2

Увпдник:

Пантелија Петровић Уводна реч 2

Царска ппрпдица:

Бранислав Жорж Велики Петак и Ускрс 3-5

Тема брпја: Текстови о Ускрсу

6-7

Интервју: Бранислав Станковић 8-9

In memoriam: Бранислав А. Жорж 10

Кплумна:

Владимир Петровић Слагалица живота 11-12

Ппклпн ппстер: Духовно-национални центар 13 Светиое Ппдриоа:

Владимир Петровић Манастир Троноша

14

Духпвнп-наципналнп: 15

Великани Ппдриоа:

Пантелија Петровић Јеромонах Мина 16-17

Духпвнпст: Милан Старчевић Православна монархија 18-19

Ппезија:

Жана Бичевскаја

Пантелија Петровић

20

Огласи: 21

Актуелне вести: 22

Шарена страна:

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2:061 (497 . 11)

ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уреник Пантелија Петровић. – 2009, бр.5 (1. јануар)- . – Јадранска Лешница (Јошева бб) : Духовно-национални центар „Свети владика Николај“, 2009- (Београд : Скрипта штампарија)

Месечно. – наставак: Билтен Храма Св. цара Николаја = ISSN 1820-9327 ISSN 1821-0317= Глас са Цера COBISS.SR-ID 154412812

Претходник: Билтен храма Св. цара

Николаја Изашло: 4 броја

Главни и одговорни

уредник: Пантелија Петровић

Редакција:

Протојереј Бранислав Перановић

Милан Старчевић Владимир Ђукић

Технички уредник: Владимир Петровић

Адреса:

Духовно - национални центар:

„Свети владика Николај“ село Јошева под Цером

15308 Јадранска Лешница

Србија

Бр. телефона: 015/849-268

+41795411507

E-mail: vladimir_pet@hotmail.cоm

starac0@sunrise.ch

Дистрибуција и маркетинг: 064/341-6931

Штампа: „Скрипта

штампарија“ Београд

Тираж: 200 примерака

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

2

УВОДНА РЕЧ

Пантелија Петровић

Поштовани читаоци, На самом почетку овог часописа само бих се укратко осврнуо на

тренутно духовно стање нашег народа. Да не би држали главу у песку морамо јавно рећи где смо, шта чинимо и што нас све одваја од наше спасоносне вере. Присутно је људско умовање, без добрих дела, све смо ближи протестантском начину живота, сви знамо све, и то своје знање другима пропагирамо, а Св. Писмо тумачимо како нама одговара. На запрепашћење многих ово чине поједине владике, монаси, свештенство, као и мирјани. Изједначава се добро и зло, а индиректно се проповеда и оправдава зло. Непрестано причамо и радимо на поделама и расколима, помно пратимо шта други раде и судимо им. Не знамо и не желимо да волимо једни друге. Пред нам је највећи дан на овој планети. Потрудимо се да га дочекамо са радошћу, да нам припреме за то буду како православље учи: пост, молитва и богоугодна дела. Само тако данашње стање можемо променити. У току ових светлих дана сећамо се и нашег изненадно преминулог сарадника Бранислава Жоржа, молећи се да му Господ Бог подари Царство небеско. Поводом васкршњих празника наш часопис вам поклања постер (у средини часописа) са мотивима из живота Духовно-националног центра.

И овог пута и увек позивамо вас на љубав која ће нас ослободити греха да би са радошћу дочекали Свето Васкрсење ове 2009. године.

ВЕЛИКИ ПЕТАК И УСКРС

+Бранислав Жорж

Последњи Ускрс Св. Царске Породице био је тужан. Шиканирани и понижавани Свети

мученици су замолили, кад је почела Велика недеља, да им се омогући да посте, али то су им одбили, као и одласке у цркву. Св. Цар је записао: „...Уз звук звона бивало је тужно кад помислиш да је Страсна седмица и да смо лишени могућности да будемо на тим дивним службама, па чак да не можемо ни да постимо...“

У јулу је, међутим, наступила Страсна седмица за Свете Романове. Два дана пред страдање доведен је месни свештеник Сторожев да одслужи литургију. Цела Св. Породица и свита су се исповедили и причестили. Затражили су да се одслужи и помен, не наводећи за кога. Кад је почело да се пева „Со свјатими“, сви су се неочекивано спустили на колена, а једна Велика кнегиња је почела да јеца.

Кроз два дана испили су чашу мучеништва.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

3

УСКРШЊЕ БЛАЖЕНСТВО

Др Димитрије Најдановић

До Ускрса човек се, као клатно

старог часовника, њихао од колевке до гроба. Са Ускрсом он се, замахнут снагом крста, узнео и винуо у вечност, преко хумке, преко граница смрти. До Ускрса у ову шаку пепела од човека уселио се био претеча смрти: као некад свила се посред срца човековог стара змија. И срце је препукло у гроб. Са Ускрсом Богочовека ускрсава лик Божији у души, изгубљеном рају малога сина човечјег: суво и камено срце његово као некад старозаветна сува палица, цвета у цвет вечности. До Ускрса човек је гроб са тешком плочом. Са Ускрсом гроб се раствара у двери небеске. До Ускрса човек је био она Његошева искра, која у камену очајава. Са Ускрсом она се извија из окаменотине и мртвила да, преко крсне радости, васкрслости, нађе своје огњиште: Светлост неприступачну, Бога. Ускрс је нова реч Богочовека: толико снажна и животворна да је и мртви чују. Ускрс је пролеће душе: струји зимом и ледом срца као топле пролећне воде замрзнутим, недогледним степама (...) Ускрс је пуноћа благодати Очеве (...) Коме је Ускрс вера, смрт му је сујеверје. Све умире, као што се, исто тако, све рађа. Само човек, семе ускрсно засејано у црну бразду земље, ниче цветом и родом неба, цветом који не прецветава, родом који не опада. Коме је Ускрс истина, смрт му је лаж, заблуда (...)

