СЕМИНАРСКИ РАД

Из предмета: Еколошки менаџмент

Тема: Управљање отпадом; Прикупљање, селекција и рециклажа.

Студенти: Професор:

Немања Милошевић 3/2011 др Бранка Јордовић

Немања Радосављевић 151/2011

Немања Рајачић 147/2011

Марко Зарић 96/2011 Смер: Предузетнички менаџмент

Чачак, 10.11 2012.

САДРЖАЈ:

УВОД.......................................................................................................................................11. ОТПАД И УПРАВЉАЊЕ ОТПАДОМ..........................................................................11.1 Подела отпада...................................................................................................................41.2 Национална стратегија управљања отпадом.................................................................62. СЕЛЕКТИВНО ПРИКУПЉАЊЕ ОТПАДА.................................................................73. НЕСЕЛЕКТИВНО ПРИКУПЉАЊЕ ОТПАДА..........................................................103.1 Одлагање отпада.............................................................................................................103.2 Спаљивање отпада..........................................................................................................103.3 Механичка обрада...........................................................................................................103.4 Остале опције..................................................................................................................104. СЕЛЕКЦИЈА (РАЗДВАЈАЊЕ) ОТПАДНОГ МАТЕРИЈАЛА...................................114.1 Примарна селекција........................................................................................................114.2 Секундарна селекција.....................................................................................................114.2.1 Прихват отпадног материјала..................................................................................114.2.2 Разврставање отпада.................................................................................................114.2.3 Балирање и складиштење секундарних сировина.................................................124.2.4 Коришћење пресе и уређаја за балирање................................................................125. РЕЦИКЛАЖА.................................................................................................................135.1 Симболи за рециклажу...................................................................................................145.2 Симболи за означавање пластике..................................................................................155.3 Остали симболи за рециклажу.......................................................................................165.4 Стратешки циљеви и позитивни ефекти рециклаже...................................................175.5 Материјали за рециклажу...............................................................................................175.6 Врсте рециклаже..............................................................................................................175.7 Рециклажа код нас и у свету – законски оквири..........................................................185.8 Рециклажа пластичног отпада........................................................................................195.8.1 Прикупљање и разврставање пластичног отпада...................................................195.9 Рециклажа папирног отпада...........................................................................................205.9.1 Поступак рециклаже папира.....................................................................................205.10 Рециклажа стакленог отпада..................................................................................215.10.1 Сакупљање стакленог отпада...................................................................................215.10.2 Поступак рециклаже стакленог отпада...................................................................225.11 Рециклажа електронског отпада............................................................................235.12 Рециклажа отпадних гума......................................................................................245.13 Рециклажа металног отпада...................................................................................255.14 Рециклажа медицинског отпада............................................................................256. ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................277. ЛИТЕРАТУРА.................................................................................................................28

2

~УВОД~

1. ОTПАД И УПРАВЉАЊЕ ОТПАДОМ

Под отпадом се подразумева сваки материјал или предмет који настаје у току обављања производне, услужне или друге делатности, предмети искључени из употребе, као и отпадне материје које настају у потрошњи и које са аспекта произвођача, односно потрошача нису за даље коришћење и морају се одбацити. Неадекватно управљање отпадом представља један од највећих проблема са аспекта заштите животне средине Републике Србије и искључиво је резултат неадекватног става друштва према отпаду. Он се први пут јавио у периоду убрзане индустријализације земље, кога је пратила реална опасност од исцрпљивања неких стратешких ресурса у врло кратком временском периоду и прогресивни раст укупне количине свих врста чврстог отпада. Та дешавања није пратила одговарајућа политика заштите животне средине.

Слика 1. Врсте отпада

3

1.1 Подела отпада (Сл.1)

Отпад се дели на више начина:

Према саставу, Према месту настанка, Према токсичности.

- Опасан отпад

Отпад који има бар једно од својстава које га чине опасним (експлозивност, запаљивост, склоност оксидацији, органски је пероксид, акутна отровност, инфективност, склоност корозији, у контакту са ваздухом ослобађа запаљиве гасове, у контакту са ваздухом или водом ослобађа отровне супстанце, садржи токсичне супстанце са одложеним хроничним деловањем, као и екотоксичне карактеристике), као и амбалажа у којој је био или јесте спакован опасан отпад.

- Неопасан отпад

Отпад који нема карактеристике опасног отпада.

- Инертни отпад

Отпад који није подложан било којим физичким, хемијским или биолошким променама; не раствара се, не сагорева или на други начин физички или хемијски реагује.

- Комунални отпад

Отпад из домаћинстава (кућни отпад) и комерцијални отпад, односно отпад који се сакупља са одређене територијалне целине, најчешће општине, у складу са прописима и плановима општине.

- Кућни отпад

Отпад из домаћинстава који се свакодневно сакупља, као и посебно сакупљен опасан отпад из домаћинстава, кабасти отпад, баштенски отпад и сл.

- Комерцијални отпад

Отпад који настаје у предузећима, установама и другим институцијама које се у целини или делимично баве трговином, услугама, канцеларијским пословима, спортом, рекреацијом или забавом, осим отпада из домаћинства и индустријског отпада.

- Биодеградабилни отпад

Отпад који је погодан за анаеробну или аеробну разградњу, као што су храна и баштенски отпад, папир и картон.

4

- Амбалажни отпад

Свака амбалажа или амбалажни материјал који не може да се искористи у првобитне сврхе, изузев отпада насталог у процесу производње амбалаже.

- Индустријски отпад

Отпад из било које индустрије или са локације на којој се налази индустрија, осим отпада из рудника и каменолома

Управљање отпадом представља спровођење прописаних мера за поступање са отпадом у оквиру сакупљања, транспорта, складиштења, третмана и одлагања отпада, укључујући и надзор над тим активностима и бригу о постројењима за управљање отпадом после затварања. Високи трошкови, нерационална организација, низак квалитет услуга и недовољна брига за околину резултат су поразног стања у организацији управљања отпадом.

