Globalizacija

SEMINARSKI RAD : Uvod u globalno razmišljanje strana 1

UVOD

Globalizacija

Koristeći literaturu koju sam pronašla sa pojmovima o globalizaciji došla

sam do saznanja da je nastala zadnjih deset godina padom Berlinskog zida i da

se kao termin pojavljuje u informatici, ekonomiji, kulturi, politici, trgovini... Širok je

spektar njene primene na bazi međunarodnog povezivanja kao tehnološka,

ekonomska i politička globalizacija. Ona vrši prelazak masovne industrijske

proizvodnje sa velikim troškovima rada, na modernije i fleksibilnije oblike koji

pružaju mogućnost podizanja produktivnosti.

Postoje i negativna mišljenja o globalizaciji koja govore da ona izaziva sve

dublji socijalni jaz između svetova i sukob civilizacija, da donosi velike socijalne

razlike, da stvara mali broj bogatih pojedinaca i sve brojniju siromašnu radnu

snagu.

Globalizacijom se naziva treća faza procesa internacionalizacije u svetskoj

privredi (OECD 1992). U prvoj fazi, od Drugog svetskog rata do kraja šezdesetih

godina, glavnu ulogu je odigrala svetska trgovina, a stepen internacionalizacije se

merio udelom u svetskom izvozu (razvoj proizvodnih snaga i mogućnost pojedinih

zemalja u proizvodnji određene robe ili usluga na bazi razvoja nauke i tehnologije:

na primer u proizvodnji automobila, aviona, kompjutera, bele tehnike i sl. )

TEHNIČKI FAKULTET « MIHAJLO PUPIN » Jasminka Nikolić – Tričković


Tako različit raspored prirodnog bogatstva u svetu (plodna zemlja, rude;

nafta, šume i sl.) predstavljao je jedan od prvih uzroka specijalizacije zemalja u

proizvodnji (podele rada) i na toj osnovi pojave međunarodne razmene.

Izvoz radnih mesta u zemlje sa nižom cenom rada i proizvodnja na jednom

mestu za čitav svet su preterivanje u oceni savremenih procesa integracije,

smatra Oman. Isto tako globalizacija ne može biti jedini uzrok nezaposlenosti, a

rešenje bi trebalo tražiti u prelasku masovne industrijske proizvodnje sa velikim

troškovima rada, na modernije i fleksibilnije oblike koji pružaju mogućnost

podizanja produktivnosti.

Kada se govori o integracijama, onda se misli pre svega na savremene

procese međunarodnog povezivanja i organizovanja na sve brojnije

međunarodne ekonomske grupacije u raznim delovima sveta, a posebno na

Evropsku uniju, Evropsko udruženje slobodne trgovine, NAFTA, APEC, CACM i

dr.

Definicija

1. PROBLEM ISTRAŽIVANJA

Prema: Džefri Saks, Glokalni svet, Misterija globalizacije, Alexandria Press,

Beograd, 2003 god. str. 115 ( strana: 10 )

Nacionalne privrede sve više integrišu u četiri fundamentalna područja:

trgovinu, finansije, proizvodnju i rastuću mrežu ugovora i institucija.



Oštar rast direktnih stranih investicija podvlači ogromnu i sve veću ulogu

multinacionalnih korporacija u globalnoj trgovini i proizvodnji.

2. PREDMET ISTRAŽIVANJA

Iako je istorija multinacionalnih kompanija jako duga, može se konstatovati

da se one bar ceo jedan vek unazad pojavljuju kao važni faktori međunarodnog

poslovanja.

Shodno svojoj veličini, širini međunarodnih operacija i pozicijama koje stiču u

društvu multinacionalne kompanije (transnacionalne korporacije), postaju činilac

koji utiče na političke odluke svojih vlada i vlada onih zemalja na čijoj se teritoriji

nalaze njihove filijale.

Njihovo značajno prisustvo u odnosima među državama je danas očigledno i

nesporno, ali pitanje vrednosnog određivanja tog uticaja je predmet velikih

sporova i sučeljavanja u teoriji koja se bavi radom transnacionalnih korporacija.

MISTERIJA GLOBALIZACIJE

Za međunarodnu privredu važni su trgovinski i finansijski odnosi među

nacionalnim privredama, kao i uticaj međunarodne trgovine i finansija na

raspodelu proizvodnje, prihoda i bogatstva po svetu i među državama. Poslednjih

godina, međunarodnu ekonomiju sve više zaokuplja jedno pitanje: kakvi će biti

rezultati nacionalnih privreda danas, kada je skoro čitav svet sjedinjen u jedno

globalno tržište? Kao rezultat promena u ekonomskoj politici i tehnologiji, privrede

koje su nekada bile podeljene visokim transportnim troškovima i veštačkim

barijerama u trgovini i finansijama sada su povezane sve gušćom mrežom

ekonomske međuzavisnosti. Ova prava pravcata ekonomska revolucija, izvedena

u toku poslednjih 15 godina, sručila se na nas tako iznenada da se temeljno

grananje njenog uticaja na rast, raspodelu prihoda i bogatstva i modele

ponašanja u svetskoj trgovini i finansijama tek nazire.

Najuočljivije obeležje nove svetske privrede jeste sve veća vezanost između

visoko i nisko razvijenih zemalja. Uostalom, visoko razvijene privrede Evrope,

Japana i Sjedinjenih Država bile su u znatnoj meri povezane trgovinskim



tokovima još 60-ih. Velika novina tekućeg veka je mera u kojoj su siromašne

nacije sveta postale deo globalnog sistema trgovanja, finansija i proizvodnje, pre

kao partneri i igrači na tržištu nego kao kolonijalni podanici. Za poklonike

globalizacije, ovakav razvoj obećava veće dobiti od trgovine i brži rast za ova oba

dela sveta podeljena visinom dohotka. Za skeptike, integracija bogatih i

siromašnih obećava sve veću nejednakost kod prvih i veću dislokaciju kod drugih.

Nacionalne privrede se sve više integrišu u četiri fundamentalna područja –

trgovinu, finansije, proizvodnju i rastuću mrežu ugovora i institucija. Veća

trgovinska povezanost je jasna: gotovo svake godine od Drugog svetskog rata,

međunarodna trgovina rasla je brže od globalne proizvodnje, rezultirajući u većem

učešću izvoza i uvoza u GDP-u praktično svake zemlje na svetu. Poslednjih 15

godina, finansijski tokovi preko državnih granica rasli su brže od trgovinskih.

