Ivo Andric - NA DRINI ĆUPRIJA

Najpoznatiji roman Ive Andrića, „Na Drini ćuprija“ (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta preko rijeke Drine u Višegradu, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović, porijeklom iz tih krajeva.

Godine 1516. Mehmed paša je, prema vladajućem običaju uzimanja „danka u krvi“, kao srpski dječak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao ljestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao moćnik, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Most je integrativna tačka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Most je mjesto dodira istorijski verifikovanih ličnosti i bezimenih likova koji su plod piščeve imaginacije.

Roman „Na Drini ćuprija“ u kojem se uglavnom dosljedno hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe je, zapravo, „višegradska hronika“, pandan „Travničkoj hronici“ I „Omerpaši Latasu“ koji je „sarajevska hronika“: u sklopu toga hronikalnog troknjižja Ivo Andrić pripovjeda o „turskim vremenima“ u Bosni.

Roman počinje dugim geografskim opisom višegradskog kraja i navođenjem više legendi o nastanku mosta, od kojih je posebna markantna ona o uziđivanju hrišćanske djece u jedan od stubova. Porijeklo legende je u nacionalnom mitu i epskoj viziji svijeta koja jeknjiževni ekvivalent toga mita. Legende su po pravilu paralelne, imaju hrišćansku I muslimansku verziju.

Kraj romana pada u 1914. godinu kada su trupe austrougarske monarhije, u povlačenju, ozbiljno oštetile most. Sa rušenjem mosta izdiše i Alihodža, jedan od najčešće pominjanih likova, koji simbolizuje kraj starih vremena. Između početka i kraja romana, između građenja i rušenja mosta, širi se pripovjedački luk dug četiri stotine godine u kojem, u formi vrlo razvijenih epizoda, zapravo, celih priča, Andrić niže sudbine višegradskih ljudi, svih vera. „Na Drini ćuprija“ je po načinu tvorbe „novelistički roman“ jer nastaje nizanjem brojnih priča koje mogu stajati i samostalno. U tom romanu pisac je sproveo punu ciklizaciju svojih „višegradskih priča“, pa je tako od jednog tematskog ciklusa, postupkom ulančavanja nastala složena hronika. Neke likove iz romana „Na Drni ćuprija“ susrećemo i u Andrićevim pripovetakama (npr. Ćorkan, Toma Galus).

Slika društva, datog u istorijskom presjeku, u romanu „Na Drini ćuprija“ toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac-hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vrijeme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svjedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i

1

prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vjera i tradicija i dvije civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromjenljiva, vječita tačka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) osjeća i vidi jasnije nego drugdje, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku.

Roman o mostu se, kao i većina drugih Andrićevih romana i pripovjedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mješaju evropska i azijska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka ivarljiva primirja. Kao zemlja protivrječnosti Bosna njedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.

XXIV (poslednje) poglavlje(...)Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda jošnegde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digaoruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje štoje pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dubljei malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će ova pogana vera što sveuređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah sve proždrla i porušila, raširitipo celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje zasvoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivuglad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti daće posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubavpodizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše ibolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sasveta. To ne može biti.U tim mislima korača hodža sve teže i sporije.Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići do kuće da legne u svoj dušek i da vidi i čuje

2

nekoga od svojih! To je jedino što još želi. Ali ne može. Ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos između disanja i srca, srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori široko usta i oseti da mu očI zviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatao ga svega.Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim trzajima.- - -

Roman “Na Drini cuprija” prestavlja sintezu istorije , mita i legende , sintezu zivotnog i stvaralackog iskustva .Gradja romana je epsko-istorijska,ali je snazno i originalno nadgradjena umetnickom vizijom. U ovom romanu je naslikana drama naseg covjeka kroz istoriju , ali na univerzalnom nivou i drama covjeka uopste.

Roman “Na Drini cuprija “obuhvata period od cetiri vijeka.To je period od 1516.god.kada je u glavi desetogodisnjeg djecaka,a buduceg velikog vezira Mehmed- pase Sokolovica, sinula ideja o izgradnji mosta na Drini .Tvorac ovog mosta Mehmed- pasa Sokolovic ,roden je prema romanu 1506.god.Godine 1516.je odveden u Tursku ,gde je poturcen i skolovan .Kada je odrastao postao je Veliki vezir Turske carevine.Ubijen je 1579.god. u stranackim razracunavanjima.

Gradnja mosta je pocela 1566.i trajala pet god.,sto znaci da je most zavrsen 1571.Period od 1516.godine,kada zapocinje radnja romana,pa do 1914.godine,kada se radnja romana zavrsava, obuhvata mnogo istorijskih dogadjaja,ljudskih sudbina i dramaticnih situacija.U tom vremenskom razdoblju izdvajaju se dva istorijska dogadjaja –turski i austrijski.

Roman obuhvata dva velika drustvena toka: feudalni(turski) period,od I do VIII poglavlja I burzoaskokapitalisticki( austrijski) period, od IX do XXIV poglavlja.Istoriski dogadaji se obnavljaju iz epohe u epohu u izmenjenom obliku i lice jedni na druge.Okupatori, bez obzira da li su to Turci ili Austrijanci , imaju isti , ugnjetacki odnos prema covjeku , samo se sluze razlicitim postupcima i sredstvima. Svako istorijsko zlo je isto , porucuje Andric , bez obzira s koje strane dolazi.

U prvom delu romana naglaseni su mitski elementi ,a u drugom drustveno-ekonomski i politicki odnosi.Kroz legende Andric neposredno suceljava proslost i sadasnjost.On kroz mitsku istinu otkriva dramu ljudskog postojanja. U dijelu postoji motiv zrtvovanja.Motiv zrtve i zrtvovanja u romanu ima visok stepen umjetnickog.Postoji niz prica o zrtvama i zrtvovanju.Andric je svakoj od njih dao posebno mjesto u romanu. Svaka od tih prica ima opste znacenje.Postoji legenda o Radisavu sa Unista,legenda o crnom Arapinu, legenda o blizancima Stoji i Ostoji Roman je nastao povezivanjem novelistickih poglavlja u

3

jedinstvenu cjelinu.Vecina od dvadeset cetiri poglavlja romana,predstavlja manje-vise samostalnu cjelinu.Povezivanjem tih poglavlja postignuto je umjetnicko jedinstvo radnje.Mogu se izdvojiti tri kompozicione cjeline.Uvod-njega cini prvo poglavlje.Ovo poglavlje je mitsko polaziste.