Коме је Ускрс сан, није имао рашта ни да се рађа, ни да умире: његов је живот слеп, његово је слепило живот.

* * *

Из дубине, из мрклог мрака, и

дању се виде звезде. Блажен је онај, који, сав једно велико око, може да сагледа, из понора смрти, својим ускршњим видом, сву лепоту Бога.

МИСАО ВАСКРСЕЊА

Митрофан Матић

...Речи ускршњег поздрава, радосне, светле, миле: Христос васкрсе! симбол су човекове

радости због могућности преображаја у правцу савршеног, човекове дубоке вере у победу добра над злим, светлости над тамом, Васкрсења над смрћу и човековог убеђења да су грех и смрт побеђени и да очајању нема више

места међу људима, које је сунце Васкрсења обасјало чудесном лепотом небеском, вечном, незалазном... (Из чланка „Мисао Васкрсења“)

Свим нашим читаоцима

од срца честитамо ускршње

празнике са радосним поздравом:

Христос васкрсе!

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

4

ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ У БОГОСЛОВЉУ

МИТРОФАНА МАТИЋА

Проф. Звијездан Игњић

Дочекујући највећи празник хришћанства

и смисао хришћанског живота потребно је сагледати како су наши преци доживљавали овај велики празник. Код данашњих људи празник Васкрсења Хрстовог је више доживљен као неки комеморативни празник који се обичајно обележава док је за наше претке он имао једно егзистенцијално значење. Богословска мисао Митрофана Матића је образац управо оваквог доживљаја овог великог празника. Као и сво своје богословље Митрофан Матић своју мисао о значају празника Васкрсења Христовог излаже у неколико кратких реченица које собом изражавају свеукупну суштину богословског доживљаја Васкрсења.

Своје богословље о празнику Васкрсења отац Митрофан Матић темељи на древном поздраву којим се хришћани поздрављају на Васкрс: Христос Васкрсе. И тада је, као и сад, српски народ био суочен са заборавом и губитном значаја овога поздрава те због тога Митрофан Матић своме народу у чланку Мисао Васкрсења1 оставља једно кратко богословско тумачење овог преузвишеног поздрава. Читаво богословље Васкрсења старешина манастира Чокешине темељи на поздраву Христос Васкрсе. За њега те речи, наизглед обичног поздрава, јесу радосне, светле, миле. На

1 Наведени чланак биће нам основа за израду овога рада.

оваквом доживљају овог радосног поздрава Митрофан Матић градиће и свој богословски опит.

Радост о којој говори овај духовни отац није спољашњег карактера и нема за циљ да искаже неку обичајну радост. Та радост о којој он говори изражава човеково усхићење због својеврсног значаја по човека самог догађаја Васкрсења Христовог. У богословљу оца Митрофана Матића могуће је уочити да се Васкрс не сагледава искључиво у контексту догађаја Васкрсења Христовог него је он примарно сагледан као догађај који нама људима отвара „могућност преображаја у правцу савршеног“ како то наводи отац Митрофан. Човеку се, дакле, Васкрсењем Христовим отварају многе могућности да духовно оствари себе и да благодаћу Божијом доживи преображај свога бића. Могућност преображаја у правцу савршеног о којој говори отац Митрофан има свој дубљи садржај и може се протумачити на један боголики начин. На првом месту ова мисао подразумева човеково кретање ка Богу јер је Бог једини савршен својим бићем. Јасно је да наше кретање ка Богу не подразумева пут спољашњег морализма него управо промену човека унутар његовог бића које се дешава унутар Цркве. Човеково кретање ка Богу управо подразумева човеков живот у Цркви и потребу да човек има изграђену јаку веру у васкрсење те да свеукупни његов живот буде радост празника Васкрсења. Потврду оваквом доживљају Васкрсења исказан је у речима Светог Апостола Павла где се вера у Васкрсење Христово описује као основ хришћанске вере (уп. 1. Кор. 15, 14). Оваквим животом и сам човек се обожује, пројављујући на тај начин савршенство свога постојања и свога бића.

Такође, речи Христос Васкрсе за Митрофана Матића изражавају

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

5

радост „човекове дубоке вере у победу добра над злим“. Васкрсењем Христовим откривена је коначна победа добра над злим. Христа су Његови савременици на сваки начин опањкавали и на крају разапели без да су за то имали истинит разлог. Због тога се Христос доживљава као пример праведника који неправедно страда. И ми данас смо сведоци честог неправедног страдања нас и нашег народа где смо вековима без правог разлога страдали од других. То је својеврсна сличност нашег народа са Христом, својеврсна христоликост. Управо из тог разлога Митрофан Матић, који је и сам страдао, указује нам на овај аспект Васкрсења. Иако је Христос неправедно страдао радост Његовог Васкрсења указује на чињеницу да ће на крају увек добро победити над злим. То нам указује и пример Митрофана Матића који је неправедно убијен али га данас српски народ поштује као пример и узор за наше живљење.

