Sabrana djela Ive AndriaRedakcioni odbor Miodra g Bogie vi Ivan Bratko Petar Dadi Vladimi r Ili Erih Ko Kajetan Kovi Boin Pavlovs ki Vera Stoji Oto oIc Risto Trifkovi Priredili Vera Stoji Petar Dadi Muhare m Pervi Radova n

Vuk ovi

Udrueni izdavaiSvjetlost /Sarajevo Prosveta / Beograd

Mladost / Zagreb Dravna zaloba Slovenije/Ljubljana Misla/Skopje Pobjeda/Titograd

Sabrana djela Ive Andria Knjiga estaDopunjeno izdanje

IVO ANDRIC

e

Odgovorni urednik Zoran Marjanovi Sarajevo/1986

tS5 enluk. A? Svi su paljivo sluali, zadovoljni to su sada fratri postali predmet razgovora. Nastade smeh i ala i udvoriko odobravanje vojvodi. Pesma, koja je bila uutala, javi se opet iz jednog ugla, najpre tiho i neslono pa sve jae i bolje, sa njom i svirka. * Svatovi! Popovski svatovi! * Ajde da ih poenimo, ovako o jednom troku. * U erdek fratore! Utrcae se vojvodini seizi da izmeu ono neko liko polupijanih posustalica, koje su se tu zadesile, izaberu dvije naoite vlahinje, kako im je nare eno. ,,,,.,,,,, 1

Tu fra Petar zastade za trenutak u prianju, kao da oivljava seanja i trai reci da opie jedan prizor koji je za tih nekoliko asova bio tako vaan i tako teak, a koji je davno izbledeo u seanju i izgubio otrinu i znaenje. Licem mu pree onaj njegov blagorodni osmejak, sve to je ostalo od nekadanjih nevolja, i sa tim osmejkom nastavi da pria: Fra Mijo i ja se samo zgledasmo. Ja mu jednako apem latinski da nita ne odgovara, ali on se nakostrijeio i hoe jednako da govori. Hoe ovjek ni manje ni vie nego da urazumi Demu i da mu dokae kako sakramenat ne moe na sakra-menat, kako je strahota i sramota i pomisliti da neko fratre eni i vjenava. Ostavi se toga, apuem mu ja, vidi gdje smo zapali. Ali on jednako hoe da govori. Bolje je, kae, da obojica izginemo ovdje kao muenici, branei istotu svoje vjere i svoga zavjeta. Ama od koga e je, bolan brajko, braniti, kaem mu ja, zar od ovih pijanih hajduka? Nije ovo mjesto gdje se vjera brani i za nju gine. Lako je poginuti i ui u Martyrologiumi, nego marifetluk je izvui se iz ove napasti u koju smo ni krivi ni duni zapali. Tako mu ja govorim, a znoj me obliva, jer koliko strepim od Demina paklenog zuluma i malicije toliko i od fra-Mijine lude revnosti. I pravo da kaem, srce mi se istopilo i pamet stala, pa ni sam ne vidim kako emo se izbaviti. A oko nas hajnak i veselje ne prestaju. Samo je vojvoda mrk i povlai oima iz oka u oak k'o bijesno pseto. Izgledalo je da je najposle naena igra koja e zadovoljiti i vojvodu i njegove ljude i njihove zarobljenike Turke, koji se za nevolju ale. Ovi potonji naroito ivo uestvuju u ali, jer smatraju da bi ova fratarska svadba mogla potrajati dugo i odvratiti Deminu panju od ostalih, i zato se svi trude da gaSpisak muenika za veru.

povicima i odobravanjem u tome i podre. Ali upravo ta preterana revnost osujetila je njihove namere i neoekivano spasla fratre od daljeg muenja i veih ponienja. U optem smehu i nadvikivanju polupijanog sveta graani i ne primetie kako se Demino elo smrklo, a zatim elo lice zamrailo i donja vilica isturila. Njegov hladan i zloslutan pogled lutae nekoliko trenutaka po graanima dok se ne ukoi i ne zaustavi na nekom Ramizu, visokom berberinu. ekajui kaiprstom leve ruke podbradak i ne skidajui pogled sa nove rtve, vojvoda procedi kroz zube onima koji su stajali oko njega: Veite onog rieg to je najvie razvalio vale! Odmah skoie dvojica i idui za vojvodinim pogledom uputie se pravo ka berberinu, kome smeh odjednom zastade u grlu. Neki od graana jo su se smejali i dobacivali ale na raun fratarske svadbe, jer nisu bili ni pri-metili promenu, a dvojica hajduka ve su vezivala zbunjenog berberina i pritezala ga uz veliki direk koji dri tavan nad divananom. Ama nemojte, ljudi, turske vam vjere! Demajil-aga, molim te! Ja rekoh: ala, lakrdija; svi se smiju, pa i ja. Nemoj me, dina ti, na pravdi boga! Tako muca berberin u neprilici, i osmejkujui se i mrtei, i sve odnekud oekujui da e se ela stvar okrenuti na alu, ali se na to niko ne obzire. Odjednom se raspoloenje na divanani potpuno iz-meni. Graani, sreni to je vojvodina ud pala na ovog berberina a ne na njih, ne znaju da li da se sada smeju novoj rtvi; bacaju bojaljive poglede na vojvodino lice, nastojei da pogode njegovu elju. Vojvoda die svoju au, obraajui se vezanom Ramizu: Tako, efendija. A sada, ajde da se smijemo! 1 4 1 4

Svi se smeju, lano i neiskreno. Smeje se i vezani berberin, uviajui da je najbolje da svoju nezgodu shvati kao kratkotrajnu i bezazlenu alu, i baca moleive poglede nepominom vojvodi. Niko vie ne misli na fratre ni na njihovu enidbu. Oko nove rtve raste graja u kojoj svaki pomilja na trenutak kad e berberin biti od vezan i vraen da se veseli sa ostalima i kad e pasti nova nareenja Demina, bogzna kakva i ko zna na koga. Glavno je da fratri, na svoju sreu, nisu vie zanimljivi. Dolazio je red na druge putnike da iziu pred Demu i da zadovolje njegove neproraunljive udi i njegovu nezasitljivu potrebu da neprestano trai zadovoljstva i razonode i da ih nalazi u tome to mui i uniava nevine ljude, bolje od sebe. Fratri su se povukli iza okupljenog sveta koji je sainjavao iv krug oko osvetljenog sredita divanane i vojvode koji je tu carevao. Tu su onome pijanom hajduku koji ih je pratio i koji je valjda trebalo da brine o daljem toku njihove enidbe, tutnuli u ruku srebrnu pletu i on ih je pustio da se neopaeno spuste niz basamake i vrate na svoje skrovito mesto ispod trema, gde ih svi odmah zaboravie. Fra Petar opet zastade u govoru i odahnu, kao da mu je i u seanju, posle toliko godina, jo jedanput odlaknulo. I tako ti se mi, moj ahbabe, spasimo kao udom nekim, jer da je bilo po fra-Mijinoj vjetini i po mojoj hrabrosti, ne znam kako bismp se izvukli. Tu, pod tremom na njihovom starom mestu, bilo je mrano i mirno. Niko ih vie nije zvao ni uznemi-ravao, ali nisu mogli ni da se mole ni da spavaju, jer je nad njihovim glavama tutnjala i dalje terevenka i bivala sve ea i benja. Igra i pesma su se

smenjivale sa alama koje su, sudei po urnebesnom smehu koji ih je pratio i po estim jaucima rtava, morale biti sve lue i sve svirepije. Naroito su enetine vritale, kao da kou deru sa njih. I svaka ala, kao i svaka igra i pesma, prekidala se naglo, svakako jednim od onih nestrpljivih Deminih pokreta. Tada bi nastupalo nekoliko minuta potpune tiine, a zatim je poinjala neka nova igra i nov urnebes. Na mahove je izgledalo kao da podnice nad njihovim glavama nee izdrati i da e ih svojim ruevinama pokriti. Tako do zore. A kad stade da svie, nasta due zatije gore na divanani. Izgledalo je da govori samo Demo i dubokim glasom izdaje nerazumljive naredbe. Malo zatim stade tutanj basamaka: haramije se razletee po dvoritu. Od svih putnika oduzee konje. Odoe i dva fratarska vrania. Uzgred poskidae sa putnika i ono malo oruja i nakita, sve to nije bilo skriveno. Jedan krakat i mlad razbojnik primeti na fra-Mijatu crn gajtan oko vrata, prie mu, potegnu ga za taj gajtan i izvue krupan srebrn sat. Kao da se igraju neke dogovorene igre, fra Mijat progovori tiho: Nemoj mi, bolan, uzimati sata, to mi je po klon i uspomena na mladu misu. Nemoj, due ti! Dau ti zdrav dukat za njega. Turin, kome se urilo, procedi samo kroz zube, ne putajui sata iz velike ake: Daj! Fra Mijo stade uurbano i nespretno da vadi dukat i najposle ga nae. Tada hajduk dokopa dukat onom slobodnom rukom, kao da ga u letu hvata, a onda cimnu gajtanom, da se fratar povede, i otkide sat, pa strpavi za bensilah i dukat i sat, otra za svojima. Fra Mijo je ostao na mestu, oputenih ruku i otvorenih usta. Tako je stajao bez reci: iz oiju su mu tekle obilne suze, ali on ih nije brisao, jer ni sam nije znao da plae. 1 1

Zaudna je bila brzina kojom je Demina eta opljakala putnike, i to samo konje i lake stvari od vrednosti koje su joj zapele za oko. I kad su se, kao nona privienja, izgubili na jednom jo sumranom puteljku iza hana, niko od putnika nije zadugo smeo da se makne. Najposle se neki usudie da iziu na drum. To su bili oni koji nisu nita imali pa nisu ni tetovali. Za njima pooe i ostali, pogrueno i utke, kao da se bude iz teka sna, jo u nedoumici i u strahu od onoga to ih je snalo. Kad se naoe na drumu, fra Mijo je pao u zagrljaj svome mlaem drugu, jecajui od uzbuenja koje je tek sada raslo. Poto ga je fra Petar umirio i ohrabrio, oni su se prekrstili, izgovorili dva oenaa za nono spasenje, i krenuli polako peice visokim drumom. Peaili su ivo dok se ne uspee na jednu otru uzbrdicu, gde je put bio useen u crvenu zemlju. Na vrhu stadoe da odahnu. Trava je bila puna rose. Sunce obasja ceo kraj jarkim, jo sveim sjajem. Cutali su obojica. Fra Petar pogleda ispod oka svoga saputnika. Starac je okretao u rukama onu polovinu gajtana koja mu je ostala o vratu; gledao ga je na mestima gde je prekinut i tiho, za sebe, aputao: E, mati ga boja ubila! E, e, e! Sada fra-Petrovi ivci popustie. Silan i neodoljiv mladenaki smeh, slian plau, provali iz njega; uzalud je, iz obzira prema starijem fratru, nastojao da ga savlada i zadri u sebi. Klonu i sede na rosnu travu i drei se rukama za slabine poe da se smeje grohotom. Fra Mijo pusti gajtan i pogleda iznenaeno, a zatim poe da ga prekorno umiruje: De, de! Ali fra Petar se nije mogao vie zaustaviti; guio se i kidao od smeha. Uspeo bi da izgovori re-dve, ali bi smeh navalio jo jae. 146

Ograjisasmo, ujae ... ha, ha, ha ... k'o dvije mladoenje ... ha, ha, ha, ha .. . k'o niko na ... ha, ha, ha . . . daj dukat, kae .. . ho, ho, ho! Pa onda uze oboje ... ha, ha, ha! Fra Mijo se ozbiljno Ijutnu i stade da kori tu ludu pamet kojoj je sada do smeha, ali fra-Petru je trebalo dugo dok je uspeo da se malo smiri i da se, sa suzama u oima i podrhtavajui od uzdranog smeha, izvini i zamoli za oprotenje. * Tako smo doli do Visokog nastavljao je fra Petar svoje prianje, i sada se smejui, da mu se oi zalie suznim sjajem. Tu naemo konje za dalji put. Ali prije nego to emo stii do Sarajeva kaem ja fra-Mijatu: * Sto bi, bi, ujae! Zadesi nas napast i teta, pa to ti je, ali da bar ono sa enidbom ne priamo nikome, jer znate vi fratre; napravie se pria ni od ega i ii e nae ruglo od manastira do manastira godinama. Jo jednako zbunjen i utuen zbog straha i gubitka, fra Mijat je pristajao na sve. Stignemo u Sarajevo nastavljao je fra Petar i tu lijepo svidimo stvar kod kul-ehaje. Otar neki ovjek bijae, kao sablja, ali nas dobro primi; zadra nas tu dvije nedjelje pa nas pusti i jo nam izdade temesu da smo slobodni i pravi i mi i na manastir, i da se niko u nae poslove ne moe mijeati. Tako u svoj naoj teti i nevolji imadosmo i koristi. I vratimo se zdravo u Kreevo. Ali im smo stigli, primijetim ja odmah s vrata da se fratri smje kaju. Jo nismo ni uli kod gvardijana, a ofii zaokupie sa svih strana: Azurala, kieni svatovi! Ostadoste li ivi, pobogu? Vidim ja da je neko od onih trgovaca i putnika ve priao kako je Demo htio da nas poeni i da se u manastiru zna sve. Te okrenem i ja na alu i ispriam sve kako je bilo. Mnogo smo se tada smijali mladost k'o mladost!10

1 ^

1 4 7

ali se fra Mijo ljutio, tvrdei jednako da ja izmiljam i dodajem. Tako da me gvardijan, fra Ilija Zloui, iskara pred svima. Ti skrati malo taj jezik, Tufegdija, kae, i dosta toga smijeha! Jesi H to kod Deme nauio?! A vidi se da se i on jedva uzdrava da ne prsne u smijeh. Samo ona dva konja nije mogao lako da preali. I u svojoj latinskoj kronici, koju je tada vodio, pominje ih, i vie govori o njima, boe me prosti i ne pokaraj, nego o fra-Miji i meni i o naem stradanjiu. U toploj i mirnoj fra-Petrovoj eliji zastruga i zakrguta jedan od onih njegovih asovnika i iskuca neke sate alla turca. Fra Petar je utao jedno vreme pa onda zavri: Taka su onda vremena bila i tolike su bijede udarale na svu Bosnu i na ovaj na manastir, da smo za nevolju mnogu stvar na alu okretali i alom se branili i odravali, kad se ve nije imalo niim dru gim. Davno je bilo, i gore sam zulume zapamtio poslije toga, i mnogo raznih Dema i demia preturio preko glave, ali beli ne pamtim da sam lice u lice vei monstrum^ i goreg paklenjaka gledao. Tu se fra Petar prekide i namrti. Oigledno je oseao jak bol u kimi, koji je hteo da preda mnom sakrije. Nego, pomozi mi, ahbabe, da se okrenem na drugu stranu, jer sam se ukoio priajui. I prui mi svoju bledu ruku ispod pokrivaa, a neki od satova poe opet da iskucava neodreen broj sati, sitno i veselo.

