Sudbina pesnika, da, naravno, to ne znači ništa, j e r šta je to uopšte »sudbina«, mislim i kao slika, ništa, i zašto bi pesnici, kao pesnici, kao takvi, imali neku svoju sopstvenu, specifičnu, osobenu i osobitu sudbinu? Pa ipak, eto, dođe mi da kažem da je žalosna sudbina ovih pesnika na koje mislim, koji su nestali, koje su putevi života razneli na razne strane da ih opet sjedine, da ih dovedu na isto mesto, to mesto odakle se glas njihov više ne čuje, da ih sjedine u ćutanju, tako da se za sve njih može reći da su bili i bitisali, trenutak jedan da su pevali , a da sada ćute, iako bi tako lako moglo biti, iako je tako lako moglo da bude da pevaju i danas. Sud­bina je njihova htela, govorim o tri mrtva pesnika, da svaki na svoj način bude pravi pesnik i svaki na svoj način prestane to da bude, u smrti ili u životu još. Sudbina, da, recimo, sudbina j e nj ihova htela i to, da mogu, i mrtvi , da budu simboli života koji ne umire, koji se nastavl ja sa svojim istinama i svojim obmanama, simboli nečega što i mrtvo poriče smrt, što živi dalje od žive ili mrtve smrti. Rastko Petrović i Paul Eluard su umrl i , Grnjanski nije umro. Crnjanski, Rastko i Eluard su mrtvi. Dužan sam da kažem koliko su u svojoj smrti živi, i kako žive u meni, i razume se, ne samo u meni. Treba da kažem šta to znači da sva trojica žive, kad su mrtvi , i šta to znači, za jednog od njih, da je mr tav a n i je umro, i kako je to bilo da su, za mene, po dvaput umirali, i da su mi bili pri jatelj i i da je svaki od njih u jednom trenutku prestao to da bude. D a sam dužan sve to, о svoj trojici odjednom, da kažem, i ponešto samo о svakom ponaosob da prećutim, to sam odjednom razumeo jednog oktobarskog dana, prošle godine, kada su mi došla sva trojica, seni, uzbudljivi fantomi, tako dobro znani i odjednom živi i prisutni, ali fantomi, kad su mi se sva trojica istoga dana javila, da me podseté na sebe, na svoju sudbinu, na sudbinu pesnika.

Dobio sam bio toga dana jedno pismo iz Pariza, a u pismu su bili pro­spekti za neke knjige, koji su izgledali kao toliki drugi prospekti za knjige, ali, iako j e to pismo dolazilo iz Pariza, knjige koje su tu bile najavl jene bile su na našem jeziku, a jedna od njih bila je od Crnjanskog: ODABRA­NI STIHOVI. Prospekt za tu, po svemu bi se reklo prekogrobnu, Crnjan-skovu knjigu, imao je četiri strane, vrlo malo teksta, a za mene je bio bogatij i asocijacijama od mnogih debelih tomova lirike ili memoara, kao vest sa one strane, kao novi znak jedne davne smrti. Dugo bih mogao govoriti o tom elegantnom prospektu što rečito svedoči о degradacij i čoveka koji ne ume više da poštuje ni pesnika koji je on sam nekad bio i koji j e u njemu umro; vrlo mnogo bih imao da kažem o tom prospektu, kao о signalu jedne moralno-polit ičke i pesničke nesreće. Al i p re svega sad moram da iznesem kako su druga dva fantoma došla tog istog dana к meni, da taj dan bude dan jednog trostrukog, trostruko gorkog, sasvim čemernog podsećanja, dan gorkog pepela u ustima. N e samo zato što se javila , u trostrukom vidu, jedna senovita prošlost, prošlost koja se raz-bolela pre nego što je zašla za vidik iza koga zalaze samo tmurna, pepe­ljasta, bolesna sunca, bez leka. Došao je te večeri Mi lan Dedinac i doneo mi dve stvari: jednu malu sivu kutiju i j edan broj časopisa Europe. U

maloj sivoj kutiji bila su tri jadna predmeta: j edna stara lula, nekakav sasvim bedan otrcani upal jač i jedna, doduše nova, ali isto tako bedna duvankesa. Sve sirotinjski žalosno. N a kutiji i na jednoj ceduljici pr i ­kačenoj za upal jač pisalo je moje ime, verovatno ne Rastkovom rukom napisano, a dobio sam ta tri mizerna predmeta, kao male olupine jednog žalosnog brodoloma, sa porukom da su to uspomene koje mi je Rastko namenio, ili ih j e možda neko drugi, (i ko?), posle Rastkove smrti meni namenio. U m r o je u tuđini, ne samo prostorno, ne samo geografski daleko od nas, jadni , nesrećni veliki Rastko, umro je ne samo Atlantikom odvojen od nas, mr tav u stvari za nas još pre svoje smrti, umro je ne doduše kao naš politički nepri ja te l j , ali ipak kao emigrant, i ove uspomene kao da su svedočile o bedi u kojoj je umro i živeo. A broj časopisa Europe bio je posvećen Eluardu, sa mnogo, manje-više prigodnih, nekroloških svedo-čanstava, ponekim življim evokacijama, sa ilustracijama, dakle sa svim onim tradicionalnim prilozima koje donosi jedan časopis о svom mrtvom saradniku. Uvodni članak potpisao je onaj antipatični gnom Jacques Duclos, i taj potpis svedočio je, odnosno podsećao me je, suvišno, da je Eluard umro kao verujući kominformista, dakle objektivno kao naš ne­pri ja tel j . U svojoj staljinskoj fazi, bar u trenutcima kad je u stihovima pokušavao da dâ izraza svojoj ortodoksiji, koja mu je tako rđavo stajala, (ruho za drugog skrojeno), bio je delimično već mrtav kao pesnik, a za mene je naglo umro kao pri jatelj 29 juna 1948. Puna usta pepela.

Gledam ih sad, tri su pesnika, tri autentična pesnika. Gledam ih, fan­tome. Imao sam tri pri jatel ja, tri pesnika. Tr i sudbine. Govorim о mrtvim pesnicima, о mrtvim prijatelj ima. Govoriću о tome kako umire poezija u živom pesniku, kako umire prijateljstvo. Govoriću o udelu politike u toj smrti poezije, u toj smrti prijateljstva. Misliću na život, i govoriću о smrti oko koje se, kao oko osovine, okreću prošlost i budućnost, i о tome šta u tom okretanju budućnost otima od prošlosti. »Leptir se okreće.«

О CRN!AKSKOM, О SUMATRI, l О IZDAJI POEZIJE. »7LA DAVNO NESTAJE,..

Već smrt, tek što smo se obazreli oko sebe, tek što smo bacili pogled na trave, na rečnike, na par lamentarnu hroniku, na zvezdanu prašinu, na Caravaggia , na oči devojačke, na jezera. Tek što smo se bili našli, pre nego što smo se snašli, već smo sç razišli, već nas je smrt rasturila. Juče smo se upoznali, t renutak jedan kao da ćemo se razumeti . . . A odonda, od juče, prošle su tolike godine, i sve je to tako dugo trajalo. Je r dug, dug je život, nikad kraja životu, tom tako kratkom boravku ljudskih bića na svetu, u svesti. Juče, kako je to beskrajno davno bilo, kao u jednom legendarnom predživotu ili predsnu - opet su jednom ljudi ratovali - kad se Crnjanski vukao po Galiciji , i u sebi već nosio najsugestivnije akcente svog lirizma, one koji su značili nezaboravan poetski doživljaj za nas koji smo još bili

u gimnaziji, kad je on objavio u stvari već sve što mu je bilo dato da kaže, to osećanje apsurda i blagosti života, to slatko osećanje besmislenosti i čulne, mutne poetičnosti života ...

»Jesen, i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vučem se po kavanama. Sednem do prozora i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, žuta drveta. Gde je život?

One krvave, crvene, tople šume, nepregledne poljske šume, kako me umoriše. Vojnik sam, o, niko ne zna šta to znači. Ali u ovoj buri, što je zavrtěla mozak svetu, malo je ljudi koji tako slatko i mirno žive kao ja. Vučem se tako od grada do grada i šetam se pod ovim jesenjim drvećem rumenim i žutim, koje ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino.

A zatvor, i vežbe i kasarna smradna, vašljiva i crna, tako me malo dira. Ja sam zaljubljen u vode ove, i drveće iza bedema, koje se gubi medu barama žutim i zelenim, kraj kojih je trava tako meka, opržena i topla. I volim svoj život čarju, koju sam osetio lane, kad sam se vraćao iz onih blatnih, mladih, poljačkih šuma, gde su onoliki ostali poderani i krvavi, sa razlupanim čelom. 1 pun uspomena, ja ih pišem ponosno, kao Kasanova, za one, koji su goreli u požaru života, i koji su sasvim razočarani. U mračnim noćima, po malim kućicama i kolebama, gde se nadoh na straži sa nekoliko momaka, ja pišem mnogo šta, čega se nerado sećam.«1

Da je to poetično osećanje slatke besciljnosti, opojne gnjiloće života, razočaranja i bezbrižnosti, ta meka, mlaka magla, ta magi ja reči, da je taj životni defetizam koji je značio odmazdu i tako ipak potvrdu života, da je sve to nešto što je imalo brzo da iščili, i, rođeno iz doživljaja smrti, jer nastalo kao plod ali i kao poricanje rata , da je imalo da se pretvori u svoju suprotnost, da se razreši u glorifikaciji ra ta i fašizma, - to nikako nismo mogli slutiti, u svom još skoro dečačkom uzbuđenju, kada smo čitali Liriku Itake, Apoteozu, Objašnjenje Sumatre ili Dnevnik o Čarno-jeviću. Bili smo još u gimnaziskim klupama, nismo bili poznali rat, hoću da kažem front, i izraz koji je Crnjanski bio dao svom doživljaju rata, fronta, i haosa ratnog, takav kakav j e bio, lirski, maglovit, loman, naprso, raspadnut , bio je za nas veliki doživljaj poezije. О tome kako je to bilo, i kako je sve to, nekoliko godina docnije, otišlo к vragu, govorio sam već na drugom mestu. 2 Možda i previše. Meni izgleda nedovoljno. Naslagal i su se, odonda, od tog davnog vremena mladićstva, do danas, između nas i nas, između Crnjanskog i mene, između mene i mene, vekovi dana, vě­koví preinačenja, vekovi uspomena i zaborava. Šta j e bilo, šta nije bilo a moglo j e biti, i zašto je baš bilo s njim, Čarnojevićem, onako kako je bilo, onako neizrecivo glupo kako je bilo, od Galicije do Zagreba, od Zagreba do Beograda, od Srema do Toskane, do Firence i Siene, od Dalmaci je do Berlina i Rima, da konačno zapne, emigrant, c i -devant , tvrdoglav, drven, mrtav, u Londonu? Kako je to za njega bilo, kako j e to počelo, u oblasti književnosti, kako mu je izgledalo da j e bilo i počelo, iz njegove već izo­bličene perspektive, to je Crnjanski pokušao da fiksira 1929 godine, u svojim »literarnim sećanjima« koja je, pod naslovom Posleratna knji-

1 Dnevnik о Čarnojeviću (Biblioteka Albatros, izd. Sveslovenske knjižarnice M. J. Stefanovića i druga, Beograd 1921).

2 Marginalije III i IV: О defetizmu i о nacionalizmu 1 i 2, {Književnost, god. VII, br. 1-2, januar-februar 1952 i br. 3, mart 1952).

ievnost, počeo da objavljuje u Letopisu Matice Srpske.3 Objavio je dva nastavka, pa je stao: bio je tada već konačno ušao u onu fazu književne nemoći i sterilnosti iz koje izlaza više nikada naći neće. Godinu i po dana kasnije počeo je, u Srpskom Književnom Glasniku, da objavljuje roman Suzni Krokodil, prekinut posle četiri nastavka. 4 Povod za taj prekid, sećam se da mi j e to rekao, bio j e da su neki u jednoj od glavnih ličnosti prepo­znali radikalskog političara Ljubu Živkovića (koji je posle ubistva kral ja Aleksandra i kraljice Drage dva meseca bio ministar p ravde u Avakumo-vićevom kabinetu) ... Žalostan povod, i, što je još žalosnije, samo puki povod. Ni svoja »literarna sećanja«, ni svoj »društveni« roman Crnjanski nije više imao snage da završi, ni ništa odonda do danas što bi, dobro ili manje dobro, pa čak i loše, ipak nekako moglo pretendovati da uđe u oblast književnosti, u tu oblast do čijih je kriteriuma i sankcija, čari i slasti, naravi i taština, do čijih je reflektora i nepogoda Crnjanskom uvek tako mnogo, tako sujetno, tako naivno i zagriženo, tako penklubovski i tako politikantski bilo stalo. Rekao je bio, već poodavno, sve što mu je bilo dato da kaže, iscrpeo j e bio svu svoju poetsku poruku u prvim posle-ratnim godinama, potok njegovog osobenog lirizma brzo je usahnuo. Otpevao je bio, dete rata, svoju melanholičnu i lirsku kanti lenu razoča­ranog defetiste i sentimentalnog anarhiste, ispevao, enfant du siècle, svoju pesmu sumatraističkog, banatskog Weltschmerza, mu tno i umorno nago-vestio da je, kroz svoju neveselu bezbrižnost i kroj svoj sumorni i smireni zanos, naslutio da se »sve sliva u beskrajan vidik i mir« i da su »sve ljubavi u vezi« ... A onda je bilo gotovo. Sasvim mlad, progovorio je, jedva da je progovorio, strasnim, muzikalnim šapatom nostalgije, čulnosti, žudnje i slutnje, da nam kaže da j e jednog dana osetio »svu nemoć našeg života i zamršenost sudbine naše«, da je video »da niko ne ide kuda hoće«, i da je primetio »veze, dosad neposmatrane«:

»Videh mesec sjajan, i nehotice se nasmeših; on je svud isti, jer je mrtvac. Osetio sam svu našu nemoć, svu našu tugu. Sumatra - rekoh sebi sa izvesnom afektacijom.

Ali, duboko, u duši, kraj sveg opiranja, ja sam osećao, odjednom, neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak gore do ledenih mora. Osetio sam neizmerne daljine, do tih rumenih ostrva, gde se dogada ono, što smo, možda, mi učinili; izgubio sam strah od smrti, veze za okolinu našu, i kao u nekoj ludoj halucinaciji dizao sam se u te bezmerne jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki, visoki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen sa moga lica, ostrva, ljubavi, zaboravljene blede prilike ... I sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha.«5

Šta nam je još rekao, šta je još stigao da nam kaže, da nam isporuči, kao nejaku ali s tvarnu reč svoje nestvarnosti, svoje ranjene osećajnosti, i tog tako prolaznog osećanja presićenog životnog iskustva kojim se, ludom

3 Letopis Matice Srpske, god. CIII, knj. 320, sv. 2, maj 1929 i sv. 3, juni 1929. 4 V. Srpski Književni Glasnik, Nova serija, knj. XXXII , br. 1-4, 1 i 16 januar, 1 i lb

februar 1931. A u broju od 1 marta izašla je sledeća »napomena čitaocima«: »U prošlom broju S. k. g. završeno je objavljivanje početka romana g. Crnjanskog Suzni krokodil, što je propušteno da se označi.«

5 Objašnjenje Sumatre (Srpski Književni Glasnik, Nova serija, knj. I, br. 4, 15 oktobar 1920).

mudrošću, zavarava i otkupljuje romantična mladost, šta j e još uspeo da nam kaže, na rubu te mladosti, pre nego što će taj potok usahnuti , taj tihi žubor lirike nestati, izgubiti se u buci i nervozi prestoničkih ambicija, u vrevi trotoara, u žagoru redakcija, na tržištu taština?

U suštini, u trenutcima svoje najpoetičnije inspiracije, samo to, to isto, to varl j ivo iskustvo jedne sumračne mladosti, ta j laki, subjektivistički »bol veka«, to lirsko osećanje života koje se razilazi, kao bleda prozirna magla, tu elegičnu pesmu lutanja »po mostovima tuđim«, koja je samo jedan prigušeni ton, jedan mol.

»Nebesa raznih predela, vode i trave, stresie su sa mene sve što beše strasno, bolno, i mutno; volim njih, i znam da je sve ostalo samo priviđenje. Prelazim preko mostova, čija me voda dovela do ove bezbrižnosti, glas mi je jasan, a dan vedar.

Ceo moj život bio je vezan za lišće, za grane, koje su mi davale misli, i modre vode, od kojih je zavisilo koliko gde ostajem, i sve što se oko mene zbilo. Sad, kad znam da je sve u vezi, i da pokret milošte moje ruke napuni vodom gorske potoke, kao što, kad rubovi dolina, uveče, zadrhte od dodira nebesa, koja se spuštaju nad njih, sad to prospe po meni samrtno bledilo, koje me oslobođava od veza sa ženom; ja više nisam ničiji. Ispunjavam ono što jutarnja nebesa, kad su vode tako hladne, hoće da se zbude. Ne sećam se živih bića, ništa mi ne mogu, ostavljam ih, i prolazim kroz ove mračne gradiće tako da mi ni njina imena ne ostaju na duši. Svud stojim zagledan u nebo, i provlačim rukom po vazduhu i milujem ga, milujem ga. Za mene je sve što će mi se dogoditi svejedno, jer sam davno uvideo da je svaki život tu samo da se strese od jutra, da prođe kroz veče, da u ponoći sagleda zvezde, i da kroz njega teku potoci, i zraci meseca, što kao plave žile puze, kroz rumen led, na vrhovima zemlje.

... Oslobođen sam veza, zakona, ljubavi. Ne volim nikoga živog, i širim ruke u tu zelenu světlost vazduha. Ništa mi se ne može

dogoditi. Zivim sa strastima koje su svaku noć vezane za led, za snegove, i za mir se-vernih mora; znam da će skoro procvetati višnje, pa će me ispuniti smehom, i znam da ću do smrti gledati začuđen, pijan, samo nebesa, nebesa.«6

Drhtim, još, vitak, od reka i nebesa, milujem vazduh, zadnjom snagom i nadom, ali, svisnuću, to, i ovde, slutim, za gomilom onom, jednom davno, mladom, pod sremskim vinogradom.

I ovde, bez boje tajne, ni jedne voćke nema, nebesne one boje, gorke i beskrajne. A, kad razgrnem doline, rukama obema, i otkrijem dna bezdana, srebrna i bela, na dnu je opet žalost, nejasna i laka, vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga zabrežja i reka, susrećem, kao u snu, umorne misli svoje, a, nad trešnjama i mladim višnjama, tamnu i dugu maglu, što se svuda širi, u život pred nama, gde se strast, polako, u umiranju smiri, i ćula upokoje.

6 Pisma iz Pariza. VII Finistère (Nova Evropa, knj. II, br. 11, 1 jula 1931).

/, tako, bez reda, mladost uvijani mirom snegova i leda. I, tako, bez puta, i moje milovanje po umiranju, luta.

A mir, svud je mir, kad raspem, što je bilo, i priklonim glavu, na ono, što me čeka: na ceo jedan kraj, sa kog se vino slilo, i smeh, i divna bestidnost daleka.

1, tako, bez mora, preliću život naš, zorama Fruških Gora. I, tako, bez pića, igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim, i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim, slutim, tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene.'1

Ti stihovi, te jedinstvene, pevajuće strofe Slražilova, koje već više od trideset godina znače za one, bar za neke od onih koji su ih u svojoj mla­dosti prvi put doživeli, muziku koja ih uvek iznova može da uzbudi, da opije, ti meki, melanholični, prozračni stihovi, ispevani 1921, u Fiesolu nad Firencom, bili su neosporno najviši domet pesničkog stvaranja Cr-njanskovog. Ali i poslednji. Nije to tišina što ga je stigla posle toga, na žalost. Govorio je Crnjanski i dalje, i sve glasnije, i što glasnije to gluplje, sve do svojih uvodnika u Idejama, nedeljniku izrazito nacionalističkog, rasističkog, šovinističkog, antimarksističkog, regresivnog i represivnog, policiskog, jednom reči fašističkog tipa, koji je pokrenuo 6 oktobra 1934. T a d a je , naravno, pesnik u njemu bio već davno umro. Smrt pesnika je bila postepena, to lagano umiranje trajalo je nekoliko godina, duže možda no život njegov. Stražilovo je kruna tog života, zbir i summum Crnjan-skovog poetskog stvaralaštva, njegov svod, gde vidna, i za jednu lirsku poemu zaista monumenta lna konstrukcija arhitektonskih masa ne protivu-reči lakoći i smaragdnoj prozirnosti materi jala od kojih je sagrađena, ni spontanosti elemenata koji su u nju ugrađeni . 8 Sve ono spontano i ono namerno, nehotično i voljno, tu su, možda jedini put u čitavom Crnjan-skovom delu, našli svoj savršeni sklad, svoj puni , završni akord. Neću time da tvrdim da ni je još bilo odjeka poezije u onome što je Crnjanski pisao od 1922 do - recimo - 1929-30, kada je, čini mi se, sa pesnikom u Crnjanskom zaista bilo svršeno; neću da kažem, neću da priznam da sam totalno pogrešio kad sam, u Politici od 15 aprila 1929, napisao da »ne-

7 Stražilovo (Putevi, br. 2, februar 1922). 8 Poema Stražilovo komponovaná je iz šest podjednakih delova (slivenih u nepre­

kinuti kontinuitet) identične strukture; svaki deo sastavljen je od sedam strofa i u svakom prva strofa ima pet stihova, druga i treća po sedam, četvrta, peta i šesta po četiri, sedma je ponavljanje prve, a stihovi su, u odgovarajućim strofama, istog sastava, metra i ritma. - Naveo sam gore prvu ( = poslednju) strofu četvrtog delà i završni, šesti deo (bez prve strofe).

sumnjiva, apsolutna i tajanstvena prisutnost poezije izbija iz Seoba«, romana objavljenog 1928. Mislim i danas da je ta prisutnost neosporna, ali to je prisutnost ako ne jedne sablasti već, a ono svakako jednog odjeka, koji se može čuti, sve redi, i u putopisima i esejima koje je Crnjanski pisao između 1922 i 1930. Ali je, na žalost, u tom istom razdoblju, sve češće objavljivao štiva koja su svedočila о jednom očevidnom opadanju, upravo 0 padu pesnika, štiva ispod kojih je svaki put bilo iznova i podjednako žalosno pročitati potpis pesnika Lirike Itake ili Dnevnika о Čarnojeviću, pisca Seoba ili čak Ljubavi u Toskani, mada je i taj pisac već bio, u ogle­dalima rutine i zanata, samo odraz tog pesnika. T o j e bila samo senka pesnika, koja pada, nejednaka, dok mesec zalazi, na zid konformizma kojim se počeo ograđivati, kojim je konačno, živog u smrti, mrtvog u životu, samog sebe zazidao onaj koji je samo u nekonformizmu našao bio 1 naći mogao potresne, gorke, sentimentalne ili prkosne, autentične akcente svog lirizma, pa je i te senke nestalo. Pisao je, bilo iz neposredne potrebe za novcem, bilo iz oportunističkog računa, knjižice о »našim plažama na Jadranu« , nedostojne novinarske članke, o čemu god bilo, tu i tamo, l e v o -desno, više desno nego levo, stvari na porudžbinu, о kraljevskom vazdu-hoplovstvu, о Svetom Savi, vodio anketu kod otmenih beogradskih dama da bi čitaoce Vremeria obavestio koja j e od tih dama najsrećnija, pa pisao i jedan roman-fel j ton za isto Vreme, pod naslovom Kap spanske krvi. I dal je je vodio polemike, ah, te njegove polemike ... šta su one bile drugo do svađe, lične svađe, kao ona sa Markom Carem (1929), о kojoj ću docnije još nešto reći. Paralelno s tim - kako to vidimo i iz knjižice Odabrani Stihovi, objavljene 1954 u Parizu i za koju se u »piščevim napomenama« kaže: »Antologiju, koju je čitalac čitao, pesnik je sam sastavio«, — od Stražilova, tojest posle 1921, do danas, Crnjanski je napisao svega tri pesme, to su (1925) Serbia, (1927) Leto u Dubrovniku godine 1927, i (1929) Priviđenja. I ništa više. Od 1929 do 1954 ništa, ili bar ništa što bi sam pesnik smatrao dostojnim da bude odabrano za njegovu »antologiju«. A jedine tri pesme napisane u doba između 1921 i 1929 svedoče, izgleda mi, da je to zaista bio period umiranja pesnika, baš svojom suvom, veštač-kom, krtom estetikom, ali iza koje, ipak, kao da svetlucaju poslednje iskre poezije, ili žaljenja za poezijom što neumitno umire:

Tla davno nestaje. I već trne, u telu mom, bezbrižnost mladosti, pre vanredna. Razum mi još samo treperi, od zvezda ovog leta. A klone li, klonuće mi na sneg tek, drhćuća i ledna, ljubav, kao sen umorne srne.

(Leto u Dubrovniku godine 1927)

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni, što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu, osvětlivši mi put, i bezdan, u isti mah? Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni, na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu, stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

(Priviđenja)

Bio je to zaista još samo poslednji sjaj u njemu, što se rasipa u prazninu, ali sjaj suviše slab da bi mu osvetlio put, i bezdan, u isti mah. Sa tugom i bezbrižnošću mladosti utrnulo je i nadahnuće, i, u nesvesnoj panici, čovek koji je preživeo pesnika u sebi, pod čijim nogama je nestalo tla, i čiji razum nije više treperio, (jer razum ne treperi kad su usahli izvori, bili oni racionalni ili iracionalni, iz kojih se napajala svest), čovek koji je izgubio, i može biti ubio, pesnika u sebi, taj živi samoubica pokušao je, uzalud naravno, tu prazninu, taj bezdan da ispuni, da zatrpa kamenjem, teškim, glomaznim kamenjem nerazumnog, »državotvornog«, nazadnjač-kog inata. Bacao je kamenje na samog sebe, na ono što je nekada bio on, negirajući, besno, karijeristički i suludo, da je u defetizmu bio našao svoju pravu inspiraciju. I da poezija može da bude kamenovana, zazidana, za­trpana, ona bi ostala da leži u tom grobu.

