PREDGOVOR

GETEOVO KNJIEVNO DELO

Presudan dogaaj u stvaralatvu Johana Volfganga

Getea (1749-1832) bio je njegov susret sa Herderom, duho-

vnim inspiratorom mlade generacije nemakih pesnika

i intelektualaca, koji mu je otvorio oi za veliinu

ekspira i Homera, gotsku arhitekturu i lepotu narod-

ne poezije. Novi pogledi na umetnost i ljubav prema

Frideriki Brion probudili su u Geteu pesnika, i za sa-

svim kratko vreme, na poetku sedamdesetih godina, na-

staju lirski, dramski i prozni tekstovi koji e biti

preloman dogaaj ne samo u nemakoj nego i u evropskoj

istoriji knjievnosti. Osnovni postulati mlade gene-

racije - osloboenje linosti od drutvenih, moralnih

i estetskih stega - kristalisali su se najpre u lirici.

Za razliku od artizma rokokoa, koji je vladao literarnom

scenom i koji je operisao ustaljenim slikama i motivi-

ma, Geteovi stihovi konkretizuju neposredan doivljaj

individualnim izrazom. Njegova lirika prestaje da bude

neobavezna igra i zasniva se tradicija poezije koju e

prekinuti tek poetak moderne knjievnosti. Subjekti-

van doivljaj u ovom tipu lirike nije vie podsticaj,

nego ini, i to je ono to je radikalno novo, njenu

sadrinu. Uz liriku subjektivnosti nastaju i velike

himne u kojima se osea uticaj Pindara. Ne vodei mnogo

rauna o pravilima tradicionalne poetike i koncen-

triui se na taan izraz i unutranju formu, Gete

pie stihove koji e otvoriti put Novalisovim himna-

ma, Helderlinovoj poznoj lirici i Rilkeovim elegija-

ma. ivot u celini, priroda, ljubav, genijalnost, vreme

i smrt - teme su ovih mladalakih himni koje rezimira-

ju pesnikov pogled na svet. Ve prva meu njima, Putni-

kova pesmauoluji (1772), donela je karakteristine kom-ponente novog stila. Dosledno potovanje

metrikih

stopa stavljeno je van snage i uvedene su neravnomerne

strofe IJU formu, kako u pogledu duine stiha tako i u

pogledu broja stihova, pesnik prilagoava sadrini.

Estetski doivljaj temelji se na realizaciji pesnikovih

asocijacija, ostvarenih ne kao dotad racionalno-grama-

tikom strukturom reenice ve sugestivnim slikama,

simbolima, smelim sloenicama i inverzijama. U ne-

kim sluajevima i razumevanje je oteano. Posebno mesto

meu himnama zauzimaju Pesma o Muhamedu (1772/73),

Prometej (1774) i Ganimed (1774). Figuri Prometeja,

poznatoj iz grke mitologije, Gete je poverio novu ulogu:

nije on vie titan koji je bogovima ukrao oganj i poda-

rio ga ljudima da bi zbog toga bio surovo kanjen, ve

stvaralac i buntovnik, sin Zevsov, koji je samosvesno i

prkosno ustao protiv svemonog oca. Izmeu njega i car-

stva bogova, izmeu Prometejeve zemlje i Zevsovog neba

mir je nemogu:

Evo me gde sedim, stvaram ljude

po svojoj slici,

rod meni ravan,

da trpi, da plae,

da uiva i da se raduje,

i da se ne osvre na tebe

kao ni ja!

Iako je Geteova himna nesumnjiv vrhunac u tumaenju

Prometeja kao simbola autonomnog stvaraoca u XVIII ve-

ku, ona se bez tekoa moe itati i kao protest protiv

samovolje jednog boga, kao izazov svakom teizmu, ukljuu-

jui i hrianstvo. Prometejevo do svetosti zaareno

srce" priznaje samo vreme i sudbinu", drugim reima -

objektivne zakonitosti ivota, od kojih nije izuzeto ni

najvie boanstvo. Konfrontirajui Zevsa i Prometeja,

Geteova pesma se predstavila kao svojevrstan i neuvijen

odgovor svakom ovozemaljskom despotizmu. Jo u dubokoj

starosti zazirao je pesnik od politikog aspekta svojih

mladalakih stihova: Ne dozvolite", pisao je 1820, da

se manuskript suvie razglasi, kako se ne bi pojavio u

( V

tampi. On bi naoj revolucionarnoj omladini doao

kao poruen i visoke komisije u Berlinu i Majncu mogle

bi ozbiljno da se namrte na moje mladalake bube". U

eksplozivnim stihovima, objavljenim tek 1785, i to bez

pesnikovog znanja, ne treba gledati pesnikov kredo iz

mladosti. Gete, koji je ivot shvatao kao neprekidno

pulsiranje, kao proces stalne kontrakcije i ekspanzije,

obeleio je Prometejem jednu od dve osnovne komponen-

te ivota koji se kao celina nagovetava ukljuivanjem

himne o Ganimedu, a nju je Gete, sigurno ne sluajno, sta-

vio 1789. u svojim delima neposredno iza Prometeja.

Prkosno samopouzdanje otpadnika Prometeja i enja Ga-

nimeda za stapanjem sa svemirom lirski su izraz pome-

nutih pojmovnih parova koji odreuju Geteovo miljenje

isto toliko koliko i njegovu poeziju. Celo stvaranje",

pisao je Gete na kraju osme knjige svoje autobiografije,

nita nije i nita nije bilo do otpadanje i vraanje

iskonskom". enja za spajanjem sa iskonskim izvo-

ritem, pregnantno formulisana u Ganimedovom grlei

grljen", okvir je i za Pesmu o Muhamedu, gde se slikom

mone reke koja nezadrivo ide cilju, stvarajui kultu-

ru i menjajui svet, predoava ivotni put genija.

Geteovo ivotno iskustvo odrazilo se i u drami. U

poznatom govoru Povodom ekspirovog dana (1771), ko-

jim mladi autor slavi ekspirovu veliinu, nalazi se

i reenica koja malo kae o ekspirovim komadima, a

znatno vie o Geteovim dramskim fragmentima i plano-

vima tog vremena> Svi ekspirovi komadi, centralna je

Geteova misao, okreu se oko skrivene take (...) u kojoj

se ono to je svojstveno naem ja% sloboda na koju pre-

tenduje naa volja, sudara sa neminovnim tokom celine".

Za razliku od drame prosvetiteljstva, u kojoj se pojavljuje

tragian pojedinac kao predstavnik netraginog sveta,

dramu generacije na ijem elu stoji Gete, karakteriu

nove tendencije. Kolizija pojedinca, koji insistira na

neogranienoj slobodi svoje volje, neminovna je sa isto-

rijskim procesom, zbirom takvih volja, i vodi u katastro-

fu. Geteovi dramski planovi tog perioda potvruju da mu

je upravo ta osnovna konstelacija lebdela pred oima.

Glavni likovi planiranih drama - titan Prometej,

9 moni Cezar, umni Sokrat, osniva islama Muhamed -

bili su predvieni da demonstriraju tezu o ustrojeno-

sti jednog sveta u kome je veliki ovek morao da strada

ili da rtvuje svoje ideale. Prvi celovit prikaz trage-

dije jedne znaajne linosti sree se u drami Gec od

Berlihingena, objavljenoj anonimno 1773. godine, kojom

Gete postie prvi znaajan uspeh. Snaan ekspirov

uticaj vie je nego oigledan. ekspirov pogled na

ivot, njegovo shvatanje veliine i strasti odredili su

dramaturgiju i nov jezik. Gete Gecom utemeljuje istorij-

sku dramu u Nemakoj, a postie odmah jo jedan vaan

cilj ovog anra: pesnik tematizujui prolost, govori

o svome vremenu. Nedvosmisleno, iako indirektno, dra-

ma predoava shvatanje ivota, dravnog sistema, reli-

gije, morala i prava Geteovih savremenika. Hrabro istu-

panje glavnoga junaka u korist cara upereno je istovre-

meno protiv apsolutizma nemakih kneeva i njihovih

minijaturnih teritorija, njegova iskrena i duboka reli-

gioznost razotkriva dogmatski klerikalizam XVIII veka,

njegova prirodnost i vitalnost prekor su uglaenom i

aneminom prosvetiteljstvu. Posebna snaga drame lei

u dijalozima Isklju^vo jezikom, ponekad sa samo neko-

liko reenica ili rei, karakterie mladi autor indi-

vidualnost svojih likova. Plastina slika XVI veka,

kakva se dotle nije videla na nemakim pozornicama, re-

zultat je jezikog majstorstva.

Veliki uspeh Geca od Berlihingena bacio je u senku

jo vei: objavljivanje romana Patnje mladoga Vertera

(1774). Tim delom, pisao je er Luka, zapoela je krat-

ka, ali vanredno znaajna filozofska i literarna hege-

monija Nemake". Gete, dotle poznat u Nemakoj kao autor

drame o Gecu, nakon svog prvog romana, postao je pisac

evropskog ranga. Nijedno njegovo delo objavljeno za ivo-

ta nije nailo u Evropi na takav odjek kao Verter.

Osvrui se u zrelom dobu na drutvenu i duhovnu kli-

mu u vreme nastanka romana, Gete je pokuao da objasni

razloge uspeha: Mueni nezadovoljenim strastima, bez

ikakvih spoljnih podsticaja na znaajne radove, sa jedi-

nom namerom da se ovek dri granica sporog, praznog

graanskog ivota ~ ljudi su se, u svojoj zlovoljnoj obe-

10

sti, mirili s milju da napuste ivot po SVOJOJ volji

ako im on vie ne odgovara, i da se tako na dosta bedan

nain oslobode svakodnevnih nezgoda i tegoba. Ovo uve-

renje bilo je tako raireno da je ba Verter zbog toga

izazvao veliki utisak, jer je svuda naiao na odziv i ja-

vno i razumljivo prikazao sutinu mladalakog uobra-

enja".

Patnje mladoga Vertera bile su izazov za publiku svo-

ga vremena. Iako je racionalizam bio potkopan, a krute

crkvene dogme izgubile od svoje svemoi, literarni ton

tom razdoblju davala su dela ije intencije nisu osta-

vljale itaoca u nedoumici. Jo uvek je na snazi bila

ema prema kojoj su negativno koncipirani literarni

likovi sluili kao opomena, dok su pozitivni, po pra-

vilu sa uspenim ivotnim putem, bili zamiljeni

kao uzor. U prosvetiteljstvu je moral trijumfovao nad

porokom, i tu neminovnost potvrivalo je itaocu svako

novo delo. Protagonisti radnje u delima graanskih

prosvetitelja bili su predstavnici sveta koji je na mo-

mente mogao biti tragino ugroen, ali koji nije mogao

biti ozbiljno doveden u pitanje. Verter se, meutim, ni-

je uklapao u tradicionalne okvire. Uvreno milje-

nje da emocije i moralne norme, originalnost i konven-

cija, individualnost i drutvena hijerarhija ne moraju

se sukobljavati, Geteov roman energino je uzdrmao. Ver-

ter, emancipovani graanski intelektualac, nespreman

na kompromise, zavrava tragino.

Uspeh romana bio je senzacionalan. Iako je re o

linim iskustvima kao bitnom podsticaju, ona su se, su-

blimisana u delu, pokazala reprezentativnim za jednu

generaciju koja je u liku Vertera prepoznala svoja raspo-

loenja i svoje tenje. Ne znai to da je kritika odmah

shvatila svu umetniku vrednost ovog dela. Verter, koji

je u osnovnim komponentama oznaio preokret u istori-

ji evropskog romana, prihvaen je prevashodno kao lju-

bavna pria. Njegova socijalna dimenzija ostala je ne-

uoena, a najvei broj italaca reagovao je emocionalno.

Naviknuta na literaturu koja okrepljuje i koja sadri

jasne putokaze za praktian ivot, italaka publika se

1 sentimentalno identifikovala sa likovima romana.

