1.- Појам кривичног праваОсновни циљ и сврха постојања кривичног права као гране позитивног права јесте обављање заштитне функције. Та се заштита остварује прописивањем одређених понашања као кривичних дела и прописивањем кривичних санкција за та дела, као и услова за њихову примену према учиниоцима кривичних дела. Кривично право је законско право, тј. право које је засновано на закону. За разлику од осталих грана права, једини правни акт којим се може прописати кривичноправна норма јесте закон. Кривично право проглашава одређена људска понашања кривичним делима истовремено предвиђајући за њих казну. Његов циљ јесте да делује на понашање човека. Друштво путем кривичног права изражава своје очекивање да ће се његови чланови уздржати од вршења понашања која су проглашена кривичним делима. Кривично право схваћено као систем законских норми и као део позитивног права представљало би кривично право у објективном смислу. Систем законских норми које чине кривично законодавство регулишу две целине на које се кривично право може поделити, а то је његов општи и посебни део. Док општи део садржи законске одредбе релевантне за све или већину кривичних дела, посебни део садржи законске норме којима се предвиђају поједина кривична дела. Кривично право у субјективном смислу јесте право на кажњавање. Оно припада само држави и заснива се на државној принуди. Да би се друштво заштитило од опасних понашања, на располагању има више средстава, а уобичајена је подела на репресивна и превентивна средства. Прва за циљ имају примену санкције у односу на већ учињено кривично дело. Другима се настоји спречити друштвено опасно понашање пре него што је учињено.

2.- Појам кривичног закона и кривичног законодавстваКривични закон је законска норма којом се регулише неко питање из области кривичног права, било његовог општег дела, било посебног дела. Кривични закон регулише део материје кривичног права, али не у потпуности. Обухватање целокупне материје кривичног права чини се њеном кодификацијом, тј. кодексом, односно кривичним закоником. Кривично законодавство се може одредити као скуп, или систем кривичних закона који важе у једној земљи, под чиме се подразумевају сви закони који регулишу кривичноправну материју. Кривично законодавство у Србији чине КЗ, као и Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, као и споредно кривично законодавство тј, кривично правне одредбе које садрже поједини закони. КЗ се састоји од Општег и Посебног дела. Општи део КЗ примењује се у односу на сва кривична дела, било да су она прописана у Кривичном законику било у споредном кривичном законодавству.

3 .- Појам међународног кривичног права Често се под појмом међународног кривичног права подразумева скуп међународних аката која за државе које су их прихватиле садрже обавезу да предвиде одређена понашања у свом кривичном законодавству као кривична дела. Тако је и настала концепција међународног кривичног дела. Тај појам се може схватити у ужем и ширем смислу. У ширем смислу то су сва она понашања за која је међународна заједница заинтересована да буду сузбијана као што су гусарство, међународни тероризам, илегални промет дроге, итд. Под међународним кривичним делима у ужем смислу су три категорије кривичних дела: ратни злочини, злочини против мира и злочини против човечности.

4 .- Међународни кривични суд и међународно кривично право У Риму је 1998.године на дипломатској конференцији одржаној под окриљем ОУН основан Међународни кривични суд и усвојен његов Статут. Кључно питање за његову независност и остваривање начела правне сигурности и једнакости, јесте постојање међународног (материјалног) кривичног права које ће тај суд примењивати. Иако је основан његова будућност није извесна, из разлога што непостоји универзално међународно кривично право., а њихово формирање и сукцесивна примена на Југославију и Руанду представља политичку (зло)употребу. Наиме до сада се показало да државе нису заинтересоване да против својих држављана воде кривичне поступке за дела која су извршена на штету других држава, односно страних држављана. Штавише, та дела се често врше уз прећутни пристанак државе (геноцид, ратни злочини). Досадашња искуства у погледу међународног кривичног судства потврдила су да је право подређено политичким интересима.

5 .- Основна начела кривичног права Кривично право се заснива на одређеним начелима, а то су: 1.- законитости, 2.-легитимности, 3.-индивидуалне субјективне одговорности, 4.-хуманости, 5.- начело праведности и сразмерности.

5 .1.- Начело законитости Начело законитости као једно од основних начела кривичног права садржано је у одредби чл. 1 КЗ. Према тој одредби, никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које, пре него што је учињено, законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено.Начело законитости у кривичном праву има четири сегмента. Први, искључује примену неписаног, пре свега обичајног права. Други садржи забрану ретроактивне примене кривичног права. Трећи представља начело одређености које налаже да кривичноправне норме у што је могуће вишем степену буду одређене и прецизне. И четврти садржи забрану стварања права путем аналогије (значи да кривични закон обухвата само оно на шта се односи, а не и неке сличне ситуације).

5 .2.- Начело легитимности Кривично право мора уважавати и начело легитимности које у најширем смислу значи оправданост и прихватљивост одређених установа и норми. Остваривање начела легитимности зависи од прихватљивости односно убеђења грађана о томе да ли су одређене институције и норме оправдане у једном „вишем смислу“ вредности (филозофске, политичке, др). У нашем кривичном законодавству овај принцип пре свега захтева свођење кривичноправне заштите на неопходан минимум, као и коришћење других адекватнијих средстава и мера за сузбијање друштвено опасних понашања.

5 .3.- Начело индивидуалне субјективне одговорности (начело кривице) У савременом кривичном праву опште је прихваћен принцип индивидуалне и субјективне одговорности који произилазе из самог појма и природе кривице (виности). Начелно индивидуалне субјективне одговорности, како се сада схвата у кривичном праву, значи да свако одговара само за своје поступке. То пре свега искључује одговорност за поступке другог, као и одговорност без кривице. Кривично законодавство Србије и експлицитно садржи начело кривице (чл 2 КЗ)- речено је да се казна може изрећи само учиниоцу који је крив за учињено кривично део.

5 .4.- Начело хуманости Начело хуманости у кривичном праву има два своја аспекта. Први аспект значи да заштитна функција кривичног права мора пре свега штитити најважнија добра човека. Други аспект је да у односу на учиниоца кривичног дела кривично право и кривичне санкције треба да буду, колико је то могуће, хумане. После укидања смрте казне за наше кривично право се може рећи да је оно на нивоу хуманизације као и у другим европским земљама. Начело хуманости се подиже на ранг уставног начела, па се забрањује подвргавање мучењу, понижавајућем кажњавању и поступању.

5 .5.- Начело праведности и сразмерности Кривично право обавља једну важну и корисну функцију за појединца и друштва, а то је заштита функција. Међутим не може бити прихваћена крајност а то је заштита по сваку цену. Границе тој заштити поставља управо начело праведности и сразмерности. Казна и друга кривична санкција која се примењује према учиниоцу кривичног дела мора бити праведна и сразмерна учињеном делу. Није прихватљиво да се кривичне санкције прописују и примењују услед чега долази до кршења слобода и права грађана.

6 .- Извори кривичног права Најважније су две поделе. Прва је она која дели изворе на међународне и националне, а друга на непосредне и посредне. Међународни уговори, су по правилу, посредни извор кривичног права. Као и устави неких других земаља, и Устав Србије (чл 16. ст 2) предвиђа да опште прихваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори представљају део унутрашњег правног поретка који се непосредно примењују. Међународна акта нису у довољној мери прецизна, нити пак садрже прописану санкцију, да би се могла непосредно примењивати. Број кривичних дела се стално повећава, тако да се за међунарадно право може рећи да представља допунски извор.Национални извори:

Устав Србије садржи две врсте одредаба од значаја за кривично право. Прве су оне које кривичноправне принципе подижу на ранг уставних принципа (нпр. начело законитости). Друге су пак оне које представљају основ прописивања одређених инкриминација (нпр. предвиђено је да је незаконито лишавање слободе кажњиво)

Закон је једини главни и непосредни извор нашег кривичног права. То је последица доследно спроведеног начела законитости у кривичном праву

Подзаконски прописи . Прописима који имају нижи ранг од закона не могу се прописивати кривична дела. Међутим, они могу бити допунски извори кривичног права онда када кривични закон упућује на њих. Таква дела су нпр. недозвољена трговина, незаконит лов.

Судска пракса . Као и осталим земљама које припадају европском континенталном систему у Србији судска пракса не представља извор кривичног права. Кривични закон не може бити савршен да судској пракси не оставља одређени простор који донекле значи и стварање права. У овом погледу нарочит значај имају одлуке виших судова и правна схватања заузета у њима.

Теорија кривичног права . Наука кривичног права не представља извор кривичног права. Иако не у смислу извора, утицај науке кривичног права на кривично право је пожељан, и то како на нивоу стварања тако и приликом његове примене

Обичај . Обичај и обичајно право не представљају извор кривичног права. Усвајањем начела законитости које је данас постало општа тековина

кривичног права европских земаља, обичајно право престаје да буде извор кривичног права. Значај обичајног права за кривично право није занемарљив, јер се приликом креирања норми кроз историју полазило од обичаја, јер нешто што је у некој средини увредљиво то не мора бити у другој или бар не представља тешку увреду.

7 .- Тумачење у кривичном праву Појам тумачења подразумева изналажење правог смисла правне норме. Уобичајено да се разликују врсте тумачења: с обзиром на субјекта који тумачи кривични закон и с обзиром на начин на који се то чини, односно метод који се користи том приликом.

7 .1.- Субјекти тумачења На првом месту је аутентично тумачење које даје орган који је творац закона, дакле код нас Народна скупштина РСрбије. Та врста тумачења је карактеристична по својој обвезности. Друга врста тумачења с озбиром на субјект јесте доктинарно тумачење. То чини кривичноправна теорија. Није обавезно ни судско тумачење. Тумачења виших судова иако формално не обавезују ниже судове, имају велики значај и њих се нижи судови у великој мери придржавају.

7 .2.- Методи тумачења Најважнији методи тумачења су: језичко, систематско, компаративно, историјско, телеолошко и логичко тумачење.Најједноставнији метод тумачења од кога се увек полази јесте језичко тумачење, тј. путем утврђивања језичког значења законског текста. Систематско тумачење полази од места законске норме коју она има у правном систему. Компаративно тумачење нека неки већи значај и може послужити само као допунски метод и оријентација уз друге методе тумачења. Историјско тумачење полази од тога како је закон настао и долази до онога шта је законодавац нормом хтео да постигне. Схватање смисла и циља кривичноправне норме постиже се путем телеолошког тумачења (грчка реч „телос“ циљ, сврха) које је „круна“ свих врста тумачења. У спорним и сложеним случајевима путем њега се долази до коначног решења када се другим методама не може доћи до исправног тумачења. Постоји више начин логичког тумачења. За кривично право је најважније путем аргумената које има два облика. У првом то је закључивање од већег ка мањем односно ту важи правило да оно што се односи на више, важи и за мање. У другом случају, закључује се од мањег ка већем, односно важи правило да ако се нешто односи на лакши случај, тим пре важи и за тежи случај.

7 .3.- Екстензивно и рестриктивно тумачење Веома значајно за тумачење кривичноправних норми јесте екстезивно и рестриктивно тумачење. Екстезивност или рестриктивност неког тумачења произилази и заснива се на међусобном упоређивању свих оних решења до којих се може доћи у оквиру постојећег закона. И екстезивно и рестриктивно тумачење значи само квантитативну коректуру употребљеног израза, а да се при томе не дира у његов квалитет.

8 .- Аналогија у кривичном праву Иако постоји више врста аналогије у праву (нпр. законска и правна) за потребе кривичног права довољно је разликовати две врсте аналогије. Једна би била она која преставља метод тумачења кривичног закона, док би друга била стварање кривичног права (креативна аналогија). Само прва (стварање права) јесте права аналогија тј. аналогија у ужем смислу речи, док је друга у ствари начин тумачења по

сличности. Циљ тумачења по сличности јесте изналажење правог смисла кривично-правне норме, док је циљ креативне аналогије попуњавање правних празнина. Друга је ситуација код тумачења путем аналогије. Оно у ствари представља једну врсту логичког размишљања. Тако нпр. закон прописује да се радња извршења кривичног дела саботаже предузима на прикривен, подмукао и други сличан начин.