Управо васкршњи поздрав указује нам на радост Васкрсења и победе „Васкрсења над смрћу и човековог убеђења да су грех и смрт побеђени и да очајању нема више места међу људима“ како то примећује отац Митрофан. Основни значај празника Васкрсења Христовог јесте у чињеници да је догађај Васкрсења Христовог основа вере у наше васкрсење, и као што је Христос васкрсао верујемо да ће мо и ми у последњи дан васкрснути. Ову мисао потврђује нам и Апостол Павле када каже: „ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довести с Њим“ (1. Сол. 4, 14). Наведене речи Апостола Павла указују нам да је Васкрсење Христово било управо ради нас и нашег спасења а сагласно речима оца Јустина Поповића који каже: „Васкрсење Христово није Њега ради,

већ нас људи ради, нашег спасења ради“2. Тако верни хришћани са радосним поздравом Христос Васкрсе исповедају своју веру у Христово и наше васкрсење и Христову победу над грехом и смрћу. У овом кратком излагању уочене су најбитније одлике учења Митрофана Матића о богословљу древног хришћанског васкршњег поздрава. Са свега неколико реченица отац Митрофан успео је да изложи суштину богословског садржаја празника Васкрсења Христовог. Кроз овакво кратко излагање Митрофан Матић је настојао да свом народу приближи богословску мисао везану за празник Васксења и да на један сажет начин искаже основу православне вере о васкрсењу. Иако је нама данас овај поздрав постао једна форма коју обичајно изговарамо отац Митрофан Матић нас учи да је сваки васкршњи поздрав „Христос Васкрсе“ и његово одговарање „Ваистину Васкрсе“ својеврсни образац православног богословља. Својим садржајем ови поздрави имају једно богатство богословља на које је потребно да сваки хришћанин обрати темељну пажњу. Зато сада, поздрављајући се овим узвишеним поздравом и речима Христос Васкрсе, имајмо на уму поруку нашег оца и учитеља, и свако васкршње славље нека нам буде опомињуће сећање на оца Митрофана Матића и његово богословско учење посвећено овом радосном поздраву.

2 Отац Јустин Поповић; Тумачење посланице Галатима и I и II Солуњанима; Београд; 1986.; 156

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

6

ИНТЕРВЈУ: Бранислав Станковић

Национално помирење је задатак који се тиче свих Срба. Да би то помирење било ефективно морамо се прво обратити нашој „учитељици живота“, историји. Идеалан саговорник на ову тему нам је био директор шабачког Народног музеја г. Бранислав Станковић. Рођен je у Шапцу 29. октобра 1967. године. Основну школу и гимназију завршио је у Богатићу, дипломирао на Филозофском факултету у Београду на националној историји деветнаестог века. Након дипломирања предавао у београдским школама и писао за Демократију и Нашу борбу. Од 2001. до 2004. године руководи Етно-парком Совљак у Мачви. Од 01. јануара 2005. године директор је Народног музеја у Шапцу. Аутор је књиге Мачва у Другом српском устанку и коаутор монографије са Костом Николићем Срби у Другом светском рату где су по први пут кориштени релевантни немачки извори за овај период наше историје и у оквиру које је објављен део збирке немачког ратног плаката 1941-1945.

Господине Браниславе, на самоме почетку овога интервјуа поставио би вам питање да ли је данас тешко бити управник једне институције као што је шабачки музеј?

Шабац је град са дугом

културном традицијом. Један од стубoва његове културе јесте и Народни музеј, установа која је чувар колективног сећања Града и његове околине, дакле простора на коме живот траје без прекида око 7000 година. Ова чињеница довољно говори колика је одговорност на ономе које преузео на себе обавезу да сакупља и чува делове тог мозаика трајања. Из те одговорности произилазе и разне тешкоће којих је увек било и биће, јер свако онај које спреман да свој крст у сваком сегменту свог живота, па и пословном, носи богоугодно на њега је помало и распет.

Да ли је по вашем мишљењу историја та која би морала да претходи националном помирењу?

Ја дубоко верујем да је то тако,

јер док се не успостави контакт са стварним догађајима у прошлости, и док ту историјску истину у потпуности не прихвате и научни и лаички кругови у нашем друштву, до помирења ћемо тешко доћи. Нажалост полувековна комунистичка окупација и индоктринација подржана од своје слугерањске историографије велики је камен спотицања на том путу. Делује чудно али имам утисак да су представници комунистичке историографске матрице данас агресивнији него седамдесетих година прoшлог века, што нарочито долази до изражаја када се рехабилитују поједине личности и невине жртве комунистичког терора.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

7

Какво мишљење имате о оклеветаним српским великанима Дражи Михаиловићу, Милану Недићу и Димитрију Љотићу?

Тешко ће се расплести крваво

српско клупко из Другог светског рата док се све три ове личности са свим својим манама и врлинама нe расветле до краја. Сва тројица су били велики родољуби и патриоте али њихови путеви су често били супротстављени због чега је долазило и до оружаних сукоба између њих. А какав је однос у Србији сада према њима најбоље сведочи чињеница да ни данас не знамо где је и како скончао генерал Михаиловић, јер је та истина још под ембаргом ОЗНЕ (БИЕ).

Каква

је Ваша вера у Бога и како данас помоћи младима да своју веру учврсте?

