Jovan Cvijić - Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje (1908.g.)

8/9/2019 Jovan Cvijić - Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje (1908.g.)

http://slidepdf.com/reader/full/jovan-cvijic-aneksija-bosne-i-hercegovine-i-srpsko-pitanje-1908g 1/21

Jovan Cvijić

Aneksija Bosne iHercegovine i srpsko

pitanje

[1908]

Ova rasprava je izišla na srpskom 1908, za vreme aneksione

krize, a odmah za tim na francuskom, ruskom i češkom

jeziku. Izvodi na engleskom. Sva izdanja ove brošure bila

su zabranjena u Austriji.

Izvor: Jovan Cvijić, Sabrana dela, Knjiga 3 (Tom I): Govori i članci .Izdavači: Srpska akademija nauka i umetnosti / Novinsko-

izdavačka radna organizacija „Književne Novine", / Zavod zaudžbenike i nastavna sredstva. Urednici: Akademik Radomir

Lukić, odgovorni urednik Mihailo Maletić, Dragutin Ranković,Beograd, 1987.

Sadržaj:

• Uvod• Geografski i ekonomski položaj Srbije• Značaj Bosne i Hercegovine za Srpski narod•

Duh i smisao Austrougarske uprave u Bosni• Srpski i jugoslovenski problem

Uvod

Poslednjih decenija nije bilo događaja, koji je izazvao toliku uzrujanost među balkanskim narodima i državama, a naročito i na prvom mestu u srpskom

http://www.rastko.org.yu/antropologija/cvijic/govori-clanci/jcvijic-aneksija.html#_Toc536118992












narodu, kao aneksija Bosne i Hercegovine, koju je Austro-Ugarskasamovlasno izvršila krajem septembra ove [1908, prim. PR] godine. Taj činubija veru u vrednost međunarodnih ugovora, pokazuje da su male zemlje kaoSrbija i Crna Gora, ne samo ekonomski skoro zagušene, nego i politički

neobezbeđene; njime se na očevidan način vređa princip narodnosti, jer sedefinitivno stavlja pod tuđinsku upravu centralni deo srpskoga naroda, koji jeveć podeljen na sedam koje uprava koje država. Dalje je zbog aneksije Bosnei Hercegovine i širim slojevima postao jasan teški nacionalno-politički položaj srpsko-hrvatskoga naroda, koga ima oko deset miliuna i reljefno sesagledao njegov nacionalni problem. Naposletku je uhvatilo korena dubokoosećanje da za srpskohrvatski narod nastaju veliki događaji, koji se moždamogu samo za neko vreme odložiti.

Geografski i ekonomski položaj Srbije

Na jednom vrlo važnom i teškom geografskom položaju formirala se u prvimdesetinama prošloga [XIX, prim. PR] veka nova mala politička teritorija,vazal Turske, Kneževina Srbija. Ona je zauzimala središni položaj usevernom delu Balkanskoga Poluostrva, kroz koji prolazi najvažnijakomunikaciona arterija Poluostrva, moravsko-vardarska linija i vezujesrednju Evropu s Turskom, Malom Azijom, docnije i sa Sueckim Kanalom.Zemljište Srbije je nagnuto s Juga na Sever, sve veće reke teku u tom pravcu injihove su doline otvorene prema Dunavu. Ta Srbija je dakle bila pogeografskom položaju više dunavska nego balkanska zemlja, zatim je zbogcentralnog položaja i moravske doline važna tranzitna zemlja između srednjei zapadne Evrope i Bližeg Istoka.

Vazalna Srbija je bila otvorena prema austrijskoj monarhiji i bila je na njutrgovinski upućena. Njene ekonomske veze sa Austro-Ugarskom nisu tada niotežavane ni sprečavane. Osim toga, Srbija je, kao deo velike turske carevine,održavala sa ostalim delovima njenim žive trgovačke veze. Imala je dakle usvima pravcima slobodno ekonomsko i trgovačko kretanje. Preko turskeBosne i Hercegovine gonili su trgovci rogatu stoku i žita i za JadranskoPrimorje, naročito za Dubrovnik. Od komunikacija, kojima je Srbija izlazilana Jadransko More, osobitu je ulogu imao stari trgovački drum, koji je odMokre Gore vodio preko Foče i Bileća. Njime se sa stokom od granice Srbijena Mokroj Gori za četiri-pet dana moglo stići u Jadransko Primorje.

Od Berlinskog Kongresa položaj Srbije, i ako je postala samostalnakraljevina, u nekoliko i zbog toga što je postala samostalna i označeni centar ikristalizaciona tačka srpskog naroda, postaje nesravnjeno teži. Od ovogakongresa položaj Srbije je takav da Austro-Ugarska ima mogućnosti da sprečiili da oduzme Srbiji uslove za pravi ekonomski i kulturni razvitak, i da, ne prisvajajući formalno teritoriju Srbije, napravi od nje svoga ekonomskog i političkog vazala. Na Berlinskom Kongresu je dakle geografski i ekonomski



položaj Srbije na njenu štetu znatno izmenjen.

Kao političko-teritorijalni rezultat ovoga kongresa javljaju se ove ideje i ovafakta: pazilo se samo na interese velikih sila; male balkanske države samo su

kroz te interese i preko onih velikih sila, koje su za njihovu teritoriju najjačezainteresovane, manje ili više teritorijalno dobijale. Dalje, sprečeno je da usevernom delu Balkanskoga Poluostrva postane neprekidan niz slovenskihdržavica time što je dat mandat Austro-Ugarskoj da okupira Bosnu iHercegovinu. Tako postaje jedna velika sila, najpre privremeno, sada, posleaneksije i stalno, balkanska država.

Pod uticajem tih ideja, i zbog poslednje teritorijalne promene, Srbija i CrnaGora su teritorijalno onakažene i ekonomski vezane. Nijedna nije dobila nionoliko teritorije koliko su njihove vojske osvojile i držale pre BerlinskogaKongresa. Ne samo da je sprečeno da se ove dve državice teritorijalno

sastave, već je formirana između njih uzana politička teritorija, koja je dobilaime Novopazarski Sandžak, i, radi veće sigurnosti da se Srbija i Crna Gora nesastave, u njega su ušli, pored turske uprave i vojske, austrijski garnizoni.Srbija je dobila neprirodne i geografske i etnografske i političke granice i nesamo da nije dobila izlaz na Jadransko More, do čijih se obala prostire jednostavan srpski narod, već nije bila gospodar nijednoga svog izvoznoga pravca. Dok je do Berlinskog Ugovora imala Austro-Ugarsku kao graničnudržavu samo duž severne granice, od okupacije Bosne i Hercegovine dobila ju je i na Zapadu. Zapadnu granicu Srbije Austro-Ugarska je odmah posleBerlinskog Kongresa iz političkih razloga skoro hermetički zatvorila. Srbija je izgubila i stari trgovački put od Mokre Gore preko Foče za Dubrovnik i

time onaj, ranije slobodan izlaz na Jadransko More. Sve granice Srbije i svekomunikacije, kojima bi ona mogla stojati u ekonomskoj i trgovačkoj vezi sasrednjom i zapadnom Evropom, postale su zatvorene Austro-Ugarskom.Srbiji bi osim ovih granica ostali samo još dva, istina jako zaobilazna, pravca,kojima bi u slučaju velike nužde mogla stupiti u ekonomske i trgovačke vezes onim svetom, koji troši njene zemljoradničke i stočarske produkte. Ti su pravci: jedan niz Dunav za pristaništa Crnoga Mora, a drugi od Vranja prekoSoluna za mediteranske, naročito italijanske pijace. Ali na prvom, važnijemizvoznom pravcu nailazi se na visoke takse za prolaz lađa kroz Đerdap, kojeopet potiču od Berlinskog Ugovora, a na drugom su još veće teškoće. I jedne idruge ću docnije izložiti. Postiglo se dakle da je Srbija posle BerlinskogKongresa bila ekonomski potpuno zatvorena i mogla je imati samo onolikoekonomske i političke samostalnosti koliko bi se dopadalo njenom najvećemsusedu, dualističkoj monarhiji, pod kojim je najveći deo srpsko-hrvatskoganaroda i koja je stalno politički protivnik Srbije. U Evropi nema države koja bi imala tako rđav ekonomski položaj obeleženih osobina kao što ga je Srbijadobila na Berlinskom Kongresu. Posle ovoga kongresa Srbija je dakle bilaskoro opkoljena zemlja, a mi smo postali uhapšeni narod.



