Kulturologija-Na Drini cuprija.doc

Kulturalno pamćenje u romanu „Na Drini ćuprija“

Državni Univerzitet u Novom Pazaru

Seminarski rad

Predmet:Opšta kulturologija

Tema:Kulturalno pamćenje u romanu “Na Drini ćuprija” Ive Andrića

Mentor: Student:Mr Sead Šemsović Ajla Trtovac

1


Sadržaj

Biografija autora…..………………………………..3

Uvod………………………………………………..4

Istorijski aspekt romana…………..………………..4

Sociološki aspekt romana………………………….6

Turski kulturni uticaji……………………………….7

Austro-ugarski kulturni uticaji………………………9

Legendarno i folklorno…………………………….10

Patrijarhalni elementi u romanu……………………12

Kolektivna svest…………………………………….13

Religija i sujeverje………………………………….13

Most-kohezioni motiv romana i simbol…………….14

Jezik i stil…………………………………………...16

Zaključak……………………………………………17

Literatura……………………………………………19

2


Biografija autora

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892.godine u Docu,kraj Travnika.Otac mu je bio Antun Andrić,podvornik,a majka Katarina Andrić,rođena Pejić.Odrastao je u rimokatoličkoj porodici i izjašnjavao se kao Hrvat do završetka univerziteta.Ostatak života se izjašnjavao kao Srbin.Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu.1903.godine upisuje Veliku gimnaziju u Sarajevu.1912. upisuje Filozofski fakultet u Zagrebu,gde prva dva semestra pohađa matematičko-prirodni odsek,a naredne 1913. upisuje odsek za slavistiku u Beču.Doktorsku disertaciju “Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine” odbranio je na Univerzitetu u Gracu 1924.godine.Kao gimnazijalac bio je pripadnik nacionalističkog pokreta “Mlada Bosna” i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austro-Ugarske monarhije.Prvi svetski rat ga zatiče u Krakovu,ali ubrzo se vraća u zemlju.Po dolasku u Split,austrijska policija ga hapsi,i odvodi u šibeničku,a potom u mariborsku tamnicu,u kojoj će kao politički zatvorenik ostati do marta 1915.godine.U tom periodu intenzivno piše pesme u prozi.U periodu od 1921. do 1941. radio je u diplomatskoj službi u Rimu,Briselu,Ženevi,Bukureštu,Gracu,Parizu,Madridu i Berlinu.Za vreme Drugog svetskog rata živi kao podstanar u Beogradu ne dozvoljavajući objavljivanje svojih dela.U tom periodu radi na romanima:”Travnička hronika”,”Na Drini ćuprija” i “Gospođica”.1961.godine dobija Nobelovu nagradu za književnost za roman “Na Drini ćuprija”.Umro je 13. marta 1975. u Beogradu.

Andrić se pojavio u književnosti poezijom 1914.godine u antologiji Hrvatska mlada lirika,ali je prvu pesmu objavio u “Bosanskoj vili”.Iz zatvorskih dana potiču prozni poetski zapisi-“Nemiri” i “Ex ponto” i to je prva faza u njegovom stvaralaštvu.Drugu fazu čini okretanje pripovedačkoj prozi;iz tog perioda potiču zbirke pripovedaka: “Put Alije Đerzeleza”,”Priča o vezirovom slonu”,”Lica”,”Žena na kamenu”,”Kuća na osami”.Treća faza je obeležena opsežnijim delima: “Na Drini ćuprija”,”Gospođica”,”Travnička hronika”,”Prokleta avlija” i nedovršenim romanom “Omer-paša Latas”,kojima će se pokazati kao zreo romansijer.Njegov narativni stil je jednostavan,miran,topao,a jezik njegovog pripovedanja je bogat,sugestivan,probran i čist.Ljudsko stvaranje,posebno stvaranje u umetnosti,izuzetno interesuje Andrića.Otuda i Andrićevo interesovanje za pisce i slikare kojima će posvetiti brojne eseje-Njegošu,Vuku,Matavulju,Džumhuru,Goji.

Posle Andrićeve smrti počinju da se pojavljuju kritička osporavanja piščevog opusa,što nije bilo moguće za njegova života,jer je uživao status nedodirljivog državnog pisca.Ti prigovori uglavnom su nacionalno-političke prirode.Iz bošnjačkog ugla Andriću se zamera što Bošnjake muslimane prikazuje kao poturčenjake,podsvesno mučene kompleksom izdaje zbog prelaska u islam,a to je najočevidnije u njegovim esejističkim radovima u kojima slavi Njegoša i “istragu poturica”.

3


Uvod

Roman “Na Drini ćuprija” žanrovski nije precizno određen.Naime,po vremenskom rasponu od nekoliko vekova,po nizu događaja,raznih sudbina,pojava i svega što se dešavalo na mostu i oko mosta i u kasabi,Andrićevo delo je hronika.S druge strane,delo nema glavnog junaka u pravom smislu te reči,niti jedan centralni događaj,a to je jedna od osobenosti pravog klasičnog romana.Ali,pošto ulogu glavnog junaka preuzima most,što je istaknuto i u samom naslovu dela,možda je najispravnije delo definisati kao roman-hroniku.Tema romana je most,a događaji i ljudi našli su svoje mesto u romanu samo onoliko koliko su povezani sa mostom.Dok prolazi vreme,nestaju pojedinci,smenjuju se generacije,most preživljava sve bune,poplave i ratove-ostaje nepromenjen i neuništiv.Misao o mostu javlja se kao lajtmotiv na kraju svakog poglavlja,a ovim stilskim postupkom Andrić se služi da bi pokazao kako se sve troši,osipa i propada., jedino most na Drini traje i svojim trajanjem povezuje narode i naraštaje,ali i da ukaže na večnost lepih i korisnih građevina.

Delo ima 24 poglavlja koja čine njegovu spoljašnju kompoziciju,ali Andrić oblikuje i unutrašnju kompoziciju,koja čini da svako poglavlje predstavlja zasebnu pripovetku koja ima svoju stvarnost i strukturu,a sve njih,kao uporišna tačka veže most u jedinstvenu celinu.Svako poglavlje nosi opis određene situacije ili portret određene ličnosti,koja se pojavi da bi obavila funkciju u romanesknoj priči,a onda nestaje,što ukazuje na anegdotski prikaz pojedinca,ali uvek uz fizičku i psihološku osenčenost.Svi ti portreti neophodni su da bi zauzeli svoje mesto u četvorovekovnom životu kasabe.

Kazivač priče nije učesnik događaja o kojima pripoveda,već se određuje kao savremenik čitaoca,kao hroničar koji sa izvesne distance priča o prošlosti,ljudima,njihovim sudbinama,i to mu daje epsku mirnoću i objektivnost kazivanja,ali i dozu refleksivnosti i misaonosti.