Druga kompoziciona cjelina obuhvata drugo do sedmog poglavlja.Vezana je za period turske vladavine.U ovom periodu preovladjuju mit ,legenda i predanja.To je surova slika danka u krvi,istorija gradjenja mosta,bune u Srbiji i slabljenje turske imperije.Dominanti likovi ovog dijela romana su: Abidaga,Arifbeg,Arapin,Radisav,Plevljak,Corkan i Fatima.

U Trecoj kompozicijonoj cjelini dominira istorija.Dlazak austrougarske,razaranje mosta i Prvu svjetski rat. Likovi:Alihodza,Lotika,Corkan.MOST ima simbolicno znacenje u romanu.Predstavlja sponu razlicitih vremenskih perioda i razlicitih ljudskih sudbina.Most je mjesto gdje se odvija lokalni zivot ali i istorijski dogadjaji i legende.Najvazniji smisa mosta je u njegovoj postojanosti i trajnosti.Prolaze vjekovi,smjenjuju se narastaji,istorijska zbivanja pri cemu on ostaje ne promjenjen.Most prati sve nedace kasablija.Na njemu mnogi od likova zavrsavaju svoje zivote.Pobjednicka snaga mosta takodje se uporedjuje sa ljudskim zivotom.Zivot prolazi dok most ostaje uzvisen i lijep.Sem toga most spaja i dvije civilizacije, Zapadnu i Istocnu.

Andric u romanu razvija misao o smislu covjekovog postojanja kroz borbu dobra i zla.Dobro i zlo u ovom romanu se stalno preplicu,ne iskljucujuci jedno drugo vec se prozimajuci.Most je visevijekovni svjedok dobra i zla koji se sukobljavaju Likovi romana vode intezivan i napregnut zivot.Oni pripadaju razlicitim epohama vjerama i generacijama vaju tu oko njega.Oni odrzavaju to vrijeme,prostor i istorijske tokove.

NA DRINI CUPRIJA

U romanu „Na Drini ćuprija“ Ivo Andrić je hronološki opisao svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali reke Drine, gde su živeli zajedno i Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romanajeste most koji kod Višegrada spaja dve obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom.U ovom romanu Andrić je obuhvatio tri epohe:Vreme turskog feudalnog doba;Vreme ratnih događaja na Balkanu (aneksija Bosne i Hercegovine);Godina 1914, bura novih vremena.

Prva epoha

4

Prva epoha je doba kada je izrađen most. U doba Turaka, na mestu gde je most kasnije postavljen, na najužem delu Drine, putnike je prevozila skela koju je vozio uvek mrzovoljan, spor skeledžija Jamak. Kada su jednog novembarskog dana Turci od raje uzimali danak u krvi javila seprva pomisao o nastanku mosta. U grupi dečaka koje su odvodili, u dečaku iz sela Sokolovića, javila se crna pruga. Pomislio je da bi se umesto teške, crne skele koja je prevozila putnike, na tom mestu mogao sagraditi most. Iako je promenio ime, veru, život, zavičaj, na crnu skelu nije zaboravio. Taj dečak je postao vezir Mehmed Paša Sokolović. Kao moćnik on je 1566. godine naredio gradnju mosta na Drini na čelu sa Abidagom, svojim glavnim poverenikom koji je bionemilosrdan i veoma strog kada je u pitanju bio rad. Najstrožije je kažnjen Radisav sa Uništa, jer je pokušao da spreči gradnju mosta. Narod je verovao da od te građevine neće ništa ispasti. Neki od radnika su noću rušili ono što su preko dana sagradili. Kada je Abidaga saznao da radove ometaju sami radnici, a ne vila brodarica, naredio je Pljevljaku da ih uhvate, da ne bi on stradao. Uhvatili su Radisavakog su nakon surovog mučenja nabili na kolac na najvišoj tački još nedovršenog mosta. To je bila prva ljudska žrtva, čija je krv prolivena dok se gradio most. Umesto svirepog i pohlepnog Abidage dolazi Arifbeg pod čijom upravom gradnja počinje da napreduje.Međutim, nesreće su se i dalje dešavale, kao kad je pomoćnik majstora Antonija, crnac, nazvan Arapin, poginuo je tako što je, pri postavljanju srednjeg stuba, isti stub pao na njega.Most je izgrađen 1571. godine. Na kapiji mosta, sa leve strane, ne mermernoj ploči, napisan je tarih. U njemu je napisano ko je i kada podigao most na Drini kod Višegrada. Pored ove lepe građevine od istog kamena sagrađen je han, karavan-seraj. O hanu se brinuo Dauthodža Mutevelić i činio je sve da spase han i očuva ga u životu. Posle vezirove smrti novac je prestao da stiže i han je propadao, polako su ga svi napuštali, ali je jedino Dauthodža ostao, sve dok jednog dana nije pao s krova dok ga je popravljao i poginuo.U ovoj epohi opisane su i elementarne nepogode koje su pogodile stanovnike kasabe. To je bila velika poplava, kada se Drina 1799. godine izlila. Za kasabu je ona bila presudna, jer je uništeno sve što su kasablije nakupile za zimu koja je prethodila. Oko Sarajeva se pojavila kuga i kolera, I tada niko nije smeo da se kreće ni ka Sarajevu ni iz Sarajeva.Početkom XIX veka izbija Karađorđeva buna, koja je stigla i u višegradske krajeve te most postaje veoma važan jer je predstavljao sponu između bosanskog pašaluka i Srbije. Na kapiji je napravljen drveni čardak, gde padaju žrtve. Prve glave koje su nabijene na kolac bile su čičice Jelisija iz Čajniča i mladića Mileta sa Lijeske, a jednog jutra ispred čardaka je osvanula i glava popa Milana. Jedne večeri, pošto je buna utihnula, čardak se zapalio.

