Istorijski pregled razvoja vojnog saniteta - 1. deo

Volumen 63, Broj 4 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 415

Correspondence to: Mile Ignjatović, Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Crnotravska 17, 11040Beograd, Srbija i Crna Gora. Tel.: +381 64 17 18 914. E-mail: [email protected]

I S T O R I J A M E D I C I N E UDC: 355.415.6(091)

Istorijski pregled razvoja vojnog saniteta − 1. deoHistorical review of the development of military medical corps − Part 1

Mile Ignjatović

Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Beograd

Ključne reči:medicina, vojna; rat; kadar, vojni; istorija.

Key words:military medicine; war; military personnel; hystory.

Uvod

Poznavanje vlastite istorije je deo kulture jednog naro-da, štaviše njeno poznavanje određuje i zrelost nacionalnogbića. Ta istorija nije mrtva, ona se neminovno prepliće sa sa-dašnjošću i određuje budućnost, često i budućnost naroda.Ona se i ponavlja, a iste greške prave oni koji je ne poznajuili ne poštuju. Međutim, malo je oblasti toliko potcenjeno izapostavljeno kao istorija medicine 1. Smirnov svoju knjigu„Pitanja organizacije i taktike sanitetske službe“ 2 počinje ci-tiranjem Pirogova: „Zašto mi tako malo znamo o našoj pro-šlosti, zašto je tako brzo zaboravljamo i tako lako gledamo unajbližu budućnost“, i nastavlja: „Da bi čovek bio dobar or-ganizator sanitetske službe u vojsci, mora poznavati istorijusanitetske službe svoje otadžbine, i to kako njene dobre, takoi njene slabe strane. Ali to nije sve. Čovek, koji sebe smatraorganizatorom sanitetske službe, mora da zna istoriju začetkai razvitka prve pomoći na bojnom polju, kao i organizacijumedicinsko-zdravstvenog snabdevanja u stranim vojskama“.Do iskustva se često dolazi preko žrtava, ali ne i do saznanja.Makar, ne preko svojih žrtava. Najčešće se ratna iskustvaplaćaju preskupo ili više puta. Bahato ponašanje prema rat-no-sanitetskom iskustvu čini se tipičnim za ove prostore, gdesu destruktivni procesi česti, a ratova je oduvek bilo i biće ih,verovatno, i ubuduće.

Pravovremeno formiranje kompetentne vojne sanitetskeslužbe je od najvišeg nacionalnog interesa jer od toga direkt-no zavise životi mnogih ljudi, a time i budućnost nacije i dr-žave. Odgovornost za to snose političke elite i vrhovi vlasti.Oni su i posebno odgovorni jer svojim delovanjem, na krajukrajeva, uvode svoj narod i državu u okolnosti koje se zavr-šavaju ratom. U opštem ludilu ratovanja humanistički aspektivojnih sanitetskih službi su nesporni 3, a onih koji bi trebaloda su najodgovorniji za prosperitet nacije i države – samouslovni i vrlo diskutabilni.

Cilj ovog rada je da iznese najopštiji hronološki pregledrazvoja vojnog saniteta od najranijih dana do danas, da ukaže

na greške i teškoće pri njegovom formiranju, ali i da istakneznačaj pravovremenog formiranja i dobrog organizovanjavojnog saniteta.

Opšta razmatranja

Uporedo sa ekonomskim i političkim jačanjem pojedi-nih država razvija se i njihova oružana sila – vojska 4. Ta si-la, pre svega, namenjena je osvajanju, ali ona nije neiscrpna,pogotovu ljudski faktor kao njen najbitniji deo. Zbog toga,uporedo sa razvojem vojske razvija se i njeno sanitetskoobezbeđenje. Osnovni motiv je sačuvati vojnu silu, ali i odr-žavati je borbeno spremnu. Mora se sačuvati, makar od ne-borbenih gubitaka jer unapred mogu odrediti borbeni ishod(npr. zarazne bolesti). Kako se ta sila neminovno topi, a bazaiscrpljuje, neophodno je vraćanje u stroj svih koji su za tosposobni posle povrede ili oboljenja. Takođe, silu je neopho-dno i unaprediti, jer ljudski faktor mora biti sve spremniji(fizički i psihički) za izvanredne napore. Ovo je primarnimotiv velikih sila za unapređenje sanitetskih službi. Sekun-darni razlog je humanistička briga za zdravstveno obezbeđe-nje svih onih koji rizikuju svoj život i zdravlje „za prosperitetnacije i države“. Istorijski posmatrano, velike sile spremajućise, vodeći i gubeći velike ratove, dale su i najveći doprinosrazvoju vojnog saniteta. Ako se može nazvati dobitkom, nji-hova ratna sanitetska iskustva koristila su razvoju svih sani-tetskih službi i medicine uopšte. Drugačiji su motivi razvojasanitetskih službi u (malim) zemljama koje su prinuđene davode odbrambene i oslobodilačke ratove. Pri tom, razvoj sa-nitetskih službi je ograničen njihovom ekonomskom i politi-čkom moći, a u toku oslobodilačkih ratova izuzetno otežannedostupnošću svoje baze i zavisan od pomoći sa strane. Pat-riotski motiv je izražen i nesumnjiv, a humanistički diskuta-bilan, kao i krajnje posledice. Ratna sanitetska iskustva tihzemalja su od ogromne koristi sličnim zemljama, ali i veli-kim silama u pojedinim specifičnim okolnostima, npr. borbana privremeno zaposednutoj teritoriji, na velikoj distanci ili u

Strana 416 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 63, Broj 4

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2006; 63(4): 415–423.

okruženju. Humanistički aspekti zbrinjavanja povređenih iobolelih razvijaju se izvan vojske i unutar samih sanitetskihslužbi. Izuzeci su retki, a među-narodni ugovori (konvencije) če-sto se ne poštuju.

U osnovnim crtama, istorij-ski posmatrano, razvoj vojnogsaniteta se odvijao kroz više fazakoje su bitno zavisile od dostig-nutog društvenog, ekonomskog,kulturnog, naučnog, tehničkog,vojnog i medicinskog nivoa.

Propadanjem feudalnog dru-štvenog uređenja i formiranjemvelikih nacionalnih država sa ja-kom centralnom vlasti, formirajuse i velike armije. One vode čitavniz ratova uz ubrzan razvoj vojnetaktike (strategije, operatike).Međutim, gomilanje ogromnogbroja ljudi, pogotovu na nepoz-natim teritorijama u toku osvaja-čkih pohoda, dovešće do pojave čitavog niza zaraznih bolesti(često karantinskih) koje će često određivati ishod borbe irata. Pomor čovečanstva – zarazne bolesti širiće i same voj-ske. Medicinska nauka na tadašnjem nivou razvoja sve to nijemogla da spreči. Tek tokom Drugog svetskog rata sanitetskaslužba je uspela da spreči značajniju pojavu zaraznih bolesti ipored nepovoljne i nesigurne epidemiološke situacije.

