MIJAILOVID DRAGAN [DILECTUS MAGNUS]

IZDAJA HRISTA

Beograd,2013.

DIJAMANT

“TI KAZA”

POSVEĆENO:

OCU I MAJCI

SADRŽAJ:

PREDGOVOR-

IZDAJA-

VERA-

LJUBAV,PRIJATELJSTVO,MAJKA-OTAC,MUŠKARAC-ŽENA-

ODANOST,VERA[VERNOST],NADA,ŽRTVOVANJE –

SIMPATIJA,EMPATIJA,AMBIVALENCIJA,OPTIMIZAM,PESIMIZAM-

APATIJA,EKSTAZA,PONOS,HRABROST-

HIPERTIMIJA,HIPOTIMIJA,FANATIZAM,SMERNOST-

EGOCENTRIZAM,ALTRUIZAM,PRKOS,MILOSRDJE-

KONSCIJENCIJA,PRAŠTANJE,TRPELJIVOST,ČAST,SRAM-

BES,LJUBOMORA,GNEV,ZAVIST-

PREZIR,POKORNOST,NEPRIJATELJSTVO,LUKAVSTVO-

SREBROLJUBLJE,MRŽNJA,KAJANJE,SAMOUBISTVO-

UMESTO ZAKLJUČKA-

PREDGOVOR

“Ti deš ih sve prevazidi, zbog toga što deš ti žrtvovati telo u kojem

živim“. “Kleti de te zbog ovoga!“

[Jev.Jud.]

Reč izdaja gotovo po pravilu asocira nas na novozavetnog zabludelog

apostola Judu Iskariotskog. Izdamo li prijatelja,nazvade nas Judom...izda li

nas neko kome smo verovali,nazvademo ga Judom. To ime je čini se

najomraženije u zemljama hrišdanske kulture i uvek se koristi u svrhu da se

okarakteriše izdajnik kao najcrnji i najodvratniji zločinac. Zašto baš Juda? Zar

nije bilo daleko vedih i gnusnijih izdajica kroz istoriju? Zbog njegove izdaje

samog Bogočoveka? Zar ima vede izdaje? A šta ako izdaja nije ni postojala ili

je bila potrebna i „dobronamerna“,možda „naručena“ od samog izdatog? Ni

takvo saznanje ne bi ni najmanje oslobodilo Judu svog zlosrednog epiteta,ne

zbog prilično duge i uveliko usadjene tradicije o njegovoj izdaji,ne zbog

uticaja na čovečanstvo i hrišdansku kulturu kojim je ovaj njegov postupak

zadužio samo hrišdanstvo[a zadužio ga jeste,bez obzira na to kako gledali na

njega],ne ni zbog stereotipa o jevrejima kod vedine,ved upravo zbog

činjenice da ovaj primer,bio mit ili istina,pokazuje koliko je mali jaz izmedju

najuzvišenijeg moralnog i najnemoralnijeg u nama. Postati deo Najsvetlijeg i

stedi njegovo poverenje,a potom Najsvetlijeg izdati.Sve velike izdaje u

istoriji,pa čak ako obuhvatimo i one mitske,bez obzira što sadrže problem

moralalnosti ne vide se u ogledalu etike kao nešto na čemu isključivo treba

graditi sliku izdajnika. Kod Judine izdaje Hrista,čitava priča je naprotiv

usmerena da ukaže na apsolutnu nemoralnost a ne na posledicu takvog

čina[što je donekle dobro za etički pristup ne samo u hrišdanstvu ali ne i za

samo hrišdanstvo].

Bez obzira koje jevandjelje uzmemo u razmatranje,bilo to neko od ona četiri

„zvanična“ ili ostala takozvana gnostička,odbačena,odnosno ona koja je

crkva pokušala bezuspešno da sakrije ili koja su kasnije pronadjena pa crkva

nije mogla da ih „skloni“,u svakom od njih demo spoznati da je Juda bio

jedan od omiljenih[po nekima i najomiljeniji] Isusovih učenika...sve do

trenutka izdaje[u četiri zvanična jevandjelja...u drugima je to i ostao,uz

Jovana apostola]. Ako se takav dogadjaj[Judina izdaja] uopšte i odigrao,to

možemo posmatrati sa istorijske ili sa religiozne strane. Sa istorijskog

gledišta,Juda je samo odigrao ulogu u drami „stradanja Isusa“,koja mu je bila

nametnuta ili dodeljena od strane njegovog učitelja. Dakle,od samog čina

izdaje,vradanja srebrnjaka,navodnog kajanja i pokajanja,pa sve do čina

samoubistva[ako se i desilo,jer se pominje samu u jednom jevandjelju],samo

je uloga,do tančina isplanirana,koju je jedan „dobrovoljac“ izuzetno veran

svom učitelju i njegovoj ideji ili čovek željan „večnog imena“[makar i po

lošem] pristao da odigra u svrhu Hristifikacije...!

Sa religijskog stanovišta,stvar je potpuno jasna...neko je „morao“ da izda

Isusa. Činjenica je da Hristu nije bio potreban nikakav izdajnik,nikakav „Judin

poljubac“ jer se dobro znalo i ko je a i gde se Isus nalazio,pa je potpuno

izvesno da ga je bilo veoma lako prepoznati i uhvatiti i bez nekakvog

izdajnika. Donekle to vidimo i u Jovanovom jevandjelju[mada se sva četiri

razlikuju u samom opisu izdaje,pa i samoj ulozi Jude,postojanju „čuvenog

poljupca“,pa i samog kraja života ovog apostola]. Ali sasvim sigurno da je

čitava priča o Judinoj izdaji,veoma efikasno [sa religiozne strane] doprinela

„jačini“ samih jevandjelja,pa i samog emotivnog-moralnog impulsa

Hrišdanstva. Izostanak priče o Judi,sasvim sigurno da bi u mnogome umanjilo

priču zvanu-Hrišdanstvo i njegova moralna načela . Kod gnostičkih

jevandjelja,stvar stoji malo drugačije...priča je ista,izdaja postoji ali je Juda uz

Mariju Magdalenu,ličnost bez koje Hrišdanstvo možda danas ne bi ni

postojalo. Mada ako pogledamo sva jevandjelja,dakle i ova

zvanična...Juda,Marija i naravno Isus su tri osobe koje su odigrale ključne

uloge u Hrišdanstvu[uz apostola Pavla,koji je najzaslužniji za njegovo širenje].

U svakom slučaju...Juda je MORAO izdati Isusa,to mu je bila namenjena i

istorijska i religiozna uloga,pa je potpuno besmisleno shvatati Judu kao

„djavoljeg slugu“ kako su pokušali da ga prikazu,a ako se uzme u obzir i

njegovo religiozno duboko kajanje i pokajanje,koje se završava

samoubistvom,shvatajudi navodno zlo koje se nalazilo u njemu,još manje ga

možemo osuditi.

Kako tema knjige bez obzira na naslov nije sama priča o Judinoj izdaji kao

takvoj,a najmanje o onoj „istorijskoj“,nedemo se dalje baviti samim ovim

činom,osim gde je to zaista nužno. Sama knjiga govori o ljudskim

osobinama,karakteru,ličnošdu,kroz koje je „religijski“ zabludeli Juda morao

prodi od najomiljenijeg učenika Bogočoveka do pohlepnog izdajice,kao i o

tome,kako se to danas-Juda izdajnik-persinifikovao manje ili više u sve

nas...odnosno,koje su to karakteristike Jude Iskariotskog ,koje je morao

posedovati da bi od miljenika postao izdajnik a potom i pokajnik...zašto su

one danas u nama i kako se ispoljavaju. Isus danas kod vedine čovečanstva

ima daleko vede i zlonamernije izdajnike u nama samima,nego što je imao u

samom Judi...ali dok mu je ovaj bio potreban sa svim svojim dobrim i lošim

osobinama,nas nekoliko milijardi,takvi kakvi smo,i kuda idemo, posve

sigurno mu nismo potrebni...toliko[i to kakvih] izdajnika zaista je suviše i za

jednog Hrista punog ljubavi za grešnike. Kako je „Isus“[njegova moralna

načela i sama ideja] u svima nama[ili bi bar trebala da budu],sama „priča“

,ponavljam,nije Judina opravdana ili neopravdana izdaja prema Isusu,ved sve

ono što je uzrok, kao i posledica-izdaje ,koju činimo i sebi i prema drugima,

pa i prema samoj prirodi.

Ni sam čin izdaje,koji jeste dobrim delom,ali samo uslovno tema knjige,nije

obradjen u bukvalnom i „pojedinačnom i jednostavnom“ smislu[recimo

izdaja prijatelja],ved prevashodno kao izdaja

prema,moralnim,humanim,čovečnim načelima i onim pravim

vrednostima...izdaji svega onoga što čini ili bi trebalo da čini ljudsko bide.

Potražiti koren svega,i zlog i dobrog[u Judi,odnosno nama]ukazati ili objasniti

ga,shvatiti gde i koliko grešimo i zašto ne želimo to da shvatimo i

„popravimo“,ved čekamo da nas „popravi“ nešto što de samo po sebi dodi

upravo našim takvim ponašanjem,ali za mnoge de biti kasno. Izdati

Isusa,sebe,druge ili izdati prirodu i ljudski duh,sasvim je isto...ako nas zbog

toga ne kazni sam Hrist,kaznide nas priroda i sopstveni um i duh,tako da nas

eventualno neverovanje u Boga nede spasiti ni najmanje...kajademo se

sigurno,“srebrnjake“ demo vratiti onima koji su nam ih i dali a pokajanje

demo platiti duhovnim samoubistvom. Juda je u svakome od nas!

Izdaja

„I Sin Čovečji,dakle,ide kako je odredjeno;

Ali teško čoveku onome koji ga izdaje!“

[Jev.Luk.]

Svaka kultura,naročito hrišdanska ima u svojoj tradiciji najmanje dve

istorijske[vrlo često i mitske] ličnosti koje su ustvari pokušaj „narodne“

personifikacije Jude Iskariotskog i Isusa Hrista...bez obzira da li se radi o

serviranoj izmišljotini ili „s’ kolena na koleno“ prenošenoj priči,ili su izdajnik i

„nebeski heroj“ zaista deo istorije i zasluženo stekli te epitete,sasvim je

sigurno da oni moraju postojati,isključivo zbog poistovedivanja jednog

čoveka i jedne kulture, sa Judom i Hristom. Od Australije...preko Afrike i

Azije...Evrope,Amerike...bilo koja kultura ima svog izdajnika i svog uzvišenog

heroja,kao što i Srbija ima Vuka Brankovida i Kneza Lazara ili Miloša Obilida.

Kako tema nije uzvišeno herojstvo ved izdaja i izdajnik,ostavidemo za sada po

strani ,otadžbini, narodu i nebu odane junake i heroje. Sve ovo pomenuto

samo govori koliko je nesredni kult ovog apostola raširen i prihvaden,naravno

u negativnom smislu. Ne bi se ovde moglo govoriti o Judi kao jedinom uzroku

ovog kulta,jer izdaja i izdajnika je naravno bilo i pre hrišdanske

kulture,počevši od Vavilonskih,Egipatskih i Grčkih mitova ali i istorijskih

ličnosti pomenutih epoha,medjutim u bilo kojoj hrišdanskoj zemlji,kult izdaje

je prevashodno narodni kult Isusovog grešnog apostola. Ne bih ovde navodio

primere,jer tu činjenicu možete proveriti ako uzmete bilo koji hrišdanski

narod i njihovu istoriju ili epsku tradiciju. Shvatidete izuzetnu povezanost u

priči o svim velikim izdajnicima i vrlo brzo de vas sve priče vratiti na priču o

Judi i Hristu.

Da li je izdaja postala najvedi mogudi ljudski greh,ponavljam, baš zbog priče o

izdaji Bogočoveka ili sam čin izdaje u sebi krije jedno potpuno antimoralno

dno zbog kojeg bi i bez Jude ostala vrh ljudskog greha? U genijalnom

Danteovom delu-Božanstvenoj komediji,u poslednjem,najgorem i

najtežem,devetom krugu pakla se nalaze upravo izdajnici a u ustima samog

djavola-Juda. Svakako da izdaja svojoj najvedoj grešnosti ima da „zahvali“

beskrupuloznom gaženju svih opštih moralnih načela...baš iz tog razloga

Juda je morao postojati,medjutim svojim postupkom samo je definitivno kod

ljudi zacementirao poziciju izdaje na samo dno antimoralne lestvice.

Sam pojam –izdaja,svakako predstavlja svesnu,odnosno namernu i „iza

ledja“ uradjenu zloupotrebu poverenja koja šteti manje ili više osobi koja

vam je verovala,grupi ljudi,vedoj društvenoj zajednici ili često državi i narodu.

Što je vede poverenje osobe koju ste izdali-izdaja je etički veda,suprotno...što

je veda šteta naneta –zbog izdaje se snosi veda odgovornost. Spoj

antimoralne i nazovi kvantitativne izdaje,kakve izdaje vedim delom i

jesu,svrstava izdajnika u vedeg zločinca od ubice. Pravnu stranu izdaje

nedemo razmatrati jer bez obzira što joj je izvorište u etičkoj izdaji,ona ipak

podleže društvenoj odgovornosti i zakonskim osudama a moralna,odnosno

nemoralna strana te osobe teško da de izazvati neku vedu osudu.

Etička izdaja se s druge strane,tradicionalno smatra najgorim činom koji je

pojedinac ili više njih mogao da počini i koji izaziva opšti prezir i negodovanje

kod samog pojedinca ili naroda kojima je učinjena nepravda. I u takozvanoj

„pravnoj“[političkoj,državnoj....] izdaji,za takvo delo izdajnik dobija najvedu

zatvorsku kaznu ili čak i smrtnu kaznu u zemljama gde ona

postoji,dakle,daleko vedu kaznu nego za počinjeno ubistvo. Kod čisto

antimoralne izdaje,izdajnik najčešde nede dodi pod udar pravnog sistema i ne

može mu se suditi,ali veda kazna od večne osude osobe ili naroda čije je

poverenje izigrano i zloupotrebljeno nije ni potrebna...sud istorije,sud

prijatelja,sud porodice bio opravdan ili ne,nikada nede zastareti ili biti

ublažen.

Izdaja koju takodje ne bi trebalo posebno razmatrati ali je možemo

pomenuti je takozvani oblik „izmišljene izdaje“ u cilju opravdanja neke

moralno ili fizički superiornije strane koja je doživela neočekivani poraz[u

ratu,sportu,naučnoj debati...],kao što je naprimer izdaja Efijalta u

Termopilskoj bici...ili „izmišljena izdaja“ u svrhu jačanja pozicije

pobednika...kao što je u našoj nedavnoj istoriji prikazan recimo četnički

pokret...i na kraju „izmišljena izdaja“ gubitnika čiji je poraz i bio očekivan ali

se pred narodom i istorijom morao opravdati,kao što je, uzedu opet slučaj iz

naše istorije sa Vukom Brankovidem i Kosovskim bojem. Možda hrišdanstvo i

sam Juda spadaju u protagoniste takve vrste izdaje,koju ne bi ni trebalo

uzimati za ozbiljno,ali sam ovaj čin,bez obzira da li je mitski,istorijski ili

teološko „poturanje noge“,daleko je dublji i po pitanju morala i po pitanju

uticaja,odnosno posledica od nabrojanih slučajeva.

Izdaja je zanimljiva za razmatranje iz razloga što od zadobijanja poverenja do

njegove zloupotrebe zaista nije veliki korak...medjutim,daleko značajnije je

to što izdaja,odnosno izdajnik,u tom malom koraku mora bukvalno prodi

kroz sve moralne ali i sve antimoralne staze,kroz sve karakterne osobine

čoveka,kroz sva moguda osedanja....što nije svojstveno ni jednom drugom

počinjenom grehu...i iz tog razloga,izdaja spada ne samo u najvedi ved i

najspecifičniji antimoralni ljudski čin,ali opet i sveobuhvatan,opšti,po

pogledu spektra osobina koji nosi!

Kakav čovek mora biti da bi stekao prvo veliko poverenje ,recimo prijatelja, i

imali u tim osobinama koje su dovele do toga nečeg zlog i nerazumnog a ne

samo dobrog. Kakav treba da bude čovek koji de razmišljati o činu izdaje,i šta

sve može da ga navede na to. I na kraju koliko i u čemu to čovek mora toliko

da posrne da bi izdaju pretvorio u realnost.

Od ljubavi do mržnje, od vere do

nevere...nade,vernosti,zahvalnosti,odanosti,osedajnosti...do

nezahvalnosti,bezosedajnosti,gordosti,srebroljublja...od

pravednosti,praštanja,poštovanja,prijateljstva,razumevanja,trpeljivosti,hrabr

osti,časti i čovekoljublja...pa sve do

nepravde,osvete,kukavičluka,neprijateljstva,kajanja,mizantropije...čovek koji

de postati izdajnik,“mora“ prodi sve-od moralne veličine do najgoreg

zločinca!

Medjutim,treba postaviti pitanje zašto na kraju postaje zločinac? Zato što je

zločinac oduvek i bio,jer je uvek više zločinačkog u sebi imao,kao što to

imamo svi mi,bez izuzetka. Vodila se nepravdena borba izmedju dobra i zla u

njemu,koju na kraju logično gubi. Svako od nas je prikriveni zločinac jer Bog

nam nudi samo mali ali po „jačini“ sasvim dovoljan broj uzvišenih moralnih

stvari,i za njega i za nas to je TO,za razliku od njegovog oponenta koji nam uz

antimoralne osobine koje čovek zna da raspozna potura prevarom i zle

osobine i osedanja kao dobre i moralne,jer mi to u svom moralnom padu ne

razumemo[i sve manje demo ih razumeti],smatramo da su od Boga date i

uzvišene. Naš moralni pad,sam po sebi čini takvu borbu potpuno

neravnopravnom,i što više posrdemo,sve de više biti onog zločinačkog u

nama...a to je izdaja,ogromna izdaja,i Boga i čoveka i duhovnog univerzuma

u kojem smo i koji je u nama...prevazišli smo u mnogo čemu i samog

religijskog Judu. Naš greh je i vedi,niti ima bilo kakvu svrhu. Čeka li i nas

grana od drveta i duhovni konopac oko vrata?

Ali krenimo Judinim etičkim,emotivnim i karakternim putevima....od

upoznavanja Isusa i njegove ideje,preko odluke da napusti sve i krene za

njim...pa do vezanja konopca oko svog vrata. Naravno,Judu kao ličnost više

nedemo pominjati,niti njegove poteze tokom služenja Hristu,osim u

kontekstu biterminizma. Pratidemo karakter,osedanja i moral bilo kojeg

čoveka[svi smo mi Juda],koji korača životnom,naročito duhovnom stazom,od

rodjenja do svoje smrti. Ovde bi bilo zgodno pomenuti čuveni „poljubac

izdaje“,koji kao što sam ved pisao nije pominjan u svim jevandjeljima i

gotovo sigurno da je „dopisan“...jer je jasno da je to besmislica.

Medjutim,upravo je ovaj poljubac vrlo zgodan,čak pravi način,da se jednim

potezom pokaže koliko je malo potrebno od ljubavi do mržnje[ili su čak i

tesno povezani],čak šta više,da se moralni od nemoralnog čina ne može uvek

razlikovati i da prvi prethodi drugome i obrnuto.

Ljubav,prijateljstvo,majka,otac,muškarac-žena

„Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju?“

[Knj.Jov]

Ljubav je najuzvišeniji i najlepši ljudski osedaj i najmodnije stanje

duha...potpuno tačno ako se iz strukture zvane ljubav odstrane one

subspecije na koje prosečan čovek ustvari i misli kada „oseda“ ljubav ili

govori o ljubavi. Pošto je sam pojam –ljubav- izuzetno kompleksan[ako

uopšte možemo govoriti o opštem pojmu ljubavi],sačinjen iz nekoliko vrsta

emocija i više podstruktura,govoriti o ljubavi generalizovano potpuno je

nemogude i bespredmetno. Kako je ljubav samo naziv za skup različitih, jačih

ili slabijih emocija,odnosno emotivna privrženost prema nekome ili

nečemu,jasno je da jedna vrsta emotivne naklonjenosti prema nekom i neka

druga vrsta emotivne naklonosti prema nekom ili čak nečem drugom,ne

mogu se svrstati nikako pod isto ali kako u oba slučaja postoji povezanost sa

emotivnom naklonošću,možemo ljubav bar delimično i prividno definisati

baš tako!

Koje to subspecije koje zajedno čine tu samo prividnu celinu koju zovemo

ljubav,postoje? Možemo pomenuti-filiju-koja u sebi sadrži naklonost ili

privrženost iz koristi,nesvesne „negativne“ koristi ili svesne

pozitivne,naravno[filosofija,npr.]. Može biti ali najčešde nije obostrana,niti

naklonost, niti korist,jer osim prijateljske i ljubavi prema životinjama,filija se

najvedim delom odnosi na čovekovu naklonost ka stvarima,poslu,spoljašnjoj

ideji,cilju...! Pogrešno je filiju u njenom izvornom smislu vezati za erotske

nagone,zdrave ili bolesne,svejedno...tako da pojmovi,nekrofilija,pedofilija i

sl.,ne mogu biti svrstani u ovu podstrukturu,bez obzira što ima elemenata

filije,ovde je dominantna podstruktura erosa. Potom,upravo pomenuti-eros-

koji jedva da možemo svrstati u podstrukturu ljubavi jer se naklonost

najmanje bazira na duhovnoj osnovi[opet nesvesno],medjutim i pored

toga,upravo je-eros-ono sto ljudi najčešde smatraju pod pojmom –ljubavi.

Eros je „ljubav“ koja se zasniva isključivo na senzualnoj želji,donekle i čežnji i

usmerena je prema osetilnom,senzibilnom svetu[vid,dodir,miris,ukus,sluh] i

naklonost,privrženost ili želja traže odredjeni fizički,odnosno materijalni

objekat. Platonov pokušaj [ali i još par filozofa i psihologa kasnije] da eros

prošire i ka apsolutno duhovnoj sferi,unutrašnjoj lepoti ili lepoti ideje,ne

može biti ispravan s obzirom na nesumnjivu dualnost svega postojedeg. Ovu

Platonovu „ljubav“ u kojoj mogu učestvovati pored psihe i čula a odnositi se

delom i na duhovnu sferu i ideje,danas obično nazivamo upravo tako-

Platonska ljubav. Mada se može svrstati i pod jednu podstrukturu ljubavi

koja se zove-agape-ali da bi se i „zvanično“ uvrstila Platonskoj ljubavi

nedostaje jačina emocija,s obzirom da je –agape-po intezitetu emocija

gotovo bezgranična,skoro idealna,najbrižnija i najmilosrdnija naklonost i

privrženost i ne može imati bilo kakve prepreke ka njoj,dakle ni sam

život[može podrazumevati i žrtvu,pa i morijalnost]. Dakle,potpuno se

razlikuje od erosa,kao erotične podstrukture ljubavi i filije,kao što je

naklonost prijatelju. Ali ovde treba obratiti pažnju na reči-gotovo i skoro jer

je upravo one odvajaju od jedne druge vrste ljubavi[o njoj nešto kasnije].

Emotivna privrženost zvana-storge-spada u „prirodnu“ naklonost i

privrženost,odnosno podvrstu ljubavi koju osedamo prema

deci,roditeljima,sestri,bratu...! Možemo pomenuti i –kseniju-koja je po

intezitetu emocija najslabija ali podrazumeva „očekivanu“i potrebnu

zahvalnost onoga kome je privrženost upudena[ovde ne možemo svrstati

ljubav prema životinjama,kudnim ljubimcima,mada sve navodi na takvu vrstu

ljubavi. Ona pripada –filiji,a ksenija se odnosi na odnos čovek-čovek].

Manija-je takodje podstruktura ljubavi,prilično slična erosu ali su ovde

emocije daleko više i intenzivnije uključene,idu uvek do „bolesti“,i ona je

vrlo česta kod takozvanih „romantičnih ljubavi“. Zatim-ludus-struktura gde i

emocije i želja,čežnja, ne igraju gotovo nikakvu ulogu i možemo je svrstati

pod-flert. Na kraju-pragma-uz maniju,vrlo svojstvena ženama, koja kao i

eros može sadržati i znak pitanja po pitanju strukture ljubavi,jer je jedna

strana uvek podredjena drugoj ,pogotovo njenim ili njegovim očekivanjima i

ambicijama,ali opet nesvesno,i samo iz tog razloga učestvuje u konstrukciji

ljubavi. Kada je privrženost lažna,svesna prevara u cilju ispunjenja

hedonističkih želja od strane materijalno modnijeg,onda se u žargonu govori

o „sponzorisanoj“ ljubavi,mada za takvu „ljubav“ imamo sasvim prikladan

„naučni“ naziv-maloumna telesna kompenzacija...i naravno,ne spada u

podstrukturu ljubavi,ali je treba pomenuti. Na žalost ne postoji svesna lažna

privrženost u cilju ispunjenja gnostičkih ili duhovnih želja i ciljeva od strane

pametnijeg ili duhovno obdarenijeg...to du nazvati-utopijskom

„ljubavlju“,medjutim,postoji[mada retko ali i zanimljivo],kao što smo

pomenuli ,iskrena privrženost ka ovakvoj ljubavi,što ved sadrži elemente i

Platonske ljubavi i agapea. Zatim,možda treba pomenuti i-animalnu-

podstrukturu ljubavi,kod koje emocije zaista postoje[ne baš velike,ali

postoje],i gde do naklonosti dolazi isključivo na bazi čistog fizičkog

izgleda,dakle kao i kod životinja nižih vrsta,ženka želi snažnog i lepog

mužjaka,odnosno,mužjak je u „čežnji“ za lepom i zgodnom ženkom. Ali

vedina poslednje pomenutih[animalija,pragma,manija] su u bliskoj vezi sa

erosom,tako da se čak mogu smatrati i njegovim podstrukturama,pa demo ih

sve svrstati u ovu vrstu. Na samom kraju ovih klasifikacija podstruktura,mora

se naglasiti i jedna po svemu posebna vrsta-Božanska ljubav-za koju jedino

znamo ili verujemo da je bezgranična,najveda i najčistija,dakle savršena i

idealna...ostale „detalje“ ove ljubavi,ne možemo saznati,bar tokom života jer

je van našeg mogudeg shvatanja. Treba redi da Božanska ljubav nije ljubav

vernika prema Bogu,to je –agape...Božanska ljubav je obrnuto, ljubav Boga

prema nama. Treba posebno naglasiti da je svaka podvrsta ljubavi-

iskrena[bez obzira što mnoge od njih poseduju elemente koje ne možemo

baš povezati sa iskrenošdu],u suprotnom-ne bi ni spadale u strukturu ljubavi.

Što se vrsta emocija tiče koje iskazujemo u svim ovim podstrukturama,one

su,naravno različite i po obliku i po intenzitetu. Ali kako je intenzitet strogo

individualna stvar i ne može se čak ni da hodemo kvantitativno

izraziti,zadržademo se na vrsti emocija,odnosno osedanja,bar kada govorimo

o temi ljubavi. Ved smo pisali da postoje dve jake i obavezne „nosilačke“

emocije-naklonost-ili veliko medjusobno uvažavanje[naravno,ne uvek

medjusobno,pogotovo kod filije] i- privrženost-ili zadovoljavanje osnovnih

emocionalnih potreba. Zatim treba pomenuti one bitnije od dvadesetak

koliko ih ima; -altruizam-ili nesebičnost,-uslužnost-medjusobno pomaganje

pa i razumevanje,trpeljivost,-uzvraćanje-odnosno,obostrano

vrednovanje,obostrana naklonost i privrženost, bez osedaja „dužnosti“[opet

osim kod filije],-lični interes- očekivanje nagrade ili želja za njom,-strast-

seksualna želja i potreba,kod erosa veoma bitna,potom-vezivanje- želja da

se „ljubav“ očuva i –emocionalna intimnost-medjusobno deljenje

osedanja,želja i emocija. Naravno da svaku emociju ne možemo „upotrebiti“

ili imati kod svake podstrukture ljubavi. Strast ne može postojati u

podstrukturi-agape, ili storge ne može sadržati lični interes[bar ne bi

trebalo]...tako da bi raznim mogudim kombinovanjem podstruktura i vrsta

emocija došli do velikog broja i mogudih „struktura ljubavi“...ako bi još tome

dodali i mogude izvore i uzroke za svaku vrstu emocija i

podstruktura,potpuno bi se zapetljali u klasifikaciju i definiciju ljubavi.

Ipak,mogude izvore treba pomenuti i donekle pojasniti,za svaku

podstrukturu i vedinu emocija.

Pre nego što predjem na tu temu,još jednom treba naglasiti da „pojam“

ljubav ne možemo generalizovati,niti tu reč ispravno koristiti,medjutim kako

vekovima za svaku podstrukturu uvek koristimo isključivo reč

ljubav[neopravdano] i svi smo skloni nesvesnom generalizovanju,ja du samo

u ovom poglavlju ostati dosledan podstrukturama,radi lakšeg pradenja

teme,dok du u ostalim poglavljima koristiti reč ljubav,jer bi bilo suviše

komplikovano za razumevanje ako bih recimo –mržnji-suprotstavio neku

podstrukturu, a ne reč-ljubav.

Postoje tri moguda objašnjenja izvorišta podstruktura i emocija u konstrukciji

ljubavi-naučno,teističko i duhovno. Naučno možemo podeliti na psihološko i

kvantno-neurološko,medjutim,sama nauka „priznaje“ da još uvek nema ni

polovično objašnjenje nastanka svih osedanja i podstruktura. Psihologija[kao

i psihijatrija i neuropsihijatrija],ukazuju na verovatnu mogudnost da u

stvaranju emocija,odlučujudu ulogu igraju hormoni ,odnosno takozvani

neurotransmiteri u mozgu poput

dopamina,serotonina,testosterona,estrogena,oksitocina,adrenalina...itd.

Medjutim,nemaju nikakvo ozbiljno objašnjenje kako i zašto ovi transmiteri i

u kojoj meri igraju „svoju igru“! Čak se pomodu njih i ne mogu objasniti sva

osedanja,još manje podstrukture. Kvantno-neurološko objašnjenje nam

trenutno daje samo solidne naznake kako ovi hormoni mogu učestvovati u

emocijama,ali na pitanje –zašto?,odgovor ne postoji. S obzirom da je i

kvantna fizika vrlo „mlada“ nauka a kvantna-neurologija tek u povoju,za sada

postoje nade da se bar vedi deo odgovora može uskoro dobiti. Mnogi pravci

u psihijatriji pokušavaju ili su pokušavali da odgonetnu i tajnu pitanja-

zašto?[psihoanaliza,bihejvioralizam,prenatalna psihologija],ali do danas

nemamo zadovoljavajudih objašnjenja. Dakle...znamo pouzdano da

serotonin,testosteron,estrogen i oksitocin izazivaju[često i na koji način]

neke vrste osedanja koja se pojavljuju u strukturi ljubavi ali šta je tačan uzrok

takvog „ljubavnog odgovora“ organizma i u kojoj meri de delovati i prema

kome,za sada je bar što se naučne strane tiče,ostalo tajna.

Teističko izvorište,odnosno od Boga date emocije kao i mogude podstrukture

koje možemo osetiti ili ih „koristiti“,mogu samo objasniti Božansku ljubav i

podstrukturu Agape. Sve ostale podstrukture,smešno bi bilo dovoditi u vezu

sa Božanskim izvorištem. Medjutim,ako želimo da se oslonimo na onu

najiskreniju,najvedu,najčistiju i najuzvišeniju ljubav,dakle Božansku i

agape,pa možda čak i platonsku,a da sve ostale podstrukture pripišemo

„ljudskoj izmišljotini“,onda se Božansko izvorište podrazumeva kao jedino

mogude!

Sa duhovnim izvorom...koje je prilično kompleksnije jer može da obuhvati i

teističko i naučno[psihičko] izvorište zajedno,stojimo možda najbliže istini,jer

imamo veliki deo objašnjenja na oba pitanja[kako-zašto],medjutim,opet ne

možemo obuhvatiti sve podstrukture i sve emocije[naročito ne eros i

naročito ne strast i „lični interes“],jer nas opet koči u pokušaju sveprisutna

dualnost. Tako da se za eros,maniju,ludus,pragmu,animaliju...ipak moraju

nadi drugačija merila i svrstati ih u one niže i nebitnije podstrukture ljubavi

koje su nastale kao plod čovekove telesno-psihičke konstrukcije,nisu u

potpunosti arhetipske i podložne su i kvalitativnim i kvantitativnim

varijacijama,od apsolutne „nule“ do potpune bolesti.

Prijateljstvo...? „Onaj ko je nesposoban da boravi u društvu, ili kome je ono

nepotrebno, zato što je sam sebi dovoljan, ne sačinjava deo zajednice, i sam

je ili divlja zver ili božanstvo“. Aristotel,u čiju umnost i mudrost bar u

filozofskim stavovima ne možemo baš biti sumnjičavi,sasvim ispravno je

doneo zaključak na temu samode i prijateljstva,ukoliko isključimo rečenicu-

„“nesposoban da boravi u društvu“,a ostavimo-„kome je ono

nepotrebno“,jer te dve rečenice odražavaju potpuno dve različite i apsolutno

nepovezane pojmove. Ali nedemo mu zameriti,i pored velike filozofske

mudrosti i zasluženo velikog imena,znao je on da napravi i daleko

katastrofalnije greške. Malo je preterao i u datim epitetima „divlja zver“ i

„božanstvo“,to su suviše velike i po pitanju čoveka neuporedive krajnosti...ali

suština navedenog citata je poprilično jasna i tačna. Čovek,kome je društvo

ili prijateljstvo nepotrebno,i sam je sebi dovoljan,jeste zver ali isključivo

duhovna zver i to samo ukoliko nije zaista ogromno intelektualno i uzvišeno

duhovno bide. Kako su „slučaj 1“ i „slučaj 2“,prave retkosti,što govori u prilog

da „ono izmedju“ čini vedinu čovečanstva,koji normalno,imaju potrebu za

društvenim životom i prijateljstvom,onda Aristotelova rečenica,vedim delom,

može predi preko praga istine. Ali da vidimo šta i da li jedna Aristotelova

bleda kopija i filozof „drugog reda“ može da napiše nešto „pametno“ o istoj

temi-:“...malo ljudi uviđa šta je samoda, i šta sve ona obuhvata. Jer gomila

nije društvo, i lica su samo galerija slika a razgovor je samo zvečedi cimbal

onde gde nema ljubavi. Latinska poslovica to donekle izražava: Magna

civitas, magna solitudo (Veliki grad - velika samoda) jer u velikom gradu

prijatelji žive daleko jedni od drugih, tako da tu mahom nema onoga

drugarstva koje se nalazi u manjim mestima. Ali možemo idi dalje, i najtačnije

potvrditi da čovek živi u pravoj i bednoj osamljenosti ako nema istinskih

prijatelja, jer bez njih je svet samo pustinja; a isto tako, o osamljenosti se

može redi čak i to da ko god je sklopom svoje prirode i svojih osedanja

nesposoban da gaji prijateljstvo, vodi poreklo od zverinja, a ne od ljudi.

Glavni plod prijateljstva jeste što ono pruža olakšanje i odušku srcu punome i

nabujalome od svakovrsnih jakih osedanja. Znamo da su bolesti zaptivanja i

gušenja najopasnije po telo; a nije mnogo drugačije ni kad je u pitanju duša;

možeš uzeti tetiviku da otvoriš jetru, železnu vodu za žuč, sumporni cvet za

pluda, dabrovinu za mozak; ali nijedan recept ne otvara srce, samo istinski

prijatelj - s njim možeš podeliti tuge, radosti, strahovanja, nade, sumnje, i sve

ono što ti tišti srce; s njim se možeš posavetovati, njemu se možeš poveriti

kao nekom mirskom ispovedniku“... Prvo što upada u oči je činjenica da je

F.Bejkon samo proširio suštinu Aristotelove misli[što ne čudi od njega] kao i

to da je „Magna civitas,magna solitudo“ dobro preveo ali smešno pogrešno

razumeo i još smešnije pokušao da objasni[i to ne čudi]. Ali za divno

čudo,ostatak „priče“ o ovoj temi,sasvim je dobro „razradio“ i ispravno

razmišljao o njoj. Upravo u ovoj poprilično tačnoj Bejkonovoj misli,vidimo

ono što de i biti tema dalje rasprave o prijateljstvu,a to je-njegov izvor,tok i

ušde i njegova pripadnosti-filiji!

Čovek se najbolje oseda i zauvek je vezan za ono mesto gde mu je najlepše,najtoplije,najsigurnije...gde je bezbrižan,čuvan,negovan,van domašaja spoljašnjih fizičkih i psihičkih pretnji i gde je sva moguda pažnja usmerena prema njemu. Čovek ima stalnu nesvesnu težnju da se vrati tamo. To mesto je majčina utroba! Ne varamo se ako mislimo da plod u majčinom stomaku nije ni svestan svih ovih pogodnosti,medjutim u svom nesvesnom delu mozga,sve ovo je vrlo dobro „zapisano“ i zauvek sačuvano[prenatalna psihologija]. Kako je upravo nesvesno ono što upravlja našom psihom pa i duhom,to što se ne sedamo dana provedenih u utrobi majke,ne znači i da naša psiha ima blokadu u tom aspektu i da ne teži uvek da se vrati na najbezbednije mesto na svetu čim oseti bilo kakvu opasnost,brigu,nelagodnost,strah,nesigurnost koje vrebaju u spoljnjem svetu. Genijalni Vajninger je na najbolji mogudi način opisao „beg iz majčine utrobe“,rečima:- Rođenje je kukavičluk: povezivanje s drugim ljudima, zato

što nemamo hrabrosti da se pouzdamo u sebe. Zato tražimo zaštitu u majčinoj utrobi”. Iz ove Vajningerove misli,podjemo li obrnutim

redosledom,dolazimo upravo do toga-da zaštitu majčine utrobe,koje smo

rodjenjem lišeni kompenzujemo povezivanjem sa drugim ljudima. Društveni

život,sticanje poznanstava,pogotovo žudnja za sticanjem jakih prijateljstava

isključivo je posledica pomenute nesvesne potrebe da tražimo zamenu za

majčinu utrobu,odnosno majku. Kasniji period ,ranog ili nešto kasnijeg

detinjstva,do 15-17 godine,stičemo poznanstva ali samo imamo pogrešno

uverenje da stičemo i prijatelje. Pravo prijateljstvo možemo stvoriti sa

pojedinim osobama tek posle sedamnaeste godine,kada „roditeljsko

prijateljstvo“[naročito majčino]kojim kompezujemo nesvesni nedostatak

majčine utrobe i vezanosti pupčanom vrpcom,zamenjujemo protiv naše

volje[opet nesvesno] sa pravim drugovima i prijateljima. Upravo taj dodatni

uticaj roditeljstva tokom detinjstva,odredide kakve prijatelje i koliko

prijatelja demo imati,odnosno,potrebu za njima. Dobri,pažljivi,razumni

roditelji od kojih se polako psihički odvajamo punoletstvom,donede nam

potrebu za što više dobrih i iskrenih prijatelja,nasuprot lošim roditeljima ili

jednog od njih, koji de nas naterati da sa nepoverenjem doživljavamo

ljude,biramo pogrešne i površne prijatelje ili se čak možemo potpuno

povudi,jer se teško uklapamo u društveni život. Takodje i vreme koje

provedeno u bliskim odnosima sa roditeljima u velikoj meri utiče na naš

društveni život i žudnju za prijateljstvom...u mnogim zemljama gde se

odvajanje dece od roditelja dešava odmah po sticanju punoletstva,dovodi do

što brže potrebe za sticanjem prijatelja,kvalitetnih pre svega,za razliku od

zemalja istoka gde je blizak odnos roditelj-dete mnogo jači i zna vrlo dugo da

traje,pa i sama potreba za pravim prijateljima ili intenzivnim društvenim

životom nije toliko izražena. To demo primetiti i kod ljudi koji su bez roditelja

ostali vrlo mladi[rana smrt roditelja] gde se ti ljudi daleko lakše i intenzivnije

vezu za druge ljude u odnosu na one koji su sa roditeljima u odličnom

odnosu,ciji roditelji su doživeli duboku starost,pa čak i zajedno žive...potreba

za prijateljstvom,društvom..tu je često i potpuno ugušena ili nije izražena u

„normalnoj“ meri. Ovde bih naglasio da druženje nije isto što i kvalitetan

društveni život,niti je prijateljstvo imati nerazdvojne i odane drugove,to se

naročito pogrešno shvata baš u zemljama istoka,tako da nema sumnje da de

čitalac pogrešno razumeti moje reči o prijateljstvu u odnosu na zemlje istoka

i zapada.Da li tražimo prijatelje po „meri roditelja“,odnosno tražimo sličnosti

ili sa nama samima ili sa našim roditeljima,posebna je tema koju demo

razmatrati nešto kasnije kada predjemo na objašnjenje filije i prijateljstva.