CASA

Kao uvek u to doba dana, fra-Petrova elija bila je ispunjena sjajem septembarskog sunca koje sporo zalazi. Fra Petar je leao, uzet ali rumen i veseo u licu. Iznad njegove glave rafovi puni sahadijskog i tufeg-dijskog alata. Po zidovima mnogo malih i velikih asovnika. Kad bi na razgovor zastao za trenutak, ulo se kako njihova klatna tkaju i zuje, strigu i caku kroz tiinu. Jedan areni turski sahat uo se nad svima ostalima, kao kad neko bez prestanka muze smlenu kravu i mlaz stalno iba u vedro puno tople jomue. S vremena na vreme, poneki od njih stane da iskucava neke svoje sate, bez veze sa naim vremenom i podelom dana. Fra Petar tada redovno prekine razgovor i slua napregnuto i gleda paljivo, kao da je neko strano lice ulo u sobu i da javlja neto novo i vano. Kad se pod niskim svodom izgubi i poslednji zvuk, fra Petar nastavlja. Posle iskucavanja jednog velikog arenog asovnika, koje je oslukivao kao da dolazi sa porukom izdaleka, fra Petar ostade dugo u mislima a onda, kao izvinj avaj ui se zbog svoje zamiljenosti, ree tiho: Vidi, kad ovjek padne na ove grane, onda jako vidi kolika mu je mjera. Eto, ta je ovo? Kucne 1

CtudoviSte, nalkaza.

1

sat jedan, tri ili pet. Nita. Ali kome je sav svijet soba i sva zemlja duek, tome je ova ara na serdadi i sunce i mjesec, i insan i ajvan, a ovi sati to biju sav razgovor. I odmah se nasrne ja sam svojim recima. Kako je sunce sve dublje prodiralo u dno dubokih rafova, sinu najednom meu crnim i starinskim alatom crven i zlatan blesak sa jedne velike ae i privue mi pogled. Ne miui se i gledajui i dalje preda se, fra Petar se osmehnu lako, odgovarajui na moju misao. Ono je Mostarka pokojnog fra-Nikole Gra nica. Tu se malko zamisli i odmah nastavi: Zvali su ga Mumin, jer onakvog turskog tabijata nije bilo ni u turskom uhu, a kamoli meu krtenim svijetom i fratrima. Pokojni fra Nikola Grani, koji lei ima dobra etvrtina vijeka na guegorskom groblju, pored ostalih fratara, bio je od dolakah Granica. To je bila dobra trgovaka kua, a osim toga moe se rei da je svaki trei bio fratar ili bar prakaratur. Fra-Nikolu su slah u Italiju, i u Bolonji je iziao kao najbolji bogoslov i nada bosanske Provincije. Ta nada, kao mnoge bosanske nade, nije odrala obeanje. Po svrenim studijama fra Nikola je bio metar u novicijatu. Tu je dunost vrio ponajvie i docnije u Bosni. Za njega je zapisano da je bio znalac jezika i valjan metar mladei. Bio je zaista dobar fratar i tvrd redovnik, ali je bio na svoju ruku i kao svi Granici vukao odnekud tursku icu. Bio je jak u latinskom i znao je turski kao malo koji od fratara i prije i poslije njega. Samo je ve zarana postao za priu nepokretan i mualjiv, a zazirao je od pera. Tako od njega nije nita ostalo. U mladosti je bio stasit i naoit. Kad god bi proao kroz trav-

niku ariju, neki Rustan-aga, kantardija, okrenuo bi se za njim i rekao svome drutvu: Ja krna fratra, ne fale' mu vjere! Jazuk to je krten! Dva bi dobra imama od njega napravio. U mlaim godinama su ga slali u Hercegovinu, u Ramu i Mostar, ali je poslije godinama, sve do smrti, ostao u svom manastiru, kao metar, ne govorei i ne romonei, bjeei od asti i titula onako kao to se drugi za njih otimaju. aci su ga volili, a on je volio njih i svoje utanje. Iz godine u godinu, od ranog proljea do kasne jeseni, izuzevi vrijeme zajednike molitve i asova, on je sjedio u bati, uvijek na istom mjestu, puei na kratak skopaljski ibuk. A zimi je nastavljao svoje nijemo sjedenje u eliji, pored prozora. Kraj sebe je drao svoju veliku mletaku au, onu to vidi. Pio je p>olako i nikad nije ni dolivao ni po drugi put nalivao. Obino je dlan drao na ai da mu u nju ne pada behar ili lie, ili ne silaze muice. E, to to sad gleda na rafi, to je ta fraNikolina aa, zvana Mostarka. U stvari, aa je iz Mletaka, samo su je ovdje tako nazvali, jer je za guegorsku fantaziju ve i Mostar daleka tuina, tamo negdje zemlji na enaru. Ta je aa, vidi, dugo vremena ila ne samo po manastirskim i seljakim razgovorima nego je o njoj bilo govora i na sastancima defi-nitora i u dopisivanju gvardijana sa provincijalom i biskupom. I u relaciju jednog apostolskog vizitatora ona je ula. Samo, kau, tu nije imenovana ni ona ni njezin gazda, ni sahibija fra Nikola ni njegov manastir. Nije to da je fra Nikola pio, jo manje da je mnogo pio. Stvar je bila u tome kako je fra Nikola pio. Kako u ti kazati? Stvar je bila u tome da je fra Nikola pio kao da je sam na svijetu. Da je pio i triput toliko, po grobljima iz seljakih bardaka i 1

zaplitao jezikom, ne bi mu niko nita rekao. Ali mu ovu neobinu au i njegovo efleisanje nisu zadugo mogli da oproste. A fratri k'o fratri. Kad bi fra Nikola otiao do nekog drugog manastira, to bez velike nude nije radio, pisali bi jedni drugima: Dolazi vam tamo fra Nikola Mumin. Sa sobom vodi Mostarku. Spremite doek za oboje. Pa ipak, ni podrugivanja ni prekori nisu mogli natjerati fra-Nikolu da promijeni nain ivota, da progovori rije vie nego to mora, da ostavi svoj tabijat i au Mostarku i da pije kao i ostala braa. Ali, osim toga niko mu nita nije mogao prigovoriti. Sve je to bilo davno, kad je fra Nikola bio mlad misnik i njegova aa nova i neviena stvar, koju je nekad jedan revnostan gvardijan nazvao, u svojoj tubi, poculum scandali.' Tako se ljudi gloe i progone oko mnoge stvari, pa je poslije zaborave i zature kao dijete igraku. A nekad je taj isti fra Nikola, bog mu dui dao lako, meni valjao glave. I vie nego glave. To je bilo one godine kad su digli bosanske bogoslove iz Italije i poslali u Maarsku. Zavrimo mi drugu godinu u Peuju, ali bez pravog zapta i nadzora. Tada se nas trojica drugova dogovorimo da ostavimo Red i nauke i da bjeimo u svijet, u Austriju. Sta smo mislili i kud smo bili naumili, pravo da ti kaem, ni danas ne znam. Ali to kau, magarcu je more do koljena. K'o mladost! K'o kad Hromi uzme nekog na svoju ruku! I ta u ti duljiti. Doem ja na ferije, onako podbunjen i vru. Vidim u ovom istom naem ljiviku fra-Nikolu Granica. Sjedi, podvio nogu poda se, ruku dri na ovoj istoj ai, pui i povazdan uti. I kako ga ugledah, tako mi doe neki iaret. Da se ispovjedim, rekoh, fra-Nikoli, da mu kaem svoju' Pehar sablazni.

odluku, pa poslije da bjeim glavom preko svijeta. Pripanem ja k njemu i sve mu kaem ta smo i kako smo naumili ja i ona moja dva druga iz Slavonije. Fra Nikola se ne pomae. Samo uti i gleda u mene. Ugasi mu se ibuk. Pa se onda odjednom die i, drei u jednoj ruci au a drugom mene za rukav od habita, povede me u svoju sobu. Davno je bilo, i sad ti ne bih mogao sve ponoviti ta mi je tu govorio o Bogu i dui, o vjeri i zavjetima koje sam poloio. Samo znam da sam se na kraju savio i spustio kao turski fenjer, i tvrdo i zauvijek odbacio od sebe pomisao o bjeanju u svijet. Davno je bilo, ali kao da ga sad gledam. Bijae oteao. Krupne plave i bistre oi, blijedo lice, a crni gusti brkovi. Gleda me pravo u oi i trese me, drei me za oba ramena. E, moj Jusufe! Tako je imao obiaj da zove sve ake koji mu ne bi znali lekciju ili bi neto drugo zgrijeili. Nije tebi mjesto u svijetu i u Njemakoj, nego u manastiru i u Bosni. Sta e? Ovo je zemlja oskudna i uboga, tijesna i mrka, ni valija nije u njoj lako biti a kamoli raja i redovnik. U ovoj se zemlji jedna aa vidi i bode oi kao najvia kula u nekoj drugoj. Kome je do toga da bude rahat i zenil, nije mu se trebalo u njoj roditi ni zafratriti. Ovdje se dram radosti duom plaa. A ti idi sad pa pitaj zato je tako. Ili, jo bolje, niti idi niti pitaj, nego sjedi gdje si i budi to si, jer je ludo ii i pitati drugog ta te boli, a mnogo pametnije sjediti i raz govarati sam sa svojom mukom. A ti misli da ovakve kao to smo mi tamo u svijetu ekaju i nee da otponu teferi bez nas! E, moj Jusufe, nije to za nas fratre i Bonjake. Jeste, ovdje te eka kriva bosanska brazda i fratarska muka i sirotinjski bir i teka sluba, a s druge strane, moe biti, kolaj i svaka ljepota. Ali, ta ti vrijedi kad to nije tvoja J

strana! I da ode tamo, ne bi ti nita koristilo. Cijelog vijeka bi ostao ono to si. Ko te nikad ranije nije uo ni vidio, samo kad te pogleda rekao bi odmah: Otkud ova fratrina ovdje? Gonite ru tamo u Guu Goru, odakle je pobjego, i veite ga za lanac sa kojeg se otkinuo! I da bude bogat i silan i straan, prvi meu prvima, da ti niko ne smije rije kazati, ti bi mu to u oima proitao. Pa opet isto. Nego, sjedi gdje si, na svom mjestu i u svom svetom Redu. Pa ako ba mora da se grijei, grijei ovdje! Posluaj mene, nee se prevariti ni pokajati. Vrijedi se prelomiti i pregori ti. Zar je mala stvar biti boji vojnik? Kod tih reci, koje je fra Nikola viknuo kao neku komandu, mladi je podigao oi i ugledao pred sobom izmenjenog, sasvim drugog, dotle nepoznatog Mumina. Zaista, nikSd niko ne bi rekao da ispod njegovog zboranog habita, pod grubom tunikom i ugojenim, tekim telom ivi i postoji tako moan kostur, tako savren i jak grudni ko i tako prava kima. Pred zbunjenim akom jo je jedan trenutak stajao tako, uzdignute glave, sa jakim brkom i svet-lim sigurnim pogledom, krut i ispren kao pred vojskom. A onda se opet spusti i slee, i postade onaj stari teki i tromi Mumin, kakvog su ga svi oduvek poznavali. I nikad ga vie onakvog nisam vidio. Ali, sve mislim i dan-danas da me je taj trenutak bolje uvjerio i jae utvrdio nego sve njegove rijei, molbe i opomene. Jo me samo onako skruenog i potresenog potapa po ramenu. Hajde, Jusufe, hajde, pa moli Boga i beri pamet. Hajde!