U isto vreme počinje i ubrzani razvoj sveukupne nau-ke, a razvoj vojnotehničkih nauka i naoružanja dovešće dopojave bitno drugačijih povreda, u bitno većem broju. Pov-rede od hladnog oružja potpuno će zameniti povrede nanetevatrenim oružjem. Sredinom XIX veka, u Krimskom ratu,broj poginulih i povređenih prvi put je premašio broj umr-lih i obolelih od bolesti. Taj odnos se stalno povećavao ukorist povređenih i danas iznosi 3:1. Neprekidni razvoj na-oružanja pred ratnu hirurgiju, uvek iznova postavlja zada-tak zbrinjavanja sve težih i sve brojnijih povreda. Uslovi zarad sanitetskih ekipa po pravilu su sve teži i bitno zavise odintenziteta rata, državne i vojne organizacije i organizacijesame službe. Napredak sveukupne medicinske nauke i ratnehirurgije omogućio je u Drugom svetskom ratu vraćanje ustroj 75% povređenih.

Ratna sanitetska iskustva su dragocena za razvoj celo-kupne medicine, a pogotovu su ratna hirurška iskustva dugobila vodeća hirurška saznanja i određivala razvoj hirurgijeuopšte. I danas, ratna hirurgija neprekidno daje svoj doprinosrazvoju hirurgije uopšte. Uspešno zbrinjavanje masovnih iteških povreda nije moguće bez ratnohirurških saznanja i is-kustava 5.

Stari vek

Prve znake formiranja vojnog saniteta nalazimo u anti-čkom dobu.

U Mesopotamiji (područje između reka Tigar i Eufrat,naseljeno Sumercima, Akađanima, kasnije Vaviloncima i

Asircima) (slika 1) nalaze se najstariji medicinski pisani tra-govi (klinastim pismom, na glinenim pločicama), koji dosežu

u V milenijum pre n.e. Na pločici pronađenoj u Nippuru za-beleženo je nekoliko recepata 6.

U Mesopotamiji je medicina imala i svog boga zaštiti-nika. Njegov simbol je zmija koja obavija žezlo i potiče iz IIImilenijuma pre n.e.*. Kult zmije postoji kod svih drevnih na-roda, preuzeli su ga Grci i održao se do danas 7, 8.

U vreme Starog vavilonskog carstva koje puni razvojdostiže u vreme Hamurabija (1792–1750. pre n.e.) (slika 2),donet je i prvi pisani zakon robovlasničkog društva –Hamurabijev zakon, kojim se regulišu i honarari za hirurškolečenje, ali i kazne za neuspeh 9, 10.

Sl. 2 − Hamurabi(1792–1750. pre n.e.)

––––––––––––* Po sumersko-vavilonskom predanju, zmija je od njihovog naj-

većeg junaka Gilgameša ukrala travu besmrtnosti koju je on dobavio izmorskih dubina. Progutavši travu zmija je postala besmrtna. Pored togazmija je i božansko bespolno biće. Ningišzid, sumersko-vavilonski bogmedicine, naučio je od zmije veštinu lečenja pomoću trava, čuvanja ipodmlađivanja zdravlja, i održanja života sparivanjem.

Sl. 1 − Ahemenidovo carstvo, VI vek pre n.e.



Egipatski sanitet, po istoričaru Diodorusu Sikulusu,sastojao se od vojnih lekara i pomoćnika, a već je bio organi-zovan kao sanitet na bojnom polju i sanitet u već formiranimvojnim bolnicama 11. U Egiptu postoje lekari i specijalisti, ahirurzi se specijalizuju za povrede i pojedine grupe bolesti.Najpoznatiji egipatski lekar je Imhotep* (slika 3) koji je sve-štenik, savetnik faraona Zosera (oko 2900. godine pre n.e.),graditelj stepeničaste piramide u Sahari. Posle smrti poštovanje kao božanski zaštitnik medicine 6. U Edwin Smithovompapirusu detaljno su opisane povrede glave, grudnog koša,kičmenog stuba i data uputstva za njihovo lečenje. Pominjese i sondiranje i šivenje rana 11.

Sl. 3 − Imhotep, 27. vek pre n.e., prva poznata figuralekara

Persijski sanitet ima istovetnu organizaciju kao egipat-ski. Prema istoričaru Ksenofonu, u doba persijskog kralja KiraStarijeg, sanitet ima već formirane vojne bolnice 12 i dovoljanbroj lekara, te humano postupa i sa ranjenim zarobljenicima 3.

U indijskoj vojsci, prema sanskritskim zapisima, ra-njenici su smeštani u posebne šatore gde im je pružana po-moć (vađenje strela, zašivanje rana, zaustavljanje krvarenjavrelom vodom, usijanim gvožđem ili zavojem). U staroj In-diji, prema Sušrutinom rukopisu, posebno je razvijena plasti-čna hirurgija (rinoplastika), rađene su litotomije, incizije ap-scesa i lečile analne fistule 10.

Grčka medicina ima magijsko-religijski karakter †, aliu hirurgiji rana postoji čvrst racionalno-empirijski stav. Nji-hov bog medicine bio je Asklepije ‡ (Asklepijos, kasnije uRimu latinizovano Eskulap, Aesculapius) (slika 4) 13, 14.––––––––––––

* Imhotep, pronalazač pisma i građevinarstva, utemeljivačnauka, graditelj prve dve piramide: velike Djoserove piramide u Sa-hari i nedovršene Sahemhetove piramide. Njegovo fizičko postoja-nje je sigurno, te se u Boga razvio od smrtnog čoveka. Analogiju supreuzeli Grci i „unapredili“ Asklepija u Boga.

† Apolon, kao bog svih umeća, bio je i zaštitnik medicine, alizaštitinik lekara i bolesnika bio je Asklepije, a njegova kći Higijabila je boginja zdravlja.

‡ Asklepije, trački kralj i lekar, sin je boga Apolona i Korone(Koronide). Lekarsku veštinu je naučio od Apolona i kentaura Hiro-