5

Pored raznih nepogoda koje su se dogodile i koje kasablije pamte tu je i jedna priča o Fati Avdaginoj, mladoj i lepoj devojci iz Veljeg Luga, koja nije prihvatala ni jednog udvarača. Njen otac je prihvatio Nailbega iz Nezuka, sina Mustajbega. Fata je Nailbegu rekla, i sebi obećala, da Velji Lug u Nezuke nikad neće zaći. Fata nije mogla da porekne očevu, ali ni svoju datu reč. Na dan svog venčanja kad su prelazili most, ona je na kapiji sišla sa konja, popela se na ogradu mosta i skočila u Drinu. Tako je ispunila data obećanja.

Druga epoha

U drugoj epohi odigravaju se novi događaji koji su nametali drugi način života višegradskoj kasabi. Turska vojska se povlači, da bi početkom 1878. godine došla austrijska. Bosna pruža otpor okupatorima. U Višegrad dolazi Karamanlija koji će pokušati da kasablije nagovori da krenu protiv Austrije. U kasabi najveći otpor mu pruža Alihodža Mutevelić. Andrić živopisnim detaljima opisuje proces menjanja načina života u kasabi. Godine 1900. popravljaju most, a stranci donose razne novine. U celoj kasabi, pa i na mostu, uvedeno je osvetljenje kao i redovno čišćenje. Međutim, stanovnici kasabe nisu blagonaklono gledali na te promene. Jedna od najvećih promena koja je najviše smetala starijim građanima kasabe, bila je ta što su sada i žene mogle izaći na kapiju. Stari običaj je bio da na kapiji sede samo muškarci kojitamo razgovaraju o veoma bitnim stvarima. Uskoro počinju radovi na vodovodu i gradi se železnička pruga koja ide niz Drinu, što dovodi do opadanja važnosti mosta. Most ne predstavlja više sponu između Istoka i Zapada.I ovu epohu obeležile su tragedije, kako kasablija tako i nekih stranaca. Jedna od njih je tragedija Milana Glasinčanina koji je imao veliki porok – kockanje. U kasabi su svi znali za njegove noćiprovedene u kockanju. Ali, jedna je privukla pažnju svima, i o njoj se dugo pričalo. Te večeri Milan se kockao sa nekim strancem, na kapiji mosta. Niko ne zna ko je bio njegov protivnik. Mnogi su mislili da se te večeri kockao i sa samim đavolom. Milan je izgubio sve što je imao; u toku igre je više puta odlazio do kuće po još novca, a kad je njega nestalo uložio je sve ostalo što je imao.Milanu je bilo potrebno dosta vremena da se oporavi od gubitka, a posle toga više se nikad nije kockao. Njegov porok je prešao na Bukus Gaona, mladog Jevrejina koji je u kamenu kapije pronašao zlatnik. U kasabi se govorilo da je pronašao „đavolji dukat“. Kasabu je pogodilo i samoubistvo mladog Gregora Feduna, Rusa koji je bio u odredu frajkora I stražario je na mostu. Na njega je veliki uticaj imalo proleće koje je polako stizalo u kasabu i oko nje. Zbog proleća rasejan i pogođen nevinom lepotom turske devojčice, Fedun je preko mosta

6

propustio i Jakova Čekrliju, hajduka na koga su svi stražari upozoreni. Fedun je bio svestan svoje greške i zbog sramote se ubio.I pored ovih nesreća kasaba se razvijala. Podignut je Konak, prvi hotel - Calerov hotel, koji je ubrzo zamenjen nazivom Lotikin hotel. Lotika je vodila hotel koji je bio simbol novog stila života. Ko nije bio prihvaćen u ovom hotelu kao gost, zbog lošeg ponašanja, mogao je da ode u Zarijevu mehanu, gde su mogli da se šale na račun Ćorkanovih nesrećnih ljubavi. Jedne večeri svi iz mehane su se našalili i na mostu. Ćorkan, da bi dokazao da nije kukavica, pijan, popeo se na ogradu mosta, i, iako je bio led, prešao ceo most.Posle dvadesetak godina od okupacije na kapiji je zakačen služben proglas o atentatu carice Jelisavete. Ova vest najviše je pogodila Pjetra Sola jedinog Italijana u kasabi, jer je caričin atentator bio Italijan.

Treća epoha

Treća epoha obuhvata period od doba aneksije Bosne i Hercegovine (1906-1908) do Balkanskih ratova (1912-1913). Andrić ovde opisuje događaje čiji je bio savremenik.U ovom periodu osnivaju se razne verske i nacionalne stranke i organizacije, u kojima su najbrojnijibili mladi studenti, koji su preko leta dolazili u kasabu. U mladićima koji su se okupljali na mostu Andrić oživljava svoju generaciju i teme koje su interesovale njegove školske drugove. Pojavljuje se čitav niz likova studenata i omladinaca, koji za vreme letnjih noći na mostu razgovaraju o politici I napretku. Među mnoštvom likova izdvajaju se Stiković, Galus, Herak i Nikola Glasinčanin. Oni predstavljaju Andrićevu generaciju — vatreni i borbeni, ali zaneseni apstraktnim, jer veruju da ništa nije nemoguće.U kasabu stiže vojska koja u središnjem stubu mosta postavlja minu. Kafedžija na kapiji je nabavio gramofon i tako zabavlja sve prolaznike i one koji se zadržavaju na kapiji. Za kasabu je značajno otvaranje dve banke — srpske i muslimanske. Pomerena je turska granica, železnički saobraćaj je opao, a u kasabu dolaze Mađar Terdik i njegova žena Julka. Lotikin hotel počinje da gubi na važnosti, ali Lotika, iako je umorna, nije obeshrabrena. Ona se posle svakog gubitka pribere I nastavi dalje. Tokom niza godina jedini se na sve promene nije navikao Alihodža, koji razmišlja o starim vremenima i ne može ili ne želi da veruje u stvarnost i realnost nastalog trenutka. Zbog toga predviđa mračnu sudbinu kasabi i njenim stanovnicima.