Iznemogla od dva rata, koje je pred Berlinskim Kongresom vodila s Turskom, poražena rezultatima ovoga kongresa i pod uticajem za nju nepovoljnih opštih političkih prilika, takozvana nezavisna Kraljevina Srbija potpala je posleBerlinskog Kongresa pod ekonomski, a zatim i politički uticaj Austro-

Ugarske, postala je gotovo njen vazal. Zaključen je sa Austro-Ugarskom povoljan trgovinski ugovor, koji je izgledao kao prva etapa za carinski savez,i ceo ekonomski život Srbije čvrsto se vezao za dualističku monarhiju; izvoz je bar prividno bio poglavito prema Pešti i Beču upućen, u stvari je veći deonjegov samo prolazio kroz Austro-Ugarsku i kretao se prema Anversu,Roterdamu i nemačkim pristaništima. Zaključena je bila sa Austro-Ugarskomi vojna konvencija, po kojoj se Srbija odrekla svakog nacionalnog rada isvake veze sa Bosnom i Hercegovinom. Ceo politički život Srbije stajao je pod skoro isključnim uticajem Austro-Ugarske; šta više ona je izazivala imnoge od unutrašnjih političkih događaja. Izgledalo je da je ostvarene idejaonih velikih sila, koje su na Berlinskom Kongresu bile najmoćnije i držale da

će Srbija postati samo ekonomsko-politički vazal Austro-Ugarske.Pod tim uticajem Srbija je bila sve do poslednjih 10—12 godina. Skoro ceonarod u Srbiji bio je najodlučnije protivan novom ekonomskom i političkomvazalstvu i, ne uviđajući i težak geografski i ekonomski položaj Srbije posleBerlinskoga Kongresa, svodio je sve te događaje samo na dinastiju i smatraoih jedino kao potrebu dinastije i dinastične politike. U Srbiji se s mukomvladalo, dešavali su se teški unutrašnji događaji. Pored toga pojedinci i partije, uznemireni usled takvog stanja, a nemajući dovoljno moralne isocijalne discipline, odali su se u masi ljutim unutrašnjim borbama. Naša zemlja daje klasičan primer kako rđav geografski i ekonomski položaj može

izazvati i unutrašnju anarhiju. Ipak ima jedna dobit, koju je Srbija imala prvih godina posle Berlinskog Kongresa: imajući povoljan trgovinski ugovor s Austro-Ugarskom i, utvrdivši pomenuti politički odnos s ovom monarhijom,ona je bila kao u nekoj političkoj zavetrini i ipak je kulturno i privrednonapredovala; u ovom vremenu je stvoren znatan broj važnih kulturnihtekovina.

Pristigle su nove generacije, ostalo je pojedinaca koji nisu bili moralnoslomljeni ranijim događajima, javile su se nove energije a u isto vremenastaju i odlučni prvi koraci za emancipacijom od Austro-Ugarske. To jenaročito ojačalo poslednjih 4—5 godina. Dok pre 10—12 godina Austro-Ugarska nije skoro nikad pravila smetnje srpskom izvozu i nije zatvaralasevernu granicu Srbije, jedina ekonomska vrata Srbije posle BerlinskogKongresa, ona je od pre 10—12 godine počela da zabranjuje izvoz svinja irogate stoke. Kao povod se navode stočne bolesti, koje se učestano odonda javljaju, otkad počinju težnje za emancipacijom od Austro-Ugarske. Ali nijesamo time Austro-Ugarska napravila još dubljim antagonizam koji je izmeđunje i Srbije već postojao. Izgleda da klerikalna dualistička monarhija imaneku naročitu sposobnost da se s velikom veštinom identifikuje sa svakom



napopularnom strujom. Odavno omrznuta od popularnih grupa u Srbiji, ona je bila neprijateljski raspoložena i prema srpskom parlamentarizmu.

Da bi se oslobodila od ekonomske i političke zavisnosti, Srbija učini

gorostasan napor i, protivno svoj težini i bezizlaznosti geografskog položaja,uđe u ekonomski i carinski rat s Austro-Ugarskom, koji je trajao dve i pogodine. I tek u avgustu ove godine zaključen je istina trgovinski ugovor između Srbije i Austro-Ugarske, ali tako male vrednosti da se ekonomski rat,i dalje latentno nastavlja. Za vreme carinskog rata se pokazalo da su izvozuSrbije i niz Dunav i prema Solunu stavljene nasuprot znatne smetnje.

Srbija izvozi tri glavne vrste produkata: sirovo i suvo voće (naročito suvešljive), žita i stoku (naročito rogatu stoku i svinje), u novije vreme i dostaživine.

Posle objave carinskog rata, suve šljive i žita mogli su biti upućeni poglavitoniz Dunav u Brailu i Galac, odakle su kroz Crno More, Bosfor i Dardaneledalje raznošeni. Taj izvoz je naišao na pomenute visoke takse na Đerdapu. PoBerlinskom Ugovoru Austrija je dobila pravo na regulisanje Đerdapa i ona jeto pravo prenela na Ugarsku po cenu unutrašnjih kompenzacija, u kojima su,kao što je poznato, te zemlje neiscrpne. Ugarska je regulisanje Đerdapa rđavoizvela, a zatim je uvela visoke takse za prolaz lađa kroz Đerdap, po kojima jesvima ostalim državama znatno otežana plovidba na donjem Dunavu. O prvom, čisto tehničkom, pitanju ne mogu se duže baviti. O njemu vrlonepovoljno sude tehnički stručnjaci*. Dosadašnjom praksom je dovoljnoutvrđeno da je regulisanjem Đerdapa plovidba vrlo malo dobila; mala dobit je

poglavito u tome što se plovidba može da vrši veći broj dana u godini nego pre regulisanja. Za prolaz brodova rđavo regulisanim Đerdapom od Moldavedo Turne Severina, na dužini od 104 km., plaćaju se vrlo visoke takse. Na tetakse naišao je eksport žita i suvih šljiva iz Srbije za vreme carinskog rata, isrpski proizvođači i trgovci morali su imati znatnih gubitaka.

* C. V. Suppan, u delu „Wasserstrassen und Binnenschiffahrt", 1902,Berlin, naStp. 94.

Još je mnogo teže išlo s izvozom žive stoke. Pošto je bila zatvorena svagranica prema Austro-Ugarskoj, onaj stari drum preko Foče i Bileća mnogoranije, odmah posle Berlinskoga Kongresa, stoka se morala prenositi jedinoželeznicom do Soluna, a odatle lađama za Egipat, Maltu i naročito zaitalijanske trgove, gde je stizala posle 10—27 dana. Uz to je još železnica odsrpske granice do Soluna, kroz tursku teritoriju, u rukama austrijskihkapitalista i s austrijskom administracijom, i transportne takse su vrlo skupe. Naposletku, srpski izvoz je tom linijom samo donde mogućan, dok smo s



Turskom u prijateljskim odnosima. Prenos jednoga govečeta iz Srbije doĐenove košta sa svima troškovima 55—60 dinara. Za preradu svinjetine ukonserve postojale su klanice, naročito moderna, po amerikanskom načinu,uređena klanica kod Beograda i konserve su u raznim pravcima izvožene, na

prvom mestu u Francusku.

Naposletku je bilo znatnih teškoća i za izvoz svežeg voća, i ono se u početkucarinskog rata moralo u bescenje prodavati.

Srbija je dakle odredbama i konzekvencijama Berlinskog Ugovora ekonomskizatvorena kao u mišolovci i predata na milost i nemilost dualističkojmonarhiji. Aneksijom Bosne i Hercegovine takav se položaj Srbijedefinitivno fiksira.

Poslednjim činovima Austro-Ugarske i Bugarske do kraja je uništen onaj

privremeni red i ona labilna ravnoteža, koji su stvoreni Berlinskim Ugovoromi na njihovo mesto se mora ustanoviti nov teritorijalni i ekonomski red uovom kraju Evrope. Na Berlinskom Kongresu je Srbiji nametnut opisaniubitačan geografski i ekonomski položaj i Srbija mora najpre, i s pravom,tražiti da se pri utvrđivanju novog reda taj položaj u tom smislu izmeni što ćese osigurati bar minimum uslova, koji su joj za život i razvijanje potrebni. Ovi bi se u tome sastojali što bi Srbija dobila izvesnu teritorijalnu zonu u oblastisrpskoga naroda, kojom bi izlazila na Jadransko More.