Ukoliko se poznaje biografija pisca,u nekim pričama romana prepoznaju se autobiografski elementi,iskustva i sećanja autora nataložena negde u njegovoj podsvesti,koja postepeno iskrsavaju i doprinose u građenju pojedinih situacija i likova.Naime,Andrić je odrastao u Višegradu,završio osnovnu školu,sretao ljude raznih naravi i vera,upijao sećanja,uspomene,dogodovštine iz priča starijih ljudi i kasnije ih preoblikovane sopstvenim sećanjem i umetničkim postupkom pretočio u priče svog najpoznatijeg dela.

Istorijski aspekt romana

Jan Assmann misli da kultura sećanja počiva najviše na oblicima odnošenja prema prošlosti,a prošlost jeste u osnovi Andrićevog interesovanja u ovom romanu.Roman,budući da obrađuje široko istorijsko razdoblje od četiri

4


veka,neminovno sadrži niz istorijskih činjenica.U romanesknu priču utkana su kazivanja o poznatim istorijskim događajima,pojavama,situacijama i ličnostima:danak u krvi,srpski ustanak 1804.godine,ulazak Austro-ugarske u Bosnu 1878.godine,aneksija Bosne i Hercegovine 1908.godine,odjeci balkanskih ratova 1912. i 1913.godine,atentat na Franca Ferdinanda,početak Prvog svetskog rata.Svi ovi istorijski događaji reflektovali su se,u većoj ili manjoj meri,na život u kasabi i most.

Danak u krvi predstavlja sistem prikupljanja mladih dečaka iz osvojenih hrišćanskih zemalja u Osmanskom carstvu kao vid oporezivanja sa ciljem da se napravi dobra vojska.Otprilike svake četvrte godine dečaci između osam i deset godina starosti bili su odvođeni iz svojih zajednica.Dečaci su po dolasku imali obuku koja je podrazumevala prilagođavanje turskom načinu života,zatim fizičke vežbe i teorijska predavanja,među kojima je posebno mesto pripadalo teologiji.Nakon perioda obuke dečaci su dobijali ime adžami oglanlar što na turskom jeziku znači „strani dečaci“.Kada bi napunili dvadeset godina,mladići su bivali raspoređeni u janičarske vojne jedinice.Oni koji su ostajali na dvoru,imali su priliku da budu postavljeni za upravitelje određenih oblasti,a najviši čin koji su mogli da dobiju bio je čin vezira i velikog vezira.

Istorijsku temu danak u krvi Andrić uvodi da bi pokazao gde se i kako začela ideja o gradnji mosta i zašto baš na tom mestu ćuprija.I saznajemo:kada su Turci kupili „danak u krvi“ u Bosni među ostalom decom bio je i dečak Rade iz sela Sokolovića.Na mestu gde je sadašnji most,dečak je razdvojen od majke koja je izbezumljena od plača stajala na suprotnoj obali i dozivala sina,želeći da mu u sećanju zauvek ostane urezano pravo ime.Drugi cilj kome je pisac težio pokrećući ovu temu bio je da pokaže težak život hrišćanskog sveta pod osmanlijskom vlašću,da istakne brutalnost i nemilosrdnost osvajača,koji ne uzima samo materijalna dobra,već i ono što je najvrednije za čoveka-decu,zdravu,mušku decu,koja su bivala otrgnuta od svoje vere,jezika i tradicije i pretvarana u bezobzirne janičare i tlačitelje.

Jedan od takvih dečaka koji je odveden u Carigrad kada mu je bilo petnaest godina i koji je kasnije napredovao sve do titule velikog vezira bio je Mehmed-paša Sokolović,autentična istorijska ličnost po čijem će nalogu biti napravljen most na Drini.Istorija zna za Mehmed-pašu Sokolovića,njegov život,ćupriju na Drini,smrt,ali ono što ni jedan istoričar ne zna,a što roman otkriva jeste duševno stanje vezirovo,samoća,stalni bol u vidu crne pruge koji ga je presecao kad god bi u sećanju oživela slika zavičaja,Drine.To osećanje se sa godinama pojačavalo i nametalo kao opomena,koju će vezir jednog proleća shvatiti i pokušati da izleči izgradnjom mosta.Tim činom bi se simbolično vratio onom od čega je nasilno odvojen,vezujući „mesto svog porekla sa mestima svog života“.Zatim,istorija beleži samo podatak da je paša ubijen od strane derviša,a roman to vrlo slikovito i upečatljivo prikazuje,predočavajući da smrt poništava sve-i slavu i silu.

I ostali istorijski događaji nalaze mesto u romanu,ali ne kao čista i suvoparna istorija,nego kao odjek u dušama i svesti višegradskih kasabalija. Govoreći o tim događajima u romanu,Andrić pokazuje kako se oni prelamaju u duši verskih pripadnika.Pisac ih uvodi u delo da bi pokazao da su i ti krupni

5


događaji,ma koliko bili dramatični,sudbinski za određene zajednice i prostore,ipak prolazni.Piscu su ovi događaji potrebni i da bi dao plastičnu sliku ponašanja pojedinih kolektiva-muslimanskog i hrišćanskog.Zatim,isti trenutak i isti događaj uvek se od pojedinaca doživljavaju drugačije,što zavisi od verskih ili političkih ubeđenja ili od društvenog statusa pojedinca.Na primer,kada se oglasio „Karađorđev top“ iz Srbije,višegradski Srbi su molili Boga da se taj plamen proširi,da njih okrzne i da se tako izbave turskog zuluma,dok su Muslimani bili za to da se zaustavi što dalje od njih kao bi se sačuvao stari poredak.

Vreme obuhvaćeno romanom obuhvata četiri veka(od 1516. kada je obavljeno sakupljanje dečaka sve do 1914. koja je označila početak Prvog svetskog rata) i može se podeliti u dva perioda:doba turske vladavine i vreme austrijske okupacije.Turska vlast u romanu traje tri i po veka,a period austrijske okupacije tri i po decenije.Međutim,u formalnoj strukturi romana odnos je obrnut:samo u jednoj trećini romana je opisano vreme turske vladavine,a u preostale dve trećine austrijska okupacija.Ovakav neproporcionalan odnos epoha u romanu uslovljen je tematskom strukturom dela koja prikazuje proces povlačenja orijentalnog duha iz Bosne i sve intenzivnije prodiranje zapadnoevropskih obeležja materijalne i duhovne kulture.