9 .- Временско важење кривичног закона Као и други закони и кривични закон ступа на снагу оног дана када је то њиме изричито прописано. То може бити дуже или краће време од дана доношења закона. То време, је по правилу, дуже него код других закона. Разлог за то је пре свега потреба да се грађани упознају са новим кривичним законом. Уколико није изричито прописан дан ступања на снагу кривичног закона важи опште правило, тј. закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у службеном гласнику. У кривичном праву постоје одређене специфичности везане за временско важење кривичног закона. Одредбама чл. 5 КЗ регулисано је временско важење, а то је да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела (последица начела законитости). Предвиђен је међутим изузетак (чл. 5 ст 2 КЗ) – реч је обавезној ретроактивној примени закона који је блажи за учиниоца. Уколико је нови закон строжи, он се ни у ком случају не може ретроактивно применити.

1 0 .- Просторно важење кривичног законодавства Правила о просторном важењу кривичног законодавства решавају питање чије ће кривично законодавство у конкретно случају бити примењено тј. да ли законодавство једне или друге државе. Свака држава тежи томе да примени сопствено законодавство онда када за то има интерес. У кривичном праву примењују се 4 приниципа: територијални, персонални, реални (заштитни) и универзални принцип.

10.1.- Територијални принцип (важење нашег кривичног законодавства за дела учињена у земљи)Територијални принцип представља основни принцип важења нашег кривичног законодавства. Остали принципи се примењују само у случајевима када се не може применити територијални принцип, односно када је кривично дело учињено у иностранству.Према територијалном принципу кривично законодавство Србије примењује се на сва кривична дела која су учињена на територији Србије независно од држављанства учиниоца. Под појмом територије Србије подразумевају се сувоземна територија, водене површине унутар њених граница, као и ваздушни простор над њима. Наше кривично право предвиђа могућност да се кривично гоњење странаца који је учинио кривично дело на територији Србије, под условом узајамности, уступи страној држави. Услов за то је да је учињено кривично дело за које је прописана казна затвора до 10 година или кривично дело угрожавања јавног саобраћаја.

1 0 .2.- Реални принцип Примена реалног принципа доводи до тога да се кривично право једне државе примењује на сва кривична дела учињена на штету државе или њених грађана. КЗ разликује 2 врсте реалног принципа: примарни и супсидијарни. Примарни. Наше кривично законодавство важи за сваког ко у иностранству учини неко кривично дело против уставног уређења и безбедности РС или учини кривично дело фалсификовања новца чл. 223.КЗСупсидијарни. Кривично законодавство Србије важи и за странце који у иностранству учини према нашој земљи неко друго КД, а не само она која су наведена у члану 7.КЗ. Оно важи и за странца који учини било које КД против држављанина Србије. У

оба случаја потребно је да се странац затекне на територији наше земље или да јој буде екстрадиран. Персонални принцип. Наше кривично законодавство важи за држављанина Србије и кад у иностранству учини неко друго КД, осим оних наведених у чл. 7. КЗ, ако се затекне на територији наше земље или јој буде екстрадиран. Ово важи и за оног које постао држављанин РС, а учини КД.Универзални принцип. Према њему кривично законодавство Србије важи и за странца који према страној држави или према странцу учини у иностранству КД за које се према законодавству земље у којој је учињено може изрећи затвор у трајању од 5 година или тежа казна. Услови за примену јесу да се странац затекне на нашој територији, а не буде екстрадиран страној држави, као и да је дело кажњиво и по закону земље у којој је учињено.Сходно одредби чл. 10. ст. 1 КЗ ова три принципа неће бити примењена у следећа 4 случаја:

ако је учинилац потпуно издржао казну на коју је у иностранству осуђен, ако је учинилац у иностранству правоснажном пресудом ослобођен, ако је према неурачунљивом учиниоцу у иностранству извршена одговарајућа

мера безбедности, ако је за кривично дело по страном законом за кривично гоњење потребан

захтев оштећеног.У неким случајевима када је дошло до извршења кривичне санкције у иностранству, могуће је да се суди учиниоцу КД и примени домаће кривично право.

1 1 .- Општи појам кривичног дела – схватања у нашој теорији Уобичајено је да се појам КД одређује у формалном и у материјалном смислу. Формални појам КД ограничава се на његове правне елементе, док материјални појам тежи да одреди његову суштину, односно садржину КД. У оквиру формалног појма КД у нашој теорији се ипак полази од тога је оно пре свега дело човека које проузрокује повреду права. Постоји и сагласност око тога да као обавезни елемент у формални појам треба унети и један субјективни елемент, а то је виност (кривица) која се у нашој теорији упрошћено схвата као психички однос учиниоца према делу. У нашој ранијој теорији било је уобичајено дефинисано да је КД оно дело виног човека које је опасно за одређено друштво, које је противправно и које је у закону одређено као КД. Постојала је општа сагласност око тога да у појам КД улазе најмање 3 елемента: радња човека, противправност и виност.

1 2 .- Одређивање општег појма кривичног дела Општи појам КД се може одредити на следећи начин: кривично дело је радња која је у закону предвиђена као КД, која је противправна и која је скривљена. Овако одређен општи појам КД има 4 елемента: 1) радњу, 2) предвиђеност КД у закону, 3) противправност и 4) кривицу. Елементи кривичног дела тесно су међусобно повезани тако да представљају једну целину.

1 3 .- Радња кривичног дела – појам и функције У нашој као и у страној кривичноправној литератури, радњи кривичног дела се придаје изузетан значај. Истиче се да је она језгро кривичног права и кривичног дела. У погледу одређивања појма радње кривичног дела јавља се више теорија. Код нас је усвојена каузална теорија. Према њој радња је вољни телесни покрет или вољно пропуштање да се предузме телесни покрет. Основна слабост овако схваћеног појма радње јесте то што радњу види само као физиолошки феномен. Од новијих теорија треба споменути социјалну теорију која каже да би се неко понашање могло сматрати радњом КД, оно мора имати одређени друштвени значај.

Међу новије теорије спада и персонална теорија која радњу одређује као испољавање личности, али она исувише проширује круг радњи које би се могле сматрати радњом кривичног дела. Радња има троструку функцију, односно има улогу основног елемента, повезујућег елемента и разграничавајућег елемента. Као основни елемент обухвата чињење и пропуштање, довршену или недовршену радњу. Као повезујући елемент она представља носећи стуб, кичму у појму кривично дела јер се остали елементи у том појму јављају као услови које радња мора да испуни да би представљала кривично дело. Према опште усвојеном схватању нема радње кривичног дела онда када је она предузета под утицајем апсолутне тј. неодољиве силе.

1 3 .1.- Врсте радње Могуће је разликовати више врста радње кривичног дела. Осим радње извршења коју предузима извршилац постоји и радња саучесништва коју предузима саучесник (саизвршилац, подстрекач, помагач). У теорији је прихваћена подела на радњу чињења и радњу нечињења (пропуштања). С озбиром на то да се радња може испољити у чињењу или нечињењу, постоји подела свих кривичних дела на кривична дела чињења (комисивни деликти) и кривична дела нечињења (омисивни деликти). Уобичајена подела КД нечињена јесте подела на права и неправа кривична дела нечињења. Права кривична дела нечињења могу се извршити само нечињењем и њихова радња је тако у закон и постављена (нпр. непријављивање припремања кривичног дела чл. 331 КЗ). Неправа КД нечињења су она КД чија радња је у закону постављена као радња чињења, али изузетно под одређеним условима могу извршити и нечињењем (нпр. КД убиство). Обзиром на начин прописивања радње извршења у законском опусу појединих КД разликује се алтернативно и кумулативно прописана радња извршења. Алтернативно прописивање значи да је за постојање радње извршења довољно да је извршена било која од алтернативно прописаних радњи. Нпр. за постојање КД ратног злочина против цивилног становништва довољно је да је предузета било која од прописаних бројих радњи: мучење, биолошки, медицинских експерименти, итд.

1 3 .2.- Последица Према владајућем схватању у нашој литератури свако кривично дело има последицу. Разликовање на КД са последицом (последична или материјална КД) и на она без последице (делатносна КД) значајно је за разграничење довршеног КД са покушајем, за утврђивање места и времена извршења КД као и за решавање неких других питања. Обзиром на врсту последице уобичајена је подела на кривична дела повреде и кривична дела угрожавања. Последица КД повреде јесте уништење или оштећење објекта радње. Нпр. то је случај код КД убиства и КД тешке телесне повреде. Код КД угрожавања последица се састоји у апстрактној (могућој) или конкретној опасности. Нпр. КД уништења, оштећења или уклањања знакова којима се упозорава на опасност (чл. 283.КЗ) јесте КД са апстрактном опасношћу. Код конкретне опасности мора се у сваком конкретном случају утврдити њено наступање јер она представља битно обележје у бићу кривичног дела.

1 3 .3.- Узрочна веза (узрочност) Питање узрочности се не поставља код свих КД. Многа од њих се исцрпљују у самој радњи тј. за постојање довршеног КД не захтева се наступање никакве последице. Нпр. КД давања лажног исказа довршено је самим давањем лажног исказа. У науци кривичног права постоји више схватања, односно теорија које настоје да реше овај проблем. Као најважније треба истаћи две теорије: теорију адекватне узрочности и теорију једнакости услова (теорија еквиваленције). Теорија еквиваленције – нпр.

када лице А пошаље у току невремена лице Б у шуму надајући се да ће га погодити гром што се и догоди. Наиме, да лице А није послало у шуму лице Б, не би га погодио гром и не би дошло до смрти лица Б, тј. без радње лица А не би наступила последица. Значајан део наше судске праксе прихвата теорију еквиваленције.

1 4 .- Предвиђеност у кривичном закону Да би нека радња била кривично дело, она пре свега мора бити у закону предвиђена као КД. Тај елемент, или обавезни услов, знатно сужава круг радњи које се могу сматрати КД. Да би постојало било које КД морају бити остварена битна обележја законског описа кривичног дела тј. мора бити остварено биће кривичног дела. Биће КД произилази из законског описа неког КД. Прописивање неког КД врши се тако што се у закону одређују његова обавезна, конститутивна обележја. Обележја бића КД могу бити објективна (или спољна) и субјективна (или унутрашња). Осим радње извршења која спада у објективна обележја, ту се могу сврстати последица, предмет радње, средство, начин извршења. Нпр. давање лажног исказа је радња извршења код истоименог кривичног дела. У субјективна обележја пре свега спадају умишљај и нехат. Најприхватљивије је схватање о двострукој функцији умишљаја и нехата, једном као битних елемената у бићу КД, а други пут као облик кривице. У субјективна обележја спадају и намера и побуда. Тако, код више КД против уставног уређења и безбедности РС неопходна је намера угрожавања. Намера претпоставља постојање умишљаја усмеравајући га на остварење одређеног циља. Док умишљај обухвата битна обележја КД намера се односи на нешто што је ван бића КД (обично нека даља последица). Уобичајена је и подела обележја (елемената) бића КД на основна и допунска. Скуп основних обележја чини основни облик неког КД. Допунска обележја су квалификаторне и привилегујуће околности. Допунска обележја дају КД карактер тежег или лакшег облика. Суштинска разлика између квалификаторних и отежавајућих околности јесте у томе што квалификаторне околности представљају битна обележја бића КД, док отежавајуће околности стоје ван бића КД и служе суду као један од основних критеријума за одмеравање казне.