Отпад и поступање с отпадом јавност је спознала као проблем. Међутим, она га не осећа и не доживљава као свој, него као туђи и за чије решавање је надлежан неко други - држава, локална самоуправа, индустрија итд. У највећем броју случајева, спремност на учешће на решавању овог проблема, јавност показује само када је сама угрожена или уколико је сама заинтересована за његово решавање. У Србији је практично једини начин управљања отпадом одлагање на локалне депоније које, са веома мало изузетака, не задовољавају ни основне хигијенске и техничко-технолошке услове а, поред свега, нека од постојећих одлагалишта су практично попуњена. У Србији је, према постојећем стању, врло мало депонија које се могу укључити у санитарне депоније. Интегрални систем управљања отпадом представља низ делатности и активности који подразумева:

- превенцију настајања отпада,

- смањење количине отпада и његових опасних карактеристика,

- третман отпада,

- планирање и контролу делатности и процеса управљања отпадом,

- транспорт отпада,

- успостављање, рад, затварање и одржавање постројења за третман отпада,

- мониторинг,

- саветовање и образовање у вези делатности и активности на управљању отпадом.

Овај систем се заснива на избору и примени ефикасних технологија којима се остварују специфични циљеви управљања отпадом уз одговарајућу изградњу законске регулативе. Основни предуслов за успешну имплементацију и функционисање интегралног система

5

управљања отпадом је одређено хијерархијско одвијање активности у оквиру њега, што је приказано на Слици 2.

Слика 2. Хијерархијске активности у управљању отпадом

1.2 Национална стратегија управљања отпадом

Национална стратегија управљања отпадом - са програмом приближавања Европској унији усвојена је 4. јула 2003. године од стране Владе Републике Србије. Она представља базични документ којим се обезбеђују услови за рационално и одрживо управљање отпадом на нивоу Републике.

Стратегија одређује:

Правце у складу са економским развојем; Правце у складу са захтевима и плановима Европске уније; Хијерахију могућих опција; Активности у поступку хармонизације са законском регулативом ЕУ; Одговорности; Циљеве; Задатке.

Имплементацијом стратегије се постиже велики број циљева од значаја за све нивое власти, од локалне самоуправе до републичког нивоа. Као најважније, потребно је издвојити:

- заштиту и унапређење животне средине,

- заштиту здравља људи,

6

- достизање принципа одрживог управљања отпадом,

- промену става према заштити животне средине и отпаду, као једном од њених сегмената,

- повећање нивоа јавне свести.

Процес придруживања Европској унији и хармонизација домаћег и европског законодавства у области отпада обухватили су и основне принципе који се примењују у циљу побољшања система управљања отпадом на простору наше земље:

- смањење количина насталог отпада;

- превенцију настајања отпада;

- решавање проблема отпада на месту настанка;

- принцип сепарације отпада;

- принцип рециклаже што веће количине отпада;

- принцип рационалног коришћења постојећих капацитета за прераду отпада;

- принцип рационалне изградње постројења за третман;

- принцип мониторинга загађења у циљу очувања квалитета животне средине.

Примена основних принципа управљања отпадом приказаних у овом стратешком оквиру, тј. решавања проблема отпада на месту настајања, принципу превенције, одвојеном сакупљању отпадних материјала, принципу неутрализације опасног отпада, регионалног решавања одлагања отпада и санације сметлишта, имплементирају се основни принципи ЕУ у области отпада и спречава даља опасност по животну средину и генерације које долазе.

2. СЕЛЕКТИВНО ПРИКУПЉАЊЕ ОТПАДА

При селективном третирању отпада као решења постоје различита места и центри за прикупљање:

Депонија

Специјално пројектовано место за одлагање отпада на површини или испод површине земље где се отпад коначно одлаже, укључујући: интерна места за одлагање (депонија где произвођач одлаже сопствени отпад на месту настанка), стална места (више од једне године) која се користе за привремено складиштење отпада, осим трансфер станица и складиштења отпада пре третмана или поновног искоришћења (период краћи од три године) или складиштења отпада пре одлагања (период краћи од једне године).

Од наведених група, депоније чине најзаступљенији начин одлагања отпада. Према начину настанка деле се на:

7

1. депоније настале избацивањем отпада на произвољно изабране површине, које се често називају сметлишта или дивље депоније,

2. депоније настале избацивањем отпада на површине тла одређене од стране неке званичне институције, али без анализе терена ради утврђивања његове погодности и без потпуних мера за њихово одржавање и контролу,

3. уређене депоније, тј. оне изграђене и уређене по свим савременим прописима.  

Депоније отпада се деле у три класе, и то:

1. депоније за инертан отпад,2. депоније за неопасан отпад, 3. депоније за опасан отпад.

 

Поред ове, према средини из које се отпад допрема на депоније, оне се могу поделити на индустријске и комуналне депоније. Међутим, у досадашњој пракси, без обзира на законска ограничења, стваране су депоније на које су се истовремено одлагали отпаци и из индустрије и из насеља, без обзира на врсту и квалитет отпада.

Изузетно важан процес који се одвија у свакој депонији је разлагање отпада у присуству воде, ваздуха и микроорганизама, при чему се стварају нове органске или неорганске супстанције. Код свих депонија неселективно прикупљеног отпада постоје два основна проблема:

Стварање и загађеност процедне воде коју чине воде садржане у отпаду, воде које настају процесима разлагања у одложеном отпаду и воде које пролазе кроз одложени отпад (киша, снег). Процедна вода садржи десорбоване, дисперговане и растворене материје из отпада (висок садржај амонијака, нитрита, тешких метала, разних органских једињења, међу којима су често и токсична органска једињења). Као таква она угрожава квалитет тла и подземних вода. Количина процедне воде је директно повезана са количином падавина око депоније. Количина течног отпада који се евентуално одлаже на депонију такође ће утицати на количину процедне воде. На већим депонијама настајаће веће количине процедне воде него на малим.

Стварање депонијских гасова (метан, сумпорводоник, водоник). Ови продукти анаеробне ферментације органских материја носе са собом отровност, опасност од пожара и експлозија и глобалну еколошку претњу због емисије гасова стаклене баште.

 

Стварање депонијских гасова је у целини резултат праксе да се на депоније допрема мешани отпад богат биоразградљивим материјама, које су при овим условима подложне вишефазној анаеробној разградњи.

8

Састав депонијског гаса се мења како се одвија процес разлагања биоразградљивог отпада. Посебан проблем код комуналних депонија су велике популације разних птица и глодара (мишева и пацова) који живе у њима, а које представљају потенцијалне носиоце многих заразних болести. Присуство органске материје у депонијама, углавном остатака хране, не само да привлачи глодаре већ је изванредна подлога и за развијање многих нижих организама као бактерија, алги и гљива. Сви ови живи организми битно утичу на процесе разлагања.

Трансфер станица

Место до којег се отпад допрема и привремено складишти ради раздвајања или претовара пре транспорта на друго место ради складиштења, третмана или одлагања.