Direktne strane investicije (u kojima inostrani kapital dobija kontrolni paket u

preduzeću) posebno su rasle brže nego ukupni tokovi kapitala.

Oštar rast direktnih stranih investicija podvlači ogromnu i sve veću ulogu

multinacionalnih korporacija u globalnoj trgovini, a naročito u globalnoj

proizvodnji. Kao što su stručnjaci, poput Pitera Dikena (Peter Dicken), pokazali,

uz opadajuće transportne i komunikacione troškove, moguće je "podeliti

vrednosni lanac" proizvodnje. Različite faze proizvodnog procesa jednog artikla

mogu se odvijati u različitim delovima sveta, u zavisnosti od komparativnih

prednosti alternativnih proizvodnih mesta. Čipovi i folije poluprovodnika na koje se

oni nanose mogu se dizajnirati u Sjedinjenim Državama; sastavljati u Maleziji; a

krajnji proizvodi testirati u Singapuru, odakle se mogu slati po celom svetu. Ovi

tokovi preko granica često se odvijaju unutar iste multinacionalne kompanije.

Činjenica koja zapanjuje u tokovima međunarodne trgovine jeste procena da se

trećina robne trgovine zapravo sastoji od prometa među filijalama jedne

kompanije, nasuprot transakcijama među različitim izvoznicima i uvoznicima.

Četvrti bitan aspekt globalizacije je sve veća harmonizacija među privrednim

institucijama. Deo toga je stvar imitacije. Većina zemalja u razvoju je, sticanjem

nezavisnosti nakon Drugog svetskog rata, izabrala netržišne strategije razvoja. Ti

modeli razvoja, kojima je rukovodila država, propali su 80-ih godina, usledio je

masovan prelazak ka tržišno zasnovanom rastu, sa vodećom ulogom privatnog



sektora. Nakon čiste imitacije, međutim, znatno su porasle obaveze po

međunarodnim ugovorima koji se tiču trgovine, investicione politike, poreske

politike, prava intelektualne svojine, bankarske supervizije, konvertibilnosti valuta,

politike inostranih investicija, pa čak i kontrole podmićivanja. Rastuća mreža

ugovora povezuje države u zajednicu multilateralnim obavezama (kao što je

grupa G-77, koju čine 132 zemlje članice), regionalnim obavezama (Evropska

unija i drugi trgovinski blokovi) i bilateralnim obavezama (na primer, dvonacionalni

poreski ugovori između SAD i tuceta drugih vlada).

Implikacije globalizacije

Implikacije globalizacije, kako za razvijene tako i za zemlje u razvoju, trenutno su

predmet intenzivnog istraživanja i žestokih debata o ekonomskoj politici. Trenutno

se istražuju četiri grupe pitanja. Prvo, da li će globalizacija promovisati brži

privredni rast, posebno unutar četiri petine svetske populacije (4,5 milijarde ljudi)

koja još uvek živi u zemljama u razvoju? Drugo, da li će globalizacija podsticati ili

podrivati makroekonomsku stabilnost? Da li su nedavni iznenadni i neočekivani

kolapsi privreda u kojima se razvija tržišna ekonomija (poput onoga u Meksiku

1994. i Istočnoj Aziji 1997. godine) rezultat dubokih tokova u procesu

globalizacije, ili su to buboci, nastali na putu u prosperitet, kojima se moglo

upravljati i koji su se možda mogli izbeći? Treće, da li će globalizacija podsticati

veću dohodovnu nejednakost i, ako je tako, da li je taj problem ograničen na

nekvalifikovane radnike u razvijenim privredama, ili je ta nejednakost dublji

rezultat pojačih tržišnih sila u svim delovima sveta? Četvrto, kako državne

institucije na svim nivoima – regionalnim, nacionalnim i međunarodnim – treba da

prilagode svoje moći i odgovornosti u svetlu nastajanja globalnog tržišta?

Privredni rast

Čuvena je opaska Adama Smita u "Bogatstvu naroda" kako su "otkrića Amerike i

prolaza ka Istočnoj Indiji oko Rta dobre nade dva najveća i najvažnija događaja

zabeležena u istoriji čovečanstva". Mislio je da se "spajanjem, po nekom merilu,

najudaljenijih delova sveta, omogućava da oni pomognu jedni drugima u

ispunjenju potreba onoga drugog, da jedni drugima povećaju uživanja i da



podstiču jedni drugima industriju, pa se čini da je njihova opšta tendencija

korisna". Otkrića, naravno, nisu bila dovoljna da garantuju ove koristi. I sam Smit

je priznao da imperijalna pljačka lišava domorodačko stanovništvo Novog sveta i

Istočne Indije najvećeg dela koristi od globalizacije njegovog doba. U našem

veku, dva svetska rata, Velika depresija i 40 godina protekcionizma nakon

Drugog svetskog rata u najvećem delu razvijenog sveta ponovo je izigrala

Smitovu viziju uzajamne koristi od trgovine. Možemo li sada, konačno, da

zamislimo Smitov mehanizam kako radi u korist čitavog sveta?

Dobar deo sadašnjih teorija o privrednom rastu, kao što je istraživanje Džina

Grosmana (Gene Grossman) i Elhanana Helpmana (Elhanan Helpman), nude

razloge za veselje. Smitove pretpostavke o ogromnoj koristi od trgovine u središtu

su mnogih novih matematičkih modela "endogenog rasta". Ovi modeli

naglašavaju da dugoročan rast zavisi od veće produktivnosti i inventivnosti, a da

podsticaj i za jedno i za drugo (kao što je Smit pretpostavio) zavise od

obuhvatnosti tržišta. Ukoliko inovatori prodaju na stalno rastućem svetskom

tržištu, u većini slučajeva će biti podstaknuti na inovacije. Ukoliko je produktivnost

povećana pobolj- šanjem proizvodnog procesa među brojnim pogonima i ako

svaki pogon ima fiksne troškove proizvodnje, onda će veće tržište omogućiti da ti

fiksni troškovi budu podeljeni na veću proizvodnju.

Ovi argumenti delom su poduprti empirijskim podacima poslednjih godina. Zemlje

u razvoju koje najbrže rastu tokom poslednje dve decenije su zemlje koje su

uspele da obezbede novi rast podstaknut izvozom, posebno industrijske robe.