Struktura romana pogodovala je ovom vidu recepcije.

Odlumivi se za epistolarni roman po ugledu na Riard-

sona i Rusoa, istina bitno izmenjen jer donosi iskljuivo

pisma glavnog protagoniste, Gete je itaocu uskratio obje-

ktivnu sliku dogaaja i Verterovog karaktera, ali je njegov

unutranji ivot prikazan posebno intenzivno. ita-

lac je na taj nain, u izvesnom smislu, prinuen da

prihvati Verterovu perspektivu i njegovo tumaenje sve-

ta i da se sa njima poistoveti. Ne iznenauje to je ro-

man u redovima graanskih prosvetitelja naiao na ne-

razumevanje. Za njihov didaktiki koncept, prema kome je

roman imao da bude svojevrstan prirunik moralnih

naela i graanskih vrlina, Verterov neizbeno tra-

gian kraj bio je neprihvatljiv. Najee kritike su

stizale iz klerikalnih krugova, za koje je kamen spoti-

canja predstavljalo samoubistvo. Na popularnost romana

te kritike nisu uticale. U toku 1775. objavljeno je osam

novih izdanja, a iste godine objavljen je i francuski pre-

vod.

Uprkos velikim knjievnim uspesima, mladog pesni-

ka zahvatila je egzistencijalna kriza. ivotne oko-

lnosti i lini razlozi, ponovie se to i deset godina

kasnije, uinili su da je Gete na svaki nain traio

priliku za odlazak iz svoje sredine. Ona mu se ukazala u

jesen 1775: na poziv vajmarskog vojvode Karla Augusta

preao je Gete iz rodnog Frankfurta na Majni u Vajmar,

gde je, uz kraa odsustvovanja, ostao do kraja ivota. U ko-

joj je meri ova sudbonosna odluka bila i neminovna pi-

sao je sam pesnik: Sa irinom i ivahnou svoga duha

ja bih pomahnitao u teskobi i tromosti graanske sredi-

ne". U Vajmaru, koji je brojao 6 000 stanovnika, cela

drava je imala 100 000, posvetio se Gete, kao blizak sa-

radnik i prijatelj Karla Augusta, razliitim admini-

strativnim poslovima. U skladu sa svojim prosvetitelj-

skim uverenjem da se preko apsolutistikog vladara

moe pozitivno usmeravati razvoj drutva, pesnik je ak-

tivno uestvovao u poslovima pozorita i finansija,

starao se o putevima, vojsci, pravosuu, umarstvu i ru-

darstvu. Njegova oekivanja se nisu ispunila, reforma je

12

izostala i Gete je rezignirano zabeleio da ne shvata

kako je njega, roenog za neko privatno zanimanje sudbi-

na upetljala u dravnu upravu i kneevsku porodicu".

Bavljenje prirodnim naukama poinje, takoe, u prvoj

vajmarskoj deceniji. Geologija i mineralogija zaokuplja-

ju njegovu panju, a neto kasnije paleontologija i ana-

tomija. Godine 1784. polo mu je za rukom da otkrije i

meuvilinu kost (081p1egahage) i time potkrepi svo-

ju viziju o organskom jedinstvu ive prirode. Sada mi

je najvei izvor zadovoljstva botanika", pie 1786, sve

mi se namee, ne razmiljam vie o tome, sve mi dolazi

i ogromno carstvo mi se u dui uproava, tako da i

najtei problem mogu odmah prosto oitati. Samo kad

bih mogao nekome da saoptim ono to vidim i oseam,

ali to je nemogue. A nije to neki san, neko matanje; to

je sagledanje sutinske forme, kojom se priroda tako

rei stalno igra i igrajui se stvara raznovrsni

ivot".

Iako u prvoj deceniji ivljenja u Vajmaru nije obja-

vio nijedno obimnije delo, taj period je na Geteovoj

linosti ostavio nesumnjivo pozitivne tragove. Dra-

vniki poslovi uslovili su nov, trezveniji prilaz

ivotu, a intenzivno bavljenje razliitim granama nau-

ke razvilo je posmatraki dar i donelo dotle nepoznatu

preciznost izraza. Nov stil se radikalno razlikuje od

onoga u tekstovima do dolaska u Vajmar. U pismima ili

dnevnikim zapisima sa prvog putovanja po vajcarskoj

1775. zapaanja i iskustva su fiksirana lirskim tonom

ili ekspresionistikim reenicama u kojima su zvuk,

ritam i slika od iste vanosti kao gramatika i logika.

On je veran odraz izmenjenih pogleda na ivot. vajcar-

ska priroda, koju je na svom prvom putovanju opisivao kao

svemono stranu", pojavljuje se etiri godine kasnije

u novoj svetlosti. Ona je i sada mona i uzviena, ali

Gete ne stoji pred njom samo zadivljen. U svim njenim

manifestacijama, samo naizgled samovoljnim i sluaj-

nim, pesnik otkriva zakonitost i trajnost; Makakve ih

revolucije kasnije pokretale, odvajale, cepale, i one su

bile pojedinani potresi i sama pomisao na tako ogrom-

1 no kretanje izaziva uzvieno oseanje veite postojano-

sti. I samo vezano za velike zakone, vreme je nekad vie

nekad manje delovalo na njih (...) Duboko se osea da ovde

nita nije proizvoljno, da u svemu vlada veiti zakon

koji sporo dejstvuje".

Zaokret u ivotu kristalisao se prevashodno u lir-

skim pesmama, jedinim uspelim umetnikim ostvarenji-

ma tog razdoblja. One su i svedoanstvo o putu koji je pe-

snik postepeno proao od furioznih poetaka do klasi-

ke. Eksplozivnost i mladalaki prkos olieni u Prome-

teju ne sreu se vie u poeziji koju karakteriu pri-

gueni tonovi, mera i umerenost. Vinkelmanova raspra-

va Misli o podraavanju grkih dela u slikarstvu i va-

jarstvu (1755), kojom se kanonizuju estetske i etike kom-

ponente umetnikog dela kao i njena sredinja doista

uvena formulacija o idealu savrenog oveka koga ka-

rakterie plemenita jednostavnost i mirna veliina",

pozadina su sada Geteove lirike. Pesma, istina, polazi

od linog iskustva, ali je u njoj eliminisano subjektivno,

pojedinano i izuzetno i insistira se na objektivnom,

optem i zakonitom: Po venim, gvozdenim / velikim

zakonima / moramo krug svog / bitisanja svi / da opiemo".

Velike himne kao Granice oveanstva, Boansko, Pesma

duhova nad vodama, kao i lirska ostvarenja Obujmio pla-

ninu, Mesecu Putnikova pesma pred no, Minjon, pri-

meri su lirike u kojoj se smisao, slika, ritam i zvuk sta-

paju u celinu neponovljive lepote.

Septembra 1786. Gete je otiao u Italiju. Duboko ne-

zadovoljstvo poloajem izmeu pesnika i dravnog

slubenika nije se drugaije moglo razreiti. Po-

slednjih godina sam", pisao je iz Rima, vie prie-

ljkivao smrt nego ivot". Nepune dve godine boravka na

klasinom tlu oznaile su novu cezuru u ivotu i done-

le preporod. Da, mogu rei", rekao je u starosti, da sam

jedino u Rimu osetio ta je ovek zaista. Taj vrhunac, to

blaenstvo oseanja docnije nikad vie nisam dostigao;

u poreenju sa mojim raspoloenjem u Rimu, u stvari po-

tom nikad vie nisam bio radostan." Susret sa an-

tikim obrascima i idealima vratili su Geteu stvara-

laku produktivnost. Na delima Mikelanela, Rafaela,

14

Paladija, kao i grkih vajara, otkrivao je sutinu umet-

nosti kojoj je priroda bila uzor i koja je ostvarila meru

u pogledu sadrine i forme, harmonian odnos izmeu

pojedinanog i celine. Stvarati, znailo je pesniku

orijentisati se prema unutarnjoj harmoniji prirode ko-

ja se zasniva na organskim zakonitostima. Pojmovi za-

kon", forma", oblik", tip", usvojeni u tom periodu,

uli su u temelje Geteove estetike.

Boravak na italijanskom tlu bio je podsticaj da se

dovre drame Egmont, Ifigenija na Tavridi, i Torkva-

to Taso. Dok je drama u prozi Egmont (1788), koja obrauje

ustanak Holanana protiv panskih osvajaa u XVI veku,

blia mladalakom stilu, druge dve drame vrhunska su

dela klasine epohe. Gete je u Ifigeniji (1786) poao

od Evripida i grae koja je, poev od XVI veka, ee

obraivana (Rasin 1674, Gluk 1779), ali je, dajui tradi-

cionalnom zapletu nov smisao, od mitske drame stvorio

psiholoku i stavio akcenat na jednu od osnovnih ten-

dencija XVIII veka: na tenju oveka za autonomijom. Za

razliku od Evripida kod koga dramski rasplet obezbeuje

boginja Atina, Geteova Ifigenija odustaje od lukavih

reenja koja joj se nude i opredeljuje se za delo neuve-

no": istinu. Ifigenijina autonomna odluka, koja obe-

zbeuje pomirljiv kraj, poiva na novom, prosvetiteljski

shvaenom odnosu izmeu oveka i bogova: etika istog

oveka XVIII veka korespondira sa voljom bogova. Ifige-

nija insistira na harmoninom odnosu izmeu humanog

ina, dakle neeg to se nalazi u sferi mogueg, i mi-

losti bogova. Svet Geteove Ifigenije nije, kao to se

dugo tvrdilo, tako jasan i proziran, a poruke humanosti

nisu tako razgovetne i jednoznane. Ako je samovolja bo-

gova, na koju podsea Pesma parka na kraju etvrtog ina,

i stavljena van snage, ostaju tamna mesta na Orestovom

putu isceljenja, trenuci Ifigenijinog dubokog oajanja,

ostaje i, Toantovom etosu preputen, delikatan ishod

drame.

Gete svojim delom nije ponudio sliku drutvene

stvarnosti. Ifigenija je model koji, stilski i drama-

turki strogo stilizovan, postavljen izvan istorijskog

konteksta, demonstrira nov stadijum u razvoju savreme-

1 nog oveka, u kome, nakon ukidanja diktature bogova, auto-

nomna linost preuzima odgovornost za svoju sudbinu i

humanije meuljudske odnose.

Preglednu dramsku strukturu Ifigenije Gete je za-

drao i u Torkvatu Tasu, zapoetom 1780, a objavljenom

1790. godine. Broj likova bio je opet sveden na pet, jedin-

stvo radnje, vremena i mesta uzorno ouvano. Za Ifigeni-

ju karakteristian stilizovan jeziki izraz, koji

iskljuuje govorni jezik i njegovu leernost, sree se u

Tarkvatu Tasu kao i usko omeen prostor zbivanja: u obe

drame stilizovana priroda kao zahtev oveku za sa-

vlaivanjem individualnosti i spontanosti. Spo-

ljanji svet izgubio je svoju vanost - od istorijskog

Tasa ostalo je samo ime - problematika intelektualizo-

vana, radnja reducirana na minimum, a psiha protagoni-

sta postala je gotovo iskljuivo mesto dramskih sukoba.