Рециклажни центар

Место где се врши поновна прерада отпадних материјала у производном процесу за првобитну намену, органску рециклажу или другу намену, осим у енергетске сврхе.

Центар за компостирање

Место где се врши третман чврстог органског отпада под дејством микроорганизама, у циљу стварања компоста, у присуству кисеоника и под контролисаним условима.

Спалионице комуналног отпада

Место где се врши процес спаљивања (инсинерације) отпада тј., контролисани термички третман отпада, са или без искоришћења енергије произведене сагоревањем у стационарном или мобилном постројењу, а који обухвата и пиролизу, гасификацију и сагоревање у плазми.

Слика 3. Компостирање

9

3. НЕСЕЛЕКТИВНО ПРИКУПЉАЊЕ ОТПАДА

Избор технологије поступања с отпадом битно зависи од начина прикупљања отпада, односно да ли се отпад прикупља селективно (одвојено сакупљање отпадних материја на месту настанка) или неселективно (мешовито). Мешање је неповратан процес при чему долази до битног смањења могућности рециклаже појединих материја у смеши. Највеће смањење квалитета отпада дешава се приликом мешања са материјама из категорије опасног комуналног отпада и биоразградљивог дела отпада.

При неселективном прикупљању отпада као решења се могу понудити:  

3.1 Одлагање отпада

Комунални отпад се без или уз врло малу предобраду одлаже на санитарне депоније. Биоразградљиви део комуналног отпада подложан је анаеробној разградњи што доводи до стварања метана чиме овакав начин збрињавања отпада доприноси глобалном отопљавању.  

3.2 Спаљивање отпада

Комунални отпад се спаљује без или уз врло малу предобраду у великим котловима за сагоревање отпада. У новије време врши се искључиво спаљивање уз искоришћавање ослобођене енергије. Постројења за спаљивање отпада опремају се веома сложеним системима за пречишћавање димних гасова. Објекти који се граде имају капацитет од најмање 100.000 тона годишње.

3.3 Механичко-биолошка обрада

У неким земљама се промовише као опција за предобраду комуналног отпада пре одлагања. Сирови комунални отпад се уз евентуално претходно одвајање рециклабилних материјала (пластика, метали, папир), подвргава низу механичко-биолошких поступака као што су уситњавање, просејавање и компостирање са циљем смањења биолошке активности и запремине. Добијени материјал (компост лошијег квалитета) се одлаже или у случају бољег квалитета користи за покривање и уређивање (озелењавање) депонија отпада. Не сме се користити за пољопривредну производњу. Механичко-биолошка обрада пре одлагања, битно смањује емисије метана са депонија.

3.4 Остале опције

Да би се применило рециклирање (стакло, папир, метали, и др.) или компостирање (биоразградљиви отпад) неселективно прикупљеног отпада, неопходно је раздвајање отпада што је везано са доста потешкоћа. Тада се примењују веома сложени уређаји за накнадну сепарацију чиме се постиже половичан учинак уз релативно високу цену.

10

4. СЕЛЕКЦИЈА (РАЗДВАЈАЊЕ) ОТПАДНОГ МАТЕРИЈАЛА

Раздвајање отпадног материјал може се вршити на два начина као:- примарна селекција- секундарна селекција

4.1 Примарна селекција – подразумева раздвајање отпада по врстама од стране самихграђана и одвија се на месту где се отпад и ствара, тј. на самом „извору“.

Слика 4. Контејнери за примарну селекцију отпада

4.2 Секундарна селекција – подразумева даље раздвајање на прихватним местима из возила за скупљање отпада.

4.2.1 Прихват отпадног материјала

Отпадни материјал, сакупљен из контејнера у возила за превоз отпада, довози се на депоније. У кругу депоније налазе се хале тј. пријемно – отпремне зоне у којима се врши пријем комуналног чврстог отпадног материјала и његова секундарна селекција. Материјал из возила се истовара на покретну траку тј. тракасти транспортер, који га носе до сортирнице. Код боље опремљених хала, чврст отпад се тракастим транспортером првоноси до ротационог сепаратора. Ротациони сепаратор отпад растреса и тако растресен падана други тракасти транспортер који га носи ка сортирници. На прихвату отпадног материјала, задатак радника је да:- материјал који се распе током истовара на траку сакупи и врати на исту,- води рачуна о чистоћи и уредности радног места

4.2.2 Разврставање отпада

Отпадни материјал допремљен на депонију се растреса и равномерно распоређује на тракасти транспортер помоћу кога стиже до сортирнице која је подигнута у односу наприземни део хале. Сортирница је просторија у којој се налазе радници распоређени око

11

тракастог транспортера. Сортирање се вршити ручно или применом аутоматскух система, или пак њиховом комбинацијом. Испод сортирнице се налазе боксови (или прихватни судови) у које се одлаже одређена врста чврстог отпада. Радници се распоређују са обе стране траке, тако да двоје скидају исту врсту материјала јер се испод њих налази бокс за прихват одређене врсте материјала (стакло, пластична амбалажа, картон, папир, тканине).

Сваки од радника је задужен да:

- ручно и уз помоћ алатки скида са траке одређену врсту отпадног материјала;- издвојен материјал спушта кроз отвора поред себе у бокс за прихват.На крају тркастог транспортера, непосредно изнад траке, налази се магнетни сепаратор.Његов задатак је да привуче делове оптпада од метала који нису ручно скинути са траке ина тај начин издваја из гомиле отпадног материјала.

4.2.3 Балирање и складиштење секундарних сировина

Пресовање и балирање су важне операције при одлагању отпада издвојеног за рециклажу,као и његов транспорт. Отпад који се рециклира заузима прилично простора на складишту,како запремински тако и тежински. Уколико се жели што више материјала сместити у складиштни простор, отпад се може сабити тј. пресовати, што има за циљ смањење запремина се од 30% до 50%. Ова операција се врши у уређајима који се зову пресе. Материјал се сабија на мање димензије и формирају се комади који се повезују у бале. Овосе врши углавном аутоматски, мада је присуство радника и ту неопходно.У овом поглављуприручника ће бити разматрано:- опслуживање пресе и уређаја за балирање и- складиштење рециклажног материјала.

