Ivo Andric - Izbor Prica

Embed Size (px)

Text of Ivo Andric - Izbor Prica

Andri, Ivo Izabrane pripovijetke Mara milosnica(...) Drugog dana pred podne, vraajui se s vjebalita, naie paa s pratnjom kroz ariju. Oprezno su jahali po poledici koja se kravila. Bio je pazarni dan i kod Garia ekmeinice zakrie im put neki seljaki konji, natovareni drvima. Dok su se uplaeni seljaci ustrali oko upornih konja, paa baci pogled u pekarnicu. Kraj zatvorene pei stajao je stari Ilija ekmeija, pognut, s upaljenim prestarelim oima, iz kojih su neprestano kapale suze na velike brkove. Na prostranom epenku, meu hljebovima i tepsijama sa pitama ili mesom, bila je ki mu Mara. Kleei i odupirui se jednom rukom, ona je pruala drugu za nekom tepsijom u dnu. Kad u viku vojnika i topot seljakih konja, ona podie glavu i paa je vie onako izpruenu i poleglu po epenku, i zagleda joj se u iroko djetinje lice i vedre oi. Kad je popodne opet projahao tuda, ekmeinica je bila pusta, epenak napola presavijen, a na njemu je kunjao bjel maak nagorjele dlake. Naredi da mu se trai i dovede ta djevojka. Ustrae se podoficiri i zaptije. Zadrao se treeg dana popodne dok mu ne javie da e stvar moi urediti. Djevojka nema nikog do oca. Majka joj je bila uvena Jelka zvana Hafizadika, jer ju je stari Mustaj-beg Hafizadi drao nekoliko godina kod sebe pa je onda udao za svoga Garia, koji je bio miran i slabouman mladi i kome je on i otvorio ovu pekarnicu. Paa ostavi neto novaca i preporui stvar svome starom poznaniku Teskerediu. A krajem marta, jednog pazarnog dana, dovedoe mu djevojku u Sarajevo. Paa se nije prevario. To je bila ta vrsta enska koju je on uvek traio i naroito cjenio, koja ga je jedino jo privlaila. Bilo joj je nepunih esnaest godina. Imala je velike oi golubinje boje, ugaena porculanskog sjaja, koje su se polagano kretale. Imala je sasvim svjetlu, teku i tvrdu kosu, koja se retko via kod ena iz ovih krajeva. I lice i ruke su joj bile obrasli, kao makom sitnim svijetlim maljama, koje su samo na suncu mogle da se vide. to je na njoj bilo neobino, to je da i oni djelovi koe koji nisu u stalnom dodiru sa vazduhom i svjetlom, u nje nisu jednolino bijeli i otuni, kao obino kod plavih ena, nego joj je sve tjelo imalo tu svijetlu a zaruelu boju koja se mijenjala samo sa sjenkom u udubinama ili sa nejednakim i plahovitim strujanjem krvi, i tada bivala jo zagasitija. Imala je posve djetinjsku ruku, kratku i rumenu. Paa je oiveo. Prvih dana se bavio samo njom. Bila mu je prijatna i misao da i sad, kao nikad, moe po jednoj ispruenoj ruci da pozna vrstu ene i njenu pravu vrednost. Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a tri-etiri mjeseca docnije, ini mu se, ve bi precvala. Ovo joj je pravo vreme. Bila je odvojena od svojih, ustraena, usamljena, upuena potpuno na njega. Pokatkad mu se inila kao zvijerka koja, pritjerana uz liticu, drhti a zjenice joj zapadaju. A to je pojaavalo ljubavnu strast i, protivrjenim zakonima mukog srca, izazvalo u njemu elju da dariva i usreuje i titi. Stanovala je nedaleko od paine kue, u zasebnoj kuici koju joj je on najmio i namjestio. Nikad nije ila i niko joj nije dolazio osim Hame Ciganke, koja je posluivala, i baba-Anue s Bistrika, koja joj je bila neki rod i ivila s dvoje unuadi u velikoj sirotinji. Cio dan provodila je u dvije polumrane sobe, radei one svakojake sitne poslove koji su nevidljivi, a koji enama tako lako ispune dan. Pred vee bi dolazio po nju pain momak i ona bi se umotala i pobulila sve do oiju, i oborene glave polazila za njim u pain konak. Prvih dana, kad su je tek doveli iz Travnika, ona nije mogla nikako sebi da doe. Fiziki bol ovlada potpuno njome; i tek kad on poslije prvih noi, poe da iezava, pojavi se, da je mui nejasna ali mrana i teka misao o grijehu i sramoti. Ona se bojala pae, gadila one Sare Jevrejke, i stidila dana i svijeta. Nije mogla da spava, a i u snu se osjeala prokletom. Ipak se polako pribliavala Sari, koja je bila utljiva i dobra i opremala je, i pomagala u svemu, s nekom tunom usrdnou. Tee se privikavala na pau i njegova milovanja; i kad je uminuo bol i prvi strah, ona ih je primala ukoenmo, detinjski zbunjeno. Ali s vremenom poe da se privikava. Zavolje naroito miris njegove koe. Nikad nije mogla da potpuno bez straha gleda u njegove neobino mirne oi, ni lice sa onim stranim liajem na njegovom obrazu i s mrkim oborenim brkovima, koji su uvek bili malko vlani i lagano treptali pri