Četvrta epoha

Četvrta epoha opisuje poslednju godinu hronike, 1914. godinu, koja je za kasabu i most bila presudna. Izvršen je atentat na Franca

7

Ferdinanda i kako se mislilo da su Srbi zaslužni za atentat, mnogi od Srba če morati da idu preko granice u Srbiju.Za kasablije to leto je bilo izuzetno jer je sve išlo na njihovu ruku. Šljiva je rodila, polja žita su bogat plod dala, čak se uvelo i električno osvetljenje. Ali, na samom početku tog leta pojavila se epidemija trbušnog tifusa na Uvcu, od koje je nastradao i kasablijski doktor Balaš. Lotika je morala da napusti kasabu i hotel. Ona je, kao i uvek, zbrinula prvo porodicu, i tek kada je ostala sama nju je prvi put sva snaga odjednom izdala, i prolomio se njen jauk, plač koji niko nikada do tada nije čuo. Kasabu su svi morali da napuste zbog straha da će biti porušena. Jedino je Alihodža bio u svom dućanu kada ga je nešto podiglo u vazduh. Razmišljao je i hodao sve teže i teže, dok ga je srce polako, ali sigurno, izdavalo. Umro je hroničar i svedok svih važnijih događaja u maloj varoši.Most je presečen na pola. Kapija je bila na svom mestu, ali nije bilo sedmog stuba. Alihodža nije verovao da se u novim vremenima može izgraditi nešto trajno, verovao je u rušilačku snagu novog sveta, u mitsku snagu vremena i mitsku snagu zemlje koja ne podnosi nešto što je tuđe.

Основна обележја Андрићевог приповедања

Андрић је изразити епски приповедач. У своме делу је дистанциран од ликова и догађаја.

Тон његовог приповедања подсећа у многим његовим приповеткама

наШехерезадине приче из 1001 ноћи. Приповеда хронолошки, кроз неколико епоха. На

почетку романа даје тачне и прецизне географске податке да би затим прешао у свет

легенде и народних предања. Андрић посматра суму животних збивања и у њима тражи

некакав смисао и могућ путоказ у нашем егзистирању.

Његови јунаци реагују онако како тражи њихова природа и општа историјска ситуација.

Приповеда у трећем лицу. Између себе и тих догађаја ставља још једно лице,

приповедача, а понекад не само проповедача, већ неколико лица одједном, те на тај начин

добијамо више виђења једног те истог догађаја.

Андрићева реченица је хармонична, јасна и смирена. Дијалог у Андрићевој прози је

размена мисли, отварање могућности једној личности да саопшти своје мисли другој, а пре

свега читаоцу. Основне карактеристике Андрићеве приповедачке вештине су

префињена психолошка анализа, дубоко понирање у суштинске проблеме егзистенције и

моћ да сугестивном магијом поетске речи дочара људску и друштвену панораму протеклих

векова. Као и сви епски приповедачи, Андрић у свету види некакву исконску борбу између

светла и таме, добра и зла, живота и ништавила. За човека у животу види три ослонца:

8

тежњу ка добру, стваралачку активност у складу са том тежњом и уметност. Према

Андрићу уметност је начин човековог постојања и његове победе над злом.

У неколико својих дела он описује мостове и чврсте грађевине од камена, где у обрађеном

камену види „ухваћену и овековечену човекову мисао“, јер само трајањем своје мисли

човек продужује свој живот. Мост је главни симбол романескне нарације. Све пролази,

само он остаје да укаже на трошност људске судбине. Користећи народна предања, а пре

свега богатство своје маште и осећања света, Андрић је подигао монументалну уметничку

грађевину у књижевности наше епохе.

Историја и легенда у функцији уметничког дела

У Андрићевим делима преплиће се историјско и митско, јава и сан. Према Андрићу

историја је арена човекове животне битке и представља оквир његове судбине. Легенда

служи како би се човекова страдања и патње упамтиле. Треба ослушкивати легенде, те

трагове колективних људских настојања кроз столећа, и из њих одгонетати, колико се

може, смисао наше судбине.

У роману На Дрини ћуприја постоје елементи мита у потпуно реалним, друштвено-

историјским оквирима. Након географског приказа касабе, писац одмах прелази у легенду.

Док мост није ни постојао, Андрић осликава како је изгледало прелажење преко моста

приликом сакупљања данка у крви. Историјски је то било одвођење хришћанске деце у

јањичаре - турску војску, за којима су, окамењене у болу, на обали остајале мајке. Овде се

као легенда јавља „црна пруга“, симбол бола и пресецања у грудима. Кроз свест деце која

одрастају уз мост паралелно се преплићу јава и сан кроз два лика: Мехмед-пашу

Соколовића и Неимара Рада, који су заслужни за подизање моста. Први је историјска

личност, док је други лик из народног предања, заслужан за све велике грађевине. Легенде

нажалост траже жртве да би опстале. Зидање моста на Дрини је као друга варијанта

песме Зидање Скадра, где је у темеље узидана млада Гојковица, док су овде то близанци

Стоја и Остоја. Отвори који су остављени да би деца била храњена млечним трагом

симболишу трајност и вечност живота.

Док је трајала градња моста барем један лик је морао да се искристалише у легенду, који

би осликао протест против грађевина које траже такве жртве. То је Радисав са Уништа. Да

би се оправдао, он прибегава легенди о вили-бродарици која преко ноћи руши што се

сагради. Његова казна личи на мит о Христовом страдању. Мост је настао као бео, гладак и

витак у оштром, мрком и растрганом пределу, суровом и дивљем, али наликује белој птици

која се за тренутак спустила на тај крш, да предахне. Ово веома подсећа на легенду коју у

роману „На Дрини ћуприја“ прича Алихоџа, према којој је Земља била глатка површина док

је „шејтан“ није ноктима изгребао, стварајући непремостиве јазове. Онда је Алах послао

своје „мелеће“ – анђеле који су раширили крила да би људи могли да прелазе

преко провалија. Према овој легенди, људи су од анђела научили да граде мостове.

У петом поглављу се говори о повлачењу Турака из Мађарске крајем XVII века где Андрић

проговара као истински хроничар којем је стало до аутентичности историјског податка.

Уплиће и појединце како би целој историјској ситуацији дао живописан колорит, јер је

9

историја само основа да се проговори о хану, Мутевелићима и осталим догађајима

описаним у том делу романа.

Три века је сместио у седам поглавља и историјски се зауставља у осмом да би нам

испричао легенду о лепој Фати Авдагиној. У легенду прераста и прича о коцкању Милана

Гласинчанина са ђаволом, која подсећа на мит о проданој души, исти мотив који се јавља и

код Гетеа у делу Фауст. Из ђавоље игре Букус Гаон проналази „ђавољи дукат“ и постаје

коцкар. Иако је роман писан на историјској основи, поједини ликови приказани потпуно

нереално, као да је Андрић желео приказати различите људске могућности и, преко тих

ликова, сабрати што шира искуства о човеку.