Pored ekonomske postoji i politička opasnost za Srbiju. Njena mala teritorijaostaje samo za neko vreme da vrši ulogu umetka između Austro-Ugarske i

ojačale nezavisne kraljevine Bugarske, koja je dvaput veća od Srbije. Takvaekonomski ugušena politička teritorija ne može se dugo kao samostalnaodržati. Definitivno uvedena na Balkansko Poluostrvo, Austro-Ugarska ćenastaviti zavojevačku politiku prema Jugu. Ona ne može trpeti na svojoj južnoj granici malu Srbiju, koja joj je već svojom egzistencijom protivna,koja mora izazivati nade srpsko-hrvatskoga naroda za nacionalnomsamostalnošću i, htela ili ne htela, činiti stalno nesigurnim položaj Austro-Ugarske u Bosni i Hercegovini. O tome su načisto imperijalističkiraspoloženi dinastično-vojnički krugovi Austro-Ugarske; u austrijskimvojničkim časopisima vođene su pre nekoliko godina diskusije o pravcu prodiranja dalje prema Jugu i utvrđeno je da put ne vodi kroz uzan, izmeđuSrbije i Crne Gore umetnut Novopazarski Sandžak koji je i zbog terena zaveće vojne ekspedicije jedva prohodan, već preko Srbije, u prvom redumoravskom dolinom.

Nije manja opasnost za Srbiju ni od Bugarske, naročito ako neprijateljskuakciju prema Srbiji započne u sporazumu s Austro-Ugarskom. Obaveštenimkrugovima je poznato da se Bugarska poslednje 2—3 godine stalnoneprijateljski ponašala prema Srbiji, da je u dva maha tražila ma kakvih



povoda za objavu rata Srbiji i da je u tome bila sprečena samo intervencijomnekih velikih sila.

Značaj Bosne i Hercegovine za srpski narod

Pri utvrđivanju granica Srbije i Crne Gore na Berlinskom Kongresu nije sedakle pazilo ni na teritorijalnu ravnotežu ni na minimum teritorije, koji je potreban za život dveju srpskih državica, na momente o kojima inače ipak inajformalističnija diplomatija vodi računa. Isto su tako sasvim zanemarenanacionalna ravnoteža i velika nacionalna prava, prirodna prava jednoganaroda. Ja pri ovome ne mislim na potpuno izvođenje principa nacionalnosti ina tačno nacionalno omeđavanje država. Takva metoda, izvedena na jednomkongresu i za izvesne krajeve, mogla bi možda da izazove druga nacionalna pitanja i poznate protivnosti u Evropi, koje se tiču periferijskih oblasti i periferijskih delova pojedinih naroda. Ali kao neosporan minimum principa

nacionalnosti mora vredeti to da se ne sme dati tuđinu, stranoj državi,centralna oblast i jezgro jednoga naroda, jer to znače Bosna i Hercegovina zasrpski narod. One dakle nisu za Srbiju i srpski narod ono što su Elzas iLotringija za Francuze ili Trenta i Trst za Italijane ili alpijske austrijskeoblasti za Nemačku, već ono što je oblast Moskve za Rusiju i što su najčvršćidelovi Nemačke i Francuske za ova dva naroda, oni dakle delovi koji sunajbolji predstavnici nemačke i francuske rase. Ne sjediniti Bosnu iHercegovinu sa Srbijom i Crnom Gorom ili im bar ne dati autonomnu upravu,već ih predati Austro-Ugarskoj, to znači stvoriti labilnu ravnotežu, paklenostanje, koje ne da mira ni zavojevaču ni nacionalnom pretendentu i protivkoga su u stalnoj uzbuni sve žive sile jednoga naroda. Takve kombinacije su

najveća besmislica; one ne samo ne osiguravaju mir, već su leglo stalnihnemira i opasnosti za mir, naročito namešteno bure puno baruta pored velikevatre, koja ga sa svih strana liže.

I ako je opšte poznato da su Bosna i Hercegovina oblasti čisto srpske rase, jaću u kratko predstaviti njihov položaj i značaj za srpski narod.

Srbija i Crna Gora su male oblasti kristalizacije, u kojima nije skupljena ni jedna trećina naroda srpsko-hrvatskoga jezika.

Rezultat izračunavanja je ovaj: Naroda našega jezika ima oko deset miliuna.

On po broju dolazi na treće mesto među Slovenima, odmah posle Rusa iPoljaka. Od nemačke granice do Carigrada nema većeg naroda od našega.Veći je dakle od Čeha, Mađara, Bugara i Grka. Godišnji priraštaj našeganaroda iznosi oko 100.000; isti je ili veći od okolnih naroda, a spada međunarode koji najviše priraštaju. U tom velikom kompleksu ili etnografskojoblasti srpskoga naroda Bosna i Hercegovina imaju centralni položaj.

Sva ta narodna masa od deset miliuna govori jednim jezikom koji je toliko



jednostavan, kao retko koji u Evropi. Od Istre pa duboko u Makedoniju moguse seljaci među sobom sporazumevati. Osim toga je slavistima i znalcima jezika poznato, da na Balkanskom Poluostrvu nema narodnoga jezika koji jetoliko formiran i usavršen za literaturu i nauku kao što je srpski jezik.

Prvi književni spomenik srpskoga jezika postao je u Bosni 1189 godine, poznato pismo bana Kulina. Najlepše narodne umotvorine postale su nazemljištu Hercegovine i Bosne. Jezik Hercegovine uzeo je osnivalac srpskogaknjiževnog jezika i novije srpske literature, Vuk Karadžić, za književni jezik srpskoga naroda. Taj isti jezik usvojen je za književni jezik Hrvata još u prvoj polovini 19 veka. Mnogi najzaslužniji ljudi srpskoga naroda poreklom su izBosne i Hercegovine. Nekoliko od današnjih najboljih srpskih književnika,čiji su spisi rasprostranjeni i cenjeni po celome srpskom narodu, Hercegovcisu i Bosanci. Svako naučno preduzeće u Beogradu nalazi najživljih saradnikau Bosni i Hercegovini. O celini srpskoga naroda i njegovim nacionalnim

težnjama ima ista shvatanja sva srpska žurnalistika, a u izvesnom pravcu prednjači srpska žurnalistika Bosne i Hercegovine. Pored svih prepreka, kojese stalno stavljaju, literarne i naučne veze između Beograda s jedne i Mostara,Sarajeva i Banjaluke s druge strane ostale su žive i intimne.

Ali narod obeleženoga prostora nije vezan samo istim jezikom i literaturom. Na većem delu te geografske prostorije postoji srpsko nacionalno osećanje imišljenje, koje je u širokim narodnim slojevima tako jako kao ni kod jednoga balkanskog naroda. Po zajedničkim istorijskim tradicijama jasno se oseća dasu narod i viši narodni život sastavljeni ne samo od živih ličnosti nego i odmrtvih i od događaja prošlosti. I ako ima regionalnih razlika, iste su osnovne

psihičke osobine naroda cele obeležene oblasti, one stvaralačke osobinenarodnoga duha, koje se u svemu pokazuju: počevši od motiva u ornamenticii od načina na koji se zgrade i alatljike grade pa do pogleda na život, do onesume osećanja, praznoverica i maštanja, kojima narod daje sebi računa osvetu i životu. I u ovome pogledu narod Bosne i Hercegovine predstavlja jedan od etnografski najsvežijih i najjačih delova srpskoga naroda i čininerazdvojnu celinu s narodom zapadne Srbije, Novopazarskog Sandžaka iCrne Gore. Kad se iz crnogorskih Brda pređe u Hercegovinu ne opaža se unarodu nikakva razlika. Isto je tako, kad se iz pograničnih krajeva Srbije pređe u Bosnu ili u Novopazarski Sandžak. Skoro celo stanovništvo zapadneSrbije poreklom je iz Hercegovine, Bosne i Novopazarskog Sandžaka.

Trgovina ne samo Bosne i Hercegovine već i susednih oblasti, pa i zapadneSrbije poglavito je u rukama Hercegovaca. Nigde nije odanost i požrtvovanjeza kulturne i prosvetne interese srpskoga naroda više razvijena no uHercegovini i Bosni. Šta više Bosanci i Hercegovci su u znatnom brojuučestvovali u svima ratovima, koje je Srbija u 19 veku vodila radi svogoslobođenja i oslobođenja susednih oblasti. Oni su još u tursko vreme, preokupacije, digli veliki broj svojih crkava, škola i osnovali druge prosvetne i



kulturne, ustanove, i taj su rad i posle okupacije nastavili; i sad samiizdržavaju svoje škole i učitelje i čine velika zaveštanja na ekonomske i prosvetne ciljeve. Imaju svoju prosvetnu organizaciju, koja raspolaže znatnimsredstvima za školovanje darovitih, mladih ljudi na univerzitetima.