1 4 .1- Услови кажњивости Постоје две групе, две врсте услова кажњивости. Први су објективни услови кажњивости (инкриминације), а други су лични основни искључења казне.Објективни услов инкриминације је услов који се налази ван бића КД, он представља додатни услов за постојање оних КД код којих је предвиђен. Законодавац је проценио да је учествовање у тучи само по себи потенцијално опасно понашање које треба инкриминисати, али је предвиђањем објективног услова инкриминације КД ограничио само на оне ситуације где је та опасност и реализована, тј. где је услед туче дошло до лишавања живота или тешке телесне повреде неког лица. Лични односи искључења кажњивости нису обележја бића КД већ додатне околности које утичу на кажњавање, односно некажњавање одређених лица. Тако нпр. неће се код КД непријављивања припремања КД из члана 331. КЗ казнити за ово дело брачни друг учиниоца, сродник по крви у правој линији, брат или сестра чија је кажњивост код овог КД изричито искључена.

1 4 .2.- Субјект кривичног дела Законским описом КД немогуће је неку радњу прописати као КД, а да се као битни елемент бића КД не предвиди и његов субјект. Субјект (учинилац) КД јесте човек, тј. физичко лице које предузима радњу извршења (извршилац) или радњу саучесништва (саучесник). Извршилац је оно лице које предузима радњу извршења

које остварује елементе бића КД, док је саучесник лице које предузима радњу саучесништва и испуњава и остале услове предвиђене одредбама општег дела.

1 4 .3.- Објект кривичног дела Постоје две врсте објеката КД. Објект КД може бити заштитни објект и објект радње. Заштитни објект представља одређена добра којима се кривичним правом пружа заштита. Заштитни објект може бити општи и групни. Општи заштитни објект се схвата као добро, интерес, вредност која се штити кривичним правом. Поставља се питање ко је носилац (титулар) заштитног објекта: појединац или држава, односно друштво. Данас преовлађује дуалистичко схватање тј. и један и други субјект се означава носиоцем заштитног објекта. Данас се кривичним правом штите како добра појединца, тако и општа добра без којих се ни добра појединца не би могла остваривати. Групни заштитни објект представља она добра која су заједничка за одређену групу КД као што су нпр. живот и дело, имовина, част и углед, привреда. Заштитни објект увек представља одређене апстрактне вредности. За разлику од њега, објект радње јесте материјални, физички предмет на коме се остварује радња КД. Нпр. имовина као скуп права јесте заштитни објект, а туђа покретна ствар објект радње. Тај предмет није само предмет у свакодневном смислу речи већ обухвата и лице. У том случају објект радње назива се пасивним објектом.

1 4 .4.- Друштвена опасност као материјална страна предвиђености у закону Предвиђено је у закону оно понашање које је друштвено опасно. Друштвена опасност је материјална страна предвиђености у закону. Самим тим она је основ и оправдање за прописивање неког понашања као кривичног дела. Један од главних задатака приликом предвиђања неког понашања у закону као кривичног дела јесте што потпуније и тачније упознавање друштвене стварности како би се донео закључак о објекту који треба штити и о друштвеној опасности неког понашања. У друштвене опасности спадају: еутаназија (убиство из милосрђа), коцкање, силовање жене са којом учинилац живи у брачној заједници, прекид трудноће, инцест између пунолетних сродника, нека кршења прописа у привреди.

15 .- Појам противправности у кривичном праву и однос са предвиђеношћу у законуУколико неко понашање садржи све елементе прописане у законском опису бића кривичног дела, самим тим је то понашање и противправно. Противправности у кривичном праву нема уколико нема предвиђености дела у закону као кривичног дела. Утрђивање противправности у кривичном праву врши се на основу бића кривичног дела. Ако неко понашање испуњава сва обележја бића кривичног дела, оно ће по правилу бити и противправно. Противправност и предвиђеност у закону представљају два одвојена елемента у општем појму кривичног дела.

15 .1.- Основи искључења противправности Постоје ситуације када су испуњена сва законом прописана обележја неког кривичног дела, али оно ипак не постоји јер му недостаје противправност тј. постоји неки од основа искључења противправности.Општи услови искључења противправности се могу поделити у две категорије према томе да ли су прописани кривичним законом, или нису. У прву категорију у нашем кривичном праву спадају дела малог значаја, нужна одбрана и крајња нужда. У другу се могу сврстати извршења службености, наређење претпостављеног старешине, дозвољени ризик).Дело малог значаја: Основна претпоставка за примену института дела малог значаја јесте да су остварена сва битна обележја бића кривичног дела у конкретном случају.

Одредба чл. 18. ст. 2 КЗ захтева кумулативно остваривање три услова за искључење постојања кривичног дела по овом основу: 1) да је степен кривице учиниоца низак, 2) да су штетне последице одсутне или незнатне, 3) да општа сврха кривичних санкција не захтева изрицање кривичне санкције.Нужна одбрана: Нужна одбрана је основ који искључује постојање кривичног дела, тј. дело учињено у нужној одбрани није кривично дело. Опште је прихваћено да нужна одбрана има два елемента: напад и одбрану. Услови напада су да је напад: 1) понашање човека (напад предузима човек и он се састоји у чињењу, а само изузетно у нечињењу)2) уперен против неког правом заштићеног добра (напад мора бити уперен на било које правом заштићено добро)3) противправан (што значи да је противан нормама правног система)4) истовремен (значи постоји све док напад траје, а то значи све док не престане) 5) стваран (напад мора стварно постојати, у супротном је реч о путативној нужној одбрани)Услови одбране су да је:

1) кроз радњу одбране остварено биће неког кривичног дела (уколико би нападнути успео да одбије напад, а да при томе не повреди никакво нападачево добро, онда нема ни сврхе примењивати институт нужне одбране)

2) управљена према неком нападачевом добру (уколико би се напад одбијао повредом добра трећег лица могли би се радити о крајњој нужди, али не о нужној одбрани)

3) неопходно потребна за одбијање напада (је она одбрана којом би се могао ефикасно одбити напад уз најмању повреду нападачевог добра)

Крајња нужда. Крајња нужда, као и нужна одбрана искључује постојање противправности тј. представља општи основ за искључење постојања кривичног дела. Према законској дефиницији крајња нужда постоји када је дело учињено ради тога да учинилац отклони од свог добра опасност која се на други начин није могла отклонити, а при том учињено зло није веће од зла које прети. Елементи крајње нужде су опасност и отклањање опасности. Услови опасности: 1) да се њоме угрожава било које правом заштићено добро, 2) да је нескривљена, 3) да је истовремена, 4) да је стварна. Услови отклањања опасности: 1) да се она на други начин није могла отклонити и 2) да учињено зло није веће од онога које је претило.

1 6 .- Појам кривице Кривица представља један од четири обавезна елемента у општем појму кривичног дела. Да би нека радња била кривично дело неопходно је да се она може учиниоцу приписати у кривицу. Кривично је одговоран онај учинилац који је извршио радњу која је у закону предвиђена као кривично дело, која је противправна и која му се може приписати у кривицу.

1 6 .1.- Однос кривице и кривичне одговорности Раније југословенско кривично законодавство није користило термин кривица, већ је познавала појам кривичне одговорности. У нашој данашњој теорији постоје два схватања кривичне одговорности. Једно, објективно-субјективно, полази од тога да кривична одговорност обухвата како објективне елементе КД, тако и кривицу (виност) као субјективни елемент, док друго субјективно схватање овај појам изједначава са кривицом. Кривица је елемент у општем појму КД, а кривична одговорност је пре свега констатација да неко испуњава услове за кривичну одговорност. Кривична одговорност је последица вршења кривичног дела. Урачунљивост је неопходна претпоставка или обавезан елеменат кривице што значи да без урачунљивости нема ни кривице. Док је кривица психички однос учиниоца

према делу, урачунљивост је способност учионица за кривицу која подразумева постојање способности одлучивања и способности расуђивања. Према Кривичном законику, кривица постоји ако је учинилац био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено.

17 .- Облици кривице 17 .1.- Умишљај Умишљај је тежи степен кривице и он се увек захтева за постојање кривичног дела. Изузетно, код неких кривичних дела, предвиђен је и нехат као блажи облик кривице тј. прописује се лакши облик одређеног КД. Из законске дефиниције умишљаја (dolus) произилазе две врсте умишљаја: директни и евентуални (чл.25 КЗ). Према тој дефиницији КД је учињено са директним умишљајем онда кад је учинилац био свестан свог дела и хтео његово извршење, а евентуални умишљај постоји онда кад је учинилац био свестан да може учинити дело па је на то пристао. Обе врсте умишљаја имају два елемента: свест (интелектуални) и вољу (волунтаристички). Директни умишљај – учинилац зна да својом радњом остварује све битне елементе бића КД, укључујући и последицу чије наступање схвата као реалну могућност. Евентуални умишљај – према КЗ, постоји онда када је учинилац свестан да може учинити КД, па је на то пристао. Нпр. учинилац није био сигуран да је исправа коју употребљава лажна, али се саглашава и са том могућношћу. Разликовање између ова два умишљаја је битно из разлога што има КД која се могу извршити само са директним умишљајем, а друго директни умишљај по правилу значи виши степен кривице у односу на евентуални умишљај, што је од значаја за одмеравање казне. Од значаја је и алтернативни умишљај, а он постоји онда када учинилац предвиђа могућност наступања две или више конкретно одређених последица које се међусобно искључују, а његова воља је у истом степену управљена на било коју од тих последица.

17 .2.- Нехат Нехат (culpa) је у односу на умишљај лакши облик, односно нижи степен кривице. Нехат је довољан за постојање КД само када то закон код појединих КД изричито прописује. У случају када закон предвиђа и нехатни облик КД, прописана казна увек је блажа у односу на умишљајни облик. Закон познаје две врсте нехата: свесни и несвесни. Нпр. нехатни облик КД прикривања (чл.221.ст.2. КЗ) може постојати само у случају несвесног нехата, јер ако би учинилац знао да је ствар прибављена КД, вршио би умишљајни облик овог КД. Свесни нехат (luxuria) постоји одна када је учинилац свестан да својом радњом може учинити дело, али олако држи да до тога неће доћи или да ће то моћи да спречи. Нпр, ако учинилац у једносмерној улици вози у супротном смеру, а реч је о кратком растојању и мало прометној улици, надајући се да за тих неколико секунди неће наићи ниједно возило, у случају саобраћајног удеса постојаће свесни нехат. Код несвесног нехата из законског текста произилази да не постоји психичка веза између учиниоца и дела, тј. Да је одсутан и елеменат свести и елеменат воље. У нашој теорији сматра се да је за несвесни нехат потребно кумулативно испуњење објективног и субјективног услова. Објективни услов јесте да је учинилац био дужан да предвиди последицу, а субјективни да је могао да је предвиди.

18 .- Основи искључења кривице 18 .1.- Неурачунљивост Учинилац који је КД учинио у стању неурачунљивости не може бити сматран кривим, односно неурачунљивост искључује кривицу као обавезан елемент КД. Позната су три метода, три начина утврђивања неурачунљивости: биолошки, психолошки и мешовити. За психолошки метод меродавне су само последице, односно поремећаји до који долази на психичком плану, док код биолошког метода у обзир се узимају само одређена болесна, абнормална психичка стања. Мешовити метод тражи и једно и друго, и узрок и последицу. У нашем кривичном праву за постојање неурачунљивости захтева се остваривање како биолошког, тако и психолошког основа. Биолошки основ се може испољити у четири облика: 1) душевна болест, 2) привремена душевна поремећеност, 3) заостали душевни развој, 4) друга тежа душевна поремећеност. Закон на првом месту наводи душевне болести. Обзиром на узрок душевне болести, могућа је подела истих на егзогене и ендогене. Егзогене су оне кој су изазавне неким спољним факторима који споља делују на организам (нпр. трауматске психозе – услед повреде мозга). Ендогене психозе су пак оне душевне болести чији је узрок унутрашњи (нпр. шизофренија, параноја). Психолошки основ се може манифестовати или у облику немогућности схватања значаја свога дела (одсуство моћи расуђивања) или у немогућности управљања својим поступцима (одсуство моћи одлучивања). На неурачунљивог учионица, под условом да је опасан по околину, могу бити примење мере безбедности као што су: обавезно психијатријског лечење и чување у здравственој установи и психијатријско лечење са слободе.