Sl. 4 − Asklepije sa sinom Telesforom

Grčki sanitet je najrazvijeniji u antičko doba. Homer u„Ilijadi“ 15 opeva znanja i veštinu dva ratnika i vojna lekara:Mahaona, koji je lečio rane i Podalirija, koji je lečio bolesti.Lekari su bili vrlo cenjeni, a Homer kaže da „lekar vredi kaomnoštvo muževa“ 16. Sa razvojem grčke filozofije gubi semagijsko-religijski stav, a na njihovo mesto stavljaju se pri-rodne sile i elementi. Alkmeon iz Krotona misli da je mozaksedište psihičkih fenomena i prvi je lekar koji je secirao. He-raklit otvara dijalektičku teoriju, a Leukip i Demokrit – ato-mistički pogled na svet. Empedoklova teorija o četiri prae-lementa zadržala se narednih hiljadu godina. Empedoklostvara teoriju evolucije, a predlaže i isušivanje močvara radisuzbijanja malarije 17, 18. Prema Solonovom ustavu (VI vekpre n.e.) država je bila dužna da leči i stara se o bolesnim iosakaćenim vojnicima. Pri kraju V veka pre n.e., Onazitos jenajčuveniji ratni lekar. U vojsci Atinjana učilo se i pružanje––––––––––––––––––––––––na. Lečio je sve bolesti i povrede, čak i oživljavao mrtve, te je naz-van i ortios – obnavljač. Zboga toga, na žalbu boga smrti Tanatosa,ubio ga je Zevs munjom kao „rušitelja svetskog poretka“. Asklepije,u poseti bolesniku Glauku, ubio je zmiju koja se obavila oko njego-vog štapa (trački: „as“ – zmija i „klepi“ – obavijati). Odmah se po-javila druga zmija noseći travu u ustima i povratila ubijenu. To ga jenaučilo da leči travama. Njegovi simboli su zmija, Sunce, korona ipetao. Jaje je takođe obeležje boga medicine, a u jednom hramu uBugarskoj nađeno je kameno jaje teško 3 522 kg. Asklepije je imaokćeri Higiju (darivala je ljudima zdravlje) i Panakeju (oslobađala jeljude od svih bolesti) i sinove: Mahaona, Podalirija i Telesfora(Thelesphoros bio je patuljak, ali je ubrzavao uspešno lečenje). PoM. Budimiru ime Asklepije je ilirsko-tračanskog porekla i može seprevesti sa „zmijar“. Po C. Braziotisu, kult boga zdravlja Asklepijastvoren je u Trakiji u VII veku pre n.e., prenet je u Atinu u vremekuge, 429. godine pre n.e., a u Rim 291. pre n.e., u vreme epidemijekuge. Postojalo je nekoliko poznatih Asklepijevih hramova, koji suradili kao zdravstvene ustanove, npr. u Epidauru („epidaursko čudo“odnosi se tamošnji dramski teatar i igre, a ne na rezultate lečenjabolnice), u Pergamu, u Atini (pre Asklepija, bog medicine bio jeAmin čiji je svećenik bio i Sofokle), u Akragantu (Sicilija) i na Ko-su. Spomenici bogu Asklepiju nađeni su Peći, Prizrenu, Kostolcu,Paraćinu, Prilepu. U Stobima je nađena grandiozna figura Higijekoja hrani zmiju. Po natpisu sa jedne ploče, misli se da je Asklepijevhram postojao i u Beogradu. U Epidaurumu (Cavtat) postojao jenjegov kult još pre Homera.



prve pomoći u toku vojne obuke. Iz Hipokratovih „Pisama“može se videti da je unapred određen i potreban broj lekarapri planiranju pohoda na Siciliju. Ksenofon kao učesnik ma-loazijskog pohoda u svom delu „Anabasis“ pominje velikibroj lekara i opisuje ustrojstvo tadašnje vojske u kojoj jestvoren kadar neboraca koji su vršili pomoćnu vojnu službu(danas odgovara pozadinskim službama), gde najvidnije me-sto zauzimaju vojni lekari. Spartanci su organizovali i brzoodnošenje ranjenika sa bojišta 19. Ranjenike su heloti (robovi,neborci) odnosili prvo u šatore (radi prve i hitne pomoći), apotom u obližnja naselja (kod mesnog stanovništva, u hra-move boga medicine Eskulapa, u male bolnice – ijatrije) ilisu brodovima prevoženi u Grčku radi daljeg lečenja, što bi semoglo nazvati i etapnim zbrinjavanjem.

Rimski sanitet je najrazvijeniji u Starom veku. Autoh-toni rimski sanitet je na vrlo niskom nivou, ali preuzimajuranija saznanja, pogotovu grčka. Rimljani su 146. godine pren.e. osvojili Grčku, ali grčka kultura nastavlja da se razvija,čak pobednici trpe jak uticaj pobeđenih. Rimski sanitet, ma-da je koristio ranija iskustva i raspoloži-ve mogućnosti, nije prosta nadgradnjagrčkog saniteta 20. Do Drugog punskog *

rata (218–201. pre n.e.) rimska vojskanije imala nikakvu lekarsku pomoć, a odtada, iznošenje ranjenika je bilo obavez-no (da ne bi smetali!). Vojnici su nosilizavojni materijal i u slučaju ranjavanjaprevijali su se sami ili međusobno (sa-mopomoć i uzajamna pomoć). Sa bojištasu ih iznosili saborci u logor ili obližnjanaselja. U slučaju poraza neprijatelj ih jenajčešće ubijao ili su umirali od iskrva-renja, gladi i žeđi. Jedini vojni lekari bilisu lični lekari vojskovođa. Zahvaljujućiupornosti Julija Cezara, tek 46. godinepre n.e., počinje uvođenje vojnih ili ranjeničkih lekara(medici militum, medici vulnerarii) u vojne jedinice. Grci subili najpoznatiji lekari u to vreme u Rimu, a najčuveniji As-klepijades. Kao stranci tek u to vreme dobijaju građanskaprava i Cezar ih odmah raspoređuje na stalne dužnosti u voj-sci. Tek reformom vojske cara Avgusta, sto godina kasnije,grčki lekari dobijaju puna prava i izjednačuju se po rangu saRimljanima. Ovom reformom postavljeni su i temelji vojno-sanitetske službe sa jasnom hijerajrhijom. Lekari su raspore-đeni u kohorte (medicus cohortis), legione (medicus legio-nis), eskadrone (medicus aleae), logore-garnizone (medicuscastrensis) i vojne bolnice (medici valetudinarii). Pored sebesu imali lekarske pomoćnike i nosioce povređenih (velites, de-putates) (slika 5). Jedinicu jačine 200–400 boraca pratilo je 8–10 nenaoružanih deputata na konjima koji su za svakog izne-šenog živog ranjenika dobijali jedan zlatnik. Pri premeštanjujedinice išli su sa komorom, a za transport ranjenika korišćenasu viseća kola (carpenta) i nosila na tovarnim grlima. Za vre-me Klaudija (Tiberius Claudius Nero Germanicus, 41–54. go-dine n.e.) osnovane su i prve vojne bolnice kao samostalneustanove koje su imale po 200 kreveta (slika 6). Bolnice su––––––––––––

* Punima su Rimljani nazivali Feničane i Kartaginjane.

bile prostrane, u obliku četvorougla sa centralnim dvorištem,velikim i svetlim sobama i svim pratećim prostorijama (ku-hinja, apoteka, pisarnica) 21. Sa propašću Rimskog carastvaiščezavaju i (vojne) bolnice, a ponovo se javljaju tek poslemnogo vekova. Velika pažnja poklanjala se i higijenskomobezbeđenju što je razlog relativno retkim epidemijama urimskoj vojsci. U vreme Aleksandra Severa †, radi podizanjanivoa stručne spreme, otvaraju se i prve sanitetske škole. Sapropadanjem Rimskog carstva nastaje i erozija morala i zna-nja grčkih lekara. Plinije Stariji o tome piše: „Lekari jure naočigled sveta pomano za novinama, da bi se istakli i pročuli,i sa životima svojih bolesnika prave poslove; oni se uz to joši jadno svađaju među sobom pored bolesničke postelje i sva-ki savetuje nešto drugo, samo da bi se pokazao samostalnim,otuda natpis na grobu jednog umrlog da je ,umro zbog mno-štva lekara koji su ga lečili‘ “. Galen je najžešće kritikovaonjihovo neznanje, pokvarenost, gramzivost i ulizištvo, izjed-načavajući ih sa drumskim razbojnicima. Galen je nesumnji-––––––––––––

† Aleksandar Sever, Severus Alexander, Marcus Aurelius,rimski car 222–235. godine nije pokazao poseban vojnički dar, apočeci odvajanja civilne od vojne vlasti su uzaludni pokušaji dasmanji preterani uticaj vojske na državne poslove. Ubili su ga bun-tovni vojnici, ozlojeđeni strogošću discipline koju je sprovodio.