Митови у функцији сликања временских епоха

Андрић је био свестан нереалних конструкција, наивности и изневеравања истине у

легендама, али је истовремено полазио од уверења да се у легендама и митовима налазе

праречи и прасвест предака који су нас посадили на земљу. Порекло легенде је у народном

миту и епској визији света.

У овој хроници легенде су као према неком правилу паралелне, имају хришћанску и

муслиманску верзију. Тако у облику мита Андрић слика и разноликост народа у

вишеградској касаби. Српска деца за џиновске трагове на мосту верују да су

трагови Шарца Краљевића Марка, а турска деца да је то траг Ђерзелеза Алије. За мост се

везује и легенда о црном Арапину који је трагично страдао, и сада живи у средишњем стубу

моста, која је иста за сву децу. Деца су најподложнија веровању у легенде, али у њих

верују и људи. Тако Срби верују да је хумка близу моста Радисављев гроб, а Турци да је

гроб неког дервиша. Кроз епохе, како се времена у овом роману буду приближавала

савремености, смањиваће се легендарно и митско пред историјским догађајима и

околностима које су условљавале карактере ликова.

Филозофски аспекти дела: О слободи, судбини и моћи

Основни елементи Андрићеве визије живота своде се на питања о човековој судбини, на

проблем и искушење моћи и на визију слободе. Човек у свом трајању стално настоји да

освоји већи животни простор од оног који има, жели да увећа своју моћ или да својим умом

помери границе своје слободе. Живот је светлост над којом стално вреба мрак. Мрак некад

поклопи светлост и тада касаблије полако уче да не жале за оним што је прошло, што је

и главни лајт-мотив романа: живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и

осипа, а ипак траје и стоји чврсто као мост на Дрини.

Судбина моста везује се за вишеградску касабу, као што се и судбина касаблија везује за

мост. Андрић преко неколико ликова описује сусрет са смрћу. Код неких је смрт облик

10

ослобођења од неких неприхватљивих ограничења која човеку намеће живот. Алихоџин

живот завршава се када је неуништив и непроменљив мост порушен. Његов крај је

природан и ту се смрт описује као крајња граница и патња од које не можемо побећи. За

разлику од њега, други ликови су имали насилне крајеве: мучење Радисава, убијање

невиних, Јелисија и Мила, вешање Ваје Личанина. Човек се у овом роману сусреће и са

природом која има судбинску моћ над њим. „Велики поводањ“, иако су касаблије очекивале

поплаву, све је изненадио и да није било коња Суљаге Османагића, који је био у дослуху са

природом, не би било спашено ништа, јер је он пре него што се Дрина потпуно излила

пробудио све касаблије. Жртва природне воље био је Коста Баранац који је најмање водио

рачуна о природном закону, јер је желео да прошири свој животни простор.

У човеков живот се судбински меша и историја, у облику политичке власти, која у

критичним тренуцима показује своју судбинску моћ „мрког зида“. Своју моћ власт показује

за време Карађорђевог устанка, током аустријске власти и у Првом светском рату. Власт је

умешана у насилне смрти ликова. Али, власт се увек позива на неке више циљеве. Абидага

се позива на Бога и наредбе великог везира, на огласима који су качени на капији владар

додаје да је тако закључено на Већу народа. Трагична судбина младог војника Федуна се

огледа у чињеници да је наишао на гнев угрожене власти.

Постоје и границе које човек сам себи поставља. То су моралне и културне норме,

различити облици и навике. У животу човек овакве границе стално сам себи поставља.

Жртве тих норми у роману су Фата и Шемсибег. Шемсибег јер није могао да се прилагоди

новим временима, а Фата је била жртва унутрашњег сукоба између сопствених жеља и

осећаја дужности и послушности према оцу чије је решење она видела само у сопственој

смрти.

Моћ је код Андрића покушај човековог насиља над судбином, које завршава насиљем над

самим собом. Моћ одваја човека од света и себе тако што му обећава већу слободу. Да би

дошао до моћи човек долази до искушења, увек се коцка са оним што има и што му је дато.

Овај облик Андрић описује у пороку Милана Гласинчанина, који је, као и већина моћника,

странац у касаби. Коцкарска страст је као нека опсена која мами својом непознатом,

надземаљском лепотом. Милан губи, али игра све док не изгуби и душу. Исти случај је и са

Абидагиним помоћником Пљевљаком. Пљевљак је на моћништво присиљен, јер му она не

припада, ни не осећа никакво искушење према њој. Када је пронашао кривца и видео шта

га је чекало, он је као опијен моћи, био пресрећан што је жив, толико да у лудилу губи

душу. Мехмед-паша такође има судбину моћника. Али, у тренутку када му се нож зарије у

груди нестаје сва моћ која је око њега кружила.

Велико цивилизацијско искушење моћи представља аустријско доба. Аустријанци мењају

целокупан облик касабе, мислећи да имају пуну моћ над целом Босном. Ово искушење се

завршава ратом. Лотика је такође пала у искушење моћи – новац јој је постао опсесија. Она

га чува, и свима помаже када је потребно, како рођацима тако и касаблијама.

Следећи облик моћи је човеково уздизање над животом, који преко смрти води у слободу.

То је моћ жртве, коју Андрић представља као једини облик људске моћи, који води ка

духовном узвисивању по цену личног страдања и пропасти. Радисав се коцка са својим

животом да би спречио оно што се дешавало. У његовом страдању се јавља јединствен

11

облик духовне моћи. Његова патња и страдање се уздижу изнад њега стварајући му

херојски ореол мученика који добија тек касније, преко народа.

Мрки зид је граница коју човек не може да пређе. У претходно наведеним видовима

Андрић нам открива човеково искушење моћи, којим човек покушава да насилним путем

дође до што веће слободе. Као што је речено, сваки облик слободе се плаћа већом или

мањом жртвом.

