Ivo andric na drini cuprija

Embed Size (px)

DESCRIPTION

 

Text of Ivo andric na drini cuprija

  • 1. Andri - Na Drini uprija I Veim delom svoga toka reka Drina protie kroz tesne gudure izmeu strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odseenih obala. Samo na nekoliko mesta renog toka njene se obale proiruju u otvorene doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, upne, delimino ravne, delimino talasaste predele, podesne za obraivanje i naselja. Takvo jedno proirenje nastaje i ovde, kod Viegrada, na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavnike planine. Zaokret koji tu pravi Drina neobino je otar a planine sa obe strane tako su strme i toliko ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz koga reka izvire pravo, kao iz mrkog zida. Ali tu se planine odjednom razmiu u nepravilan amfiteatar iji promer na najirem mestu nije vei od petnaestak kilometara vazdune linije. Na tom mestu gde Drina izbija celom teinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova irokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, iri se lepezasto cela valovita dolina, sa viegradskom kasabom i njenom okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje breuljaka, prekrivena njivama, ispaama i ljivicima, izukrtana meama i plotovima i pokropljena umarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz irokih lukova belog mosta tee i razliva se ne samo zelena Drina, nego i ceo taj upni i pitomi prostor, sa svim to je na njemu i junim nebom nad njim. Na desnoj obali reke, poinjui od samog mosta, nalazi se glavnina kasabe, sa arijom, delom u ravnici a delom na obroncima bregova. Na drugoj strani mosta, du leve obale, protee se Maluhino Polje, ratrkano predgrae oko druma koji vodi put Sarajeva. Tako most, sastavljajui dva kraja sarajevskog druma, vee kasabu sa njenim predgraem. Upravo, kad se kae vee, to je isto toliko tano kao kad se kae: sunce izlazi izjutra da bismo mi ljudi mogli da vidimo oko sebe i da svravamo potrebne poslove, a zalazi predvee da bismo mogli da spavamo i da se odmorimo od dnevnog napora. Jer taj veliki, kameni most, skupocena graevina jedinstvene lepote, kakvog nemaju ni mnogo bogatije i prometnije varoi (Jo svega dva ovakva imaju u Carevini, govorilo se u staro vreme), jedini je stalan i siguran prelaz