Idući iz Srbije prema Zapadu najpre se u centralnoj Bosni nailazi na katoličkostanovništvo srpskoga jezika. Granica između jednostavnog pravoslavnog imešovitog pravoslavno-katoličkog stanovništva ide u glavnome razvođemizmeđu reka Drine i Bosne. Katoličko stanovništvo Bosne i Hercegovine sedo okupacije osećalo kao celina s pravoslavnim. Izmešano s pravoslavnim,koje prevlađuje, ono leži u sredini između Hrvatske, u kojoj većinu činikatoličko stanovništvo, i Srbije s istočnom Bosnom i Hercegovinom gde suisključno pravoslavni. Iz tih delova Bosne može se dakle znatno uticati da seizravnaju razlike stvorene različnim istorijskim razvitkom između zapadnih iistočnih zemalja istoga naroda i da se one još čvršće spoje, no što je sad

slučaj, u jednu kulturnu celinu. Ovo tim pre i lakše što su većina Hrvata i Srbai u Hrvatskoj pokazali da su ne samo osetili potrebu da se uzajamno trpe, veći sposobnost i uviđavnost da zajednički rade. Duh i smisao austrijskeokupacione uprave bio je tome sasvim protivan: rastavljao je i udaljavao ovenarodne delove kao što će se videti iz iduće glave.

Iz izloženoga je jasno da su Bosna i Hercegovina po vrednosti naroda, ponjegovom centralnom položaju u etnografskoj masi srpsko-hrvatskoga narodai po zgodnoj mešavini pravoslavnih i katolika ključ srpskoga problema. Beznjih ne može biti veće srpske države. One su najvažnija oblast i za rešavanjesrpsko-hrvatskoga i time Jugoslovenskoga pitanja.

Duh i smisao austrougarske uprave u Bosni

Austro-Ugarska je država jedne dinastije. Njena teritorijalna politika je istotako poglavito politika dinastije. Onoga časa kad izgubi suverenstvo nad jednom oblašću, ona odmah uporno traži da proširi svoj suverenitet nad makojom drugom oblašću, gde je momentalno najlakše, gde je najmanji otpor.To nije politika jednoga velikog državnog organizma, koji, pun snage iživota, smišljeno zauzima onu oblast, koja mu zbilja treba. Ne, austrijskateritorijalna politika je nelogična, po glavnoj osobini srednjevekovna.

Iz takvih motiva, a sticajem osobitih prilika, ona je na Berlinskom Kongresudobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu. Ne bi ga mogla dobiti bezkrepke pomoći, koju su joj ukazale Nemačka i Engleska, naročito prva, zakoju je okupacija Bosne izgledala snaženje nemačkih težnji i nemačke politike. Zavojevanje ovih srpskih zemalja nije bila potreba širokih narodnihslojeva Austro-Ugarske; nisu ga želeli ni pojedini ekonomski slojevi, niindustrijski i trgovački. To je želela samo dinastija i dvorsko-vojnička struja.Što je posle svršenog čina dala na to pristanak neznatna većina parlamenta, to



ne može iznenaditi one, koji znaju malu vrednost ovoga organa u Austro-Ugarskoj, naročito za spoljna pitanja; naprotiv, poznavaoce austrijskih prilika je iznenadilo što to nije jednoglasno primljeno.

Razumljivo je što takva nelogična i neprirodna politika zavojevanja nijemogla da ispuni skoro nijedno obećanje, koje je na Berlinskom Kongresuiznosila kao razlog za okupaciju. Najglavniji je razlog bio taj što Dalmacijitreba kopneno zaleđe s kojim bi se komunikacijama vezala. Kako su velikesile malo uzimale u obzir težnje naroda Bosne i Hercegovine, ovo je za njihmoglo biti razlog. Ali to obećanje Austro-Ugarska nije ispunila. Ona za 30godina nije uspela da železnicama veže okupirane zemlje s Dalmacijom; ovesu zemlje ostale strane jedna drugoj kao što su bile i pre okupacije. Osimtoga, ne samo do Berlinskog Kongresa, nego i do danas Dalmacija je ostala jedna od zemalja koje su ekonomski najnazadnije, i to priznaju samiAustrijanci u parlamentu, u žurnalistici, u brošurama. Dalji razlozi za

okupaciju bili su ovi: Austro-Ugarska može, kao država velikih sredstava, dareši agrarno pitanje i može da unese mir i red među narod raznih vera, međuhrišćane i muhamedance, koji se međusobno tru. I, dok su Srbija i Bugarska,u kojima je bilo istih agrarnih prilika, potpuno rešile agrarno pitanje, i toodmah posle Berlinskog Kongresa, jedina ga Austro-Ugarska nije rešila. Nesamo da nije unela red i mir među narod raznih vera i konfesija, već je te protivnosti, samo zaoštrila.

Kao što nije mogla izvršiti gornje zadatke, tako nije mogla ni inače uneti pravu kulturu i mir u Bosnu i Hercegovinu. Austro-Ugarska monarhija nosisobom poglavito izvestan, specifično austrijski duh uprave i klerikalno-

katoličke težnje. To je ono što se naročito oseća u njenom spoljnom radu naBalkanu, naročito u okupiranim zemljama.

Pod austrijskim duhom uprave razumem poznatu suvu austrijskuadministraciju, zatim strog policijski red. To je najpotpuniji režim tutorisanja,do virtuoznosti izveden u Bosni i Hercegovini, može biti poslednji primer stare policijske države. Vlast je sve regulisala, sve naređuje, u svašta se meša,koliko god može ubija svaku ličnu inicijativu. Poznati austrijski Beamter-i ,koji su vrlo ljubazni i uslužni prema strancima, smatraju Bosance iHercegovce kao divljake, gledaju na njih s velike visine (von oben herab) imisle da su došli da ih usreće na svoj način i prema svojim šemama. Nemasumnje da oni unose izvestan policijski red i one kulturne novine kojeodgovaraju malim ljudskim potrebama. Ali austrijska administracija nijeumela, i ona to ne može, da sazna prava osećanja i logiku ovoga naroda, koji joj je sasvim stran. Osim nešto malo Bosanaca i Hercegovaca, koji su postaličinovnici, skoro niko od mnogobrojnih stranih činovnika ne razume u pravomsmislu, narodni jezik, pun slika, koje seljaci često upotrebljavaju da prikrijuduboke razlike u shvatanju između sebe i austrijske administracije, da jeismeju i da obeleže neprijateljstvo. Većina iz centralne sarajevske uprave,



koji misle da znaju narodni jezik, govore nekim jedva razumljivim žargonomsrpskoga jezika, tako da je se lakše s njima nemački sporazumeti ili mešatimnogo nemačkih reči da bi se čovek s njima sporazumeo. Ovakva uprava,koja tutoriše i ozgo dekretira, nije ni mogla početi rad ozdo, od naroda i da ga

tako navikne da se sam diže. Niti su oni razumeli narod, niti narod njih. To potpuno nerazumevanje i nesporazumevanje uzrok je mnogim komičnimscenama, koje izazivaju omirski smeh u Bosni i Hercegovini. Neki od bosansko-hercegovačkih književnika postali su vrlo popularni predstavljanjem te disonancije između naroda i administracije, naročitodaroviti Kočić koji je zbog toga i sada u zatvoru.

Ta tutorska uprava nepoverljiva je prema narodu, sumnja u svakoga, stalnošpijunira i ima mesta, srećom retkih, gde se skoro trećina stanovništva bavišpijunažom; raspolaže celim sistemom malih sredstava, kojima zastrašava, pritiskuje, bocka, ubija svaki slobodan pokret i često dovodi do očajanja

pojedince i pojedine grupe stanovništva. Kao prava zavojevačka uprava, koja je došla po komandi, po mandatu Evrope, ne po nekoj potrebi, ona se ne brineda digne narod na viši nivo, i da ga tako sebi približi i za sebe zadobije. I zatonarod smatra tu upravu za neprijatelja i mahom je duboko mrzi. Austrijskatutorska uprava ume osobitom veštinom da odneguje duboku mržnju kodsvojih podanika. Ta mržnja je toliko jaka da je oni prenose i na stanovništvoslobodnih balkanskih država, gde je ona svakojako manje razvijena, jer ovostanovništvo nije na sebi osetilo težak režim policijske države; oseća samoostale nezgode, koje se javljaju u odnosima između njihovih država i Austro-Ugarske, a to je ipak manje teško. Zbog takvoga narodnog raspoloženja nemani u jednoj oblasti zemljine kugle relativno toliko žandarmerije i vojske, koje

čuvaju narod, i tako mnogo utvrđenja kojima se narod zastrašava, kao u Bosnii Hercegovini. Jedan engleski političar koji je pre tri godine proputovaoBosnom i Hercegovinom saopštio mi je ovo poučno upoređenje: Austro-Ugarska je upotrebila više vojničkih sredstava da drži u pokornosti narodBosne i Hercegovine od 1,5 miliun, nego Engleska u Indiji, gde ima skoro300 miliuna stanovnika.