Својом визијом живота Андрић је обухватио и видове човековог постојања који долазе из

његовог „утопијског сна“. Облици слободе се појављују у човековој машти, без воље за

моћи или кршења природних закона, а за Андрића машта је једини природно дат простор у

којој човек има безграничну слободу где може да обликује свет по својој вољи. Слободу

маште код Ћоркана док корача оградом моста Андрић приказује као слободу игре, која

човеку даје снагу. Исто тако, са слободом маште се срећемо у дискусијама младих

генерација на мосту. Другачији облик су приче из маште – легенде. Али, овај облик

слободе није вечан, јер се пре или касније мора суочити са стварношћу. Неке приче нису

легенде, али се уобличавају маштом тако што током причања касаблије себи дају слободу

да у њих додају неке елементе које ће их мало одвојити од стварности и тешке истине која

их је затекла. Легенде и приче се граде као што се граде мостови. Слобода маште

прераста у градитељску слободу.

Општи осврт на мишљења о књижевно-уметничкој вредности дела

Као главни лик за свој роман Андрић је узео мост. Њега је вероватно ова грађевина веома

заинтересовала. У својој младости он је често виђао овај мост, прелазио преко њега, седео

на његовој капији. Ипак није само у овом роману спомињан мост, већ се он спомиње и у

више Андрићевих приповедака. Дакле, није Андрића привукла лепота вишеградског моста,

него сам мост - чврст, велики, камени мост, скупоцена грађевина јединствене лепоте.

Кроз четири века Андрић нам указује како се времена брзо мењају, како се увек нешто

старо замењује новим, долазе нове генерације. Само једна ствар се није изменила: то је

био мост који је стајао на истом месту, без икакве промене док су се око њега смењивале

генерације касаблија и странаца, пролазиле године. На крају сваке главе се јавља мост

који говори да му не смета пролазност, да је он још увек ту и да ће још дуго тамо стајати,

онакав какав је одувек био.

 „А мост је и даље стајао, онакав какав је одувек био, са својом вечитом младошћу савршене замисли и добрих и великих људских дела која не знају шта је старење ни промена и која, бар тако изгледа, на деле судбину пролазних ствари овога света.“

12

Kritike 

Ljubo Vizner, IVO ANDRIĆ, u Hrvatska mlada lirika (1914)

     Najčudesniji Sarajlija: bez i najmanjeg turskog atavizma: nježan, bijel i bolnotanko mirisave duše kao oni bjeli njegovi cvjetovi što zare slatku tugu njegovih ženstveno čežnjivih snova. Odviše bez energije, da bi pisao duge članke. Kratak kao prolaznost avanturističke ljubavi. Princ bez dvorca, paževa i princeze. Zimi se nadiše kavanskog zraka, da bi se u proljeće liječio dahovima razbujalih livada. Nesretan kao svi artisti. Ambiciozan. Osjetljiv. Ukratko: ima budućnost.

 

Miloš Crnjanski, IVO ANDRIĆ „EX PONTO“, „Književni jug“, 1919.

     (...)

     Pišući o patnji i stideći se suza, Andrić donosi u liriku našu žicu slavenske duše.     U ovim zapisima što su pesma, u ovim pesmama što su zapisi čini mi se da počinje nova istorija naše duše. Knjige se danas pišu – one su šarene, nekoliko reči o Pragonardu, jedan stih koji ima nečeg futurističkog, jedna banalna ljubavna istorija dosta je da je čitaju rado. Ova je knjiga pisana njoj, jedinoj čistoj, i neporočnoj, večnoj uzdanici: mladosti.     Nalazim da je tragično verovati u knjige, uopće verovati. Andrić veruje.     No jedno je neosporivo sa ovom knjigom: Andrić est arrivé.  

 

Milan Bogdanović, PUT ALIJE ĐERZELEZA , SKG, 1920.

13

     (...)

     I kad je reč o tehničkoj strani ove njegove dobre pripovetke, naročito je potrebno istaći jednu njenu osobinu, koja, na žalost, u najvećoj meri nedostaje delima i najboljih naših pisaca. Pripovetka je komponovana na način koji se može nazvati savršenim. U tri momenta kazana je cela, ali tako da nijedan od njih nije razvijen na štetu drugoga, i da nigde nema preskakanja, zaobilazenja ili vraćanja na ranije rečeno. Isto tako, celina ne pati od epizoda, kao što ni epizode nisu izgubljene u celini. U tom pogledu ova pripovetka Ive Andrića predstavlja jedno malo remek-delo.

     (...)

 

Isidora Sekulić, ISTOK U PRIPOVETKAMA IVE ANDRIĆA, SKG, 1923.

     (...)

     Zanimljiv je razmak od Andrića koji je pisao Ex Ponto i Nemire pa do Andrića pripovedača Bosne. Tamo je on osećajni, meki, sjajni i elegantni prozaist i stilist. A ovde, sa kojom snagom i veštinom steže onu putenu i besomučnu masu u žarke i živopisne figure! Do koje visine diže priču o pustim siledžijama i crnim dušama, ističući ih, velikom umetnošću, kao neki pravi oluj individualizma i volje. Kako nezaboravne ostaju pred očima i duši te zagonetne delije, koje nisu znale za dan i noć, za stid i strah, za svoga i bliznjeg, za zakon i otadžbinu, koje je sama smrt morala da vreba i kao grom iznenada da pogađa... Zapad i opštečovečansko pronicanje, to je ono što u Andrićevim pripovetkama dira u njafinije naše umetničke osetljivosti. Ali ono što vuče kao dubina, što čini da tim pripovetkama prilazimo sa žeđu, to je Istok. Istok čini te zadivljeni ostavljamo figure Andrićevih priča. Figure koje se tako magistralno isprsuju, i koje su, pored svih pokora, na neki način velike sa onim zagonetnim od čega „krv u njima tka i raste“.

14

 

Borislav Mihajlović, ČITAJUĆI PROKLETU AVLIJU,  predgovor za Prokletu avliju, SKZ, 1960.

     (...)

     Kako samo uzbudljivo, fantastično, a tvrdo precizno, pravo ime: Prokleta avlija! Ne tamnica, ne apsana, ne istražni zatvor, već avlija – pojam koji u sebe sabere odmah i orijentalnu ambijentaciju, i dekorativan mizanscen, i tanku patinu vremena, i izuzetnost, i poprište, i vašar, i grad u gradu, i sve ono tajanstveno što svaka tačna a iznenadna metafora ponese u sebi i zbog čega se i pravi. A onda ispred te polegle, široke i zatvorene, strogo omeđane tamnice stane atribut. Nije ta avlija kleta, ni ukleta, već, i baš – prokleta. Nešto od narodne poezije i Njegoša zazvuči odmah i otvori se u ovoj reči, nešto zastruji od visova ovoga jezika nešto od pravog, onog najboljeg Andrića krene već iz naslova. A ima šta i da se zove tim zvonkim, punim imenom, ta „varošica od zatvorenika i stražara“.