Zbivanje smeteno u sredite drame, sukob pesnika

na dvoru sa svojom sredinom, i pored paralela koje na-

mee slinost izmeu Geteove i Tasove egzistencije, ne

razreavaju biografski podaci. Torkvato Taso nije dra-

ma o Geteovom ivotu; u obliku apstraktnog modela Gete

je predoio problematiku modernog pesnika. Ta ap-

straktnost povezuje Ifigeniju i Torkvata Tasa i signa-

lizira nov tip Geteove drame, bitno razliit od Geca i

Egmonta. Razlikom u shvatanju umetnosti Gete karakte-

rie svoje likove. Za princezu Leonoru poezija je refu-

gijum za njena oseanja, za Alfonsa, vladara i mecenu, mo-

gunost da mu ime ne potone u zaborav. Utilitaristiki

sudi o umetnosti Antonio, politiar i dravnik. Na-

suprot njemu Gete je postavio Tasa, senzibilnog pesnika

koji ivot radikalno vezuje za svoju umetnost: Kad

smiljati il' pisati ne mogu, / za mene ivot nije ivot

vie". Ali Geteov Taso, izdiferenciran i nervozan ka-

rakter, sklon ekstremnim raspoloenjima, nesiguran je

u proceni okoline u kojoj ivi. Njegov genijalni su-

bjektivizam izvor je njegove sree i nesree: on kome je

dato da kae kako pati, kad obian ovek zanemi" u svo-

me bolu", neminovno dolazi u traginu koliziju sa

etikim i estetskim normama svoje sredine. Kraj drame

izaziva nedoumice. Da li je re o tragediji ili se tra-

16

gine disonance ipak razreavaju - ne moe se sa sigu-

rnou tvrditi. Ipak, veina knjievnih kritiara

smatra da je Tasov slom neizbean. U tom smislu pisao

je ve i iler. U poznatom spisu O naivnoj i sentimen-

talnoj poeziji on je ukazivao na slinost konstelacija

izmeu Tasa i Vertera i time sugerisao tragino shvata-

nje ishoda. Paralela sa Verterom, koja se moe i u detalje

pratiti, gotovo se namee, a i sam Gete prihvatio je Tasa

kao potenciranog Vertera". Iako je teko verovati da

se u Tasovom tragino organizovanom karakteru neto

bitno moe izmeniti, problematian je svaki jednoznaan

odgovor. Pouna je opreznost kojom je Rihard Vagner rea-

govao na dramu: Ko ovde ima pravo? Ko nema? Svako vidi

kako vidi i ne moe drugaije". Izbalansiranost argu-

menata i protivargumenata, uvek ubedljivo za i protiv,

ostaje kao jedno od bitnih obeleja drame. Pravi smi-

sao" Torkvata Tasa, objasnio je Gete, jeste nesrazmera

talenta i ivota". To znai: zahtevi ivota ipak se ne

mogu ignorisati. Vanost Geteove drame jeste i u tome

to je ona prva osvetlila problem odnosa knjievnika

i drutva. U celoj svetskoj knjievnosti, pisao je vaj-

carski germanista Emil tajger, pojavljuje se sa Torkva-

tom Tasom po prvi put pesnik kao protagonista ozbiljne

drame. Nekoliko decenija ranije to ne bi bilo mogue.

Problematika drame u ovom obliku nije bila poznata, i

tek pojavom pesnika, kao to su bili Kloptok ili Ge-

te, ona se nametnula. Taj istorijski trenutak, koji daje

peat i savremenom shvatanju umetnika i njegovog po-

loaja u drutvu, Gete je ubedljivo fiksirao.

U Italiji pesnik nije otkrio samo svet umetnosti. U

ophoenju sa prirodom junog podneblja sticao je nova

saznanja i u prirodnim naukama. O njima je re u vanim

stihovima Metamorfoza biljaka (1790) i Metamorfoza

ivotinja (1806), koji sublimiu nastojanja da se u pri-

rodi otkriju sutina i zakonitost razvitka. Iza broj-

nih pojava u kojima se manifestuje ivot Gete vidi pra-

fenomene sveg bitisanja. Ovo saznanje u osnovi je njego-

vog bavljenja prirodnim naukama, kojima posveuje sve

vie panje i vremena. Mora se znati da je Gete Uenje o

bojama (1810), obimno delo neophodno za razumevanje pe-

1 snikovog sveta, smatrao jednim od svojih najznaajnijih

dela.

Pogledi na umetnost i ivot sa kojima se Gete vratio

iz Italije nisu naili na razumevanje u Vajmaru. U sta-

roj okolini pesnik je iveo usamljeno. Stagnirala je i

pesnika produktivnost. Izuzetak ine Rimske elegije,

napisane pod naslovom Egopsa Kotapa i objavljene 1795. go-

dine. Osnovni motiv stihova, nesputana ulna ljubav, ko-

ji je puritanska publika doivela kao skandal bez pre-

sedana, nije bio jedina novost. Koristei lirski ci-

klus, u kome se teme i motivi uzajamno dopunjavaju i

osvetljavaju, Gete je u svoju poeziju uveo formu izraava-

nja kojom e se kasnije rado sluiti. Stihom elegije da-

ti su u vedrom, strastvenom ili ironinom tonu kroz

dijalog, alu, igru rei i refleksiju, duh antike i mo-

dernog sveta, erotsko iskustvo i klasino obrazovanje,

ljubav i poezija. Na pitanje odnosa nasleene klasine

forme i modernog sadraja, Gete je suvereno odgovorio

Rimskim elegijama. O drugom, manje znaajnom boravku u

Italiji govore Veiecijanski epigrami (1790), proeti

razoaranjem i gorinom. Svakodnevica Italije nudila

je dovoljno povoda i za takvu perspektivu.

Getea koji je u osnovi ivota video evoluciju, duboko

je potresla Francuska revolucija, koju je, za razliku od

drugih nemakih pesnika od samog poetka, i to katego-

riki, odbijao. Istina je", govorio je pesnik u staro-

sti, prijatelj Francuske revolucije nisam mogao da bu-

dem, jer njene su mi grozote bile odve blizu pred oima

i bunile me svakog dana i asa, dok se njene blagotvorne

posledice tada jo nisu mogle uoiti. A nisam mogao

ravnoduno gledati kako u Nemakoj nastoje da vetaki

prouzrokuju prizore sline onima koji su u Francuskoj

bili posledica velike nunosti." Dogaaj u kome je pe-

snik video opasnost za vrednosti na kojima je poivao

njegov svet zaokupljao mu je panju niz godina. Pesnika

nastojanja da se sa njima ponese, drame Veliki Kopt

(1791), Graanin-general (1793) i Uzbueni (1794), nisu

donela rezultate. Sa istom namerom napisao je i ep Li-

sacRajneke (1793), u kome trijumfuju lukavost i niskost.

Najznaajnija drama sa ovom tematikom je Vanbrana ki

18

(1803), delo znaajnog jezikog i misaonog dometa, ali

kao pozorini komad iskonstruisano i neubedljivo.

Francuska revolucija je i u pozadini epa Herman i Do-

roteja (1796). Kao protivtea dogaaju koji ugroava mi-

ran i kontinuiran razvoj, dat je ovde uzak krug porodice.

Problematinost epa lei u tome to mir i statinost

poetske slike izgledaju neobino u okviru u koji je ona

smetena. Kao osetan kontrast nameu se itaocu do-

gaaji iz Francuske revolucije i sigurne, vrste, u sebe

zatvorene zajednice, na ijoj su strani sve pesnikove

simpatije. Geteova idealizovana graanska klasa, prezen-

tirana kao idealno drutvo, ostala je neobuhvaena ten-

dencijama razvoja svetske istorije. Idilian ep koji je

italaka publika oduevljeno prihvatila, a iler

smatrao vrhuncem novije nemake knjievnosti, posled-

njih godina je predmet estokih napada

Godine 1794. poela je Geteova i ilerova saradnja,

koja e trajati do ilerove smrti. iva veza meu pri-

jateljima ogleda se najpre u intenzivnoj prepisci o

sutinskim pitanjima estetike i poetike i predstavlja

nezaobilazan dokument za razumevanje epohe nemake kla-

sike. Rezimirajui prve godine prijateljstva sa ile-

rom, Gete je poetkom 1798. pisao: Probudili ste u meni

drugu mladost i ponovo me uinili pesnikom, to skoro

vie i nisam bio". Prisan kontakt sa ilerom znaio

je za pesnika izlazak iz viegodinje izolacije i upoz-

navanje sa idejama nove epohe, kojoj je ton davala Kantova

kritika filozofija. ilerovo nastojanje da ubedi Ge-

tea, naivnog" pesnika, u neophodnost teorijskih re-

fleksija kao nezaobilazne komponente stvaralakog pro-

cesa, osnovna je nit prepiske. Taj oblik saradnje Gete ni-

je odbacivao: Ja Vas molim da se ne ustruavate da me,

rekao bih, isterate iz mojih granica". Podstaknut

ilerom, Gete je nastavio rad na romanu o Vilhelmu

Majsteru, zapoetom 1777, pod naslovom Pozorino po-

slanje Vilhelma Majstera. Boravak u Italiji i Francu-

ska revolucija potisnuli su bili roman u drugi plan.

Izmena u odnosu na Pozorino poslanje ogledala se u

funkciji pozorita u ivotu glavnog junaka, koji, u

prvoj verziji, kao mlad i obdaren pisac, vidi u pozo-

10 ritu ivotni cilj i postaje reiser. Ne samo Geteovo

lino iskustvo ve, pre svega, drutvenoistorijski ra-

zvoj uslovio je da su te prvobitne intencije morale iz-

gledati prevaziene. Pozorite, koje je za mladog pesni-

ka stajalo u sreditu duhovnog interesovanja, izgubilo

je pri kraju stolea reprezentativni karakter. Umetno-

sti se, dodue, nije mogla porei posebna uloga u ivo-

tu, o emu je svedoio i Geteov Verter, ali se za graanske

intelektualce objektivna stvarnost nije mogla identi-

fikovati sa pozoritem, a Geteu je to izgledalo mogue

u vreme poetka rada na romanu.

Vilhelm Majster reprezentuje jednu generaciju koja,

pod uticajem Lajbnica, aftsberija i Rusoa, nije vie

spremna da se povinuje zateenim nadindividualnim

normama i koja, stavljajui akcenat na individualnost,

trai svoje mesto u drutvu. Vilhelmove rei, da sebe

lino, takvog kakav sam, sam obrazujem, to mi je bila mut-

na elja jo od rane mladosti" karakteristine su za

takvo shvatanje i ine sr romana. Na putu ka proklamo-

vanom cilju, Gete svog junaka konfrontira na ra-

zliitim stupnjevima njegovog, razvoja sa reprezentati-

vnim oblicima drutvene stvarnosti. Sasvim je u skla-

du sa duhovnim tendencijama poslednjih decenija XVIII

veka to to Vilhelm, kome pred oima kao ideal lebdi

humanistiki univerzalno obrazovan ovek, ne polazi

od nauke nego od pozorine umetnosti. Vanost koja se

pridaje pozoritu kao instituciji od prvorazrednog

znaaja za estetsko vaspitanje Gete podvlai detaljnim

prikazivanjem razliitih oblika pozorinog ivota.

Vilhelm se upoznaje sa lutkarskim i amaterskim pozo-

ritem, sa druinom igraa na ici, improvizovanim,

putujuim i dvorskim pozoritem; on je upuen i u pro-

bleme reije, probe, muzike, recitacije i sufliranja.

Vrhunac bavljenja pozoritem je Vilhelmov doivljaj

ekspira. Aktuelnost romana je time posebno nagla-

ena: upravo na komponentama koje su uinile da ek-

spirovo delo postane jedan od duhovnih uzora Geteove ge-

neracije temelji se i Vilhelmov doivljaj. Pozorite

za Vilhelma ima jo jedan - vrlo vaan znaaj. Ono je,

naime, mesto gde se niveliu klasne razlike. Vilhelm,

koji ima sklonost upravo ka onom harmoninom razvoju

prirode" koje mu roenjem nije dato", zna da je u Ne~

makoj" samo plemiu omogueno izvesno opte",

lino obrazovanje". Prava koja je jednom irem sloju

graanstva u Francuskoj bila obezbedila Revolucija, u

Nemakoj su postojala samo kao iluzija. Na daskama se",

Vilhelmov je zakljuak, obrazovan ovek pojavljuje u

linom sjaju kao i u viim klasama."