Što se tiče genijalnih ljudi kao i izrazito duhovno uzvišenih,kod njih ne važe

gore pomenuta pravila iz razloga što je kod njih i odnos svesno-nesvesno

„poremeden“ i van okvira „standarda“ ali i njihova psiha i duh nisu na istoj

talasnoj dužini sa bilo kim[osim sa možda sa onim djavolskim-kod genija ili

božanskim-kod duhovnika,ili i sa jednim i sa drugim istovremeno-kod onih

vrlo retkih „ekstremnih“ genija poput Dostojevskog,Vagnera,Vajningera...]

koje karakteriše neuklapanje u društveni život,konflikti, mali broj iskrenih

prijatelja i česta „ugodna“ samoda. Ovde još treba razmotriti,privrženost ocu

ili majci kao i njihov uticaj na nas. Neka verovanja[čak i uverenja] da su

muška deca privrženija majci a ženska ocu,koja se zasnivaju na mnogim

pogrešnim načelima[različitost,seksualnost,prirodni kompleksi],ne mogu biti

istinita iz jednostavnog razloga što je majčina utroba nezamenljiva i što je

presecanje pupčane vrpce najstresniji mogudi dogadjaj za čoveka[dete]. Kada

ljudi umiru,uvek misle na majku...ne na dete,ne na ženu ili muža-uvek na

majku...a često im je i reč-majka,poslednje izgovorena.Dete je uvek više

vezano za majku,i tu naravno može biti izuzetaka ali samo kod psihički

obolelih,medjutim po „patrijahalnom odgajanju“,koje je još uvek

dominantno, gde je otac taj koji obezbedjuje zaštitu i sredstva za život i

„sredno detinjstvo“ potomku,deca ved od pete godine kada postaju svesna

uloge oca,upravo u ocu vide ništa drugo do „majčinsku ljubav“, i iako su ipak

nesvesno više privrženi majci ne mogu da prave svesnu razliku u privrženosti

jednom od roditelja. Naravno,ovde ne pričam o onim porodicama gde

postoje loše ili „zle“ majke ili loš otac,pa dete svesno teži ka onom roditelju

koji je bolji a u kojem ustvari i dalje nesvesno vidi svoju iz mašte dobru

majku. Ne treba zaboraviti ni onaj,za mnoge trivijalan razlog,da uvek znamo

sa sigurnošdu ko nam je majka a otac uvek može biti podložan sumnji,sa

aspekta evolucije to je vrlo ozbiljna „ogrebotina“ u našem nesvesnom,koja

ne zarasta i sasvim sigurno doprinosi bar malim delom vedoj privrženosti

majci. Da ne bi ostali dužni očevima,odnosno,da se ne bi osetili nešto „manje

vrednim i bitnim“,možemo sagledati i „tradicionalnu“ i još više religijsku

stranu,koja nede promeniti stvari u našoj nesvesnoj potrebi za majkom i

njenom Bogoudobnom utrobom,ali pomenimo da su majke samo „aparat za

radjanje“,dok je očevo seme stvoritelj potomka,uostalom Biblija to najbolje

pokazuje,kao i sama tradicija kod vedine kultura[očevo prezime]. Bez obzira

što ovo nema nikakvu potkrepu ni u evoluciji niti u psihologiji,jer su i majka i

otac podjednako važni i podjednako uticajni,u psihologiji je čak majka i

bitnija,sa duhovne strane,treba priznati odlučujudu ulogu oca,ne u temi o

kojoj pišem ali u životu uopšte,da.

Pošto smo sagledali velikim delom gde je izvor čovekove potrebe za

društvenim životom,odnosno prijateljstvom...treba razjasniti i zašto je Juda

napustio porodicu,sigurnost koja mu je pružala i kudu i krenuo sa

Isusom,svojim novim uzvišenim prijateljem ,put neizvesnosti. Šta to tražimo

u prijateljima...sličnost,majku ili oca,različitost,ideju,korist,oslonac...“

Oslonac svakako,majku[donekle i oca]takodje,to smo ved objasnili kao

razloge za stvaranje prijateljstva,medjutim...sličnost i ideja su slededi koraci

na putu ka stvaranju čvršde veze,koja čina most od poznanstva ka

prijateljstvu. Korist dolazi odmah iza toga i služi održavanju prijateljstva i

njegov je bitniji deo zbog koga se prijateljstvo i svrstava u podgrupu-filije. Što

se tiče različitosti dve ljudske individue,ono ne može imati ulogu u

prijateljstvu kakvom ga zamišljamo,medjutim,značaj različitosti du objasniti

nešto kasnije.

Kada tražimo taj oslonac koji nam menja majčinu utrobu a kasnije majku i

oca u toku detinjstva,odnosno kada osetimo žudnju da nadjemo bliskost i sa

pojedinim osobama van porodice,prvi ,opet nesvesni korak je traženje

sličnosti sa roditeljima[čak i fizionomijske],a potom i sličnosti i sa nama

samima. Ali ovde je nešto vrlo bitno redi...uvek u početku tražimo osobe koje

smatramo „nadmodnijim“ od nas jer je traženje oslonca i „roditeljskog

autoriteta“u pitanju,kasnije porastom samosvesnosti i jačanjem svog

ega,situaciju demo pokušati da preokrenemo,i moramo uspeti u tome ili bar

ubediti sebe da smo sada mi modniji,u suprotnom prijateljstvo nede trajati ili

de biti samo prividno,ali najčešde neuzvradeno. Od dva prijatelja,uvek

suprotna strana misli da je „jača“,ali u slučaju da je jedna strana svesna svoje

„prijateljske inferiornosti“,dobijamo,bar po emocijama,jačeg ili

slabijeg,boljeg ili goreg,bitnijeg ili manje bitnijeg prijatelja...a to su najčešdi

slučajevi u prijateljstvu,zaista je prava retkost da prijateljstvo emotivno bude

podjednako ili sa manjim oscilacijama. Vratimo se sličnosti,ne sa roditeljima

ved sa nama samima...ona je potrebna zbog sledede bitne instance koja

definitivno utvrdjuje prijateljstvo-ideje! Ne možemo potpuno drugačije

razmišljati,slušati sasvim različitu vrstu muzike,čitati različite knjige,imati

drugačija uverenja....a imati sličnost u idejama. Muzika,knjige,uverenja,nisu

ni približno bitne kao istost ili sličnost ideja,jer su ideje na višem i

apstraktnijem nivou,pa samim tim i daleko čvršde i ozbiljnije povezuju dva

čoveka,ali ako smo u svemu banalnijem različiti ili bar u vedini,ne možemo se

pronadi ni u idejama. Ideje stvaraju prijateljstvo,one su i izvor prijateljske

ljubavi,korist je održava. Dakle,Juda je u Isusu video zamenu za majku,čvrst

oslonac,nadmodnog,sličnog sebi...za takvom osobom je osedao

potrebu,takva osoba se i pojavila u njegovom životu. Isusova Ideja je

definitivno ta u kojoj je Juda prepoznao neku od svojih svesnih ili podsvesnih

ideja i ona je bila odlučujuda da Juda prihvati Isusa i krene sa njim. Korist

koju bi mogao da ima od toga,takodje je nesvesno prepoznao i on definitivno

odlučuje da se prikloni Isusu i saživotu sa njim i ostalim apostolima.

Pogrešno je i pomisliti da se u prijateljstvu neočekuje korist tipa; pomozi mi-i

ja du tebi pomodi,prijateljstvo se [ponavljam nesvesno] isključivo na tome i

zasniva i održava. Ali na tu korist uvek gledamo očima

jednosmernosti...podelidemo naše brige,razmišljanja,tajne prijatelju da bi

sebi olakšali,suprotno,nede nas baš preterano zanimati i da saslušamo brige i

misli prijatelja ali demo se svakako truditi da to i ne pokažemo. Isti slučaj je i

sa traženjem pomodi u vidu usluga ili neke materijalne pomodi,sasvim je lako

zatražiti i očekivati da dobijemo ali kada treba učiniti prijatelju,uradidemo to,

ali ono-„vrlo rado“-bide lažno,koje ni sami nedemo često prepoznati. U

svakom slučaju,prijateljstvo je traženje,potpunog psihičkog,duhovnog ili

materijalnog oslonca „za svaki slučaj“,pogotovo ako smo zbog nekog razloga

uskradeni od strane roditelja. Zbog toga je prijateljstvo najčistiji oblik –filije.

Još jedna stvar postoji po pitanju potrebe za prijateljstvom,naročito u

mladjim godinama kada smo još pod zaštitom roditelja a to je

nepovredivost[zaštita] roditelja ili strah od njih. Iz tog razloga demo se o

neprijatnim stvarima koje bi inače uznemirile naše roditelje,govoriti sa

prijateljima i tražiti od njih pomod...to isto demo uraditi i kada se plašimo

roditeljskog prekora[u ma kom vidu],pa demo novac koji smo dobili za neko

putovanje i izgubili ga na kocki,naravno,uvek tražiti od bliskih prijatelja.

Što se različitosti tiče,takva prijateljstva dve u svemu potpuno različite

individue su izuzetna retkost,medjutim ona su daleko

iskrenija,jača,ispunjenija i emotivnija prijateljstva ali to ih i dalje ne spašava

od svrstavanja u red filije ,odnosno,“ljubavi iz koristi“,mada sadrže ozbiljne

ali i nedovoljne elemente i –platonske ljubavi,što baš nije mogude kod

klasičnog prijateljstva. S obzirom na veliku retkost ovako povezanih jedinki u

prijateljstvo,ovo dalje nedemo razmatrati.

Da li je mogude prijateljstvo suprotnih polova,“iskreno“prijateljstvo

muškarca i žene? Vrlo često razmatrano i postavljano pitanje. Razmotridemo

to pitanje vrlo kratko,jer s obzirom na činjenice[koje mnogi ne žele da

priznaju ali one i dalje ostaju činjenice],tu je sve jasno, potom predi i na samu

ljubav[tipa- erosa] medju polovima,odnosno na onu LJUBAV koja se kod ljudi

najčešde i podrazumeva,kada su suprotni polovi u pitanju. Prijateljstvo u

pravom smislu te reči može postojati medju suprotnim polovima samo

ukoliko se zasniva na karakterološko-idejnim razlikama,odnosno kada

poseduje ved pomenute elemente –platonske ljubavi. Da ne bi bilo

zabune,platonska ljubav se zasniva na drugim postulatima,ne na različitosti

ali ako se kao „primesa“ uvuče u neku drugu podstrukturu ljubavi,mora

uključivati bar karakterološku različitost. Ved smo objasnili da je filija koja se

zasniva na različitosti izuzetna retkost,pa samim tim,generalno

gledano,prijateljstvo izmedju muškarca i žene je gotovo nemogude.

Prijateljstvo suprotnih polova se zasniva prevashodno na erosu,odnosno

fizičkoj i seksualnoj privlačnosti,ali naravno da postoje i elementi koji su

odgovorni za filiju...karakterno-duhovna sličnost,istost

ideja,korist,poverenje...inače ne bi spadala u „prividno prijateljstvo“ ved u

čist eros. Medjutim ti elementi su daleko nedominantniji od fizičke i

seksualne privlačnosti. Čak se i kod prijateljstva istih polova[gde se takodje

pojavljuje ali u daleko manjoj meri fizička privlačnost] često dogodi da ona

postane dominantna,što ne znači da je u pitanju homoseksualizam ali manja

ili veda doza homoseksualizma mora postojati i medju normalnom

istopolnom prijateljstvu. Nema potrebe da navodim ni svoja proučavanja i

zapažanja u cilju dokaza za moju tvrdnju niti rezultate mnogobrojnih

psiholoških studija,dovoljno je da malo realnije i bez „dogmatske brane“ ili

konzervativnosti sagledate prijateljstvo[i istopolno i izmedju različitih

polova],ili da jednostavno posmatrate racionalno svoja ili tudja prijateljstva.

Ono što vas sigurno zbunjuje je obavezno prisustvo nesvesnog prikrivenog

homoseksualizma,filijsko koristoljublje i nemogudnost muško-ženskog

iskrenog prijateljstva zbog prevlasti-erosa. Ali dobro razmislite...u

suprotnom,da toga nema...prijateljstvo ne bi ni postojalo. Postojao bi čist

oblik erosa ili čisto i svesno koristoljublje.

Što se tiče „one“ ljubavi,koja vas verovatno najviše i interesuje,odnos

muškarac-žena,odnosno njihova ljubav[eros]...tu prolazimo kroz tri

stadijuma od kojih ni jedan ne traje posebno dugo. Prvi stadijum je faza

strasti,dakle,fizička i seksualna privlačnost,tu nema potrebe bilo šta

objašnjavati,to vam je poznato iz ličnog iskustva...potom sledi drugi stadijum

koji uključuje duhovno-psihičku privlačnost i on se ved naziva

zaljubljenost,medjutim strast i dalje igra dominantnu ulogu. Pored izgleda i

seksa,kod suprotnog pola vas privlači i njegova

harizma,osmeh,priča,inteligencija,ideje,duhovitost,šarmantnost,spremnost

da vas sasluša ili podržava ali lepota i seksualnost su i dalje u prvom planu.

Naravno,ovde sličnost mora da postoji...glup de biti sa glupom,prosečno

inteligentan sa prosečno inteligentnom,vrlo duhovit sa vrlo duhovitom,pa

čak i fizionomijska sličnost. Ako do takve ljubavi dodje izmedju prosečno

inteligentne osobe i visoko inteligentne,mnogo duhovite i nimalo

duhovite,oni de prodi samo prvi stadijum ljubavi,čim počnu da ozbiljnije

upoznaju karakter i osobine druge osobe...dolazi do obostranog ili

jednostranog „bekstva“. Tredi stadijum je stadijum koji obavezno dolazi

posle stadijuma zaljubljivanja a to je stadijum zasidenja ili „gušenja“,koji ima

dva izvora...želju za slobodom i želju za promenom. Za razliku od prvog

stadijuma koji traje oko godinu dana i zaljubljenosti koji traje do tri

godine[maksimalno],period zasidenosti partnerom nastaje odmah ali on sam

može trajati od jednog dana,preko nekoliko godina,pa do toga da traje čitav

život,kod konzervativnijih i religioznijih parova[ako je brak u pitanju],jer je

ved prešao iz perioda zasidenosti u čistu naviku ili trpljenje. Tredi period koji

se završi prekidom,može biti na obostranu želju i zadovoljstvo a može kod

jednog partnera koji je ostao u drugoj fazi nešto duže,izazvati-patnju!

Patnja,opet,u zavisnosti od osobe i njenih mentalnih mogudnosti može

trajati prilično kratko ili potrajati dobar broj godina. U svakom slučaju,što je

osoba siromašnija duhom i manje inteligentna,duže de patiti. Glupe,samim

tim i naivne osobe su osudjene da pate u ljubavi[ali samo erosu] do kraja

života.

U suštini,ne postoji gotovo nikakva razlika izmedju ljubavi muškarca i žene i

ljubavi prema,hrani,kocki,alkoholu,cigaretama,knjigama,sportu...! Naravno

da ovde ne postoji seksualna privlačnost[mada ima i takvih slučajeva],niti se

može govoriti o drugom stadijumu ili zaljubljenosti...ali vratite se ranije

navedenoj definiciji erosa...on de i seksualnost i zaljubljivanje kompenzovati

drugim osobinama koje su u sastavu erosa...recimo čežnjom,privrženošdu ili

naklonošdu. Razlika je jedino u jednosmernosti iskazivanja ljubavi.

U „carstvu živih bida“ niko ne poznaje osedanje zaljubljenosti[govorim o

erosu],tako da se kod čoveka može govoriti i o potpuno umišljenom

osedanju- zaljubljenosti, koje je ustvari samo krada ili duža opčinjenost „sebi

sličnim“,ali kako god da ga nazovemo,taj drugi stadijum postoji kod čoveka i

progresivno opada sa veličinom inteligencije i duhovnosti. Što se tiče težnje

za stalnom promenom partnera,to spada u podvrstu ljubavi-animalije,čisto

je evolucijska potreba i nasledje i trajade koliko i živi svet na zemlji. Medjutim

ovakva vrsta ljubavi nije tema knjige pa se nedu posebno baviti s njom. Ovde

bi bilo zgodno pomenuti i ljubomoru ali nju sam ved obradio u jednoj od

ranijih knjiga pa bih se ovde ukratko pozabavio još samo takozvanoj

preteranoj ili patološkoj ljubavi. Kod takve ljubavi[erosa],gde su sva

pomenuta osedanja jednostrano ili obostrano dostigla izuzetno visok

nivo,možemo govoriti o psihički oboleloj osobi ili osobama. Preterana

ljubav[eros] je ustvari manijakalna bolest,i vedina takozvanih romantičnih

ljubavnih veza spadaju u maniju i trebalo bi ih posmatrati kao nenormalnost i

teži oblik psihičke bolesti koju treba lečiti. Da ne bi bilo zabune,nadam se da

čitaoci prave razliku izmedju,romantike kao pravca i romantične ljubavi.

Na kratko du se osvrnuti i na ljubav [eros] kod istih polova,dakle na lezbijstvo

i pederastiju. Pogrešno je izjednačavati ove dve „kategorije“,uvaženo

mišljenje da se radi o istim osobinama samo kod različitih polova,nije tačno.

Lezbijstvo je i urodjena i stečena osobina[mnogo češde],pederastija samo

urodjena. Drugo,pederastija je van okvira prirode dok lezbijstvo ima daleko

manji problem sa tim. I na kraju,pederastija je i psihički i moralni

problem,lezbijstvo samo psihički. Lezbijstvo ima koren u urodjenoj ili

stečenoj osnovi,ali i uvek u kvazi-estetskoj,pederastija je izuzeta od toga.

Lezbijstvo je u 60% slučajeva pojavljuje kod biseksualnih žena,dok je broj

biseksualnih muškaraca zanemarljiv i više je stvar ili straha ili pomodarstva.

Ne branim ovde lezbijstvo niti osudjujem pederastiju,samo želim da ukažem

na značajne razlike. Kao što pederastija nije bolest niti postoji lična krivica

pojedinca,i što je konzervatizam odgovoran zbog verovatno večnog

postojanja problema moralnosti i osude ovih ljudi,tako isto pripadnici ove

grupacije moraju shvatiti da su oni najvedim delom žene u telu polu-

muškarca[ili polu-žene] i da kao pripadnici takve manjine na njihovu žalost

nikada nede biti prihvadeni kao normalnost. Svaka manjina prema kojoj ne

postoji razlog za ispoljavanje humanosti nikada nede biti prihvadena od

strane vedine,dakle ne samo u okviru homoseksualizma,ved govorim o

manjinama u bilo kom pogledu. Što se lezbijstva tiče,ono se opet ne može

okarakterisati kao „muškarac u telu devojke“,jer je poznato da su lezbijke

vedinom izuzetno ženstvene,lepe i zgodne žene,i zbog svega navedenog one

ne nailaze na neku posebnu osudu ni kod muškaraca ni kod žena. Kod njih

postoji jedan drugi problem koji donekle i u mnogo manjoj meri može

postojati i u pederastiji...lezbijke su po pravilu izuzetno neduhovne i izuzetno

neinteligentne žene[ako je suprotno,što je neverovatna retkost,onda su

ekstremno inteligentne],a taj problem je upravo posledica njihove preterane

ženstvenosti i kvazi-estetskog hedonizma,što je Vajninger ispravno opisao i

objasnio u „Polu i karakteru“.

Storge...ovo vrstu ljubavi nije potrebno detaljno objašnjavati,jer ne postoji

čovek koji je nije osetio i svi dobro znaju koje emocije i kolikog intenziteta

učestvuju u ovoj podstrukturi. Treba samo naglasiti da nije mogude ovu

ljubav razdvojiti po vrsti osedanja prema majci,ocu,bratu,sestri,članovima

familije...u svakoj učestvuju potpuno ista osedanja samo je njihov intenzitet

manji ili vedi,što zavisi i od evolucione „hijerarhije“[prema majci su najjača] i

od kasnijeg medjusobnog odnosa,jer se često pojavljuju veda ili manja

osedanja,ljubomore,zavisti,pa nekada i mržnje. Ali kako je ovo jedini prirodni

i „normalan“ oblik ljubavi kod čoveka,samim tim je i nepobitan zakon

prirode,čak ni svesna mržnja ili zavist ne mogu da suzbiju podsvesnu ljubav

po jačini medju srodnicima. Dakle,posebno odvajati[kako to često mislimo]

majčinsku od bratske,ili bratsku od ljubavi prema nekom članu

familije,apsolutno nije mogude.

Ostaje nam još da objasnimo tri,zaista uzvišene i prave,najiskrenije vrste

ljubavi-Platonske,Agape i Božanske.

Platonska ljubav nije „čist“ oblik jedne podstrukture ljubavi,više je izvedena

iz uzvišenijeg dela erosa i „neuzvišenijeg“ dela agapea. Ovo je i jedini mogudi

oblik dve podjednako izmešane podstrukture ljubavi,koji čine novu

subspeciju,jer nije mogude kombinovati ostale podstrukture u takvoj

razmeri,one se uvek pojavljuju u „čistijem obliku“. Platonska ljubav je ustvari

po intenzitetu jači i uzvišeniji oblik prijateljstva[bez elemenata filije] sa

jednim manjim elementom erosa. Pogrešno je misliti da se platonska ljubav

može odnositi na bilo sta drugo osim na ljubav prema čoveku jer

podrazumeva i uzvišeno osedanje prema lepoti ideje. I duhovna

lepota,odnosno,unutrašnja lepota i lepota ideja mogu biti samo u

čoveku,nikako van njega. Platonska ljubav mora da sadrži izvesnu dozu

erosa,inače bi bila –agape,ali mora da sadrži i neverovatno jake emocije

usmerene ka onom duhovnom u osobi,inače bi bila-eros. Iz tog razloga je

ovakva ljubav izmedju muškarca i žene verovatnija i daleko češda nego

medju istim polovima...ali i dalje ostaje izuzetna retkost. Ovde su one tri faze

koje smo pominjali u erosu,nesto drugačije i dugotrajnije. Faza zaljubljenosti

je prva i podrazumeva daleko vedi intenzitet emocija[osim strasti]nego kod

erosa,dakle strast ovde ostaje daleko manje dominantan. Druga faza je faza

„održavanja“,čija je uloga medjusobno otkrivanje uvek novih i novih

vrednosnih osobina[kao i mana],što „vezu“ još više učvršduje i održava. Treda

faza,stadijum zasidenja,ovde ne postoji,platonska ljubav traje do kraja života

i ne može je apsolutno ništa poremetiti...ukoliko je poremeti,onda to i nije

bila platonska ljubav. Kod ove vrste ljubavi,bez obzira što i strast i još neka

druga čulna osedanja erosa igraju izvesnu ulogu,pa čak i trunka duhovnog

koristoljublja,nema nikakvih ograničenja po pitanju razlike u

godinama,medjusobne udaljenosti i učestanosti kontakta bilo koje vrste,što

nije svojstveno više ni jednoj postrukturi ljubavi. Za platonsku ljubav su

potrebne dve ljudske jedinke izuzetne inteligencije i

produhovljenosti,potpuno logično da ova ljubav ne može biti ispoljena kod

osobe sa prosečnom[ili ispod] inteligencijom ili razvijenom duhovnošdu na

nivou magarca.

Agape...za razliku od –storge-ovo nije prirodna,urodjena ljubav ili za razliku

od ostalih „stečenih svetovnih“ljubavi, ved transcedentna podvrsta ljubavi[uz

Božansku]. Rekli smo ved da su sve ljubavi iskrene,ali ako bi i „na silu“ morali

da se opredelimo koja je to najiskrenija ljudska ljubav,to bi bila –

agape,takodje i najuzvišenija,najjača,najmilosrdnija. Takva ljubav ne može da

postoji izmedju dve ljudske jedinke,čak ni prema majci,jer nije ni prirodna

niti svetovna ljubav. Agape može biti samo čovekova ljubav prema nekom

obliku Boga,dakle sakralna i transcendentna. Ona je,naravno uvek „uslovno“

stečena ljubav,ali ovde treba obratiti pažnju na njen izvor. Zašto „uslovno“?

Ona,naime spada u arhetipsko osedanje,odnosno ljubav,i u našem

nesvesnom je još od rodjenja,dakle mi je svesno ne poznajemo,tako da može

ostati sakrivena tokom čitavog života,ili pod uticajem raznih okolnosti i

okruženja,pojaviti se ranije ili kasnije u našem životu. Moraju postojati

izvesni uslovi koji de je podstadi,tako da se slobodno može uvrstiti u uslovno

stečene. Suprotno,ukoliko se s namerom ili opet pod okriljem okolnosti

potisne još dublje u nesvesno,zarobi se nepovratno bez želje za njom,može

prerasti u opasnu i nerazumnu mržnju. Pošto sam kod vedine podstruktura

ljubavi pominjao koje i kakve vrednosti čovek mora da ima da bi došlo do

njenog ispoljavanja...to du uraditi i ovde...visina inteligencije ne igra posebnu

ulogu ali ne može biti ni najmanje niža od prosečne,jer glupost ne ide sa

duhovnošdu,niti sa teizmom. Ali visoka ,baš visoka duhovnost je

obavezna,kao i naravno,teistička i religiozna osedanja. Uopšte nije bitno u

kojeg ili kakvog Boga verujemo ali je bezuslovna vera i visoka duhovnost

osnove za –agape!

Za kraj,ona transcendentna,možda i „bajkovita“ ljubav koja ne poznaje

granice ni po kvantitetu ni po kvalitetu osedanja...Božanska ljubav! Naravno

da nije moguda kod čoveka jer čovek je ograničen po svim osobinama

,osedanjima ili jačini osedanja. Samo Bog može da voli

najiskrenije,bezgranično i svim emotivnim „sredstvima“. Da li ta ljubav

uopšte postoji,da li je stvarno tako jaka i da li demo se sramno postideti pred

njom i osetiti večni pakao u svojoj duši...ili ne...“saznademo“ relativno

skoro...Juda je ved odavno „saznao“!

Odanost,vera[vernost],nada,žrtvovanje

„Skini tu kapu i zbaci taj venac,nede ga biti,

Niskoga du uzvisiti a visokoga poniziti.“

[Knj.Pror.Jez.]

Najčešda greška koja je gotovo pravilo kod ljudi je misliti da su odanost i

vernost potpuno isti pojmovi. Odanost retko kada spada u prirodne

vrednosti,jer ne podrazumeva slobodu volje. Odanost može biti ili

„veštačka“[pod silom,pritiskom,strahom,nagradom…] ili nesvesno usiljena

zbog čega je i mešamo sa vernošdu. Sam pojam odanosti[lojalnosti] možemo

okarakterisati kao prisvojenost drugome…pojedincu ili zajednici,društvu. Tu

vezanost koju posedujemo nesvesno ili svesno prema drugima moramo da

dokazujemo. Odanost podrazumeva upravo stalno dokazivanje pred onima

kojima iskazujemo privrženost,bilo to prema samoj ličnosti ili prema njegovoj

ideji. Odsustvo slobode ovde je evidentno i samim tim veliko je pitanje da li

odanost možemo smatrati pozitivnom vrednosti. Bez obzira što ličnost i

sama njegova ideja mogu biti dobre i pozitivne,bez obzira što često imamo

izbor da li demo prisvojenost prihvatiti i dokazivati,sa te strane odanost kao

pojam van subjekta jeste ispravna vrednost,medjutim pojam odanosti „za

nas“[a takva mora biti] ostaje pod velikom lupom istinskih moralnih

vrednosti. Druga činjenica koja zamagljuje pozitivnu vrednost odanosti je ta

što je ona retko kada obostrana,samim tim što nije uzvradena stavlja

„odanog“ u inferiorni položaj. Odanost je nešto redje usmerena na jednu

ličnost[radnik prema šefu,šef prema direktoru,član stranke prema

predsedniku iste,savetnik prema ministru…],mnogo češde je ta prisvojenost

prema ideji koju jedna ličnost zastupa[narod prema vodji države] ili prema

nekoj zajednici[porodici,stranci,društvu,domovini…]. Ovde je zgodno opet

uvesti Judu u priču,odnosno njegov odnos prema Isusu…on je u Isusu video

ideju za koju misli da je vredna,pozitivna i ispravna,isto tako on u njemu vidi i

vodju,odnosno čoveka za koga misli da je sposoban da svoju ideju

ostvari,sam ili uz pomod ljudi koji de mu postati privrženi. Bez obzira što

odnos Isusa prema Judi,ostalim apostolima ili njegovim sledbenicima ne

možemo gledati kroz prizmu;nadredjeni-ponizni,Isus jeste bio vodja. Ako

ostavimo na stranu priču o Isusu,i predjemo na odanost u svim ostalim

slučajevima,postoji uvek vodja[ili vodje] i postoje uvek ponizni,odnosno ljudi

odani vodji koji ne samo poniznošdu ved bilo kojim činom kojim se svesno ili

nesvesno „dodvoravaju“ vodji,pokazuju i dokazuju svoju veliku odanost.

Opet dolazimo do tog pitanja,šta ako su sam vodja i njegova ideja dobri i

ispravni ali ne može da je ostvari bez sebi odanih ljudi? Tako nešto

je,ponavljam, bilo mogude samo kod uzvišenog Isusa[zbog toga i traje dva

milenijuma…zanimljivo da kod budista odanost nije postojala,po zahtevu

samog Sidarte] ,u svim ostalim slučajevima,koliko god vodja bio dobar i

delovao human,koliko god njegova ideja bila odlična i ispravna,on mora biti

antimoralan,nehuman jer mu ljudi trebaju za ostvarenje cilja-ideje. Može

ostvarivanje tog cilja biti izuzetno dobro po narod koji ga sledi i koji mu

privrženošdu pomaže,ali oni sami postaju samo orudje,oružje,stado…a javlja

se i problem ideologije,koja takodje nije ispravna vrednost. Dakle,odanost za

razliku od vernosti uvek podrazumeva hijerarhijsku lestvicu i uvek čoveka

stavlja u položaj orudja,ako tome dodamo ved pomenuto odsustvo slobodne

volje[ako ved postanemo odani],onda odanost zaista podleže ogromnoj

sumnji kao ispravna vrednost. Odanost,takodje,vrlo lako može iz umerenosti

da sklizne u fanatizam i tu ved više nema govora o bilo kakvoj dobroj ili

poželjnoj osobini. Postoje pogrešna mišljenja da je sebičnost prepreka ka

odanosti ili da treba biti sam sebi odan,odnosno težiti,verovati i žrtvovati se

za svoju ideju,ali takvi stavovi se javljaju kod onih koji slabo stoje sa

pojmovima i mešaju „ulje i vodu“. Odanost je inače uvek prisutna u

prijateljstvu ali je potpuno zamaskirana nesvesnim,takodje i u odnosu

muškarac-žena,i to kao vrlo jasna i izražena,ali samo u slučajevima kada

postoji nejednakost na estetsko-intelektualno-duhovnoj ili čak materijalnoj

„vagi“ jednog pola,u korist „težeg“. Ovo poslednje,naravno, važi samo za

dokazane idiote oba pola.

Što se tiče vere i vernosti,obradidu ih zajedno bez obzira što nisu isti pojmovi

ali su u vrlo jakoj vezi. Vera je apsolutna ubedjenost u ispravnost nekog

dogadjaja,postupka,ideje,neke tvrdnje ili uverenost u njihovu istinitost bez

bilo kakve empirijske provere,sa ili bez logičko-matematičkog

rasudjivanja[najčešde-bez] ili upotrebe kritičkog uma u cilju dokazivanja.

Potpuno je pogrešna vrlo raširena definicija pojma vere koja podrazumeva i

apsolutni izostanak logičkog rasudjivanja,jer ono ne igra bitnu ulogu u samoj

veri subjekta. Takodje i psihološko-filozofska definicija nije ni približno

pravilno formulisana jer se zasniva na poverenju[što je bitno kod vernosti,ne

i kod vere] ili podrazumeva nadu. Na prvi pogled čini se da nada ima svoje

mesto u definiciji vere,jer veru može definisati kao proizvod ljudskih nadanja.

Medjutim,to je opet posledica nepoznavanja pojmova i tradicionalnog

prihvatanja od vedine[naroda],koja je ljudima nažalost jako svojstvena. Tako

da nam deluje potpuno logično ako reč-„verujem“,vežemo za mogudnost

koju isčekujemo,što daje mesta i nadi i verovatnodi. Ali to jednostavno ne

može biti tačno,ne samo ako ponovo pogledamo navedenu definiciju

vere[mora postojati apsolutna uverenost,ubedjenost],ved i zbog činjenice da

kad god pravilno upotrebimo reč-vera[u Boga,ideju…],nada i mogudnost

postaju suvišak. Još jedan vrlo bitan razlog koji ide u prilog pogrešnog stava

da vera „sadrži“ i nadu i poželjnu,željenu mogudnost je njoj suprotan pojam-

sumnja[kako to opet vedina misli],što vodi u paradoks,jer onda veru

srozavamo na niži stupanj verovanja,unosimo nesigurnost u pojam,što

podrazumeva i izvesne znakove sumnje. U tom slučaju sumnja kao sadržana

u pojmu vere ne može biti suprotnost istoj. Dakle,vera je najviši stupanj

verovanja a sumnja ne može biti suprotnost verovanju niti veri. Vera i

verovanje ne mogu biti isto,vera je stepenik[najviši] na stepeništu koje

nazivamo verovanje,dok je na tom istom stepeništu verovanja –sumnja

jedan od najnižih stepenika ili najniži[absoluta dubitatione]. Afirmacija i

negacija su upravo apsolutno uverenje ili apsolutna sumnja koje su –

dokazane,čime vera i sumnja više ne mogu postojati. Što se vernosti tiče…tu

ved možemo potpuno prihvatiti onu psihološku definiciju vere,odnosno da se

radi o medjusobnom poverenju izmedju dve ili više jedinki ali uvek se

oslanjajudi na sud subjekta. Ne možemo govoriti o vernosti drugih niti o

vernosti prema drugima,ved isključivo o sebi i prema drugom.

Državi,otadžbini,porodici ili saigračima u timu možemo biti odani a nikako ne

možemo imati poverenje u njih,baš zbog postojanja suda

subjekta[što,naravno,nije isto što i subjektivni sud]. Vernost podrazumeva

još nešto osim uzajamnog poverenja[ne može biti jednostrano],a to je i

nepotrebnost dokazivanja i potpuno slobodna volja. Vernost je pozitivna

prirodna vrednost koju pokazujemo potpuno prirodnim ponašanjem,dakle

ne „veštačkim“ i ne s namerom,svesno[dokazivanje]. Kod vernosti ne postoji

hijerarhijska podela niti neki cilj,ideja i sl., što je obavezno kod odanosti.

Pošto govorimo o poverenju kao temelju vernosti,

moramo,naravno,razjasniti i ovaj pojam. Poverenje kao kompleksan pojam

podrazumeva poštovanje,iskrenost,odgovornost i razumevanje,i sve četiri

podstrukture moraju biti zastupljene,i to u maksimalno mogudoj meri.

Poštovanje ne sme biti zasnovano na autoritetu ved na vrednovanju kvaliteta

i cenjenju istih. Naravno,da bi Juda napravio još jedan korak prema izdaji

morao je posle odanosti da vremenom dobije i ispolji još jednu osobinu-

vernost Isusu. Taj Judin put ka poverenju kao i kod svih nas morao je idi po

odredjenim etapama…prvo teba shvatiti i razumeti drugu ličnost,kao i ona

vas,potom prepoznati takodje obostrano sve one ispravne vrednosti koje

poseduje[mo],tek onda se [uvek nesvesno] iskazuje poštovanje i na samom

kraju put za potpunu iskrenost je otvoren…obostrana vernost je tu. Juda,kao

i bilo koji apostol,nisu odmah shvatili Isusa,dakle nisu ni mogli odmah

pokazati razumevanje ali su shvatili njegovu ideju bar u osnovi i prepoznali je

kao dobru,što ih je povuklo da krenu za njim[delid lojalnosti]. Tek dužim

„druženjem“ sa Isusom i njegovom stalnom mudrom i moralnom

pričom,apostoli mogu u potpunosti da shvate Isusa i s obzirom da je on prvi

učinio taj korak ka otvaranju i emocija[„srca“],više nije bilo prepreke da se

stekne razumevanje prema njemu ali i da se shvate Isusove pozitivne

karakteristike i osobine,što se odmah nesvesno okrede i u obrnutom smeru.

Isus je Bogočovek[nedemo ulaziti u to koliko apostoli jesu ili nisu bili sigurni u

to],imao je dakle najvedi mogudi potencijal da postane i neverovatan

autoritet,ali to se nije desilo,i to je dobro,jer ne bi ni došli do stadijuma

vernosti izmedju Isusa,apostola i sledbenika,Isus je svojom

skromnošdu,poniznošdu i ponašanjem odmah u korenu sasekao mogudnost

da postane poštovan kao autoritet ali je zato postao veoma poštovan baš

zbog svih osobina koje je ispoljio. Do iskrenosti,logično,posle svega je

posledično moralo dodi, i poverenje ,odnosno, medjusobna vernost je bila

tu. Put Jude,put apostola,ne razlikuje se od puta vernosti kojim ide običan

čovek. Medjutim,izigrati nečiju vernost,vrlo je bolno,ali postoji još pozitivnih

osobina pred nama čije „izigravanje“ još više ume da zaboli.

Nada...još jedna specijalna osobina koja ulazi u opštost verovanja,odnosno

još jedan od „gornjih“ stepenika na ved pominjanom stepeništu verovanja.

Verovanje u pozitivan ili željeni ishod nekog dogadjaja u bududnosti,bližoj ili

daljoj. Nadu ne treba mešati sa optimizmom[koji de biti obradjen posebno].

Kako se i po religijskom i po psihološkom shvatanju[naravno,i po

„narodnom“] nada svrstava u pozitivne osobine,smestio sam je na „gornji“

deo stepeništa ali sa navodnicima…zašto je tako,o tome nešto kasnije. Nada

se opet pogrešno svrstava u ljudske emocije ali za tako nešto ne postoji

nikakva potkrepa,pogotovo što samo verovanje ne može biti emocija.

Religija je ne gleda kroz prizmu emocija ved kao datu duhovnu blagodat od

Boga. Psihologija nadu posmatra kao preko potrebnu ljudsku osobinu koja

takodje može da obezbedi psihičko blagostanje i sa porastom kvantiteta i

kvaliteta nadanja,pomaže nam da izbegnemo „zamke“ depresije i

melanholije. I vedina istočnih životnih filozofija u nadi vidi poželjnu čovekovu

osobinu u cilju i poboljšanja kvaliteta života ali pre svega u svrhu

oslobadjanja od preteranih briga. Dakle,sve ide u prilog tome da stepenik

nade treba ugraditi pri vrhu stepeništa verovanja. Medjutim,ne treba

zaboraviti da sve što je poteklo iz stare Grčke ,pa makar to bili i mitovi,nose u

sebi sasvim ozbiljne i istinske poruke. Na kraju…i mitovi su nastali od čoveka

koji je ozbiljno razmišljao i pokušavao da nešto objasni,ali u nedostatku ,ne

uma,ved isključivo mogudnosti bitnog apstrahovanja i pronalaženja sebe u

svetu fisisa,obratio se mašti za pomod. Bez ulaženja u pitanje koje nas ovde

ne interesuje,zašto je Pandora samo nadu ostavila zarobljenu,kao najvede i

najmodnije zlo,pa čak na vagi zla ona preteže u odnosu na sva ostala zla

sveta zajedno…treba pokušati objasniti zašto je nada tako okarakterisana

kod starih grka i ima li uopšte osnova za tako nešto. Da li to možemo

povezati sa lažnom nadom,koja je jako česta kod ljudi i koja je taj epitet

dobila zbog činjenice da se zasniva na vrlo maloj ili nikakvoj

verovatnodi,odnosno da se zasniva na fantaziji? Verovatno da je delom i

zbog te i takve „pogrešne“ nade ona bila omražena,medjutim,moramo

priznati da se nada,odnosno nadanje,javlja pre svega kao posledica

nesigurnosti,ili u sebe ili u druge,odnosno prema onome ka čemu je

usmerena. U tom slučaju nada je sasvim sigurno odsustvo vere i ulazak u

zonu blaže ili izrazite sumnje. Drugo,nada vrlo često vodi u razočarenje,što je

posve logično jer se bazira na verovatnodi,a zakoni verovatnode po

pravilu,kada god to mogu, „beže“ ka suprotnom od očekivanog.

Suprotno,odsustvo nade nas opet često vodi ka pozitivnim emocija i

„neočekivanom“ ili na veri zasnovanom ispunjenju i postvarenju. Odsustvo

vere u sebe[sa razlogom ili bez] govori nam da nam ili mozak nije baš

kvalitetan ili ne umemo da ga koristimo. U svakom slučaju,tačno je da –„gde

je glava prazna umom,tu je nada zauzela mesto“. Nada jeste iluzija jer dobro

znamo svi iz iskustva da nada i život obično idu u suprotnim smerovima. Ona

može toliko da nas slomi da možda sa pravom nosi epitet najvedeg zla. Tačno

je da nada može da bude korisna i pozitivna ali samo u kratkom vremenskom

razdoblju,ali sama činjenica da nas nada zaista poslednja napušta govori u

prilog tome da je ona vrlo opasna iluzija,posle čije pozitivne početne

ponesenosti sledi težak udarac. Lično bih skinuo navodnike sa „gornjeg“

stepenika,precrtao ovaj mesni pridev i nadu spustio daleko niže na skali

verovanja,čak i ispod sumnje. Nada nas ne održava,ved zavarava-vera nas

održava. Ne gura nas nada napred,ved unazad-vera je izvor naše pokretačke

snage. Nede nas nada eventualno spasiti od teške bolesti,ved vera! Nada

može biti samo apsolutni dokaz naše slabosti,i u nju bežimo samo onda kada

nismo sposobni da se suprotstavimo svemu onome što nosi život. Treba

verovati a ne nadati se,jer zaista,gde nema mozga –ima nade! Koliko je ova

priča o nadi kao i sama ova osobina vezana za našeg Judu,i koliko je bitna

kod same izdaje. Možda je Isus izneverio Judina nadanja,kao što je izneverio

nadanja gotovo svih jevreja…otuda i čin izdaje,manje je verovatno da je Juda

izneverio Isusova očekivanja kada je shvatio da je izdat,jer je to i

hteo,očekivao,a i sasvim sigurno da Isus nije imao nade jer je imao isuviše

mozga,ali to samo gledajudi sa opisane „realne“ strane pojma-nade,jer ako

prihvatimo religijski pogled,o duhovnoj blagodati,onda sasvim sigurno da je

nada postojala i kod Jude i kod Isusa. Isus je čak u jednom momentu ispoljio i

deo svog ljudskog u sebi,kada je na trenutak izgubio veru,zamenio je

nadom,zbog čega su iz njega „izašle“ čuvene reči-„Eloi! Eloi! Lama

savahtani“! Te reči mogle su da ugase nadu svih onih Isusovih sledbenika do

kojih su ove reči došle,da Isus nadu nije ponovo preobratio u veru,u

poslednjem trenutku. Dakle,nadati se-znači činiti zlo sebi i drugima,zamenite

je –verom!