Sl. 5 − Motiv sa Trajanovog pobedničkog stuba (ratprotiv Dačana, 106–113. godine): iznošenje (1 i 3) ranje-

nika i pružanje pomoći (4) drugom ranjeniku (5)

Sl. 6 − Spoljni izgled rimske vojne bolnice



vo najobrazovaniji čovek svog vremena. Nizom istraživanjana životinjama (najčešće svinje i koze, a praktično sve, od pe-vca do majmuna i slonova) došao je do zadivljujućih otkrića 22.Međutim, u želji da od medicine stvori nauku, pravio je velikemetodološke greške, a raznim spekulacijama pokušavao daobjasni nepoznato još nepoznatijim, sporno još spornijim. Jošza njegovog života učenje je pretvoreno u dogmu punu zablu-da, koja se nije mogla izmeniti narednih 14 vekova.

Aleksandrija, sve do pada u ruke Saracenima (641.godine), bila je centar zapadnjačke medicine. Ovde su učilimedicinu i radili: Herofilus (oko 300. godine pre n.e., „otacanatomije“), Erazistrat („otac fiziologije“, oko 270. godinepre n.e., opisao je srce sa pretkomorama i komorama odvoje-ne membranama sa dva i tri zalistaka), Oribazije (IV vek,napisao je zbirno delo o medicini u 70 knjiga) i Pavao izEgine (VII vek, najistaknutiji predstavnik vizantijske hirur-gije) 6−14. Aleksandrijska medicinska škola je bila izrazitoempirijska, i još više protiv dogmatizma. Ali, sledilo je raz-doblje praznoverja i propadanja nauke.

Vizantija, posle propasti Rimskog carstva, ostvarujekontinuitet u razvoju medicine. Kliment Tit Flavije Aleksan-drijski napisao je 217. godine poznato delo „Pedagog“ samnogim poukama iz medicine. Najznačajniji je rad VasilijaVelikog koji na osnovu odluke o osnivanju bolnica donete uNikeji 325. godine osniva prvu bolnicu (ksenodohija) u Ke-sariji Kapadohijskoj gde je bio episkop. Bolnica je bila civil-na i u njoj su radili civilni lekari, a imala je odeljenja zaobolele, povređene, leprozne, stare, iznemogle i neizlečive 23.Lečilo se lekovitim biljem, vinom, zejtinom, smokvama i hi-gijensko-dijetetskim režimom. Vršene su i hirurške interven-cije sečenjem i kauterizacijom. U Vizantiji su se posebno is-takli, u IV veku: Makarije Veliki – Egipatski i Grigorije Nis-ki; u V veku: Nil Sinajski i Diadoh; u VI i VII veku: Teodo-sije Veliki, Jovan Lestvičnik i Jerusalimska bolnica (sredinaVI veka). U progonu monaha u periodu 726–842. godine odikonoboraca stradaju i ove bolnice koje se obnavljaju u dru-goj polovini IX veka kada Vizantija ulazi u svoj drugi „zlatniperiod“, neuporedivo napredniji nego u zapadnom delu ne-kadašnje Rimske imperije 24.

Srednji vek i počeci organizovanja vojnog saniteta

Srednji vek (posle propasti Zapadnog rimskog carstva,476. godine) je na lenti vremena po svemu najmračniji. Nijeništa tako loše uspevalo kao nauka. Otkrića su odbacivana izaboravljana. Protiv prirode se nije moglo, a ni smelo boriti.Bavljenje naukom bilo je jedno od najopasnijih zanimanja,često pogubno i plaćalo se glavom.

Jahači Apokalipse harali su nesmetano. Ratovi su biličesti, pljačkaški, uništavajući. Glad je bila redovni pratilac,jer ono što nije uništila priroda, uništavali su ljudi. Zaraznebolesti pravile su prave pomore. U toku velike epidemije ku-ge u XIV veku mislilo se da je došao kraj sveta. Smrt, čestose činilo, bila je neizbežna.

Mračni srednji vek (400−800. godine), možda je bionajcrnji za medicinu. Sholastička medicina se ograničila naizučavanje starih dela, nadograđujući na već postojeće jošveće greške i još gora tumačenja. Hirurgija je potpuno od-

vojena od medicine, prezrena i proterana sa tek formiranihuniverziteta. Slepo se drži Galenovih dogmi i još starijegCelzusovog stava da je otvaranje ljudskog tela surovo i ne-potrebno 25. Funkcijama telesnih organa i prirodom fiziološ-kih procesa bave se i filozofi i lekari, ali istraživanje ljud-skog tela je osuđivano i nije priličilo gospodi. Uz zabranuobdukcija, Augustinus, (354–430) preporučuje „Galenovusvinjsku anatomiju“, kako je kasnije pogrdno zvana. Jedinitračak svetlosti je razvoj monaške medicine, a posebno se is-tiču St. Benedict (480−?) u Monte Cassinou* i Cassiodorus(490−585?) koji podstiču monahe na izučavanje medicine.Benediktinski red osniva mnoge škole pri katedralama, aškola u katedrali u Charlemagneu, od 805. godine, daje prvemedicinare sa diplomom lekara 26. Osnivaju se prve bolniceu Evropi†, po jedna u 100 godina: Hôtel Dieu u Lyonu (542.godine), Hôtel Dieu u Parizu (641), San Spirito u Rimu(718), St. Albans Hospital pored Londona (794), San Pietrou Rimu (VIII vek), Sv. Vaclav u Pragu (928). Manastirskabolnica u St. Gallu, prva bolnica u zapadnoj Evropi koja je820. godine imala vrt lekovitih trava, šestokrevetne sobe iposebne odaje za lekare. Osnivanjem gradskih bolnica, sa-mostanske bolnice polako gube značaj. Osnovane su poznatebolnice: St. Bartholomew's Hospital u Londonu (1123), St.Thomas’ Hospital u Londonu (1215), Ospedale di Santo Spi-rito in Sassia u Rimu (1228) i Santa Maria Nuova u Firenci(1288) 27, 28. U XII veku u Engleskoj je bilo osamnaest bolni-ca, a u XIV veku u Firenci 30 bolnica sa 1 000 kreveta, uAvinjonu 16 bolnica, u Parizu 40 bolnica i još toliko leprozo-rijuma. U toku krstaških ratova osniva se bolnica u Jerusali-mu, a nešto kasnije (1311. godine) i na Rodosu. BolnicaHôtel Dieu u Parizu imala je stalno zaposlene sestre (nego-vateljice), velike prostorije i dugo je bila bolnica za uzor.Osnovni problem svih ovih bolnica bilo je materijalne priro-de. Često je ležalo više bolesnika u jednom krevetu pa suprozvane „stovarište bolesnika“. Pogrdnom nazivu sigurno jekumovao i nivo medicinskog znanja i pružene pomoći.

