони фудбал и пинг-понг. Од даске смо ручно правили фудбал-ско игралиште, а играчи су били укуцани ексери, док је дугме замењивало лопту. За стони тенис је био довољан један или два стола, са неком мрежицом. Код железничке станице налазио се један сто за пинг-понг, где смо често играли. Поред Живана, Мила Попа и мене, ту је долазио и Аца Јеремић, чији је отац радио на железни-ци. Права је реткост била имати нову лоптицу за стони-тенис, а рекете смо правили ручно, док смо лоптице крпили ацетоном.

Осим што је добро певао и свирао гитару, Жи-ван је био талентован и за цртање. Тих година су били популарни каубојски филмови, па смо се такмичили ко ће боље да нацрта каубоја са шеширом. Како је његов стриц Станимир Сара-мандић играо фудбал у „Шумадији“, често смо одлазили и бесплатно гледали утакмице.

Живан је завршио малу матуру са одличним успехом и продужио је велику матуру, док сам ја уписао средњу школу у Загребу. И поред тога наставили смо да се дружимо за време викенда, празника или школских распуста.

Живанова генерација је 1956. године дошла на екскурзију у Загреб, па сам их нашао у Улици Маршала Тита, код Хрватског казалишта. Оби-лазећи Максимирски парк, пловили смо по језе-ру Живан и ја у једном чамцу. Сутрадан сам им био водич кроз Загреб. Касније, када је Живан уписао факултет, преселио се из комшилука и ређе смо се виђали.

Приликом његовог наступа за реномирану кућу „Орфеум“ под шатором код Карађорђевог парка у Београду, мислим да је било 1966. године, био сам на његовом концерту романси.

Једном приликом, када је Живан био код мене, поклонио сам му три фотографије на којима смо

били са друговима из школе 1952. године. Буду-ћи да их није имао, видно се обрадовао.

НЕЗАБОРАВНЕ СВИРКЕ ЗАБАВНОГ ОРКЕСТРА

Алојз Хочевар, пензионер:-Окупи се нас неколико ученика ниже гимна-

зије и талентованих младића из града 1952-53, године и оснујемо оркестар забавне музике при КУД „Абрашевић“. Све је заправо почело на сле-товима које су организовали професорка гимна-зије Биса и њен супруг Грушовник. У ансамблу смо свирали Микица Анић, Драган Јанаћковић и ја за време слетских вежби. Наставили смо, у проширеном саставу, са чувеним игранкама у ДТВ „Партизан“, бившој Соколани. Оркестар је почео са хармоникашем, па се прикључио гита-риста. Касније су дошли бубњар и контрабаси-ста. Свирали смо искључиво забавну музику и музику за игру. На концертима смо свирали ста-роградске песме и романсе.

Прву поставу су чинили: Сташа Николић (хавајска гитара), Аца Рељић (гитара), Живан Сарамандић (гитара), Драган Јанаћковић (хар-моника и клавир), Микица Анић (хармоника), Јовиша Степановић (усна хармоника и хармони-ка), Милан Гужвић (контрабас), Мирко Марић (бубњеви), Брана Николић (бубњеви), Мика Ђе-кић (труба) и Алојз Хочевар (хармоника, клавир и кларинет). Имали смо шест изврсних певача: Живана Сарамандића, Ацу Рељића, Милана Јо-вановића, Маргиту Кашлик, Дару Младеновић и Брану Николића. Најчешће смо свирали у са-ставу: Микица Анић, Живан Сарамандић, Аца Рељић, Сташа Николић, Брана Николић, Алојз Хочевар, Драган Јанаћковић и Милан Гуштер.

Све што се појави ново у забавној музици, настојали смо да брзо скинемо и да се нађе на нашем репертоару. Пажљиво смо слушали Радио Београд, где су на првом програму свакога дана од 16 и 30 до 17 и 30 емитоване рекламе. Између реклама су пуштани музички хитови са фести-вала Санремо. Будући да је Живан имао радио пријемник, окупљали смо се код њега, где нас је гостољубиво прихватила као своју децу његова мајка Живка. Слушајући најпопуларније кан-цоне, Живан је скидао акорде, Брана Николић речи, а ја на хармоници мелодију. Када у току радио емисије не стигнемо да све поскидамо јед-ног дана, слушали смо и сутрадан. После два-три дана увежбали смо нове хитове и изводили их на вечерњим игранкама испред хотела "Шумадија". Када смо постали музички образованији, лакше смо освајали нове песме и сигурније их изводи-ли.

У почетку смо свирали на игранкама, модним ревијама у аранђеловачкој биоскопској сали или Сали кнежева у хотелу "Старо здање". После смо почели да организујемо концерте по околним градовима: Лазаревцу, Ваљеву, Горњем Мила-новцу, Смедеревској Паланци, Крагујевцу и Ја-години. Путовали смо и на прославу Пријепољ-ске битке у Пријепоље, а ишли смо и у Прибој на Лиму. У сали новог биоскопа у Аранђеловцу имали смо тих година незабораван концерт. То-лико смо одушевили препуну дворану Парк, да нас је публика стално враћала на бис. Познати кинооператер Милан Милићевић Пуле је поста-вио један микрофон на центру бине и ми смо окупљени око њега свирали. Пуле је све то сни-мао, па сам дуго чувао тај снимак. Тада је изве-дено и шест мојих композиција, међу којима и песме о Букуљи и Аранђеловцу.

Колико се сећам, у овом саставу наступали смо 5-6 година. Касније смо се због школовања ређе виђали, а свирали смо лети. Мада смо били млади и имали ситних пропуста, радили смо као

професионалци, јер смо били посвећени музи-ци. После ниже гимназије, Живан је наставио велику матуру, а ја сам уписао средњу музичку школу у Крагујевцу. Редовно смо се окупљали викендом, а цео летњи распуст проводили смо свирајући. Још су се сачувале наше фотографије са наших дружења на Букуљи, где смо се често окупљали. Нисмо излазили и из парка Букович-ке бање, а радо смо долазили и на базен за купа-ње под „Аркадама“. Искупамо се, а онда седнемо у неко ћоше и свирамо и певамо. Живан и Аца су носили гитаре, а Јован усну хармонику. На те-раси базена биле су редовне игранке. Лети смо се забављали на тераси хотела „Шумадија“, а зими и по киши у просторијама ИНО-а, који је имао ресторан. Незаборавне су игранке на којима смо свирали на тераси испред хотела „Старо здање“ и вили „Караџић“. Тада смо правили и турнеје по Србији.

Живан је био изузетно скроман. Био је врло талентован музичар, али није никада то хтео да истиче. Од свих у оркестру био је најталентова-нији. Једино га је у џезу надмашио Аца Рељић. Када је Радио Београд организовао тих година такмичење под називом Први глас Србије, Са-рамандић је поделио прво место са Рељићем. Иначе, Живан је диван човек. Дружили смо се не само за време свирке у оркестру.

ПРВА ЖИВАНОВА ЉУБАВ

Александар Станковић, пензионер:-Био сам у истом одељењу у Гимназији са

Живаном током петог, шестог, седмог и осмог разреда. Наша генерација је завршила тако-звану велику матуру школске 1956/57. године. Живан је рано остао без оца. Породица је била у тешкој материјалној ситуацији. Са мајком и се-стром Љиљаном становао је прво у изнајмљеном скромном стану код Сретена Јефтића у главној аранђеловачкој улици. Касније су добили стан и преселили се у Јадранску улицу. Сваки дан смо нас неколико свраћали код њега. Он нам је сви-рао гитару. Био је добродушан. Свима је помагао и док је био ђак, а и када је постао славан.

Када смо завршили шести разред, Живан се заљуби у гимназијалку која је била годину дана старија од нас. Она је живела у кући свог деде предратног генерала Марића у Сеничанима. Јед-не јесење вечери замоли Живан Милана Попа и мене да му помогнемо да се попне на једно дрво које се пружало уз сам прозор девојчине собе. Понесемо лотру и некако се Живан испење у крошњу дрвета. Додамо му гитару и он крене да пева серенаде. Таман се он распевао, кад отвара се прозор и на његову жалост, уместо девојке, појављује се њена мајка. Изненађен и збуњен, Живан се некако стрмекне низ дрво, али срећом те се не повреди, а и не поломи гитару. Побегне-мо сва тројица главом без обзира.

У петом разреду нас неколико се упишемо у школски хор који је водила наставница Љубче Младеновић. Пошто нам је стално певао и имао прелеп глас, питамо га да и он постане члан хора. Он је био стидљив и није смео да пође са нама. Кажем наставници за његове гласовне могућно-сти и она нареди да он дође код ње. После крат-ке аудиције, Живан постане члан хора у коме је певао док је ишао у гимназију. Иначе, наш хор је важио за један од најбољих од средњошколских у Србији. Давали смо приредбе у околним мести-ма: Лазаревцу, Тополи, Младеновцу, Рудовцима и Барошевцу.

Разговоре забележио и приредиоМирослав Живановић

16 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

Под покровитељством општине Топола избор је организовала Агенција “Фа-

ворит”, а појавило се 14 финалисткиња из готово свих крајева Србије. Лепотице су до-путовале негде око 15 сати у Спортско ре-креативни центар “Баикал”крај Топoлe.

Вишечлани стручни жири у коме су, по-ред осталих, седели и: Ера Ојданић, Стевица Анђелковић звезда Гранда, Машан Лекић ТВ Прва заменик главног и одговорног уред-ника, аутор и водитељ емисије “Досије X” Игор Илић, Агенција”Касоги” Мајами САД Владан Петровић... за најлепшу је прогласио Сању Филиповић из Ниша. Прва пратиља постала је Сузана Ковачевић из Чачка, друга пратиља је Јелена Миловановић из Краље-ва, Најлепши осмех опленачке бербе имала је Дејана Радосављевић из Беле Цркве,Топ модел опленачке бербе је Александра Нико-лић из Ниша и Мис шарма опленачке бербе је Уна Бошковић. Додељене су и специјалне награде: ленту Природне лепоте Србије по-нела је Јелена Милосављевић, а Богиња вина Србије постала је победница Сања Филипо-вић из Ниша. Избор за Мис опленачке бербе је прогласио отвореним Драган Јовановић, председник општине Топола.

У естрадном делу програма, поред Ере Ој-данића наступили су Стевица Анђелковић, Изворна група “Сретењске зоре” из Ранило-вића, оркестар “Флеш”, Мирко Лазић, Ми-линко Живковић и Драгиша Симић. Одр-жана је и модна ревија Куће моде “Бисер” из Аранђеловца, а програм су зналачки водили Миша Ћирић, витез вина, и Горан Коваче-вић. Ту си и златни спонзори: Ања Турс и вила Мина са Златибора, Спортско рекре-ативни центар “Баикал” Топола и ”Метал Мусић” трговина металним секундарним сировинама из Аранђеловца, као и: Галерија накита “Ђани” Крагујевац, Винарија “Алек-сандровић” из Винче код Топoлe, винарија “Врбица” из Аранђеловца, ”Трнава промет” Крагујевац, ”Стара варош” Топола, хотел ”Рујна зора” Аранђеловац, Цвећара “Мила” Аранђеловац, парфимерија ”Шарм” Топо-ла...

Текст и фотографије:Горан Ковачевић

У КАРАЂОРЂЕВОМ ГРАДУ ТОПОЛИ ОДРЖАН ИЗБОР ЗА МИС 49. ОПЛЕНАЧКЕ БЕРБЕ 2012.

ПОБЕДИЛА ЛЕПОТАКао круна тродневних дешавања на 49. опленачкој берби грожђа у Тополи, чувеној и по великом народном вашару, у хотелу “Опленац” је, у организацији Агенције “Фаворит”, одржан избор за Мис опленачке бербе. Круну и ленту освојила Сања Филиповић из Ниша

Јелена је лабораторијски техничар, а Ми-лош апсолвент Ветеринарског факултета у

Београду. Упознали су се захваљујући пчела-ма. Њен прадеда, а затим деда, па отац, по-знати су пчелари у овом делу Шумадије, где су имали пчелињаке на обронцима Букуље, у цветним ливадама овог поднебља. Јеле-нин отац Добривоје Милићевић је познати аранђеловачки пчелар и изумитељ димних топова. Када су се упознали Милоше је имао једну кошницу, а данас овим млади зајед-ничким радом су оформили пчелињак са 120 кошница. Недавно је друштво пчелара Аранђеловца једногласно дало поверење Милошу Станићу да у наредном периоду буде на кормилу пчелара Аранђеловца.

-То је за мене велико признање и одговор-ност, али ћу се заложити да сваки пчелар, не само у нашој општини, већ и у околини буде информисан о најсавременијим достигну-ћима у обласи пчеларства, нези, сузбијању бoлeсти, и проширењу фонда кошница, ко-јих сада има на овом подручју више од десет хиљада. Богато искуство старих пчелара, уз савремено праћење литературе, путем пре-давања, семинара, посете угледним пчели-њацима у нашој земљи, допринеће да што више младих буде укључено у гајење слат-ких инсеката, а тиме остваре и егзистенцију у производњи меда и пчелињих производа, као што смо то учинили Јелена и ја - прича

Милош.Вредно је истаћи да је Милош имао при-

лику да на факултету учи о пчелињим дру-штвима од проф. Зорана Станимировића и др Јована Кулинчевића. Стечено знање, нема сумње, у потпуности преноси на бу-дуће пчеларе, а њих је у аранђеловачкој оп-штини све већи број. Овај брачни пар наме-рава да удвостручи број кошница, како би себи трајно обезбедили егзистенцију.

Александар Аца Станковић, вишедецениј-ски пчелар из Аранђеловца, посебно је об-радован што је једна елита старих пчелара успела да пренесе богато искуство и заинте-ресује младе да се баве пчеларством. Годи-нама су се у Аранђеловцу гајењем пчела ба-вили пензионери, а сада више од половине су млади, јер увиђају да на овај начин могу себи да обезбеде пристојан приход. Љубиша Јовановић, учитељ у пензији, више од пола века је пчелар и о напорима да млади наста-ве вековну традицију пчеларства у Шумади-ји, истиче да је то за сваку похвалу.

Јеленина жеља да судбоносно ДА изговори у пчелињаку, као и Милошева, је да вековну традицију предака овековече заједничким животом. То им се на почетку ове године и испунило, уз присуство бројних гостију и чланова Друштва пчелара Аранђеловца.