govoru, kao resasta trava u umskoj mranoj vodi. Ali dah koji je njegovo tjelo irilo od sebe sve ju je vie privlaio, krijepio i veselio; i udisala ga je satima, sklopljenih oiju i s glavom na njegovim grudima ili njegovom dlanu. Muila se samo jo nou kad bi je, kao to se esto deavalo slao da sama spava. Tada bi se po nekoliko puta budila s jasnom svijesti - kakva samo moe u mraku da se javi - o tom ta je ona i ko je ona sada, i sa ustima punim plaa zatiskivala lice izmeu dueka i jastuka i grcala: - Turin... U tami bi misao koja ju je muila uzimala oblik vjeite kazne i paklenih muka, a ne zemnog srama i propasti, kao danju. Ali bi sutra popodne opet doekivala pau s jednolino rumenim licem, i sa bezglasnim smjekom koji je sav od bjelih zuba i sjajnih oiju. Tako je bivalo svako predvee. On bi dolazio s vjebe ili s jahanja, malo znojan i zarumenjen, a ona bi ga doekivala previjenih ruku na grudima. On bi se tada raskopavao. Sara bi donosila hladnu vodu, a djevojka iznosila izme. Poto bi se oprao i rashladio, dao bi da se otvore vrata i svi prozori, sa izgledom na cjelo Sarajevo i na trebeviku kosu. Tako bi sjedeo na promaji dok Sara ne bi unjela bocu mastike i sahan sa maslinama i sitno narezanim komadiima hljeba. Poslije toga bi momak Salih donio nargilu na kojoj je u raspaljenoj tumbeiji tinjala eravka, a u kristalnoj boci, na bistroj vodi, plivale dvije trenje. I Sara i momak bi iezli, a iz pokrajnje sobe bi se vratila Mara, spremna, i spuatala mu se u krilo. To se izmeu njih dvoje zvalo sjesti u kutiju. (...)

Anikina vremena(...) Taj urevdan ostao je u seanju sveta kao dan kada se Anika objavila. Otada pa do ilindanskog vaara, ona je potpuno razvila barjak. Otvorila je kuu mukarcima; nabavila neke dve seoske skitnice, Jelenku i Savetu, da joj budu kao dvorkinje. Od tog vremena pa za godinu ipo dana, ona je smiljala zlo i nesreu kao to drugi svet misli o kui, o deci i hlebu, arila je i palila ne samo po kasabi nego po celom kadiluku viegradskom, i izvan njega. Mnogo se od toga poboravilo, a mnogo je muka ostala neviena i nekazana, ali tada se tek uvidelo ta moe da poini ena otpadnica. Malo-pomalo, oko Anikine kue se stvaro logor. Bog sam zna ko sve nije nou dolazio; mladii, enjeni ljudi, starci, deaci, stranci ak iz ajnia i Foe. Poneki, koje stid i razum ne spreava, i danju dolaze, sede u avliji ili u kui, ako ih puste ili prosto lunjaju sokakom s rukama u depovima, i pogledajui s vremena na vreme u Anikine prozore. Tane kujundija, mrav, sa bezbojnim uvek rairenim oima u izmodenom licu, bio je jedan od najbeznadnijih i najrevnosnijih posetilaca. Sedi tako na nekom sanduku, za vratima, ne govori nita i, ekajui da vidi Aniku, samo gleda Jelenku i Savetu. A one prolaze pored njega kao da ne postoji, izlaze, doekuju goste i odlaze s njima u sobu. Kad ga isteraju iz kuhinje, on sedne ma gde u avliji i bojaljivo se smeka na Jelenku koja ga tera: - Ih, neka me, bna, ovde. ta ti inim?