I ja ostadoh. A da ne bi rahmetli Mumina? Ne znam. Bog zna, jedini. Samo, kad god ga se sjetim, ja mu pokoj dui predam. I to ti kaem, tada sam vidio kako korisno i dobro mogu da govore ljudi koji umiju da ute. Prole su nekolike godine. Doem ja za vikara u Guu Goru. Fra Nikola kako sam ga ostavio. Samo se u proljee idue godine pobolje dobro i jedva ga nagovorimo da ode heimu Jahudiju u Travnik. Poalje ga on na Kiseljak, ama mu ta voda nije araisala. Vrati se gori nego to je otiao. Nita ne jede. Ni onu jednu au vina na dan ne pije i ne sjedi vie u bati, na travi, nego u onom naem starom hladniku, to je bio nekad dolje nad potokom i to su ga fratri zvali ardak. Sjedi u oku, pored direka, naslonjen na ogradu, pui i gleda vodu kako tee. Vidimo mi da ne valja, ali niko ne smije nita da mu kae, a on nikom rijei ne govori. Pamtim dobro. Te godine je zazimilo rano. Pade snijeg u oktobru, na itav mjesec dana prije Svete Katarine. Toga dana fra Nikola ostavi ardak i vodu i zatvori se u svoju sobu. I kako je tada uao u manastir, vie nije iziao iz njega. Rekoe zanemogo Mumin, i ja odem da ga obiem. Naem ga: lei, ali onako u habitu, pije nanu i meu mu vru crijep. uti, a nije nikad ni govorio, pa ne moe poznati kako je ni pogoditi ta mu je. Samo je ut u licu i podbuo ispod oiju. Pomalo tuca. Vidim, neto ga mnogo boli, samo Mumin! ne kazuje. Naalim se malo i pitam ga turski kako je i ta je. Njemu se osmjehnu brk a namrti elo, ali ne progovara. Samo odmahnu rukom, kao da pokazuje konjski kas. Jo sam malo gledao da ga razgovorim, pa se digoh i ja. Fra Nikola tada stade da se vrti i premjeta i trai neto iznad glave, dok ne izvue odnekud svoju mletaku au. Napolju bijae sunce granulo, okopnio onaj snijeg to je pao prije vre1

1

mena, pa dan kao proljetni. Pao evak po eliji. Mumin se malo namrti i samo procijedi kroz zube: Naj, Tufegdija, ovo tebi. Znam, ne pije, ama ima ti po rafovima svakojake starei, pa nek ti stoji i ovo, nee ti hljeba iskati. Sja ona aa i preliva se na suncu. Meni bi ao. Hou da se naalim, ali ne mogu, a neu da vidi da mi je teko. Kaem mu: dobro, neka stoji kod mene, na sigurnu je, a kad god mu zatreba, njegova je. I zafaljujem. A on samo ree kratko: Zbogom, Tufegdija. I poe s mukom da se okree zidu. Umro je, lijepo opremljen, nekoliko dana poslije toga, jedne subote, licem na Duni dan. Sahranili smo ga sutradan, u nedjelju, i mnogi mu je narod na groblju bio. Eno mu se biljeg vidi s moga pen-dera. Mi stari fratri jo ga pominjemo. Fra Petar je zavrio. ulo se kucanje i um njegovih asovnika. elija je bila puna sunane svetlosti. Fra Petar me zamoli da mu dohvatim sa raf a au Mostarku. To je bila prava venecijanska kupa, sa udubljenjima po sredini i bruenim krajevima, sa crvenim peatom, kao okom, u svakom udubljenju. J ai je bilo praine, nekoliko polomljenih pera i klinia sa utim glavama. Ih, da ovo vidi Mumin govorio je fra Petar smeei se. Istrese sve iz ae i otra je paljivo. Zlatni i crveni odblesci padoe mu po rukama. Govorio je tiho: Zna, namijenio sam je onom fra-Stanku. Sad je kapelan u Ovarevu. Mlad je, ali ima srce kao u starinskih fratara. Cuvae je.

RZAVSKI BREGOVI

Ispriaemo kratko ali vjerno kako su iskuenja dola i prola, i kako su ih bregovi podnosili i konano im odolili. Ti su bregovi prastare formacije, sa solidnom bazom, bogate humusom, travom i umom, izloene pri dnu neznatnim erozijama a po vrhovima zbijane sjevernim vjetrom. Na njima raste sve. Ponajvie crn bor i omorika, proarani estim iprazima bje-logorice i strmim livadama na tipinim proplancima koji daju milinu bosanskom predjelu. Poneki ima vidnu vododerinu kao brazgotinu, a neki kriju, u zavojima i rasjelinama, pitaline i. moari koje ni ljeti posve ne presuuju a uvijek su pune dubokih tragova goveih papaka i konjskih kopita. Na ras-krenim strminama, prema zapadu, dre se ratrkana sela sa naporom, kao da su vjeno na poledici. Naijvei je Gole, iljat, posve go vrh egzotinih linija, iznad uma i svih bregova, gospodar istonog horizonta. Najmanji je Bikovac, iznad same varoi, savladan i pripitomljen, na podnoju mu pasu guske, a po hrptu raste bostan. Izmeu ta dva, najvieg i najnieg, diu se, prepliu i veu Borovac, Banpolje, Glogovo, Velji lug, Moljevnik, a po strani je Straite, golo kao siroe. Takvi su rzavski bregovi u prvim sjeanjima: uvijek isti u obliku (ima neto mono i utjeljivo 1

1

u bezbrinim, uvijek istim konturama bregova kraj kojih provodimo ivot!), a bez-prestanka promjenljivi u boji. Zimi jednolino bijeli pod dubokim snijegom ili srebrnasti pod slanom i mrazom. Ljeti pre-ovlauje kontura sa laganom, pospanom izmaglicom od ege, u vrue dane. A najudesniji u jesen kad se sve mijenja i preobraava, pojavljuje, sakriva ili nestaje. Tada se na bregove prolije zrelost i sjaj i toliko boja koliko ih moe dati sunce u ploeniju sa zemljom, vodom i vazduhom. Pocrveni (u svim nijansama) ruj i udikovina, pouti Ijeskovina i ja-sika, potavni i brzo opadne lie na divljakama, a kroz gole grane se ukae pokoja bijela breza; sive i srebrnaste doiu pokoene livade, a pregorjela i smea strnita; paprat dobije boju re; i jo se poneki grm sjeti pa procvjeta; i ipci zarude; i glog i dren jak stanu da dozrijevaju. Ako poneki svatovi ili pogreb i prou niz strme strane, izmeu bujadi, to ne pokvari, ni zaas, ni mir ni sklad boja. Katkad se sagradi nova kua ili hambar u kom selu; i novotesana bijela daska se smije meu borovima i udara nadaleko u oi, ali ubrzo, pod kiom i vjetrom, posivi, potamni i izjednai se sa okolinom. Tako je odvajkada prolazio ivot bregova u zdravoj jednolinostij a pod ukruenim oblicima izgledalo je da se nita ne razvija i nita ne mre, toliko je novo ito liilo na lanjsko i pokojni na novoroene. Tada se, u jednoj moari rzavskih bregova zaglibi turski top, na bijegu poslije glasinake bitke. A nekoliko sati iza toga uoe u varoicu ispod bregova Austrijanci, prani i ljutiti. Sve se razbjea i posakriva, osta sam Alihoda, koji je iao pred tobdijama, prikovan desnim uhom uz direk na kapiji. Jedni kau da su ga prikovali Austrijanci, a drugi sami Turci, jer nije htio da

bjei. U tom bolnom i smijenom poloaju ostao je cijelo popodne. Ali je iznio ivu glavu, samo je poslije cio ivot povezivao ahmediju malo nie na desno uho i nije mogao oima da vidi ni tobdije ni topove. Ali taj zaglibljen top i modre uniforme i Ali-hodina nesrea samo su poetak burnih godina koje su dolazile na rzavske bregove. Prvi doe na red Bikovac. Austrijanci proirie put minirajui stijene. Prvi put se razlegnu dinamit i odjek mu ode, kao nasilan i zauen stranac, od brijega do brijega. Poslije dooe mnoga kola i konji i zidari i tesari, koji poee da grade kasarne, stanove i tale na Bikovcu. Stie bataljon pionira. Sve mladi i bijesni Tirolci. Odmah zaoe po kuama, idli i u sela; udaraj>u na kue, trae da kupe jaja ili mlijeka, hvataju ene za grudi. Penju se na dimnjak na kasarni i oponaaju hodu na munari, a u'vee se uhvate pod ruke, zakre cio sokak i prolaze pjevajui nerazumljivo, a oima strijeljaju pen-dere i pitaju rijetke prolaznike gdje ima ena. Kapetanica, puna i rumena, jae s mladim oficirima. Sav svijet gleda kako joj ljube ruku sve do lakta i podiu je na konja. Djevojke se ine da ne vide, a ene se saaptavaju. Bikovac se sasvim promijeni. Posjekoe nekad uvene orahe. Izbrazdae brijeg puteljcima, posadie bagremove, digoe terase i hladnjake, podstrigoe grmlje. I sve je bilo pod konac i na prav kut svedeno. Dov^zoe prvi klavir. Nainie tenis. Turska djeca su im dohvatala lopte. Druge zime je bio i maskiran bal. I svak je mogao vidjeti s prozora, ma i ne vjerujui rairenim oima, kako se u rano jutro vraaju maskirani oficiri i ene im, i vritei, mrtvi pijani, jKivaljuju jedni druge u snijeg. Vojska je rasla. Doe red i na idui brijeg. Na Banpolju nainie strelite. Iskopae rovove. Posa1

die figure, crne, bijele i modre. Sagradie kasarnu u obliku tvravice s krovom od lima. A u mrkoj strmini sastavie od okreena kamena inicijale careva imena, da se na dan hoda moglo vidjeti. I toliko su iz godine u godinu rovali, kopali, krili, zidali i dograivali, da konano brijeg poe da gubi svoj negdanji oblik. Doe i prvi predstojnik, Nijemac, reumatian, penzionisani oficir; grdna pijanica i osobenjak, izazvao je bezbroj uda i nesporazuma. Pa ipak svijet poe da se privikava, da radi i pazaruje sa vojnicima, oficirima i njihovim enama. Bi malo uzbune kod prvog regrutovanja. Mladii su se odmetali i bjeali u Srbiju. (Mnogi je preao nou preko Veljeg luga.) ene su ekale pred Konakom i padale pred noge komisiji i plele im se oko izama i mamuza. Ali kad se prvi vratie iz Bea, ugojeoi i namirisani, zanosei u govoru na njemaku, svijet se umiri. Jo su majke plakale. Neki odoe i u andare. Tako proe dosta vremena. Dok jedne godine ne dooe inenjeri i inovnici da sastavljaju katastar. To izazva veliku uzibunu. Mjerai idu iz sela u so, nai momci im nose velike bijele amrele i aparate i pobijaju koie gdje im narede. A seljaci se zabrinuli, zvjeraju u nedoumici, prave se vani, vade turske tapije i teskere i u sebi strepe za brazdu. Nikoe raspre i sukobi. Sud pun seljaka. U Miriloviima umalo ne ubie geometra, razbie mu teodolit i amrel na komade. Ali i taj se posao dovri. Konano sva zemlja bi premjerena i razgraniena, sva se uma obiljei i podijeli. Seljaci se navikoe da idu u gruntovnicu kao i u crkvu ili mehanu. Ali prije nego to mjerai odoe dogodi se jo jedna neviena stvar. U jednog inenjera bila je ena, maarska Jevrejika, vitka ljepotica, krupnih

oiju i velike kose koja joj je uvijek bacala sjenku na lice. Ona se zavolila s jednim riim, kao kap mladim potporunilkom. Na vrhu Borovca, punom staza i mladih boria, nali su ih jednog dana oboje mrtve. On je ubio nju, pa sebe. Svijet nije mogao da doe sebi od uda i snebivanja. Mislilo se da e ih sahraniti na Borovcu, gluvo i kriomice, ali se nije dogodilo tako, nego su ih sahranili u groblju. Jo se i sad na njenom grobu moe vidjeti natpis u kamenu: Rene Fult, u dvadeset drugoj godini mladosti svoje. I jo su svi gledali u sprovodu inenjera, bez naoara, a suze mu idu niz bradu. I to se nije nikad vidjelo ni ulo meu bregovima. I poslije petnaest godina to je svijet spominjao i ene su, jo uvijek sa uzama u oima, priale kakvu je kosu imala, grenica! Zatim su dole nekolike mirne godine. Gradili se drumovi, nove dravne zgrade, i andarske kasarne u planini. Kad jednog ljeta opet izbie inenjeri. Nije se moglo razumjeti ta rade, ali su svi govonili da e provesti eljeznicu i da e pruga ii kroz brijeg iznad varoi. Jedni su se kladili da to nee moi uiniti, drugi su tvrdili da e dovriti i to kao to su sve ostalo. Na jesen dooe i radnici. Talijani, skromni i miroljubivi, i lakomi Liani i Primorci. Prokopae Bikovac. Poe se kopati tunel kroz Glogovo. Na zelenom i oblom brijegu otvorie se ranice, da je izdaleka izgledao kao nagrizena lubenica. Ukaza se unutranjost brijega od naslaga kriljevca i kosih blokova ivca kamena. Radilo se brzo. Povazdan gruvaju mine. Otvor se iri a oko njega se slae kamen i zemlja iz unutranjosti. Govori se da e raditi i po noi. Svijet nee da vjeruje (Bog je dao no za spavanje), ali vidi da se ujutru vraaju blijedi i aavi Talijani, sa uljenim svje-tilj.kama kao kadionicama na kaiprstu. Razvedoe 1 1