Žrtvovanje…požrtvovanje…sakrifikacija,kao vrlo slični pojmovi izvedeni iz

pojma-žrtva,imaju i identični izvor-u religiji i njenim moralnim i kanonskim

načelima. Požrtvovanje je tek dosta kasnije obuhvadeno i etičkim

principima,koji su doprineli toj maloj razlici izmedju ova tri pojma.

Požrtvovanje je u suštini samo blaži i obavezno subjektivni čin žrtve,odnosno

žrtvovanja,dok je sakrifikacija religiozni čin žrtvovanja koji podrazumeva i

požrtvovanje i žrtvovanje objekta. Dakle,dovoljno je obraditi samo pojam

žrtvovanja da bi se shvatila i suština sakrifikacije i požrtvovanja. Žrtvovanje

kao principijelno religijski pojam jeste čin odricanja koji služi uspostavljanju

veze sa Bogom u cilju zahvaljivanja na milosti ili u pokušaju da se Bog

umilostivi,često i da bi se ublažio njegov gnev. Što se tiče čina

odricanja[onis],ono se razlikuje u zavisnosti od vrste religijske tradicije kojoj

pripadamo i vrsti „zahteva“ kojeg upudujemo Bogu i može se odnositi na

krvne žrtve[čovek,životinja] ili na beskrvne[hrana,pide,plodovi…],pa čak i

emocionalne žrtve,poput ispastanja,kajanja... Postoje i takozvane ritualno-

magijske žrtve ali one se ne razlikuju od pomenutih osim po cilju koji želimo

da postignemo i takodje imaju religijski izvor. Žrtvovanje je svojstveno svim

živim bidima[čak i biljkama] pa jeste upitno kako može imati religijski koren?

Medjutim kako govorimo isključivo o čoveku,ne možemo jedan čist

evolucijski nagon za samoodržanjem ili održanjem potomstva izjednačiti sa

žrtvovanjem umno uzvišenog i duhovnog bida. Tačno je da se i kod pojedinih

ljudi javlja samo ovaj pomenuti nagon,ali je pitanje da li te osobe možemo

nazvati ljudima. Tačno je i to da je kod čoveka ostao taj isti nagon ali se

upravo uz pomod religije a posredstvom uma i duha ovakav nagon pretvorio

u emotivno-duhovnu osobinu,dakle u nešto daleko uzvišenije od običnog

instinkta žrtvovanja. Danas ne možemo govoriti o žrtvovanju majke ili oba

roditelja za svoje dete u cilju čistog održanja vrste[mada je to svakako

zastupljeno],ali sama svrsihodnost i žrtve i žrtvovanja je mnogo šira i

duhovnija. Dalje,za razliku od životinja i biljaka,čovek se može žrtvovati osim

zbog samoodržanja i održanja vrste, i zbog prijateljstva,ljubavi,države…ali

svaka vrsta žrtve jeste ustvari religijski ukorenjena[naravno da nema nikakve

veze da li jesmo ili nismo religiozni,jer ovde je arhetip i tradicija u pitanju].

Žrtvovanje ima široku lepezu odricanja,od onih najbanalnijih, preko

žrtvovanja samog života[svog ili tudjih],pa sve do morijalnosti kao

najekstremnijeg vida žrtvovanja. Naravno,danas je žrtvovanje uglavnom

usmereno ka postizanju sopstvenog

uspeha,potomcima,roditeljima,prijateljima,državi…mnogo je redji religijski

motiv,medjutim osim morijalnosti koja je opstala[ali danas spada u

nemoralno žrtvovanje] i životinjskih žrtvi[zbog paganskih običaja u

religiji],žrtvovanje je uglavnom ograničeno na emocionalna i egzistencijalna

odricanja pre svega zbog postizanja uspeha[svog,potomaka…],milosrdnosti i

humanosti prema drugima[što je retkost] ili u siromašnijim društvima zbog

samog opstanka. U svakom od pomenutih oblika žrtvovanja,nesvesno

očekujemo i nagradu za svoje odricanje kao što od Boga očekujemo milost ili

ispunjenje traženog. Iako imaju koren u religiji,upravo su religijska žrtvovanja

danas najredja,ustvari,samo su se uloge obrnule. Medjutim simboliku žrtve

imamo u gotovo svakom religioznom ili tradicionalnom ritualu ili činu. Da li je

žrtvovanje poželjna osobina? Ako gledamo onu vrstu žrtvovanja gde ne samo

da primamo na sebe tudje obaveze ved i njihove greške,grehe i krivice,može

se govoriti samo o obliku poltronstva,svesnog…ili ako je usmerena prema

nama dragim ljudima[čak i deci,roditeljima],nesvesnog. Ako govorimo o

morijalnosti,takvo odricanje je danas apsolutno zlo[čak i u slučaju Avrama i

Isaka možemo postaviti pitanje moralnog ili nemoralnog čina]. Žrtvovanje

sopstvenog ili tudjih života radi dobrobiti bilo koga ili bilo čega,takodje spada

u antimoralni čin. Pa čak i ona poželjna žrtvovanja,a to su

milosrdna,egzistencijalna i emocionalna,najvedim delom zbog

pogrešnog,neuzvišenog ili nemoralnog cilja spadaju u negativne ljudske

karakteristike. Dakle,samo duhovno uzvišen cilj sa pomenute tri žrtve

možemo smatrati poželjnim i potrebnim,ali kako je to ipak dosta redak čin

odricanja i dosta redak cilj koji želimo da postignemo,generalno

gledano,žrtvovanje po sebi nije naročito pozitivna osobina. Naravno,onome

zbog koga je žrtva podnesena ona de uvek izgledati ispravna,sa manje ili više

[ili čak bez]-griže savesti. Kako ovde stojimo sa Judom,odnosno odnosom

Juda-Isus? Ako je Judi uloga izdajice bila namenjena i jasno odredjena onda

je ovaj apostol podneo najvedu mogudu žrtvu…žrtvu koja po značaju i jačini

prevazilazi ljudsko razumevanje,pa čak prevazilazi i samu Isusovu žrtvu. Ne

zbog izgubljenog života,naravno,ved zbog žiga najvedeg izdajnika i bestidnika

u istoriji na koji je svojevoljno pristao zbog najuzvišenijeg mogudeg cilja.

Ukoliko Judu posmatramo po „ulozi“ koju je odigrao opisanoj u zvaničnim

jevandjeljima,podneti emocionalnu žrtvu radi egzistencijalne dobiti,svakako

da je sraman čin a s obzirom šta je iz tog čina proisteklo,da je žrtvovanjem

napravio žrtvu,potrebnu žrtvu,koliko god to sve jeste paradoksalno,a samim

tim i manje verovatno,zasluženo danas nosi ved poznati epitet. Juda nam je

primer da žrtvovanje može „idi“ od najuzvišenijeg i najmoralnijeg do

najnižeg,bestidnog i najnemoralnijeg. Takodje ukazuje nam na to da svaka

izdaja mora obavezno podrazumevati i žrtvu u oba smera jer u suprtnom bi

bar za jednu stranu izdaja bila čin moralnosti.

Simpatija,empatija,ambivalencija,optimizam,pesimiza

m

„Ti li deš mi sagraditi kudu da u njoj prebivam?“

[Knj.Sam.2.]

Kao možda jedan u narodu opšte pogrešno shvaden pojam,osedaj koji

zovemo simpatija treba pažljivo obraditi. Simpatija ima etimološki koren u

starogrčkoj reči,i kao i svaki pojam koji je izveden iz starogrčke reči-logosa

ima upravo značenje u sebi samoj. Treba najpre pojasniti da je starogrčki

jezik takav da nemamo potrebu da kao u bilo kom drugom jeziku tražimo ili

izvodimo značenje iste,jer vedina starogrčkih reči su i logos i pojam

istovremeno,sama reč obuhvata i suštinu objekta na kojeg se odnosi.

Medjutim mnogi pojmovi su kasnije obuhvadeni latinskim jezikom[još kasnije

nemačkim i engleskim] a pri tom oslanjajudi se na grčki izvor,što je dovelo ne

samo do mnogo nebuloznih tumačenja reči ili pojmova ved i do velike

zabune u čitavoj filozofiji koja i danas traje,ali to ostavljamo etimolozima.

Simpatija jeste pozitivno i poželjno osedanje,i tačno da je povezana sa

aksiološko-etičko-estetskim vrednostima…ali sve ostalo što mislimo o –

simpatiji,kao osedanju je pogrešno. Simpatija izvorno nije nikakvo

„poklapanje emocija“ ili afinitet prema drugoj osobi zbog njene

lepote,zanimljivosti,duhovitosti,različitosti,iskrenosti…naprotiv,simpatija je

osedaj koji doživljavamo kada ostvarimo iskreno razumevanje za patnju

druge osobe,sa kojom se potom emocionalno identifikujemo.

Strah,tuga,nezadovoljstvo,neraspoloženje…da…a nikako,kako pojedini autori

navode-radost,sreda,zadovoljstvo,gnev,uzbudjenje,temparament,koji sa

simpatijom imaju veze koliko i oni sa svojim mozgom. Upravo su reči[poput

hiljada drugih]- patheia,pathos i simponia ,vremenom,sa „gašenjem“ grčke

misli i jačanjem rimske, „prešla“ u bilo koji ili kakav osedaj,pa smo dobili

kovanice tipa telepatija ili homeopatija,koje su nastale mešanjem 66

jezika,zadržavajudi grčki izvor. Tako da je danas opšteprihvadeno da simpatija

obuhvata sva osedanja,dakle i ona „pozitivna“ poput recimo-radosti. Kao

takva prihvadena je i u psihologiji. Ja tu,naravno,ništa ne mogu menjati ali

ipak du se držati izvornog i ispravnog značenja pojma simpatije. Nije bitno da

li je patnja uzročno etička ili estetska,bitan je sam čin emocionalne

identifikacije,u kojem,tačno,ima nečeg egoističnog,pre svega jer

identifikovanje ne bi ni bilo mogude da u svemu ne prepoznajemo i deo

sebe. Apsolutno je besmisleno govoriti o simpatičnim crtama neke ličnosti ili

simpatičnim „crtama lica“,medjutim govoriti o simpatiji kao preduslovu

prijateljstva ili čak ljubavi je potpuno opravdano. Dakle,simpatija mora

podrazumevati, i kao pojam sadržati u sebi četiri osobine-

patnju,razumevanje,identifikaciju,saosedanje i na kraju sve to obuhvadeno

uzajamnošdu. U suprotnom,imamo antipatiju,ali ako ne postoji samo jedna

od navedenih osobina-morate smisliti neki novi pojam za tu vrstu osedanja.

Dakle,simpatiju možemo odrediti kao emotivnu naklonost ka drugoj osobi ali

treba jasno znati šta,kako i zbog čega takva naklonost postoji. S obzirom da

smo govorili o uzajamnoj naklonosti,ne možemo redi za nečijeg kudnog

ljubimca ili za neki deo nameštaja da su simpatični[pogotovo ne ovo

drugo,osim ako nečija polica za tv može da pati,jer na njoj nije LCD ved stari

tv.]. Takodje,pojedini autori navode osedaje simpatije[i empatije] kao često

iracionalne,što nema nikakvih osnova kada se radi o simpatiji,kod empatije

ta mogudnost ved postoji ali samo kod pogrešne percepcije ili neznalačkog

anticipiranja fiziognomije ličnosti. Vratilimo se opet Judi i izdaji,sasvim

sigurno da je Juda gajio simpatije prema patniku Isusu[pa čak i u današnjem

značenju tog pojma],koje su naravno uzvradene,jer simpatija mora imati

udela u jakom i čvrstom prijateljstvu i onoj ljubavi koja je izmedju apostola i

Isusa sasvim izvesno postojala,kao i kod poverenja. Sasvim logično,da je

onda i simpatija bila jedna od desetina duhovnih staza pre skretanja na

pogrešni[ili zatraženi] put izdaje.

Empatija se razlikuje od simpatije poprilično više nego što nam to na prvi

pogled govori sama sličnost reči. Ovde nam ostaje isti problem sa značenjem

pojma-pathos,patheia, kao i sa simpatijom,ali ima mnogo manje značaja s

obzirom da empatiju mnogo lakše i daleko češde identifikujemo sa

„negativnim“ emocijama. Ako simpatiji oduzmemo iskreno saosedanje i

potrebnu uzajamnost,dobijamo empatiju,i to onaj oblik empatije[psihološki]

na koji obično i mislimo. Dakle sposobnost da intuitivno ili pomodu

ponašanja[in tracto] ili motorike lica objekta prepoznamo,razumemo i po

potrebi imaginativno doživimo patnju objekta. I ovde postoji identifikacija sa

osedanjima objekta ali s tom razlikom što je ta identifikacija „veštačka“[jer je

mi često ne posedujemo],sa izvesne distance,i u svrhu pomodi[govorim,dakle

o psihološkoj empatiji,kao najčešde obradjivanoj]. Jer da bi pomogli datoj

osobi moramo prvo „udi“ u njenu unutrašnjost,prepoznati,shvatiti je i na

kratko pokušati da se nadjemo u „njenoj koži“[doživeti osedanje kao

sopstveno]. Prepoznavanje osedanja,patnje druge osobe, možemo učiniti uz

pomod intuicije,ako nam je ista dovoljno jaka i „proverena“,ali je takva

intuitivna percepcija ipak najredji pristup,jer je i najnepouzdaniji,ali ni

ponašanje osobe nam nede biti od velike koristi ukoliko zaista nismo dobri

psiholozi,medjutim motorika lica je vrlo pouzdana,jer gotovo svi

prepoznajemo bilo koje osedanje druge osobe vrlo lako. Zašto je potrebno-

prepoznavanje? Iz razloga što objekat „posmatranja“ najčešde nede voljno

pokazati čak ni motorikom lica svoju patnju ili de to pokazati voljno ali na

nenamerno pogrešan način što nas može odvesti u zabludu. Empatija je vrlo

bitna i korisna u psihologiji i psihijatriji,medjutim korisna je i potrebna i u

medjuljudskim odnosima,naročito kod nama bliskih i dragih ljudi. Empatija

ved može biti u vezi i sa odnosom čovek-životinja,ali za nameštaj i dalje

ostaje „van upotrebe“. Zanimljivo je to da je ovaj pojam zapravo prvo

korišden u odnosu stvaralac-delo,dakle empatija je bila pojam isključivo

vezan za estetiku,odnosno umetnost…odnosno autorova osedanja preneta

na njegovo umetničko delo,koje kasnije,posredno može izazvati empatiju

kod posmatrača dela ili čitaoca u shvatanju umetnikovih osedanja. To

emocionalno stapanje tokom posmatranja ili čitanja olakšava nam i

razumevanje i dela i autora. Takodje,mada dosta redje,umetnik može izraziti

osedanja svog imaginarnog ili realnog modela ili junaka,ali to se dešava samo

kod onih umetnika koji se samo zovu umetnici. Dakle,tek nešto kasnije

empatija je postala daleko „širi“ pojam i postala je značajna u psihoanalizi i

psihologiji,kao i u samim ljudskim odnosima. I ovde bih ipak naveo jednu

bitnu grešku u definiciji empatije,ona ne može biti u cilju saznanja,pored

ostalog,i želja i namera posmatranog objekta,ved isključivo u cilju

neposrednog ili posrednog eficijentnog saznanja i razumevanja osedanja i to

onih koji pripadaju patnji,da bi došli do finalnog cilja-pomodi objektu ili

shvatiti ga[ukoliko je objekat-delo]. Empatija podiže težinu izdaje za još

jedan stepenik,a koliko je ona bila bitna u odnosu; Juda,apostoli-Isus,jasno je

iz samog čina tajne večere i raspeda.

Ambivalentnost…čovek ima iskonsku težnju da zauzme odredjeni

jasan,subjektivno zdrav stav prema svemu u njegovom okruženju,bez obzira

da li se radi o drugom čoveku,nekoj ideji,narodu,svojoj ili drugoj državi,nekoj

stvari,poslu na kojem radi,nekom drugom stavu ili nečijoj drugoj težnji. Samo

ako jasno može da razgraniči šta i zbog čega nešto ili nekog voli ili mrzi,ili gaji

neka druga negativna ili pozitivna osedanja,čovek može da deluje u skladu sa

prirodom i svojom samosvešdu. Upravo je ova samosvest o sopstvenim

osobinama,osedanjima,stavovima[dakle,prema sebi] i najodgovornija što

čovek želi da se i prema svemu ostalom odredi u potpunosti,bez ikakvih

nejasnoda i konfuzije. Medjutim,i pored te večite i jake težnje,ne postoji

čovek koji ima potpuno odredjeni stav prema bilo čemu,ali kako jedno

osedanje gotovo uvek ima jaku prevagu nad sebi suprotnom,vedina ljudi

nema očigledan problem sa ambivalencijom[što ne znači da nisu

ambivalentni] koja podrazumeva bar približno iste intenzitete pozitivnog i

negativnog osedanja,odnosno stava. Čovek je retko kada svestan

ambivalencije kod sebe po pitanju nekog odredjenja ili više njih,i ona se

otkriva ili slučajno ili to otkrije psihoterapeut,nekada ostane u nesvesnom do

smrti. Ambivalencija vodi ka kontradiktornim stavovima ili osedanjima prema

odredjenom fenomenu ili odredjenoj osobi,dovodi do oklevanja,stalnog

odlaganja,do mučnih sumnji,povremenom nedostatku entuzijazma…i sve to

demo lako prepoznati kod drugih[retko kada kod sebe] i bez obzira što nisu

sami svesni svojih postupaka,prepoznademo ih kao ambivalentne. Još vedi

problem nastaje ako čovek postane svestan svoje ambivalentnosti jer tek

onda postaje potpuno

konfuzan,neodredjen,depresivan,preosetljiv,medjutim prepoznata

ambivalencija je ipak bolja od neprepoznate jer se prilično lako leči

psihoterapijom. Nesvesnost o svojoj ambivalenciji koju možda nikada i

neotkrijemo,vrlo često ostavlja opasne ožiljke na našoj psihi i poprilično

ometa naše emocije,i takvo stanje se ne samo vremenom pojačava ,ved se

ambivalentnost širi na sve vedi broj odredjenja,postaje i kvantitativno i

kvalitativno veda. Možete da ne volite svoj posao ali morate da ga radite

zbog egzistencijalnih potreba,i to de svakako da vas odvede u nezadovoljstvo

i ostaviti traga na psihi ali daleko opasnije je kada nismo sigurni da li volimo

ili mrzimo svoj posao…kada nemamo ni približno jasan stav o tome,tada

psiha puca mnogo brže i snažnije. Jedina uteha[koja nije mala] je ta što je

ambivalentnost daleko više karakteristična za izuzetno inteligentne

ljude,duhovno i umno uzvišene,dok se kod onih „prosečnih“ i redje javlja i

pravi manje štete. Ambivalentna osoba je „stisnuta“ i to pod jakim

pritiskom,izmedju dva suprotna stava,dva suprotna osedanja i ne nalazi način

kako da se pritiska oslobodi,odnosno da pomiri suprotnosti ili još bolje da

jedan stav,jedno osedanje dovede u stanje dominantnosti,čime

ambivalencija nestaje. Priznadete da je vrlo mučno ako prema nekoj osobi

istovremeno osedamo ogromnu ljubav i ogromnu mržnju,ako smo

istovremeno i verujudi i ateisti jer nemamo ili imamo argumente i za jedan i

za drugi stav,ako ne znamo da li nekom dogadjaju da se radujemo ili da

tugujemo ili istovremeno imamo oba osedanja…psiha pod takvim

okolnostima pati i traži mehanizme odbrane,ali paradoksalno ti mehanizmi

odbrane „lome“ i psihu i telo još više. Genijalni ljudi su po pravilu svi

ambivalentni,i bez obzira da li su toga svesni ili ne[vedinom jesu] doživljavaju

užasna mučenja sopstvene psihe i duha…koja ih može odvesti u dve

krajnosti,ili genijalnom stvaralaštvu ili u duševnu bolnicu,pa čak i u

samoubistvo. Uglavnom genijalni i visokoduhovni ljudi „poseduju“ obe

krajnosti. Juda…njegova ambivalentnost u odredjenju prema Isusu ista je kao

i kod svih Isusovih apostola i sledbenika[nešto manje kod Marije i

Jovana],bila je vrlo izražena i evidentna,to čak ni četiri „pažljivo birana“

jevandjelja nisu mogla da sakriju. I to je donekle razumna osobina koja se

razvila kod apostola. Naravno,ambivalentnost kod Isusa je bila još izraženija

ali i potpuno nesvesna i neprepoznata[u nekim trenucima,da],iz dva razloga-

bio je genije i duhovno uzvišen i ona druga,nije se bilo lako nositi sa ulogom

koju je imao ili sam sebi nametnu svojim uverenjem. Ambivalentnost ne

možemo dovesti u direktan odnos sa izdajom,osim ako nije prepoznata i

odstranjena prevagom negativnog osedanja[što ne možemo tvrditi za

Judu],ovde je bitnije to da je postojala nesumnjivo velika ambivalentnost u

odnosu izdajnika i izdatog,mnogo veda nego medju ostalim apostolima i

Isusa,ali isto tako ne treba zaboraviti da samo dve osobe nisu izdale Isusa.

Optimizam i pesimizam…o ovim pojimovima du obrazlaganje svesti na

minimum[jer o ovoj temi se zaista može mnogo napisati],samo toliko da bi ih

prepoznali i razlikovali od nekih drugih vrlo sličnih ljudskih stavova,kao i da

razrešimo neke mogude zablude. Intuicija[udružena sa logikom] je za sada

jedina ljudska sposobnost koja nam daje mogudnost da zavirimo u

bududnost,da li de to zavirivanje biti i zavaravanje ili se pokazati kao

uspešno,zavisi delom od jačine intuicije ali naravno,najvedim delom od

subjektivnog stava o bududem dogadjaju. Dakle,vidovitost,prorokovanje…i

ostale gluposti ostavljamo časopisima poput „tredeg oka“,a ovde demo se

baviti večitom težnjom čoveka da spozna bududnost,na jedino mogudi način.

Nedu se baviti ni temom zašto je uopšte toliko jaka čovekova želja da

predvidi budude dogadjaje ili proviri kroz prozor bududnosti,bitno je samo

pomenuti da takva težnja postoji i da je izrazito intenzivna. Kao i svaki

čovekov stav,tako i njegov pogled ka bududnosti može biti ili pozitivan ili

negativan. Za sada postoji slaganje oko toga da je pozitivan stav o

bududnosti[optimizam],poželjan,potreban,pokretački,zdraviji…odnosno da

negativan stav[pesimizam] vodi u psihičke probleme,bolesti ili nas ne može

pokrenuti na akciju[ako i krenemo u akciju,to radimo nevoljno i bez

energije]. Medjutim…postoji jedno veliko-ali,koje može pokazati da je

takvo,pozitivno stanje kratkoročno dobro za optimiste ali dugoročno

pesimista je u mnogo povoljnijem položaju. Zašto je to tako? Prvo,ved ranije

pominjano,verovatnoda za negativni ishod je uvek veda,što de daleko češde i

jače uzdrmati optimistu nego pesimistu koji je takav ishod i

predvideo,drugo,pesimista je u oba slučaja na dobitku,ili nede patiti jer je

očekivao nepoželjan ishod,ali ako je ishod pozitivan on de biti daleko sredniji

od optimiste. Trede,pesimista u oba slučaja izlazi kao pobednik,jer u

prvom[pozitivnom] slučaju shvata sebe kao „spasitelja“,dok u

drugom,negativnom,sebe vidi kao „proroka“ koji je dobronamerno ukazivao

na krajnji ishod. I na kraju,opet se vradamo na inteligenciju…pesimista ne

samo da je daleko inteligentniji i intuitivniji od optimiste,ved za razliku od

optimiste koji uvek doživljava patnju,on doživljava –trpljenje. Još jedna

prednost pesimiste je ta što on svojim pesimizmom obuhvata sve mogude

prepreke koje mu se mogu nadi ka cilju,pa tako spreman,on i ako nevoljno

krede u akciju,vrlo lako de zaobidi predvidjene prepreke. Optimista de se

negativno iznenaditi i okliznuti ved kod prve prepreke jer je nije ni

pretpostavio. Jedini ozbiljan problem kod pesimizma što on može postati

radikalan,u smislu opšte demotivacije ,kao i to što je „infektivniji“ od

optimizma,kolektivni pesimizam daleko lakše nastaje i brzo se širi. A jedini

zdravstveni[mentalni] problem koji može napasti psihu pesimiste,to je

patološka zluradost ili ako je pesimizam permanentan i ekstreman-

mizantropija. Da ne bude zabune da promovišem pesimizam kao pozitivnu

vrednost,samo sam naveo činjenice,svakako da i optimizam ima svojih

dobrih strana,pre svega u jakoj borbi za pozitivne

promene,energičnost,istrajnost,borba za uspeh,potom, pomaže kod

verovanja[vere],odnosno njenog nastanka,pa i nade[za one koji u njoj vide

nešto pozitivno],ali da prvi vedi neuspeh kod optimiste može da napravi

„čudo“ u negativnom smislu,to je poznato,i još jednom savet, nemojte se

hvaliti preteranim optimizmom,jer bolje da sakrijete,odnosno da ne

pokazujete da niste naročito inteligentni,nažalost,tako stoje stvari. I ovde du

ponoviti,VERUJTE u sebe,a ne da budete svojeglavi optimista. Naizgled ova

tema nema mnogo veze sa činom izdaje ili sa našom pričom o Judi i

Isusu,medjutim treba znati da se defetizam zasniva isključivo na pesimizmu i

izdaji,i da je defetizam izuzetno zastupljen kroz sva jevandjelja,pogotovo je

uočljiv baš kod Isusa i Jude!

Apatija,ekstaza,ponos,hrabrost

„Ustani,što si pao na lice svoje?“

[knj.Isus.Nav.]

Apatija nije samo odsustvo simpatije ili empatije,ved prevashodno odsustvo

bilo kakvih senzibilnih osedanja i osedaja prema odredjenom objektu ili činu.

Mnogi pod apatijom podrazumevaju isključivo odsustvo

unutrašnjih,duhovnih senzacija,što nije tačno jer bi u tom slučaju

predstavljala samo jedan vid depresije,medjutim ona se podjednako odnosi i

na spoljašnja čula i telesne senzacije. Dakle izostanak bilo kakvih

afekata[psihičkih i fizičkih senzacija],uzbudjenja,emocija,pradenih opštom

ravnodušnošdu i nezainteresovanošdu. Apatija može biti opšta[Ja i svet oko

sebe] i trajna što se smatra ozbiljnim psihičkim oboljenjem,medjutim ako je

odredjena i ograničena prema odredjenom objektu ili činu,apatija spada u

normalnu reakciju čovekove psihe i organizma. Takodje,apatiju možemo

odrediti i prema tome da li je „usmerena“ samo prema sopstvenoj

ličnosti,prema drugom licu ili licima,odredjenoj radnji,što i dalje spada u

normalne reakcije[pod uslovom da nisu trajne]ili prema posebnim

dešavanjima u okruženju. Sa psihološkog stanovišta,svaka apatija je

nepoželjna, neprirodna i vodi ka [ili je deo] bolesti poput teške depresije i

melanholije. Religija je nešto sveobuhvatnije sagledala pojam apatije,pa je

ista vrlo poželjna osobina koja podrazumeva apsolutno bestrašde,i prema

čulnom svetu ali i prema najvedem broju emocija,odnosno svega onoga što

čoveka sputava da svoj duh i svoju ljubav isključivo usmeri prema Bogu.

Medjutim,crkva je ,naravno,po svom shvatanju i potrebama definisala ovaj

pojam,pa tako ga ograničila samo na askezu,tako da apatija van monaškog

života može biti vrlo opasna[???]. Filozofije,tradicije i religije

istoka[budizam,hinduizam,taoizam…] takodje u apatiji vide vrlinu i potrebu

čoveka,jer duhovna i telesna uzbudjenja ograničena na svetovni život

smatraju nedostojnim,bezvrednim,i ometajudim u dostizanju cilja potpune

duhovne smirenosti. Sa filozofskog gledišta,koje je sasvim sigurno apatiju

sagledalo i obuhvatilo iz svih mogudih „uglova“,počevši od Heraklita,preko

kinika,platonista,stoika,skeptika,sholastičara,nemačkih klasičara koji u apatiji

vide vrlinu,pa pojedini čak i najvede dobro,pa do filozofa renesanse,empirista

i uvek neizbežnih „prosvetitelja“ koji[za njih,logično] u apatiji vide apsolutno

negativnu karakteristiku. Kako uopšte gledati na fenomen apatije u opštoj

zbrci oprečnih psiholoških,religijskih,filozofskih stavova…? Uvek se treba

osloniti na izvorni pojam,na opšteprihvadenu definiciju,razmišljanja priznatih

genija,iskustvo, i sve to obraditi sopstvenim kritičkim sudom i umom[koji

iako potiču od subjekta,ne mogu biti subjektivni ved realni i opšti]. Treba dati

za pravo teorijskim pogledima filozofija istoka,zapada i antike koji u apatiji

vide pozitivnu osobinu,jer svakako da „psihosomatsko“ bestrašde čisti naš

duh i um od onih pogrešnih,iskrivljenih,negativnih i bespotrebnih vrednosti i

uzdižu um na viši nivo a duh vode ka opštem smirenju. Svaka vrsta apatije,

prema bilo čemu što nije od esencijalnog značaja za ljudski život jeste

apsolutno poželjna ali je i gotovo nemoguda[osim kod retkih pojedinaca] jer

čovek nažalost još uvek ima vrlo jako ubedjenje da samo egzistira,pa je vrlo

teško sa namerom postidi stanje apatije. Iz toga sledi da zaista oni koji bez

namere dosegnu stanje opšte apatije,imaju problem sa „zdravom ljudskom

prirodom“ i da imaju poremedaj psihe. To isto nam govori i iskustvo,na koje

se oslonila i psihologija,kasnije i psihijatrija. Takodje,apatiju ne možemo

vezati ni za „poremedaj genijalnosti“. Dakle,apatija koju želimo da

postignemo sa namerom,vrlo je korisna i potrebna,takodje i ona

iznenadna,parcijalna,apatija koja se povremeno javlja sa kratkim delovanjem

i koja je ograničena, ne može se često svrstati u pozitivnu osobinu ali je ne

možemo svrstati ni u poremedaj psihe jer je „štiti“ upravo

parcijalnost,kratkotrajnost…i kao takva može biti samo normalna reakcija

psihe na nešto po nama nebitno. U svakom drugom slučaju,apatija se može

smatrati,ne toliko nepoželjnom koliko jednim od simptoma nekog drugog

težeg poremedaja psihe pa čak i nervnog sistema. Bez obzira što po teogoniji

antičkih božanstava,kderka Ereba i Nodi; Apatija, jeste boginja izdaje,sam

starogrčki pojam apatije nije mnogo vezan za simbol ove boginje,odnosno

osobinu nad kojom vlada…apatija,posve logično, jeste u samoj osnovi izdaje.

Apatija je stanje koje sasvim kontradiktorno, pokrede „priču o izdaji“ od

samog temelja. Bez obzira što sama apatija,kao psihostatično stanje ne može

biti nikakav pokretač,ali ona je ono stabilno,nepokretno postolje od kojeg

sve ostalo krede,pa ni samog kretanja istorije bez nje ne bi bilo,dakle kapisla

baruta u metku dešavanja. Kada apatija zavlada,čovek prirodno traži izlaz iz

nje,što nas čini vrlo lako povodljivim i potencijalno vrlo afektivnim,ako to

povežemo sa religijskim simbolom apatije,jasno nam je zašto su, ne samo

Juda,ved svi Hristovi sledbenici,tražili i videli spas u Isusu i krenuli za njim

ostavivši sve iza sebe. Isusu je apatija sasvim sigurno najizraženija

osobina,kod Jude,ona je bila dominantna na samom početku i na samom

kraju ako apatiju posmatramo sa psihološke strane,sa religijskog pogleda na

ovaj pojam,samo je Isus mogao da dosegne[i to je i uradio] stanje apsolutne

apatije.

Nasuprot apatiji ali na pojmovno istoj skali stoji ekstaza. U principu imaju

potpuno identično polazište i ishodište ali putevi izmedju im apsolutno

divergiraju. U suštini, oba pojma podrazumevaju psihoemancipaciju od

ometajudih spljašnjih[čulnih] i unutrašnjih[emocionalnih] osetilnih impulsa u

cilju postizanja stanja ravnodusnosti prema svemu postojedem, kako bi se

potpuno ispunili apsolutnim,božanskim,blaženim…[naravno,ved smo govorili

da psihološki nepotpun pojam apatije ne podrazumeva ovakav cilj]. Sam

pojam[logos] ekstaze nam govori o stanju ljudske psihe[duha] koja se

oslobodila svih stega i izašla van kako bi se stopila sa apsolutom i prirodno

stanje zamenila natprirodnim zanosom. Ovde se

psihološka,religijska,filozofska,mistička gledišta medjusobno u velikoj meri

slažu u pogledu samog značenja ekstaze,s tim što psihologija kao nauka koja

se bavi isključivo iskustvenim i nespekulativnim, pojam

apsoluta[božanskog,blaženog,sveopšteg…] vidi kao dostizanje emocionalnog

blaženstva i duhovnog mira istovremeno. Psihologiji koja je nešto drugačije

teorijski odredjena od filozofije,religije i mistike ne možemo zameriti,ali

mnogim psiholozima i velikom broju ljudi treba ukazati da ekstaza kao cilj ne

može nikako biti povezana sa osedanjem beskrajne radosti ili najvišim

stepenom ushidenja…niti se može postidi upotrebom psihoaktivnih

supstanci,pogotovo ne sa onim na koje se uglavnom i misli[to je stanje

delirijuma,dementerije,pa i proširenje svesti,ne ekstaza],ali uz pomod nekih

spiritualnih i religijskih obreda,ili putem mističnih metoda,ekstaza se svakako

može postidi. Ali upravo je to ta kvalitativna razlika kursusa kojim se postiže

ekstaza ili suprotno,apatija. Spiritualnim,mističnim i religijskim ritualima ne

možemo dodi do apatije kao cilja ali do ekstaze to su jedini mogudi i ispravni

putevi. Povezanost pojma ekstaze sa strašdu ili seksualnim činom,nedu

komentarisati jer ne samo da bi to bilo spustanje ispod potrebnog nivoa u

objašnjenju ovog pojma ved i da želim da komentarišem ne mogu jer nemaju

ništa zajedničko…takva objašnjenja možete tražiti od umobolnih likova koji

su reč i pojam ekstaza uvrstili u elemente strasti. Mnogi čak ekstazu

izjednačuju sa agonijom,koja ima samo isto polazište kao i apatija i ekstaza,u

svemu ostalom,kursus,meta,se toliko razlikuju da je budalaština i pomisliti da

imaju sličnosti ili još „tragičnije“da leže na istoj pojmovnoj skali. Ekstaza je u

najkradem stanje kojim postižemo potpuni zaborav svojeg Ja i sopstvenog

okruženja u cilju spajanja našeg oslobodjenog duha sa onim

najuzvišenijim,transcendentalnim,sveopštim…kako ih ved u zavisnosti od

religije,tradicije ili filozofije doživljavamo. Najzad…ukoliko i psihološki stav

probamo da uvedemo u definiciju[u onim delovima koji se mogu neeklektički

usaglasiti] kako bi zadovoljili jednu opštost moderne definicije,ekstaza može

predstavljati i uzvišeno opšte snažno oduševljenje za neku

misao,ideju,doživljaj…pri čemu čovek u potpunosti i u kratkom periodu gubi

svaku vezu sa postojedim[ne i stvarnim] svetom,i pri čemu apsolutno gubi

sposobnost reagovanja na spoljne uticaje[u velikoj meri i na unutrašnje] i

gde mu je sva pažnja usmerena samo ka jednom objektu a kakav oblik on

može poprimiti,to smo ved razjasnili. Upravo ovaj „psihološki umetak“

povezuje ekstazu i izdaju,jer suprotno apatiji koja deluje kao

inicijator,ekstaza je ved impuls koji se odvojio od početnog istovetnog

polazišta i u sebi nosi potencijalnu opasnost da ako skrene sa pravog

puta,omaši i cilj[ne po sebi,ved za nas]i tada može voditi jedino ka izdaji.

Ukoliko izuzmemo uplitanje psihologije u pojam ekstaze bar u onoj meri u

kojoj je to mogude,dobijamo jasniju sliku o našim „junacima“ Judi i Isusu i

njihovom odnosu ali koji vodi ka sasvim ispravnim vrednostima,kako je i bilo

do pred sam čin izdaje kada psihologija čoveka ipak pokazuje da se na nju

mora uvek računati,jer psihologija bez bezgrešnosti,antimoralnosti i

negativnih emocija i stavova ne bi ni imala potrebu da postoji kao nauka.

Kako je čovek poprilično „upleten“ u ove pomenute osobine,moramo je

pozvati u pomod da bi nam olakšala da shvatimo Judin čin,jer je u jednom

momentu zalutao i krenuo pogrešnim putem,koji je ,kako smo ved

rekli,mogao odvesti samo ka izdaji.

Ponos[superbia] nije primarno, niti arhetipsko osedanje,ne možemo ga

povezati ni sa evolutivnim procesima jer nema instinktivni koren i svojstveno

je samo čoveku,niti ga možemo povezati sa teološkim korenima,odnosno

bogom datih osobina, ali ne može se smatrati ni stečenom

osobinom,odnosno osedanjem,dakle nije ni najmanje povezana sa

okruženjem,vaspitanjem, spoljašnjim ili unutrašnjim okolnostima. Možemo

redi da se radi o kongenitalnoj osobini bez nekih daljih i dubljih evolutivnih ili

transcendentalnih korena. Kako se razvojem psihologije,psihijatrije i

neuropsihijatrije sve više obrada pažnja na prenatalni život čoveka,dolazedi

do ozbiljnih[vrlo često i dokazanih] teorija i saznanja u pogledu nastanka

pojedinih kognitivnih osobina i psiholoških osedanja,i sam osedaj ponosa

trebalo bi objasniti prenatalnom psihologijom,jer svaka kongenitalna

osobina čoveka koja nije nastala iz instinktivnog niti je arhetipska, može

jedino imati prenatalni uzrok. Još jednom bih se vratio teološkom

korenu,koji ima sve potrebno,dakle sve „ispunjene uslove“,i to vrlo ozbiljne

da iz njega razvijemo osedanje ponosa,medjutim, bar sve poznate religije

govore nam o čovekovom ponosu kao negativnom,nepotrebnom i

antimoralnom osedanju koji sasvim sigurno nije od Boga,pa nam religijska

antiteza obesmišljava teološki izvor. Teističko stanovište bi nas odvuklo u

poprilično spekulativne vode,pa ga,uz naznaku da ima osnova i da je mogude

ipak nedemo obradjivati. Sam pojam ponosa možemo definisati kao osedaj

manje ili vedeg zadovoljstva samim sobom,mada postoje i vidovi ekstremnog

zadovoljstva koji su granični po pitanju psihijatrijskih bolesti. Naravno,osedaj

zadovoljstva samim sobom podrazumeva i visoko vrednovanje i poštovanje

sebe ili svojeg Ja. Ne treba ponos čak i u ekstremnim slučajevima povezivati

sa narcisoidnošdu ili egoizmom,koji imaju sasvim različite uzroke i posledice.

Razlika leži u tome što je ponos osedanje ograničeno i odredjeno na uvek

koristan dogadjaj[tu spada i umna aktivnost] u kojem smo učestvovali sami

ili sa drugim licima i bez obzira što je osedaj samovrednovanja i

samopoštovanja subjektivan,on je najvedim delom potpuno

prirodan,zaslužen i opravdan i pred objektivnim. Medjutim,preterano,s

namerom javno iskazano ili ne baš toliko zasluženo samopostovanje prelazi

ved u negativnu osobinu koju nazivamo hvalisavost. Ukoliko ovo osedanje

nije parcijalno,nije uzrokovano realnim stanjem i nema objekta prema kojem

ga odredjujemo,možemo govoriti o neopravdanoj narcisoidnosti,i to kao

bolesti. Zašto sam dao mogudnost narcisoidnosti da može biti i

opravdana…ukoliko od tri poslednja pomenuta uslova,izostaje

drugo,odnosno da zaista imamo potkrepu u realnom stanju

stvari,narcisoidnost nije negativna osobina i poželjna je u razvoju

samopoštovanja i samosvesti. Što se ponosa tiče,pomenudu,mada bi to

trebalo biti jasno svima,ovo osedanje se ne može odnositi na estetske

karakteristike ved isključivo na umne,duhovne i etičke. Postoji još nešto

bitno što bi trebalo naglasiti po pitanju ponosa a to je njegov primordijalni

izvor…koji može biti „normalan“-prirodan,realan,altruistički,kognitivni, ali

vrlo često je u pitanju i čovekov odbrambeni mehanizam od

negativnih,neprihvatljivih i niskih nagona koje poseduje,tako što od njih beži

u potpunu suprotnost društveno-socijalnih poželjnih i prihvatljivih

aktivnosti,a kao rezultat,odnosno posledicu, takve odbrane dobijamo –

ponos, i to opet posve „zaslužen“,jer sopstveno

vrednovanje,samopoštovanje i zadovoljstvo učinjenim imaju realnu osnovu.