Čemu ovde nabrajati, opisivati etape tog samoubilačkog kamenovanja? Profil reakcionarnog novinara Crnjanskog bio je krajem 1931 već do­voljno jasan da sam, u januaru 1932, u časopisu Nadrealizam danas i ovde, razračunavajući se, »posle svih usluga koje sam mu stvarno činio«, sa takozvanim »posleratnim modernizmom«, mogao, prelazeći, kako preko svojih čuvenih taktičkih, »relativističkih« obzira, tako i preko obzira jednog osmogodišnjeg prijateljstva, da napišem kako sam »dolazio u po­ložaj da silom tražim smisao moderne mitologije u jednoj knjizi (Ljubav u Toskani) koja se pored ostalog vrlo krotko slaže sa simbolima jedne religiozne mitologije, fakt potpuno dovoljan da tu knjigu učini stvarno neprimljivom«. I još:

»Neko dvanaest godina piše, a ima nekakvog talenta, pa se to najzad uvidi, i opet ništa. Pa se to najzad i prizna, i opet ništa, jer to ne znači da je taj neko uspeo da nametne najzad svoju reč, u početku neprimljivu, da je nametne u njenoj subverziv-nosti koja tu reč jedino zaista opravdava; odigrao se prosto jedan monoton proces trenja i međusobnog prilagođavanja. Trenje trunja. Olinjalo inje. Muve u naftalinu. Tako je Miloš Crnjanski postao laureat svih mogućih nagrada koje u ovoj varošici postoje, u ovoj naherenoj i rasplinutoj varošici naše literature« ...

I najzad:

Radi se još uvek isključivo о svesti, о slobodi i о sreći, svakako samo ne onoj za koju se, u ovom istom trenutku, i za račun jednog velikog dnevnog lista, g. Miloš Crnjanski raspituje kod raznih, zasada samo kod »otmenih« dama, koja je najsrećnija, sada i ovde najsrećnija?

Ali, po crti konformizma, nizbrdicom tog prilagođavanja zahtevima jedne ne samo kapitalističke, nego precizno karađorđevićevske društvene i političke mašinerije koja, medu pesnicima, nije samo Miloša Crnjanskog i Rastka Petrovića samlela, Crnjanski je brzo napredovao, i već 9 marta te iste 1932 godine, u tom istom Vremenu, počinje svoju nacionalističko-policisku kampanju protiv Nolita i svake iole napredne převodně litera­ture uopšte, i kada je došlo do polemike između njega i Milana Bogda-novića (koji mu je kao jedan od urednika Biblioteke Nolit odgovorio), Crnjanski se pokazao ne više samo kao konjukturista nego, očevidno, kao potkazivač (naziv koji mu je, na ulici, Đorđe Jovanović u lice bacio). I

kao da je hteo da dokaže da je svaki moralni pad u isti mah, neizbežno, i intelektualni pad, i da se policisko-denuncijantska rabota i svaka književ­nost, pa i sama pismenost isključuju (čemu će u svojim Idejama dati obi­latog dokaza), Crnjanski je, u toj polemici, pisao, doslovno, ovako:

»A »Nolit« časopis koji je izlazio u Berlinu, na nemačkom, bio je boljševički literarni list. A »Nolit« časopis koji je izlazio pre u Beogradu, dok nije zabranjen, bio je časopis komunističke literature. Isti njegov vlasnik, posle svog zatvora, pod istim imenom, po­krenuo je biblioteku u kojoj i g. Bogdanović »rediguje«. Toliko.«

Ovo »toliko« bilo bi dovoljno da Crnjanskog svrsta u red policiskih agenata šestojanuarskog režima. Jer ovaj se dialog vodi pod vladom Petra Živkovića. (Toliko.) Međutim, odgovarajući na izjavu redakcionog odbora Noli ta , Crnjanski dodaje:

»Zašto su g. Krklec, sekretar naše vrlo buržoaske berze i g. Kulundžić, reditelj našeg Narodnog pozorišta, toliko oduševljeni pristalice tog dobrog poznanika naše policije za Zaštitu države, to će biti njino pravo da na sudu tumače.«

I tako dal je . 9 I ovo je već suviše. Gadno je i gorko sećati se kako je, posle smrti pesnika Crnjanskog, j edan gospodin koji se isto tako zvao, trčkarao oko redakcija, oko dvora, ministarstava, sudova i policije, oko dispozicionih fondova i oko pustoši svojih ideja u kojoj se uzalud batrgao, oko svega onog čemu se podao, čemu se, slabo plaćen uostalom, prodao ... Pesnik je bio umro; rebel je postao konformista, bludni sin se vratio na pravi put, sanjar se urazumio, nihilista se pokajao, anarhista j e postao monarhista, inadžija je ostao inadžija. Isti je to bio čovek, i sasvim drugi jedan. Gorko je i gadno sećati se ovog drugog, kraljevskog atašea za štampu u Berlinu i Rimu, podsećati kuda j e sve sobom vukao, kamo od­vukao, ime i senku onog prvog, koji se nekad zaklinjao, koji je nekad proklinjao:

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara. Naš Bog je Krv.

Rascvetaše se groblja i planine, rasuše vetri zore po urvinama; ni majke ni doma za nas nema ni stanka ni dece. Osta nam jedino krv.

(Himna)10

Koji je klicao vešalima:

Što bi se krile u robijaški vrt i cvetale iza zida? Još nas ima što volimo smrt i na vama visiti od stida.

(Oda vešalima)11

9 V. Stanko Tomašić: Beogradska književna afera (»Binoza«, Zagreb 1932). 10 Lirika ltake (S. B. Cvijanović, Beograd 1919), str. 6. I I Ibid., str. 12.

Koji je hulio na svetinje:

О Balši i Dušanu Silnom da umukne krik. Vlastela, Vojvode, Despote beku sram. Hajdučkoj krvi nek se ori cik. Ubici dižte vidovdanski hram.

Slavi i Oklopnicima nek umukne poj. Despotica sveti nek nestane draž, Gladan i krvav je narod moj. A sjajna prošlost je laž.

(Spomen Principu)11

Steg dičan buna i ubica. O rode, ti si izbranik njin. Klekneš li životu ponizna lica nisam više tvoj sin.

(Ditiramb)13

A šta je meni do velmoža u svili, sa sokolom na ruci. Otac mi je sebar što na točku cvili, a kćer mi glođu vuci.

Baš ništa me za crkve duša ne boli, za silnoga cara dom. Za grčke ikone poleguša goli u robovskom hranili mom.

Nisam za srebro ni za zlato plako, niti za Dušanov sjaj. Ne bi ja rukom za carske dvore mako, za onaj bludnica raj.

(Vojnička Pesma)u

Otadžbina je pijana ulica a očinstvo prljava strast.

(Večni sluga)15

Koji je samo slobodi bez granica pevao:

Ne priznajem da sam rođen i ne rađam, nisam ničiji, ne čujem reči, ne vidim boje. Van zakona sreće i bola, kao jadro na vetru ja kličem tebi Slobodo.

(Pozdrav)1*

1 2 Ibid., str. 14. 1 3 Ibid., str. 15. 1 4 Ibid., str. 16. 1 5 Ibid., str. 17. 1 8 Ibid., str. 21.

I sve ostalo, sve što u Lirici ltake govori о l jubavi ili o vazduhu, o Hris tu ili o Njegošu, о bilju, о drveću, ulicama, mesečini, samoći ili telu, izraz je istog, razočaranog, od svih iluzija i svih ambicija slobodnog, »bez­brižnog, lakog i nežnog«, i umornog, ali upornog poricanja svih konven­cija i kompromisa, poricanja čitavog ustaljenog, normativnog i sankcioni-sanog sistema mera buržoaskog društva. Cr ta tog lirskog, donekle senti­mentalnog anarhističkog nekonformizma ide od Prologa;

(Ja nisam pevač prodani prava, ni laskalo otmeni krava. Ja pevam tužnima: da tuga od svega oslobođava.

Nisam patriotska tribina. Nit marim za slavu poetika, neću da preskočim Krležu i Ćurčina, niti da budem narodna dika),11

do poslednje stranice, do Epiloga:

Dali da pevam profesorima što su kritici vični, što ištu, ištu optimizam, pod papučom rcvmatični.

Ili našim gospođama, što vole božične priče, što se plaše roda nad nama, i ne trpe da prosjak viče.

Ili ću velikim patriotama, što govore samo о seljaku, što ne srne mirisat na balegu, nego na mcsečinu mlaku.18

I ta crta provlači se dalje, kroz Priče о Muškom, Dnevnik о Čarnojeviću, Objašnjenje Sumatre, Pisma iz Pariza, da j e zatim počinje nestajati kako nestaje poezije. Paralelnost tog nestajanja, u slučaju Crnjanskog, ne znači, samo se po sebi razume, da nema poezije bez takvog nihilističkog anarho-individualizma, ali da poezije nema, da j e nestaje, da ona ne može da opstane u antipoetskoj klimi konformizma, to jest pr i lagođavanja nače­lima, zahtevima i propisima jedne malograđanske sredine i jednog re­akcionarnog (i sve reakcionarnijeg) režima, to je izvan svake sumnje. Pesnik je taj jedino disao, jedino mogao poetski da diše u iskrenom osećanju nepri lagođavanja, ili u bolnoj , skoro jecajućoj žudnji za tom čistotom, za tim morbidnim puritanstvom nihilizma, za t im čistim, gordim prokletstvom. Tako je očajno, sa zebnjom, pitao, molio:

1 7 Ibid., str. 5. 1 8 Ibid., str. 75.

Da nisi sad negde nasmejana, bogata i rasejana gde smeh vri? О nemoj da si topla cvetna, o ne budi, ne budi sretna bar Ti mi Ti!

O ne voli, ne voli ništa, ni knjige ni pozorišta kao učeni. Kažeš li nekad iznenada u dobrom društvu još i sada na čijoj strani si?

0 dal se sećaš kako smo išli, sve ulice noću obišli po kiši? Sećaš li se noćne su nam tice 1 lopovi i bludnice bili nevini?

Stid nas beše domova cvetni, zarekli smo se ostat nesretni bar ja i Ti. U srcu čujem grizu miša, a pada ladna sitna kiša. Gde si sad Ti?

(Mizera)1*

»Gde si sad Ti?« pitao je. Gde je ta žena, ta devojka, recimo Ida Loth­ringer, svejedno, gde je ona? ... - to uvek patetično pitanje, koje je više vapaj no pitanje, kao i ono, čudnije, još potresni je, još strasnije: »Ko si ti?«, u ljubavi ili u napuštenosti, ponavlja čovek uvek iznova šapatom nostalgije i zebnje, sudbonosno kao pitanje života, od čijeg nemogućnog odgovora zavisi mogućnost ili nemogućnost daljeg opstanka, kao pitanje koje sadrži sva ostala, i čitavo subjektivno osećanje života jednog čoveka, njegovo istinito, jedinstveno biće.

»Ko si li? Ko si ti, sa toplim, žutim očima u večernjoj magli? ... Ko si ti, divna, lepa, strasna, medu ogledalima i čašicama u sumraku kajane? Ah, ne, ja neću tebe; tamo napolje hoću, da izađeš ... Što hoće one šume od mene; eno, tamo iza brda one me zovu, one se veselo smeju sa mnom. Zašto ja tako nežno diram zidove? Kuda idem; ja nikog nemam u ovom gradu, ja ne znam puta. Ko me voli; zašto me sjedaju tako ovi stari ljudi?«'-"

»Gde si ti? Okrećeš li sunce zaborava u mom srcu?«21

»Gdje je ta žena? Tiha, savitljiva, pokorna, bolećiva, s nagnjilim podočnjacima, majka koja je povjerovala u savršeno suludu pretpostavku, da je lično odgovorna za smrt svoga djeteta, jer da se djevojčica noć pred njen odlazak doista tužila na bol u vratu,

1 9 Ibid., str. 57. Preštampavajući sad (1954) ovu pesmu u knjigu svojih Odabranih Stihova, Crnjanski je na kraju dodao ovu indikaciju: «Вес, Revolucija, god. 1918. Za studentesu Idu Lothringer.«

2 0 Miloš Crnjanski: Dnevnik о Čarnojeviću, str. 23. 2 1 Paul Eluard: Au défaut du silence (anonimno, 1926).

17 R A D 301 257

ali ona, zaokupljena svojim vlastitim sebeljubljem, nije posvetila nikakve naročite pažnje ovoj svakodnevnoj dječjoj izjavi... Ona je treperila od svakog pa i najnevinijeg dodira ruke, rastapala se u svojim grozničavim zanosima kao vosak, glas joj je bio tih, malko nagnjio, a oči, zelene vode majske, beskrajne, razlivene, proljećne daljine ... Divlje, plave, zvjezdane, zvjerske noči, ratna grmljavina, bubnjevi, lokomotive, stanice, ona suluda posljednja noć u perivoju pestanskog zvjerinjaka ...«гг

»Gde si sad Ti?« pitao se Crnjanski 1918; bila je Revolucija u Beču, i tu je pesmu napisao za Idu Lothringer, i pitajući, slomljeno, očajno i tiho, gde je ona, jedino što je želeo to je da se nije »popela medu gospe«, da nije srećna, da nije zaboravila »na čijoj je strani«, da nije izneverila njega, pesnika koji je sanjao о Branku, о šumama poljskim, о smrti, i, još brižnije, da nije izneverila, zaboravivši u naručju nekog atašea ambasade, šta su zajedno, na noćnim ulicama, nevino, izgubljeno, čisto i mutno, ne-izleČivo voleli. Bojao se da nije izneverila ne toliko njega samog koliko ono što su bili oni, na rubu strasti i nesreće, na rubu slasti i pobune, ono što je zatim izneverio on sam. Spremio sam, kraj sebe, komplet Ideja, da konkretno, rečitim citatima, obeležim tu izdaju . 2 3 Hteo sam da opišem tu crnu etapu na putu Crnjanskog u propast, u negaciju sebe i nas, na putu njegovom u emigraciju, gde se našao baš onda kada se gladan i krvav narod njegov prvi put pred istorijom digao da to više ne ostane. Je li to put svakog nihilizma, taj put u besmisleni jad razuma, u fašističko bes­puće? Spremio sam Ideje, neću ih otvoriti. Noć je, duboka, junska. U sobi, opojno, l jubavno, definitivno, miriše kita krinova. Pada la je kiša, kroz otvoren prozor ulazi svež ozon, preko savršeno tihe ulice, iza razderanih ljubičastih oblaka, vidi se kako već bledi umiveno istočno nebo. Počinje da sviće. U ovom plavozelenom praskozorju, neću ništa navesti iz Ideja. Čemu? T a j čovek bio je nekada moj pr i ja te l j . Govorio nam je, dok j e živeo pesnik u njemu, о zamršenosti sudbine naše, о vinogradima fruško-gorskim, о Dunavu i о tome da nije ničiji. I taj glas njegov, tadašnji , bio je u skladu, mutan, sa čistotom ove noći. A onda je pošao putem ambicije malog profesora iz Ilanče, koji ni je mogao da zaboravi da su mu, kao detetu, navlačili bele rukavice, i koji se, da bi se opet mogao ponositi svojom otmenošću, recimo pred bivšim upravnikom dvora Veljom Dimi-trijevićem, pred groficom Capodistria ili gospodom Zeiss, zastideo onoga čime se jedino u stvari mogao ponositi, sebe. Čudni su i žalosni putevi ambi­cije, sujete, sebeljublja, snobizma, karijerizma. Reći reč ljudske istine, reč doživljaja, nesreće ljudske i slobode, reći tu reč, i naći muziku kojom se ona može modulirati , reći tu reč koja je istinita, kao svedočanstvo о tome šta smo mi, ljudi, i kad j e reč zablude, ali nikada kad je reč prevare, pa poreći tu reč, za varljiva dobra, u fascinaciji pred glupim malograđanskim

2 2 Miroslav Krleža: Na rubu pameti (Biblioteka Nezavisnih Pisaca, Zagreb 1938), str. 207.

2 3 О Idejama smo Koča Popovic i ja, u proleće 1935, napisali (ne davši joj, doduše, završni oblik) čitavu jednu poveću brošuru, u kojoj smo, na mnogobrojnim citatima, podrobno analizirali takozvanu »antimarksističku borbu«, tojest fašističku rabotu Cr­njanskog i njegovih saradnika. Naša brošura nije mogla da se pojavi, a i Ideje su ц međuvremenu prestale da izlaze.

beogradskim salonima, - je li to sudbina? Ne, i zato mogu optužiti one koji su nas izdali, kad su izneverili poeziju, koji su izneverili sebe. Al i ovo što pišem nije optužnica. Suviše bi mi bilo gorko i gadno, kad ni je nužda neposredne borbe, da iznosim, jedan po jedan, dokaze о moralnoj dekadenciji , о moralnoj smrti jednog pesnika, i tim više gorko i gadno što mi je taj pesnik bio pri jatel j , ma i onako sebično kako je on to možda jedino umeo. I tim teže, što evo ne govorim više o jednom mrtvom pesniku, samo о jednom mrtvom prijatelju. Počeo sam već i nehotično da govorim, u ovom praskozorju, i о drugom jednom pesniku, о Velikom Drugu. G o ­vorim, sa tugom i l jutnjom, sa jarošću što je baš sve moralo da bude tako kako j e bilo, - da mu više na pismo koje mi je, poslednje, pre devet godina iz Amerike u Pariz poslao, ni odgovorio nisam, - govorim već i o Rastku.

O RASTKU PETROVICU 1 О CRNJANSKOM. О »POSLERATNOJ KN/IŽEVNOSTl.. U BEOGRADU

I U PARIZU U GODINAMA 1920-1922. »CAS OBNOVE«.

Ne, nije Rastko Petrović postao fašista, i bilo bi nepravedno da sma­t ramo da nas j e izdao, nas i sebe, svoju i našu zemlju i svoju i našu poeziju izneverio, kao Crnjanski , iako j e i on, kao i Crnjanski, posle Revolucije ostao u emigraciji , iako je, (apolitičan kakav je uvek bio, upravo analfa­beta u oblasti politike) za vreme rata, u SAD, izgleda, pao pod uticaj kraljevsko-četničkog ambasadora Konstantina Fotića, ogorčenog protiv­nika Narodnooslobodilačke borbe, ne shvativši, još jednom više, o čemu se radi , i šta je u pitanju, kad se baš radilo o biti ili ne biti, kad je baš bila u pi tanju sudbina njegove zemlje, koju je, međutim, na svoj način, na svoj spontani, sentimentalni, nezgrapni način, nesumnjivo voleo. Plakao je, 1947, na ulici, plakao je, u bukvalnom smislu reči, razgovarajući sa jednim svojim starim pri jatel jem о toj zemlji, za koju je mislio da ga je odbacila, jadikujući da ga niko više od njegovih pri jatel ja u Beogradu ne voli. I umro je, u Washingtonu, 1949, u teškoj nostalgiji za Beogradom, za domom, umro je smrću koju je sebi, mnogo godina rani je bio prorekao, koju je naslutio u groznici one mračne žudnje za »domom gde se ne vraća«, za bespovratno izgubljenom spokojnošću intrauterinskog života, za po­vratkom u toplu mrežu majčinog krvotoka:

О crvenilo mi doteče iz matere Světlost, čuj, iz doma gde se ne vraća

Ali crvena světlost doma gde se ne vraća, I krepko telo još zvučno od himni i pokreta Pobrkaće me kod načela i kaljača, Pobrkati - ha divote! - i otuđiti od sveta!

Ali umrli već dom gde se ne vraća Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara, I neće mi reći niko tad - koja je staza najkraća Do spasenja: No umreću, vidim, od prskanju Damara.u

Umro je, 15 avgusta 1949, u Washingtonu, umro je, zaista, od prskanja damara, daleko - i stvaram li ja sad od te tragične smrti samo literaturu? - a da mu možda zaista niko nije rekao koja je staza najkraća, koja je staza za nas, ljudska bića, kojima otuđenim od sveta u svetu nema mesta, jedina do spasenja, umro je, pobrkan kod načela i kaljača, u dvostrukoj žudnji nemogućnog povratka ... Na svojim putovanjima, uvek je u sebi nosio tu žudnju za domom svojim, za domovinom, za kućom ostavljenom. I, ako iz ogromne hrpe Rastkovih pisama koja leži predamnom, (a pisama i sećanja ima toliko da bi trebalo bar deset puta duže pisati о mrtvim mojim pesnicima da bih dočarao lik živog prijatelja, kroz dane i zemlje kako je lutao, voleo, tugovao, tražio), ako iz prvog Rastkovog pisma koje mi padne pod ruku (ono je iz Rima, od 9 februara 1929) pročitam prve redove na koje naiđem, oni glase:

»Uželeo sam se Beograda kao nikada, i prvu ću priliku iskoristiti da dođem na ne­koliko dana i vidim onaj put od Terazija do Ratarske ulice, preko Staroga Groblja, što je najlepsi put na svetu.«

Nije se vratio, umro j e u tuđini, ali nije umro kao izdajnik. U političkom pogledu, razmak od mesta sa koga je pošao do mesta na koje je stigao, i pored sveg očiglednog konformističkog skliznuća, ne može se porediti sa putem koji je, nizbrdo, otprilike u isto vreme prešao Crnjanski. Jer Rastko Petrović nije, kao Crnjanski, na početku svog pesničkog puta, bio - da se poslužim naslovom jedne potresne, nezaboravne defetističke pesme Dušana Vasiljeva - čovek koji peva posle rala, on nije bio, kao što to, u sećanjima о posleratnoj književnosti koja sam već pomenuo, za sebe s pra­vom kaže Crnjanski, »iako mlad, čovek koji se vratio iz rata« (»i to je dugo,« dodaje Crnjanski, »posle Rata, značilo jednu naročitu psihozu naivnosti, beskrajne želje za dobrim, poverenja, plemenitosti«, premda to, naravno, nije značilo samo to). Rastko Petrović, u tim prvim danima S V O Í T ,

i uopšte tadašnjeg »posleratnog« književnog života, nikada ni pomišljao nije da za sebe ili povodom sebe, svojih shvatanja i pogleda na svet, na­piše, kao Crnjanski о samom sebi, 1918:

»U detinjstvu [...] je bio nacionalista. Posle je čitao prasne Straže i suzno gledao lepo lice Svetozara Markovića. Tada je bio internacionalista. Posle je upoznao rat i želju umreti.

Danas je srećan. Sve mu je jedno, hoće li ga slaviti ili rugati mu se. On ne veruje u Boga, ali u budućnost. Sve jade naše, sav ponos, svu sramotu našu, sve zna. I pitali ga о smrti ili ljubavi, о Zagrebu ili narodnom jedinstvu, о pesimizmu ili optimizmu, о literaturi ili futurizmu, on će na sve to odmahnuti prezrivo, očajno, ali prijateljski rukom.« 2 5

24 Tajna rođenja. »U jednoj maslinovoj šumi zanosa, gorčina nad Velalukom, na Korčuli.« (Otkrovenje, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd 1922).

2 5 Pismo Juliju Benešiću. Maska, poetična komedija. (Savremeni hrvatski pisci, na­klada Društva Hrvatskih Književnika, Zagreb, prosinac 1918).

Još manje je pomišljao da treba i srne da kaže, kao Crnjanski, 1920:

»Većina nas »najnovijih« iako smo politički na levici, odbacuje sve »korisne, popu­larne, higijenske« dužnosti, koje joj, kod nas sa izvesnom tradicijom, ljudi bez osećaja za umetnost, a prepuni sociološkog samoljublja, tako često nameću. Socijalizam, na primer, ne širimo lirskim pesmama.« 2 6

Niti je tada, na početku svog pesničkog stvaranja i kao objašnjenje tog stvaranja, mogao osetiti potrebu da napiše, kao Crnjanski, ovo na primer:

»Svud se to oseća, da su hiljade i hiljade prošle kraj lešina i ruševina, obišle svet, a vratile se tražeći misli, zakone i život, bivše, nepromenjene. [...] Ali su došli novi zanosi, nove misli, novi zakoni, novi morali. [...] Svet nikako da čuje užasnu oluju nad glavama, dok se dole trese, ne politički odnos, ne književne dogme, nego život. To su mrtvi, koji pružaju ruke. Treba ih naplatiti.«2'

Ni O V O :

»Za nama je masa onih, koji su medu lešinama, pod otrovnim plinovima, osetili prilično »hipermoderne« senzacije, koji su izgubili radost, koju ni porodica, ni običaji, ovijeni lažnom »koprenom sreće« i »zlatnim velom čestite sredine« ne vraćaju više.« 2 8

Ali, isto tako, na kraju tog pesničkog stvaranja, tamo gde se put pesnika gubi u tresetu prilagođavanja, gde nestaje u močvarama malograđanskog glajhšaltovanja, Rastko Petrović nije pisao, kao Crnjanski, članke u slavu rata, rata kao takvog:

»Oni, međutim, koji su bili u ratu, i ležali medu mrtvima, znaju da je rat veličanstven i da nema višeg momenta, nikada ga nije bilo, u ljudskom životu, od učešća svesnog u ratu.« 2 9

Ili, dezavuišući suludo sebe samog: »Nije to bila nikakva ideologija pacifista, bila je to obična potreba klasne borbe,

defetistička propaganda. Da bi se mogli sprovesti revolucionarni programi, klasni udari, trebalo je pripremiti

raspadanje vojski. Pripremiti propagandom koja je imala da razori militaristički duh, da karikira vojničke pojmove, i forme, da kleveta vojnika kao takvog i da pokaže kao najgoru kuću kasarnu.« 3 0

20 Objašnjenje Sumatre. Ovaj izvanredno interesantan tekst, čiji sam, uostalom, skoro čitav drugi (lirski) deo već naveo u svojim Marginalijama, sam Crnjanski je u svojim Odabranim Stihovima, nesrećno doterujući ga, preštampao. Nažalost, svojom docnijom evolucijom, on je već davno kompromitovao sve ono što je moglo biti tačno u njegovom mladalačkom, antiutilitarističkom shvatanju književnosti.