Endrju Vorner (Andrew Warner) i ja smo pokazali da su privrede koje su

pokušavale same da se razvijaju štiteći se od uvoza visokim trgovačkim

barijerama sporije rastu od otvorenijih, izvozno orijentisanih privreda. Osim toga, i

sam izvoz industrijske robe zemalja u razvoju je dokazao Smitov princip podele

rada. Stiven Radelet (Steven Radelet) i ja smo pronašli da je u skoro svim

slučajevima privrednog rasta podsticanog izvozom u zemljama u razvoju sam

izvoz bio deo veoma fine podele rada, tako da su finalni proizvodi (recimo,

automobili, avioni, elektronske mašine) rezultat rada brojnih preduzeća na raznim

lokacijama, s tim da se radno intenzivni delovi proizvodnje obavljaju u zemljama u

razvoju.



Ova vrsta "nove podele rada" u industriji bila je nezamisliva za ekonomiste koji

su se bavili razvojem neposredno posle rata, kao recimo Raul Prebiš (Raul

Prebish), koji je siromašnim zemljama savetovao protekcionizam kao poželjan put

u industralizaciju. Ovi ekonomisti jednostavno nisu mogli da shvate da proizvodni

procesi u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju mogu biti komplementarni.

Po standardnoj teoriji, onda, obe strane, podeljene veličinom dohotka, jedna

drugoj pomažu da imaju koristi od globalizacije: razvijeni dosežu veće tržište za

nove proizvodne procese; zemlje u razvoju koriste te nove procese i učestvuju u

globalnoj proizvodnji u multinacionalnim firmama.

Moderne teorije, međutim, još uvek naglašavaju da koristi koje globalizacija

donosi privrednom rastu ne mogu zapravo svi imati. Najčešće se raspravlja o dva

najvažnija teorijska izuzetka koja podupiru empirijski dokazi. Prvi izuzetak je

zasnovan na geografiji. Koristi od trgovine zavise od toga da li su transportni

troškovi između nacionalne privrede i ostatka sveta dovoljno niski da obezbede

dobitak i za jednu i za drugu stranu. Ukoliko je privreda geografski izolovana –

recimo, okružena kopnom visoko u Andima, ili na Himalajima, ili u Centralnoj

Africi, kao što je slučaj sa Bolivijom, Nepalom ili Ruandom – šanse za

ekstenzivnu trgovinu su veoma ograničene. Takođe, kao što je pokazao Pol

Krugman (Paul Krugman), ekonomista sa MIT-a (Massachusetts Institute of

Tehnology, prim.V.K.), kombinacija rastućih prihoda u odnosu na obim i visokih

transportnih troškova mogu izazvati da se privredne aktivnosti koncentrišu

donekle slučajno u pojedinim oblastima na račun drugih. I klima može imati

ozbiljne nepovoljne efekte. Uopšteno govoreći, tropi nameću dodatni teret

infektivnih bolesti i često loše uslove za poljoprivredu (koji se tiču zemljišta, vode i

štetočina), koga nema u umerenim zonama. Zbog toga se dobar deo svetske

populacije može suočiti sa žestokom geografskom preprekom za razvoj, uprkos

opštim koristima od globalizacije.

Drugi bitan teorijski izuzetak, poznat u teorijama razvoja bar još od poziva

Aleksandra Hamiltona (Alexandar Hamilton) SAD-u da zaštiti industrije u razvoju,

jeste rizik da prerađivači prirodnih resursa mogu biti "uhvaćeni u zamku"

nezadovoljavajuće podele rada, pa time odlažu ili blokiraju napredak u industriji

neophodnoj za privredni razvoj. Kiminori Macujama (Kiminori Matsuyama) među



prvima je formulisao matematički model koji testira ovu ideju. Raniji dokazi,

izvedeni iz studija kojima smo rukovodili Varner (Warner) i ja, donekle su poduprli

efekat "dinamičke holandske bolesti". Holandska bolest nastaje kad izvoz naglo

razvijenih prirodnih resursa izaziva snagu nacionalne valute, čime se podriva

profitabilnost industrija koje nisu zasnovane na prirodnim resursima. (Ime je

nastalo od deindustrijalizacije koja je, navodno, usledila pošto je Holandija razvila

nalazišta gasa u Severnom moru 60-ih.) "Dinamički" efekat je pretpostavljeni

dugoročni gubitak rasta nastao usled specijalizacije u primarnim proizvodima (na

primer, izvoz gasa), umesto u industrijskim proizvodima, koji, kako se

pretpostavlja, nude bolje mogućnosti za dugoročan razvoj produktivnosti.

Rezultati pokazuju da zemlje sa velikim prirodnim resursima, kao što su izvoznice

nafte u Persijskom zalivu, nisu konkurentne u većini industrijskih sektora. To je,

čini se, uslov koji je u skladu sa nižim dugoročnim rastom, moguće stoga što

industrija pre nego primarna proizvodnja (poljoprivreda i rudarstvo) nudi bolje

mogućnosti za inovacije, učenje kroz rad i napredak u produktivnosti na duži rok.

Ekonomska teorija predlaže da neka vrsta netržišne intervencije – koja se kreće

od zaštite industrija u razvoju do njihovog subvencionisanja – može imati povoljne

efekte u takvim okolnostima. Međutim, o praktičnim stranama tih intervencija u

stvarnosti se žestoko raspravlja i one se mogu dovesti u pitanje.

Makroekonomska stabilnost

U čuvenom uzviku očaja usred Velike depresije, Džon Majnard Kejns (John

Maynard Keynes) dokazivao je, u svom eseju "Nacionalna samodovoljnost", da

privredni odnosi nastali u mreži trgovine i finansija doprinose globalnoj

destabilizaciji. Išao je čak tako daleko da je tražio: "Dozvolimo robi da bude

domaće proizvodnje kad god je to razumno i korisno moguće; i, iznad svega,

pustimo da finansije budu primarno nacionalne".

Nakon depresije Kejns je promenio mišljenje, pa je veličao poratni povratak na

slobodnu trgovinu zasnovanu na konvertibilnim valutama. No, u nacrtu novog

MMF-a koji je sačinio zadržao je stav da se finansijski tokovi ograniče kako bi se

minimizirala šansa da međunarodni finansijski meteži stvore globalnu



makroekonomsku nestabilnost. Zbog toga Statut MMF-a poziva zemlje članice da

održe valute konvertibilnim za tekuće transakcije (u suštini za trgovinu i povraćaj

profita i kamata), ali ne obavezno i za tokove kapitala.