Iako je u XVIII veku umetnost, a ne crkva, ta koja je u

stanju da razrei egzistencijalna pitanja oveka, reli-

giozni aspekti sastavni su deo duhovnog horizonta

graanske inteligencije. Uticaj pijetizma je od pose-

bnog znaaja. Kroz njegovu kolu proao je i Gete. U

traktatu Ispovesti lepedue i Vilhelm upoznaje pije-

tizam, usvaja njegovu strogost i metodinost u voenju

ivota, ali ne i njegovu asketinost; susret sa pijeti-

zmom neophodna je, mada i prolazna etapa Vilhelmovog

puta. Pod okriljem drutva, koje bdi nad njegovom sudbi-

nom i koje objedinjuje estetske i etike norme, kao i

praktinu delatnost, Vilhelmov ideal univerzalnog

obrazovanja pretrpee izvesne korekcije. U jednom tre-

nutku njemu e biti kazano jedno od optih saznanja ljud-

skog ivota - da ovek nije srean pre nego to njegove

bezuslovne tenje same sebi ne odrede granicu". Vil-

helm, ije obrazovanje objedinjuje bitna stremljenja vre-

mena i koji uvia neophodnost usmerenosti prema nekom

pozivu, postaje ravnopravan lan socijalne zajednice.

Roman je objavljen 1795/ 96, a doekali su ga najpohval-

niji sudovi. Svako e u Majsteru nai svoje godine

uenja", smatrao je Vilhelm fon Humbolt. iler, iji je

udeo u koncepciji romana bio od posebnog znaaja, pisao

je oduevljeno: Mirno i duboko, jasno, pa ipak neshvat-

ljivo kao priroda, tako deluje i tako stoji tu; sve, ak i

najsitnija uzgredna crta, pokazuju lepu ujednaenost

due, iz koje je sve poteklo". Teoretiar romantizma

Fridrih legel nazvao je Francusku revoluciju, Fih-

teovu filozofiju i Vilhelma Majstera najveim ten-

dencijama razdoblja". Godine uenja Vilhelma Majstera

trajno su uticale na razvoj nemakog vaspitno-obrazo-

vnog romana. Veliki pripovedai XIX i XX veka - Lud-

1 vig Tik, an Paul, Adalbert tifter, Gotfrid Keler,

Tomas Man, Herman Hese - nalazili su u njemu uzor i

inspiraciju. Svojevrstan kontakt sa Geteovim delom

uspostavio je i Ginter Gras romanom Limeni bubanj.

Kao rezultat intenzivne saradnje sa ilerom nasta-

le su i Ksenije (1797), zajedniki epigrami u kojima se

otrim i satirinim tonom pretresa stanje u ondanjoj

nemakoj knjievnosti, a neto kasnije ilerov Alma-

nah muza doneo je vei broj Geteovih i ilerovih bala-

da, tako da je 1797. ula u istoriju nemake knjievnosti

kao godina balada": Razlikama u shvatanju ovoga anra

ostala su dva pesnika i ovom prilikom verna. Dok drama-

tiar iler insistira na dramskoj situaciji, na gru-

pama glumaca i gledalaca, na opisima kulisa ispred ko-

jih smeta radnju, Geteovu baladu karakteriu lirski

elementi. Iako se pojedine Geteove balade pribliavaju

ilerovim (arobnjakov uenik), reprezentativne za

njegovo stvaralatvo ostaju Bog i bajadera i Korintska

nevesta - obe sa svojim velikim temama o ivotu, ljubavi

i smrti, poetski tekstovi na ijim se porukama humano-

sti i tolerantnosti zasniva vajmarska klasika.

Poetak novog stolea doneo je pesniku teke potre-

se. Ubrzo posle Herdera (1803) umro je i iler (1805).

Stigla ga je i teka bolest, a zatim su i ratni dogaaji

zahvatili Geteovu neposrednu blizinu. Prijatelju Cel-

teru pesnik je pisao posle ilerove smrti: Mislio

sam da sam izgubljen, a sad gubim jednog prijatelja i sa

njim polovinu svoga bia. U stvari, trebalo bi da

ponem ivot na neki nov nain, ali za to u mojim go-

dinama nema vie puta". Opet je nastala pauza u pe-

snikoj produktivnosti. Tek postepeno vraa se Gete uz

velike napore ivotu i stvaralatvu. Nastavlja rad na

Vilhelmu Majsteru, a 1807. objavljuje zbirku Soneta, u ko-

joj ni veliko majstorstvo ne uspeva da prikrije nedosta-

tak supstance. Poinje poezija koja nosi atribute staro-

sti. Iz tog razdoblja je i Pandora (1808). Opet se govori

o Prometeju, ali ovoga puta na sasvim drugi nain. Sada

je njemu, oveku realnosti i napretka, suprotstavljen nje-

gov brat Epimetej, sav predan nerealnosti, prolosti i

lepoti. Pandori nema mesta uz njih: Prometej je odbacu-

je, Epimetej ne uspeva da je zadri. Njen povratak bie

mogu tek u svetu koji bude u stanju da izmiri disonance

izmeu delatnosti i lepote. Tema koja u Tasu ima tra-

gian zavretak, ovde nije dovedena do kraja. Drama o

Pandori ostala je fragment velianstven u svojoj misao-

nosti.

Znaajno delo ovog razdoblja je roman Izbor po srod-

nosti (1809), planiran kao novela koju je trebalo uk-

ljuiti u Godine lutanja Vilhelma Majstera. U toku rada

pesnik je odustao od prvobitne namere i delo je objavio

kao samostalan roman. Neobian naslov potie iz pri-

rodnih nauka. vedski hemiar Torbern Bergman obja-

vio je 1775. studiju Ce atas1gop\> e1es1tzu koja je 1782.

prevedena na nemaki. Gete je taj prevod poznavao. Pod

pojmom izbor po srodnosti podrazumevao se hemijski

proces u kome se izvesni elementi u kontaktu sa drugim

jedinjenjima iznenada izdvajaju iz svoje zajednice i stva-

raju nova jedinjenja. Presudna za roman bila je pieva

ideja da jedan egzaktan hemijski proces prenese u oblast

meuljudskih odnosa Geteov pomonik Rimer zabeleio

je u svome dnevniku Geteovu nameru da novim romanom

simboliki prikae drutvene prilike i njihove kon-

flikte". U razgovoru sa svojim sekretarom Ekermanom

pesnik je to i potvrdio: Jedini proizvod veeg obima",

gde je bio svestan da radi prema jednoj osnovnoj ideji",

bio je roman Izbor po srodnosti.

Na uoenoj zakonitosti meu elementima trebalo je

demonstrirati problem nunosti i slobode. Jer: dok

elementi anorganskog sveta samo prividno biraju" pre-

ma afinitetu, a zapravo moraju to da rade, ovek, slobo-

dno i razumno bie, doveden u analognu situaciju ne sto-

ji pod istom neminovnou. Ipak, tako jasni i nepro-

blematini nisu odnosi meu ljudima. U Izboru po

srodnosti sukob izmeu nagona i razuma zavrava se tra-

gino. Dogaaji izmiu kontroli oveka i elementar-

nom snagom razaraju odnose. Shodno strogoj koncepciji

romana, koja se zasniva na hemijskom fenomenu, Gete se

opredelio za simboliko prikazivanje zbivanja. Pojedi-

nani motivi i postupci, pojedinane slike i situaci-

je daju se, istina, plastino i ubedljivo, ali njihovu funkciju i smisao italac shvata tek iz celine. Izbor

po srodnosti nije oduevio publiku kao Verter, niti

je bio roman, kao Vilhelm Majster, koji e postati para-

digma vaspitno-obrazovnog romana u Nemakoj. Tek po-

stepeno, posle Geteove smrti, poeo je roman da zaokuplja

panju kao delo u kome se na problemu braka kao insti-

tucije razmatraju odnosi u savremenom drutvu; poeli

su ga shvatati kao preteu Gospoe Bovari, Ane Karenji-

ne i Efi Brist.

Poev od 1809. pa, sa dugim prekidima, gotovo do kraja

ivota, pesnik je radio na autobiografiji kojoj e dati

naslov Iz mog ivota, Poezija i stvarnost. Sa teitem

na istini o stvarnosti a manje na detalju, ovde je, iz per-

spektive ostarelog pesnika, osvetljen njegov ivotni

put od roenja do prelaska u Vajmar. Gete je, meutim, au-

tobiografiju shvatio i znatno ire: on govori o poli-

tikim i drutvenim dogaajima, o zbivanjima u umet-

nosti i nauci, raspravlja o knjievnosti i daje izvan-

redne portrete njenih nosilaca. Sve su to plodovi mog

ivota i ispriane pojedine injenice slue samo za

potvrdu nekog opteg zapaanja, neke vie istine (...)

Mislim da se u njima kriju neki simboli ljudskog ivo-

ta. Nazvao sam knjigu Poezija i stvarnost, jer se viim

tenjama izdie iz predela niske stvarnosti (...) Neka

injenica naeg ivota ne stie vanost po tome to

je i ukoliko je istinita, nego samo ukoliko je neto

znaila" - objasnio je pesnik Ekermanu. Piui o sebi

i svom delu, Gete je ispisao jedan deo kulturne istorije

Nemaca. Izvesnu dopunu autobiografiji predstavljaju

dela Putovanje po Italiji (1816) i Rat u Francuskoj

(1822). Posebno mesto meu knjigama koje osvetljavaju pe-

snikovu linost i njegovo delo pripada Razgovorima sa

Geteom, koje je objavio Geteov viegodinji sekretar

Ekerman.

Posle ilerove smrti Geteovi klasinni nazori o

umetnosti postali su manje strogi, a uticaj romantiar-

ske poezije bio je sve uoljiviji. Gete ne prati samo sa-

vremenu literaturu Nemaca, Francuza i Engleza nego

proiruje svoje interesovanje prema persijskoj i indijskoj

knjievnosti, prema nemakoj srednjovekovnoj knjievno-

sti i srpskim narodnim pesmama. Iz tog razdoblja je i

njegov pojam svetske knjievnosti": Najplodniji je bio

susret sa lirikom Persijanca Hafisa (1300-1389), u kojoj

Je naao iskazana sopstvena iskustva. irina i lakoa

Hafisove poezije proete duhom odgovarale su Geteu, za

kojim je bilo ostalo vreme prijateljstva sa ratobornim

ilerom, vreme Ksenija, napadanja plitkog i trivijal-

nog i odbrane sagledanih ideala i utvrenih normi. U

periodu od 1814. do 1819. nastaje Zapadno-istoni divan.

Orijentalna, a posebno Hafisova poezija, kao i naklo-

nost prema Marijani fon Vilemer, daju osnovni ton

ovom ciklusu pesama. Rekvizitima Orijenta zaodenut je

aktuelan sadraj ali i najdublja egzistencijalna pita-

nja. U dvanaest knjiga, koliko ihDivan ima, smetena je

duboka mudrost starog pesnika, kome nisu nepoznate ni

irine sveta ni najintimnija oseanja ljudske due.

Celina Divana poiva na zajednikim temama, motivima

i slikama koje povezuju pesme i knjige. O toj karakteri-

stici govorio je jo Gete. Odbijajui da izdvoji jednu

pesmu koja bi sluila na ast celoj, zbirci", pesnik je

objasnio da je svaki lan zbirke tako proet duhom ce-

line, tako je u sutini istonjaki, tako je povezan s

naravima, obiajima, religijom, da bi uvek jednom pre-

thodnom pesmom morao da bude uveden ako treba da utie

na matu i oseanja". Tako se uvodna Knjiga pevaa, sa

temom o poeziji, zavrava pesmom Blaena enja, kojom

su obuhvaene bitne teme Divana. U slici leptira koji

trai smrt u plamenu svee sadrani su ljubav i smrt,

ivot shvaen kao dijalektiko jedinstvo beskrajnog na-

stajanja i nestajanja. U Knjizi posmatraa, Knjizi izre-

ka, Knjizi parabola i Knjizi zlovolje nataloilo se

ogromno, ne retko, i gorko ljudsko iskustvo. Ono to Di-

van ini poezijom najvieg ranga jesu teme o kojima je

Gete progovorio samo na nekoliko mesta u svom celokup-

nom delu date sa lakoom koju poznaje samo najzrelija

umetnost. Ne sreu se ovde samo dve kulture, Orijent i

Okcident, istorija i sadanjost, venost i trenutak, ne-

go i duboka religioznost i mistika, duh i strast, patos

i kolokvijalizmi, ozbiljnost i ironija. Prostor i vre-

me nisu prepreka Geteovom univerzalnom duhu. Po iri-ni i znaenju pitanja, kao i po virtuoznosti

umetnikog

zahvata, Divan meu Geteovim delima zaostaje jedino za

Faustom.