     (...)

 

Dragiša Živković, ANDRIĆEV STIL , 1962.

     (...)

     Ivo Andrić je izraziti epičar. On u stvari nije ni romanopisac, ni pripovedač, već epski pesnik, rapsod koji nam priča o našoj prošlosti, o ljudima i sudbinama sa našeg tla, koji imaju značaja i za nas same, ali i za čoveka uopšte. Ovih dana jedan esejist nazvao je Andrića duboko i tačno – Homerom Balkana. I zapravo ta homerovska crta njegova pričanja, uzdignutog i razvijenog na nivou modernog senzibiliteta, i čini suštinsku polaznu orijentaciju za razumevanje njegovog dela. Pri tome valja istaći da ton i prosede tog epskog pričanja podsećaju u mnogim njegovim pripovetkama na istočnjačke priče iz 1001 noći, čijeg se pričaoca, - Šeherezade - naš pisac baš ovih dana setio u svojoj reči na svečanom banketu u Stokholmu povodom primanja Nobelove nagrade.

15

     (...) 

Midhat Šamić, iz knjige ISTORIJSKI IZVORI TRAVNIČKE HRONIKE , 1962.

     (...)

     Na osnovu otkrivenih izvora i njihovog upoređivanja s tekstom Andrićeva djela, može se jasno vidjeti da je pisac Travničke hronike iskoristio mnoštvo autentičnih činjenica i podataka da uskrsne epohu koja predstavlja predmet njegovog romana. Doista, kakvo obilje činjenica koje su mu poslužile kao polazna tačka! Kakvo bogatstvo reminiscencija koje su uskrsle u njegovom pamćenju prilikom pisanja djela! I, što je od značaja, to bogatstvo autentičnih činjenica i reminiscencija svih vrsta ne potiče samo od kulture, široke i solidne, jednog pisca koji je mnogo čitao, mnogo vidio i mnogo zapamtio i koji se prisjeća, pišući, svjesno ili nesvjesno, stvari koje je vidio ili pročitao: to je dokumentacija jednog čovjeka koji je ozbiljno i savjesno prišao proučavanju izvora, koji je, poput erudite, godinama vršio ozbiljna i savjesna istraživanja u arhivama i bibliotekama u cilju prikupljanja građe za svoj roman, istorijskih i autentičnih činjenica koje se odnose na predmet i epohu koju djelo obrađuje. (...)

 

Petar Džadžić, ŠAMANSKO EKSTATIČNO ISKUSTVO, „Književne novine“, 1972.

     (...)

     Zadržaćemo se sada na jednom odnosu  iz Proklete avlije. Poznato je da četiri pripovedača slažu mrak Proklete avlije u jednu organsku celinu. Pored fra-Petra, to su brbljivi, ali obavešteni Haim, Ćamil iz Smirne i anonimni mladić sa početka povesti, koga Petar u jednoj drugoj priči iz svojih kazivanja naziva Ahbab, što znači prijatelj.

     Petrov odnos prema Haimu, ili tačnije rečeno prema njegovim pripovedačkim vrlinama, u znaku je sve većeg uvažavanja, uz uvek prisutne nedoumice, osporavanja i otpora.

16

Otkrića koje čini Petar doista su neobična i mogli bismo reći da spadaju u domen misterioznog: jer, kojim racionalnim načinom tumačiti ovakve njegove konstatacije koje se odnose na Haima: Prizore koji su se odigravali između dvoje ljudi, bez svedoka, on je znao da ispriča do neverovatnih pojedinosti i sitnica.

     (...)

 

Radovan Vučković, „SVETLE“ PRIPOVEDAČEVE VIZIJE,  iz knjige Velika sinteza, 1974.

     (...)

     Imamo utisak, dok čitamo Andrićeve priče, da koračamo kroz meku prašinu, iznutra pročišćenu. Jer, sunce je „svet i misao“, zaleđeni nekako kao u veštačkoj beloj hali, u kojoj nas na svakom koraku očekuje neko iznenađenje: cvet neki raskošno ocvao, planulo svetlo, crven rubac, skamenjena putanja, što simbolično, odvodi u krajeve neslućene lepote, s one strane ovoga sveta, gde vlada stravična, svetla jednostavnost i gde bi u „blagoj svetlosti popodnevnog sunca“ jurila kola, u „koja su upregnuta dva belca“, a na njima „kočijaš sa crvenim fesom na glavi“ i „žene u belim haljinama“ (...)

 

Ivo Tartalja, TRAVNIČKI DOTTORE ILLYRICO I NJEGOV „TREĆI SVET“ , iz knjige Pripovedačeva estetika, 1979.

     (...)

     Postoje upadljive sličnosti između lika ilirskog doktora i Andrićeve ličnosti. Nekim svojim crtama doktor je piščeva autokarikatura. A i odeđene pojedinosti kojima je karakter Marija Kolonje očigledno odstupa od osobina piščevih mogu se dovesti u vezu sa autorovim profilom – ako se prime kao izvesna metaforika. Nije li pisac, umetnik, humanist, jedan lekar u prenesenom smislu reči? Ne turči li se pripovedač u izvesnom smislu kad god stane na stanovište kakvog

17

muslimana u igri čarolije svojih hronika? Pa ipak, bilo bi nerazumno stavljati znak jednakosti između Kolonje i Andrića. Pisac koji bi jednosmerno projektovao sebe u lik protagniste svog romana postupao bi protivno načelima Andrićeve poetike. Ličio bi na promašenog pesnika Davila, a ne na, vazda pomalo nedokučivog , pisca-mislioca Kolonju.

     (...)

 

Predrag Palavestra, SKRIVENI PESNIK, 1981.

     (...)