puteve, podigoe magacine i barake. Brijeg se izob-liio. I u samu nedjelju se radi. Cim je rad poeo, sastavie nae gazde konzorcij za ishranu radnika. Varo se napuni svijeta. I seljaci su puni novca, rade s konjima a i djeca im rade na prua s Talijanima. Mnogi poee da nose pantalone i cipele i pue cigare kuba. U Dobrunu Turci ranie nekog Ciganina to je javno jeo krme-tinu. Cijene sikau. Nedjeljom puni sokaci pijanih baraba i kutora sa paunovim perjem za zelenim eirima i minuom u uvu, pa enskanje ne moe da se pomoli. Samo pogana Saveta i Ciganka Mua idu raskreena koraka pored rijeke, vuku se po grmlju s radnicima i u maramicu zavezuju zaraene krune. A eljeznica napreduje. Zaludu se prialo da se nou neto prikazuje u tunelu i rui radnje. I neposluno Glogovo bi ukroeno; tunel bi probijen. Inenjeri uinie teferi. Jo je bilo nekih nereda i uzbuenja. Neke gazde bankrotirae, ali se neki novi obo-gatie i podigoe. Mine su rasplaile ribu iz rijeka i divlja iz uma, ranjavale stoku na pai. Zbog otkupa zemljita uz prugu, vukle su se duge i strasne prepirke. A kroz sve te dogaaje provlae se andari u crnu sa crvenim gajtanima, svijetli, mirni, gojazni. Konano, etvrte godine u proljee, proe prvi voz na cijeloj pruzi. Otad mnogi seljaci ostadoe stalno na radu kod pruge. Svijet je ee iao u Sa-ra'jevo, radi nabavke ili zabave. Nekako odmah sa eljeznicom pojavie se i prvi trgovci drvetom. Najprije su dolazili nai. Posjekli bi koju stotinu borova pa otili. Ali jednog dana osvanue dvojica Nijemaca, kupie jednu kuu i zemljite blizu stanice. Za njima dooe drugi u zelenim eirima i kratkim pantalonama. Stadoe naimati radnike i podizati tale i magacine. Niko

nije razumijevao emu toliki trokovi i pripreme, dok se odjednom ne prosue vojske radnika po umama. Provedoe puteve kud se nikad nije prolazilo, podzidae osjeline i nasue jaruge, poloie ine, i na malim vagonima poe da silazi drvo sa bregova i da se tovari na vagone ili splavove. I opet se prosu novac u narod. Radnja se irila. Kupie nova zemljita. Podigoe pilane. Na pristujp-nijim mjestima ume se vidno prorijedie. Visoki borovi na Moljevniku mogu se okom prebrojati. Sjea se iri i prelazi iz jedne ume u drugu i s brijega na brijeg. Dividenda je rasla. Na slagalitima su leali, na hiljade, borovi kao poklani i kraj njih naslagani tornjevi hrastove diige iz Suhe gore. Sad se i sela upoznae sa stranim radnicima, njihove ene su uile seljanke kako se trikaju suknje i kuvaju slatkii. Ali i visoko iznad sela, po najguim umama, bilo je ve prosjeenih istina gdje se ula tajerska harmonika i u povaljenoj paprati bijelili zguvani komadi njemakih novina i prazne kutije od konzervi. Divljai nestade potpuno. I sve to _su stranci radili bilo je puno neke samosvijesti koja nais zauuje i poniava, mono i lijepo na oi, ali nerazumljivo. Odmah iza toga poe da stie vojska. Artiljerijska brigada, nekoliko bataljona pjeadije. Trgovine i mehane proradie ponovo. Opet se prosu novac u narod. Oficiri na Bikovou prireuju veere, pjevaju ratne pjesme i putaju raketle. I ostaU bre-govi su puni vojske; potegnut je lanac straa uz srbijansku granicu. Tako potraja cijelu jesen, dok se sve ne svri mimo i vojska ne ode u Sarajevo. Ali sigurnost se ne vrati vie ni u varo ni na bregove. Artiljerija dobrim dijelom ostade i dalje na poloajima. Minirae kameni most, andarekim kasarnama po bregovima dadoe pojaanja. Gradila se tvrava u velikoj tajnosti. Progonili sumnjivi. 1

I kad rat uistinu buknu, bi doekan i u varoi i po bregovima sa strepnjom i velikom zabunom, ali kao prirodno rjeenje dugogodinje napetosti. Dobro hranjen i ulean, garnizon se preli s bijesom na varo i bregove. Pohvatae i povezae vienije graane i studente koji su bili doli kuama. U jednu baraku kraj mosta zatvorie popa i gazda--Simu kao taoce. Ustraie i smekae svijet i ubie svaku pomisao na otpor i bunu. Prvi dan objesie etiri seoska kneza na pijaci. Ali operacije otpoee nai bolje. Prve noi za-uzee neke od rzavskih bregova i sutradan ujutru pade srpska granata na most. Nastade uzbuna ne samo u graanstvu nego i u vojsci. Jure zbijeni i nezatieni odredi i svaki as mijenjaju poloaje. Otad su nai bombardovali most svakoga dana, a Austrijanci su odgovarali s Lijetanske kose, ali nisu mogli da pronau i uutkaju maskirane baterije na bregovima. Pokuavali su i frontalan napad. Bez uspjeha. Sve to vrijeme nai su kopali s istone, zatiene, strane put uz Gole. I jednog jutra pue top i s Golea. Tako doe iskuenje i na najvei od rzavskih bregova: nai su rovali u njemu puteve i zemunice, a Austrijanci su ga tukli artiljerijom najveeg kalibra. Konano se austrijski front zasuka i sroza i po-mae, zajedno sa sunjima i taocima, prema Sarajevu. U svemu to se tada dogaalo, a dogaale su se stvari neopisive i strane, nisu se vie izdvajali pojedini dogaaji ni raspoznavala pojedina lica. Jedini dogaaj o kom se bar kratko govorilo bila je nena-Idana pogibija gazda-Nedeljka ukanovia, jer je bio vojni liferant i vrlo uvaen kod Austrijanaca. Odimah prvih dana se ugnijezidie u donjim selima uckori. Povezae mukarce a ustraie ene i djecu, i tuda su se vukli danju i nou, pukarajui 164

bez potrebe, od straha ili bijesa, pijui rakiju iz naputenih kua i tukui usplahirene kokoi po avlijama. Jedino gornja sela ostadoe nezaposjednuta, jer nai nisu mogli da se spuste, a uckori nisu smjeli da se ispnu do njih. Tu su bile ponajvie ukanovia kue. U njima se ivilo u velikoj neizvjesnosti i strahu. Dogovaralo se i vijealo i postupalo as po dubljim nagonima, as po neukoj seljakoj mati. ene su plakale, a mukarci ih ruili. Najugledniji od ukanovia, gazda Nedeljko, napola povaro-en trgovac drvetom i liferant, savjetovao je mudru neutralnost. Dabogda da srpski top nadbije, ali sve se bojim da nee. Mlai su, naprotiv, vjerovali i predlagali da se ide u umu i skriveni u zbjegu da ekaju dok se nai sipuste. Pogodie se da mlai bjee, a Nedeljko s bratom Milojem da ostane u kui kod ena i djece. Prooe dva dana s obinom topovskom paljbom, na koju su se ve svi navikli, i s rijetkim pukaranjem. Nedeljko je povazdan radio s bratom, tesao dralice i popravljao pod na hambaru (za zimu) samo da zaglui brigu i nemonu misao. Treeg jutra Austrijanci, u zoru, potiskoe Srbijance iz prvih poloaja, zapasae brijeg do pod sam vrh i osvanuse pred ukanovia kuama. Pred njih izie Nedeljko, kao najstariji, i doeka ih gologlav, rairenih ruku i pokorno sagnute glave. Bili su veinom Nijemci, jedan je govorio eki. * Treba da idete s nama. * Mi se pokoravamo, gospodine. On je metao jandik preko sebe, a brat mu se kriomice krstio, kad se u govor i izbie uckori. Bilo ih je petnaestak, neki varoki Turci, ponajvie Cigani i fukara, neispavani, aavi i pijani. Kad ih 16 5

vidje, Nedeljku zaigra jabuica na grlu i samo to ree eni: Ti prigledaj. Suckori se odmah sporazumjee s vojnicima koji odoe dalje i prepuistie im oba seljaka. Pretraie kuu, pa ih onda potjerae pred sobom. Iz kue se niko ne pomoli da pogleda za njima. Kad vidje da ih ne gone u varo nego uza stranu, Nedeljko poe da moli najstarijeg Turina, trijezna starca: Nemoj, Ibrahimaga, turske ti vjere, da poginemo na pravdi boga! Ali se Ibrahim uzalud saaptavao s ostalima, jer niko nije htio da ga slua. Svi su psovali. Jedan Ciganin mu je mahao dugakim bajonetom ispred oiju. Dosta je bilo vaeg! Propalo je srpsko, gazda Nedeljko! Nedeljko je utao. Kad su bili na raskrsnici, ispod jednog granata bora, jedan Ciganin otpasa sa sebe dujg, tanak konopac i poe da ga vezuje za najniu granu. Miloje problijee i zadrhta; a Nedeljko zausti: * Nemojte, ljudi... molio je tiho i ponizno, ali ga zasue psovkiima i vikom i stadoe da ga guraju kundacima pod konopac. Tada se on odjednom okrenu, isprsi, vas se promijeni, pocrvenje mu ija i nabrekoe damari, stite pesnice i stade da vie na njih s visoka kao ljutit domain i ovjek koji je toliko godina radio sa svijetom i sticao ugled, samosvijest i imetak. * Zar tako, psi nijedni?! * Java, Nedeljko, na je vakat doo! * Va? Phu! * Bezibeli; nema vie Srbije. * Srbija je bila i bie opet, a vi ete ostat CJ-gani k'o i bili.

vabom i sa Slabinom i sa svakom vjerom, i svak me je znao i prizinavo, a vi ste ubre bili i ubre ete ostati. Phu! Psi vam majku balinsku! I gazda Nedeljko otpljunu, vas crven i zaduvan, i maui odreito desnom rukom poe kratkim, gnjevnim korakom pod konopac, kao to je poslije kakve svae u ariji izlazio iz duana. Miloje je bio nijem, vas premro od straha. Morali su ga nositi pod vjeala. Na povratku, uokori, psujui jo uvijek i alaui, kucnue staroj ukanoviki na prozor. * Stara! * Stara, eno ti gore Nedeljka i djevera, ekaju te da im zove pop-Aleksu da im ita molitvu. Ali se iz zatvorene kue riije niko odzivao. U nizinama se u puama paljba. Bilo je vedro jutro i svaki je metak odje'kivao brdima. I same austrijske vlasti poalie ubistvo gazda--Nedeljka i htjedoe da postupe protiv uckora, ali se domalo sve zaboravi. Rat lee svom teinom na bregove. Kao da se tek sad pravo pokaza zato je sve ono raeno, zidano i donoeno iz godine u godinu. Sva se tuinska blagodet pretvori u uas. U etiri godine se izmi-jenie vojske i borbe, popalie sela i ume, unitie stoku, upropastie imetak. Ljudi se rasi jae po cijelom svijetu. A kud god je koji iao i dohodio, nosio je, kao studen kamen u utrobi, misao na rasku-enu kuu i pobijenu djecu. Poslije progona doe glad i istrijebi sve to bi slabo i nejako. Za tri godine ostadoe bregovi neobraeni i vidjee to nisu od Seraskerovih vremena 1

* Krmak! Udri ga! * Kurvo vlaka! Murtatine! * Ko? Ja? Ja sam poteno radio i sa

Svaali su se kao na pazaru.

vlidili: gdje dvije ene oru s jednom kravom, plitko i krivudavo. A etvrte godine, opet u jesen, ismenada poee Austrijanci da se spremaju na odbranu. Ali tek to su poeli da iste zatravljene rovove, najednom' sve napustie i uz kripu i topot odstupie put Sarajeva. A kroz istu onu prosjelinu u kojoj se prije etrdeset godina zaglibio ustaniki top na brijegu, uoe nai. Bili su u plavim francuskim uniformama, mrtvi od umora i nesna. Naikon prvog tajca i nevjerice nastade u varoi i po selima veselje. Pilo se, pjevalo i plakalo. Ali je u svemu bilo odvie sjeanja na mrtve i odsutne. A krotki pobjednici se razioe po kuama; sjede kraj ognjita i odviklim pokretima miluju djecu ili hrane kokoi. Poneki stoje dugo na krnjem mostu, posmatraju zelenu brzu rijeku i sve zapitkuju je li ba to ta Drina. Jo jedan mjesec prolaae vojska i komora, a onda i tog nestade. U varoli je samo malen odred vojske. Promet je neznatan i ivot jednolian. Samo su kue jo uvijek iarane i ospiAve od pukaranja i kameni most prelomljen kruto po sredini. Ali na bregovima je sve iezlo. I vjetrovi i kie i led i ega i grom i sve bezbrojne sile u zemlji i nagoni u ljudima, udrueni, brzo i bez prekida rade da povrate bregove u njihov nekadanji mir i jednostavnost. Kao po planu i unutarnjem dubljem zakonu, sve tei da se povrati u prvanji oblik. Bregovi zbacuju sa sebe sve kao mrsku haljiniu. Davno je obrasla krevina oko tunela. Na Goleu i Moljevniku trimu zemunice i osipaju se i slijeu rovovti, a sve prerasta travom i grmljem koje jaa svakog proljea. Na Banpolju razorena tvra-vica i inicijali careva imena, a na Bikovcu iikale ograde od ivice, izblijedio i zatravio tenis, posrnuli

crno-uti direci na kapijama s prepuklim natpisima: Zivilisten Eingang verboten^. Prokisavaju i trunu barake irom rastvorenih vrata i porazbijanih prozora. Pilana je izgorila. I tako je, maloipomalo, sve strano izbrisano kao pogrean raun. Ostali su samo bregovi kao to su bili oduvijek, obrasli i obraeni, u oekivanju boljih dogaaja.