Dakle ovde imamo razliku samo u inicijalnom delu uzroka ponosa…da li ga

pokrede prirodni ili sublimativni okidač. Medjutim,kao

sublimacija[psihološka] ipak u sebi nosi i deo nesvesnih kompleksa,ovakva

vrsta ponosa vrlo lako može da skrene u pravcu nadmenosti i

oholosti[sublatio]. Posto je sublimacija u psihološkom smislu vrlo

kompleksan pojam,ovde bih samo dodao da se ne mora uvek završavati

ponosom kao posledicom,niti da skrene u negativne čovekove osobine[ali

najčešde pod uticajem nesvesnog upravo završava nadmenošdu],ved ukoliko

je usmerena i pravilno kanalisana,psihološka sublimacija može odvesti u

neke sasvim druge i vrlo poželjne osobine čoveka,što je recimo Frojd odlično

zapazio kod usmeravanja libida ka uzvišenijim ciljevima,a mnogi geniji i

duhovnici svojim primerima to potvrdili. Rekli smo da je ponos potpuno

negativno odredjen od religije,pa samim tim Isus ,Juda i apostoli nisu

posedovali tu vrstu ljudskog osedanja[bar ne do vaskrsenja i javljanja

Isusa,kada se izvesno morao bar u tragovima pojaviti],medjutim što se same

izdaje kao čina tiče pa i one Judine,tu ponos može odigrati ogromnu

negativnu ulogu bez obzira što smo ponos u najvedoj meri odredili kao

prirodnu,donekle pozitivnu i potrebnu ljudsku osobinu. Ponos,pogotovo ako

ima izvorište u psihološkoj sublimativnosti,vrlo lako izaziva zavist[uz oholost i

nadmenost,koje smo ved pominjali],pa je izdaja vrlo „logičan“ korak…da li je

Juda u sebi nosio i ovu osobinu[prirodnu ponos sigurno nije,jer je bio vrlo

revnosan apostol],možemo samo da nagadjamo jer iz jevandjelja to baš i ne

vidimo. U svakom slučaju,da ne koristimo Judu kao primer,preteran i

sublimativan ponos jeste bitan stepenik koji vodi ga izdaji.

Za razliku od ponosa,hrabrost se svakako ne može uvrstiti u osedanja ved u

karakterne osobine a po pitanju psihogeneze je stečena osobina,odnosno

osobina koju stičemo pod uticajem fizičkih i psihičkih faktora u toku života.

Pojam hrabrosti definišemo kao intenzivnu želju,volju i akciju u cilju

ispunjavanja subjektivnih ili objektivnih specifičnih potreba uprkos brojnim

teškodama,preprekama i pre svega opasnostima koje nas ograničavaju i

sputavaju. Vedina u definiciji upotrebljavaju reč;obaveza,umesto ;potreba-

medjutim kako je hrabrost subjektivni i slobodni a ne nužan čin,ova reč je

potpuni višak. Takodje,hrabrost se uglavnom tretira kao vrlina,i to jedna od

najvedih vrlina…ali ovde treba pre svega jasno odrediti sve mogude „podele“

u suštini ove osobine,analizirati ih,pa tek onda donositi kritički sud o

hrabrosti kao vrlini ili mani. Hrabrost možemo meriti na skali intenziteta-od

minimalne do ekstremne,potom i na evolutivnoj skali-od nagona do

dokazivanja,možemo hrabrost meriti i etičkom vagom,dakle,može biti

moralna,humana ali i nemoralna,zločinačka,suluda…i na kraju hrabrost

možemo podeliti na fizičku i duhovno-intelektualnu koja sadrži u sebi još

mogudih podela…! Ali u suštini,svaki vid hrabrosti prevashodno treba

odrediti prema uzroku i cilju,pa postoje poželjene,pozitivne, smele vrline,do

onih koje se mogu smatrati negativnim,nepoželjnim i uvek bolesnim,koje po

pravilu u osnovi imaju komplekse niže vrste,pa ih tek onda analizirati prema

ranije navedenim razlikama. Sve nam ovo govori o tome da hrabrost

svakako može biti koliko vrlina toliko i mana,koliko čin

inteligentnog,pametnog čoveka,toliko i odraz ljudske gluposti,koliko moralna

toliko i potpuno nemoralna i na kraju može biti i posledica nekih negativnih

poremedaja[bolesti] ljudske psihe. Hrabrost u osnovi ima strah[o njemu

posebno,kasnije],odnosno prevladavanje straha-heroizam,medjutim mnogi

hrabrost dele na heroizam i sekuritatilitet,što je potpuno besmisleno jer

hrabrost i kao pojam, i po definiciji mora obavezno podrazumevati

heroizam[prevladavanje straha],a ne odsustvo,nepostojanje straha,koje

apropo može postojati samo u bajkama.Dakle,hrabrost je najkrade rečeno

heroizam,koji može biti fizički ili „psihički“,sa različitim

intenzitetima,različitih uzroka i svrha. Mnogi de identifikovati hrabrost sa

rizikovanjem,što je takodje greška jer se radi o dva različita pojma ali

hrabrost kao „viši“ pojam može vrlo često, izmedju ostalog ,podrazumevati i

spremnost na rizik. Samopouzdanje u osnovi hrabrosti[i na to demo često

naleteti u raznim definicijama],još jedan pogrešno i bespotrebno uveden

pojam koji apsolutno nema mesta u definiciji hrabrosti,ved upravo

obrnuto,hrabrost hrani samopouzdanje ali samo u slučaju kada je hrabrost

dovela do svrhe bez pogubnih posledica. Sama hrabrost koju smo ispoljili a

nismo postigli cilj,drastično ruši samopouzdanje. Takodje,hrabrost ne daje

snagu i istrajnost osim ako nije nagonska. Po intenzitetu,svakako da je

najveda hrabrost žrtvovanje vlastitog života,bez obzira na uzrok,medjutim

uvodjenjem uzroka i svrhe,takvu hrabrost možemo nazvati čovečnom ili joj

dati opravdani epitet bolesti. Ovakav vid hrabrosti je opravdan,pozitivan i

veličanstven čin samo ukoliko ima moralni uzrok,ukoliko je nagonski takodje

je pozitivan i opravdan ali ostaje na ta dva odredjenja,medjutim onaj najčešdi

vid ove po intenzitetu najjače hrabrosti,nema u osnovi ništa

moralno,svrsishodno i nagonski i kao takvu je sa stanovišta psihologije i

psihijatrije posmatramo kao manje ili više značajnu bolest u čijoj osnovi je

bežanje od postojedih kompleksa. Ved sam u jednoj od mojih knjiga navodio

primere koji su pokazatelji ovog odnosa kompleks-iskazana hrabrost,pa se ne

bih ovde ponavljao. Ali da se vratimo na onu najosnovniju podelu

hrabrosti,fizičku i duhovno-intelektualnu[umnu],fizička hrabrost osim one

najintenzivnije-spremnost žrtvovanja sopstvenog života,dakle prevladavanje

smrti,može podrazumevati i prevladavanje straha od fizičke boli,povrede ili

fizičkog otudjenja. Za svaki vid fizičke hrabrosti,bez obzira na intenzitet

ispoljavanja važi sve navedeno kao i za najviši vid heroizma. Što se se tiče

duhovno-intelektualne hrabrosti,odnosno ispoljavanja iste od strane našeg

uma ili duha tu prevladavamo neke druge aspekte straha, poput straha od

ismejavanja,sramote,kritike,objektivnih ili tudjih mišljenja,osude…pa čak,ali

nešto redje,od fizičkih pretnji koje mogu biti realne. Ali samo ispoljavanje

ovakvog vida hrabrosti podrazumeva od subjekta hrabrosti da isto tako i u

tolikoj meri ismejava,sramoti,kritikuje,daje slobodna mišljenja ili osudjuje

druga lica…[ne i da fizički preti,naravno,to je kukavičluk]. Posledice koje

možemo da istrpimo zbog britkog,ironičnog,sarkastičnog „jezika“ ili zbog

slobode mišljenja i govora, koju smo sami sebi dali,uglavnom spadaju u

„psihičke sankcije“ mada u zavisnosti od intenziteta ispoljene hrabrosti

možemo snositi i fizičke ili pravne sankcije. Ova[psihička] vrsta

hrabrosti,neretko spada po uzroku u bolesti psihe[a i kada to jesu,ne radi se

o „lečenju“ kompleksa,ved najčešde o histeričnim oboljenjima],nešto redje

su i moralna a još manje nagonska. Dakle,u najvedoj meri su ili evolutivnog

korena[dokazivanje,skretanje pažnje na sebe] ili sa histeričnom podlogom

subjekta…u oba slučaja moral je u vrlo problematičnoj zoni ili je skliznuo

ispod granice-u nemoral. Tredi,najredji uzrok je čisto duhovno-umni,potpuno

moralni ali mora se ispoljavati u odredjenom,specifičnom okruženju da bi se

uopšte nazvao činom hrabrosti,odnosno moralnom hrabrošdu. Kako po

pitanju ove osobine stojimo sa izdajom? Pa,posve jasno, za sam čin izdaje je

logično potrebna velika hrabrost,naravno po uzroku uvek nemoralna. Izdaja

je kukavičluk kojoj prethodi hrabrost! Ako se oslonimo na četiri izabrana

„zvanična“ jevandjelja,upravo nam je Juda dao najbolji mogudi primer

povezanosti hrabrosti i izdaje.

Hipertimija,hipotimija,fanatizam,smernost

„Taština nad taštinama,veli propovednik,

sve je taština!“

[Knj.Prop.]

Za razliku od euforije sa kojom se vrlo često meša,hipertimija se ne odnosi na

isključivo ekstremno povišene pozitivne emocije[laički nazvane osedanjima

srede],niti se odnosi na povedanu motoriku i fizičku aktivnost. Takodje ni

manični poremedaji ne mogu se identifikovati sa hipertimijom.

Medjutim,manija kao opštiji pojam i stanje mora u sebi uvek sadržati

hipertimiju i euforiju zajedno,kao što i melanholija mora podrazumevati

hipertimiju i subdepresiju. Hipertimija se odnosi isključivo na emocije i to na

ekstremno povišene emocije svake vrste,dakle i pozitivne[sreda] i one

negativne[tuga]. Bez obzira što se u psihijatriji hipertimija uvek podvodi pod

ozbiljne bolesti psihe,jer remeti mentalne funkcije koje čak mogu idi do

halucinacija i potpuno pogrešne percepcije i apercepcije, u blažem[po

intenzitetu] obliku ili kradeg trajanja ona može biti poželjna,jer je jedna vrsta

„čistača“ duše ali i podstiče duhovno i umno stvaralaštvo. Vrlo teško da

možemo pronadi primer genija ili ozbiljnijeg umno ili duhovno uzvišenog

čoveka koji nije patio od blažeg ili jačeg oblika hipertimije,pogotovo što su

recimo; megalomanija,odnosno samoljubivost,grandomanija,potom

zapuštanje egzistencijalnih problema i potreba,“umišljena“

verovanja,preteran polni nagon…itd., upravo neki od oblika ovakvog stanja

psihe. Nauka za sada nema dovoljno dobro objašnjenje za sam nastanak i

razvoj hipertimije[kao i za vedinu „bolesti“ psihe],odnosno sve sumnje i

verovanja se svode na povedanu kvantitativnu vrednost ili povedanu

aktivnost neurotransmitera[neurohormona],pa se na takvom verovanju

zasniva i lečenje. Kod hipertimije je posebno zanimljiv uzrok,jer na ovo stanje

bilo koji vid psihoterapije izuzetno retko deluje,pa ga[uzrok] ne možemo

tražiti niti u akutnom niti u hroničnom mentalnom dogadjaju ili doživljaju,što

za sada ostavlja samo dve mogudnosti ili patološko nervno oboljenje ili

transcendentne uzroke. Kako i patološko oboljenje s ogromnom

verovatnodom možemo odbaciti s obzirom da hipertimija u najvedem broju

slučajeva ima ograničen „rok trajanja“,ostaje nam transcendentnost.

Hipertimija kao bolest je jako povezana sa hrabrošdu[u njenoj je osnovi] i to

pre svega sa onom vrstom hrabrosti koju laički podvodimo pod „ludost“,pa

bi eventualni koren ovog stanja mogli možda potražiti i u teškim i

dugotrajnim kompleksima niže vrste,jer njima znamo uzrok[iz razloga što je

uzrok najčešde realan]ali se takodje ne rešavaju psihoterapijom ved

hirurškim nožem i uz pomod raznih umetaka[ukoliko je uzrok fizički] ili

lobotomijom[ukoliko je uzrok psihički],ili nikako[ako je u pitanju glupost i

neduhovnost]. U svakom slučaju,uvek kada govorimo o

beznadežnosti,moralnom bolu,preteranom bezrazložnom tugovanju ili o

preteranom bezrazložnom osedaju srede,mentalnoj

hiperaktivnosti,“ludačkoj“ hrabrosti,ekstremnom raspoloženju…govorimo

ustvari o hipertimijskim poremedajima; kratkotrajnim[normalnim] ili

dugotrajnim[bolesnim]. Najvedi deo ovoga što smo govorili o

hipertimiji,odnosi se i na –hipotimiju,osim toga da hipotimija podrazumeva

ekstremno smanjene emocije bilo koje vrste i da je u osnovi depresije. Takvo

stanje po intenzitetu jako sniženih emocija,naravno,naizgled može biti vrlo

korisno i poželjno jer na neki način stiti psihu i organizam čoveka i ne može

se smatrati bolešdu psihe,medjutim postoji nesto drugo što je posledica

takvog stanja i što ne samo da može voditi u bolest[i organsku] ved i po sebi

jeste bolest,a to je potpuna nemogudnost da se doživi bilo kakav osedaj

zadovoljstva ili nezadovoljstva na bilo kojem području života,kao i to da je

apsolutni neprijatelj duhovnog i umnog stvaralaštva. Naravno,kao i kod

hipertimije,govorim o intenzivnim i dugotrajnim oblicima,one kratkotrajne

koje smo svi ponekad iskusili smatramo normalnim. Hipotimiju ne treba

mešati sa jednom zdravom,poželjnom i vrlo korisnom osobinom,a to je

svesno,namerno i kratkotrajno blokiranje emocija u cilju „mentalne

odbrane“ od dogadjaja koji može da ostavi posledice po mentalno i fizičko

zdravlje,odnosno da nas psihički u vedoj i dužoj meri onesposobi[mada su

retki ljudi koji ovo uspevaju,jer je potrebna ogromna duhovnost,inteligencija

i upotreba pravilne meditacije]. Ovde bih samo dodao da postoje još dva

pojma ,odnosno stanja koja su u samo naizgled tesnoj vezi sa hipertimijom i

hipotimijom,a to su paratimija i paramimija. Paratimija u osnovi

podrazumeva doživljaj jednog emocionalnog stanja koji kao uzrok ima

dogadjaj koji normalno izaziva suprotno emocionalno stanje[npr.smejanje

nad tužnim dogadjajem i sl.],dok je paramimija fenomen koji podrazumeva

ispoljavanje jednog emocionalnog stanja koje je u suprotnosti sa

emocionalnim stanjem koje zaista osedamo[npr.radovanje pri osedanju

tuge]. Oba opisanja stanja su najčešde kratkotrajna,potpuno nesvesna i kao

takva mogu se smatrati korisnom odbranom organizma,medjutim,kao i kod

hipertimije i hipotimije,ako su dugotrajna i preterana[mada su to retki

slučajevi],spadaju u bolest i to najčešde kao posledica teškog oblika idiotije.

Koliko su ove distimije[hipertimija i hipotimija] bitne pojave u samom ili do

samog čina izdaje,i kako ovde stojimo sa odnosom Jude i Isusa[paratimiju i

paramimiju nedu uzimati u obzir jer nisu vezane za temu,pomenuo sam ih

samo zbog naizgled pojmovne sličnosti]? Ako bi se korak po korak penjali

stepeništem izdaje,morali bi naidi i na ovaj stepenik[distimije],koji je vrlo

bitan,ne samo zbog činjenice da bilo kakav poremedaj raspoloženja i emocija

ujedno dovodi i do poremedaja na etičkoj klackalici,ili što može dovesti do

lošeg rasudjivanja pa čak i neuračunljivosti,ved i zbog toga što u ma kom

obliku da se pojavi i ma kog intenziteta svaki oblik distimije izaziva nesvesnu

potrebu za traženjem krivca za svoje stanje [kao i kod frustracije],ali se u

ovom slučaju krivac uvek traži van subjekta. Isusa možemo okarakterisati kao

delimično hipotimičnu ličnost, Judu,nasuprot kao hipertimičnu…u tom

neskladu možemo tražiti i delid potrebnih kockica da pravilno složimo i

popločimo put do izdaje.

Fanatizam se pogrešno definiše kao emocija,negde i kao skup emocija ali u

suštini ona može podrazumevati samo čovekovu stečenu osobinu,nikako

neko čisto osedanje. Kao i svaka čovekova osobina,naravno,da mora

podrazumevati u samoj strukturi i odredjene emocije,mada su kod fanatizma

one potpuno neodredjene,akcidentalne i relativne. Fanatizam može biti

individualna ili pluralna osobina i najčešde je posledica hipokrizije[u prvom

slučaju] ili ideologije [kod grupnog,masovnog,kolektivnog]. U mnogo

manjem procentu fanatizam kao uzrok može imati i ispravne vrednosti,što

ovakvu vrstu fanatizma,pod uslovom da nije baš ekstremna po

inrenzitetu,može svrstati u poželjnu i korisnu. Pošto na fanatizam uglavnom

gledamo iz negativnog ugla,jer i njen sam najčešdi oblik ima negativne

uzroke i još negativnije posledice,tako du oblik blažeg vida fanatizma koji je

usmeren prema odbrani ne onih subjektivnih ideja,uverenja i subjektivnih

vrednosti ved isključivo realnih ispravnih vrednosti,ostaviti po strani uz

konstataciju da je mogud i čak moralan[vratidu se nakratko ovom vidu

fanatizma na kraju potpoglavlja]. Fanatizam,dakle, kao pojam podrazumeva

izrazito jaku posvedenost nekoj pogrešnoj ili pogrešno shvadenoj

ideji,vrednosti,uverenju ili njihovoj odbrani u tolikoj meri da posvedenost

prelazi u „zaslepljenost“ a odbrana u bezuslovnu spremnost na sopstvenu

žrtvu ili daleko češde druge žrtve. Fanatizam koji u osnovi ima

hipokriziju,nešto je blaži oblik ali svakako ne bezopasan,jer ne samo da može

dovesti do žrtvi[ako se hipokrizija ne leči,jer je bolest],ved svaki oblik

ideološkog fanatizma mora početi od pojedinca,odnosno napajati se sa

izvora hipokrizije. Bez obzira što donekle i veru[u religijskom smislu]

možemo shvatiti kao ideologiju,ipak se ovaj vid takozvanog verskog

fanatizma diferencira od čisto ideološkog,iz razloga što hipokrizija ne mora

biti u samom korenu ved namerno ili češde nenamerno pogrešno shvatanje

delova svetih knjiga religija od uticajnih pojedinaca ili vede grupe. Neretko i

sami ti delovi svetih knjiga,tako su napisani da se „opravdano“ mogu

pogrešno shvatiti,što odgovara inicijatorima bududeg fanatizma. I ideološki i

verski fanatizam po pravilu imaju vrlo pogubne posledice jer vode u masovni

terorizam,velike pa čak i sveopšte ratove. Naravno,za dokaz ovakve tvrdnje

imamo istoriju koja je prepuna krvavih ratova ili krvavih pirova pojedinaca

koji u osnovi imaju fanatizam bilo koje vrste. Postavlja se pitanje,zbog čega

subjektivna hipokrizija skrede ka opštem idealizmu ili pogrešno tumačenje

nekog svetog spisa olako prihvati ogroman broj ljudi? Ideologija nastaje u

društvima koja su u-ili pred sveopštim slomom,gde su beda,beznadje i

siromaštvo ved uhvatili maha ili se nalaze „pred vratima“,medjutim,pogrešno

je misliti da u savršeno uredjenim i dobrostojedim društvima ponekad ne

može dodi do bauka idealizma,naprotiv,dosta redje ali što je društvo

bogatije,srednije,uredjenije utoliko i veda šansa da dodje do ideološkog

„iskakanja“. Upravo su ovakva društva,kao i sama religija „bogom dano tlo“

za bujanje ideološkog i verskog fanatizma,jer čovek koji ne vidi svoju

esencijalnu ved isključivo egzistencijalnu ulogu u svetu oko sebe,postaje deo

stada,a filozofija stada svima je poznata…čovek koji je izgubio svoje Ja,svoju

esencijalnu ulogu u univerzumu postaje toliko lakoveran i povodljiv da i

najgluplja i najnemoralnija ideja može da ih zaslepi i natera da je bezuslovno

sprovode,šire ili brane. Fanatizam u osnovi nikako ne može podrazumevati

izdaju,jer izmedju ova dva pojma stoji nepremostiv jaz koji bi eventualno

mogao da ih spoji,medjutim subjektivnim gubitkom[iz bilo kojeg razloga] ove

osobine,odnosno samim prestankom subjekta da veruje u ispravnost onoga

što je do tada slepo verovao[osvešdenje ili u našem narodu-„opasuljivanje“ ]

jeste sama po sebi izdaja u očima onih koji su ostali verni datoj ideologiji.

Medjutim,uporedimo li fanatizam sa Isusom i Judinom izdajom,jasno je da su

i jedan i drugi bili fanatici ali u onom bezopasnom,korisnom i moralnom

smislu jer su svoj fanatizam „gajili“ na potpuno ispravnim vrednostima,širili

ga na potpuno neagresivan i nenametljiv način i ponizno ga branili,dakle

nema govora o onom negativnom, najčešdem obliku fanatizma.

Medjutim,ovakav vid fanatizma daleko je podložniji gubitkom dotadašnjih

uverenja subjekta jer ni po intenzitetu, ni po „kvalitetu“ nema sa strane te

potrebne zaštitne zidove koji vas teraju da gledate samo u jednom pravcu.

Otuda,Judina izdaja nije toliko iznenadjenje ali kako se radi o

fanatizmu,može se okarakterisati kao vrlo uznemirujuda i bolna izdaja sa

stanovišta izdatog.

Prvenstvena zamisao mi je bila da na ovom mestu obradim pojam

skromnosti,medjutim kako je smernost opštiji pojam koji u sebi

podrazumeva skromnost kao i još neke karakteristike i osedanja koja su

zanimljiva za ovu temu,odlučio sam da smernosti kao mogudoj ljudskoj

osobini dam prednost. Smernost pored ved pomenute skromnosti

podrazumeva i poniznost,kao i čednost,a izražava se najčešde

nenametljivošdu,stidljivošdu,jednostavnošdu,tektilnošdu a u osnovi svega

mora postojati navodna visoka moralnost i „specifičan“ odgoj,odnosno

vaspitanje. Upravo su ove dve poslednje karakteristike[pogotovo vaspitanje]

i odgovorne za dostizanje same smernosti i onih osnovnih i specifičnih

osobina koje se podrazumevaju u njenom sklopu. Dakle,u potpunosti i s

namerom stečena ljudska osobina,a da li de se pojaviti želja za njom najviše

zavisi od vaspitanja i okruženja u kojem čovek boravi. Smernost se smatra

vrlinom,i kao etička i kao religiozna vrednost. Medjutim,jasno je da smernost

bez obzira što u sebi zaista ima pojedinih elemenata visoke moralnosti,može

da bude ogromna prepreka u okruženju i okolnostima u kojem se nalazi

današnje društvo,čovečanstvo uopšte. Smernost ne može da ide paralelno sa

egzistencijom,jer je u potpunoj suprotnosti,pa je i religijski i aksiološki

svrstavamo u potencijalne suštinske karakteristike čoveka. Ali da li je ovakav

stav i ispravan? Upravo ovakav stav sa religijske strane je sasvim logičan,ne

treba ga niti ima svrhe dublje analizirati,jer religija i podrazumeva da čovek

izadje iz svere egzistencijalnog,a samu suštinu čovekovog postojanja je

srozala na najnižu mogudu meru. Daleko je čudniji etički pogled,medjutim on

se zasniva na poznatom i po pravilu pogrešnom „principu vedine“,i mada

postoje suprotni stavovi,problem je što „princip vedine“ u bilo kojoj oblasti ili

disciplini,obavezno podrazumeva i jedan opšti stav,jer ga čovečanstvo kao

takvog prihvata,dakle,uvek neizostavna psihologija gomile ili filozofija stada.

Ako izuzmemo čednost,koju svakako u jednom delu možemo smatrati

moralnom,sublimativnom,pa čak i vrlo duhovnom osobinom,i koja uistinu

može biti dokaz čovekove posebnosti nad ostalim živim bidima,a samim tim i

suštinu ljudskog bida izdidi van čiste egzistencije,utoliko poniznost i

skromnost ne možemo nikako identifikovati ni sa egzistencijom niti sa

esencijom bida zvanog čovek. Koliko god delovalo nerazumno,za razliku od

čednosti,skromnost i poniznost mogu vrlo lako čoveka odvesti u smeru

egoizma[duhovnog,pre svega],pogotovo ukoliko se smernost bazira na

religioznom. Svaki pokušaj ekstremnog i dugotrajnog „pravilnog“ odgoja od

strane roditelja,pogotovo ako je i okruženje religiozno[ono ne mora biti i

ekstremno,ved posve normalno],usadide u čovekovu psihu smernost kao

pozitivnu,potrebnu i poželjnu osobinu. Naravno,danas je ova osobina kod

čoveka poprilično retka,jer i pored religioznog okruženja,sam odgoj

potomstva nije isti kao ranije, roditelji pre svega žele da im potomak uspešno

egzistira pa ga u tom smeru i odgajaju,svesni da bi bilo koji element

smernosti od potomka napravio „nesposobnjakovida“ koji ne može da se

snadje u ovakvom surovom nehumanom društvu,što opet vodi u drugu

krajnost gde dobijamo vrlo egzistencijalno sposobne ljude ali bez ikakvih

duhovnih,intelektualnih,moralnih vrednosti i koji od čovekove egzistencije

ustvari prave najobičnije postojanje[naravno,o suštinskim vrednostima nema

ni govora]. Ali da to ostavimo za neke druge teme koje de obuhvatiti sukob

postojanja-egzistencije i esencije bida i da se vratimo skromnosti,koja je i

pored svega navedenog ipak opstala u popriličnoj meri za razliku od

poniznosti koja se gotovo izgubila[što je dobro] pa je nedu dalje analizirati.

Što se tiče čednosti,koja je samo naizgled osobina u nestanku,ona čak ima

tendenciju brzog porasta,i postaje sve prisutnija,zahvaljujudi pre svega

evolutivnim razvitkom ljudske svesti ali i bududim religioznim otrežnjenjem

koje de se sigurno dogoditi i dodatno idi u prilog čednosti. Najzad,nikako ne

treba izostaviti sublimativnost,koja je kod vrlo umnih i duhovnih ljudi sve

„popularnija“ jer je sve izvesnije da je Frojd,bar po tom pitanju bio apsolutno

u pravu. Dakle,čednost,nema negativnih osobina ako ima esencijalnu svrhu i

ne možemo joj ništa prigovoriti,odnosno kritički se osvrnuti na nju.

Poniznost,na sredu,kao vrlo negativna osobina,lagano nestaje i ljudi postaju

svesni da u ovakvom svetu u kojem danas živimo ne može biti opravdanja za

nju[naravno,poltronstvo,koliko god je često i uvek de ga biti, ne uzimam u

obzir jer to smatram osobinom koju nema ni jedno živo bide na planeti,tako

da poltrona izjednačujem sa najobičnijim kamenom,bez obzira što time

vredjam kamen]. Ostaje taj „večiti“ problem skromnosti,oko kojeg se često

„lomimo“ da li je poželjno ili ne,korisno ili ne,da li je pozitivna ili negativna

ljudska osobina. Pre analize skromnosti,napomena[možda bespotrebna];

poštenje,dobrota,stidljivost,nenametljivost…nemaju ama baš nikakve veze

sa skromnošdu. Stidljivost i nenametljivost du nešto kasnije na kratko

analizirati,jer su ospoljeni ali ne i jedini izraz smernosti. Skromnost se bazira

na tektilnošdu,umerenošdu i iskrivljenoj slici da se treba držati

proseka,sredine,da ne treba „strčati ni gore ni dole“ i da je to ustvari

najpoželjniji i najpametniji čovekov stav. Takodje,i ovde veliku ulogu

odigravaju psihologije gomile i stada. Za skromnost kao „vrlinu“ najpre treba

okriviti religiju,koja ju je i stvorila i koja bez obzira što danas nema toliki

uticaj ima mnogo jakog pomodnika u održavanju ovakvog stava-tradiciju[a

tradicija je veliko zlo,ako se zasniva na njenom održanju,i veliko dobro ako se

samo pamti,čuva od zaborava]. Skromnost je negativna vrednost iz više

razloga; može vrlo lako odvesti u poniznost ali i dovesti do kompleksa niže

vrednosti,drugo,skromnost je pradena odsustvom samosvesti,[koja je

Zaratustru oterala u brda],a samosvest je jedna od najpotrebnijih i

najvrednijih čovekovih osobina,[koja ga je naterala da sidje sa njega],i na

kraju,skromnost nije prirodno stanje čovekove psihe[iz tog razloga u definiciji

mora postojati-„s namerom stečena…“],pa ukoliko ga ipak poseduje,na

drugom mestu mora dodi do poremedaja,to znamo iz iskustva,skromni ljudi

imaju mnogo drugih negativnih osobina. Sa egzistencijalne strane sam

problem socijalizacije čoveka skromnost u velikoj meri onemogudava.

Skromnost kao vrlina je izmišljotina institucija religije jer svoju pastvu

najlakše je držati pod kontrolom ako je ponizna i skromna. Isus nije govorio o

poniznosti i skromnosti kao vrlini koja treba da postoji u odnosu čovek-

čovek,ved u odnosu čovek-Bog ,pa čak ni stari zavet koji toliko nipodaštava

čoveka kao bide ne govori o bilo kakvoj skromnosti kao vrlini. Ali institucija

crkve je kasnije ustvrdila da umesto samog Boga,to treba da važi i za

„njegove predstavnike na zemlji“,pa se zahteva takav odnos i prema crkvi i

crkvenim ocima,pa i aparatu vlasti. Ni sam Isus nije bio ni najmanje skroman

i ponizan,njegovo trpljenje radi uloge zbog koje je bio tu ili negovo čuveno

pranje nogu apostolima ne treba mešati sa poniznošdu i skromnošdu,a ako

me neko pita; „pa šta je to drugo osim potrebne poniznosti Isus hteo da

pokaže takvim činom?“,moj odgovor je –pa,pročitajte jevandjelja!

Naravno,ni njegovi apostoli nisu imali drugačiji stav prema ovim osobinama.

Sama smernost[sa svim svojim podstrukturama]može biti dobra osobina

samo ako ima religijski smisao i isključivo kroz odnos čoveka i Boga ,ali ne

Boga kao predstave,samo u tom slučaju čovek može postati Ničeov Natčovek

i pored postojanja Boga. Ostao sam dužan da obradim pojmove stidljivosti i

nenametljivosti…ove osobine moraju biti prisutne kod smernosti ali ne u

njenoj strukturi,ved kroz njeno ispoljavanje. Medjutim stidljivost i

nenametljivost su načini ispoljavanja i mnogih drugih čovekovih

osobina,češde vrlina nego mana. Stidljivost je u osnovi anksiozno stanje koje

predstavlja neuspeo pokušaj da svoja uvek pojačana i vrlo senzitivna

osedanja sakrijemo od drugih što dovodi do izraženih psihomotornih i

psihosomatskih reakcija koje ovo stanje dodatno pogoršavaju i prave začaran

krug iz kojeg nema izlaza,dakle i komunikacija sa drugim licima postaje

nemoguda. Može idi po intenzitetu od blagih do ekstremnih[paničnih]

osedanja stida. Za razliku od stidljivosti,nenametljivost nema u osnovi

nikakvo psihički granično stanje ved je nameran čin pojedinca koji time samo

izražava svoje umišljene ili stvarne uzvišeno intelektualno-duhovne

sposobnosti ali ne zbog skromnosti ved u cilju ironičnog svesnog ili

nesvesnog stava prema drugima. Nenametljivost podrazumeva uzvišeno I-D

stanje u polovini slučajeva[druga polovina je umišljena],stidljivost gotovo

uvek podrazumeva I-D stanje na zavidnom nivou. Kao takve

osobine,dakle,nisu,niti mogu biti partisi smernosti ali kako smo ved

rekli,podrazumevaju se u njegovom ispoljavanju. Što se izdaje tiče,čini se da

smernost od svih ljudskih karakteristika ponajmanje može imati bilo šta

zajedničko sa njom,još manje da se nalazi na putu izdaje. Apsolutno tačno

ako smernost posmatrate iz onog sveopšteg-prihvadenog ugla kojeg sam

ovde pokušao da obesmislim kao pozitivnog[izuzev čednosti]…u tom slučaju

,kao što sam ved i napisao,apostoli pa i Juda nisu bili ni najmanje

smerni,naprotiv,kao što ni danas nedemo pronadi ovu osobinu čoveka van

okvira asketskog života,pa ne može ni biti prepreka nešto što i ne postoji.

Ako prihvatimo ovaj drugi stav,smernost kao negativna osobina mora imati

ulogu u izdaji,i to čak ključnu ako želimo da se izvučemo iz njenih kandži[što

je prirodna težnja],jer samoosvešdivanje je samo po sebi izdaja drugoga ili

drugih a Juda je upravo takav i bio, i to je i uradio,samo sto Juda nije

„Hegelov sluga“,niti je Isus „Hegelov gospodar“,pa samim tim Judina

„pobeda je-poraz a Isusov „poraz“-velika,božanstvena pobeda.

Egocentrizam,altruizam,prkos ,milosrdje

„Hodi sa mnom kudi mojoj,i potkrepi se,

i dadu ti dar.“

[Knj.Car.]

Pojam koji se vrlo često meša sa egoizmom ili čak grandomanijom,odnosno

megalomanijom,medjutim egocentrizam je samo „posebno“ stanje svesti

koje se može ali i ne mora podrazumevati u pomenutim osobinama,što

naravno,ne znači da ima sličnosti sa njima. Egocentrizam podrazumeva

nesvesnu osobinu ličnosti da usled pojačane vrednosne

samosvesnosti[opravdane ili ne]ima problem da shvati i prihvati

razmišljanja,stavove,poglede i vrednovanja drugih ličnosti. Egocentrik je svoj

um i duh u potpunosti apsolutizovao i to svesno,medjutim nije svestan

činjenice da mu je to i prepreka da sagleda i „drugu stranu“ . Egocentrizam

nije bolest,nikakav poremedaj psihe,ved isključivo posledica rada na razvoju

sopstvene samosvesti. Medjutim,kako razvijanjem samosvesti u sebi

pronalazimo i dobre i loše osobine i osedanja,ove prve uzdižemo dok druge

prihvatamo,egocentrik loše osobine i osedanja koja pronadje u sebi ne

prihvata kao takve ved ih potiskuje,a često i preobraduje u pozitivne. Otuda

pogrešno sopstveno vrednovanje odnosno apsolutizovanje svih umno-

duhovnih karakteristika ili samo onih koje su po njemu pozitivne dok za

loše,negativne karakteristike nema mesta,potisnute su,odbačene.

Naravno,izuzetno su retki slučajevi u kojima pojedina ličnost zaista i ima

potpuno opravdanje za svoj egocentrizam i to se isključivo odnosi na

izuzetno velike duhovnike. Za razliku od egoizma i

megalomanije,egocentrizam je vrlo retka karakteristika genijalnih ili

visokoumnih ljudi. Egocentrizam se može odnositi na samo duhovne[etičko-

estetske]osobine,medjutim ne i na samo intelektualne…ved intelekt mora

biti „udružen“ sa duhom. Utoliko lakše demo prepoznati

pseudoegocentrika[kojih nije malo] i koji svesno glume tu svoju navodnu

osobinu,medjutim to ved spada u ozbiljna patološka oboljenja. Kod pojma

egocentrizma se javlja problem kada se sagleda iz različitih

uglova[psiholoških,religijskih,filozofskih],pre svega po pitanju perioda kada

se on može ispoljiti. U modernoj psihologiji se egocentrizam podrazumeva

normalnim stanjem do sedme godine života,jer dete u tom periodu nije u

stanju da sagleda potrebe i stavove drugih osoba,dok se u kasnijem periodu

podrazumeva kao bolest psihe. Naravno,kako je u psihologiji svako mogude

stanje čovekove psihe ustvari bolest,odnosno i da nema mentalno zdravih,

ovo ne treba da iznenadjuje. Psihologija se nikada nije „poigrala“ čisto

duhovnim uzrocima ved isključivo posledicama i fizioloskim uzrocima koji

imaju traumatski koren ili potisnut nagon u osnovi,pa tako nikada nije ni u

stanju da dublje obuhvati i analizira suštinu neke karakteristike ili osedaja.

Naravno,to ne znači da psihologija greši i da ima pogrešan pristup,ved samo

da nije sveobuhvatna i suštinska nauka[kao i svaka nauka] a i po definiciji to

joj i nije „posao“. Iz tog razloga,psihologiju i psihijatriju treba prihvatiti kao

naučni pristup ljudskoj psihi ali ako želimo da udjemo u suštinu ili da

shvatimo opštost bilo čega što je u vezi ljudske svesti,odnosno duha i

uma,moramo se okrenuti religiji ili filozofiji. Kako egocentrizam ne može

postojati bez prethodnog samoosvešdivanja,logično je da se ne može

odnositi na decu,tako da je to što psihologija prihvata kao normalno kod

deteta ustvari samo vid nagonskog egoizma,čist evolucijski nagon i jedino se

možemo složiti da je normalan. Medjutim,egocentrizam je normalan u bilo

kom periodu života ali teško da se može pojaviti do kraja puberteta,obično

njegova učestalost i intenzitet raste sa godinama. Tako da treba u potpunosti

odbaciti ovo stanje ljudskog duha kao mogudu bolest psihe,osim u ved

pomenutim slučajevima pseudoegocentrizma,koji se kao i svaki

neingeniozan poremedaj psihe zasniva isključivo na kompleksima niže

vrednosti. Etički pogled na egocentrizam kao na apsolutno negativnu

osobinu zasniva se na objašnjenju da svaki preterano pozitivni stav o svojoj

ličnosti,važnosti i jedinstvenosti nije moralan,naravno,ne treba naglašavati

da se religijski pogled na ovu osobinu u potpunosti poklapa sa etičkim,jer u

osnovi imaju isti koren. Etika je poput psihologije,danas priznata kao nauka a

kako je samo pitanje vrednovanja čovekovih osobina u samoj filozofiji

odavno izašlo iz okvira religioznog,i ovde možemo staviti veliki znak

pitanja[?]. Što se religije tiče,tu nema nejasnoda,egocentrizam je

suprotstavljanje samom Bogu i tu se „priča završava“ bez obzira što ,kako

sam ved napomenuo,religija ima daleko dublji i ozbiljniji pristup korenu

egocentrizma. Filozofija se kroz istoriju nešto manje bavila ovakvim stanjem

čovekovog duha,najvedim delom kroz etiku,medjutim ona savremena

filozofija koja je zadržala deo hegelijanstva,odnosno novohegelijanstva

takodje prevashodno „krivi“ samoosvešdivanje kao jedini mogudi uzrok

egocentrizma,medjutim pravi grešku u posledici,jer prihvata svesnost

postupaka,a u tom slučaju ne bi postojala razlika izmedju egocentrizma i

pseudoegocentrizma,što opet ovo stanje podvodi pod psihološku bolest,bez

obzira na bezuspešni pokušaj da tu istost obesmisli. Što se tiče geneze ove

karakteristike,egocentrizam je apsolutno urodjen i arhetipski usadjen u našu

svest,ali se nede i ne može ispoljiti sve dok ne dodjemo do odredjenog stanja

samosvesti,iz tog razloga je i nemogud kod mladjih još „neizgradjenih“

ličnosti. I po tom osnovu ne može se smatrati bolesdu psihe. Kada čovek

dodje do izvesnog stupnja samosvesti,njegovo razmišljanje,njegove

želje,postupci ulaze u sukob sa onim egocentričnim u nama,što dovodi do

vede ili manje iskrivljene slike ne samo o sopstvenoj ličnosti ved i o

stvarnosti. Ukoliko je egocentrizam na „zdravim“ nogama i nije ekstreman,i

sama iskrivljenost takve slike bide svedena na minimum. Ne možemo redi da

je egocentrizam u ma kom obliku upadanje u duhovnu zamku sopstvenih

iluzija i samoobmane,to nije tačno,ali da ima uticaja na ispravno

rezonovanje,to je nepobitno. Čovek ima večnu težnju da pod sopstvenu

komandu dovede svoje razmišljanje,želje…svoj um i duh,i to može postidi

isključivo stalnim razvojem svoje samosvesti,posledica je izbijanje onog

egocentričnog u nama koje je samo čekalo da mu se vrata otvore. Vrlo je

teško suzbiti tu karakteristiku kada se jednom ispolji,arhetipske

karakteristike se teško potiskuju,vradaju nazad i ponovo zaključavaju.

Dakle,pseudoegocentrizam je bolest,neprirodno stanje,najčešda je

pojava,potpuno negativna osobina ali i vrlo lako prepoznatljiva,pa demo od

takvih ljudi lako pobedi ili ih ignorisati,pa čak još bolje-spustiti ih na zemlju,ali

svi drugi oblici egocentrizma koji se baziraju na samosvešdu,ma koliko bili

nepotkrepljeni stvarnim stanjem duha i uma,nisu za osudjivanje. Mnogo je

vedi problem što se ljudima u okolini takve ličnosti čini da ih isti

obezvredjuje,odbacuje,ali treba shvatiti da egocentrik to ne radi sa namerom

jer nije svestan svog takvog postupka prema drugima…možda to nije

opravdanje,jer zaista može delovati destruktivno po okruženje ali isto tako

nije ni krivica. Da skrenemo priču na hrišdansko tlo…askeza,odnosno

monaštvo,jeste čist oblik egocentrizma,duhovnog egocentrizma,pa čak ima i

ozbiljnih elemenata duhovne gordosti. Nema govora o tome da sam Isus nije

bio egocentričan[kao što su to bili i Muhamed,Mojsije,Sidarta…po „smrti“

Isusovoj i Petar,Pavle,Jovan…],kao što nema sumnje da Isusovi apostoli[uz

pomenute Petra i Jovana] pre Isusove smrti,vaskrsenja i javljanja nisu bili

egocentrični…tek nestankom Isusa sa ovozemaljske scene i predajom

odgovornosti svojim apostolima,oni dolaze do samosvesti o sopstvenoj

veličini,vrednosti i onome što treba da urade kao bogočovekovi savremenici,

sledbenici i izabranici posle njegovog odlaska i zaveštanja. Medjutim,jedan

apostol je nešto ranije i na sasvim drugoj osnovi došao do

samoosvešdivanja…rezultat je poznat,logičan i očekivan-izdaja. Ovde imamo

istu povezanost sa izdajom kao i u slučaju smernosti,samo što je

egocentrizam kao posledica samoosvešdenja daleko opasnija i intezivnija od

samoosvešdivanja koje nas otudjuje od smernosti. Tako da je na putu do

izdaje,egocentrizam neizbežan.

