ĐURA JAKŠIĆ

IZBOR IZ POEZIJE

2

Prvenčad

Ala j' krasno letnje veče,Kad ga pratiš ti, meseče,Pa još one zvezde sitne,

Kad mložina od nji' blistne,I kad vetar malo pirne,

Snagom srce moje dirne,Pa još ako dragu spazi

Di sa onog brega slazi —Duša s' onda s srcem igra,

'Oće srce da nadigra.Da mu, bolnom, ne pomažem,

Prsi jake da ne stežem,Srce b' ovo iskočilo,'Ladno telo ostavilo.

2.Posle krasne ove kišeSvakog bilja biće više,Svako cveće eno rasti,O, da lepe sveta slasti!Svako dete eno s' kiti,Kao zora kada sviti.

Ja u cveću bilja tražim,Di ga tražim, ne nalazim;Nema, nema za me bilja,Kad mi ne da veća sila.

Bolovaću i umreću,Rani bilja naći neću;

Rani mojoj nema leka,Dokle traje zemnog veka.

Draga meni ranu dala,Nebu kad me gore zvala.

Ona ode, a ja osta',Bolno srce onda posta.

Ali daće, daće rekaSmrtna mojoj rani leka.

Emil Kostović

Tane pišti,Konjic vrišti,Ranjen viče,Glasi mutni,

Zemlja tutnji,Neprijatelj ne izmiče.

Ranjenika strašna muka,Stoji huka od jauka,

Sajuženi dim, prašina,Diže s' tamo do visina;Od baruta silne vatre

Sve se, sve se, evo, satre.Već junaci zubi kolju,Borbi dobi svaki volju,A naš bubanj oglašavaDa je palo dosta glava,

Natrag da se sada stupa,Al' vojnika stoji lupa,

Niko, niko natrag neće.

Sad dušmanska jedna četa

3

Čak ovamo probi, kleta.Kostovića tu raniše,

Zaslužnu mu, ah, odbišeA junačku desnu ruku,

Km davaše gorku mukuDušmaninu,

Kad zama'nu.Iz ramena krvca lopi,

Masna krvca zemlju topi.Emil, ranjen, hrabro stade,

Junacima mig on dadeIz sve snage silno viknu

I tigarski u mukama ciknu:Napred, braćo, svi Mokrinci,

Kraljevića hrabri sinci!Osvetite život moj,Umalite silni broj

DušmaninaNaša silna!

Svaki junak napred skače,U miloti Emil plače:

Ah, junaci, sve zmajevi,Braćo moja sokolovi,

Mirno ću vam sad umreti —vaša ruka bratski me osveti.Pozdrav'te mi staru majku

I dobroga, ah, babajku,Pozdrav'te mi moju milu,

A Milevu, belu vilu,Ah, pozdravi —

Zbogom, Jevto brate,Nek ti sveci za to plate!...

Tane pišti,Konjic vrišti,Ranjen viče,Glasi mutni,

Zemlja tutnji,Neprijatelj već izmiče!

Nedelja

Sa toronja nedeljicuPrvo zvono kad označi,Svaka majka svoju decu

U svečano preoblači.

Drugo zvono kad zazvoni,Majka s decom u hramu je;

Pobožno se mole oni —I Bog njine molbe čuje.

Kad oglasi nedeljicuZvono treće, starac stari

Slabu vodi on dečicu,Kojom tuga gospodari.

Kuda starac decu vodi?Kuda li će za njim, mladi?

Ide ćerku da pohodisa sedmoro unučadi.

Groblju ide, Boga moliSa sedmoro siročadi:Sebi ćerku da izmoli,

Njima majku da povrati.

4

Tu se silna suza roni,Gde se majka oplakuje.Pobožno se mole oni —

Al' im molbe Bog ne čuje.

Spomen

Mračna mi je tesna soba,Senka crnog groba.

U sobici ništa nema,Do tišina nema,

I još jedna tamno gori,Kraju sveća skori;

Na samrti silno s' bori,Hoće da izgori.

Spomen to je crne noći,Kad će grobu poći,

Na samrti kad je milaMajka moja bila.

— Kandilo bi užeženo,Bledo lice njeno

Beše tamno osvetljenoTelo pokriveno. —

Počivaše k'o u sanu.Ah, moj beli danu!

Ah, tek što mi, dane, granu,Već me, samca, manu!

Sam na svetu, samac bez pomoći,Sam se verem po crnojzi noći

I uzdišem u teškojzi zloći;Kad će krajnji — kad će časak doći?

Gospođici... u spomen

Mnogi me je dosad zapitkiv'o:Sa čega sam srca obolela?

Sad nek znade moja družba cela:Rana j' ljubav, što sam od njih skriv'o.

Tebe ljubim, čelo ponošljivo,Ti si rane srcu mi nanela.

Pa što si se od mene ponela?Što li gromom biješ srce živo?

Grom je riječ, kojom zboriš, hola,Da me nećeš nikada ljubiti,

K'o Gromovnik sa svoga prestola.

Verujem ti kao tvorcu svome;Veruj i ti — da ću te ljubiti,Kapi dok je srcu bolanome.

Ah, životu...

Ah, životu i bijeli svetu!

5

Zašto ste mi na takom teretu?Što da oči svake jade gledu:Koje volim — ti da bolujedu,

Koje ljubim — ti da umiredu?Najmiliji nisu mi na svetu...Ah, živote, moj teški teretu!

Nagrada

Za ljubav sam — veli Mirza —Istinitu ljubav dav'o,

A mrzost sam ja mrzošćuI osvetom nagrađav'o.

Lepo veli, dobro zbori,Ponajviše ima pravo;

Jer je samo svoju Selmu,Nije Tinku on poznav'o.

Da je srećom nju upozn'o,K'o ja bi je obožav'o,

Njenu mrzost, preziranje,Ljubavlju bi nagrađav'o.

Putnik

Uvek na opazu,Kud čovek ne brodi;

Birajući stazuKoja sreći vodi,

Gledi staze redom:Ovom neću ići;

Idem pravo sredom,Pre ću k meti stići.

I polazi s BogomPutem putnik mladi,

Mladom, lakom nogomPo cvetnoj livadi.

Što je drugom teško,Lako je za njega;

Srce mu s' viteškoNe plaši ničega.Po bregovi tuđi

K'o žerav se sija,Ide pevajući,

A znoj ga probija.

Sa junačkim skokomSve bede obara,

Pred njegovim okomSve se u raj stvara.

Mnogo je obiš'oSveta pregolema,

I doma bi iš'o,Ali doma nema...

Mira meni treba,Snaga mi je pala,A zaradit' hleba

Ruka j' malaksala.

Ah, baš nigde stanka,

6

Nigde za meneka!Starost me, nejaka,Starost mene čeka!

I sa tugom veljomLaća štap opeta,

No ne s onom željom:Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,Ne treba mu više:

Sve mu već pakostiO grud se razbiše.

Vrane njemu kosePostaše srebrne;Dobre noge nose,— Da u grob posrne...

Zbogom, svete beli,Ja stazu izbira';Duša dalje želi,Telo ište mira!

I sve na opazuDalje putnik hodi,Rado sledi stazuKoja grobu vodi..

Gle krasote...

Gle krasote, gle divote:Vetar presta, mirno, ti'o;Dan današnji srce m' ote,

Čisto bih ga poljubio.

Ni vrućine, zime nije,Tek najlepše, hladovina:U hladu se slatko — pije;

Daj, devojko, — daj mi vina!

Što ne piješ...

Što ne piješ vino,K'o što si ga pio?

Dosad sam ga pio,Sad sam ostavio.

Što si tužno takoZabrinuto seo?

Jer sam sve dojakoBio preveseo.

Što ne igraš kolo,Ono srpsko lako?Jer sam ti obol'oVrlo, vrlo jako.

Što ti j' čelo mladoU bore sabrato...?Sinoć mi je zlato

— Grobnici predato...

Sve je prošlo...

7

Sve je prošlo što mi se mililo,Mojih dana prispelo je veče;

Čini mi se u snu mi se snilo —San je bio — al' i san proteče!...

Imah momu koja me volela —I danas mi za njom srce vene;

Duša bi mi ostavila tela,Te devojke kad se opomene!

Već sam s njome staj'o pred oltarom,Da postignem što mi srce žudi,

S plamom srca, sa ljubavim žarom —Al' smrt njena od sna me probudi.

Mislio sam sred mačeva ljuti',Gde junaci svome gnevu gode,Bolnom srcu mrku krv prosutiNa bojištu srbinjske slobode,

Al' san ode k'o prolećni sneže,Krv ne osta srca na bojištu,

Na njem' zmija k'o da otrov leže,Prošlosti ga tako rane tištu!...

Moji bolovi

Zašto, Bože, srcu momeTi nameni teret ljuti?Zašto srcu umornome

Ne daš jednom odahnuti...?

Ah, il' gorke suze mojeSa zemljice ove prle

Više sunca tronu tvomeNisu, možda, još doprle...?

Kad veselo drugi pevaJa, pun tuge, jade jadam;Kada mirno drugi sneva,

Ja na groblju grobu padam.

Kad se dragi s dragom grli,Kroz suze se pitam grozne:

„Gde su tvoji?“... Svi pomrli!O, sudbine nemilosne!

Ja imadoh majku svoju,Koja me je milovala;

Ja imadoh ljubu svoju,Pa se s majkom grobu dala.

Ah, svi što me ostavišeNije teret to moj pravi:Ja osećam bole više —Što me život ne ostavi!

Iz delaonice

IJoš nesvršen, u svoj boljiPod teretom krsta kleči:

Ovde stoji sin čoveči,Bez pomoći u nevolji.

Na grudi mu rana ljuta;

8

Mesto krune, njega kitiJedan venac trnoviti —

Blagodarnost svih Čivuta...

IITamo, opet, jedno liceGubi svoje crte blage

Na zidini grdne vlage —Moje lepe devojčice.

Gle, kako se još osmeva,Blaga, krotka, dobre nravi,

Mož' misliti u naraviKakova je lepa deva..

To, Boga mi, dočet' neću!Nit' bih mog'o, kad bih hteo;Kad bih mog'o, ne bih smeo:

Ovaj cvetak u proleću,

Ovaj osmeh lica bela,Laki pokret vitog stvora,

Zaslužuje za majstoraI velikog Rafaela.

IIIGledaj tamo: Kosovkinja

Ranjenike Srbe pita:— Gde je glava ponosita?

Da l' u njojzi život tinja? —

Pa junake sve premeće,Runim vinom te izmiva,

Ne bi l' dragog našla živa...Al' Miloša naći neće...

