ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ВЕЗАНИ ЗА ПРОСТОРНО ПЛАНИРАЊЕИ КЉУЧНИ ПРОЦЕСИ У ПРОСТОРУ

Град или урбано насеље1 (lat. urbs, urbis) је компактно изграђено веће насеље чији становништва доминантно бави непољопривредним делатностима.

У Србији су у периоду после Другог светског рата од стране званичне статистичке службе коришћена два критеријима за класификацију насеља, односно поделу насеља на градска и она која то нису (неградска). Први критеријум је административни, по коме се насеља законским прописима проглашавају за градска, а други је демографско-статистички, добијен комбинацијом два обележја: величине (броја становника) и процентуалног удела непољопривредног становништва (Стевановић, Р. 2004).

Савезни завод за статистику применио је предлог Милоша Мацуре, по коме су сва насеља, на основу броја становника и удела непољопривредног становништва, подељена на: градска, мешовита и сеоска (Бан 1970). По тој шеми градска насеља морају имати најмање 2.000 становника и 90% непољопривредног становништва, при чему овој проценат опада са величином насеља, тако да се насеља са 15.000 и више становника сматрају градским ако је у њима најмање 30% непољопривредног становништва. Трихотомна подела за одређивање градских насеља у Србији примењена је у пописима становништва за 1953, 1961. и 1971. годину.

Табела бр. 4: Класификација насеља по демографско статистичком критеријуму

Величина насеља (број становника)

Проценат непољопривредног становништва

90 и више

80,0-89,0 70,0-79,0 60,0-69,0 50,0-59,0 40,0-49,0 30,0-39,0Испод 30,0

До 299 С С С С С С С С300-999 М М М С С С С С1000-1999 М М М М С С С С2000-2999 Г М М М М С С С3000-9999 Г Г Г М М М С С10000-14999 Г Г Г Г Г Г М С15000 и више Г Г Г Г Г Г Г МНапомена: С-сеоско; Г-градско; М-мешовито

Извор: Мацура, М., 1954.

1 Појмови који су везани за раст и развој града и промене у простору су: Градска агломерација (лат. agglomerare - придружити, припoјити, скупити) – градска

регија коју чини средишњи (матични) град са својом урбанизованом околином Конурбација – срастање више суседних градова у једну урбану целину – компактно

изграђен простор Мегалополис – огроман град, велика урбана регија сраслих градова Глобални град – већи светски град који је значајнији финансијски центар, седиште

мултинационалних компанија и међународних институција, убрзани производни и важан услужни центар, важан транспортни чвор, ... (Њујорк, Лондон, Токио)

У попису становништва 1981. године градска насеља су одређена на основу административно-правног критеријума. По овом критеријуму насеље се одлуком општинских органа власти проглашавају градским објавом у Службеном гласнику. Сам појам града по овом критеријуму је врло широк, што омогућава да се њиме означе међусобно врло различита насеља (Стевановић, Р. 2004). Дихотомна подела за одређивање статуса (издвајање градских од осталих) насеља примењена је и у пописима становништва 1991., 2002. и 2011. године. У књигама пописа становништва градска насеља су означена словом г. Већина општинских центара су градска насеља али постоје и општине чији центри нису добили статус градског насеља. Такође, постоје и општине које поред општинског центра који је градско насеље, имају у свом саставу још градских насеља, а то су често бањски или планински центри, као што су: Бања Ковиљача, Дивчибаре и сл. (на пример: Краљево има 3 градска насеља).

У Републици Србији по последњем попису било је 6158 насеља (односно 4.681 насеља на подручју Србије без Косова и Метохије). Контекст националног урбаног система наше државе данас чини 193 градска насеља од којих су 115 у Централној Србији, 52 у Војводини и 26 на Косову и Метохији2.

Иако званична статистика у Србији не познаје категоризацију урбаних насеља на мала, средња и велика, условно можемо прихватити поделу на: велике градове, који имају више од 100.000 становника (то су поред Београда, Крагујевац, Ниш и Нови Сад) средње градове, који имају од 20.000 до 100.000 (има их 36, од тога 24 у Централној Србији и 12 у Војводини) мале градове, који имају мање од 20.000 становника (има их 127, од тога 88 у Централној Србији и 39 у Војводини)

Табела бр. 2: Популациона величина и број градских насеља у Србији (без Косова и Метохије) 2011. године

Категорија Број градских насеља Број становникаУдео у укупној

популацији> 1.000.000 1 1.166.763 16,2

100.000-1.000.000 3 565.797 7,920.000-100.000 36 1.589.082 22,1

< 20.000 127 941.220 13,1Укупно 167 4.262.862 59,3

Извор: Попис становништва 2011. године

У савременим условима јављају се предлози за промене критеријума за дефинисање статуса градова, што се правда нагомилавањем проблема у функционисању мреже насеља у целини: „Када би се критички анализирала оправ-даност правно-статистичког критеријума за одређивање градских насеља и приме-нили научно оправданији модели за које су се залагали наши научници, степен ур-банизације Републике Србије био би нижи, а регионалне разлике видљивије уз израженију поларизованост“ (Просторни план Републике Србије 2010-2014-2020, аналитичко документациона основа).

2 Како је на Косову и Метохији последњи пут Попис становништва спроведен 1981. године то за (градска) насеља на овом подручју не постоје подаци о броју становника.

У међународној пракси градови се издвајају и на основу следећих критеријума:

Значај насеља као центра индустрије и трговине, односно саобраћаја минимални централитет (удео запослених у услужном, терцијарно-

квартарном сектору у укупном запосленом или активном становништву) интензитет повезаности са окружењем (функционални приступ) градски начин живота морфолошке карактеристике насеља - густина насељености, компактност

насељеног места (изграђеног подручја)Приликом дефинисања морфолошког, односно континуално изграђеног