Kako je tokom poslednje dve decenije globalizacija uzimala maha, dramatično su

rasli razni vidovi međunarodnih finansijskih tokova. Direktne strane investicije,

portfolio investicije kroz fondove za određene zemlje, bankarski krediti, krediti po

osnovu izdavanja obveznica, derivati (svopovi, opcije, terminske pozajmice),

reosiguranje i drugi finansijski instrumenti strašno su porasli. I razvijene zemlje i

zemlje u razvoju sve su više strancima otvarala svoja tržišta kapitala. U 1997.

godini MMF je preduzeo korake ka unošenju amandmana na članove Statuta

kojima se zagovara slobodno kretanje kapitala. Organizacija za ekonomsku

saradnju i razvoj (OECD), Svetska trgovinska organizacija (WTO) i Banka za

međunarodna poravnanja (BIS) su, takođe, sve više tražile međunarodne

standarde za liberalizaciju i superviziju međunarodnih investicionih tokova.

Opšta tvrdnja ekonomskih teorija je da će pojedine zemlje imati koristi od trgovine

finansijskom imovinom na isti način kao i od trgovine robama. Finansijske

transakcije, po teoriji, donose dve vrste koristi: veću diversifikaciju rizika i

međuvremenske dobitke (bolju sposobnost uzimanja i davanja kredita kroz

vreme, konzistentniju sa željenim modelom investiranja i potrošnje). Teorija,

međutim, nagoveštava i neka ograničenja u optimističkom pogledu na ove stvari,

a iskustva stečena tokom međunarodne finansijske liberalizacije daju stvarne

razloge za oprez. Možda još uvek treba primenjivati Kejnzov skepticizam, uprkos

našoj pretpostavljenoj većoj sposobnosti da prepoznamo finansijske rizike i da

njima upravljamo.

Pravo značenje meksičkog sloma i finansijske krize u Istočnoj Aziji još je daleko

od toga da je jasno, ali oba iskustva su pokazala da nesputani finansijski tokovi iz

razvijenih zemalja ka tržištima u razvoju mogu izazvati duboku destabilizaciju.

Problem je, čini se, što finansijska tržišta podležu izvesnim ključnim "nedostacima

tržišta" koje globalizacija pogoršava, a ne ograničava. Jedna vrsta nedostatka je

tendencija nedovoljno regulisanih i potkapitalizovanih banaka ka bezobzirnom

kockanju sa deponovanim novcem, s obzirom na to da, kako to vide



vlasnici/direktori banaka, profit banke ostaje njima, dok se gubici prenose na

državu. Tako međunarodna finansijska liberalizacija lošim kapitalizovanim

bankarskim sistemima predstavlja poziv na preveliko zaduživanje i moguću

finansijsku krizu.

Drugi nedostatak je finansijska panika koja nastaje kad grupa kreditora iznenada

odluči da povuče zajmove od dužnika, iz straha da drugi kreditori čine to isto.

Svaki kreditor traži izlaz jer će onaj poslednji ostati kratkih rukava, pod

pretpostavkom da dužnik nema likvidnu imovinu kojom bi pokrio naglo povlačenje

kredita. Ovakva panika bila je ranije poznata kao navala na banke, koja je mučila

banke u SAD pre uvođenja federalnog sistema osiguranja 1934. godine. Čini se

da ona preovlađuje u međunarodnom kreditiranju, posebno u bankarskim

pozajmicama tržištima u razvoju. I u Meksiku, krajem 1994. i u nekoliko

istočnoazijskih zemalja 1997. (Indonezija, Malezija, Filipini i Južna Koreja), nekad

oduševljeni inostrani bankari iznenada su prestali da daju nove kredite i produžuju

stare. Povlačenje fondova odvelo je zemlje u razvoju u vrtlog, sa opadajućom

proizvodnjom i rizikom od trenutnog kašnjenja u otplati duga. Hitno odobravanje

spasonosnih pozajmica, kojim je rukovodio MMF, usmereno je ka sprečavanju

kašnjenja u otplati dugova, ali se time ne rešavaju osnovni uzroci krize (vidi okvir).

Ova dramatična iskustva navode na razmišljanje o mnogim uglovima posmatranja

pritisaka ka brzoj liberalizaciji međunarodnog kretanja kapitala. Dok zvanični

Vašington još uvek snažno zagovara liberalizaciju, dižu se glasovi koji traže

postavljanje "eksera u točkove" radi usporavanja kapitalnih tokova da bi se

sprečila panika na finansijskim tržištima. Ideje uključuju oporezivanje

međunarodnih transakcija (poput čuvenog predloga Džejmsa Tobina o porezu na

međuvalutne transakcije kako bi se obeshrabrile kratkoročne valutne špekulacije,

ili čileanskog poreza na priliv kapitala); direktna ograničenja kratkoročnih

bankarskih pozajmica iz inostranstva kao standard bankarske supervizije i pravila

veće otvorenosti. I tako su se i teorija i praksa liberalizacije tržišta kapitala našle u

začaranom krugu.



Raspodela dohotka

Možda nijedan aspekt globalizacije nije tako kontroverzan kao navodni efekti

porasta trgovine na raspodelu dohotka. Postoji čitav niz tvrdnji da je globalizacija

glavni faktor u rastućoj nejednakosti, kako u razvijenim tako i u nerazvijenim

zemljama. Na ravno, u Sjedinjenim Drža vama rasprava je koncentrisana na

razvijene ze mlje, posebno na same SAD.

Tokom poslednjih 25 godina, međunarodna ekonomska teorija uglav- nom se

usredsredila na dve vrste trgovine: unutarindustrij -sku i međuindustrijsku. Prva

vrsta, u kojoj Sjedinjene Države Evropi prodaju automobile dok istovreme no

uvoze evrop ske automobile, navodno se zasniva na koristima specijaliza cije pod

uslo- vom rastućih prihoda ekono mije obima. Sjedinjene Države bi i same mogle

da proizvedu auto u "evropskom stilu", kaže se u ovoj teoriji, ali to ne čine jer je

jeftinije da prave veći broj američkih modela, pa da neke od njih prodaju Evropi

kako bi finansirale uvoz evropskih modela. U unutarindustrijskoj trgovini, po ovoj

teoriji – svi dobijaju. Potrošači i u Sjedinjenim Državama i u Evropi uživaju u širem

obimu proizvoda i niko ne trpi gubitak prihoda, ni apsolutno, ni relativno.