Текст и фотографија:Здравко В. Јањевић

МЛАДИ БРАЧНИ ПАР ЈЕЛЕНА И МИЛОШ СТАНИЋ ИЗ БАЊЕ КОД АРАНЂЕЛОВЦА

ОВЕКОВЕЧИЛИ ЗАЈЕДНИЧКИ ЖИВОТ У СВОМ ПЧЕЛИЊАКУОд детињства су завoлeли пчеле и практично започели "сладак живот" уз ове племените инсекте

Јелена и Милош Станић, судбоносно ДА у пчелињаку

17СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

GECO - inženjeringProte Mateje 71, Beogradt/f 011/243 6994e-mail: geco.ing@gmail.com; offi ce@gecoinženjering.co.rs www.gecoinženjering.co.rs

Društvo za inženjering, konsalting, projektovanje i usluge "Geco-inženjering" d.o.o. Beograd (skraćeno poslovno ime "Geco -inženjering" Beograd) osnovano je 4. 10. 2006. godine, a do tada članovi društva bili su angažovani kao stručni saradnici na Rudarsko-geološkom fakultetu, Departmanu za hidrogeologiju, u periodu 1997-2002. godine pod rukovodstvom dr Mihajla Simića - Laboratorija za projektovanje i izvođenje hidrogeoloških istraživanja, a od 2002 - 2006. godine kao samostalna radna grupa na Departmanu za hidrogeologiju. Posle više od šest godina postojanja "Geco - inženjering" je među najuspešnijima u oblasti primenjene geologije, hidrogeologije, vodoprivrede, zaštite životne sredine i održivog korišćenja resursa.

Delatnost: "Geco-inženjering" se bavi projektovanjem i konsaltingom u oblasti primenjene

geologije, hidrogeologije, zaštite životne sredine i vodoprivrede.U okviru društva izrađuje se kompletna tehnička dokumentacija koja je potrebna

za dobijanje odobrenja za istražne radove i prijavu radova iz oblasti geologije i hidrogeologije, a kasnije i ostvarivanje prava na korišćenje resursa - eksploataciono pravo i vodoprivrednu dozvolu. Projekte realizuju licencirani inženjeri sa dugogodišnjim iskustvom: dipl. inž. geologije Ivan Đokić, direktor; dipl. inž. geologije Gordana Letić; dipl. inž. geologije Sibela Nuhović; dipl. inž. geologije Vlade Čanić; dipl. inž. geologije Mirko Čekić i dipl. inž. geologije Bojan Nikolić

U okviru usluga društva "Geco -inženjering" je projektovanje geoloških i hidrogeoloških istraživanja za potrebe:

- otvaranja izvorišta podzemnih voda (mineralnih, termalnih i termomineralnih voda);

- eksploatacije geotermalne energije i - zaštite podzemnih voda i zaštite od podzemnih voda.

Izrada Elaborata: - o rezervama podzemnih voda;- o priznavanju fl aširanih voda za tržište EU i druga tržišta i- o zonama sanitarne zaštite izvorišta.

Ostale aktivnosti:- izrada Studija i Generalnih projekata dugoročnog vodosnabdevanja naselja i

opština;- izrada Idejnih i Glavnih projekata vodozahvatnih objekata iz oblasti vodoprivrede;- izrada Projekata eksploatacije ležišta podzemnih voda;- izvođenje terenskih istražnih radova iz oblasti primenjene geologije,

hidrogeologije, zaštite životne sredine i vodoprivrede i- Konsalting usluge, priprema i pribavljanje podloga (mišljenja, uslova, saglasnosti

i dozvola) i izrada kompletne dokumentacije u procesu dobijanja saglasnosti na resurs (podzemnu vodu)- eksploataciono pravo i vodoprivredne dozvole, kao i drugih dokumenata u domenu hidrogeologije i vodoprivrede

Машан Лекић, ТВ Прва и Мис 49. опле-начке бербе 2012. Сања Филиповић, Ниш

Победнице са Гораном Ковачевићем, Аген-ција Фаворит, организатор избора. Је-лена Милановић - II пратиља - Ваљево, Сања Филиповић - Мис - Ниш, Сузана Ко-вачевић - I пратиља - Чачак

Председник општине Топола, Драган Јо-вановић, отвара Сабор народног ствара-лаштва

Драган Јовановић, председник општине Топола и принцеза Јелисавета Карађор-ђевић, прате Сабор народног стварала-штва у оквиру 49. опленачке бербе

18 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ

ДРАЖА - ИЗМЕЂУ УСУДА И ИСТИНЕИстина ће и даље чекати светло дана, можда и до 2045. године

ОСВЕТЉЕЊЕ

ШАНЕ О ДРАЖИ

Да је судбина Драже Михаиловића пуна контроверзи и нејасноћа говори и при-ча коју је Душан Петровић Шане високи државни и партијски функционер (умро 1978), својевремено испричао Ђури Милеки-ћу службенику Општинског комитета СК у Аранђеловцу.-Разговарали смо негде *75 када ми је Шане рекао нешто о чему сам дуго размишљао и сада, са ове временске дистанце, мислим да има доста истине-каже Милекић. Шане је рекао да је Слободан Пенезић Крцун послед-њи који је знао праву истину о Дражи. „Не-колико пута смо о томе разговарали али је Крцун увек био нејасан тако да на крају ни-сам закључио праву истину. Тито је имао своје разлоге да га поштеди, Руси се нису претерано мешали, препустили су Титу одлуку, Американици су га због спасавања великог броја пилота жестоко бранили. Краља и Енглезе ово скоро није ни занимало али су највећи заговорници његове ликви-дације били тадашњи највиши државни и партијски функционери из Србије!“ украт-ко је гласила Шанова прича.

Дража Михаиловић, Чича или Ђенерал Дража, како су га већ све ословљава-

ли је свакако једна од најконтроверзнијих личности наше новије историје. Од офици-ра лојалног краљу, родољуба оданог наро-ду, до највећег народног непријатеља, све је зависило ко је о њему говорио и писао, којим поводом и каквим намерама. Није нам намера да ламентирамо над Дражом, доказујемо родољубље или издају, о њему релевантних живих сведока сигурно нема, писани трагови су загубљени, разбацани, недоступни, па нека ово буде прилог који ће бар мало расветлити ову историјску личност.

Рођен је у Ивањици 26. априла 1893. го-дине. Отац Мијаило, срески писар, умире када је Драгољуб имао две, а мајка Цмиљ-на неколико година потом. Драгољуба и његове сестре Милицу и Јелицу преузима стриц Владимир, официр, и одводи их код себе у Београд. Изузетно надарен ђак на-пушта гимназију и прелази у Нижу школу Војне академије. Праву војну школу завр-шио је у дoлазећим ратовима, уз доста сре-ће прошао је херојску школу оба балканска и Првог светског рата, који су га искалили у војном, моралном и политичком смислу, уз оданост савезницима и југословенству, које се код њега тада посебно развило. Из рата је донео одликовања, ожиљке од рана, али и богато искуство.

Међуратна каријера надареног официра имала је доста осцилација са израженом пројугословенском оријентацијом. Остала је и занимљива прича када је након преко-манде из Скопља у Београд на дочеку Нове 1920. године у друштву свог пријатеља поручника Стевана Бохуницког у кафани „Слобода“ певао бољшевичке песме и из-носио просовјетска мишљења - због чега је враћен натраг у Скопље. Колико је пошто-вао краља Петра толико краља Александра није претерано симпатисао. Дражин тале-нат и рад нису могли остати невредновани, па је 1930. године упућен на војно дошко-ловавање у Француску, где се упознао са Де Голом што је имало доста утицаја на ње-гову будућу каријеру. По повратку у земљу обављао је у неколико наврата дужност војног аташеа, најпре у Бугарској, а потом у Чехословачкој, али је отуда враћен углав-ном због испољавања просовјетских идеја. Из Москве ових дана долазе спекулације да је од 1929. до 1942. године Дража био са-радник Совјетске обавештајне службе.

Пред Други светски рат Михаиловић је постављен за наставника на Војној ака-демији. Због јавног изношења апела на узбуну у којима је износио опште војно и политичко мишљење у свету, све јачи ути-цај Берлина и Рима на Хрвате и Словенце, подвлачећи петоколонашку улогу Фолкс-

дојчера у Словенији и Војводини и усташа у Хрватској захтевао је хитну реорганиза-цију одбране. Ђенерал Милан Недић га је због овога казнио притвором, али му није одузео ђенералштабно звање. Михаиловић је и даље наставио са активностима у који-ма је показивао све отворенију нетрпељи-вост према Немачкој, што, наравно, није промакло њиховим тајним службама.

Десетодневни априлски рат Михаиловић је дочекао у Славонији и у покушају да се супротстави Немцима на кратко је од по-буњених Хрвата преузео Дервенту. Његова борбена група са заставом 41. пешадијског пука остала је једина активна организова-на јединица у Краљевини и тако постала његов стожер четничког ратовања. По до-ласку на Равну Гору 11. маја 1941. године оснива Равногорски покрет.

Сва даља дешавања током рата, покушај сарадње са партизанима или сарадња са Немцима, су углавном нејасна. Краткотрај-на сарадња са партизанима била је осуђена на неуспех и то код обе стране. У то вре-ме постојала је жеља Јосипа Броза Тита да ова два покрета успоставе чвршћу сарад-њу, што је произлазило из прагматичне околности да се налазе у центру Србије, да је ђенерал Дража имао велики углед код народа, пре свега у руралним деловима, а то је територија на којој су се налазиле је-динице обе стране, као и репутације коју је четнички покрет стекао у претходном рату. Дражи је било намењено војно, а Титу политичко руковођење, на шта су се

жестоко супротставили њихови сарадни-ци у оба штаба. Нико није желео да уступи место које је заузео, и препусти га другој страни, и изгледа да су ту лични интереси однели превагу. Даље су углавном све и зна и не зна, рат су краткотрајни савезници за-вршили као љути непријатељи.

Да ли је Дража могао да побегне из земље, да ли су га западни савезници оставили на цедилу - ни о овоме данас нема поузданих сведока. Својевремено сам у Јарменовцима подно Рудника разговарао са Слободаном Крстићем Учом, бившим високим офи-циром Озне (учествовао у хватању Драже са чином поручника) који је тврдио да су Дражу издали најближи сарадници, али да није сигуран да су га западни савезници, а пре свега Де Гол и Американци, оставили на цедилу. Крстић је био мистериозан и тврдио је да после хватања даљи ток дога-ђаја не зна, казао је да свако ко тврди да је очевидац свих догађаја не говори истину, јер њу је знало само неколико, Титу најо-данијих људи. Тврдња да су копање гроба и стрељање, или фингирање стрељања, из-вршили немачки ратни заробљеници, има доста вероватноће, као што се не зна ме-сто где се то догодило. Да ли је Тито под притиском западних савезника и извесном дозом незаинтересованости Стаљина, а да истовремено стекне боље позиције у Срби-ји, донео некакву другачију одлуку? Зна се само поуздано, да су за његову ликвидаци-ју листом били тадашњи Титови сарадни-ци из Србије - говорио је Крстић.

Највероватније, права истина о судби-ни Драже највероватније ће се сазнати тек 2045. године када Енглези, и евентуално Руси, отворе тајни досије. Откривање ве-ковне тајне неће затећи живог ни једног Дражиног и Титовог савременика, а потвр-ђује се да и даље бива како "историја дела суди за далека нека покoлeња".

Микиша Михаиловић

Дража Михаиловић

19СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

НИЈЕ БИЛО ЗА ЈАВНОСТ

СВЕ ИЛИ НИШТА Зашто новине нису хтеле да објаве текст дописника?

БЕЛЕШКА

АРАНЂЕЛОВАЦ

МЕДИЈСКИ МРАКУкидањем дописништава већи део Србије маргинализован

Прошле године у ово доба, или тачније 11. 11. 2011. године, Тополу је посе-

тио амбасадор Немачке, његова екселен-ција Волфрам Мас. Разлог посете за њега прилично пријатан, 16 породица добило је кључеве у новосаграђеној згради чији-ју је градњу финансирала немачка влада. Станове су добиле породице избегле из Хрватске и Босне, мада је било тихих ко-ментара да су избегли управо после ветра који је помало дунуо и из домовине њего-ве екселенције. Али, ово није тема приче и нећемо даље.

Видно расположен амбасадор радо је присутним новинарима одговорио на не-колико постављених питања. Мада сам мислио да ће му бити неугодна испало је обратно, била су неугодна нама. Наиме, тада актуелно стицање кандидатуре за ЕУ увек је било омеђено Косовом! Из Београ-

да су стално говорили, у стилу покварене грамофонске плоче, о три услова. Његова екселенција говори о пет! Заправо, пет су увек била присутни, сећамо се како је Ангела Меркел нешто пре тога отишла из Београда, али су два кључна прећуткива-на од јавности. А та два, лично ми је Вол-фрам Мас рекао, су: укидање паралелних институција и признање Косова. Свих пет или ништа. Данас говоримо о свих пет и нећемо даље о томе.

Друго питање, о већем улагању Немач-ке у Србију. - Улагаћемо више, свакако, али када будемо уверени да ће та сред-ства бити употребљена у намене за које су дата. - Дошли смо до сазнања да је велики део завршио у сивој зони, нестао - казао је Мас. Наравно, ми смо велики партнер Србије, али озбиљнија улагања стићи ће када увидимо да имате намеру, озбиљну,

да се обрачунате са корупцијом. И о томе се ћутало, до скоро.

Текст овог разговора стигао је у редак-ције неких листова и наравно нису ни по-мислили да га објаве. Разумео сам их тада као што их разумем и сада када о томе свакодневно пишу на првој, другој, трећој четвртој, петој... страници. Његова ексе-ленција Мас је отишао, дошао је нови ам-басадор. На иста питања добићемо исти одговор. Микиша Михаиловић

Прича о независном новинарству у Ср-бији, подсећа ме на филм "Бескрајни

дан". Таман када сте помислили да је завр-шио најгори дан у вашем животу, будил-ник ујутру засвира исту песму и читава мука креће испочетка. Само мало друкчи-ја.

Један дан новинари се боре против при-тисака старе власти, други дан против притисака нове власти, трећи дан боре се против мафије, четврти дан раде за ма-фију, пети дан се боре против интересних група, шести дан против оглашивача, сед-ми дан против власника медија и њихо-вих пајташа, па својих "извора", па туђих "извора"... И томе никад краја. Сваки дан иста мука и опет ништа!

Када је реч о аранђеловачкој медијској сцени и информисању грађана, може се слободно рећи да је редовно у мраку. Нарочито последњих неколико година. Том мраку највише су кумовали локални моћници, људи који би требало највише да брину о праву својих грађана "да знају истину и правовремено буду о свим зна-чајним догађајима информисани".