„Zatvorenikova dilema“ je dobro poznati imaginarni eksperiment koji se

često koristi u objašnjenju potrebne kooperativne saradnje radi postizanja

što vedeg zajedničkog uspeha. Medjutim,daleko pre nego što je ovaj misaoni

eksperiment postao značajan u savremenom,ekonomskom i pravnom

društvu,on se prevashodno koristio u objašnjenju i potrebi altruizma.

Doduše,izvorna radnja te imaginarne priče je dosta komplikovanija i

obuhvata četiri učesnika i više radnji i zvala se „spasilačka dilema“,ali su je da

bi bila shvatljivija velikom broju ljudi i kako bi je prilagodili drugim svrhama[u

službi novca,naravno],pojednostavili,pretumbali i tako je sveli na dva

učesnika i nekoliko mogudnosti i nazvali je „zatvorenikovom dilemom“. Kako

je i ova izmenjena priča dovoljna za razmišljanja o altruizmu a i daleko je

poznatija,nje du se i pridržavati. Dva pritvorenika,bez mogudnosti ikakvog

medjusobnog kontakta, koja su počinila neko protivpravno delo,čekaju u

svojim zatvorskim sobama da ih odvedu kod istražnog sudije. Razmišljaju o

tome…i shvataju da imaju nekoliko mogudnosti. Sledidemo razmišljanje

jednog od njih[inače istovetno razmišljaju]…“ako bi obojica dutali,samim tim

ne bi priznali svoje delo,sudija bi odredio minimalne kazne“…ako bih ja bio

izdajnik i svu krivicu svalio na ovog drugog,ja bih bio oslobodjen,dok bi on

dobio maksimalnu kaznu“…“ali šta ako on možda razmišlja isto kao i ja,pa

hode da izda mene? Obojica bi dobili srednje teške kazne“…! Postavlja

se,naravno,pitanje kako bi trebali da postupe. Očigledno da bi kooperativno

ponašanje obojice[dutanje] dovelo do najnižih kazni i obojica bi prošli

prilično dobro. Medjutim,da li je čovek takav? Možemo li ovde pozvati

Hobzovog vuka? Da li bi čovek bio sebičan,izdao saučesnika,svalio svu krivicu

na njega, jer mu to garantuje slobodu? Ali odmah se postavlja logično pitanje

da li bi takav egoistički postupak bio baš od koristi jer imamo i drugu stranu

koja svojom izdajom,sebičnošdu i pokvarenom igrom može takodje da dodje

na istu ideju,jer i on teži tome da prodje nekažnjen? I gde je uopšte garancija

da de ako se jedan brani dutanjem,to isto uraditi i ovaj drugi? Da li de i jedan i

drugi biti „ljudi“ i braniti se dutanjem kako bi zajedno prošli sa najmanjom

mogudom kaznom ili de jedan biti vuk a drugi čovek[žrtva],ili

de,najzad,obojica iskeziti vučje zube,kako bi poturanjem noge ovom drugom

sebe oslobodili a ustvari dobiti srednje teške kazne baš zbog obostrane

sebičnosti? Sama priča,odnosno ovaj misaoni eksperiment,kao i pitanja u

njemu deluju „na oko“ ne baš teška i jednostavna,ali stavite se u ulogu

jednog od pritvorenika i shvatidete da ova psihološka igra nije ni najmanje

naivna i jednostavna,još ako priču uopštite u pokušaju razjašnjenja altruizma

ili postojanja Hobzovih vukova,na velikim ste mukama. Prvo treba razjasniti

da li je čovek u suštini zaista vuk ili altruista. Ako je vuk,zašto je vuk i zašto

onda uvek nije vuk. Ako je altruista,otkud uopšte ta potreba za

„kooperativnosti“ i zašto čovek nije uvek altruista,na kraju zašto svaki čovek

nije isti…ili da svi,svugde i uvek budu altruisti ili suprotno vukovi. Zašto se i

jedno i drugo samo povremeno javlja u nama. I na kraju,zašto postoje ljudi

koji su uvek i samo altruisti i oni koji su uvek i samo vukovi? Nema nikakve

dileme da je čovek medju životinjama najkooperativnije bide…gotovo svi se

slažu sa tim,medjutim to je greška…čovek jeste najkooperativnije svesno

bide ali ne može se porediti sa instinktivnom

kooperativnošdu,mrava,pčela,dabrova…koje nikada nedemo dostidi.

Tačno,imamo daleko razvijeniju svest,što znači da razmišljamo o svojim

postupcima,ali…što se altruizma tiče,koji je prilično iznad same

kooperativnosti jer podrazumeva mogudu sopstvenu žrtvu zarad spasenja

drugog ljudskog bida,to je potpuno instinktivna,nagonska radnja. Tu se ne

razlikujemo od pčela i mrava,ovde to što čovek ume da razmišlja ne treba

dovoditi u vezu sa altruizmom. Ako vidite sa obale da se neko davi u

reci,sasvim sigurno nedete stati pa razmišljati o mogudim ishodima,ved dete

trenutno,nagonski skočiti u vodu ili to nedete uraditi…..hodu-nedu,šta

ako,možda,ali…i ostala čovekova umna preispitivanja ovde ne igraju nikakvu

ulogu,niti se dešavaju. Dakle,altruizam je nagon,životinjski nagon. Ali zašto

onda imamo ljude koji bi skočili u reku i one koji to ne bi? I zbog čega

altruizam uopšte postoji,zašto bi rizikovali sopstveni život da bi pokušali da

eventualno spasemo neko drugo živo bide…koje niti poznajemo niti nam je

bilo kakav rod? Zatim,postoji li „altruistička izdaja“,da li ostajanjem na obali

reke ustvari izdajemo tudji život,pa čak i ako smo sigurni da su vrlo male

šanse da donesemo davljeniku spas a velike da se i sami udavimo…a

opet,neko de i pored tih činjenica ipak bez razmišljanja skočiti u vodu.

Evolucijski i arhetipski čovek je sebična ličnost,pogotovo sa stanovišta teorije

evolucije koja se u velikoj meri i zasniva na kompeticiji izmedju jedinki. Ovde

se odmah može postaviti pitanje,pa otkud onda nailazimo na tako česte

primere saradnje,samoodricanja i samopožrtvovanja u korist svoje vrste

medju živim svetom? To čak obesmišljava altruistički nagon. Odgovor leži u

oblasti biologije,i to više odgovora,medjutim kako su ona zaista izuzetno

komplikovana za čitaoca koji nije dobro upuden u biologiju i

genetiku[sukcesivne modifikacije,multilevel selekcije,adaptivne

vrednosti…],nedu ih ovde iznositi,ali du pojasniti jedno daleko jednostavnije

objašnjenje,koje naravno nije nezavisno ved deluje kroz i zajedno sa

pomenutim modifikacijama,selekcijama i adap.vrednostima…medjutim lakše

je shvatljivo i igra izuzetno veliku ulogu,čak šta više osnova je svih pomenutih

bioloskih fenomena. U ovom objašnjenju čak ne postoje gotovo nikakve

razlike da li govorimo o evolucijskom i religijskom postanju,odnosno

genezi,jer podržava obe teorije,i biološku[evolutivnu] i religijsku. Razlika je

samo u tome što se može govoriti o nesvesnom[kod evolucije] ili svesnom

fenomenu[kod religije] ali to ne menja suštinu ni najmanje. Radi se naime o

činjenici da smo svi[govorim o vrstama] morali nastati od istih predaka.

Apsolutno nije mogude da ne posedujemo deo genoma prvih homo

sapiensa,dakle,svi ljudi,od prapretka do današnjih dana jesu u rodbinskoj

vezi. Nezavisno od toga koliko smo zaista udaljeni rodjaci ali svi u svom

nesvesnom i podsvesnom imamo taj „altruistički gen“ koji nam govori da bilo

koje ljudsko stvorenje koje sretnemo ili vidimo jeste naš rodjak. U tome leži

tajna altruizma,baš u tom „altruističkom genu“ kojeg nismo svesni.

Egzistencijalni najbitniji „čin“ je –produžiti svoju vrstu,odnosno obezbediti

svojim genima egzistenciju i posle naše smrti. Ni toga često nismo svesni,jer

je to bio,ostao i ostade zauvek životinjski nagon. Kako u našem

nesvesnom[podsvesnom] stoji to da imamo sa bilo kojom osobom čak i

najmanje zajedničkih gena,samim činom sopstvenog žrtvovanja u cilju

spasenja druge osobe mi i dalje vidimo samo činjenicu da demo spasemo li

„davljenika“ čak i preko njega[pošto smo rodjaci] obezbediti da deo naših

gena u bududnosti nastavi da egzistira. Ponavljam,toga nismo svesni,otuda je

altruistički čin nagonski,instinktivan ali istovremeno i veoma snažan.

Altruizam nema veze sa tim koliko smo moralni,dobri,humani…čak de i

najveda moralna bitanga skočiti u reku da spase nečiji život. Dakle,ostaju

nam još dva pitanja-zašto smo ponekad altruisti a nekada egoisti i

drugo,zašto je neko uvek altruista a neko uvek nepopravljivi egoista. Kod

prvog pitanja,objašnjenje leži u sukobu Hobzovog „vuka“ i altruiste u

nama,kako de se ispoljiti,odnosno ko de izadi kao pobednik baš u onom

trenutku kada treba da „skočimo u reku“,zavisi od mnogo toga. Pre svega ne

treba zaboraviti da je borba ravnopravna jer zakoni evolucije su u osnovi i

jednog i drugog. Zašto de nekada vuk pobediti altruistu u nama ili

obrnuto,nauka još nije dala potpuna objašnjenja,a ono što je nedvosmisleno

utvrdila opet je u domenu čiste biologije. Problem je u tome što se radi o

trenutnoj odluci,kao što ne treba zaboraviti da se altruistički čin ne može

planirati[u slučajevima kada se radi o dužim procesima],jer to onda nije

altruizam ved „samo“ humanost. Koliko umno-duhovni faktor ima ulogu u

svemu tome,u svoj toj borbi i pobedi, za sada nemamo ni nagoveštaj o tome

da se možemo približiti odgovoru. Što se drugog pitanja tiče,naučni[biološki]

pokušaji da se dodje do odgovora ne daju nikakvih rezultata ali

suprotno,psihologija,kao i umno-duhovni fenomeni mogu da daju

odgovor,koliko-toliko realan…naime,radi se samo o tome da poremedaji

ličnosti koji u osnovi imaju ekstremni egoizam,neobjektivnu narcisoidnost i

sl.,apsolutno blokiraju altruistički čin. Mnogi psiholozi čak govore o strahu

koji sputava altruizam,ne uzimajudi u obzir pomenute poremedaje,medjutim

strah u sklopu egoizma je samo posledica ovih poremedaja,što govori u

prilog činjenici da i psiholozi nisu baš imuni od kupovine diploma. Sada

možemo da se prihvatimo pokušaja da povežemo altruizam i izdaju. Ved smo

na početku povezali izdaju i takozvani kooperativni altruizam u slučaju

čoveka –vuka. Potom smo govorili o tome da je svaki neiskazan altruizam u

momentu kada je zaista potreban,takodje izdaja drugog čoveka kome je

pomod potrebna…ali i etički gledano,to je uopšte izdaja čovečnosti.

Medjutim može li sam altruizam,odnosno ispoljeni altruizam dovesti do

izdaje ili obrnuto,da sam čin izdaje bude altruistički. Prvo,izdaja sama po sebi

ne mora uvek da bude ni antialtruistički ni nemoralan čin,pre svega ako

znamo da je izdaja svaki vid odavanja potencijalnog čina ili ideje druge

osobe[naš narod to naziva cinkarenjem],bez obzira na svrhu. Ako saznamo

da neko sprema nečije ubistvo,samo izdajom potencijalnog ubice,spašavamo

jedan život[a pri tom ne uništavamo ni život mogudeg ubice],dalje,rizikujemo

da i sami budemo žrtva osvete…tu imamo sve potrebne elemente za

altruistički-izdajnički čin. Medjutim,ako odamo neku ličnost koja je svoj

zločinački ili nemoralan,protivpravni čin ved uradila a mi bili jedini

svedoci,naravno,u tom slučaju ne možemo govoriti o bilo kakvom altruizmu

ali o činjenju dobrog dela-izdajom,svakako. Ali ovo su izuzetno retki,granični

slučajevi i nisu toliko povezani sa temom knjige,jer pokušavamo izdaju da

sagledamo iz drugog ugla,zato se vradam Judi i Isusu…uzmemo li gnostička

jevandjelja,pa čak i četiri zvanična[pod uslovom da ih kritički

sagledamo],Juda je svojom izdajom Hrista izvršio jedan izuzetan,najuzvišeniji

altruistički čin,bez obzira što je i izdaja najveda moguda. Juda je žrtvovao ne

samo svoj život,ved pre svega svoje „ime“,sebe,odnosno svoje Ja,da ostane u

istoriji kao najomraženija ličnost ikada,a spasao je jednu ideju, najuzvišeniju

ideju oličenu u liku jednog čoveka-Isusa Hrista,“spasao“ je hrišdanstvo pre

nego je i nastalo.

Kontumacija[lat.contumacia],odnosno na slovenskom-prkos,po pravilu se

poistoveduje sa inatom,medjutim samo efikacija i posledice su im

zajedničke[posledice ne i obavezno],dok im se uzroci razlikuju u velikoj

meri,što ih potpuno razdvaja kao pojmove. Samo uzrok suštinski odredjuje

sam pojam. Napravidu digresiju,na primeru glavobolje- nije isto imati

migrensku ili tenzionu glavobolju…glava boli u oba slučaja,to je činjenica,ali

to je samo posledica koja odredjuje glavobolju kao opšti pojam,medjutim

migrena i tenziona glavobolja nikako ne mogu biti na istoj pojmovnoj skali,ne

mogu biti ni slični pojmovi,jer je uzrok u potpunosti različit. Utoliko prkos i

inat po efikaciji i često posledicama, pogrešno doživljavamo ne samo slično

ved i potpuno isto. Inat je uvek negativna i bolesna osobina,jer u suštini

predstavlja suprotstavljanje tudjoj volji,želji ili mišljenju zarad samog

suprotstavljanja,nema dakle nikakav cilj,odnosno cilj je apsolutno besmislen.

Inat spada u infantilne osobine čoveka,i dok u detinjstvu to ne mora biti

bolest,mada ima osnovu u kompleksima niže vrednosti,ali je po pravilu

prolazna osobina[potisnuta]. Ali ako se pojavi kod odraslog čoveka ili se održi

još iz detinjstva,onda ved prelazi u stalnu karakteristiku i opet neingenioznu

osobinu koju treba lečiti. Ali da se vratimo temi,odnosno,prkosu kao ljudskoj

karakteristici. I ovde imamo jako izraženo suprotstavljanje pojedinca

želji,volji ili mišljenju drugog ili drugih lica,i to je jedino zajedničko što ovaj

pojam ima sa inatom. Medjutim za razliku od inata gde ne postoji motiv,kod

prkosa motiv je izraženi sekundarni uzrok. Primarni uzroci mogu biti

različiti,od onih negativnih,nemoralnih koji su doista vrlo retki, pa do

normalne,poželjne reakcije psihe u odbrani svojeg Ja. Najčešdi primarni

uzrok je osedaj da tudje mišljenje ili zahtev,delovanje, dovodi naše Ja u

položaj da se oseda inferiorno. Naravno,ukoliko zaista nismo umno ili

duhovno inferiorni onda de se naša psiha trenutno pobuniti,prvo u cilju

odbrane a potom i u cilju reakcije usmerene ka drugom licu. Drugi,isto tako

čest razlog prkosa može ležati u našem sopstvenom ubedjenju[koje takodje

ne postoji kod inata],i otuda potreba da negiramo tudja, ili uporno

tvrdimo,dokazujemo svoja. Kod prvog uzroka,ne možemo dovoditi u pitanje

opravdanost prkosa kao karakteristike,on uvek je potreban i ispravan. Kod

drugog,branimo subjektivno ubedjenje,koje može biti ispravno i moralno ili

pogrešno i nemoralno,u zavisnosti od toga se i odredjujemo prema prkosu

kao dobroj ili lošijoj osobini. Dakle, u suštini,prkos nije nužno negativna i

štetna osobina,leži na racionalnom postolju[opet za razliku od inata] i ima

jasan i smisaon cilj. Naravno,prkos se ne može smatrati infantilnom

osobinom jer se u detinjstvu i ne može ispoljavati,nema uzrok u odbrani od

„opet tih dosadnih kompleksa nižih vrednosti“ i nije nikakva bolest ili

simptom mentalne bolesti[poput inata]. Prkos vrlo često može biti i vrlo

snažan motivator u životu,naročito u onim težnjama,odnosno situacijama

koje nam realno ili ne, izgledaju nepremostive. Uloga prkosa u izdaji? Nema

potrebe objašnjavati da prkos može dovesti do izdaje[mada daleko manje

nego inat],ako je uzrok toliko jak i negativan ili je odbrambeni mehanizam

toliko pojačan da posledica postaje istovetna sa posledicama inata,a o čemu

smo ved govorili na samom početku. I inat[u vedoj meri] i prkos[u manjoj]

jesu stepenici ka izdaji. Zanimljivo kod prkosa i izdaje da može postojati i

identična reakcija izdatog ali još više da upravo prkos bude reakcija na izdaju.

Kako nas kroz svako poglavlje ustvari vode Juda i Isus,i teme završavamo sa

njima,upravo „Isus“ nam može najboljim primerom pokazati ovaj poslednje

naveden odnos izdatog i prkosa,i to kroz delove pesme molitvene Vladike

Nikolaja-„u prkos izdaje sramne…“, „u prkos Jude i fariseja…“.

Milosrdje…pojam vodi poreklo iz starogrčke kulture[kao i gotovo svaki

pojam],mada se javlja i dosta ranije u starim istočnim kulturama ali kao

simbol opšte dobrote čoveka,medjutim sama reč je latinskog porekla-

misericordia,pa se preko nemačkog filozofsko-semiotičkog uticaja ova reč i

kod nas daleko više koristi kao mizerikordija umesto milosrdje,naročito iz

razloga što je ova reč pojmovno potpunija od naše reči milosrdje,jer

obuhvata i samu milosrdnost ali i

sažaljenje,samilost[milostinja],pomilovanje,milost,itd. Pa baš zbog te

opštosti pojma i ja du koristiti reč –mizerikordija kako ne bih morao da

posebno obradjujem pojedine navedene posebne pojmove u posebnim

potpoglavljima. Doduše mnogi naši teolozi,filozofi i psiholozi u samom

milosrdju vide nabrojane osobine,što nije posledica neznanja ali isto tako

nije ni baš potpuno ispravno. Kako ne bih dodatno zbunjivao čitaoce ja du

mizerikordiju odmah „rastaviti“ na posebne ljudske osobine koje nosi u svom

sklopu i krenudu upravo od samilosti,za koju se milosrdje najčešde u narodu i

vezuje. Pre svega,jedna napomena,niti mizerikordija,niti bilo koja osobina u

njenoj strukturi, nije, niti može biti istovetna sa humanošdu ili dobrotom kao

takvom. Dobrota je daleko opštiji pojam,dok je humanost,naprotiv,na daleko

nižem stupnju od mizerikordije,dakle humanost je samo delid potpore

mizerikordiji,dok je to isto mizerikordija u odnosu na dobrotu. Vradamo se

samilosti[milostinji] kao potencionalnoj ljudskoj karakteristici,a ona

podrazumeva svojevoljan[dobrovoljan] čin u cilju pomodi drugom licu [ili

drugim licima] koje se nalazi u teškoj,beznadežnoj,nezavidnoj situaciji,a

sama pomod može biti duhovna[nešto redje] ili materijalna[u

novcu,hrani,odedi ili fizičkoj pomodi druge vrste]. Podrazumeva se da je onaj

koji daje milostinju imudniji ili duhovno bogatiji od onoga ko je dobija ili

traži,kao i to da davalac ne zahteva i ne očekuje nikakvu „kontrauslugu“ pa

čak ni zahvalnost,koja je dobrovoljan čin primaoca milostinje. Ovde imamo

problem u rečenici „onaj koji traži milostinju“…,nešto sasvim drugo je udeliti

nešto nekome ko traži i uraditi to bez njegovog zahteva ved zbog trenutnog

sažaljenja ili humanosti darodavca. Kao što znamo iz iskustva,obično se

milostinja traži[često i predutno,pružanjem ruke i sl.],a davalac milostinje

uglavnom daje baš iz tog razloga,dakle,kao primer, retko ko de udi u crkveno

dvorište i tražiti po uglovima ili dovikivati prosjake da im nešto da…uglavnom

de to učiniti jer prolazi pored njih ili de isti biti i malo napadni. To nije davanje

milostinje,to je čak i granična humanost[traži i dobideš]…mnogi daju i kada

im ne traže ali treba znati da je to najčešde pseudosamilost,jer u najvedem

broju slučajeva darodavac misli da takvim činom čini nešto jako humano i da

de mu se to vratiti,na ovaj ili onaj način,ovde ili „tamo“. O ktitorima i

zadužbinarima,nema potrebe govoriti,to čak nije ni najniži oblik humanosti.

Dakle,vrlo malo je iskreno samilosnih ljudi. Postoji i jedna greška crkve koja

izjednačava samilost[milostinju] i darežljivost,što je ne samo nepravilno ved i

smešno…darežljivost je i kada konobarici ostavimo bakšiš ili častimo

komšijsko dete čokoladom jer smo ga sreli u prodavnici. Sama

milosrdnost,podrazumeva samilost,dakle davanje milostinje i milost,dok

pomilovanje[koje se takodje izuzetno često meša sa milosrdnošdu] i

sažaljenje jesu posebne osobine koje sa milosrdnošdu daju mizerikordiju. Pa

da nastavimo sa pojmom –milosti,kako bi zaključili temu milosrdnosti. Milost

je pružanje pomodi onom licu[ili licima] koje je trenutno u defektilnom fizički

inferiornijem položaju od nas[bolesnik,ranjenik,samrtnik,zarobljenik…] i

takodje mora biti dobrovoljan,human i čin lišen očekivanja reakcije.

Medjutim ovde je potrebno nešto vrlo bitno dodati…ne može medicinska

sestra koja previja rane bolesniku,ili neko ko umirudem daje čašu vode,ili

pružanje pomodi nastradalom u saobradajnoj nesredi i sl.,biti milostiv jer to

nisu činovi milosti. To spada u čistu humanost i vrlo često u obavezu[za

mnoge slučajeve nepružanja pomodi možemo krivično odgovarati]. Milost se

odnosi samo na pružanje pomodi[u cilju sprečavanja ili olakšavanja letalnog

ishoda] isključivo osobama koje su u tom trenutku okarakterisani kao

neprijatelji,sa naše strane ili strane naše porodice,familije,društva,države…pa

čak i naših uverenja! Pružanje pomodi neprijateljskom vojniku ili ostavljanje

u životu neprijateljskog vojnika u ratu jesu primeri milosti. Dakle,milosrdnog

čoveka karakterisu dve osobine,samilost i milost,često ih nazivamo

„samaridanima“[nažalost,najčešde ironično] po poznatoj Isusovoj priči o

Samaridaninu i ranjenom Jevreju[koji se inače podnose kao so i rana].

Pomilovanje[ne spada u milosrdne osobine ved u

mizerikordijalne],podrazumeva čin opraštanja kazne,nekome ko je ved

kažnjen ili mu preti kazna,ovde možemo govoriti o religijskom,odnosno

crkvenom pomilovanju ili o pomilovanju kao pravnom aktu od strane sudskih

ili upravnih državnih organa. Na kraju tu možemo podvesti i božje

pomilovanje,mada to zapravo nema smisla bez obzira što je rečenica vrlo

često u upotrebi,jer se božja mizerikordija podrazumeva kao sveopšta i

bezgranična. Ako malo bolje sagledamo,ni crkveno pomilovanje grešnih

samo po sebi je besmisleno jer je i crkva besmislena,a što se tiče pravnog

pomilovanja,ono se ne zasniva na ličnoj humanosti,ili se zasniva u neznatnoj

meri,ved na zakonskim osnovama,pa nam preostaje jedino prirodno

pomilovanje ali ono postoji samo u retkim društvima koji nemaju društveni

ugovor. U svakom slučaju,čin pomilovanja u humanom obliku je najredji i

najnejasniji čin mizerikordije. Ostaje nam još sažaljenje. Ovu osobinu[neko je

naziva i čistim osedanjem, mada je najpravilnije govoriti o miksturi osedanja i

osobine] ostavio sam za kraj ovog potpoglavlja jer je

najinteresantnija,najsloženija i po ovu temu najznačajnija. Odmah na

početku treba naglasiti da sažaljenje nije saosedanje kako se ova dva pojma

inače doživljavaju i da imaju malo toga zajedničkog. Sažaljenje je jedina

negativna osobina u mizerikordiji a krivac zašto je se našla u strukturi ovog

pojma zajedno sa drugim poželjnim i pozitivnim osobinama je u nešto manjoj

meri sholastička „filozofija“ i crkva koje su opravdavali neke elemente

sažaljenja,medjutim daleko najvedi krivac je sam čovek,čovek „iz naroda“ koji

na svaku vrstu patnje i sapatnje gleda pogrešnim očima,jer i samu tugu koja

obuhvata patnju i sapatnju a samim tim i sažaljenje smatra osobinom koja

odražava „moralnog i nezasluženog stradalnika“. Kako je patnja pre

hrišdanske ere u svakoj kulturi smatrana zasluženom i na samu sapatnju se

gledalo sa gadjenjem,pa čak i to da ni religijski niti evolucijski

patnja,sapatnja,sažaljenje, nisu vrline…na kraju kako nam sam um i kritička

logika sve to i dokazuju ako se malo bolje udubimo u problem patnje,jasno je

da je izvor takvog pogrešnog čovekovog mišljenja o patnji i nedostatku

sapatnje kao nehumanom,nemoralnom,nezasluženom činu,upravo stradanje

Isusovo,jer Isusova patnja je bila upravo takva. Drugo,i danas u

nehrišdanskim kulturama sapatnja ili sažaljenje nisu „cenjene“ osobine.

Nažalost,crkva je prihvatila ovakav čovekov stav samo iz jednog razloga,da bi

se hrišdanstvo lakše širilo jer je kao takva,ova religija melem za patnike,ali i

da ne bi gubila vernike ako bi se izjasnila suprotno,odnosno u duhu izvornog

hrišdanstva. Kao što sam ved pominjao,veliku ulogu tu je odigrala

srednjovekovna filozofija a čovekovo identifikovanje sa Hristovim patnjama

je bilo pogodno tle za stvaranje ovakve slike. Naravno,ovde demo se držati

malo ozbiljnijeg pristupa ovoj osobini,isključivo se držati izvornih

stavova,izvornog hrišdanstva,pojmovnih sadržaja i kritičkih razmišljana.

Rezultat je jasan; tuga,patnja,sapatnja i napokon sažaljenje i samosažaljenje

su potpuno nepotrebne,negativne i antimoralne osobine i ne postoji baš

ništa što bi išlo u prilog da ovakva konstatacija nije i tačna. Veliki broj ljudi

doživljava osedanje patnje iz različitih razloga,koje nema potrebe

nabrajati,ali sam doživljaj patnje je negativan iz više razloga,prvi manje bitniji

je taj da doživljavanjem patnje ništa ne menjamo,uzrok koji je izazvao patnju

nedemo promeniti tako što patimo,patnja nema svrhu,patnja radi patnje,još

više ulazimo u stanje koje poprilično negativno deluje na našu

psihu,organizam ali i na našu okolinu. Postajemo popularno nazvani

„energetski vampiri“. Drugo,sama patnja koju doživljavamo je posledica

neznanja i pogotovo neduhovnosti,jer uzrok patnje uvek ima potpuno

logično,razumno i umno objašnjenje,ukoliko to ne shvatamo tako,onda smo

u suprotnosti i sa prirodom ali i sa onim umno-duhovnim u čoveku,dakle

patnja ne može biti prirodno stanje čoveka. Sledede,a to je ono najgore i

najčešde u patnji,njen izvor je uglavnom u potpuno besmislenim

osedanjima,poput ljubavi[odnosno nesredne ljubavi]ili osedanju

odbačenosti,bezvrednosti. Pa čak i drugi uzroci zbog kojih doživljavamo

patnju[smrt ili bolest dragih ljudi,sopstvena bolest ili fizički nedostaci,splet

uzastopnih nepovoljnih dešavanja vezanih sa nas same…] nemaju u bilo kojoj

duhovnoj potrebi potrebnu potporu da proizvedu patnju ili dovedu do nje

kao posledice. Upravo zbog toga samo neduhovni i manje umni ljudi

doživljavaju patnju ili je razumeju[sapatnja]. I na kraju,svaka patnja je svesno

ili nesvesno ispoljavanje emocija i postupaka u cilju da budu prepoznate od

strane drugih,nama dragih ljudi od kojih očekujemo sažaljenje. Patnja uvek

podrazumeva i potrebu za sapatnikom ili sapatnicima,koji nam služe u čisto

egoističke svrhe,da ih „davimo“ sopstvenim nedadama kako bi navodno

otvaranjem duše olakšali sebi,što je donekle besmisleno,a u suštini samo

želimo da prikažemo sebe kao žrtvu pred drugima. Isto tako

,samosažaljenje,spada u još besmislenije i mnogo više egoističke nesvesne

„radnje. Patnja,padenik,padenica,padenici…kako nazivamo ove osobine i

ovakvu „vrstu ljudi“ jesu nemoralni,egoistični,umni i duhovni idioti. Ovo

izrečeno ne važi samo za genijalne umetnike[naročito pesnike] jer oni patnju

ne doživljavaju poput ostalih ved je svesno koriste u

inspirativne,motivacione,kreatorske i stvaralačke svrhe. Naravno,oni koji

zaista pate ili čak patnju “vole“[patnici,patetičari] i to prenesu na pesmu ili

priču samo žele da svoje emocije prenesu na „papir“ koji de im opet poslužiti

u cilju da neko razume i saoseda sa njihovim stanjem,ali to su poete i pesnici

kao što je i moja baba svetski prvak u skijaškim skokovima. Da predjemo na

onu drugu „vrstu“ ljudi koji možda sami ne pate ali su skloni sažaljenju ka

drugim patnicima. I njih delimo u dve grupe…oni koji lažno sažaljevaju u

korist dobijanja „poena“ kod samih patnika,a to je najčešde slučaj kod

muškaraca prema ženama i to je ved neka vrsta nešto inteligentnijeg

„varanja“ zbog odredjene koristi, i postoje oni koji zaista iskreno sažaljevaju

druge i oni spadaju u idiote. Ponovo du se vratiti samosažaljenju na

kratko…jer to jeste najiskreniji vid sažaljenja,možda koristan ako je vrlo

redak čin,sa ozbiljnim osnovama i vremenski kratak,jer „pustanje suze“ za

samim sobom,bez obzira što je to težak oblik egoizma,oslobadja i kanališe

negativan psihički naboj u korisnom smeru,pa nas odvede ili ka potpunom

opuštanju i povratku u normalu a nekada i u odličnu stvaralačku ideju.

Medjutim,ukoliko je to čest čin čoveka i ukoliko traje…onda to treba rešiti na

drugi moralan način,pucati sebi u glavu. Ali u svakom slučaju,samosažaljenje

ipak ima u sebi tu jednu malu korisnu i moralnu iskru,samo pod uslovom da

ne tražimo u tome sažaljenje okoline za razliku od ljudi koji sažaljevaju druge

ili svoju patnju žele da podele sa drugima u čemu nema ni i od iskre

moralnog i stvaralački korisnog. O tome nam najbolje govore činovi

samoubistva[o kojem demo posebno],jer se kod samosažaljenja bez potrebe

da se otkriva drugima suicid najčešde i javlja,dok kod onih koji pate samo da

bi okolina to videla i razumela ih,ili kod onih „profesionalno iskrenih“

sažaljitelja,teško da neko ima toliko moralnosti i hrabrosti da digne ruku na

sebe…ako to navodno i pokuša,odnosno zapreti takvim činom,to de

obavezno biti obična gluma pred masom okupljenog naroda[„sad du da

skočim sa zgrade ili mosta“],nikada u samodi,što dokazuje potrebu da svoju

patnju pokaže svima i traži razumevanje. Pa i ako skoči sa zgrade i pogine,i

sama smrt de biti u cilju poruke-„vidite šta sam uradio,kad niko nije hteo da

me razume“. Možda ovo moje pisanje nekome deluje smešno,nekome

zgrožavajude,ali govorim o činjenicama. Normalni,inteligentni i duhovniji

ljudi sasvim sigurno da preziru patetiku ili patnju,i preziru sažaljenje kao

takvo,to podrazumeva da ne žele da ih bilo ko sažaljeva kao i to da ne žele da

bilo ko očekuje od njih da pokaže sažaljenje. Što se samosažaljenja tiče,ne

postoji čovek koji nije manje ili više prošao kroz tu fazu,ali ponavljam,kod

„normalnih“ to se dešava izuzetno retko i ako se desi to je samo par

minuta,ali ukoliko to predje u stanje patološkog oblika kao kod patnika i

sažaljitelja,onda se izjednačuju po svemu. Da rezimiram…patnja,sažaljenje i

najvedi deo samosažaljenja su najodvratnije ljudske osobine a ljudi koji su

skloni patetici ili je,ponavljam,čak vole,i oni koji sažaljevaju druge,teško da se

mogu pohvaliti čak i prosečnim kvalitetom mozga. A ukoliko je izvor patnje i

sažaljenja ljubav[osim ako nije prema bližnjima],dakle ljubav-eros…onda

treba skočiti sa zgrade,jer publika je uvek brojna[za razliku od mosta gde ribe

u vodi i nisu neka „osedajna“ publika]. Ovde sam namerno pomenuo osedaj

sažaljenja prema bližnjima[ocu,sestri,bratu,detetu,majci…pogotovo

majci],jer to spada u nagonske,nesvesne i nekontrolisane oblike

sažaljenja,što sažaljenje ne spašava epiteta grozne osobine,ali jednostavno

na to ne možemo posebno da utičemo osim ukoliko smo zaista duhovno

daleko otišli. Pogotovo je poseban taj odnos majka-dete[i obrnuto],jer to je

jedini evolucijski koren koji može biti u sažaljenju. Treba redi i da trenutno

sažaljenje ima isti nagonski izvor. Naravno,to nas poistoveduje sa nižim

životinjama kojima je jedina uznapredovala emocija upravo pomenuta,odnos

potomka i majke ili životinje[recimo psa] i ruke koja ga hrani. U svakom

slučaju ovakve,nagonske oblike sažaljenja ne treba osudjivati. Prvo demo

sagledati odnos patnje i sažaljenja[samosažaljenja] i izdaje a potom i više

puta pomenute opštije osobine mizerikordije sa istim činom. Pa da se

prepustimo Judi i Isusu da nas dalje vode kroz ovu vrstu odnosa…Patnja [i

sažaljenje koje izaziva] je logična posledica izdaje,Isus nam je to najbolje

pokazao na svom primeru,ali Isus nije doživljavao psihičku patnju o kojoj smo

uglavnom govorili,ved onu fizičku koju naravno ne možemo podvesti pod

nešto negativno jer takav patnik nema mogudnost odluke,a sažaljenje

svakako nije tražio. Naravno,kao što posledica izdaje može biti fizička,isto

tako ali daleko češde doživljavamo psihičku patnju jer izdaja nas uvek „boli“. I

sve je to normalno ako patnju doživljavamo bez potrebe za sažaljenjem i ako

je trenutno stanje. Naravno,bitno je i to da li smo i koliko krivci što je nad

nama izvršen čin izdaje. Drugo je pitanje može li patnja,kao i sažaljenje biti

uzrok izdaje? Patnja može proizvesti osvetu prema licu koje je uzrokovalo

patnju subjekta,a osveta izmedju ostalih načina može se ispoljiti i kao izdaja.

Sažaljenje nema neposredan uticaj na čin izdaje kao sam

uzrok,medjutim,recimo sociopate nemaju tu sposobnost da osete

simpatiju,empatiju,ljubav ili sažaljenje,što ih i pored onog negativnog u

pomenutim osedanjima svrstava u psihopatološku kategoriju,baš iz razloga

što nedostatkom ovih osedanja oni jesu vrlo skloni da povrede ili izdaju

čoveka. Dakle,posredna uloga postoji jer sociopate jesu izdajnici i to

„zahvaljujudi“ nesposobnosti da saosedaju[dakle i sažaljevaju] sa drugima. Ali

što se tiče same mizerikordije,ako izuzmemo poznatu „izdaju iz milosrdja“

koja je moralno sumnjiva,samilost naravno ne može biti nikako povezana sa

izdajom,ali milost može biti uzrok izdaje jer se radi o milosti nad

neprijateljem,što ako se radi o društvenom neprijatelju,može biti izdaja

prema državi ili društvu. Na Judinom primeru u zavisnosti kako shvatamo

njegov čin i na koja se jevandjelja oslanjamo,možemo videti kako izgleda

izdaja iz milosrdja ali i izdaja koja u osnovi ima[ili nema] sažaljenje[a za to

imamo još bolji primer-okupljene jevreje oko Pilata i Isusa]. Za odnos izdaje i

milosrdja imamo divan primer baš u ličnostima apostola Petra i Jude. Juda je

izdao Hrista,Petar ga se odrekao što je takodje izdaja. Juda je realista,Petar je

slabid jer se odrekao Isusa zbog straha za svoj život. Kasnije,i Juda i Petar su

se gorko pokajali…Judu je kajanje odvelo u samoubistvo,i taj čin se povezuje

sa zločinom i kaznom. Petra,koji je takodje počinio „zločin“ ,kajanje nije

odvelo ka kazni ved ka duhovnom pročišdenju i spoznaji milosrdja božjeg.

Petar je to milosrdje pronašao i primio. Ne znamo šta se to dešavalo u duši

ova dva apostola u toku izvršenja činova izdaje i kajanja,ali znamo posledice.

Ne može se povudi jasna razlika izmedju čina Petra i Jude,bar ne po tome cija

je izdaja veda,ali Juda je „imao zadatak“,Petar je u svojoj slabosti zgrešio.

Zašto danas jedan važi za mučkog izdajnika koji je kažnjen,i nalazi se na broju

13. a drugi je pomilovan i „nosi broj“ 1.? Da li je Petrovo primanje i kasnije

davanje milosrdja pokazatelj da je izdaja čin koji se može milosrdjem

poništiti u oba smera,ali i Judin primer,pokazatelj da čak i kazna ne briše

izdaju? Snaga milosrdja je očigledna!

Konscijencija,praštanje,trpeljivost,čast,sram

„Zašto se prepireš sa njim,

što za sva dela svoja ne odgovara?“

[Knj.Jov.]

Konscijencija jeste u bukvalnom prevodu savest,medjutim opet imamo

problem sa samim pojmom,jer savest u onom obliku u kakvom ga gotovo svi

ovde shvatamo ne sadrži opštost i suptilitet pojma koji podrazumeva

konscijenciju. Bojim se da du,ukoliko koristim reč-savest,ostati donekle

neshvaden upravo iz tog razloga,jer recimo,ako govorim o igri sa figurama na

tabli i to nazovem šah iz razloga što vedina na šah i misli a ja želim da

govorim o samoj suštini svih igara sa figurama i tablom[a ima ih bar

desetak],dakle o suštini i opštosti takve igre, onda bih zbunio

sagovornika[čitaoce]. Mi obično savest „poznajemo“ iz nekih parcijalnih čak i

nepostojedih pojmova poput čista savest,mirna savest,griža savest,pa čak i

kada pokušamo da shvatimo savest kao pojmovnu celinu,to ide u pogrešnom

smeru,a razloga je mnogo. Konscijencija podrazumeva ispoljavanje

samosvesti čoveka[subjekta] prema nekoj učinjenoj radnji koja se utvrdjuje

odnosom prema objektu. Najčešde se radi o relaciji čovek-društvo,čovek-

moral,čovek-subjektivni sud…odnosno; nametnute

društvene,religiozne,etičke ili nesvesne subjektivne norme. Bez obzira što su

sve pomenute norme „nametnute“,pojedine imaju toliko dugu tradiciju da

prividno gotovo spadaju u arhetipske,pa ih iz tog razloga ne shvatamo kao

nametnute pa čak u vedini slučajeva i kao ispravni subjektivni sud koji je

tu,po sebi,ali i za nas. Konscijencija nije nikakva starogrčka kovanica kako

mnogi misle ved starogrčki pojam,koji je kasnije, nesto više „latinski

nadogradjen“,naročito u kasnom,“rimskom stoicizmu“,a potom i u doba

hrišdanstva,odnosno u ranoj patristici i sholastici. Otuda se pogrešno smatra

pojmom nastalom u stoicizmu,medjutim kako su ga stoici zaista „podigli“ na

viši nivo i u velikoj meri se bavili ovim pojmom,suštinsko objašnjenje

konscijencije se može početi objašnjavati upravo od stoika i njihovog

shvatanja,s napomenom da starogrčki pojam savesti[suneidesis]predstavlja

jednu sveobuhvatnu povezanost svesti i saznanja ili samosaznanja. Kod

stoika se ovaj pojam uzdiže na viši nivo i izražava se i činom subjekta koji taj

čin potom razmatra u svojoj svesti ali tako da ga samosvesno spozna u

odnosu za sebe. Teologija,odnosno patristika i sholastika savest proširuje do

samosvesnosti o vlastitom činu ali u sklopu moralnih odredbi. Kasnije,preko

Tome,Loka,Kanta,Hegela, Frojda i Junga,dolazimo do još sveobuhvatnijeg i

suštinski sasvim dovoljno odredjenog pojma koji danas poznajemo kao

konscijenciju. Jedino ljudsko bide,dakle čovek, ima tu mogudnost da

izražava,ispoljava ali i svesno kontroliše sopstvene postupke. Medjutim

poseduje i jednu mnogo bitniju mogudnost-da te svoje postupke i

preispituje, i to u onom obimu i na onaj način u kojem mu to dozvoljava

njegova samosvest,odnosto stupanj dostignute samosvesti. Čovek svojim

razumom,umom,duhom,može da objašnjava,analizira,sintetizuje,opravdava

ili ne opravdava svoje postupke. Čovek najpre svaki svoj postupak podvrgava

analizi i sintetičkim sudovima,to je urodjena nesvesna radnja,koja

jednostavno mora da prati svaki naš opažaj ili samoopažaj,naravno sve to u

svrhu ispravnosti ili neispravnosti tudjeg ili sopstvenog postupka.