Međuindustrijska trgovina podrazumeva izvoz roba visoke tehnologije iz SAD u

Aziju, u zamenu za uvoz jeftinih, radno-intenzivnih proizvoda iz Azije. U ovom

slučaju, motiv za trgovinu je razlika u proporciji faktora proizvodnje. Proizvodnja

roba Sjedinjenih Država bogata je fizičkim kapitalom i veštinom – razvijena

telekomunikaciona oprema, na primer – dok je proizvodnja robe koja se uvozi

radno-intenzivna: kao što je obuća ili odeća. U teoriji se smatra da oba regiona

imaju koristi od ovakve trgovine, mada radnici unutar neke zemlje mogu dosta da

izgube. Recimo, u Sje dinjenim Državama radnici u industriji obuće i odeće mogu

da izgube posao suočeni sa konkurencijom jeftine radne snage, dok kvalifikovani

radnici u Aziji razumljivo mogu izgubiti kad se iz Sjedinjenih Država uvozi roba

čija proizvodnja zahteva visok stepen kvalifikacije. Još uopštenije, prema

osnovama Hekšer-Olin-Semjuelson (Heck scher-Ohlin-Samuelson) teorije

trgovine, nekvalifikovani radnici u Sjedinjenim Državama mogu pretrpeti relativno,

pa čak i apsolutno smanjenje dohotka, dok kvalifikovani radnici u zemljama u

razvoju mogu pretrpeti sličan gubitak relativnog i/ili apsolutnog dohotka.



Kako je unutarindustrijska trgovina generalno najsnažnija među zemljama sa

sličnim dohocima (na primer, trgovina SAD-Evropa), dok je međuindustrijska

trgovina najsnažnija među zemljama sa različitim dohotkom (na primer, trgovina

SAD-azijske zemlje u razvoju), grananje uticaja trgovine između bogatih i

siromašnih na raspodelu dohotka navodno više ugrožava određene socijalne

grupe, što je činjenica koju je još ranije uočio Krugman. Zbog toga su rastuće

veze između bogatih i siromašnih postale ugaoni kamen političkih izazova

globalizacije.

Uprkos napornom radu istraživača, još nema saglasnosti oko efekata globalne

privrede na podelu dohotka među razvijenim privredama i onima koje se razvijaju.

Jasno je da je period dramatične globalizacije (posebno tokom 80-ih i 90-ih) bio i

period sve veće nejednakosti u dohocima unutar Sjedinjenih Država, a naročito

relativnog gubitka dohodaka za niskokvalifikovane radnike, što je u skladu sa

osnovama teorije trgovine. Međutim, kao što je slučaj sa mnogim važnim

ekonomskim fenomenima, uzroci sve veće dohodovne nejednakosti su, skoro

sigurno, višestruki. Dok trgovina može biti jedan od krivaca, tehnološke promene,

kao što je kompjuterska revolucija, mogu isto tako dati prednost kvalifikovanim

nad nekvalifikovanim radnicima, i time doprineti rastućoj nejednakosti. Mnogi

istraživači se slažu da su kombinovani faktori odigrali ulogu u povećanju

nejednakosti, a većina njih, uključujući Krugmana i Roberta Lorensa (Robert

Lawrence), daju pretežan značaj tehnologiji, ne trgovini. To čine zbog jednog

glavnog razloga: udeo američkih radnika koji su u direktnoj konkurenciji sa

nekvalifikovanom radnom sna gom iz zemalja u razvoju čini se previše malim da

bi objasnio dramatično povećanje nejednakosti od kraja 70-ih. Čini se da je manje

od pet odsto američke radne snage – u tekstilnoj industriji, industriji obuće,

"šrafciger" industriji i sličnim industrijama – "na prvoj liniji napada" jeftine radne

snage iz Azije. Ukoliko u Sjedinjenim Državama više nema industrije koja koristi

nekvalifikovane radnike, onda veća globalizacija tih roba ne može proširiti

nejednakosti u SAD; u stvari, ona bi težila da svim domaćinstvima donese koristi

kroz ponudu jeftinije potrošačke robe.



Problem sa takvim procenama je, međutim, što one teže da se zasnivaju na

prilično jednostavnim modelima međunarodne trgovine. Konvencionalni trgovinski

proračuni ne mogu obuhvatiti dodatne kanale kojima globalizacija utiče na

raspodelu dohotka. Neki istraživači tvrde da veća globalizacija ograničava

mogućnost sindikata da postignu veće "sindikalne" nadnice u kolektivnim

pregovorima, jer postoji rizik da će odgovor firmi na veće nadnice biti prosto

preseljenje u inostranstvo. Tako je otvaranje međunarodne trgovine možda

izmenilo pregovaračku moć radnika vi-a-vis kapitala na način koji nije moguće

meriti tokovima trgovine. Uopštenije govoreći, izvoz kapitala u zemlje sa niskim

dohotkom može pogoršati nejednakosti izazvane većom trgovinom. Istraživači još

nisu otkrili veliki uticaj tih dodatnih kanala na nadnice i raspodelu dohotka, ali na

izučavanje tih tema još nisu usmerena znatna sredstva.

Neki sporadični podaci ukazuju da rastuća nejednakost nije samo problem

razvijenih zemalja, već i zemalja u razvoju. Ako se razlika u visini plate u korist

kvalifikovanih radnika povećava i u razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju,

posredi je nešto više od efekta koji izaziva međuindustrijska trgovina. Deo te priče

mogu biti tehnološke promene. Drugi mogući faktor (koji su nedavno izneli Robert

Frenk i Filip Kuk) jeste da globalizacija na tržištu radne snage podstiče novi

pristup "pobednik uzima sve" ("winner-take-all"). U obrazloženju te tvrdnje kaže

se da se tržište za veštine kvalifikovanih radnika u svim oblastima stalno

povećava, bilo da je reč o sportu, industriji, nauci ili zabavi, dok nekvalifikovani

nemaju posebne koristi od stalnog rasta tržišta. Zbog toga će veličina svetskog

tržišta imati različit uticaj na kvalifikovane i nekvalifikovane radnike, povećavajući

plate u korist kvalifikovanih širom sveta. Ova hipoteza je empirijski još uvek skoro

potpuno neistražena.