Pored opšte nepoverljivosti austrougarska uprava Bosne i Hercegovineodlikuje se katoličko-klerikalnim duhom i težnjama: neznatne raspre i kliceverske netrpljivosti neguje, razvija i eksploatiše da bi stvorila neprijateljstvaizmeđu konfesija i mogla upotrebiti jedne protiv drugih. Zbog apsolutističko-klerikalnog duha su prosveta i opšti kulturni nivo širokih narodnih slojeva jako zanemareni.

Po zvaničnim podacima 1906 godine ima u Bosni i Hercegovini svega 253državne osnovne škole, osim toga 70, koje izdržavaju crkvene pravoslavne i31 koje izdržavaju katoličke opštine. U Srbiji ima 1272 osnovnih škola. Samou četiri okruga, koji su prisajedinjeni Srbiji posle Berlinskog Kongresa, ima227 osnovnih škola, skoro onoliko isto koliko u Bosni i Hercegovini, koje su



pet puta veće od ona četiri okruga. U Novopazarskom Sandžaku i ostalojStaroj Srbiji, koja je pod Turskom i znatno manja od Bosne i Hercegovine,ima samo srpskih škola oko 240. Poznat je veliki broj škola u Makedoniji,koje pripadaju grčkoj, srpskoj i bugarskoj narodnosti. Po broju škola Bosna i

Hercegovina se ne samo ne mogu poređivati sa Srbijom, nego znatno izostajui iza Stare Srbije i Makedonije. Mnogobrojnim sitnim načinima bosanskauprava ometa osnivanje i rad pravoslavnih osnovnih škola.

Isti odnosi ostaju kad se poredi broj učitelja i budžeti osnovnih i drugih škola.U Srbiji ima 2375 učitelja, a u Bosni i Hercegovini 810, i od toga broja višeod 200 plaćaju crkvene školske opštine. Srbija izdaje godišnje na osnovneškole 4,577.110 dinara, a u Bosni i Hercegovini se na njih troši 1,264.540kruna. U Bosni i Hercegovini imaju tri državne gimnazije i jedna realka, a uSrbiji 20 gimnazija i realaka, od kojih su 10 pune, a ostale sa 4—7 razreda;samo u pomenuta četiri okruga, koje je Srbija dobila posle Berlinskog

Kongresa, imaju četiri gimnazije i realke. Dalje u Srbiji imaju 4 učiteljske, 4trgovačke, ratarske i vinodelske i 3 škole za više obrazovanje devojaka; zatimUniverzitet s 80 nastavnika i oko 1000 učenika. Na srednje i stručne škole ina Univerzitet Srbija troši preko 2,5 miliuna dinara. Bosna i Hercegovinanemaju Univerziteta, a na srednje i stručne škole se ne troši ni polovina odonoga koliko na njih Srbija izdaje.

Škole u Bosni i Hercegovini nemaju samo zadatak da daju naučna i korisnaznanja i da dižu nivo opšte prosvećenosti. U žalbama koje su pravoslavni imuhamedanci podnosili austrougarskom caru i zajedničkom ministrufinansija izneseni su mnogobrojni dokazi: da se nastava predmeta udešava

prema težnjama bosanske uprave, da u nastavnom telu nesrazmerno prevlađuju katolici i da se na najraznovrsnije načine favoriziraju katoličkiučenici, dok se prave smetnje, naročito pravoslavnim učenicima. I to je samoradi principa: divide et impera. Nesumnjivo je da se kroz školske, naročitosrednje školske udžbenike, kvari srpski narodni jezik Bosne i Hercegovine.To mogu i sam potvrditi: zbog izopačenog jezika ja sam s mukom mogaorazumeti pojedina mesta iz tih udžbenika.

Uprava klerikalno-katoličkog duha nije i ne može biti nepristrasna premarazličnim bosanskim verama. Možda nema nijednog seljaka u Bosni iHercegovini, koji nije osetio da je država uprava rđavo raspoložena prema pravoslavnoj crkvi. Činovnici centralne uprave u Sarajevu su katolici, skoroisključno nižeg obrazovanja, i to je već dovoljno da svakome ulijenepoverenje. Odmah posle okupacije osetile su se jasne težnje da sedezorganizira pravoslavna crkva. Austrijski car je uzeo sebi pravo da sam postavlja pravoslavne mitropolite. Zemaljska uprava u Sarajevu utiče jako na postavljanje sveštenika ne samo preko mitropolita, carem postavljenih, već itime što sposobnost sveštenika i sama ocenjuje, uzimajući u obzir njegovonacionalno i političko ponašanje. To je detaljno izloženo u tri memoranduma,



što su ih pravoslavne opštine Bosne i Hercegovine podnosile austrijskomecaru.

U Bosni i Hercegovini je nesrazmerno manje urađeno na dizanju ekonomnog

stanja širokih narodnih slojeva no u Srbiji.

Pomenuto je da nije rešeno agrarno pitanje. Najveći broj seoskogastanovništva i sada čine kmetovi, koji nemaju nimalo svoje zemlje. Premazvaničnoj statistici ima:

Velikih posednika

Slobodnihseljaka

(koji imaju svojezemlje)

Kmetova

(bez imalo svojezemlje)

Polu-kmetova

(polu-slobodniseljaci)

2.13% 33.45% 38.25% 11.26%

Kmetovi plaćaju begovima po pravilu 1/3, državi 1/10 od prinosa zemlje.Zadržan je dakle potpuno turski agrarni sistem, onaj kojim je poslednji putregulisan odnos između begova i kmetova 1859 godine. Ali, dok je u turskovreme desetina naplaćivana u naturi, sad se preobraća u novac, i to vrlo često po ceni koja premaša pijačnu. Mali činovnici, desetari koji procenjujudesetinu, imaju od toga izvestan procenat. Što veća desetina, to većadesetareva nagrada. Prema proceni desetine, koja je skoro redovno veća no

što je u stvari, traži i beg ili aga svoju trećinu. Osim toga su procene desetine izbog toga nepravilne što ih vrše prema svome nahođenju mali nekulturničinovnici, ne retko posednuti verskom mržnjom. Na poslednju nepravilnost jeobratio pažnju i J. M. Baernreither. Poznato je koliko ovakav srednjevekovnisistem poseda i porezivanja sprečava ljudsku aktivnost i kolika je prepreka daširi narodni slojevi dođu do materijalnog blagostanja. Ali, gde je nivo prosvećenosti na onako niskom stupnju kao u Bosni i Hercegovini ni slobodnii poluslobodni seljaci nisu po materijalnom stanju znatno odmakli odkmetova. I pored ovoga su u Bosni i Hercegovini uvedene sve one poreze,koje obično postoje u ostalim evropskim zemljama.

Posle okupacije je nastao grozničav rad na eksploatisanju bosanskih šuma, isvake godine se izvozi na desetine miliuna kruna drva i građe; 1907 godineizvezeno je toga 28 miliuna. Meni nije bliže poznat rad na šumskoj ekonomijiu Bosni i Hercegovini, ali izgleda da to nije racionalno eksploatisanje šuma,kada se i posle tridesetogodišnje eksploatacije izvozi 28 miliuna kruna drva igrađe. Kad se izveze tolika količina drva godišnje, je li mogućno tolikoogolelog zemljišta pošumiti? Ima znatnih rudarskih preduzeća, naročitorudnika železa, mangana i uglja, zatim industrijskih preduzeća. Te su poslove



preduzele pojedine firme iz Austro-Ugarske, i rade ih kao u kolonijama, gdese rđavo radi, eksploatatorski, s najvećom mogućnom dobiti. I radnici sumahom dovedeni sa strane. Narod nije uveden ni u one poslove koje umeraditi ili na koje bi se mogao navići, i od pomenutog, svakojako znatnog

ekonomskog rada, nije imao pravih koristi.

Dalje ima, kao u svakoj zemlji koja se oslobodi od turske uprave, u tomenapretka što su sagrađena mnoga državna zdanja i državni hoteli (poslednje jespecijalitet bosanske uprave), ali je nesrazmerno više od toga utrošeno navojničke i žandarmske kasarne i na bezbrojna i raznovrsna utvrđenja, kojima je sva zemlja kao mrežom pokrivena. Na poslednje radove i na mnogobrojnužandarmeriju, koju uprava, kao i vojsku, mora da drži radi svoje sigurnosti,troši se znatan deo budžeta Bosne i Hercegovine.