' Olvilnifm licima mlat zi0r;injen.

1

CUDO U OLOVU

Sve to se raalo i ivilo u Bademlia kui bilo je veselo, lakomisleno i nasmijano. Samo Kata Ba-demlika, ena najstarijeg od brae Bademlia, bila je izuzetalk. Bila je visoka, koata, plava, modrih oiju prodima i hladna pogleda. Dovedena prije dvadeset i est godina u tu bogatu i prostranu kuu, ona je iz godine u godinu bivala sve mranija, tea i utljiviija. Nije bila srena sa ovjekom, a nije joj se dalo u djeci. Njen ovjek, Petar Bademli, najstariji brat u toj bogatoj porodici, oenio se vrlo kasno. O njegovoj mladosti svata se prialo. Pa i kad je Katu doveo, iako ve izmoden i uveo, imao je u rijei, pokretu i naroito u osmijehu jo uvijek neto od onog svog bijesa i nevaljalstva. To je bio jedan razli ven, tup i ulan osmijeh, kojli se na crnomanja-stim licima Bademlia javljao kao peat koji se ne da sakriti. U njemu je bilo neto to je nju, koja je dolazila iz zdrave i svjee livanjske porodice, kroz sve ove godine, i do dana dananjeg, ispunjavalo strahom i gaenjem. S djecom je bilo jo gore. U prvih dvanaest godina izrodivala je devetoro djece, gotovo sve muke, i sva su joj redom umirala kad bi dola u najljepe godine. Poslije desetog djeteta jedva ostade iva. Otada prestade i da raa. To posljednje dijete bilo je ensko, i ono ostade ivo. Sve do este godine 171

djevojica je rasla; bila je sitna, ali plava i tako mlila da se svijet u crkvi za njom okretao. Liila je u svemu na majku i njenu zdravu livanjsku rodbinu. Ali kada joj bi oko est godina, poe da opada i runja. Odjednom se zgri u koljenima i povi u pasu, ogrubi joj lice i natekoe oni kapci. Tako, zgrena, uvijek poluotvorenih usta, pucala je s jednog minderluka na drugi i leala godinama u mranim i studenim sobama Bademlia kao kuna nesrea i boje pokaranje. Sad joj je bila petnaesta godina. Ali se slabo razvijala tjelesno, i jo slabije duevno. Nije mogla da se ispravi ni da hoda dok je ko ne pridrava. Govorila je malo, samo najobinije stvari, i muklo i nejasno. S majkom se najbolje razumjevala. A stara Bademlika je lebdila nad tim djetetom; nije putala nijedne slukinje oko nje, nego ju je sama prenosila, hranila, mila i presvlaila. inila je sve to je mogla da je izlijei. Poito je obila sve Ijekare i vraare, i probala sve lijekove i sve to joj je ko kazivao, i uzalud plaala mise i molitve, ona se jednog dana pred Bogorodiinim oltarom zavjetova da e o Maloj Gospojini bosa otii u dlovo i odvesti bolesnu ker Goispinom vrelu kod manastira. Kao svi ljudi koji su mnogo zla podnijeli i mnoga umiranja Vidili oko sebe, i koji ive odvojeno i samo u sebi, ona je u svemu vie Vodila rauna o silama onoga svijeta koji se ne vidi, i bila im prisnija i blia. Kad je uinila zavjet, dugo se jo molila, a kad se digla, ponovila je svoju molitvu i svoj zahtjev Bogorodici. Ja vie ne mogu. Nego, daj od dva dermana jedan: ili mi je ozdravi, ili je uzmi sebi, u raj, kao i ono devetoro. Nekoliko dana poslije toga zavjeta, krenuli su putnici, prije svitanja, iz Bademlia kue. Stara je 172

povela sa sobom zaovu, boginjavu staru djevojku. S njima su ila i dva momka da djevojicu nose, jer se nije mogla drati na konju. Vodili su dva konja u povodu, za povratak. Svitalo je kad su izili na prve visove iznad Sarajeva. Djevojica, koja se dotle mnogo alila, nekala i plakala, sad je poivala u jednom naroito udeenom plitkom sepetu, koji ISU nosili momci na dvije sohe provuene sa strane. Zamorena i opijena svjeinom, spavala je, sa glavom na desnom ramenu. Pokatkad bi, kod potresa, otvarala oi, ali videi nad sobom zeleno granje, nebo i rumen sjaj, ponovo bi ih zatvarala i, mislei da sanja, smijeila se finim smijekom bolesna djeteta koje se oporavlja. U neko doba prestade uspon. Prolazili su gustim umama, a put je bio iri i blai. Tu ve poee da susreu, u skupovima, svijet iz ostalih mjesta. Bilo ih je teko bolesnih, koji su, natovareni kao vree na konje, muklo jeali i kolutali oima. Bilo je ludih i bjesomunih, koje su roaci pridravali i smirivali. Stara Bademlika je ila ispred svojih, probijala se izmeu svijeta i, ne gledajui ni u koga, molila apatom krunicu. Nosai su jedva stizali. Dvaput su se odmarali u bukovoj umi pored puta. Za vrijeme ruka prostrijee po travi zagasit iram i na njega poloie bolesnicu. Ona je protezala utrnule noge i zgren stas, koliko je mogla. Prepade se kad pored sebe vidje majine noge, bose, pomo-drile i sve krvave od nenavikla puta. Ali stara uvue brzo noge pod dimije, a djevojica, radosno zbunjena tolikim novim stvarima oko sebe, zaboravi odmah na to. Sve je bilo novo, neobino i radosno: gusta i tamna umska trava, teke bukve, sa peurkama kao policama na srebrnastoj kori, ptice koje su padale konjima na zobnice, i irok vidik sa svijetlim nebom i duguljastim oblacima koji sporo brode. I 173

kad bi konj odmahnuo glavom i ptice poletile ustra-ene oko njega, djevojica je, iako umorna i sanjiva, morala da se smije, dugo i tiho. Gledala je kako momci jedu sporo i ozbiljno, i u tom je takoe bilo neto smijeno i veselo. I sama je slatko jela. Pruala se na svom ilimu koliko je vie mogla. Raz-grnuvi rukom hladnu travu, ugleda cvijet, zvan babino uho, sitan i jarko crven, pri crnoj zemlji, kao izgubljen. Viknu lako od uzbuenja. Stara, koja je bila od umora zadrijemala, prenu ise i ubra joj ga. Mala ga je dugo gledala i mirisala, drei ga na dlanu, a onda ga pritisnu na obraz, i kad osjeti kako je kadifast i hladan, zaklopi oi od slasti. Pred vee stigoe u Olovo. Oko manastirskih ruevina i presvoenog basena, iz kojeg se muklo ulo kako pada topla voda Gospina vrela, bio je cio jedan vaar svijeta. Gorile su vatre, peklo se, ku-valo i jelo. Veina je spavala na ravni. U jednoj da-ari je bilo mjesto za imunije i bolje. Tu se smje-stie Bademlievi. Obje ene su ubrzo vrsto zaspale. A djevojica je cijelu no provela kao u nekom polusnu, gledala kroz prozor zvijezde nad crnom umom: toliko zvijezda koliko ih nikad nije vidjela. Oslukivala je glasove koji svu no nisu prestajali da amore oko vatara. i tako se zanosila u san; pa bi je onda konjsko rzanje ili nona svjeina budili; sluajui ponovo agor i glasove, nije mogla nikako da se razabere i da sazna: kada sanja a kad je budna. Sutra u rano jutro odoe vrelu. Prvo se ulazilo u jednu nisku i polumranu sobu, u kojoj se svlailo. Podnice su bile mokre i natrule. Pored zidova su stajale drvene klupe na kojima su ostavljane haljine. Otale se niz tri drvena basamka silazilo u veu i malo svjetliju prostoriju u kojoj je bio basen. Sve je bilo od kamena. Krov je bio kamenit, sveden, a visoko pri vAu bili su mali okrugli otvori, kroz koje je padala udna svjetlost

u mlazevima. Koraci su odjekivali i kamejii svod je uveavao i vraao svaki i najmanji zvuk. Sum vode odbijao se od svodova i umnogostruen i uvean ispunjavao cio prostor, tako da se moralo vikati pri govoru. A ta vika se opet lomila i udvajala pod svodovima. Isparavanje je oteavalo dah. Sa zidova i svodova se cijedila voda, ispod koje se hvatala zelena siga, kao u peinama. Voda je padala u debelom mlazu iz jednog kamenog oluka. Bila je topla, bistra, puna srebrnastih mjehuria; razlivala se po kamenom basenu, i tu je od sivih ploa dobivala zelenkastu boju. Naizmjence su se kupali, mukarci pa ene. Kad je doao red na ene, nastade guranje, prepirka i dozivanje. Jedne su odjevene, samo se izule i gaze vodu koja im je do iznad koljena, druge se skinule sve do koulje. Nerotkinje ue do vrata u vodi i sklopljenih oiju apuu molitve. Neke hvataju vodu s mlaza u dlanove i ispiraju grlo, ui i nozdrve. I svaika je toliko zauzeta molitvom i milju o ozdravljenju da niko ni od koga ne zazire, kao da jedna drugu i ne vide. Malo se pogurkaju i porjekaju, radi mjesta, pa odmah opet zaborave i svoju prepirku i jedna drugu. Stara Bademlika i zaova joj uvode djevojku u vodu. Iako su svi zaneseni i zabavljeni svak o sebi, opet njima svi prave mjesta, jer bogat i otmen svijet ne gubi nikad i nigdje svoje prvenstvo. Onako zgrena, djevojka drhti i boji se vode i svijeta. Ali se pomalo sve dublje sputa u vodu, kao da eli da se sakrije. I da je ne pridravaju ispod pazuha, ona bi sjela na dno. I ovako joj je voda dolazila do podbratka. Nikada u ivotu nije vidjela toliko vode ni ula toliko glasova i udne jeke. Samo pokatkad, kad bi usnila da je zdrava, da moe da hoda i tri, sanjala je da se sa ostalom djecom kupa 1

u nekoj vodi, i da joj po tijelu poigravaju, ovako kao sada, bezbrojni svijetli i sitni mjehurii. Zanosila se. Sklapala je oi i brzo udisala toplu paru iz vode. Kao iz sve vee daljine ula je glasove ena' oko sebe. Osjeti kako je neto golica po oima. Stee vre vjee, ali golicanje ne prestade. Konano s mukom otvori oi. Kroz jednu od onih okruglih rupa na svodu prodirao je mlaz sunca i padao joj na lice. U svjetlu je titrala i dizala se vodena para, kao sitna praina, zelena, modra i zlatna. Bolesnica je ila pogledom za njom. Odjednom zadrhta i trnu se nekoliko puta, pa poe s naporom da se die iz vode. Iznenaene, majka i tetka poee da je putaju, pridravajui je sve slabije. A zgrena i uzeta djevojica odjednom se ispravi, kao nikad dotle, pusti ruke koje su je podravale sa strane i, jo uvijek malko pognuta, poe polagano i nesigurno kao malo dijete. Rairi ruke. Na tankoj i mokroj koulji ukazae se malene dojke tamnorumenih vrhova. Izmeu tekih trepavica bijesnu vlaan sjaj. Pune usne se razvukoe u neoekivan, tup i ulan osmijeh. Podie glavu i, zagledana gore, visoko, u onaj mlaz svjetla, viknu odjednom nekim neoekivano jasnim i prodimim glasom: Eno ga, silazi na oblacima! Isuse! Isuse! Aaah...! Neto stravino i sveano bilo je u tom glasu. Sve se ene povie pod njim. Niko se nije usuivao da podigne glavu i pogleda bolesnicu ili njeno privienje, ali sve su ga osjeale nad sobom. Neke poee na sav glas da se mole, neke su se zagrcavale i molitva im se pretvarala u pla d glasno jecanje. ulo se kako se biju rukama u mokre grudi. I svi su ti glasovi bili neobini i udni, kakve ljudi daju od sebe samo onda kad su u zanosu od bola ili radosti, i kad zaborave ljudski obzir i stid. A zvonka jeka je te glasove uveavala i otezala, i sve se to