Sociološki aspekt romana

Osim istorijskih,roman „Na Drini ćuprija“ pamti i mnoštvo socijalnih motiva;takvi su opisi odnosa između raje i Turaka,opadanja ekonomske i političke moći turske imperije,prividan ekonomski prosperitet pod austrijskom vlašću.Stahotu života raje pod turskom vlašću lepo dočarava slika odvođenja srpske dece,poznata kao danak u krvi.U toj slici naročito je sugestivna scena koja prikazuje fijuk bičeva nemilosrdnih suharija i bolne krikove raspamećenih majki koje,neoseljive na fizički bol ne skidaju poglede sa sepeta u kojima im svirepi tiranin otrže decu iz naručja.Socijalno obeležje imaju i detalji koji prikazuju izgradnju mosta na Drini,naročito pojedinosti scene kulučenja i otpora kulučara.S jedne strane je svirep tiranin i eksploatator koji svojom svirepošću prikriva žalosnu istinu da novac,namenjen kulučarima,zadžava za sebe.Na drugoj strani ove tragične ljudske podeljenosti na raju i gospodare,pisac slika obespravljenu raju,prividno nemoćnu pred zlom i dobro organizovanom silom tuđina,ali u suštini nepokornu i spremnu na otpor.Duhovno povezana kultovima svoje epike,ona krišom neguje svoj epski duh i njime stalno održava budnom nacionalnu svest. Jedna od najplastičnijih slika mučenja svakako jeste slika nabijanja na kolac seljaka Radisava,koji je organizovao otpor protiv turske tiranije i time sebi potpisao smrtnu presudu.Narator da bi što slikovitije prikazao nemilosrdnost turske vlasti daje kompletan vizuelni prikaz sa svim pojedinostima,pripisujući time Turcima krvoločnost i svirepost.Međutim,taj tip kazne nije poreklom turski,već kazna koju je vlaški vojvoda Vlad Cepeš

6


Treći,poznat kao Drakula,ratujući sa Turcima primenjivao na turske vojnike.Turska vladavina prikazuje se kao surova,nemilosrdna,bezobzirna,tiranska.Turci se prikazuju kao oni koji odsecaju glave,nabijaju na kolac,podvrgavaju porobljeni narod najtežim oblicima zuluma.Oličenja turske vlasti su:Abidaga-Osman-karamanlija i na njihovom primeru se pokazuje koliko destruktivno vlast može da utiče na čoveka.

Kada su sedamdesetak godina nakon Karađorđeve bune,koja se u Bosni osetila samo kao mali potres velikog zemljotres čiji epicentar nije bio daleko, došli Austrijanci,stari oblici društvenog života i socijalnih odnosa počeli su naglo da se raspadaju.Osmanlije su se povukle tamo odakle su i došle,a nekadašnji povlašćeni sloj,domaći Turci,izjednačuju se sa nekadašnjom rajom.Doduše,oni se izjednačuju u zajedničkoj nesreći,austrijskoj okupaciji,ali i u mogućnosti da u prividnom ekonomskom prosperitetu svi obrću paru i stiču bogatstvo.Iz nekada obespravljene srpske mase počinju da niču nove gazde;oni rasipaju svoje sinove po belom svetu,po školama i univerzitetima.A ti mladi ljudi,opet,donosili su u svoj zaostali zavičaj nove,progresivne ideje.Tako nekad bezbojna društvena sredina zabačene kasabe postaje veoma šarolika.Sa austrijskom vojskom i admininstrativnom organizacijom javljaju se nova zanimanja:oficiri,podoficiri,sobarice,kuvarice,prostitutke,žandarmi,studenti,učitelji,lekari,trgovci.Brojne promene u životu Višegrada bile su,u stvari ,samo bledi odblesci relativnog blagostanja i privrednog francjozefskog mira.Austrijance Andrić opisuje kao ljude koji podižu nove građevine,uvode nove institucije,ali i počinju nemilosrdno da seku šumu,ruše postojeći poredak.Ta mešavina graditeljstva i nasilja nad prirodnim zakonima završava se paklenim nasiljem rata koji donosi opštu propast.I za vreme austrijske vladavine dolazi do izvršenja teških smrtnih presuda,kao što je vešanje,ali Andrić je u odnosu na tursku prikazuje kao blažu, i time vidno favorizuje.

Mehanizam političke moći jedno vreme pušta ljude na miru,zavarava ih,a onda se kao pošast sručuje na njih i uništava ono što je do juče bilo način života.Vlast se uvek pokriva nekim višim ciljevima,bilo da je turska ili austro-ugarska.Abidaga kao predstavnik turske vlasti poziva se na vezirovu volju i naređenje,i pod tim izgovorom sprovodi teror nad porobljenom rajom.Austrijska vlast,pak poziva se na međunarodni dokument,moralno visoke ciljeve mira i blagostanja.Ali,u oba slučaja reč je o apstrakcijama,koje su udaljene od stvarnog života naroda,i to je jedna arhetipska slika koja se ponavlja kroz istoriju.

Turski kulturni uticaji

Andrić opisujući višegradsku kasabu kao poprište osvajanja i metu moćnih imperija,jako upečatljivo opisuje i uticaje koje su i jedna i druga kultura ostavile na život kasabe i kasabalija.Turski kulturni uticaj posebno je izražen,prvenstveno zbog mnogovekovne vladavine koja je duboko pustila korene

7


u sve pore života,a zatim i zbog toga što je podrazumevala i drugačiju religioznu misao.Naime,dolazak Turaka bio je najveći kulturološki šok za prostor Balkana,jer oni donose novu veru-islam,novi jezik-u upotrebi su bili orijentalni jezici(turski,arapski i persijski) i novu,orijentalnu kulturu.

Turska hrana.-Kada su u pitanju orijentalna jela u delu se spominje halva(Ime halva dolazi od arapske reči halva,što znači slatkiš).To je slatko jelo koje potiče sa Bliskog istoka,a kao poslastica najviše je raširena po arapskim zemljama i na Balkanu.Halva je poslastica koja se pravi od pšeničnog brašna,masti i meda ili od susama,brašna,meda ili šećera.Roman pamti obilnu gozbu koja je bila priređena povodom završetka gradnje mosta,i na kojoj je između ostalog služena i vruća halva. Bila je toliko ukusna da se kuvala u velikim kotlovima i tako vruća delila narodu,a roman pamti i situacije u kojima su se deca ozbiljno razboljevela od prejedanja vrućom halvom.Takođe se spominje salep-toplo zaslađeno bezalkoholno piće koje se pravi od istoimene biljke i pije zimi,kao i simit-vrsta malog,okruglog hleba od belog brašna,koji se odozgo maže uljem.

Turska nošnja.-U opisu ženske odeće Andrić spominje bošču(pers.)-pokrivač za glavu,rubac,stolnjak;veliko četvorougaono platno u koje se nešto zamotava,ali može da služi i kao pokrivač za glavu.Andrić bošču predstavlja kao ogrtač kojim muslimanske devojke pokrivaju telo,ruke i kosu,ali lice ostaje otkriveno,no uz mogućnost da već sutra bude pokriveno feredžom(arap.)-vrsta ženskog ogrtača,mantila od crne ili modre čohe,koji su Muslimanke oblačile prilikom izlaska na ulicu.Kada opisuje mušku tursku odeću,Andrić spominje fes(arap.)-kupasta kapa bez oboda koju nose Muslimani.Obično je sa kićankom,ali se nosi i bez nje.Fes je uveden u Turskoj carevini kao narodna kapa početkom 19. veka,za vreme sultana Mahmuda Drugog.Fes je kapa od čoje,najčešće crvene boje,koja je predstavljala deo turske nacionalne nošnje i ahmediju-tanko platno omotano oko fesa ili neke druge kape.Ahmediju od belog platna nosili su hodže i hafizi,a ahmediju od šarenog platna hadžije i drugi stari ljudi.