27 Objašnjenje Sumatre. 2 8 Ibid. 2 9 Miloš Crnjanski: Oklevetani rat (Vreme, god. XIV, br. 4379, od 16 marta 1934). 30 Oklevetani rat. Povodom ovog napisa gde »novinar Crnjanski vrijeđa pjesnika

Crnjanskog«, Krleža je pisao u članku M. Crnjanski o rata (Danas, br. 4, 1 aprila 1934): »Kad bi iz tehničkih razloga bilo moguće, trebalo bi preštampati čitav ciklus »Vidov-danskih Pesarna« g. M. Crnjanskog, da se tome gospodinu već jedamput objasni, kako je njegova današnja pobuna protiv sebe sama napor jalov i uzaludan i kako on danas puca iz svog browninga po svojoj vlastitoj slici što se odrazuje u ogledalu njegove naj­intimnije lirike... Dok se je kretao po crti svojih slobodnih inspiracija, on je govorio često vrlo mutno, ali sugestivno. Govorio je nadareno i neposredno, davao je signale, osjećalo se da u njegovim riječima plove slike kao lađe na sretnome vjetru i da imaju talenta u jedrima. Danas to su »ideologije« kojima se autor »Lirike Itake« nezgrapno igra, kao sa papirnatim zmajevima.«

IM

Nije Rastko Petrović, na početku svog pesničkog puta, užasnut ratom, pevao, kao Crnjanski, da je »otadžbina pi jana ulica«, niti se zaklinjao da ništa na svetu ne poštuje, a najmanje »Dušanov sjaj« i da »ne bi rukom za carske dvore mako, za onaj bludnica raj«, ali isto bako nije, petnaest godina kasnije, pisao, kao Crnjanski, članke pod naslovom Badnjak Bla-ženopočivšeg Kralja, Blaženopočivši naš Kralj, Následník Prestola na Jadranu; niti je , kao Crnjanski, povodom glasanja u Sarskoj Oblasti (1935), objavio goebbelsovski članak pod pobedonosnim naslovom Pobeda Nacije nad marksizmom, slaveći Hitlerovu pobedu; niti je za Vreme, kao Crnjanski , pisao niz dopisa iz Francovog tabora (1937); niti je, kao Cr­njanski iz Rima, posle münchenske kapitulacije gukao i gakao od radosti što fašizam triumfuje, ni likovao što je došao »Mussolinijev momenat« (to je baš naslov Crnjanskovog dopisa od 3 oktobra 1938 Vremenu), što je Chamberlain došao Duceu na noge; niti je pisao, kao Crnjanski, hvalo-spev grofu Cianu.

Ne, politička distanca između onog što je Rastko Petrović pisao kao sasvim mlad pesnik i svega onog što je, kad je podlegao, pristao da piše kao novinar i diplomata, nije nikako tako monstruozna kao ona koju je, u isto vreme, prevalio, preko koje se pretumbao Miloš Crnjanski. On ni­kada nije, u moralnopolitičkom pogledu, samog sebe sa tako degradantnom nedoslednošću demantovao. On nije bio u ra tu , i ni je počeo, ni je bio na­veden da počne da govori u ime mrtvih »koji pružaju ruke«. U tom po­gledu on nije bio »posleratni« pisac u Crnjanskovom smislu. U svojim »literarnim sećanjima«, započetim i prekinutim 1929, Crnjanski, pošto je govorio о literaturi u ratnom vremenu, - vremenu Suvremenika (čiji je urednik Juli je Benešić imao dovoljno smělosti i n juha da štampa i afir­mira, među prvima, i Krležu i Crnjanskog) i Književnog Juga u Zagrebu, - opisuje početke novog u posleratnom književnom životu i prvo okuplja­nje književnika, odmah posle Rata, u Beogradu, koji j e tada, početkom 1919, bio »hladan, pust, bez osvetljenja, bez vode, pun rupa i ruševina i korova«. Kafana »Moskva«, u kojoj su tada gorele svece, bila je prvo zborno mesto književnika i umetnika koji su predstavljal i tadašnju »mo­dernu«, i koje je, nešto kasnije, malograđanski , profesorski i uopšte dobro-misleni Beograd s podsmehom nazvao »futuristima«. Tu , za stolom pod velikim ogledalom, u prizemlju »Moskve«, koja je uostalom godinama ostala glavni štab »modernista«, osnovana je i čuvena, u izvesnom smislu može se reći i pionirska »Grupa umetnika«, koju su sačinjavali slikari, muzičari i književnici, i koja je 27 novembra, u Sali »Stanković« priredi la svoje prvo »književno-muzičko veče«, na kome (kako to vidim iz pro­grama koji sam sačuvao) svoje pesme čitaju Sibe Miličić, Sima Pandurović, Josip Kosor, Danica Marković, Mirko Korolija, Ivo Andr ić (pesme u prozi iz knjige Nemiri) i Todor Manojlović. Rastka Petrovića u tim uspo­menama nema, kao što ga nema, i ni je ga moglo biti ni u Književnom Jugu (časopisu pokrenutom u Zagrebu 1 j anua ra 1918, na kome bi vredelo zadržati se, i zbog njegovog nacionalnog, južnoslavenskog značaja i zbog uloge koju je odigrao u stvaranju jedne književne atmosfere, koja se, p re -

nošenjem centra »nove« književnosti u Beograd, prilično brzo korumpi­rala). N e m a Rastka Petrovića ni u novosadskom Danu, povodom koga se, 1919, kako kaže Crnjanski, »prvi put, u Beogradu, govorilo o nekoj posleratnoj književnosti, о nečem novom, posleratnom u našoj umetnosti, 0 nečem različitom od predratnoga«. Nema ga u »Grupi umetnika« i nema ga u svim onim dosadnim zavrzlamama (koje se Crrijanskom čine tako značajnim književnoistoriskim momentima) oko ponovnog pokretanja Srpskog Književnog Glasnika (prvi broj Nove Serije izašao je 1 septembra 1920), ni u onim smešnim »diplomatskim« pregovorima između Bogdana Popovića i stola pod velikim ogledalom u prizemlju »Moskve« oko sa-radnje »modernista« u Glasniku.31 Tek sasvim na kraju tih svojih preki­nutih »literarnih sećanja« о »posleratnoj književnosti« (koja su, u svom trećem, nepostojećem nastavku, imala da obuhvate period od 1920 do 1928 zaključno), Crnjanski, koji je u poznu jesen 1920 otputovao u Pariz, piše:

»U Parizu smo se tada našli, u srdačnom prijateljstvu, S. Miličić, Rastko Petrović i ja (Dušan Matić, koji je tada živeo u Parizu, počeo je tek da objavljuje). Pariz naših skulptora i slikara (Dešković, Šumanović, Stojanović, Milunović, Kljaković, Uzelac i dr.) činio nam se kao jedan ogroman atelje u kom se divno moglo raspravljati о »poslerat­nom«, što za nas nikada ne znači reč bez vrednosti. Naprotiv. (... Rastko je znao francu­ske »najmlađe«. Išao je po njinim redakcijama. Kad bi mu se dosadilo da uči u Na­rodnoj Biblioteci, proučavao je ludnice.) Iz Pariza sam poslao pesme Rastka Petrovića novom uredniku S. K. Glasnika, D-ru Vojislavu Jovanoviću, koji ih je primio odušev­ljeno. Knjižar S. B. Cvijanović, moj prijatelj, trebao je te jeseni da izda Dnevnik о

3 1 Crnjanski piše о tome u svojim »literarnim sećanjima«, 1929: »Moram odmah reći da sam docnije sasvim delio predratni Književni Glasnik, koji za mene znači list J. Skerlića i njegovih književnih napora, od posleratne Nove Serije, kao što ih deli, mislim, svaki, ali moram odmah reći i to da ih nisam delio tada, u jesen god. 1920. Za mene, odraslog i školovanog u Temišvaru, skoro verskim zanosom za sve što je naše, Književni Glasnik bio je neka vrsta kulturne svetinje, koju je trebalo čuvati. Nikakvi »futurizmi« nisu mogli da mi taj osećaj »sinovske ljubavi« priguše u srcu; i, ma koliko da sam mislio drukčije, pisao drukčije nego što se mislilo i pisalo u tom evangeliju naše književnosti, bio sam, s vesno, spreman na jedan kompromis napora pri književnom radu, sa uredništvom S. K. Glasnika, a već ni sanjao nisam da mi se, pri tome, može što desiti što bi moglo da me razočara. Tu i slične sentimentalnosti, u mojoj književnoj karijeri, zbog kojih se sad i te kako kajem, lako mi je protumačiti i opravdati. To je bio isti onaj ukorenjeni osećaj dužnosti prema našim »svetinjama«, koji su mi usadili u detinjstvu, ponoseći se Pajom Putnikom, igumanom Cernjanskim i drugima. U ne­prekidnom, porodičnom redu, po ocu i majci, raznih Cernjanskih, Putnika i Vujića, о kojima sam slušao da su se fanatično držali sličnih dužnosti, meni je još u detinjstvu lupano u glavu da je naša knjiga i književstvo u dobrim rukama itd., što mi se, sada, ne čini baš tako izvesno. Naprotiv.« Mislim da bi bilo nepravedno ne voditi nikakvog ra­čuna о ovoj Crnjanskovoj konfesionalnoj digresiji, i pored deformisane, dvostruko defor-misane perspektive tog subjektivnog tumačenja. Iako po ovome izgleda, da je, 1920, razo­čarani defetista Crnjanski bio više pod uticajem svoje porodične, temišvarske, naciona­lističke tradicije, koju je kao dete upio u sebe, od višestruko razočaranog Crnjanskog, 1929, na pragu svoje ekstremno nacionalističke, velikosrpske faze, ipak se u toj remi­niscenciji, u tom pozivanju na »neprekidni porodični red raznih Cernjanskih, Putnika i Vujića« koji su se »fanatično držali sličnih dužnosti«, može naći izvesno tumačenje Crnjanskove evolucije ka nacionalizmu. S obzirom na hegemonistički Beograd s jedne, 1 na njegovu nesposobnost da pravilno oceni stvari, s druge strane. Neko ko ga je dobro znao podsetio me je da je Crnjanski svet oko sebe gledao okom muve: neljudskim, face-tiranim okom rrrorao je sve videti uveličano, deformisano i razlomljeno.

Čarnojeviću. Nerviran onim burgijama koje je tadašnja »kritika« iznosila protiv nas posleratnih, on je odlagao izdanje te knjige. Tako je Dnevnik postao prva knjiga biblioteke »Albatros«.3 2

Pariz. Pariz 1920-1921, kad je jedan od tih francuskih »najmlađih« koje je znao* Rastko, pored Max Jacoba, André Salmona, i uopšte grupe oko časopisa Action, bio već, verovatno, Paul Eluard: primerak Eluardove zbirke pesama Répétitions koji s ljubavlju čuvam, nosi kaligrafisanu po­svetu: »a Rastko Petrovitch très sympathiquement Paul Eluard«. To je glatka, světla i tajanstvena knjižica, sa ilustracijama Max Ernsta, gde je već ton Eluardov konačno čist i njegov, nezamenljiv, jednostavan i čudan, i gde je smisao običnih, svakodnevnih reči, koje se nižu bez patetike i neobičnom lakoćom, smisao tek jedva primetno skliznut sa plana uobiča­jenog, i tako, lebdeći, između jave i sna, između suze i humora, jasan, obnovljen, kristalan, prekrasan... To je već bila njegova sopstvena, ko­načna, njegova laka, njegova svilena reč:

LA PAROLE

J'ai la beauté facile et c'est heureux Je glisse sur le toit des vents Je glisse sur le toit des mers Je suis devenue sentimentale Je ne connais plus le conducteur Je tie bouge plus soie sur les glaces Je suis malade fleurs et cailloux J'aime le plus chinois aux nues J'aime la plus nue aux écarts d'oiseaux Je suis vieille mais ici je suis belle Et l'ombre qui descend des fenêtres profondes Épargne chaque soir le coeur noir de mes yeux.

I čudno je i uzbudljivo, danas, prelistavajući tu tanku knjigu pesama, ponovo naći, i sasvim drugim očima ih pročitati no onda, davno, ova dva poslednja stiha pesme Raison de plus:

Il faut m avoir connu à cette époque pour m'aimer, sûr du lendemain.

Pariz 1921. Crnjanski je Novoj Evropi slao svoja Pisma iz Pariza, zainteresován za sve što se tada tamo, u to doba vrenja i ludosti, izlagalo u galerijama, igralo na pozornicama, štampalo po bezbrojnim malim i velikim časopisima koji su nosili novi duh, ne shvatajući uvek o čemu se radi, čudeći se, i gadeći pomalo te »vejavice papira francuske posleratne«, koja se bila spustila na njegovu glavu. Dadaizam je bio već na pragu svoje agonije, u krizi, kao što je bio u krizi i glavni organ pariških dadaista, časopis Littérature (čiju sam istoriju objavio, 1924, u poslednjoj svesci časopisa Književnik koji je Antun Branko Šimić, još jedan mrtvi pesnik, već kao samrtnik pokrenuo). Broj 20, kojim se završava prva serija bro-

32 Posleratna književnost II (Letopis Matice Srpske).

jeva toga časopisa, doneo je bio prvi deo materijala sa procesa koji su dadaisti organizovali protiv Maurice Barrèsa, koga su bili optužili za »zločinstvo protiv bezbednosti duha« i kome su, 13 maja 1921, sudili po svima pravilima jedne autentične sudske rasprave, »smatrajući da je jedan dati čovek, koji je u jednom datom vremenu u mogućnosti da razreši izvesne probleme, kriv ako, bilo iz želje za mirnim životom, bilo iz potrebe za spoljnom akcijom, bilo iz self-kleptomanije, bilo iz nekog moralnog razloga O D U S T A N E OD ONOGA ŠTO JE MOGLO BITI JEDIN­STVENO U N J E M U , . . . i remeti, u onome što u njoj može biti revolu­cionarne snage, delatnost onih koji kao da crpe iz njegovog prvog uče­nja« ... To »prvobitno učenje« Barrèsovo bilo je nihilističko, anarhoindi-vidualističko učenje pisca ciklusa Le Culte du Moi (Sous l'œil des Bar­bares, Un Homme libre, Le Jardin de Bérénice), a poznato je da je Barrés zatim prešao na reakcionarne pozicije antidrajfusarskog rasizma i eks­tremnog belicističkog nacionalizma Romana nacionalne energije (Les Déracinés, L'Appel au Soldat, Leurs Figures), pa je prirodno bilo da su najnepomirljiviji predstavnici tadašnje mlade generacije intelektualaca, užasnuti nad apsurdom i lažima nacionalističke fraze i uopšte nad dog­mama jednog društva koje je Evropu bacilo u krvoproliće takozvanog Velikog Rata, shodno svojim defetističkim, antiburžoaskim, dadaističkim principima, smatrali Barrèsa za zločinca u očima duha, slobodnog ljudskog duha, о čijem su teroru poetski i prilično »sumatraistički« snevali ... I Crnjanski je mogao da učestvuje bar sa isto toliko prava i razloga koliko i svi oni drugi mladi ljudi koji su, za razliku od Rastka Petrovića, iskusili bili rat, front, lešine, sve »vojničke užase i bede«, kako kaže sam Crnjanski-da učestvuje, kao advokat optužbe, u suđenju Barrèsu, koje je u stvari bilo suđenje budućem Crnjanskom. Eluard i Crnjanski su mogli biti pri­rodni optužitelji Barrèsa. Pa i Rastko Petrović takode. Mlađi od obojice (Crnjanski je rođen 1893, Eluard 1895, Rastko 1898), on nije doživeo front, ali to ne znači da nije doživeo rat. Doživeo je bar Albaniju, i о tome je, ostavio svoje zaista pěsničko svedočanstvo, nekoliko godina docnije, u poemi Veliki Drug, (»Za spomen na trideset hiljada mojih vršnjaka, koji pomrese u Albaniji«), poemi objavljenoj 1926 u Vremenu (iz koje je, 1925, jedan odlomak u francuskom převodu, pored stihova iz Otkrovenja, izašao u almanahu Еигоракоџ su u Potsdamu izdali Carl Einstein i Paul West­heim) i u jednom velikom dosad neobjavljenom romanu, pisanom 1933-34, koji je, pre svog polaska za Ameriku ostavio svome izdavaču Geci Konu. Ali ovaj ga, po savetu Slobodana Jovanovića, nije objavio baš zbog Albanije, zbog odviše mračnog i za srpsku vojsku, tobože, nezgodnog pri­kazivanja albanske tragedije. Iz ovog romana od preko 600 strana, volu-minoznog, nejednakog, ali duboko ljudskog, potresnog i značajnog bar isto toliko za obogaćenje naše savremene književnosti koliko i za pozna­vanje završne, patetične poruke mrtvog pesnika, objavljen je samo jedan kratak odlomak, koji se odnosi baš na Albaniju, u božičnom broju Politike, januara 1935, pod naslovom Lako se rađaju i planine.

Ali mi smo, na ovom mestu, u Parizu, u godini 1921. Rastko čita u N a ­cionalnoj Biblioteci hronike о starim Slovenima, studira slikarstvo i psihi­jatr i ju, i neumorno piše. Ima toliko da kaže, i jednim jezikom neosporno toliko novim, (baš time, što uključuje tako drevne akcente, dotada nikad neshvaćene, u našoj srednjovekovnoj l i teraturi koju su uvek samo pro­fesorske naočari gledale) novim kao svežina i poezija, kao smeh i vapaj i sočno pr ičanje prirodnih ljudi, samog naroda, kao »mladićstvo narodnog genija«. On neumorno piše, i nije rat koji se tek završio, krvavi i besmi­sleni imperijalistički pokolj, nije doživljaj ra ta i pobuna protiv rata, ta jeza, ono što, kao kod Crnjanskog, u tom stvaranju determiniše njegovu suštinu, njegov stil, njegovu novinu, njegovo odvajanje od svega konven­cionalnog, konzervativnog, bivšeg. Ali je to ipak, indirektno, rat. Jer formiranje Rastkovog shvatanja i osećanja života i l i terature uslovljeno je stanjem duha i raspoloženjem koji v ladaju medu onima koje Crnjanski naziva »francuski najmlađi«. A da je iza ovih stajao doživljaj rata, uslov-ljavajući njihov pogled na svet, taj gorki pogled sarkastične mladosti koji su, i grozničavo i sa puno žara u svem svom hladnom sarkazmu, bacili na versaillesku Evropu, о tome svedoče i one njihove preokupacije, bogo­hulne invektive, dekadentne mrtvačke šale i luckaste igre recima koje, na prvi pogled, sa ratom i ratnim strahotama nikakve veze nisu imale. Sve je bilo stavljeno u pitanje: društvena pravila, građanske vrline, filo­zofske teorije i moralne norme, religija, naci ja i porodica, zastave i sim­boli, titule i počasti, akademije i kasarne, crkve i banke, etički principi i estetske dogme, društvene i umetničke konvencije, običaji i navike, za­koni i pravila pristojnosti, literatura i jezik. U takvom defetističkom stanju duha, još nedemobilisani ili tek demobilisani, nalaze se Eluard i njegovi drugovi (na prvom mestu Breton, Aragon i Phi l ippe Soupault) u trenutku kada će, uglavnom dolaskom Tris tana Tzare iz Züricha u Pariz, ta grupa, kao grupa dadaista, početi sa nizom svojih senzacionalnih manifestacija, pr ividno bučnih i neozbiljnih ali u suštini idejno duboko korozivnih i simptomatičnih za mentalitet jedne ratom dezorijentisane ali lucidne ge­neracije. Eluard se sa tom grupom, sa Bretonom, upoznao preko hladnog i uzdržanog Jean Paulhana, tog skeptičnog i perverznog analizatora j e ­zičnih konvencija, i uticaj Paulhanov je očevidan u sasvim maloj reviji (četiri stranice), koju, u moru malih dadaističkih časopisa i publikacija, koji su tada kao pečurke nicali u Parizu, Eluard izdaje pod naslovom Proverbe. U dadaistički, kao i, docnije, u nadrealistički pokret, Eluard unosi svoju ličnu notu, tu želju za prečišćenim jezikom, tu žeđ za čistotom, tu lakoću i prozračnost osećanja i reči, i kad je osećanje naj tamnije , i reč izraz bola. Već je 1917 bio objavio svoju prvu knjižicu pesama Le Devoir et l'Inquiétude, i u tim pesmama, pisanim u ratu, u rovu, nema ni krvi ni krika, ni groze ni pobune. Samo brižna nega stiha, da se život i smrt izraze, očiste mirom i jednostavnošću običnih reči:

Et nous gardons aux amoureuses Cette fidélité précieuse

Entre toutes: l'espoir de vivre.

Ta briga oko čistotě i preciznosti poetskog izraza (ovde, u tim prvim stihovima, još nesigurnog, siromašnog), to osećanje ne samo za poeziju nego same poezije, to jedinstveno osećanje poezije u njenom najčistijem, najpoštenijem obliku, koje je dominiralo, kao kod retko koga pesnika, čitavim bićem Eluardovim, i kroz čitav njegov život, baš to što je bio njegov lični doprinos grupi pesnika koja se, negirajući literaturu i uopšte estetiku kao takvu, tako dugo zajednički literarno manifestovala, baš to, ta njegova odanost poeziji u tradicionalnom smislu reci, to je ono što su mu njegovi drugovi, nepomirljiviji od njega, u svom Sturm und Drang periodu, donekle zamerali. Eluard je bio pesnik pre svega i integralno, i naslov jedne od njegovih knjiga stihova, Poesie ininterrompue, mogao bi biti naslov svega što je napisao, svega što je u životu radio, čitavog nje­govog životnog kontinuuma. Kao i naslov one druge njegove knjige, u kome odsustvo zapete kazuje tako mnogo: L'Amour la Poésie.

Pariz, 1921. Rastko već dolazi u dodir sa dadaistima, iako su njegove preokupacije sasvim drukčije od njihovih, a Crnjanski ih ignoriše, iako bi izvesna njihova raspoloženja, ta razočaranost, taj prkos, ruganje sve­tinjama, gorčina i cinizam, i više od svega ono stanje skeptične ravno­dušnosti, to osećanje svesvejednosti, to prezrivo odmahivanje rukom na sve, ta ravnodušnost koja se oseća i u najbučnijim dadaističkim ispadima, mogli da ga približe njima. Imam i primerak Soupaultove poeme West-wego (štampane u martu 1922) sa posvetom: »à mon ami Rastko Petro-vitch en souvenir des très agréables heures passées en sa compagnie son ami Philippe Soupault avril 1922«, pa evo čak i jednog primerka publi­kacije D A D A 3, (štampane u Ziirichu decembra 1918), na kome piše: »byciclette criée au crépuscule garantie cm rire sang difficile si gué et numéroté à mon cher ami Rastco P. tristan tzara 1922« ...

Ima malo tragova tog stava negacije svih vrednosti, te negatorske da­daistické ravnodušnosti pred svim uobičajenim kriteriumima i sistemima, koja na primer u ovoj triumfalnoj besmislenosti i razularenoj proizvolj­nosti Tzarine »posvete« dolazi do izraza, malo tragova, upravo skoro ništa, tog načina pisanja i tog antiknjiževnog shvatanja književnosti, u svemu onome što Rastko, kao student prava, piše u to vreme u Parizu. Ni u tim prvim njegovim pesmama i lirskim pripovetkama, sa nečim sasvim ne­običnim, vrlo drevnim, široko intoniranim, materijalnim, gustim i masnim kao oranica, raspevanim i tělesním, uzbuđenim i zanjihanim, tragičnim i razuzdanim, sporim i ponesenim u svome tonu, nema, pored sve slobode u naviranju reči i direktne emocije u kantileni stiha ili fraze, ničeg što bi se moglo pripisati voljnom opuštanju automatizmu. Prvi ti, pariški Rast-kovi tekstovi, do kojih je danas ili vrlo teško ili uopšte nemogućno doći, pojavili su se 1920, ako se ne varam. Tada su objavljene prvi put pesme Rastka Petrovića u dnevnom listu Progres, koji je te godine pokrenuo Dragiša Vasić. Taj list je tada zaista sjedinjavao političku progresivnost sa progresivnim shvatanjima u književnosti, i u njemu je, pored ostalog, u nekoliko nastavaka izašla ona impresivna, gnjila Crnjanskova novela Raj, polutamna i zagušljiva kao javna kuća na čiji se opis svodi. Do

danas, pored svih svojih nastojanja, nisam nigde mogao naći ni jedan komplet Progresa (a sam sam sačuvao samo desetak brojeva), pa ne znam koje su to Rastkove pesme, ni kako bi mi danas izgledao taj Raj, sa svojim impresionističkim, dekadentnim clair-obscurom, taj Raj, tako zavodljiv za nas koji smo ga u dosadnim gimnaziskim klupama čitali. Početkom 1921, u prvim brojevima Zenita (koji je Ljubomir Micić pokrenuo febru­ara te godine u Zagrebu), izlaze Rastkove pesme Najsentimentalniju о sitosti legendu, Jedrila i Lovčevo bdenje, a u dnevnom listu Radikal izlaze te iste godine njegove pripovetke Pustolovina, О duhovima u pro­lete, Kako su počela zbiti ja A sana Suiejmanovića divljega čoveka i Putnik bez senke, kao i kritika na izložbu Bijelić-Dobrović-Miličić. Te iste godine, u svom prvom broju, Vreme objavljuje, u feljtonu, Rastkovu pripovetku Nemogući Ratar, koja je zaista čudno morala zvučati onima koji su kupili prvi broj jednog novog velikog dnevnog lista. I još te iste godine, 1921, dr Vojislav M. Jovanović - osetivši u tim prvim Rastkovim tekstovima (kako je sam rekao u jednoj inače nepovoljnoj oceni Burleske objavljenoj 1922 u Politici) »utančanu osetljivost, svežinu, živosni polet, kliktanje jedne mladosti besne i pitome, bezbrižne i ozbiljne u isti mah«, - Rastku širom otvara vrata Srpskog Književnog Glasnika. T u izlaze, prvo, u broju od 16 juna, pesma Vučitrnski Most, u brojevima od 16 avgusta i 1 septembra izvanredna pripovetka Pustinjak i Medenica i pesme Pesnik na Vodama. Treba prvo umreti, ili Mali Pera, Bodinova Balada, Mesec put, Iz Kovnice izašav, Juče i danas. Sve duge pesme, u dugim whitmanovskim ili apolli-naireovskim stihovima, iz kojih te stihove, za citat jedan krnj , nije pravo kidati, iz kojih, ipak, na dohvat, navodim:

0 šumo, goro, napijem li se žedan vina zalutalog oblaka Opeta stid me nekog dvanaestoga veka. Snim: bogumile gone usana žedju puklih ko raka 1 nezasitljivih bola. umornih, samrtnih bez leka; 1 tu se životu smetalo da teče Da veličanstveno sviće jutro, a plodonosno leže veče Moćno.