mijealo sa hukom vode koja je jednolino i umno padala sa visine. Jedina koja nije prignula glavu bila je stara Bademlika. Ona se popela na drugi basamak, tako da je samo do lanaka jo bila u vodi, i otale napregnuto i strogo posmatrala ker, i njene pokrete kao u snu, i nov smijeak na njenom licu. I onda odjednom, odgurnuvi zaovu, prie djevojci, obujmi je oko pasa, poduhvati drugom rukom ispod koljena, i gnjevnim, krupnim koracima, kao da skriva neku sramotu, iznese je u sobu gdje su bile haljine. Tu je bilo polumrano i tiho. Spusta dijete. Ogleda se. Nema nikog. Mala je od nagle promjene drhtala i, ponovo zgrena, leala na goloj zemlji; ali joj je na licu jednako ostao onaj razliven i nezdrav osmijeh udnog blaenstva. Iz banje su dopirali glasovi molitve i povici o udu i ozdravljenju. A stara je stajala nepomina, poraena, jo stroa i tea nego obino. Jer, jedino ona je znala da je to BademUa smijeak, i da tu nema zdravlja i da je sve bilo uzalud. I kao da je jedva ekala da pobjegne od svijeta i da ostane nasamo sa Bogorodicom, s kojom ima jo nerijeen zavjet, ona se okrenu prema mranom kutu i proapta prigueno i otro: Uzmi je sebi! Uzmi je sebi! Ponovila je nekoliko puta te rijei, i nije se ni osvrtala na djevojicu koja je drhtala pored njenih nogu. 1 1

ZED

Odmah posle austrijske okupacije otvorena je u ravnom i visokom selu Sokocu andarmerijska kasama. Komandir te stanice doveo je odnekud iz sveta lepu plavu enu, krupnih modrih oiju, koje su izgledale kao staklene. Sa svojom krhkom lepo-tom, svojim evropskim odelom i opremom, ona je izgledala kao luksuzna, sitna stvar koju su izgubili neki putnici, prelazei preko ovog pl^iinskog visa, na putu iz jednog velikog grada u drugi. Selo jo nije bilo izilo iz prvog velikog uenja ni mlada ena uredila potpuno svoju branu sobu, punu jastuia, vezova i pantljika, kad se i u tom kraju pojavila hajduija. U kasarnu je stigao odred trajfkora i podvostruio broj ljudstva. Komandir je provodio dane i noi na terenu, nadzirui i razmetajui patrole. Mlada ena je zavela, zbunjena i ustraena, u dnitvu seoskih ena, tek koliko da se ne broji da je sama. Vreme joj je prolazilo u ekanju. I san i hrana joj se pretvorie u ekanje i prestadoe da je krepe i podravaju. Seljanke su je molile i nagonile da jede, dok u tom nutkanju ne bi sve pojele i popile same. Nou su joj priale prie i doivljaje, ne bi li je iispavale. Na kraju, ene bi, zamorene prianjem, pospale na crvenom ilimu, a ona bi ih gledala sa kreveta svojim budnim oima, muena tekim mirisom mlekarnika i vune, koji se dizao sa pospanih stopanica. A1 2

1 7 9

kad bi posle tako viednevnog ekanja stigao komandir, ona ni tada nije imala mnogo vie radosti ni utehe. Covek se vraao mrtav umoran od hoda i nespavanja, zarastao u bradu, kaljav i mokar. Ci2ime, koje nije skidao po nekoliko dana, zabrekle bi mu od vlage i blata; po dva momka su se muila da mu ih svuku, a sa vunenim obojcima svlaila se i koa sa oteklih i ranjavih nogu. Bio je zabrinut zbog neuspeha, i rasejan, spremajui u mislima ve novi pohod. Sav se bio usukao, spekao od revnosti i brige, usne mu ispucale, lice potavnelo od sunca, vetra i planinskog vazduha. Za vreme tih kratkih odmora kod kue, ena ga je nego vala kao ranjenika i ve posle dva-tri dana otpremala zorom ponovo u planinu. I zato su sve njene misH i molitve ile samo za jednim ciljem: da se pohvataju to pre ti nesreni hajduci i da se jednom uini kraj ovom stranom ivotu. I jednog dana njena se najvea elja ostvarila. Uhvaen je glavni i najmudriji hajduk, Lazar Ze-lenovi. Posle njega e, kako se govorilo u kasarni i selu, hiti lake pohvatati ili rasterati ostale, sitnije i manje veste i iskusne hajduke. Lazar je uhvaen sluajno. Potera koja je gonila jednog drugog, mlaeg, hajduka nagazila je na njega. Jo pre dva meseca, kad se prebacio iz Hercegovine ovamo, Lazar je bio ranjen metkom u grudi. To niko nije znao. Da bi se leio, Lazar je uz pomo mlaih hajduka nainio pored samog gorskog ipotoka, ispod jedne velike klade, zaklon od suhog granja i naiplavljenog mulja i iverja. U toj rupi je iveo, zaklonjen od pogleda sa staza koje su ile visoko iznad potoka, a rukom je mogao da dohvata vodu. Tako je po ceo dan ispirao ranu na grudima, dok su ga patrole traile svuda, obijajui vrhove i vrleti. Moda bi i prezdravio da je smeo potraiti malo bolji leaj i da nisu naile neke rane

vruine, od kojih mu se rana dala na zlo. Branio se od muha i komaraca koliko je mogao, ali rana se irila i u dubini, do koje voda nije dopirala, zagno-javala sve vie. Groznica je rasla. U takvom stanju je bio hajduk kad mu je jedan njegov mlai drug hteo da donese malko voska i rakije radi leka. Potera je opazila mladia kad je napustio obanske kolibe i poao u planinu ka potoku. Primetivi u poslednjem trenutku poteru, mladi je pobegao niz potok i izgubio se bez traga. Komandir, koji je bio ostavio konja na livadama i sam trao pred andarmima za mladim hajdukom, upao je do pojasa u neki mulj i nanos i udario nogama o neto meko i nepomino. Moda bi i krenuo dalje, poto se s mukom izvukao, i ne bi ni pri-metio Lazarevo maleno i vesto skriveno sklonite da nije osetio straan zadah hajdukove rane. Kad je izvukao noge, ikomjmdir je pogledao kroz razmaknuto granje i ugledao oviju kou. Osetivi da se u rupi ispod njega krije iv ovek, nije ni pomiljao da bi to mogao biti Lazar glavom; mislio je da je mlai hajduk ili neki njegov drug. Da bi zavarao sakrivenog hajduka, komandir je davao glasno nareenja traj:korima. Mora da je otiao dalje niz potok. Trite za njim, a ja u polako za vama, jer sam povredio nogu na ovom trnju! A dok je to vikao, jednom rukom im je davao znak da ute, a drugom ih zvao da se okupe oko njega. Kad su se iskupili trojica, bacili su se odjednom na zaklon i uhvatili hajduka s lea, kao jazavca. Kako je imao samo dugu puku i veliki no, nije uspeo ni da ispali ni da zamahne. Vezali su mu ruke lancem a noge tkanicom, i tako ga izneli, kao kladu, l:^puem i strminom, do livada gde ih je ekao komandirov konj. Jo uz put su oseali teak zadah, a kad su ga poloili na travu, videli su mu 1

veliku ranu na razgolienim grudima. Neki Zivan iz Gorada, koji je sluio u trajfkorima kao kalauz i prokazivao, poznao je odmah Lazara. Bili su iz istog sela; obojica su slavila svetog Jovana. Hajduk je kolutao velikim sivim oima, koje je izbistrio ivot na vazduhu, pored vode, a raspalila groznica. Komandir je traio od ivana da potvrdi jo jednom da je to uistinu Lazar. Svi su bili nagnuti nad hajdukom. Zivan mu je govorio po drugi put: * Ti si, Lazare! * Vidim da me zna bolje no ja tebe. * Zna i ti mene, Lazare, kako ne zna! * Ama, i da te nisam nikad znao, sad bih te pozno ko si i ta si. A poznala hi te sva sela, odavde do Gorada, to god je srpskog i turskog uha. Da dovede najlue dijete koje nas nikad nije vidilo, pa da nas vidi ovakve kakvi smo, svako bi reklo: onaj to lei vezan i ranjen, ono je Lazar, a ona ra to se nadnijela nad njim, ono je Zivan. Hajduk je imao grozniavu potrebu da govori, kao da time produ^lva vek, a Zivan je hteo da pokae svoju silu i br'ani svoj ugled pred drutvom, i ko zna dokle bi se njih dvojica tako objanjavala da ih komandir nije prekinuo. Ali hajduk na sva druga pd'tanja nije odgovarao. O drugovima i jatacima nije hteo nita da kae. Izgovarao se svojom ranom i bolovanjem. Komandir, poto se posavetova sa narednikom trajfkora, jednim krupnim Lianinom, naredi strogo da se hajduku ne daje ni kap vode, ma koliko molio, nego da ga upute na komandira. Dok se spremalo to treba za prenos ranjenog hajduka, mladi komandir je seo malo podalje, da se odmori i pribere. Naslonio je lakat na koleno a glavu na podlanicu i gledao kao more beskrajnu planinu tek zazelenelu. Hteo je da misli o svome

uspehu, 0 priznanju koje ga eka, o odmoru kod ene. Ali njegova misao nije mogla ni na emu da se zaustavi. Oseao je samo olovan umor kome se morao otimati, kao to se ovek koji zanoi na snegu otima snu i smrzavanju. Otkidajui se od zemlje, digao se i naredio pokret. Sustigla ih je i druga patrola. Sad ih je bilo devetorica. Nosila koja su napravili za hajduka bila su gruba i vorasta. Jedan od trajfkora baci na njih svoju kabanicu, zakreui pri tom lice, kao da je baca u ponor. Putovali su polagano. Sunce je pripicalo. Komandir, koji je jahao pozadi nosila, morade da izjae napred, jer je smrad od ranjenika bio nepodnoljiv. Tek iza podne, kad se spustie na glasinaku ravan, uzee od jednog seljaka kola i volove. Tako su se pred sunev zalazak pomolili na ravnici, pred Sokocem. Izgledali su kao neka grupa koja se vraa iz lova, samo to su lovci zamiljeni a lovina neobina. Na livadi pred kasarnom iskupile se seoske ene i deca. Meu njima je bila i komandirova ena. U poetku nije ni pomiljala na hajduka. Oekivala je samo mua, kao uvek. Ali kako su ene sve vie govorile o hajduku koga nose, i priale sve fantastini je stvari, i kako se povorka primicala, otegnuta i spora kao sahrana, ispuni i nju neko oseanje oekivanja i zebnje. Najposle stigoe. Ljudi su umno otvarali i levo krilo na kapiji, koje se otvaralo samo kad ise dovoze drva ili seno. Povorka je ula pred sama vrata kasarne. Tu' sjaha komandir, gru-nuvi o zemlju teko, kao to sjahuju umorni ljudi. Mlada ena oseti na svom licu njegovu otru bradu od nekoliko dana, i miris znoja, zemlje i kie, koji je uvek donosio sa tih slubenih pohoda. Dok je komandir izdavao nareenja, ena baci pogled na hajduka, koji je jednako leao uvezan i nepomian. Samo glava mu je bila malko uzdignuta 1

na jednoj glavnji i malo sena. Oi nisu nikog^ gledale. Od njega se irio otar zadah ranjene zverke. Poto je naredio to treba, komandir uze enu za ruku i uvede je u kuu da ne gleda kako hajduka skidaju i razvezuju. Kad se umio i presvukao, iziao je jo jednom da vidi kako su smestili i vezali Lazara. Hajduk je zatvoretn u podrum ispod komandirova stana, koji je trebalo da poslui kao privremeni zatvor. Vrata su bila slaba, sa gvozdenom reetkom u gornjoj polovini, i brava na njima obina. Zato je ele noi morala pred vratima stajati straa. omandir je malo jeo i mnogo razgovarao sa enom. Priao je o sitnicama, ivo i veselo kao deak. Bio je zadovoljan. Glavnog i najopasnijeg hajduka uhvatio je, posle pet meseci lutanja i napora i nezasluenih prekora od stareinstva u Rogatici i komande u Sarajevu. Od Lazara e saznati za skro-vite ostalih hajduka i imena jataka, i tako e oda-nuti duom i stei priznanje. * A ako ne htedne odati? pitala je bojaljivo eina. * Odae. Morae odati odgovarao je komandir, ne uputajui se sa enom u dalji razgovor o tome. Komandiru se sipavalo. Umor ga je pritezao zemlji i bio jai od njegove radosti, i od gladi, i od elje za enom. Sveiaia postelje ga je opijala. Usi-Ijavao se da 'jo govori i da pokae kako nije sanjiv, ali su mu reci zapinjale u ustima i razmak izmeu njih bivao sve vei. Zaspao je u pola reenice, drei meu prstima leve ruke enino rame, sitno, belo i oblo. eni se nije spavalo. Bila je i zadovoljna i uzbuena, i ustraena i tuna. Gledala je dugo pored sebe usnulog oveka, sa desnom polovinom lica uto-nulom u mekotu perja, sa malko otvorenim ustima, kao da udno pije jastuk. Izmeu nas, dok bdimo.