Ono to je karakterisalo poeziju Divana moe se

pratiti i dalje kroz pesnikovu poznu liriku. Tada nasta-

ju pesme velike snage i sveobuhvatne simbolike sa optim

istinama o oveku i prirodi: Orfike iskonske rei

(1817), Jedno i sve (1821), Parabaza (1827), Zavetanje (1829).

U stihovima neiscrpne sadrine i izvanredne muzi-

kalnosti svodi pesnik bilans ivota. Karakteristike

poz1To g stila stekle su se u pesmi Zorom, kada magle veo

(1828), jednoj od najpoznatijih tog perioda. Poremeeno

logiko izlaganje nadoknaeno je smelim povezivanjem

duha i prirode.- U tri jednostavne strofe pesnik pre-

doava doba dana, transparentne slike stadijuma ivota.

Sinteza duha i prirode potpuna je: duh koji tumai pri-

rodu sigurno je uklopljen u njene tokove. Izvestan izuze-

tak predstavlja Marijenbadska elegija (1823) sa potre-

snom ispoveu o, poslednjoj velikoj ljubavi, u kojoj je

strast potisnula volju, obrazovanje i konvenciju.

Naporedo sa ovom poezijom nastajao je i drugi deo ro-

mana o Vilhelmu Majsteru - Godine lutanja Vilhelma

Majstera (1829). Termin roman moe se ovde, samo uslo-

vno prihvatiti, jer labavu kompoziciju prekidaju ume-

tnute novele i eseji, brojni aforizmi i stihovi, to

oteava praenje osnovne niti izlaganja. I glavna

linost se esto gubi u pozadini dogaaja. U centru

panje nije vie pojedinac koji od ivota i okoline

oekuje i zahteva ve ovek spreman na odricanje. Opti

problemi drutva dobili su prioritet u odnosu na

linost. Na toj osnovi roman je znaajnim delom vizija

modernog drutva i njegovih komplikovanih odnosa.

Traenje smisla ivota pojedinca i ivota uopte

tema je Fausta (Faust 1, 1808, Faust II, 1832) - Geteovog

najznaajnijeg dela, na kome je, sa prekidima, radio pu-

nih est decenija. Polazei od legende o oveku koji je

prodao duu avolu, Gete je stvorio dramu oveanstva.

Relevantna pitanja filozofije i religije, politike,

nauke i etike pokrenuta su u ovom najznaajnijem

knjievnom delu na nemakom jeziku. ta je Faust

znaio pesniku, rekao je on sam neposredno po njegovom

zavretku: Na svoj dalji ivot mogu odsada da gledam kao

na ist dar, i sada je u stvari sasvim svejedno hou li

uopte i ta u moda jo stvoriti",

Posle uvodnih stihova Posvete i Predigre u pozo-

ritu, drama zapoinje Prologom na nebu. U dijalogu

izmeu Gospoda i Mefista o vrednosti oveka stvoren je

transcendentalan okvir u koji je smetena celokupna

radnja. Mefistovoj podsmeljivoj slici oveka Gospod

suprotstavlja Fausta, oveka velike aktivnosti, i dozvo-

ljava Mefistu da pokua da ga skrene s pravog puta. Si-

guran u uspeh, Mefisto nudi i opkladu, zaboravljajui da

je i on sam, kao negacija svega postojeeg, samo neizosta-

van deo u procesu razvoja oveka i sveta. Legenda o savezu

oveka sa avolom dobila je u novom kontekstu potpuno

nov smisao: nije vie re o pojedincu, Faust je pred-

stavnik oveanstva. Na naelno pitanje, da li je dobar

ovek" uvek svestan svog puta, morae da odgovori Faust,

koji nijednog trenutka svog dugog ivota ne zna kakva mu

je uloga dodeljena na nebu.

U velikom uvodnom monologu Faust, naunik i mi-

slilac sa poetka XVI veka, koji raspolae celokupnim

znanjem svoga vremena, stoji bespomoan i rezigniran

pred tajnama prirode. Njegova enja da upozna snage od

kojih je sazdan svet, da prekorai granice kojima je

omeen ovek teraju ga da pomo potrai u maiji. Iako

nije ubeen u svemo Mefista, koji mu svoje usluge

stavlja na raspolaganje, Faust pristaje da mu prepusti

duu, pod uslovom da mu ovaj obezbedi da jednom trenutku

poeli trajnost: Ako trenutku kaem kada: / Tako si di-

van! Stani! Traj! - / ti me u lance okuj tada, / tad ne ma-

rim da doe kraj! / Tad smrtna zvona nek zazvone, / tad

slube budi reen ti, / nek stane sat, kazaljka klone, /

nek proe rok to dat mi bi!"

Sa otroumnim i cininim pomonikom Faust

kree kroz svet. Njegova stremljenja nisu obina. Faust

grai da u svojim grudima oseti sreu i bol oveanstva

i nije spreman da se zadovolji plitkim uivanjima. Ne-

mo i sa gaenjem posmatra Mefistove neukusne ale ko-jima ovaj eli da ga pridobije. Sutina

Faustovog

stremljenja ostaje Mefistu do kraja nedokuiva. Mefi-

stove granice vide se i u susretu sa istom ljubavi - dok

bespomono posmatra kako ljubav sa Gretom budi u Faustu

ovenost, upravo ono to on eli po svaku cenu da eli-

minie. U susretu Fausta i Grete delo dostie vrhu-

nac. Kratkotrajna srea uinila je Gretu u njenoj malo-

graanskoj sredini tekom prestupnicom. Naputena

od Fausta skrhanog tekom krivicom, etiki ista Gre-

ta zavrava na gubilitu. Verovatno najlepim stiho-

vima na nemakom jeziku ispriana je tragina povest o

ovoj velikoj ljubavi.

U drugom delu tragedije Faust naputa uski graan-

ski svet da bi ga put odveo u najvie drutvene krugove.

On se pojavljuje na carskom dvoru, gde uz pomo Mefista

priziva idealan ljudski par, Parisa i Helenu, posle

ega su njegove misli obuzete najlepom enom svih vre-

mena. Ceo drugi in, klasina Valpurgina no, sa sme-

lom temom stvaranja vetakog bia Homunkula, iste

entelehije, kao i Faustovi susreti sa bogovima i mito-

lokim biima na klasinom tlu, predstavljaju uvod za

pojavu lepe Helene. Trei in donosi susret Fausta i

Helene, spoj germanskog severa sa helenskim jugom. Nji-

hov sin, Euforion, simbol poezije, rano nalazi smrt, a

odmah za njim gubi Faust i Helenu. To je i kraj njegovog

boravka u legendarnom svetu; Faust se vraa na Sever, u

carski dvorac, gde kao nagradu za usluge caru u ratu do-

bija deo morske obale, koju poinje da pretvara u plodnu

zemlju. Svoga Fausta koji je teio apsolutnom znanju, ko-

ji je doiveo bezgraninu ljubav i koji je u Heleni su-

sreo apsolutnu lepotu, Gete uvodi u svet delatnosti. U

poslednjem inu Faust, moni gospodar i kolonizator,

sprovodi svoju zamisao. Ne obazirui se na rtve,

greei i dalje, on narodu obezbeuje ivot na tlu koje

je snagom svoga duha i svoje volje otrgnuo od mora. Tek u

tom trenutku oslepeli stogodinjak se osea srenim.

Mefisto gubi opkladu: opredeljenje za neumornu delat-

nost i boanska milost, doneli su Faustu izbavljenje.

Geteovo monumentalno delo ubraja se u najvea ostva-

renja svetske knjievnosti, mada je put do takvog prizna-

nja bio neuobiajeno dug. Kritika je bila glasna, pogo-

Iovu posle objavljivanja drugog dela. Ni najvei savreme-

nici nisu pokazivali razumevanje za delo, a Faustov ka-

rakter bio je estoko napadan. Poeziji se sudilo etikim,

religioznim ili nekim drugim vanestetskim kriteri-

jumima, te je sud, po pravilu, bio nepovoljan. Posle ovih

zabluda usledile su nove: Geteovo delo poelo se glori-

fikovati. Probuena nacionalna oseanja Nemaca po-

slednjih decenija prolog veka odigrala su u tome pre-

sudnu ulogu. Faust je postao simbol nemakog duha, a ka-

snije i celokupne zapadnoevropske kulture. Naporedo sa

ovim zabludama sazrevalo je saznanje o veliini drame.

Znaajan korak u razumevanju Fausta kao umetnikog dela

neumornih htenja i traginih iluzija, dela neizmerne

lepote i misaonosti, uinjen je posle Drugog svetskog

rata.

Slino stoji sa ocenom celokupnog Geteovog dela, te-

sno povezanog sa njegovim ivotom. Od samog poetka pa

do u najnovije vreme ni ostala dela nisu bila poteena

ne retko besmislenih napada, nerazumevanja i nesporazu-

ma. Nezainteresovanost za akutna pitanja nacije donela

mu je ne malo uvreda i nikad mu nije bila zaboravljena.

Na drugoj strani, stvarao se tokom decenija kult pesni-

kove linosti, gajena predstava o Geteu kao uzvienom

predstavniku Olimpa Deo zabluda i predrasuda uklonio

je roman Tomasa Mana Lota u Vajmaru (1939). Na Geteovu

istinsku veliinu poelo se trezveno ukazivati tek u XX

veku. Za dela kao Izbor po srodnosti, Zapadno-istoni di-

van i drugi deo Fausta prethodni vek nije imao izotren

sluh. Vremenska distanca je omoguila da se sagleda u

kojoj su meri bile istinite rei Hermana Grima pozna-

tog istoriara umetnosti i jednog od prvih Geteovih

biografa, koji je pisao da je Gete svojim delom izmenio

duhovnu klimu Nemake i uinio je nekoliko stepeni

toplijom.

20 FAUST

CRVI dg o POSVETA

Prioste opet, lelujna stvorenja,

kao pred davni mutni pogled moj.

Da vam sad vrsta dam uoblienja?

Zar jo sam srcem sklon zabludi toj?

Vi navirete svud iz isparenja

i magle - lepo! va nek vlada roj!

Kako mi duu mladiki potresa

arobni daak oko vaih lesa!

Vi donosite slike vedrih dana

mnoge su drage seni usred vas;

javlja se, kb iz zamrlih predanja,

ljubavi i drugarstva prvi as;

pominje zbrku ivotnih putanja

obnovljenoga bola alan glas

i dobre due koje, prevarene

od kobi zle, uminue pre mene.

Budue pesme oni uti nee

kojima nekad svoje prve slah;

rasu se krug to ljubazno salee,

utihnu onaj prvi odjek, ah!

Moj bol sad mnotvo neznano presree

od koga me je i kad pljeska strah,

a to sam negda pesmom razgaljivb

ko zna kud luta, ako je jo ivo.

33 en>a me, ve zaboravljena, goni

tim duhovima, u mir, ozbiljnost, sklad,

kao da s harfe Eolove zvoni

pesma i ape polujasan jad,

jeim se, suza za suzom se roni,

strogo se srce sve raznei sad;

to imam, to se u daljini skriva;

to nestade, za mene stvarnost biva.