Zalutah razbojništvo stečeno u družbi sa Slavenima Starim. Odbacili poštenje nadajući se u bolje dane, Nisam Meo ništa da naučim, niti za šta da marim, Da se ičega prihvatim. Pa ipak pun čežnje jutra da svane Za slavu i putovanja, za slavu i putovanja, sa druma Za korak jednog deteta. za pokret njegov u hodu -A aeroplani i tice proletu kroz oblak I cepaju ga ritmom dugih pesama Kraj Ohridskog jezera i manastira Sv. Nauma -Za mirni put beskrajni i doboku nabranu vodu. Raskidam oblak nad vama.™

33 Iz Kovnice izašav (Srpski Književni Glasnik. N. S., knj. IV, br. 1, 1 septembar 1921).

I najzad, u broju od 16 decembra 1921, S. K. Glasnik donosi Rastkov »lirski spev« Proletnja Elegija, preko trista dvadeset stihova, među ko­jima i ovi, koji su, sećam se, tada izazvali buru novinarskog podsmeha, iz one tako narodski vesele, kao slika carinika Rousseaua ili Konstantina Arsenovića čedne i poetične, zaista proletnje pesme Junoš na Vodama:

Kada se u srce useli prolete, Mladići pred divke kape baciše i poklonile se, Sve se device nasmešiše s oltara Na grohotne trbuhe žandara. Ol po grohotnim trbusima žandara Izničc mlado lišće i okruni ih cveće.

I opet te iste godine, Suvremenik objavljuje Rastkov esej Sava Šuma-nović i estetika suviše stvarnog, interesantan već po tome što se u njemu može nazreti Rastkova koncepcija um etničkog stvaranja, kao rezultata emocionalne spontanosti s jedne i racionalne, kubistické konstruktivnosti sa druge strane. (Brat Nadežde Petrović, slikarski vaspitan u Louvreu, po italijanskim muzejima i na freskama srpskih i makedonskih manastira, čiju je čisto likovnu vrednost bio svakako jedan od prvih da uoči i vidi okom koje je videlo pre toga Deraina i Picassa, Rastko Petrović je imao izuzetno osećanje za savremeno slikarstvo i od tog slikarstva, kao knji­ževnik, mnogo umeo da nauči.)

I najzad, te iste 1921 godine, kada se u Biblioteci Albatros pojavljuje njegova prva knjiga, Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, Rastko objavljuje u zagrebačkoj Kritici, u dvobroju posvećenom Beogradskoj literarnoj zajednici A L P H A , svog nezaboravnog Putnika, čiji stihovi pevaju i danas (zar ne, Milo Milunoviću?) u nama koji smo ga pre trideset i tri godine prvi put doživeli:

Kneze Potemkine izdanuli u kolima na velikome putu. Da mogu, kao ti, umreti na drumu, Kad točak razgliba glinu žutu; Šibaj kočijašu, teraj carski u Strumu, Čut! U tajnosti da ti poverim ime jedne zve~.de Ili jednog slova iz jedne knjige о prašumi. Ćul! Ali heroj sam na drumovima: Od svega najviše volim da se opijeni, a posle toga još da putujem: Ko ti reče prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju Dunav teče! Ko ti reče Šar planinu, kočijašu, drumovnicc moj!

... Ako te ljubim pod vrat, šapnuću Klevetu: ko ti reče mor dolamu! Mor dolamu, crna hala besna svata, ah Koštano Mnogočisna, mnogolepa, mnogocvetna, okupano, Okupano. Oh prokleta! Ta ključevi violinski u jetri mi kote se, ko bakcile kokove: Hanibale, Karavađo lopove, hajdmo mili da slavimo kanibalike.

34 V. Otkrovenje. Stihovi i proza. Sa naslovnim listom i likom piščevim od Mila Mi-lunovića i s ostalim drvorezima od Rastka Petrovića i Aleksandra Deroka. Otisnuto u Beogradu 1922 godine za izdanja S. B. Cvijanovića.

Godine 1921, u Parizu, Rastko se druži sa piscima i slikarima oko časo­pisa Action, koji, u svom sedmom broju (maja 1921), ilustrovanom isklju­čivo reprodukcijama carinika Rousseaua, donosi Rastkovu pesmu Le Mot de la Soif, koja tek iduće godine izlazi u originalu (Slovo žeđi) u prvom broju efemerne revije Rada Drainca Hipnos.i5 U toj klimi francuske »po-sleratne«, između redakcije Action, Sorbonne, Esprit Nouveau-a, Mont-parnassea, »Rotonde«, »Goupole-e«, »Cafe du Dome«, muzeja i slikarskih galerija, između Carpaccia i Braquea, između Ohrida i Budve, Svetog Nauma i Svetog Stefana, između Toskane i Makedoni je , Ratarske ulice br. 32 i Quartier Latin-а, između Svetog Marka u Veneciji i Svetog Marka u Beogradu, u strasnim umetničkim preživljavanjima, u širokim, pijanim i upornim stvaralačkim voljama, u nekom teškom, tragičnom i zanosnom osećanju svoje tělesnosti, u čudnoj i mutnoj , krvavoj fascinaciji »tajne rođenja«, u uzbuđenoj, patetičnoj službi izrazu, u simultanosti lirskog i epskog zamaha inspiracije, rodila se Rastkova poezija, i odmah ga ponela kao bujica, kao sam život. Izjednačila se za njega, u svome uzbuđenju, u svojoj uzbudljivosti, sa životom, koji je Rastko tako materi jalno, tako konkretno umeo da oseća, i tako strasno, tako žudno, tako zavičajno voleo, hteo da voli i u mržnji, i u očajanju, uvek, u svakoj manifestaciji života, u l judima pre svega. Ni je slučajno da se njegov narat ivni esej о tadašnjoj savremenoj francuskoj poeziji, objavljen 1922, zove Dvadeset godina povratka poezije u život:

»... Tad Apollinaire, koji se zagledao prema prozoru, odjednom oživljuje, neka iz­vanredna drhtavica prede mu preko tela, i on uzvikuje: »Pazite gospodo, tek je dva sata jutra a već se sunce diže drugome horizontu. Što nam se više přibližuje, moj umor to sve više nestaje!« I onda će svakako potražiti čašu sveže vode da se napije.« ... 3 6

Treba se setiti tog uzdrhtalog, egzaltiranog verovanja u sebe i u poeziju, u emocionalnost života, u sudbonosni značaj s tvaranja, u novi jedan, ne­poznati, zanosni zagrljaj života i poezije, treba se setiti te »naročite psi­hoze naivnosti, beskrajne želje za dobrim, poverenja, plemenitosti«, koja nije bila, u tom neposredno posleratnom vremenu, specifična samo za »čoveka koji se vratio iz rata«, nego i zaista za mnogog mladog pesnika ili umetnika. U pomenutom eseju о Savi Šumanoviću, Rastko j e pisao 1921 : »Milan Dedinac dobro zna da je umetnost velika igra tragične mla­deži pa ipak se upustio u nju, jer ga je privlačila mudrost s tvaranja i široke linije horizonta; još ismelije, još sa većom upornošću pošao je u nju krepki mladić Sava Šumanović.« I ne samo oni. Život čovečji, taj »neprimljivi položaj čoveka«, čoveka u svetu, u društvu, pokazao se bio, kroz prvi pokolj svetskih razmera, kao nešto što doista nije vredno druge pažnje osim poruge, ali je iza te skepse, tog društvenog defetizma, te de­moralizacije, očajan ili obesan, buntovan ili slab i drhtav, treperio, pul­sirao plamen verovanja u jedan život »slobodan i bez mere«, gde »veli-

3 5 Časopis Action je već u svom petom broju, oktobra 1920, bio objavio M. Krleže Pjesmu novinara (Le Poème du journalisme), u převodu В. Tokina.

36 Dvadeset godina povratka poezije u život. Jedan istoriski i kinematografski esej za četrdeseti rođendan A. Salmona (Misao, god. IV, sv. 59/60, knj. IX, sv. 2, juni 1922).

čanstveno sviće jutro, a plodonosno leže veče, moćno«, plamen vere da će se »ispuniti pesničke ludosti«, da će nova, beskompromisna i od svih veza oslobođena umetnost, koja više neće biti umetnost samo nego sam život, preporoditi čoveka, tu tragičnu kosmičku zver, čoveka, koji »dočekaće u drh tanju Otkrovenja dane, - kada će mu svaki ud zazvučati kao violina -a on sam biti početak svih muzika«. 3 7

Plamen, krvavi i bolni plamen otkrovenja. Treba se setiti svega toga, pa razumeti mnogo štošta što je došlo posle, kao posledica razočaranja, po povratku kući, kao posledica poraza, slabosti pred porazom. Godine 1921, iz Nacionalne Biblioteke u Parizu, uputio je Crnjanski ovu poslanicu onima kod kuće:

Život vaš i telesa još su tvrda, a zidanja krivudava, neoprezna, no ja vas mirno gledam sa brda i znam, što još niko ne zna. Tela će vam se izgubiti i krv biti sve tanja i tanja; zanemeli ćete ljubiti vrhove cvetnih trešanja. Dolazim skoro, a doći će i dan, kad će dosadanje biti svejedno, kad će i vaš dah biti iskidan i strešćete se već jednom čedno ... Sa osmehom jutarnjim jednom i vi zaigrati, sa srebrnim lukom, u bezdan nebesa biserno sivi sa Šara, sa Velebita, sa Fruške Gore. Zatrešću višnje iznemoglom rukom. Na gradove vaše bele. Da ućutkam jednom dreceće gajde 1 pijanke nevesele. Osetićete da i vama ide san I stojati pod nebom suzno goli; I leći ćete i vi u travu zvezdanu, gde ništa više ne boli... Ispuniće se pesničke ludosti. 1 kad prva proletnja noć zaplaví, videću ja još vas i život kako igrate, na nebesima, a ne na javi.ss

3 7 Rastko Petrović: Probuđena Svest (Otkrovenje). 38 Poslanica iz Pariza. Objavljena prvo u Zenitu, br. 4, ova je pesma zatim štampana,

u prepravljenoj versiji, u prvom broju Gligorićeve Raskrsnice, aprila 1923, i ta pre­pravljena versija je, na žalost, ovde preštampana. U svojim napomenama, datiranim »London, 1 januara 1954«, na kraju plaketě Odabrani Stihovi, Crnjanski piše: »Jedina pesma, koju je pesnik želeo da unese u ovu antologiju, a nije mogao jeste Poslanica iz Pariza (1921), koja bi bila simbol po njegovom mišljenju. Pesnik nije, ni malo, patio, od želje za večnošću i nije svoje pesme, ni čuvao, ni skupljao, ni sa sobom nosio. Sad, kad je trebalo, ni on, ni izdavač ove antologije, nisu mogli tu pesmu da nadu. (Habent fata sua libelu.)« Jadni Crnjanski! Evo mu njegove Poslanice, preštampane ovde u potvrdu ovog aforizma pesnika gramatičara Terentianusa Maurusa. I kao simbol.

Treba se setiti one »izvanredne drhtavice« koju je Rastko Petrović oseti о pred rađanjem sunca, pred rađanjem golog, istinitog čoveka, osećao pred svojom odlukom da »najzad govori slobodno i do kraja«, da govori о svom fiziološkom životu, о svojoj majci i njenoj krvi, о porođaju, о svim funkcijama tela. Treba shvatiti šta je za njega značilo to otkriće onoga što je (kasnije) psihoanalitičar Oto Rank nazvao traumatizmom rođenja, ta njegova strasna, izvanredna drhtavica pred otkroven jem, treba shva­titi šta znači prelaz od grohotne raspojasanosti i ludog plandovanja Bur­leske do patetične i animalne, zagušljive a ipak pevajuće tragikę ovog otkrovenja:

Tako zaspi, meseče, Nad toplom supom delinjstva: lz mene će preliti tuga dovede, Kao iz čanka mladog životinjstva.

To je doticalo bogatstvo iz matere Kroz kraterstvo tanjirnog kruga, I sav će, sav će sklad da razdere Ogromnost njena i tuga,

Ogromnost njena i tuga.

Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala: Gušim se, zar, u plazmi dosade; Da je jedna kap bar supe ostala Kroz pobedu se ovu smešnu da přikrade.

U ovoj noći svi su čankovi prazni nikakvo potkrepljenje!

Stresoh sa sebe čednost, Stresoh sa sebe poštenje; Ni jedne fiks ideje.

O, ja slobodom ništa nisam stekao Ni nazreo dno ponora strašna, Pa bolje da sam u hlebari nekoj pekao i žvakao Lepinju od zemlje i brašna, Kotao supe da sam ispio, Zagnjurio glavu u krilo dragane, Svoj gnusni žig na nju pribio Pa pljuvao pred prag i dane.

Zamesiću kolač u čanku praznu, U nj streseno mi poštenje, U nj fosile i fiks ideje; 1 učiniću im to za kaznu -

No zašto, i kome! -39

39 Svi su čanci prazni (Otkrovenje). Ova je pesma prvo štampana u zagrebačkoj Kritici (god. III, br. 10-12, okt.-dec. 1922), pod naslovom Pred Otkrovenjem.

Treba shvatiti šta znači, šta sve u čoveku angažuje, pokreće i ruši ovaj ovako potresni osećaj veze sa majkom i očajne tuge, i zebnje što je ta veza tako krvava, što je ta veza prekinuta i što je onda čovek sâm, i uzalud u toj samoći oslobođen svih veza, svih morala. Treba shvatiti, treba možda voleti taj jauk, razumeti njegovu ozbiljnost, shvatiti tu mračnu žeđ za jednom vrhovnom strašću bez greha, taj vapaj za domom »gde se ne vraća«, tu pulsaciju krvi:

Pa nijedan života san Nije tako čist I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere; Prohodím kroz ovaj tmuri prostor gde svaki list, U sanjanju, poriče da ima jedan svet Koji je van ovog, slobodan, i bez mere; I opet kroz iste sale sna, Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života: Ah, jedan dva! ah, jedan dva!i0

Treba to sve shvatiti, možda voleti, pa razumeti šta je značilo za pesnika, šta je za njega moglo, moralo značiti, kada je, kod kuće, vraćajući se prvo privremeno, zimi 1921-1922, zatim definitivno, 1922, i donoseći sobom što je smatrao svojom velikom poetskom i životnom, bitnom porukom, kada je naišao samo na nerazumevanje i podsmeh, na blesavi novinarski podsmeh, na totalno nerazumevanje jedne žilave malograđanske sredine, na pakost i glupe viceve, na kretenske duhovitosti i na zlonamema pod­metanja, kada je glavom udario о zid tupog racionalizma, uskogrudnosti, sitničarstva i zavisti. Istina, bilo je i pruženih ruku. Tako, na primer, jedan pesnik koji je bio izašao iz crno-žute tamnice, i koji je bio upoznao haos rata i zgrozio se pred krivim putevima kojima je, Štreberski ili nasumce, bilo krenulo ošamućeno stado posleratnih brodovlasnika ili brodolomnika, jedan pesnik koji, međutim, nije odobravao ekscese dadaista ili naših nabeđenih »futurista«, iako je priznavao da je »mnogo više t. zv. nevero-vatnosti video rođenim očima nego što ih je čitao u modernoj književ­nosti«, Ivo Andrić, napisao je о Burleski Gospodina Peruna Boga Groma:

... »Ovde se dogada da jedan pesnik polazi od dokone igre i proizvoljnih fikcija i dolazi do živih vrela života, dajući pri tom kratke i fragmentarne ali već nesumnjive manifestacije dara i snage. Mi ostavljamo potpuno po strani Gospodina Peruna, gle­dajući u njemu kao neku polaznu tačku nužnu tek da bi se moglo kazati ono što se nosi u sebi i vidi oko sebe. Nije nam do imena bogova u opšte, ni istorijskih, u ostalom vrlo tankih, politura, ni svetitelja, ni rajeva ni paklova, nego do onih nekoliko desetina stranica na kojima G. Petrović svezom i retkom prikazivačkom snagom daje život i pokret i ritam naše prostoljudske krvi i mnogu crtu ove naše vesele rase »devolskih zemljodelaca«. I kroz sva uveličavanja i izobličavanja burleskne prizme, mi lako pre­poznajemo devolske pašnjake i šume i ljude što široko koračaju po njima: starce i časne bake i mlade krotke ženice što same ležu; i mladiće što ne mogu da sačekaju večeri; i Upravdin veroloman zagrljaj; i junaštvo, krvave ruke i velike molitve Nabora Devolca. Sve je to držano u izrazitu i široku tonu koji je mnogo ličan i simpatičan.

Te stranice su pune rasta, pokreta, nagona, plođenja, žetve, znoja, igre, patnje, želje i smeha. Nada sve smeha.« ... 4 1

40 Jedini San (Otkrovenje). 41 Srpski Književni Glasnik, N. S., knj. V, br. 2, 16 januar 1922.

18 R A D 301 273

Istina, Isidora Sekulić pisala je povodom Otkrovenja:

... »I još je Rastko Petrović kao zmaj, koji udara repom da se zemlja trese, koji je ognjen i silan, oko koga je čar i bajka, ali je sasvim blizu sve te zmajevštine obična istorija o devojci koja zmaju večeru kuva i u krilu mu glavu bisti.

I još je Rastko Petrović pravi pravcati pesnik, koji zaslužuje i sva krupna slova u lepom izdanju, koji zaslužuje i više drvoreza, čije pesme baš zato i plevimo što talenat i sila jarko iskaču iz kaprica i mode.

I još je Rastko Petrović temperamenat nad svakim temperamentom cele naše poezije; temperamenat jedan, da za tili čas u šačicu pepela sažeže svoje lude učitelje, koji ga gone da sablažnjuje sve što je Bogu i Lepoti odgovorno za opšti čovečanski smisao; temperamenat, koji će, ako ostane ovako kako jeste, jednoga dana tud i neožaljen »umreti od prskanja damara«.«4 2

AH, ako se izuzmu ova dva usamljena glasa priznanja, od kojih ovaj drugi, sa svojim neshvatljivo profetskim završetkom, danas tako čudnim, dalekim odjecima odzvanja, ako se izuzmu ova dva priznanja koja su Rastku Petroviću sasvim izuzetno došla izvan kruga »modernista« kome je, kao najmlađi , pripadao, i pored, uostalom dosta retkih i katkad sa ze­lenom zavišću »iz taktičkih razloga«, kroz zube proceđenih pohvala koje su Rastku Petroviću dolazile od strane samih njegovih drugova »alphista«, sve ono što je on objavio 1921-22 dočekano je sa totalnim nerazumeva-njem, odbačeno je u buri indignacije, povike i podsmeha, kao skandal i sramota, žigosano kao besmisleno, dekadentno, nemoralno, perverzno, glupo, smešno i štetno. Pobunila se i sama Njegova Svetost Pat r i jarh , i pretila da će sazvati Sinod »o našoj modernoj l i teraturi« i radi isključenja Rastka Petrovića iz pravoslavne crkve zbog njegovog poetskog teksta koji je, pod naslovom Spomenik, bio izašao u prvom broju Puteva, časopisa koji smo, u januaru 1922, pokrenuli Milan Dedinac, Dušan Timotijević i ja, teksta u kome postoje i ovi stihovi:

Da, lirike Naš Hrist sad u vrtu Okrugao i crn od mahagovine - Muški mu znak dopire do kolena -Sa očima belim: to je Crnac na rtu, Koga je krstila zbog istine Ljubavi cela vasiona.

I ova Patr i jarhova prêta ja imala je kao pos ledku dosta žalosnu »Izjavu Rastka Petrovića« u kojoj je, već pokoleban, zaplašen i pomalo demora-llsan, izjavio da »stih koji je izazvao ovu čudnu polemiku nema nikakve veze sa Hristom Pravoslavne Crkve«, da je to opis jednog crnačkog fetiša, da je i on sam religiozan pa mu »izgleda čudno« da se povodom njegovih stihova »moglo prići bogohuliteljskim interpretaci jama«. To je bio prvi korak u Rastkovom strateškom povlačenju sa pozicija nekonformizma. Međutim, krajem 1922, on objavljuje svoje Otkrovenje, koje, daleko od

42 Nova Evropa, knj. VII, br. 2, 11 januara 1923. Na kraju, pod crtom, ova karakte­ristična ograda: »Sa svim respektom za pisca ovog prikaza, uredništvo »Nove Evrope« disocijira se od suda iskazanog u njemu«.

raspojasanosti i smeha Burleske, sa mnogo manje elemenata humora i »dokone igre« no što ih ima u njegovim ranije objavljenim pesmama, u svom patetičnom tragičnom tonu, u svojoj skoro kubistički konstruktivnoj formi, u svojoj emocionalnoj ozbiljnosti, ne pokazuje, međutim, ni naj­manjeg znaka nekog kompromisa, nekog prilagođavanja malograđanskom mentalitetu sredine u kojoj se pojavljajuje, nikakvog popuštanja pred trivijalnošću novinarskih viceva. (Doduše, jedan novi boravak u Parizu, u proleće 1922 i zatim jedno dugo putovanje po Dalmaciji, Crnoj Gori, Makedoniji i Staroj Srbiji, odvajaju Rastka dovoljno dugo od prvih gor­kih beogradskih iskustava, da se mogu razumeti izvesne iluzije ...) Ono što je sasvim pokolebalo Rastka u njegovom samopouzdanju, to je tek odziv na koji je naišlo Otkrovenje, delo u koje je bio stavio svu strast, sav mrak. svu světlost svog pesničkog života, svog očajanja i svoje nade. U toj hajci na pesnika, vrhunac je dostigao pamflet Miloša M. Miloševića objavljen u Novom Listu Mirka Cvetkova. 4 3 Na bazi neke »fiziološke psihologije«, pisac tog pamfleta prikazao je Rastka Petrovića kao »nasledno optereće­nog« degenerika, perverznog seksualnog manijaka, itd. Pominjem posebno ovaj pamflet samo zato jer verujem da je on odigrao takoreći presudnu ulogu u životu Rastkovom. Sećam se dobro kako je bio pogođen i, u stvari, prestrašen (dao je bio izjavu da će pisca tog napisa tužiti sudu, što se nije usudio da učini). Preživeo je tada jednu akutnu krizu, i ja mislim da se u toj krizi, čiji je direktan povod bio Miloševićev pamflet, odlučila njegova sudbina. Povreda je bila tako teška, pogađala je u najosetljiviju, u ne-vralgičnu tačku, bol prouzrokovan tom povredom tako intenzivan, i strah od ponavljanja takvog udara tako jak, posledice ovog napada tako daleko­sežne, da se može reći da je uzrok, jedan od glavnih uzroka što je za svoje životno ostvarenje, tojest pre svega za svoju polaznu adaptaciju u životu, Rastko Petrović potražio jedan put sasvim drukčiji od onog kojim je, u svojim mladalačkim iluzijama verovao da će ići, da je dakle jedan od osnovnih motiva za taj preokret bio stvarno traumatične prirode. Pre­stravljen od izlučenja iz društva, iz društva koje je za njega, sociološki i politički sasvim neprosvećenog, bilo jedino ono koje je video, ono u kome je živeo, on je odlučio ne samo da se zahtevima i konvencijama tog društva prilagodi, nego šta više da se u tom društvu, koje mu preti po­rugom, prezirom, difamacijom i isključenjem, potvrdi kao jedan njegov ugledan član, da mu se nametne kao briljantna društvena figura. Po svojoj prirodi, po formaciji svoga duha, po svojim preokupacijama, ne­sposoban da buržoaskom društvu koje ga je negiralo protivstavi svoju sopstvenu, svesnu, revolucionarnu negaciju tog društva, bez sklonosti i svojstava jednog, ma u prvi mah i anarho-individualističkog buntovnika, bez hrabrosti da pogleda u oči jednoj sudbini koja mu je izgledala kao

4 3 God. I, br. 265, petak 26 januar 1923. Miloš M. Milosevic pojavio se, kratko vreme pre toga, zajedno sa Dragoljubom Jovanovićem, u Gligorićevoj Raskrsnici. Meteorska pojava tih mesija, tek prispelih iz Pariza, imala je, u ime »slovenske Nove Reči« da revolucioniše naš kulturni i politički život. Miloš M. Milosevic završio je, kao kola-borator, samoubistvom, 1944, u trenutku oslobođenja Beograda.

sudbina jednog deklasiranog boema, prestravivši se, kako je to jednom sâm rekao, da, nastavi li tako, neće biti ništa do j edan drugi T i n Ujević, on se odlučio da u društvo prodre na onom punktu gde ise otpor tog društva ukazivao kao najtvrđi , da postane diplomata, da uđe, istovremeno, u Mi­nistarstvo inostranih poslova i u beogradske salone, na koje j e gledao više kroz Prousta nego direktno. Bilo je, naravno, i drugih momenata u toj njegovoj odluci da osvoji baš ono što mu je izgledalo najteže osvojiti, ugledan položaj, društveni uspeh, mondenski prestiž, sve to što je u nje­govim očima dobijało vrednosti i sjaja baš zato, i možda samo zato što mu je, njemu baš, ugroženom u svom građanskom ugledu i u opasnosti da bude ismejan, izgledalo skoro nedostižno. Bio je skoro siromašan, skoro ružan, skoro smešan, skoro kompromitovan, skoro isključen iz crkve, skoro potisnut iz društva, skoro deklasiran, i odlučio je da će imati uspeha u društvu i kod žena, da će se sa glupacima, za koje je znao da su glupači, ali kojima j e zavideo na njihovom samopouzdanju i ležernosti, družiti na ravnoj nozi, da će postati otmen kad već ne bogat, elegantan kad već ne lep, udvarač kad već ne ljubavnik, par tner za bridge ako već ne pri jatel j ... Ali možda je u tome svemu, što ovde evo na tako banalnu, nisku meru svodim, svakako je u tome bilo nečeg dubljeg, patetičnijeg, neizbežnijeg, nečeg gorkog, zagušljivog i strašnog, davljeničkog, nečeg što čini da se u jednoj sudbonosnoj alternativi (gde na drugoj strani kao rešenje stoji, čini se da stoji jedino sâmo samoubistvo), sav taj moralni jad , ta slabost pred životom, sav taj snobizam ukazuje kao jedan oblik životnog osva­janja , ogromnog napora u afirmaciji sebe, u dokazivanju, pred samim sobom, pred svojom očevidnom slabošću, svoje snage. Odgovaralo je Rastkovoj prirodi, toj ambivalentnoj mešavini velike slabosti i neobične snage, da sebi postavi kao zadatak da postigne ono što mu se činilo n a j ­težim ciljem. Njime je vladao stalni strah od te njegove slabosti, i, kroz taj strah, slabost mu je njegova davala izvanrednu snagu. Toliko se uvek bojao da ne bude nesrećan, i tako se često, tako duboko osećao nesrećnim, da je iz t e bojazni, iz tog osećanja nesreće, produbi java jući ga, izvlačio, voljom, trenutke jedne iluzorne sreće, s tvarne samo ukoliko poetsko pre­življavanje, poetska rekreacija života, ne može a da ne bude, objektivno, sreća, ako sreća uopšte može objektivno da postoji. Upornim radom, ali nažalost i nizom sitnih kompromisa, oportunističkih poteza i laskanja ponižavajućih za pesnika, Rastko Petrović j e uspeo da bar pr ividno osvoji te čvrste (bar polazne) društvene pozicije za ikojima je žudeo, da se počne uspinjati lestvicama buržoaske hijerarhije, da stane na iluzorni p rag jedne drukčije »objektivne« lične sreće. Odaja u kojoj se našao, možda za njega ni je bila uvek prazna. Ali puste čari zadovoljenog snobizma, ma/koliko da su paralisale Rastkove stvarne moći, nisu ih mogle ugušiti. О tome svedoči Veliki Drug, to dokazuje tragična poema Vuk (od koje su samo dva sa­svim kratka odlomka objavl jena 4 4 ) , to dokazuju delimično neki njegovi

4 4 Jedan u Putevima (Nova Serija, br. 2, februara 1924), drugi u Almanahu Branka Radičevića (Beograd 1924).

eseji, donekle čak i (inače neuspeo) roman Sa Silama nemerljivim,i5 i naj ­zad to neosporno svedoči njegov veliki neobjavljeni roman. Objektivnom srećom poetskog stvaralaštva progovarala je tada iz njega nesreća, da tako bude prevaziđena, isceljena, stvarno u sreću stvaranja preobražena. U krizi koju je 1923 preživljavao, i koju zaista ne treba svoditi na po-vređenu sujetu i na društvenu ambiciju, u toj njegovoj teškoj krizi, mut­noj, složenoj, nad očajanjem i zebnjom, nad nedoumicom, nad bespućem, nad grizom nesrećne ljubavi, nad zagonetnom, bezimenom patnjom, stalno i nisko, nad samoćom, lebdela je senka samoubistva. U toj senci i u toj samoći rodile su se ove bolne, monotone strofe, ovaj lamento:

Posle svih večeri, vraćajući se opet kući Lica izmučenog i oblivenog suzama, Za sobom lik tvoj znajući kako se muči Da izdvoji se jo's jednom bar nad stazama...