Пре деценију-две сва већа аранђеловач-ка предузећа имала су своје новине (Бу-ковичка бања, Шамот, ИЕП, Венчац...). Све дневне новине, електронски медији и агенције републичког значаја, имале су у граду под Букуљом своје вредне и одане дописнике (Политика, Вечерње новости, Политика експрес, Борба, Спортски жур-нал, Спорт, Блиц, Глас јавности, Танјуг,

Бета, РТС...). Током 80-их година излазио је периодично лист "Шумадија", затим ча-сопис "Стварност" (1990-1992), касније и Информативне новине "Аранђеловац". Као што је 70-их и 80-их година прошлог века била изузетно слушана Радио "Шу-мадија" (ове године обележено је четири деценије постојања), тако су и све нови-не које су постојале у Аранђеловцу имале своје верне читаоце, јер су грађане инфор-мисале из свих области друштевног живо-та. Била је тада само једна партија - Савез комуниста - али је било бар више медија него данас, када имамо ко зна колико пар-тија и вајну демократију.

Дописника днених новина скоро и да нема (последњи Мохиканци пишу за "По-литику" и "Информер"), дописништво РТС-а је укинуто, локалне новине не по-стоје (тако да је поновно излажење "Ствар-ности" добро дошло), а опстају ЈП за ин-формисање "Шумадија" и две приватне РТВ станице: "Сунце" и "Флеш". Њихови основни извори информисања су "билте-ни" председника општине (тако је било до "прекомпоновања" локалне власти), које је сам креирао и саопштава информације, без информативне службе или одговорног лица за односе с јавношћу. То је обавеза не само према Закону о локалној самоупра-ви, већ и уставна обавеза сваке општине у Србији.

Питам се, често, да ли је уопште нешто остало од независног новинарства? Од кога би данас требало и да буде независно? Ко би, заправо, требало да буде независан - новинари као носиоци веома одговорне професије или власници медија? У Срби-ји независно новинарство претворено је у флоскулу, у коју више нико не верује! Нарочито због тога што и новинари, као и сви остали који имају среће да су запо-слени, зависе од плате коју тешком муку

зарађују.Сваког јутра часовник засвира исту ме-

лодију. И новинари схвате да су заробље-ни у стварности из које не могу побећи. Ако већ не могу бити независни од вла-сника, политичара, оглашивача, ПР-оваца и својих "извора", онда би новинари могли бити зависни од професије, која их - упр-кос свему - једина неће издати.

Бора Његован

Амбасадор Немачке Волфрам Мас предаје кљу-чеве једној од 16 власника изграђених станова, у присуству Драгана Јовановића председника Општине Топола

20 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

ГОСТОВАЊЕ КОЈЕ ЈЕ ЗАИНТЕРЕСОВАЛО АРАНЂЕЛОВАЧКУ ЈАВНОСТ

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ ДАНАСПроф. др Бехим Спахић против етно-религијске подељености

ПРИКАЗ

Неколико занимљивих наслова на ин-тернет страницама били су довољан

разлог да се заинтересујем за реч и дело сарајевског професора Бесима Спахића. Тек неколико тих наслова изгледали су овако: "БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ ГЕНИЈЕ проф. др БЕСИМ СПАХИЋ", "ВРХУНСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ, ГЛУ-МАЦ, КОМПОЗИТОР", "ПРОФЕСОР ФАКУЛТЕТА ПОЛИТИЧКИХ НАУКА", "ДОКТОР КОМУНИКОЛОГИЈЕ"... Могло би се набрајати још, али се онда поставља питање - шта више и записати о помену-том човеку?

Упркос сазнању да је Бесим Спахић доктор комуникологије, ипак сам био из-ненађен лакоћом комуникације с њим и, још више, лакоћом којом је пристао да одржи предавање и у Аранђеловцу, а на тему: "Интелектуалац (интелект) данас!"

Захваљујући разумевању одговорних у градској, Народној библиотеци "Свети Сава" - уприличено је предавање у чи-таоници те установе. Посећено и вредно пажње! Присуство професора Спахића искористили смо и за гостовање у про-граму РТВ "Сунце", а као одговор на ве-лико интересовање оних којима се пре-давање, баш као и гостовање на локалној телевизији, учинило занимљивим - за ову прилику представићемо и једну од значајнијих књига из опуса проф. др Бе-сима Спахића. Веће Конгреса бошњачких интелектуалаца појавило се као издавач књиге: "НАЦИОНАЛНИ АНТИМАРКЕ-ТИНГ EX-YU И БХ НАРОДА".

ПРОТИВНИКЕТНО-РЕЛИГИЈСКЕ ПОДЕЉЕНОСТИ

Пре него ли укажемо на садржај наве-дене књиге, ваља рећи и неколико речи о аутору: Проф. др Бесим Спахић (1954) је доктор комуникологије и редовни про-фесор Факултета политичких наука у Сарајеву. Рођен је 1954. године у Травни-ку. Почео је радити као новинар на РТВ Сарајево. После две и по године рада у тој медијској кући, прелази на Факултет политичких наука у Сарајеву, на одсек за журналистику. Током рата професор Спахић је живео у Љубљани, радећи као креативни директор у агенцији "Студио Маркетинг". Један је од најзначајнијих те-оретичара с подручја политичког марке-тинга у регији. Бави се публицистиком и теоријом културе. До сада је објавио низ

књига из тих области. Написао је 18 књига из области рекламе, политичког комуни-цирања, политичког и културног марке-тинга, имиџа, пословног комуницирања и дизајна, а био коаутор њих пет. Као слободни уметник потписује различите музичке, театарске и књижевне пројекте. Писао је и песме за многе музичке звезде са простора EX-YU (Никша Братош, Сеид Мемић Вајта, Гиулиано…). Течно говори француски, италијански и енглески је-зик. Бесим Спахић је марта 2012. доспео у жижу јавности након предавања одр-жаног у Какњу, којим оштро критикује садашње стање у Босни и Херцеговини и позива на превазилажење етно-религиј-ске подељености.

Књига НАЦИОНАЛНИ АНТИМАР-КЕТИНГ EX-YU И БХ НАРОДА посвеће-на је "свима онима који су убијајући, про-гањајући и мрзећи "Турчина", "Хрвата" и "Србина", уствари, и не знајући убијали, истеривали и мрзили "Турчина", "Хрвата" и "Србина" у себи. Столетним "дрилањем" су бивали уверавани да су њихове жр-тве, њихови крвни непријатељи, нису ни могли знати да су те жртве, уствари они сами, само у историјско промењеним и додељеним улогама.“

У предговору овој књизи се, између осталог, каже: „Ова књига, без већих на-учних амбиција и писана популарним језиком и стилом, уствари је покушај да младим генерацијама, посебно новина-рима и студентима ФПН, укаже на неке моменте профилисања непомирљивих, искључујућих дивергентних и центрифу-галних верско - националних менталних структура код EX-YU и БХ народа, од по-пулације која је заправо исте или сличне генетско - народносне, географске и исто-ријске структуре.“

ВИШЕ ИСТИ НЕГО РАЗЛИЧИТИ

У контексту последњих ратова (наро-чито овог последњег) Спахић примећу-је: "Рат се наводно водио првенствено за тројну заштиту верско - националних ин-тереса. Но, сви су превидели научно лако доказиву чињеницу о већој истости него-ли различитости EX-YU и посебно БХ на-рода. Та истина се прећуткивала баш као и чињеница да смо кроз целу историју били убице себе самих или (смо) потомци уби-ца исто говорећих. Слаба савест нација, које су вештом декорацијом привида сто-

лећима штитиле убице из својих редова, готово увек је завршавала у катарзичним, поновљеним мултилатералним покољима које су светски моћници, што су једино могли и могу одређивати регионалне и светске мегатрендове, увек знали добро искористити за своја поткусуривања и своје интересе." На ову причу Спахић до-даје: "Но, још увијек се не питамо како то да су и данас међу "највећим" Хрватима, Србима и Бошњацима људи истих антро-поморфија, истога говора, истих обичаја и истога језика, којега свако зове по своме и због његове истости га настоји на силу учинити различитим?!"

Упркос свим тим "силама различитости" ова књига је разумљива сваком народу са такозваног EX-YU простора. Намерно ка-жем "разумљива", јер веома разговетно поставља питања (уочава проблеме) баш као што и даје одговоре. Ова књига разот-крива националне самообмане или хисте-рију кризе националног идентитета, го-вори о различитим аспектима проблема нације данас, али и о идолопоклонским (доминантним) верско - националним опцијама, које не дозвољавају никаква (најнормалнија) грађанска питања о мо-ралној упитаности и професионалној по-литичкој компетентности "отаца нација" и нациоплутократија! Спахић указује и на проблем недостатка антитезе и присутног једностраног самосагледавања, који су база немогућности објективног позицио-нирања појединачних нација и унутар и ван себе и, коначно, указује и на једини излаз: "потпуно уважавање свих разлика и равноправан дијалог свакога са сваким као ultima ratio превазилажења нацио-налних тензија и врло могућег скорог рата свих против свих?"

Омер Петојевић

Професор Др. Бесим Спахић

21СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

СА ДЕЈАНОМ РАДОВИЋЕМ, ОДГАЈИВАЧЕМ СВИЊА ИЗ ВРБИЦЕ КОД АРАНЂЕЛОВЦА О ПОСТЕПЕНОМ СМАЊИВАЊУ ЦАРИНА НА ПОЉОПРИВРЕДЕНЕ ПРОИЗВОДЕ ИЗ ЕУ

СРПСКИ СЕЉАК У ЕВРОПСКОМ ШАБЛОНУ У Европској унији чека нас велика конкуренција, повећање производње и мање цене

ПОЉОПРИВРЕДА

Аграр у Србији данас налази се на великој прекретници. Постепено

смањивање царина на робу произведе-ну у Европској унији, и њихово потпуно укидање 2014. године, озбиљно ће угро-зити домаће произвођаче хране. Струч-њаци упозоравају да ће увозна храна бити јефтинија од домаће и српски по-љопривредници неће моћи да издрже ту конкуренцију. У Европи производе се веће количине хране, а њихови фар-мери добијају далеко веће субвенције од својих држава него што су оне код нас. Министарство трговине недавно је најавило да ће извршити анализу могу-ћих штетних утицаја укидања царина на производе из ЕУ на домаћем тржишту и након тога, како су најавили, затражити ревизију споразума са Бриселом и задр-жавање царина на одређене производе. Исход те анализе до закључења овог тек-ста није био познат. Сточари се оправда-но прибојавају да ће свињско месо које буде увезено из Европе бити јевтиније него месо добијено од домаће свиње, из сопственог обора.

Дејан Радовић, из Врбице код Аранђе-ловца, више од деценије бави се товом свиња. На његовој фарми у Врбици у свако доба могу се наћи свиње свих уз-раста и тежина.

-Ми смо делом обавештени о ономе шта нас тамо очекује ако једнога дана уђемо у Европску унију. Међутим, по-стоји пуно непознаница, барем што се тиче уско специјализованих газдинста-ва која се баве појединим производња-ма и због тога треба радити на томе, пре свега због тога што улажу средстава у нешто што неће моћи касније да раде на такав начин како раде сада на сво-јим газдинствима. Мислим да би тиме Министарство пољопривреде требало да мало више посвети пажње. Оно што ми већ сада знамо је да нас у Европској унији чека велика конкуренција, повећа-ње производње и смањење цена. Прак-тично, ми би требало да се уклопимо у европске шаблоне, наглашава за "Ствар-ност" Дејан Радовић и додаје:

-Ја лично имам опрему која је урађе-на по европским стандардима и која уз мале корекције може да се уподоби и ко-ристи и у наредном периоду. Оно што је наш велики проблем то је нелојална кон-куренција оних који се баве прометом свиња на неки сумњив начин. Они нама

не могу да буду конкуренција, али они су потенцијални преносиоци болести што представља велику опасност за све.

Последњих година, за разлику од това јунади који су тражени у Европи и свету, и по којима је Србија била препознатљи-ва, велика препрека већем извозу свиња у Европу представља још увек велико жариште ККС (класичне куге свиња). За разлику од нас ККС непозната је у зе-мљама ЕУ или сведена на занемарљиву бројку.

Смањење увозних царина последица је примене Прелазног трговинског спора-зума. Споразум о стабилизацији и при-друживању (ССП) и Прелазни трговин-ски споразум потписани су 29. априла 2008. године у Бриселу, а Народна скуп-штина Републике Србије ратификовала га је 8. септембра исте године. Србија од 1. фебруара 2009. године једнострано примењује Прелазни трговински спора-зум.

Две најважније обавезе које је Србија преузела овим споразумима су слободна трговина и усклађивање законодавства Републике Србије са правом ЕУ.

У петој години овог споразума, од 1. јануара 2013. године царина на увезено свињско и говеђе месо из ЕУ плаћаће ће се по стопи од 15 одсто, шаран 18 одсто, сир и јаја девет одсто, паприка осам од-сто, а на млеко и павлаку два одсто...

-Поводом увоза свиња из Европе у Ср-бију неће бити неких великих проблема. Разлика је у начину производње свиња у Европи и код нас. У Европи мало је фар-ми које продају прасад. Тога има само у Србији. Све фарме у Европи теже неком финалном производу. Фармери су углав-ном деоничари кланица и њихове свиње испоручују на линију клања. Тако им се и плаћа, по проценту меса, наглашава на крају разговора Дејан Радовић.

Споразум о стабилизацији и придужи-вању (ССП) је међународни уговор, чи-јим потписивањем Србија је добила ста-тус државе придужене Европској унији, однос је постао двоструко обавезујући, са тачно утврђеним правима и обаве-зама обеју страна. Међународна тржи-шна утакмица је почела, али само да рад сељака у Србији не буде узалудан и не прођу, као што се чује у народу, “као бос по трњу“!?

Текст и фотографије:Миодраг Петровић

Дејан Радовић

Само Срби тамане младу прасетину

Мало фарми за тов бикова

Тов свиња исплатив

22 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

ВЕЧИТА ДИЛЕМА

ТРЕЋЕ ДОБА - ПРЕДНОСТ ИЛИ ПРЕПРЕКАПозитивна енергија краси Удружење пензионера у Аранђеловцу

Љубитељи шаха достојно представљају аранђеловачке пензионере на свим так-мичењима

Аранђеловачки пензионери на олимпијади у Сокобањи: Драган Цветковић, Милија-на Ћирић, Раде Весовић, Гордана Вуковић, Рада Радовановић, Љубиша Гајић и Горда-на Ђерић са навијачима.

Завршетак радне каријере и улазак у тзв. треће доба не мора нужно бити

обележено учесталим одласцима код ле-кара и депресијом због осећаја да сте по-стали сувишни како за породицу тако и за друштво. Чланство у различитим клубовима и удружењима, читање књи-га, учење нових вештина, бављење неким хобијем само су део активности које могу испунити време по одласку у пензију.