PREDIGRA U POZORITU

Upravnik. Pozoriii pesnik. Komiar.

UPRAVNIK:

Vi to mi pomo dajete u svemu,

drugovi moji u dobru i u zlu:

da l' ovek moe nadati se emu

od naeg posla na nemakom tlu?

Hteo bih da se svidim puku tom,

jer daje on i drugom da zaradi.

Sklepasmo pozornicu, a pred njom

svako se sprema sad da oi sladi. 40

Ve rahat eno sede, ije krive,

uzdigli vee spremni da se dive.

Narodnoj umem da podiem volji,

al' nikad ne beh zbunjen ovoliko;

dodue, oni ukus nemaju ponajbolji,

ali su naitani kao niko.

Kako da damo neto to ar novine ima,

i da znaajno bude, i da se svidi svima?

Jer volim ja kad gomila se tiska 50

i navire u nau atru,

i pone jauk, pone vriska

dok se kroz vrata guraju da se satru,

kad se u rane popodnevne ase

ve laktaju i kre put do kase,

i, samo jedne ulaznice radi,

ne zaziru ni vrat da slome,

kao pred pekarama za hleb u doba gladi.

Samo je pesnik vian udu tome:

.?5 da sav raznolik svet oara. - O,

moj prijatelju, uini danas to!

PESNIK;

Ne pominji arenu masu meni:

duh bei od nas, vidimo li nju!

Zastri mom oku mete zapenjeni,

iji nas vrtlog vue prema dnu.

Ne, vodi me u neba kut skriveni:

pesniku radost cveta samo tu,

boanska ruka tu nas blagosilja

sred prijateljstva, ljubavi i milja.

Ah, to u dui nikne, pa se njija,

to plana usna jedva rei sme,

as loe a as dobro - sve upija

divljani tren i silom svojom tre.

esto kroz mnoga leta se probija

dok divno se ne uoblii sve.

to sja, za tren se rodilo; to vredi,

ni pred dalekim potomstvom ne bledi.

KOMIAR:

Potomstvo! to u njim da glavu morim!

Ko e da ljude dananje veseli,

da ja sad poem o potomstvu zborim?

Zabavu dajte svetu, kad je eli.

Pa kad je tu zabavlja valjan koji,

to se, ja mislim, u dobit uvek broji.

Ko rado i od srca zna to rei,

gomile ud ga ne moe omesti;

to slualaca krug je vei,

to e ga bolje on potresti.

Kurano zato! Sve uzorno dajte,

pa matu s njenim horovima svima,

strast, razum, oseanja razigrajte,

al' svuda neka i ludosti ima!

3

UPRAVNIK:

Pre svega, nek to vie radnje bude!

Oni bi da to vide, da se ude.

Najire dejstvo postie se tako

to im se hrpa dogaaja da,

te svak se divi, svako zja,

i miljenikom naziva vas svako.

Mnotvo se samo mnotvom pridobija,

svak e tu nai to mu srce ite.

Gde mnogo ima, svak neto dobija,

pa veseo naputa pozorite.

Daje li komad, na komadie ga daj!

Uvek e ti od ruke poi paprika taj;

lako ga smisli, lako spravlja.

to da celinu pred publiku stavlja?

Ona to raskomada ionako.

PESNIK:

Ne oseate vi kolika

krparija je bedna to, i kako

ne prilii za pravog umetnika!

Kad vas se, vidim, ponajvie mari

kad neko nadripisaki oljari.

UPRAVNIK:

Takav me prekor ne vrea nimalo:

ko eli pravo dejstvo neko,

do najboljeg alata mu je stalo.

To drvo to ga cepate je meko.

Za koga piete? Ta ko su oni?

Dosada jednog amo goni,

drugi se s masnog ruka k nama gega

pogleda tupa i stomaka sita,

a neko stie - najgore od svega! -

tek poto novine iita.

Svet rasejano k nama hita

ba kb da e na makarate; svi samo iz radoznalosti ure.

Gospe se toaletama epure

i sudeluju u glumi bez plate.

ta snivate sa pesnike visine?

to vam dvorana puna srce gali?

De, gledajte mecene iz blizine!

Jedni su hladni, drugi zadivljali.

Jedan na karte misli, drugi na to

kako e s droljom da provede no.

Pa zar da, jadne lude, zato

muite muze i svog duha mo?

Velim vam, dajte stalno, dajte mnogo,

pa ne moete promaiti metu.

Nastojte da se ljudi zabune i pometu,

a zadovoljiti ih - ta ko je jo to mogb? -

Al' ta vas to najednom skoli?

Da l' ushienje? Il' vas neto boli?

PESNIK:

Idi i trai drugog slugu kog!

Zar pesnik ljudsko pravo odabrano,

najvie pravo od prirode dano,

da greno raspe radi dobra tvog?

ime on gane srca sviju ljudi?

ime on svaki element svladava?

Nije l' to sklad to navre mu iz grud i

pa, vrativ se, u srcu sav svet zaobruava?

Dok priroda ravnoduna beskrajno

na vretenu nit venu sue,

dok bia sva, neskladno i oajno,

u optoj vrevi jauu i bue,

ko niz jednolik da razdeli zna,

te ritmom i ivotnoj struji?

Ko svaki deo u sveoptost tka,

gde divnim sazvujima bruji?

Ko divlju buru pretvara u strast?

Veernju rumen ko u duu toi?

38

Ko stere lepu premalenu cvast

putanjom gde e voljena da kroi?

Ko plete lovor-vence pune sjaja

za sve to zasluno i dobro biva?

Ko tvori Olimp? Ko bogove spaja?

Ko drugi do li ljudska sila iva

to se kroz pesnika otkriva.

KOMIAR:

Pa sluite se ovom silom slavnom!

Pesniki posb obavljajte veto

kao u kakvom zapletu ljubavnom!

Sluajno prie, obuzme te neto,

ostane, ve do gue si se spleo,

al' sreu neko ugrozi ti tad,

za ushienjem dou bol i jad -

dok dlanom o dlan, tu je roman ceo.

Pa, hajd, i nama takav komad dajte!

U bogat ljudski ivot zahvatajte!

Svak ivi njim, neznan je skoro svima,

a gde god darne, zanimljivog ima.

Ne naroito jasne slike sjajne,

istine iskra-dve sred zablude beskrajne

tako napitak najbolje se vari

to prua svetu okrepe i ari.

Tad cvet i dika mladog pokolenja

slua iz vae glume otkrivenja,

i svaki duh se utanani

iz vaeg dela setnom hranom hrani,

tad se as ovo a as ono prene,

i svak u grudi pronie sopstvene.

Jo su svi oni spremni podjednako

i da se smeju i da im suze teku,

jo zanos tuju, jo ih privid gali.

Ugoditi se ne moe nikako

ve uoblienom oveku,

a ko nastaje, taj e za sve da vam zahvali.

3 PESNIK:

Tad vrati meni one dane

kad nastajah, kad bejah mlad,

i kad su pesme neprestane

u divni navirale sklad,

kad magla skrivae mi svet,

pupoljke samo gledah svuda,

i jo je nebrojena uda

u sebi krio svaki cvet.

Bez ieg, imah dosta: strast

za istinom, u lepoj varci slast.

Daj bolnu sreu izobilnu,

daj onaj nagon, onaj ar,

daj mrnju, daj mi ljubav silnu,

o, mladosti mi vrati ar!

KOMIAR:

Mladost ti jo i treba, dragi drue,

kada u bici dumani te stisnu,

kad devojke te prelepe okrue

navaliv da se o vrat tvoj obisnu,

kad valja dobro potpraiti pete

k vencu to blista kraj daleke mete,

ili kad, posle estoke igranke,

krene na gozbe i pijanke.

Ali da hrabro, ljupko zasvirate

na instrumentu to ga dobro znate,

ka cilju to ga sami izbirate

da milo bludite i tumarate -

to od vas, stara gospodo, svi trae,

a od tog nita va ne trpi glas.

Ne podetinji ljude starost, kb to se kae,

no samo jo kb pravu decu zatie nas.

UPRAVNIK:

E, dovoljno je bilo rei,

da vidim najzad dela prava!

0

Dok tu sve upljom frazom zvei

nita se vredno ne deava.

ta tol'ko o raspoloenju?

Ne oklevajte, ne mudrujte!

Jeste l' poete po roenju?

Tad poezijom komandujte! 230

Sok estok nam to pre u ae

nalijte - ove elje nae

nek neodlunost ne obmane.

to propusti se danas, to sutradan ve nesta,

pa zato ne harite dane;

i odluka nek hrabro smesta

za kike uhvati mogunost:

iz ruku tad je nee dati,

no mora dalje delovati

iz sadanjice u budunost. 240

Oni to vode nae bine

probaju ega god se sete;

zato nek danas samo lete

kulise, svetla i maine!

Nek sunce sja i mesec nek treperi,

zvezde po volji rasipajte;

vode i vatre amo dajte,

stenja i uma, ptica, zveri!

Po tesnoj daari vi tako

proite svaki vaseljenski kut, 250

nek odmereno brz vas vodi put

sa neba, preko zemlje, do u pakb! PROLOG NA NEBU

Gospod. Nebeske vojske. Potom Mefistofeles

Tri arhaiela izlaze napred.

RAFAIL:

U kolu bratskih sfera bruji

Sunce i peva drevni poj,

putanjom propisanom huji

i gromori niz prostor svoj.

Anele ovaj prizor snai,

mada im smislom nije znan;

neshvatljiv ali prepun drai

velikih dela traje dan.

GAVRILO:

Vrti se zemlja s nepojamnom

brzinom, raskona kb raj;

s duboko stravnom noi tamnom

nebeski smenjuje se sjaj;

i kljua val i svom silinom

o hridi lomi svoju mo,

i sve to s veitom brzinom

kroz vasionsku leti no.

MIHAILO:

I hune se oluje bore

nad kopnom, morem, svud u krug,

i divljim svojim besom tvore

najdubljeg dejstva lanac dug.

Munje palacaju i pale,

i pusto prati groma trag;

42

al' aneli svim srcem hvale,

Boe, tvog dana korak blag.

SVA TROJICA:

Taj prizor tvoje sluge snai,

jer smislom nisi nikom znan,

sva dela su ti puna drai

i divna kb u prvi dan.

MEFISTOFELES (sam):

Kad si ve, Boe, opet amo svratio

da pita kako smo i ta sve novo ima,

a naklonost mi dosad obino nisi kratio,

evo i mene zajedno sa svima.

Oprosti, krupne rei zboriti ne bih znao,

pa makar mi se tu rugali svi;

jer, da se nisi smeha odvikao,

mom patosu bi smejao se ti.

Ja nita ne znam rei o Suncu i vasioni;

vidim jedino ljude i kako se pate oni.

Istoga kova vazda zemljin je mali bog

i nastran, kb i prvog dana svog.

Malo bi bolje ivovao

da mu nebeskog sjaja odblesak nisi dao;

on zove umom to, a uma sav mu smer

da bude zverskiji no svaka zver.

On mi se ini, uz vae doputenje,

kb skakavac, dugonogo stvorenje

to samo leti, skae, pa u travi

smesta se opet starom pesmom javi;

pa bar da iz te trave ponovo ne uzlee!

Ne, on ti gura nos u svako smee.

GOSPOD:

Zar nema nita drugo da mi kae?

Optube samo, kb i pre, izlae?

Zar ti na zemlji nita potaman ne izgleda

3 MNFISTOFKLNS:

Ne, Boe! Smatram da je onde jad i beda

kb to oduvek bee - da sakloni vas Bog.

Ljudi se mue kb kukavci sinji,

pa ak ni avo vie ne mari da ih kin>i.

GOSPOD:

Zna li Fausta?

MEFISTOFELES:

Doktora?

GOSPOD:

Slugu mog! 310

MEFISTOFELES:

Zbilja, na udan nain on vas slua!