     Izmena pripovedačkog postupka i promena usmerenja piščevog glasa, što se kod Andrića moglo pratiti od pojave Puta Alije Đerzeleza, bili su, nesumnjivo, uslovljeni nekim unutrašnjim razlozima psihološke prirode, ali su, na književnom planu, imali izvanredno važnu ulogu i dalekosežan značaj. Ta promena omogućila je novu pripovedačku organizaciju pesnikovog zatvorenog lirskog sistema, pretvaranje rasutog i haotičnog subjektivnog nemira u sređenu strukturu realistički zasnovane priče o objektivnom iskustvu istorije i, što je sa književnoga gledišta bilo naročito važno, uslovila je pažljivo umetničko oblikovanje reči, majstorsko pronalaženje prikladne pripovedačke forme, koja se kasnije, upravo u Andrićevim rukama, razvila u osoben tip mitskoga kazivanja i, mestimično, podigla do visokih umetničkih vrednosti. (...)

 

Žaneta Đukić Perišić, KAVALJER SVETOG DUHA, 1992.

     (...)

     Konačno, ostaje i najteže pitanje: zašto Andrić nije završio svoj „roman“ o Tomi Galusu? Uprkos našem naporu da se sklopi celina, ovde nije mogućno dati definitivan odgovor. Sa stanovišta evolutivnog kriterijuma „roman“ Na sunčanoj strani mogao bi da predstavlja jedan most na prelazu

18

Andrićeve lirske faze u epsku. Prema mnogim obeležjima, ova proza čini se bliža Andrićevom ranom delu. U pokušaju da odgovorimo na pitanje o nezavršenosti romana, lik Tome Galusa posmatrali smo iz perspektive evolucije ovoga junaka. U tom smislu, ovde ćemo izneti zaključak o premeštanju lirskog subjekta u jednu epsku proceduru/postupak, sa namerom da se formira celovita romaneskna celina. Stoga bi Toma Galus možda mogao da se shvati kao jedna vrsta svesne žrtve poetičkog i stvaralačkog sazrevanja svoga tvorca. (...) Pod pretpostavkom da se pisanje romana Na Drini ćuprija i „romana“ Na sunčanoj strani može staviti u vremenski okvir od jedne decenije, nije neumesno zaključiti da se upravo u tom razdoblju Andrić opredeljuje za onaj poetički koncept u okviru kojeg će ostvariti svoja najznačajnija dela.

     (...)

 

Aleksandar Jerkov, IMANENTNA POETIKA ANDRIĆEVIH ROMANA , „Sveske Zadužbine Ive Andrića“, 1992.

     (...)

     Predstavljajući most i priče o njemu pripovedač zauzima hermeneutički stav. Meru njegovog razumevanja, naravno određuje najsloženiji hermeneutički poduhvat. Pripovedač, naime, već na početku romana nastoji da rasplete „najtvrđu“ legendu, onu o vili koja ruši most i ne može se drugačije umilostiviti nego uziđivanjem dvoje dece, blizanaca Stoje i Ostoje, u temelje građevine. Ono strašno što prati građevinu i na izvestan način govori kroz nju, bol u vezirovim janičarskim grudima koji sa mostom valja da utihne, ta crna senka uspomene na otimanje dece se projektuje  u novu žrtvu. Uziđivanje otete dece u građevinu i „ugrađivanje“ otete dece u društveni poredak preko ratničkog reda koji ga upravo obezbeđuje, simbolički potvrđuje društveni lik mosta.

     Andrićev pripovedač se u tumačenje čudesnog delovanja vile brodarice upušta iz socijalne perspektive. Gledano iz tog ugla, most je izuzetna ideja, ali pod upravom Abidage nije dar

19

nego težak kuluk za raju. Otpor zidanju mosta je utoliko otpor i ropskom životu. Pripovedač ne razmatra problem socijalnog statusa, njemu je slika kuluka bila potrebna da motiviše prepreke zidanju. Stoga je socijalna legitimacija otpora pretvorena u književnu motivaciju skrivene istine – da most ne razgrađuje zastupnik čudesnih događaja, sačuvan u narodnoj mašti u liku vile, već mladići koje predvodi ozlojeđeni i buntovni Radisav.

     (...)

Mihajlo Pantić, JOŠ JEDNOM O ANDRIĆEVIM PRIPOVETKAMA , iz knjige Modernističko pripovedanje, 1999.

     (...)

     Raznolikost Andrićevih pripovedaka samo je dokaz kompaknosti višeg reda, znak nepomirenosti pisca sa bilo kojim oblikom, krajnji rezultat potrage za uvek novom a, rečeno na Andrićev način, uvek istom pričom. U tom smislu se ne bi moglo tvrditi da je Andrić stvarao i stvorio jedan tip pripovetke, već da je pitanje pripovedne forme uvek iznova rešavao tako što je na slućeni ili podrazumevani (usmeni, mitski) praobrazac priče nanosio slojeve samo njemu svojstvenih znakova i elemenata (karakteristični vidovi deskripcije, monološka priroda iskaza, naročit način uvođenja u priču i naročit tip poentiranja priče, naglašavanje psihološkog aspekta pripovedanja i tome saglasan tip individualizacije i karakterizacije likova, osoben pristup proznoj građi i specifičan odnos prema istoriji, realističnost pripovedanja sa povremenim iskoracima u fantastiku, postojanost fabule i raznolikost njenih sižejnih interpretacija, stalni tematski sklopovi, refleksivnost i drugo).

     (...)

 

Dragan Stojanović, LEPOTA I MRŽNJA. ANIKINA VREMENA IVE ANDRIĆA, „Sveske Zadužbine Ive Andrića“, 1999.

20

     (...)

     Dve stvari u Anikinim vremenima nemoguće je mimoići. To su moć lepote koju neko lepo biće ima ili može da stekne nad ljudima, i poremećaj koji ispoljavanje (a pogotovu zloupotreba) takve moći izaziva u svetu.

     Narušavanje ustanovljenog reda, ogrešenje o zatečene norme, prekoračivanje granica onog što važi za uobičajeno, prihvatljivo ili moralno, izazivaju – samim tim što granice, norme i red postoje – reakciju savesti, nedokučivu njenu „igru“ sa okolnostima i događajima. Uobičajeno je 'normalno', a normalno i dobro se neretko izjednačuju, s razlogom, a i uprkos razlozima. Usvojeni red, priznate norme i nametnute granice, sve to podupire život i daje mu neki 'smisao', ali, istovremeno, nužno ga čini i manje ili više skučenim.

     (...)

21