4.2.4 Коришћење пресе и уређаја за балирање

Пресе су уређаји који најчешће раде на хидраулични погон. Израђују се у различитим димензијама и са различитим капацитетом. Опслуживање уређаја је прилично једноставно. Материјал који се жели пресовати, допрема се тракастим транспортером, преса се напуни и помоћу хидрауличниг система затварања, изврши притисак који материјал сабија на жељену величину и облик.Пресовању и балирању се приступа онда када се бокс са одређеном врстом издвојеног материјала напуни. Бокс се празни тако што се материјал потисне на тракасти транспортеркоји га носи до пресе. Пуњење пресе, дозирање, сабијање и балирање се врши аутоматски.

12

5. РЕЦИКЛАЖА

Све популарнија метода за решавање проблема отпада је рециклажа, зато са разлогом постаје све чешћа тема и предмет интересовања стручне јавности, институција, предузећа па и влада скоро свих земаља, а нарочито индустријски најразвијенијих. Брига о секундарним сировинама важна је пре свега због нас самих, а не само због уласка у ЕУ, зато што је рециклажа превентива здрављу! Процењено је да око 60% материјала који се одбаци може поново да се употреби. Рециклажа је погодна не само што смањује количину отпада, већ и зато што смањује утрошак сировина и горива, али и загађење животне средине. Практично је немогуће дати децидан одговор на питање да ли је рециклажа значајнија у домену индустријског или комуналног отпада, будући да се у оба случаја остварују изузетно значајни технички, еколошки и економски ефекти. Тиме се, између осталог, продужава век коришћења депонија, успоравају процеси исцрпљивања природних ресурса, као и редукција емисије гасова са депонија које су прави биореактори.Велики проблем представљају употребљене и ислужене ствари и разни предмети од пластике, које природним путем микроорганизми не могу да разложе. Употреба предмета од пластичних маса се све више повећава и има даљу прогнозу пораста, јер у недостатку природних сировина, синтетички материјали ће и даље бити све више у употреби.

Постоје бројне дефиниције рециклаже, неке од њих су следеће:

1. Рециклажа је процес поновне прераде већ употребљене материје ради даљег коришћења у исте или сличне сврхе.

2. Рециклажа је издвајање материјала из отпада и његово поновно коришћење.3. Рециклажа је скуп активности којима се обезбеђује поновно коришћење

отпадних материјала.

Било како да је дефинисана, суштина рециклаже се базира на реупотреби секундарних сировина или отпадног материјала. Често се у пракси обележава са 5 R, (или 3R) што значи:

1. REDUCE - смањење енергије и даље експлоатације природних богастава,2. REUSE - вишекратно коришћење појединих производа,3. RECYCLE - рециклажа производа односно прерада старог у ново,4. RECOVER -опоравак природних ресурса,5. RESPOND- одговорност (одговор, реакција) људи у загађењу средине.

13

5.1 Симболи за рециклажу

Оригинални симбол за рециклажу је дизајнирао 1970 године Gary Аnderson, са Универзитета у Лос Анђелесу. Он је био послат на Интернационалну конференцију за дизајн као део ширег такмичења за студенте високих школа. Такмичење је било резултат све већег интересовања потрошача за очувањем

животне средине.Симбол, иначе, представља Мобиусову петљу која садржи три повезане стрелице у облику троугла са заобљеним угловима. Свака стрелица је повратно пресавијена и све три се надовезују једна на другу, што условно представља циклус рециклаже. Овај симбол није заштићен и користи се на разне начине и у разним варијацијама, али генерално се може рећи да представља (Табела 1):

Табела 1. Рециклажни симболи и њихово значење

Симбол Значење

РециклирајућеОва два симбола представљају две варијације оригиналног симбола. Горњи је прихваћен као традиционални, универзални симбол, док је доњи његова модификација у смислу боље видљивости приликом његовог штампања у мањем формату.Оваквим симболом се означавају производи који су рециклирајући, тј. они који се могу рециклирати ако је локална заједница обезбедила одговарајуће услове за прикупљање и селекцију отпадака.

РециклираноОви симболи се налазе на производима или амбалажи који су израђени од рециклираног материјала. Најчешће су то папирни или картонски призводи. Често се у центру симбола налази и ознака о процентуалном учешћу рециклираног материјала у производу.Доњи симбол се углавном користи када је производ делимично израђен од рециклираног материјала.

На основу оригиналног симбола изведен је генерички симбол за означавање рециклаже, при чему се симболу придодају специфичне ознаке и акроними материјала од кога су израђени, на пример: stееl - од гвожђа, аlu - од алуминијума .

14

5.2 Симболи за означавање пластике

Пластичне боце, посуде и друга амбалажа имају један од најстаријих и најразрађенијих система за означавање. Иако се у свету користе више система означавања, може се рећи да се сви они углавном базирају на стандарду ISO 1043-1 и са малим модификацијама изгледају како је то дато у табели 4. Симболи имају двоструку улогу. Потрошачима они углавном указују да се амбалажа може рециклирати, а онима упућенијима и онима који се баве рециклажом указују и на врсту примењене пластике.

Табела 2. Рециклажни симболи за означавање пластике

Симбол Значење

Polyethylene Terephtalate (PETE)Најраширенијиа врста пластике јер се углавном користи за боце за воду, сокове и сл., посуде за прехрамбене производе, осталу амбалажу.

High Density Polyethylene (HDPE)Користи се за боце за млеко, јогурт, сокове, воду, детерџенте и друге хемијске препарате ...

Polyvinyl Chloride (PVC)Користи се за боце за детерџенте, шампоне и друге хемијске препарате, каблове и други грађевински материјал ...

Low Density Polyethylene (LDPE)Користи се за флексибилне боце, кесе за хлеб, смрзнуту храну ...

Polypropylene (PP)Користи се за боце за јогурт, сирупове, кечап, медицинске боце, затвараче за боце ...

Polystyrene (PS)Користи се за чвршћу амбалажу, тањире, чаше, кутије за лекове ...

ОstaloПластична амбалажа и други производи горе не поменути.

5.3 Остали симболи за рециклажу

Због недоречености и неусаглашености стандарда у овој области, посебно у ранијем периоду, на тржишту се често могу наћи и производи са сличним или другачијим

15

симболима у односу на оригинални симбол, тј. другим симболима који су у вези са рециклажом (Taбела 5).

Табела 3. Остали рециклажни симболи

.Симбол Значење

Симбол за гвожђеГвожђе се веома лако издваја из осталих отпадака обзиром на његова магнетна својства, тако да није неопходно означавање пореклa материјала. Овде је дат један пример који је потекао од америчког Steel Recycling Institute.

