ИВО АНДРИЋ

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ, Исток у приповеткама Иве Андрића

Иако је Андрићева приповетка несумњиво реалистична, и западно уметничка по свему: по строгости плана, личном тону, савршености композиције и стила – она је сва Исток, Исток и као документ и као поезија. Источна обележја су:

1. Начин излагања садржине који подсећа на усмено причање. Епизоде и детаљи су многи, али кратки, крећу себрзо, нижу се нови и нови. Дугачких разговора, опширних описа, тумачења ситуација, филозофирања, нема. Дијалог никада није ни дуг ни заплетен. Опис личности је нагао, снажан; опис природе, покрета или чега било, такође је брз.

2. Одсуство буржоаског света и живота. Андрићеви ликови су најчешће сирови јунаци и крвници, или божјаци и фукаре, пустолови, Цигани који тумарају по свету... За доста велики број њих може се рећи да су «славни и смешни» као нпр. Ђерзелез. Такав је и Абдусалембег из приче Мустафа Маџар, као и сам Маџар. Та чудна бића нису грађани, нису друштво, нису ничији оци и браћа, скоро и ничији синови, већ су језовите источне скаске.

3. Носиоци догађаја су мушкарци. Жене су споредне, испод живота и нису личности, него покретне снаге, или се јављају само као зло привиђење.

4. Варварска пожуда за женом. Бора С. то зове «нечистом крвљу», а Андрић «несрећном крвљу». Турци из Андрићевих приповедака пружају руке за женама као суманути.

5. Сугестивност ликова. Мустафа Маџар је дегенерик, хипохондор, крволок, перверзни злочинац који тако као што би други окинуо у вис «дохвати малу пушку и опали је у мраку где су лежали фратри». Али, с друге стране, у њему има неке рафинерије мисли, душе (учио школу, свирао је, волео музику), чак рафинерије злочина (убија Абдулсаламбега духовито, елегантно и чисто као да добија партију шаха). Он је један од ретких Андрићевих јунака који се диже до значајног и консеквентно све јачег и јачег унутрашњег гађења и формира одређену мисао и поглед на живот речима:

«СВИЈЕТ ЈЕ ОВАЈ ПРЕПУН ГАДА!»

МИЛАН БОГДАНОВИЋ, ПРИПОВЕТКЕ ИВЕ АНДРИЋА

Оне су највише везане за живот босанских муслимана и католика. Мало се зауставља на православном свету.Свет који приказује Андрић управљен је чулима. То је психологија једног сензуално јаког надраженог живљења и сасвим је природно што се ту мора манифестовати сексуални мотив. На једном крају је Ђерзелез коме је сексуални мотив врховни императив и читава једна мистика, а на другом фра-сељак Марко Крнета.Ерос и танатос изузетно изражени.У Андрићевим приповеткама има једна атмосфера која је мрачна и језива. Безброј је богаља, падавичара, умоболника... Неки адамски терет овде је подигнут до закона. Сви јунаци (Мустафа Маџар, Иван Роша, Мула Јусуф, Ћоркан, Аника) подигнути су до неке врсте хероја; сви остају некако надмоћни; посебно су надмоћни једним дрским и гордим ставом према животу. У њима, који су од старе лозе, са тешким наследством искуства, засићени и уморни у бићу, има нека снага да се одупру животу једним ставом који је сав у нецењењу и презирању живота. Живот им се сваки час пакосно супротставља. Ситна и глупа смрт Мустафе Маџара овде је читав један симбол. Снага јунака је узалудна и животна иронија им подмеће клип под ноге.

Приоритет чула, сексуални мотив у подлози психолошких покрета, оптерећења и далеки, недогледни узроци по којима се равнају судбине као и она чудна и дирљива релативност у сразмери и вредности снага и моћи – све су то елементи за једно ссасвим ново и модерно уметничко остваривање живота.Андрић трага за оним случајним, испод свести пониклим мотивима који, на први поглед незнатни и неважни, постају средишњи за разумевање читавих стања.

АНИКИНА ВРЕМЕНАПрво иде прича како је полудео поп Вујадин, затим о Аники. Прича је следећа: на Богојављање су се упознали Аника и Михаило Нииколин Странац. Михаило је имао авантуру са Крстиницом која је једном приликом убила мужа заједно са Михаилом. Зато овај и није могао са Аником да буде, а ова, љута, постаде курва.

МИЛАН БОГДАНОВИЋ, ТРАВНИЧКА ХРОНИКА

Насупрот хроничарском роману На Дрини ћуприја, Травничка хроника се кондензује у једну садржину да се мирне душе може назвати романом. У једном амбијету, у једном историјском тренутку, овде се развија широки – али повезани садржај. Могло би се рећи да је ово први прави Андрићев роман, а структурално један од најбоље компонованих романа наше књижевности.ТХ је велики заплет животних путања које су се, допирући из белога света, укрстиле и замрсиле у некаквом Травнику и под необичним и изузетним условима. Они ту живе као «страна тела» у болним трзајима своје отпорности да се уживе у средину и отпорности средине да их прими. Дивљи кут Балкана, Босна, тек је у другом плану. Овде је још све под притиском средњег века. Време: прелаз између 18. и 19. века.Имамо две перспективе: једну психолошкиу и другу која може бити историјска и социјална. Писац је много више пажње поклонио првој перспективи.Давил, француски конзул, је више појам и синтеза неких људских особина него живи лик. Без икоје моралне и идејне подлоге у себи он је сав у недоумицама и несавршеним актовима. Он је централна личност у тим збивањима.. Давил је садржајна срж романа и карактеристичан је за неке пишчеве стваралачке процедуре и манир.Ту је и мноштво других ликова: везири, пустолови, оба аустријска конзула, фратри, попови и јеромонаси и жене. Ана Марија представља једну од најефективнијих појава. За психологију жене писац има изузетног талента.