18 .2.- Битно смањења урачунљивост Битно смањења урачунљивост није основ који искључује кривицу. Битно смањења урачунљивост (чл.23 ст.3. КЗ) је прелазно стање између урачунљивости и неурачунљивости. Према решењу из КЗ битно смањења урачунљивост постоји онда када је способност учиниоца да схвати значај свог дела или способност да управља својим поступцима услед једног од четири законска облика душевне поремећености (душевна болест, привремена душевна поремећеност, заостали душевни развој, друга тежа душевна поремећеност) била битно смањења. Пошто битно смањења урачунљивост не искључује кривицу изричу се све кривичне санкције за КД, али закон уважавајући специфичности овог стања предвиђа могућност ублажавање казне.

18 .3.- Стварна заблуда (појам и врсте стварне заблуде) Заблуда у најширем смислу јесте непостојање свести, или постојање погрешне свести о неким околностима. КЗ (чл. 28. ст.1) разликује две врсте стварне заблуде: 1) заблуду о стварним обележјима бића КД, и 2) заблуду о разлозима искључења противправности. И једна и друга могу искључити постојање кривице, а тиме и КД. Стварна заблуда о бићу КД постоји онда када код учиниоца не постоји свест о било којој стварној околности која улази у биће КД (нпр. заблуда у погледу радње извршења, последице). Нпр. извршилац мислећи да се ради о освежавајућем напитку да другоме лицу да попије течност која садржи смртоносни отров. Стварна заблуда о околностима које искључују противправност постоји онда када је учинилац у заблуди у погледу неке стварне околности чије би постојање, уз друге услове, водило искључењу постојања КД. То би, нпр. био случај са путативном нужном одбраном код које учинилац погрешно држи да постоји напад, односно да је он стваран. И једна и друга заблуда може бити неотклоњива или отклоњива.Стварна заблуда о бићу КД, без обзира да ли је отклоњива или неотклоњива (скривљена или нескривљена) увек искључује умишљај. Исто је и са стварном

заблудом у погледу основа који искључују противправност. Дело учињено у неотклоњеној стварној заблуди није КД (чл, 28. ст 1. КЗ). Отклоњива стварна заблуда тј. заблуда када је учинилац могао и био дужан да има правилну представу о стварним обележјима КД, не искључује нехатну кривицу.

18 .4.- Заблуда о предмету, лицу и узрочној вези Случајеви заблуде о објекту радње, а то су заблуда о предмету и заблуда о лицу нису кривичноправно релевенатни када су предмет или лице истог квалитета тј. када испуњавају законске услове. Није од значаја када је учинилац у заблуди у погледу индентитета жртве, па мислећи да је КД врши према једно лицу, учини га према другом лицу. Што се тиче заблуде о узрочној вези владајуће је схватање да ову ситуацију треба решавати тако да се узме да постоји стицај КД у покушају (КД које се хтело остварити) и нехатног КД (КД које је остварено).

18 .5.- Правна заблуда (појам правне заблуде и кривичноправни значај) Правна заблуда подразумева непостојање свести о томе да се чини КД, односно да се предузима право забрањено понашање. Учинилац не зна да је понашање које предузима у закону предвиђено као КД. Нпр. не зна да је неовлашћена куповина или продаја стране валуте, макар и по званичном курсу, КД. За постојање правне заблуде довољно је да учинилац не зна да је то понашање забрањено правом. Та врста правне заблуде уобичајено се назива директном правном заблудом. Осим директне правне заблуде, постоји и правна заблуда у погледу неког основа који искључује противправност у кривичном праву – ова заблуда се назива индиректном правном заблудом. За нека КД као што је нпр. убиство или крађа искључено је постојање правне заблуде. Према нормативној теорији кривице од које полази и КЗ Србије, у случају неотклоњиве правне заблуде искључена је кривица, а тиме и кривично дело. КЗ Србије експлицитно каже да дело које је учињено у неотклоњивој правној заблуди није КД (чл, 29. ст 1.КЗ). Правна заблуда је нетоклоњива ако учинилац није могао и није био дужан да зна да је његово дело забрањено (чл.29 ст.2). Ту недостаје кривица, а ње нема зато што код учиниоца није могла постојати свест о противправности која је конститутивни део кривице. Отклоњива правна заблуда постоји када учинилац није знао да је његово дело забрањено, али је то могао и био дужан да зна (чл.29 ст 3.КЗ). Уколико је КД учињено у отклоњивој правној заблуди, учиниоцу се казне може ублажити.

18 .6.- Сила и претња (принуда) Код разматрања радње КД дефинисано је да апсолутна (неодољива) сила искључује постојање радње КД. КЗ изричито предвиђа да неодољива сила искључује постојање КД, као и да се у том случају извршиоцем КД сматра оно лице које је применило неодољиву силу (посредни извршилац). Осим апсолутне, постоји и компулзивна сила, као и претња. Компулзивна сила представља употребу физичке снаге према неком физичком лицу са циљем да се оно принуди да изврши одређено КД. Она у већој или мањој мери утиче на доношење одлуке принуђеног лица, али то лице ипак није лишено сваке могућности да одлучује. Претња представља стављање у изглед неког зла лицу које се принуђава. Да би постојао утицај на доношење одлуке код лица коме се прети, потребно је да претња буде озбиљна и могућа, што се процењује пре свега са аспекта лица коме је упућена. КД учињено под утицајем компулзивне силе или претње је, по природи ствари, пре свега умишљајно КД. Учинилац зна на шта је принуђен. Али, према одредбама КЗ о компулзивној сили и претњи као факултативном основу за ублажавање казне не значи да оне могу искључити постојање кривице.

19 .- Посебни случајеви одговорности у кривичном праву 19 .1.- Actiones liberae in causa Наше кривично право предвиђа институт Actiones liberae in causa називајући га скривљена неурачунљивост. Кривица учиниоца КД који се употребом алкохола, дрога или на други начин довео у стање у којем није могао да схвати значај свог дела или да управља својим поступцима утврђује се према времену непосредно пре довођења у такво стање (чл. 23 КЗ). Његов циљ јесте решавање проблема кривице оних учинилаца који су КД учинили у стању неурачунљивости, али су сами себе довели у то стање. За примену овог института потребно је да је код учиниоца у моменту пре него што се довео у стање неурачунљивости , постојала кривица у односу на касније учињено дело, а то значи да је поред урачунљивости мора постојати умишљај или нехат. У оквиру тих ситуацију постоје четири случаја: директни умишљај, евентуални умишљај, свесни нехат и несвесни нехат. Укратно речено за примену овог института неопходно је да кумулативно буду испуњена два услова: 1) да је учинилац сам себе довео у стање неурачнљивости, 2) да је у том стању учинио КД у односу на које је код њега, у моменту пре него што се довео у то стање, постојао умишљај или нехат. КЗ је јасан – учиниоцу који је сам себе довео у стање битно смањење урачунљивости не може се по том основу ублажити казна.

19 .2.- Одговорност за КД квалификована тежом последицом Постоји већи број КД која осим свог основног облика имају и своје теже облике у случају да из основног облика произађе тежа последица. Нпр. извршилац хоће да жртву теђко телесно повреди, али из тога произађе њена смрт иако он то није хтео. За КД квалификована тежом последицом закон по правилу прописује тежу казну. Ако у односу на тежу последицу постоји умишљај, примењиваће се одредбе за стицај КД. Изузетно, одговорност за КД квалификовано тежом последицом постоји и онда када је у односу на ту последицу постојао умишљај. Нпр. један од квалификованих облика силовања постоји онда када је силовање за последицу имало трудноћу (чл. 178. ст. 3. КЗ). 19.3.- Одговорност за кривична дела учињена путем штампе и других средстава јавног информисањаСредства јавног информисања се могу искористити за извршење различитих КД (клевета, позивање на насилну промену уставног уређења). То даје основа за установљавање посебних правила о одговорности за КД учињена путем штампе и других средстава јавног информисања. Ова врста одговорности, према решења у нашем праву, односи се на три категорије лица: одговорног уредника, издавача и произвођача. Одговорни уредник, односно лице које га замењивало у време објављивања информације, сматраће се извршиоцем КД учињеног путем тих средстава информисања у три случаја: 1) ако је до завршетка главног претреса пред првостепеним судом аутор остао непознат, 2) ако је информација објављена без сагласности аутора, 3) ако су у време објављивања информације постојале стварне или правне сметење за гоњење аутора. Осим одговорног уредника, овај посебан облик одговорности односи се и на издавача (односно штампара) и произвођача (чл. 39.КЗ): Под условима из чл. 38 КЗ издавач ће се сматрати извршиоцем КД које је учињено путем неповремене штампане публикације као што је књига, уџбеник, монографија. Произвођач се, под истим условима, сматра извршиоцем КД учињеног путем компакт диска, грамофонске плоче и других аудио и видео записа.

20 .- Припремање и покушај кривичног дела 20 .1.- Начелна питања кажњивости недовршеног КД Постоје ситуације када КД остаје некомплетно, када учинилац оствари само један његов део, или пак предузме одређене радње које воде извршењу КД. Уобичајено је да у нашој кривичноправној литератури да се сматра да постоје четири могуће фазе у остваривању КД: доношење одлуке, припремне радње, покушај и довршено КД. Теорије полазе од тога, када се ради о првој фази (доношење одлуке) да постоји сагласност да за саму одлуку не треба кажњавати, јер не постоји радња КД.

20 .2.- Припремање кривичног дела Једно КД се може припремати на врло различите начине. Припремање по самој својој природи подразумева постојање умишљаја. Кажњивост умишљајног припремања се може учинити на два начина: 1) прописивањем припремања као посебног КД и 2) прописивањем кажњавања припремања као фазе у остваривању неког КД.Нпр. када закон припремање за производњу опојних дрога предвиђа као кривично дело, онда то чини тако што прецизира у чему се то припремање састоји, а при томе прописује и друге битне елементе који морају бити остварени да би постојало КД (чл, 246. ст.6 КЗ). Наше КЗ више не предвиђа кажњавање припремања одређеног КД тј. припремних радњи у ужем смислу. Ипак, овај начелни став од кога се пошло у новом КЗ није сасвим доследно спроведен. Код већине КД против уставног уређења и безбедности РС предвиђа се кажњавање и за припремене радње.

20 .3.- Покушај кривичног дела (појам и врсте) Довршено КД је основна форма кажњивог понашања. Један од стадијума у остварењу КД јесте покушај. Покушај КД је непотпуно остварење бића КД. Ту недостаје неки од предвиђених елемената бића КД, а то је по правилу последица. Покушај у односу на припремне радње представља КД, док припремање КД само по себи није КД, оно не испуњава законски опис неког КД. За постојање покушаја КД је карактеристичан изостанак последице. То значи да учинилац са умишљајем предузима радњу извршења делимично или у целини. При томе се могу разликовати две врсте покушаја: несвршени покушај – учинилац је предузео само део радње извршења, он радњу извршења није довршио па самим тиме није ни проузроковао последицу. У другој ситуацији, када постоји свршени покушај учинилац предузима комплетну радњу извршења, али из различитих разлога последица није наступила. Конститутивни елемент покушаја јесте умишљај учиниоца, а код неких КД конститутивни елемент је и намера. Постоји и тзв. Квалификовани покушај који постоји онда када је кроз покушај неког тежег КД довршено неко лакше КД (нпр. кроз покушај силовања буду остварени елементи КД недозвољених полних радњи).