I moe tako satima da eka snuden kao da je i njemu samome teko to mora tu da sedi. U neko doba digne se i ode gotovo bez pozdrava, a sutra dan opet doe. Kod kue ga grdi ena mu Kosara, crvena i krupna poluseljanka sastavljenih obrva. - Jesi li opet sjedio kod rospija, ruglo svjetsko? Mogao si i ostati kod njih. - Eh, mogao sam ostati - ponavlja on tuno, a vidi se da je mislima odsutan. To Kosaru dovodi do besnila, i ona poinje stranu svau, ali Tane samo odmahuje rukom i odgovara tek pokatkad, kao kroza san. Bilo je i sasvim ludih, kao onaj Nazif, krupno i blesavo mome iz begovske kue, mirna budala, mutava i gluva. Bar dvaput preko dana on doe pod prozore i nerazumljivim mumlanjem doziva Aniku. Jo u poetku Anika se naalila s njime. On joj je ispod otvorena prozora nudio pune pregrti eera. - Malo je to, Nazife, malo - vikala je ozgo Anika smeei se. Idiot je razabrao ta mu govori, otiao kui, ukrao u brae novca, kupio dve oke eera, i vratio se pod prozor. Vikao je dok se Anika nije pomolila. Cerei se od sree nudio joj je eer. Anika se smejala grohotom. I rukom i glavom mu je davala znak da je to jo uvek malo, i on je otiao alosno mumlajui. Otad je dolazio svaki dan vukui u zembilju, za pojasom, po depovima, koliko god vie moe eera. Aniki se dosadila ala. Ljutilo je ludakovo uporstvo i slala je Savetu i Jelenku da ga gone. On se branio od njih i odlazio gunajui, ali bi ve sutradan osvanuo pod Anikinim prozorima sa jo vie eera. Dok ga opet ne bi oterali. Inae je povazdan nosio eer po varoi, pevuii i mrmorei. Deca su pristajala za njim, zadirkivala ga i krala mu eer iz zembilja, koji je grevito stiskao uza se. Bilo ih je i takvih koji se nisu usuivali da dou danju, nego su ekali da padne mrak i dolazili tada redovno, iako nisu imali izgleda ni da uu u Anikinu kuu. Tako poneki samo sedi po svu no i pui na kamenu kod esme. U mraku, nisu ga videli kad je doao niti znaju kad ode. Samo sutradan osvane itava hrpa izdeljana drveta i ispuenih cigareta na mestu gde je sedeo. To je neki nesrean mlad ovek, ko zna koji; Anika ga i ne zna, i on nju poznaje samo iz vienja. Jer, nisu svi uvek dolazili samo zbog nje. Poneki je dolazio to je uopte gotov na svako zlo, poneki to se rodio izgubljen i oajan. Tek, oko te kue i na toj raskrsnici kupilo se sve to ne valja i to nije kako bog zapovjeda. Taj krug mukaraca oko Anikine kue naglo se irio i zahvato sve vie ne samo slabih i poronih nego i zdravih i pametnih ljudi. Na kraju, malo je bilo mlaih ljudi u kasabi koji nisu bili kod Anike, ili bar pokuali da joj se priblie. Najpre se ilo kradom, nou, zaobilazno i pojedinano. Govorilo se o njoj kao o neem to je sramotno i strano, ali daleko i gotovo neverovatno. Ali to se vie govorilo, ogovaralo i prepriavalo, to je ra