МИЛАН БОГДАНОВИЋ, ПУТ АЛИЈЕ ЂЕРЗЕЛЕЗА

Андрић у босанским ликовима које описује не тражи оно што је апсолутно специфично, већ оно што им је заједничко са свим људима. На тај начин Андрић иде за омиљеном идејом неких неореалиста, по којој су сви људи у основи једнаки и да се у свима крије иста психолошка суштина. У овој приповеци Андрић је хтео да створи један синтетизовани тип босанске средине. У исто време, хтео је да да један симбол. Алија Ђерзелез је оличење оне оне вечите опсесивне донкихотовске тежње ка вишем, лепшем и светлијем и стварности која те тежње спутава. Алија је необичан човек. Њему је смисао живота жена. Осећајући велику снагу и силу, он је мислио да има сва права у односу на жене које га иначе избегавају. У томе је трагика његовог живота.

Он у својој средини грубо искаче. Његова огромна снага ствара извесно поштовање код људи. Дружење са људимасвлачило га је у рају, са њима је јео, пио, коцкао се и на тај начин се изједначавао са њима.У тренуцима сумње и клонулости, он одлази Јекатарини. И ту, код жене без жене, јавља му се једна мисао: зашто је пут до жена тако вијугав и тајан.Ђерзелеза писац издиже до симбола, постаје инкарнација оне мучне борбе коју свако људско биће има да претрпи између свога «хоћу» и свога «могу».Сва три главна момента, његов сусрет са Венецијанком, са Земком Циганком, са Влахињом Латинком, психолошки су изведени врло брижљиво. Свена у вишеградском хану у којем је изложена промена расположења гостију према Алији, плод је финих психолошких запажања.

Иво Андрић изабира епску нарацију епопеичног или источњачког типа (Хомер, 1001 ноћ) са догађањима довољно дистанцираним (100-150 година), тако да епски причалац може бестрасно да казује трагичне судбине људи. Ту објективност и мирноћу приповедања остварио је не само доследним приповедањем у трећем лицу, него и неким другим поступцима временског и просторног удаљавања тих догађаја од себе као причаоца. Најпре, то је његов поступак увођења причаоца између себе и догађаја. Како Џаџић каже, Андрић прича причану причу.И често тако: кроз неколико сочива прелама се његова прича. Посебно при описивању личности које су инкарнација зла, њему није довољно само такво дистанцирање: тада он напушта и угао «свезнајућег» епског причаоца (који је смештен у саму душу описиване личности) и тај угао јасно поставља изван те личности, у видно поље неке њој блиске личности (у Травничкој хроници Давил и Дефосе су тако описани, затим, Аника, као и Караџоз у Проклетој Авлији). Андрић се приближавао само оним ликовима чију је психологију могао да схвати.

По питању приповедачког манира Андрић је пошао од народног приповедача. Разлика је у следећем: док је народна реченица широко наративно обавештавање, Андрићева добија таку разноврсност структуирања и такву набијеност смисла да представља у том погледу сушту супротност народној реченици.

Прво што је од своје традиције он могао наследити било је осећање трагичног хероизма или херојског песимизма Његошевог, као једине, иако очајничке, самопотврде човекове.Трагајући за позитивном негацијом највећег зла човека – ПРОЛАЗНОШЋУ и СМРТИ, Андрић се сусрео са феноменом ПРИЧАЊА. Фра Петар, тај симбол Андрићеве приче и причања, причао је о свему «као човек за кога време више нема значења». Андрић долази до егзистенцијалног закључка да сваки човек може остварити осећање среће ако се у тим тренуцима предајесвим својим бићем најдубљим тежњама и побудама своје личности. Тако је уметност постала највећа могућа негација зла, пролазности и смрти.

МИРСАД САМИЋ, Историјски извори «Травничке хронике»

Извори које је користио могу се поделити у две групе: необјављене и објављене.Необјављени извори:

1. Преписка Пјера Давида, француског конзула у Босни, од 1807. до 1814.2. Преписка Паула фон Митесера и Јакоба фон Паулића, аустријских конзула у Босни,

1808.-1818.Објављени извори:

1. Др Михаило Гавриловић, Исписи из априских архива2. Васиљ Поповић, Трговина и промет Босне у Наполеоново доба

3. Извод из дневника Пјера Давида4. Жил Давид, Биографска и књижевна биљешка о Пјеру Давиду

Може се јасно видети да је Иво Андрић искористио мноштво аутентичних чињеница и података да би васкрсао епоху о којој пише.Оно што њега највише интересује јесте лична драма конзула и других јунака.Андрић поседује изузетну моћ АСИМИЛАЦИЈЕ. Укратко, уместо да спутава пишчеву машту, документација је често стимулише, подстиче пишчев дух да развије своје стваралачке снаге.