Upravljanje privredom

Bez imalo sumnje, globalizacija ima dubok uticaj na politiku na svim nivoima. Još

važnije, nacionalna tržišta relativno gube značaj u odnosu na međunarodna

tržišta. To je uloga koju nacionalna država ima, prema lokalnim i regionalnim

vladama, s jedne strane i prema multinacionalnim političkim institucijama, s druge

strane.



U Smitovo doba, deo tržišne revolucije bilo je uklanjanje trgovinskih barijera među

državama i nekadašnjim državama. Sloboda trgovine među nemačkim državama

uspostavljena Carin- skim savezom 1834. i potom potpuno ujedinjenje nemačkog

tržišta nakon stvaranja Nemačkog rajha 1871. dokazuju taj istorijski proces. U

većini slučajeva, tržišni kapitalizam devetnaestog veka i značaj nacionalnog

tržišta razvijali su se istovremeno, čak i uz širenje međunarodne trgovine. Širenje

kapitalizma u Evropi, Japanu i Severnoj Americi je, generalno, podsticalo sve veći

značaj nacionalne privrede i, time, nacionalne vlade.

Na kraju dvadesetog veka međunarodno tržište sve više potiskuje nacionalno

tržište. Pošto su decenijama eksperimentisale, gotovo sve zemlje su shvatile da

je nacionalno tržište prosto suviše malo za efikasan obim proizvodnje u skoro

svim industrijskim granama, pa čak i u mnogim uslužnim delatnostima. Efikasna

proizvodnja se mora usmeriti ka svetskim tržištima. I više od toga, globalizacija se

dokazala kao katalizator međunarodno prihvaćenih pravila ponašanja u trgovini,

nastanak Svetske trgovinske organizacije i drugih međunarodnih institucija, kao

novih bedema međunarodnog sistema koji se rađa. U isto vreme, opštine, lokalne

uprave i regioni unutar jedne države sve više zahtevaju svoju kulturnu i političku

autonomiju.

Država više nije njihov ekonomski zaštitnik i, u mirnim delovima sveta, nacionalna

vlada se više ne doživljava kao presudan instrument sigurnosti. Sledstveno tome,

regioni međusobno udaljeni, kao Katalonija, Severna Italija, Kvebek i Škotska,

kao i oblasti u Rusiji, provincije u Kini i države u Indiji, prihvatili su globalizaciju

kao ono po čemu se ravnaju u zahtevima za većom autonomijom.

unutar svoje države.

Idemo ka budućnosti donositi odluke, gde će biti smeštena poreska moć i gde će biti zakonodavna vlast: na lokalnom nivou, na nivou ispod nacionalnog, na nacionalnom nivou, ili u međunarodnim institucijama (unutar geografskih regiona poput Evropske unije i na međunarodnom nivou)?

U meri u kojoj se zakonodavna, poreska, pa čak i sudska vlast pomere ka međunarodnoj sceni, kako će se u budućnosti upravljati međunarodnim institucijama? Da li će doći do manjka demokratije, za šta se sada, u odnosu na način do nošenja odluka, optužuje Evropska unija? Šta će predstavljati ravnotežu između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, naročito kako se populaciona i



ekonomska ravnoteža tokom vremena budu menjale u korist zemalja koje se sada razvijaju? I ono najvažnije: kakva će biti ravnoteža moći između demokratskih i nedemokratskih politika na svetskom nivou? Sva ova pitanja su sveža, goruća i verovatno će izroniti u svoj svojoj veličini na radarskim ekranima istraživača

3. CILJ ISTRAŽIVANJA

Danas se globalizaciji upućuju izazovi u celom svetu. Ona može biti sila u

interesu dobra, promena svesti ljudi kao i da politički pokreti dovode do

olakšanja tereta dugova i stvaraju kvalitetnije obavezujuće ugovore što implicira

smanjenje siromaštva. U privredi ona je donela dobitke zemljama koje su

iskoristile njene prednosti da potraže nova tržišta za svoj izvoz i privuku strane

investitore.

Prema : Džozef E. Stigic, Protivrečnosti globalizacije, Beograd, 2001 god. str. 294

( strana: 256, 257 )

Za podizanje životnog standarda, posebno siromašnih potrebno je sprovesti

reforme koje treba da pomognu da globalizacija bude pravedna i efikasna.

Tempo globalne integracije je bitan – jedan postepeniji proces bi značio da

tradicinalne instutucije i vrednosti, umesto da budu razorene, mogu da se

adaptiraju i da reaguju na nove izazove.

Slika 2: Model projektne organizacije preduzeća



Izvor : Živoslav Adamović, Teorija sistema 2002 str.157

Ovo je izdvojena organizaciona jedinica iz matičnog preduzeća sa vlastitim

funkcionalnim odeljenjem i vezama sa matičnim preduzećem putem

izveštavanja o napredovanju projekta.

4. HIPOTEZA

Zajednička vizija

Naša vizija je moderna organizacija sa kvalitetnim ljudskim resursom,

savremenom tehnologijom koja ide ka ispunjenju svog cilja.

Prema Piter Sengi Peta disciplina Umetnost i praksa organizacije

koja uči(3, www.adizes.co.yu) I izdanje Adižes, Novi Sad 2003 Kada ljudi

imaju zajedničku viziju oni su povezani zajedničkom težnjom. Vizija uspostavlja

uzvišen cilj.Uzvišenost cilja stvara nova naučna razmišljanja i delovanja.


TEHNIČKO ODRŽAVANJE

FINANSIJE

PROIZVODNJA

PLAN I KONTROLA

MARKETING

PROJEKAT nprizvodnja i održavanjeplan i kontrolafinansijekadroviostalo

PROJEKTI

NIVO PREDUZEĆA

PROJEKAT 1prizvodnja i održavanjeplan i kontrolafinansijekadroviostalo

PROJEKAT 1prizvodnja i održavanjeplan i kontrolafinansijekadroviostalo


NIVO PREDUZEĆA

PROJEKTI

MARKETING

PLAN I KONTROLA

PROIZVODNJA

FINANSIJE

TEHNIČKO ODRŽAVANJETEHNIČKO ODRŽAVANJE

FINANSIJE

PROIZVODNJA

PLAN I KONTROLA

MARKETING

PROJEKTI

NIVO PREDUZEĆANIVO PREDUZEĆA


PROJEKTI PROJEKAT 1prizvodnja i održavanjeplan i kontrolafinansijekadroviostalo

MARKETING

TEHNIČKO ODRŽAVANJE

PLAN I KONTROLA

FINANSIJE

PROIZVODNJA


Zajednička vizija pojačava preuzimanje rizika i eksperimentisanja.Ljudi se

fokusiraju na duže vreme zato što moraju , već zato što to žele. U svakom

primeru u kom se nalazi dugoročno sagledavanje u odnosims među ljudima , na

delu je zapravodugoročna vizija.