Andrić spominje i akšamluke-uobičajene večernje sedeljke,uz pesmu,razgovor i pijuckanje rakije,koje su započinjale u sumrak,oko akšama,te otuda i naziv.Roman opisuje višegradske mladiće koji su se okupljali na kapiji mosta i tu ispoljavali svoje meraklijske navike i pevali bekrijski raspojasane pesme.Ova intimna atmosfera upućuje na onu u kojoj se pevala sevdalinka-ljubavna lirska pesma nastala u muslimanskoj gradskoj sredini u kojoj je temeljno osećanje ljubav,ljubavni zanos i čežnja.Od instrumenata Andrić spominje šarkiju- vrsta tambure,slična bugariji,samo veća uz koju su se pevale sevdalinke.

Ostaci turske materijalne kulture svakako su most i karavan-seraj.Most na Drini započet je sa gradnjom 1571. kao zadužbina Mehmed-paše Sokolovića,a završen 1577.Građen je od sedre,specijalnog kamena vađenog iz obližnjeg kamenoloma u Višegradskoj banji.Na mostu su se nalazila dva tariha u stihovima sa uklesanim godinama 1571.a na drugom 1577.Sredina mosta,koja je dvostruko šira od ostatka nazvana je kapija.Desna strana zvala se sofa i služila je kao sastajalište ljudima iz kasabe.Most je bio skopčan neraskidivim vezama sa

8


životom kasabe.“Njihove su sudbine tako isprepletene da se odvojeno ne mogu zamisliti i ne mogu kazati.Stoga je priča o postanju i sudbini mosta u isto vreme i priča o životu kasabe i njenih ljudi,iz naraštaja u naraštaj,isto kao što se kroz sva pričanja o kasabi provlači i linija kamenog mosta na jedanaest lukova,sa kapijom,kao krunom,u sredini.“Most je povezivao Istok i Zapad,prošlost i sadašnjost,bio izraz materijalizovane lepote koja privlači svojim skladnim linijama i simbol trajanja koje prkosi umiranju.No,i njegova trajnost biva dovedena u pitanje kad je u ljudima proradio onaj destruktivni nagon za uništavanjem svega onog što je humano i lepo.Karavan-seraj ima značenje hana,gostionice,velike zgrade koja služi za smeštaj putnika.U Višegradu je han sagrađen onda kad i most,od istog kamena,o istom trošku,ali onda kada je došlo do slabljenja Osmanskog carstva,han će početi da propada i oronjava i iz toga se da zaključiti da je sve ono što je ljudima povereno na čuvanje osuđeno na propast kad-tad.

Austro-ugarski kulturni uticaji

1878.godine odlukom koja je usvojena na Berlinskom kongresu Bosna potpada pod vlast Austro-ugarske,čije vojne trupe ulaze na prostor Bosne kako bi zavele red i mir,ali formalno Bosna ostaje u sastavu Otomanske imperije,pod turskim suverenitetom.Tek 1908.godine proglasom cara Franca Jozefa dolazi do aneksije,tj. pripajanja Bosne i Hercegovine Austro-ugarskoj.Ako je dolazak Turaka na tle srednjovekovne Bosne značio najveću promenu u kulturnom obrascu ovog prostora,onda je dolazak Austro-ugarske napravio opštu pometnju u funkcionisanju ovog područja,jer je taj dolazak značio urušavanje poretka koji je učvršćivan čitava tri i po veka,što znači da su svi turski običaji,vrednosti,kultura bili dovedeni u pitanje.Doduše,te promene bile su u početku postepene,gotovo neprimetne,ali kada je jednom počeo da se urušava postojeći poredak više nije bilo povratka.Andrić majstorski prikazuje iščezavanje orijentalnog duha iz kasabe zalazeći u najsitnije pojedinosti,opisujući promene u organizaciji života,uređenju varoši,navikama,odevanju.“Stari običaji o slavama,praznicima i svadbama održavani su u potpunosti,o novim koje su stranci donosili samo se tu i tamo šaputalo i to kao o nečem neverovatnom i dalekom.Ukratko,radilo se i živelo kao oduvek i kao što će se u većini kuća još i petnaest,dvadeset godina posle okupacije raditi i živeti.Ali,zato se spoljnji izgled kasabe menjao vidno i brzo.Naravno da je i tu,kao što uvek i svuda biva u sličnim prilikama,nov život značio u stvari mešavinu starog i novog.Stara shvatanja i stare vrednosti sudarali su se sa novima,mešali među sobom ili živeli uporedo,kao da čekaju ko će koga nadživeti.“U kasabu počinju da pristižu stranci-Česi,Poljaci,Mađari,Nemci koji donose nove izraze,imena,uzrečice;njihova deca donosila su nove igre i igračke.Pojavljuju se i nova zanimanja:oficiri,činovnici,bankari.

Austro-ugarska nošnja.-Govoreći o nošnji koju je donela Austro-Ugarska Andrić ističe uniforme oficira sa crvenim gajtanima ,bleštavim metalnim

9


dugmetima i kapama na kojima su usečeni inicijali carevog imena, a na drugom mestu spominje sivo odelo sportskog kraja i žute cipele na šnir

Kultura stanovanja.-Dolazi do otvaranja novih radnji,a umesto starinskih dućana sa drvenim ćepencima sagrađeni su novi sa metalnim roletnama na vratima i limenim krovom.Na mestu gde je bio nekadašnji Kameniti han sagrađena je glomazna kasarna,a na zaravanku pokraj kasarne vojnici su izvodili vojne vežbe.Iz kasarne je uveče dopirao zvuk harmonike koja je pratila vojničke pesme,što ukazuje na iščezavanje saza iz upotrebe,a samim tim i do gašenja sevdalinke kao vrste.Kasnije će doći do pojave gramofona od čijeg su treštanja odjekivale kafane u kasabi.Na mostu su postavljeni fenjeri koji su svojim žmirkanjem razdraživali mladiće i time se izgubila ona sevdalijska atmosfera iz turskog doba,da bi 1914. bilo uvedeno električno osvetljenje.Umesto drvenih česmi ,napravljene su nove gvozdene i sprovedena je vodovodna mreža.Jedna od krupnijih promena bila je i izgradnja železnice koja dobija ulogu spone Istoka i Zapada,i time uzima primat u odnosu na most koji je do tada vršio tu funkciju.Otvaraju se prva banka,fotografska radnja,Lotikin hotel(sama Lotika je simbol prodiranja oksidentalnog koje će postepeno potisnuti orijentalno),javna kuća.