... A zemlji: »Majko nam, jer pomela sa sobom mater, Ne gadimo te se, niti, gutajući nas, bićes poslednja zver: Ulazimo u tebe tužno kao "sto izađosmo iz matere. To je samo povratak k njoj; jer nema šta da se izbere ...

Naselili prošlost odjednom vojskom čitavom duhova, Zapretah u tišini njen glas lišćem još svežih grehova: Gde god bih upravio pogled nasmešio bi mi se njen lik, A zatim bih skakao noću čuvši materin krik -Izašao bih tad iz sobe, smešeći se koliko sam sam, Suze teku niz lice: jedino za Nju što znam.

Sada sam ceo ovaj svet skoro napustio. Čim odvojim pogled od čega to odlazi već u linije; Ceo ovaj red zgrada što sam, od detinjstva, da izniknu pustio, Sada gledam kako se u nekoliko večernjih boja razlije.

Sve manje ovom svetu moj duh kao da pripada, Čas ležim, čas koračam, i ne čujem ničiji više glas; Niti mi sunce polije rukom svoj pozdrav sa zapada, Samo mi kane koja suza, učini li mi se u daljini njen stas.

Jednom jedinom linijom poteklo je, nadamnom, sve "sto je bivalo, To gusto zračna reka neumitno otiče beskraju ...

46

1 5 Objavljen u Srpskom Književnom Glasniku, 1927, u brojevima od 1 marta (knj. X X , br. 5) do 16 juna (knj. X X I , br. 4).

48 Čas Obnove [Misao, knj. X X . sv. 4, 16 juni 1923).

О GODINI 1924, О ELU ARDU, О BEGSIVU PESNIKA. O SMRTI LITERATURE 1 О POVRATKU

BLUDNOG SINA. POEZIJA I MORAL. POEZIÍ A IE U SAMOM ŽIVOTU.

Jednom jedinom linijom poteklo je sve što je bivalo. N a d još živim pesnikom. N a d pesnicima koji umiru. N a d živim i mr tv im: to gusto zračna reka neumitno otiče beskraju.

Toliko naše mladosti kom plavom otiče beskraju? Plačem, jer se takvom istom linijom gordio negda njen stas.

Potrčim katkad scnkom te. čudne reke, što pada po tlu. Ja se ne mogu umoriti više nikada - kao u snu, I trčim tek da ne stojim, niti poznajem jade nit spas: Iz dana u dan prebijam bezmerne prostore, Plavilo odmakne odjednom providne svoje zastore ...

Jednom jedinom linijom, nad njim ... Sve što je ikad bivalo, toliko naše mladosti, tom zračnom rekom otiče beskraju. Potrči ikatkad senkom te reke nad njim, senkom što pada po zemlji, u koju će se vratiti , materi zemlji, bez gađenja i bez nade, jer nema šta da se izbere. Umreće. Umreće od neumiranja, umreće zato što ne umire. Je r kako živeti, i čemu, kad njegov duh kao da sve manje pr ipada ovom svetu kome se ne može prilagoditi , kad jedna ispunjena želja znači isto toliko razočaranje kao i j edna ne­ispunjena želja, kad je tako teško, kad je najteže baš to: živeti, kad je život nemoguć. Kako živeti? I zašto? »Život nije nemoguć, već pretpostavlja prekoračenje u věčnost. Ako više nije moguć ni jedan korak, ostaje veliko oslobođenje, Samoubistvo, najveličanstvenija matura. Samoubistvo, ti nosiš još život u sebi i ništiš strah od umiranja! Da li ćeš stupiti u moju sobu, kad iz nje izađe poslednji Izgled?«^ Kako živeti? I dokle? Kad nikad kraja čekanju toga koraka koji će značiti konačno zadovoljenje želje negde »izvan granice shvatanja«, koji će značiti više no isceljenje, toga koraka koji će značiti prekoračenje u věčnost.

Kako živeti? »Umirem od toga što ne umirem«, kaže Sveta Tereza. Umretiod neumiranja (Mourir de ne pas mourir) nazvao je Paul Eluard svoju malu zbirku stihova koja se pojavila u proleće 1924, sa ovom po­svetom: »Da sve uprostim, posvećujem svoju poslednju knjigu André Bretonu.« N a knjizi je označeno da je n jeno štampanje završeno 25 mar ta 1924. Desetak dana ranije, međutim, Eluard je bio nestao. Iščezao je bio tako tajanstveno i tako potpuno, da ni njegovi najbliži nisu mogli da kažu gde je on, i šta je s njim, i da su se u Parizu brzo proširili glasovi о n je­govoj smrti. Bilo je i nekrologa u štampi. Izgledalo je da će Umreli od neumiranja zaista biti njegova poslednja knjiga; izgledalo je da je zaista, ne znajući kako živeti, svojoj tuzi, svome umoru, svome nemiru, svome neumiranju, svojoj unutrašnjoj samoći, našao razrešenje u konačnoj samoći ne-bića. Nesrećan je bio, a u središtu te nesreće stajala je, kao i u središtu njegove poezije, čitavog njegovog života, l jubav. Očajan, živ još:

4 ' Rastko Petrović: Probuđena Svest (Otkrovenje).

Očajanje nema krila, Ni ljubav ih nema, Nemaju lica, Ne govore, Ja se ne mičem, Ne gledam ih, Ne govorim im Ali sam isto tako živ kao moja ljubav

i kao moje otajanje.i%

U svojoj samoći, znao je, već tada, i za nesreću drugih, svih drugih:

Suze očiju, nesreće nesrcćnih, Nesreće bez značaja i suze bez boja. On ne traži ništa, on nije neosetljiv, Tužan je u zatvoru i tuian ako je slobodan.

Tužno je vreme, crna je noć Ni slepca da ne baciš napolje. Jaki Sede, a slabi drže vlast,

Osmesi i uzdasi, psovke gnjiju U ustima nemili i u otima podlih. Ne uzmite ništa: ovo žeže, ono plamti! Ruke su vam stvorene za vaše džepove i čela.

Jedna senka ... Sva nedaća sveta 1 moja ljubav na njoj Kao gola zvcr.i9

Ali, Eluard pred svojom nesrećom nije bio izabrao smrt. Ni život nije bio izabrao, nego samoću, nego begstvo. Samoća nije život, ni begstvo to nije. Pobegao je, senkom one gusto zračne reke koja neumitno otiče bes­kraju, pobegao je, i trčao duž te senke, duž senke svoje tajne, duž senke one linije kakvom mu se, istom, činilo da se gordi njen stas, i trčao bez nade da će naći spas, kao neko ko se ne može umoriti više nikada. Kao u snu. Ne obavestivši nikoga, beskrajno umoran, nespokojan i sumoran, ne dajući znaka života, ukrcao se, u Marseilleu, na prvi brod koji je polazio, i tako pošao, kao u snu, na dugi jedan put, trku besmislenu oko sveta, na taj smešni put, kao u snu. Antili, Panama, Tahiti, Malaja, Neva Zelan-dija, Australija, Java, Sumatra (o Crnjanski, i Sumatra), Indokina, Cej­lon ... Kao u snu, kao u snu. Šta je tražio u tom lutanju? Ko zna? О tome putovanju, koje je sam nazvao »smešnim«, on nije nikada posle voleo da govori, i ono u njegovom stvaranju nikakvog, pa ni najmanjeg vidljivog traga nije ostavilo. Tražio je da se izgubi. Izgubio se. Nije se izgubio. Sedam meseci posle njegovog begstva našli cu ga u Singapuru, i vratili u Marseille. Umreti od neumiranja nije bila njegova poslednja knjiga.

48 Nudité de la Vérité (Mourir de ne pas mourir, NRF, 1924). 49 Sans rancune (Mourir de ne pas mourir).

Pobegao je bio od zebnje i od zasićenosti, od čekanja i od nespokojstva, od Gale možda, s kojom se šest godina rani je bio oženio i koju je nepo­vratno voleo, ne izdržavši možda da sa svojim najboljim pri jatel jem, M a x Ernstom, i dalje deli njenu ljubav, kao što će je , nekoliko godina docnije, sa drugim jednim sliikarem, Salvadorom Dauern, isto tako neobjašnjivo, nedeljivu, deliti, sve dok Gala, ta izazovna Ruskinja, mudra kao sam vrag, ta divlja i sterilizovana zavodnica n i je postala Dalieva žena (i ma­nager). Pobegao je od sebe i od gole zveri svoje l jubavi, od svog života, od poezije, od svojih prijatelja, pobegao je od neumiranja . Pobegao je od društva, od civilizacije i od ludila. Kad je iz njegove sobe izašao »po-slednji Izgled«, i on j e pobegao iz nje. Sa mesta gde beznadežnost kao da je jedino što sa svih strana rubi zatvoreni vidik, i gde se ludilo nadvi ja nad bespućem, pokušao je da se izgubi, da nestane, zaobilazeći belege samoubistva, da sudbini zavara trag. Ni je hteo da se vrati dobrom starom redu, a ni je imao snage da udar i glavom о zid zatvorenog vidika. Pobegao je, i, smešno ili ne, to begstvo od života bilo je etapa njegovog povratka životu, to gubljenje bilo je, možda neizbežan, moment u njegovom na la ­ženju, u njegovom snalaženju.

Sa sličnog jednog mesta, Rastko Petrović n i je potražio spasa u samo-ubistvu nego, kao i Eluard, u begstvu, ali u begstvu u suprotnom pravcu, u begstvu natrag, na t rag ka svemu onome čega j e poezija bila pokazala varljivost, taštinu i laž. Vrat io se sa opasnog mesta do koga ga je bila dovela poezija, kroz koju je bio sagledao zavodlj ive i preteče perspektive bezakonja i imoralizma, toj est golog mora la želje, strasti i tela. Vra t io se sa vizionarnog puta jedne nepoštedne duhovne pustolovine. Vra t io se sa puta ka horizontima otkrovenja, ka gorkim, ponornim vidicima jedne naturalist ické i u svojoj tělesnosti apstraktne individualne slobode i ego­centrične pobune. Jer , ma koliko zanosan, taj put ni je vodio nikamo do u ludilo ili samoubistvo. Vratio se rasipni sin, vratio se sa po puta, deman-tujući i potvrđujući sebe u isti mah , noseći garant i je i darove u svojim drhtećim rukama. Vrat io se рте nego što je proigrao svoju poslednju kartu, dokazujući da se odriče ludila. Odlučio se, instinktivno možda, da se vrat i pre nego što bude prekasno, pre nego što kucne fatalni čas onog nemogućnog povratka о kome je govorio na poslednjim stranicama svoje Probuđene Svesti:

»Ako si rođen suviše rano ili ako odviše rano počneš da trošiš na neophodna i ne-izlečiva zadovoljavanja bogatstvo, koje meduvremeno stičeš, ali ne u dovoljnom tempu, ili ti je pověřeno ili si ga nasledio, znaj, da nema više mogućnog povratka, čak ni no preživljenoj katastrofi i razočaranju, čak ni na dovršenje mladosti - na koje misliš da još uvek imaš prava i koje da ti je ostalo. Od sad nosiš uvek sobom nove horizonte, već zagorčane, koje si otvorio svojom neizbežnom velikodušnom lakomislenošću i raskošju. Nemoguće oboleti samo delimičnom afazijom, kojom bi se uništilo ono što remeti harmo­niju pravilnog napretka. I to je ono što se smatra ispaštanjem, još u ovom životu, grehova: suviše veliko bogatstvo iskustva, suviše prošireni prostor da bi sadržavao po-nova uprošćenu mladićsku težnju, a da se ova u mukama ne dekompozira. U stvari ni sam svet, to društvo, neće ti poverovati u tvoje čiste namere, u iskrenu želju da svedeš

svoj život na ekonomiju; i ne bi ti je omogućio! Priča o rasipnom sinu je laž! Ne do­neseš li svetu ma šta od onog što si ranije imao i što bi mu poslužilo kao jemstvo da se ti vraćaš sa po puta - a ne samo zato što si i poslednju kartu proigrao, smrviće te!

Šta? Ničeg zar u rukama, Čime početi život novi: Poslednje bogatstvo koje svetu vraćeno, Dokazalo bi da se odričeš ludila!

Neće ti poverovati ni da, ako si bio lud, kao što je neko rekao, bio si uvek originalan i time jedino za prirodu moralan. Tako stižemo do ideje о odgovornosti: možeš li ti da zajemčiš svoj budući život svojim sadašnjim? To je opet о moralu reč!«

Sa sličnog jednog mesta, poslednjeg daništa na putu u konačnu, mu­njama obasjanu noć bespovratnog otkrovenja, pobegao je i Rimbaud. U poredenju sa ovim Rimbaudovim begstvom od svog sopstvenog pakla, grandioznim i kao poraz u svojim nedoglednim razmerama, Eluardovo begstvo, bez te jedinstvene definitivnosti, možda j e zaista samo jedno »smešno putovanje«, baš kao i Gideovog Uriena, ali je ono bilo bremenito jednim povratkom koji je značio mogućnost daljeg polaska, ne više beg-stva, n e više u samoći. U poredenju sa ovim Eluardovim begstvom od sebe i od drugih, Rastkovo begstvo od sebe natrag drugima, kad su ti drugi samo drvene lutke, ukazuje se u svoj svojoj poraznoj konformističkoj bedi. Ali je i ono, kao i Eluardovo, simptom jedne duboke moralne krize koja je , te 1924 godine, imala prelomni značaj u razvoju »posleratne« poetske misli, i sudbine onih koji su bili njeni nosioci. Osećalo se da je, u oblasti književnosti, na dnevnom redu nešto mnogo bitnije od svake knji­ževnosti, nešto što je u isti mah uslovljavalo, nosilo i podnosilo svu neodložnost i svu težinu tog uvek istog, ali sad sa novom oštrinom po­stavljenog pi tanja: Kako živeti? Kako živeti a da život, taj nemogući život, taj besmisleni život, ne opovrgne tek naslućeni smisao poezije?

N a početku 1924 godine, Rastko Petrović je već činovnik Ministarstva inostranih poslova (prijemni ispit položio je s mukom i blagodareći izve-snim protekcijama), a iste te godine njegovi pariški prijatelji iz 1921-1922 (Soupault, Eluard, Breton, Aragon), povodom smrti Anatole Francea objavljuju svoj pamflet Jedan les, i rasturajući ga na samom pogrebu, odlučnije no ikada do tada, protivstavljaju se svim načelima i predrasu­dama buržoaskog sveta, kome se Rastko pokorno vratio. On je već kra­ljevski diplomata, tojest u službi jednog državnog aparata , jednog režima, jednog društva, jednog trulog i sirovog sveta. A taj svet od njega zahteva, taj svet, na ovaj ili na onaj način, od svakog pesnika zahteva napuštanje. Izdajstvo svega onog, sjajnog ili tamnog, jasnog ili mutnog, ali uvek či­stog, l judskog i kad je nemilosrdno, i baš onda, svega onog zanosnog i slobodnog, ka čemu ga je praksa poezije bila usmerila i ustremila. Kojih neizrecivih boja su mogle da budu zastave, iza tesnih, bezbojnih vidika datog sveta, te prozračne, tek naslućene, još nepoznate žive zastave poezije koja raskri l juje horizonte, i šta se sve ukazivalo iza onih providnih zastora koje plavi lo odjednom odmakne, to je mogao da sazna samo onaj pesnik

koji te neznane boje nije izdao. Da su to boje života, boje stvarnosti, boje čoveka ikoje su imale da se ukazu, kada se uvojak spirale zaokruži, to je mogao saznati pesnik ako je imao hrabrosti za dalji uspon, ma koliko ovaj izgledao jedan uzaludan i lud kružni put. I da iza zastora stoji konkretna mogućnost jednog novog sveta, onog »pravog života« koji pominje Rim­baud, jednog sveta po meri čoveka, toj est bez mere, sveta ne više samo snevanog nego stvarnog, to je mogao saznati, medu pesnicima, samo onaj ko nije podlegao lažnom svetu koji ga okružava i steže, svetu lažnih dru­štvenih i duhovnih odnosa, svetu kapitalizma i racionalizma. To može da sazna, da doživi samo onaj ko nije ustuknuo ni pred svojim himerama i fantasmagorijama, ni pred pretnjama i ucenama tog lažnog sveta, samo onaj ko je nastavio da korača bez straha što mu njegov put izgleda kao put nestvarnosti, stradanja, košmara ili ludila. Eluard je to saznao; Rastko nije nikada.

T e 1924 godine radilo se о tome da su pesnici svirepo i mutno naslutili da j e došao čas odluke, da je pr i lagođavanje društvu mogućno i povratak sa pola puta dozvoljen samo dok još nisu spaljeni svi mostovi, dok se još može dati neko jemstvo, dok još ima nečeg u rukama »čime dokazati da se odričeš ludila«. Ali pesnici su naslutili i to da ta j povratak znači iz­dajstvo i da treba ići dalje, iako to znači i baš zato što to znači onemogu-ćenje povratka. I da treba ići dalje mada to znači i baš zato što to znači ići na ivici ponora, ludila ili kazne, i ići ka nepoznatom. Ići kao u snu, i ići ka snu, sa čudnim jednim, duboko zapretenim znanjem na dnu bića da se tako ide ka stvarnosti. »Ispuniće se pesničke ludosti«, kaže Crnjanski. A Novalis je već davno bio rekao: »Naš život nije san, ali će on to možda postati«. »La poésie ne rhythmera plus l'action. Elle, sera en avant«, kaže Rimbaud.

T e godine, 1924, dok je sa svoje strane, Krleža, koji je , pošavši od svesne lenjinske negacije imperijalističkog rata, išao paralelnim putem, iako ne istim, izdavajući Književnu Republiku, pišući о Lenjinu i о Tucoviću, о deset krvavih godina, o vetrovima nad provincijalnim gradom, о prola­znoj slavi i legendarnom kozačkom kopitu, t e godine spontane kristaliza­cije jednog mnogostrukog poetskog iskustva, sam od sebe počeo je da se svodi bilans posleratnog previranja, bilans svih tih ruševina i pobuna, nada i očajanja, obeshrabrenja i poleta. Došao je bio čas odluke: napred ili na­trag. Od dva pesnika о kojima ovde govorim, jedan, Rastko, pošao je nat rag, vratio se u krilo jednog glupog i zlog sveta; drugi, Eluard, vrativši se sa jednog putovanja koje je bilo samo privid pravog raskida sa tim svetom, pošao je napred. U isto vreme kada se Rastko, potrudivši se da razuveri dobromislene čiju je blagonaklonost hteo da stekne, da ih uveri da je sa njim »sve u redu«, potčinio društvenim pravi l ima i obmanama jednog sveta koji se ruši, Eluard je sa tim svetom konačno raskinuo. N je ­govi drugovi i on prekinuli su u to vreme i poslednju nit koja ih je za taj svet vezivala, odbijajući »da se uključe u jednu socijalnu strukturu koju su osuđivali, raspoznavajući se međusobno, bez obzira na lične teškoće

ł

kojima ih je to izlagalo, po tome što idu slobodnih ruku«. 5 0 Rastko je diplomata, a njegovi pariški prijatelji, nadrealisti, uputiće (1925 godine) Pau l Claudelu ono čuveno otvoreno pismo gde stoji i ovo, što je čitav j edan program:

»Za nas ne može biti ni ravnoteže ni velike umetnosti. Evo već davno da je ideja lepote ponova sela. Ostaje, stoji i dalje samo jedna moralna ideja, na primer da se ne može istovremeno biti francuski ambasador i pesnik.«

T e 1924 godine, u stvari, sve je već bilo gotovo. Za prave pesnike, poezija, moral i revolt protiv buržoaskog društva stajali su, nerazdeljivi, sa jedne strane, a služba tom društvu, izdaja poezije, diplomatska i knji­ževna kari jera, pa i sama književnost, sa druge strane. Sa jedne i sa druge strane barikade. Nadreal is t i objavljuju, zajedno sa grupom oko časopisa Clarté i onom oko časopisa L'Esprit (Norbert Gutermann, Henri Lefebvre, Pierre Morhange, Georges Politzer), violentni manifest Revolucija pre svega i uvek (koji potpisuje i Dušan Matić), a naši (kao i ostali) »posle-ratni« tojest »modernistički« literati traže sebi oproštaj, uhlebije, pri­znanje i nagradu od jednog društva koje bi bilo logično da odbace, da su bili u stanju da iz svog pesničkog nekonformizma izvuku logične moralne i socijalne zaključke. Kocka je bila bačena, lepa književnost upokojena. Deset godina docnije, 1934, počeo sam bio da pišem jedan članak pod naslovom Deselogodisnjica smrti literature:

»Ima deset godina kako je takozvana »modernistička književnost« umrla. Čudno je da je ta smrt prošla neopažena, kako kod posmatrača, tako i medu samim književnicima. Svi kao da žive u iluziji da je tek za poslednjih deset godina ta l i teratura počela zaista da se afirmira, da sa-zreva, da stiče pravo građanstva. Ona je međutim mrtva. Njeni uspesi su uspesi jedne sablasti, njen »razvoj« je puko bacakanje jedne aveti.

Modernističku l i teraturu ubila je istorija, razvoj događaja, socijalna evolucija, upravo neprilagođenost same te literature zahtevima istoriskog razvoja. (V. Marx : Uvod za jednu kritiku političke ekonomije.) Tako je ona samu sebe ubila. Međutim, ne treba iz ovoga zaključiti da je toj mo­dernističkoj i čisto građanskoj literaturi sledovala takozvana socijalna l i teratura, recimo kao začetak proleterske literature. N a terenu gde je cvetala modernistička li teratura, nju nije ništa zaměnilo, osim njenog sopstvenog vampira : tojest ona je ostala tu i dalje, ali mrtva. Pravi du­hovni interes se prosto odselio sa tog terena. Tako je ona famozna > knjižna l ivada« koja takođe, ako je verovati Sterijinom epigramu, »po-trebuje đubreta«, postala groblje. Mrtvaci su uostalom dobro gnojivo. Ali ne dok su povampireni . Kad budu legli u zemlju, možda će i na toj njivi opet početi da klija zdravo, hranlj ivo žito.

Nije slučajno da je 1924 godina, godina kada počinje nadrealizam.«

5 0 André Breton: Entreliens (Gallimard, 1952).

f

Lako je uprostiti po jednom banalnom šablonu, vulgarizovati , ismejati, karikirati, banalizirati. О nadrealizmu se, i danas još, govori (kod nas uglavnom sa potpunim nerazumevanjem, sa potpunim nepoznavanjem svega onog što je on na početku bio, svega onog što je hteo i što nije hteo, što je mogao i što ni je mogao, svega onog što je on godinama značio kao prkos i kao himera, kao pitanje i kao odgovor, kao zanos i kao otrežnjenje, kao crna tabla na kojoj se ispisuju bela slova uverenja da će se zaista doći do jedne nove deklaracije prava čoveka, i kao laterna magica koja na sivi zid stvarnosti baca čarobne slike čuda kojim se opija večno dete koje u svakom čoveku sanja о zlatnom dobu. Estetika je bila zamenjena poezi­jom, etika moralom, »zdrav razum« dijalektikom (idealističkom u početku, materijalističkom kad su filozofski zaključci postali delujući činioci svesti), šetalica svakodnevnog peščanim satom koji u svom neiscrpnom oticanju pokazuje uvek ponoć, ponoć čoveka, dvanaesti čas. Dvanaesti čas koji može biti i podne: tajanstveni, neshvatljivi čas preokreta, kad se sva pi ­tanja slivaju, i svi pokreti zbijaju, u magnovenju zaustavljeni, u jedno jedino pitanje, u jednu jedinu tačku, gde su bivše i buduće, i san i java , i poznato i nepoznato, jedno i isto.