5. TEORIJSKA ISTRAŽIVANJA

Tokovi kapitala u uslovima globalizacije

Međunarodno kretanje kapitala predstavlja transfer kupovne snage iz jedne

zemlje u drugu, u novčanom vidu, u vidu roba i usluga. Ono po pravilu izaziva

porast kupovne snage u zemlji kapitala a smanjenje kupovne snage u zemlji

izvoznici kapitala.

Porast kupovne snage u zemlji uvoznici kapitala deluje u pravcu porasta uvoza, s

obzirom da je priliv novčane mase izazvao u zemlji porast cena.

U zemlji izvoznici kapitala kupovna snaga se smanjila što je dovelo do sužavanja

tržišta za proizvode u zemlji.

Globalizacija i trgovina

Trgovačka globalizacija i slobodna razmjena su skoro sinonimi. Ovim termini se

odnose na davanje mogućnosti potrošačima-pojedincima ili preduzećima - da

kupe ono što žele birajući izmedju najvećeg mogućeg broja proizvodjača -

prodavaca koji su konkurencija jedan drugome.



Prema : Miroslav Pečujlić, Globalizacija dva lika svetaTopalović 2002 god.

str. 213 ( strana : 7, 8 )

Globalizacija je integracija sveta, stvaranje globalne ekonomije i

kosmopolitske kulture koja neizbežno izaziva sve dublji socijalni jaz između

svetova i sukob civilizacija. Dobitnici u njoj nalaze civilizacijski napredak i nove

blagodeti za čovečanstvo a za gubitnike ona je samo destruktivna sila i novo

prokletstvo .

Jedni smatraju da počeci globalizacije datiraju od drevnih univerzalnih

imperija i religija, za druge globalni svet star je samo 10 godina, rođen tek sa

padom Berlinskog zida.

Prema : Danilo Ž. Marković, Socijologija i globalizacija, Niš 2001 god. str.

316 ( strana 171, 173, 175 )

Sa globalizacijom nastaje povezivanje konkretnih društva koja se razlikuju

po mnogm osobinostima i protivrečnostima u odnose međuzavisnosti sa mnogim

ekonomskim , političkim i kulturnim procesima za koje se smatra da predstavljaju

civilizacijske promene.

Vrste globalizacije :

1. Tehnološka globalizacija ostvarena je vezom informacione tehnologije i

komunikacija.

2. Ekonomska globalizacija izražava se u razvijenoj infrastrukturi za

efikasno odvijanje ekonomskih odnosa u svetskim razmerama zasnovanu

na ekonomskoj liberalizacija i slobodnom tržištu.

3. Politička globalizacija nije u dovoljnoj meri definisana i zavisi od podele

svetskog društva.

Globalizacija je proces povezivanja i objedinjavanja savremenih društava u

jedinstveno GLOBALNO DRUŠTVO i svest svih članova o pripadnosti tom



društvu . To je ujedno i mikroekonomski proces čiji su nosioci preduzeća kroz

prekograničnu kooperaciju – nematerijalni kapital ( finansije, tehnologije, znanje,

svojina lil kontrola i razmena aktive, rizici ugovora koje tek treba zaključiti... ). Sa

njom nastaju virtuelna tržišta sa ekonomskim i socijalnim posledicama.

Slika 1: Globalizacija posmatrana iz prizme

Izvor : Miroslav Pečujlić, Globalizacija dva lika svetaTopalović 2002 god. str. 213

( strana : 12 )

HIPERGLOBALISTA – slika globalnog poredka :

a) guste mreže povezanosti, mećuzavisnosti svih sfera delatnosti

b) kraja nacionalnih država koje se pretvaraju u puke lokalne pipke

izvršioce nadnacionalnih ekonomskih sila i političkih instucija



Determinante, razvoj i efekti globalizacije

Proširenje razmene između zemalja dovodi do toga da se specijalizacija (podela

rada) između ljudi transformiše u specijalizaciju (podelu rada) između zemalja kao

nacionalnih ekonomija.

Nužnost razmene između zemalja (međunarodnu razmenu) uslovljava više

faktora, od kojih su najznačajniji: različit raspored prirodnog bogatstva u svetu,

razvoj krupne kapitalističke robne proizvodnje, produbljivanje podele rada između

različitih zemalja, kako na bazi prirodnih (prirodno bogatstvo), tako i na bazi

stečenih prednosti (razvoj proizvodnih snaga i preimućstva pojedinih zemalja u

proizvodnji određene robe ili usluga na bazi razvoja nauke i tehnologije: na primer

u proizvodnji automobila, aviona, kompjutera, bele tehnike i sl. )

Tako različit raspored prirodnog bogatstva u svetu (plodna zemlja, rude; nafta,

šume i sl.) predstavljao je jedan od prvih uzroka specijalizacije zemalja u

proizvodnji (podele rada) i na toj osnovi pojave međunarodne razmene.

Efekti i posledice globalizacije

U proceni stvarnih efekata globalizacije treba najpre imati u vidu činjenicu da ne

postoji saglasnost o tome da li je reč o novom fenomenu ili samo delu opšteg

procesa integracije.

Charles Oman, rukovodilac grupe za istraživanje globalizacije i regionalizacije

OECD, smatra da jedinstvo svetskog tržišta u smislu globalizacije predstavlja

samo šlagvort koji su izmislili novinari - "It's a journalist's catchword".

Faze globalizacije pojavljuju se od sredine prošlog stoleća, i tu po mišljenju ovog

stručnjaka nema ničeg novog.

Izvoz radnih mesta u zemlje sa nižom cenom rada i proizvodnja na jednom mestu

za čitav svet su preterivanje u oceni savremenih procesa integracije, smatra

Oman. Isto tako globalizacija ne može biti jedini uzrok nezaposlenosti, a rešenje

bi trebalo tražiti u prelasku masovne industrijske proizvodnje sa velikim

troškovima rada, na modernije i fleksibilnije oblike koji pružaju mogućnost

podizanja produktivnosti.