Симбол за стаклоИ стакло се веома лако препознаје међу отпатцима, па се и оно ретко посебно означава. Ипак, често се на стакленој амбалажи може наићи на овај симбол, који више потрошачима указује на потребу да стаклену амбалажу одлажу у посебан контејнер. Контејнери су најчешће посебно означени за одлагање стакла у одређеној боји. Обзиром на раширеност употребе овог симбола широм света, он је у неку руку добио статус стандардног симбола.

Симбол за стаклоОвај симбол за стакло је спонзорисан од стране Glass Packaging Institute (GPI) и може се слободно користити, али нема неку раширену употребу.

Симбол за валовиту лепенкуОвај симбол је установљен од стране Corrugated Packaging Institute(CPC) као симбол да је амбалажа од валовите лепенке рециклирајућа. Нема статус неког стандарда и може се слободно користити, али не треба означавати ону амбалажу која није комплетно рециклирајућа (нпр. комбинација лепенке са стиропором, пластиком и сл.).

PITCH-IN симболОвај симбол је прихваћен 1976. године од стране Clean World International, не-профитне међународне организације. За разлику од осталих симбола, овај симбол нема примарну намену да означи сепарацију производа за потребе рециклаже. Његова улога је више да се означавањем производа потрошачима укаже на потребу одржавања чистоће, тј. очувања животне средине, те је његова употреба веома раширена и добродошла.

Зелена тачка (Der Grüne Punkt) овај симбол је установљен 1991. године од стране Duales System Deutschland, не-профитне организације, а од 1994. године је прихваћен од стране земаља ЕУ и неких других европских земаља.

5.4 Стратешки циљеви и позитивни ефекти рециклаже

16

Штедња сировинских ресурса (сви материјали потичу из природе и има их у ограниченим количинама);

Штедња енергије (нема трошења енергије у примарним процесима, као ни у транспорту који те процесе прати, а добија се додатна енергија сагоревањем материјала који се не рециклирају);

Заштита животне средине (отпадни материјали деградирају животни амбијент, па се рециклажом штити човекова околина);

Отварање нових радних места (процеси у рециклажи материјала подразумевају улагање знања и рада, што ствара потребу за радним местима);

Остали позитивни ефекти (уштеда новца, уштеда простора који би био предвиђен за депоније, смањен утицај отпада на загађење, развој привреде...).

5.5 Материјали за рециклажу

У погледу могућности поновног искоришћења материјали могу бити:

Рециклабилни (могу се искористити поновним враћањем у процес производње), Нерециклабилни (не могу се вратити у процес и користе се за добијање енергије спаљивањем или се на еколошки безбедан начин складиште), Опасни-хазардни (материјали који су штетни за човека и његово окружење), Безопасни (материјали који нису штетни за човека и његово окружење).

5.6 Врсте рециклаже

По начину враћања материјала у процес поновног коришћења, рециклажа је:

Примарна (рециклажа којом се после одговарајуће припреме материјала исти користи за добијање нових производа или се дорадом коришћених производа омогућава њихова поновна употреба),

Секундарна (рециклажа у којој се конвенционално нерециклабилни материјали прерађују коришћењем нових технологија до максимално могућег искоришћења).

5.7 Рециклажа код нас и у свету – законски оквири

17

Сваке године на светском тржишту се рециклира и тргује са више од 600 милиона тона отпадног папира, пластике, обојених и црних метала, текстила, гуме, стакла и електронског отпада. У нашој земљи ситуација се драстично разликује од ситуације у земљама ЕУ, као и у другим развијеним земљама света. Обзиром да је у Републици Србији рециклажа тек у повоју, очекује се позитиван тренд раста у наредним годинама, на основу добијених података на терену (ове године у Србији је рециклирано око 9% разног отпада, а пре само четири године 3-4%).

Систем рециклирања је различито заступљен у земљама западне Европе и света, тако примера ради данас се у Немачкој рециклира између 30 и 40%, а у Јапану око 90%!!!

Што се тиче законске регулативе у нашој земљи треба истаћи да тренутно код нас не постоји закон о рециклажи! али постоје неки закони који су тесно повезани са процесом рециклирања и то су:

Закон о управљању отпадом ( усвојен у влади РС 2007. године, спреман за улазак у скупштинску процедуру),

Закон о амбалажи и амбалажном отпаду.

У индиректној вези са рециклажом су и многи други закони који подразумевају заштиту животне средине као што су Закони о процени утицаја и стратешкој процени утицаја (Службени гласник РС 135/2004), Закон о поступању са отпадним материјама (Сл.гласник РС 25/96), правилник о условима и начину разврставања паковања и чувања секундарних сировина (Сл.гл.РС 55/2001), уредба о утврђивању листе пројеката за које је обавезна процена утицаја, или се она може захтевати, где се, између осталог, налазе и објекти за производњу и прераду пластичних маса, депоније, постројења и уређаји за привремено складиштење неопасног отпада.

У Србији је усвојена и Национална стратегија управљања отпадом, која је базни документ којим се одређују услови за рационално и одрживо управљање отпадом, у складу са европском политиком управљања отпадом. На нивоу општине ради решавања проблема насталих неадекватним управљањем отпадом, неопходно је увођење Локалног Еколошког Акционог Плана заштите животне средине - ЛЕАП-а. ЛЕАП подразумева идентификацију проблема у животној средини, одређује приоритете као и избор најприкладнијих локација и метода за решавање приоритетних проблема у животној средини. ЛЕАП града Крагујевца је проблем отпада издвојио као један од најприоритетнијих и високо га рангирао.

Законодавна област рециклаже у земљама ЕУ је много боље уређена и прецизно дефинисана. Тако је на основу Директиве о отпаду од електричне и електронске опреме, члан 3.(д) изведена и дефиниција рециклаже - Рециклажа означава поновну обраду

18

отпадног материјлала у производном процесу за оригиналне или друге сврхе, али искључујући поновно добијање енергије.

5.8 Рециклажа пластичног отпада

Пластични материјали се већ годинама све више употребљавају за израду амбалаже, иако представљају проблем са аспекта заштите животне средине. Разлози за све већу примену су, између осталих, ниска цена сировина, мала маса и различите могућности прераде. Осим тога, специфични утрошак енергије (утрошак енергије по јединици упакованог производа) при производњи пластичних материјала, који се користе за израду амбалаже, много је мањи него што је при производњи стакла или алуминијума.Решавање проблема пластичног отпада се најчешће завршава његовим одлагањем на депоније, али због људске небриге често и ван депонија. Депоније у развијеним земљама практично су попуњене, а нове се због високих цена не граде одговарајућом брзином.