2. na celom srednjem i gornjem toku Drine i neophodna kopa na drumu koji vee Bosnu sa Srbijom i preko Srbije, dalje, i sa ostalim delovima Turske Carevine, sve do Stambola. A kasaba i njeno predgrae samo su naselja koja se uvek neminovno razvijaju na glavnim saobraajnim takama i s obe strane velikih i vanih mostova. Tako su se i ovde, s vremenom, rojile kue i mnoila naselja na oba kraja mosta. Kasaba je ivela od mosta i rasla iz njega kao iz svoga neunitivog korena. (Da bi se jasno videla i potpuno razumela slika kasabe i priroda njenog odnosa prema mostu, treba znati da u varoi postoji jo jedna uprija, kao to postoji jo jedna reka. To je Rzav i na njemu drveni most. Na samom kraju varoi Rzav utie u Drinu, tako da se sredite varoi i ujedno njena glavnina nalaze na peanom jeziku zemlje izmeu dve reke, velike i male, koje se tu sastaju, a razasuta periferija prostire se sa druge strane mostova, na levoj obali Drine i na desnoj obali Rzava. Varo na vodi. Ali iako postoje i jo jedna reka i jo jedan most, rei na upriji ne oznaavaju nikad rzavsku upriju, prostu drvenu graevinu bez lepote, bez istorije, bez drugog smisla osim to slui metanima i njihovoj stoci za prelaz, nego uvek i jedino kameniti most na Drini.) Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugaak a irok oko deset koraka, osim na sredini, gde je proiren sa dve potpuno jednake terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostie dvostruku irinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na srednjem stubu koji se pri vrhu proiruje, ozidani sa obe strane ispusti, tako da na tom stubu poivaju, levo i desno od kolovoza, po jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor nad umnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i isto toliko iroke, ograene kamenom ogradom, kao i ceo most po duini, ali inae otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, idui iz varoi, zove se sofa. Ona je uzdignuta za dva basamaka, optoena seditima kojima ograda slui kao naslon, a i basamaci i sedita i ograda, sve od istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, prekoputa od sofe, ista je, samo prazna, bez sedita. Na sredini njene ograde zid se izdie iznad visine oveka; u njemu je, pri vrhu, uzidana ploa od belog mermera i na njoj urezan bogat turski natpis tarih sa hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida tee esma: tanak mlaz vode iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smeten je kafedija sa svojim dezvama, fildanima, uvek raspaljenom mangalom, i deakom koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija. 3. Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega ili u vezi sa njim, tee i razvija se, kao to emo videti, ivot oveka iz kasabe. U svima prianjima o linim, porodinim i zajedmkim doivljajima, mogu se uvek uti rei na upriji. I zaista, na drinskoj upriji su prve deije etnje i prve igre deaka. Hrianska deca roena na levoj obali Drine, preu odmah prvih dana svog ivota most, jer ih ve prve nedelje nose u crkvu na krtenje. Ali i sva druga deca, i ona koja su roena na desnoj obali i muslimanska, koja nisu uopte krtavana, provodila su, kao i njihovi oevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od najranijih godina njihove oi su se privikavale na skladne linije te velike graevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogreno seenog kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine, kao i sve prie i legende, koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima se udno i nerazmrsivo meaju i prepliu mata i stvarnost, java i san. I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet doneli, onako kao to se molitve znaju, ne seajui se ni od koga su ih nauili ni kad su ih prvi put uli. Oni su znali da je most podigao veliki vezir Mehmedpaa, ije je rodno selo Sokolovii tu, iza jedne od ovih planina koje okruuju most i kasabu. Samo vezir je mogao dati sve to treba da se ovo trajno udo od kamena sagradi. (Vezir to je neto sjajno, krupno, strano i nejasno u svesti deaka.) Zidao ga je Rade Neimar, koji je morao iveti stotinama godina da bi sagradio sve to je lepo i trajno po srpskim zemljama, legendarni i stvarno bezimeni majstor kakvog svaka masa zamilja i eli, jer ne voli da mnogo pamti ni mnogima da duguje, ak ni u seanju. Znali su da je gradnju ometala vila brodarica, kao to je oduvek i svuda poneko ometao svaku gradnju, i nou ruila ono to je danju sagraeno. Dok nije neto progovorilo iz vode i savetovalo Radu Neimaru da nae dvoje nejake djece, bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu, i da ih uzida u srednje stubove mosta. Odmah je poelo traenje takve dece po celoj Bosni. Obeana je nagrada onome ko ih nae i dovede. Najposle su sejmeni pronali u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi, pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kad su ih poveli, majka nije htela da se odvoji od njih, nego je kukajui i plaui, neosetljiva za psovke i udarce, posrtala za njima sve do Viegrada. Tu je uspela da se progura pred Neimara. Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali Neimar se, kako kau, saalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrena majka mogla da doji svoju rtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi 4. prozori, uski kao pukarnice, u kojima se sada gnezde divlji golubovi. Kao spomen na to ve stotinama godina tee iz zida majino mleko. To su oni beli, tanki mlazevi, to u odreeno doba godine cure iz besprekornih sastavaka, i vidi im se neizbrisiv trag na kamenu. (Predstava o eninom mleku izaziva u deijoj svesti neto to im je i suvie blisko i otuno a isto tako nejasno i tajanstveno kao i veziri i neimari, i to ih zbunjuje i odbija.) Te mlene tragove po stubovima struu ljudi i prodaju kao lekovit prah enama koje posle poroaja nemaju mleka. U centralnom stubu mosta, ispod kapije, ima jedan vei otvor, uska i dugaka vrata bez vratnica, kao dinovska pukarnica. U tom stubu, kae se, ima velika soba, mrana dvorana u kojoj ivi crni Arapin. To znaju sva deca. On u njihovim snovima i nadlagivanjima igra veliku ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga jo nije videlo, jer deca ne umiru. Ali ga je ugledao jedne noi Hamid, onaj sipljivi i veito pijani ili mamurni hamal krvavih oiju, i umro je jo te noi, tu pored zida. Dodue, bio je pijan do nesvesti i zanoio je tu na mostu, pod vedrim nebom, pri temperaturi od 15C. U taj mrani otvor gledaju deaci esto sa obale, kao u ponor koji strai i privlai. Dogovore se da svi gledaju netremice, a koji prvi ma ta ugleda da vikne. Zure u tu iroku, mranu pukotinu, strepei od radoznalosti i od straha, dok se nekom malokrvnom deaku ne uini da se otvor kao crna zavesa poinje da nie i pomera, ili dok neki od onih podrugljivih i bezobzirnih drugova (uvek ima po jedan takav) ne vikne Arapin! i ne pone toboe da bei. To pokvari igru i izaziva razoaranje i negodovanje kod onih koji vole igru mate, mrze ironiju, i veruju da bi se paljivim gledanjem moglo zaista neto videti i doiveti. A nou, na spavanju, mnogi od njih rve se i nosi sa tim Arapinom iz uprije, kao sa sudbinom, sve dok ga majka ne probudi i tako ne oslobodi munog sna. I dok ga zapoji hladnom vodom (da rastjera stravu) i nagna da izgovori boje ime, deak ve ponovo spava, premoren od dnevne igre, tvrdim deijim snom u kome strahovi jo ne mogu da uhvate maha i ne traju dugo. Uzvodno od mosta, na strmoj obali od sivog krenjaka, sa jedne i druge strane, vide se okrugle udubine, sve dve po dve, u pravilnim razmacima, kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja natprirodne veliine; one idu odozgo sa Starog grada, sputaju se niz liticu do reke i pojavljuju se ope