Promene su se dešavale ne samo na spoljašnjem planu,već i u ponašanju ljudi.Naime,na kapiji su prvi put počele da se pojavljuju i žene,činovničke žene i ćerke sa svojim muževima,koje su se kretale slobodno i smejale glasno.Ljudi su otvorenije počeli da se predaju porocima i ličnim zadovoljstvima,jer je došlo do priliva novca.Neki su te promene prihvatali ćutke,a drugi su pružali otpor ne želeći da prihvate novine ni u čemu.Takav je bio Šemsibeg Branković,jedan od najuglednijih begova u kasabi koji je prestao da silazi u varoš da ne bi morao da bude svedok propadanja starog poretka.Takav je i Alihodža koji će tiho umirati u svom tabutu bežeći od svega novog,a konačan fizički slom doživeće onda kad vidi sliku srušenog stuba mosta.

Legendarno i folklorno

Andrić u svoje pripovedanje uključuje i mitologiju-drevna verovanja,predanja i priče pune raznih čudesa,zato što je svestan da najveća draž pripovedanja leži baš u onom što se pamti i što je ispunjeno čudesnim,i da ono što je u mitologiji i legendi budi duh,maštu,najviše uzbuđuje i najbolje se čuva u sećanju.U romanu “Na Drini ćuprija” postoji više legendi i sve su vezane za most,njegov nastanak i postojanje.U svim tim fantastičnim pričama su opisani neverovatni događaji koje oblikuje mašta anonimnih stvaralaca,a rado prihvata nesputana mašta dece.Primetno je da sve one imaju začetak u nekom istinitom događaju,ali,vremenom sve su nadograđene po uzoru na neka ranija ostvarenja koja su već postojala u narodu.Legende se otkrivaju kao riznice u kojima se čuvaju želje,snovi,verovanja i shvatanja ljudske duše u jednom narodu u toku niza vekova.One su kolektivno pamćenje koje dolazi iz mitskih i drevnih dubina čovekovog prasećanja;one su otisak njegove svesti u jednom istorijskom i

10


egzistencijalnom trenutku koji se prihvata od naraštaja i prenosi kao nepisani nauk.

Jedno od takvih predanja jeste ono o crnom Arapinu koji stanuje u srednjem stubu mosta.Ovo predanje ima realno utemeljenje u stvarnosti:Arapin je učestvovao u gradnji mosta,ali ga je nesrećnim slučajem prignječio veliki kamen i odmah je izdahnuo,ali u narodnom predanju Arapin nije sahranjen,već živi u mostu.

Za “okrugle udubine,sve dve po dve” na krečnjačkoj obali Drine pravoslavci pričaju da su to tragovi Šarčevih kopita,a muslimani da su tragovi Đerzelezove bedevije.

Za humku na levoj obali Drine pravoslavni veruju da je grob nekog Radisava i da jednom godišnje na tu humku pada jaka bela svetlost sa neba,a muslimani da je grob nekog derviša,koji će ako nekad naiđe neka neprijateljska vojska ustati i zaustaviti je.

Kada je počela izgradnja mosta,došlo je do ometanja od strane Srba,ali je narod proturio priču da vila brodarica ometa gradnju i da ono što majstori danju sagrade,vila noću razgrađuje.

Jedno od najupečatljivijih predanja svakako je i ono o blizancima Stoji i Ostoji koji su uzidani u most da bi se uspešno sagradio i bio trajan.Naime,gradnja mosta nije se mogla privesti kraju jer ju je vila brodarica ometala,sve dok iz vode nije nešto progovorilo i savetovalo Radu neimaru da pronađe blizance,brata i sestru,Stoju i Ostoju i da ih uzida u srednje stubove mosta.Deca su pronađena,oteta od majke,koja nije mogla da se osvoji od njih,već je kukajući i posrćući stigla do Višegrada.No,deca su po naređenju morala biti uzidana,ali se neimar sažalio na majku,pa je na stubovima ostavio otvore kroz koje je majka mogla da doji žrtvovanu decu.I dan danas ,navodi narator,u određeno doba godine iz mosta teku beli,tanki mlazevi.Ova legenda prevazilazi lokalitet bosanske kasabe i dobija univerzalni smisao,jer drevno verovanje je da jedna gradnja može opstati samo ako se animira,tj.ako joj se podari duša.To je naročito važilo za mostove,jer je voda predeo htonskih sila i demona koje treba ukrotiti.Na elemente iste legende Andrić će se vratiti i kasnije,ali će je izmeniti i dopuniti.Naime,neka mutava i maloumna devojka po imenu Ilinka,rodila je mrtve blizance,silazila iz planine u kasabu i nerazumljivim mumlanjem pitala za decu i ljudi su,da bi je se otresli rekli da su deca uzidana u most.Pripovedajući ovu legendu,pisac je imao u vidu,osim proznog usmenog predanja i dve narodne pesme:”Zidanje Skadra” u kojoj se takođe traže blizanci koji bi bili uzidani u zidine budućeg grada i muslimanske pesme “Zidanje ćuprije u Višegradu” iz koje je Andrić uzeo naslov romana.Pesma sadrži stihove:

“Veće hajde gradu Višegradu,Da se gradi na Drini ćuprija” pri čemu se ritmička celina “na Drini ćuprija” više puta ponavlja i time

zaokuplja Andrićevu pažnju.Da bi prikazao karakter Višegrađana,pisac navodi legendu o tome kako

Starina Novak uči dijete Grujicu koje putnike valja napadati,a koje propuštati s

11


mirom.U toj legendi Višegrađani se povrđuju kao ljudi skloni uživanjima i brzi na trošak,rasipnici,te da se i njihova deca rađaju otvorene ruke raširenih prstiju.

U petom poglavlju priča o popovima i hodžama oblikuje se kao narodna šaljiva priča.Naime,pop Jovan čitao je molitve za kišu,ali je nailazila još veća suša i obratno,tako da mu je jedan od seljaka zatražio da uvek uči molitvu suprotno od onog za šta se moli.Za vreme jedne poplave postojala su u kasabi dvojica hodža,jednom je kuća bila u donjem delu kasabe,pa mu je pretila poplava,a drugom na bregu,gde poplava nije mogla da dopre.Prvo je molitve učio onaj sa brega,ali voda nije odstupala.Tada se neki čovek dosetio da dovedu onog hodžu čija je kuća ugrožena,jer ovaj uči sa pola srca.