To,naravno,uvek radimo nesvesno ali uvek po okončanju „presude“ ona

najčešde prelazi u naše svesno. Tek onda samosvesno preispitujemo takav

svoj sud u odnosu na objekat. Upravo u tome i leži razlika izmedju

konscijencije i našeg poimanja savesti…mi kao savest uzimamo uvek samo

ovo poslednje,čin preispitivanja suda koji dovodimo u vezu samo sa

etičkim,dok konscijencija obuhvata i samu analizu i sintezu radnje koju smo

upravo izvršili a samo preispitivanje suda ne mora isključivo biti vezano samo

sa etičkim[mada ga podrazumeva] ved i sa bilo kojim duhovno-umnim

faktumom,dakle ne samo da li je učinjeni postupak; dobro ili zlo[kao kod

savesti],ved i da li je to korisno ili ne,opravdano ili neopravdano,potrebno ili

ne,itd. Potpuno je tačno da je u korenu konscijencije; strah od kazne i

osude,ali se ne kažnjava samo zlo,ved društvo[pa i naša samosvest] kažnjava

i osudjuje sve nekorisno,nepotrebno,neopravdano,sramno…! Kod

samosvesti imamo usadjen jedan vrednosno-kvalitativni sistem koji je

posledica ved pomenute tradicije,kulture,religije,ali kod čisto društvenog

sistema vrednosti,sve je odredjeno pravilima,normama,zakonima koji mogu

biti ispravni ali i ne obavezno i ne svi,sa kojima se možemo ili ne moramo

slagati ali ih moramo poštovati,odnosno delati u tom pravcu da ih ne kršimo.

Ali vedina društvenih normi se i bazira na pomenutim tradicionalističko-

religijsko-kulturološkim sadržajima i fenomenima,pa i na njih gotovo uvek

gledamo,pored ostalih i moralnim „očima“. Dakle,bez obzira da li nam je

nametnuta individualna ili kolektivna volja,ili sami namedemo svoju volju i

pozivamo se na kolektivnu[prema drugima],ali,ponavljam,ne kroz

neodredjene,besmislene,nemoralne radnje,ved upravo obrnuto,naša svest

podleže konscijenciji. Frojd je pokušao da konscijenciju podvede pod moralni

sukob u nama,što bi bilo apsolutno ispravno ako bi govorili o savesti kako je

inače shvatamo ali ovaj Frojdov stav se može sasvim dobro iskoristiti ako se

ispravno proširi na konscijenciju kao opštevrednosni i kvalitativno rezonski

sukob u nama. Mislim da bi bilo suvišno i zamorno da se objašnjava toliko

očigledna povezanost konscijencije i čina izdaje,ovde bih samo pomenuo

Judinu konscijenciju koja ga je neposredno odvela na vešala,odnosno

konscijencija je i jedini razlog njegovog samoubistva.

Ako ne bi postajali realno opravdani razlozi za čin opraštanja,trebalo bi ovu

ljudsku osobinu opet smatrati vrlinom jer je Isus u besedama na gori bio

izričit…a njegovo mišljenje se ne može dovoditi u pitanje čak ni kod

najtvrdokornijih nevernika. Ukoliko bi neko izrazio neslaganje sa Hristovim

rečima koje su odjekivale Sionskom gorom,ne bi nam trebao nikakav drugi

dokaz da je takav čovek ne samo izrazito neduhovan ved da su mu

inteligencija i um na nivou apsolutne nule. Dakle,oprostiti nekome,čak i

najvedem neprijatelju, izuzetno je pozitivan i moralan čin. Ali i ako ostavimo

Hristove besede po strani i umno-kritički se osvrnemo na čin oprosta,opet

nedemo nadi neke posebne razloge –protiv,odnosno upravo demo se uveriti

da je opraštanje zaista potreban,prirodan,jako moralan i zdrav čin. Ali da

ostavimo i etički pogled sa strane…i okrenemo se čistoj kritičkoj teoriji. Čin

praštanja nije osobina kukavica,ved naprotiv,upravo kukavice ne znaju ili ne

žele da praštaju. Bes,ljutnja,osedaj povredjenosti i sva ona osedanja koja

ispoljavamo u sebi ili prema drugima a koja kao uzrok imaju negativne

afekcije usmerene ka nama od strane prijatelja,neprijatelja ili ljudi prema

kojima ne osedamo baš ništa,jesu negativne emocije koje konstantno i

intenzivno razjedaju i našu psihu i naš organizam. I sve dok se ne oslobodimo

tih destruktivnih osedanja,mi demo se ne samo osedati izuzetno loše ved

demo stalno i jako biti povezani sa osobom koja nam je nanela zlo.

Opraštanje ne znači prelaziti iz stanja neprijateljstva u prijateljstvo,iz

pokidane veze u ponovnu vezu…ved naprotiv-opraštanjem raskidamo svaku

mogudu vezu sa onim licima i onim njihovim postupcima koji su i doveli do

našeg ispoljavanja negativnih emocija,a samim tim i takve emocije prestaju

da „žive“ u nama. Ljudi uopšte neprirodno pokušavaju da izbegnu praštanje

baš zbog činjenice što ne razumeju šta je ustvari oprost i šta po sebi donosi i

odnosi. Samim tim,opraštanje ne podrazumeva da o tome „obavestimo“

drugu stranu da smo joj oprostili,jer to ponovo vodi ga vezivanju. Ne težiti ka

oprostu vodi nas direktno u taj zlikovački Niče-Vagnerovski okov,koji je ovog

prvog pritiskao sa svih mogudih strana. Upravo i primer ova dva velikana

ljudske misli uzimamo uvek kao pokazatelj koliko je besmisleno ne oprostiti i

koliko to razjeda čoveka i njegovu svest. Naravno,opraštanje ne

podrazumeva samo „oslobadjanje“ suda naše svesti lica koje nam je nanelo

zlo,ved isto tako i licima kojima smo mi naneli zlo i to nešto kasnije shvatili

kao pogrešan potez…opet je na nama da iskažemo izvinjenje[što je takodje

opraštanje] ali to kao i u prvom slučaju ne znači to uraditi direktno,javnim ili

ličnim iskazivanjem izvinjenja osobi koju smo povredili,osim u slučaju da

želimo da se ponovna veza uspostavi ali onda to ne spada u pojam

opraštanja. Takodje imamo i pojam samoopraštanja,koji podrazumeva da

posle svakog samokritičkog posmatranja svojeg Ja,ukoliko uočimo neku

sopstvenu negativnost,odbacimo svaku samoosudu. Mnogi de se zapitati pa

šta je onda tu moralno, ili nije Isus to baš tako video…ali sam oprost je čin

pomilovanja,sopstvenog ili nekog drugog,oslobadjanjem od optužbe i suda

mi svakako činimo veliko moralno delo,upravo ono o čemu je Isus i

pričao[„ne sudi da ti ne bude sudjeno“] ali to ne znači da taj čin ima svrhu da

nas ponovo spoji ved naprotiv da nas apsolutno i zauvek i fizički i psihički

razdvoji od neprijatelja ili lica koje nam je nanelo nepravdu. Otuda pogrešna

shvadenost opraštanja,i Isusovih reči,i toga da opraštaju samo kukavice…jer

retko ko da uopšte ima realnu,ispravnu sliku toga šta praštanje znači. Sve

dok nekome ne oprostite vi ste izuzetno čvrsto i snažno povezani sa tom

osobom,a to znači da ste progonjeni i tudjim i sopstvenim zlom,ukoliko se

odvažite na oprost,vi postajete slobodni. Upravo iz tog razloga uvek

opraštamo velike i krupne greške i pakosti dok nam sitnice mogu zagorčavati

život godinama…jer nesvesno se štitimo od onih snažnih negativnih emocija

koje mogu vrlo brzo biti bukvalno pogubne. Brisanjem uzroka,brišemo i

posledicu. I tu se upravo i vidi da je opraštanje prirodna i poželjna čovekova

osobina. Ukoliko mislite da ste hrabri,pa nedete da ništa nikome oprostite

ved naprotiv da se gnevite i silom svetite i delite pravdu,svaki ozbiljan

psihijatar de vas ispravno okarakterisati upravo suprotno-kao kukavicu koja

glumedi hrabrost leči svoj veliki kukavičluk. Uostalom,i sami iz iskustva

znamo koliko su zlopamtila loši i pritupi ljudi. Što se izdaje tiče,na opraštanje

ljudi gledaju sa dve mogude strane…da je sam čin opraštanja često izdaja i da

izdaju često treba oprostiti. Koliko ima istine u ova dva pogleda i koliko su

izdaja i oprost uopšte povezani? Kako smo naročito naglasavali da je

opraštanje uvek moralan i uzvišen čin,ne može se govoriti o identifikaciji

izdaje i opraštanja. Problem nastaje onda kada pojedinac ili grupa ljudi izvrši

čin opraštanja u ime naroda,što je vrlo čest slučaj u medjudržavnim

odnosima,kada aparat vlasti oprosti neprijateljskoj državi i narodu neki

počinjen zločin,govor mržnje,greh. Tu ved imamo nametnuto kolektivno

opraštanje,koje se kod naroda gotovo uvek karakteriše kao izdaja. To ustvari

i jeste čin izdaje,ali ne zbog datog oprosta ved zbog iznudjenog,poltronskog

ili svrsishodnog opraštanja,koji se kao takav i ne može smatrati moralnim

činom ved „lažnim“. Drugo,svrha takvog opraštanja je

približavanje,povezivanje iz razloga koji su više sredstvo nego sam cilj. U tom

slučaju i ne možemo govoriti o opraštanju kao ljudskom činu,pa se kao

neprirodan ispravno povezuje sa izdajom. Suprotno,bez obzira što je izdaja

na samom dnu „devetog kruga“ a izdajnici priklješteni Luciferovim

vilicama,ona se mora oprostiti,jer najnemoralniji čin i njegov izvršitelj de nas

sasvim sigurno odvesti u pomenute Niče-Vagnerovske okove,koji bi nas

udavili. Da li je Isus oprostio Judi…jeste,da li je Juda oprostio

Isusu…jeste,sebi…nije,zbog toga je kažnjen i od Oca i od svoje samosvesti.

Nije Judin čin izdaje bio ni najmanje presudan u kazni ved upravo Judina

nemogudnost da oprosti sebi. Sa religijske strane,neoprostiti,znači zgrešiti,pri

tom nije nikakvo bitno merilo da li opraštate drugima ili sebi. Nešto sasvim

drugo je satisfakcija koju dobijate pravednom presudom nad vašim

zločincem,to se ne sme poistovedivati sa opraštanjem.

Teško da de bilo ko praviti razliku izmedju trpeljivosti i tolerancije pa čak i oni

koji bi zaista trebali znati da ova dva pojma nisu identična. Gotovo bilo gde

da pronadjete definiciju trpeljivosti odmah iza ove reči imamo- “ili

tolerancija“,i obrnuto. I ovde je deo problema u izvornosti pojma i kasnijem

stapanju starogrčkih u latinske,a u našoj kulturi opet,trpeljivost se pogrešno

ne identifikuje sa trpljenjem, ali ne bih se više time bavio,kao što rekoh,neka

se time ozbiljnije pozabave oni koji se bave semantikom. Ono drugo; dok

tolerancija kao „mladji“ pojam pripada društveno-socijalnim

odnosima,trpeljivost može obuhvatiti samo individuu i pripadati pod okrilje

religije i mistike[što podrazumeva donekle i tradiciju i kulturu]. Tolerancija

može biti i dobrovoljni čin pojedinca ali to je zaista tolika retkost da nije

vredna razmatranja,tolerancija je čin koji je društveno,odnosno pravno

„nametnut“ i zbog čijeg nepoštovanja trpimo posledice. Naravno,to što je

nametnut društvenim ugovorom ne znači i da nije

ispravan,naprotiv,tolerancija je vrlo poželjna,dobra i ima moralni i svrhovit

cilj,medjutim svakako nije prirodna,ne samo iz razloga što mora da se

namede društvenim ugovorom ved pre svega što čovek po sebi nije

tolerantna individua,što je jasno ako se čovek shvata kao „produkt“

evolucije,ukoliko ga posmatrate iz ugla postanja,onda to više nije

tolerancija,u tom slučaju mnogo je bliži pojam trpeljivosti. Ali kako je

besmisleno razmatrati ovu drugu teoriju čovekovog nastanka,priču o

toleranciji du ovde završiti uz njenu definiciju,čisto da bi ste je lakše

razlikovali od trpeljivosti[trpljenja]…dakle,tolerancija je čist društveni odnos

u svrhu uzdržavanja pojedinaca,grupe,naroda od

nasilja,mržnje,neprihvatanja kulture drugih naroda,drugih vera,onih koji

drugačije misle,imaju različite političke stavove,ili se razlikuju po bilo kom

osnovu. Najvedi deo ovoga je regulisan,dakle,zakonom,mada sve ovo ne

treba mešati sa konstruktivnim neslaganjem,koji jeste i van okvira tolerancije

ali i ne spada pod društveni ugovor. Što se trpeljivosti tiče i ovde se mora

razjasniti jedna stvar; religija i filozofije života koje su ovaj pojam prve i

upotrebile i koje ga propagiraju kao izuzetnu i vrlo potrebnu ljudsku vrlinu ne

prave baš jasnu razliku izmedju trpeljivosti i trpljenja. Jeste to jedan isti

pojam,jeste da je ta razlika u suštini vrlo mala,ali je bitna. Trpeljivost se

izražava kroz pozitivan odnos individua-uzrok,dok je samo trpljenje

subjektivni,samosvesni čin koji uzrok ne uzima u obzir,bar ne kroz relaciju.

Ali pošto bih u pojedinačnom obrazlaganju ušao u „suve“ filozofske

vode,nastojadu da kroz trpeljivost obuhvatim i trpljenje jer se ta mala razlika

može u osnovi dovoljno shvatiti i ved pomenutim odnosom sa uzrokom,ili

izostankom takvog odnosa. Trpeljivost[trpljenje] je podnosenje svih mogudih

neprijatnosti koje nas snadju u životu,kao i prihvatanje istih. To može biti

beda,bolest,siromaštvo,nevolje…i dr.[ne i nepravda]. Upravo je ovaj glagol-

podnositi-,taj koji pravi jasnu razliku izmedju trpeljivosti i tolerancije,kao i to

što pomenute nedade nisu ni približno slične onim pojmovima koje smo

naglasili kao izvore netolerancije ili tolerancije. Kod trpeljivosti govorimo o

životnim neprilikama,odnosno nedadama. I za razliku od religija,naročito

monoteističkih gde trpeljivost ne podrazumeva samo podnošenje ved i

prihvatanje neizbežnog i čak „zahvalnost“,jer nam vera,nada,ljubav…jačaju u

odnosu na Boga,kod mističara toga nema ved se sve svodi na podnošenje i

prihvatanje u cilju oslobadjanja od istih i ne postoji nikakav odnos prema

Bogu ili nečem drugom transcendentalnom,gde tražimo uzrok koji ima svrhu.

Kod mističara,odnosno filozofija istoka,životne nedade obavezno imaju uzrok

u sebi samima i svrha im je naučiti nas da nedade prihvatimo,podnosimo, jer

de samo tako i nestati. Upravo ovde vidimo da religija nešto više drži do

trpeljivosti dok mističari prihvataju trpljenje. Trpeljivost[trpljenje] je i u ovim

slučajevima potrebna,olakšavajuda,pozitivna i humana osobina,ali je zbog

težeg shvatanja i uzvišenosti ipak daleko pravilnije i lakše prihvataju vrlo

religiozni,jako duhovni i jako mudri ljudi…jer teško da de „običan čovek“ koji

se jedva malo odvojio od životinje,prihvatiti,pomiriti se ili podnositi uzroke

koji mu donose nedadu,on de se boriti protiv nje,i naravno tu bitku na kraju

uvek izgubiti,koliko god mu se u jednom trenutku činilo da je bitka dobijena.

Uvedimo opet naša dva hrišdanska junaka u priču…naizgled daleko lakše je

povezati toleranciju,odnosno netoleranciju sa činom izdaje,medjutim daleko

su češde i vede izdaje zbog popuštanja trpeljivosti,upravo zbog toga ona traži

vrlo jaku duhovnost i religioznost. U suštini svako ko trpeljivost nosi u sebi

kao osobinu kojoj nije dorastao,nosi u sebi i potencijalnu „bombu izdaje“.

Primer,opet Juda,cija trpeljivost je svakako bila za primer,ali nije joj

dorastao,nije izdržao,dolazi do „pucanja“ tih tankih osetljivih niti trpljenja u

njemu i on pohita kod fariseja. Naravno,niko „normalan“ nede pomisliti da je

Juda „pao“ pred sjajem srebrnjaka,o tome ne govore ni zvanična

jevandjelja[osim u smislu greha-srebroljublja,za koji im je Juda došao kao

onaj pravi],Juda je „pao“,sasvim jasno,pred trpeljivošdu!

Nešto,vrlo kratko o časti…i ovde kao i kod svake osobine i osedanja treba

prvo diferencirati slične ili one pojmove koji se pogrešno u narodu dovode u

vezu,mada du ovde izostaviti zbog preobimnosti ali i malog značaja

suštinu,odnosno odredjenje onih pojmova od kojih diferenciramo pojam

časti,tako da du ih samo nabrojati. Čast nije,niti ima mnogo zajedničkog sa

dostojanstvom,poštenjem,istinoljubivošdu,ugledom…čast je pre svega čista

emocija a ne ljudska osobina. Na drugom mestu,čast je osedanje koje se

stiče,koje se razvija zajedno sa samosvešdu i koje potpada pod subjektivno

merilo. Samim tim,potpuno je pogrešno govoriti o kolektivnoj časti[za razliku

od dostojanstva]. Čast je subjektivno osedanje zadovoljstva samim sobom i

vrlo je važno pomenuti da mora biti izraz samosvesti,svaki drugi način nas

odvodi u zabludu i dovodi do toga da sopstvena čast nema nikakvo

„pokride“. Osedanje časti se ispoljava subjektivnim i racionalnim

ponosom[koji ne treba mešati sa pojmom- superbia] kao posledica

sopstvenog značaja kojeg imamo kod drugih osoba,naročito onih,nama

bliskih. Sama čast je produkt samosvesti i ne može se posmatrati lupom etike

ili religije,jer samosvest je iznad njih,medjutim samo izražavanje časti,dakle

ponos,u velikoj meri de biti odredjena onim religioznim i etičkim u nama a

pored toga trpi i dodatni uticaj društvenih,psiholoških,socioloških,

kulturoloških i tradicionalističkih nasledja,pa se za razliku od časti može

osporavati ili dovoditi pod sumnju. I dok čast bez obzira što je subjektivno

osedanje možemo smatrati univerzalnim,njegovo ispoljavanje je vrlo različito

zbog ved navedenih uticaja. Biti častan čovek,potpuno je svejedno gde

živite,ali dok se u jednoj kulturi ponos kojim izražavamo čast može smatrati

poželjnim u nekoj drugoj sredini to on nije. Drugo je; ako naša čast dodje pod

udar negativne kritike od strane bilo koga,to se uvek smatra

nemoralnim,neprirodnim i u savremenim društvima antipravnim aktom.

Povreda časti je čin koji podleže moralnom sudu ali i pravno se

sankcioniše,jer se radi o nanošenju duševne boli,medjutim to isto ne važi za

ponos,ona se od strane drugih lica može okarakterisati kao izuzetno

nemoralna,niska,neosnovana,i bez obzira što opet doživljavamo duševnu

bol,nema objektivnih razloga za moralne i pravne sankcije. Dakle,nečiju

čast,ne smete da nipodništavate,jer ne možete spoznati unutrašnji život bilo

koje individue,medjutim ukoliko vam se ne svidja način na koji neko izražava

svoju čast ili to smatrate neobjektivnim,slobodno smete „udariti“,pa i niskim

„udarcima“ na bilo kakav i bilo čiji oblik ponosa. Obrnuto,uvredili vam neko

čast,tužite ga,uvredili vam ponos,možete da dutite ili da potegnete

raspravu,ali sud i moral tu nede nadi svoje mesto. Još jednom,na

kraju,pomenudu da čast mora imati koren u samosvesti i da kao takva jeste

realna,medjutim ako do časti stižemo nekim drugim umišljenim putem[što je

mnogo redje],to je,kao prvo i umišljena čast a kao drugo i ispoljavanje kroz

ponos bide toliko negativna,nerazumna,nemoralna,bolesna

„karakteristika“da se takav „častan čovek“ vrlo lako prepoznaje,i shodno

navedenom treba „pucati iz svih topova istine“ kako bi isti možda lakše

prepoznao svoju bolest i besmislenost sopstvenog života. Koliko god

izgledalo apsurdno,častan čovek može biti izdajica jer kao što sam ved

rekao,poštenje,dostojanstvo,dobrotu i sl.,ne treba mešati sa pojmom časti.

Častan čovek može da bude i izuzetno nemoralan,ali ono što ga izdvaja od

nečasnog,to je istina koju je shvatio i ne beži od nje…tako da možemo

govoriti i o časnoj izdaji. Takodje,pogrešno ispoljavanje časti vrlo lako može

odvesti u izdaju,kao što i povreda časti može rezultirati izdajom povredjenog.

Možemo li Judu i njegov čin povezati sa jednim od navedenih mogudnosti.

Da,Juda je upravo častan izdajnik,Juda je i izdajnik iz razloga sopstvenog

nerazumnog ponosa. Naravno,niti Judu,niti bilo kojeg časnog izdajnika ne

možemo osloboditi moralne odgovornosti ali olakšavajude okolnosti,svakako

da imaju.

Pojam srama jeste donekle povezan sa –sramotom,jer sram je osedaj a

sramota karakteristika kojom ovo osedanje ispoljavamo[i ne samo ovo]. Sa

druge strane; stid,koji uvek identifikujemo sa sramom je potpuno različit

pojam,koji takodje spada u osobinu,način na koji ispoljavamo osedanje

stidljivosti. Gotovo da sram i stid kao pojmove nigde nedete pronadi

odvojeno,kao zasebne pojmove,ali očigledno je da se razlikuju ne samo po

značenju ved i po tome što je jedno;osedanje,a drugo;karakteristika,i to

posredna. Nemali broj psihologa sram smatraju anksioznošdu koja je

kratkotrajna i akutna,medjutim,u suštini sram može biti samo jedna od

stotinu trenutnih manifestacija,simptoma, anksioznog stanja,kao i mnogih

drugih psihijatrijskih poremedaja,nikako sram ne možemo vezati toliko čvrsto

za anksioznost da bi ih posmatrali kao tesno povezane pojmove. Sram je

subjektivni osedaj na objektivne okolnosti,u kojima doživljavamo negativne

emocije zbog greške ili greha koji nam se „stavlja na teret“. Upravo ovo

poslednje i dovodi do ispoljavanja srama na tri različita načina…taj teret

greške ili greha možemo sami sebi staviti na teret,ako recimo nema drugih

prisutnih lica,što je ustvari vid samosvesnog srama i

sramote,potom,možemo ali i ne moramo sami sebe osuditi ali de to uraditi

drugi koji su ili bili prisutni našem grešnom činu ili smo takvom greškom

izneverili njihova očekivanja,i tako u nama ipak izazvati ovo osedanje,i na

kraju,ono trede; sram koji osetimo zbog tudje greške,gluposti,greha a sa

kojim direktno nemamo nikakve veze. Ovo poslednje je karakteristika samo

izrazito emotivno-inteligentnih ljudi. Sram je najčešde vrlo kratkotrajno

osedanje ali u pojedinim slučajevima,u zavisnosti od težine greha i vremenski

odredjenog osudjivanja okoline ili od strane samih sebe,može poprimiti i

dugotrajan tok,koji opet u posebnim slučajevima može odvesti u

hronični,intenzivni i ekstremni sram,što vodi u teže oblike depresije i

komunikacijsko-socijalne poremedaje. Naravno,veliku ulogu u tome ima i

sama samosvesnost koja ako nije dosegla zavidan nivo da se odupremo bez

vedih problema osedaju srama,neizbežno vodi u još niže oblike

samosvesti,dakle,dovodi do opasnog pada samopoštovanja i samouverenja.

Tradicija,kultura,okruženje igraju bitnu ulogu u okolnosti koja de[ili nede]

dovesti do osedanja srama,medjutim daleko vedu ulogu imaju želja,moranje i

očekivanje,bilo od strane drugih,bilo sopstvenih. Kao uzrok izdaje,sram po

sebi retko kada može dovesti do nje ali je zato uvek verna posledica čina

izdaje,osim kod ljudi koji su duhovni koliko i glista u dvorištu manastira. Juda

je,naravno,izrazito duhovna ličnost,i sasvim sigurno da je sram najjače

negativno osedanje koje je osetio posle čina izdaje…ono ga nije dovelo

direktno do samoubistva[ved smo razjasnili šta su uzroci takvog Judinog

čina],ali jeste do gorkog iskrenog kajanja,koje je pretposlednja karika u lancu

samoubistva. Treba još pomenuti razliku izmedju greške i greha…greška nije

vezana posebno za moralan ili nemoralan čin,ali može biti

trivijalna[promašen penal u fudbalu] ili izuzetno teška[nenameran

saobradajni udes sa tragičnim posledicama po druga lica],dok je greh uvek

nemoralan čin i nije vezan za težinu posledice,mali ili veliki,religijski

gledano,nema razlike. Juda je po zvaničnim jevandjeljima napravio i veliku

grešku i veliki greh,nasuprot gnostičkim jevandjeljima,gde o greškama i

grehu,nema ni govora.

Bes,ljubomora,gnev,zavist

„Što nisam otimao,valja da vratim.“

[Psalm.69.]

Do sada je bilo govora o onim osobinama i osedanjima čoveka koja se

najčešde smatraju pozitivnim,donekle potrebnim i u najvedoj meri moralnim.

Naravno,kao i svako ljudsko osedanje i karakteristika,ne mogu biti u suštini

aksiološko apsolutni,jer to nije mogude iz više razloga ali pomenudu dva

najbitnija,evolucija i religija,koje ne samo da imaju potpuno suprotne

stavove o čovekovim vrednostima i njihovim korenima ved su i po sebi u

velikoj meri kontradiktorne i ne baš jasne. Ja sam pokušao da pažljivo

„izvagam“ svaku osobinu i osedanje i na religijskoj i na evolucijskoj vagi,pa da

prostim zbiranjem negativnosti i pozitivnih osobenosti,moralnosti i

nemoralnosti,potrebnosti i besmislenosti,dodjem do toga koje se od

pomenutih ipak mogu svrstati u one dobre,poželjnije osobine a koje u svojoj

strukturi sadrže više zla,neduhovnosti,ljudske gluposti…! Upravo sad

prelazimo na te,opet cu se ograditi,subjektivno lošije čovekove osobine. Prva

medju njima je; bes.

Osedanje besa izražavamo ljutnjom a ljutnju prema načinu ispoljavanja

možemo podeliti na; interiornu[internu],mimičku ili eksternu. Psihološki,bes

se svrstava u dve grupe;pasivni i aktivni bes,što baš i nema smisla jer ne

možemo emociju posmatrati kao aktivnu ili pasivnu,ved upravo način njenog

ispoljavanja. Tako da bi ova podela bila pogodna za osobinu

ljutnje,pasivnu[interiornu i mimičku] i aktivnu[eksternu]. Bes je osedanje

koje nastaje u nama u onim okolnostima koje subjektivno ili objektivno

ugrožavaju prava i vrednosti koje posedujemo[ili mislimo da posedujemo].

Dosta redje,bes može biti izazvan i na posredan način,preko ugrožavanja

opštih,verskih ili tradicionalnih „vrednosti“ zajednice ili čak naroda kojem

pripadamo. Bes i pored toga što nam deluje kao afektivna emocija,nije

nikakva refleksna ili automatska reakcija,ali ljutnja,suprotno,baš upravo to

jeste. Bes spada u akumulacijsku vrstu emocija kojom pokušavamo da

odbranimo svoje lične vrednosti,prava,uverenja ili potrebe. Ova emocija

najčešde ima uzrok u ponašanju drugih lica,potom, nepredvidjenim

nepovoljnim okolnostima, i na kraju, nepovoljnim situacijama koje su

proistekle našom ili tudjom greškom ili voljom. Koliko je bes pozitivna i

poželjna osobina? Nedu komentarisati religijski ili etički stav jer je svima

jasno da bes predstavlja apsolutno nemoralnu i negativnu emociju.

Medjutim,sa psihološke strane,bes može biti poželjan i pozitivan[ne po

nas],samo ukoliko je kratkotrajan i ako ga ispoljavamo na pasivan

način,interiornom ili mimičkom ljutnjom,pa čak i na eksterni,agresivan način,

ako nije usmeren ka drugom živom bidu ili tudjoj imovini[pozitivan po nas].

Naravno,uz kratkotrajnost besa podrazumeva se i kratkotrajnost ispoljavanja

ljutnje,samo u tim slučajevima nedemo naneti štetu sebi ili drugima i čak

uspeti da ispraznimo taj negativan naboj koji se akumulirao u nama. U svim

ostalim slučajevima,bes je potpuno negativna i nepoželjna emocija a ljutnja

besmislena osobina. Ukoliko se doživljava često,intenzivno ili predje u

hronicitet,postaje opasno psihičko oboljenje. Medjutim,da li je uopšte

mogude kontrolisati bes i ljutnju…? Evolucijski,posmatramo li životinje nižih

vrsta,one doživljavaju bes i ispoljavaju ljutnju,ali,naravno,ne zbog toga što im

je u takvim trenucima ugrožena samosvesna vrednost ili pravo,medjutim na

svoje potrebe,slobodu i neprijatnost,nesvesno de ispoljiti

ljutnju,dakle,doživede prethodno i bes. Da li se ovde može govoriti o

nagonskom,instinktivnom,refleksnom besu? Apsolutno. Životinje nisu

sposobne za bilo kakve postupke i osedanja koja imaju akumulacioni uzrok.

Kod čoveka,koji jeste životinja i koji je potekao od životinja nižih vrsta,najvedi

broj emocija i postupaka je sa svešdu evoluirao u akumulacione…naravno

pojedine i nisu,i emocije i reakcije su ostale na nivou životinjskog, samo su

kvantitativno jače. Bez obzira na ovu razliku u procesu nastanka

emocija[temporalnom,pre svega],gledajudi sa stanovišta evolucije,bes i

ljutnja su potpuno prirodni i normalni i mogu se obuzdati samo

jakim,specifičnim mentalnim vežbama i visokom duhovnošdu,ali i to je

manje-više samo mogudnost obuzdavanja ljutnje i što kradeg delovanja

besa,inače u potpunosti „izbrisati“,odnosno potisnuti bes kao emociju,nije

mogude,ali se eksterne i mimičke ljutnje mogu potisnuti. Što se ispoljavanja

besa tiče,samo kratko o pomenute tri mogudnosti; interiorna ljutnja je ona

koju ne ispoljavamo na način da se može prepoznati od strane drugih,i mada

„na oko“ i u odnosu na okruženje najmoralnija i najpozitivnija[ako se uopšte

ljutnja tako može nazvati],ona je u velikoj meri pogubna po naše psihofizičko

zdravlje. Potisnuta ljutnja sa postojanjem intenzivnog besa,može biti prava

„tempirana bomba“ u organizmu. Mimička ljutnja takodje nije poželjna[ako

je samo ona ispoljena],jer ne oslobadja negativne emocije,ona je tu samo da

bude prepoznata od strane drugih,i više je nesvesni znak koji upozorava[kao

i kod životinja] i govori;“dalje od mene“. Eksterna ljutnja je daleko

kompleksnija i može idi od onih,po načinu ispoljavanja, manje pogubnih po

okolinu;grandioznost,sebičnost,nepoverljivost…preko onih poželjnih i

potrebnih[ukoliko kratko traju];kontrolisana destruktivna agresija prema

objektima koji su isključivo naše vlasništvo ali bez ugrožavanja sopstvene ili

bezbednosti drugih lica,potom slede one eksterne ljutnje koje su vrlo

negativne,nemoralne i opasne,poput maltretiranja,pretnji,maničnih reakcija

pa sve do oni ekstremnih i nažalost ne baš retkih;

nasilje,povredjivanje,osvetoljubivost,brza vožnja…itd.,koje se zakonski i

moralno sankcionisu,jer takav intenzivan bes i takvo ispoljavanje ljutnje nije

prirodno za čoveka,jer za čoveka je prirodno da ima a ne da nema mozga. Na

kraju,još jedna vrsta besa koja se može ispoljiti na sve opisane načine a to je

bes koji osedamo kao posledicu sopstvene greške ili kao posledicu

neprijatne[često bolne]situacije koju smo sami izazvali,ovakav bes se uvek

ispoljava ljutnjom[kod normalnih ljudi-normalnom ljutnjom],i ne postoji

tolika duhovnost niti bilo kakve mentalne vežbe koje de potisnuti čin

ljutnje,jer čovek sam sebi najteže oprašta[ako vam se čini da to nije baš

tako,opalite sebe čekidem po prstu]. Bes i ljutnja su gotovo uvek uzroci

izdaje,kao što je i izdaja jak razlog za bes i ljutnju. Ali Juda nije bio besan i ljut

prema Isusu,niti je Isus bio ljut na Judu posle izdaje. Za ovo prvo,možemo

tražiti i druge razloge,ali ne treba zaboraviti da svaki drugi mogudi razlog

opet mora dovesti do besa kao okidača za izdaju,osim jednog-srebroljublja.

Baš iz tog razloga je tih 30 srebrnjaka i „ubačeno u priču“,jer se razlog morao

pronadi a kroz čitava jevandjelja drugi,realni razlozi za Judin čin ne postoje.

Slična priča je i sa Isusom,ne treba zaboraviti da je bio i čovek,koga su udarci

biča boleli,kome je suza potekla videvši majku,koji je u jednom trenutku i

sam u sebe posumnjao,koji je u jednom trenutku iskazao jak gnev,ali za

njegov izostanak besa,koji se morao opravdati kako se znalo,upotrebljeno je

ono samo božansko u njemu. Čitava ova apsurdna i bajkovita drama je

izbegnuta u gnostičkim jevandjeljima.

Pojam gneva i pojam besa,odnosno ljutnje toliko su prihvadeni kao jedan te

isti pojam od strane psihologa,filozofa i u narodu uopšte,da čisto sumnjam

da du i uspeti ovde da bar malo razbijem tu opšte prihvadenu zabludu i

potpuno pogrešno identifikovanje ovih pojmova. Pojam gneva,javlja se još u

10 veku p.n.e., ali ,naravno, tek kod starih grka on se od čistog mitološkog

pojma uzdiže na viši nivo logosa i postaje i božja i ljudska osobina,samim tim

opštije i jasnije definisan. Medjutim,i god grka gnev ima dva različita

značenja,jedno pozitivnije,poput; životne energije,umne ili duhovne

strasti…a s druge strane može značiti i uzrujanost,uznemirenost,srdžbu koja

vri i kipti…! Kao takav dvoznačajan pojam prihvatile su ga i sve potonje

monoteističke religije. Gnev kao takav i možemo definisati samo uz pomod

antičke filozofije i religije[kod religije i dan danas],dok se u novom veku ovaj

pojam iz mnogo razloga ponovo srozava na nivo besa i ljutnje, kakvim ga

prihvata i psihologija,tako da de ova besmislenost identifikovanja besa sa

gnevom trajati i ubudude. Gnev uistinu ima dva izvora,zbog toga i njegovo

značenje opravdano može obuhvatiti dve suprotne strane. Uzrok gneva

može biti egoizam,samoljubivost…i u tom slučaju gnev jeste nepoželjan i

spada u velike grehove,jer kao posledicu uvek ima samoodbranu od

iracionalnog i to na način da takvu odbranu izražavamo napadom na

nedužne. Ali kako je gnev ustvari u samom početku sama duhovna

energija,bez obzira sa kojeg izvora potiče,a tu energiju, logično,moramo

osloboditi,kod egoista ona odlazi u potpuno pogrešnom smeru,za razliku od

one energije koja potiče iz drugog,pozitivnog izvora,kada ne branimo sebe

ved branimo svoje ili opšte principe,pa čak i druge ljude,odnosno

usmeravamo je na ispravan put ispoljavanja. Svaka energija je potencijalno

dejstvo,tako i ova duhovna energija prelazi u delovanje,a upravo to

delovanje se ispoljava na razne načine,a jedan od češdih je agresija,ali ne

zbog besa,ne kao neka agresivna ljutnja,mada nam to upravo posmatrajudi

gnevnog čoveka izgleda kao čin iz besa i ispoljena ljutnja,i to je upravo ta

sličnost koja zbunjuje,to jedino „mesto“ gde se mogu pogrešno ali

opravdano povezati pojmovi gneva i ljutnje i besa. Sama reč;energija,govori

nam o tome da se kao i svaka energija u procesu koji je ved pokrenut,mora

ispoljiti. A to takodje znači da gnev nije mogude na bilo koji način obuzdati[za

razliku od ljutnje],i da do fizičke ili verbalne agresije jednostavno mora da

dodje. Isus nije iz besa i ispoljavanjem ljutnje napravio haos i porušio sve

pred sobom unutar božjeg hrama Jerusalimskog,ved iz gneva,i to onog

pozitivnog gneva,branedi principe religije kojoj je tada pripadao i naroda ciji

je sin bio. Ni Pavle nije bio ljut na Petra ved gnevan[posl.Gal.]…pa i kada se

vratimo hiljadama godina unazad,videdemo i da se sam Bog vrlo često

gnevi,potom i Mojsije,Jezeljkij, David,Solomon…i u starom i u novom zavetu

vernici se čak i podstiču na gnev[posl.Efes.],ali sve to spada ,dakle,u taj

pozitivan,ispravan,pravedni gnev u cilju branjenja principa ili drugih

nedužnih bida. Ali ako je gnev produžen,ima izvor u ljudskoj sebičnosti i nije

ispravno kanalisan,takva agresija bilo verbalna ili fizička nema nikakvog

opravdanja i nanosi nezasluženu štetu okruženju. U ekstremnom

slučaju,gnev postaje i bolest. Upravo zbog neprepoznavanja razlika u

pojmovima gneva besa i ljutnje,danas vedina ljudi i nema predstavu kada

nešto radi iz ljutnje a kada iz gneva i da li je taj gnev pozitivan ili čovek čini

veliki greh. Dakle,gnev ne možemo smatrati niti emocijom niti osobinom u

klasičnom smislu,ved duhovnom energijom koja nastaje kada pogrešno ili

ispravno protumačimo iracionalni ili stvarni napad na naše stavove ili

stavove nama dragih ljudi,u cilju odbrane energiju pretvaramo u verbalnu ili

fizičku agresiju. Kod neduhovnih,glupih i bolesnih ljudi,napad je po pravilu

iracionalan,pa ga čak i kao takvog nepostojedeg pogrešno razumeju i

posledica je uvek agresija koja je usmerena prema okruženju koje ničim

izazvano biva „napadnuto“,ali kod duhovnih,inteligentnih,razumnih

ljudi,napad je stvaran,ispravno protumačen i reaguje se na ispravan način.

Još jednom du ponoviti zašto se takva agresija mora smatrati ispravnom[jer

svaka agresija budi sumnju u ispravnost i moralnost]…iz razloga što energija

mora predi u delovanje[koje je po sebi vid agresije],jedan potpuno

nezaustavljiv proces,pa makar se radilo i o samom savršenom Bogu. Što se

tiče Jude i Isusa a vezano za čin izdaje,ovde stojimo isto kao i sa besom,tu su

Jevandjelja[zvanična] potpuno podbacila,tamo gde je upravo trebalo

obuhvatiti ova dva pojma jer su neizbežna i jako značajna,potpuno su

izostavljena, a pojavljuju se na nekim apsolutno beznačajnim i nepotrebnim

mestima,čisto kao dokaz u prilog Bogočoveka. Inače,pozitivan gnev se

neispoljava izdajom,ali se ispoljava kod izdatog. Negativan gnev se ispoljava i

kod izdaje[izdajnika] i kod izdatog. Naravno,ne bih se ponovo vradao na

temu odnosa Juda-Isus,i ponavljao,ali opet du naglasiti da je zamka i ovde

vešto izbegnuta ;srebroljubljem i onim čisto božanskim u Isusu. Negativan

uzrok gneva daleko češde vodi ka izdaji nego bes,čak ako bi uopštili pojmove

negativnog gneva i izdaje mogli bi da kažemo da takav gnev neizbežno vodi u

izdaju.

Ljubomora je osobina u čijem uzroku imamo posesivnost kao osedanje.