Колико пута вам се у животу догодило да због својих приватних и пословних обавеза одлажете или потпуно занема-рујете активности које вас увесељавају и релаксирају? Да ли сте тада, као и већи-на, помислили да једва чекате одлазак у пензију, чврсто уверени да ћете све про-пуштено надокнадити? Али завршетак радне каријере и суочавање са бескрај-ним слободним временом за многе пред-ставља увод у депресију и осећај усамље-ности и напуштености.

Стручњаци се слажу у једном: за дуг и здрав живот, а нарочито за “здраво старе-ње” потребно је очување не само физич-ког, већ и менталног здравља. То конкрет-но значи: учење што лакшег савладавања стреса, одржавање добре комуникације у породици, дружење са пријатељима, не-говање добрих односа са кoлeгама и су-седима. Дакле, решење лежи у отварању према другима, а не у затварању у четири зида. Скромне материјалне могућности или ограничене друштвене активности не смеју бити изговор.

Погрешно је уверење да само велики градови живе. Друштвени живот може бити богат и у малим срединама, као што је то случај у Аранђеловцу. Свакодневне активности у просторијама клуба могу бити и најобичнији разговори, али и играње шаха, домина, пикада. Међу чла-новима посебно су популарна дружења уз музику, прославе рођендана и сл. Излети и вишедневна путовања такође предста-вљају право уживање. Одлазак у бању или на море такође је у понуди удружења. Погодност је и у томе што посебно брину о материјалном моменту чланова па све наведено не мора бити и скупо. Често су организовани бесплатни лекарски пре-гледи и трибине посвећене здравственим темама, као и књижевне вечери и други садржаји у култури.

У управи Удружења пензионера општи-не Аранђеловац увек имају на уму да је природно да се људи плаше старења. Зато је њихова потреба за припадањем у тре-ћем добу још израженија. Кроз размену информација и сличних искустава они

постају свесни да нису усамљени у свом проблему, па се са тим лакше боре. Уочи-ли су и три категорије људи који долазе у клуб Удружења пензионера: прву чине социјално угрожени који траже бесплат-ну помоћ у виду пакета хране и слично, другу они који путем нас остварују по-пусте и плаћање на рате при куповини огрева и медицинских помагала, а трећу пензионери којима није потребна помоћ, већ дружење и активност.

Нашем граду недостају универзитети за треће доба, какве имају Београд и други већи градови. Програм рада тих инсти-туција подржан је и од стране Института за андрагогију и педагогију Филозофског факултета, а прихватио га је и Европски савет за образовање одраслих. Циљ рада универзитета за треће доба је да се кроз доживотно образовање и развој оствари пуна интеграција и партиципација ста-рих лица у живот заједнице. Протеклих деценија друштвена и социјална клима је утицала да се ова категорија становни-штва маргинализује, али аранђеловачко удружење пензионера, са младалачким еланом, чини све да у нашој средини то не буде тако. Бројним активностима и на делу то доказују.

Светлана Дамњановић

ИЗ ''ТАКОВСКИХ НОВИНА'' (1989)ПИШЕ: СИЛВИЈА ПАВИЋ

ИЗ СУДСКЕ ПРАКСЕ (1)Друштвена (не)брига - људска трагедија

У наредних неколико бројева на страница-ма "Таковских новина" читаћете написе о људима и њиховим судбинама, о сукоби-ма који су одавно прерасли оквире ситних размирица, о законима, положају жене у друштвеној заједници, бризи о старим и бoлeсним, малoлeтничкој делинквенцији. Сваки сукоб неминовно је праћен и људима који у свему томе имају најнезахвалнију улогу - да уз помоћ закона одреде на чијој је страни правда.

Кроз историју и различите епохе људ-ског развоја, потреба човека да ствара,

да остави нешто иза себе, представљала је есенцију људског постојања. Често су се међусобно те потребе преплитале и имале низ додирних тачака. На основу тога људи су се удруживали са другим људима. Оног тренутка када је једна од тих потреба по-стајала подједнако важна за више чланова друштва, настајали су сукоби, свађе, па чак и ратови. Међутим, за повод конфликтних ситуација није се морао чекати гнев комши-је или рођака; породица макар имала и два члана повољно је тло за размирице таквог типа. На основу тих несугласица настајало је тзв. породично право које је, захваљујући неисцрпном људском умећу да неспоразу-ме заплете и доведе до стања белог усијања, данас веома разгранато са низом прописа и одредаба. Међутим, примери који су били предмет богаћења тог права нису ни мало охрабрујући. Напротив, због многих би тре-бало да се постидимо. Тако нису ретке пар-нице око деобе имовине (земље, куће, па чак и "задње кашике", а многим актерима тих парничења мало је стало до имовине колико до обрачуна и тобожњег истеривања правде.

Још тужнији примери су они кад старији људи (обично отац, мајка, деда, баба) оставе за живота својој деци имовину, а после тог чина те исте људе незаџвалници избацују на улицу. Вероватно не желећи да им они зау-зимају простор и да се о њих саплићу. "Бри-жан син" ће сместити свог потпуно здравог оца на неуропсихијатријско одељење или већ негде где се слабо залази. Ту ће кроз коју годину и умрети. Не од бoлeсти, већ од туге. С правом се многи од њих питају да ли су током живота толико заслужили уз сав свој рад, труд и бригу о деци: хладну улицу и не-извесно сутра.

Проблем малoлeтничке делинквенције о коме је толико писано заступљен је у вели-кој мери и у нашој општини. До свих ових података дошли смо преко Милорада Јани-ћијевића, председника Општинског суда у Горњем Милановцу, а упознавши се са ни-зом примера из судске праксе није тешко закључити како је главни кривац оваквом понашању малoлeтника друштво које их не прихвата у довољној мери сматрајући их не-одговорним из простог разлога што им се

23СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

ПЛИВАЧИ ПРОТИВ КРИЗНЕ СТРУЈЕЈАВИМ СЕ ДРАГАНУ. ОПРЕЗНО ПИТАМ ЈЕ ЛИ ИСТИНА ДА ЈЕ ИЗВОР НОВ НОВЦАТ, ДА МУ ДОЛАЗЕ КОНГРЕСМЕНИ. ОН СЕ НАСМЕЈЕ: НЕ МОРАТЕ ВИШЕ ДА КАЖЕТЕ ИДЕМОУ ЕВРОПУ. САМО ДОЂИТЕУ АРАНЂЕЛОВАЦ

Пред саму кризу, 2007, нађем се у скоро најстаријој српској бањи, Аранђеловцу.

Онде у бањском парку грандиозни хотел „Извор”, зидан на врху Титове епохе, штр-чао је остругане фасаде, разваљених зидо-ва, само зјапе бетонске решетке конструк-ције. У некадашњем луксузном холу, где је маршал на свечаном отварању ходио по цр-веном тепиху, гoлeми кипер, сеже до високог плафона и брекће. Сваки час чекаш да ти падне на главу ар-матурна шипка која ти виси над главом. Неста-де модерност двадесе-тог века којом је Титова номенклатура засенила књаза Милоша, творца Аранђеловца.

Осетим да се то ушу-њао у многоспратну па-лату нови миленијум. Помислим како се мали град Аранђело-вац дао у авантуру без повратка. Сад кад су све развалили и хотел срезали са 13.500 квадратних метара на 12.700, и изнели сав декор, малтер, кваке и лустере, каде, во-доводне и канализационе цеви морају се напрегнути бар као градитељи пирамида, да све опет доведу до новомиленијумског сјаја!

Искрено речено, задивио сам се смелости нових неимара. Тада још нисам знао да су из бивше хотелске лепотице киперима из-нели материјал који би, кад би се камиони с њим поређали један иза другог, покрио друмове од Аранђеловца под Букуљом, до Вршца под Вршачким брегом.

Убрзо затим, груне светска економско-финансијска криза. Често сам се сећао ру-ине разваљеног „Извора”. Нас госте су од-вели преко бетонских преграда и клопки на један видиковац. Дoлe, ка северу једно бетонско градилиште, сасвим нове кола-тералне грађевине. Млади вођа радова Драган Тодоровић нам је за тај крш рекао: „Будућа конгресна сала, научних, универ-зитетских, привредних и социјалнополи-

тичких организација!” Сумњичаво сам гледао тај демонски хаос, како то у ни до пола довршеном градилишту мора бити, а лево одатле још једна позорница ливења цемента и шљаке: „Будући велнес-центар”! Осматрао сам све то са скепсом и дивио се заносу овог младог човека.

А кад су пресахле многе новчане реке, по-гасиле се привредне свеће, криза запалила многе мозгове вођа, почео сам страховати за то недопечено дело. Страшна их је не-срећа морала погодити, градилиште мора да им је опустело – нагађао сам одмах после септембра 2008, чим је севнула муња свет-ске привредне катаклизме.

Завoлeо сам Аранђеловац кад сам сазнао за његову неимарску историју. Један од вођа Првог српског устанка Петар Јокић почео је зидати првих осам кућа... У вре-ме књаза Михаила почело се зидати „Ста-ро здање”, дело Косте Шрепловића, твор-ца Капетан Мишиног здања . Коста је као инжењер из легенде, ходао 1872. по даска-ма скела које су се размакле и он је са њих спао и на месту умро. Ено му гроба у пор-ти старе Буковачке цркве, на рубу преле-

пог древног бањског парка. „Извор” разваљен, „Старо здање” остарело... оде древна бања у пропаст. (Тако сам ја ових кризних година блудео у примислима.)

Кад, гле, чујем од младих новинара аранђеловачке плаве телевизије, да је хотел „Извор” довршен, препоро-ђен, увећан за 20.000 ква-дратних метара. „Па, је ли то још увек води Драган Тодо-

ровић!” Још увек.Јавим се Драгану. Опрезно питам је ли

истина да је „Извор” нов новцат, да прима госте, да му долазе конгресмени и купачи у „велнес-центар!” Он се насмеје: „Не морате више да кажете идемо у Европу. Само дођи-те у Аранђеловац”.

Двадесет одсто гостију су странци. Ре-конструкција палате из 20. века почела је новембра 2003, а гости стижу од 26. новем-бра 2010! Из бившег хотела све су избаци-ли, осим старог клавира и 166 уметничких дела са колоније „Мермер и звуци”. „Велнес центар” није засад бањски него је намењен здравим гостима.

Град је живнуо. Своје конгресе су у новом „Извору” држале светске компаније „Кока Кола”, „Рено”, „Пежо”, „Адидас”, „Good Year”...

Посреди је редак феномен: крунске две године овог препорода равног чуду, пале су током ове гадне кризе. Човек који својим иметком стоји иза тога, Београђанин Ми-рољуб Алексић, намерава да тако обнови и „Старо здање” – једну од две најважније палате не двадесетог већ деветнаестог срп-ског века. ¶

ЗА П

ОЛИ

ТИКУ

ПШ

Е:РА

ША

ПО

ПО

В

ПОГЛЕДИ СА СТРАНЕ Субота 03. Новембар 2012.www.politika.rs

ИЗБОР ИЗ ШТАМПЕ

коса није проредила и што немају "извесне године". Понашања ове врсте доминантнија су међу домском децом и оном која су живе-ла без родитељске љубави и пажње. Њихова интелигенција је у глобалу изузетно висока, али каналисана у погрешном правцу: њихов пут се своди на врло вешта обијања, прова-ле, крађе. Без могућности да се докажу на другом плану они пропадају, постају чла-нови којекавих секти, организација, удру-жења, у којима добијају "породичну срећу", несвесно су и даље експлоатисани, али под кринком познатог: "Ми ћемо ти помоћи!" Немоћни да се сами одупру таквом начину живота и без воље да га мењају, јер за боље и не знају, ти млади људи ће сачекати још коју годину до неког већег преступништва када ће их до КП дома испратити презрив поглед неке секретарице. Проблем њиховог васпи-тања не састоји се само у практичном пи-тању на који начин их правилно усмерити. Постоји још једна секвенца која се зове на-вика, или још горе потреба. Јер после неко-лико година могуће је запослити их и њихо-вим животима дати углавном уобичајен ток. Али, онај немир руку "без посла" може се умирити само новом крађом. Понекад нису ни свесни да су у продавници пролазећи по-ред полица нехотице ставили нешто у џеп. Ако им пође за руком да потпуно превазиђу и навику и потребу сусрешће се са људским неразумевањем које они више не могу да от-клоне. Питање је колико људи могу заиста да буду људи?

(наставиће се)

ИЗ БИОГРАФИЈЕ СИЛВИЈЕ ПАВИЋРођена 2. јуна 1970. у Горњем Милановцу (мајка Вера, отац Пера) - трагично настрадала у сао-браћајној несрећи 26. августа 1989. године (то-ком посете очевим рођацима, у Славонији). Била изузетно обдарена за писање (први рад као дете објавила у "Илустрованој политици", од своје де-сет године члан редакције "Дечијих новина", про-зни радови и песме у бројним часописима широм тадашње Југославије), спорт (одбојка, карате), певање (Мешовити хор у Горњем Милановцу), ма-некенство (манекен Модне конфекције "Рудник"). Сарађивала у неколико часописа, објављивала уметичке фотографије. Пленила духовитошћу и лепотом. Књижевни клуб "Момчило Настасије-вић" (чији је била најмлађи члан) од 2011. године додељује меморијалну награду "Силвија Павић", у оквиру традиционалне манифестације "Руднич-ка врела".

24 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

Душан Месаровић, који је своје песничке књи-ге потписивао као Слободан Себар, стварао

је далеко од родног Аранђеловца. Његов живот-ни круг затворио се још 1978. године у Ници. Три године касније у Лондону су штампани његови „Нови стихови“ с предговором Миодрага Стаји-ћа. За то се постарао уређивачки одбор у саставу инж. Светозар Божић, др Миодраг Михаиловић и Ненад Петровић. Предрагу Стајићу, како стоји и предговору, пало је у дужност да прегледа све његове песме, и оне штампане и оне које су нађе-не у његовим посмртним хартијама.

-Ја сам по своме осећању извршио пажљив избор: одабрао сам само оне песме које су ми се учиниле да имају неку књижевну вредност, и за које би се свакако и сам песник одлучио да их од-штампа у збирци, да је последњих година био у бољем здрављу - навео је у предговору Миодраг Стајић. -Оно што сам рекао у чланку „Себар пева и умире у туђини“ у „Нашој речи“ мислим да не мења општи утисак који се добија и од овако са-браних стихова у овој књизи. И могао бих, при томе,у своме суду и даље остати, верујући да се нећу ни мало огрешити о песника и о његове пе-сме.

Стајић је запазио да је Слободан Себар (Душан Месаровић) један од оних песника који су писали врло оригиналне и узбудљиве стихове. Напустио је овај свет и своје незавршено песничко дело после краће и тешке бoлeсти у једној болници у Ници. А све своје песме, све своје интимне ми-сли и сва своја искрена осећања, он је посвећивао

својој рођеној земљи, Србији, тихо, повучено, без икаквог наметања да се чује и види.