Молим

се да моја вера будe жива а моје биће заувек остане на Христовом путу, јер другог пута за нас нема. Млади су пре свега радознали и покушавају да своју духовну жеђ утоле на разним изворима. Зато је велика одговорност оних који су се у вери учврстили да их својим поступцима приближе извору живе вере Христове и тако најбоље заштите од сваког зла које је у савременом свету свуда око нас, јер одређене силе чине све како би релативизовали границу између добра и зла.

Шта мислите о раду Духовно-

националног центра и о подизању храма Св. цару Николају?

Мислим да су овакви Духовни

центри данас потребнији српском народу него икада пре, јер је морални и духовни суноврат у нашем народу дубљи него после Боја на Косову. Посебну похвалу заслужују људи који свој живот улажу у овакве пројекте и на најбољи начин задужују свој род.

На крају овога разговора

захвалио бих Вам се на одвојеном времену и замолио за једну поруку нашим читаоцима.

Данас је наш народ

опчињен Западом и

дубоко верује да се свет

мења споља. Ја

немам ништа ни

против Запада ни

против Истока

али верујем да је Бог желео да будем Американац или будиста он би ме тамо и створио, али ја сам се родио овде и Бога и себе треба да сведочим у српству и православљу. И у том смислу препоручујем и себи и другима да останемо верни себи, и да свет и себе поправљамо изнутра. Јер када човек изгуби себе изгубио је цео свет.

Разговор водио: Владимир Петровић

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

8

IN MEMORIAM Бранислав А. Жорж

(1953-2009)

Редакција часописа

После краће болести наш драги пријатељ и сарадник Бранислав

Жорж је испустио своју племениту душу у педесет и шестој години и предао је у руке свога Творца.

Рођен је 6. јуна 1953. у Новом Саду, где се и школовао. У младости писао поезију, за коју је и награђиван.

Објавио је осам књига: Великан из

Мошорина (2003), Краљевски сенатор (2003), Трагом учитеља (2004), Инграта патриа (2005), Завод у Смедеревској Паланци-острво спаса или робијашница (2006), Иван П. Милачић-Сунчев сјај на лицу песника (2007), Нераспевани песник-Иван П. Милачић (2008) и Милан Недић-Српска мајка (2009). У рукопису му је остало неколико књига. У нашој и страној штампи (око 15 часописа), објавио је преко 200 написа. Сарадник Енциклопедије Новога Сада.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

9

Покојни Бранислав Жорж је био велики сарадник нашега Центра. Један је од оснивача нашега листа и члан његовог сталног редакцијског колегијума. У нашем часопису је претежно објављивао радове из националне историје као и чланке о Св. царској породици Романов. У сарадњи са нашим центром објавио је зборник песама „Милан Недић-Српска мајка“. Његов допринос за наш часопис и Центар је немерљив и драгоцен.

Преминуо је у раним јутарњим

часовима 11. марта текуће године. Опело нашем драгом покојнику је одржано у породичној кући у Панчеву 13. марта, а укоп у породичној гробници на Старом гробљу у Инђији.

Духовно-национални центар изражава најдубље саучешће породици и пријатељима нашег великог сарадникa. Његов рад оставиће неизбрисив траг у животу нашега Центра, а његов ентузијазам ће нам бити путоказ за будућа времена.

In memoriam у видео формату

можете погледати на YouTube каналу нашега центра на адреси: www.youtube.com/user/romanovisrbija

Нека му Господ Бог опрости све грехе

и нека га помене у Своме царству! Вечан му спомен!

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

10

СЛАГАЛИЦА ЖИВОТА

Владимир Петровић

Често пролазимо поред различитих људи ни не примећујући их. Тако је вероватно било и са оним младићем који је пре неки

дан хтео да скочи са „Газеле“. Нико није могао схватити на основу његовог изгледа, да ће нам он баш данас загорчавати живот, покушавајући да нас натера да ми схватимо његов. Схватили смо га у потпуности и зато смо му довикивали да скачи са моста, да не смета, итд. Схватио је и он вероватно да је живот вреднији од показивања свог јада још јаднијим људима без мозга и љубави. И сви су га приметили, али не покушавши погледати свој лик у огледалу јер би у њему видели баш тог јадника. Такав је живот... Али колико би ви дали да можете да сачувате свој живот и колико вам он значи. Хајде да покушамо да то заједно решимо.

Искуство говори да се жеља за животом највише пројављује у опасности. Истина зар не? Али та истина важи само кад је наш живот у питању или живот наших ближњих. Колико је тешко стићи до својих „неближњих“ или просто речено нама далеких. Нобеловац Жозе Сарамангу је рекао: „Трошимо милијарде долара да бисмо отишли у свемир, у часу када милиони људи умиру у Африци. Лакше је стићи на Месец, него до свог ближњег.“ И даље чврсто верујем да човек најбоље схвати свој живот тек кад