20 .4.- Кажњавање за покушај Код кажњавања за покушај треба разликовати два питања: код којих КД је покушај кажњив, и како, односно којом казном се кажњава покушај. Кажњава се за покушај оних КД за која се може изрећи казна затвора у трајању од 5 година или тежа казна. При томе није од значаја да ли је 5 година доња или горња граница казне, пресудно је да постоји могућност изрицања казне затвора у трајању од 5 година. То нпр. значи да је кажњив како покушај КД убиства тако и покушај КД проневере.

20 .5.- Неподобан покушај Неподобан покушај постоји онда када учинилац КД покуша да изврши КД неподобним средством или према неподобном предмету (чл. 31.КЗ). Разликују се две врсте неподобног покушаја: апсолутно и релативно неподобан покушај.

Апсолутно неподобан покушај постоји онда када са одређеним средством или на одређеном предмету ни под којим условима није могуће довршити КД. О релативно неподобном покушају се ради онда када у конкретном случају због деловања одређених околности и услова, са одређеним средствима или на одређеном предмету није било могуће извршити КД. Неподобни покушај треба разликовати од тзв. иреалног покушаја који није кажњив. То је екстремна варијанта апсолутно неподобног покушаја. Учинилац ту верује да може да учини КД на начин који за разумног човека потпуно бесмислен (нрп. Покушај да се убије коришћењем црне магије).

20 .6.- Добровољни одустанак Институт добровољног одустанка од извршења КД представља последњу шансу за учионица да добровољно не доврши започето КД. Добровољни одустанак садржи објективну и субјективну компоненту. На објективном плану потребно је да учинилац престане са даљим предузимање радње извршења. У погледу субјективног елемента потребно је да је одлуку донео сам, а не под утицајем неких спољних околности. Код несвршеног покушаја довољно је да се учинилац уздржи од даљег предузимања радње, с тим да мора дефинитивно одустати од довршења дела. Код свршеног покушаја, потребно је његово активно деловање којим он (лично или преко другог) спречава наступање последице. КЗ полази од начелног става да је добровољни одустанак кажњив. Уколико суд одлучи да учиниоца ослободи од казне за покушај КД од којег је одустао, мора га казнити за дело које је довршио кроз покушај КД за које се ослобађа од казне.

21 .- Време извршења КД Време извршења КД важно је за решавање више питања у кривичном праву. Постоје два могућа начина решавања овог питања, тј. да се временом извршења КД сматра време када је предузета радња извршења (теорија делатности), или пак да се узме да је време извршења време када је наступила последица (теорија последице). Наш закон се определи за теорију делатности, што значи да се као време када је КД учињено узима време када је учинилац предузео радњу извршења, а код КД нечињења време када је пропустио радњу коју је био дужан да предузме. КЗ одређује и шта се сматра временом радње саучесништва. Саучесник је КД учинио у време када је предузео радњу саучесништва.

22 .- Место извршења Утврђивање места извршења нарочито је важно код КД чија се радња извршења предузима у једном месту, а последица наступа у другом. Постоје три теорије у решавају питања које место ће се сматрати место извршења: теорија делатности, теорија последице и теорија убиквитета. Наш кривични закон прихвата управо ту трећу теорију, тј. теорију убиквитета. Као место извршења кривичног дела сматра се како оно место где је предузета (или пропуштена) радња, тако и место где је у целини или делимично последица наступила. Уколико се извршилац послужи природним силама, животињом, техничким направама и сл.место извршења се сматра и оно место где је дошло до дејства тих сила, односно направа. Код покушаја КД као место извршења сматра се не само оно место у коме је предузета радња, већ и оно место у коме је последица према умишљају учиниоца требало да наступи.

23 .- Остварење више КД од стране једног лица (појам и врсте стицаја КД) Стицај КД постоји онда када један учинлац једном радњом (идеални стицај) или са више радњи (реални стицај) учини више КД за која му се истовремено суди. Идеални стицај КД ће, нпр. постојати када извршилац бацањем бомбе, дакле предузимањем

једне радње извршења, једно лице лиши живота и два лица тешко телесно повреди. Тиме је у идеалном стицају извршио три кривична дела. Уколико извршилац нпр. изврши силовање, крађу и фалсификовање исправе, та КД ће се налазити у реалном стицају. Ако су учињена иста или истоврсна КД ради се о хомогеном стицају, а ако се ради о различитим КД, онда је у питању хетерогени стицај. Од правог стицаја треба разликовати привидни стицај који је правна конструкција.

23.1.- Привидни идеални стицајПривидни идеални стицај постоји онда када једном радњом буде остварено биће више КД, али се и поред тога сматра да је учињено само једно КД. Привидни идеални стицај постоји у следећим случајевима: а) сепцијалитета, 2)супсидијаритта, 3) консумпције.У случају специјалитета неко КД се појављује само као посебан облик неког друго (нпр. када неко присвоји новац или друге ствари које су му поверене у служби или на раду постоји само проневера, а не и утаја). У другом случају, биће једног КД је супсидијарно у односу на друго, те се примењује само ако не дође до примене примарног бића (нпр. извршилац КД крађе чији је објект радње моторно возило истовремено остварује и елементе бића КД неовлашћеног коришћења туђег возила). У случају консумпције биће једног КД у потпуности обухвата биће неког другог КД (нпр. када је истом приликом истим радњама према једном пасивном субјекту нанета и лака и тешка телесна повреда, постојаће само тешка телесна повреда, јер она обухвата лаку телесну повреду).

23 .2.- Привидни реални стицај Облици привидног реалног стицаја су сложено, колективно и продуженог КД.Сложено кривично дело представља законску конструкцију до које долази спајањем два или (ретко) више КД и за које закон прописује јединствену казну. Тако, разбојништво је сложено КД које се састоји из принуде и крађе.Колективно кривично дело карактерише се одређеним понављањем КД која су чврсто повезана пре свега одређеним односом учиница према делу па се зато сматра да постоји само једно колективно (скупно) КД. Уобичајено је да се разликује колективно КД у виду заната, занимања и из навике. Продужено кривично дело. Основни проблем који се јавља код продуженог КД јесте дакле одређивање његовог појма, односно утврђивање услова под којима више КД треба правно објединити и сматрати их једним КД. Нпр. ако учинилац изврши крађу из истог стана тако што у току неколико сати у више наврата одузима ствар оправдано је узети да постоји само једно КД, а не онолико КД колико је пута износи ствари из стана истог власника. Ако је то исто учинио у току неколико дана или неколико месеци, али у односу на ствари више различитих власника, онда се јавља проблем оправданости примене конструкције продуженог КД. За остваривање продуженог КД, према нашој теорији, треба да буду испуњена три услова: 1) истоветност, 2) временски континуитет, 3) истоветност оштећеног.

24 .- Појам и врсте саучесништва Као и у другим областима људске делатности, и КД се може вршити заједнички од стране више лица. Може се говорити о три групе лица која остварују КД: 1) извршилац (непосредни, посредни извршилац и саизвршилац), 2) саучесници, и 3) остала лица чији допринос није од таквог значаја да треба реаговати кривичним правом. Уопште речено под саучесништво се подразумева остварење КД од стране више лица уз постојање свести код њих да заједнички делују. У нашој теорији опште је прихваћена подела саучесништва на саучесништво у ужем и ширем смислу. У ужем

смислу обухвата подстрекавање и помагање. У ширем смислу обухвата и саизвршилаштво. Од саучесништва треба разликовати посредног извршиоца. Посредни извршилац је оно лице које остварујући све субјективне елементе КД наведе другог на остварење КД, а да се при томе тај други не може сматрати извршиоцем јер му недостаје субјективна страна КД.

25 .- Правна природа саучесништва Постоје две основне теорије о правној природи саучесништва. Према принципалној теорији ту важи правило: колико учесника, толико КД. Насупрот томе, акцесорна теорија захтева да је извршилац извршио КД. То никако не значи да саучесници одговарају за радњу, односно дело главног извршиоца. Ова теорија је прихваћена не само код нас него и углавном и у савременом европском законодавству. Може се говорити о постојању двостуке акцесорности. Прво, постојање саучесништва зависи од тога у који је стадијум извршилац доспео односно у којој мери остварио криминално понашање. То би била квантитативна акцесорност. Квалитатина акцесорност значи да постојање саучесништва такође зависи и од тога шта је извршилац остварио. Извесно време била је прихваћена теорија потпуне (екстремне) акцесорности према којој је било нужно да је извршилац осварио КД са свим његовим општим обележјима. Теорија лимитиране (ограничене акцесорности) се не тражи испуњење општих елемената КД, већ је довољно да је извршилац остварио све објективне елементе КД.

26 .- Саизвршилаштво Саизвршилаштво, према одредби чл. 33.КЗ постоји када више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше КД. Закон захтева три услова за постојање саизвршилаштва: умишљај, заједничку одлуку и битан допринос извршењу КД. И поред ове законске дефиниције и даље остају актуелне теорије као што су субјективна теорија, теорија власти на дело и теорија о подели рада. Све поменуте теорије могу бати корисне критеријуме за одређивање појма саизвршиоца у оквиру једне мешовите, објективно-субјективне теорије. Ова теорија је владајућа у нашој судској пракси и доктрини, која узима да је за постојање саизвршилаштва неопходно да буде остварена и објективна и субјективна компонента. Пример: У судској пракси се често узима да је саизвршилац оно лице које чува стражу приликом извршења тешке крађе. Чување страже само по себи јесте радња помагања која може прерасти у саизвршилаштво само под додатним условима као нпр. да је постојао договор око поделе украдене ствари. Саизвршилаштво није могуће код КД обљубе или противприродног блуда са лицем које није навршило 14 година, јер то искључиво индивидуални акт.

27 .- Подстрекавање Подстрекавање је облик саучесништва којим се умишљајно наводи друго лице да изврши КД. Навођењем се утиче на друго лице (извршиоца) да донесе одлуку о извршењу КД. Одредбом КЗ којом је регулисано подстрекавање (чл.34) није прописана радња подстрекавања. То може бити свака радња која се креће у распону од благог наговарања па до неких форми принуде. Нпр. то може бити молба, обећање или давање поклона односно плаћање за дело на које се подстрекава, наговара. Подстрекавање се најчешће врши вербалним путем, али је могуће да буде остварено и на друге начине као што су конклудентне радње (гестовима). Подстрекавање може постојати и у случају када се модификује већ створена одлука код подстрекнутог да изврши КД. Ако је, нпр. извршилац донео одлуку да изврши обичну крађу, па подстрекач створи одлуку код њега да крађу изврши употребном принуде чиме она прерасте у разбојништво, подстрекач одговара и за један и други

облик подстрекавања. Подстрекавање може бити посредно тј. преко трећег лица односно преко више лица и увек се односи на конкретно КД. Оно мора бити управљено или на одређено лице, или одређени круг лица, а да при томе није неопходно да подстрекач лично познаје извршиоца.

28 .- Помагање Помагање је облик саучесништва у ужем смислу код кога се са умишљајем доприноси извршењу КД. Нпр. ко извршиоцу провалне краже придржава лестве да би се попео у стан, предузима радњу помагања. Помагање се може предузети на разне начине, тј. помагање је свака радња којом се може допринети извршењу КД. Одредба чл.35 ст.2 КЗ наводи као типичне радње помагања: давање савета или упутстава како да се изврши КД, стављање учиниоцу на располагање средстава за извршење КД, прикривање трагова КД, итд. Обзиром на радњу помагање може бити психичко и физичко. Помагање може постојати само пре или после извршења КД. Помоћ пружена после извршеног КД која се састоји у томе да се крије извршилац, да се прикривају трагови, представља посебно дело помоћи учиниоцу после извршеног КД (чл. 333 КЗ).