-Кад сам први пут наишао на његове стихове у „Нашој речи“, питао сам се: ко је тај изузетно даровити и нови песник? - истиче у поговору Миодраг Стајић. -Ко се крије иза тог имена, иза те наше архаичне речи, већ давно изишле из упо-требе, а значи нешто наше, расно, национално и која алтерира са речју сребро, сребрно. Речено ми је да писац не жели да се зна његово право име.

А иза те две речи крио се Душан Месаровић, који је 1915. године рођен у Аранђеловцу. Стајић је још дознао да је живео и зарађивао хлеб као емигрант, да је ожењен Францускињом и да се ређе виђа са понеким од пријатеља.

-Ништа друго нисам знао о њему - навео је Стајић. -Уосталом, за мене лично, није било ва-жно да ишта друго и знам. Понекад је и добро не познавати лично писца. Речено парадоксално, али и истинито: интимности, близина, сметају да се сагледају праве вредности. Слободан Себар (Душан Месаровић) није оставио за собом мно-го објављених песама. То је све што је штампано у „Нашој речи“. При састављању антологије пе-сама оних песника који живе и пишу по разним земљама широм света, ја сам унео известан број и његових које по свему заслужују да се нађу у свакој антологији савреме српске лирике.

Слободан Себар (Душан Месаровић) је сту-дирао на Правном факултету, био је у Глумачкој школи при Народном позоришту у Београду, неко време и на музејском курсу, а рат га је спре-

АРАНЂЕЛОВЧАНИН СЛОБОДАН СЕБАР (ДУШАН МЕСАРОВИЋ) ГОДИНАМА ЈЕ СТВАРАО ДАЛЕКО ОД РОДНОГ КРАЈА

НЕЖНИ ПОЕТСКИ ТУМАЧ ЕМИГРАНТСКЕ НОСТАЛГИЈЕСве своје песме, све своје интимне мисли и сва своја искрена осећања, он је посвећивао својој рођеној земљи, Србији, тихо и повучено без икаквог наметања да се чује и види

МИ И НАШЕ НАРАВИ(Пре)бучна аранђеловачка свакодневица

Некада је била привилегија живети у Аран-ђеловцу. Многима је данас то мора. Бука је

један од најважнијих разлога што би се многи одрекли своје некадашње привилегије, склони-ли негде на периферију овога бањског места или потражили сеоски мир и тишину. Да се разуме-мо није реч о уобичајеној градској вреви, брују мотора „четвороточкаша“ својствених свим градовима, него несносној музичко-галамџиј-ско-моторизованој тортури којој смо изложени годинама уназад.

У краткој паузи између (пре) бучних таласа по-кушавам да се присетим сатнице, тачног времена кад који бучни налет смењује други на аранђело-вачкој уличној сцени.

У најужем центру града у такозваном ФЕП-овом клубу, „ојхачки“ талас буке ступа на сцену у 17 сати. Од њега подрхтавају зидови и звецкају прозори оближњих зграда све до 23 часа!

Пре него што фолк секције од пилића до се-

ниора извежбају своје фолк наступе, увелико запљускује и назаустављиво надире „кафићко-вашарска“ плима. Ноћ испуњава назови музика препознатљива по вашарској громогласности. На делу је једино гесло: што гласније се чује музика, већа је шанса да ти дође гост и остави неки ди-нар! Све је бука и бука је за све. Као омађијани млади, по правилу у групама, хрле ка својим ноћ-ним светилиштима! Од осталог света препознају се виком и грајом. Од поноћи до негде два сата, омамљени ходочасници у храмовском заносу придружују се певачким деловима оркестара и пискаво-врискавим хорским урлањем подстичу да плима какофонске буке достигне кулминацију.

После тога (од два до три, пола четири) полако, али ништа мање бучно, наилази талас „уличне граје“. Усхићени ходочасници „кафићко-вашар-ске“ плиме, у повратку својим домовима, у за-глушујућем хору износе своје утиске, прошаране свађама, дреком, прејаким изливима љубоморе, хистеричним претњама супарницима, а не ретко и тучама пропраћеним гласним навијањима и ко-ментарима.

У том термину крцатом креаторима општег метежа, своју улогу изборили су и они који коли-ма покушавају да нађу пут до својих домова или нових храмова буке. По правилу мотори њихових лимузина парају ноћ, а надахнути превозници, уз невероватно бучну музику која допире из возила, вичу кроз прозоре својим саплеменицима.

Када овај цунами за уши мине, наилази нови. Свакако храмове треба очистити од силне амба-лаже попијеног пића. Пуни џакови флаша и фла-

шица полећу ка металним контејнерима уз бучну ломљаву и каракеристично прскање стаклића.

Таман се сва та кафићко-вашарска плима сми-ри, ето на сцени мачкарско-псеће феле. Ваљда и сам разбуђен претходним таласом, насрће псећи чопор и ваља се лавеж дремовним улицама. Сме-њује их мјаукање и завијање мачака. Тек да пока-жу да се (у буци) и на њих мора рачунати!

Ово је скица за аранђеловачку уличну сцену буке. Овом приликом из ње изоствљамо неке манифестације које су повремене и привремене, имају пролазни карактер.

Некако се, након свега, намеће неколико пита-ња: зашто је бука без борбе, без испаљеног метка, наметнула своје право грађанства и правила игре у Аранђеловцу, лишавајући нас тако основног грађанског права на миран живот без заглушу-јуће вреве, галаме у било које доба дана и ноћи? Коме одговара да живи у граду буке и ко има од тога користи? Зар је могуће да се таквим креато-рима буке не може стати на пут?

У атмосфери у којој досадашње власти по сва-ку цену заклањају креаторе бучне аранђеловач-ке сцене и омогућавају им да ремете јавни ред и мир, јасно је ко пије а ко плаћа! Највећи цех плаћају грађани, који, буновни и неиспавани, на жалост, мирно подносе тортуру!

Можда је боље и тако. Бука и галама треба да потисне сву беду наше свакодневице. Ко зна шта би се десило када би у миру и тишини почели да размишљамо: како смо дошли, ко нас је гурнуо и зашто у овакаву животну стварност!?

Мирослав Живановић

Или: зашто је бука без борбе, без испаљеног метка, наметнула своје право грађанства и правила игре у Аранђеловцу, лишавајући нас тако основног грађанског права на ми-ран живот без заглушујуће вреве, галаме у било које доба дана и ноћи?

чио да заврши историју уметности на Филозоф-ском факултету. Радио је кратко у „Политици“, путовао је по Француској, Аустрији, Немачкој и Чехословачкој. За време рата био је један од уредника илегалног листа „Поморавље“ у склопу покрета генерала Михаиловића. После рата жи-вео је у Швајцарској, Италији и Мароку да би се коначно скрасио у јужној Француској као трго-вачки путник.

Песме је писао и за време Другог светског рата. Био је сарадник „Наше речи“. Прву збирку песа-ма под насловом „Ван Србије“ објавио је 1950. године. Једна његова песма („Емигранти“) имала је занимљиву судбину. Њу је као поетску кантату за баритон, хор и оркестар, конпоновао Француз Марио Виторио.

Живећи доста усамљено, Слободан Себар (Ду-шан Месаровић) успео је да изрази не само своја лична поетска осећања, већ је покушао да буде један од најприснијих и најнежнијих поетских тумача емиграције, емигрантске носталгије, али без оуобичајене пригодне реторике која носи трагове тзв. емигранштине. Његова поезија је у свом мисаоном успону не само изнад емиграције као социолошке појаве већ је и изнад појединих народа. Најкарактеристичнија је у том погледу његова песма „После бомбардовања Хирошиме“. Свечовечански идеал је његов идеал, идеал осло-бађања од силе и страха, идеал изражен у једној изванредно слободној музици мисли и речи.

Д. Јанојлић

Овде се угасио живот Слободана Себра-Ница

25СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

Шта нам говоре имена места? Какву поруку су нам оставили преци? Ова

питања муче сваког ко се и мало замислио па покушао да докучи и одгонетне значење назива наших брда, планина и река, наших села и заселака. Умни људи који траже одго-воре на одавно постављене загонетке могу да закључе да ништа није случајно! Ништа није без разлога ни крштено ни названо па да тако само, онако без везе, остане за пам-ћење.

Када се пређе Букуља (А и ово име крије тајну. Да ли је ова планина добила име по буковој шуми или пак по пчели која је ра-није, у неком далеком времену била ''букела'' по буци, па после постала пчела, још нико поуздано не зна.) па се дође у атар села Га-раши, ту одмах поред пута, а повише малене речице, која се такође зове Букуља, уздиже се ПАУН СТЕНА.

Нико да осговори зашто се ова стена тако зове. Недалеко одатле у селу Живковцима део села називају ШТОВНА а одатле, само мало даље, поћи старим путем према плани-ни Рудник налази се место које зову КАТРА. На северној страни села Живковци налази се заселак ОЊЕГ и истоимена речица. У ли-вадама, до саме реке Оњег налази се темељ старе цркве и сви знају да је то црквено зе-мљиште. Садашњи власници не обрађују то земљиште поштујући светињу.Та земља тај цео потес носи из давнина назив КРАМО-ВИ. Низводно од тог места где је ово цркви-ште налазе се темељи још три објекта за која се не зна да ли су били некакве богомоље, воденице или нешто друго.

БРДО ВАГАН - У АТАРУ ДВЕ ОПШТИНЕ

Брдо ВАГАН делом припада Даросави а делом Живковцима.Са севера у подножју га запљускује речица ПЕШТАН. Нико да одго-вори зашто је Ваган ''Ваган'' а Пештан ''Пе-штан''? У селу Брезовцу, а на самој планини Венчац (која је Веначна планина односно Венац Рудничких планина) налази се велики потес назван ПАУНБАРА! (или Паун-Бара). Да ли ова Паун-Бара има везе са Паун Сте-ном у Гарашима? Да ли Штовна има некакве везе са Ваганом и Пештаном? Да ли Катра има везе са ово двоје? Зашто се Оњег тако зове? Ко је градио цркву у Оњегу? Зашто се овај потес зове Крамови? Како се звало село које је овде морало да постоји? Где је тај на-род који је овде живео? И какве то везе има једно са другим?

Од Рудника преко Букуље, Венчаца, Ва-гана, Космаја, Авале, па све тамо до Дунава рударило се више од две хиљаде година.Ту је било онога што остали свет није имао у изо-биљу. Вадило се сребро, олово, калај, бакар и гвожђе. Ово је била ''обећана земља'' и нема историјског периода да се светски моћници нису о њу отимали. Преци су нам оставили поруке да бисмо дошли до сазнања о њима, о времену у коме су живели, а тако и о себи па да сазнамо ко смо и одакле смо. Оставили су многе топониме који указују на постојање

једног народа коме рударење није била не-познаница, који су знали то да раде и били свесни богатства са којим располажу.

Средњевековни рударски изрази, многи и несловенског порекла, као што су Штовна, Паунање рупе, Ваган, Гварак, Пулигња, фур, Жамкошт и многи други говоре о једном врло раширеном занимању народа тога вре-мена. Сада већ и заборављеног и напуште-ног...

ЦРКВЕНА ЗВОНА ИЗ РУСИЈЕ У ЖИВКОВЦЕ, А ИЗ ЖИВКОВЦА У ПАРИЗ

Сеобе, као српска судбина, нису од јуче него од увек. Са крајњег севера Европе Срп-ска племена Бодрића и Љутића населили су ове крајеве и дали имена селима Војковци, Рабровцу, Пресеци, Грабовцу, Козељу, Теши-ћима, Гостирадићима итд. Када су се, опет у некој сеоби вратили на север, наставили су да живе они и њихови потомци до дана да-нашњег, на острву Риген (по Српски Рујан) где исто тако постоје села: Војковци, Козељ, Гостирадићи, Грабовац, Лопате, Забраћа Славковица и многа друга. Ко су ти људи? Зашто српски народ верује у оне Германске лажи ''да смо од некуд дошли''. Одакле? Мо-жда са неке друге планете или из неког дру-гог света. Никако им не одговара да призна-ју истину да је српски народ по целој Европи од увек ТУ. Стално путују и селе се али су од увек ТУ. На северу Европе, у Русији налази се река Оњег која се улива у језеро Оњега. Из цркве у Живковачком Оњегу однета су у некој сеоби два звона и донета на магарцу у Париз. И сада се налазе у једном од Пари-ских музеја где постоји и писани податак да су звона из Српског села ОЊЕГА а да су у сеоску цркву стигла као поклон Руске цркве. Да ли је ово случајно?

У Закону о рудницима Деспота Стевана Лазаревића из 1412. године објашњени су изрази и појмови које су рудари средњег века употребљавали. Много нама неразу-мљивих туђих речи и израза, али ти што су правили нацрт закона, двадесет и четири стручњака које је деспот сазвао па им издао заповест да направе предлог закона који је касније својим указом усвојио и озваничио, нису били Срби. Били су Саси, Немци, Угри, Грци, Дубровчани, можда и Млеци... Они су овде живели и радили, донели су своја зна-ња и вештине али и своје изразе које оста-ли народ прихвата као своје, јер адекватних својих и нема, а ако и има, нису ушли у За-кон па никога и не обавезују.

ФУРАТИ = ВУЋИ КОЖНУ ВРЕЋУ

ШТОВНА је хоризонтални тунел или ров који као повласно-послужно добро служи свим рударима да туда извлаче ископану руду, јаловину, камен и воду, с тим да има-ју право да га користе, али и обавезу да га одржавају. Извлачили су у кожним врећама које су се звале Пулигње, а сам тај поступак извлачења односно проласка кроз Штовну

називао се ФУР. Интересантна асоцијација: Фурати значи вући кожну врећу!

Паун-Стена и Паун-Бара су називи изве-дени од глагола Паунати! По овом истом закону Паунати рупу значи експлоатисати односно користити рупу, рударско нала-зиште у циљу проналажења и ископавања руде. Паунање се односи и на радње у циљу пречишћавања ископаног материјала као нека врста примитивне флотације. За ово је била потребна и вода па тако налазимо да је и Паун-Стена у Гарашима и Паун-Бара у Брезовцу поред воде. Да постоје стари ру-дарску поткопи и трагови средњевековног рударења.

Место КАТРА у Живковцима мало даље од и сада видљивих рударских окана а на ''згодном месту'' поред извора указује и сво-јим именом потврђује још увек живе народ-не приче да су ту долазили каравани кири-џија од Ужица и са Златибора, доносећи луч и КАТРАН за потребе рудара. Луч је био не-заменљиво осветљење у јамама, а катраном су се и подмазивале дрвене направе, чекрци, РАТ (машина направљена од вертикалног вретена са четиру греде у доњем делу за које су били упрегнути коњи, а која је служила за извлачење руде из дубоких јама). Катраном су се лечили убоји и ране и на људима и на животињама.