Tu bih mor'o dovršitiNa devojci još haljinu,Posle maglu i daljinu,

S maglom krvcu mnogu skriti.

Ja nerado suze trošim;A kada bih sve izml 'o,

Srbinu bi teško paloI plak'o bi za Milošem...

IVTam' jedinca u matereNepomične leže kosti,

Za njim majka u žalostiKose čupa, ruho dere.

Što skorije ja da gledam —Majka žuri, da ne kosni,Lik jedinca, lik žalosni,

Lik Milana da joj predam.

Ah, svršiću i to lice,Al' ti, tužna majko jadna,

Nećeš nigde i nikadaZbrisat' suze žalosnice.

Zašto me...

Zašto me ne ljubiš,Mog života raju?Bez ljubavi časi

9

Što da propadaju?

Zašto noći čarneU samoći stojiš?

Što grudi nemarneSa studenju gnojiš?

Potamneće liceI te oči crne;

Ohladneće srce,Kad zima nagrne.

Sve tvoje lepote,Miline i slasti,

Sve što srce hote,Dostaće propasti.

Pa zato ne gubiTvog proleća dane:Već me grli, ljubi,

Dok nas ne sahrane.

Osmeh

Volim slušat' morskijeh talasaStrahovitu smrtonosnu jeku

I noževa krvožednu sekuI lajanje nesnošljivih pasa;

Volim čuti groma lelek pustiI urlanje lavova svirepo —Nego osmeh umereni lepo

S čovečijih tankih slušat' usti.

More davi, strašno lav ujeda,Sablja seče, grmeć' grom obara —

Al' toliko pokora ne stvara,Kao osmeh čovečijeg jeda.

Gospodinu Karitonu J.

Ti si čovek od prašine,U prah ćeš otići,

Al' će ime tvoje časnoNa potomstvo prići.

Od unuka do unukaStrašan sud će stići —

Bog je velik, zloću kazni —Mnog' će Vuku ići...

Dobro ime, znaš, kud ide?— Gde su Obilići...

Tu će družbu ime tvojeS ponosom da diči...

Mila

„Vina, Milo!“ — orilo se,Dok je Mila ovde bila.Sad se mila izgubila:Tuđe ruke vino nose.Ana toči, Ana služi,

Al' za Milom srce tuži.

10

Nema nama Mile više!Ono malo veselosti,

Što imaše dobri gosti,To kod Mile ostaviše.Ana toči, Ana služi,

Al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali',— Ma se rast'o bela sveta —

Mesto čaše od bermeta,Otrova bi progutali.Ana toči, Ana služi,

Al' za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?Ko da žedni? Ko da pije?Ko li brigu da razbije? —Nesta Mile, nesta ćeva!

Ana toči, Ana služi,Al' za Milom srce tuži!

Gospođici L.

Mudraci su prinosili dara:Smirnu, zlato, caru judejskome;

I ja darak caru nosim svome:Evo primi — pesmu iz nedara!

Kod tebe se meni raj otvara,Ti si, jedna, draga srcu mome —

Pa nek sudba gromke prska grome,Neka oblak moje nebo para:

Ti s' osmehneš — meni sunce sine;Ti prozboriš — svete su istine;

Ti gde stojiš — Bog je sa visine!

Pa našto mi strah srcu da svojim,Zašto da se preke zgode bojim,

Kad, spram tebe, pored Boga stojim?

Al' mi sada..

Al' mi sada teško padaŠto ja nemam, k'o nekada,

Na prsima zlatne toke,Krčmarice crnooke

I na domu gojne vke .

Volove sam prod'o laniI sa njima pašu mnogu,Krčmarici, lepoj Jani,Toke dadoh u zalogu...

Al' još teže meni padaŠto ja nemam, k'o nekada,Mlado srce, moćne ruke:Otiš'o bih u hajduke —Stekao bih zlatne toke,

Krčmarice crnoookeI na domu gojne voke .

Staze

Dve preda mnom staze stoje:

11

Jedna s cvećem, druga s trnjem;Gvozdene su noge moje:Idem trnju da se vrnem.

Ja ustupam cveća stazeKojima je noga meka;

Nek po cveću žene gaze,A trnje je za čoveka!

Gde ja...

Gde ja šećer sijem,Tu otrov izrasti;

Gde ja pevat' mnijem,Tu ću u plač pasti;

Gde na druga brojim,Tu krvnika imam;

Gde ja lavor svojim,Trnov venac primam...

Skori sveća kraju,Danak crnoj noći —Al' kraj mome vajuNikad neće doći!

Uoči Nove godine

Otkada Srbin na leta pazi,Četir' stotine nogama gazi,

I, evo, opet novo se javi,Da novom boljom srce krvavi!

Spora vremena brzo letiše!Srb što je bio to nije više:

Drugi po telu, drugi po duši;Lagano vreme, al' brzo ruši!

Gde su nam sada ponos-junaci?— Svi skupa venu u jednoj raci! —Gde nam je srce, duh ratoboran?

— Smireno vreme: Sluga pokoran! —O, grešna glasa (proklete duše!),

Kojim se Marka unuci služe...

Moma

Kad bi moma zvezda bila,Nikad ne bi duša moja

Bela danka zaželila.

Još...

Jedan dim još, jednu čašu,Jedna pesma, jedna seka!

P' onda zbogom, tamburašu!Zbogom, krčmo, za naveka!

Na novo leto(Pozdrav novinarskog raznosača)

Evo, dragi gospodaru,I Dnevnika i Sedmice;

K'o što vam ih dosad nošah,I ove ću godinice.

Znaš, kad crni oblak raspeStrahovita svoja vrela,

12

Ja novine tebi nosimBez galoša i amrela.

Radoznalac, kada koriš —Rad bi znao iz novina

Šta tuđinsko gnezdo radi,Šta li tvoja domovina —

Ja pred tebe, smiren, stupam,Zle i dobre glase nosim...

— sad o novoj godiniciNa čašicu vina prosim.

Pa mi sada nemoj reći:„Čekaj, sinko, čekaj samo!“Znaj, svako te dobro znalo,

Da nerado mi čekamo!

Šta će...

Šta će u lepom vrtuUveo, bačen cvet?

Na svetu nikog nemam,Treba li mene svet?...

Iš'o sam dalje, dalje,Ljubavi tražeć' hlad,

Da u tom hladu umrem,Čeznući, stranac mlad.

Mnoga mi lepa momaDarova pogled svoj;

Al' jedna što bejaše...O, Bože, Bože moj!...

Prvi je pogled ost'oU srcu urezan;

Mlađanih mojih letaOvo je bio san.

O njoj sam samo snev'o,Ona mi beše sve:Neka me ona voli,

A svijet prezire.

Svet mi je ona bila,Ja nebo, sunce, njoj;

Al' preka sudba htede...O, Bože, Bože moj!...

U ovu goru zađoh,U strani zavičaj,

Ne gledam njena lica,Njenoga oka sjaj.

Samo se sećam rajaMladog života svog,

Svakog poljupca, glasa,Pogleda njezinog;

Pa tiho tužim, venemI kunem život svojU ovoj pstoj gori...O, Bože, Bože moj!

Put u Gornjak

13

Od Velikog Sela do samoga ŽdrelaK da j' vila neka ćilim razastrelaOd zelene trave i svakakve šare,Da sebi domami umorne bećare;Pa dokle ti vila lakkog sanka bira,Hlađan potok slabe noge ti ispira,

Vetrovi ti tihi lepi miris daju,Zaslađene hrane gorkom uzdisaju...Sa dalekog puta umoran sam seo,

Ne bi' l' sanka naš'o, setan, neveseo.Povilo se cveće, polegla je trava,Ali mene sanak davno izbegava!Sila se je misli vrzlo po pameti...

Mnogo li sam strad'o, kad se srce seti:Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče!Meni noćca lako nikad ne proteče...U mislima, tako, uzdahn'o sam jako,

A suze su tekle niz obraz polako;Od grudi se mojih večan oganj stvori,

Da u njima duša pre roka izgori!Po golemom svetu mlađan se potucam —

Što Gromovnik nisam, da na sudbu pucam?...Sve što mi je bilo nedrago i drago,

Ostavljat' sam mor'o ravno, podjednako!Pa gde sad počivam?... O, da divna mesta!

Lepša nikad nije s uresom nevesta!Izvezeno cvećem, okićeno goram' —

Ja i ovo mesto ostaviti moram!

Eno, već se kriju sjajni sunca zraci,Ka zapadu zlatni putuju oblaci:

Torbicu sam svez'o, opanak priteg'o,I ja bih sa suncem nekud dalje beg'o;

Ali jedno srce, drugo sudba želi:Ja po sudbi moram, što ona prideli.Vidiš ono stenje, što se nebu penje?

To je volja sudbe... gorko prideljenje!...K'o bolanog nada, nebu podignuta,

Podiže se gora od kamena ljuta,Bonu diže glavu, a kolenom kleca,Kamenito srce Mlava joj proseca:

Zajazit' se ne da, mumla, ječi, stenjeI u muci teškoj proždire kamenje;

Na nju, grešnu, sunce nikada ne sija,Samo grom je, mraznu, sa hukom probija,

Plamenita munja opali joj lica,Da većma potamni, sramna prokletnica!U nečistom nedru večnu kletvu skriva,

Zato negde grmi i nemo počiva:Blagoslov je prokl'o srpski care Lazo —

Kako bi joj i Bog milosti ukaz'o!?...Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi.Ali kuda, kuda? — Kud sam or'o hodi.

Poviše oblaka, i od neba više,Jer umesto neba, pust se kamen diže...

Ne čuje se tica, baš nikakva glasa,Do večite huke bezbožnih talasa...

Ne znam dalje staze, ni znam daljeg puta,U 'vakoj se gori najlakše zaluta;Oslabele noge dalje ne možedu,

A i kud ću dalje... dalju tražit' bedu?...

Iznemoglo telo survalo se dolePored neke puste razvaline gole.Tvrdinja je bila nekad ovo stara,Čuvala je verno svoga gospodara,A danaske šta je razvalina ova?...

Postala je gnezdo surijeh orlova!...

14

Slušala je negda bojnih truba zvuke,Šta danaske sluša?... Međede i vuke!

Silena je vojska ovde stanovala —Namesto je vojske mahovina pala!

Pod mahovom leže stare slave zanci,Oružije svetlo, konji i junaci...

Sve tu mirno leži, pod stenom strahote,Iz prašine njine gušteri se kote...