29 .- Одговорност саучесника за кривично дело Одредбе чл. 36. КЗ садрже потребна правила о границама одговорности и кажњивости саучесника. У свему осталом важе општа правила о кривичном делу. Одговорност саучесника за учињено КД, па и само саучесништво, постоји независно од тога да ли постоји кривица извршиоца. Акцесорна теорија која је прихваћена и код нас, захтева да је извршилац извршио КД, односно да је предузео радње које улазе у криминалну зону. Саизвршилац одговара у границама свога умишљаја или нехата, те не одговара за онош то је остварио други саизвршилац. Подстрекач и помагач одговарају у границама свог умишљаја. Оно што није било обухваћено њиховим умишљајем представља ексецс извршиоца за који они не одговарају. У оквиру института добровољног одустанка од извршења КД предвиђено је и добровољно спречавање дела од стране саучесника (чл.32. ст.3 КЗ). Међутим, у овом случају није довољно да је саучесник одустао од даљег предузимања радње саучесништва, већ је потребно да је спречио извршиоца да изврши КД.

30.- Појам кривичне санкције Кривичне санкције су законом предвиђене репресивне мере које се с циљем сузбијања криминалитета примењују према учиниоцу противправног дела које је у закону предвиђено као кривично дело на основу одлуке суда донете након спроведеног кривичног поступка. Обележја кривичних санкција су: 1) циљ кривичних санкција је сузбијање криминалитета, 2) оне су по својој природи репресивне мере, 3) примењују се према учиниоцу противправног дела, 4) морају бити предвиђене законом, 5) примењује их, односно изриче суд, 6) изричу се у кривичном поступку.Систем кривичних санкција у нашем кривичном праву садржи четири врсте кривичних санкција. То су: 1) казне, 2) мере упозорења (условна осуда и судска опомена), 3) мере безбедности и 4) васпитне мере.

31.- Појам казнеКазна је законом предвиђена репресивна мера која се у циљу сузбијања криминалитета примењује према учиниоцу кривичног дела на основу одлуке суда након спроведеног кривичног поступка. Најважнија разлика у овом појму у односу на појам кривичних санкција, јесте што се ове као претпоставка за примену казне тражи да је учињено кривично дело.

Оправдање казне се види у њеној нужности и корисној функцији коју она обавља за друђтво (сузбијање криминалитета). Сврха кажњавања је: 1) спречавање учиниоца да кривична дела и утицање на њега да убудуће не врши кривична дела, 2) утицање на друге да не чине кривична дела, 3) изражавање друштвене осуде за кривично дело.

31.1.- Врсте казниСистем казни у нашем кривичном законодавству обухвата четири казне: 1) затвор, 2) новчана казна, 3) рад у јавном интересу, 4) одузимање возачке дозволе.

1) Казна затвора – казна лишења слободе, и поред настојања да се њена примена данас што више ограничи кроз увођење њених алтернатива, и даље представља најважнију казну у савременим казненим системима. Настојања да се нађу алтернативе казни лишења слободе првобитно су се јавила само у вези са краткотрајним казнама лишења слободе, да би данас то постала општа тенденција савременог кривичног права. Рад у јавном интересу (Енглеска, Немачка, итд) као санкција прописује се у одређеном трајању тј. одређује се најмањи највећи број сати рада као и дужина временског периода. То је рад који има пре свега хуманитарни и општекорисни карактер. Осим ове мере, у новије време је и заступљена мера појачаног (електронског) надзирања. Наше кривично законодавство одрежује општи минимум и максимум казне затвора, односно најмању и највишу могућ меру казне тј. њено трајање. Наш законодавац се определио за решење према коме затвор не може бити краћи од 30 дана нити дужи од двадесет година. У односу на општи максимум чл. 45.ст 3.КЗ предвиђа могућност да се за најтежа кривичана дела пропише и казна затвора у трајању од 30 до 40 година. Она се не може изрећи лицу које у време извршења кривичног дела није навршило 21 годину живота. ЗИД КЗ из 2009.године уводи казну кућног затвора. Осуђеном коме је изречена казна затовра до једне године суд може одредити да се она изврши тако што осуђени неће напуштати просторије у којима станује (осим учиниоцу кривичног дела против брака и породице уколико живи са оштећеним у истом домаћинству – не може ова казна).

2) КЗ регулише институт условног отпуста, односно предвиђа опште услове за условни отпуст (чл.46). Осуђеног који је издржао две трећине казне затвора суд може отпустити са издрђавања казне под условом да до истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело, а потребно је да се осуђени у току издржавања казне тако поправио да се са основом може очекивати да ће се на слободи добро владати. Опозивање условног отпуста предвиђено је ако осуђени за време док је на условном отпусту учини кривично дело за које је изречена казна затвора преко 6 месеци.

2).- Новчана казна се састоји у плаћању одређеног новчаног износа у корист државе. Нарочито је погодна за лакша кривична дела. Поред старог система који подразумева прописивање новчане казне у одређеном износу, појавио се и систем који се обично назива систем „дани“. Он подразумева да се претходно одмери казна у временском трајању тј. у данима, а да се после тога утврди новчана вредност, односно новчани еквивалент једног дана, те да се простим множењем дође до новчане казне која се изриче. КЗ предвиђа оба система новчане казне тако што нови систем поставља као примаран, а стари систем (новчана казна у одређеном износу) поставља као супсидијеран. Новчана казна у дневним износи,а према решењу у КЗ одмерава се тако што се прво утврђује број дневних износа, а затим висина једног дневног износа. Прописани су и казнени распони код овог система новчане казне: 1) до 60 дневних износа за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до 3

месеца, 2) од 30 до 120 дневних износа за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до 6 месеци), 3) од 60 до 180 дневних износа за кривична дела за која се може изрећи затвор до 1 године, 4) од 120 до 240 дневних износа за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до 2 године, 5) најмање 180 дневних износа за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до 3 године.Изрицањем новчане казне у одређеном износу прописан је општи минимум и максимум новчане казне. Општи минимум износи 10000 динара, а општи максимум милион динара. Новчана казна као главна казна изриче се у следећим износима: 1) до сто хиљада динара за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до 3 месеца, 2) до 20000 до двестахиљада динара за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до шест месеци, 3) од 30000 до тристахиљада динара за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до 1 године, 4) од 50000 до петстохиљада динара за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до 2 године, 5) најмање стохиљада динара за кривична дела за која се може изрећи казна затвора до 3 године.

3) Рад у јавном интересу. Позитивна искуства у другим земљама утицали су на то да је КЗ предвидео као једну од кривичних санкција. Он је предвиђен као казна која се може изрећи само као главна казна. Може се изрећи за кривична дела за која је прописан затвор до 3 године или новчана казна. Рад у јавном интересу мора бити рад који је користан за друштво, којим се не вређа људско достојанство и који се не врши у циљу стицања добити. Он не може бити краћи од 60 часова, нити дужи од 360 часова. Уколико осужени на казну рада не обави часове рада у том случају долази до замене казном затвора тако што ће се за сваких започетих осам часова рада у јавном итнерсу одредити један дан затвора.

4) Одузимање возачке дозволе. За разлику од мере безбедности забране управљања моторним возилом која се изриче само учиниоцу кривичног дела угрожавања јавног саобраћаја за којег се утврди да је опасно да управља моторним возилом, услов за изрицање одузимања возачке дозволе јесте да је у вези са извршењем или припремањем кривичног дела које је основ за изрицање ове казне коришћено моторно возило. Ова казна може трајати од 1 до 3 године рачунајући од дана правноснажности пресуде.

31.2.- Појам и одмеравање казнеОдмеравање казне може бити законско и судско. Међутим, само судско одмеравање представља одмеравање казне у правом смислу речи. Одмеравање казне може бити у оквиру казне прописане за одређено кривично дело, затим одмеравање блаже од прописане казне (ублажавање казне) и одмеравање теже од прописане казне (пооштравање казне). У област одмеравања казне спада и ослобођење од казне. Када је реч о казни затвора у нашем праву она се одмерава између посебног минимума и посебног максимума. Уколико није прописан посебни минимум или посебни максимум, примљењује се општи минимум или општи максимум, тј. најмања односно највећа мера те казне.

31.3.- Олакшавајуће и отежавајуће околностиУ зависности од тога како је остварена у конкретном случају, једна иста околност може бити или отежавајућа или олакшавајућа. То су следеће околности: степен кривице, побуде из којих је дело учињено, јачина угрожавања или повреде заштићеног добра, околности под којима је дело учињено, ранији живот учиниоца, његове личне прилике, његово држање после учињеног кривичног дела. Уколико

нека од околности има карактер олакшавајуће околности у конкретном случају, она ће утицати да казна буде ближа доњој граници прописане за то дело, и обрнуто, уколико она има карактер отежавајуће околности, то ће оправдати одмеравање казне која се креће у правцу максимума казне. А.- степен кривице – урачунљивост, умишљај, као и свест о противправности као компоненте кривице могу се кориговати (нпр. важно је колико је интезивно учинилац хтео наступање последице). Б.- побуде из којих је дело учињено се могу етички вредновати што је значајно за одмеравање казне (нпр. да ли је неко извршио кражу да би обезбедио неке своје елементарне животне потребе, или да би се коцкао).В.- јачина повреде или угрожавања заштићеног добра – приликом прописивања казне законодавац процењује у којој мери неко понашање, уопштев узев може да угрози или повреди заштићено добро. Г.- околности под којима је дело учињено – то су у ствари све околности објективног карактера које се тичу дела и конкретне ситуације у којој је оно учињено.Д.- ранији живот учиниоца,Ж.- држање учиниоца после учињеног кривичног дела (нпр. порицање, кајање, мењање исказа, лагање, утицај на сведоке)Е.- друге околности које се односе на личност учиниоца (нпр. психофизичке особености учиниоца, степен образовања и сл).Закон наводи и једну околност која се тиче одмеравања новчане казне – мора се у обзир узети имовинско стање учиниоца,тј. да процени његову укупну имовину, приходе, као и имовинске обавезе.

31.4.- Ублажавање казнеИнститут ублажавања казне, односно начин одмеравање казне омогућава суду да под одређеним условима може изрећи казну која је блажа од прописане за кривично дело за које се одмерава казна. Може се говорити о законском и судском ублажавању. Законски основу су: 1) прекорачење граница нужне одбране, 2) прекорачење граница крајње нужде, 3) изазивање опасности из нехата кдо крајње нужде, 4) компулзивна сила и претња, 5) битно смањена урачунљивост, 6) отклоњива правна заблуда, 7) покушај, 8) помагање, 9) одсуство личног својства код подстрекача. За судско ублажавање казне потребна су два услова 1) да постоје две или више нарочито олакшавајућих околности, 2) да суд оцени да се и са ублаженом казном у конкретном случају може постићи сврха кажњавања. Закон прописује границе ублажавања казне:

- ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор у трајању од десет или више година, казна се може ублажити до седам година затвора,

- ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор у трајању од пет година, казна се може ублажити до три године,

- ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор у трајању од три године, казна се може ублажити до једне године затвора,

- ако је за кривично део као најмања мера казне прописан затвор у трајању од две године, казна се може ублажити до шест месеци затвора,

- ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор у трајању од једне године, казна се може ублажити до три месеца затвора,

- ако је за кривично дело као најмања мера казне прописан затвор испод једне године, казна се може ублажити до тридесет дана затвора.