Postoji još jedno predanje,eshatološko koje govori o postanku mostova.Kada je Bog stvorio svet zemlja je bila ravna kao tepsija,ali to je bilo krivo šejtanu koji je zavideo čoveku,i pošto je zemlja bila još meka i mokra,prikrao se i noktima izgrebao površinu zemlje.Tako su nastale provalije,planine i reke koje su odvajale krajeve zemlje i ometale ljude.Bogu je bilo žao kad je video šta je ovaj uradio,pa je poslao meleke da pomognu ljudima.Kad su meleci videli da se ljudi dovikuju s jedne obale na drugu i da ne mogu da završavaju poslove,raširili su svoja krila i ljudi su prelazili preko njih.Tako su ljudi od meleka naučili da prave ćuprije i zbog toga je najveći sevap,posle česme graditi mostove,jer svaki most ima svoje meleke koji ga čuvaju.Ovo predanje predstavlja kombinciju religioznih elemenata i mitoloških koja su odraz čovekove želje da proširi svoja saznanja o svetu i pojedinostima tog sveta.

Andrić posebnu pažnju pridaje i opisu pevanja narodnih epskih pesama,uz pratnju gusala,koji su u romanu javljaju dva puta.Prvi put guslar Crnogorac gudi kulučarima,koji ga posmatraju zadivljeno i koje svojom pesmom podstiče na pobunu i otpor.Kao što su vekovima služile za opisivanje srpske nacionalne istorije kroz vekove i pozivale na borbu,tako će i sada odigrati ključnu ulogu u rađanju pobunjeničkog duha među obespravljenim narodom.Drugi put guslar se javlja posle tri stoleća zabavljajući goste drevne mehane pokraj mosta,što ukazuje na kontinuitet nacionalne svesti kod Srba.

Patrijarhalni elementi u romanu

Andrić u svom romanu čuva sećanje i na sudbine pojedinaca,ali samo onih u kojima su sadržane arhetipske slike ponašanja i delovanja.Jedna od takvih jeste i priča o lepoj Fati Avdaginoj,kroz koju se naziru obrisi patrijarhalnog društva,koje guši pojedinca svojim krutim normama.Prosto,tada je postojao običaj da roditelji biraju supružnike za svoju decu,pa se u nekim slučajevima supružnici nisu čak ni poznavali.Ali Fatin tragizam ne proističe iz činjenice da Fata voli drugog,već je sukob moralne prirode,budući da je Fata mladiću Nailbegu rekla ne,a otac ju je,mimo njene volje,obećao Mustajbegu za snahu.Razlika između očevog da i svoga ne Fata shvata kao sopstveni procep koji se ne može razrešiti nikako drugačije do samoubistvom.Jedino na taj način,obe

12


reči mogu da budu održane.Iz Fatinog postupka izvire duboko poštovanje prema ocu i njegovom autoritetu i potčinjavanje njegovoj volji,što ukazuje na činjenicu da su patrijarhalni zakoni tradicije i društveni obziri jači od volje jedinke i njenog prava na sreću.

Po ovakvom spletu događaja ova priča je bliska narodnoj bošnjačkoj baladi u kojoj individua strada obično u krugu porodice usled tragičkog nesporazuma,neostvarene želje,nesavladive prepreke.S druge strane,Fata Avdagina se svojom moralnom čvrstinom i snagom koja istrajava sve do tragičkog udesa,uzdiže u istu ravan sa herojima klasičnih antičkih tragedija,a svojom lepotom ona simbolizuje mitsku lepotu žene,fatalnu lepotu na kakvu nailazimo u narodnim pesmama i predanjima,koja kad se uzdigne do „opasnih visina“ postaje nedostižna i kobna za druge,ali i za sebe,uvek sa tragičnim ishodom.

Kolektivna svest

Isto kao što majstorski prikazuje psihologiju pojedinca,Andrić ume da pronikne i u svest kolektiva,koja posebno jača onda kada se nađe u nevolji.To nije stvar mentaliteta,već opšteljudske potrebe da nesreću deli sa drugima,jer tada teret postaje lakši.U samom romanu kao zajednička nevolja kasabalija javlja se povodanj.U tom stanju ljudi koji su do tada bili razjedinjeni u bilo kom pogledu udružuju sve svoje snage kao bi se zajednički oduprli nesreći.Kolektivna svest budi se i onda kada u kasabu stižu promene.Tada se Muslimani udružuju pružajući otpor svemu nadolazećem,žaleći za starim turskim vremenima,isto kao što su Srbi udruženi kada treba pružiti otpor turskom zulumu i odupreti se kuluku.Zajedništvo kasabalija se rađa i u osećanju neverice i sumnje da će se most ikada sagraditi,jer kako Andrić kaže:“Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.“Kolektiv je i onaj koji ima potrebu da pojedinca izvrgava poruzi i podsmeva se njegovim slabostima,kako bi prikrio sopstvene i zalečio svoje frustracije.Takav odnos u romanu kasabalije imaju prema Salku Ćorkanu,koji i pored sve te nakaradnosti poseduje i neki skriveni smisao za lepotu i koji upravo time nadilazi svoje vreme i ulazi u legendu i mit.

Religija i sujeverje

Andrić kasabu prikazuje kao mesto u kome žive pripadnici različitih religija i narodnosti:Srbi,Jevreji,Bošnjaci,a kasnije sa austrijskom okupacijom doći će i Nemci,Česi,Poljaci.Naizgled,kasaba diše jednom dušom i svi žive u slozi i međusobnom poštovanju.A ustvari,u svakom trenutku oseća se dubok jaz i podvojenost između pripadnika hrišćanske i islamske vere.Naime,kako dolazi do obrta u političkom organizovanju kasabe,tako se jedni raduju,drugi

13


strahuju,a sve to ima religijsko utemeljenje.Tako je Srbima lakše da budu pod austrijskom okupacijom,jer su im oni bliži upravo po religijskoj liniji.Bošnjaci,pak priželjkuju da se Turci što duže zadrže na prostoru njihove kasabe,jer su istih verskih ubeđenja.To se jasno vidi u prizoru kad je Alihodža prikovan desnim uhom za gredu na mostu,ali ga ne muči fizički bol,koliko slika crvenog krsta koji je izvezen na uniformi austrijskog vojnika.I sam narator jasno će se verski i nacionalno odrediti favorizujući Srbe,pa će govoreći o njima koristiti izraze:naše žene,naša deca,vidno se stavljajući na određenu stranu.Kada govori o legendama koje su vezane za most Andrić jasno odvaja hrišćansku i muslimansku decu koja imaju različite verzije iste priče u skladu sa svojom tradicijom.Opisujući verske predstavnike kasabe-popa,hodžu i rabina Andrić kao naročito harmoničnu ličnost prikazuje pop-Nikolu,dok ostalima pripisuje neke smešne mane,što opet ukazuje na favorizovanje jedne strane.