Овакав начин уклањања отпада је неповољан, нарочито за пластични отпад, из више разлога (заузимање великог простора због волуминозности, неразградивост материјала, одлагање коришћења сировина и енергије везане у полимерима на неодређено време). У нашој земљи не постоје услови за прикупљање, разврставање и ефикасну прераду пластичног отпада.

5.8.1 Прикупљање и разврставање пластичног отпада

Пластични отпад који се нађе у чврстом комуналном отпаду (који је по саставу хетероген) је запрљан и помешан са осталим врстама материјала. Да би се такав отпад могао искористити, неопходно га је прво прикупити и припремити. У оквиру припреме за рециклирање, пластични отпад је неопходно одвојити од других врста отпада, затим га идентификовати и одвојити по врстама, уситнити, опрати, осушити и регранулирати, односно, прерадити поново у амбалажу или неке друге производе.

Издвајање корисних материјала из отпада се може организовати на два начина:

- од стране самих грађана (у домаћинствима, школама, предузећима и др.),

- централизованим системом у посебним постројењима - фабрикама са комплетним технолошким линијама.

Када је у питању разврставање отпада, истоврсност материјала у поступку рециклирања има централни значај. Та истоврсност се може постићи претходним релативно скупим резврставањем. Да би се добиле високо квалитетне пластичне масе, требало би

19

прерађивати само истоврсне пластичне масе. Сепарација пластичних материјала се може разчланити на препознавање и раздвајање. Препознавање – карактеризација и потпуна идентификација пластичних материјала је обиман посао који захтева сложене аналитичке процедуре и најсавременију опрему. Међутим, понекад је довољна само процена или оријентационо утврђивање врсте испитиваног пластичног материјала. Код раздвајања пластичних маса уситњени пластични материјал се сортира према физичким особинама као што су густина, умреженост и електропроводљивост. За индустрију је од посебног значаја раздвајање на основу разлике у густини, јер се тако могу из мешавине пластичних маса издвојити фракције и до 98% чистоће. Тешкоће настају код раздвајања меких PVC врста. Принцип хидроциклонске технике заснива се на раздвајању фракција различите густине у пољу дејства центрифугалне силе. Поред ових начина раздвајања познат је и поступак флотације, раздвајање на основу различите електропроводљивости.

5.9 Рециклажа папирног отпада

Папир (хартија) се добија прерадом дрвета у фабрикама уз помоћ различитих хемијских средстава. При томе нестају велике и старе шуме, долази до загађивања река. Да би се што мање штете нанело животној средини, могуће је поново сакупити хартију која нам више није неопходна и дати је на рециклирање.

Прерадом старог папира, утроши се 60% мање енергије него када би тај производ добијали из природног материјала (дрвета). Такође, прерадом старе хартије користимо 15% мање воде. Неки подаци говоре да рециклажом једне тоне канцеларијског папира спашавамо 17 стабала дрвета, штедимо 4.200 кw електричне енергије и 32.000 литара воде!

При томе могуће је рециклирати све врсте новина, папирних кеса, папира за писање и сву амбалажу од папира. Рециклирањем хартије спашавамо многе шуме, реке, језера а самим тим и многа друга жива бића која од њих на неки начин зависе.

5.9.1 Поступак рециклаже папира – Новински папир може да се рециклира најмање седам пута. Рециклажа новинског папира се базира на такозваном „де-линк” поступку, који има за циљ уклањање боје. Новине и часописи се најпре потопе у кашасту смешу, у коју се убацују мехурићи ваздуха. То је поступак флотације, при коме штампарске боје остају на површини, тачније на пени која се затим усисава. Тако очишћена кашаста смеша се користи за прављење рециклираног рото папира, који се затим сече у одговарајуће

20

величине и спреман је за поновну употребу. Картонска амбалажа се углавном прави од рециклираног папира као и новине.

5.10 Рециклажа стакленог отпада

Стакло је материјал који се користи у свакодневном животу кроз разне производе: флаше, чаше, тегле, прозоре, огледала...Стакло је прозирни, аморфни, чврсти, крти и хемијски постојан материјал. Састоји се од кварцног песка (око 56%), соде (око12%), калцијум-карбоната (око 12 %), смоле (око 4%) и додатака за колоризацију од којих му зависи боја. Од свих наведених састојака стакла, сода највише загађује животну средину и то својом производњом. Једна тона соде садржи око 950 кг натријум хлорида, који значајно повећава концентрацију соли у водама и земљишту.

Стакло настаје тако што се песак, са додатком још неких материја, топи на врло високом температурама. У том процесу се троши доста енергије, а у ваздух се испушта велика количина штетних гасова. Уколико бисмо рециклирали стакло, много мање би се уништавала корита река из којих се вади песак за стакло, смањили бисмо загађење ваздуха и потрошњу енергије. Индустрија прераде стакла у свету рециклира око 60-80% стакленог отпада, од чега се више од 60% отпада рециклажом враћа у амбалажу и друге врсте производа.

Рециклажом једне флаше, уштеди се довољно енергије да једна сијалица од 100w може да светли четири пуна сата. Ако се у свету баци 28 милијарди флаша и тегли годишње у просеку, замислите колико бисмо електричне енргије успели да уштедимо! Предност стакла је у томе што се може бесконачно пута рециклирати!

5.10.1 Сакупљање стакленог отпада

21

Стакло спада у секундарне сировине које се практично неограничено пута могу рециклирати. Сакупљено стакло се користи при изради амбалаже као секундарна сировина. Рециклажом стакленог отпада могуће је уштедети примарне сировине и велику количину енергије. При сакупљању стакленог отпада највероватније ћемо добити 76% зеленог и шареног стакла, 17% белог стакла и 7% браон стакла. Слика 5. Контејнер за стакло

Сепаративно сакупљање стакла је од великог значаја. Оно убрзава процес рециклаже, а самим тим појефтињује секундарну сировину. Са друге стране, то захтева постављање специјалних контејнера, као што се може видети на слици 10., и вишу еколошку свест становништва. Сакупљање стакла као секундарне сировине захтева сепарацију стакла по боји на бело и обојено стакло. У том смислу у сакупљеном стакленом отпаду, предвиђеном за рециклажу, не смеју да буду: врло загађене флаше и стаклена амбалажа, порцелан и керамика, фарбано стакло, екрани телевизора, армирано стакло, сијалице итд. Да би сакупљено стакло било искоришћено у рециклажи, не сме да садржи опасне хемијске елементе који су садржани у неким производима, као ни производе који ће онемогућити искоришћење сакупљене сировине.За успешан систем сепаративног сакупљања стакла, потребан је управљачки систем са јасно дефинисаним циљем. То подразумева да у систем буду укључени потрошачи, произвођачи, сакупљачи секундарних сировина, трговинска предузећа и локална самоуправа. У индустријски развијеним земљама због захтева за великим складиштеним простором, повратним транспортом, обезбеђивања хемијске исправности развија се систем производње неповратне амбалаже.