31.5.- Ослобођење од казнеЗа разлику од ублажавања казне, суд може учиниоца ослободити од казне само у оним случајевима који су изричито предвиђени у кривичном закону. То су: 1) прекорачење границе нужне одбране услед јаке раздражености или препасти изазване нападом, 2) прекорачење граница крајње нужде учињено под нарочито олакшавајућим околностима, 3) неподобан покушај, 4) добровољни одустанак, 5) добровољно спречавање извршења кривичног дела. Као основе за ослобођење од казне КЗ предвиђа и поравнање учиниоца и оштећеног (чл. 59 – овај основ може се применити само код кривичних дела за која је прописана казна затвора до три године или новчана казна) и стварно кајање (чл. 58. под условом да учинилац отклони последице дела или надокнади штету, да то учини пре него је сазнао да је откривен, и да се ради о кривичном делу за које је прописана казна затвора до пет година).

31.6.- ПовратПоврат постоји онда када учинилац који је раније осуђиван поново учини кривично дело. За постојање поврата не постављају се никакви услови осим да је учинилац најмање једанпут раније осуђиван. Поврат представља факултативну отежавајућу околност. Као и код свих отежавајућих околности, суд се приликом одмеравања казне мора кретати у оквиру прописане казне за ново дело за које одмерава казну учиниоцу који је већ једанпут био осуђиван. Наше кривично законодавство је познавало и вишеструки преврат као основ за пооштравање казне. После измена и допуна из 2003.године он више не може бити основ за пооштравање казне.

31.7.- Одмеравање казне за кривична дела у стицајуРешење како одредити јединствену казну за кривична дела у стицају подразумева примену три принципа помоћу којих се долази до једиствене казне. Код првног принципа најтежа казна аспорбује остале казне (апсорпција), код другог се најтежа појединачна казна повишава али тако да не достигне збир свих појединачних казни (асперација), док трећи принцип значи једноставно сабирање свих појединачних казни (кумулација). Према одредбама чл. 60.КЗ принцип апсорпције примењује се онда када је за једно дело у стицају утврђена казна затвора од 30 до 40 година у ком случају она аспорбује све друге казне. Принцип асперације према одредбама чл. 60.КЗ примењује се ако је за више дела утврђено више казни затвора, суд ће изрећи јединствену казну која мора бити већа од сваке поједине утврђене казне, али не сме достигнути збир утврђених казни. Јединствена казна не сме прећи општи максимум, тј. 20 година затвора. Принцип акумулације у нашем кривичном законодавству примењује се онда када је суд за кривична дела у стицају утврдио само новчане казне. Тада се изриче јединствена казна која одговара збиру појединачних новчаних казни, с тим да она не сме прећи општи максимум новчане казне.

31.8.- Одмеравање казне осуђеном лицуАко се осуђеном лицу суди за кривично дело учињено пре него што је започело издржавање казне по ранијој осуди, или за кривично дело учињено за време издржавања затвора или малолетничког затвора, суд ће изрећи јединствену казну за сва кривична дела применом одредаба за одмеравање казне за кривична дела учињена у стицају.

31.9.- Урачунавање притвора и раније казнеПрема одредби ств. 1 чл. 63.КЗ у изречену казну затвора, новчану казну и казну рада у јавном интересу се урачунава време проведено у притвору, као и свако лишење слободе у вези са кривичним делом (нпр. лишење слободе од стране органа

унутрашњих послова ради спровођења истражном судији). При сваком урачунавању изједначује се дан притвора, дан лишења слободе, дан затвора, осам часова рада у јавном интересу и хиљаду динара новчане казне.

32.- Мере упозорењаУсловна осуда и судска опомена чине посебну врсту кривичних санкција, које се уобичајено називају мерама упозорења, односно адмонитивним санкцијама. Њихова сврха јесте остваривање принципа да је казна крајње средство односно да не треба примењивати строже санкције све док се општа сврха кривичних санкција може постићи блажом врстом санкције. У чл. 64.КЗ одређује елементи и услови оствривања сврха условне осуде и судске опомене: 1) условна осуда и судска опомена се могу изрећи само за лакше кривично дело, 2) циљ условне осуде јесте да се избегне примене казне, што значи да условна осуда представља алтернативу казни, 3) да се ради о учиниоцу код кога се може очекивати да ће условна осуда, односно судска опомена довољно утицати да убудуће не врши кривична дела.

32.1.- Условна осудаБитни елементи условне осуде као самосталне кривичне санкције у КЗ јесту утврђена казна и време проверавања. Изрицање и извршење утврђене казне се одлаже под условом да условно осуђени у току времена проверавања које суд одређује у оквиру законског распона од једне до пет година, не изврши ново кривично дело (чл.65.ст.1КЗ). Услов за изрицање условне осуде су објективни и субјективни. Објективни услови су везани за кривично дело, односно за казну и то или за конкретну, утврђену казну, или за прописану казну, а субјективни за учиниоца. Условном осудом, иначе, може бити утврђена само казна затвора. И у случају када је за кривична дела у стицају утврђена и казна затвора и новчана казна, условна осуда се може изрећи само за казну затвора. Суд ће посебно узети у обзир личност учиниоца, његов ранији живот, његово понашање после извршеног кривичног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело учињено.

32.2.- Опозивање условне осудеДо опозивања условне осуде може доћи у три случаја: због новог кривичног дела, због раније учињеног кривичног дела и због неиспуњења одређених обавеза. Опозивање условне осуде због новог учињеног кривичног дела (чл.67 КЗ) је обавезно ако је за једно или више нових кривичних дела изиречена казна затвора у трајању од две године или строжа казна. У случају да опозове условну осуду, суд ће изрећи јединствену казну применом одредаба за одмеравање казне за кривична дела у стицају. До опозивања условне осуде због раније учињеног кривичног дела (чл.68 КЗ) долази када суд после њеног изрицања утврди да је осуђени извршио кривично дело пре него што је условно осуђен, а у питању је такво дело да не би било основна за изрицање условне осуде да се за њега знало. Условна осуда се може опозвати и због неиспуњења одређених обавеза (чл. 69 КЗ). Ако је условном осудом условно осуђеном одређено да накнади штету коју је проузроковао кривичним делом, а он не испуни ту обавезу у року одређеном у пресуди, суд може опозвати условну осуду и изрећи казну која је утврђена у условној осуди. У погледу рокова за опозивање условне осуде (чл.70 КЗ) правило је да се условна осуда може опозвати само у току времена проверавања.

32.3.- Условна осуда са заштитним надзоромНаше кривично право, осим обичне условне осуде, познаје и условну осуду са заштитним надзором (чл.71 КЗ). Њоме се омогућава да се према условно осуженом предузимају активне радње, кроз које му се пружа помоћ и заштита, а истовремено и врши надзор са циљем избегавања поново вршења кривичног дела. Трајање заштитног надзора може се кретати само у оквиру времена проверавања. Садржину заштитног надзора чине поједине обавезе. КЗ поред обавезе осуђеног да се јавља органу надлежном за вршење заштитног надзора у роковима прописује и друге могућности: 1) оспособљавање учиниоца за одређено занимање, 2) прихватање запослења које одговара способностима осуженога, 3) испуњавање обавеза издржавања породице, чувања и васпитања деце, 4) уздржавање од посећивања одређених места, приредби, 5) благовремено обавештавање о промеи места боравка, 6) уздржавање од употребе дроге или алкохолних пића, итд.

32.3.- Судска опоменаСудска опомена, заједно са условном осудом, представља у нашем кривичном праву самостална тип санкције која се уобичајено назива мером упозорења (адмотивна санкција). То је најблажа санкција за пунолетне учиниоце и не доводи до ограничавања права и слобода учиниоца. За изрицање судске опомене потребно је да кумулативно буду испуњена два услова: 1) да се ради о кривичном делу за које је прописан затвор до једне године или новчана казна, 2) да је кривично дело учињено под таквим олакшавајућим околностима које га у конкретном случају чине нарочито лаким. Суд мора водити рачуна о сврси судске опомене, посебно узети у обзир личност учиниоца, његов ранији живот, његово понашање после извршеног кривичног дела. Она се не може примењивати на две категорије лица: малолетнике и на војна лица за кривична дела против ВС.

33.- Мере безбедностиМере безбедности су уведене да би се специјално превентивно деловало на одређене категорије учинилаца у односу на које казна не представља адекватну реакцију. Према чл. 78 КЗ сврха мера безбедности се састоји у отклањању стања или услова који могу бити од утицаја да учинилац убудуће врши кривична дела. Наше кривично право предвиђа 10 мера безбедности; 1) обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи, 2) обавезно психијатријско лечење на слободи, 3) обавезно лечење наркомана, 4) обавезно лечење алкохоличара, 5) забрана вршења позива, делатности или дужности), 6) забрана управљања моторним возилом, 7) одузимање предмета, 8) протеривање странаца из земље, 9) јавно објављивање пресуде, и 10) забрана приближавања и комуникације са оштећеним. Трајање мера безбедности посебно је одређено код сваке поједине мере безбедности. Једина мера безбедности чије је трајање неодређено и неограничено јесте обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи.

33.1.- Обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установиМера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи може се применити према учиниоцу који је кривично дело учинио у стању битно смањене урачунљивости, или учиниоцу који је у стању неурачунљивости учинио противправно дело предвиђено у закону као кривично дело. За примену ове мере безбедности морају бити испуњена два услова: постојање озбиљне опасности да ће учинилац учинити теже кривично дело, као ида је за отклањање те опасности потребно његово лечење и чување у здравственој установи (чл. 81. ст. 1. КЗ).

33.2.- Обавезно психијатријско лечење на слободиМера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи изриче се самостално неурачунљивом учиниоцу. Примена ове мере безбедности налази своје упориште у савременој психијатрији да се у неким случајевима бољи успех у лечењу може постићи без хоспитализације, у нормалним животним условима. Ова мера безбедности може трајати најдуже три године. Могућност претварања ове мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи постоји у два случаја: када се учинилац не подвргне лечењу, односно када га самовољно напусти, и када и поред лечења учинилац постане толико опасан за околину да је потребно његово лечење и чување у здравственој установи.

33.3.- Обавезно лечење наркоманаМера безбедности обавезног лечења наркомана предвиђена је за учиниоце који су кривично дело извршили услед зависности од употребе опојних дрога. Поред зависности мора кумулативно бити остварен још и услов да код учиниоца постоји озбиљна опасност да ће услед ове зависности и даље вршити кривична дела. Ова мера безбедности се може изрећи уз казну затвора, новчану казну, условну осуду, судску опомену или ослобођење од казне. Ако је изречена уз казну затвора, онда та мера не може трајати дуже од три године (чл. 83. ст. 3. КЗ).

33.4.- Обавезно лечење алкохоличараЗа изрицање ове мере безбедности неопходно је да је кривично дело учињено услед зависности од употребе алкохола и да услед ове зависности и даље постоји озбиљна опасност да ће учинилац и даље да врши кривична дела. Ова мера безбедности може се изрећи уз казну затвора, новчану казну, условну осуду, судску опомену и ослобођење од казне. Ако је изречена уз казну затвора, време проведено у установи за лечење урачунава се у казну затвора. У осталим случајевима не може трајати дуже од две године.

33.5.- Забрана вршења позива, делатности и дужностиОва мера безбедности се састоји у забрани вршења: 1) одређеног позива, 2) одређене службе, 3) одређене делатности, 4) свих или неких дужности везаних за располагање, коришћење, управљање или руковање туђом имовином или за чување те имовине. Ова мера безбедности може трајати од 1 до 10 година рачунајући од дана правоснажности одлуке, с тим да се време проведено у затвору, односно у здравственој установи не урачунава у време трајања мере.