Ta luda hranu nezemaljsku kua.

Sav vri i kljua, u daljinu udi,

upola svestan onog od eg ludi;

od neba zvezde ponajlepe trai,

od zemlje ponajviu slast,

a nit' blizina nit' daljina blai

enju tih uzburkanih grudi

i njihovu ne toli strast.

GOSPOD:

Mutno i zbrkano on sada slui meni, 320

al' put jasnoe vodim njegov hod.

Batovan zna, kad drvce zazeleni,

da e budua leta doneti cvet i plod.

MEFI STOFEL ES:

A da l' biste se kladili u to?

Izgubiete njega vi, da znate,

ako mi samo doputenje date

da svojom stazom vodim ga u zlo.

GOSPOD:

Dok je na zemlji i hodi izme ljudi,

neka ti nije zabranjeno to.

Dogod za neim tei, ovek bludi. 330

MEFISTOFELES:

E, hvala vam; jer kada umre ko,

za njega ja ne marim ionako.

Najvie volim obraie rumene.

Na leeve ne pozivajte mene;

ko maka s miem, i ja tako.

GOSPOD:

Lepo, po svome postupaj! Odvodi

taj duh od praiskonskog vrela,

moe li da ga pojmi, u ponor sa njim hodi;

al' zastae i postiena ela

morae najzad priznati i sam: 340

nagonom mutnim vuen, dobar ovek

pravoga puta svog je svestan dovek.

MEFISTOFELES:

U redu, de! Te prie dobro znam!

Al' ovo dovek" proi e u mah.

Za opkladu me svoju nije strah.

Kad dospem konano do cilja

dozvolite da zaklikem od milja.

Puzie meni on i jee prah,

kao roaka moja, uvena ona zmija,

i jo e sve to da mu prija. 350

GOSPOD:

I tad se samo slobodno pojavi;

nikad ne radih takvima o glavi.

Od svih duhova - poricaa

najvie trpim zlobnog zadevaa.

ovekova delatnost i odve lako klone,

on zaas u mir bezuslovan tone; stog rado na put dajem mu drugara

to podstie, te tako, iako avo, stvara.

Al* pravu decu boju neka krepi

obilja ivog ovaj prizor lepi!

to nastaje, to veno tka i buja,

nek obujmi vas ljubavlju beskrajnom,

pojavi koja nestalno leluja

vrst oblik dajte svojom milju trajnom.

(Nebo se zatvara, arhaneli se razilaze.)

MEFISTOFELES:

Volim da katkad vidim se sa Starim

i uvam se da sa njim odnose ne pokvarim.

Ba je videti lepo takvoga gospodara

da i s avolom samim oveno razgovara.

46

PRVI DEO TRAGEDIJE

NO

U visoko zasvoenoj, tesnoj gotskoj sobi Faust sedi nemirno na

stolici za pultom.

FAUST:

Avaj, koliko leta minu

otkako filozofiju, prava, 370

a sa njima i medicinu

revno i trudno izuavah!

ak sam, na svoju alost pravu,

i bogoslovljem punio glavu.

ta stekoh, luda, od nauke te?

Znam samo ono to znao sam i pre.

Magistar, ak doktor zovem se ja,

a da li iko vidi i zna

da deset ve leta ovako hodam

i uenike za nos vodam? - 380

A vidim da nita ne moemo znati!

To e mi srce skoro razderati!

Pametniji sam, dodue, od njih,

od svekolikih doktora tih,

od magistara, popova, ata,

od svih tih zvrndova i zamlata;

sumnja il' skrupula nije me takla,

ne bojim se avola niti pakla -

al' me i radost napusti sva;

ne uobrazih da saznadoh ta, 390

da mogu nekoga pouavati

i ljude nabolje preobraavati.

A nemam ni para ni imanja, nit' svetskih poasti i priznanja;

ni pas to ne bi izdrao!

Stog sam se, evo, na magiju dao,

da bi moj udni upio sluh

tajnu to snani je zbori duh,

da ne moram vie, uz gorak trud,

ono to ne znam da priam svud; 400

da spoznam ta je to to u sri

na okupu vasionu dri,

da delatnu silu i klice sagledam,

pa da po reima vie ne raspredam.

O, kad bi gledao, mesee ut,

na moju muku poslednji put,

ti, kog sam mnoge noi, pun briga,

za ovim pultom doekivao:

ti si se iznad hartija i knjiga,

sumorni drue, pojavljivao! 410

Ah, da me navrh gorskoga bila

obliva tvoja svetlost mila,

da s duhovima lebdim kraj pilja

i gazim posred planinskog bilja,

pa, zadimljenog znanja lien,

sred rose tvoje da isceljen diem!

Zar jo me ova tamnica krije?

Proklet zaguljiv umez taj,

gde ak se i ljupki nebeski sjaj

tmurno kroz okna arena lije! 420

Gomile knjiga oko mene,

crvotone, praine pune,

do vrha sobe zasvedene

hartija uta koja trune;

predaki nametaj sputava

moj korak, svuda boce ove,

kutije, bezbroj raznih sprava -

to je tvoj svet! I to se svetom zove!

48

Zar pita jo zbog eg se plai

srce, i zato grudi pee? 430

to bol ti ne da neobjanjiv

da nagon ivotni potee?

Mesto prirode ive, kamo

postavio je ljude Bog,

kosturi, dim i memla samo

svuda su ispred oka tvog.

Ustaj! U irok bei svet!

Neka te Nostradamusova

prezagonetna knjiga ova

povede na tajanstven let! 440

Priroda tebi pouk dae,

videe svake zvezde cilj,

buknue dua silom, znae

ta zbore dusi sveudilj.

Mozganjem suvim stei nee

znakova svetih smislen sklad:

due to pokraj mene lee,

uje li, odgovori sad!

(Otvara knjigu i ugleda znak Makrokozma.)

Ah, kako li mi od prizora tog

milina nagla svako ulo opi! 450

ivotna srea, mlada, sveta, kropi

i ari svaki damar tela mog.

Da li to ruka nekoga boanstva

zapisa ove znake, to u meni

stiae ljuti vrtlog zapenjeni,

to radost mi u jadno srce slivaju

i, snagom prepunom tajanstva,

prirodne sile ukrug razotkrivaju?

Jesam li Bog? Pred okom sve se zori!

U ovoj isto iscrtanoj mrei 460

delatna priroda pred duom mojom lei.

Shvatam tek sad ta mudrac zbori: Svet duhova od tebe nije skriven;

no srce ti je mrtvo, duh zaptiven!

O, uenie, vredno stupaj,

zemaljske grudi u rujnoj zori kupaj!"

(Razgleda znak.)

Svaka se crta u celinu splela,

svaka u svakoj tu ivi i dela!

Nebeske sile penju se i slaze,

dodaju zlatna vedra jedna drugoj! 470

Niz mirisne blagoslovene staze

s neba na zemlju, u povorci dugoj,

naviru, skladne, i sklad kojim zvone

proima beskraj cele vasione!

O, kakav prizor! Kakva slika sjajna!

Al* avaj, samo slika! O, prirodo beskrajna,

gde da ti priem na prsa ivodajna?

Izvori svega ivljenja, od vas

nebesa se i zemlja snae,

vas moje svele grudi trae 480

da navrlim se vaim sokom blae -

pa zar da skapam ne doekavi spas?

(Ljutito prevre staiice i ugleda znak Zemaljskog duhaj

Koliko mi je blii ovaj znak!

Za tebe, Due zemlje, vie marim;

oseam ve: sve vie bivam jak,

i ve se kb od mladog vina arim;

oseam hrabrost u svet da krenem sad,

da snosim sreu zemljinu i jad,

da s burama se nosim, da ne klonem

ak ni kad s brodom pokrhanim tonem. 490

Nada mnome se zaoblauje -

prikri se meseev sjaj -

tuli se svetiljka!

Dimi se! - Crveni zraci

palacaju mi oko glave -

50

Sa svoda k meni

jezivo neto struji

i grabi me!

Oseam, ti to lebdi oko mene,

o, due kog toliko zvah. 500

Otkrij se!

Sve mi se srce trese, ah!

Od novih oseanja

svako mi ulo, propeto, odzvanja!

Srce mi celo preda te je palo!

Mora! pa makar ivota to me stalo!

(Uzima knjigu i tajanstveno izgovara znak Duha.

Zapalaca crven plamen, usred kojeg se pojavi Duh.)

DUH:

Ko zove?

FAUST (okrenuta lica):

Kakvom grozom taj lik preti!

DUH:

Dugo si moju sferu udahnjivao,

privlaio me i prizivao,

a sada -

FAUST:

Vaj! Ne mogu te podneti! 510

DUH:

Ti iz dna due vapio si, hteo

glas moj da uje, moj da vidi lik;

prigoh se na taj snaan duin krik,

i evo me! - Pa to te uas spleo,

o, natovee? Gde je duin zov?

Gde grudi koje svet stvaraju nov

i bujan, koje u radosti plinu

elei da se k naoj sferi vinu?

Fauste, gde si, ti iji silni glas

hrlei k meni traio je spas? 520 Jesi li ti to, to taknut mojim dahom

do korena svog bia cepti strahom,

ti to se gri kao crv?

FAUST:

Zar pred tobom, plameni stvore,

da ustuknem? Ti da mi ledi krv?

Ja sam to, Faust, i jednak sam sa tobom!

DUH:

Sred plime ivota, po delatnoj oluji

ja lebdim gore i dole,

tamo i amo strujim!

Meu roenjem i grobom, 530

veito more,

veno krstarenje

kroz ivotno arenje -

za hunim razbojem vremena i prostranstva

tkam ivu odoru boanstva.

FAUST:

O, bodri due, koji sav svet proe,

koliko duh blizak meni ti si!

DUH:

Ravan si duhu koga tvoj duh shvatiti moe,

al' meni slian nisi! (.Iezne.)

FAUST (srui se kao zgromljen):

Na tebi? 540

Pa kome sam onda?

Ja, slika i prilika boanstva!

Pa ak ni tebi!

(Ieko kuca.)

O, smrti! - Ovo famulus je moj:

Cela se moja srea raskomada!

Taj suvoparni puzavap da sada

uniti bujnih privienja roj!

(Vagnsr u kunoj haljini i sa nonom kapicom, lrei svetiljku u

ruci Faust se ljutito okree.)

52

NAGNKR:

Izvin'te, uh da itate; al' ta?

Zacelo grku tragediju neku?

Rado bih da se vajdim tu i ja: 550

to danas vrlo koristi oveku.

Kau, kad hvale govorenje veto,

da od komedijaa i pop naui neto.

FAUST:

Zacelo, kad i pop je komedija;

kb to i jeste poneki mantija.

VAGNER:

Ah, ko u sobi sav se knjizi preda,

ko u svet jedva i na praznik hodi,

no izdaleka, durbinom ljude gleda -

kako e da ih ubedi i vodi?

FAUST:

Ko ne osea, taj to zalud kua. 570

Iz due valja da vam iknu rei,

da s praiskonskom snagom koja lei

pokore srce svakog to vas slua.

Sedite! Lepite i krparite,

varite to se s tueg pira baca,

duvanjem pepeo svoj raarite

sve dok plamiak hud ne zapalaca!

Dete il' majmun nek tim oi poji,

marite li za tako to, 570

al' niko srca ne moe da spoji

kome iz srca ne potee to.

VAGNER:

Dikcija sve je govorniku, znam,

mada sam od tog jo daleko sam.

FAUST:

Oko dobitka estitog se trudi!

Ne budi luda to praporcima zvei!

Valjana pamet iz valjanih grudi s malo vetine doi e do rei;

i kad se zbilja ima ta da kae,

emu da rei krupne tu se trae?

A govora je vaih svetlucanje, 580

prepuno ljoka i cvea od papira,

nemilo kao kad kroz suvo granje

i maglu vetar zapone da svira!