му је угрожен и за ову тврдњу ћу вам изнети примере. Замислите човека који цео живот глуми самоубицу и покушава да се убије. Али то никад не уради. Одједном је затворен у једној просторији и добија задатак да унакази своје тело да би преживео. Он има могућност избора да само остане где се налази и доврши оно што је за време свога живота започео. Шта мислите да је урадио? Друга сцена живота, слагалице дугих тренутака нашег лаганог бивствовања, тече овако. Вечити криминалац који је готово цео свој живот провео иза решетака треба да се ослободи вечно ланаца уништавањем својих руку. Можда већ нагађате шта је урадио. И на крају малог дела велике животне слагалице инспекторка која је изгубила свој живот, бринући о другим животима, треба да потврди примат свог, тако што ће се одрећи свога тела (сцене из филма „Saw“). Одговор ових људских драма је био очекиван и потврдан. Сви они се боре за своје животе, готово не размишљајући на последице. Колико је људи нестало због наше небриге и хоће ли наш живот бити један од тих, морамо да се запитамо. Можемо ли даље овако? Мора ли нам се десити нешто слично овоме да бисмо схватили свој живот? Постоји много лакших начина као што су залазак сунца, мала дечица или љубав у свим својим облицима. Тек тада ћемо схватити колико је наш живот велики и колико зависи од нас. До следећег сусрета у пролазу желим вам срећан живот у његовој замршеној слагалици.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

11

Фељтон:

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

12

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

13

СВЕТИЊЕ ПОДРИЊА(3) МАНАСТИР ТРОНОША

Владимир Петровић

Манастир Троноша је засигурно једна од највећих светиња Подриња и непроцењиви

бисер српске културе и уметности. Њену лепоту је овековечио и народни песник следећим стиховима: „Да видите лијепу Троношу, код Лознице на р'јеци Троноши, задужбину браће Југовића“ (Милош у Латинима). Налази се у питомом селу Коренита, а близу надалеко чувеног села Тршић. Троноша је данас женски манастир и територијално припада епархији Шабачкој. Историја манастира За ктитора манастира сматра се краљица Катарина Немањић, жена краља Драгутина. Претпоставља се да је манастир подигнут између 1276. и 1282. године. Крајем XI века страдао је од Турака када је црква срушена до темеља. Обновљен у XVI веку. Црква посвећена Ваведењу Богородице подигнута је 1559. године. Током Првог и Другог српског устанка манастир Троноша бива место устаничких договора због чега је и разорен од Турака. У то време Вук Стефановић Караџић, реформатор нашега језика, у Троноши похађа манастирску школу. Данашња црква датира из 1834. године. Током Првом светског рата у манастиру је била стационирана болница за лечење рањеника. На самоме почетку Другог светског рата заставу слободе развија

троношки јеромонах Георгије Бојић-Џиџа. За време рата манастир је готово разорен и своју обнову добија шездесетих година двадесетог века. У новијој историји старешина манастира је био чувени архимандрит Антоније (Ђурђевић). Чесма браће Југовића Испред манастира налази се чесма коју су по легенди саградили Југ Богдан и девет браће Југовића пред полазак у Косовски бој. Ову чесму обновио је архимандрит Методије 1894. године. Последње обнављање капеле, уз коју је и чесма,

извршили су епископ шабачко-

ваљевски Јован и игуман манастира

Троноше Антоније Ђурђевић. Капела је

посвећена светом Пантелејмону. Са спољашње стране капеле, изнад цеви за воду, постављена је

слика-мозаик девет Југовића са Југ-Богданом у средини, сви на коњима пред полазак у бој на

Косово. Манастир данас У манастиру се и данас сачувао обичај ратарских свећа јединствен у православном свету. Сваке године на Велики четвртак мештани околних села доносе велике свеће направљене од чистог пчелињег воска. Оне у манастирској цркви горе за одређене празнике испред икона Христа и Богородице. Једну свећу по посебном поступку израђују мештани села Тршића и Корените а другу мештани села Зајече и Пасковца. Сестринство чине неколико монахиња и искушеница. Игуманија је мати Варвара (Веселиновић), а духовник манастира архимандрит Николај (Веселиновић).

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

14

НЕОПОЈАНО ГРОБЉЕ

На њима лежи столеће заборава... Ох, мајко... Та рака што поља шара, - Српкиње шапташе дете - У њој гробље трули јунака... И кости свете... Неопојане... Мајко. А Засавица шуми и ћути, векова путем блуди: док класје зелено жути и запад у пламу руди. И ноћ се спушта... Мајко! Ноћ тиха, мирна и сетна покрива велику раку и љуби (ах, како је срећан) милујућ' гробницу сваку. Ту војеваше Зеко; тамо збег је раје био; ту Србин се беше стек'о и крвцу своју лио. Ту беше на Равњу, у доли, слом сваком осорном паши: ту где се синови голи заклеше буљубаши. Ту буљубаша смели сачека варвара силе ту синови голи су хтели да сруше Термопиле.

Ту Термопили паше пред крвљу лепих синова и смрти буљубаше равањског шарампова! Горко плакаше дете под скутом добре мајке; - Ах, мајко – дете је слете: - А кости милог бабајке... ...где леже... Реци ми ... Мајко! - Погледај, сироче јадно, где сиви облаци се веру; где студеном камену је хладно ту леже... на српском Церу. Заборављена... ... Неопојана... ... су то гробља, мили сине, где силни синци без страве

лепе ти Домовине на олтар дадоше главе!

Ратко Д. Обрадовић 3

3 Прослављени командант у СДК, песник и

публициста, рођен у Београду, пре 90

година, студирао је право. Убијен је у

Минхену од Титових терориста 9. априла, пре 40 година.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

15

ВЕЛИКАНИ ПОДРИЊА(3) ЈЕРОМОНАХ МИНА

Пантелија Петровић

Момчило Јеремић рођен је 19. априла 1909. у сремском селу Баноштру, покрај Дунава, у честитој

ратарској продици од оца Радивоја и мајке Маре. После завршених пет разреда основне школе, 1924. свршио је и четири разреда ниже трговачке, а након тога 1928. и Монашку школу у Раковици.