5.10.2 Поступак рециклаже стакленог отпада

Уколико стаклени отпад није довежен раздвојен од осталог отпада, процес рециклаже стакла почиње његовим одвајањем од осталог отпада. Ова сепарација може да се врши ручно или помоћу специјализованих уређаја. Основне фазе технолошког процеса рециклаже су: сепарација, дробљење и поновно коришћење. При ручној сепарацији, отпад се довози на покретну траку поред које стоје радници задужени за одвајање стакла од осталог отпада. Након тога следи разврставање стакла по боји на бело, зелено и браон стакло.

22

Легенда:Транспортни жљеб;Стрма раван;Ласерска камера;Систем за издувавање;ККП нечистоће;Чисте крхотине.

Слика 6. Технологија рециклаже стакла

При аутоматској сепарацији користе се магнетни сепаратори, који служе за одвајање магнетних метала од стакла. Сепаратори функционишу тако што се стаклени крш доведе на стрму раван нагнуту под углом од 45 степени, испод које је смештена високофреквентна детекциона цев. Ова цев пошто препозна и најмању честицу метала, шаље информацију за активацију система за издувавање, који одува уочену металну нечистоћу. Предности магнетних сепаратора су: висок учинак уређаја, поуздана сепарација при минималном губитку стакла, подесиво време и трајање издувавања, аутоматска програмска меморија.

Након одвајања одвајања стакла од осталог отпада и његовог разврставања по боји, следи његово дробљење. Дробљење се врши у ротационим или дробилицама са чекићима. Да би стаклени крш могао успешно да се користи у поновној производњи, неопходно је да буде задовољавајуће величине. Стаклени крш који је одбачен због незадовољавајуће величине се поново враћа у дробилицу.

5.11 Рециклажа електронског отпада

Растући тренд одбачених електронских и електричних уређаја представља реалност у свету и код нас. Ово изазива оправдану забринутост целокупне светске јавности, јер глобални електронски отпад расте по стопи од 5% годишње, што га чини најбрже растућим отпадом на планети. Сваке године, глобални е-отпад се повећа за 50 милиона тона. Сваког сата, одложи се 4000 тона е-отпада. При томе је поражавајућа чињеница да је проценат опорављених и рециклираних електронских компоненти врло низак, негде око 15%. Сматра се да преосталих 85% одбачених

23

електронских компоненти заврши на депонијама. Ограничења расположивости постојећих депонија и висока цена формирања нових је само један аспект проблема. Други, много значајнији, је присуство материја опасних по животну средину у електронском отпаду, као што су: Pb, Cd, Ba, Hg, As, као и њихова једињења, биоакумулативни отрови, органски халогениди и др. (нпр. 40% ускладиштеног олова у земљи потиче из електронског отпада).Третман одбачених електричних и електронских уређаја мора стога бити знатно озбиљнији, и исти се мора законски регулисати. Ово је довело до усвајања Директива ЕУ о ОЕЕP - отпаду електричних и електронских производа (WЕЕЕ, Waste from Electrical and Electronic Equipment), које су ступиле на снагу 2006. године. Европске директиве ће присилити произвођаче да рециклирају 65% просечне тежине својих производа.

5.12 Рециклажа отпадних гума

Методе рециклирања пнеуматика се примењују у великом броју земаља. Процењује се да у земљама чланицама ЕУ сваке године настане око 250.000.000 комада отпадних пнеуматика. Док у источној Европи, Америци, Азији и на Средњем истоку годишња количина износи око једне милијарде. Током година настају нове количине отпадних пнеуматика, који завршавају на комуналним депонијама, зеленим површинама, у коритима река, на периферијама урбаних средина и у близини индустријских зона. Животна средина је због тога изложена дугорочним утицајима на њен изглед, загађењу, као и потенцијалном ризику од неконтролисаног пожара. Отпадни пнеуматици се могу лако прикупити, обрадити и рециклирати. Пнеуматици могу бити важан алтернативни материјал у производњи одређених производа од гуме, као и у добијању енергије .Материјал добијен рециклажом пнеуматика се све чешће употребљава као вредна сировина и његовом употребом доприноси се постизању одрживог развоја. Отпадне гуме се могу користити за израду вештачке траве, подлоге за спортска игралишта, као и подлоге за путеве. У процесу рециклаже отпадних гума нема никаквог загађења нити нарушавања равнотежног стања у животној средини, што је од изузетне важности.

Неадекватни начини поступања са отпадним гумама, као што је паљење, могу да изазову бројне негативне последице по окружење. Паљењем истрошених пнеуматика долази до ослобађања оксида угљеника и полиароматичних угљоводоника. Неконтролисаним спаљивањем може доћи до загађења ваздуха и издвајања уља, која могу загадити земљиште, површинске и подземне воде, а густи дим који настаје том приликом садржи полутанте штетне по људско здравље, укључујући полицикличне ароматичне угљоводонике, бензен, стирен, феноле и бутадиен.

24

5.13 Рециклажа металног отпада

Метал се производи од природних сировина, руда, које чине знатан део природног богатства. Ради се о необновљивим изворима, чије се залихе нерационалним трошењем исцрпљују. Осим контроле трошења, потребно га је и рециклирати. На тај начин ће се сачувати ресурси, смањити потрошња струје, хемикалија и воде при производњи, а посебно ће се смањити количине отпада и очувати животна средина.

Од метала се праве многи производи који су у широкој употреби, као што су: аутомобили, возови, авиони, лименке за напитке, бочице за дезодорансе, бела техника... У процесу производње метала, након вађења руде врши се њено пречишћавање од различитих нечистоћа, чиме се загађују воде, након тога при топљењу руде троши се велика количина енергије, а штетни гасови сагоревањем се ослобађају у атмосферу. За једну тону алуминијума потребно је ископати четири тоне руде боксита и потрошити 13.000 кwh електричне енергије. При добијању алуминијума из поменуте руде, у атмосферу се ослобађа угљен-моноксид, угљен-диоксид и флуороводоник.