Medicina tzv. varvara, kako su Rimljani nazivali Kelte,germanska, slovenska i dr. plemena, mistična je i empirijska,ali nije religiozno opterećena. To pogotovu važi za hirurgijukoja je empirijska.

Arapska medicina, primarno demonistička, potom reli-giozna (Muhamed i Kur’an), glavni je naslednik grčke medi-cine koju su preveli (od VII veka, a u IX veku Hunain ibn Is-hak – Johannitius prevodi dela Hipokrata, Galena, Oribazija iPavla iz Egine). U vreme najvećeg sjaja, ističu se persijanciRhazes (Ibn Zaharija ar Razi, 850–923, najveći kliničar sred-njeg veka, napisao je gigantsko delo Al-Hawi u kome obra-đuje i hirurgiju) i Avicena (Abu Ali ibn Sina, 980–1037, sa-kupio je sva medicinska znanja do tada i stvorio kodeks –Canon, neprikosnoveni je autoritet narednih pet vekova) 29, apotom i: Abul Kasim (X vek, radio je u Andaluziji, najpoz-natiji arapski hirurg, napisao je Al-Tasrif, priručnik celokup-ne medicine). Religija je zabranjivala seciranja, te arapska––––––––––––

* Manastir u Monte Cassinu sagrađen je 525. godine, a prakti-čno uništen 15. februara 1944. od američke avijacije i artiljerije jerse u manastiru nalazilo 300 nemačkih vojnika.

† Smatra se da je prva bolnica osnovana 369. god. u Cezareji(Kesareja, Mala Azija) nastanjenoj Jermenima.



medicina nije mnogo pridonela izučavanju anatomije, nitihirurgije, možda usled religioznih predrasuda (strah odnoža!) 30. Nož nisu koristili za „ulaženje u ljudsko telo“, a zazaustavljanje krvarenja koristili su kauterizaciju. Posleosvajanja Sicilije i Španije, arapska medicina se ovdeposebno neguje, najduže održava, pogotovu u Kordobi iPalermu. Posle mongolskog osvajanja Bagdada (1258. godi-ne) arapska medicina je zamrla. Najveći značaj arapskemedicine je u povezivanju antičke i buduće zapadnoevropskemedicine. Upravo, arabizam je glavna osobina sholastičkemedicine.

Rani srednji vek (800−1200) mračan je kao i prethodni(slika 7). U opštem moru beznađa na površinu će izaći samonekoliko ostrvaca medicinske nade, iako je samostanskamedicina samo bledi odblesak antičke kulture (slika 8).

Sl. 7 − Sv. Kuzma i Damjan izvode „čudesnutransplantaciju“ noge („homograft“) nogom umrlog

Mavra

Sl. 8 − Disekcija u srednjem veku (oko 1300. godine), hi-rurg predstavljen kao kaluđer

U Salernu, u Benediktinskoj bolnici osnovanoj u VIIveku, razvija se škola uporedo sa školom u Šarlemanju.Salerno, na jugu Italije, u prednosti je zbog mešanja raznihkultura, a škola prihvata najbolja saznanja grčke, jevrejske iarapske medicine. Pored toga, škola je formirana da semedicina i uči i proučava. Bitan momenat za razvoj školenastaje u drugoj polovini XI veka kada u Salerno dolaziKonstantin Afrički*, pasionirani ljubitelj literature iorijentalnih jezika, najveći prevodilac sa arapskog na latinskijezik. Preveo je više stotina dela (zbirka – Articella) ranijihkultura, omogućio dalji razvoj medicine u Salernu i daoformu čitavoj školi koja početkom XII veka postaje pravifakultet, prvi u Evropi. U XI i XII veku nastaju glavna delasalernskih magistara. Škola je unapredila medicinsku praksu,a manje teoriju. Secirane su životinje (svinje), a u XIII veku iljudski leševi. Napisana su dela skoro iz svih oblastimedicine: magistar Copho je napisao prvu zapadnoevropskuanatomsku monografiju, a hirurzi Roger i Rolando višehirurških priručnika. Izvode se operacije hernija, uretralnihstriktura, katarakte, litotomije i plastične operacije. MagistarRoger (Ruggerio filius Frugardi) napisao je 1170. godinedelo Practica chirurgiae. Rogerov učenik Roland iz Parme,koji je radio u Parmi i Bolonji, delo je preradio i izdao kaoChirurgia Rolandina. Ovakav napredak naveo je Rogera I,kralja (kneza) Sicilije, da 1140. godine zakonom zabranilečenje svima koji nemaju medicinsku diplomu. Da bi dobiodiplomu, student je morao učiti logiku tri godine, zatimmedicinu pet godina i potom još godinu dana prakse podnadzorom jednog lekara. Školu su mogle učiti i žene. CarFridrih II, 1240. godine, potvrdio je pravo školi da izdajediplome lekarima, „uz uslov da je učio secirati ljudski leš“.

Međutim, u istom periodu dolazi do raskola hrišćanskecrkve†, a u zapadnom delu do razvoja čitavog pokreta zaobnavljanje crkvene moći, veću disciplinu i poštovanjecelibata. Monah Hilderbrand (kasnije papa Grgur VII), kojivodi sve poslove Papske stolice, organizuje sabor u Latera-nu‡ 1059. god. kada crkva proglašava sebe neprikosnovenomi nedodirljivom. Sukob koji će uslediti između papske isvetovne vlasti okončan je 1122. god. kompromisom isporazumom u Vormsu. Iz sukoba crkva je izašlaneuporedivo snažnija i spremna da odlučuje o svemu. Nacrkvenim saborima u Clermontu, 1130. godine (zabrana––––––––––––

* Konstantin Afrički (1010−1087), dolazi u Salerno 1065.godine, kao sekretar Roberta Guiscarda, vojvode od Salerna. Najpo-znatiji je posrednik medicinakog znanja između Istoka i Zapada, na-zvan „magister Orientis et Occidentis“. Preveo je Hipokratove Afo-rizme, Galenovu Mikrotehnu, hirurški deo Ali Abasovog dela „Kitabal Maliki“ (pod naslovom „Pantegni“) i mnoga druga. Articella jekompilacija prevedenih arapskih dela. Nije preveo dela Avicene,Razesa i Abul Kasima. Zamera mu se što je dela arapskih autora iz-dao pod svojim imenom, a pravda se objašnjenjem da, zbog pozna-tih predrasuda, ne bi bila prihvaćena u Evropi.