ВАГАН = ПРОСТОРНА МЕРА ЗА РАСТРЕСИТЕ МАТЕРИЈАЛЕ

Брдо ВАГАН на коме се такође налазе ру-дарски поткопи, а кога са северне стране обилази река ПЕШТАН, има чудно и тајан-ствено име! То име, тај назив ипак указује на рударски израз. Од средњег века па све до почетка двадесетог века мера Ваган је била прво у масовној употреби у Аустрији, Угарској, Словенији, Немачкој као уопште у средњој Европи. То је била просторна мера за растресите материјале, начињена од др-вета нешто као наша мерица, само много већа. Била је запремине око шездесетак ли-тара и као што је то било уобичајено у том времену, нигде иста и у једној договореној мери. Изгледа да је сваки народ имао неки свој'' Ваган''. Вероватно се указала потреба, а претпоставка је да се то догодило за време и у трајању аустријске окупације дела Тур-ске (данашње Србије) 1718. године када је било потребно договорити јединствене мере усаглашене са потребама јединсвеног тржи-шта... Претпоставка је да је у Пешти догово-рена мера за Ваган која је износила 62 литра. Тако је настао Пештански Ваган! Пештан и Ваган су и сада једно уз друго, једна речица и једно брдо изнад села Даросаве, а да мало ко зна да већ одавно имају европске називе.

Од села до села, од планине до брда и про-планка, налазимо поруке предака и сведо-чанства ко смо, одакле смо, шта смо радили у прошлости, где смо били и где ћемо бити. Истина је изашла из мрака историје. Назад више не може. Ми смо овде хиљадама годи-на, стално се селимо, одсељавамо и досеља-вамо, а да ниоткуд нисмо дошли, нити смо где отишли. Европо, поручују нам преци, хвала ти што нас примаш! Ми тебе и не мо-рамо!

Војислав Веселиновић,самостални истраживач

ВАГАН - РУДАРСКА МЕРИЦАЕтимологија топонима нашег краја као неисцрпно врело сазнања

ИСТРАЖИВАЊА

26 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

Ту поред нас, готово неприметно, живе наши суседи, комшије, годинама се

срећемо, а веома малом знамо о њима. Ако самo одшкринемо врата њиховог живота, можда ћемо чути причу која нас, у најмању руку, неће оставити равнодушним. Једна од таквих је и прича о Миланки и Здравку Јањевићу, школским друговима, учитељи-ма, пензионерима.

А почело је педесетих година прошлога века када су приметили једно друго, раз-мимоилазећи се на степеништу, које је повезивало главни улаз и спрат учитељ-ске школe у Крагујевцу. Наизглед, ништа посебно, али су очи забележиле привла-чан први утисак. Као "случајно", путеви су наставили да им се укрштају и преплићу. Почели су да размењују белешке и књи-ге. Миланка је била ученица генерације, а Здравко одличан ђак.

По дипломирању одлазе у Санџак на слу-жбу, у село Црквине у општини Тутин.

-У Брезовац смо дошли као млади учите-љи, после једне године проведене у тутин-ској општини, и остали до пензионисања. Тада није било ни електричног осветљења, ни пута. Радом и заједништвом мештана све се то постепено постизало. Градили су се путеви, далеководи, стигло је и електрич-но осветљење, реновиран је дом културе. Из године у годину, промене у овом селу осећале су се на сваком кораку... Од нашег доласка у Брезовац ни један основац, све до данашњих дана, није поновио разред. Међу првима у Србији у селу је ликвиди-рана неписменост код одраслих мештана. Нова школска зграда, што је јединствен случај у Србији, изграђена је добровољним уделима мештана у новцу и радној снази без завођења самодоприноса. Нова школ-ска зграда примила је прве ђаке 27. децем-бра 1976. године, а стара школа радила је од 1904 - 1976. године. Нова школска сре-дина више пута је награђена републичким наградама. Свако дете поласком у школу засађивало је у школском ружичњаку своју ружу, коју је за време школовања негова-ло - рекла нам је, сталоженом отменошћу бираних речи и лепом дикцијом Миланка Јањевић.

Миланка је бирана за одборника, у оно време када је била права реткост видети жену у одборничким клупама. У Брезов-цу се бирало два одборника, а на листи је било четири кандидата. За преко 300 гла-сова Миланка је надмашила остале канди-дате на листи. Те вечери испред школе и Дома културе, било је право славље, како од стране ученика, тако и родитеља и ме-штана.

Миланка и Здравко награду Заједнице

основног образовања и васпитања у изно-су од тадашњих 20. 000, 00 динара, и поред скромне плате, поклонили су селу за наста-вак радова на изгради Дома културе. Њи-хов ђак, проф. др Добривоје Михаиловић, редовни професор ФОН-а у Београду, на-граду града Аранђеловца "26. jул" поклонио је школи у Брезовцу, па је у оквиру тради-ционалне Брезовачке заветине, која се одр-жава сваке године 14. септембра, на згради школе постављено мермерно обележје са именима свих учитеља, који су службовали од оснивања школства под Венчацом 1835. године. Међу 37 учитеља нашла су се и имена Миланке и Здравка, који су најдуже службовали у Брезовцу - 38 година. Иако су имали понуде да раде у већим градским центрима Крагујевцу и Београду, остали су све до данас само брезовачки учитељи.

Код ученика, а и мештана посебно, су развијали хумане односе, па су и њихове акције превазилазиле општинске оквире. О хуманости Брезовчана чуло се не само у нашој земљи. То најбоље потврђује дога-ђај од пролећа 1960. године. Преко радио таласа учитељи и њихови ђаци сазнали су да је место Пирок код Тетова, срећом за време школског одмора задесио снажан земљотрес, који је оштетио њихову школу, али је избегнута права катастрофа. На оп-ште задовољство, није било жртава. Одмах су учитељи и ученици одлучили да скупе добровољни прилог у новцу и пошаљу сво-јим вршњацима у Македонију. Договоре-но - учињено. Скромна новчана помоћ из Брезовца стигла је прва у Пирок. Стигла је захвалница и развило се пријатељство. Почеле су међусобне посете ученика и на-ставника. О овој сарадњи и лепом гесту из Шумадије писале су не само наше новине, већ и "Нова Македонија", истичући хуман гест Брезовачке школе као изузетно леп пример.

За време четрдесетогодишњег рада оце-њивани су највишим оценама и ванредно напредовали у струци. Обоје су завршили Педагошку академију. Носиоци су Златног знака Црвеног крста Југославије, Златног знака ССРН, Ордена рада са сребрним вен-цем, бројних републичких награда за рад са омладином, али и најзначајније награде града Аранђеловца - "Септембарске награ-де", односно "26. јула".

Поред свих обавеза у школи и ван ње, Здравко се успешно бавио и новинарством. Сарађивао је у више дневних листова и не-дељника.Више од 35 година био је новинар "Вечерњих новости". Поводом 50 година бављења новинарством објавио је књигу "Земаљски дани - пола века са људима за новине". У књизи се нашло изабраних 800

текстова, од више од 15. 000 објављених прилога у том периоду. -Увек сам у свом писању поштовао правило да се чују обе стране и никад нисам објављивао само свој суд. Чињенице које сам износио морале су да буду поткрепљене документима - каже Јањевић. -Свако може да се нађе у новина-ма, потребно је само пронаћи то зрно зани-мљивости, и заоденути га речима - кратка је и јасна порука искусног новинара.

-Свако од нас, поред напорног рада у учионици, имао је и хоби. Многи учитељи бавили су се пчеларством, пецањем, чита-њем, гајењем цвећа... - а ми смо са својим ћеркама путовали - сећа се Миланка. - Ше-тали смо Јелисејским пољима, возили се каналима Амстердама и Венеције, ужива-ли на плажама Нице, дивили се Барселони, проводили сате у музејима Спарте, посети-ли Микену, Термопилски кланац, Акропољ, грудвали се у јулу на швајцарским Алпима. У периоду интензивних путовања, шезде-сетих и седамдесетих година прошлог века, посетили смо 14 земаља, а у десет и њихове главне градове, једно војводство и две кне-жевине. Колима смо пропутовали обалом средоземног мора од Барселоне до Ђенове, а Јадраном, од Пуле и Опатије до Петровца у Црној Гори... ускоро ће путописи, са фо-тографијама, бити објављени у мојој књи-зи "Породична путовања - Европа у срцу" - наговештава Миланка. Понуду "Стварно-сти" да буде издавач поменуте књиге Јање-вићи су радо прихватили.

Тако укратко гласи сажетак животне приче брачног пара учитеља Миланке и Здравка Јањевића, који шест деценија раде и живе заједно, а већ и деценију и по пен-зионерске дане проводе у породичној кући у Аранђеловцу. У Београду живе и раде њихове ћерке, старија Весна и млађа Ната-ша, са својим породицама. Радују се сећа-њима, која брижљиво чувају у породичној ризници драгоцености, али су најсрећнији када им кућу озаре звонки осмеси и радост унука Ларе, Оље, Ирене и Михајла.

А.Т

МИЛАНКА И ЗДРАВКО ЈАЊЕВИЋ - УЧИТЕЉИ У ПЕНЗИЈИ

У КУЋИ И НА ПОСЛУ - ЗАЈЕДНО ШЕСТ ДЕЦЕНИЈАЦео радни век провели у селу Брезовцу у аранђеловачкој општини

КАД ЖИВОТ ПРОГОВОРИ

У породичној кући Јањевићеви уживају у заслуженој пензији

27СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

Ђаци су одржавали руже које су сами заса-дили (пролеће 1977. године)

Миланка и Здравко Јањевић испред нове школе, 1976. године

Миланка и Здравко Јањевић испред старе школске зграде у Брезовцу

''Светлост'' Крагујевац

Нова македонија 8. фебруар 1962. године

Већ три године пионири основне школе у Брезовцу дописују се са пио-нирима из Пирока код Тетова. Почело је од мале помоћи коју смо сакупили и послали школи настрадалој од зе-мљотреса. Од тада су наша дописи-вања све чешћа. Пирок је шиптарско село, али нам наши другови пишу на македонском језику, јер се тако боље разумемо. Ових дана позвали смо представнике наставничког колекти-ва и пионирске организације да нам буду драги гости на прослави дана наше школе.

И док је киша, са ретким пахуља-ма снега, квасила излокане путеве у наше двориште ушли су насмејани, драги гости. Они су учествовали и на нашој свечаности. Певали су шиптар-ске песме, које су топло поздрављене од свих нас пионира и преко 300 ме-штана.

На свом матерњем језику пионир-ка Фатима предала је гитару, поклон њихове школе, која ће нам увек бити драга и подсећати нас на наше драге пријатеље.

После тродневног боравка у овом селу под Венчацом, уз десетину пута поновљене реченице на шиптарском, македонском и српском језику, рас-тали смо се али чврсто решени да је то тек почетак нашег пријатељства у духу братства и јединства.

Пионири основне школеу Брезовцу

Наши гостиСветлост Крагујевац

Пирок, Тетовско, февруари

Група ученици и учители од село Пирок, Тетовско, дниве беа гости на основното учи-лиште во село Брезовица кај град Аранѓе-ловац, Н. Р. Србија, за да присуствуваат на свечената прослава по случај патрониот пра-зник на тоа училиште.

Убавото другарство на децата од спомена-тите училишта во две населби на две братски републики датира од 1960 година, од денот кога село Пирок го сполете несреќа по земјо-тресот. Учениците од Брезовица испратија подароци за своите настрадани другарчиња и оттогаш децата редовно се допишуваат. Се-пак таа заемна срдечна врска се поддржува и со лични контакти мегу учениците и настав-ниците од тие училишта. По иницијатива на учителите Здравко и Миленќо Јанетиќ, од Брезовица, како и претседателот на учили-шниот одбор Аврам Милиќевиќ, до учили-штето во Пирок беше испратена покана уче-ниците лично да присуствуваат на празникот на училиштето во Брезовица.

Гостите, млади Шиптарчиња, беа пречекани особено срдечно. Се слу-шаа одушевени извици „Добро ни дојдовте, браќа Шиптари!“, „Да жи-вее братството и единството на на-шите народи!“ и сл. Нема зборо- ви со кои може да се изрази внимание-то и љубовта со кои децата од Тетов-ско беа обиколени во братската сре-дина на учениците од ова шумадиско село.Тие минаа незаборавни часови. По-крај учителите, во прославата уче-ствуваа шефот на општествените служби при општината Пирок Мева-ип Мурати и претседателот на Сове-тот за просвета Живко Трајановски.

Муниши Реџеп

Срдечна средба во срцето на Шумадија

УЧЕНИЦИ ОД ПИРОК, ТЕТОВСКО, ВО ПОСЕТA НА БРЕЗОВИЦИ КАЈ АРАНЃЕЛОВАЦ

Незаборавни часоди сред братска средина

Нова македонија 8. фебруар 1962.

Здравко и Миленка Јањетиќ, наставици при основното училиште во Брезовци, кај Аранѓеловац

МОДЕРНО НА ТЕМЕЉИМА ТРАДИЦИОНАЛНОГ

‘ ‘ С У В Е Н И Р И ’ ’Ум е т н и ч к о с т в а р а л а ш т в о

Т е л : 0 6 4 / 9 0 8 9 - 7 7 00 6 9 / 5 2 9 8 - 3 2 3

е - п о ш т а : i l i j a b u n t i c @ y a h o o . c o m

‘‘ИДИЛА КРАЈ БУНАРА’’

Оригиналан и усвету јединственпроизвод, макетасеоскогдворишта.Производ сеизрађује у различитимвеличинама самотивима позахтеву купца.

www.stvarnost.rs28 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

Експериментална керамика радионица Руже и Раје Николића у Аранђеловцу

била је од самог почетка антипод међународ-ног фестивала “Свет керамике”, који је у то време већ неколико година трајао у оквиру Смотре уметности “Мермер и звуци”. Ал-тернатива, уметност за другачији поглед, за експеримент у новим техникама, били су изазов не само за аранђеловачке керамича-ре, већ и за уметнике из других средина и меридијана, који су, у једном неформалном дружењу и без чврсте концепције рада, оста-вили вредну кoлeкцију у каменини и ракуу. Данас она чини озбиљну збирку од више сто-тина експоната мањих формата, међу којима има и репрезентативних примерака.