урбаног подручја, најчешће се користе два критеријума. Прво је удаљеност између зграда, која мора бити мања од одређене и друго, укупна популација изграђеног подручја која мора бити изнад одређеног минимума. Коришћење оба ова критеријума је широко распрострањено, међутим постоје значајне разлике у дефинисаним параметрима од државе до државе. Удаљеност између зграда као први посматрани критеријум, са дефинисаним параметром показује густину насеља и одређује које зграде треба да буду укључене у подручје насеља, а које не. У европским земљама вредност овог параметра се креће од 50m у Великој Британији и Норвешкој до 250m у Белгији. Највећи број држава примењује праг од 200m (Француска, Немачка, Шведска, Финска, Ирска и Грчка) што је и препорука Уједињених нација. Оно што се не сме превидети када је реч о изграђеном подручју јесте да од државе до државе, поред разлике у дефинисаним параметрима, постоје и разлике у начину одношења према различитим типовима коришћења земљишта. На пример, у Француској јавне површине и индустријске зоне нису укључене у морфолошко урбано подручје, док у другим државама, као што је Ирска, Белгија и скандинавске земље јесу укључене. Последично, урбанизована подручја у Француској су много више фрагментирана и заузимају мање површине него у другим европским државама. (Le Gléau, J.P., Pumain, D. & Saint-Julien, T. 1997 u ESPON Project 1.4.1, 2005). Континуирано изграђено подручје може се сматрати као урбано само ако укупна популација прелази одређени праг. И овај критеријум, односно параметар је различито дефинисан од државе до државе. У Белгији и скандинавским земљама овај праг је препознат на свега 200 становника, док је у Аустрији и Грчкој реч о 10.000 становника. У Енглеској је то 1.000, у Француској 2.000, у Шкотској 3.000 становника итд. Разлике у дефинисаном минимуму постоје и на националном нивоу, посебно када је реч о регионално подељеним државама (Шпанија, Француска) или федерацијама (Немачка) у којима и не постоји национално унифицирана дефиниција урбаних насеља. Ирска користи чак и сасвим други индикатор. Уместо броја становника овде је посматран број настањених кућа, праг је препознат на 50.

Табела бр.1: Дефинисање континуирано изграђеног подручја

ДржаваРаздаљина

између зградаПопулациони праг

Финска 200m 200 становникаШведска 200m 200 становникаНемачка 200m 200 становникаНорвешка 50m 200 становникаВелс 50m 1.000 становника

Енглеска 50m 1.000 становникаШкотска 50m 3.000 становникаГрчка 200m 10.000 становникаИрска 200m 50 настањених кућаБелгија 250m 150 стан. и густина насељености већа од 500 ст/км²

Извор: ESPON Project 1.4.1, 2005

Село, сеоско или рурално насеље (lat. rus, ruralis) је мање насеље чије се становништво претежно бави пољопривредом. Положај села је условљен, пре свега, локалним условима топографске површине. Села најчешће настају на крчевинама, затим на додиру равничарског и планинског подручја, у близини воде, на речним терасама и мањим узвишењима итд. Према степену збијености глобално се деле на збијена и разбијена. По броју становника сеоска насеља су, по правилу, мања од градова.

Територијална организација Републике Србије На основу усвојеног Закона о територијалној организацији Републике

Србије (2007), територија наше државе је организована тако да је чине општине (150), Градови (23) и град Београд као територијалне јединице и аутономне покрајине (2) као облик територијалне аутономије. Само по том Закону Град је територијална јединица која представља економски, административни, географски и културни центар ширег подручја и има више од 100.000 становника. Изузетно, када постоје посебни економски, географски или историјски разлози, може се утврдити да је град и територијална јединица која има мање од 100.000 становника, ако испуњава све остале критеријуме предвиђене законом. Територија којој се додељује статус Града представља природну географску целину, економски повезан простор који поседује изграђену комуникацију између седишта Града као гравитационог центра и осталих насељених места. Територијалне јединице са статусом Града по Закону о територијалној организацији Републике Србије (2007), су: Суботица, Сомбор, Зрењанин, Нови Сад, Сремска Митровица, Панчево, Шабац, Ваљево, Лозница, Смедерево, Пожаревац, Јагодина, Крагујевац, Зајечар, Чачак, Ужице, Краљево, Крушевац, Ниш, Лесковац, Нови Пазар, Врање и Приштина. Просторни обухват тих Градова идентичан је просторном обухвату бивших општина, тј. чине га насеља са статусом градских и остала насеља.

Јединице локалне самоуправе: општине и Градови су груписани у 29 округа и Град Београд.

Град Београд, односно Административно подручје Београда чини 17 општина, које се условно могу поделити на градске (Стари Град, Савски Венац, Врачар, Звездара, Раковица, Нови Београд, Палилула, Вождовац, Чукарица и Земун) и приградске (Сурчин, Лазаревац, Обреновац, Младеновац, Сопот, Барајево и Гроцка).

Насеље Београд чини : 6 општина: Стари Град, Савски Венац, Врачар, Звездара, Раковица и

Нови Београд (територија општине у целини припада насељу Београд)

градски делови општина: Палилула, Вождовац, Чукарица и Земун (део општинске територије припада насељу Београд, у Попису становништва означен као Београд-део))

Урбанизам је научна дисциплина, вештина и техника уређења и организације насеља. Реч урбанизам потиче од латинске речи urbs са значењем град.

Иако су активности из области уређења насеља присутне кроз историју човечанства од појаве првих градова у старом веку, као научна дисциплина урбанизам се конституише тек у XX веку, са убрзањем процеса урбанизације.

Ова делатност се развијала у свом традиционалном облику упоредо са постанком и развојем градова. Стога се традиционални урбанизам често дефинише као техничка и практична дисциплина која се бави уређењем, опремањем и изградњом градова. Савремени урбанизам проучава историјски развој града, постојеће структуре, начин функционисања и др., трагајући за оптималним принципима организовања људских активности. Такође, савремени урбанизам дефинисан на интегралним принципима, даје теоријски оквир за проучавање градова и са економског, еколошког, естетског, социолошког и других аспеката, у просторном и временском смислу. Разлике између традиционалног и савременог урбанизма управо илуструју суштинске разлике између изградње и планирања града.

Урбанизам треба разликовати од појма - урбанизација. Под урбанизацијом се подразумева процес насељавања, ширења и развоја градова. Под утицајем градова настају комплексне промене и у околним (сеоским) подручјима: демографске (поред промене броја становника мењају се и демографске структуре становништва), социјално-економске, функционалне (промене у преовлађујућим активностима становништва), физиономске (промене у изгледу простора) и др. Урбанизација се јавља као последица узајамно условљених процеса - индустријализације и деаграризације.

Степен урбанизације одређене територије: државе, региона или општине, добија се када се број становника градских насеља посматране територије подели са укупним бројем становника посматране територије. Степен урбанизације Србије износи 59,3%, док је у високо развијеним земљама Западне Европе далеко виши.

Индустријализација је процес увођења и развоја индустрије у простору, са последицама које се огледају у његовом физиономском и функционалном преображавању. Индустријализација је покретач вишеструко значајних промена у простору, као што су: начин живота људи, демографски раст и функцијски развој насеља, развој привредних и непривредних делатности, диверзификација привредне структуре, интензивирање еколошких проблема и сл. Индустријализација је била веома интензивна у Србији (и бившој СФРЈ) у периоду после Другог светског рата, док је у високо развијеним земљама Западне Европе почела знатно раније и одвијала се слабијим интензитетом.