Na njoj danas sedim i daljinu gledim:Valjda gdegod bliže miran krov se diže,

Ili dobar pastir stadu sledi belom?...Al' ništa ne beše u okolu celom!Kao da je kamen u ljutini puk'o

I u pukot svoju sve živo povuk'o!...Al' šta se zabele u gorskome mraku?To je bela kula na crkvi Gornjaku!

Raširila krila labudova bela,Beloću je snega na sebe uzela;

Krst se na njoj blista, suncu odgovaraI po hladnoj steni zlatne pruge šara.Jedno se je zvono s bele kule čulo,U mome je srcu triput odjeknulo;

Zapojaše tiho kaluđeri sveti...Možete l' me, noge, bar donde poneti?Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata,

Primiće me u dvor, strana, nepoznata;Odmor će mi dati, to mi samo treba,

A blagoslov na nas Bog šalje sa neba!...

Noć u Gornjaku

Kao bedem tvrdi crna ponoć stoji,Preko koga preći pust se život boji.Pobožna obitelj svetog manastira

Grešnome je telu davno našla mira.Onemeše stene, što neme bejahu,

Umuknupe zveri u divijem strahu. —Ne miče se listak, šuma ne šumori,

Mrka ponoć preti mrkoj pustoj gori...Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo,Da se ne bi njeno uzdisanje čulo.

Sama u svom strahu priroda se grozi,Strahovite tajne nema ponos nosi...

Uzdrma se kula, zvono se zanija,U crkvi se čuje molitvica tija,

Užegu se same pogašene sveće,Kroz nemo dvorište neki duh proleće.Na čelu se bledom, gde je kruna sjala,Svetiteljska svetlost divno zablistala...

Tihim hodom prođe kroz dvoranu staru,Pokloni se triput svetome oltaru,

Pa iščezne opet u ponoćnom mraku...Tako care Lazo dohodi Gornjaku.

Na noćištu

Sudena me kiša šibaVeć vas celi dan;

Oj, primi me, krčmarice,U tvoj lepi stan!

Savu, Mlavu i MoravuPrelazeći ja,

Tebe sam se zaželeoI lakoga sna.

Natoči mi čašu vina

15

Iz podruma svog;Poljubi me, zagrli me,

Pomog'o ti Bog!

Staro doba

Oj, da mi je noža plamenoga kova,Da prožežem majku paklenih sinova,

Što crviće rađa, orloviće davi,U utrobi zemlje da se zakrvavi...

Oj, vremena majko! Strahovita ženo!Ta gde ti je staro vreme razneseno?

Zar nam jedan časak ne moreš izneti?A evo ti za njeg' jedan život kleti!Pokaži mi samo ono doba staro,

Za čas bih se, junak, u njemu odmar'o,K'o što mi se dedi odmarahu sedi...

Razastrta stoji puli-risovina,Njima roblje služi najboljega vina;Ređahu se redom punani kondiri,Dok iz oka živi oganj ne proviri,

A na srce nešto — starog doba — pane...Pucaju pancira žice usijane,

Namrdi se čelo — pomračeno nebo,Pod mrkim se nebom tresak uskoleb'o.

U oku su gneva strahovite luče,Jošte koji časak... grom će da zahuče!...

Eno, zlatan kondir po prahu se valja,A desna se maša... britkijeh sabalja...

Već do neba gore prah i jeka ruši,Pobeglo je sunce, da se ne uguši!...

— Ono j' vreme bilo! Ono vojska vrla!Haj, prokleta majka što ih je satrla!

— Eno, napred skače detić, soko sivi!Ceo ok viče: ｻDa ga Bog poživi!ｫ

Prvi put u veku na borbu izleće,Ma, k'o stanac kamen, posrnuti neće!Jedva, mlađan, čeka onaj časak kleti,

Kada će se borba krvava začeti.Gojen đogo napred strelovito žuri,A sa njega znoj i bela pena curi...Junaku se čini da je ljiljan pena,

A junačka krvca — ružica rumena,Pa je rad sa njome nakitit' se čisto,Ne bi li u vojsci još i većma blist'o!

K'o da gledam redom srcem i pogledom:Komadi po zemlji skrhanih mačeva,Skupoceno ruho — krvca ih odeva...Tamo mrtvog konja grli meka trava,

A na njemu meso još se zaigrava;Onde vitez slavan kune dane klete,Kad na borbi slabo obori ga dete;

Dig'o bi se snova, al' ne može više —Na njegovo mesto mlad se detić diže...

Silna mu se vojska i čudi i divi —Ceo ok viče: „Da ga Bog poživi!“

Već se doma vraća pobeditelj mladi,Zelen šimšir njemu belo čelo hladi,

Već — o, silan Bože, da veljih milina!Najsrećnija majka grli svoga sina!...— Al' zbogom, vitezi, sokolovi moji!

Preda mnome sasvim drugo vreme stoji...

Veče

Kao zlatne toke, krvlju pokapane,

16

Dole pada sunce za goru, za grane.

I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,Ta najbolji vitez pade sa bojišta!

U srcu se život zastrašenom taji,Samo vetar huji... To su uzdisaji...

A slavuji tiho uz pesmicu žale,Ne bi li im hladne stene zaplakale.

Nemo potok beži — ko zna kuda teži!Možda grobu svome — moru hlađanome?

Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe;Sve je izumrlo. Sad mesec izađe...

Smrtno bleda lica, gore nebu leti:Poginuli vitez eno se posveti!...

Grešnik

O, težak grešniče,I ti se nadaš, zar?Iz tvojih dela niče

Rastrvljen pakla žar!

Vihor, oluje pire,Drmaju žara dom —Gorljivi krevet širePutniku paklenom.

Duša, i srce, i udi,Goreće grešnijem;

Pucaće bolom grudi,Al' ti ćeš ostat' nem!...

Nećeš s grešnih usanaProsipat' reči jed!

K'o posle teškog sana,Stojaćeš, mrtav, bled!...

Ah, u toj mučnoj tamiTrajaćeš greha vek!Pa šta ti licu mami

Osmeh blaženstva mek?...

„Opet me jedno teši,I sad sam grešit' rad:Nešto da Mila zgreši,

S njome da gorim, mlad!“...

Kosovo

Gde presta zakon, nestade greha,Ne čuješ plača, ne čuješ smeha;

U pustu zemlju, u stene goleSrce me zove...

Kamen do kama, stena do stene,Nebu se dižu, krvlju pojene,

Hrastovi nad njim' gordo se šire,Gromove, munje, međ' sobom mire;

Tamo razvale — rake krvaveNegdašnje snage, negdašnje slave!

Mnogih junaka tu kosti leže,Iz njih se posle or'o izleže

17

I s ovog sveta gore odleta,Da jade naše nebu dokaže.

Poda mnom polje od krvi naše,Na njemu pade sve što bejaše!Tu care Lazo, tu sunce zađe,Tu devet mile izginu braće,

Tu s družbm davno Obilić spava! —Kosovo ravno!... Rano krvava!...

Tu paše nema za mirna stada,Gde kosti leže mnogih hiljada;Ni sa njih teče izvorna voda,

Krv gde je tekla celog naroda!Pesmicu slavuj ne peva mali,

Gde besan hajduk dževerdar pali;Tek vetar huji... vrani gavrani

Unapred grakću o novoj hrani...

Sevkaju munje, gromovi buče.Posred oluje ja, junak, stojim,Niti se munje ni groma bojim,Ta mene srce na strašno vuče!

Viša su dela mojih oceva,Neg' da j' uz gusle unuče peva:

Glas groze, straha, groma, oluje,Uz pesmu treba gromko da huje,

Da čuje svete, čuju neljudiGromovnu pesmu srbinjskih grudi!...

A kad mi starost kose počupa,Dršćuća noga već grobu pođe,

Neka mi čovek groba mimođe —Glas čoveka nek vihor zastupa!

Njegovoj SvetlostiKnjazu Aleksandru Karađorđeviću

U prahu oltar razoren leži,Iz pakla grozan prodire smeh,Đavo se smeši, a Srbin greši —

O, velan, težak, o, paklen greh!...Nevera pusta — diže se zmija —

Da parom jeda zadahne svet;Svedok da bude krvavih zbitija,Da grehu krvav oplete splet!...

Žednica kleta, krvnica ljuta,Gramzeć' za krvlju naroda mog,

Gasila j' žeđu hiljadu puta,Al' sad joj silan ne dade Bog.

— Knjaz verno čuva, ljubi i glediSrbiju svoju, vas srpski rod;Noći ne štedi, dane ne štedi.Pa je li ovo vernosti plod?...

Kad vihor teški sa burom preti,Kroz okrug sveta prodire plač;

Svaki se misli šta će donetiBesnećeg rata krvavi mač!Narodi čuše zveku mačeva,Srbija sama pesama glas!Srbija mirno veselo peva!

Zar zato svetli da gine knjaz?Teške grehote!... Večnoga srama!...

— Kol'ko je svetu trajanja rok,Taj sram da pere Srbin suzama,

Ne bi ga suza oprao tok.Ali Bog suza ne hte da lije —

18

— Plak'o je Srbin vekova red —Nad svetlim knjazom anđ'o se vije,

Zgažena zmija proguta jed.„Bog da sačuva, Bog da poživiNašega knjaza, Srbalja nad!

Njegovoj slavi svet nek se divi!“Čuje se Srpstvo radosno sad.

Katkad

Kadikada teško mi je;Tako bole grudi,

Da mi srce jedva bije,Život da razbudi!

Sve miline već koje su,Što ih ljudi žele,

U tom času take nesu,Mene da vesele.

Sama ljubav, najsilnija,Što k sunce sija,

Meni tinja — t najveća —K'o obična sveća.

A što više vina pijem,To veličam jade:

Skočim katkad, da razbijemČašu u komade...

Tako mi se tužit' stane,Srce mi se pori —

A katkada plamom plane,K'o živ oganj gori.

U tom času, ljutoj muci,želeo bih zdravo,

U krvavoj s nožem ruci,Bojište krvavo!...

Plen

Daleko su sela, daleko mehane,Daleko pastiri belo stado hrane;

Daleko, daleko! Bog bi znao gde su!Oblaci ih kriju, vihori potresu.

Gorom vihor besni, dolom oblak pliva,S usijanog čela hladni znoj proliva,

Katkad gromom rikne, sene munjom plahom,Il' grmljavom grmne - sa gromkim uzdahom.

Strepi, strepi, jadan svete, od meneka,Osveta te moja sa visine čeka!