i naeg druga koji spava stvori se uvek hladan i velik razmak koji raste sa svakim minutom i puni se sve vie nerazumevanjem i udnim oseanjem naputenosti i grobne samoe. ena je nastojala da i sama zaspi. Zaklopila je oi i ujednaila dah. Ali iz prvog sna je trgnu smena strae pred podrumskim vratima. Kao da nije ni spavala i nita drugo mislila, vratie joj se misli na hajduka. Na strai je bio isti onaj ivan, Lazarov zemljak. Sad je videla da je nije probudila smena strae koliko Lazarevo dozivanje. Hajduk je traio vode. * Koji vas je na strai? Gutanje. * Jesi li ti to, Zivane? * Jesam. uti! Ama kako u utiti, nikakva vjero, kad po?iboh od ei i groznice. Nego, daj mi malo vode, ivane, svetoga ti Jovana, slave nae, da ne skapajem ovako ikao skot. Zivan se pravi da ne uje i ne odgovara nita, u nadi da e se hajduku dosaditi da moli. Ali ga hajduk opet doziva, tihim i muklim glasom. * Ako zna ta je patnja i robijatvo, nemoj se ogluiti, Zivane, iva ti djeca! * E, nemoj me zaklinjati djecom! Ti zna da imam befel i da je ovo sluba. uti! Probudie komandira. * A na jade ti on zaspo! Gori je od Turina, to me mori ei pored sve moje zle sree. Nego, proturi mi malo vode, ako si pobogu brat! I? njihovog daljeg priguenog razgovora ena saznade da mu po komandirovom nareenju ne daju vode, jer hoe eu da ga prisile da oda drugove i jatake, A hajduk je, muen nepodnoljivom eu i vatrom, nalazio oigledno neko olakanje u bogo-radanju, u nizanju tekih reci i zakletvi, i u neprei-stanom ponavljanju reci: voda, Uutao bi za nekoJ

liko trenutaka, pa bi odmah zatim putao jedan dug i dubok muki uzdah iza kojeg je dolazila bujica reci. E, Zivane, Zivane, razgubali te moja so i hljeb, to me na ove muke udara, k'o niko nikog. Daj mi bardak vode, pa me ubi odmah, i neka ti je prosto i ovog i onog svijeta! Uh! Ali Zivan je prestao da mu odgovara. Zivane!... Zivane. molim ti se k'o bogu ... izgorih! Tiina. Dockan je iziao sagoreo mesec posled-nje etvrti. Zivan se sklonio u senku; i kad se javi, njegov glas je sada manje jasan. Hajduk je glasno dozivao komandira. O, komandire, ne mui me vie, carskoga ti hljeba, bez potrebe. Posle svakog dozivanja tiina je bila vea. U toj tiini hajduk je muklo reao i teko stenjao ne sniavajui vie glas i ne pazei ta govori. Uuuh! Kuke pogane, dabogda krv pili dovi jeka i nikad ei ne ugasili. Krv vam naa na nos udarila! e si, komandire, psi ti majku! Poslednje reci je vikao zaguenim, nemonim glasom koji se kidao na sasuenom nepcu. Opet ga je Zivan uutkivao i obeavao mu da e im svane zvati komandira, i da e mu posigurno dati vode, samo neka prizna to ga budu pitali i neka se strpi dotle. Ali je hajduk, u groznici, posle nekoliko trenutaka zaboravljao sve, i opet vapio: Zivane. zaklinjem te s boje strane... iz gorih! Vode! I po stotinu puta je ponavljao tu re kao dete, menjajui sa nejednakim, grozniavim dahom jainu glasa i izgoivor. Rasanjena i uzdrhtala, ena je sluala sve to sedei na rubu kreveta i ne oseajui svoje telo ni

sobu oko sebe, gubei se sva u novim, njoj dotle nepoznatim uasima koje su joj otvarali hajdukov jauk i Zivanovo siktavo uutkivanje, i sam tvrdi i teki san oveka pored nje. Za njenog kratkog detinjstva, u roditeljskoj kui, deavalo se u noima kad nije mogla da spava, u jesen ili u prolee, da je po elu bogovetnu no oslukivala tako neki muan i jednolik um spolja: vetar koji oikree dimnjak od lima ili lupka baten-skim vratnicama, koje su zaboravili da zakljuaju. Kao dete, ona je u te umove unosila naroito znaenje, zamiljajui da su to iva bia koja se bore, rapu i jecaju. ivot esto ostvaruje, na irem' planu, privienja i strahove naega detinjstva, i od sitnih, uobraenih strahova stvara velike i istinske. Kako bi divno bilo kad bi nevine strahote, koje su joj nekad kidale devojaki san, bile istina, a kad bi ova noanja istina, na divljem selu, u branoj postelji, dznad groznih hajdukih razgovora i jauka, bila samo san i matanija. A za sve to vreme, kao limeni dimnjak ili suha daska otvorenih vratnicia pod vetrom, javljalo se, gotovo u pravilnim razmacima, jednoliko dahtanje oveka u groznici, iznemogao ljudski glas koji je prolazio kroz suha, iroko otvorena usta, preko spe-enog nepominog jezika: Vode, vode! Uuuh! Zivana je smenio na strai drugi andarm, ali hajdukov vapaj za vodom nije prestajao, samo je bivao sve umorniji i slabiji. A ena je jednako sedela, ukoena, oslukujui svaki um odozdo, i mislila neprestano jednu te istu misao bez kraja i izlaza. Kako da shvati i razume ovaj ivot i ove ljude? Vidi samo da su jedni andarmi, a drugi hajduci (dva lica jedne iste nesree), da se gone bez milosti, i da se tu meu njima mora svisnuti od jada i saaljenja.

I1

O ovome Lazaru se odavno mnogo govorilo na Sokocu. Ona je sluala prie o njegovoj svireposti. Kako mui na najstraniji nain seljake koji mu se ne pokoravaju, kako ubija andarme iz zasede, svlai ih do koe i ostavlja gole na putu. A sad, evo, vidi kako njemu andarmi vraaju dug. Ali, moe li tako veno ii? Njoj se ini da tako srljaju u neki ponor i da e svi zajedno propasti u ovakvoj noi bez svitanja, u krvi, u ei, i u nepoznatim strahotama. Na mahove je pomiljala da budi oveka, da ga moli da jednom reju svojom, jednim osmejkom, raspri sve ovo kao grozo vit san. Ali se nije micala s mesta, niti je budila oveka, nego je sedela i dalje nepomina, isto kao da je mrtvac pored nje, oslukujui glas iz podruma, sama, sa svojim strahom i svojim pitanjima. Pomiljala je i na molitve kojima su je nauili u detinjstvu, ali to su bile molitve za neki drugi, zaboravljeni i potonuli ivot, i nisu davale kljua ni pomoi. Kao sa sopstvenom smru, mirila se sa milju da e onaj to jaue veno moliti i jau-kati, a ovaj to spava i die pored nje, veno tako spavati i utati. A no je pritiskivala, sve gua i sve tea. To vie nije bila obina no, jedna od bezbrojnih u nizu dana i noi, nego jedna jedina veita i beskrajna pustinja od mraka u kojoj poslednji ivi ovek jaue i zapomae, i bez nade i pomoi bogoradi kap vode. Ali od celog velikog boijeg sveta, sa vodama, kiama i rosama, nema vie ni jedne suze vode, i od svih ivih bia ni jedne ruke. Sve su vode usahle i svi ljudi presvisli. ivi samo jo slabi iak njene svesti, kao jedini svedok svega toga. Pa ipak je svanulo. Sa nevericom je gledala ena kako poinje da se beli zid, na istom mestu kao i za

ranijih svitanja, i kako zora, prvo siva pa rumena, osvaja sobu i izdvaja i oivljava predmete u njoj^ Napregnutim sluhom mogla je da razabere jo uvek hajdukov glas, ali kao da dolazi izdaleka. Ni psovke ni proklinjanja. Samo jedno muklo i sve rede: Uh, uh, uuuh! I to je vie pogaala nego ula. Iako je svitanje osvajalo, ena nije imala snage da se makne. Sva ukruena, savijena, sa glavom u dlanovima, sedela je nakraj postelje i nije ni prime-tila kad se komandir probudio. Covek je otvorio ispavane oi i pogled mu je pao na povijena plea enina i njen bledi potiljak. Tada ga, posle prve nedoumice, kao mlak i zanosan talas, svega proe i proze svest o radosnoj stvarnosti. Htede da zovne enu, da klikne njeno ime, ali se predomisli. Nasmejan, podie se malko, neujno, odupirui se na levi lakat, a desnom slobodnom rukom, bez reci, iznenada obuhvati njena ramena i privue je i savi poda se. ena se otimala kratko i uzaludno. Uini joj se uasan taj nenadni i neodoljivi zagrljaj. inilo joj se nemoguno i svetogrdno da se tako brzo i lako, bez reci i objanjenja, izneveri nonom svetu u kom je do toga trenutka ivela i stradala, sama sa svojom mukom. Htela je da mu se odupre i uveri ga da to ne moe biti, da ima tekih i bolnih stvari koje mora da mu kae i preko kojih se ne moe tako lako prei na svagdanji ivot. Ogorene reci su joj navirale, ali nije mogla da izgovori ni jedne. Samo se zagrcnu. Ali ovek nije ni primetio taj znak njenog otpora, taj zvuk koji nije dospeo da postane ni jedna cigla re. Htela je da ga odgurne od sebe, ali njeni pokreti nisu imali ni priblino snagu njenog ogorenja ni brzinu njene misli. Ve sama vrelina toga odmornog i probuenog tela pritisnu je kao teret. Popustie kosti i miii u mladom telu, kao posluna maina. 1 1

Usta su joj bila zapeaena njegovim ustima. Oseala ga je na sebi kao ogroman kamen za koji je privezana i sa kojim zajedno pada, strelovito i neza-ustavno. Gubei svest ne samo o proloj noi nego o elom ivotu, tonula je u gluhom i sumranom moru poznate a uvek nove slasti. Nad njom su ostajali poslednji tragovi njenih noanjih misli i odluka i svega ljudskog saaljenja, i redom iezavali, kao vodeni mehurii nad davljenikom. Bela, iskiena soba naglo se punila ivom svet-lou dana.

MOST NA EPI

etvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf, i kao rtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala elu zimu i prolee. (Bilo je neko zlo i hladno prolee koje nije nikako dalo letu da grane.) A sa mesecom majem izie Jusuf iz zatoenja kao pobednik. I ivot se nastavi, sjajan, miran, jednolian. Ali od onih zimskih meseci, kad izmeu ivota i smrti i izmeu slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je otrica noa, ostade u pobedniku veziru neto stiano i zamiljeno. Ono neizrecivo, to iskusni i napaeni ljudi uvaju u sebi kao skrovito dobro, i to im se, samo pokatkad, nesvesno odraava u pogledu, kretnji i reci. ivei zatoen, u osami i nemilosti, vezir se setio ivlje svoga porekla i svoje zemlje. Jer, razoaranje i bol odvode misli u prolost. Setio se oca i majke. (Umrli su oboje jo dok je on bio skroman pomonik nadzornika carskih tala, i on je dao da im se oper-vaze grobovi kamenom i podignu beli nadgrobni niani.) Setio se Bosne i sela epe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina. Bilo je prijatno, tako u nesrei, misliti na daleku zemlju i ratrkano selo Zepu, gde u svakoj kui ima pria o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti nalije slave ni cenu po koju se uspeh stie.