† Milanskim ediktom iz 313. godine, car Konstantin (306–337) priznao je hrišćanstvo kao religiju, a od 394. ona postajedržavna vera, obavezna za sve žitelje Rimskog carstva. Sukobizmeđu rimskog pape Lava IX i carigradskog patrijarha MihailaKerularija završen je 1054. god. međusobnim proklinjanjem ikonačnim rascepom hrišćanske crkve.

‡ Lateran je papska palatu u Rimu.



samostanske medicine) i u Lateranu, 1139. i 1213. godine,ističe se načelo: Ecclesia abhorret a sanguine („Crkva segnuša krvi“!) i zabranjuje se duhovnim licima bavljenjehirurgijom i svakojakim lečenjem kojim se proliva ljudskakrv. Papa Honorius III organizuje stroge kontrole bolnica čijirad zamire između 1216. i 1227. godine, a na episkopskomsaboru u Vircburgu, 1228. godine, donosi se i odluka ostrogom kažnjavanju neposlušnih. Na ovaj način, nanet jetežak udarac samim začecima medicinskog napretka. Zaoporavak je trebalo nekoliko vekova.

Kasni srednji vek (1200−1400) u znaku je suzbijanjasvakog medicinskog istraživanja i učenja. Međutim, želja ipotreba da se čovek okrene samom sebi, dovela je do pokretaza izučavanje svega ljudskog (humanitas studia) koji jekasnije nazvan humanizmom. Na humanizam se nadovezujerana renesansa (XV vek) i kasna renesansa (XVI vek). Kaopredznak humanizma razvijaju se novi medicinski fakulteti:u Bolonji, Monpeljeu i Padovi.

U Bolonji, u okviru prvog univerziteta u Evropiformiranog 1088. godine, osniva se 1156. godine imedicinski fakultet 31. Škola je u početku sholastička, bavi seizučavanjem samo starih dela, bez ikakvih istraživanja. Jedanod prvih i najslavnijih učitelja medicine bio je TaddeoAlderotti (1223–1303, drži predavanja od 1260. godine,napisao je zbirku kliničkih slučajeva – Concilia, lečio jepapu Honorija IV koji mu je plaćao 100 dukata dnevno!).Slavu fakulteta proneće hirurška škola koju su u XIII vekuinaugurisali Ugo da Borgognoni (Hugo da Lucca) 32.Guglielmo da Saliceto (William of Saliceto, 1210−1280) iTeodorik (Theodorico Borgognoni, 1205−1296, biskup uCervia). Teodorik nastavlja istraživanja disekcijama, uvodizaboravljen Hipokratov metod ispiranja rana vinom i počinjekorišćenje narkotika (opium, mandragora-beladona i dr.)kojima natapa sunđer i drži ispod nosa bolesnika doizazivanja „dubokog sna“. Mondino da Luzzi (1270−1326)jedan od najslavnijih bolonjskih profesora, značajan je zaprocvat anatomije u Bolonji, napisao je 1316. godine slavniudžbenik Anothomia.

U XII veku osnivaju se i univerziteti u Reimsu (1145),Oxfordu (1167) i Parizu (1200), a u XIII veku još 16 univer-ziteta, najviše u Italiji i Španiji, među njima su najznačajniji:u Montpellieru (1220), Padovi (1222), Napulju (1224), Cam-bridgeu (1229). U XIV veku osnivaju se unuverziteti u: Pra-gu (1348), Krakovu (1364), Beču (1365), Pečuju (1367), Er-furtu (1379), Heildelbergu (1385), Kelnu (1388), Budimu(1389) itd.

U Monpeljeu, razvija se od 1180. godine najvažnijamedicinska škola posle salernske, koja od 1220. godineprerasta u medicinski fakultet. Škola je bila, pre svega,sholastička i herbalistička, u početku pod velikim uticajemarapsko-jevrejske medicine. U školi je dugo predavaoKatalonac Arnaldo da Villanova (1240−1311), najistaknutijilekar tog doba koji se prvi oslobodio sholastike. S kraja XIIIveka, istaknuti profesor ove škole je Bernard de Gordon.Prema njegovim zapisima, vrlo precizno su izvođenetrepanacije lobanje, a u XIV veku i disekcije. Istaknutihirurzi koji su predavali u ovoj školi su Henri de Mondevillei Guy de Chauliac.

U Padovi medicinsku nastavu organizuje grupanastavnika iz Bolonje, a Fakultet se osniva 1250. i ubrzopostaje jedan od najpoznatijih, a zlatno doba doživljava uXVI veku. Padovansku medicinu su proslavili: Pietrod’Abano (Petrus Aponensis, 1250−1316), Gentile da Foligno(?−1348, izvršio prvu javnu obdukciju i tom prilikom našaokamen u žučnoj kesi), Alessandro Benedetti (1450−1525,osnovao 1490. prvi anatomski zavod) i dr. Kao hirurgposebno se istakao Bruno da Longoburgo koji je 1252.napisao delo Cyrurgia magna u kome opisuje: šav rane,ligature arterija i vena, lečenje fraktura i luksacija, šavživaca, operaciju strume, raka, mokraćnih kamenaca, hernija,ekstrakciju strelica, očne i ušne bolesti itd.

Univerzitet u Parizu bio je najkonzervativniji, pravakula sholastike. Dominikanac Albert Veliki (1193−1280)govori da se medicina, pored vere u crkvene autoritete,Aristotela, Galena, Avicenu, mora razvijati i oslanjati i naeksperimente. Međutim, preovladava slepa vera u „autorite-te“ 33. Ipak, hirurgija se posebno razvila. Osnivač francuskehirurgije je Lanfranco (Lanfranchi iz Milana, ?−1306),učenik Gugliema de Saliceta, napisao je Cyrurgia magna iCyrurgia parva, opisao je simptome kontuzije mozga ifrakture lobanje, uvodi nošenje pojasa za kile itd. Jedan odnajslavnijih hiruga bio je Jean Pitard (1228−1315), kraljevlični hirurg, jedan od osnivača hirurškog društva sv. Kuzme iDamjana. Njegov najpoznatiji učenik je Henri de Mondeville(1260−1320), proslavljeni ratni hirurg.

Glad, guba i kuga su obeležili srednji vek. Najvećuepidemiju kuge u istoriji („Crna smrt“, „Smak sveta“,1346−1355. godine*) preživeo je samo jedan lekar bolnice uMonpeljeu, a stradalo je celokupno osoblje bolnice HôtelDieu u Parizu. Epidemije zaraznih bolesti pokazale su očajnonizak nivo medicinskih znanja.