Степен индустријализације указује на стање развијености индустрије и интензитет њеног утицаја на физиономију простора и покретање разних социо-економских процеса у њему. Може се квантификовати, нпр. учешћем индустријске производње у укупној производњи, учешћем запослених у индустрији у укупном броју запослених, или учешћем дохотка у индустрији у укупном дохотку (свих

делатности) итд. Супротан процес би била деиндустријализација – смањивање значаја индустрије (учешћа у укупној производњи, броју запослених, оствареном дохотку итд.) у простору.

Деаграризација3 је процес и резултат смањивања пољопривредног становништва неког насеља или територијалне целине у „корист“ непољопривредног становништва. Осавремењавање пољопривредне производње, односно коришћење пољопривредних машина, коришћење вештачког ђубрива, третирање земљишта разним пестицидима, инскетицидима и другим хемијским супстанцама итд. створен је «вишак» радне снаге у селу, што је изазвало интензивно напуштање села пре свега од стране младог, радно и репродуктивно способног становништва. Једна од директних последица наведеног процеса је тзв. «старење» села. Последично долази и до смањења значаја пољопривреде као привредне гране. Тај процес се одвијао упоредо са и под снажним утицајем процеса индустријализације и заједно са њим доприносио расту и развоју градова, односно урбанизацији. Супротан процес би био аграризација, повећање броја становника који се баве пољопривредом.

Концентрација је процес који подразумева бржи пораст густине неке појаве на неком простору (градови) у односу на суседни (рурални) простор. У контексту процеса везних за преразмештај становништва концентрација становништва у градовима је последица процеса урбанизације, индустријализације и деаграризације. Концентрација становништва најчешће је праћена концентрацијом функција и капитала (централизацијом). Супротан процес – деконцентрација (децентрализација).

Степен концентрације становништва у једном граду добија се када се број становника настањених у граду подели са укупним бројем становника посматране територије: држави, региону, општини. Насеље Београд концентрише 16,2% популације Србије а на Административном подручју Београда живи 23% становништва државе.

Децентрализација је процес који се односи на смањење доминације, значаја и улоге једног центра у корист других, хијерархијски нижих центара, како у просторно-физичком погледу (површина и број становника), тако и у функционалном (децентрализација или деконцентрација функција). Супротан процес би био централизација, односно концентрација становништва и функција у једном центру.

Полицентрични развој мреже насеља – равномерна заступљеност комплетне хијерархије центара урбаног система. Мрежа насеља Србије је наглашено моноцентрична, са Београдом који апсолутно доминира насељском мрежом, што уз недостатак равномерно размештених градских насеља са 200.000 до 500.000 становника, као и оних од 500. 000 до милион становника, макрорегионалних функција отежава постизање уравнотеженог развоја државне територије.

Просторна редистрибуција становништва, дакле, која се огледала у напуштању сеоских и насељавању градских насеља, тј. у урбанизацији, подстакнутој интензивном индустријализацијом довела је до појаве деаграризације (напуштања пољопривреде) и преоријентације становништва на непољопривредне делатности. Тиме градови постају центри развоја и концентрације неаграрних

3 Аграр (лат. ager - њива, поље) је општи израз за појмове који обухватају пољопривреду, земљу, земљишне односе, земљишне реформе, законе.

функције које служе задовољавању потреба, како градског тако и сеоског становништва у окружењу. Раст и развој градских насеља, потпомогнут поменутим процесима доприноси интензивирању њиховог утицаја на окружење, што је једна од значајних фактора појаве и развоја просторног планирања, будући да је било неопходно кључне процесе и промене у простору усмеравати адекватно и благовремено како би биле задовољене потреба становништва и побољшан квалитет живота.

ПОСТАНАК ПРОСТОРНОГ ПЛАНИРАЊА

Савремени концепт планирања, опремања, изградње, уређења и заштите простора је резултат вишевековног искуства, таложеног у догом периоду: од појаве првих градских насеља до данас. У том контексту се може сматрати да се просторно планирање јавља са првим планерским подухватима у простору, још код старих цивилизација. Такође, постоје и схватања по којима се настанак просторног планирања везује за почетак 19. века, када се развило од урбанизма и географије, као и схватања по којима се настанак просторног планирања везује за период

између два светска рата, када су и урађени први већи и значајнији просторни планови.

У старом веку предузимано је више техничких захвата на ширим просторима који су се односили на наводњавање, исушивање или изградњу путева. Изградња иригационих канала, пре свега у Месопотамији, имала је за циљ обезбеђивање довољне количине хране (тај систем је функционисао више од 1000 година). Поред регулације речних токова изградњом устава и брана, међу којима су запажени радови Египћана на реци Нил, у значајне техничке захвате може се сврстати и планска изградња, уређење и опремање градова и градова-полиса у Грчкој. Римљани су у великој мери преузели грчку културу, а у области планирања, односно урбанизма су отишли још даље: њихови градови (насеља) имали су крст у основи који је чинила главна улица – kardo (север-југ) и улица која, под правим углом, сече главну улицу при врху – decumanus (исток-запад), на главном раскршћу је био главни градски трг. Римска империја прави помак и у уређењу територије градњом римских путева, што је за циљ имало, како економско оснаживање царства тако и његову одбрану, односно одржавање територијалне целовитости. На тај начин формирана је прва мрежа градова (односно утврђених логора) на једном подручју.

И друге велике старе цивилизације имале су значајне планске подухвате. Међутим, они нису имали плански карактер у савременом значењу процеса планирања, будући да је једна од основних карактеристика планирања континуираност процеса, као и постојање дефинисане законске, односно институционалне основе.

Дакле, иако је неспорно да први плански подухвати датирају још из времена старог века, просторно планирање је експанзију доживело после Другог светског рата, тако да се може сматрати тековином 20. века. Проистекло је из делатности која је много старија – урбанизма, а чији је предмет проучавања град.

Сматра се да се настанак првих градова, тј. градских насеља може везати за моменат када су технолошке иновације омогућиле издвајање занатства од пољопривреде, односно стварање вишка производа, што је подстакло размену, тј. трговину.

Основна функција града од времена његовог настанка до данас није промењена, а то је задовољавање потреба становништва. Историјски посматрано, у градовима нису у потпуности биле задовољаване људске потребе, пре свега у хигијенском смислу, а затим и у смислу потреба везаних за здравље људи, културу, образовање итд. Све интензивнија концентрација становништва у градовима као и растуће потребе људи учиниле су неопходним ефикасно управљање развојем града и планирање активности у њему.