I1

Jo toga istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz Bosne. Raspitivao je, i kazivali su mu. Posle buna i ratova bejahu naili nered, oskudica, glad i svakojake bolesti. On odredi znatnu pomo svima svojima, koliko god ih jo ima u Zepi, i u isto vreme naredi da se vidi ta im je najpotrebnije od graevina. Javie mu da ima jo etiri kue Setkia i da su ponajdmuniji u selu, ali da je i selo i sav taj kraj osiromaio, da im je damija oronula i pogorela, esma presahla; a najgore im je to nemaju mosta na Zepi. Selo je na bregu kraj samog utoka Zepe u Drinu, a jedini put za Vi-egrad ide preko Zepe, pedesetak koraka povie ua. Kakav god most naine od brvana, voda ga odnese. Jer, ili nabuja Zepa, naglo i iznenada kao svi gorski potoci, pa podrije i otplavi grede; ili nadoe Drina, pa zajazi i zaustavi Zepu kod ua, i ona naraste i digne most kao da ga nije ni bilo. A zimi se opet uhvati poledica po brvnima, pa da se polome i stoka i ljudi. Ko bi im tu most podigao, uinio bi im najvee dobro. Vezir dade est ilima za damiju, i novca koliko treba da se pred damijom podigne esma sa tri lule. I u isto vreme odlui da im podigne most. U Carigradu je tada iveo jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigrada i po njima se prouo. Njega najmi vezirov haznadar i posla sa dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu. Stigli su jo za snega u Viegrad. Nekoliko dana uzastopce su gledali zaueni Viegraani neimara kako, pognut i sed, a rumen i mladolik u licu, obilazi veliki kameni most, tucka, meu prstima mrvi i na jeziku kua malter iz sastavaka, i kako preme-rava koracima okna. Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju, gde je bio majdan sedre iz kojeg je vaen kamen za viegradski most. Izveo je argate i otkopao majdan, koji je bio posve zasut zemljom i obrastao

ipragom i boriima. Kopali su dok nisu nali iroku i duboku ilu kamena, koji je bio jedriji i belji od onog kojim je zidan viegradski most. Odatle se spustio niz Drinu, sve do Zepe, i odredio mesto gde e biti skela za prevoz kamena. Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vrati u Carigrad s raunom i planovima. Neimar ostade da eka, ali nije hteo da stanuje ni u Viegradu ni u kojoj od hrianskih kua ponad Zepe. Na uzvisini, u onom uglu to ga ine Drina i Zepa, sagradi brvnaru onaj vezirov ovek i jedan viegradski kjatib su mu bili tumai i u njoj je stanovao. Sam je sebi kuvao. Kupovao je od seljaka jaja, kajmak, luk i suvo voe. A mesa, kau, nije nikad kupovao. Povazdan je neto tesao, crtao, ispitivao vrste sedre ili osmatrao tok i pravac Zepe. Uto se iz Carigrada vrati i onaj inovnik sa ve-zirovim odobrenjem i prvom treinom potrebnog novca. Otpoe rad. Svet nije mogao da se naudi neobinom poslu. Nije ni naliilo na most ono to se radilo. Najpre pobie ukoso preko Zepe teke borove grede, pa izmeu njih dva reda kolja, prepletoe pruem i nabie ilovaom, kao anac. Tako svratie reku, i jedna polovina korita ostade suva. Upravo kad su dovrili taj rad, prolomi se jednog dana, negde u planini, oblak, i zaas se zamuti i nabuja Zepa. Tu istu no provali ve gotov nasip po sredini. A kad sutradan osvanu dan, voda je bila ve splasla, ali je pleter bio isprovaljivan, kolje poupano, grede iskrivljene. Meu radnicima i u narodu poe apat da Zepa ne da mosta na se. Ali ve trei dan naredi neimar da se pobija novo kolje, jo dublje, i da se isprave i poravnaju preostale grede. I opet je iz dubine odjekivalo kamenito reno korito od maljeva i radnike vike i udaraca u ritmu. 1 1

Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovuen kamen iz Banje, stigoe klesari i zidari, Hercegovci i Dalmatinci. Podigoe im drvenjare, pred kojima su klesali kamen, beli od kamene praine kao vode-niari. A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad njima i merio im svaki as rad utim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu. Ve su bili s jedne i s druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu, kad ponestade novca. Nasta zlovolja meu radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta nee biti nita. Neki koji su dolazili iz Carigrada priali su kako se govori da se vezir promenio. Niko ne zna ta mu je, da li je bolest ili su neke brige, tek on biva sve nepristupaniji i zaboravlja i naputa ve otpoete radove i u samom Carigradu. Ali posle nekoliko dana stie vezirov ovek sa zaostalim delom novca, i gradnja se nastavi. Na petnaest dana pred Mitrovdan, svet koji je prelazio Zepu preko brvana, malo povie gradnje, primeti prvi put kako se s obe strane reke, iz tamnosiva kamena kriljavca, pomalja beo gladak zid od tesana kamena, opleten sa svih strana skelama kao pauinom. Od tada je rastao svakog dana. Ali uto padoe prvi mrazevi i rad se obustavi. Zidari odoe kuama, na zimovanje, a neimar je zimovao u svojoj brvnari, iz koje nije gotovo nikud izlazio, povazdan pognut nad svojim planovima i raunima. Samo je radnju prigledao esto. Kad, pred prolee, stade led pucati, on je svaki as, zabrinut, obilazio skele i nasipe. Pokatkad i nou, sa luem u ruci. Jo pre urevdana vratie se zidari i rad otpo-e ponovo. A tano u po leta bi posao dovren. Veselo oborie radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene. Na svata se moglo pomisliti pre negoli na tako udesnu graevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgle-

dalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdei nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, pare modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroena Zepa. Dugo nisu oi mogle da se pri viknu na taj luk smiljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj otri mrki kr, pun kukrikovine i pavite, i da e prvom prilikom nastaviti let i ieznuti. Iz okolnih sela povrve svet da vidi most. Iz Vi-egrada i Rogatice su dolazili varoani i divili mu se, alei to je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi. Valja rodit vezira! odgovarali su im Zepljani i udarali dlanom po kamenoj ogradi, koja je bila prava i otrih bridova, kao da je od sira rezana a ne u kamen seena. Jo dok su prvi putnici, zastajkujui od uenja, prelazili preko mosta, neimar je isplatio radnike, povezao i natovario svoje sanduke sa spravama i har-tijama, i zajedno sa onim vezirovim ljudima krenuo put Carigrada. Tek tada poe po varoi i po selima govor o njemu. Selim, Ciganin, koji mu je na svom konju dogonio stvari iz Viegrada i jedini zalazio u njegovu brvnaru, sedi po duanima i pria, bogzna po koji put, sve to zna o strancu. Asii i nije on ovjek k'o to su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otii po desetak-petnaest dana. A kad doem, a ono sve ne-raspremljeno k'o to sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od meedine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od^ studeni, a on jednako strue ono kamenje, pa pie neto; pa strue, pa pie. Sve tako. Ja otovarim, a on gleda u mene onim zelenim oima, a obrve mu 1

se nakostrijeile, bi reko prodrijee te. A nit govori nit romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namui, eto godinu i po, a kad bi gotov, poe u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odij uma na onom konju: ama da se jednom obazrije jal na nas jal na upriju! Jok. A duandije ga sve vie ispituju o neimaru i njegovom ivotu, i sve se vie ude i ne mogu da nazale to ga nisu bolje i paljivije zagledali dok je jo prolazio viegradskim sokacima. A neimar je dotle putovao, i kad bi dva konaka do Carigrada, razbole se od kuge. U groznici, jedva se drei na konju, stie u grad. Odmah svrati u bolnicu italijanskih franjevaca. A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra. Ve idueg dana, ujutro, izvestie vezira o nei-marevoj smrti i predadoe mu preostale raune i nacrte mosta. Neimar je bio primio samo etvrti deo svoje plate. Iza sebe nije ostavio ni duga ni gotovine, ni testamenta ni kakvih naslednika. Posle dueg razmiljanja, odredi vezir da se od preostala tri dela jedan isplati bolnici, a druga dva daju u zadubinu za sirotinjski hleb i orbu. Upravo kad je to nareivao bilo je mirno jutro potkraj leta donesoe mu molbu jednog mladog a uenog carigradskog mualima, koji je bio iz Bosne rodom, pisao vrlo glatke stihove, i koga je vezir s vremena na vreme darivao i pomagao. Cuo je, kae, za most koji je vezir podigao u Bosni i nada se da e i na tu, kao na svaku javnu graevinu, urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podie. Kao uvek, on i sad nudi veziru svoje usluge i moli da ga udostoji da primi hronogram koji mu alje i koji je s velikim trudom sastavio. Na priloenoj tvroj hartiji bio je fino ispisan hronogram sa crvenim i zlatnim inicijalom:

Kad Dobra Uprava i Plemenita Vetino Pruie ruku jedna drugoj, Nastade ovaj krasni most, Radost podanika i dika Jiusufova Na oba sveta.

Ispod toga bio je vezirov peat u ovalu, pode-Ijen na dva nejednaka polja; na veem je pis^o: Jusuf Ibrahim, istinski rob boji, a na manjem ve-zirova deviza: U utanju je sigurnost. Vezir je sedeo dugo nad tom molbom, rairenih ruku, pritiskujui jednim dlanom natpis u stihovima, a drugim neimarove raune i nacrt mosta. U poslednje vreme on je sve due razmiljao nad molbama i spisima. Prole su, jo letos, dve godine od njegova pada i zatoenja. U prvo vreme, posle povratka na vlast, on nije primeivao kakve promene na sebi. Bio je u najlepim godinama kad se zna i osea puna vred-nost ivota; pobedio je sve protivnike i bio moniji nego ikad pre; dubinom skoranjeg pada mogao je da meri visinu svoje moi. Ali to je vie odmicalo vreme, njemu se umesto da zaboravlja u se-anju sve ee javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moi da sprei snove. U snu poe da mu se javlja tamnica, a iz nonih snova je, kao neodreen uas, prelazila u javu, i trovala mu dane. Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vreali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primeivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom ohom koja je glatka, meka i ne kripi pod rukom. Omrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoi i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogleda na nj trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kou. Sve pokustvo i oruje u kom je bilo sedefa odstranjeno je iz njegovih soba. 1

Sve poe da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka re mogu da donesu zlo. I ta mogunost poe da veje iz svake stvari koju uje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od ivota. Tako je i ne slutei ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad ovek pone da s vie interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same. To je zlo rovalo i kidalo u njemu, a nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i poveri; pa i kad to zlo dovri svoj rad i izbije na povrinu, niko ga nee poznati; ljudi e kazati prosto: smrt. Jer, ljudi i ne slute koliko ima monih i velikih koji tako utke i nevidljivo, a brzo, umiru u sebi. I ovoga jutra vezir je bio umoran i neispavan, ali miran i sabran; oni kapci su mu bili teki a lice kao sleeno u sveini jutra Mislio je na stranca neimara koji je umro, i na sirotinju koja e jesti njegovu zaradu. Mislio je na daleku brdovitu i mranu zemlju Bosnu (oduvek mu je u pomisli na Bosnu bilo neeg mranog!), koju ni sama svetlost islama nije mogla nego samo delimino da obasja, i u kojoj je ivot, bez ikakve vie uljuenosti i pitomosti, siromaan, tur, opor. I koliko takvih pokrajina ima na ovom bojem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode, i damija bez ukrasa i lepote? U mislima mu se otvarao svet, pun svakojakih potreba, nude, i straha pod raznim oblicima. Sunce je bletalo po sitnoj zelenoj eramidi na kiosku u vrtu. Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podie ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo peata sa svojim imenom. Ostade samo deviza; 17 utanju je sigurnost. Stajao je neko vreme

nad njom, a onda podie ponovo ruku i jednim snanim potezom izbrisa i nju. Tako ostade most bez imena i znaka. On je, tamo u Bosni, bletao na suncu i sjao na meseini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo-pomalo, ieznu posve, onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okruuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parad skela i preostalu grau, a kie saprae tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenaivao putnika kao neobina misao, zalutala i uhvaena u kru i divljini. Onaj koji ovo pria, prvi je koji je doao na misao da mu ispita i sazna postanak. To je bilo jednog veera kad se vraao iz planine, i umoran, seo pored kamenite ograde na mostu. Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noi. Kad se naslonio leima na kamen, oseti da je jo topal od dnevne ege. Covek je bio znojan, a sa Drine je dolazio hladan vetar; prijatan i udan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se sporazumee. Tada je odluio da mu napie istoriju. 1

SMRT U SINANOVOJ TEKIJI

Otkako je Alidede doao u Sarajevo, Sinanova tekija je postala mesto na kom su se sastajali najbolji i najumniji ljudi. etrdeset i pet godina je proveo ovaj slavni ovek u Carigradu, prouo se nadaleko zbog svoje uenosti i svetosti, mnogo dobra uinio je i svome redu, i pojedincima, i dravnim ljudima koji su hteli da ga sluaju. Sudbina mu nije dala samo znanje i pronicljivost, i pogled iri nego u ostalih ljudi, nego i tako savrenu harmoniju izmeu duha i tela da je za sve koji su ga poznavali, lino ili po uvenju, stajao kao nedostian primer savrenstva svake vrste. Izgleda da su mu nemir i ljudska potreba za nemirom bili potpuno nepoznati. Kau da nije znao ta je ensko telo ni plotsko uivanje uopte. Nikada nije okusio nikakva opojnog pia, ni fildan kafe, ni dim duvana. Ali nije osuivao one koji se slue svim tim bojim darovima za ovoga kratkog ivota. On je uopte prolazio kroz ovaj svet kao da ne primeuje nita od onoga to je zlo i runo u njemu. Zapisano je sve to je Alidede uradio i rekao, ali nikad nigde nije zabeleeno, niti e ikad biti objanjeno, kako i otkud se naao tako ist i uzvien boji ovek. U veku u kom se rodio i svetu u kom je iveo, on e ostati kao nerazumljiv izuzetak i udo. 201

u svojoj ezdeset i petoj godini, Alidede se odjednom resi da napusti tekiju-maticu iz koje je proirio slavu Reda, da ostavi Carigrad, sabrau s kojom je ostareo,