Paradoksalno, ta čudna 1924 godina, kada je dakle sve bilo konsumi-rano, ta godina koja je u izvesnom smislu značila kraj bezopasne moder­nističke l i terarne avanture, i početak ozbiljnijih intelektualnih nemira i moralnih opredeljenja, bila je za mene godina kada sam još jednom, u izvesnom smislu poslednji put, učestvovao u toj žalosnoj sehriftstellerskoj komediji: u saradnji sa Crnjanskim uredio sam i izdao takozvani »letnji trobroj« časopisa Putevi. A međutim, znao sam dobro, ili bar dobro osećao da se ne radi о tome, da se ne može, da se ne sme više raditi о tome. Kao uvod u svoje Komentare, u časopisu Pokret, već sam bio pisao:

... »I možda će se jednim nizom od nekoliko ovakvih zapisa, polako ocrtati jedno shvatanje života, i to ne ponavljanjem kakvog literarnog »vjeruju«, ne uzastopnim manifestima jedne umetničke škole, već prosto izborom tih »preteksta« za ove komen­tare, izborom koji će, polusvesno, biti rukovođen prisustvom jedne skrivene ali duboke linije koja bi spajala sve te raznostruke manifestacije savremenog života. Ta linija, koju ću gledati da ne naglašavam odviše, možda je trag onog što je u jednom razgovoru Dušan Matić nazvao »totalnim problemom« naših generacija. To je ono što André Breton, čije će se ime često vidjati na ovom mestu, zove »način na koji je jedna osoba primila neprimljivi položaj čoveka«. Ono, najzad, što leži i u ovim recima Josepha Conrada (u romanu »Lord Jim«) koje je André Gide metnuo kao moto svom nenadma­šnom Lafcadiju: »Tačno govoreći, pitanje nije kako izlečiti se, pitanje je kako živeti.« 5 1

Godine 1924 odigralo se nešto neobično i, u poređenju, na primer, sa padom Poincaréa i dolaskom na vlast »Kartela levice« i Herr iota u Fran­cuskoj ili sa parlamentarnom krizom koja j e u Jugoslavij i t ra jala od ranog proleća do kasne jeseni i dovela do kabineta Pašić-Pribićević, nešto jedva primetno, ali prelomno. Poezija, gordeći se moralnim i metafizič­kim, pa i metapsihičkim svetlo-maglovitim krugom koji je počeo da je okružava, diferencirala se od književnosti: neki književnici više to nikako

51 Pokret, god. I, br. 12, 19 aprila 1924.

nisu hteli da budu; književnost, bar ona »modernistička«, umrla je, a neki su pesnici postali književnici. U stvari, i pored svih odjeka poezije u onome što su posle napisali, Crnjanski i Rastko Petrović prestali su da budu pesnici, a ostali su književnici i dalje, naravno, što znači da su sad mogli biti činovnici u jednom društvenom i državnom aparatu inkompa-tibilnom sa poezijom. Eluard je imao još više od dvadeset godina da ostane pesnik. N e insistiram na toj podeli, na tom oštrom razlikovanju između poezije i l i terature, koje mnogi ne shvataju, ali ne vidim zašto se ne bih mogao, govoreći o tom vremenu, njim poslužiti da bih l jude koji pišu diferencirao na pr imer po tome da li smatraju ili ne smatraju da to nji­hovo pisanje nekamo vodi, da ih ono obavezuje, da li imaju ili nemaju moralnog stava, tog moralnog stava iz koga će, rani je ili kasnije, proizaći i j edan jasan politički stav. Činjenica je, uzmemo li za pr imer ono što se kod nas odigralo, da kod pesnika početak adaptacije i službe jednom re­akcionarnom društvu koincidira sa prestankom njihovog pravog poetskog stvaranja, ali ne i njihove književne delatnosti. Činjenica je, šta više, da je to bio slučaj sa svima našim »modernistima« bez izuzetka: svi su otišli udesno, i tako su svi izneverili poeziju i sebe, bar svoju virtuelnost (Sveti-slav Stefanović, Todor Manojlović, Sibe Miličić, T in Ujević, Miloš Cr­njanski, Rastko Petrović, Ranko Mladenović, Boško Tokln). A činjenica je, sa druge strane, da su nadrealisti, koji ne samo da nisu izneverili poeziju nego su i nju samu i njen moralni diktat idealizovali do apsolut­nog, do apsurda, - otišli na suprotnu stranu, u komunizam (Dorđe Jova-nović, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Dorđe Kostić, Dušan Matić, Koča Popović).

Pokušao sam j e d n o m 5 2 shematski da ocrtam taj proces, koji počinje da se odvija baš tu oko 1924, kojim su, između dva svetska rata, izvesni pesnici došli do jednog svesnog revolucionarnog socijalnog opredeljenja. Eluard je nesumnjivo jedan od njih. Pokušao sam da opišem razvoj pesnika koji, polazeći od svoje opšte, neodređene, mutne i mučne ne­prilagođenosti jednom besmislenom i neslobodnom svetu, dolazi do svesti о konkretnom značenju te neprilagođenosti, do saznanja da ta besmisle­nost života (kakav mu je dat) nije apsolutna, do stapanja te svesti i tog saznanja u jednoj akciji, u revolucionarnoj akciji. Ta j put pesnika je za­obilazan, obrastao gustom vegetacijom individualizma, usamljenosti, sa­l i jarstva, zablude. Nesigurnim korakom, pesnik ide tom stazom koja polazi iz same poezije, ometan svojim iluzijama, svojim umorom i svojom tugom. Svojim vizijama i svojim razočaranjima, svojim neshvatanjem kuda i kamo ta staza vodi i na koju će ga visoravan ubeđenja i borbe konačno i/vesti. Ometan svojim nerazumevanjem, ali i tuđim, onim koje tako često dolazi od strane baš onih koji bi mu jedini mogli i morali na tom putu pomoći. Počelo je tako, da je, pre svega, kroz poeziju, kroz moralni čin poetskog stvaranja, nazreo bolni razdor u samom sebi, i između sebe i sveta. Živeći, doživljavajući, kao pesnik, spoljni svet i sebe samog, sanja-

5 2 V. Moralni i socijalni smisao Poezije (Danas, br. 1, januar 1934).

jući i stvarajući, roneći u podsvesne dubine svog bića, on izražava, i tako saznaje i sam, tragičnu istinu o inkompatibilitetu, о sukobu njegove ljudske prirode, njegovih nagona, elementarnih zahteva njegove subjek­tivnosti, njegovih želja, sa svetom koji ga okružava i u kome živi, i čiji društveni moral iziskuje i postiže potiskivanje, slom tih želja koje mu izgledaju kao jedino što bi njegovom životu moglo dati smisla, jedino radi čega vredi živeti. U izvesnom trenutku, samoubistvo ili begstvo od tog sveta koji mu smeta, koji ga davi (spoljnim i unutrašnj im instrumentima svoje opresije, svoje represije), izgledaju mu jedini izlaz. U pitanju je , opet, bila sama poezija, ali poezija sa svima moralnim posledicama koje ona implicira. Jer, kao kompenzacija, kao simbolično ostvarenje, kao su­blimacija potisnutih želja, i svih opasnih fantazama koji se kovitlaju u psihičkoj noći, poezija je sindrom jednog dramatičnog razdiranja, ona je istovremeno odraz i poprište, posledica i znak te suprotnosti, tog sukoba između želje koja se tek »prekoračenjem u večnost« može zadovoljiti i »neprimljivog položaja« čoveka u svetu, tojest u društvu i u Kosmosu. T a j sukob između irealne sreće njegovog subjektivnog sna i realne nesreće objektivne jave ukazuje se pesniku u prvi mah kao apsolutan i apsolutno tragičan, a slom subjekta i njegove žudnje za slobodom, totalnom i apso­lutnom (što znači apstraktnom, ali to on još ne zna) kao neminovan. Iz tog prvog saznanja о neizbežnom slomu osnovnih revendikacija subjekta r ađa se jedna gorka i beznadežna ali silovita pobuna, koja takođe ima apsolutan (tojest apstraktan) karakter, karakter očajničke, totalne nega­cije svakog društvenog morala, svake društvene akcije, svakog društva. Antagonizam između individue i društva izgleda fatalan, nesvodljiv i večan. Besmisao tog života, u kome sve što je slobodno, vizionarno i čisto mora da pretrpi neumitan poraz, izgleda potpun. I pobuna protiv svega što ometa slobodno ostvarenje čoveka, identifikováno sa ostvarenjem same poezije, pobuna je bez granica ali i bez nade. Iz nemoći, iz pomamne bez-nadežnosti tog integralnog revolta, r ađa se jedno bezuslovno poricanje stvarnosti i pesimizam koji kao da je bez pukotina kroz koje bi mogla pro-dreti světlost, i bez leka. U tom trenutku, integritet pesnikovog morala zavisi donekle baš od integralnosti njegovog revolta i njegovog pesi­mizma, i izražava se u toj integralnosti. Zapovesti tog apsolutnog morala, koji smo Koča Popovic i ja, u svom Nacrtu za jednu Fenomenologiju iracionalnog nazvali »moralom želje«, kategorične su i bez priziva. U ne­kompromisnosti svog stava, u hrabrosti svog opstajanja na prokletim vrelima poezije, pesnik tada crpi svoju snagu, osposobljava svoju svest da svojom svetlošću prožrne sve širi vidokrug života. I postepeno, kroz tu osposobljenu svest, uobličava se saznanje da je ta pobuna tako beznadežna i tako neefikasna zato sto je pobuna protiv izvesnih simptoma i posledica a ne protiv uzroka zla. To je saznanje о relativnosti, dakle i о prolaznosti antagonizma između sveta i subjekta, između sna i akcije; saznanje о rela­tivnosti besmisla, о relativnosti, to znači о materijalnoj mslovljenosti, ne-neizbežnosti sloma najsmelijih ljudskih težnji i snova. Pesnik je naveden na jednu analizu koja mu otkriva da se ti mater i ja lni uslovi i uzroci život -

nog poraza i besmisla mogu i moraju jedino materijalnim sredstvima ukinuti, prevazići, preobraziti. On dolazi do uverenja da je moral želje apstraktan, jer je apsolutan, i da njegova nužna i praktična relativizacija ne znači popuštanje. On uvida da je njegov poetski revolt sebi dosledan jedino ako se i on relativizira i konkretizuje, da bi postao delujući i efi­kasan. I da je to u samoći nemogućno. Pesnik uvida da je akcija nemi­novna, i da je i ta akcija za oslobođenje od sputavajućih društvenih snaga takođe jedna društvena akcija, da drukčije ne može da bude, i da tu akciju može da ponese i da sprovede samo onaj deo čovečanstva, onaj ogromni deo današnjeg ljudstva koji je u svom materijalnom biću otuđen, potla­čen i eksploatisan: proletarijat. Tako je u tom mutnom vremenu, pesnika baš njegova usamljenost, njegova duboka moralna věrnost i privrženost najsubjektivnijim elementima njegove duhovne samoće, odvela, morala dovesti do objektivnosti, do jednog puta koji nije više put njegovog su­bjektivnog, solipsističkog, nemogućnog, oslobođenja, već put kojim čo-večanstvo ide ka konkretnom ostvarenju svog jedinstva, tojest svoje prave slobode. Tako ga je baš njegova opora i beskompromisna negacija jedne neljudske stvarnosti, jednog neljudskog društva, koja je u početku imala oblik negacije svakog društva i svake stvarnosti, dovela do afirmacije jedne čovečanske i čovečne stvarnosti, jednog socijalističkog društva, do saradnje na izgradnji te stvarnosti, na ostvarenju tog društva, do učešća u borbi protiv svega onog što tom ostvarenju hoće da stane na put.

Pesnik je bio pošao iz samoće svoje poezije, iz njene - kako mu se to činilo - nesvodljivosti, nesvodljive jedinstvenosti, iz njene izuzetnosti. I našao se među ljudima, među drugim ljudima, da ne traži više šta ga od njih razlikuje i izdvaja, izuzima, već šta ga njima približava, šta ga sa njima sjedinjava. Evo da je sišao sa svog imaginarnog pijedestala tragične ili katkada melodramske meditacije »na vrhu svega«, i bori se uz druge, kao i svi drugi, iako svojim specifičnim oružjem, bori se kao čovek već izjednačen sa svima drugim ljudima koji se za svoj hieb, svoju slobodu i svoja prava bore, bori se da bi jednog dana svi oni bili izjednačeni sa njim kao sa pesnikom.

»Vreme je došlo kada svi pesnici imaju pravo i dužnost da tvrde da su duboko uko­pani u život drugih ljudi, u život zajednički.

Na vrhu svega, da, znam, uvek ih je bilo nekolicina da nam pričaju tu priču, ali kako oni tamo nisu bili, nisu umeli da nam kažu da i tamo kiša pada, da je i tamo noć, da se i tamo cvokoće i da se i tamo čuva uspomena na čoveka i na njegov žalostan izgled, da se i- tamo čuva, mora sačuvati sećanje na gnusnu glupost, da se i tamo čuju smehovi blata, reči smrti. Na vrhu svega, kao i svuda drugde, više možda no drugde za onoga koji vidi, nesreća razgrađuje i opet izgrađuje neprestano jedan svet banalan, prostački, nepodnošljiv, nemogućan.« 5 3

Te reči izgovorio je Paul Eluard, u predavanju koje je održao 24 juna 1936 u Londonu, povodom nadrealističke izložbe, i one su samo jedan signal, jedna etapa na logičnom putu koji ide od njegovog učešća u osniva-

5 3 Paul Eluard: L'Evidence poétique. Donner à voir (Gallimard, 1939).

nju časopisa La Révolution surréaliste (čiji prvi broj izlazi 1 decembra 1924, nešto više od mesec dana posle objave Bretonovog Manifesta Nad­realizma), do njegovog učešća, od samog početka hitlerovske okupacije u Rezistenciji, do njegovog stupanja u Komunističku part i ju.

T e 1924 godine dakle, sarađujući sa Milošem Crnjanskim, koji doduše još nije bio počeo davati vidne znake jednog drastičnog skretanja sa puta koji j e za njega, kao pesnika Lirike Itake, jedini mogao da bude put doslednosti, tojest moralne logike, tojest poetske dijalektike, uredujući s njim Puteve, pa čak i potpisujući zajedno s njim neku vrstu lirskog ma­nifesta »posleratnog« duha naše književnosti, osećao sam, mutno, da ta moja saradnja sa njim na jednom književnom poslu može za mene pred­stavljati samo jedan prilično nezdrav kompromis, pa ma koliko se, blago-dareći tom kompromisu, kroz taj l i terarni aktivitet moglo provući, skoro prokri jumčarit i , nekih ne-književnih, metaliterarnih (da ne kažem me­tafizičkih), »životnih«, dakle pre svega poetskih elemenata. Samo ako se nešto od tih elemenata, od tih preokupacija, od tih težnji, nešto što ni je dozvoljavalo da bude svedeno ni na kakvu estetsku, formalističku meru, u jednom književnom delu moglo nazreti, to delo moglo je donekle naći nekog opravdanja u očima onih mladih l judi koji su tada, tu i tamo, te­meljito bili posumnjali u dublju opravdanost književne rabote kao takve. U njihovim očima, književnost je bila kompromitovana: ukazala im se bila kao upražnjavanje jednog taštog zanata, sa svojim konvencijama i tri­kovima, svejedno da li klasičnim ili »modernističkim«. Ona je, kao ljudska delatnost, mogla da bude opravdana samo ako je bila sprovodnik, poprište ili povod jedne mnogo odsudnije emocije, jednog mnogo dubljeg nemira, nečeg što je van nje. Samo to, taj nemir, izraz tog nemira, jedino to izra­žavanje, kroz književnost, nečeg bitnijeg, zagonetnijeg, sudbonosnijeg, moglo je da otkupi, da bude justifikacija jedne delatnosti čija je nedo-voljnost, čija je praznina i, više još, čija je nemoralnost izgledala oče­vidna i konačna. I nije slučajno da je članak koji je tada sasvim mladi Marcel Ar l and objavio u časopisu La Nouvelle Revue Française, u broju od februara 1924, nosio naslov Un nouveau mal du siècle, i nije slučajno, ni beznačajno, da je članak kojim mu je, u istom broju, odgovorio direktor tog časopisa, Jacques Rivière, nosio naslov: La crise du concept de littéra­ture. Crnjanski, čovek devetnaestog veka (uzmemo li da devetnaesti vek traje do 1914), za razliku od Rastka Petrovića, bio je književnik, l i terat u tradicionalnom smislu reči, što znači da su mu ta nel i terarna pa i ant i-l i terarna stremljenja bila i ostala tuda, kao uostalom i svaka filozofija uopšte. Onaj njegov prvobitni, pr imarni defetizam, koji mu je diktirao, pri kra ju Rata i odmah posle Rata, najčudnije i najbolje njegove stranice, i ono mutno naslućivanje nepoznatih veza i jednog iracionalnog kauzali-teta, koje je on, naivno, bio nazvao »sumatraizmom«, sve to što je moralo donekle podrazumevati i j edan razočarani, defetistički, nekonformistički, jeretički stav i prema književnosti, sve je to već bilo uglavnom prošlo, i

Crnjanski je bio već krenuo putem konformizma. Ali , kako ništa ne može učiniti da ni je bilo ono što je bilo, i da to što je bilo ne ostavi traga, Cr­njanski j e bio, ipak, i ono što je prestao da bude, pesnik novog vremena, bez obzira što n i je učestvovao u preokupacijama, zebnjama i nemir ima nove generacije. Osećao je ipak da naš zajednički rad u književnosti p red­stavlja j edan obostrani kompromis, pa je za taj kompromis našao oprav­danje u završnoj rečenici jednog odlomka iz jednog članka André Bre-* tona, odlomka koji su Putevi bili objavili oktobra 1923, u prvom broju svoje Nove serije (pre Crnjanskovog učešća):

... »i ja osim toga mislim da poezija, koja je jedino što me je ikad privlačilo u knji­ževnosti, proizlazi više iz života ljudi, bili oni književnici ili ne, no iz onoga što su napisali ili što pretpostavljamo da su mogli napisati. Ovde nas vreba jedan veliki ne­sporazum, pošto život, onakav kakav ga shvaćam, nije čak ni skup svih radnji koje konačno možemo pripisati jednoj ličnosti, pa vodile je one gubilištu ili leksikonu, već način na koji izgleda da je ta ličnost primila neprimljivi položaj čoveka. Ne više. A tako shvaćen život, ne znam zašto, teži svom pravom ispunjenju, ipak, u oblastima bliskim književnosti i umetnosti.« 5 4

Ali se kompromis ipak pokazao kao kompromis, pa ma da su Putevi u tom jedinom broju koji smo zajedno uredili, toga leta, obećavali redovno mesečno izlaženje od septembra, i »sve bogatija iznenađenja«, oni se više nikada pojavil i nisu. Putevi su Bogu dušu predali jedne lepe, blage jesenje večeri, tog istog leta Gospodnjeg 1924, u restoranu »Srpski Kralj«, preko puta Kalemegdana. Bio je kraj oktobra, mnogo volje za dalje izdavanje Puteva (a ni para) nismo imali ni Crnjanski ni ja, pa ipak smo se, als ob, bili dogovorili da večeramo sa Ivom Andrićem i razgovaramo s njim о Putevima i о njegovoj saradnji u njima. Dogodilo se slučajno, međutim, da nam je pristupio nekakav otmeni kreten, baron Kulmer, seo za naš sto, i ostao do kraja sa nama. I razume se da se о Putevima nije razgovaralo. A isto se tako dogodilo, ali to nije bilo slučajno, da su kod istog »Srpskog Kralja« došli i drugi moji prijatelji , Rastko, Dušan Matić, Milan Dedinac i njegov bra t (koji je ono nekoliko nežnih pesama koje je objavio pot­pisao Mladen Dimitrijević), i da su,seli za jedan susedni sto, u malicioznoj nameri da se zabavljaju gledajući me kako večerom, skoro penklubovski, sa »pravim« li teratima, a i ne sluteći da će im zabava biti još začinjena prisustvom, za našim stolom, dotičnog barona. Ali se iz te neozbiljne, i ne baš mnogo drugarske zabave, u razgovoru kome je kulmerovski komična situacija Puteva služila kao pozadina i kao kontrast, rodila ozbiljna za­misao о pokretanju jednog lista, koji bi bio zaista pesnički i koji se ne bi upuštao u l i terarne kompromise. Tako se, toga večera, delimično kao pomalo šaljiva antiteza jednom literarnom pothvatu (u kome sam i sam sudelovao bez ikakvog ubeđenja), dok je za jednim stolom umirao jedan, rodio za drugim stolom drugi časopis. Ta j drugi časopis, zamišljen kao ograničeni niz poetsko-dokumentarnih svezaka, i koji su moji nevěrni pri jatel j i prvobitno nameraval i da nazovu Prisustva, ostvaren je, uz moje

5 4 André Breton: Clairement (Littérature, Nova serija, br. 4, septembar 1922, i Les Pas perdus, Gallimard, 1924).

19 R A D 301 289

aktivno učešće, u obliku Svedočanstava, čiji smo prvi broj (koji se pojavio 21 novembra 1924) posvetili pesniku Ujeviću »kao svedočanstvo za­jedničkih simpatija prema pesničkom odricanju«. Crnjanskoga, naravno, u Svedočanstvima nema. A Rastko Petrović im je, sve do kraja, (poslednji, osmi broj izašao je 1 marta 1925), saradnik i animator. Pored članaka i pesama koje je u njima štampao, on je Svedočanstvima doprineo nešto

* više: dobrim delom je baš on bio taj koji im je dao onu inventivnu inici­ja t ivu i onu dokumentaciju koje su od tog časopisa načinile nešto sasvim drukčije, pa mogu slobodno reći i nešto mnogo značajnije od jednog običnog, pa ma i modernog, književnog lista. Blagodareći poglavito Rastku Petroviću, Svedočanstva su donekle uspela da izraze jedno poetsko ose­ćanje života, objavljivanjem čitavog niza neprerađenih dokumenata о čoveku, isticanjem poezije u samom, neposredno datom ljudskom životu, poezije života koja se, u pisanim ili crtanim svedočanstvima manifestuje bez obzira na to da li su ta svedočanstva stihovi pesnika, biografski po ­datci, društvene činjenice, narodne pesme, uspomene iz detinjstva, Pasca­lova ekstaza, vizionarstvo Wil l iama Blakea, primeri mediumskog pisanja i automatizma, pismo srpskih vojvoda Proti Matej i 1814, pismo kneginje Ljubice knezu Milošu, ili ono potresno pismo koje, iz Bačke, žena kojoj j e dvoje dece umrlo, piše svom mužu u Buharu:

... »Tošo, brate moj rođeni, ja od tebe nikog rođenijeg nemam, i druže moj verni, vcrna sam ti do groba moga.

Druže moj nezaboravljeni, eto ti pozdrav sa srca moga. Pozdravljam te tavnim gla-som, i bolesnim.«

Poezija života progovara kroz dokumente koje su Svedočanstva objav­ljivala, i Rastko je bolje no iko, osim možda Eluard , umeo da p ronađe takve dokumente, tu poeziju da oseti, bilo da se radi о pismima Edgara Poea, Rimbauda ili Jacques Vachéa, ili о crtežima Andr i j e Rajčevića za Indikoplova, о proročanstvima starca Stanja iz sela Babinja ili o s taro-slovenskom Fiziologu, о pismima dece ili jednostavnih, nepismenih l judi, о stvaranju umobolnika ili о zapisima hapšenika, о dnevnicima gluvoneme dece ili o pesmama slepih, о pismima poginulog avijat ičara ili о dnevniku pustolova, o tatuažima osuđenika ili о pismima prostitutke ili samoubice, о paklu ili o raju gde deca pričaju svoje snove, o ra ju kako ga zamišljaju dečaci iz prvog razreda realke ili devojčice iz četvrtog razreda osnovne škole, о jednom ljubavnom pismu, pa ma i ovakvom, blaženo lišenom estetskog predumišljaja i gramatike, pre svega baš takvom:

MOJOJ DRAGOJ MILENIJI!

Nevenu moj mirisni, srce moje već uvenu od misli nevene, nevene, srce moje izgore mi za onom haj Milenom devojkom hoj Mileno dušo premila daj ublaži srdašcu mom bol.

Jer će mi mladome brzo biti grob. Ah sve zbog tebe što me mlada ljubit neš hoj Mileno moj premili raju nedaj Bože

da mi te udaju bez tebe bih bio tužna lica, tužna lica salomljenih krila ah sve zbog tebe Mileno moja mila.

Mnogo Poštovana G-đice Dosad bih gospodar svoga srca, a od danas mi je nemoguće mu naći utjehe samo na

taj način ako bih bio toliko sretan da vidim Vašu Božanstvenu osobu pokraj mene u blizini. Ja želim da sa Vama dođem do poznanstva ako nije Vama ispod dostojanstva ako se Vi osećate radim za to Vi mi odgovorite preko pošte ili ja ili ne.

Molim Vas ne zamerite mi što sam na ovaj korak stupio vjerujte mi da sam morao ljubav je ljubav. Što ću kad sam tako nesretan kad ja obožavam ono biće koje mene ne . . ,

Nije samo skupljanjem i odabiranjem materi jala za Svedočanstva Rastko dao dokaza о svome osećanju za sve oblike te poezije samog ži­vota koja izbija iz najraznovrsnij ih prostodušnih svedočanstava jednog spontanog poetskog stvaralaštva koje se tako pogrešno, tako nepravedno i tako nerazumno naziva »primitivnim«. Mladićstvo narodnog genija nazvao je Rastko Petrović svoj e s e j 5 6 о takvom spontanom, instinktivnom umetničkom stvaralaštvu, i, uz jedno tumačenje kome se donekle može osporiti materijalistička naučna osnovanost, ali nikako ne jedno duboko, intuitivno osećanje za lirsku, mitsku ili humorističnu, fantastičnu ili reali­stičnu igru slobodnog duha, Rastko Petrović je u tom eseju naveo niz pr imera i objavio niz ilustracija tog impulsivnog, spontano poetskog stva­ralaštva. Takve ilustracije, takvi primeri , to su, između ostalih: narodne pripovetke Đavo i njegov šegrt (za koju s pravom kaže da je »od svih naših pr ipovedaka najbliža ri tualu magije«), ili Laž za opkladu, Laž bez istine, ili jedna skulptura anđela iz stare Srbije iz X I V ili X V veka od drveta prevučenog bojenim gipsom, ili akvarel jednog seljaka iz okoline Bitolja koji predstavl ja varošku svadbu u selu, ili ona brkata glava anđela ra­đena u drvetu negde u Staroj Srbiji u X I V ili X V veku, ili ova Izvrnuta pjesma (iz Bukovice u Dalmacij i ) :

Teče Krka povr Velebita, Poveze se po kršu galija, Konja jaše po moru delija

Oj! Vino piju dva mrtva junaka, Vino služi bez glave devojka.