Генезу градова карактеришу следеће епохе: а) антички, б) средњевековни, ц) барокни и д) индустријски град.

Примењивање планирања као средства обликовања будућности, јавило се у далекој прошлости и оставило за собом одговарајуће трагове и сведочанства, а један од најупечатљивијих примера је планско изграђивање градова још у античко доба. Неки од поштованих принципа планског грађења градова Антике4, су избор

4 Антика (нем. Antike, antik, од фр. antique, лат. antiquus – старински, древни) је термин који означава период европске политичке и културне историје у којем су водећу улогу имале стара Грчка

локације града ван влажних подручја, никада западно од великих водени површина, обавезан централни трг правоугаоне основе за јавне функције, начин градње објекта и распоред који доприноси ублажавању, односно разбијању удара снажних ветрова, довођење аквадуктима воде за пиће и одржавање хигијене и др.

Привредну основу средњовековног града чинили су трговина и занатство, али су постојале и капиталне институције образовања, здравства и управе. Како наводи Луис Мамфорд: уопштено говорећи постојала су три основна обрасца средњовековног града у складу са историјским пореклом, урбаним карактеристикама и начином развоја појединих градова. Иза тих урбаних образаца стајали су још старији сеоски обрасци какве видимо у «ушореном» селу, селу са раскршћем, селу са заједничком општинском земљом и округлом селу (што се графички може приказати овако: =,+,#,0). Градови који су остали из римског периода обично су задржали геометријски ред, тако да се квадратни или решеткасти план апсолутно не може сматрати изумом америчког друштва, као што је често случај. Са друге стране Мамфорд истиче склоност да се гради на стеновитим висоравнима (избегавана је градња градова на плодном пољопривредном земљишту, како би оно било сачувано за своју основну сврху), јер је «у таквим градовима било лакше организовати одбрану, све до 16. века када је употреба ефикасне артиљерије изменила ситуацију и могућност одбране. Будући да улице нису биле намењене колском саобраћају, нити су биле потребне водоводне и канализационе цеви, било је економичније прилагођавати се конфигурацији тла него је мењати» (Мамфорд Л. 2001). Кривудаве и уске улице средњовековних градова биле су погодне и у одбрамбене сврхе, у смислу да је непријатељу који продре у град било тешко да у њему и не залута.

Но, основно обележје средњовековног града је зид, који је са својим спољашњим шанчевима, каналом или реком претварао град у острво. Зид, градска врата и језгро града одређивали су главне правце кретања становништва.

Барокни5 град се сматра претечом традиционалног урбанизма, са применом техничко-инжењерских знања у изградњи. Барокни град основан је на војној логици и остварен је у радијалном плану. Град се шири око квадратних или кружних тргова са којих полазе широке авеније. Тргови су главни елемент барокног урбанизма, углавном су затворени, елиптичних основа. Најпознатији је свакако Трг св. Петра, из 1657. године. То је елипсасти трг са четвороструком колонадом са стране и отвореном улицом насупрот чеоне фасаде катедрале св. Петра. Колонада ступова има двојну функцију: омеђава трг, и уједно га оставља приступачним. Постигнута је равнотежа затвореног и отвореног простора.

и Рим. Старогрчка цивилизација се простирала на просторима данашње Грчке, Мале Азије, Сицилије, јужне Италије, а касније и у Египту, Сирији и Индији. Пошто се старогрчка цивилизација не може ограничити само на Грчку нити само на Грке, погоднији су старогрчки називи Хелада и Хелени. Антика обухвата период од преко 15. векова, од 1000. п. н. е. до пада Западног римског царства (476).5 Барок или бароко је уметничко-културни правац, који је владао у Европи између 1600 . и 1750. госине. Настао је у Италији и проширио се по целој Европи и њеним колонијама. Бежећи од затворених облика и класицизма претходне епохе, архитекте и вајари су тражили нове димензије израза и стварали раскошна дела, препуна сценских иновација и покрета.

Преломни тренутак у историја настанка и развоја града десио се током индустријске револуције, када је отворен пут увођењу капиталистичких, либералних друштвено-економских односа и када је дошло до коренитих промена у начину организовања живота и рада становништва у граду. Последично је дошло до радикалних промена у коришћењу простора, у стварању нових и преображавању старих градских насеља, изложених силном порасту броја становника. Од тога времена, које се сматра демаркационом линијом у историјском процесу развоја града настаје епоха препознатљива по урбаном феномену као главној карактеристици модерне цивилизације. Нагли раст и развој градова (процес урбанизације) изазван интензивним и често спонтаним приливом становништва, повећани природни прираштај, процес деаграризације (напуштање пољопривреде), али и развој науке и примена нових савремених метода производње и увођење нових система транспорта омогућили су стварање основа за достизање великог материјалног богатства.

У новоствореним условима постало је јасно да се планирањем развоја градова може постићи боља организација и уређење градског простора, односно већа функционалност и тиме допринети повећању квалитета живота становништва.

Као одговор на проблеме који су настали, пре свега као последица експлозивног демографског раста градова, услед индустирјализације, научници су покушали да дефинишу најбољи могући начин организације града, односно начин коришћења простора у граду, осмишљавањем различитих урбанистичких концепата, од којих су неки оставили дубок печат у просторно физичкој структури градова у свету.

Основни урбанистички концепти

Почетком XX века у свету су се појавили бројни великим градовима у којима су све израженији били проблеми у функционисању. Неки научници из овог периода сматрали су да ће моћ електричне енергије и модерне транспортне технологије (пре свега аутомобила) омогућити да се велики градови „испразне“. Међутим, то се није десило, и то је заједничко за велике градове Америке и Русије. Међутим начин њиховог развоја је врло различит.

У СССР-у, након I светског рата постављено је питање просторног размештаја становништва. Први предлог који су дали урбанисти подразумевао је формирање насеља од неколико хиљада становника. Унутар насеља био би поштован принцип строгог зонинига, тј. раздвојеност стамбене од индустријске и пољопривредне зоне. Удаљеност између места рада и места становања била би мала (пешачко одстојање). Оваква насеља не би имала ни центар ни периферију у класичном смислу. Куће су биле намењене само за спавање а све друге потребе би се колективно задовољавале (заједничке кухиње, перионице...). Један од аутор овог концепта, Кузмин, чак је предлагао да се пропише време потребно за сваку активност. Ово је један од смелих покушаја да се у потпуности шаблонизира живот људи. Иако је социјализам, као друштвени поредак за који се СССР одлучио, подразумевао укидање приватне својине над фабрикама, стамбеним фондом и земљиштем, наглашена тежња ка потпуном диктирању начина живота појединца и предубоко задирање у приватност, наравно, није могла опстати. Експериментални

покушај организовања оваког начина живота завршио је огорченошћу становника који су овакве куће назвали касарнама (Јовановић М. 2005)

Други предлог дали су дезурбанисти. Односио се на изградњу јединствене мреже за пренос електричне енергије по целој територији СССР-а. Тиме би био омогућен развој индустрије по читавој државној територији. Чињеница да се електрична енергија може учинити доступном на сваком месту навела их је на помисао да ће се моћи обезбедити задовољење и свих осталих, мање захтевних, људских потреба (такође су се залагали за изградњу монтажних кућа што би олакшало пресељавање становништва и смањило везаност за место живљења). Међутим само изградња саобраћајне инфраструктуре би била толико скупа да то ни богатија друштва од СССР након I светског рата не би поднела.