33.6.- Забрана управљања моторним возилимаМера безбедности забране управљања моторним возилом (чл.86.КЗ) предвиђена је за учиниоце кривичних дела угрожавања јавног саобраћаја. Забрана се мора односити на управљање моторним возилом одређене врсте или категорије. Када се ова мера изриче лицу које нема положен возачки испит, онда се она састоји у забрани издавања возачке дозволе (а не у забрани полагања возачког испита). Закон прописује временски распон у оквиру којег се изриче ова мера бебзедности. Она може трајати од три месеца до пет година.

33.7.- Одузимање предметаОдузети се могу они предмети који су употребљени за извршење кривичног дела, који су намењени извршењу кривичног дела и који су настали извршењем кривичног дела (чл. 87. ст. 1 КЗ). Примена мере безбедности одузимања предмета је у начелу факултативног карактера. Међутим, законом се може предвидети обавезна примена ове мере безбедности што је и учињено код неких кривичних дела (нпр. код

кривичног дела фалсификовања новца прописано је обавезно одузимање лажног новца насталог извршењем тог кривичног дела).

33.8.- Протеривање стрнца из земљеПротеривање странца из земље састоји се у протеривању са територије Србије лица страног држављанства, или лица без држављанства за време које одреди суд у оквиру законског распона од једне до десет година. Као услов за примену ове мере безбедности закон поставља непожељност боравка странца на територији Србије. Странцу који ужива заштиту (азил) не може се изрећи ова мера безбедности (чл.88 ст. 4. КЗ).

33.9.- Јавно објављивање пресудеКЗ предвиђа могућност примене ове мере безбедности у две ситуације. Прва је када је кривично дело учињено путем средстава јавног информисања. У другом случају објављивање пресуде се може изрећи за кривично дело које је проузроковало опасност за живот или тело људи, под условом да објављивање пресуде може да допринесе да се отклони или умањи та опасност.

33.10.- Мера забране приближавања и комуникације са оштећенимЗИД КЗ у новом члану 89а предвиђа да „суд може учиниоцу кривичног дела забранити приближавање оштећеном на одређеној удаљености, забранити приступ у простору око места становања или места рада оштећеног и забранити даље узнемиравање оштећеног, односно даљу комуникацију са оштећеним“. Ова мера безбедности може трајати најдуже три године. 34.- АмнестијаАмнестија је акт законодавног органа (чл.99.ст.1.тач.12 Устава) којим се у форми законома поименично неодређеном кругу лица даје ослобођење од кривичног гоњења (аболиција), потпуно или делимично ослобођење од извршења казне, замена изречене казне блажом казном, рехабилитација, укидају правне последице осуде, или укидају одређене мере безбедности. Сам појам амнестије подразумева да се она даје само за већ учињена кривична дела, а не и за убудуће.

34.1.- ПомиловањеПомиловање је институт којим се мења дејство судске одлуке у погледу изречене кривичне санкције. Помиловањем се учинилац кривичног дела може (чл. 110 ст.1 и 2.КЗ): 1) ослободити од гоњења (аболиција), 2) потпуно или делимично ослободити од извршења казне, 3) заменити изречена казна блажом казном или условном осудом, 4) дати рехабилитација, 5) укинути, односно одредити краће трајање поједине или свих правних последица осуде, 6) укинути, или одредити краће трајање мере безбедности. Актом помиловања се може одредити укидање или краће трајање горе наведених мера безбедности. Помиловање је у искључивој надлежности председника републике.

35.- ЗастарелостЗастарелост је законски основ за гашење кривичних санкција услед протека одређеног времена што за последицу има губитак права државе или на кривично гоњење или на извршење изречене кривичне санкције. Она наступа протеком извесног времена од изивршења кривичног дела, или од правноснажности пресуде којом је изречена кривична санкција. Наше кривично право познаје две врсте застарелости: застарелост кривичног гоњења и застарелост извршења кривичних

санкција. Кривично гоњење и извршење казне не застарева за кривична дела геноцида и ратних злочина (чл.370-375.КЗ).

35.1.- Застарелост кривичних гоњењаЗастарелост кривичног гоњења наступа ако је протекло:

1) 25 година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора од 30 до 40 година,

2) 20 година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко 15 година,

3) 15 година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко 10 година,

4) 10 година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи затвор преко 5 година,

5) 5 година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи затвор преко 3 године,

6) 3 године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи затвор преко 1 године,

7) 2 године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи затвор до 1 године или новчана казна.

Одредбе о застарелости кривичног гоњења су општег карактера што значи да се примењују у односу на сва кривична дела, осим у односу на она код којих је застарелост изричито искључена (геноцид, злочин против човечности..) Члан 104. ст.2 КЗ предвиђа обуставу застарелости. Њено дејство се састоји у томе што за време док постоји сметња која је довела до обуставе не тече рок застарелости кривичног гоњења. Прекид застарелости кривичног гоњења наступа у два случаја: 1) предузимање било које процесне радње која се предузима ради откривања кривичног дела, 2) учињено ново кривично дело које је према запрећеној казни исто толико тешко или теже од онога у погледу којег тече рок застарелости кривичног гоњења.

35.2.- Застарелост извршења кривичних санкцијаУ чл. 105.КЗ прописани су рокови за застарелост извршења главних казни. Код новчане казне без обзира на њену висину он износи 2 године. Изречена казна се не може извршити кад протекне: 1) 25 година од осуде на затвор у трајању од 30 до 40 година, 2) 20 година од осуде на казну затвора преко 15 година, 3) 15 година од осуде на затвор преко 10 година, 4) 10 година од осуде на затвор преко 5 година, 5) 5 година од осуде на затвор преко 3 године, 6) 3 године од осуде на затвор преко једне године, 7) 2 године од осуде на затвор до 1 године, осуде на новчану казну.Застарелост извршења казне настаје у сваком случају кад протекне двапут онолико времена колико се по закону тражи за застарелост извршења казне (апсолутна застарелост).

36.- Кривичноправни статус малолетних учинилаца у нашем кривичном правуОдредбом чл. 4. ст.3 КЗ одређена је доња старосна граница испод које се не може приенити билоа која кривична санкција што истовремено значи и искључење надлежности правосудних органа. Према лицу које у време извршења противправног дела предвиђеног у закону као кривичног дела није навршило 14 година не могу се применити кривичне санкције. У кривичном праву то лице се назива дететом. Као горњу границу малолетства наше кривично законодавство одређује 18 година. Разликују се две категорије малолетника: млађи и старији малолетници. Малолетник који је у време извршења кривичног дела навршио 14, а није навршио 16 година је

млађи малолетник, а онај који је у време извршења кривичног дела навршио 16 а није навршио 18 година је старији малолетник.

36.1.- Санкције за малолетник у нашем кривичном праву и њихове специфичностиСтворена је посебна врста кривичних санкција намењених малолетницима. Основна врста санкција која је намењена малолетним учиниоцима кривичних дела јесу васпитне мере. Под одређеним условима малолетник се може казнити, тј. може му се изрећи малолетнички затвор. Малолетнику се могу изрећи и одређене мере безбедности, уз васпитну меру или меру малолетничког затвора.

Одредбе чл. 11. ЗОМУКД предвиђају три врсте васпитних мера: 1) васпитне мере упозорења и усмеравања, 2) васпитне мере појачаног надзора и 3) заводске васпитне мере.

36.2.- Васпитне мере упозорења и усмеравањаПредвиђене су две васпитне мере упозорења и усмеравања: 1) судски укор, 2) посебне обавезе. Судски укор се изриче ако се из односа малолетника према учињеном кривичном делу и његове спремности да убудуће не врши кривична дела може закључити да је довољно да се малолетник због учињеног кривичног дела само прекори. Васпитна мера посебних обавеза садржи већи број различитих обавеза: 1) да се извини оштећеном, 2) да похађа школу или не изостаје са посла, 3) да надокнади у складу са својим могућностима штету, 4) да се без накнаде укључи у рад хуманитарних организација, 5) да се укључи у спортске активности, 6) да похађа курсеве за стручно оспособљавање.

36.3.- Васпитне мере појачаног надзораНаше кривично право предвиђа 4 мере појачаног надзора: 1) од стране родитеља, 2) у другој породици, 3) од стране органа старатељства, 4) уз дневни боравак у одговарајућој установи за васпитавање и образовање малолетника. Васпитну меру појачаног надзора од стране родитеља, усвојиоца или стараоца суд ће изрећи ако су родитељи, усвојилац односно старалац пропустили да врше потребну бригу и надзор над малолетником, а у могућности су да ту бригу и надзор врше и то се од њих с основом може очекивати.Васпитну меру појачаног надзора у другој породици суд ће изрећи онда када родитељи, усвојилац или старалац нису у могућности да над малолетником врше надзор односно када се то не може од њих са основом очекивати. Малолетник ће се сместити у другу породицу која је вољна да га прими. Васпитна мера појачаног надзора органа старатељства изриче се у случају ако родитељ, усвојилац односно старалац нису у могућности да врше појачан надзор над малолетником, а не постоје услови за појачан надзор у другој породици. Појачани надзор над њима врши одређено службено лице органа старатељства.Васпитна мера појачаног надзора уз дневни боравак у одговарајућој установи за васпитавање и образовање изриче се ако је уз неку од одговарајућих васпитних мера појачаног надзора потребно и ангажовање стручних лица у посебној установи која се бави васпитавањем и образовањем малолетника.

36.4.- Заводске васпитне мереУ нашем кривичном праву предвиђене су три васпитне мере заводског карактера: 1) упућивање у васпитну установу, 2) упућивање у васпитно-поправни дом, и 3) упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање.

Васпитну меру упућивања у васпитну установу суд ће изрећи малолетнику над којим треба обезбедити вршење сталног надзора од стране стручних васпитача у општој установи за васпитање малолетника. Ова васпитна мера може трајати од шест месеци до две године. Васпитну меру упућивања у васпитно-поправни дом изриче се малолетнику према коме треба применити појачане мере преваспитавања. Мера може трајати најмање шест месеци, а најдуже 4 године. Упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање. Она се примењује према малолетницима који су ометени у психофизичком развоју или имају психичке поремећаје. У том случају она може трајати највише три године.

36.5.- Обустава извршења и замена изречене васпитне мере другом васпитном меромПод условима предвиђеним законом суд може обуставити извршење васпитне мере, заменити је другом васпитном мером, вршити друге измене у погледу изречене васпитне мере, или одлучити да се изречена васпитна мера не изврши ако је од њеног изрицања протекло одређено време, а извршење није започело. Обустава изречене васпитне мере или њена замена могућа је онда када се појаве неке битне нове околности, затим када малолетник или његови родитељи не поступају по налогу органа или нпр. у случају неиспуњења посебним обавеза уз појачани надзор. Суштински основ за обуставу или замену изречене мере јесте постигнути успех у васпитању малолетника.

36.6.- Малолетнички затворНаше кривично право познаје само једну казну која се може применити према малолетном учиниоцу кривичног дела, а то је малолетнички затвор. Казнити се може само старији малолетник који је учинио кривично дело за које је законом прописана казна тежа од 5 година затвора, ако због високог степена кривице, природе и тежине кривичног дела не би било оправдано изрећи васпитну меру. Закон предвиђајући малолетнички затвор одређује њен општи минимум и максимум, као и начин њеног изрицања (чл.29.ЗОМУД). Општи миниму износи 6 месеци. У погледу општег максимума предвиђене су две границе. Правило је да малолетнички затвор не може бити дужи од 5 година. Међутим, ако се ради о следећа два случаја малолетнички затвор се може изрећи у трајању до 10 година. Први је када је учињено кривично дело за које се може изрећи казна затвора од 20 година или затвор у трајању од 30 до 40 година. У другом случају ради се о кривичним делима учињеним у стицају од којих су најмање два дела запрећена казном затвора тежом од 10 година.