Najviše su hvaljeni ovi rezultati austrougarske uprave: lična i imovna

sigurnost i komunikacije, naročito železnice. Obične sigurnosti za život pojedinaca i imovne sigurnosti ima zbilja u Bosni i Hercegovini u dovoljnojmeri. Ali je znatno ograničena ne samo sloboda ličnosti, već i slobodakretanja, naročito onih pravoslavnih i muhamedanaca, koji su jačeganacionalnog osećanja ili politički energičniji. Oni se ne mogu slobodno kretatini iz mesta u mesto u Bosni i Hercegovini, mnogo manje izvan ovih oblasti.Jer zbog vrlo razgranate špijunaže i netačnih ili lažnih špijunskih izveštaja, jako je ograničena i kompromitovana lična sigurnost. Ima vrlo mnogoneravnopravnih i sumnjivih građana.

Najveće je napretke pokazala uprava Bosne i Hercegovine u građenju

železnica. Nasledila je od turske uprave samo liniju Banjaluka—Doberlin od104 km. normalnog koloseka. Po izveštaju od 1906 god. bosanska uprava jenapravila za 30 godina 12322 km. železnica uskog koloseka. Posle štampanjaovoga izveštaja dovršena je železnica uskoga koloseka od Sarajeva do srpskegranice na Vardištu, dugačka 166 km. Većina je ovih železničkih pruga, kaošto sam izveštaj tvrdi, rađena za vojničke potrebe, ali nesumnjivo vrede i zatrgovinu i privredu zemaljsku. Neke pruge su ostale poglavito strategijske,kao ona od Metkovića do Zelenike u Boki Kotorskoj, zatim pruga od Sarajevado Vardišta.

Priznavajući ovaj železnički napredak moram istaći, da je to opšti napredak koji su pokazale sve balkanske države posle Berlinskog Kongresa. Bugarska je na pr. napravila više i racionalnijih železnica nego Austrija u Bosni iHercegovini. Srbija, koja u tom pogledu nije odmah pokazala znatne napretkei sad ih nadoknađava, napravila je posle Berlinskog Kongresa ipak 558,8 km.železnice s normalnim kolosekom (1453 m.), koja je samo od ekonomskogznačaja. Sve železnice Bosne i Hercegovine, koje je Austro-Ugarskanapravila, uskog su koloseka. Zbog toga železnice Srbije samo normalnogkoloseka više staju nego sve bosanske železnice. Osim toga Srbija je



napravila 270,3 km. železnica uskog koloseka (0,76 m.), a u građenju su472,4 km. železnica uskog koloseka. Srbija ima dakle 826,1 km. gotovihželeznica, a sa poslednjima — u građenju — 1298,5 km.

Priznavajući dakle one napretke, koje je austrougarska uprava u Bosni iHercegovini učinila, moram istaći da oni ne stoje ni u kakvoj razmeri saglasom, koji je o tome po Evropi, naročito po zapadnoj Evropi, raširen. Veštoorganizovanom reklamom u žurnalistici i literaturi ti su napretci preuveličani.Tvrdilo se: kako su Bosna i Hercegovina naprednije od ijedne balkanskezemlje i kako je Austro-Ugarska izvršila ovde delo civilizacije, kome upravonema ravnog. Bosanska je uprava uzdigla reklamu do nivoa državneustanove. Nijedan važniji turist, a naročito korespondent novina, nije mogao proći kroz Bosnu i Hercegovinu, a da za to prethodno ne sazna bosanskauprava; svaki je na granici dočekivan, stavljali su mu se na uslugu naročito zato dresirani činovnici bosanske vlade, koji u određenom smislu obaveštavaju

o zemlji i narodu. Priređivani su kongresi žurnalista sa sjajnim dočekom i besplatnim putovanjima. S velikim naporom postizano je da su sazivaniinternacionalni kongresi u Sarajevu, kao arheološki ili kao što je bilaekskurzija geološkog kongresa. Meni je poznato da su članovi ovoga drugogkongresa tako dočekivani i sjajno gošćeni kao nigde u Evropi.

Ipak u reklamskoj literaturi o Bosni i Hercegovini ima pisaca od dve vrste.Jedni su oni koji hvale gospodara i upravu, koja ih je besplatno provelaželezničkim linijama i na fijakerima često sa četiri konja i snabdela poklonima. O toj malo otmenoj klasi žurnalista i drugih pisaca ne vredi sedalje baviti. Ali je za moral našega doba interesantno zabeležiti, da su takvi

žurnalisti i pisci u Evropi prilično mnogobrojni.Ima i nekoliko čestitih pisaca koji su se prevarili, i meni se čini zbog ovoga:

Nisu znali srpskoga jezika i nisu za to ni s kim dolazili u dodir osimodređenih činovnika i naročitih ljudi, koji su obučeni kako treba provoditistrance i šta im treba pokazati.

Nisu sami dublje proučavali ni zvanične podatke, naročito bosanskustatistiku, već su po ljudskoj navici i tromosti rado primali one podatke, kojeim je bosanska vlada stavila na raspoloženje; a ja pouzdano znam da nema

iole znatnijega putnika kome ona te podatke nije nudila.Ali izgleda da je kod pomenutih čestitih pisaca ipak bio važniji ovaj psihološki momenat. Iz zapadne Evrope se lako i brzo dolazi u Bosnu iHercegovinu, u Istok, koji je više pitoresk, nego zemlje evropske Turske.Oštroumna uprava Bosne i Hercegovine setila se da uvede jednu instituciju,koje inače nema nigde u Evropi, to su tzv. državni, čisti i dobro uređenihoteli, kojih ima u svima varošima, čak i u po nekom selu. Putnici uživaju u



zemljištu vanredne lepote i Istoku interesantnijem nego što je Istok evropskeTurske, a imaju u pomenutim državnim hotelima sve ugodnosti. To je onoisto osećanje koje imamo na snežnim i divljim vrhovima švajcarskih Alpa,kad na njima nađemo poznate švajcarske hotele, ili ono osećanje koje čovek

ima kad gleda u kavezima, bez opasnosti, i sasvim komotno, interesantne iopasne životinje. I spontano smo zahvalni državnoj upravi koja nam je tozadovoljstvo priredila.

Sasvim je neznatan broj pisaca, koji su preko svih pomenutih veština videli pravo stanje, bar delimice.

Srpski i jugoslovenski problem

Možda u Evropi nema linije koja razdvaja takve protivnosti kao što je linijašto odvaja srpski narod s jedne a austrougarsku monarhiju ili upravo ostali

kompleks austrougarskih zemalja i naroda s druge strane. Različna suosećanja, mišljenje i pogled na svet. To je toliko različno da Austro-Ugarska, pored vekovnih dodira i veza, nije razumela osećanja i logiku srpskoganaroda. A od onoga što se u Srbiji dešava, ona sve pogrešno shvata i, srećom, besmisleno radi. Ovo se pokazuje u stalnim trenjima, nesuglasicama iantagonizmu. Ja neću ovde detaljno predstavljati onu čudnu mešavinu oddobrih i zlih osobina, kojima se srpski narod odlikuje i koje su proizvodmnogobrojnih faktora kao patrijarhalnog života, istočnjačkih uticaja, pravoslavne vere, istorijsko-političkog razvitka; jamačno su u nekoliko i prvobitne narodne osobine. Ali postoji kompleks jakih osobina, koje utiču naodnos srpskoga naroda prema Austro-Ugarskoj i zbog kojih se on i u okviru

dualističke monarhije izdvaja kao strano telo.

Naročito se svaka austrijska spoljna akcija ima da bori sa žilavošću i snagomsrpskog naroda i njegovom nesalomljivom težnjom za samostalnošću.Utvrđeno je da srpski jezik u slobodnoj utakmici osvaja i širi se. Poznata jeosobita lepota srpskih narodnih pesama i jačina istorijskih tradicija. I one suse zajedno sa srpskim melodijama rasprostirale i osvajale. Narod ima u sebistvaralačkog, ima onu ostrugu duha, koja podstakne na misao i čini da sestvaraju novine. Kad su u pitanju nacionalna osećanja i težnje njegova jeuzajamnost i otporna snaga vrlo znatna. Njegov instinkt za samostalnošću jetako jak da kod pojedinaca katkad izgleda antisocijalan. Najjače je možda

razvijen kod crnogorskih otmenih nevoljnika. Srbi su uvek imali svojenarodne ideale, i, kad su potpadali pod tuđina, nisu kao narodna masa bili utuđoj službi. Vekovi borbe sa zavojevačem odnegovali su u srpskom narodunacionalni ponos i nacionalno junaštvo, i vršena je selekcija, koje u toj merinije bilo ni kod jednoga balkanskog naroda. Kad im se čine nacionalnenepravde, oni tada osećaju u sebi nešto što je jače od njihove snage i odrazloga, koji im savetuju uzdržljivost. Moralni motivi su u širokoj narodnojmasi po pravilu pretežniji od materijalnih.