ЉУБИША ЈЕРЕМИЋ, На Дрини Ћуприја

Алихоџи је у роману На Дрини ћуприја додељена улога пишчевог двојника. Он је прикован за мост и у преносном и у дословном смислу те речи. Тегобан доживљај дринске ћуприје – то је она црна пруга која пресеца груди везиру и Алихоџи.Контарст између релативне непроменљивости моста и , на другој страни, осипања и пропадања људских нараштаја у вртлозима балканске историје у широком распону од 16. до 20. века – постојано се одржава у целом роману и заправо сачињава основни лук дела и принцип обликовања.Отуд има много разлога за закључак да су мост и његова трајност главни јунак дела.У првим издањима књига је носила карактеристичан поднаслов: Вишеградска хроника.

Историјски контекст образован у босанској касаби у време турске и, касније, аустријске окупације и терора, сукоби разних вера, народности и култура, Истока и Запада, заправо условљавају и образују главне теме целокупног Андрићевог рада у 20-им и 30-им годинама. На Дрини Ћуприја је својеврсна синтеза пишчевих ум.интересовања. Андрићево интересовање за историју није само са оне легитимне, фактографске стране. Андрић посебну пажњу посвећује и легендама, митској дмензији историје. Дакле, историјска прошлост, хроника, али и легенда.

Прича о историји значила је за Андрића трагање за смислом који би живот у садашњости учинио сношљивијим.

Андрић је писац реалиста и његов роман је значајно обележен извесним упорним супротстављањем онога што је колективнма машта испрела о грађењу моста и онога што су тврда историјска факта.

У На Дрини Ћуприја мора се узети још једно лице као могући пишчев двојник. То је Хусеин-ефендија. Он је, наиме, кроз дуже време писао хронику «најважнијих догађаја у касаби». Писац и овај лик су суште супротности Писац је у њему оцртао начелну опасност у послу хроничара. Андрић је у чињеницама историје тражио њихов виши смисао.Сам наслов је ует из народне песме, што значи да је фолклорно наслеђе у делу евидентно.

Извесна аутобиографска присност успостављена је од самог почетка На Дрини Ћуприја. У првом поглављу у тону казивања учествује извесно «ми», дакле, прво лице множине, које указује на поистовећивање са вишеграђанима. Мост има нарочито дејство на децу. Оно «ми» није само пука наративна конвенција која обезличује писца, она стоји уз чињеницу да је сам писац морао бити међу дечацима.У «Мосту на Жепи» присутан је цео сноп мотива који покрећу причање у На Дрини Ћуприја: човек из словенске средине, потурчен, домогне се власти па онда, под неким болним

подстицајем почне да се узнемирено присећа свог порекла, па реши да у њему подигне задужбину.

У Андрићевом духовном свету мостови су заиста имали повлашћено место. Они су оваплоћење људске насушне жеље да се измире супротности и да се дохвати обострана обала на којој се укидају неред, смрт и несмисао, да се споје реалност и идеал, збиља и сан.

БОРИСЛАВ МИХАИЛОВИЋ, «Проклета авлија»

Прича почиње и завршава се са тишином самостанског гробља.У Проклетој авлији осећа се једна фина алузија на цео живот и на цео свет. Авлија је увек пуна, стално се пуни и празни.

Андрић је прошао мирно крај симболизма, експресионизма и надреализма, покупио њихове амбиције и чврсто их усадио у намерну хладноћу и у смирени ток свог привидног реализма.

ИВО ТАРТАЉА, Језгро приповедачеве естетике

Писац који је Ћамилу дао да се послужи формулом ЈА САМ ТО обратио се миту (сличност са јеванђелском причом када Христос каже стражарима ЈА САМ ТАЈ).

Џем је син Турчина и Српкиње, а Ћамил син Турчина и Гркиње. Обојица су образовани људи. Обојица су жртве сукоба Истока и Запада. Разлике су: Џем је активан и плах, Ћамил је контемпативан и меланхолик; Џем је бујна ренесансна природа, Ћамил се предаје духовном занимању као испосник.Ту је и Хаим из Смирне који, као и Заим и атлета, има нагонску потребу за причањем. Има нечег грозничавог, болесничког и у његовој причљивости. Само, док су Заим и атлета опседнути женом као сталним мотивом своје приче, Хаим никада није говорио9 о једној истој ствари. Док Заим и атлета окупљају публику и вазда причају о себи, Хаим углавном прича о туђим животима. Хаим је онај говорник који обавештава фра Петра све шта се са Ћамилом дешавало за време последњег саслушања. За Хаима се каже да је «свезнао» и да је видео и оно што се није могло видети. Његов лик одговара моделу свезнајућег аутора.

Ћамил осећа неодољив нагон да своју причу исприча.