Tužitelji vredni pred Boga su stali,Pokori su tvoji Bogu dodijali;

Razgnevljeno nebo u plamenu gori,Čujem gromku trubu, čujem gde se ori.

Al' šta rekoh, tužan, da ti nebo preti?Sam ćeš u svom jadu - grehu izumreti!...

Visoka je gora, s zvezdama se grli.Čovečiji zvuci tu su izumrli,

U njoj slavuj pesme nije zapevao.Ja na njojzi stojim!... Ko me j' amo zvao?

Nesu ovo puti za u nebo plavo;Da u pak'o vode, visoki su zdravo!Rastrvljeno, pusto stenje i vrleti,

19

Otvorena propast progutat' te preti.Kao crnom žalost uvijena rizom,

Večan hladak vlada nad mračnim ambizom;A iz tamnih grudi nešto progovara,

Tako tužno, bolno, srce ti se ara.Je li ovo kletva umirućih grudi?Il' se u dubini duh umrli budi?...

Ovdena se legu orlovići samo,Otkuda ih posle na nebu gledamo,

Gde sa vrelim zrakom slabo krilo snaže,Il' u nizu, gde 'no mrku krvcu traže.

Otlen mator or'o na grabež izleće,Te na mirne janjce oštre kandže meće;

Il' na bojnom polju naroda daleci'Slatke hrane bira u krvavoj reci;

Pa doklen se britki jatagan krvavi,Orao se suri na bojištu bavi.

Samo piska slabih orlovića stoji.Nema ko će da ih vrelom krvcom poji;

Već odavna doma ne vraća se stari,Il' ne ima hrane, il' za njih ne mari,

Il' ga jošte rana tišti usijana?Orlići mu pište već tri bela dana!

Po dalekom svetu starina tumara,Na bojištu negde s gavrani se kara...

Al' kakva se jeka sa doline čuje,Kakav no se oku vitez uakzuje?

Plahe kida munje, gromove razbija,Iz očiju tamnih živ mu oganj sija.Otkuda li ide, sa kojih li strana,

Bez pandžira sjajna i bez buzdovana,Bez opreme svake za boj ponesene,

U studenu goru, u pustošne stene?...

Haj, njemu je gora domovina mila!Sve oružje - pusta, ubojita krila,

Gromovi imunje - poznanici stari,A studeno stenje - večiti drugari!Krvavi su kljuni do mrkih očiju,Krvava se krila kroz oblake viju.

To je vitez slavan, junaci ga znaju,Ali mu se živi nikad ne podaju;

Boj ga žestok često na svom čelu gleda,S pogibijm veljom leti usporeda!

Iz doline, ranjen, kroz oblake roni,Silena ga ljubav po vihoru goni;

Cvili, pišti ljuto nebeskim hatarom,Do Boga proseca sa junačkim parom;

- Ne dade mu rana doći, usijana,Orlići mu pište već tri bela dana!

Možda glad ih mori, možda ljuta žeđi?Možda ćedu skoro svakomzlu podleći?

Celu skuplja snagu, pa unapred kosi,Široko ga krilo po vihoru nosi;

Misliš sad će vihor popustiti malo,Toliko se snage na njeg' zahuktalo.

Al' i vihor dušu begajuću steže,Sa junačkim dahom plahovito duva,

Dršće hladna stena, lomi grana suva -A orao cvili, gora se razleže!...

20

Spustilo se krilo, slabo, malaksano,Raspade se srce, mukom rastrzano.Eno, pada veće!... O, nemoći klete!...Tako blizu sreće!.. Tako blizu mete!...

Utiša se bura, vihor ne vihori,Samo bajna duga u dolini gori;

A na hladnoj steni ranjen or'o spava -Široka mu krila slomljena, krvava!

Gde je ona snaga, što vihorom trese,Da u mračnu propast krvav plen unese?

Ubojito srce, što u sunce teži?...Sve sa moćni krili prebijeno leži!...

Pored njega ruka, krvlju pomazana.Čija j' ovo ruka, iz koga li stana?Obeležja nema desnica viteška,

Ni prstena zlatna, ni sindžira teška;Samo jedan beleg silenoga tvorca:

Što još komad ljuta pritiskuje mača,Tako jako, kao u boj da korača -

Po tome bih rek'o da je Crnogorca!

Osman-aga

Sa čardaka, sa meka dušeka,Čučuk-Stana tihu ponoć čeka.Na uzglavke naslonila glave,

Na ćilime svilene rukave,Pa se, mlada, mislima predala.

Čudna mis'o — sva je zatreptala!Plam obasu snega belo lice,Gorka suza duge trepavice,

I opet se katkada osme'ne —Tako isto i ružica vene!

Nekog čeka — Osman misli sebe;Veljka čeka, a s Osmana zebe...

Pusta gora... Mirujedu vuci,Ali besne po gori hajduci...

Osman pogled kroz prozore penjeNa planinu, u studeno stenje,

Pak je gleda, dugo, dugo gleda...„Konja amo, robe!“ — zapoveda.— Kušlja kopa nogama obema,

Ponoć nema Osman-agu sprema.„Ne, Osmane!“ — mlad mu Alil veli,

„Kuda su te đauri zaneli?Čučuk-Stana? Torlakinja puka,

I ta ljubi iz gore hajduka!Poslušaj me, vernoga kardaša!“ —

Osman ćuti, a noža se maša.

Timok juri kao strela laka,Osman-aga munja iz oblaka...

Sa čardaka čarne oči gledu,Kako sjajne zvezde trepećedu.

Šta videše?... Od šta Stana preza? —Na alatu od čudnog vitezaOsmanovo ruvo i odelo,

Osmanove toke najsjajnije,Osmanove — ali Osman nije!

Ona zebe... Osman je, zacelo!...Prenu, laka, s visoka čardaka,

Da joj Timok hladna bude raka.

21

Već poskoči!... Sveta ne imade...Al' na srce — Hajduk-Veljku pade!...

Gde kroz stenje hladan Timok pliva,Osman-aga u krvi počiva.

Iskušenik

Krušedol se diže, u nebu se gubi.Vredan spomen, vredi da ga sunce ljubi:

Gora ga je čarna listom opasala,Tu je bajna ruža po vrtovi pala,

Tu se hladan potok s Fruškogorkom kara,A s rumenom zorom slavuj razgovara;Za čas, samo za čas, u žbun ruže prne,

Zalede se pruge potoka srebrne.Je li ovo prošlost od čeg' tako preza?Il' sadašnjost gorka slavuja potresa?

... Mantija zašušti... Nemi cvrkut tica,Tih dodirkaj samo čuješ brojanica...

Dođe vreme!... Cvetak, pesma, čedo belo,Ševa, slavuj, duga - leto ih donelo;Dođe ves'o pastir zelenih livada,

Al' na dvoru tamo večna tuga vlada.Krijuć' zrake, sunce provući se išteKroz zeleno lišće u nemo dvorište.

Al' što dršće tako, k'o u teškom sanu?Što za goru pušta glavu usijanu?

U odaji tamo bolno momče veneI na platno boje slaže rastrvene.

Jedno lice piše... Anđ'o je daleko!...Ta kad bi je vid'o, pred njome bi klek'o,

Prezreo bi družbu, nebeske pevače,Da kod njenih nogu celu večnost plače!

Al' možda joj veće, očarani s lica,Sjajan presto grade od sitnih zvezdica;

Lome rujnu zoru u komađe malo,Da kad bi se, veljoj, jednom putovalo,Nek joj noga sveta po tom prahu šeta!

Lepo lice piše - ne može se reći!Lep, božanstven osmeh na licu ploveći,Bele, nežne grudi... "Ah, ta lepša beše!

Ovo samo slabe kičice izneše,Slaba duša, grudi bolnog isposnika;Lepšeg beše tvora, sjajnijega lika;

Iskazat' je teško, ispisati teže -Ovo samo slabe kičice izneše!"...

Noć je nema, tija, bledi mesec sija,Na zvonari ponoć nemilo izbija;

Kaluđer se krsti, o večnosti sniva,San Matere Božje u sanu celiva.

Na raskršću gorskom besan hajduk staje,O pojasu handžar, čist k'o oganj, seva;On ga strukom tare, misli krvav da je,Pa ga, dršćuć', opet za pojas zadeva. -

Koga ljubav prati, o ljubavi sanja,U raju se gleda rajskog milovanja;

A kog tuga mori... ah, milostiv Bože,Taj plakati samo gorke suze može!Duge su mu noći, iza sana preda,Hladne kapi teku sa obraza bleda;

Grudi mu se stežu, srce mu se para -"O, pakleni bole!" - strepeć' progovara.

22

Zvuk poslednji sata tihim jekom leti,Isto truba što će Strašni Sud doneti;Nem manastir stoji, svi prozori ćute,

Kao žrtve svetu Bogom otrgnute;Samo jedna sveća kroz ponoć proseca,Jedno bledo lice sem bledog meseca:

Mlad isposnik kleči... Ljubav li ga tera,Ili strašan primer sedih kaluđera?Po mermeru često vrela suza pliva

I u sjajnoj tuzi dva lica celiva:Jedno bledo, bolno, mučeno suzama,

Drugo lepo, milo, kao ruža sama;Jedno suze lije, a drugo se smeši;Jedno očajava, drugo bolnog teši.

Mlad isposnik strepi, prevare se boji,Jer pred njime samo.. mrtva senka stoji.

" O, ubava sliko prošlosti daleke,Izvađena tugom iz suzane reke,

Progovori samo, sa životom da'ni,Razbudi u sebi život malaksani,Da osetim srce u grudma bijuće,Da osetim paru duže svemoguće,Da zagrlim cvetak davno uvenuti,

Da poljubim zlato!"... Nem manastir ćuti!...Ispisana slika na-nj se osmejkiva,Ali bolno momče u suzama pliva;

Čarne oči milim pogledom ga prate,Al' on zbori: "Oči, što me ne gledate?"

Usnice se smeše mile ljubavnice,U osmehu trepti ceo bajno lice:

Belo rame, snega planinskoga gruda,Tamne kose pramen po njemu krivuda;

Po grudma se čisto uzdisaj razleže -Na bokoru cveća meke ruke leže,Savijaju nežno list stablike vite;

Al' on zbori: "Ruke, što me ne grlite?"Tako mlado momče dane, noći tuži,

Po srcu mu tuga smrtne brazde pluži.Ko zoru ljubljaše, ponoć traži samo.