У Америци је на прелазу из XIX у XX век створен један урбанистички концепт који се назива "разуђени град". Његов творац је Frenk Lojd Rajt. Он је покушао да очува дух потпуно независног начина живота америчких фармера са краја XIX века. Наиме, већ двадесетих година XX-ог века степен моторизације америчких фармера је био врло висок (виши од степена моторизације градског становништва). Стога је он закључио да ће масовно коришћење аутомобила омогућити градовима да се прошире кроз природу, односно да ће нестати потреба за концентрацијом активности у градовима и да ову неминовност треба спремно дочекати. Припремио је план за разуђени град, који би подразумевао ниске густине насељености и заузимање огромних површина. Свака кућа би била окружена једним јутром земље (за бављење пољопривредом). Насељена површина би била испресецана моћном мрежом путева, дуж којих би уз бензинске пумпе били формирани трговачки центри. Касније су заиста на периферији америчких метропола формирани трговачки центри, а куће су настањене богатијим становништвом које је себи могло да приушти луксуз да живи на периферији града, далеко од градске буке и гужве, у кућама окружене великим парцелама (које нису намењене пољопривреди).

Џејн Џејкобс, поборник органског развоја града, што подразумева подстицање развоја разноликих градских садржаја, (а не просторно раздвајање градских функција), била је згрожена над сивим монотоним предграђима која су заузимала 80-90% метрополитенског подручја америчких и аустралијских градова. У њима је пешачење незамисливо, а коришћење јавног градског саобраћаја (због мале густине насељености) неисплативо, што у први план истиче аутомобил који је далеко највећи потрошач простора. Форсирање субурбаног начина живота у САД-у након Другог светског рата постигнуто је обимним субвенцијама за изградњу грандиозне мреже аутопутева, која је била неопходна да би се омогућио аутомобилски саобраћај у том обиму, као и давањем зајма, под изузетно повољним условима, за изградњу породичних кућа на периферији градова. Међутим, у јавности је био присутан отпор према толиком улагању новца у саобраћајну инфраструктуру, према толикој буци и загађењу које изазива аутомобил, као и коначно према формирању предграђа, која временом пропадају, бивају напуштена а граде се нова још удаљенија и све нижих густина насељености.

Чикашка школа је развила урбанистички концепт који се назива "лепи град". Поред утицаја на обликовање извесног броја градова у Америци имао је утицаја и у Европи. Наиме, био је прихваћен од стране диктаторских фашистичких

и расистичких режима Шпаније, Италије и Немачке. Промовисао је изградњу велелепних зграда на одабраном, стратешки важном делу града, којима би се импресионирале масе, поништила индивидуалност и акцентирала потпуна доминација. Грандиозни градски тргови, врло широки булевари, гломазне градске куће и сл. основна су обележје концепта „лепог града“. Поред тога што су такви објекти деловали крајње отуђено и хладно, предимензионирани булевари по правилу су се тешко уклапали у мрежу осталих градских саобраћајница, пресецајући све пешачке, бициклистичке и остале саобраћајне токове и значајно отежавајући њихово функционисање. Хитлер је прихватајући овај предлог наредио да се од Берлина изгради највеличанственији град. Данас кроз његов центар пролази саобраћајница која има по 4 траке у сваком смеру. Црвени трг у Москви такође је пример примене споменутог урбанистичког концепта, као и aрхитектура Рима у време Мусолинија.

Ако говоримо о урбанистичким концептима везаним за Evropu, у периоду након II св. рата једна од најпознатијих био је концепт "вертикалног града" Le Korbizijeа, Швајцараца, који је свој живот и рад везао за Париз, а који је сматран најутицајнијим архитектом света. Корбизије је презирао разуђена предграђа, а здушно је подржавао концентрацију. Његове урбанистичке идеје објављене су у оквиру "Атинске повеље" 1942. године. Његов изум су облакодери, на којима је инсистирао јер омогућавају велике густине насељености и запослености, (60 спратова, 200m висине, 300 000 запослених по km²) и остављају велике површине за коришћење у остале сврхе, пре свега рекреацију (85% земљишта). У стамбеној зони густина насељености би била 30.000 ст/км². Реализација његових идеја значила је потпуно преуређење историјска језгра старих европских градова, на чему је он и инсистирао, а што се сматра и једном од највећих мана предложеног концепта. Поред тога, неодрживо је било и фаворизовање аутомобила као основног превозног средства. Наиме, иако је било предвиђено да саобраћајнице буду зеленим површинама раздвојене од стамбених и пословних зона, и да свака буде за посебна вид саобраћаја (аутомобилски, теретни, пешачки итд.), као и да буду изграђене у више нивоа како се не би међусобно укрштале, за тако велику концентрацију запослених у центру било је тешки изградити саобраћајнице довољног капацитета. Због великог загушења у „шпицу“, то би захтевало саобраћајнице великих капацитета који би у потпуности били искоришћени само у два наврата: у јутарњем и поподневном „шпицу“ (клизно радно време би донекле ублажило овај проблем али не и решило). Коришћење аутомобила као основнoг превозног средствa захтевало би огроман паркинг простор (подземне више етажне гараже би донекле ублажиле овај проблем али не и решиле). Коначно, паркинг простор и огромне површине под саобраћајницама „појеле“ би највећи део земљишта намењеног парковима. Тако велику концентрацију запослених могли би подржати само метро системи као саобраћајни системи високе пропусне моћи у комбинацији са лаким шинскикм системима у самом граду. У складу са Корбизијеовим урбанистичким принципима у свету су изграђена (само) два града: Чандигар (Chandigarh), у Индији, који је пројектовао он лично, и Бразилија (Brasília), главни град Бразила, који су пројектовали његови следбеници (Бразилија је грађена на празном простору, на основу одлука о измештање престонице Бразила у унутрашњост земље, која је донета 1891. Место за изградњу је одређено 1922.