Ipak, medicinska nauka se pomera sa juga na sever Ita-lije i jug Francuske. Istovetni tokovi postoje i iz Španije kojaje, u prethodnom periodu, bila pod velikim uticajem arapskemedicine, najrazvijenije u to vreme. Vrata Evrope bila su ot-vorena.

Kraj srednjeg veka (1400−) i renesansa (XVI vek)obeleženi su daljim nastojanjem crkve da spreči svakoistraživanje ljudskog tela†. Kazne su bile neshvatljive:zatvoren je 1510. godine. Univerzitet u Upsali, Miguel

––––––––––––* Pandemija kuge („Smak sveta“ ili „crna smrt“) za nepunih

10 godina odnela je život 25 miliona ljudi ili jedne četvrtine stanov-nika Evrope.

† Unutar Crkve formira se više reformacijskih pokreta. JeanCalvin (1509−1564) osniva pokret koji se surovo obračunava saprotivnicima, a sâm Kalvin spaljuje svog prijatelja Serveta. Kontra-reformacijski pokret nazvan Societas Jesu (isusovci, jezuiti) osniva1540. Ignatio Loyola (1491−1556). Po ugledu na inkviziciju u Špa-niji, kardinal Karafa (kasnije papa Pavle IV) osniva 1542. rimskuinkviziciju, a potom donosi Index librorum prohibitorum (spisakzabranjenik knjiga) koje se nemilosrdno spaljuju, po mogućstvu za-jedno sa autorima. Sabori u Tridentu (1545−1563) nisu rešili sporizmeđu protestanata (pristalice učenja Martina Lutera) i rimskihkatolika te su protestanti u kontinentalnoj Evropi praktično istreb-ljeni. Godine 1572, u noći sv. Vartolomeja („Krvava pariska svad-ba“) izvršen je pokolj francuskih hugenota (protestanata). U tokutog pokolja, francuski kralj je spasio svog lekara Ambroisa Paréa.



Serveto* 34 spaljen je na lomači, otrovan je AndreasVesalius 35.

Leonardo da Vinci (1452−1519), najveći umetnik ianatom renesanse, u anatomskim crtežima daje vernu slikugrađe ljudskog tela, ispravlja mnoge Galenove zablude (slika9), ali nije prihvaćen od anatoma svog doba 36. Reformuanatomije sproveo je Andreas Vesalius† 37 i zadao poslednjiudarac galenizmu (slika 10).

Sl. 9 − Da Vinčijev prikaz unutrašnjih organa žene

Posle Servetovog otkrića malog krvotoka, GirolamoFabricio ab Aquapedente (1537–1619) otkriva venskezaliske, 1574. godine, ali značaj ovih otkrića nije shvaćen itrebalo je da prođe više od 50 godina do Harveyevog 38, 39

otkrića cirkulacije 40, 41.Međutim, ovaj period donosi bitnu novinu – pojavu vat-

renog oružja. Jačanje nacionalnih osećanja i želja za osvaja-njem dovodi do formiranje velikih država i spremanja velikih––––––––––––

* Migel Servetus (1509−1553), španski lekar i teolog, osnivačfiziologije. Posle studija prava i teologije, uočivši nedostatke pap-ske crkve, rešio je da reformiše učenje o sv. Trojstvu. Studira medi-cinu u Parizu, jedno vreme zajedno sa Vezaliusom, i završava 1540.godine. Uporedo sa lekarskom praksom žestoko kritikuje crkvu, anajžešće kritike iznosi 1553. god. u teološkom delu Christianismirestitutio (u njemu potpuno opisuje i mali, plućni, krvotok. Ovaj kr-votok prvi je opisao u XIII veku Sirijac Ibn an-Nafis u komentaruAviceninog Zakonika (Canon), ali zasluga otkrića pripala je Serve-tu.) Zbog ovog dela je uhapšen, ali je uspeo da pobegne u Ženevukod svog prijatelja sa studija prava i teologije J. Calvina, ne znajućida je na njegov zahtev i uhapšen. Calvin ga ponovo hapsi i iste go-dine, u Ženevi, Serveto je spaljen zajedno sa svim svojim knjigama.Nekim slučajem ostala su nespaljena samo tri primerka njegoveknjige, zbog čega je otkriće ostalo dugo vremena nepoznato.

† Andreas Vesalius (1514–1564), Flamanac, rođen u Briseluu lekarskoj porodici. Već kao dečak, govorio je grčki, latinski, heb-rejski i arapski. Studirao je u Parizu, a profesor anatomije i hirurgijeu Padovi postaje 1537. god. Juna 1543, izdaje čuveno delo De hu-mani corporis fabrica (libri septem) i ruši Galenove dogme (isprav-lja oko 200 Galenovih greški) i njegov neprikosnoveni autoritet. Že-stoko je napadan od svog učitelja Sylviusa i svog bivšeg asistentaRealdusa Colomba. Pretpostavlja se da ga je u Grčkoj, na povratkusa hodočašća, inkvizicija otrovala.

vojski za buduće ratove. Potražnja za vojnim hirurzima jesve veća, razvoj hirurgije sve brži, a vojna hirurgija postajevodeća u razvoju hirurgije uopšte. U ovom periodu hirurgijaje najviše napredovala od svih grana kurativne medicine.

U Španiji se počinje sa organizacijom saniteta koji uXV veku ima najamne građanske lekare. Pri opsadi Malage,1487, formira se prva poljska bolnica (na 400 pokrivenihkola, sa lekarima, hirurzima, potrebnim osobljem iopremom). Od 1551. svaki pešadijski puk ima lekara ihirurga, a od 1579. god. svaki garnizon ima i vojnu bolnicu.

U Francuskoj, Ambroise Paré (1510−1590) uvodibitne novine u lečenju rana: odbacuje kauterizaciju kaometod, a uvodi stavljanje obloga na rane, počinje da koristitourniquet i ligature krvnih sudova. Bio je omiljen kodranjenika čije je lečenje do tada bilo vrlo depresivno inajčešće pogubno (kauterizacija rana, puštanje krvi,preznojavanje, emetika, vomitansi, purgativi, klizme...).Čuveni Molijer kaže da se lečenje u srednjem veku svodilona „voomire, purgare et clisterium donare“, a o stanjumedicine govore i Boalovi stihovi: „U Firenci življaše nekilekar javni / Učenjak hvalisavi i, kažu, ubica slavni“.