"Prigrli me - veli- o, večita tamo!Odnesi me zlatu - tamo, tamo gori,

Gde je nebo, zvezde, dvor anđela dvori!Onde mene svetlost i spasenje čeka,

Ništa više ovde nema za meneka!Proleće je došlo, zleene se bda,

Al' ne igra srce od kamena tvrda;Proleće je došlo, al' proleće samo

"Prigrli me - veli - o, večita tamo!"...

Sinula je zora, rosa j' zatreptala,Na kuli su zvona, umorena, stala.Iskušenik strepi... Suze teku, liju,

S ispisane slike ne skida očiju;Tako mu se čini, poslednje je puta:

"Zbogom ostaj, zbogom, dušo otrgnuta!"Sad mu valja pći, odreći se svega,

Oca, majke, brata i još milijegaDa na sebe ime primi nepoznato,

Zaboravi tugu, zaboravi zlato;Da koju no ljubi, za kojom no vene,

Ni u sanu više da je ne spomene;Da ne kaže cveću da gine za njome,

Da zapreti boću srcu bolanome;Da ne uži posle: "O, potoče mali,Možda su je vali tvoji ugledali?"

Il': "Vi, sjajne zvezde, što noću sijate,Da l' za moju dragu što kazati znate?

Tamo j' ona gori, tamo je zacelo -

23

Lepše od vas sija njeno lice belo!"Il' ubavoj slici, čedu duše bone:

"Pored prvog ovo na dno mora tone,Senka si ti samo, ali opet mila,Suza te je moja iz srca polila!...A ti rujna zoro, sunca ne iznesi!

Livado umilna, cvećem se ne resi!Ne pevajte danas, tice milopojke,

Nad grobom pevate najlepše devojke!...Oj, ne tuži, srce, tuga ne pomaže!"

Za života više nikad da ne kaže!Sad mu valja poći, da s' odreče sveta. -

"Zbogom ostaj, zbogom, dušo mi oteta!"

Ranjen Veljko

Grmnu puška, goredu oblaci,Mrtvog sunca krvavi su zraci;

Al' kubura drugo sunce stvara,A iz vojske Turčin progovara:„Kraj'ne hoću, delijo krvava!“

„Ne dam Kraj'ne! Evo rusa glava!“

Gle Rušid-paše, žene nevesne,Šta silom traži od dece besne!Krajine ljute — srce đaursko!Još živi hajduk, kopile tursko!Napojen rosom rumene zore,Povijen listom studene gore,

Ugrejan ledom, nasmejan gromom,A grljen nožem — najlepšom momom;

Prekrstiv krstom grudi široke,Pa na krst turiv zlaćane toke —

Ne da mu srca ne nađe tane,No da mu krsta svetinju brane! —A za njim družbe pomamno jato,

Nije mu straha ime poznato.Kroz vazduh pesma grmi mrtvačka. —

Strepe l' sa toga deca junačka?Mladi bećari unapred skore,

Tražidu smrti korake spore —Ta svaki leti za rod umreti!

Pred njima Veljko na besnom kolju,S Turčinom bije borbu potonju,Pa kad je tako — nek je krvavo!

Posrtaše konji sokoloviU dolovi što sa krvcom plovi,Smrljaše se balčaci od zlata,

Izmastiše ruke do lakata,Zaplivaše toke pozlaćene

Na grudima u krvave pene...„Kraj'ne hoću, hajdučki krvniče!“

„Ne dam Kraj'ne!“ — ranjen Veljko viče.

Drug

Ponoć crna suze roni,Daleko je dan.

U ovako gluvo dobaŠta mi ruši san?

Neobično potok huji,Neobičan čas

Pokajnic , siroticâNosi tužan glas.

24

Za kim tuže jadne kćeri?Kome ovaj plač?...

Hej, u gori leži sinak,S njime krvav mač!

Zajedno su drugovali,K'o sa bratom brat,

Razdvojit' ih nije mog'oNi krvavi rat.

Za njim cvile meke žene...A šta čini drug?

Pitaj ponoć i zvezdiceI zeleni lug!

U ruci mu sablja seva,A u oku grom;

Osveta se krvna spremaDrugu milenom!...

Moja Milka

Često plamom plane lice,Zažare se jagodice;

Kao da me muče, biju,Rumen dođem do očiju.

S otim žarom u obraziDa me nešto Milka spazi!

Zacelo bi pomislilaDa se ljubav u krv slila.

Zaljubljena, umiljata,Pala bi mi oko vrata;Oseć'o bi' srce njeno,

Kako igra, razdraženo;

A oko me čarno gleda,Bijele me ruke grle,

Usnice su slatkog medaNa mojima izumrle. —

— Oj, devojko! Oj, anđele!Odvij tvoje ruke bele!

Meka ruka tvrdo steže,Poljupci me sagoreše!

Plamti lice, srce gori,Tebe ljubav žarka mori —

Ali mene, raskidaneMladog srca stare rane!...

— Ah, klonuše ruke bele,Stišaše se grudi bajne,

Medna usta ništ' ne vele,Ali zbore suze sjajne!...

Orao

Blizo do neba gora je čarna,Ne treba orlu tek jedan let,

Samo da pusti krila nemarna —Prezr'o je davno prezreni svet.

Po tamnoj magli teškog vihoraNeće na zemlju ni nebo, hol!

Nebo mu s' čini da pasti mora,

25

A pusta zemlja sam jedan bol.

Tiho se vije, oblake goni,Preziruć' gleda u sunčan zrak...Strelovit posle na zemlju roniI krvlju kaplje zemaljski mrak.

Vračar

Uskipe krvca, sav skrožđu planu',Zadrhta srce, zasuzi oko,

Kad videh Vračar, polje široko,Isto k'o Miloš o Vidovdanu.

Malo l' je krvi, što ovde kanu,Te Vračar ždni , raspaljen soko,

Te, lova željan, krvi bi lok'o?Il' možda gori, da sprži ranu,

Koja ga seća davnih proleća,Sile, sindžira, ropstva i paše?

O, strašno, strašno tada bejaše!

Al' Đorđe usta — Vračar se seća,Gromko se strese Nebojša kula,

Vračar se seća: zakuka bula.

Pusta je...

Pusta je gora kroz koju hodim,Mala je družba što sobom vodim;

U srcu gorka tuga i nada —Jedna se diže, a druga pada.O, srce moje, bolano čedo,

Celi sam svijet iz tebe gled'o.

Bašta je ovo, punana cvećem,Stvorena zato, da po njoj šećem;

Gizdave mome — ružice bele,Što samo mene ljubiti žele;Ja, junak ves'o, veselo, lako

S jednoga cveta drugom sam skak'o,Taki sam bio, tako sam mnio,

I, o, u srcu srećan sam bio!

Al' jedna iskra u plam se turi,Punanu baštu meni razuri!

Puste me želje moriti staše —Odonda svet mi teret bejaše.

Sve pusto, nemo beše za mene,Uvele ruže i potrvene.

Najlepše mome i najmilije,U kojim' nebo sve svoje krije,Pred'o sam žaru prsiju moji',

Gde samo pep'o spomena stoji.

Dalje sam poš'o, dalje po svetu,Al' ruže za me nigde ne cvetu,

Zemlja je pusta svud sa svih strana,Ja — suva grana sred pustog stana.

Posle smrti

Noževi kad mi srce podele,Nad grobom zvekne krvavi mač,

Slatke devojke, ružice bele,

26

Neću da čujem vaš gorki plač!

Nemojte reći: „Ovde počivaLjubavi naše uveli struk!“

Ne kun'te zemlju, nije vam kriva —Stišajte jada laskavi zvuk!

Nemojte trošit' ruže ubave,Kiteći njima moj večit dom!

Recite samo: „Dosta je slave —Veran je bio narodu svom.“

Ti si bila...

Ti si bila... tebe sam ljubio!Tebe nesta... srce mi se para...Ta sam sebi nesam više mio!

Život mi se u kletvu pretvara...Tebe nema — srce mi se para.

Nesam znao ljubavi ni zraka.Al' Bog reče da zora zarudi:

Svetlost sinu iz crnog oblaka.„Zlato moje!“ — promucaše grudi —

„Sunce jarko, ti mi ljuba budi!

Poljubi me, sunce, zagrli me!“— A sunce me moje zagrlilo,I ja sam se zagrlio s njime,

Tu izdahnut' al' bi slatko bilo!A sunce se oko mene svilo.

Ne izdahnut' — teško j' izdahnuYće!Mlađan život — oh, ta sladak mi je!

Za njim čezne srce uzdišuće,A bez tebe života mi nije. —

Ljubi, zlato, doklen srce bije!...

Tamnim grobom večna ponoć vlada,U njemu je studeno i nemo!..

Sini, sunce!... Još si cvet i mlada.Živi, sunce, da se milujemo —

U grobu je studeno i nemo.

Sunce

Jedno sunce na zapadu seda,Drugo sunce na prozori beše;Pa se sunce u suncu ogleda,A oba se na meneka smeše.

Al' meni je samo jedno sjalo,Jedno mi je srce razigralo.

— Jug je tamom zabulio glavu,Sunce pade na zelenu travuBlizu mene ispod vite jele,

Oko m' vrata s' vila ruke bele,Grlila me, mila, ljubila me

Od večeri pa do zore same...— Al' sad sunce ne može mi doći,

Izgubi se u nemiloj noći,Pa se dugo u toj noći bavi —

U večnosti... da mi se pojavi...

Ja

Rođen sam Srbin,Srbin sam ja!

27

Za Srpstvo živim,Za Srpstvo, da!

Pa neka dođeDa ginem ja,

Za Srpstvo SrbinGinuće, da!

Pri zori čestoPomislim ja:

Ali šta?... NeštoDa zora zna...

U krv bi sjala,Krvava sva,

Znamenje novoSjajnoga dna ...

Gled'o bih željanDušmana ja,

Gde strepi, dršćeOd srpskog stra .

A posle, opet,Zaželim ja

Da sam gromovnik,Gromovnik, da!

Tamom bih neboObuk'o ja,

Stresla bi s' zemljaVihorom sva;

Dušman bi plak ,Plak'o bi, da!

Haj, samo da samGromovnik ja!...

Kad ponoć dođe,I zaspim ja,

Ljubav me dižeIz milog sna.

„Ljubavi, dalje!“Velim joj ja,

Za ljubav srceNeću da zna.

Jedinu ljubavPoznajem ja:

Srbin, sloboda,Svetinja ta.

Njojzi se kunemVernošću ja:

„Vernost do groba,Do groba, da!...“

Prvozvani AndrejaSkupštinarima Sveto-Andrejske skupštine

Top za topom grmi, ječi, seva,Zvono zvoni... beži, beži san!