Posesivnost je prirodna,ima evolucijski koren i svojstvena je svim

životinjama,pa naravno i čoveku. Mada je posesivnost nešto kompleksniji

pojam,ono što je nama „potrebno“ to je;princip posedovanja. Osedaj da „sve

pripada nama“ po bilo koju cenu,a to možete na najbolji način zapaziti kod

kudnih ljubimaca,odnosno nama bliskih životinja. Ono što mi pogrešno

tumačimo kao vernost,prijateljstvo,odanost ljubimca je ustvari nešto

suprotno,oni samo žele sve da poseduju,pa i nas,kao što i mi nesvesno

imamo taj „posesivni gen“…i u tom slučaju,izbio bi „pravi rat“ izmedju svake

životinje i čoveka,pa čak i izmedju čoveka i čoveka,ali ono što sprečava takvu

borbu to je čovekova dominantnost,zbog koje su neke životinje[i mnogi ljudi]

razvili;“lukavstvo“. Zbog posesivnosti[govorim o čisto životinjskom nagonu]

pas de ujesti ili lajati na nepoznato lice koje se kreće,trčati za loptom u

pokretu,juriti za automobilom koji prolazi ulicom ili nežno „grickati“ ruku

vlasnika kada se igra sa njim[primetili ste da naglašavam;kretanje,pas ne

reaguje na stvari koje miruju ili se blago miču,ved samo na ono što „odlazi od

njega“;strah od gubitka posedovanja]. Kod mačke je ta posesivnost najjače

izražena,jer potiču iz familije najdominantnijih životinja,sve do pojave umnog

čoveka. Ali za razliku od mačke koja nikada nede imati osedaj da je

posedujete, niti de „glumiti“ tako nešto[zbog ved pomenutog razloga],ved

upravo obrnuto,da ona uvek poseduje vas i sve u njenom okruženju,dotle

pas i druge nama drage životinje upotrebide „najniže“ metode da bi

posedovali,medjutim,to de uraditi na „podmukao“ način,koji de u našim

očima izgledati da same žele da ih mi kao „vlasnici“ posedujemo. Upravo

ovaj „pasji čin“ je najbliži osobini ljudske ljubomore. Čovek je medjutim

sticanjem daleko vede svesti i uma,bez obzira što je ljubomora dakle

„prirodna“, u stanju da osedanje posesivnosti i njegovog

izražavanja;ljubomore, ne samo potpuno blokira ili potisne ved i izbaci iz

nesvesnog,da ga uopšte i nema. Ali istina je posve drugačija, vedina ljudi ovo

osedanje ne može da potisne čak i iz svesnog,pa se ljubomora pojavljuje u

velikoj meri kod čoveka bez obzira što zbog samog postojanja uma,nemamo

potrebu za ovim osedanjem. Prirodno je da čovek ima i malje po telu,ali

nema potrebu za maljama,to je zaostatak evolucije,iz tog razloga smo na

vedini mesta izgubili malje ili ih lagano gubimo[bele male,fine malje kod žena

ili na ušnim školjkama kod svih ljudi],za par desetina hiljada godina demo ih

potpuno izgubiti na svim onim mestima gde nemaju ulogu. Ali čovek

vremenom ne gubi samo nepotrebne telesne karakteristike ved i ona

nepotrebna osedanja i osobine koje smo nekada delili sa nižim životnim

vrstama i koje su nam tada bile od koristi. Odavno smo trebali da izgubimo

osedanje „sveposedovanja“ ili osobinu ljubomore,jer su to suviše „slaba“ i

arhaična osedanja,i potpuno umnom čovek nepotrebna…medjutim kod 95%

ljudi ona se ipak ispoljava u vedem ili manjem obliku. Dakle,što je više

ljubomore u nama,utoliko smo,naravno, posesivniji,a samim tim i više

naginjemo onom životinjskom u nama …što je čovek ljubomorniji utoliko je

neumniji i neduhovniji. Medjutim ljubomora nije samo zbog toga negativna

osobina čoveka,jer Bog ili priroda nisu prema svima darežljivi[kao i kod svih

osobina i osedanja-za neke mane ili prednosti nismo direktni krivci],daleko

negativnije u tome je upravo ono što sam pokušao da prikažem kroz primer

domadih životinja,naročito psa. Iz toga, lako je zaključiti da je ljubomora

medju najnemoralnijim i najodvratnijim ljudskim osobinama. Ako postoji

djavo,onda je njegovo možda najjače oružije- ljubomora. U čemu leži to

veliko zlo,koje sam identifikovao sa „pasjom ljubomorom“?…posesivnog

čoveka je izuzetno lako prepoznati,ali kako ljudi još uvek razmišljaju nečim

drugim a ne mozgom,vedina nede prepoznati posesivnu i kasnije ljubomornu

osobu. Svako ko vam pridaje mnogo pažnje,ko je suviše nežan,zaista

pažljiv,pun lepih reči prema vama,umiljat i sl.[poput malog psa] ustvari je

čovek koji svesno ili nesvesno maskira tu svoju posesivnost,na koju ,ako

nasednete,kasnije udarate glavom u zid,jer ste „dobili“ posesivnog i

ljubomornog zlikovca,koji je vrlo „nisko igrao“ da bi zadovoljijo svoju

životinjsku želju da vas poseduje. Romantični ljudi su svi do jednog

posesivni,zli,odvratni…! Neko opravdava ljubomoru u blagom obliku,ali na

pogrešan način…“ako nije bar malo ljubomoran[a]-ne voli vas“ ;potpuna

glupost i zaslepljenost ispraznim emocijama, blaga ljubomora koja verovatno

postoji kod svakog čoveka je taj zaostali delid evolucije koji se još uvek nije

izgubio,mada se može kontrolisati,utoliko može i da se opravda. A da je to

istina,to je jasno iz primera da sa godinama postajemo manje

ljubomorni,odnosno da smo u ranom detinjstvu najljubomorniji[i to na sve i

svakoga]. Ljubomora je dakle ogromno zlo,ne može se opravdati,potiče od

djavolskog,karakteristična je za idiote,i u ma kom obliku spada u bolest.

Koliko je ljubomora podmukla i opasna verovatno smo se svi uverili u

to,odnosno osetili na „svojoj koži“ u vedoj ili manjoj meri. Ali ukoliko predje,

te za čoveka dobačene evolucijske granice,odnosno čovek postane jako

ljubomoran,treba ga izjednačiti sa ubicom i isto tako kažnjavati. Ovde bi

trebalo još nešto objasniti,ne treba ljubomoru i zavist dovoditi u bilo kakvu

vezu,ova dva pojma nemaju ništa zajedničko[zavist demo obraditi u

slededem potpoglavlju],i baš zbog toga,“da komšija ima vedu kudu od naše“

ili „ovaj ima lepšu i zgodniju devojku od moje“ možemo posmatrati iz dva

„bolesna“ugla;ljubomore i zavisti. Što se izdaje tiče,ljubomora je još jedna od

onih retkih osobina koje su apsolutno povezane sa činom izdaje u oba smera.

Ljubomora=izdaja. Što se „našeg“ Jude tiče,posmatramo li zvanična

jevandjelja,odnosno prihvatimo li ih kao dosledno istorijsko

desavanje,uopšte ne možemo isključiti to da je Juda bio posesivan i

ljubomoran[vrlo umiljati i najbolji apostol],što je Isus i prepoznao,te tačno i

znao da de ako ved mora biti izdat,to učiniti onaj najumiljatiji,najponizniji i

slatkorečivi-Juda. To naravno ne znači da je Juda takav i bio i izdao baš kao

takav,jer jevandjelja ne mogu biti dokazani istorijski dokumenti,ali su pisci

jako dobro poznavali psihologiju čoveka,znali kakav profil izdajice da

izaberu,znali su ono što danas gotovo niko ne zna ili ne želi da zna. Upravo

na primeru ljubomore i Judinog profila,njegovih crta ličnosti,i izdaje,vrlo

realno možemo redi da svi mi,zaista jesmo potencijalni

Juda;dobri,pošteni,ponizni apostoli i miljenici drugih, koji de povremeno

stupati „u dejstvo“ i naterati glave na koje se namere da udaraju u zid plača!

Potencijalni Hrist sigurno ne možemo biti,ali „bar“ Lineovi homo homo

sapiensi???

Često se zapitam da li „stručnjaci“ za duhovne discipline uopšte razmišljaju

svojom glavom ili samo znanje koje steknu „mehanički“ prenose dalje ili još

gore,“mehanički“[mahinalno] se bave istraživačkim radom. Još crnje je ako

se takvi bave psihijatrijom. Ne samo da su napravili duhovn-umnu smesu od

nečega što nije mogude mešati,pa su nauku[konkretno

evoluciju],religiju,filozofiju,psihologiju zbrčkali u jednom loncu iz koga vade

potpuno prekuvane zaključke,ved su skloni da mešaju i dovode u vezu

definicije i pojmove koje ne bi povezalo ni mladunče šimpanze. Ako bi negde

pročitali stručne definicije za recimo;zavist,ili istraživanja koja se

preduzimaju u cilju da se ovo osedanje što bolje rasvetli,shvatili bi ne samo

da ima 101. definicija i svaka je različita i potpuno pogrešna i isto toliko

paradoksalnih istraživanja koja obavezno završavaju u aporijama. Nedu se

mnogo baviti ispravljanjem „krivih reka“ ali du ipak naglasiti tri stvari u vezi

zavisti koje jednostavno ne mogu da se „upotrebe“ u definisanju ovog

osedanja a one se upravo nalaze u definicijama kao najčešde greške;zavist

nema nikakve veze sa evolucijom,dakle,nema evolutivni koren,zavist je

isključivo ljudska osobina, i trede,zavist ne podrazumeva da bilo šta pripada

nama[posesivnost,ljubomora] ved da nešto nezasluženo pripada drugima.

Ovo poslednje je upravo i najbitnije,jer najprostijim rečima definiše i uzrok i

pojam zavisti. Ono drugo;da je zavist samo ljudska osobina i da je životinje

niti poseduju niti su je ikada posedovale,ujedno daje i objašnjenje za moju

prvu tvrdnju da zavist nema evolutivni koren. Daleko pre du prihvatiti

religijsko objašnjenje djavolskog porekla zavisti[bez obzira što sam

areligiozan],nego naučno[iako se bavim naukom],jer tvrditi da nešto ima

evolutivni koren[na osnovu istraživanja reakcije ljudskog mozga] a pri tom

zavist ne dovoditi u bilo kakvu vezu sa životinjama nižih vrsta…za to zaista

treba veliki umni skok,ali unazad. S druge strane,postoje i oni koji smatraju

da i kod životinja postoji zavist,ali ako im je za utehu,nedu pominjati na

osnovu čega su došli do ovakvog tupavog zaključka da im istraživanje ne bih

izložio podsmehu ali cenim da de mi se zahvaliti zbog toga. Zavist je dakle

osedanje svojstveno samo čoveku i ima uzrok u subjektivnom utisku da neko

nešto poseduje[ne samo materijalno] a da to nije zaslužio. Utoliko gore po

one koji tvrde da se zavist može odnositi i na takve „stvari“ poput

lepote,talenta ili čak boje kože. Ne može beli atletičar zavideti sprinteru crne

boje kože,jer i sklop mišida koji ima i crnu boju kože on rodjenjem

dobija,dakle nema govora o tome da li sa stanovišta belog sprintera on ne

zaslužuje da ima crnu boju kože i da nije zaslužio da se rodi na Jamajci. To

nije zavist,nije čak ni ljubomora,to je duhovno-umni malignitet. Ne možemo

zavideti ni nekome na lepoti…ali možemo zavideti na njegovoj[njenoj]

garderobi,frizuri,noktima,nakitu…možemo zavideti nekome na njegovom

materijalnom bogatstvu[jer ga je navodno neispravno i nezasluženo stekao].

Ne možemo zavideti nekome na mladosti…ali možemo zavideti nekome na

slavi,popularnosti,na devojkama koje ga okružuju…ne možemo zavideti

inteligentnom ali možemo pametnom,ili obrazovanom,ne možemo zavideti

talentovanom fudbaleru ali možemo zavideti što igra u Real Madridu. Ne

možemo zavideti genijalnom piscu ali možemo smatrati da je dobio

nobelovu nagradu koju ne zaslužuje[jer mi ga ne smatramo genijalnim i

dobrim piscem],potom,možemo zavideti na nečijoj modi,karijeri,uticaju koji

ima,položaju…itd. Naravno da postoji, i to u velikoj meri ono što sam nazvao

duhovno-umnim malignitetom,da nekome „bude krivo“ što je neko

lep,inteligentan,duhovit,brz,plavook…odnosno da neko poseduje ono što je

nama „neopravdano“ priroda[Bog]uskratila i taj malignitet ima

ime;malevolencija…ali ovaj pojam je suviše „udaljen“ od ljubomore i zavisti

ali jedino što im je zajedničko to je da se ne zna koja osobina ili osedanje je

nemoralnije i odvratnije. Zavist je samo naš subjektivan utisak da je neko

nešto stekao ili da poseduje a da to nije zaslužio[a ne da je to nama

uskradeno a nije trebalo], što naravno,odmah stvara averziju prema takvoj

osobi. Naš utisak da je sticanje posledica nekog

nemoralnog,niskog,makijavelističkog,poltronskog čina može biti i

ispravan,odnosno istinit,i takvoj osobi možemo „okrenuti ledja“,takva vrsta

zavisti nije opasna i nije nemoralna,jer to je neki naš subjektivni osedaj za

pravdu i vrednosti koji je povredjen,možemo čak i pokrenuti proces

preispitivanja takvog načina sticanja za koji mislimo da je neopravdan,ni to

nije nemoralan čin…zavist medjutim u velikoj meri potiče od pogrešnog

subjektivnog uverenja ili ako to nije slučaj,onda zavist izražavamo gotovo

uvek na najgori način,ogovaranjem,pričanjem iza

ledja,smicalicama,otvorenim neprijateljstvom ili čak otvorenom agresijom…a

u ta dva slučaja[koja jesu najčešda];pogrešno subjektivno uverenje i

pogrešno ispoljenje zavisti,jesu ono što zavist po negativnosti trpa u isti koš

sa ljubomorom i malevolencijom. Zbog čega čoveku često smeta tudji uspeh

ili postignude?;upravo u tom osedanju za pravdu i ispravne životne vrednosti

koji su „izigrani“,ali subjektivnost nam ne daje za pravo da čak i da znamo

celu istinu reagujemo nekim nisko-moralnim činom. Zanimljivo za zavist,bez

obzira što je to za nijansu manje nemoralan osedaj od posesivnosti,da ga

nikada niko nede priznati…ljubomora se priznaje,kao i sve negativne osobine

i osedanja ali zavist je što se samosvesti i iskrenosti tiče;tabu. Inače,što se tog

negativnog,vedeg dela zavisti tiče,on vrlo često ima daleko dublji koren u

našem nesvesnom,a to može biti nezadovoljstvo svojim

životom,nepronalaženjem smisla istog ili svesna spoznaja da smo protradili

život koji je iza nas. Takvi uzroci izazivaju komplekse,koji preko zavisti,izlaze

na površinu kao-pravednost. Dakle,izrazito pravdoljubivi ljudi u suštini „pate“

od jakog osedanja zavisti. Izdaja;kao i kod ljubomore,zavist=izdaja…nema

razlike. To isto ima smisla redi i za malevolenciju. Neposredni uzroci izdaje.

Da li je Juda mogao zavideti Isusu na njegovoj popularnosti medju

ojadjenima,njegovim čudesnim modima ili čak njegovom božjem poreklu?

Apsolutno...mada tu imamo i elemenata malevolencije,i to je mogao biti vrlo

bitan,možda i jedini motiv izdaje,ali mi nemamo u bilo kojim jevandjeljima

nagoveštaj te Judine osobine,išlo se na posesivnost zbog same jačine

priče,odnosno tog čina. Da je to bio razlog,da li bi Juda da je tada bio

živ,zavideo i Isusu razapetom na krstu?

Prezir,pokornost,neprijateljstvo,lukavstvo

„Ali čim otpočinuše,opet činiše zlo pred tobom.“

[Knj.Nemij.]

Odmah na početku treba naglasiti da prezir u svojoj kompoziciji nema

mržnju,dakle,osedati prezir prema nekome ili biti prezren,ne znači i osedati

mržnju ili biti omrznut. Prezir je jedino osedanje koje se iskazuje tako što

nema radnju ispoljavanja,ali to ne znači da prezreni ipak ne oseda da je prezir

usmeren prema njemu,čak šta više,to je izuzetno lako prepoznati. Kod

osedanja prezira,baš po pitanju njegovog ispoljavanja imamo dosta

nejasnoda i one su uslovljene time što se prezir u najvedoj meri „glumi“,i kao

„gluma“ uvek i počinje, tek kasnije kada prestane gluma a nastane iskreni

prezir,možemo govoriti o ovom ljudskom osedanju kao istinskom. Čak bi bilo

dobro definisati prezir kao osedanje bez osedanja i ispoljavanje bez

ispoljavanja…jer to je jedina tačna definicija,koliko god delovala

kontradiktorna, ako želimo da obuhvatimo osnovni pojam prezira,pa čak

svejedno čiji[starogrčki,latinski,slovenski,germanski…],jer je,što je zaista

prava retkost,ovaj pojam identičan sa rečju koja ga izražava kod svih naroda i

opisuje u bukvalnom smislu „gledanje kroz prazno“,odnosno kao gledanje

kroz čisto staklo koje i ne primedujemo. Upravo prezren čovek ima ulogu tog

čistog stakla a onaj koji prezire,posmatrača koji gleda kroz njega. Samo što u

slučaju prezira to radimo osim čulnim osedajima i umnim i duhovnim

gledanjem. Sve dok smo svesni stakla ispred nas,glumimo prezir,a svesni smo

jer još uvek nešto „osedamo“ prema staklu…onog trenutka kada „puknu“ sva

osedanja i osedaji ,ne možemo ni biti svesni stakla kroz koje gledamo. Prezir

je socijalni osedaj[kod pojma;osedaj ili osedanja, a u vezi prezira, treba biti

vrlo obazriv] koji doživljavamo prema drugom ljudskom bidu[ne mogu se

prezirati druga živa bida ili stvari,oni su podrazumevano prezreni nesvesno

arhetipski]. Često demo naidi na tvrdnju da se prezir izražava

omalovažavanjem ili ponižavanjem,što ne može biti istina,jer prezir

podrazumeva odbacivanje druge ljudske jedinke ili grupe ljudi,ali takvo

odbacivanje gde se u potpunosti gubi bilo kakav osedaj i bilo kakav odnos.

Prezir uvek ima u korenu sistem vrednovanja čoveka,i naravno,uvek je

subjektivan,pa samim tim,od načina i sistema vrednovanja subjekta,možemo

govoriti o moralnom ili nemoralnom preziru. Pošto čovek još uvek jeste ne

samo „vedinski zao“ ved i u velikoj meri ima urušene sisteme vrednosti,prezir

je po pravilu,negativna i nemoralna osobina,ali treba naglasiti da ima

izuzetaka,pogotovo kod,kao i uvek,visoko umnih i duhovnih ljudi koji prezir

doživljavaju upravo u onom stvarnom,istinskom,ispravnom i pozitivnom

obliku. Svakako da treba pomenuti i stereotipni prezir,kao i onaj apriorni,koji

su najvedim delom nepravedni i nemoralni ali oni se nikako ne mogu odnositi

na rasu,pol ili poreklo kako pojedini psiholozi navode primere,jer prezir ne

trpi toliku opštost za razliku od mržnje. U suštini…čovek[ili grupa ljudi] koji

prezire ima pretpostavku ili subjektivno[koje se nekada i poklapa sa

objektivnim] uverenje da drugo ljudsko bide ili grupa ljudi po vrednosnim

kvalitetima ne pripada istoj kategoriji. Ovde imamo horizontalni[kvalitativni]

i vertikalni[kvantitativni] sistem vrednovanja,gde tačka ili tačke na višem

nivou[ali obavezno na istom],obezvredjuju bilo koju tačku,odnosno tačke

koje se nalaze na nižem nivou[ne moraju biti na istom,dakle sve mogude

tačke]. Naravno,ovo ne treba shvatiti kao sistem sa funkcijom u vremenu,ved

samo objašnjenje o bitnosti vertikale sistema vrednovanja,odnosno bitnosti

istosti nivoa na horizontalnoj ravni. Postoje vrlo prihvadene teorije da se

prezir odnosi samo na dostojanstvo čoveka,u tom slučaju nemamo potrebu

za horizontalnom ravni,medjutim dostojanstvo je samo jedno u nizu

vrednosnih osobina,prezir obuhvata sve etičke i estetske odlike,odnosno sve

ono što obuhvatamo aksiologijom. U početku,dok smo još „glumci“

prezira,to ispoljavamo primetno arhitektičkim ignorisanjem,tako da prezreni

shvata ne samo da je prezren ved i da osedajna vezanost još uvek

postoji,negativna ili pozitivna. Pravi prezir nastaje u onom trenutku kada

prestaje svaka svesna,čulna i emotivna povezanost sa prezrenim. To i dalje

ostaje ignorisanje ali sada potpuno prirodno i u skladu sa samim pojmom

ignorisanja[ne znati za drugoga]. U suštini prezir ne možemo nazvati

neprijateljskim osedanjem,jer niti ima elemenata mržnje,niti bi trebalo da

ima osedanja uopšte…medjutim,vrlo je teško prosečnom čoveku dostidi

takav vid prezira,on je uglavnom pomešan ili sa mržnjom ili

ambivalencijom,često i potpuno izmešanim i nejasnim osedanjima.

Dakle,prezir može biti pozitivno ljudsko osedanje,ali samo ako ga shvatamo

onako kako ga sam pojam izražava i ako imamo objektivan sistem pozitivnih

vrednovanja,u svakom drugom slučaju,a to je pa gotovo u skoro

svakom,prezir smatramo za vrlo negativnu i jako nemoralnu osobinu. Prezir

u pojmovnom smislu ne može nikako biti povezan sa izdajom,medjutim u

praksi stvari stoje potpuno drugačije,vrlo je čest uzrok izdaje,ved smo govorili

da se tu radi o preziru koji nije očišden od primesa

mržnje,zavisti,osvete,ljubomore…! Suprotno,izdati de ukoliko je iole moralan

ili čak nepravedno doživeo takav čin,po pravilu uvek osedati prezir. Isus je

svoj moralni prezir „iskazao“ i tokom mučenja i prilikom raspeda,taj prezir je

bio toliko jak da su prezreni osetili sramotu i stid. Juda nije nikoga

prezirao,ponajmanje Hrista,ali ga je u jednom trenutku ipak osetio…Judin

prezir je bio usmeren prema samom sebi. Taj samoprezir,koji čovek retko

kada može i da oseti,govori o vrlo visokoj duhovnosti i moralnosti,medjutim

on uvek vodi ka samoubistvu i to moralnom samoubistvu,jer samoprezir

jeste negacija čoveka.

Pokornost u uzroku nema nisku inteligenciju i duhovnost,mada smo skloni da

verujemo da pokorni ljudi nisu naročito umno-duhovno obdareni. Pokornost

je posledica nedostatka samosvesti i po načinu ispoljavanja ali i stepena

samosvesti može idi od blage do visoke submisivnosti koja se ved karakteriše

kao psihijatrijsko obolenje. Pokornost je negativna ljudska osobina koja

podrazumeva ne samo priznavanje autoriteta i dominantnih osoba ved i

potčinjavanje istim. Treba ipak razlikovati pokornost koja je usmerena ka

jačem i onu koja je usmerena prema višem umu i duhu. Ova prva se i ne

može u pravom smislu nazvati osobinom pokornosti jer izlazi iz okvira

ljudskih karakteristika,ali kako se retko kada ispoljava samostalno ved je uvek

pridružena umno-duhovnoj pokornosti može se svrstati pod jedan širi pojam.

Samosvest je najuzvišenija i najbitnija,gotovo suštinska ljudska karakteristika

koja u potpunosti diferencira čoveka od bilo kojeg bida,nije to ni u tolikoj

meri i um i duh[svest] jer njih,makar i u tragovima,poseduju sve životinjske

vrste,dok je samosvest specia čoveka. Samosvest nije podložna razvijanju po

sebi ali zato jeste karakteristika koja teži ka maksimalnom izražavanju u

ljudskoj svesti. Ono što našu svest blokira da se upusti u razvezivanje čvorova

samosvesti jeste sama egzistencija. Medjutim ni ljudska suština ne želi da

ostane trajno vezana,konstantno traži put ka svesti kojoj pripada,pa de tako

kod nekih da se ispolji u velikoj meri,kod nekih nede nikada pronadi put do

svesti a kod vedine ljudi i pored prodora u svest bide nadjačana onim

egzistencijalnim. Tako da ipak za vedinu ljudi možemo redi da spadaju u

blago pokorne,sa dostignutom umerenom samosvešdu,dovoljnom da ih

osvesti o sebi kao posebnoj jedinki ali i ne da ih u potpunosti oslobodi svakog

autoriteta,idola,ideala ili dominacije „nadredjenih“. Visoko duhovni,naročito

religiozni ljudi upadaju u jednu vrstu zamke u čijoj osnovi leži njihovo

uverenje da su dostigli izuzetan nivo samosvesti,medjutim izražena

pokornost ih u tome demantuje[mada oni to ne primeduju]. U nešto manjoj

meri u takvu zamku upadaju i visoko inteligentni. Ali ovde se ne radi o tome

da visoko duhovni i umni ljudi lakše upadaju u okove pokornosti ved o

činjenici da pogrešno apercipiraju svoju dostignutu samosvest,najčešde zbog

predrasuda i usvojene dogmatike. Ali ,treba redi i to da nije mogude čoveku

da dosegne apsolutni nivo samosvesti pa samim tim da ni najmanje nije

pokoran,tako nešto važi samo za Boga ili neki drugi svesni apsolut,nazovite

ga kako god hodete. Ne postoji čovek koji nije pokoran,na kraju,ako niste

religiozni,priroda je tu da vas povremeno podseti da postoji dominantniji od

vas,protiv koga ne možete,pa čak ni da ga ignorišete. Minimum

pokornosti,dakle,nije mogude izbedi,medjutim vrlo često prosečan čovek ne

priznaje ni sebi ni drugima da je u priličnoj meri pokoran,a tako malo je

potrebno da shvatimo da je realnost

drugačija…religija,kapitalizam,demokratija,ideologija…nisu mogude tamo gde

ne postoji prilična pokornost i to kod ogromne vedine ljudi. Pokornost je tle

koje je potrebno da bi se razvijala bilo kakva ideologija,bilo kakav društveni i

državni poredak i bilo koja religija. Potrebna je velika samosvest kod velikog

broja ljudi da bi stali na put onima koji se pokornošdu naroda „hrane“,a to za

sada nije mogude,ponavljam,samo zbog davanja prednosti onom

egzistencijalnom nad esencijalnim. Ali takva pokornost i dalje spada u one

blaže verzije submisivnosti,i bide je još poprilično dugo. Oni koji su na

najnižem mogudem stupnju submisivnosti…ili su u zatvoru, ili su pobegli u

šume i pedine,ili vode svoju borbu sa vetrenjačama. Što se tiče visoke

submisivnosti,koja takodje nije baš retka pojava,ona podrazumeva

bespogovornu poslušnost nadredjenima[crkva,vojska,privatne koorporacije i

sl.],ali je to još uvek samovoljan čin,pa se smatra granično bolesnim,dok

postoje i oni koji nisu ni najmanje samosvesni i nemaju predstavu o

samostalnosti života,misli i odluka, pa su i visoko ponizni prema svima za

koje misle da su modni,jaki,duhovni,umni…što,naravno,spada u ozbiljne

poremedaje psihe. Još jednom,svaki vid pokornosti je u manjoj ili vedoj meri

negativna osobina i jako nemoralna[„samo“ de crkva,država i kapitalisti

tvrditi da nisam u pravu]. Pokornost-izdaja ,Juda-Isus…Izdajnik vrlo često nosi

masku pokornosti,tako nam je bar Juda predstavljen kroz jevandjelja a takav

stav se održao i danas. Medjutim,i ako osporimo takvog pseudopokornog-

izdajničkog Judu,stav da izdajnik nosi masku pokornosti je vrlo ispravan a to

nas je naučila istorija,ponajviše naša. Uostalom,da bi i u izdaji ispali

„veliki“,moramo igrati tu dvostruku ulogu,imati „dvoličnu guju u grudima“,a

to se upravo odnosi na relaciju pokornost-izdaja. I opet su pisci jevandjelja

pokazali koliko su bili odlični poznavaoci ljudske psihe,jer religija koja hvali

pokornost kao najviše dobro i izdaju označava kao najvede zlo,uspešno su

iskoristili ovo da pokažu da je Judin greh prosto-naprosto najvedi mogudi,a

pri tome,strogo se držali dogme da je svako ko nije pokoran-izdajica,i tako

zatvarajudi krug iz kojeg nije mogude izadi,odbranili i dogmu i Judin

neoprostivi greh. Drugo je pitanje da li istinska pokornost,ona bez

maske,može da odvede u izdaju? Svakako,jer svaka samoosvešdenost je

izlazak iz zamke pokornosti,samim tim i veliki udarac onima kojima je

pokornost drugih potrebna. I za njih je svako samoosvešdivanje drugog

čoveka izdaja,samo takve izdaje se ne treba bojati,jer niti su oni Isus niti je

samoosvešdeni Juda. Možemo priču sagledati i tako,da je Juda zaista bio

iskreno pokoran Hristu i njegovoj ideji…i da je dostizanjem samosvesti

prepoznao možda prevaru,laž ili ludilo u kojem učestvuje. To svakako

neopravdava njegovu izdaju,tek tada bi Juda bio veliki zločinac i nemoralni

gad,tako da ovakav scenario nije realan,jer samoosvešdeni ne ide u izdaju s

namerom,medjutim onaj drugi scenario iz gnostičkih jevandjelja je daleko

realniji i opravdaniji,jer je Juda svoju pokornost iskazao na neverovatan

način,bespogovorno izvršavajudi Hristov zahtev,znajudi gde de ga to odvesti i

rizikujudi da postane ono što danas i jeste. Govorili smo o tome da je svaka

pokornost niska i nemoralna,ali ako posmatramo i Judu i njegov čin u

navedenom slučaju,to bi bio jedini moralni pokorni čovek u istoriji i jedini

moralni pokorni čin,jer opravdanost potpune pokornosti Isusu i njegovoj

ideji, tada i u takvim okolnostima,nije mogude dovoditi u pitanje.

Neprijateljstvo nije ni osedanje ni čovekova moguda karakteristika ved

relacija,odnos izmedju dva ili više ljudskih bida,odnosno grupe ljudi. U osnovi

neprijateljstva imamo osedanja poput mržnje,zlobe,besa ili osobina poput

lukavstva,gneva i sl.,pa je jasno da se radi o negativnom društveno-

socijalnom odnosu. Naravno,neprijateljstvo se javlja samo kod ljudskih bida

pa samim tim i nije evolucijski i prirodni odnos. Dobro je na samom početku

diferencirati neprijateljstvo od suparništva,odnosno neprijatelja od

protivnika[suparnika]…pojmovi suparnika i suparništva, jasno,ne

podrazumevaju nikakav negativan odnos,evolucijski su uzrokovani,dakle

prirodni su i svojstveni svim živim bidima,a to podrazumeva i biljni svet. I kod

suparništva i kod neprijateljstva u osnovi stoji sukob egzistencije,interesa ili

identiteta,ali ono što ih razlikuje to je način borbe,izražavanja sukoba,jer u

odnosu na suparništvo gde postoji „zdrav“ sukob, kod neprijateljstva on se

izražava svim mogudim sredstvima,dakle i onim

niskim,nemoralnim,podlim…! Takodje,kod suparništva ne postoji nikakva

druga kategorizacija osim;protivnika,naprotiv,neprijateljstvo se u velikoj meri

zasniva na kategorizaciji drugih ljudskih bida i to u vrlo širokom opsegu,pa je

upravo taj korak,takvo shvatanje protivnika ono odlučujude što de

suparništvo okrenuti ka neprijateljstvu. Opet,sama kategorizacija može se

zasnivati na objektivnom sudu,što nede ništa promeniti po pitanju

neprijateljstva kao negativne relacije ali daleko češde kategorizacija ima

koren u subjektivnom sudu koji je apriorni,stereotipni ili su u pitanju

predrasude. Takva kategorizacija uvek podrazumeva karakterizaciju kao

finalni sud do kojeg dolazimo najčešde preko identifikacionih a mnogo manje

ideoloških predrasuda i stereotipa. Neprijateljstvo ne može kao finalni

sud,odnosno uzrok imati bilo šta drugo osim karakterizaciju,jer samo ona

podstiče osedanja koja se javljaju kod ovog odnosa. Možemo karakterisati

pojedinca,grupu ljudi,čitav narod,i ukoliko ved postoje medjusobne tenzije u

vidu bilo kakvog suparništva,neprijateljstvo je potpuno izvesno. Ono se uvek

izražava verbalnom ili fizičkom agresijom,onim „blažim“

oblikom;diskriminacijom, pa sve do ekstremnih oblika;istrebljenja.

Subjektivno postojanje mržnje,besa i sl.,samo po sebi nije oblik

neprijateljstva,sve dok se ne ispolji u vidu borbe i to agresivne i nemoralne

borbe,bez obzira da li de idi od govora mržnje,ukidanja slobode ili ubistva,i

bez obzira na ishod. Smatrati da nam je neprijatelj neko za koga mislimo da

nas mrzi ili radi protiv nas,dakle bez objektivnog suda koji podrazumeva i

jasno ispoljavanje,jednostavno je besmisleno. Naravno,i kada mi imamo

subjektivni sud o nekome, koji kod nas izaziva mržnju,opet se ne radi o

neprijateljstvu,sve dok ne postoji i borba. Mnogi smatraju i da nije mogude

„jednosmerno“ neprijateljstvo,što je potpuno tačno ali ne iz razloga koji se

navodno podrazumevaju[mrzim te-mrzis me…] ved što ispoljena agresija

podrazumeva i samoodbranu napadnutog,dakle i obostranu borbu. A to da

nas neko mrzi a mi ga ne mrzimo ili obrnuto,posve je mogude. Što se tiče

izdaje,neprijateljstvo sam upravo „ubacio“ u priču kao primer da je mogude i

da jedna potpuno nemoralna i negativna pojava koja u korenu ima ogromnu

mržnju,bes,gnev i koja se ispoljava na najnehumanije,najnemoralnije i

najodvratnije načine,ne učestvuje ni najmanje u činu izdaje ili putu do nje.

Jednostavno,ne može se izdati neprijatelj,to je apsurdno. Tako da du ovde

izostaviti i „naše junake“ jer neprijateljstva nije ni bilo,ali i da je bilo,onda

Judin čin ne može biti izdaja.

„Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?...Nedete vi

umreti,nego zna Bog da de vam se u onaj dan kad okusite sa njega,otvoriti

oči,pa dete postati kao bogovi i znati šta je dobro a šta zlo“! Šta se kasnije

dogodilo,znamo…i dan danas snosimo teške posledice ovog lukavstva! Čovek

nije u osvit čovečanstva samo biblijski podlegao lukavstvu,to mu se desilo i

evolucijski,od strane prirode,ali je, ne samo naučio lekciju,ved je i sam

postao lukav. Prva osobina koju je rani,još umno u potpunost nerazvijen

čovek stekao,jeste upravo lukavstvo. Nije lukavstvo toliko veliko zlo samo

zato što je;prvorodno[pra-zlo],i što nas je otudjilo od Boga,odnosno

prirode,ved i zbog činjenice da je to čin koji podrazumeva nanetu štetu

drugom bidu, ili zbog čiste zlobe ali mnogo više zbog lične koristi. A ta lična

korist koja je na štetu drugog podrazumeva i vrlo prljave,niske i nemoralne

načine delovanja. U suštini,lukavstvo je svojstveno neinteligentnim i

neduhovnim ljudima,ili bolje rečeno to je njihova „zamena“ za inteligenciju

koja im nedostaje. Lukavstvo se najvedim delom oslanja na

iskustvo,logično,jer na um ne može,a iskustvo uz pomod prevare i laži gradi

strukturu lukavstva. Samo po sebi,lukavstvo jeste jedna vrsta

sposobnosti,medjutim kako se bazira na zlu,takva sposobnost[kao i gotovo

vedina ljudskih sposobnosti],nema opravdanje i zaslužuje osudu. Sagledati

ispravno i iskoristiti situaciju u svoju korist,kako ga oni koji opravdavaju

lukavstvo definišu,naravno,vešto izbegavajudi pominjanje cilja i sredstva,ni

sami ne znaju šta znači pojam-iskoristiti…jedno je iskoristiti priliku,nešto

sasvim drugo iskoristiti ljude. Lukavstvo u osnovi ima ovo drugo. Naravno,cilj

koji se postiže lukavstvom nikako ne može biti uzvišen ili bitan,zbog toga se

lukavstvo često izjednačava sa prevarom. Aristotel definiše lukavstvo kao

„domišljatost“ koja vodi ka iskvarenom cilju,i kao po navici,ovaj filozof uvek

kada skrene iz čisto filozofskih voda,u ispravnoj definiciji jednog pojma

„prospe“ često neku glupost. Ono što je zanimljivo kod ove čovekove

osobine,to je da lukavstvo i pored toga što je uvek pokriveno maskom

prijateljstva i dobronamernosti,vrlo lako prepoznati fiziognomski. Od svih

čovekovih karakteristika,lukavstvo je po pitanju fiziognomije najizraženije. I

upravo oni koji slabo poznaju ili ne veruju u ispravnost fiziognomskog dela

karakterologije,uvek i budu žrtve lukavstva. V.K.Nevjarovič je vrlo spretno

zapazio i definisao tu povezanost ; „Lukavstvo је povezano sa prepredenošću,

podmuklošću, оnо је neiskreno, pritvorno, licemerno. Lukav čovek sе

prepoznaje pо očimа, izrazu licа, pokretima, stisku ruke“. I sa ovim se treba u

potpunosti složiti,naročito uske oči i usko,“zašiljeno“ lice nepogrešivo

ukazuju na lukavog čoveka. Takodje,ako preko vas ostvaruje svoj besmisleni

cilj,nikada vas nede uvrediti,negirati,naprotiv,bide vrlo

dobronameran,pozitivan,govorljiv,slatkorečiv,ponizan,jer mu iskustvo govori

da je cilj najlakše postidi na takav način. Lukavstvo je i jedna od retkih

osobina,možda i jedina, koja je od početka do kraja vodjena isključivo

svesnim,što je samo po sebi dovoljno da ovakvu osobinu okarakterišemo kao

arhitektorsku. Lukavstvo je čvrsto povezano sa čovekovim egzistencijalnim

sposobnostima,pa se u velikoj meri opravdava u onim slučajevima kada se

primenjuje na osnovne egzistencijalne potrebe,kod onih siromašnih duhom i

umom…i zaista,u svetu koji jeste kakav jeste,takvi ljudi moraju da se

oslanjaju na lukavstvo,s tim da žele ali i ne mogu da predju „dozvoljenu“

granicu usled nedostatka iskustva,samim tim i ubedljivosti u laži. Ali

lukavstvo se ipak najčešde primenjuje u neke daleko neopravdanije i idiotske

svrhe. Lukavstvo izmedju ostalog,uvek ide i uz materijalno bogatstvo,politiku

i mod,mada u ovim slučajevima ono često može biti kasno stečeno ali samo u

smislu primene a ne kao opšta osobina,jer ako bi ljude delili po

inteligenciji,postojali bi neinteligentni,prosečno

inteligentni[normalni],prosečno inteligentni[lukavi] i visoko

inteligentni,dakle ne bi se ljudima smanjila inteligencija, pa to preobrazili u

lukavost,ved su rodjenjem prosečno inteligentni, pa vremenom poželeli i

naučili se lukavstvu. Kako bilo,lukavstvo je prvo ispoljeno ljudsko zlo i možda

najvede[uz izdaju]. Što se veze izdaje i lukavstva tiče,lukavstvo uvek

podrazumeva i izdaju kao sredstvo do cilja,u manjoj ili vedoj meri,gotovo da

se može govoriti o apsolutnoj povezanosti. A to je jasno i zbog činjenice da

su izdaja,lukavstvo i mržnja najkompleksnija ljudska zla. Judi je potpuno

bezuspešno pokušan da se prilepi i ovaj atribut,ali nigde u bilo kojim

jevandjeljima nedemo prepoznati tu njegovu navodnu osobinu.

Medjutim,sva bududa poistovedivanja izdajnika sa Judom kroz istoriju ili

mitove ne samo da su okarakterisana kroz lukavstvo, ved gledamo li

autentična istorijska dogadjanja,to i jesu bili.

Srebroljublje,mržnja,kajanje,samoubistvo

„Jesi li za svog veka zapovedio jutru,

pokazao zori mesto njezino“?

[Knj.Jov.]

Ne treba dovoditi u neposrednu vezu srebroljublje i

materijalizam,materijalno,egzistenciju,sticanje novca,bogatstvo…ovo

nabrojano spada u sistem pogrešnih životnih vrednosti koje uzrok imaju u

niskom ili prosečnom intelektu,umu ili duhovnosti. Srebroljublje nije sticanje

novca,nije čak ni želja za novcem,ved upravo ono što sama reč[jednaka sa

logosom,pojmom] i govori-ljubav prema novcu. Naravno,ovde reč-novac ne

treba shvatati doslovno,govori se o svakom nosiocu vrednosti od

materijalnog značaja i ono što se njime može

kupiti[novac,srebro,zlato,nakit,platina,bakar,nafta…],u ranije vreme i

kukuruz,brašno,pšenica,bronza…ali ključna reč ovde je –ljubav! Ljubav prema

novcu,naravno, podrazumeva i njegovo pohlepno sticanje i to na

najnemoralnije načine,ali to je ved indirektna povezanost srebroljublja i

sticanja bogatstva,pojmovi su im dosta različiti. Ono što je bitno…danas,kao i

par vekova unazad,sam novac je toliko dobio na značaju i značenju da ga

možemo posmatrati kao potpuno suprotan pojam od pojma Boga.