Regionalne svetske asocijacije i njihova uloga u procesu globalizacije

"Internacionalizam više nije utopija; on je već na horizontu - mada možda jedva

primetan". Regionalizam je već realnost. Regionalizam ne kreira neku

superdržavu čija vlada zamenjuje nacionalnu vladu. Umesto toga, on kreira

regionalne upravljačke, upravne agencije koje potiskuju nacionalnu vladu u stranu

u mnogim važnim oblastima i čine je sve manje relevantnom, kaže P. F. Drucker.

Put prema regionalizmu pokrenula je Evropska unija (EU) , ali on se svakako

neće završiti s njom. Evropska unija se pojavila kao Evropska ekonomska

zajednica, to jest kao čisto ekonomska organizacija. Ona je preuzimala sve više

političkih funkcija vremenom, a sada je stvorena jedna centralna banka i evropska

moneta. Ali preuzela je na sebe nadležnost nad trgovinom i strukom: nad

udruživanjima, spajanjima nad socijalnim zakonodavstvom; nad slobodnim

tokovima robe, usluga, ljudi.

Velike transnacionalne korporacije u uslovima globalizacije svetske

privrede

Iako je istorija multinacionalnih kompanija jako duga, može se konstatovati da se

one bar ceo jedan vek unazad pojavljuju kao važni faktori međunarodnog

poslovanja.

Shodno svojoj veličini, širini međunarodnih operacija i pozicijama koje stiču u

društvu multinacionalne kompanije (transnacionalne korporacije), postaju činilac

koji utiče na političke odluke svojih vlada i vlada onih zemalja na čijoj se teritoriji

nalaze njihove filijale.

Njihovo značajno prisustvo u odnosima među državama je danas očigledno i

nesporno, ali pitanje vrednosnog određivanja tog uticaja je predmet velikih

sporova i sučeljavanja u teoriji koja se bavi radom transnacionalnih korporacija.

Definisanje multinacionalnih kompanija



Značajne dileme koje se javljaju u vezi sa ovim preduzećima su očigledne već na

prvom koraku - pitanje naziva nije jedinstveno rešeno. Bavljenje ovim subjektima

je počelo davno pre nego što je prvi put, šezdesetih godina, upotrebljen naziv

multinacionalne kompanije (MK) .

Subjekti međunarodnog poslovanja o kojima je ovde reč imaju različita imena, i za

većinu od njih argumentacija je opravdana.

Najčešća su: transnacionalne korporacije, multinacionalne kompanije,

transnacionalna preduzeća, nadnacionalne kompanije, itd.

Nije retka situacija da isti autori upotrebljavaju različite nazive ili se opredeljuju za

jedan, sa ili bez objašnjenja društvene i ekonomske suštine tog pojma.

Karakteristike multinacionalnih kompanija

Multinacionalne kompanije danas dominiraju svetskim tržištem robe, usluga i

kapitala. One su izraz koncentracije i centralizacije kapitala, koji nastoji da ostvari

maksimalne profite. Multinacionalne kompanije su, gledano iz jednog ugla,

transmisija razvoja, a iz drugog - eksploatacije u svetu.

One raspolažu savremenom tehnologijom, znanjem i kapitalom, koji se mogu lako

kretati između različitih država.

Poslovna filozofija transnacionalnih korporacija govori da je ceo svet jedno

jedinstveno tržište, i tome se one prilagođavaju.

Ove korporacije pronalaze mesta gde mogu da proizvode najjeftinije i prodaju

tamo gde postoji tražnja.

Ulaganje se vrši na različite načine, često putem direktnih investicija, osnivanjem

privredne institucije, njenim posedovanjem i upravljanjem. Investicije se često

kreću neslobodno, samo unutar transnacionalne korporacije

6. EKSPERIMENTALNA ISTRAŽIVANJA



Metoda naučnog posmatranja predhodi eksperimentalnoj metodi i nema vrednost

eksperimenta.

7. REZULTATI ISTRAŽIVANJA

Globalizacija je jedan od osnovnih pokretača virtualne ekonomije i

elektronskog poslovanja. Gubi se tradicionalni način poslovanja, kretanje

informacija, robe i usluga. Menjaju se oblici klasične dominacije i nelojalne

utakmice a na virtualnom tržištu pojavljuju se »dominantni igrači».

Slika : Preduzeće novog oblika

Izvor : Živoslav Adamović, Zvonko Sajfert : Reinženjering, Zrenjanin 2004,

str. 22



Na vrhu se nalaze procesi sa svojim vlasnicima i timovima. Timovi imaju

svoje profesionalce čija obuka se vrši u centrima za obuku. Ovde su šefovi

vlasnici procesa a takođe i kupac predstavlja najvećeg šefa tako što diktira

smernice proizvodnje i utiče na formiranju proizvoda.

8. ZAKLJUČAK

Globalizacija je jedan od osnovnih pokretača virtualnih preduzeća koja

su karakteristična za stare firme koje prelaze na novi način poslovanja

primenom reinženjeringa. Jedno od mišljenja je da je globalizacija nastala

zadnjih deset godina padom Berlinskog zida i ušla u sve sfere trgovačkog,

ekonomskog i političkog sveta.

Sprovođenjem strateškog plana i promene koje sam navela omogućiće

povećavanje profita po osnovi povećanja konkurentnosti i unapređenje

kvaliteta poslovanja.

LITERATURA

1. Živoslav Adamović,Teorija sistema, Zrenjanin 2002 god. str.419

2. Danilo Ž. Marković, Socijologija i globalizacija, Niš 2001 god. str. 316

3. Miroslav Pečujlić, Globalizacija dva lika sveta, Topalović 2002 god. str. 213

4. Džozef E. Stigic, Protivrečnosti globalizacije, Beograd, 2001 god. str. 294

5. Džeri Miler, Globalizacija, Beograd, 2003 god. str. 510



6. Mihael Cirn, Upravljenje sa one strane nacionalne države, Beograd, 2003 god. str. 311

7. Pol Virilio, Informatička bomba, Novi Sad, 2000 god. str. 143

8. Džefri Saks, Glokalni svet, Misterija globalizacije, Alexandria Press, Beograd, 2003 god. str. 115

9. Živoslav Adamović, Zvonko Sajfert : Reinženjering, Zrenjanin 2004

10.http://www. adizes.co.yu /

11.http://www. fabus.edu.yu /


http://www.ipr.org.uk/

Documents

Globalizacija