Od religioznih obreda Andrić spominje sahranu,kod Srba-Radisavljeva sahrana,kod muslimana-sahrana Arapina.On ne opisuje potanko sam obred,ali ono što se može zaključiti jeste da je i u jednoj i u drugoj religiji taj obred jako bitan,jer i jedni i drugi jako polažu na njegovo izvršenje.Andrić među hrišćanskim obredima govori i o krštenju koje simbolizuje ritualno očišćenje tela vodom i obred uvođenja u hrišćanstvo.Kada je u pitanju islamska tradicija Andrić spominje nazive namaza-akšam,jacija,a u jednom delu govoreći o naletu kuge koji je napao Sarajevo,on čak i citira Božijeg Poslanika:“Dok bolest vlada u nekom mestu,ne idite tamo,jer se možete zaraziti,a ako ste u mestu gde bolest vlada,ne idite iz tog mesta,jer možete zaraziti druge.“Alihodža u svim prilikama kad govori o bogu,upotrebljava imenicu Allah.Gledajući porušeni most on uzdajući se u veru,kaže da neće nestati dobrih ljudi koji će za božiju ljubav podizati trajne građevine,jer bi to značilo da je i božija ljubav nestala.Andrić spominje još jedno religijsko verovanje,a to je da životinje predosećaju prirodne katastrofe;u romanu malo pre povodnja neki arapski konj predosetiće nepogodu i probuditi svoje gospodare.Od jevrejskih verskih obeležja Andrić spominje subotu kao dan koji Jevreji praznuju i obeležavaju svečanim ručkom i odelom.

S druge strane,Andrić beleži i neka sujeverja u koja narod kasabe veruje.Takva je priča o Milanu Glasinčaninu koji podležući svojoj strasti-kocki ulazi u svet tajnovitog,nepoznatog,nerealnog,čak i onostranog.Kasnije,u kasabi se sačuvala priča da se Glasinčanin kockao sa samim Nečastivim,pod uticajem zlih sila koje su u njemu probudile strast.Kao takav,on postaje arhetip ljudi koji se predaju strastima i time zakoračuju u nesreću i propast.

Most-kohezioni motiv romana i simbol

Centralni motiv romana je most,pa je ,prema tome,taj most istovremeno i centralni simbol kojim se iskazuje piščeva poruka i na kome se zasniva značenje romana u celini.Most je tematsko središte romana iz više razloga:

14


Iz naslova romana „Na Drini ćuprija“ naslućuje se značaj mosta u romanesknoj strukturi.

Motiv mosta se kao svojevrstan lajtmotiv spominje u većini poglavlja romana.

Svi izrazitiji i kompleksniji likovi romana svoj najznačajniji trenutak života doživljavaju na mostu(Ćorkan-ples po ledenoj ogradi mosta,Glasinčanin-gubitak imanja,Alihodža-poraz u prkosu,Fata Avdagina-odlazak u smrt).

Ništa što se događa u kasabi ne mimoilazi most. Smene vekova,vlasti i civilizacija dešavaju se na mostu.

Pisac koristi kontrast u prikazivanju mosta i života oko njega:statička realnost mosta suprotstavljena je dinamičkim kategorijama života ;lepota mosta suprotstavljena je životu i svetu bez harmonije i lepote.Pripovedanje prati spoljašnju realnost mosta i unutrašnje tokove ljudskog sveta(osećanja,mašta,misli,psihička stanja ljudi).Pripovedač izostavlja iscrpno oposivanje mosta u jednom dahu i na jednom mestu;umesto toga javlja se povremeno napuštanje mosta i ponovno vraćanje njemu,tj. nekim njegovim detaljima ili pak opisu mosta iz nekog drugog ugla,zbog čega ga uvek doživljavamo kao nešto novo i drugačije.

Različiti su aspekti sa kojih se posmatra most u romanesknoj priči.U prvom poglavlju romana most je sagledan kao činjenica postojanja na Drini i u Višegradu uz nekoliko kratkih zapažanja o njegovoj lepoti:

„Stoji veliki,skladno srezani most od kamena,sa jedanaest lukova širokog raspona.“

„Skupocena građevina jedinstvene lepote,kakvog nemaju ni mnogo bogatije i prometnije varoši“Potom je most detaljno opisan i ispripovedano je nekoliko legendi koje su u vezi sa mostom ili njegovom izgradnjom,da bi u kasnijim pogavljima došlo do poistovećivanja mosta i života kasabe.Kasabalije su se vremenom srodile sa mostom,on je postao sastavni deo svakodnevnog života;na njemu se živelo,ćaskalo,volelo,tugovalo,stradalo.Sve nevolje koje su snalazile meštane snalazile su i most-dok su strepeli za sebe i patili(od bolesti,ratova,poplava) strepeli su i za most.Kako su godine prolazile i odnosile nevolje,a most ostajao isti i nepromenjen,u svoj svojoj snazi i lepoti,svi stanovnici kasabe su znali

„da u tom njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive ,mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno.“

Most u Andrićevom delu prerasta u metaforu u kojoj se ukršta više različitih značenja:

Most je objekat koji povezuje obale,kasabu sa predgrađem,Bosnu i Srbiju,Istok i Zapad.

Most povezuje mesto porekla sa mestom vezirovog življenja;povezuje prošlost i sadašnjost,naraštaje i narode.

Most je simbol trajanja koje prkosi umiranju. Most je izraz oblikovane i materijalizovane lepote koja privlači

svojim linijama i skladom.

15


U sebi,sem estetskog smisla,nosi i etički smisao,i jedno filozofsko shvatanje života sadržano u iskazu:

„Svi mi umiremo samo jednom,a veliki ljudi po dva puta;jednom kad ih nestane sa zemlje,a drugi put kad propadne njihova zadužbina.“

Osim mosta,u romanu postoji još jedan simbol koji se javlja i u nekim Andrićevim pripovetkama, a to je simbol kamena.Dovoljno je bilo da putnik namernik sedne na još topao kamen mosta,da oseti njegovo prisustvo(kao prisustvo bića),pa da priča počne.Mesta na sofi kamene kapije mosta na Drini ,sa ulegnućima kao tragovima brojnih generacija što su nestale s vodama koje su protekle pod mostom bila su ona mesta na kojima su se rađale priče,ispredali mitovi,a priča je,opet za Andrića bila paradigma ljudskog postojanja i trajanja.Uostalom,Andrić se gradeći ovaj simbol samo uključuje u drevni san o kamenu. Kamen je simbol stabilnosti, trajnosti, pouzdanosti, večnosti, kohezije.U verovanju ljudi tradicionalnih društava kamen sadrži prošlost jer su duše predaka nastanile kamenje.Alhemičari su verovali u Lapis,kamen koji pored ostalog simbolizuje i večnost.U nekim mitovima ljudi su nastali iz kamenja,u drugim petra genetrix rađa bogove.U hrišćanskoj tradiciji kamen označava sigurni temelj,a najveće svetilište islamskog sveta je Kaba,crni kamen u Meki,koji simbolizuje tačku opštenja Boga i čoveka.