Замонашио га је у манастиру Благовештењу у Овчару 19. августа 1932. архимандрит Митрофан Иванчевић, у то време старешина свих овчарско-кабларских манастира са седиштем у Благовештењу. На монашењу је добио име Мина. Ту није дуго остао.

Добивши канонски отпуст 7. маја 1935. примљен је у шабачко-ваљевску епархију и причислен братству манастира Троноше. За јерођакона је рукоположен 16. јула 1935. у лозничкој цркви, а за јеромонаха већ сутрадан у шабачкој.

Владика Др Симеон Станковић поставио га је за старешину манастира Троноше, одакле је 17. октобра 1935. пребачен за намесника Боговађе. По потреби службе премештен је у Радовашницу и 4. децембра 1937. постављен је за старешину.

Када су Немци почетком рата запалили и минирали манастир, приступио је четницима и активно учествовао у покрету до краја рата. Забележено је да је био интендант четничке болнице на Јабуци 1944. године. У Босни му се губи сваки траг.

Мисли: Милан Недић

„Браћо, ми преживљујемо тешке дане, и зато мора да смо сложни. Само слога може да нас из тог положаја извуче и

морамо бити паметни да својом, српском главом мислимо и да се не поводимо за неким другим. Ја сам наредио да се свуда испише: - Само слога Србина спасава! Србија пре свега! Само ако тако радимо, можемо се спасти, јер нас је неслога упропастила. Убудуће нећемо да улазимо у неке магловите комбинације, него ћемо ићи старим српским путем, којим су ишли Свети Сава и сви остали српски великани. Сада ћемо да стварамо Нову Србију, сељачку државу, коју неће да воде пустолови и глупаци, који могу преко ноћи да прокоцкају државу и да побегну, већ ће је водити здрава сељачка памет.“

„Партије су завадиле народ, два Србина нису била заједно, није било братства и зато је дошло до катастрофе. Кад ме је ту скоро један човек питао која је моја партија, ја сам му рекао моја партија јесте патрија, отаџбина, и у њој је сав српски народ“.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

16

ПРАВОСЛАВНА МОНАРХИЈА

Mилан Старчевић

Данас, када се српски народ по ко

зна који пут налази на историјској прекретници, разапет између Истока и Запада, видно разочаран у партије и њихове вође, све чешће се чују гласине да би нам спас дошао у виду монархије, и то парламентарне. Да ли би се тада, суштински, много тога на боље променило?

У свету тренутно постоји неколико десетина држава са краљем на челу, и у тим земљама влада парламентарна монархија, где краљ има част, а не власт и он се повинује одлукама парламента. У постојећим европским монархијама, где су краљеви фигуре у рукама политичара и партија и немају никакву власт, иако би они требало на земљи да представљају Божије Царство. Што је најгоре, у већини тих европских монархија се не поштују Божији и морални закони, јер имамо случајеве да се хомосексуални бракови дозвољавају, дрога се легализује, абортуси нису противзаконити, као и низ других аспеката, који у једној православној монархији нису замисливи. Може ли нама, православним Србима, одговарати такав вид монархије? Савремени Запад Француску револуцију слави као први корак модерне европске и светске демократије, крунисан "Декларацијом о правима човека и грађанина". Подсетимо се на то, тада је, 16. 10. 1793. године, убијена Марија Антоанета, супруга француског краља Луја XVI, који је

гиљотиниран 21. јануара исте године, у име "слободе, једнакости и братства", паролу коју је Француска револуција донела и осталим народима Европе. Мит о Француској револуцији један је од конститутивних митова западне цивилизације данас. Не заборавимо ни то да су комунисти надахнуће тражили у Француској револуцији и, поучени тим примером, они су срушили са власти руског цара Николаја Другог Романова, 1917, као и монархију у Русији, да би наметнули своју сатанистичку идеологију и успоставили злочиначку власт. Други људи су у Србији, 1945, руковођени истом идејом, укинули монархију и насилно успоставили републиканско уређење на челу са Србомрсцем, Хрватом Јосипом Брозом Титом. На темељима Француске револуције поникла је нова Европа, републиканска, са лажним хуманизмом и идејом о поробљавању

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

17

других малих народа, у којој смо ми Срби увек, до данашњег дана, били њихова мета за одстрел. Са Запада је, почетком 20. века, у православне земље стигло све оно што до тада народ није познавао: демократија, парламентаризам, фашизам, комунизам, братство и јединство, једнакост... Запад је Француском револуцијом укинуо вишевековно јединство између неба и земље, краља и народа. За нас православне, монархија није обична форма - она је део историје Цркве. Без благословених царева и царица, не би било ни хришћанства као слободне вере и темеља Византијске империје (цареви Константин и Теодосије), ни силаска Часног крста у Јерусалиму (царица Јелена, Константинова мајка, која је саградила храм у Витлејему и храм на Голготи). Шта би Руси били без Светог кнеза Владимира или без Светог Александра Невског, који су спасавали Русију од папске јереси, и Димитрија Донског, који спасава Москву од Татара? Шта смо ми Срби без Немањића, Лазаревића, Бранковића, Петровића, Обреновића и Карађорђевића? Монархија нас је толико прожела у историјском ходу да је наша историја, осим периода ропства, у ствари историја монархије. Колико је људи гинуло с вером у Бога, за краља и отаџбину? Та крв, крв верних синова круне и отачаства, обавезује нас на то да питању монархије не приступамо као новинари жуте штампе или либералисти, него са свештеним трепетом с којим се приступа иконама и моштима Светих. Јер, и иконе и мошти су нам у великом броју случајева остале од Светих владара наших, миропомазаних слугу Божијих. Средњи век је схватао Васељену као јединствено Царство чији је монарх - Бог. Бог је, дакле, истински монарх, глава и покретачко начело оног политичког друштва које је обухватило читаво човечанство. Свеколика земаљска власт је ограничено представљање божанске