Мало ко уопште зна да та збирка постоји и колико је она вредна, али ако се узме да је 111 керамичара из некадашње Југославије, Јапа-на, Гане, Грчке, Румуније, Италије, Мексика, Кине, Енглеске, Немачке, Мађарске, остави-ло по једно или више дела у раку техници и каменини, онда та шињеница превазилази метод обичног пребројавања насталих ко-мада, поготово што су се многи огледали и у једној и у другој техници. Сви они заједно били су жељни новог сазнања, нових продо-ра, нове слободе, нових технолошких иску-става, која тих 70-тих година прошлог века нису довољно коришћена у нашој уникатној керамици.

“Први радови у каменини у Србији из-рађени су у Аранђеловцу, на симпозијуму “Свет керамике” 1974. године, под вођством изврсног технолога Руже Николић”, забеле-жила је Светлана Исаковић у својиј књизи “Савремена керамика у Србији”. Она је до-бро запазила да је кроз технолошке експе-рименте Ружа Николић прерасла техничку компоненту утилитарне керамике и упусти-ла се у отворено поље креативности, ка узбу-дљивијем уметничком изражавању, понекад са мање, понекад са више успеха. Водећи се урођеном знатижељом да пусти дужи корак, она је, заједно са својим супругом, који се и раније бавио керамиком, остварила нови саобраћај ка новом хоризонту, јер је као по-длогу имала већ богато и утемељено техно-лошко знање.

Првобитно КАКО доћи до нечега прерасло је у ШТА ће се добити током каналисаног, али и непредвидљивог крајњег продукта. Та битна разлика између две запитаности је суштина експерименталне керамичке радио-нице, која је кренула 1982. године. Нешто ра-није, први гост атељеа била је Аса Катарина Хелман из Финске, да би млада, талентована керамичарка Катица Павелка, са својим но-вим реализмом и особеном наративношћу, истовремено била први носилац нових идеја и прва од стотинак каснијих уметника, који су боравили и радили у дому предусретљи-вих и отворених домаћина, препознавши

добар ветар који дува са Ђикиног брда.Наредних година гошће су биле Љиљана

Трајковић и Ивана Татомировић, а потом Едит Мерле из Хрватске и професорка уни-катне керамике на Академији примењене уметности у Београду, Мирјана Исаковић, чију је изложбу у Малој галерији 1984. годи-не удостојио и Генерални секретар Уједиње-них нација, Javier Perez de Cuellar. Он је знао где долази и шта ће видети. Било је то при-знање и за уметницу и за српску керамику и за Аранђеловац, који је у културној јавно-сти већ тада словио као град високе ликовне уметности.

“У то време смо, први на Балкану, почели и експерименте са “брзом” раку техником, пуном изненађења, непредвидљивих и ин-тересантних ефеката, код које се одмах виде резултати, за разлику од класичне технике, где треба да прође дуже време да би се са-гледали ефекти”, објашњава Ружа. Био је то нови изазов коме нико није могао да одоли, а као резултат оставили су иза себе нове зна-кове за распознавање.

Како се захуктавао керамички посао и зеља да се уметницима пруже још бољи услови, породица Николић 1984. године отвара своју занатску радионицу за производњу технич-ке и уметничке керамике, у којој су многи уметници у више наврата припремали своје излозбе, попут Татјане Дејановић или Дра-гана Милошевића. Једини услов који су им постављали био је да изложбу коју припре-ме у њиховом атељеу први пут ставе на увид аранђеловачкој јавности, што су многи и чи-нили, поготово млади керамичари, којима је то била прва самостална изложба. За узврат домаћинима су остављали по једно или више дела. “Прва моја сарадња са уметницима по-чела је, међутим, много раније, 1963. годи-не, после специјализације у Институту за уметничку керамику у Фаенци”, присећа се Ружа Николић. “Тада смо у аранђеловачкој Индустрији електропорцелана реализовали зидни пано 2x3м и стуб, висине 7м под нази-вом “Атомско доба”, који се налази у Бачкој Тополи. Они су обложени глазираним кера-мичким плочама, по рецептурама из Фаен-це, а после принудног одласка из Индустрије електропорцелана почела сам озбиљније да се бавим истраживањима глазуре за умет-ничку керамику”, објашњава Ружа своје ново усмерење. “Уметници који су учествовали у раду “Света керамике”, са којима смо, иначе, сарађивали у више наврата током протеклих деценија, било да сам им припремала глазу-ре, било да су радили код нас, желели су да раде у нашим условима, који су били бољи од оних које им је тада пружао “Свет керамике”. Тада смо једини у Аранђеловцу имали елек-тричну пећ, добре могућности за глазирање и стручног сарадника, али смо изнад свега желели да помогнемо, посебно младим, та-

лентованим керамичарима. Моја специјал-ност биле су кристаласте и мат глазуре, што је за ондашње уметнике било нешто ново, с обзиром на то да су у њиховој дотадашњој пракси, већином користили сјајне глазуре”, објашњава наша саговорница своја нова са-знања која су је уздигла до озбиљног профе-сионализма у тој области.

Колико су уметници ценили њено знање најречитије говори податак да је један од нај-већих светских керамичара, Colin Pearson, професор на две академије у Лондону, на-говарао Ружу да напише књигу о глазурама, која би била драгоцено штиво за све кера-мичаре. У годинама које су се низале, кроз експерименталну школу су прошли врхун-ски мајстори из наше земље и света, који су остварили бројне експонате мањих димен-зија, али важна дела у уметничком значењу. Готово сви су учествовали у раду симпози-јума “Свет керамике”, те са већ постојећом, непроцењивом збирком која се данас чува у Народном музеју у Аранђеловцу, ова, из кoлeкције Руже и Раје Николића, чини до-пуњено и незаобилазно издање о нечему важном што се у Аранђеловцу дешавало на плану керамичке уметности.

Од самог почетка радило се необавезно, онако, углавном преко лета, кад ко стигне, најчешће у дворишту њихове куће-радиони-це, бар када се експериментисало са ракуом. Оно што је, међутим, најдрагоценије (осим дела која су остала) била су окупљања умет-ника око њиховог чувеног каменог стола у осунчано-сеновитој башти, где су се мешале идеје, намере, где су се преиспитивали свр-ха постојања и стварања и где су уметници сами себи улепшавали живот, бар за тај дан.

Чиније, вазе, плочице, керамоскулптуре, панои, данас су драгоцена збирка и осведо-чење срећних година и драгоценог дружења, у којима су урезане линије, отисци у глини, ритмови, раскошне глазуре, уствари, отисци њихових душа. Била је то игра без неких пра-вила и у мали улог, али је зато добитак испао много већи.

Данас та керамика скупља прашину и зри на спрату породичне куће Руже и Раје Ни-колића, у нади да ће се догодити неко чудо и да ће званичници наше општине показати одговорност и наћи јаке разлоге да ту своје-врсну кoлeкцију изложе јавности у неком од неискоришћених простора. Можда би град прогледао другачије, а можда би, хајде да ве-рујемо, обе кoлeкције, и са “Света керамике” и из експерименталне радионице, могле за-једно да осветле лице овог града.

Љиљана Стојановић

УМЕТНИЧКА ЗБИРКА КЕРАМИКЕ РУЖЕ И РАЈЕ НИКОЛИЋА

ПРОЗОР ЗА СВЕТИзузетно вредна дела домаћих и иностраних уметника - керамичара требало би да добију градску галерију

Раку керамика, део изложених експоната

КУЛТУРА

29СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

РЕГИСТАРИвана Татомировић, СбијаХристина Јовичић,СрбијаАна Стипчић, СрбијаБранислав Спасојевић, СрбијаСветлана Труцић, СрбијаВалентина Савић,СрбијаВесна Саула, СрбијаФилип Фидановски, МакедонијаИва Кукурић, СрбијаАлександра Калинић, СрбијаИвана Рацков, СрбијаЛана Ракановић, СрбијаНемања Николић, СрбијаМарија Савчић, СрбијаВесна Свобода, СрбијаДрагана Адамовић, СрбијаДијана Миленовић, СрбијаЉиљана Трајковић, СрбијаЈосип Диминић, ХрватскаМиона Савић, СрбијаАна Виђен, Србија

Никола Вукосављевић, СрбијаМарија Вауда, СрбијаЈелена Милетић, СрбијаОлга Јелић, СрбијаДрагица Чадеж, СловенијаМагдолна Калмар, СрбијаДанијела Голубовић, СрбијаДијана Мојак, СрбијаКатица Павелка, СрбијаIto Hitoshi, ЈапанИгор Сабадош, СрбијаЕлиас Буданаиотис, ГрчкаКонстантин Јанев, МакедонијаДанијела Веселиновић, СрбијаДрагољуб Варајић, СрбијаCaius Rotaru, РумунијаДијана Тођераш, СрбијаТијана Ђорђевић, СрбијаДејан Јовановић, СрбијаЛана Тиквеша, СрбијаРаденко Аднађ, СрбијаМарина Поповић, СрбијаСлађана Данојевић, Србија

Татјана Закић, СрбијаДелиа Првачки, СрбијаХадил Тамим, ТурскаДушан Миловановић, СрбијаФеренц Калмар, СрбијаHannelore Schwabenitz, НемачкаSimona Tanasescu, РумунијаЗоран Јовановић, СрбијаМирослав ?, СрбијаСнежана Ђукановић Кокрљан, СрбијаИвана Батало, СрбијаСрђан Вукајловић, СрбијаАлександар Вац, СрбијаГоце Јосифов - Ромбо, МакедонијаГордана Радојевић, СрбијаТатјана Дејановић, СрбијаДобромир Георгиев, БугарскаМилосав Павелка, СрбијаКоста Ђорђевић, СрбијаИван Ангелов, БугарскаДраган Милошевић, СрбијаFranco Bucci, Италија

Mariana Velasquez, МексикоМарија Клеут Гарић, СрбијаЈасмина Пејчић, СрбијаДечији дом “Споменак”, СрбијаЛариса Ацков, СрбијаEдит Мерле, ХрватскаЦу Веј Пин, КинаJames Kwame Amoah, ГанаДраган Спасић, СрбијаАнте Мариновић, СрбијаJavier Cervantes, МексикоНаташа Пичман, СловенијаСоња Бикић, Република СрпскаЦи Цен, КинаМакедонка Андонова, МакедонијаЛена Живковић, СрбијаМилена Николић, СрбијаРаја Николић, СрбијаРужа Николић, СрбијаAsa Catarina Hellman, ФинскаAngel Horniella Santos, КубаМариана Калабић, СрбијаАлександра Калинић, Србија

Gisele Schmidt Reuter, НемачкаSimon Lawson, ЕнглескаМаргит Герле, МађарскаЉубиша Мишић, НемачкаЛела Милосављевић, СрбијаColin Pearson, ЕнглескаЛилиана Бенић Дробац, СловенијаCheng Ho, КинаNiimi Takatoshi, ЈапанDominique Labau, ФранцускаВоула Гунела, ГрчкаАнтонија Драгутиновић, СрбијаЂурђинка Богдановић, СрбијаВера Станарчевић, СрбијаХалил Тиквеша, СрбијаТатјана Ракић, СрбијаСлавенка Хорватић,СрбијаМирјана Исаковић, СрбијаДрагана Јовановић, СрбијаСофија Бунарџић, СрбијаПаула Касинен Стајевић, СрбијаНН аутор, Италија

РАКУ ТЕХНИКАРаку техника потиче из Јапана и названа је по првој генерацији керамичарске породице РАКУ из 16. века. Је-дан од чланова те породице био је пореклом из Кине. Он је у време династије Минг донео у Јапан керамичарску технику, која се базирала на тробојном “санцаи” глази-рању. Први датирани производ у тој техници потиче из 1574. године. То је представа лава.Наследници те породице и данас постоје.Раку техника је посебан поступак термичке обраде керамике. Предмети, усијани на 960 степени, ста-вљају се у посуду и прекривају органским материјама (пиљевина, лишће, слама, папир). Посуда се затвара и пошто органски материјал гори без присуства кисео-ника, долази до његове редукције из предмета. Таквим поступком добијају се јединствени уникатни ефекти на глазурама, који се не могу постици ни једном другом техником.

КАМЕНИНАКаменина је порозна керамика светле боје, мешавина каолина, кварца и глине. По финоћи се налази између обичне керамике и порцелана. Посуде и вазе од камени-не почеле су се израђивати у 18. веку у Енглеској, а нај-значајнији произвођач је Јосиах Њедњоод.Каменина се најчешће пече до 1250 степени и користи се углавном за уметницку керамику, али највећи избор боја може да се постигне на температури од 1150 до 1200 степени.

Татјана Дејановић, Ваза и здела, каменина

Симон Лејон, Енглеска, Тиркизна посуда, каменина

Лариса Ацков, Здела, каменина

Ивана Рацков, Троножна здела, каменина

Татјана Дејановић, Скулптура, каменина

Игор Сабадош, Сусрет, раку

Мирјана Исаковић, Бели бокал, каменина

Ружа Николић, Три шоље, раку

Мариана Веласкез, Мексико, Трио, порцелан

30 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

Војислав Веселиновић је аранђеловачкој културној сцени познат као писац, али

и као човек обдарен многобројним таленти-ма. Налик на некаквог ренесансног самоука и знатижељника, Веселиновић се у својем потоњем прозном делу обрео у време 16. века, када Србија ни у ком смислу није под-сећала на области света у којима се живот светковао кроз науку и уметност. Србија је у време Павла Бакића, којем је Веселиновић посветио свој романескни труд, била још увек под Османлијама, трпећи зулум и бо-рећи се за сопствени национални опстанак.

Овај историјски роман мора се читати и у кључу епског и митолошког поимања, има-јући у виду да је књижевност превасходно естетски акт којим се ствара један нови има-гинарни поредак, а не пуко подражавање историјских збитија. У том смислу, значајна је Веселиновићева епска потка и уочљива митска и легендарна карактерологија јуна-ка, што проистиче из познавања и успешне транспозиције народне и фолклорне тра-диције у ткиво дела (казивања и веровања у демонски свет, ритуалне и обредне радње, присутност локалног и културно-историј-ског предања, обичајни кодекс итд).

Очито је да се ликови великих национал-них јунака обликују према већ утврђеним епским матрицама, њихови незаобилазни атрубути су коњ и оружје, а посебна ри-терска мисија је увек ослободилачка. Не би у том смислу било незанимљиво начини-ти паралелу између Павла Бакића и Марка Краљевића. И надасве чувени Марко Кра-

љевић и Павле Бакић су историјске лично-сти (Марко овенчан титулом српског краља, Бакић – деспотском). И један и други носе атрибут последњих владара у најодсуднијим тренуцима наше историје. Марко напушта своју престонцу Прилеп и одлази да воју-је за цара, као што и Павле напушта свој Венчац, гинући у крвавом боју. Овај доку-ментаристички основ њихових биографија постаје основ за епска, легендарна и књи-жевно-уметничка обликовања (пример је и Веселиновићева проза). Оно што суштин-ски разликује ова два јунака је то што Мар-ко гине у борби против хришћана, војујући на страни Бајазитовој, док Павле Бакић губи живот у борби против Турака, бранећи хри-шћанску веру и сопствено национално до-стојанство.