Dualistička monarhija to ne shvata jer ga u tom obliku nije našla kod ostalihsvojih slovenskih naroda. Ona je taj antagonizam pojačala katoličenjem i pounijaćivanjem celih krajeva i pojedinaca, koja je u ranijim vremenimavršila, zatim mnogobrojnim obećanjima o autonomiji, o samostalnosti crkve

itd., koje je u nevolji činila a nikad nije ispunjavala; u širokim narodnimslojevima izazivala je najveće neraspoloženje time što je oduzimala najboljezemlje za državu ili za naseljavanje kolonista.

Vrlo je čest slučaj da Srbin i pravi Austrijanac, razgovarajući o nacionalnoj politici i polazeći od istih premisa, dođu do sasvim suprotnih rezultata. Srbisu svom snagom i svim bićem svojim predstavnici pravog nacionalizma itežnje za svojom i jugoslovenskom samostalnošću. Samo se na slobodnojnacionalnoj osnovi može stvoriti jugoslovenska kulturna i državna zajednica.Zbog toga ne može nikakva strana uprava naći u srpskom narodu lojalne podanike. Ta duboka psihološka osobina i glavna politička crta narodne duše

oseća se ne samo u Srbiji, koja je takođe bivala pod stranim, i austrijskimupravama, nego isto tako u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Hrvatskoj itd. Unajdubljim narodnim slojevima postoji ne samo nepoverenje nego često imržnja, duboka, neiskorenjiva mržnja prema zavojevaču. Težnja zasamostalnošću nije se izgubila ni kod pojedinaca, koji su nacionalno popustili. Ima u Austro-Ugarskoj Srba, koji su se ličnom vrednošću izaslugama uspeli do visokih državnih položaja. Ima drugih koji su to ili slično postali jedino iz vrlo običnih interesa. I jedni i drugi rade, razume se, uaustrijskom smislu. Ali kod prvih, čestitijih, ima unutrašnje borbe između pomenute duboke psihološke osobine i toga što su se sticajem prilika izmirilis austrijskim jugoslovenskim težnjama; to izmirenje osećaju kao greh i često

zbog unutrašnjih i spoljnih konflikata život žalosno završe. Ako i kod onihnajlošijih, koji su se stranoj upravi predali radi koristi, skinete sve pokvareneljuske, kojima su obavijeni i kojih može biti mnogo, iskrsne ipak bar malozdravo jezgro onoga dubokog osećanja srpskog, koje dušu peče i mira ne da.

Pravoslavni su dakle u celini uporni, nepomirljivi predstavnici težnje zasamostalnim nacionalnim i kulturnim životom i pravoslavna vera je etiketa,koja te težnje najbolje obeležava. Ali oni nisu jedini to. Te težnje i pogledi sunapredovali i u poslednje vreme dobijaju sve više jugoslovensko obeležje, postaju težnja za nacionalnom i kulturnom samosvojnošću i samostalnošću južnih Slovena. Sada se Austro-Ugarska samo donekle može još poslužiti jugoslovenskim katolicima i od njih praviti elemenat svoje politike. UDalmaciji su uvek mnogi katolici bili isto tako jaki predstavnici težnje zanacionalnom samostalnošću kao i pravoslavni; u više su prilika iz Dalmacije,koja je na moru, čiji su stanovnici šireg horizonta i pod uticajem nacionalnetalijanske kulture, iz Dalmacije su poticali najrazumniji pogledi za srpsko-hrvatskom nacionalnom samostalnošću. Pomenuto je da su u HrvatskojHrvati i Srbi pokazali da su ne samo razumeli preku potrebu da se uzajamnotrpe, već i sposobnost da zajednički rade. Do naroda im je i narodne



samostalnosti i kulture, ne do dinastičnih, klerikalnih i tuđinskih interesa. Beznasilja se, izgleda, ne može više ni u Hrvatskoj voditi stara austrougarska politika.

Postoji dakle jasno izražena težnja da ceo jugoslovenski kompleks od Trstado Soluna čini jednu nacionalnu celinu i razvija kulturu na nacionalnojosnovi. Konfesije se potčinjavaju nacionalnom principu. A glavnu masu toga jugoslovenskoga kompleksa čini srpski narod, koji, osim toga, zauzima inajpovoljnije, ali zato i najteže, geografske položaje, vodi glavnu borbu i podnosi glavne žrtve za tu ideju.

Prema onim dubokim osećanjima i prema ideji nacionalne samostalnostiodavno se javlja kao protivnik zavojevačka akcija Austro-Ugarske naBalkanskom Poluostrvu. To je započelo naročito u 17. veku i do danas se s promenljivom srećom nastavlja. Austrougarska vojska je dopirala do Skoplja

i Kosova i morala se povlačiti; u dva maha je okupirala Srbiju i morala jenapuštati; osvojila je Dalmaciju, Boku i sada Bosnu i Hercegovinu. Osnova jete austrougarske politike ova. Ta je monarhija sa Severa, Istoka i Zapadaopkoljena moćnim državama i narodima, pred kojima se morala povlačiti inapuštati njihove zemlje. Ako se sada, ma iz kakvih motiva, u njoj jave težnjeza aktivnom spoljnom politikom, one se moraju uputiti pravcem najmanjegotpora, prema Jugu, u oblast srpskoga naroda. Vrlo dugo su ti motivi bili jedino dinastično-vojničke ambicije, pa i sad su one glavni pokretač austrijskezavojevačke politike. Istina u novije je vreme skoro stidljivo naglašavano, dasu im balkanske oblasti potrebne i zbog jačeg razvitka industrije, kojoj trebaju pijace; kao da su za širenje industrije u Evropi potrebna teritorijalna

zavojevanja i kao da se ona ne bi mogla mnogo bolje i sigurnije razvijati bez poznatog otpora i mržnje, koju Austro-Ugarska zavojevanjima protiv samesebe seje po celom Balkanskom Poluostrvu! Osim toga je odavno zadobijalaza svoje osvajačke planove izvesne katoličke Jugoslovene, time što im jestavljala u izgled ujedinjenje Jugoslovena, razume se s klerikalno-katoličkometiketom. U novije vreme, pred aneksiju Bosne, počela je davati obećanja, daće mesto dualizma biti uveden trijalizam u monarhiji, i da će tu trećuautonomnu celinu činiti Jugosloveni. Poslednja ideja ili obećanje samo jesredstvo za kombatiranje srpsko-hrvatskog nacionalizma i težnja za jugoslovenskom samostalnošću, sredstvo da bi se lakše ili da bi se uopštemogla izvršiti dalja zavojevanja na Balkanskom Poluostrvu.

To su, izgleda, motivi i ideje današnje vrlo aktivne austrougarske spoljne politike, o kojoj pisci zapadne Evrope, naročito Engleske, drže da joj jeglavne crte dao austrijski prestolonaslednik, koji je u današnjem zajedničkomministru spoljnih poslova našao više revnosnog no uviđavnog pomagača. Onidrže da se poslednjim akcijama o novopazarskoj železnici i aneksiji Bosnevraćaju tradicijama energične politike, koju je Andraši, potpomognutBizmarkom, s mnogo uspeha, vodio na Berlinskom Kongresu. Na tome su



kongresu Rusiji, ma da je vodila pobednički rat, oduzeti svi plodovi pobede,dok je Austro-Ugarska, ne ratujući, dobila dve velike oblasti, i otvorili joj se još lepši izgledi. Sad je Rusija u sličnom stanju, iscrpena japanskim ratom iunutra još nesređena; iz tih nezgoda, u kojima se nalazi Rusija, treba izvući

sve moguće koristi. Rusija je, drže austrijski krugovi, quantite negligeable itakva će dugo vremena ostati. Zbog toga misle da se može voditi drska politika bez ikakvog stvarnog riska. Austrija je dobila nove snage i nastajenova sjajna epoha dualističke monarhije. Oslanjaju se u zemlji poglavito nademokratski klerikalizam, koji se stalno snaži. Potpomažući proglašenje bugarske nezavisnosti i kraljevine, Austro-Ugarska to nije učinila iz ljubavida ojača Bugarsku već je i to mera protiv Srbije; ona pomaže Bugarsku dasigurnije spreči težnje Beograda i Cetinja. Engleski pisac*, čije sam misliovde saopštio, drži da Rusija nije onoliko slaba koliko su pretpostaviliaustrijski krugovi, osim toga ona ima saveznika. Dalje je ovaj pisac sneobičnom intuicijom osetio značaj srpskoga naroda i novije jugoslovenske

struje na koje je naišla politika zavojevanja austro-ugarske monarhije. Ona jeuzela da rešava srpsko pitanje, najinteresantniji, najzapleteniji i najopasnijideo velikog austrijskog pitanja. Calchas s razlogom misli da su Južni SloveniAhilova peta habzburške sile.