Наредба за изградњу Бразилије издата је 1956). Оба су оцењена као катастрофални урбанистички промашаји.

"Вртни град" је урбанистички концепт Ебензера Хауарда (Ebenezer Howard) из 1898. Његова основна идеја је била да споји предности живота у граду и живота у селу. Његов предлог је био да се формирају градови од по 30.000 становника, у којима би густина била од 20.000-35.000 по ст/km². Дакле, пречник града би био свега 1 km, што би га чинило „пешачким“ градом. Поред кружног облика самог града, и центар града би био истог облика и од њега би се зракасто ширило 6 булевара, делећи град на 6 једнаких стамбених четврти. Свака четврт би имала по једну школу и 5.000 становника. Град би опасивала железничка пруга и дуж ње би биле лоциране фабрике, у којима би били запослени становници града. Сваки вртни град би био окружен зеленим појасом намењеним пољопривреди и рекреацији. Његова улога би била и да физички онемогући даљи раст града. Када број становника у овом граду пређе предвиђених 30-ак хиљада, на довољној удаљености би би био образован други град. 6-7 оваквих градова би се надаље просторно организовало око централног вртног града и заједно би формирали полицентрични град од око 250.000 становника. Ови градови би и међусобно били повезани железничком пругом. Планирано је да вртни град буде и самодовољан, односно да сви његови становници уједно и раде у њему. Трагови примене овог урбанистичког концепта видљиви су у многим државама, пре свега европским: у близини Лондона 1903. је започет градић Лечворт (Lechvort), а 1918. градић Велвин (Wелwyn). Године 1946. заједно су имали свега 40.000 људи. Железник је првобитно замишљен као вртни град.

У периоду између два светска рата осмишљен је урбанистички концепт градова-сателита. Градови формирани у околини метропола служили би искључиво за становање, а њихови становници би били запослени у великом граду чији су ова насеља сателити. Више је примера примене овог урбанистичког концепта, пре свега у Великој Британији, грађени су сателити Манчестера и Лондона. Међутим, формирани градови-сателити су били превелики, предалеко лоцирани и слабо саобраћајно повезани са метрополом. То је довело до напуштања концепта гадова сателита и стварања новог концепта названог „нови градови“, у периоду након II св.рата.

Као потенцијални одговор на огромну презагушеност у великим градовима дефинисан је концепт "нових градова" који је значио изградњу мањих сателитских, али самодовољних насеља у непосредној близини вишемилионских градова. У државама у којима је процес инудстријализације и урбанизације започео раније, већ у XIX веку, пред II св. рат животни услови у великим градовима су били врло лоши: недостатак стамбеног простора, саобраћајна загушења, загађење, бука итд. Стога је било неопходно спречити даљи индустријски и демографски раст градова. Ратна разарања су само продубила постојеће проблеме. Стога је било неопходно решити проблем превелике концентрације становништва у великим градовима. На пример: око Лондона је формиран зелени појас у ширини од 8 km. Планирано је да се на удаљености од 30-50 km изгради 8 нових градова (за по 60.000 становника). Њихова градња почела је у периоду од 1946-1949. а 1967. године се приступило изградњи још 3 нова града. Нови градови грађени су и у околини других већих градова Велике Британије тако да их је у послератном

периоду било укупно 33. Међутим ови градови нису успели да остваре самодовољност па је опет већина становника путовала на посао у Лондон, што је додатно оптеретило саобраћајнице. С обзиром на то да је Британија у то време пролазила кроз фазу рапидног економског развоја, у Лондону су се непрестано стварале нове могућности запошљавања што је накнадно привукло становништво (које је заменило становништво које је пресељено у околне нове градове). Овај концепт примењен је и у другим земљама широм света. У циљу децентрализације Париза планирана је изградња 8 градова сателита дуж 2 осе паралелне са Сеном. Касније се одустало од изградње два града, док су два спојена у један тако да се дошло до данашњих 5 градова. Изграђена је линија брзе регионалне железнице која ове градове повезује међусобно као и са центром Париза. Штокхолм у Шведској се развијао по Маркелијусовом плану из 1952. године. Њиме је предвиђена изградња градова сателита који би запошљавали 50% свог становништва (ни самодовољни ни градови спаваонице) док би друга половина путовала на посао у Штокхолм. При томе, Штокхолм је један од градова који има најбољу понуду јавног градског саобраћаја на свету, док су трошкови вожње аутомобилом по km највиши у Европи, што јасно указује на политику развоја саобраћаја за коју се држава определила.

Концепт "линеарног града" формулисао је шпански инжињер Артуро Сорија и Мата. Овај град би се формирао дуж једног појаса широког 500m кроз који би пролазила железничка пруга и све градске инсталације. Са обе стране би била два појаса по 200m стамбене зона. Изграђено је неколико km једног мадридског предграђа. Такође, модификован, овај концепт је заживео након II св. рата у већем броју случајева: у Копенхагену је пројектовано 5 кракова железничке пруге који се зракасто шире из центра, у Лондону је планирана изградња главне железничке артерије паралелно са Темзом, са чије би се обе стране у ширини од 800m налазиле стамбене зоне, реализација је значила обимна рушења што је представљало огроман финансијски издатак. Шест холандских градова су повезани саобраћајницом кружног облика. Унутрашњост прстена је плански сачувана од градње, тако да представља парк. Градови имају висок степен самодовољности, оријентисани су на јавни градски саобраћај и заједно чине функционалну целину. Оскудица простором приморала је Холандију на још неке кораке: VINEX планови за циљ имају попуњавање празнина у граду како би се простор интензивно искористио. Држава кредитира градњу на слободним локацијама у централним градским деловима. ABC плановима су дефинисани критеријуми за избор локације за изградњу пословног простора. Држава стимулише фирме да изаберу локације које су најповољније са становништва њихових потреба (фирме које имају велики број запослених у близини станица јавног градског саобраћаја) како би се повећала профитабилност.

Концепт "јединице суседства" подразумевао је отворене блокове који би садржали: школу, тржни центар и остале институције за задовољавање основних потреба становништва. Главни саобраћајни токови одвијали би се по ободу ове стамбене јединице. Овај концепт је у целом свету прихваћен и примењиван. Основне примедбе односе се на то да овакав начин живота не омогућава веће зближавање људи, као и да ободне саобраћајнице који представљају њихове ободне границе функционално раздвајају једну од друге. По овом концепту изграђени су блокови на Новом Београду.