VAGNER:

Ah, Boe! Umetnost veno traje,

a ivot na je kratak kao dah.

Kritiki trud mi radost sva je,

al' opet esto obuzme me strah.

Kako je teko sredstva stei

pomou kojih izvoru se slazi!

I tek to malo krene po toj stazi, 590

ve ubog avo mora u grob lei.

FAUST:

Zar je pergament onaj izvor sveti

koji zanavek gasi e to pee?

Okrepa nikad nee te proeti

ako iz tvoje due ne potee.

VAGNER:

Izvin'te ali veseli duboko

u duh se doba preneti dalekih,

gledati kako pre nas miljae mudrac neki

i kako mi se potom uzvinusmo visoko.

FAUST:

O, jest, do zvezda samih! 600

Dragi moj, prola doba su u tami,

zapeaena knjiga prava;

to vama duh se doba ini

ono je sopstven duh va u sutini,

u kom se doba odraava

I tu sad esto vidi bedu puku,

54

da ti se zbilja utroba okree:

trice, starudije i smee,

i, u najbolju ruku,

povesni neki prizor trogatelni, 610

pun izreka pouitelnih

kb stvorenih da lutka ih blebee!

VAGNER:

A svet? A ljudsko bie? Svako

eli da spozna njih.

FAUST:

Da, da, onako

kako je kadar da spoznaje.

Ko sme da tome pravo ime daje?

A one malobrojne, to su neto

i saznali, al' nisu znali veto

da skrivaju saznanja ta,

no su ih, srca nabujala sva, 620

prostome puku obznanjivali -

njih su, otkad za svet se zna,

razapinjali i spaljivali.

Al\ prijatelju, no je ve duboka,

valja se danas i odmoriti.

VAGNER:

Celu bih no ne sklapajui oka

ueno s vama hteo zboriti.

Al' sutra, na dan Vaskrsenja,

moliu za jo neka objanjenja.

Nauci strasno predadoh se ceo; 630

dodue, mnogo znam, al' sve bih znati hteo. (Ode:)

FAUST (samu.

Kako li takav stvor ne oajava,

kad stalno hranom bljutavom se tovi,

skriveno blago udno iskopava,

a nae l' gliste, u radosti plovi! Zar se ovakav ljudski glas

tu, gde se dusi roje, uti sme?

Al' ovog puta hvala ti za spas,

najbedniji od ljudske dece sve!

Iz oajanja otre me ti

to poe ve da krha me i davi.

Ah, onaj lik toliko golem bi

da kb patuljak oseah se pravi!

Ja, slika boja, ja to ve uzvien

istine vene prizor oekivah,

ja to u sebi ve uivah

na sjajnom nebu, zemnog bia lien;

ja, vei od heruvima, ja, ija

snaga se drznu u premiloj slutnji

da tvoraki potee i zatutnji

kroz svaku ilu prirode, te i ja

da ivim poput nekog boga -

koliko moram ispatati zbog toga!

Tek jedna re me poput groma spri.

Ne smem da drsko s tobom se jednaim.

Ako i mogu da tvoj lik privlaim,

u meni nema snage da te dri.

U onaj blaeni sam mah

bio i pregolem i mali;

ti svirepo me natrag svali

u ljudske kobi no i prah.

Ko e mi rei ta da kuam?

I ega treba da se klonim?

Da li da onaj nagon sluam

i tenjama se predam onim?

Ne samo patnje - ak i dela mute

na ivot i zamruju mu pute.

K najviem to nam duh ikada grli

veito strana materija hrli;

kad dospemo do dobr a zemlje ove, 670

sve t o j e bolje obmanom s e zove.

Sva oseanja, koja neumrli

ivot u nae ulila su due,

sred vihora zemaljskoga se sue.

Do beskonanog kruga vasione

mata je smelo krug irila svoj,

a sad, kad srea u vir doba tone,

i mali prostor dovoljan je njoj.

Sred srca briga odmah nae stan,

bolove tajne tvori svaki dan, 680

remeti radost, mir, i rije, rije;

veito novim maskama se krije,

uzme lik ene, dece, doma,

otrova, kame, vode, vatre, groma;

strepi pred svaim to te je kadro ubiti

i vazda plae za svim to moe izgubiti.

Bogolik nisam! U srca dubini

znam: kao crv sam koji po tlu plazi

i koga, dok se hrani u praini, 690

prolaznikova noga zgazi.

Zar nije prah sve to me du polica

na visokome zidu okruava;

ta stare, puna kuina i trica,

to me u svetu moljaca stenjava?

Zar tu da naem to mi itu grudi?

Da opet itam u hiljadu knjiga

da svuda behu muenici ljudi,

i gde-gde, moda, neko lien briga? -

ta kae, uplja lobanjo, tim smekom?

Da mozak tvoj, kb i moj, zbunjen davno, 700

traei isti dan, po mraku tekom, istinu ude zalutao je stravno!

S pravom se meni rugate, o sprave,

grebeni, valjci i tonkii svi.

Pred kapijama stajah, ije brave

valjalo je da otkljuate vi;

zubaca puni bili su, dodue,

kljuevi, ali reze ne dignue.

Tajanstvena i usred dana bela,

priroda ne da da je lii vela; 710

kad neto sama nee da ti kae,

ni poluga ni vijak ne pomae.

Taj pribor stari ne upotrebljavah;

tu je; jer otac sluio se njim.

Pergament onaj i ne proitavah,

a svetiljke pocrnio ga dim.

Bolje da ovaj kr sav porazdavah

no da se znojim sad pod jadom tim!

Da zbilja ima to dadoe ti preci

u naslee, ti najpre to i steci. 720

Sve im se ne koristi, teko mori;

a korist daje samo trenutak koji tvori.

Al' to za ono mesto pogled se moj prikiva?

Zar je za moje oi magnet boica ta?

Najednom milo sve i svetlo biva,

kao kad meseina kroz umu nou sja!

Evo te s potom iz skrovita tavna

skidam, boice kojoj nema ravna!

Sokova smeso to nas toli snom,

vrhune ljudskog duha i vetine, 730

smrtonosni putovoo u tmine,

ukai milost gospodaru svom!

Gledam te, i sav bol se ublaava,

hvatam te, i sva tenja sad jenjava,

u duhu sekne onaj burni val.

Isplivavam na puinu iroku,

58

talasi glatki blistaju mom oku

i novi dan na novi mami al.

Ognjena kola lakokrila plove

put mene! Spremnost oseam za let 740

kroz dubok eter, niz putanje nove,

u delatnosti iste novi svet.

Kakav boanski ivot u milini!

Crve, zar ti da stekne sreu tu?

Da, samo lea okreni sudbini

zemaljskoj, ovom suncu, ovom tlu!

Drzni se, ulaz otvori tajanstven

u koji niko ne voli da kree!

as je, dokai delom da ovek dostojanstven

ustuknuti pred bogovima nee 750

ni sklanjati od mrane pilje elo

gde mata sebe proklinje i mori;

prolazu tesnom hrli smelo

u ijem drelu sav takav gori,

odlui se da vedro tamo kroi,

makar u nita morao da se toi.

Biljurna kupo, prozirna i sveta,

na koju ne pomiljah toli'ko leta,

iz kutije izii! Od davnina

na predakim si pirovima sjala, 760

ozbiljne goste radovala

dok su iz tebe redom pili vina.

Likova niz na tebi, u raskonoj punoi,

dunost da stihom kae im sutinu

pre nego to iskapi sadrinu -

sve to na mlade podsea me noi.

Drugom te neu dati, nit' u sada

slaviti umno lepotu tvog sklada;

opije brzo ovog soka slast.

Pripremljen davno, vie se ne skriva, 770

smeim se mlazom u grotlo tvoje sliva: poslednji moj napitak me poziva

da blaenoga duha iva

sveano jutru pijem ga u ast!

(Priiosi kupu usnama.)

(Zauju se zvona i pevanje hora)

HOR ANELA:

Hristos u nebo se vinuo!

Slavlje odjekuje:

Smrtnom oveku je

greh kojim vekuje

sada uminuo.

FAUST:

0, kakav dubok bruj i zvonak glas 780

kupu sa usta presilno mi skloni?

Da to na Uskrs ve muklo ne zvoni,

na praznikoga jutra prvi as?

Da l' horovi ve onaj uteni poju poj

to ga nad grobom nekad klicae anela roj,

znai li ova pesma to se roni

izvesnost, novi savez, spas?

HOR ENA:

Mi smirnom smo i alojem

njegovo telo umile,

mi ga, njegove vernice, 790

u isto platno uvile;

u grob smo ga poloile

da vean sanak sni -

vaj! Hrista sad u grobnici

ne zatiemo mi.

HOR ANELA:

Hristos u nebo se vinuo!

Ljubavlju blaen,

muen, prokaen,

kuanjem snaen,

veno je sinuo. 800

0

FAUST:

Nebesni zvuci, ta e vaa jeka

meni to puzim preko pranog tla?

Zvuite onde gde su srca meka.

Poruku ujem, al' vere nemam ja;

a uda behu u vremena sva

najdraa srcu vernoga oveka.

Ne smem put sfera odakle se sliva

premile vesti napev blag,

pa ipak, ovaj zvuk, od mladih dana drag,

i sad u ivot natrag me poziva. 810

Pre se na mene kroz prazniki mir

poljupcem lila s neba ljubav silna;

zvuahu slutnjom zvona preobilna,

pa strasno tonuh u molitve vir;

nepojmljiva je enja mila

gonila mene u livadu i lug,

dok se za suzom suza lila

nicao mi je nov svet uokrug.

Vesele igre, mlade dane,

proleno slavlje sred sree nesputane 820

ta pesma mi, kb pre, nagovetava.

Detinjstvom punei mi grudi,

seanje sada volju zadrava

da se na krajnji korak ne usudi.

O, nek se samo ori slatki nebeski poj!

Navire suza: Zemljo, opet sam tvoj!

HOR APOSTOLA:

Hristos iz groba,

uzvien, premio,

na nebesima

let je ustremio;

srenom svestvaranju

on se pripremio;

ah! nas na zemlji

jad je onemio.

830

61 udimo zemljine

uze da kidamo;

Hriste, zbog tvoje

sree mi ridamo.

HOR ANELA:

Hristos u nebo se vinuo

iz truljenja, iz groba, 840

gde kratko je poinuo!

Budite sreno spremni,

zbacite lanac zemnih

nevolja i teskoba!

Vi to u srce ga staviste

i njegov steg razaviste,

njega jedino slaviste,

ljubavlju svet raskraviste

kada mu re objaviste -

uitelj nosi vam spas, 850

ujte mu glas!

PRED GRADSKOM KAPIJOM

Graani raziih zaiimanja izlaze u etnju.

NEKOLIKO KALFI:

A kuda ete stazom tom?

DRUGE KALFE:

U lovaki smo poli dom.

PRVI:

Do vodenice hteli bismo mi.

JVDAN KALFA:

A Vaserhof? Da krenemo onamo?

DRUGI KALFA:

Kad bi put donde bio lepi samo!

62

DRUGN KALFE:

A ta e ti?

TREI KALFA:

Ja idem kud i svi.

ETVRTI KALFA:

Hajte u Burgdorf! Samo ivo!

Najlepe cure i najbolje pivo

tu ete nai, i tunjavu kb bog! 860

PETI KALFA:

De, de, ta mi se tu junai?

Zar trei put da deblji kraj izvlai?

Ja neu tamo, strah me mesta tog.

SLUAVKA:

Ne! Vraam se u grad, da zna!

DRUGA SLUAVKA:

Pa on nas eka tamo pored gaja.

PRVA SLUAVKA:

Tu u se usreiti ba;

on se od tebe ne odvaja,

sa tobom igra povazdan; nimalo

do provoda mi tvoga nije stalo!

DRUGA SLUAVKA;

Al' nee biti sam; do luga 870

povee i svog travoga druga.

STUDENT:

Um, a