Dan nas zgreva, sunce se osmeva,Bog nam veli: „Srećan, srećan dan!“

A Srbin se o prošlosti stara,

28

Tu spomena gora sveti žar;Srpsko srce svagda progovara:

„Hvala, Bože, za veliki dar!“

Posle družba valjanih, izbrani'...Svaki za se jednog carstva svod,Svaki voljan životom da hraniŠto zadobi vas srbinjski rod;

Svaki ponos, svaki dika, nada,U svakome Obilića plam,

U njih gleda stotinnu hiljada,Sveta nedra otvara im hram...

Top za topom grmi, ječi, seva,Zvono zvoni... beži, beži san!

Dan nas zgreva, sunce se osmeva,Bog nam veli: „Srećan, srećan dan!“

Ta u vas se narod nada celi,Naša sudba — vaš će biti glas!

Srbin želi!... A vi, hoćete li?Sreća, nada, budućnost u vas!

A prošlost vam nemilu otkrivaPovesnice jedan krvav red;Tu još suza Lazareva pliva,

Rasut po njoj još čemer i jed.

Tu careva — silnog carstva — dela,Tu je Miloš, a tu je i Vuk...Biraj stazu koja bi donela

Unučetu ubaviji struk.

Top za topom grmi, ječi, seva,Zvono zvoni... beži, beži san!

Dan nas zgreva, a Bog se osmeva —Braćo, rode, srećan, srećan dan!

Božji dar

Ta zar se jedan nad'o od ljudi?Jednog je kletva stizala, zar?...

Mnoge su teret nosile grudi,Kletva je, srce, božiji dar.

Ne očajavaj, strpljivo samoSuđenju svome stupaj u kob!

Budućnost?... Mi je ne gledamo.Možda spasenja donosi... grob.

Viiš kako potok, raskidan, žuriKroz hladnu goru, kamen i dol;

Smeje se gromu, prkosi buri,Pa gorom mirno pronosi bol.

Često nad njime orlovi samiOkreću tiho lagani let,

Pa tamo gore u višnjoj tamiPreziru davno prezreni — svet...

Ne očajavaj, strpljivo samoSuđenju svome stupaj u kob!Ta i ja i ti — mi jedno znamo;

Da nam spasenja donosi... grob...

Ćutite ćut'te!

29

Ćutite ćut'te!... S perom u ruciStek'o sam sebi u rodu glas;

S krvavom sabljom na bojnoj muciBolji sam bio — bolji od vas!

Da ste me vid'li — to da ste samo!Al' onde, znajte, ne beše rob!Ubojne sablje kad potrzamo:Pobeda! Juriš! Il', bolje, grob!

Zvuk trube, huji, poljana ječi,Grmi i puca oganj i prah;

Ćuteći stojiš, padaš bez reči,Gineš za narod, gineš bez straa .

Plamen i dim, gori nam lice,Mrki k'o vuci dođemo svi —Ali gde beste vi, kukavice,

Pudljivi hudi, lažljivi psi?...

Nebo moje...

Nebo moje, sunce moje,Zagrli me, poljubi me!

Željan sam ti pusta raja:Zagrljaja, uzdisaja;Zagrli me, raju moj!

Tude bele ruke sklopi,Tako! Čekaj! Ljubi! Ljubi,

Dok se teret ne izgubi,A srce se ne rastopi —

Ne izgori život moj!

Koga da ljubim...

Koga da ljubim i šta da volim?S nesreće svoje mrzim se sam.

Mrzim na ljude, mrzim... o, Bože,Ja samo mrzost u srcu znam!A tebe nema — o, dužo moja!

Onaku sjajnu uze te Bog —Da ništa nemam lepo i miloU večnoj mržnji života svog!

Zbogom!

Zbogom, goro i dubravo,Tvrdi klanci, mrko stenje,

Samo jedno utešenjeUcveljene duše moje!

Oh, tamo se jošte pružaU ravnome nedogledu

Niz hrapavih, čarnih goraU sumornom svome redu!

Onde Rtanj ledom svojimPlamenite munje para;

A Malinik groznim smehomGromovima odgovara.

Iz daljine huči pena,Sa biserom hladnih grudi

Mrko stenje prskajući;Rikom lava, ili zvukom

Ratoborne trube, TimokU šareno ravno pada.

30

A kad pogled s GamzigradaU ravnicu nemu prne,Čini mu se zmija bleda

Od sumornog stenja preda.

Tude putnik vrele kapiSa bledoga čela tare

I u senci prošlih danaZaboravlja groznu javu.

A kome je svet nepravdom,Jedom, zlobom i otrovom,

Očajano srce vređ'o —Taj u tami mrkog stenja

Srcu traži utešenja.

Glas umire na usnama,Samo mračne misli bludePo pustošnim planinama,

Jed i otrov skupljajućiSa dna duše uvređene;

Pa kad gnevom lava grmne:„Haram mleko materino!“

— Haram! Haram! — stokratno muPusto stenje odgovara.

Ili čelo usijanoO sumornu stenu lupa,

Plače, kune — il', već proklet,Iz nedara život čupa.

Zbogom, zbogom, stara slavo,Mračna goro i dubravo,Gorki dani očajanja!...

Ja se nadam!... Zbogom! Zbogom!

Pijem...

Pijem, pijem... al' u pićuJoš se nikad ne osme'nu' —

Kao da je rujnim vinomBog polio hladnu stenu!

Posrne l' mi katkad noga,Družina se luda smije —Al' se brzo smeha trza,

K'o od jeda ljute zmije...

A ja pijem, jošte pijem —U tom mi se srce para —

Ćuteći se samo igramLjutim vrhom od handžara...

Osili se...

Osili se tigar, ljuta zveri,S kraja na kraj sveta pretrčava,

Korakom ga krvavijem meri,Granice mu ognjem označava.

U purpur se čelik obukao,Na njemu se sitna zrna siju:Crven purpur u krvi je tkao,

Sitan biser hara iz očiju.

Cvili, pišti malena nejači,Krv kosovska teče sa noževa;

31

Na Mohačkom lomidu se mači,Već na Beču živi oganj seva...

Sad još Gora Crna mu ostaje,Nju da krvlju đaurskom išara —Silnog cara krvav presto da je,

Oklen grešnu zemlju da pokara.

Sindžir nosi, roblje da okiva;Britku palu, da glave odseca;

Još o roblju srnogorskom sniva,A o steni slaba noga kleca.

Pa gde htede prestola da steče,Tu se, silan, na koleni gledi;

A gde htede sabljom da poseče,Svoga srca kap potonju cedi.

A na steni krševite goreOrlovići razmahuju krila,

O krvavim vekovima zbore:„Ko je silan, ne zna šta je sila!“...

Kroz ponoć...

Kroz ponoć nemu i gusto granjeVidi se zvezda tiho treptanje,Čuje se srca silno kucanje; —

O, lakše samo kroz gusto granje!

Tu blizu potok daljinu para,Tu se na cveću cveće odmara,Tu mene čeka ašikovanje; —

O, lakše samo kroz gusto granje!

Pašću, umreću, duša mi gore,Rastopiće me do bele zore,

Ko grudu snega vrelo sunčanje; —O, lakše samo kroz gusto granje!

Potok žubori...

Potok žubori, šuma pumori,A srce dršće k'o viti kas,

Hej, ovim lugom šetajući se,Arajstvo svaki beše mi čas!

Zaboravio sam teret i tugu,Mrzost, kajanje života svog;

Ovde mi svaki listak šaptaše:„Nadaj se, nadaj! Dobar je Bog!“

A slavuj peva, ševa pripevaRajskog pevanja najlepši poj...„Jesi li srećan?“... pitao sam se.

Srećan sam, srećan!... O, Bože moj!

Raja

IJa vidim bojno polje,

Ravnicu pustu tu;Ja gledam braću moju,

U boju ranjenu...

Duša mi gnevom plamti,A krv mi kipi sva,

32

Sa golim nožem jurimU bojnu vrevu ja.

Gromovi grme, ječe,Britkih sabalja lom;

Al' junak ne zna šta jeNi munja, niti grom.

Žerav mi s grive stresaBeo i krvav znoj,

A ja za braću dajemI krv i život svoj.

Šest sam ih milih im'o,Pa svi su pali tu —

Na tome svetom polju,Svetom bojištu.

Pa nek i sedmi padaU rani krvavoj;

Oh, neka, neka, Bože!Pašću za narod moj!

IIŠta pliva gorom, dolom,

Te prlja beli sneg?Je l' suza ono, krv li

Iz srca nečijeg?

Uzmućen potok juri,Peni se rekom led,

A vihor huči, tamnihGoni oblaka red.

Ćelava stoje brda,Gologlav hrast i bor,

Skrhanog granja šuštiNemio razgovor.

Sa niskih streja kapljeLagano kap po kap,

Drumovi pusti — putniU kutu leži štap.

Al' za to ne zna raja,Težak je jaram njoj;Svako je vreme milo,

Lepo za krvav boj.

IIIDo vraga s plačem!

Dok ima krvi,Nek se proleva!Ne kukaj, ženo,Mač neka seva!

Ljubav

1.Ljubim te, ljubim, dušo,

Ljubim te, raju moj!A osim tebe nikog,

Do samo narod svoj.

On će sa mačem doći,Kad kucne jedan čas,Otet' će staru slavu,Dobit' će novi glas.

33

A ti ćeš, moje sunce,Svo blago moje — svo,Ti ćeš mi rodit' sina,

Da čuva blago to.

2.Ako mi rodiš sina,Rodi mi Miloša;

A bude l' mila ćerka,Nek bude Milica:

Krvavo ide vremeSrpske osvete,

Trebaće zemlja srpskaHrabre Miloše.

Al' bio Miloš iliLepa Milica —

Samo da Srpstvo ljubi,Ljubi Srbina...

3.Kaži mu, kaži, da jeLjubavi naše cvet,

Da je u Srpstvu nik'o,Video dan i svet.

Pevaj mu srpsku pesmu,Njome ga tišaj ti,

Sa njome buYdi čedoBeskrajne ljubavi.

Opominji ga, dušo,Slavnih starina;

A svakad — svakad žarkoDa ljubi Srbina!

4.Ne treba njemu zemlje

Međa dedovi' —Sa zemljom neka sude

Srpski knezovi.

a njemu bojno koplje,Paloš ubojan,

U levu ruku abrjak,Bojan — trobojan.

P' onda mu podaj hataMamna — pomamna,

Pa reci: „Sine, idi,Goni dušmana!“...