Луис Мамфорд, поборник концепта децентрализованог града, био је, како против Корбизијеових великих густина насељености и концентрације, тако и против разуђених аутомобилских предграђа. Његова идеја је била да се обезбеди самодовољност, уз добру непосредну приступност градским услугама (пешачењем и бициклом) и добру међусобну повезаност градских центара брзим и ефикасним системом јавног градског саобраћаја.

* * *

У новоствореним условима, са развојем урбанистичког планирања уочено је да се град не може планирати изоловано од околине и других насеља, односно подручја које га окружује, јер је град покретач свих процеса који се дешавају у његовом окружењу. Такође, тржишна привреда је утицала на проширење интересног подручја града и ставила га у завистан положај у односу на окружење, будући да се развијају све јачи утицаји, како града на подручје које га окружује тако и окружења (привреде, саобраћаја итд.) на град. Тако је створена потребе за просторним, пре свега регионалним (а касније и националним) планирањем. Први закон којим је одређено да градови морају имати планове свога ширења донет је у Шведској 1874.год. У Енглеској је први пут просторно планерска тематика издвојена од грађевинске законом „The Town Planning Act“ из 1909. год. а затим је 1932. год. донет законо о планирању градова и региона. У Краљевини Југославији 1931. године донет је Грађевински законик, којим је регулисана заштита „свега онога што је ван зграда“ и што је у општем интересу.

Дакле, настанком и развојем индустријализације град је напустио своје античке и средњовековне зидине (заправо, оног момента када је пронађен барут зидине су изгубиле своју основну функцију – одбрамбену) и почео да функционише са знатно вишим степеном зависности у односу на окружење. Уколико се сматра да је простор унутар зидина био предмет урбанизма, а ненасељени или ретко насељени део простора се није планирао већ је био предмет проучавања географије, са индустријализацијом се јавила потреба за просторним планирањем, односно планирањем простора ширег од града. На тај начин су географија, односно географи добила врло значајну улогу у планирању простора. Са знањима која се односе, како на природну средину, стечених у оквиру физичке географије тако и из области друштвене географије, географи су често били најспособнији да одговоре на захтеве који су се појављивали у оквиру активности везаних за просторно планирање, односно најпозванији да решавају проблеме који су се јављали у области просторног планирања. Неретко и данас, у многим државама, пре свега оним у којима не постоји студијски смер „просторно планирање“ са којег би излазили „просторни планери“ (на пример: Русији) носиоци активности везаних за просторно планирање су углавном географи (најчешће економски географи).

РАЗВОЈ ПРОСТОРНОГ ПЛАНИРАЊА

Планирање је, уопштено посматрано, процес припремања скупа одлука за преузимање акција у будућности да би се остварили утврђени циљеви одређеним, преферираним управљачким механизмима. Односи се, како на сваког појединца тако и на разноврсне организације и институције чији се број увећавао. У далекој прошлости организација које су се бавиле планирањем, рудименталним, у условима оскудних научних знања, биле су малобројне - углавном властелинске, црквене, војне, трговачке, са специфичним функцијама и активностима. Карактерисала их је одређена сврха, нпр., одбрана градова његовим утврђивањем током средњег века итд. Индустријска револуција је, доносећи коренитије промене у начину привређивања и живљења, иницирала планско приступање, али пре свега на микро нивоу управљања и одлучивања, док су се на макро (општем друштвеном) нивоу развојни процеси углавном развијали спонтано и неорганизовано, кулминирајући временом у сложене проблеме. Управо настали проблеми су захтевали, односно наметали предузимање сврсисходних друштвених акција и тако допринели настанку и развоју (просторног) планирања.

Општи разлози који су допринели развоју просторног планирања могу се сврстати у четири групе (PIHA):

(1) Политички разлози— сазнање да се и помоћу просторних планова може свесно усмеравати

развој, — неопходност постизања равнотежа између економског и социјалног

развоја као политички програм,— смањење регионалних разлика као економско-политички циљ и— подстицање интеграције као савремена политичка мера.

(2) Економски разлози, односно потреба за:— интензивирањем економског развоја — повећање продуктивности рада — равномерним коришћењем регионалних ресурса,— економисањем земљиштем,— оптималним лоцирањем привредних активности,— усаглашавањем привредних активности,— оптималаним развојем инфраструктурних система,— оптималним размештајем друштвених објеката и служби

(3) Урбанизација— усмеравање процеса урбанизације,— ублажавање тешкоћа у функционисању великих градова,— ограничавање раста агломерација и градских подручја,— територијална организација сеоских насеља,— усмеравање процеса смањења аграрне пренасељености — стварање повољних услова за насељавање становништва

(4) Социјални разлози

— задовољење растућих потреба6 становништва, односно стварање повољнијих услова за живот и рад људи,

— стварање услова за интензивирање комуникације међу људима,— очување, заштита и адекватно коришћење природе као човекове

средине,— очување и заштита културно-историјских вредности,— стварање услова за организовану рекреацију — стварање услова за развој туризма.

Иницирању просторног планирања у појединим земљама допринели су врло различити разлози, у зависности од степена развијености друштва и државе. Тако је у неким развијеним земљама основни разлог за настанак просторног планирања био прокламовање политике децентрализације, док је у неким мање развијеним земљама то била управо политика концентрације и сл.

У државама као што су Немачка и Велика Британија нагли развој индустрије, која се стихијски концентрисала у појединим подручјима спонтане урбанизације, иницирао је развој просторног планирања:

У Немачкој 1920. године највећи део планерских активности био је везан за подручје Рура (Рурска област (нем. Ruhrдebiet или скраћено, Ruhrpott) урбану област Немачке у којој се налази више великих индустријских градова.

У Великој Британији су рударско-индустријске области још 1922. године биле предмет просторног планирања, као и подручје Јужног Велса и Лондона. Прве мере везане за просторно планирање биле су заправо реакција на Велику економску кризу. Посебно је интервенисано у секторима који су највише страдали због кризе. Грађене су државне фабрике како би се отворила нова радна места. На основу анализе процеса прекомерне урбане концентрације предлагане су интервенције које би водиле решењима новонасталих проблема од стране Комисије која је водила политику просторног планирања.

Почетак просторног планирања у Русији везује се за двадесете године XX века. Пионирским просторним планом сматра се план донет под руководством Проф. А.П Иваницког за Апшеронско полуострво (на западној обали Каспијског мора, територија данашњег Азербејџана) који је био у непосредној вези са планом опоравка руске индустрије нафте која је доживела крах. Односио се на подручје врло комплексних природних, економских и социјалних услова (Косенкова Ю. Л. 2010). Тада су урађени и планови развоја великих градова. Под руководством И.А.Фомина крајем 1921. године урађен је план «Великог Петрограда», који се односио на подручје града и његово окружење (Вайтенс А.Г. 2009). Затим, пројекат «Велика Москва» С.С.Шестакова, објављен је 1925. године (Шестаков С.С. 1925).