* Calchas, The Problem of the Near East. The Fortnightly Review. London. November 1908. c. 735.

Ima još jedan, poznat uzrok, koji skoro nesvesno goni Austro-Ugarsku nazavojevanja na Balkanskom Poluostrvu. Ma da austrijski krugovi nesumnjivo

misle i žele da vode svoju samostalnu politiku na Balkanu, oni to čine samodo izvesne mere. Što se velikih crta i pokreta tiče oni u stvari moraju da vode politiku germanstva i Nemačkog Carstva. To mehanički mora tako da bude.Austrija ima na Severu i Zapadu kao suseda veliku nemačku naciju i silno Nemačko Carstvo, ogromne nacionalne i ekonomske snage, koje je na Juggura. Ovo tim lakše što je Austrija sastavljena od mnogih naroda, koji sestalno međusobno glože i bore, što je u njoj samoj nemački narod najmoćniji išto poglavito on daje kulturno, u mnogome i političko obeležje dualističkojmonarhiji. I ta prethodna misija, koju je germanstvo prenelo na Austro-Ugarsku, sastoji se u ovome: Austro-Ugarska razgazi narode, koji dođu podnjenu vlast; izazove borbe među narodima i delovima istoga naroda, raslabi

nacionalna osećanja i instinkte i gde je mogućno infiltrira ih Nemcima.Takva politika Austro-Ugarske sa svima motivima i sredstvima, koja su predstavljena, stupila je u fazu žive akcije. Počela je novopazarskomželeznicom, zatim aneksijom Bosne i Hercegovine, koje su po položaju i povrednosti i kompoziciji naroda ključ za rešenje srpskoga problema. Time jezapočeo odsudan sudar između ideje srpsko-hrvatskog nacionalizma isamostalnosti i austrijske osvajačke politike, koja je radi raslabljivanja



Jugoslovena i lakšeg prodiranja istakla ideju klerikalno-katoličkog jugoslovenstva.

Svi teški događaji, koji se u poslednje vreme vide na Slovenskom Jugu samo

su znaci borbe između ovih dveju ideja. U tu grupu spada pooštravanjeopisanog nesnosnog režima u Bosni, stvaranje „veleizdajničke" afere ihapšenje Srba u masama u Hrvatskoj, upotrebljavanje svih sredstava, da serazbije srpsko-hrvatska koalicija, iznošenje najnovijih neistinitih vesti oSrbiji* itd. Već od dužeg vremena je dakle nastala ta fatalna borba, u kojoj pate pojedinci i porodice, a kulturno štetuje ne samo i na prvom mestu srpskinarod, zatim ostali Južni Sloveni, već i sama Austro-Ugarska. Vrlo znatandeo energije srpskoga naroda odavno je zauzet tom borbom, a novijegeneracije se njoj poglavito posvećuju. Vrlo malo nacionalne energije možeda se uputi na kulturni rad. Ceo kulturni razvitak jednoga, nesumnjivodarovitoga naroda vezan je borbom za samostalan nacionalno-politički

opstanak.

* Tu metodu i njene rezultate okarakterisao je osobito Andre Cheradame( L'Europeet la question d'Autriche. Paris. 1901. p.X): „Ces alterations de la verite,continuees methodiquement pendant des annees produisent des resultatsextraordinaires".

Obrnuto sva spoljna akcija Austro-Ugarska vezana je srpskim narodom isrpskim problemom i ako ohola gospoda monarhije to ne bi nikad priznala.

Time je sva monarhija ne samo stalno oslabljena, već se izlaže opasnosti, daizazove ceo tzv. austrijski problem. Sad je već počela da gubi simpatije nasvima stranama, jer su njeni osvajački planovi postali jasni, zatim što jestavljala i sad stavlja zahteve, koji su srpskom narodu mrski ali sunesimpatični i mnogim drugim državama i narodima: da se Srbija i Crna Gorane smeju teritorijalno sastaviti i trudila se i trudi se da ove državice ne dobiju prirodne granice; u oblastima srpsko-hrvatskoga naroda, koje drži pod svojomvlašću, radi jedan zločest posao: razvija versku netoleranciju i razvija iotuđuje dva dela istoga naroda; time je dovodila zaoštrenost i do građanskograta, kao što je bilo u Zagrebu u septembru 1902 godine. Što pokazuje jačeželje za zavojevanjem srpskoga naroda i zavojevača, kao sad Bosnu i

Hercegovinu, to sve veću mržnju protiv sebe izaziva. Od političkogzavojevanja i političkog pritiska ne samo da nema koristi, već ima štete usvima pravcima — do pravljenja smetnja i sprečavanja svoga vlastitogizvoza. I ako bi se desilo da održi ili i dalje osvoji koju zemlju srpskoganaroda, ona ne može nikad zadobiti njegovu odanost. To nasilno zauzećemnogo ne vredi i dugo se ne drži; bar Austrija u tome ima iskustva. Zbog predstavljenih dubokih psihičkih osobina srpskoga naroda i nesalomljivetežnje za samostalnošću, nema na toj zavojevačkoj osnovi ni izmirenja ni



rešenja. I da osvoji srpski narod, on će se zbog izloženih osobina opet povoljnom prilikom dići i osnovati svoju nacionalnu državu. Austro-Ugarska bi bila zdravija i jača kad ne samo ne bi dalje zavojevačke napade na srpskinarod vršila, već kad bi odvojila od sebe i one delove koje sada drži. Ostala

velika teritorija dualističke monarhije, s narodima koji su se jedan na drugimanje više navikli, ostala bi mirna i osigurana za kulturni i ekonomski rad.Srpski narod, kao državna celina, stupio bi s dualističkom monarhijom, kadnema osvajačkih namera, u najintimnije kulturne i ekonomske veze.

Od južne nemačke granice do Carigrada prostire se oblast manjih naroda protivno najvećem delu Rusije, srednjoj i zapadnoj Evropi, oblasti velikihnaroda. Na onom prostoru nema još ustaljenih država i formiranih naroda.Sve je to u stvaranju, ili se sada stvara, i težnje srpskoga naroda zanacionalnom celinom dobile su u svim njegovim delovima precizan oblik. Teideje ne bi možda mogla zaustaviti nikakva jednostavnija sila no što je

Austro-Ugarska, koja i sama mora prolaziti kroz nove krize i procese, osimdanašnjih što se u njoj vrše. Ali nije verovatno da će klerikalno-dinastičnaAustro-Ugarska, s poznatom svojom birokratijom, s onom suvom policijskomadministracijom, naići na humane i kulturne putove, o kojima sam držao da ihtreba pri kraju ove rasprave naglasiti. Dalje, poznata je ona osobina ljudske prirode po kojoj se često kao stvar časti pometenih pojedinaca ili države postavi ono što im najviše škodi. Zato će odgovornost za događaje, koji ćenastupiti, pasti samo na Austro-Ugarsku:

Srpski se problem mora rešiti silom. Obe srpske državice moraju se poglavitovojno i prosvetno najživlje spremati, održavati nacionalnu energiju u

zavojevanim delovima srpskoga naroda i prvu, iole povoljnu, prilikuupotrebiti da raspravljaju srpsko pitanje s Austro-Ugarskom.

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]

http://www.rastko.org.yu/index.html


http://www.rastko.org.yu/antropologija/index.html


http://www.rastko.org.yu/antropologija/cvijic/govori-clanci/jcvijic-aneksija_c.html


http://www.rastko.org.yu/o/pretraga.html



http://www.rastko.org.yu/o/mapa.html


http://www.rastko.org.yu/o/kontakt.html


http://www.rastko.org.yu/o/pomoc/index.html









Documents

Jovan Cvijić - Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje (1908.g.)