Takodje,pojam Boga ni u ovom slučaju ne treba shvatati doslovno,ved kao

sve one ljudske vrednosti koje se identifikuju sa Bogom. Dakle,ukoliko

imamo ljubav prema novcu,posve logično da mrzimo Boga,i obratno,ljubav

prema Bogu podrazumeva mržnju i prezir prema novcu. Srebroljublje nam

govori o tome da novac nije izvor zla,ved da je sama ljubav prema novcu

uzrok svakog zla. Isus govori; ne može čovek imati dva gospodara…i to se

naravno ne odnosi na Boga i svetovnog cara,ved na Boga i novac,odnosno

materijalnu pohlepu[mamon]. Nije preterano ni govoriti o dva carstva,dva

čovekova gospodara,ukoliko želimo da izbegnemo pojam Boga,esencijalnom

i egzistencijalnom „vladaru“ ljudskog bida. Čovek je odavno prevazišao

osnovni pojam egzistencijalnog,naročito ranije u feudalnom i danas u

kapitalističkom društvu,pa se danas pod egzistencijom zaista može smatrati

ono što je nisko,sirovo,nemoralno,i u velikoj meri i u velikom delu je

možemo poistovetiti sa samim srebroljubljem. Zašto čovek više voli novac od

Boga ili egzistencijalno od esencijalnog,vrlo je duga priča ali i svima

poznata,pa nema smisla baviti se tim pitanjem,medjutim,zanimljivo je to da i

kada ljudi postanu svesni ovog zla i onog dobra,i kada požele da promene

svoj odnos u vrednosnom smislu ,to zaista vrlo teško uspeva. Ako bi uzeli

trivijalni primer,mlade devojke koja se jako zaljubi u prelepog mladida ali

potpuno iskvarenog u duši,ološa,propalicu,probisveta,i roditelji i prijatelji

devojke dobronamerno pokušavaju da je ubede da ga ostavi…ona de se

zapitati;kako?,kada sam zaljubljena! Time što de dobiti savet;“umesto da ga

voliš,ti ga mrzi“…apsolutno se ništa ne postiže. Vrlo teško de se bilo šta

postidi i svakodnevnom pričom i ubedjivanjem,pa čak i dokazima da on nije

za nju,da je vodi ka dnu,da mora da ga ostavi,i to može trajati

mesecima,godinama,jer ljubav je emocija ne samo možda najintenzivnija ved

postaje i lukava ako je usmerena prema zlu. Devojka nema izbor…ili de se

udati za takvog mladida i upropastiti sebi život ili de možda vremenom sresti

nekog još lepšeg mladida,ali sa daleko vedim umno-duhovnim

vrednostima,kulturnog,vaspitanog,pametnog,duhovitog momka,koji ima

daleko više kvaliteta od onog prvog. I ponovo se zaljubljuje i sasvim lako se

okrede u potpunosti od bivšeg momka. Dakle,sve ono što su njeni roditelji i

prijatelji pokušavali mesecima bezuspešno,jedan slučajan susret je „uspeo“

za par sati. Ali susret uopšte ne mora biti slučajan ako je devojka težila da

pronadje takvog mladida,šanse joj se višestruko povedavaju. Tako

isto,govoriti ljudima,ili poput ovog pisca,pisati o tome,da je ljubav prema

novcu zlo a prava ljubav ,ljubav prema Bogu ili čovekovoj suštini,nede ni

najmanje uticati na „srebroljupce“,pa čak i da im i promeni svest u smislu da

shvate da greše,opet je rezultat nikakav,sve do trenutka dok slučajno[što je

mnogo teže] ili s namerom ne otvore „srce“ i „za druge“,puste Boga

unutra…a onda je sve lako,kada osete koliko je Bog,koliko je čovekova

suština,lepša,kvalitetnija,bitnija,vrednija od bilo čega. Srebroljublje je

izuzetno veliki greh prema Bogu,velika nepravda prema prirodi i veliki kamen

spoticanja za čovekovo suštastvo. Egzistencija je vrlo atraktivna i lukava

„igra“ i vrlo je teško osloboditi se zavisnosti od nje. Da li ste čuli za slučaj da

je neko dobio infarkt,ili se toliko uzbudio da mu je pozlilo zbog toga što je

„otkrio Boga“ ili otkrio nešto i nebitnije,recimo da ima neverovatan talenat

za muziku,ili dar za pisanje,da je na IQ testu imao rezultat 170…ali ako čovek

dobije na loto-u ili iznenada dobije veliku količinu novca,uzbudjenje tada nije

mogude obuzdati,hitna pomod tu gotovo sigurno da de imati posla.

Uzbudjenje se javlja samo u slučaju povišenih emocija,naročito kod

ljubavi,nedete se sigurno uzbuditi zbog novca po sebi,ved zbog srede što ste

ga dobili,a da li bi bili sredni ako u pozadini ne stoji bilo kakav vid ljubavi?

Dakle,još jednom du ponoviti da novac nije sam po sebi zlo,hajde da ga

nazovemo realnom egzistencijalnom potrebom[govorim o osnovnoj

egzistenciji] ali koga onda okriviti za to,što je od novca napravio predmet

obožavanja? Arona? Vrlo mogude! Dakle,čovek je „srebroljubac“ i izvesno je

da de to biti sve više i više…do „jednog dana“…“ovakvog“ ili „onakvog“. To

nas gotovo sve izjednačava sa Matejinim,Markovim ili Lukinim-Judom.

Zaključak;gotovo svi smo spremni na manju ili vedu izdaju zbog velikog

novca…a ko je spreman na izdaju,taj je ved izdajnik. Utoliko Bog i Sin znaju da

je jedan Juda,ma kakav bio,ništa naspram sedam milijardi Juda koji čekaju

svoju šansu ili su ved izdali Hrista. Naravno,ovde nedu pominjati samu vezu

izmedju srebroljublja i izdaje van okvira „naših junaka“,jer se takva veza

podrazumeva i taj odnos je posve jasan,nema potrebe za

obrazlaganjem…ipak računam da de knjigu čitati samo inteligentni ljudi[zbog

toga i mali tiraž].

Mržnja i ljubav jesu suprotna osedanja ali samo po „predznaku“ koji stoji na

kvantitativnoj skali jedne zajedničke emocije. Ne može se govoriti o suštinski

dva različita osedanja,takav stav nije ispravan. Poput magneta…magnet je

uvek magnet a da li de se odbijati i privlačiti sa drugim magnetom zavisi

samo od polova koji se nadju u bliskom kontaktu. Tako možemo shvatiti i

ovo uslovno ambivalentno osedanje,suštinski identične emocije ali da li de se

pojaviti kao ljubav[privlačenje] ili mržnja[odbijanje],zavisi od „pola“ kojim se

rukovodimo. Šta odredjuje predznak,odnosno „pol“ ? Odredjuju ga one

bazične emocije koje ulaze u strukturu ljubav-mržnje,odnosno one emocije

koje kvantitativno preovladaju. Tako kod mržnje možemo govoriti o

besu,gnevu,animozitetu,…ali isto tako ne treba zaboraviti i na one osobine

koje pokredu ovaj emocionalni „magnet“,stavljaju ga u akciju,poput

zavisti,prezira,neprijateljstva,egoizma,ljutnje…! Ipak,za razliku od ljubavi koja

je dosta kompleksnija,jer daleko više emocija i osobina imaju ulogu u

njoj,mržnja je na dnu ove skale emotivne naklonosti[nenaklonosti],daleko

udaljenija od pojma-dobrog, i nema ni najmanje uzvišenih,duhovnih ili

božanskih elemenata u sebi. Samim tim,za razliku od ljubavi koja ima u

strukturi mnogo vrsta i subspecija koje je definišu,mržnja ima samo jednu za

koju koristimo grčku reč-pojam;misos[miseo,miseos],nem.-mizis. Tako

dodavanjem objekta mržnje iza grčkog pojma za samu mržnju,dobijamo

odlično pojmovno definisane

izraze,poput;mizantropije,mizoginije,mizandrije,mizomalije...! Kao što

psihološki,ljubav možemo okarakterisati kao težnju ega za upotpunjavanjem

onih „praznina“ [iz spoljašnjeg izvora] koje nedostaju da osedamo

zadovoljstvo,tako i o mržnji možemo govoriti kao o težnji ega da eliminiše

spoljašnji izvor svog nezadovoljstva. Mržnja kompenzuje svoje nedostatke u

odnosu na ljubav tako što je sveobuhvatnija,intenzivnija i ono vrlo

bitno,dugotrajnija…čak se može govoriti da je osedanje mržnje u principu

trajno. Upotrebio sam i reč-sveobuhvatnija,i tu mislim da objekat mržnje

može biti bilo šta i bilo ko,za razliku od ljubavi koja trpi mnoga

ograničenja[realna ili ne,za ovu temu nije bitno]. Pa tako mnoge stvari koje

mrzimo,za tako nešto imamo manje-više realno objašnjenje i niko nas nede

„gledati čudno“,dok ako bi prema tim istim stvarima izrazili ljubav,smatrali bi

nas vrlo bolesnim,ili bi zaista bili vrlo bolesni. Mržnja jedino ne može biti

usmerena prema sopstvenom egu,bez obzira na idiotsku rečenicu;“danas

mrzim samog sebe“,jer ego ne može da teži ka sopstvenom uništenju u cilju

zadovoljstva ili manjeg nezadovoljstva. Ali bez obzira što mržnju

posmatramo kao vrlo negativan ali duhovni fenomen,ne treba zaboraviti da

su i mržnja i ljubav vrlo „opasna“ osedanja,mržnja uvek,ljubav ne ako je

uzvišena. I ljubav i mržnja vremenom pustoše čoveka i onoga na koga su

usmerene,ali mržnja kao daleko intenzivnija i trajna,to čini sa daleko vedim

„rušilačkim“ posledicama,dok ljubav to čini „tiho“,krade deluje,pa pustoš iza

nje je manje primetan. Ljubav se može voljno „ukinuti“…to je nekada

kradi,nekada duži proces ali se može odstraniti,mržnja nažalost ne…nije

mogude na bilo kakav način i gotovo nikada ugasiti mržnju,ona se samo

može prevesti u skrivenu,uvijeniju formu,ali da nestane[poput ljubavi]

apsolutno nije mogude. Treba naglasiti da mržnja nikako ne može biti

nesvesna niti urodjena[mada postoje i takve blesave tvrdnje]. Uzrok mržnje

se dakle u potpunosti može definisati na ved pomenuti „psihološki“

način,odnosno stanjem ega. To ujedno daje odgovor i zašto i koga mrzimo.

Ali ono što obavezno stoji izmedju ega i objekta mržnje je; strah…i o njemu

se ved može govoriti kao o svesnom ili nesvesnom izvoru mržnje.

Dakle,mrzimo iz straha da de nas neko ili nešto,opravdano ili

neopravdano,realno ili irealno- ugroziti. Ali mržnja bi bila opravdana ako bi

strah koji je izaziva zaista bio realan,medjutim,to je zaista retkost,mržnja u

osnovi gotovo uvek ima irealni strah koji ego pogrešno prepoznaje kao

pretnju,iz tog razloga mržnja i jeste negativna emocija,a nemoralna je, jer ne

može biti uzvišena ili „zdrava“. Dakle,retko,mržnja može biti pozitivna ali

uvek je nemoralna,pa bi tako u pozitivne mržnje mogli svrstati;mržnju prema

lažovima,neradnicima,lopovima,glupima…i ovde se naravno postavlja pitanje

kako nas,recimo, neradnik može ugroziti?...zbog čega se javlja strah prema

lenštinama? Ovde imamo jedan dosta prihvaden odgovor koji daje

objašnjenje da ustvari samo mrzimo kod drugog ono što preziremo kod

samih sebe,ono sto ne bi voleli da budemo ali to jesmo,pa prezir prema sebi

projektujemo na druge koji imaju osobinu koju kod sebe ne volimo. Ovakvo

objašnjenje potire sve ono što smo do sada izneli o osedanju mržnje,pa se

sasvim opravdano može postaviti pitanje zašto je ovo „dosta prihvaden

odgovor“ ? Ovaj znak pitanja,nažalost,ostaje…a ja nisam želeo da tražim

razloge zašto je ovo jadno objašnjenje bilo ko prihvatio. Mržnju prema onima

koji nam nisu nikakva pretnja[ni oni, ni njihovi postupci,njihove

osobine…]treba tražiti upravo suprotno pomenutoj tvrdnji-u onome što bi

prezirali kod sebe da smo takvi…ali čemu onda strah? Strah jeste u ovom

slučaju irealan i može ali i ne mora biti u nesvesnom,ali u pitanju je samo

strah da ne postanemo ono što preziremo ako bi bili. I sasvim logično da

demo takav strah[ne uvek i mržnju] projektovati ka takvim osobama. Suludo

je i pomisliti da veliki radnik može da mrzi neradnika iz razloga što je on

„neotkriveni“ neradnik…u tom slučaju bi potpuno izmešali pojmove…jer

sasvim nešto drugo ;neradnik koji mora da radi,mrzi neradnika koji ne mora

da radi,ali tu se ne radi o mržnji ved o zavisti,malevolenciji. Govorili smo o

tome da čovek ne može sam sebe da mrzi zbog bilo čega[može samo da

prezire],ali može da mrzi ono čega se boji da ga može ili ga je moglo snadi.

Što se veze mržnje i izdaje tiče,postoji opet mali problem,koji smo ved

razrešili kod neprijateljstva…tačno da de čovek iskoristiti svaku mogudu

priliku da izda objekat mržnje,bez obzira na svesnost o nemoralnosti takvog

čina,medjutim ovde moramo staviti jednu ogradu…ne možemo izdati onoga

ko zna da ga mrzimo niti možemo biti izdati od onoga za koga znamo da nas

mrzi,jer se to podrazumeva,a sama izdaja je „kopernikanski“ čin. Dakle samo

prikrivena,neprepoznata mržnja vodi ka izdaji. Ali,mržnja je krajni stadijum

stepeništa osedanja i osobina koje vode ka izdaji,iznad mržnje nemamo ništa

više,dakle,ona je kod čina izdaje podrazumevano prikrivena i u tom pogledu.

Jasno je koliko je zaista mali korak izmedju ljubavi i mržnje,naročito je to

očigledno kada znamo da se nalaze na istoj klackalici osedanja,da su u suštini

jedno osedanje koje može da pretegne na pozitivnu ili negativnu stranu. I u

tako malom delidu puta izmedju ljubavi i mržnje,nalaze se sve do sada

pomenute osobine i osedanja. Na samom kraju,držadu se zvaničnih

jevandjelja…Juda je brzo prešao taj put,i sasvim mogude da je na kraju

pokušao da prikrije svoj osedaj mržnje ako je uopšte postojao[četiri

jevandjelja ga ne pominju,a i bio bi,ili jeste, prepoznat od strane Isusa],jer

ovaj stepenik,bez obzira što je poslednji,može se i preskočiti[bar verujudi

jevandjelistima],pa odmah sa srebroljublja ili odanosti „skočiti“ na izdaju. Tu

nema posebne logike,ustvari nema nikakve logike, ali kao što rekoh,više

nedu „spekulisati“. Da li je mržnja,odanost ili srebroljublje bio poslednji Judin

stepenik,to više nije bitno,ostavidemo to po strani i nastaviti Judin put posle

izdaje i pokušati da ga uporedimo sa putem bilo kog čoveka-izdajnika.

Ovde nedu posmatrati čin kajanja isključivo u verskom kontekstu,jer mnogo

toga o njemu ima da kaže i filozofija i psihologija čoveka. Ali to ne menja

opštu definiciju pojma kajanja koja je ista za sve;postepena ili nagla promena

mišljenja ili postupka u cilju da se ispravi ili oprosti zlo koje je naneto drugom

bidu. Ovde je bitno primetiti da kajanje zahteva voljnu promenu mišljenja i to

obuhvatamo emocijom,osedanjem, a potom i promenu[ispravku] ranije

učinjenog dela[ukoliko je to mogude] ili traženja da nam se počinjeno delo

oprosti[ukoliko ga nije mogude ispraviti] što jeste ispoljavanje emocije

kajanja. Naravno,logično je da kajanje podrazumeva iskrenost kao i da u

ispoljavanju ne možemo ostati samo na jednom činu ako su moguda

oba,dakle ako se i počinjeno zlo ispravi,i dalje se mora tražiti oprost od

„oštedene“ strane. Osim u slučaju kada[a to je ono drugo bitno] bide kojem

je nanešeno zlo nije u stanju da oprost i da. Dakle,kajati se može samo čovek

ali čin koji je izazvao kajanje može biti usmeren na bilo koje bide. Kajanje

,dakle nije samo emocija ved i ispoljavanje iste,jer sama emocija bez

ispoljavanja može se izraziti i kao čin preispitivanja savesti ali sve dok ne

dodje do ispoljavanja,niko ne može ni znati da je u pitanju čin kajanja.

Naravno,ovde se ne misli na javno,naglašeno, ispoljavanje[mada može i

takvo biti,ali sa velikim znakom pitanja,što se iskrenosti tiče],ved pre svega

na „tiho“,intimno ispoljavanje prema onoj osobi kojoj je naneto zlo. Sasvim

je normalno,da ukoliko dodje do ispoljavanja kajanja,to podrazumeva i

priznavanje učinjenog nemoralnog čina,pa je potpuno bespotrebno

„priznavanje“ provlačiti kroz definiciju kajanja,jer sama promena

mišljenja,samo shvatanje da je zlo naneto,pa i priznavanje takvog dela još

uvek se ne mogu smatrati potpunim činom kajanja,sve dok ostaje

neispoljeno. Što se religije i teizma tiče,kajanje je nešto „komplikovanijia“

radnja jer zahteva ponavljanje čina kajanja i pred osobom kojoj je naneto

zlo[ukoliko je to mogude] i obavezno „pred“ Bogom. I to je zaista vrlo

ispravan i moralan način. Medjutim,kako je crkva preuzela primat i nad

ovozemaljskim i nad onozemaljskim,sasvim je dovoljno da čin kajanja

ispoljimo prema predstavniku crkve,koji de ved nadi način da“kontaktira“ i

oštedenog i Boga, i da nam izmoli oprost…čak ne moramo ni da se trudimo

da ispravimo učinjeno zlo,i to de isti da „preko veze“ završi,ali zato bez neke

manje kazne nedemo prodi,makar par dana posta i nešto novca u ime

oprosta. Ali,bolje i to nego da nas šibaju kao u srednjem veku[valjda su se

kasnije dogovorili sa Bogom da kazne ublaže]. Naravno,govorim o

institucijama religije,Hristos ili Muhamed na kajanje gledaju potpuno

ispravnim očima. Filozofija,teizam i psihologija,dakle pod kajanjem

obuhvataju pojam koji je ved ranije jasno definisan,medjutim,razlike postoje

u samom uzroku koji izaziva osedanje i ispoljavanje kajanja, Filozofski i

teistički stav po tom pitanju se može najbolje iskazati rečima Goutame Bude:

uzrok kajanja je u dve stvari-učinjeno loše delo i neučinjeno dobro delo.

Jasno,kratko i potpuno ispravno. Naravno,polemike se mogu voditi samo oko

toga šta jeste a šta nije dobro ili zlo,ali nedoumice oko toga su ipak

svojstvene nekim manje umnim i duhovnim ljudima,pa demo to ostaviti po

strani. Što se psihologije čoveka tiče, na uzroke kajanja treba gledati kao na

jedan unutrašnji sukob emocionalnog i racionalnog [ili kako to naš narod

kaže,sukob „srca“ i razuma],u kome pobedom racionalnog dolazi do

stvaranja jednog specifičnog osedanja,koje zajedno sa ispoljavanjem daje-

kajanje. Ali treba redi i sledede…emocije su kod čoveka koliko potrebne

toliko i podmukle,ako se samo njima vodimo,gotovo po pravilu skredemo na

pogrešan put. Tada naš racio pokušava da nas upozori i pokaže nam onaj

ispravniji put,medjutim,sukob nastaje jer i emocije imaju svoj odbrambeni

mehanizam u vidu;“od svih zla izabrali smo ono najmanje“…racio naprotiv

govori da je postojao[i postoji] dobar put i da se zlo moglo izbedi. Ukoliko

dodje do ovakvog sukoba,dakle ukoliko i racionalnom dozvolimo da se

umeša,ono uvek izlazi kao pobednik,i to s pravom,jer vodjeni isključivo

emocijama uvek završavamo sa „razbijenom glavom“,bez izuzetka. Nisu

emocije zle po sebi,ved ih čovek takvim pravi,a ono drugo;emocije su ispod

uma,tako da im svakako ne možemo dati prednost. Dakle,pobedom onog

racionalnog u nama,shvatamo da smo napravili grešku koju nismo morali

napraviti,i doživljavamo jedno osedanje koje u sebi nosi

uznemirenost,samoprezir i nezadovoljstvo,odnosno emociju kajanja,koju

dalje ispoljavamo do potpunog kajanja ili ne. Ovde du se ponovo dotadi Jude

Iskariotskog,jer njegov primer nam na najbolji mogudi način pokazuje da se

kajanje ipak ne mora ispoljavati prema onome kome je zlo nanešeno i da se

može projektovati i prema sopstvenoj samosvesti i potom ispoljiti na jedan

izrazito samodestruktivan način. Treba pomenuti da se takav vid kajanja

zaista retko kada i retko kome dogadja,i za to treba da zahvalimo i evoluciji i

religiji. Ukoliko čovek ne bi imao te religijske i biološke okove,gotovo svako

kajanje bi se završilo projekcijom ka sopstvenoj samosvesti i samim tim

ispoljiti na način na koji je to učinio Juda. Medjutim i pored tih okova,tako

nešto se povremeno ipak dešava,i taj,nazvadu ga „Judin sindrom“,je

svojstven ljudima koji su ili učinili zaista ogromno nemoralno i zlo delo,a

visoko su umni i duhovni,ili osedaju da de ga možda učiniti. Naravno,govorim

samo o posledici ,odnosno ispoljavanju kajanja prema sebi samima,ne o činu

koji u uzroku ima neke druge emocije poput,neuzvradene ljubavi,straha od

kazne,“zle sudbine“ i ostalih maloumnih „osedanja“ zbog kojih pojedini ljudi

„skaču s mosta“.

Samoubistvo kao čin ovde du obraditi samo iz ugla pokajanja,odnosno čisto

etičkog ugla, jer ako se uopšte može govoriti o moralnom,dakle i

„poželjnom“ samoubistvu,to je onda zbog osedanja kajanja. Svaki drugi

svesni čin samoubistva,pa čak i onaj koji se učini usled neke neizlečive bolesti

i užasnih simptoma koje može dati,ili zbog neprolazne psihičke i fizičke

patnje koju trpimo zbog drugih,ili je drugi sprovode nad nama,ne može se

opravdati ni etički ni religijski,još manje evolucijski. Ali pre toga du na kratko

razmotriti religijski[crkveni] stav po ovom pitanju. Samoubistvo crkva ne

opravdava ni u pomenutom slučaju kajanja koje ne briše zlo ili greh,jer

samoubistvo je veliki greh ma kakav uzrok da nosi u sebi. Iz kog razloga…jer

samoubica ne može da se pokaje za svoj čin za razliku od ubice ili

bezuspešnog samoubice[bila plitka reka],koji to mogu. Naravno,ovde se

postavlja veliko pitanje šta je sa žrtvom ubice? Jer ni ona nije u mogudnosti

da se pokaje za svoje ranije učinjene grehe. Možda je žrtvi ubistva sve

oprosteno,samim tim što je sprečena u mogudem činu pokajanja…u tom

slučaju imamo paradoks koji ni sam Bog ne može da razreši. Medjutim,crkva

nema bolje objašnjenje…mada je bilo pokušaja i to vrlo glupih koje i danas

možete čuti; da je samoubistvo posledica paganskog pogleda na

svet,mišljenja da život posle smrti ne postoji,podražavanje Judinog

očajanja,itd…ali se zdravom raspravom ponovo sve vrti u krug i opet dodje

na –nemogudnost pokajanja. Zanimljivo je i to da crkva izričito tvrdi da bi

Judi bilo oprošteno od strane Isusa da se iskreno pred njim pokajao a ne

izvršio samoubistvo. Juda se jeste pokajao i to vrlo iskreno,a šta bi to Isus

oprostio Judi??? Ako bi mu Isus dao oprost,u tom slučaju bi učinio upravo

ono zbog čijeg nečinjenja je Juda i postao izdajnik. Tada bi Isus jednim

potezom ruke srušio rimsko carstvo,i ne bi završio razapet na krstu

okajavajudi grehe svih nas. Ovakva tvrdnja zaista ne bi pala napamet ni

Aristotelu da je kojim slučajem živeo u hrišdansko vreme. Samoubistvo teško

psihički obolelih ljudi? Stav crkve o tome je sramota[za nju] i da se napiše,jer

usvaja evolucijske principe,da bi potom obespravila sve ljudske duhovne

vrednosti. I religija i same institucije religije[kao i tri jevandjelja] u pokušaju

da moralno ospore ovaj Judin čin upravo nesvesno čine suprotno,pravedi od

pokajnika Jude,moralnog čoveka. I to je dobro,jer ako Judina izdaja i jeste

bila nemoralna,njegov poslednji čin to svakako nije. Samoubistvo spada u čin

koji je posledica autodestruktivnog razmišljanja i osim u slučajevima ozbiljnih

psihičkih oboljenja,uvek je svesan,odnosno nameran čin pojedinca.

Psihološki profil samoubice kao i sam čin izvršenja podeljeni su u modernoj

psihologiji na više grupa,vrsta i podvrsta,i svi oni u osnovi imaju jedan

mehanizam koji podrazumeva sukob ega i superega,ali to demo ostaviti po

strani,jer nas razlozi[osim kajanja] i načini,tipovi samoubistava ovde ne

interesuju. Ono što je zanimljivo i za religijsku i za psihološku definiciju

samoubistva jeste pojam-očajanja,odnosno očajničkog čina.

Očajanje,naravno, ne spada u pozitivnu i moralnu karakteristiku,ako je

tako,onda je svako samoubistvo bez obzira na razlog,dakle i ono duboko

pokajničko,nemoralno. Očajanje nastaje onda kada postoji „poremedaj“ na

relaciji Ja-ono što nas negativno pogadja. Taj poremedaj u odnosu,

podrazumeva da je nepovoljna okolnost nadjačala naš ego. Na takve

negativne okolnosti ljudi različito reaguju,neki brzo i lako budu savladani i

upadaju u stanje očajanja,dok neki drugi na istu okolnost uopšte ne reaguju

ili čak je okrenu u svoju korist. Ali i samo stanje očajanja se ispoljava na

različite načine kod čoveka…od običnog neraspoloženja,plakanja,preko

depresije,poremedaja ličnosti pa sve do autodestruktivnih razmišljanja i

poteza poput razmišljanja o samoubistvu,pokušaja

samoubistva,samopovredjivanja i na kraju kod onih čije očajanje predje

granice erosa-samoubistva. Očajnici uvek preuveličavaju svoje

probleme,često su ti problemi i iracionalni,i po njih

nezasluženi,neopravdani,nerešivi… i to je posve logično s obzirom da uzrok

imaju u superegu. Dakle nema nikakve sumnje da je očajanje i po uzroku i po

ispoljavanju nemoralna i negativna karakteristika. Medjutim,može li se Judin

čin nazvati očajničkim ili sam Juda kao očajnik? Juda je sasvim sigurno

shvatio da njegova izdaja jeste najvede mogude nemoralno delo i da njegovo

pokajanje koje je najiskrenije „odradjeno“, nede doneti ne samo nikakav

oprost ved i najmanju trunku olakšanja,naprotiv. Ovde nema ni govora o bilo

kakvom preuveličavanju,niti je „problem“

iracionalan,popravljiv,rešiv,nezaslužen…ovde nemo govora ni o tome da je

Judin ego bio nadjačan,jer se nikakva borba nije ni vodila,niti je mogla da se

vodi…dakle,ne postoji nijedan element koji je svojstven očajanju. Juda nije

ispoljio očajanje ved samoprezir. U ovakvoj situaciji,u kakvoj se našao, on je

postupio na jedini moralan i ispravan način,svaki drugačiji vid ispoljavanja

osedanja,osim samoprezira i samoubistva ne bi bio dostojan jednog

duhovnog bida. Naravno,nije jedini Juda svoje zlo kaznio na taj način,mada to

jesu izuzetno retki slučajevi,postoji još moralnih i duhovno uzvišenih ljudi i

pre i posle Jude koji su ili činedi veliko zlo, ili češde,osedajudi veliko zlo u

sebi,postupili na isti

način[Empedoklo[?],Gog,Gros,Vajninger,Krevel,Jesenjin,Trakl,Majakovski…].

Naravno,postoje genijalne i slavne samoubice ali njihov razlog za takav čin je

poznat i nije uzvišen,dakle nemoralan, ili je ostao nepoznat ali

„nedokumentovan“ ,za razliku od pomenutih…! Nije svako samoubistvo iz

očajanja,niti je svaki samoubica očajnik,kao što svako samoubistvo ne mora

nužno biti grešan,nemoralan čin…nekada,mnogo je nemoralnije ostati živ.

Umesto zaključka

„Evo dolazi čas,i ved je došao,

Da se razbegnete svaki na svoju stranu,

A mene sama da ostavite.“

[Jev.Jov.]

Čovek još u zametku ima dve ličnosti u sebi,dobru i onu lošu. Nedemo se

baviti pitanjem da li je plod s drveta poznanja ili prirodna želja za životom

uzrok za tako nešto ali posledica je takva kakva jeste,neizbežna i ne baš

ohrabrujuda po čoveka. I dok su kod božjeg čoveka obe ličnosti kvantitativno

podjednako zastupljene,priroda je nažalost u velikoj meri tas na vagi

opteretila ka strani zla. Prirodno stanje čoveka jeste da bude daleko više

zao,naravno,ne samo čoveka ved svakog živog stvora. Ali u oba moguda

scenarija čovek ima svest o dobrom i lošem i po sebi i u sebi, i težnju ka

dobrim. Bez obzira da li se radi o evolucijskom ili religioznom pogledu,ono

što tu težnju održava jeste zakon,moralni zakon. Čovek zna za prirodne

zakone koji upravljaju materijalnim svetom,nesvesno ih čak smatra

stvarnim,bez obzira što ti zakoni ne odredjuju ponašanje predmeta,ved

upravo ponašanje tih predmeta na tačno odredjeni način-samo

objašnjavamo zakonima. Gravitacija nije sila koja privlači predmete,ved

privlačenje predmeta nazivamo gravitacionom silom,dakle,ta sila

postoji,stvarna je ali zakon koji je odredjuje nije stvaran ni po sebi ni za sebe.

To važi za bilo koji prirodni zakon. Medjutim,kod moralnog zakona imamo

posve drugačije odredjenje;čovek nije izmislio moralni zakon kao što je to

učinio sa prirodnim zakonima,on je sasvim iznad činjenica koje objašnjavaju

čovekovo ponašanje,on je uistinu stvaran,i uistinu težimo da se ponašamo

prema njemu. Ali stoji pitanje,ako je zlo zastupljeno u tolikoj meri,otkud to

da težimo njegovoj suprotnosti? Kako uopšte znamo da zlo nije nešto što je

ispravno? Zašto se ne ponašamo kao i životinje,pa se držimo onoga što nam

je u prirodi,tog evolucijskog prirodnog zakona? Odgovor,naravno leži u umu i

samosvesti,ali to ipak nije dovoljno za objašnjenje u potpunosti…to-nešto

transcendentno se mora pozvati u pomod. Posmatra li čovek mesec,on samo

dobija čulnu informaciju o njemu…da je okrugao,da svetli,da je sav u

kraterima…medjutim,čovek mora da upotrebi um i to na dva načina kako bi

još više shvatio sam mesec,da upotrebi um u cilju kritičko-logičkog

rasudjivanja ali i da koristedi um stvori orudje koje de mu mesec još više

čulno približiti. Tek tada on zaključuje da mesec ne sija ved se sunčeva

svetlost odbija od njega,da je prema zemlji okrenut uvek istom stranom,da je

kamenit,peskovit…i sl. Ali i dalje čovek ne može ni da nasluti samu suštinu

meseca,niti de to ikada modi…! Posmatra li neko vanzemaljsko bide

čoveka,ono takodje uz sav trud i um ne može ništa drugo zaključiti o čoveku

osim onoga sto vidi,dakle oblik,sastav,ponašanje i prema tome donosi sud,ali

samu suštinu čoveka on ne bi shvatio,u unutrašnjost,u duh,svest,um čoveka

nije mogude prodreti. Samim tim to bide de imati predstavu o zakonima koji

čovek odredjuje svojim ponašanjem,ali nede imati nikakvu predstavu o

dobru i zlu,još manje da tako nešto postoji u čoveku,o moralnom zakonu…!

To je nešto van njihovog iskustva. Čovek ima „informaciju“ o sopstvenom

postojanju,koja mu izmedju ostalog i dozvoljava da „zaviri u sebe“ ali i da uz

pomod komparacije shvati i duhovnu stranu drugih ljudi,čoveka uopšte. Tako

zna i za zlo i dobro,pre svega zahvaljujudi tome što ih je prvo prepoznao kod

sebe,on takodje ima svest i o moralnim zakonima,mada još uvek nema

informaciju otkud uopšte u njemu i zašto je to ispravan zakon .Čovek

medjutim samo ima svest,samosvest i težnju ka dobrom,još uvek kao stalnu

potenciu,a to znači da smo ipak više zli,da je ona zla ličnost u nama u

nadmodi,neostvarujemo svoju težnju. Priroda nas još uvek sputava u

tome,jer da bi se težnja ka dobrim i ispoljila u stvarno dobro,moramo postati

neprirodni,otudjiti se od prirode. Poput Adama koji je morao da se otudji od

Boga,da postane ono što nije trebao da bude,kako bi upoznao,odnosno

postao svestan dobra i zla,i odmah ga izrazio. Može li čovek uopšte da

postane neprirodan,da od sebe odstrani prirodne zakone i prihvati samo one

duhovne koji mu govore da je čovek „pobednik“ nad prirodom,da je dobro

iznad zla…? To bi značilo da čovek prelazi preko najosnovnijeg zakona

univerzuma-jedinstva suprotnosti[dualnosti][unum oppositorum],on mora

biti i zao i dobar,on se mora potčinjavati i duhovnim i prirodnim

zakonima,mora biti i bide prirode i božje bide,a pre svega,sastavni deo

suštastva univerzuma i kao pojava i kao učesnik. Ovde ved zalazimo u

potrebu za „svesnošdu univerzuma“,što je tema za neku drugu priliku,pa

demo se ipak spustiti u samog čoveka i tu i ostati. Pre svega,moram naglasiti

da pojam morala,moralnog,ne treba odmah povezivati sa religijskim ili

etičkim „dogmama“,jer o takvom moralu i takvim moralnim zakonima može

se ozbiljno i opravdano diskutovati ,držimo se za sada onog što jeste zlo i

jeste dobro.

Nije više bitno ni da li demo se držati onog evolucijskog ili religijskog i uzroka

i pogleda,što se dobra i zla tiče. Bitno je samo to da je čovek kao bide

nesumnjivo bar po pitanju morala „dvostruka ličnost“ ali ne u smislu

istovremenosti ved kao ranije pomenuto jedinstvo dve suprotnosti[trojstvo].

Čovek je i inače,opšte podeljena ličnost,ali pošto se držimo teme dobra i

zla,iz tog razloga sam naglasio-„po pitanju morala“. U čoveku se

nesvesno[kod onih vrlo umnih i duhovnih, i svesno]odvija stalna unutrašnja

borba izmedju zlog i dobrog čoveka…stari indijanci su znali da govore o tom

sukobu kao o borbi dva vuka u čoveku,onog dobrog i onog zlog,a odgovor na

pitanje o pobedniku;“pobedice onaj kojeg više hraniš“! I to je apsolutno

tačno,jer zlo u sebi

hranimo;pohlepom,besom,ljutnjom,srdžbom,laži,zavisti,ljubomorom,mržnjo

m…dok za hranjenje dobrog zaista imamo vrlo malo hrane,ali s tom razlikom

što je daleko kvalitetnija. I Bog i priroda,kako god da gledate na

ovo,kompenzovali su manjak kvantiteta-vedim kvalitetom. Ali očigledno da

čovek još uvek ne samo da nema svest o tome koliko je kvalitetnija hrana za

„dobrog vuka“,ved vedina njih ne zna ni da napravi razliku izmedju vukova,pa

po „marfijevom zakonu“ uvek hrane onog pogrešnog. Ali dok ovi poslednji

imaju veliki problem sa sobom,jer ni Bog, ni priroda nisu nešto posebno

vodili računa o njima[pa ih dalje nedemo uključivati u priču],ovi

prvi,malobrojniji[koje nazivamo ljudima]i koji prepoznaju odlično vukove,

imaju opravdan problem sa izborom hrane,jer je ključ od „magacina“ u

rukama prirode,težnja ka dobroj hrani je u duhu[Bogu]. Moraju se pružiti

zaista veliki duhovni i umni napori da bi uspevali bar povremeno da

ukrademo ključ od prirode. Nede zli vuk u nama,umreti,nestati,ako više

hranimo onog dobrog,samo de postati „mršaviji“ samim tim i nejači,što ne

znači da de uvek gubiti bitke,jer snagu nadoknadjuje lukavstvom,medjutim

tu,na takvoj teritoriji ipak je na umno-duhovnom tlu. Čovek zlo nikada nede

pobediti,ono je nužno poput dobra,dakle,može samo menjati odnos na vagi

dobra i zla,kao što de postojati večita težnja da ispoljimo svoju dobru

ličnost,samo iz tog razloga moralni zakon i postoji,samo da održava takvu

težnju,a ne da bi dobro uvek pobedjivalo zlo. Čovek bez zla u sebi nije

prirodan,ne može biti „učesnik“ u prirodi,u materijalnom svetu,nestao

bi,postao samo duh. Samo čovekov duh bez materije može biti apsolutno

dobar,a kao takvom mesto mu je u duhovnom svetu,u zajednici sa

Bogom,apsolutom,sve dok je „stanovnik prirode“,samo de težiti ka

uzvišenom,ka Ocu, ali mora biti i zao. Nede čoveku posebno pomodi i to ako

je duboko religiozan,jer je svetovno bide,ne može pobedi „zamkama“

zla…setimo se „hristovih ratnika“,koji su išli da štite ono najsvetije…koji su

tako skrušeno i pobožno padali na kolena pred Hristovim grobom,moledi se i

kajajudi se. I to jesu radili iskreno. Ali su isto tako ,čim bi ustali,nastavili da

rade ono što su radili i u toku puta do Hristovog

groba,pljačkali,ubijali,silovali,palili,rušili…odlazili u potpuno drugu

krajnost,odajudi se divljaštvu,svireposti,varvarstvu. I tako uvek,hranili su zlo

u sebi dok ne dodju na polje duhovnog,koje ih otrezni,koje od njih napravi

iskrene pokajnike,ali čim bi se udaljili od izvora duhovne hrane,nastavljali su

da jedu iz posudja zla,postajali su jednaki sa prirodom. Dakle,možemo

govoriti o prirodnom i duhovnom bidu,ne obavezno o zlom i dobrom,isto

tako o borbi izmedju onog prirodnog i onog duhovnog u nama. Pobednika

nema,sve do…[?].

Kako u sebi sadrži i zlo,jasno je da čovek mora posedovati manje ili više

izražene sve osobine koje smo do sada obradjivali,dakle,samo je pitanje kada

de,prema kome i koliki izdajnik postati. Izdaja,ispoljena izdaja, nije toliko

česta kao osobine koje joj prethode,logično,jer je na samom vrhu

stepeništa,ali najmanje jedanput u životu demo stati i na taj krajnji stepenik.

Izdaja je prirodna,jer je i zlo prirodno u svetovnom životu. Izdaja je

neizbežno zlo,i kao takvo ono ne samo da prati čoveka,ved se proteže i na

porodicu,narod,državu…,od osvita čovečanstva do njegovog nužnog kraja.

Kako i sama potpada pod dijalektički zakon jedinstva suprotnosti,moramo je

vrlo čvrsto vezati i za one osobine i osedanja kojima bar naizgled ne

pripada,poput ljubavi,prijateljstva itd.,i baš iz tog razloga su i ova „pozitivna“

osedanja i karakteristike bile delom obuhvadene ovom knjigom. Činjenica je

da vaspitanjem i produhovljenjem postajemo manje prirodna bida,samim

tim i manje zla,pa i manje podložna izdaji,ali ne postoji ljudsko bide koje

tokom života nije bar nesvesno izdalo druge ili možda izdalo samo sebe,u

suprotnom to bi onda bio Bog a ne ljudsko bide. Isto tako činjenica je da

izdaju možemo pokušati da opravdamo bar donekle,da je objasnimo kao

nužnu,da pokušamo da joj oduzmemo opravdano deo zla po sebi,ipak,ona

nikada nede prestati da bude za čoveka-najvede zlo. Možemo „kriviti“

Judu,pisce

jevandjelja,Jevreje,Arona,Apatiju,Vijdetu,Nuzmu,Dantea,Bruta,...ali

pronalaženjem krivca ništa ne menjamo,bez obzira da li je samo jedno od

njih ili su svi zajedno doprineli da izdaja bude identifikovana sa samim

djavolom. Ipak,ako pokušamo da se ozbiljnije zamislimo nad ovom

temom,nedemo biti daleko od zaključka da je izdaja upravo takva jer u sebi

sadrži sva druga zla,sva lažna dobra i da urušava i samo istinsko dobro. Niti

jedan drugi ljudski čin nema takvu mod i takvu rušilačku snagu. I potpuno je

jasno zašto je baš Juda „izabran“ da nam pokaže put do nje,i njenu mod i zlo.

Ali isto tako je jedno sigurno;bez zla izdaje,ne samo da ne bi znali da cenimo

ono zaista dobro,ved bi i težnja ka dobrom bila dovedena u pitanje. Na

kraju,izdaji se moramo „zahvaliti“ za postojanje Hrišdanstva,za epohalne

bitke,poraze i pobede kroz istoriju,za najveda dela epske i savremene

umetnosti,za mitove,za nastanak čoveka kakav jeste[Adamov pad,“izdaju

mitohondrije“],za samosvest o sopstvenoj slabosti i ovozemaljskoj

prolaznosti…

„ Judo,poljupcem izdaješ sina čovečjega“

Mijailovid Dragan

[Dilectus Magnus]

IZDAJA HRISTA

Za izdavača

Glavni urednik

Lektura/Korektura Milica Kostadinovid

Likovno-grafička obrada

Prvo izdanje

Tiraž

Beograd 2013.

Izdavač/Štampa/Plasman