6 Утврђивање потреба људи и могућности њиховог задовољавања је корак који претходи сваком планирању. Посебан је проблем утврђивање оквира у коме ће се кретати будуће потребе. Уколико је период планирање дужи оквири су шири и обратно. Такође, начин задовољавања потреба мења се као што се помера и граница између основних, егзистенцијалних потреба /вода, храна, средства за личну хигијену, стан, посао итд.) и потребе стандарда (аутомобил, телефон, компјутер итд.)

Борба са природом или оскудевање земљиштем иницирали су бројне планерске активности, нпр:

У Холандији, акције везане за борбу против плављења потичу још из средњег века. Исушивање земљишта, тј. стварање «полдера», одвијало се од 17. до 20. века. Акција локалног становништва прерасла је у државну интервенцију у 19. веку; Први међуопштински план појавио се 1921. године.

У Француској, још у раном средњем веку, на југозападу, формирани су тзв. «бастиди» који су представљали организовану акцију пресељавања становништва, уз добијање земљишног поседа, са циљем усклађивања просторне дистрибуције становништва и пољопривредних потенцијала, и даљом акцијом у правцу унапређивања занатства и трговине;

У САД-у је урађен први план регулације долине реке Тенеси (Tennessee), која је лева притока реке Охајо, у источном делу Сједињених Америчких Држава. Тече у дужини од 1.049 km, а њен слив обухвата површину од 105.870 km2. Као одговор на светску економску кризу из 1933. године, Конгрес САД је изгласао Закон о TVA (The Tennessee Valley Authority) што је била велика победа заговорника државне интервенције (Ђорђевић Д., Дабовић Т., Живак Н. 2011). Тај велики јавни пројекат је имао за циљ пре свега регулацију корита реке Тенеси, одбрану од поплава и побољшање пловидбе. Створена је корпорација које су чиниле велике фирме и која је, на предлог самог председника Рузвелта, имала моћ државе али и флексибилност и иницијативну приватног предузећа. Такође је била задужена за планирање у најширем смислу: за рационално коришћење, заштиту и развој природних ресурса слива реке Тенеси са циљем унапређења општег социјалног и економског стања. Овако конципиран пројекат представља „првенац“ интегралног планирања (са равноправно заступљеним еколошким, економским и социјалним аспектом) којем и данас тежимо. И на овом примеру показало се да се интервенцијама државе, заправо укључивањем државе у решавање економских и развојних питања могу постићи добри резултати, тј. да тржишту не треба дати апсолутну слободу и препустити му се као једином управљачком механизму (Река Тенеси је данас део система пловних канала који повезују реке Охајо и Мисисипи. Пловна је у дужини од 323 km).

У Израелу после оснивања државе (1948. год.) просторно планирање се интензивно развија, како би се, првенствено, смањио простор под пустињом, а повећала површина под плодним земљиштем.

Неуједначен регионални развој учинио је неопходним планирање ширих простора, на пример:

У Италији је проблем неравномерног развоја севера и југа земље, у време Мусолинија решаван државном политиком редистрибуције средстава, али мере Владе биле су недовољне, иако је било довољно финансијских средстава за помоћ југу. Акције Владе после Другог светског рата, које су биле усмерене на реформу аграрне политике, потом индустријализације (потенцирањем развоја малих предузећа и развојем инфраструктуре) дале су нешто боље резултате;

У бившем СССР-у, почев од 1930. год. наступио је период строгог економског планирања, заснованог на петогодишњим периодима, које је припремао Госплана (Државни комитет за планирање) са циљем да се ублаже развојне разлике европског и азијског дела државе (изградњом индустријских постројења близу извора сировина, изградњом инфраструктуре ка истоку, изградњом нових градова).

И у осталим земљама Европе просторно планирање се развија током ХХ века: у Пољској 1930. године, Чехословачкој 1933. године, Финској 1940. године итд. То су углавном били планови развоја привреде и инфраструктуре. У већини других европских земаља и земаља у развоју на другим континентима просторно планирање у различитим облицима се развија после Другог светског рата.

Наиме, Други светски рат је Европу оставио у рушевинама. У контексту покушаја да се на најбољи могући начин обнови порушено, просторно планирање у свим државама добија на значају. Град се планира заједно са окружењем, тј. насеља се планирају у оквиру система насеља региона коме припадају.

Један од значајних просторних планова урађених после Другог светског рата је Велики план Лондона. Тада је као начин заустављања даљег ширења града предвиђено подизање зеленог појаса око Лондона , ширине 10-30 km, који и данас постоји. Предузете су и нове акције: помоћ неразвијеним и слабо индустријализованим регионима (1945. год.), политика контроле отварања нових индустријских погона на подручју Лондона (1947. год.), изградња нових градова (1946.год.) итд.

Неке европске земље, а пре свега СССР и Француска, после Другог светског рата уводе новине у просторно планирање. У социјалистичким државама, од њиховог оснивања рађени су привредни планови за које се веровало да ће сами по себи усмеравати регионални развој (као управљачки механизам доминирало је економско планирање). Први план са просторним елементима у СССР-у појавио се 1953. године. У Француској, почев од 1950. године, просторно планирање доживело је нагли развој. Те године је већ утврђен принцип националног уређења територије. Године 1955. донет је програм регионалних акција, а 1958. године уводи се јединствен систем економског, социјалног и просторног планирања. Први такав план »План верт« као двадесетогодишњи, појавио се 1962. године.

У савременим условима, са формирањем и јачањем Европске уније, присутна су настојања ка унифицирању просторног планирања у свим државама. Један од резултата је релативно сличан систем планова у државама Европске уније, што донекле одузима аутентичност планирању у свакој земљи, али омогућава компарацију, олакшава планирање тренсграничних региона итд.

САД има свој, специфичан, систем планирања., пре свега због чињенице да су амерички планери имали на располагању неограничен и готово потпуно неизграђен простор, а такође и искуство из осталих делова света, односно резултате примене појединих планерских решења. У неким деловима Америке, бившим колонијама европских држава, јасно су видљиви утицаји начина планирања у држава колонизатора: северни део Јужне Америке знатно подсећа на европске земље, Француска Гвајана подсећа на француска села, Суринам су уредили Холанђани, најпре улажући значајна средства у изградњу објеката инфраструктуре и супраструктуре (што им је олакшало интензивну експлоатацију државе).