власти, констролисана је њоме и улива се у њу. Свака власт је од Бога, те се стога монарх управља законима Божијим, он није страначки опредељен и не сме бити члан ни једне партије. Партија је много, а народ је један и цар је један.

Из свега овог наведеног, долазимо до закључка да се Срби морају вратити изворној Православној монархији, која ће нам донети тројичну хармонију о којој је Свети владика Николај Српски причао: "Бог на небу, краљ на земљи, домаћин у кући." Државом ће владати краљ, Божији помазаник, који ће бити у служби држави у народу. Он је самодржавни монарх, партије и парламент су сувишни, а он ће имати Савет министара од неколицине људи. Услов да се на овај начин држава уреди је, пре свега, висока национална свест код нас Срба, о значају монархије као најбољег државног уређења. Све док будемо били опседнути комунистичким духом, европским лажним вредностима и аутократним лидерима, док се не вратимо Богу и свом националном идентитету, монархија се не може вратити у Србију.

www.romanovi-srbija.org.rs

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

18

ПЕСМА О СВЕТИМ

ЦАРСКИМ МУЧЕНИЦИМА

Жана Бичевскаја

(рoђена 1944), руска певачица и извођач старе руске народне и духовне музике. Неколико пута наступала у Београду.

Сва је Русија пала ничице, и тешко дише,

и више и не чека, избављења час. После тешких мука нас нико и не чује,

мученици Царски, молите за нас.

Николај, Александра, Алексеј, Марија Олга, Татјана и Анастасија.

Пашћу на колена, ноћу поред кивота, схвативши да душе дадосте за Русију.

Ако нема иконе, ја ћу пред Вашом фотографијом,

запаливши свеће, сузно молити се.

Николај, Александра, Алексеј, Марија Олга, Татјана и Анастасија.

Господу сте слични Ви својом љубављу,

тако не прекидосте златну нит. Све грехе Русије, умисте царском крвљу,

не престајте Господа да молите.

Николај, Александра, Алексеј, Марија Олга, Татјана и Анастасија.

Унапред све знали, прозорљиво видели, да нам опрости Господ неумели страх. Целој Русији породица, анђели наши

чувари, ближи од многих ближих, и рођенији од

рођених.

Николај, Александра, Алексеј, Марија Олга, Татјана и Анастасија.

Плови по небу у царској перјаници, сред бескрајних црних и бучних јата.

И благосиља руско спасење, све закршавајући православни Цар.

Николај, Александра, Алексеј, Марија

Олга, Татјана и Анастасија.

Положисте животе за Русију нову, страшно се опростивши са животом у

Христу. Јекатеринбургшком руском Голготом ,

седморо је Вас било на Крсту

Гледамо а не видимо, слушамо а не чујемо,

истиче нам време, земаљски часови. Сви ми, славећи, имена њихова упишимо

на нашим срцима, а Бог их уписа на небесима

Николај, Александра, Алексеј, Марија

Олга, Татјана и Анастасија.

Ако архијереји, сазнавши подробно, не поверују поново вашим чудима По обећању - старац преподобни,

Серафим Саровски прославиће Вас.

Николај, Александра, Алексеј, Марија Олга, Татјана и Анастасија.

Нека за ову песму враг мене мучи,

да се не понови ово Русима у будућности. Сваки православац имена ова научиће, молиће им се и са мном Њима певати.

Николај, Александра, Алексеј, Марија

Олга, Татјана и Анастасија.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

19

МИЛЕШЕВА

Пантелија Петровић

У тишини ту где је празан гроб, док историја славна спава Милешева фреском прича тела нема ту, из мртвих устаде Сава. Одозго, високо са зида прелепи анђео бели погледом завесу времена кида и још од оног часа до сада, сведочи небеском мирноћом да за живот вечни постоји истинска нада. Весниче неба, вечног времена, одраз је лица твога и јемчи да голгота наша престаје са тамом гроба да смрти нема с' вером у Бога. Премудрост Света, тако је хтела да Милешева и анђео у њој Казују да мртвих код Бога нема. А, Сава пред лицем Сведржитеља долазак своје деца спрема.

ХИМНА ЉУБАВИ

Свети апостол Павле

Прва посланица Коринћанима,

глава 13

Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које

јечи, или кимвал који звечи.

И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање,

и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.

И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже,

а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав

не завиди, љубав се не горди, не надима се.

Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу.

Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све верује, свему се нада, све

трпи. Љубав никада не престаје, док ће

пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.

Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо;

А када дође савршено, онда ће престати што је делимично.

Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах;

а када сам постао човек, одбацио сам што је детињско.

Јер сад видимо, као у огледалу, у загонетки,

а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично,

а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје,

али од њих највећа је љубав.

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

20

ОГЛАСИ

Рехабилитациони центар Црна Река

је формално регистрован 2005. године, мада

суштински, у мањој или већој мери, постоји

више од 15 година кроз делатност протојереја Бранислава Перановића. За то

време, кроз центар је прошло око 1000

људи, зависника од дроге, алкохола и коцке, као и душевних болесника. У својој

суштини, центар се бави поремећајима

личности, а једна од најмасовнијих, овде је

свакако наркоманија, било као аутономни поремећај или као последица других

поремећаја

Интернет сајт: www.sretenje.org

Контакт телефон: 011/2411-050 Контакт телефон: 015/849-494

И ви се можете огласити у нашем часопису Контакт телефон: 064/341-6931

Поштовани читаоци, због повећане цене штампања нашега часописа које је уследило после новог графичког дизајна, као и нове цене поштарине принуђени смо да уведемо претплату на наш часопис. Годишња претплата за Србију ће износити хиљаду и петсто динара, а полугодишња седамсто педесет. У цену претплате урачунати су само трошкови штампања и поштарине. Претплата се врши на текући рачун: 250-1310011231530-58 код Eurobank EFG банке, са назнаком „претплата за Глас са Цера“, уз обавезно слање копије уплатнице на адресу нашега центра. Хвала Вам на разумевању!

Ваш „Глас са Цера“

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

21

АКТУЕЛНЕ ВЕСТИ

Панчево-Инђија Делегација Духовно-националног центра 13. марта т. г. присуствовала је сахрани нашег драгог пријатеља и сарадника Бранислава Жоржа. Опело је одржано у покојниковој породичној кући у Панчеву а укоп на Старом гробљу у Инђији.

Јошева Све информације о раду Духовно-националног центра можете погледати и на интернет сајту: www.romanovi-srbija.org.rs. Taкође, на видео порталу YouTube је отворен канал нашега центра на коме можете погледати видео снимке из живота нашега центра.

Јошева Напомињемо да се на нашем интернет сајту можете пријавити за добијање бесплатне електронске верзије нашега часописа.

Јошева Рад на изградњи Духовно-националног центра не јењава. Тренутно је у току завршетак етно-комплекса, а ускоро настављамо са изградњом храма посвећеног Св. цару Николају. Вас позивамо да својим прилозима помогнете ово богоугодно дело. Број динарског жиро рачуна је 250-1310011231530-58 у Eurobank EFG банци филијала Лозница.

Јошева Штампање овога броја часописа својим прилогом је омогућио протојереј Бранислав Перановић, управник Духовно-рехабилитационог центра Црна Река.

Владимир Петровић

Духовно-национални центар се

својим протестом придружује СПЦ,

свим патриотским организацијама и

појединцима који се боре против

наметнутог „антидискриминационог“

закона. Овим законом поништава се

морална разлика између нормалног и

абнормалног, између добра и зла. Наш

центар ће се свим својим силама

ангажовати против овога закона,

показујући да у Србији постоји још

национално одговорних људи који

праве хришћанску разлику између

добра и зла. Готово је очигледно да се

кроз доношење овог закона на мала

врата покушава легализовати

хомосексуализам, како би се уништила

основна ћелија друштва, породица.

Духовно-национални центар

ГЛАС СА ЦЕРА/ 1. 04. '09/ БР. 8

22

ШАРЕНА СТРАНА

АНЕГДОТЕ

1880. године, 28. августа, један подивљали во навали на бечки Бург баш у онај мах када је из њега излазио на колима Франц Јосиф I. „Баш бих волео знати какву ће шалу направити Бечлије на ово“, рече цар барону Манделу. Сутрадан јави барон Мандел цару да је дочуо какву су шалу измислили. Рекоше Бечлије, да је то први во који је без протекције ушао у Бург.

* * *

Знаменити немачки писац Лесинг сврати у једну гостионицу, где седне без и једне речи за сто и поче брзо писати нешто. Гостионичар је неколико пута пролазио поред стола, а Лесинг није ни приметио, него је даље писао. Напослетку је гостионичар ипак хтео да сазна, ко је тај човек, који је употребио његову гостионицу, да у њој пише књижевна дела.

Гостионичар стаде поред Лесинга, премери папире на столу, па му рече: „Волео бих знати управо, господине, ко сте Ви?“ На то се Лесинг мирно осврне и само толико одговори: „Ја сам јеванђелиста Лука!“ (Сетимо се само како се слика евангелист Лука, па ћемо лако разумети ову анегдоту. Слика се тако да поред њега стоји во.)

ШАЛЕ Странац, у једном месту: Реците ми, нема ли овде шта знаменито да се види, није ли овде можда какав велики човек рођен? Старац: Не, драги господине, од кад ја памтим, овде су увек мала деца рођена.

-Ви никад ништа не поклоните вашој пуници за Божић.

-Не, јер ме увек за то пољуби.

*

* * Савет: Кад ти се ноћу шта деси, немој викати: Помоћ, лопови! Или тако шта слично. Него вичи: Ватра! Онда потрче сви са свих страна. Припремио: +прота Милан Милованов

ФОТОГРАФИЈА МЕСЕЦА:

© Духовно-национални центар www.romanovi-srbija.org.rs