5.Na nebu nema zvezde

Da sija kao ti;Pa baš ni sunce nema

Take svetlosti.

A gde je srca, srce,Da tako ljubit' zna?A gde je duše, dušo,

Lepog anđela?

na našoj zemlji nema,Ni nebo nema tog —Ta što je lepo bilo,

34

Meni je dao Bog.

6.Često te u snu snivam,

Moja ljubavi!Često te tako viđam,

Cvete ubavi!

Pa grlim nebo plavo,grlim, uzdišem;

A ljubim sunce jarko,Ljubim, izdišem.

Al', evo, zora sviće,I, evo, prođe san,

Al' tebe nema, nema —Nema da svane dan!

7.Pa gde si, gde si, dušo,

Gde si, anđelu?Zašto mi kriješ lice,

Ružu rumenu?

Ta da je jedno carstvo,Da ga pregazim,

Pa da na onom krajuSunce opazim;

Il' da je jedan Dunav,Da ga preplivam,

Pa da na tvojim grudmaNebo uživam!

8.Ali te krije tamna,

Pusta daljina —Daleko mi je Banat,

Crna haljina.

Pa ko će znati, dušo,Da l' tebi nije zlo?

Možda i tužiš tamo,Moja divoto?

Il' još i ne znam, sunce,Za tvoje jade sve?

Al' ti da znadeš da miSrce umire!

9.ah, zaludu me doma

Lepo tešiše —U srcu mi je teško,

K'o da izdiše.

Čujem mu tuge nemeLagani tužan poj —

Za tobom plače, dušo,Za tobom, raju moj!

Al' tebe nema — nema,Da ga utešiš,

Il' da mi srce plačnoSrcu prigrliš.

10.I rekla si mi pisat'

35

Mnoge promene,Na svakom belom listu

Zlatne spomene.

Al', evo, evo, prođeI ovaj crni dan,

K'o jedna tamna senka,K'o jedan gorki san,

A pisma jošte nema —

Nema, anđelu,Da rosom živne dušu,

Ružu uvelu!

11.Il', možda, dršće ruka?

Da nesi bolna ti?Oh, samo to da nije,

Moja ljubavi!

Po duši, možda, lebdiGorak uzdisaj?

A možda mi se ledomUmiva duše raj?

Oh, ćuti, ćuti, srce!Ne kobi tako ti!

Ta Bog je Bog i tebi —Bog je milosti!...

12.I došao je listakKnjige prebele,I pisala si meni,

Mili anđele!

A listak lebdi, dišeKao dušica,

A duša sija, treptiKao rosica.

Il' možda ga je suzaGorka kapala?

Il' ga je, možda, tugaTvoja pisala?

13.Jesi li čula, dušo,Da ponoć uzdiše,

Kad joj na crnim grudmaZvezdu raniše?

Jesi li vid'la, sunce,Gde slavuj umire,

Kada mu vihor beluRužu razdire?

Onda ćeš znati, čedo,Verovat', raju moj,

Kako je srcu mome,Duši ranjenoj!...

14.Žubor voda šljunkom teče,

Huji šumica,A na nebu zvezda trepti,

Zvezda danica.

36

Srce moje igra, bije,Sve se previja —

Čini mi se, moja dušo,Da je Srbija!

A od one zvezde sjajneČiniš mi se ti,

Pak bih iš'o — išao bihZvezde ljubiti!...

15.Pa baš da umrem, dušo,

Da me sahrane;Pa baš i pep'o groba

Da mi nestane —

Ostaće ljubav moja,Veruj, ostati,

I dok je sveta, veka,Da će trajati!

Pa ako t' srce ljubavSamo veruje,

Čućeš u nemoj noćiKako tuguje...

16.U lepom vrtu rošen,

Cvet je iznik'o,Na tvojim grudma nošen,

Svetu s' privik'o.

U ljubavi je našojMiris izveo,

Pri rastanku je našemPao, uveo.

Pa kada umrem, dušo,On će ostati,

Pa će na grobu, možda,Opet cvetati...

17.Još nikako glasa nema

Mani Srbinu,Da mi javlja sreću moju,

Tvoju sudbinu.

Da mi kaže: „Dragi brate,Rodio se sin!“

Da mi kaže: da je junak,Da je Srbljanin.

Da nacrta muško čedo,Da opiše soj —

Da je Srbin, da je junak,Da je porod moj!

18.Crne veđe, crne oči,

A ne čuješ plač;A kada bi zaplakalo,

Za šaren bi mač,

Da se njime igra čedo,Da se našali,

Il', srčano, od kolevkeParče odvali.

37

E, tako je srpsko dete,Bre, Turčine, bre!

S golim mačem u svet juri,S mačem umire...

Padajte, braćo!

Padajte, braćo! Plin'te u krvi!Ostav'te sela, nek gori plam!Bacajte sami u oganj decu!

Stresite s sebe ropstvo i sram!

Ginite, braćo, junaci, ljudi!Za propast vašu svet će da zna...

Nebo će plakat' dugo i gorko,Jer neće biti Srbina...

Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!Ili vi neste Nemanjin soj?

Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi —Ta da smo braća — oh, Bože moj!...

Ta zar bi tako s Avale plaveGledali ledno u ognjen čas?

Ta zar bi tako — oh, braćo draga!Ta zar bi tako prezreli vas?

Prezrite bratstva, pokor i kletvu!Što nebo dade, pogaz'te vi!

Ta nije l' grešno, nije li grozno —Krv dece vaše gledamo mi!...

A gde je pomoć, il' suza bratska?Il' „Juriš, rode, za brata svog!“?...

U veljoj bedi, smrti i krviDanas vas, same, ostavlja Bog!...

Al' opet, grešan, grešno sam pevo —Ranjeno srce naroda mog!

Ta Srbin kipi — kipi i čeka —Al' ne da đavo... il' ne da Bog!

Osećam...

Osećam miš'cu snažnu i jaku,U srcu krvi, u krvi boj —

Pa gde je časak?... U tome časuDa prsne krvca za narod moj!

O, gnjili svete, truleži sramna,Skapaćeš tako u miru tom!Il' će te neba vihor razorit',

Il' božja gneva grmeći grom.

Il' će ti Marko — kad jednom dođe —Topuzom žića zagatit' tek...

Il' padaj, majko sveta i ljudi,Il' rađaj ljude i rađaj vek!

Što nisam...

Što nisam onde bio,Ta samo jednu noć —Ta onu prvu, svetu,Ah, onu sjajnu noć,

38

S munare kada hodžeUmuče grešan poj,

A duga puška kriknu,I zače krvav boj!...

„Ešte đaur, đaur!...“Ide ti đaur, da!

Pa ču li kako grmiĐaurska osveta?...

Kao da lance stresaVekova dugih rob;

Il' k'o da lancem kopaTiranu crni grob...

Crnogorac Crnogorki

Rane moje ljuto tištu,Mila, divna Crnogorko!Moje grudi pomoć ištu,

Isparane na bojištu.

Pomoć, pomoć, Crnogorko!Potpraši mi puške male:Ruke su mi malaksale,

Sekuć' Turke, Crnogorko!

A kad padnem, gorski lave,Moja lepa Crnogorko,

Teške rane i krvaveNek zamene turske glave!

Oh, sveti me, Crnogorko,Ne kukanjem i sa plačem,

Već krvavim ljutim mačem:U boj, u boj, Crnogorko!

A na domu hrani sinke,Moju nado, Crnogorko;One divne muške slike,One hrabre osvetnike,

Hrani, neguj, Crnogorko,I lep nauk kazuj njima:Svetiti se dušmanima —Moja verna Crnogorko!

Na kolena!

Na kolena!... Bogu se molite,Da ogluvi i čovek i Bog!

Nesrećnici, ta čuće vas Bog!

Il' pogas'te sunce, mesec, zvazde,U grehove zamotajte dan!

Ta, za Boga, videće vas dan!

Il' vas Gospod još i ne zna!... Ne zna?Onda ću vas optužiti sam —

Podlost vašu, neverstvo i sram!

Na Liparu

Jeste li mi rod, siročići mali?Il' su i vas, možda, jadi otovali?Ili vas je, slabe, progonio svet —

Pa dođoste samo, da, kad ljude znamo,

39

Da se i mi malo bolje upoznamo,U dvopevu tužnom pevajući set?...

Mi smo male,Al' smo znaleDa nas nećeNiko hteti,Niko smetiTako voleti,

Kao ti...— Ćiju ći!

Moje tice lepe, jedini drugari,U novome stanu poznanici stari,

Srce vam je dobro, pesma vam je med;Ali moje srce, ali moje grudi

Ledenom su zlobom razbijali ljudi,Pa se, mesto srca, uhvatio led.

S belom bulom,Sa zumbulomŠaren-rajem,

Rajskim majem,Cvećem, mirom,

Sa leptirom,Letimo ti mi,Srca topiti...— Điju ći!

Moje tice male, jadni sirotani!Prošli su me davno moji lepi dani,

Uvelo je cveće, odbeg'o me maj,A na duši osta, k'o skrhana biljka,Il' k'o tužan miris uvelog bosiljka,Jedna teška rana, težak uzdisaj.

Ponoć

... Ponoć je.U crnom plaštu neYma boginja;

Slobodne duše to je svetinja.To gluho doba, taj crni čas —

Al' kakav glas?...Po tamnom krilu neme ponoći

K'o grdan talas jedan jediniDa se po morskoj valja pučini,

Lagano huji, k'o da umire,Il' da iz crne zemlje izvire.

Možda to dusi zemlji govore?Il' zemlja kune svoje pokore?Il' nebo, možda, dalje putuje,Da moju kletvu više ne čuje?Pa zvezde plaču, nebo tuguje,

Poslednji put se s zemljom rukuje...Pa zar da neba svetu nestane?Pa zar da zemlji više ne svane?

Zar da ostane —Tama?...

I hod se čuje...Da l' ponoć tako mirno putuje?

Ni vazduh tako tiho ne gazi.K'o da sa onog sveta dolazi?Il' kradom oblak ide naviše?

Il' bolnik kakav teško uzdiše?Il' anđ'o melem s neba donosi?

Il' oštru kosu, da ga pokosi?Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?...

40

Možda se krade, da nam popijeI ovu jednu čašu radosti?

Il', možda, suza ide žalosti,Da nas orosi tužna kapljica?

Ili nam mrtve vraća zemljica?........................................

Vrata škrinuše...O, duše! O, mila seni!