У неким развијеним земљама попут Немачке, стари аутомобили се дају на рециклирање, а уз доплату се могу купити потпуно нова кола. Такође, могу се рециклирати и електрични апарати. Годишње се у Немачкој разложи и преради 100.000 фрижидера, 150.000 телевизора и око 15.000 тона других апарата. Код нас би се за почетак могло вршити прикупљање конзерви од различитих пића, бочица од дезодоранса, кутијица од крема...

5.14 Рециклажа медицинског отпада

Медицински отпад је сав отпад настао у здравственим установама и при пружању здравствених услуга, без обзира на његов састав, особине и порекло. То је хетерогена смеша класичног комуналног отпада и опасног медицинског отпада. Медицински отпад се потпуно или делимично састоји од:

o Људских органа и ткива,o Крви и других телесних течности,o Екскрета и секрета,o Лекова, фармацеутских препарата, употребљених брисева, газа, завоја...o Употребљених игли, скалпела, ланцета, и других острих инструмената,o Било који други отпад који потиче од медицинске, стоматолошке, фармацеутске

или сличне праксе, истраживања, третмана, заштите или узимања крви за транфузије, а може инфицирати особу која са њим дође у контакт.

Врсте медицинског отпада

Према основним карактеристикама медицински отпад се дели на:

25

Радиоактивни, Патоанатомски, Инфективни, Фармацеутски, Хемијски, Употребљени оштри инструменти, Судови под притиском.

Медицински отпад углавном настаје у домовима здравља, установама са стационаром, заводима за заштиту здравља, заводима за трансфузију и хемодијализу, специјализованим истраживачким установама, апотекарским установама, биохемијским и микробиолошким лабораторијама, домовима стараца...

Неретко медицински отпад може садржати довољан број вирулентних, патогених микроорганизама да се након контакта са њим може јавити инфективно обољење. Тада се такав медицински отпад сматра инфективним. У инфективан медицински отпад убрајамо: прибор за култивацију и засејавање микроорганизама, крв и деривате крви, игле, шприцеве, епрувете, пипете, отпад из хируршких и обдуционих сала, органи, секрети, екскрети који садрже патогене микроорганизме, отпад из производње вакцина и серума, отпад који настаје при хемодијализи и трансфузији... У укупној количини продукованог медицинског отпада, просечно само око 15% чини опасан отпад, док је осталих 85% обичан комунални отпад. Инфективни отпад чини 2/3 опасног отпада, а 1/3 чине све друге наведене врсте опасног медицинског отпада. Различите врсте медицинског отпада представљају ризик по здравље и животну средину, а најчешће и најзначајније опасности су: инфекција, тровање, повређивање, озрачивање, загађење земљишта и подземних вода, зато се склдишти и чува у посебним контејнерима и посудама.

Када је реч о рециклажи и правилном поступању са медицинским отпадом, једино решење за фармацеутски и хемијски отпад је њихов извоз у земље које поседују одговарајуће уређаје за деструкцију у складу са прописима ЕУ, јер код нас такви уређаји не постоје или су ретки. Изузетак представља општа болница у Суботици, у оквиру које је оформљен центар за рециклажу инфективног медицинског отпада. Суботичка болница добила је два апарата за стерилизацију медицинског отпада, једну дробилицу, возило за превоз медицинског инфективног отпада и потрошни материјал(вреће и контејнери за опште предмете). Захваљујући овим апаратима, ниво заштите од инфективног медицинског отпада биће подигнут на знатно виши ниво, претварањем опасног медицинског отпада у неактиван и безопасан отпад сличан кућном. Не треба мењати постојећи начин поступања са радиоактивним отпадом и патоанатомским отпадом, јер су они у складу са одговарајућим прописима.

26

6. ЗАКЉУЧАК:

Човек је својим активностима, одлучујући чинилац у мењању и загађивању околине. Данас је опште прихваћено да се друштво мора кретати ка опцијама које су више окренуте ка очувању животне средине! Решења које томе доприносе су : смањење количине насталог отпада, његово разврставање на месту настанка и неизбежна рециклажа!

Добро је да се зна!

Једној пластичној флаши или кеси потребно је до 500 година да се разгради! Да већина породица баца око 40 кг пластике годишње која може да се рециклира! Да стакло може да се рециклира 100% и да се неограничено пута изнова користи! Да стакло које се баци на сметлиште никада неће бити разграђено! Алуминијумске конзерве могу да се рециклирају и поново употребе за само 6

недеља! 80% делова аутомобила може да се рециклира! Да једна рециклирана конзерва уштеди толико енергије да телевизор може радити

3 сата! Једна рециклирана стаклена флаша сачува толико енергије колико је потребно

компјутеру да ради 25 минута! Да количина енергије која може да се добије из годишњег садржаја једне канте за

смеће може да омогући да телевизор буде упаљен 5000 сати! У ЕУ у просеку 16% цене производа одлази на амбалажу, која готово увек по

отпакивању производа заврши у канти за ђубре! Да се индустрија какву данас познајемо и која представља највећу претњу за

опстанак наше планете, развила пре нешто више од 200 година што је 0, 00000044% старости Земље!

27

7. ЛИТЕРАТУРА:

1. Приручник за управљање отпадом. Форум Медиа д.о.о Београд, (2008).2. Статистика отпада и управљање отпадом у Републици Србији. Републички завод за

статистику, Београд, (2012).3. http://www.dekonta.rs/cms/index.php?option=com_content&task=view&id=19&Itemid=34 4. http://www.sepa.gov.rs/ 5. (http://www.ivkom.hr/slike/kanta_staklo.JPG)6. (http://kula910a.ftn.ns.ac.yu/lab/nastava/masinstvo_u_inzenjerstvu_zastite_zivotne_sredine/

literatura/IZZS-reciklaza%20stakla-shtampa.ppt)7. (http.www.ecooperativa.hr/images/zbrinjavanje_otpada/infektivni_otpad_004.jpg)8. http://sh.wikipedia.org/wiki/Otpad9. http://www.pcelica.co.rs/ekologija/reciklaza/reciklaza.php 10. http://www.well.org.rs/Otpad%20je%20bumerang.ht m 11. http://www.ekologija.ba/index.php?w=c&id=107

28