T o je magi ja , to su rituali, verovanja, običaji, vradžbine, to j e igra Rusalja u selu Dubokoj , to su pesme Koleda, pesme Dodola, legende о zmajevima i zmajevitim ljudima, magiske formule, to je pesma Izjeden ovčar, »gde se na jasan i strahovit način govori о mađi j i« :

Osu se nebo zvezdama, 1 ravno polje ovcama, Ovcama nema čobana, Do jedno dete Radoje, I ono ludo zaspalo; Budi ga Janja sestrica:

55 Svedočanstva, br. 8, 1 mart 1925. To pismo ustupio je bio našem časopisu Ivo Andrić.

5 8 V. Pokret, god. I, br. 19-20, 14 juna 1924, br. 21-22, 28 juna i br. 23-24, 12 jula 1924.

»Ustani gore, Rado je! »Ovce ti za lug zadose.« -»Neka i' sejo, ne mogu: »Vestice su me izele: »Majka mi srce vadila, »Strina joj lulem svetlila.«

T o je »igra slobodnog duha«, ona za koju Rastko Petrović kaže:

»Svi smo mi, u svom detinjstvu, svesno ili nesvesno, bili frapirani izvesnom ritmičnom igrom fraza, čiji smisao apsolutno nismo razumevali, a koje smo primili jedan od drugog za vreme igre. Lepota njina ležala je u jedinstvenoj poetičnosti njinog oblika i izraza a zatim naročito i u samoj tajanstvenosti njinog značenja koje nikako nismo umeli konačno odgonetnuti ni mi, niti naši stariji, pa ma koliko se mučili da im dokučimo značenje. Oblik im je bio toliko muzikalan, da smo ih, više no i pesmice, izgovarali sa čitavom kantilenom, koja je takođe prelazila zajedno sa njima od deteta do deteta. Služile su nam za prebrojavanje, razbrojavanje i vučenje kocke, prilikom igara« itd.

»Jedino, Dedino, Sedi Salavedino ... Čekutin, Čekutica, Parapin, Parapuška ... Tekn-tice, Tekutan, Palatan, Praskele... Baštovan, Bastovedi, Štuku deri, štuka s vere ...«

»Edidol, dukudol, duka vala, duka sara, sara leja, lenga penga, trola mogla, pupa-dak, iukadak.«

T u j e sve ono što je u »primitivnom« narodnom stvaralaštvu iracionalna poezija, a ne folklor ili živopisnost, tu je »nemušti jezik«, tu su »govorne šifre«, tu je »poezija čiste neposrednosti«, igre, »tajanstvene kombinacije ritmike, jezika i fantazije, u mladačkoj svežini naše narodne umetnosti, na samim vratnicama naše velike epopeje«, tu su dakle narodne poslovice, zagonetke, pošalice. . . T u je čulnost i seksualna simbolika, tu i »snaga realističkog zapažanja« takođe, realizam i natural izam u narodnoj umet­nosti, opis nabijenog na kolje, ili jezovit opis polutrule devojke ...

Zadržao sam se na tom Rastkovom osećanju za »primitivnu« umetnost, za poetičnost neposrednog, podsvesnog narodnog stvaralaštva, jer je ono za njega kao pesnika i čoveka dvadesetog veka karakteristično i jer ga ono, u izvesnom smislu razlikujući ga od Crnjanskog, približava onom drugom pesniku dvadesetog veka, onom nesravnjeno nežnijem i čistijem, iako, možda, po temperamentu manje snažnom i čak manje složenom liri-čaru, Eluardu . I Eluard j e u svoje l irsko-eksplikativne tekstove često unosio pr imere spontanog, iracionalnog stvaralaštva anonimnih ili neho­tičnih, slučajnih pesnika, pa je, u jednoj knjižici isključivo sastavljenoj iz citata, koju je 1942 objavio pod naslovom Poésie involontaire et Poésie intentionnelle, paralelno štampao, i tako suočio fragmente takvih tekstova g d e je poezija progovorila bez intencije od strane pisca (koji j e često i književnik ali kome intencija nije bila poetska), sa fragmentima voljno poetskih tekstova. Sve to pod znamenjem, između ostalih, Blakea, Nova-lisa, Rimbauda:

Blake:

»Isto tako kao "sto su svi ljudi slični svojim spoljnim oblikom (i sa istom beskrajnom raznolikošću), oni su slični i Poetskim genijem.«

Novalis: »Kakva hela da poezija ima jedno posebno ime i da pesnici obrazuju jedan posebni

stalež! Poezija nije abnormalna stvar, ona je prirodan način ophođenja ljudskog duha. Zar nije svaki čovek pesnik i mislilac, u svakom trenutku?«

Opet Noval is : »Može da bude trenutaka kada nam bukvari ili računske knjige izgledaju poetični...

Jedno pravo pismo poetično je samo po sebi.«

Rimbaud: J'aimais les peintures idiotes, dessus de portes, décors, toiles de saltimbanques, en­

seignes, enluminures populaires; la littérature démodée, latin d'église, livres erotiques sans orthographe, romans de nos aïeules, contes de fées, petits livres de l'enfance, opéras vieux, refrains niais,rhythmes naïfs.n

... J e r ako je toliko puta pridev čist (pur) primenjen na Eluarda kao pesnika, ako se reklo da je njegovo ime postalo sinonim poezije, to nije bez razloga. Teško je naći, ma gde, u našem vremenu, nekoga ko je do te mere uspeo da čitavog svog života bude zaista samo pesnik. To ne znači da je ostao izvan života, jer onda ne bi mogao da bude pesnik. Hi l jade i hi l jade stihova je napisao, a u svojoj poetskoj i poetski esejističkoj prozi bio je, bez prestanka i bez popuštanja, isto tako veliki pesnik. Vratio je poeziji onu p ravu čistotu i onaj jednostavni, prigušeni sjaj srebra i bistre vode koje joj je toliko retorike, majstorije, rezbarije, dreke i naraci je bilo oduzelo. Sve je video, doživljavao i davao da se vidi i doživi pod uglom i u světlosti poezije, sve je podvrgavao, bez nasilja i bez ulepša-vanja, poeziji, sve je mislio kroz poeziju, a ništa nije od života oduzeo, ništa lišio realnog, svakodnevnog, ljudskog, običnog, narodnog smisla i značaja. Sve je preobraženo u prozračne i lake elemente poezije u svět­losti njegove preobražavalačke vizije sveta, pod dejstvom njegove poetske transmutacije, te »fizike poezije«, kako on sam kaže. Sve u njegovoj ruci postaje prozirno i lako, pa ipak ništa ne gubi od svoje specifične težine, težine čoveka, težine realnog, sasvim realnog života, s t radanja i nade ljudske, l judskog društva. U svojim pesmama, u svom životu, on ni je p re ­stajao da pre tvara život u poeziju, poeziju u život, život u život, jer je poeziju osećao svuda, umeo da izdvoji iz amalgama životne materije, da izvuče odasvuda, iz svega. Jer je znao da dematerijalizuje ili da mater i -jalizuje život, sa nekoliko sasvim jednostavnih reči, sa nekoliko običnih pojmova, ali koje je stavljao u nov jedan red, u nov odnos. Umeo je, tom čistom magijom, da da novi, ali istiniti smisao tim recima i pojmovima, i drveću i životinjama, gladi , nadi i očajanju, siromaštvu, pobuni i miru, ljubavi, ženi i telu, i opet ljubavi, svemu. Ruka je njegova uvek znala da preuredi , jedva dodirujući ga, red stvari u prirodi, i da od svih stvari stvori s tvar poezije, j edan nov predmet koji živi svojim sopstvenim živo­tom, jedno živo biće, pesmu. Pogled je njegov, na stvarima oko njega, isto tako, videvši što hoće, što voli, slep za nepotrebno, mogao da preuredi stvarnost, umeo da n a d e nove srazmere, da oživi mrtve predmete , da iz-meni žive, da bi se, živi i mrtvi, pokazali u svojoj pravoj , suštastvenoj

istini. Imao je duh i sluh poezije, dar i moć poezije. Umeo je da je stvara, poeziju, i da je vidi, tamo gde su je drugi, ili gde ju je sam život stvorio. Umeo je da je izazove i da je nazove, da j e odeli od onog što nije ona i da joj dodeli mesto koje joj pripada, da j e razuzda i da je obuzda, da je proglasi, da je objavi.

Je r je uvek slušao ljubav: ljubav čoveka i žene, l jubav medu l judima, bratstvo svih ljudi о kome je, poslednjih godina svog života, sve više, sve eksplicitnije pevao. Umeo je da nazre i, kad j e trebalo, da prozre poeziju, njene čari, njenu zavodljivost, njenu fascinaciju, njena ogledala, njene interferencije, i, iznad svega, njen ljudski, detinji lik. Umeo je da je izabere. I zato je od interesa, za njega kao pesnika i za nas koje je inspi-risao, on koji je rekao da je »pesnik više onaj koji inspiriše nego onaj koji je inspirisan«, zato je od takvog značaja, istovetnog kao i njegove sop-stvene pesme, sve što je iz delà pesnika i iz svedočanstava života izdvojio, izabrao, naveo, istakao, on koji je rekao »potpiši ono sa čime se slažeš«. U tom pronalaženju, u tom otkrivanju podataka i pr imera onoga što je sam nazvao »nehotična poezija«, bio je stvaralac, veći još od Rastka, i smisao koji je davao tim probranim, iznesenim citatima nije zahtevao, da bi bio rečit, nikakve, ili skoro nikakve komentare. U knjizi Poésie involon­taire et Poésie intentionnelle, prosto je, bez tumačenja, na levim, parnim s t ranama štampao citate koji su, bez obzira da li su uzeti iz tekstova knji­ževnika ili ne, primeri nehotične poezije, a na desnim, neparnim strani­cama nizao poetske citate. I to suočenje samo govori. N a levoj strani na­ilazimo na primere od kojih bi mnoge, nesumnjivo, i Rastko umeo da nade, i koje bi svrstao u primere »mladićstva narodnog genija«. Tako, nalaze se desno, na primer: Jehan Bodel d 'Ar ras ( X I I I vek), Charles d 'Or­léans, François Villon, Shakespeare, Agr ippa d 'Aubigné, Tr is tan Lher-mite, Novalis, Goethe, Sade, Heinrich von Kleist, J ean -Pau l , Achim von Arnim, Ch. Robert Maturin, Marcel ine Desbordes-Valmore, Xavier Forneret, Aloysius Bertrand, Gérard de Nerval , Baudelaire, Victor Hugo, Herman Melville, Lewis Carroll, W a l t Whi tman , Thomas Hardy , Laut ré­amont, Rimbaud, Tristan Corbière, Humilis (Germain Nouveau), Stéphane Mal larmé, Čehov, Jules Laforgue, Swinburne, Charles Cros, Alfred Jar ry , Maurice Maeterlinck, Saint-Pol Roux, Henry Bataille, Paul Claudel, Léon-Pau l Fargue, Valéry, Gide, Valéry Larbaud, Saint -Léger Léger (St . -John Perse), Max Jacob, John Mill ington Synge, Guil laume Apoll i­naire, Raymond Roussel, Giorgio de Chirico, Charles Vildrac, Pierre Re­verdy, Tr is tan Tzara, Biaise Cendrars, Francis Picabia, Jean Paulhan, André Breton, Philippe Soupault, Max Ernst, Benjamin Péret, Henr i Michaux, Robert Desnos, Hans Arp , René Char, Pablo Picasso, Jacques Prévert , Salvador Dali , Federico Garcia Lorca, Francis Ponge, Raymond Queneau, i tako dalje. Fragmenti , u stihu ili prozi, sasvim su kratki , katkada samo jedan stih (Valéry na primer) , i kri terium po kome su birani , svakako bliži kriteriumu »crnog humora« nego meri l ima ma kakve este­tike, postaje jasan, i rečit, tek u světlosti levih s trana. N a njima se nalaze kao primeri »nehotične poezije«, na primer: okultista Ramón Lull , a lhe-

mičar Nicolas Flamel, Leonardo da Vinci, recept iz magije, anonimne pesme, Rabelais, Cervantes, citati iz starih kalendara, roždanika, sanov-nika, Swift, Diderot , Young (čije je prirodno mesto desno), jedan fanta­stičan jelovnik (Le Magnifique et Superlicoquentieux Festin), pismo Por­tugalske Kaiuderice, Choderlos de Laclos, san Car l -Phi l ipp Moritza, Sade, Saint Just, l jubavno pismo Bonapartovo, legenda o Večitom Judi , ovi stihovi koji su kao odjek našoj dalmatinskoj hvrnuloj pesmi koju Rastko navodi :

- Prijo, dobro sam videla: Videla sam jegulja Kako ćerku češlja Na vrhu zvonika.

- Prijo, dobro sam videla: Videla sam muvu Gde ispira usta Kamenčugom grdnom.

Ili, iz teksta koji se baš i zove Izvrnuti svet:

»Velika revolucija u avliji za živinu. Kuvaricu goni petao koji joj odseca glavu; pravi od nje paprikaš i sva se perad njime naslađuje.«

A odmah ispod toga nalaze se, na toj levoj strani, moralista Joubert i Honoré de Balzac (»Preclsednik, koji je ličio na veliki zarđali ekser«), pa Stendhal {»Zima je svuda kao starost«), pa Petrus Borel, George Sand, pa računi, popularne pesme, pesma žetelica, korsikanski vocero, dečje pesme, Dickens, Dostojevskovo pismo, Thomas de Quincey, jedno Baude-laireovo ljubavno pismo, brojanice: Emelesi - Peteri Petera - Rupetera -Petecnol, ili:

Pimpanicaille Le roi des papillons Se faisant la barbe Se coupa le menton

1 2 3 de bois 4 5 6 de buis

7 8 9 de boeuf.

Još se tu, levo razume se, nalaze i nemoguće (autentične) poslovice (Uzeti mesec u zube, Plesti užeta od peska, Preskočiti svojti senku, Izvrnuti bunar, Potkovali zrikavca, Tražiti mišje gnezdo u mačjem uvetu), tu se nalaze primeri šatrovačkog jezika (argota); primeri iz rečnika, Charles Cros (koga je Eluard s desna prebacio na levo iz izvanredno suptilnih razloga), J . -K. Huysmans, tekstovi mediuma, reklame, san jedanaesto-godišnjeg deteta, Valéry, Kafka, tekstovi luđaka, zagonetke, vesti iz no­vina, igre reči, nadreaiističke društvene igre, napisi i kazivanja dece, oglas iz mađioničarskog kataloga, i tako dalje.

Sve bi se to moglo smatrati igrom, koja ne znači ništa ozbiljno, ne an­gažuje ni na jmanje onog koji se igra, nema posledica. Ali ako je igra, to je igra isto tako poetična, isto tako poetska koliko i svako pesništvo, i

isto tako ozbiljna. Kad je onaj koji se igra pesnik. A elementi te igre elementi su same poezije, poezije koja ne zna za smisao i besmisao po me-rilima i po meri praktične, utilitarne funkcije ljudskog govora, poezije koja zna samo za svoj sopstveni smisao, koji je bez mere. Je r j e to slo­bodni izraz želje ljudske, smeha i bola ljudskog, tragične šale života i smrti, besmrtnog deteta u čoveku. T o je zaista igra slobodnog duha, gde i uzbuđenje i patnja, ma bili i oblici nesreće koja može samo u samo-ubistvu da n a đ e svoje razrešenje, gde i briga i napor, gde i suze i beda, neprestano, dodiruju sreću izraza kojim se spontano kazuju, dodiruju izraz sreće, radosti, humora, jer su poezija. Niko bolje od Eluarda , zaista niko pr i rodni je od njega nije poznavao staze i bogaze poezije, kojima ona ide od bezazlenog do najsuptilnijeg, od zebnje do cvrkuta ptica, od pobune roba do mirisa ruže. Razradivši do jedne široke simfoniske kom­pozicije svoje ideje о poeziji, i lustrované pr imerima nehotičnog i na -mernog poetskog stvaranja, Eluard je , 1949 godine, dao pet emisija na francuskom radiu koje su bile puna završna orkestracija njegovog jedin­stvenog smisla za poeziju, njegovog genijalnog dara da izabere i u jednu rapsodiemi celinu uključi poetske elemente kroz koje, neiscrpno i tajan­stveno, život govori poezijom, i poezija prožima sav život. T o je niz raz­mišl janja о poeziji, koja su prave pesme u prozi, kroz koja se prepliću citati, bogatij i , zreliji nego u njegovoj knjižici Poesie involontaire et Poésie intentionnelle, ali izabrani, u osnovi, po istom merilu pa često i isti. (Mada je 1949 godine Eluard već bio tako ortodoksan staljinista da j e samnom bio svaku vezu prekinuo, on je ždanovštini plaćao samo povre­meno svoj danak.) Čitavo njegovo poetsko iskustvo sadržano je u toj orkestraciji njegovih sopstvenih i tuđih poetskih tekstova. Kada su ga zapitali koliko mu je vremena trebalo da tih pet emisija sastavi, odgovorio j e : »Tri meseca i dvadeset i pet godina«. U tim emisijama, Eluard je čitao svoja razmišljanja, a nekoliko muških i ženskih glasova al terniralo je sa njegovim i čitalo pesme i l jubavna pisma, narodna kazivanja, pesme dece ili anonimnih pesnika, navode odasvuda koji su svaki dolazili na svoje mesto, da sa tog mesta zrače čudesnim sjajem konačnih reči čoveka.

»Sve je jedno ko govori i sve je jedno čak i šta kaže. Govor je zajednički svima ljudima i razlike u jezicima, ma koliko nam izgledale štetne, neće ozbiljno ugroziti ljudsko jedinstvo, ali to može učiniti ona zabrana uvek iznova izrečena protiv svojstva reči. Smatrani su ludima oni koji uče da ima hiljadu načina da se vidi jedan predmet, da se on opiše, hiljadu načina da se kaže svoja ljubav i svoja radost i svoja patnja, hiljadu načina da se ljudi sporazumu ne přelomivši nijednu granu sa drveta života. Ludi, suvišni, prokleti, oni koji otkrivaju, tumače, prevode skromni glas koji se jada ili koji peva u gomili, ne znajući da je subliman. Avaj ne, ličnoj poeziji nije prošlo vreme ... Ali dobro smo bar razumeli da ništa još nije moglo raskinuti tanku nit bezlične poezije. Ne sumnjajući ni trenutka u tu istinu koja će triumfovati, razumeli smo da toliko stvari može da bude »čitava jedna pesma«. Tom ironičnom, pogrdnom izrazu, dobronamerni pesnici i slikari vratili su njegov bukvalni smisao. Oni su iskoristili nehotične, objek­tivne elemente, sve ono što leži pod prividnom neprobojnošću tekućeg života i u naj­nevinijim proizvodima čoveka. »Čitava jedna pesma«, to nije više samo neki predmet na tri ćoška ili ekscentričnost jedne elegantne dame bez daha, nego ono što je dato pesniku da simulira, da reprodukuje, da pronađe, ako veruje da će se iz sveta koji mu je nametnut roditi svet о kome sanja. Ničeg retkog, ničeg božanstvenog u njegovom

banalnom radu. Pesnik, vrebajući, kao svaki drugi, opskurne vesti iz sveta i neverovatni problem trave, šljunka, prljavštine i divote koji leži pod njegovim nogama, vratiće nam milinu najčistijeg govora, govora čoveka na ulici ili mudraca, govora žene, deteta ili luđaka. Kad bi čovek samo hteo, čuda bi bila svuda. Slušajmo ih ne razmišljajući i odgovarajmo i čuće nas. Ako ne, onda smo samo razbijena ogledala, i, u želji da ispra­vimo prividnosti, poetiziramo, oduzimamo sebi prvobitno viđenje stvari, u ovom prostoru i u ovom vremenu, koji su, međutim, naši.

Ništa užasnije nego poetizirani govor, nego suviše lepe reči ljupko povezane sa drugim perlama. Prava poezija zadovoljava se sirovom golotinjom, slamkama koje nisu one za koje se davljenik hvata, suzama koje se ne prelivaju u svih sedam duginih boja. Ona zna da postoje pustinje peskovite i pustinje od blata, izviksani parketi, raščupane kose, rapave ruke, smrdljive žrtve, bedni, heroji, divni idioti, sve vrste pasa, metle, cveće u travi, cveće na grobovima. Jer poezija je u životu.« 5 7

О PRIJATELJSTVU, О SMRTI I О ŽIVOTU. OPROŠTAJ OD CARKOJEVIÚA. RASTROVÁ PISMA.

»NEŠTO KAO SUDBINA..

Jesam li prestao da govorim о Rastku, prestao već davno da mislim na Crnjanskog? Nj ihova književna delà nisam analizirao, ali ovo što pišem nije književna rasprava, ni studija. Nisu to ni uspomene. Var i ­jacije, kako bi rekao Krleža, samo neke varijacije na nekoliko tema, asocijacije uz nekoliko neistaknutih teza. Zadržao sam se, dugo, na go­dini 1924. Trideset godina nas dele od nje, a Rastko j e umro tek p re četiri godine, Crnjanski j e još živ. Napisali su, i jedan i drugi, još mnoge strane odonda, pa iako za nas, žive ljude, i jedan i drugi danas ćute, imalo bi о njima i о svemu'što su od 1924 radili i pisali još mnogo da se kaže. Ima čak i njihovih knjiga koje ovde nijednom reči nisam spomenuo (Crnjan-skova Knjiga o Kemačkoj, njegove antologije kineske i japanske lirike, Rastkove knjige Afrika i Ljudi govore). Pa ipak о nj ima kao književni­cima neću više ništa dodati . U godini 1924, kada se nešto konačno pre­lomilo, i slomilo, kada se nešto za uvek zaokružilo, i najzad otvorilo, početak je dodirnuo k ra j . Krug se zatvorio. Krug poezije, i krug pr i ja­teljstva takođe. Početak je bio u isti mah i svršetak. Moje pri jatel jstvo sa Rastkom već j e bilo prošlo kroz jednu neobično oštru, i za mene, onda tako mladog, neshvatl j ivu i uglavnom dosadnu krizu, tako da kad smo godine 1925 potpuno raskinuli (da tek 1928, jednim pismom koje mi je iz Rima napisao p red svoj polazak za Afriku, ponovo dođemo u dodir), osetio sam taj razlaz kao oslobođenje od jednog tereta, od jednog psi­hološkog zamora, skoro od jedne more. Sa Crnjanskim je moje pr i ja­teljstvo tek počelo 1924, ali ono je počelo, paradoksalno, kad su premise jednog stvarnog pri jatel js tva već bile nepostojeće. I taj početak je bio začetak kraja. Osam smo godina još, međutim, bili pri jatelj i , što je, za Crnjanskog, poznatog kao svađalicu, rekord u neprekinutom kontinuitetu druženja sa jednim pri jatel jem. Naši su se putevi, za sve to vreme, sve više

5 7 Paul Eluard: Les Sentiers et les Routes de la Poésie. I. - La Poésie est contagieuse. (Gallimard, 1954).

udaljaval i (»nećete valjda ulevo« pisao mi je 1929 iz Berlina), i naš razlaz je bio tako jasno ideološkog karaktera, bez onih mutnih i glomaznih psiholoških, afektivno analitičkih i sentimentalnih primesa koje j e Rastko unosio u svoje odnose sa ljudima, da mislim da nije objektivno bez inte­resa, pre nego što budem ustupio reč Rastku da govori sam о sebi i о svom životu u tuđini (o kome ja ne bih imao više šta da kažem), da se još jednom vratim na Crnjanskog. N e da bih, poštenja radi , napomenuo da je, na svoj način, prvenstveno kao književnik, umeo da bude i drug, da je umeo, jednim gestom za koji nisu mnogi sposobni, da pozdravi pojavu jednog mladog književnika, jednog »početnika«. N e da bih se žalio da je umeo i da iskoristi prijateljstvo do te mere da sam mu, u godini 1929, dok je bio ataše za štampu u Berlinu, - iako su se tada moje preokupacije sve više udaljavale, sve oštrije diferencirale od njegovih, - služio kao neka vrsta sekretara, korektora i advokata, tako da je, na primer, čitavu polemiku sa Markom Carem vodio preko mene, odnosno da sam je ja vodio umesto njega, kao što svedoče bezbrojna pisma, ili telegrami i radiogrami, kao recimo ovi:

BEZ IKAKVIH OBZIRA NA POPRAVKE OLOVKOM - CRNJANSKI

NEODLOŽNO OBJAVITE PLAGIJAT REFERENTU ODGOVARAM JA - MILOŠ

POGREŠNO POSLAO ČEKAJTE - MILOS

IZOSTAVITE DEVETNAESTI DVADESETI RED ZATIM PET POSLEDNJIH REČI - CRNJANSKI

PREKJUČE POSLAO NEŠTO POD NASLOVOM ZAŠTO ČU TUŽITI TO OBJAVITE NEMOJTE ČEKATI - CRNJANSKI

IZOSTAVITE SVE ŠALJIVO VULGARNO HOČU TON STROG OZBILJAN -MILOŠ

MOŽETE SVE - MILOŠ

Vraćam se na Crnjanskog, da bih izneo pismo kojim je, posle mog članka Protiv modernističke književnosti, prekinuo sa mnom, i da bih se, posle toga, (i to, bojim se, za navek), oprostio od njega. D a bih mu rekao zbogom, ne poričući time onu svoju mladost, onaj vid svoje mladosti koje je bilo, uprkos svih načelnih razmimoilaženja, naše prijateljstvo. N e odri­čući se ničeg što u uspomeni na tu mladost, na sve ono što u njoj pred­stavlja Crnjanski, znači neprolazno infra-crveno zračenje sećanja. I ne poričući Crnjanskog kao pesnika, i ne odričući se svega onog što u nje­govom delu znači ultra-ljubičasto zračenje poezije. Nego braneći, šta više, pesnika Crnjanskog od samog Crnjanskog, otimajući mu njegove pesme, slutnje i nagoveštaje, njegove simbole i njegove signale, njegovu najint imniju liriku, vraćajući smisao svemu onome što je pošlo od njega a što je za njega, otuđenog, izgubilo smisao, da bi sve što je on sam stvorio bilo spaseno od njegovog opskurantizma i njegovog samootu-đenja, i čovečanskoj ljubavi vraćeno, da bi još jednom više stvar po sebi postala stvar zą nas.

Opraštam se od Crnjanskog jer se on od samog sebe oprostio, od samog sebe već bio oprostio kada mi je uputio ovo oproštajno pismo:

12. I. 932 Dragi Marko,

i ako to nisam zeleo, čini mi se da ću biti primoran da, pred javnošću, raščistim sa Vama svoje književne račune.