O, majko moja! O, blago meni!Mnogo je dana, mnogo godina,

Mnogo je gorkih bilo istina;Mnogo mi puta drhtaše grudi,Mnogo mi srca ceepaše ljudi,

Mnogo sam kaj'o, mnogo grešioI hladnom smrću sebe tešio;

Mnogu sam gorku čašu popio,Mnogi sam komad suzom topio...

O, majko, majko! O, mila seni!Otkad te, majko, nisam video,Nikakva dobra nisam video...

Il', možda, misliš: ｻ Ta dobro mu jeKad ono tiho tkanje ne čuje,

Što pauk veze žicom tananomNad onim našim crnim tavanom!

Među ljudma je, među bližnjima!...Al' zlo je, majko, biti međ' njima:Pod ruku s zlobom pakost putuje,s njima se zavist bratski rukuje,

A laž se uvek onde nahodi,Gde ih po svetu podlost provodi;

Laska ih dvori, izdajstvo služi,A nevera se sa njima druži...

O, majko, majko, svet je pakostan,Život je, majko, vrlo žalostan...

Jevropi

Tebi da pevam — tebi, tiranko!A duh mi mori otrov i gnev;

Uvreda tvojih žaoci jetkiPotpaljuju mi plemenit spev.

Milionima narodi pište,Milion grudi prosipa krv —

Milionima pale kućište,Milion ljudi gmiže ko crv.

I milioni dolaze smernoJevropi gordoj na holi sud:

„Ne može više, raja ne možeSnositi jaram, mučiti trud!

Tiran nas gazi, sramoti žene,Useva naših otima plod.

Presudi, smerna, da l' život možeU takvom igu nesrećni rod?...

Izginućemo!“...„Pa izginite!“

Podsmeha tvoga gordi je zbor.„I ginućemo, ginuti slavno —

Il' mačem preseć' Gordijev čvor!Izginućemo — ali slobodni,Jer Srbin neće da bude rob!

Tamo daleko, na svetom groblju,Potražićemo život il' grob!“

41

Pri podizanju „Vilaža“

Davno će od nas biti pepeo,Kad o postanku Vilaža toga

Temelja tvrdog kamen studeniSrpskome bratu — ili dušmanu —Mimikom nemom stane pričati:

„Vesela družba mene položiUz dobro vino — da vino pijeU mirnoj senci moga hladila,U lepo doba i u dobri čas“...Davno će pep'o biti od nas!

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,Što, preteć' suncu, dere kroz oblak,Sumornog čela mračnim borama,

O vekovečnosti priča dalekoj,Pokazujući nemom mimikomObraza svoga brazde duboke.

Vekova tamnih to su tragovi,Te crne bore, mračne pećine;A kamen ovaj, k'o piramidaŠto se iz praha diže u nebo,Kostiju kršnih to je gomila

Što su u borbi protib dušmanaDedovi tvoji voljno slaYgali,Lepeći krvlju srca rođenog

Mišica svojih kosti slomljene,Da unucima spreme busiju,

Oklen će nekad smelo, preziruć',Dušmana čekat' čete grabljive.

I samo dotle, do tog kamena,Do tog bedema,

Nogom ćeš stupit', možda, poganom.Drzneš li dalje?... Čućeš gromove

Kako tišinu zemlje slobodneSa grmljavinom strašnom kidaju;Razumećeš ih srcem strašljivimŠta ti sa smelim glasom govore,Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu

Brijane glave teme ćelavoU zanosnome strahu lupati...Al' jedan izraz, jednu misao,

Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:„Otadžbina je ovo Srbina!“

Jednoj nestašnoj devojci

Zar poljubac meni starcuDaješ mlada sa usana?Zar na moje staro rame

Pada ruka usijana?

Je l` to ljubav?... Je li šala?Te je tvoja ruka mala

Na ramenu sedog starcaZadrktala, zatreptala?

Il` si došla, zluradice,Da me varkaš, da me jediš?

Izmučene stare grudiDa povrediš, da pozlediš?

42

- Ja te ljubim!... - Tvrdiš mladaPuna jada, puna nada -Ali ljubav sedom starcu

Veruj, dušo, teško pada...

Uvele su grudi moje,Tvoja ljubav vatra živa -Pa se bojim, starac sedi,

Od plamena i goriva.

Kao kroz maglu

Kao kroz sivu magluŠto samo sine zrak,A gušći oblak dođe,Da veći bude mrak,

I ona samo sinu,Da opet dođe hlad,Da veća tama bude,Da veći bude jad..

Siroče

Zelen-lisje goru kiti,Miris-cveće polje šara,

A u lugu sirotašceTihu goru razgovara:

„I ti imaš majke svoje,Goro čarna, goro mila!Pa te tvoja dobra majka

Danas lepo opremila.Kadiveli-dolamicu

Obukla ti od miline,Išarala meke grudi:Ravna polja i doline.

Pa kada je u samoćiTvoga srca želju čula,Mirisom te duše svojeU milosti zadahnula...“

I još dete mekim glasomTužnoj gori zborit' poče,Al' uzdahnu gora čarna:

„... O, siroče!... O, siroče!...“

Samo čovek, tvrda srca,Mirno sluša, hladno ćuti;Tek od gladi kad premine,Na grobu će uzdahnuti...

Ljubičica

IPod snegom je uzdisala:

„Kad će doći maj?“Al' je zima isisala

I taj uzdisaj.Slušala je, sevajući,

Njenih želja red,Sipala je, levajući,Sa vihorom led;

Sa mržnjom je prodiralaDo u koren čist,

43

Pakosno je razdiralaI najmanji list.

A sirota ljubičicaI njen miris mek

Trajala je, kao ubicaNa robiji vek...

IIAli dođe njena duša,

Dođe mili maj,Pa i majska zora sluša

Isti uzdisaj:„Oh, devojko, dođi, rubi!

Uzberi me sad!Zadahni me i poljubi,Dok je život mlad!...“

Pa sad vetar zalud pevaUz njen tugopoj,

O ljubavi zalud snevaNeopisanoj.

Glava joj je malaksala,Čeka samo čas;

Na grudma se talasalaK'o prebijen klas.

IIIMrka gora grmi, ječi —

Krvav ide gost;Strašne su mu gromke reči

Kao nemilost.Toke mu je isparaoOd kuršuma tres,

Grudi mu je išaraoKrvaviji bes:

„Za poljubac sa usanaNju sam molio...

Žeđ mi beše usijana,Krv sam prolio...

Eno, gledaj, po planiniČitav leži strv,

Tamo, opet, u doliniUsirena krv...“

IVRanjen soko razgovara,

A sluša ga cvet,Mirisom bi iz nedara

Da okadi svet:„Sloboda je lepa deva

K'o najlepši san,Puna milja i osmeva

Kao dobar dan.Slobodi te srpskoj dajem,

Njen je danas pir,Da sa njenim uzdisajem

Sipaš miomir...“Ljubičica glavu diže

Iz duboka sna,Pa sad više ne uzdiše,

Zaboravlja zla.

Kaluđeri

Gled'o sam vam metanije,Kad varate Boga živa;

Gled'o sam vas, gde se pije,Gde se jede i uživa.

44

Sluš'o sam vas, kad kuneteSvoje stado, svoje verne,

I kad tajni prizovete,Licemerni, licemerne!

Gled'o sam vas — ne da nisam,Kad razbludom usplamtite;

Gled'o sam vas, ne da nisam,Licemerni, upamtite!

Darovi čuvenome Andrašu

Filozofe, goste mili,Izvolite malo dara,

Što smo jedva sastaviliZa mudraca, za Madžara!

Ako nema sedla bojna,Evo drvo od samara!A umesto kajaseva,

Prim'te parče od ulara!

Ne tražite ni husara,Putunja vam evo stara!

Ni tu neće biti kvaraZa mudraca, za Madžara...

Alimpiju kritičaru

Otkud Alimp svašta znade?Pitate me badavade.

Ta, za Boga, jeste l' ljudi?Um da vam se tome čudi!On bogoslov! On filozof...Ta da ne zna, da ne čita,Da ne vidi, da ne pita —Opet mora svašta znati:Bar nevešto — kritisati...

45

SADRŽAJ

Prvenčad..........................................................3Emil Kostović.....................................................3Nedelja...........................................................4Spomen............................................................5Gospođici... u spomen.............................................5Ah, životu........................................................5Nagrada...........................................................6Putnik............................................................6Gle krasote.......................................................7Što ne piješ......................................................7Sve je prošlo.....................................................7Moji bolovi.......................................................8Iz delaonice......................................................8Zašto me.... .....................................................9Osmeh............................................................10Gospodinu Karitonu J. ...........................................10Mila.............................................................10Gospođici L. ....................................................11Al' mi sada... ..................................................11Staze............................................................11Gde ja... .......................................................11Uoči Nove godine.................................................12Moma.............................................................12Još... ..........................................................12Na novo leto (Pozdrav novinarskog raznosača).....................12Šta će... .......................................................13Put u Gornjak....................................................13Noć u Gornjaku...................................................15Na noćištu.......................................................15Staro doba.......................................................15Veče.............................................................16Grešnik..........................................................17Kosovo...........................................................17Njegovoj Svetlosti Knjazu Aleksandru Karađorđeviću...............18Katkad...........................................................18

46

Plen.............................................................19Osman-aga........................................................21Iskušenik........................................................21Ranjen Veljko....................................................23Drug.............................................................24Moja Milka.......................................................25Orao.............................................................25Vračar...........................................................25Pusta je.........................................................26Posle smrti......................................................26Ti si bila... ...................................................26Sunce............................................................27Ja...............................................................27Prvozvani Andreja skupštinarima Sveto-Andrejske skupštine........28Božiji dar.......................................................29Ćutite ćut'te!...................................................29Nebo moje........................................................30Koga da ljubim...................................................30Zbogom!..........................................................30Pijem... ........................................................31Osili se... .....................................................31Kroz ponoć... ...................................................32Potok žubori... .................................................32Raja.............................................................32Ljubav...........................................................33Padajte braćo!...................................................37Osećam...........................................................38Što nisam... ....................................................38Crnogorac Crnogorki..............................................38Na kolena!.......................................................39Na Liparu........................................................39Ponoć............................................................40Jevropi..........................................................41Pri podizanju „Vilaža“ ..........................................41Otadžbina........................................................41Jednoj nestašnoj devojci.........................................42Kao kroz maglu...................................................42Siroče...........................................................43Ljubičica........................................................43Kaluđeri.........................................................44Darovi čuvenome Andrašu..........................................44Alimpiju kritičaru...............................................45

47