Посве се занимљивом чини и улога Баки-ћевог чувеног коња Белца (као синтеза јед-ног амбивалентног света, на размеђи између овостраног и демонског). Бакићев прелепи ат послужио је и као визуелни симбол који се нашао и на корицама Веселиновићевог романа, указујући на сопствену архетипску и митолошку важност. Однос између ви-теза и његовог коња је у епској традицији специфичан, коњ је господарев сапутник и саборац, те је и Бакићев Белац силан, неу-кротив, самовољан. Ова митска животи-ња, чији се топот чује и данас на падинама Венчаца, кротка је само у рукама свога го-сподара, што омугућује читав низ аналогија (сетимо се прасловенског пантеона и чуве-ног Трачког коњаника, легендарног Светог Ђорђа који се на својем ату обрачунава с демонима, или епских челника и њихових коња: Александра Македонског и његовог Букефала, Ахилејевих коња Ксанта и Балија, Рустемовог - Рахша, као и Јабучила Војводе Момчила или Шарца – Марка Краљевића).

Веселиновићево прозно дело гради један нови епски свет у којем легендарни српски деспот Павле Бакић налази своје значајно не само историјско већ и литерарно утемеље-ње. Надамо се да је ово само зачетак трило-гије о епском свету који нас магично води међу митове, легенде и предања у којем су јунаштво, част и достојанство имали узви-шени, неприкосновени и доминантни ка-рактер.

мр Иван Златковић

ПРВА КЊИГА ИЗДАВАЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ "СТВАРНОСТ"

О СВЕТУ РИТЕРА И ДОСТОЈАНСТВА(Војислав Веселиновић, Последњи српски Деспот ПАВЛЕ БАКИЋ књига прва Под крилом града Венча, Стварност, Аранђеловац, 2012)

ПРИКАЗ

Издавачку делатност "Стварност" реги-стровао је мр Драган Тодоровић 17. маја 2012. године. Покровитељи првог издања прве књиге су "Хотел Извор" д.о.о. и Удру-жење грађана "Павле Бакић" у Аранђелов-цу, чији је један од оснивача и аутор књиге Војислав Веселиновић. Корице је дизајнирао Александар Батрићевић, лектуру урадила Душанка Каличанин, коректуру мр Дра-ган Тодоровић, техничко уређење Тијана Шукић, а у тиражу од хиљаду примерака књига је штампана у "Графопаку" д. о. о. у Аранђеловцу. Промоција књиге била је 12. октобра 2012. године, на 475. годишњи-цу погибије Павла Бакића, у препуној сали Врбичке цркве "Светог архангела Гаври-ла". Пре подне чланови УГ "Павле Бакић" и ученици, учитељи и наставници Основне школе "Душан Радоњић" у Бањи, приредили су пригодан програм на локалитету Двори-не, поред спомен-обележја Павлу Бакићу. О књизи су, у врбичком храму, осим аутора и издавача, говорили мр Иван Златковић, Владета Коларевић и Павле Мартиновић. Водитељ промоције књиге Омер Петојевић учинио је да вече свима остане у лепом се-ћању. У часопису "Стварност" објављујемо књижевну критику мр Ивана Златковића.

Војислав Веселиновић, аутор, и Драган То-доровић, издавач и председник УГ ''Павле Бакић'' поред спомен обележја последњем српском деспоту

Ученици ОШ ''Душан Радоњић'' у селу Бањи на локалитету Дворине под Венчацом

Мирослав Живановић, заменик главног и одговорног уредника Стварности и Жи-вадин Стојановић, доајен аранђеловачког новинарства, са гостима

Ново Бакић, Павле Мартиновић и Мики-ца Милићевић - у првом реду

Са промоције књиге, 12. 10. 2012. године

Корице књиге о Павлу Бакићу

31СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

ЗАНИМЉИВА ИНИЦИЈАТИВА

СВЕТ ДУГУЈЕ ЖРТВАМА ЧЕРНОБИЉАМикиша Михаиловић добија све већу подршку

ИСТА СУДБИНА

-Србију и Украјину задесила је скоро иста судбина, вас су бомбардовали бомбама са осиромашеним уранијумом, а нама је ек-сплодирала нуклеарна електрана. Наш на-род не може заборавити несебичну помоћ коју сте нам тада пружили, хиљаде деце је овде боравило на опоравку - изјавио је Ју-риј Мансвјетов. -Нас неке моћне државе не желе у Уједињеним нацијама, Србија је члан од оснивања, али се и према вама понашају слично. Палестинци не заборављају помоћ и подршку коју сте нам дали у најтежим временима, а многи су студије завршили у Београду и Србија им је у најлепшем сећању - каже Мохамед Набхан.Мансвјетов и Набхан су категорични - Украјина и Палестина никада неће призна-ти Косово.

Аранђеловачки новинар Микиша Миха-иловић покренуо је 2011. године ини-

цијативу да се првим жртвама нуклеарних катастрофа у Чернобиљу ода заслужено признање због поруке коју су свету посла-ли, указујући до чега ће довести неодговор-но коришћење нуклеарне енергије и евенту-ална употреба нукеарног оружја. Подршку овој иницијативи дао је и Јуриј Мансвјетов, први секретар Амбасаде Украјине у Београ-ду који је боравио у Аранђеловцу, а придру-жио му се и амбасадор Палестине Мохамед Набхан.

-Иницијативу смо покрнули у два правца, да се непосредне жртве хаварија у нуклеар-ним електранама у Чернобиљу номинују за Нобелову награду за мир и да се Генералној Скупштини Уједињених нација предложи да 26. април, дан када се догодила највећа нуклеарна катастрофа у Чернобиљу, про-гласи за Дан опомене - каже Михаиловић. -Дубоко нас је дирнула ова пажња прија-теља из Србије. Ако је ова порука на било који начин допринела човечанству, онда ти несрећни људи нису залуд страдали. Ката-строфа у Чернобиљу је огромна, а не смем ни да помислим до чега би довела употре-ба савременог нуклеарног оружја - изјавио је Јуриј Мансвјетов на састанку у Аранђе-ловцу. -Дошао сам у Аранђеловац да дам подршку овој племенитој иницијативи коју сте покренули и драго ми је што сам вам се међу првима придружио - изјавио је Моха-мед Набхан - oво је изузетно хуман гест и сигуран сам да ћете добити широку подр-шку. У свету се све чешће догађају нуклеар-ни инциденти, а на жалост чује се и све че-шће злокобно звецкање нуклеарног оружја. Ја ћу свакако упознати своје кoлeге и прија-теље из других арапских земаља и њихова подршка је извесна - нагласио је Набхан.

-Катастрофа у Чернобиљу догодила се у предвечерје највеће геополитичке прера-споделе света после Другог светског рата и из ње су свету послате страховите поруке - каже проф. др Слободан Ристић из Београ-да. Степен радијације настао као последица хаварије је безазлен у односу на савремену термонуклеарну бомбу, али је направио та-кву панику за коју сматрам да је дошла као опомена у изузетно турбулентно време. - Одавде шаљемо поруку да се са природом не би требало поигравати а још мање зло-употребљавати - каже др Душан Вујиновић из Црвеног крста Србије. У свету о Србији кружи доста неправедних и злонамерних гласова, а ми им из Аранђеловца шаљемо једну хуману и племениту поруку.

Подршка овој Иницијативи стигла је и из Удружења књижевника Србије. -Удру-жење свесрдно подржава овај племенити гест и честитамо иницијаторима. Мислимо да она стиже у право време - каже Радомир Андрић, председник УКС. Дакле, Микиша

Михаиловић, и група Аранђеловчана која подржава Микишину идеју од самог почет-ка, из дана у дан добија све већу подршку. Можда ускоро у јавности осване и вест с на-словом: “Уједињене нације прихватиле пре-длог Микише Михаиловића из Аранђелов-ца и прогласиле 26. април за Дан опомене”. Ваљало би то и да се деси, јер од свих зала из Пандорине кутије злог дела човечанства једино нико још није притиснуо црно дугме за активирање нуклеарног арсенала оружја!

А.Т.

Учесници скупа са Јуријем Мансвјетовим у хотелу “Извор”

др Дуле Вујиновић, Микша Михаиловић и Мохамед Набхан, амбасадор Палестине

VINO IZ SRBIJE

Podrum Radovanović

Adresa: Dositejeva 1011319 Krnjevo, Srbijatel: +381 26 821 085fax: +381 26 821 211

e-mail: podrumradovanovic@neobee.netweb: www.podrumradovanovic.rs

32 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2012.

www.stvarnost.rs

НА ПОЛА ПУТА ИЗМЕЂУ АРАНЂЕЛОВЦА И ЛАЗАРЕВЦА

БАБИНА РЕКА - ТУРИСТИЧКА АПОТЕКАЗа три године рада тридесет хиљада гостију, који су у Бабиној Реци пронашли не само задовољство у амбијенту и укусној храни, већ и лек за душу

Бабина Река, Трбушница, 20 км од Аранђеловца и 12 км од Лазаревца.

Телефони:011/81 56 183 и 063/80 28 557.

Оригинални путоказ и споменик-крајпуташ

"Први пут се осећам после боравка у неком етно-селу као да сам боравио у

туристичкој апотеци" - забележно је у књи-зи утисака Бабине Реке - "јер, не само да сам са породицом уживао прелепој природи Трбушнице, оригиналном амбијенту неима-ра Славише Живковића, у укусној храни и домаћем пићу, које су услуживали љубазни конобари одевени у народну ношњу - већ сам се приликом поласка из Бабине Реке јед-ноставно осетио да ми ништа не фали, као да сам био у туристичкој апотеци."

Туристичка апотека - оригинално запажа-ње једног од тридесет хиљада гостију, који су посетили Бабину Реку. Многи посетиоци су долазили у Бабину Реку после препоруке пријатеља и рођака, који су већ уживали у јединственом амбијенту и домаћој кухињи, а дугачак је списак знатижељника који су хтели да провере да ли је све равно чароли-ји о којој су говорили и писали новинари у "Жикиној шареници", "Политикином мага-зину"... или хвалили стручњаци приликом додељивања бојних награда, међу којима је и Велика медаља за квалитет, уручена на Новосадском сајму. На питање: у чему је тајна рецептуре туристичке апотеке Бабине Реке, Славиша Живковић, власник, неимар и духовни инспиратор етно туристичког комплекса, кратко одговара: -Увек сам био са добрим људима, који имају душу, па се на-гомилала позитивна енергија добрих људи на простору који сам изградио уз бескрајну помоћ моје породице.

Славиша је унео душу у сваки каменчић, комад дрвета, сачувани старински пред-мет... као босоноги дечачић трчао је пре че-тири деценије по ливади, на којој је данас остварио свој градитељски сан. Од комада дрвета бритвом је резбарио своју дечију ви-зију, а после школовања и рада у "Колубари" брзо му се посрећило да ради оно што воли - фотографише и камером снима људе и до-гађаје, резбари, слика, пише песме. А када се дохватио зидарске мистрије и виска, током прве деценије овог века, из године у годину мештани Трбушнице дивили су се зградама које подиже Славиша: апартманима за своје ћерке и госте (има их четири за 12 гостију), ресторанима (два) за 160 душа, платоима испред ресторана за још толико посетилаца, сокацима са оригиналним називима, којима би и Куста могао позавидети, бунару, фонта-нама, спортским теренима, базенима, језеру, новом путу кроз шуму са јужне стране и струјном каблу на бројним бетонским бан-дерама... Пут и струја су и мештанима добро дошли, али су се чудиле Славишине комши-је шта ће воденичко витло на зиду ресто-рана, откуд му на памет паде да начини бе-тонски сто за стони тенис? На почетку су се радовали што њихова дворишта и подруме испразни од старих кола, јармова, разбоја, пегли, преслица, машина за шивење, хармо-ника, буради... а касније све више ишчуђа-

вали како Славиша сабране ствари користи: у великим бурадима начини столове и клу-пе, а у старом вајату хладњачу за месо!? Још није доградио етно музеј, али експоната је прилично прикупио и обрадио. Сам је сре-дио збирку лептира и буба из Трбушнице и околине. Хватао их је деценијама, борећи се са мислима које су врцале као бубе, а путе-шествије од Трбушнице, преко Аранђеловца и Лазаревца, до Бабине Реке сажео је јануара 2008. године Славиша песмом "Иди да би се вратио":

Када одлучиш да одешувек кренеш са две торбе.

У великој понесешрођаке, комшије,пријатеље, школске клупе и детињство.У другој, Тешкоће.

Враћајући севећину их губиш.

У талогу временаостане само детињствопар пријатеља и успоменекоје ти дају снагуда се поновои поново враћаш.

Ко не одетај се никадавратити неће ни завичају НИ СЕБИ...

Лек за душу Славиша несебично покла-ња гостима и рецитовањем својих песама (а тек када се удружи са сродним душама, по-пут великог српског поете Добрице Ерића, настаје специфични еликсир), поклањањем слика (јединствени је сликар наивац у овом делу Шумадије), фотографија (посебне емо-ције буде мотиви шумадијских кућа у неста-јању)... Са гостима оде "у печурке", у лов, учи их да спремају паприкаш. Извештио се и у финансијама и књиговодству, води рачуна да куварима, конобарима и другом особљу које је ангажовао не закасни плата, а још никако тачно да израчуна колико је слика урадио, фотографија и видео записа забе-лежио, изложби приредио, старих предмета прикупио, познатих људи угостио... Биће да те рачунице боље знају супруга Милијана и ћерке Сања и Маја, које су увек уз Славишу биле, како у раду, тако и приликом његовог уметничког стварања. А изгледа да и у томе рецептура за лековитост туристичке апоте-ке Бабине Реке може бити.

А.Т.

ТУРИЗАМ

Непоновљиве чари годишњих доба у Бабиној Реци

Добрица Ерић и породица Живковић - Славиша, Сања, Маја и Милијана

33СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs redakcija@stvarnost.rs

ДЕЦЕМБАР 2012.

Улаз на источној страни

Славиша Живковић - све, све, али ништа без кичице и длета

Зима у Бабиној Реци

Бабина Река - чувар традиције

Политика, 14. 12. 2008.

Бадње вече. Аутор Славиша Живковић Скулптуре и стари предмети у ресторанским нишама

Бабина Река и Трбушница - између Аранђеловца и Лазаревца

Мудрац. Аутор Славиша Живковић

Бабина Река и Трбушница - између Аранђеловца