Sl. 10 − Naslovna strana Vezalove De humani corporis fab-rica libri septem (1543). Primerak (1/5) predstavlja otisak saručno bojenog drvoreza namenjen Šarlu V, caru Celog ro-manskog carstva i Vezalovom meceni. Na slici je javna di-sekcija organizovana za Šarla V. Vezal izvodi obdukciju,

Ticijan sedi u sredini



L I T E R A T U R A

1. Ignjatović M. Study of the history of military medicine andsurgery. Vojnosanit Pregl 2002; 59(4): 429−35. (Serbian)

2. Smirnov M. The issue of organization and tactics of medicalcorps service. Moskow: Medgiz; 1942. (Russian)

3. Ignjatović M. War and peace. Part II – Peacekeeping and huma-nitarian organizations and the Nobel Peace Prize. VojnosanitPregl 2006; 63(3): 317−25. (Serbian)

4. Ignjatović M. War and peace. Part I – Review of the history ofarmy and warfare from the medical corps point of view. Voj-nosanit Pregl 2006; 63(2): 193−202. (Serbian)

5. Ignjatović M. On military/war surgery. Vojnosanit Pregl 2003;60(3): 267−72. (Serbian)

6. Grmek MD, Glesinger L, Dragić M, Pintar I, Levental Z, Dragić Đ.History of medicine. In: Šerger A, editor. Medical encyclopedia.Volume V. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970.p. 354−94. (Serbo-Croatian)

7. Tomić-Karović K. Snake as a cultural-historical phenomenon. Li-jec Vjesn 1952; 74(3-6): 72−9. (Serbo-Croatian)

8. Ignjatović M. Beginings of medicine, surgery, and war surgery inthe prehistoric and old age Serbia. Vojnosanit Pregl 2003;60(1): 105−10. (Serbian)

9. Gleisinger L. History of medicine. Zagreb: Školska knjiga; 1978.(Serbo-Croatian)

10. Surgery. Treatment of wounds. Review of the development ofsurgery through history [editorial]. In: Šerger A, editor. Medicalencyclopedia. Volume III. Zagreb: Jugoslovenski leksikograf-ski zavod; 1968. p. 670−4. (Serbo-Croatian)

11. Cvetković Ž. Medical corps service. In: Gažević N, editor.Military encyclopedia. Volume VIII. 2nd ed. Beograd: Redak-cija vojne enciklopedije; 1974. p. 343−57. (Serbian)

12. Levi I. Hospital. In: Gažević N, editor. Military encyclopedia.Volume I. 2nd ed. Beograd: Redakcija vojne enciklopedije;1970. p. 682−4. (Serbian)

13. Stanojević V. History of medicine. Beograd-Zagreb: Medicinskaknjiga; 1962. (Serbo-Croatian)

14. Katić R. Medicine in Serbia from IX-XIX Century. VolumeXXI. Beograd: Naučno delo; 1967. (Serbian)

15. Homer. Iliad. Beograd: Prosveta; 1990. (Serbian)16. Zamorovsky V. Heroes of antique myths. Zagreb: Školska knji-

ga; 1985. (Serbo-Croatian)17. The Presocratic Influence upon Hippocratic Medicine. Availa-

ble from:http://www.perseus.tufts.edu/GreekScience/Students/Chad/pre-soc.html

18. Foundations of Hippocratic medicine. The doctors and thepresocratic philosophers. Available from:http://www.indiana.edu/~ancmed/foundations.htm

19. Stanojević V. Medical corps through centuries and their messa-ges. In: Stanojević V, DragićM, Bizjak M, Đorđević S, Pejić S, Vor-gić Lj, et al., editors. Proceedings of the papers exposed at themeetings of the Section for the History of medicine andPharmacy. Volume VIII. Beograd: Srpsko lekarsko društvo;1973. p. 12−206. (Serbian)

20. Etruscan and roman Medicine. Available from:http://www.med.virginia.edu/hslibrary/historical/antiqua/testj.htm

21. Casarini A. Storia della medicina militare. Milano-Roma: Arte estoria; 1943.

22. Modlin IM: The medici of Rome and the glory of Galen.Amsterdam: The Book Gulden Mediguide; 2000.

23. Pavlović L. On the occurrence of humanitarian institutions inByzantium. In: Stanojević V, Marjanović V, editors. Proceedingsof the Yugoslav Association for the History of Medicine,Pharmacy and Veterinary. Volume II. Beograd: Jugoslovenskoudruženje za istoriju medicine,farmaciju i veterinarstvo; 1960.p. 50−8. (Serbian)

24. Pavlović L. On the occurrence of humanitarian institutions inByzantium from IV-X Century. In: Stanojević V, Marjanović V,editors. Proceedings of the Yugoslav Association for theHistory of Medicine, Pharmacy and Veterinary. Volume II.Beograd: Jugoslovensk udruženje za istoriju medicine,farmaciju i veterinarstvo; 1960. p. 58−66. (Serbian)

25. Lehrer S. Explorers of the body. Dramatic breakthroughs inmedicine from ancient times to moderne science. Garden city:Ddoubleday; 1979.

26. Mayeaux EJ Jr. A History of Western Medicine and Surgery.Available from: http://lib-sh.lsumc.edu/fammed/grounds/history.html

27. Topalović R. Hospitals in Europe and in us through centuries.Med Pregl 1998; 51(11-12): 559−61. (Serbian)

28. Čolović RB. 50 years of the Surgical Section of the Serbian Me-dical Association. Beograd: Prosveta; 2000. (Serbian)

29. Hadžiomeragić M. From the medicine 1000 years ago. Ibn Sina-Avicena and his work. Acta Hist Med Stom Pharm Vet 1986;26(1-2): 123−9. (Serbian)

30. Nikoliš G. War surgery − past and present. In: Brecelj B, Dimko-vić D, GušićB, Kralj I, Lavrič B, Nikoliš G, et al. War surgery.Volume I. Beograd: Sanitetska uprava JNA; 1953. p. 5−34.(Serbian)

31. The History of the University of Bologna. Available from:http://www.unibo.it/avl/english/story/story.htm

32. Papo I. Surgery. Historical review. In: Gažević N, editor. Militaryencyclopedia. Volume III. 2nd ed. Beograd: Redakcija vojneenciklopedije; 1972. p. 471−3. (Serbian)

33. Milićev V. Development of the leading medical thought.Medicin Pregl 1958; 11: 111−26. (Serbian)

34. Gleisinger L. Serveto, Miguel. In: Šerger A, editor. Medicalencyclopedia. Volume V. Zagreb: Jugoslovenski leksikografskizavod; 1970. p. 696−7. (Serbo-Croatian)

35. Gleisinger L. Andrija Dudić on the death of Vesal. Lijec Vjesn1956; 78: 555−62. (Serbo-Croatian)

36. Wind G. Vesalius. Available from:http://vesalius.com/about.html

37. Westfall RS. Vesalius, Andreas. Available from:http://es.rice.edu/ES/humsoc/Galileo/Catalog/Files/vesalius.html

38. Wiegand S. William Harvey (1578−1657). Available from:http://www.accessexcellence.org/AB/BC/William_Harvey.html

39. Arnovljević V. William Harvey and the discovery of blood flow.Medicin Pregl 1928; 3(1): 6−8. (Serbian)

40. Harvey William (1578−1657): On the motion of the heart andblood in animals, 1628. Available from:http://www.fordham.edu/halsall/mod/1628harvey-blood.html

41. Rolleston H. The tercentenary of William Harvey's "De motucordis". Med Pregl 1928; 3(1): 1−4.

Rad je primljen 2. VIII 2005.

Documents

Istorijski pregled razvoja vojnog saniteta - 1. deo