Jezik i stil

Ivo Andrić je izraziti epičar. On u stvari nije ni romanopisac, ni pripovedač, već epski pesnik, rapsod koji nam priča o našoj prošlosti, o ljudima i sudbinama sa našeg tla, koji imaju značaja i za nas same, ali i za čoveka uopšte. Ovih dana jedan esejist nazvao je Andrića duboko i tačno – Homerom Balkana. I zapravo ta homerovska crta njegova pričanja, uzdignutog i razvijenog na nivou modernog senzibiliteta, i čini suštinsku polaznu orijentaciju za razumevanje njegovog dela. Pri tome valja istaći da ton i prosede tog epskog pričanja podsećaju u mnogim njegovim pripovetkama na istočnjačke priče iz „1001 noći“.

Andrićev narativni stil je jedinstven-jednostavan,miran,topao.Jezik njegovog pripovedanja je sočan,bogat,sugestivan,probran i čist,sa tragovima vremena koje je predmet literarne obrade.Pošto roman „Na Drini ćuprija“ obuhvata širok vremenski raspon koji su obeležile dve sasvim različite kulture,to nužno znači i upliv različitih jezičkih uticaja,a posebno se nametala upotreba turcizama,potom reči persijskog i arapskog porekla.Turci su na prostor Bosne doneli svoj jezik kao zvanični jezik Osmanskog carstva,i time se objašnjava postojanje turcizama na ovim prostorima.U samom romanu,ima jako puno turcizama,koje narator upotrebljava iz dva razloga:

1.stilistička funkcija-kako bi što bliže dočarao pojedine likove,pisac se služi lokalnim govorom;

2.praktični razlog-narator se služi turcizmima kao izrazima koji su se jedino mogli upotrebiti za imenovanje određenih pojmova,kao što su delovi

16


turske odeće,nazivi orijentalnih jela koji nisu bili poznati na tom prostoru do dolaska Turaka.Neki od turcizama koji se javljaju u pripovedanju su:Aferim(pers.)-Bravo!Odlično!Tako je!Živ bio!Basamak(tur.)-prečaga na lestvicama,stepenica na stepeništuČakšire(tur.)-vrsta istočnjačke muške donje odeće sa dugim turom i uskim nogavicama koje se kopčaju sa straneĆar(pers.)-dobitak,zarada u trgoviniDerviš(pers.)-pripadnik derviškog reda,sekte.Derviške sekte podrazumevaju razne načine praktikovanja vere putem posebnih obreda.Dželat(arap.)-krvnik,čovek koji izvršava smrtne presude nad osuđenicimaĐubre(tur.)-stajsko gnojivoEsnaf(arap.)-ekonomska i društvena organizacija zanatlija u gradovimaFildžan(pers.)-šoljica za crnu kafuGajtan(tur.)-pamučna ili svilena upredena vrpca koja služi za porubljavanje i ukrašavanje odećeHair(arap.)-sreća,dobro,korist;dobrotvorna ustanovaInsan(arap.)-čovek,osobaJatak(tur.)-onaj koji pomaže i skriva odmetnike od vlasti i prekršitelje zakonaKasaba(arap.)-varoš,manji provincijski gradLakrdija(tur.)-reć,govor;komedija bez književne vrednosti koja ima za cilj da izazove smeh po svaku cenuMangal(arap.)-sud posebnog oblika u kojem se drži žeravica radi zagrevanja sobe ili za podgrevanje jelaNafaka(arap.)-ono što je čoveku od Boga određeno da pojede i popije na ovm svetuOdžak(tur.)-dimnjak,ognjištePaša(tur.)-titula visokih dostojanstvenika i vojnih lica;rang generalaRaf(arap.)-pregrada u ormaru ili stalaži;polica koja je pričvršćena dužinom celog zidaSkeledžija(tur.)-splavarŠehit(arap.)-Musliman koji junačkom smrću pogine u borbi za veruTarih(arap.)-hronogram,natpis sa datumom građenja,u vidu rečenice ili stihova koji se stavlja iznad vrata džamije,tekije,nad česmama,na mostovimaVakuf(arap.)-muslimanska zadužbina koja služi islamskim verskim,kulturno-prosvetnim i humanim ciljevimaZejtin(arap.)-maslinovo ulje,ulje uopšte

Zaključak

Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini ćuprija“ toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac-hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi

17


svedok, pamti ukrštanje i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, večita tačka na kojoj se trenje i komešanje koji neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseća i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku. Roman o mostu se, kao i većina drugih Andrićevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mešaju evropska i azijatska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrečnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.

Andrić ne spada u one mislioce koji glorifikuju život.Zato je život u ovom romanu i prikazan kao mučna stvar;čovek je često jači u porocima i zlu a slabiji u vrlinama i dobru,često hitriji u mržnji,a sporiji u ljubavi i razumevanju,moćniji u stihijnom razaranju i rušenju nego u organizovanom građenju i stvaranju.Svet je još toliko nesavršen da često radi i protiv sebe.Andrić kaže:“Tako je ljudski život udešen da uz svaki dram dobra idu dva drama zla,da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni veličine bez zavisti,kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke.“

Roman „Na Drini ćuprija“ poručuje da je život neuništiv iako je sačinjen od trošne građe.Završna slika razorenog mosta i mrtvog Alihodže nije slika koja nudi ideju o degradaciji života i čoveka i gasi nadu u budućnost.U toj slici svakako ima mnogo istine o tragičnosti čovekove sudbine i strahotama razaranja.Ali ako se u svetu naizmenično smenjuju rušilački i stvaralački intervali,očigledno je da prolaznost života čovek pobeđuje stvaralaštvom.Prekinuti lukovi mosta,koji onako bolno teže jedan ka drugom,biće sastavljeni čim se stiša razorna stihija rata.Neizvesnost i nesigurnost života može se pobediti jedino stvaranjem lepih i korisnih dela.

18


Literatura

Koljević,Nikola:Na Drini ćuprija,Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva,Beograd,1982.

Assmann,Jan:Kulturno pamćenje,Bilioteka

TEKST,Zenica,2005.

Đorđević,Časlav;Lučić,Predrag:Književnost i srpski jezik,D-

Đorđević,Novi Sad,2009.

Džadžić,Petar:Ivo Andrić,eseji,Zavod za

udžbenike,Beograd,1996.

Škaljić,Abdulah:Turcizmi u srpskohrvatskom

jeziku,Svjetlost,Sarajevo,1979.

Sabrana dela Ive Andrića, Sarajevo 1976

http://anima-art-jewelry.blogspot.com/2010/08/simbolika-

kamena.html

http://www.znanje.org/lektire/i26/06iv05/06iv0526lekt/

Kritike.htm

19

Documents

Kulturologija-Na Drini cuprija.doc