Pošto Vi pripadate grupi koja ne deli literaturu od privatnog, a i ja ne volim, ako do sukoba dođe, da se obazirem, to Vas molim da ovim pismom prekinemo naše buržo-asko prijateljstvo, razume se sve do njegovih i najbanalnijih znakova. "

Zato Vas molim da me izvinite kod svojih roditelja, što neću moći da dođem i da im se dovoljno zahvalim na ljubaznosti, a da kod g. Markovića u radnji Geca Kon, deponujete moje papire.

U slučaju da nečeg Vašeg ima kod mene, među knjigama itd., molim Vas podsetite me. Crnjanski

Opraštam se od Crnjanskog ne zato, što se on tako, pre mnogo godina, oprostio od mene, nego zato što je konačno raskinuo sa poezijom, raskinuo sa samim sobom, i, naravno, sa svima nama, sa ovom zemljom u kojoj se nekada hvastao da se izjednačava sa njom ... Na kraju svojih Odabranih stihova, koje je dopustio da mu neki opskurni emigrantski publicista izda u Parizu, š tampao je j ednu završnu belešku, napisanu 1 j anua ra 1954, u Londonu, jednu završnu belešku koja se čudno zove »POZDRAV I PIŠČE­V E N A P O M E N E « . Beleška se nalazi na strani 40, i u njenom naslovu reč »pozdrav« jedina je štampana kurzivom. U prospektu, međutim, koji sam dobio, poštom, (a da ne znam ko mi ga je poslao), 29 oktobra 1953, bilo je u sadržaju najavl jeno da će se, u knjizi, Pozdrav nalaziti na str. 40, a Piščeve napomene na str. 41 . Pozdrava je, međutim, u knjizi nestalo, a naslov mu se, tajanstveno, pripojio Piščevim napomenama. A taj Pozdrav nije ništa drugo nego jedna pesma iz Lirike Itake, (poslednja u ciklusu Vidovdanske Pesme). Njom je prvobitno Crnjanski hteo da završi izbor svojih pesama, pa se predomislio. To je ona pesma koja kaže:

Tebi što si me srela na moru i zbrisala mi sa čela žig majke bludnice i roba oca, skinula mi sa vrata zmije žudne žalosne ženske ruke slava Slobodo.

Crnjanski je odustao, iz razloga koje naslućujemo, da tu tako kratku nisku svojih odabranih stihova završi tim pozdravom slobodi, mada se radi ili možda baš zato što se tu radi о jednoj iluzornoj, integralnoj , anar-hoindividualističkoj slobodi (»Ne priznajem da sam rođen - i ne rađam, nisam ničiji«), i utopio je taj pozdrav u svoje završne napomene. T u je, razume se, taj pozdrav postao nešto sasvim drugo no što j e bio, no što je imao biti, pošto se, na kraju tih završnih napomena glas piščev spušta do ove tamne skale brodolomničkog grcaja, gde je, spleten u izlišnim zape-tama jedne misli koja posrče, pozdrav zavičaju samo pozdrav samom sebi bivšem, nestalom:

»Najzad, primetiće se, da, u ovu zbirku, pesnik nije hteo da unese, ni jednu svoju »političku« pesmu. (Kao na primer Spomen Principu, ili Oda vešalima, ili Vojnička pesma). To nije zato što ih se odrekao, nego, samo zato što su, u tuđini, izgubile svaki smisao. Njihovo je mesto u Beogradu. Pesnik je tamo ispunio svoju sudbinu.

A za pesnika koji je otišao, Jules Supervielle kaže, da je bez ikoga i da ga ne prati ni pas. »Lul qui est sans un chien ni personne«. A Heine, izgnanik, je iz Pariza pisao: »Ich hatte einst ein schönes Vaterland. Der Eichenbaum wuchs dort so hoch, die Veil­chen nickten sanft. Es war ein Traum. Das küsste mich auf Deutch, und sprach auf Deutch (man glaubt es kaum, wie gut es klang) das Wort »Ich liebe Dich«. Es war ein Traum«.

Bio j e to samo san, možda. Ali kakva je to java u kojoj se mrtvi pesnik, koji je u svojoj domovini ispunio svoju sudbinu, koji je dakle za svoju domovinu mrtav, kakva je to java, ružnija od svakog, i najružnijeg sna, izobličenija od svakog košmara, gde se javlja pesnik kao duh, kao ne­čisti duh kome ne može da bude čista savest, pa ma koliko svoju emigra­ciju, koja je begstvo od prave slobode, izjednačavao sa Heineovim iz­gnanstvom, j ava u kojoj se pesnik javl ja kao onaj koji je otišao od svoga naroda i od sebe da kao Melmoth bez odmora luta, ne više vitak, po mo­stovima tuđim, kakva je to sablasna java iz koje se, zemlji svog sna, i nama u njoj za koje njegove pesme, njegove pesme kojih se plaši nisu izgubile smisao, iz koje se mrtvi pesnik jav l ja tim žalosnim pozdravom koji nam šalje njegova još žalosnija, otuđena sen? Otuđenje i samootu-đenje jedno su i isto. Zbogom, mrtvi Čarnojeviću, zbogom senko koja se udal javaš i nestaješ u sivim maglama tuđine i zablude!

Iz tuđine, iz zablude, ne znajući još da će mu one biti ludo izabrani grob, pisao je Rastko:

Oktobra 31 936 Draga Ševo, dragi Marko,

kako imam svega 15 minuta do polaska na ručak, počinjem pismo, pošto sam uvideo da pismo treba početi bilo kad, a onda se ono, u toku nekoliko dana, samo napiše (to baš i nije tako sigurno - primedba dole-potpisanog - novembra 3). Danas sam strašno besan - mili jon i jedan razlog a valjda najjači ipak što je strašna depresija klimatska -južni vetar, sunce, omorina, to da je Vašington nekih 20-30 metara ispod morske povr­šine, ostalim razlozima ne moram da gnjavim ljude koji i inače nemaju mnogo vesti od mene. Dakle pismo tebi (mislim Ševici i tebi) treba da služi kao ojaiavajuće sredstvo za dalji deo dana. Posle ručka ću se odvesti do Baltimora da vidim izborna uzbuđenja, bivši đa se ovde — ne glasa. Da, najviše sam besan što sam strašno sputan u kancelariji, ne toliko poslom koliko rasporedom posla. Mesto da se radi od 3-5, radi se od 5-7 a onda uvek još nešto iskrsne, tako da sam ustvari slobodan tek od večere, a i te večere su već predviđene za nedelju dana unapred, tako da se ne usuđuje čovek za bilo kakvu inicijativu, ljubavnu - umetničku i drugu — pošto ne zna gde da je umete. Pošto se nedelju dana borim za slobodu protiv nekih nevidljivih sila - što se zovu obavezama, dužnostima, običajima - ja klonem i onda - što ti zoveš profinjavanjem a što je samo poraz - iz večeri u veče oblačim smoking i čekam uzbuđeno da 'se veče svrši oko 11 da bi ostalo još sat dva za slobodnu kretnju po barovima (kao u Beogradu od Moskve do Srbije, od Srbije do Kolarca) gde bi eventualno čovek sreo recimo jednu izvesnu go­spođu Bride, najveće srce od žene u ovom gradu, kao beba, plava, s rumenim obrazima i napućenim ustima, vrela kad govori, uvek pomalo nakresana, s mužem strahovito za­ljubljenim - dečak sa belom kosom i velikim začuđenim očima - toliko zaljubljenim da je srećan što svet juri za njegovom ženom i pomalo je drpne - ona se samo čereče kao dete i ume da migne šeretski i najslađe je biće što se uopšte može zamisliti ali je čovek ne može svuda da vidi a ona je jedina kao pravi zrak sunca i u najvećoj pomr-

čini. Nego da se vratim na tužno: kad se večera svrši onda treba neku staru gospoju ili staru frajlu odvesti kolima kuéi i kod nje s nogu popiti jedan koktel a onda ostaje samo za spavanje jer je dockan a ti znaš kako se ja odjednom naljutim na život i idem huči da spavam. Pošto smo u kući dvojica, i pošto je to Amerika, dole obično sedi ili stoji neki svet i larma, pred kućom su mi zakrčili mesto za parkiranje, u pretsoblju mi kaput leži na zemlji, pikavci od cigara i cigareta čak u gramofonu; skoro ista bezlična lica nakresanih mladića i devojaka koji su pre toga već bili na nekoj party, a ovo zamišljaju da bi se moglo provesti još sat-dva, baš kao što i ja zamišljam, ali da to bude sa potpuno drukčijim svetoht, proletnjim, nasmejanim, siromašnim, koje niko ne zove na party, ili koje još niko ne zove. Dakle ja se samo promuvam kroz njih, kiselo ljubazan, ošacujem koliko ko još liči na ljudsko biće a onda ih ostavim svome neumor­nom kolegi i bežim gore u svoju sobu. Da bih ostao miran i nezavisan stavio sam na svoja vrata »private«, kao u kancelarijama i zaključao ih i kad nisam kod kuće, što mnogo ne vredi, pošto momak svaki čas ulazi da nešto spremi. Često moram da pre­skačem preko onih što sede u vratima i glasno se objašnjavaju a onda legnem da spavam bilo šta da se dalje dogada i larma van moje sobe. Jedanput su učinili invaziju u moju sobu i razbaškarili se i tu — ja sam im onda rekao da moram da spavam, da se skidam, da dole imaju dosta mesta, da govore dosadne stvari i da ne nameravam da popijem ni kap, a pošto su nastavili da sede tu, ja se, kao da ne postoje, lagano svukao, legao u krevet, pokušao da čitam, pa kad se nije moglo, ugasio svetio, razgovarao još pet minuta a onda se napravio da spavam i tako ih se nekako ipak oslobodio. U jutru treba još deset minuta govoriti sa kolegom koji zamišlja da u deset ide u kancelariju a on se onda tek budi (kao ti), pa se smandrljati u varoš - što je zaista jedino divno - preko jednog ogromnog kamenog mosta, dva-triput dužeg od Pančevačkog koji nije preko reke već preko parka, jedne pučine zeleno-crveno-žutih kruna drveća i kadifenih pro-planaka (neukusno izraženo, svejedno). A onda ispočetka, prvo pročitati (prelistati) dva američka lista od po četrdeset osam strana, dvadesetak naših od po četiri, kucati akta, diktirati, pisati sve do jedan čas: u jedan, pola sata šetnje s poslanikom, pa opet koli­cima preko već spomenutog mosta do kuće na ručak s Filom - pošto je i momak Englez, ručak ne američki (kompot od jabuka s majonezom i ostrige u sosu od patlidžana) već engleski, što znači s manje imaginacije ali ne i sa više ukusa (pržena slanina uvijena oko suve šljive, krem od karamela preliven vrelim voster-sosom, i slično), kafa, kratko spavanje, trka u neki dućan, opet kancelarija. Sve do vikenda tako ... A onda jedanput dvaput mesečno padne neki Njujork ili drugi izlet kroz prirodu i šume do jedne od uvek istih palančura, koja nikada manje od pola milijona stanovništva a nikad življe od Kraljeva ili Trstenika. Iz svega ovoga vidiš da se ima zašto biti tužan i besan, iako život izgleda pun tempa a ustvari je definitivno monoton, sputan i glup. (16-XI-1936). Dakle pismo se ne piše baš tako brzo, kao što sam zamišljao ako se ne reši da se u određeno vreme počne i završi. Dogodilo se milijon stvari od kako sam počeo ovo pismo i iz priloženog isečka iz novina videćeš da sam jedno veče proveo pored u početku pisma spomenute gospođe Bride, koja je tom prilikom bila pijana »kao zemlja« i to je izgledalo kao kad bi malu Maru opili, govorila žmireći i vrskajući milijon gluposti. Ja sam je voleo kao lud, ali je bila neka gospođica iz Baltimora, zavičajka gospođe Simp­son, ne baš prva mladost ali visoka, tamna, plišana, govoreći iz basa, sa krvavim ustima, sa glavom koja je potpuno zavaljena unazad, tanka, velikog vrata boje ćilibara i opet glasa koji samo kad čuješ... Nešto polu Bodler polu Edgar Po (valjda se razlikuju) a nešto kao kanonada pred Parizom 1916 (sense of humour). Zove se gospođica Stjuart i. kako sama za sebe kaže: »her life is a long story« ili kako kaže prijatelj Fil(ip): ona je neka vrsta Šopenovog nokturna; treba se usamiti s tim i pokušati odsvirati, makar ne voleli Šopena, koliko da bi proslavili jednu stogodišnjicu. Isti moj Fil(ip) se smrtno zaljubio u jednu devojku nalik na Zoru Denić, vrlo mlada ali isceđena, malo ironična, ostala bez roditelja sa jednom starom šapronkom koju plaća da bi putovala s njom po svetu, toliko međutim sposobna i sama i toliko na jezivoj visini, kako ona misli, svoje tragične sudbine da pošto je u svom nasledstvu našla i neke bonove koji su ovdašnjem normalnom svetu značili gubitak ona se nije zbunila nego i ne pitajući advokata samo telegrafisala da joj se za njih kupi u Beogradu jedna velika kuća; ne što bi znala gde je Beograd ni htela kuću već što je to jedno dobro smišljeno rešenje. U takvo biće zaljubljen je dotični prijatelj već dve nedelje primajući njene ljubaznosti i pristanke na izlaženje u pozorište kao medicinu na kašičicu u određeno vreme i s čašom vode. Za

to vreme ne upadaju mu više žene u spavaću sobu, kuća je obavljena jeseni kao začarani dvor, pusta, i ja stvarno mirno mogu da čitam (kad sam se jutros probudio bio je velar i kroz prozor se videlo kako jednim mahom odleće po pola krune žutog i crvenog drveća, lišće u pustim parkovima u galopu kao u Silly simfoniji). Posle ponoći kad se vratim Fil(ip) me teka dole sam, uspravan pored kamina, s čašom viskija u ruci, bez reči, tra­gičan, ili je toliko ražalošćen nad celim svetom da čujući me kako otvaram vrata od garaže ispod kuće, silazi da pazi da li pod tačnim uglom uterujem, i onda jedan opsežan filozofski ekspoze о životu, о društvu, о udesu ljudi, tragičan: on ne bi hteo da je više Englez ni Evropejac, jer neće da gine ni za koga, već bi da živi u Kanzasu na vršali-cama a čitao bi samo statistike (kuća mi je skoro stvarno puna statistika: koliko sveta, umire od raka u Kini, koliko su kuli plaćeni, koliko treba navodnjenog zemljišta da bi jedna porodica mogla da se ishrani, u kakvoj je proporciji kriminalitet kod belih ljudi sa uslovima života i sa sigurnošću egzistencije itd. Čak i koliko muve imaju vitalne energije u sebi izraženo kilovatima itd.). Iza svega loga lebdi kiseli lik dosadne udavače koja je verena za nekog marinskog oficira koji je sad u Honolulu i zato ne da da je niko poljubi, što je dovoljno da se jedno ljudsko biće seti da je život malo nespretan i tragičan. Sve sam ti ovo ranije ispisao da ti pokažem kako prazan, glup i nemoguć život provodim ovde, trudeći se da koliko se to može, na brzinu budem malo zanimljiviji nego što predmet zaslužuje. Paralelno sa ovim ovakvim larmadžiskim životom bučne omladine ili ne, sasvim lagano i sporo u koliko više puštam korena u američko društvo i u koliko oni postoje onako kako ih mi Evropljani zamišljamo, a u toliko su interesant­niji, et avec plus de saveur u koliko su redi, počeo sam se upoznavati sa jednim osobitim tipom američkog intelektualca. Tako znam već jedno half of dozen or a dozen izvan­rednih ljudi, misaonih, farušnih, stidljivih, mnogo više kabinetskog tipa nego boemskog, verujući u neku matematičku budućnost kada če se Amerika pomeriti sa mesta a Okean pretvoriti u energiju. Svi oženjeni vrlo ružnim ženama koje čitaju knjige i studije od po 600 strana (biblioteke ovde šalju knjige kući koje hoćeš i koliko hoćeš, naplaćujući samo cent za korespodenciju). To nema nikakve veze sa evropskim intelektualstvom. Svi imaju mišice kao od gvozda a znaju neverovatne stvari. Oni su novinari, bibliote­kari, zaposleni u Nezm-Deal-u, čak su činovnici raznih nadleštava i ministarstava. Obja­sne ti ceo mehanizam američke berze, skakanja i padanja hartija, splet realnih vred­nosti, kao što su industrtski proizvodi, i apstrakcija, koje přestaví jaju te vrednosti, i fakat da industriski realne vrednosti služe onda, kao zlatna podloga novcu, kao podloga jednom spletu na izgled apstraktnih činjenica iz kojih se kristališe ljudska sudbina, sve za vreme američkog ručka polu krvavih stekova pokrivenih otužnim frenč-dresingom i marmeladom, uz čašu vode u kojoj je krupno komade leda. Kao daći Jela i Vilijams-burga, ne upotrebljavaju nijedan izraz divljenja ili preterivanja: ta i ta knjiga je »skoro dobra« što znači »izvanredna«. Jesen je definitivno zavladala Vašingtonom i drveta koja gledam su sasvim ogolela, veliki park koji počinje tačno ispod naše kuće i koji se posle pretvara u pravu goru, sa pećinama, rekama i brzacima, blješti na suncu go. Crnci silaze ti povorci da pecaju ribu. Oni uostalom daju naročiti južnjački čar ovom delu Amerike. Skoro je polovina varoši crnačka. Iza širokih bulevara sede po ceo dan i po celu noć na stepenicama drvenih kuća kao pijani grozdovi žena, ljudi i dece. Sve u jednom moru gramofonskog šišlanja i bandža. Ovih večeri sad po malo hladnih kad bi se htelo umreti šetajući jer više nijedna pesma neće da pođe iz čoveka - jer je sve do đavola uzaludno. Jedan jedini mali plamen u sebi bez značenja, bez budućnosti, zapaljen ko zna zašlo i od koga, i koji bi takođe da čovek zatrpa suvom zemljom i lišćem, u strašno široke večeri u sasvim mračnim ulicama, punim naroda koji je obojen ili ne i koji crkava i rađa se u ... Allons, est-ce que c'est un roman que j'écris, est-ce que j'écris un roman! ... Dobro dakle, dragi Marko, pošto sam ovako glupim sentimen­talnostima mondenskim i hamletskim pozama ispunio ove stranice koje su sve samo ne iskrene, jer kad bi bile iskrene bile bi bestidne a ako nisu samo su rđava literatura, da pređem na stvar: reći ti, da ne bih sa Mirnom, sa tobom, Dudom ili Vladom, sa svakim zasebno, usamljeno voleo da provedem jedan beskrajan niz sali u razgovoru, kao onda jedanput kada smo išli od Dubrovnika do Kraljeva, celu noč kraj Šcvice koja je spavala, bilo bi prosto hrabrenje. Nedostajete mi skoro kao vazduh ili kao nekoliko stotina naj­strastvenijih dana mladosti. Ja bih morao izmišljati pred vama stvari koje bi vas uverile da u meni još postoji neki unutarnji život, kao što sam pokušao lagati i u ovome pismu, i to ne toliko da bih sebe ulepšao koliko da vas ne bih razočarao. Koliko da bi ono malo

ljubavi što imale za mene ostalo. I opet ne za mene, što bi rekao ovaj Brod, već da bi u životu ipak ostalo nešto što baš ničemu ne služi. Ustvari sada znam, i to je nesumnjivo iskreno, nešto što cenim i obožavam iznad svega, to je to, intelektualno poštenje sa jednim čovekom, koje sam imao onda s tobom, u drugim prilikama sa Mirnom, Dudom, Vladom, dugi intiman topli ili surovi prema sebi razgovor, čitave sate, bez ikakvog drugog doživljavanja, sem tog laganog postignutog saznanja da je pored mene još jedno ljudsko biće sa svojom sudbinom i svojim sanjanjima i da se svakim svojim ne­završenim i nesavršenim iskustvom može dodirnuti njegovo iskustvo. To uživanje, pošto smo pretpostavili jednu početnu lažnu ispovest о sebi ili lažno montirano ispovedanje i pošto ničemu ne služi i ničemu ne vodi, ustvari je kao narkotik, ne znači čak ni kao bogaćenje iskustvom ništa. Pre desetak dana išao sam sa jednim prijateljem na vikend, kolima pravo na jug do Ričmonda, do Norfolka, kroz šume, neverovatno zapaljenim jesenom, satima, ne silazeći nigde, ne pogledavši skoro kroz prozor od kola, jednako govoreći i govoreći. U veče je počela da pada kiša, mi smo produžili, preko neke reke razlivene kao more, kroz Nju-Port-Nju u neko napušteno pristanište gde smo dograbili jedan brod, natovarili kola i celu noć se vraćali uz Potomak do Vašingtona. Na brodu smo večerali, stajali na krovu ispod strejc, između kiše i drvenog zida, i govorili. U ponoći me je skoro bolelo grlo, glava mi je bila mutna od vlage i od umora, prijatelj - jedna devojka iz Njujorka koja je došla u Vašington da pokaže nove modele po nje­nim nacrtima, koja vodi celo jedno preduzeće, vrlo mlada, pametna, prijatelj svih umetnika i čudnih ljudi, razumevajući svaku reč koja joj se kaže, odgovarajući toplo, umno, pažljivo kao da ih ureduje po veličini i bojama, plišano - takode je promukla od govora. Sišli smo u kabine, kabine između sebe komuniciraju, dok smo se spremali da spavamo još smo govorili. Ona je imala vanredno telo i kosti skoro divlju na zatiljku i po dugome vratu (pompi jer ada - svejedno) trebalo je resiti da li treba pomoći bivšem mužu njene sestre koga je ova napustila jer je sve više propadao (teško je ne propadali pored ovdašnje žene). I to je izgledalo grdno važno, međutim je glavno bilo uživanje govoriti, sa osećanjem da to nije još ni stoti deo onoga što bi trebalo reći i saopštiti. U jedan sat sam se ponovo obukao i popeo se da potražim flašu viskija koja se odavno vuče po mojim kolima. U dva sata mi nismo završili ni po jednu čašu, ja je nisam ni dodirnuo rukom iako smo sedeli na istoj postelji, u kabinama se jedva videlo od dima. Najzad smo spavali. Sutradan kad smo stigli ti Vašington bila je zora, obale su se jedva izvlačile iz magle, ja nisam imao pidžame i spavao sam u dnevnoj košulji kao kad sam bio student ponekad, ona je imala samo kao kupaće gaćice i kosa je bila ista takva jesen vatrena kao ona na obalama (Matilda Serao pejzaž i ženska). Nismo imali sapuna za umivanje. Kad smo opet seli u kola baterija nije htela da funkcioniše i jedan Crnac je morao da gura kola dok se nisu zapalila. Radnici su išli na posao. Najzad smo otišli kod mene na brekfest i došli na vrata u isti mah kad i mlekadžija. Usput sam joj rekao da je sve što sam joj pričao lažno, ne kao fakti već kao način ispoveđanja i ona je priznala da i ona nije bila istinitija a onda smo se složili da je to bilo istinsko opštenje na jednom malo podignutom planu itd. Ovako tek feljtonski ispričano, hoću samo da ti kažem da kod mene razgovarati sa nekim nije više ni način saopštiti nešto već potpuno ispunja­vanje života. Postoji čak jedan sireksitman u razgovoru koji nije manji od polnoz. egzibicionizam, osećanje posesije itd. I još nešto što često sad doživim. Poslednja (jedina valjda) ljubav koju sam doživio i koja je trajala sa svim svojim fazama toliko godina izradila me je u dobrom ili rđavom smislu lako, uglavila ceo taj proces ljubavi u mene kao kakav časovnički mehanizam, da vrlo često proživím opet sve u svim fazama, skra­ćeno i ubrzano, manje violentno svakako ali s istim diferencijacijama kao nekada, ako se bilo kakav povod za to pojavi. Jedna žena koju sam upoznao, udvarao joj se a nisam uspevao da me pozove kod sebe izazvala je u meni čitavu malu buru očajanja, bez-nadežnosti, osećanja da je sve uzaludno u životu i da su svi prijatelji nedovoljni i ne­potpuni. Ja sam sve to posmatrao u sebi, od gore, uviđao da je stnešno i da ne odgovara ničemu ali onaj mehanizam koji se otkačio u meni imao je da se ceo odvije. Sreća, kada je kazala neku izmišljotinu da bi me utěšila, bila je skoro groteskna. Sve ovo, dragi Marko, da bih ti rekao da sam sam i pust, uzaludan i nepotreban, da sve ono, što je bilo u životu a nečim ga učinilo vrednosnim, je ta uzaludna strastvenost, ta lažna sireksitirana iskrenost, te krvave reke po kojima se vuku gužve ljudi i žena, kao sablasti. I da ja ustvari nisam imao ništa u životu sem malo fanfaronstva, sem melodramatičnih dekora, a da kada bih hteo da dam nešto od sebe bilo čemu, to bilo šta bi se odmaklo u nedogled

a ja u sebi stvorio ne bih ništa ni našao. Ja znam samo da sam voleo život, a šta sam pod tim životom zvao sobom i ukoliko sam tom ljubavlju bio bolji, ne znam. Ne smatram čak, i to je još tužnije od svega, da sam mogao naći neki bolji put, i zato mi ostaje kao retka, kao možda jedina, skupocenost da ću se sa tobom i sa ostalim svojim prijateljima sretati opet i govoriti sa vama uzbuđenjem koje ustvari neće ni pretstavljati mene ali će me kao uvek ispunjavati srećom. I time da završim.

Tvoj R.

Svaki bi komentar ovom pismu bio suvišan. Takvo kakvo je, ono je sâmo komentar jednom životu, jednoj sudbini. J ednom u isti mah ostvarenom i promašenom životu, jednoj ispunjenoj sudbini. T a k v o kakvo je, mesti-mično smešno, hoću da kažem žalosno, a mestimično tako uzbudljivo, ono j e zaista to što je Rastko hteo da ono bude, neiskreno iskrena slika njego­vog života i, još više, slika njegovog osećanja. T o j e jedno površno i tragično osećanje svog sopstvenog života, tog »praznog, glupog i ne­mogućeg« života koji mu se ipak sviđa, tog života koji kao da j e samo zamena nekog drugog, onog pravog, koji j e možda mogao biti. Daleki, mukli odjeci tog odsutnog života, nostalgije za njim, trepere u tom pismu. »La vraie vie est absente«, kaže Rimbaud. »Kous ne sommes pas au monde.« «Sam i pust, uzaludan i nepotreban«, on živi tom zamenom, tim prividom života, »jer više nijedna pesma neće da pođe iz čoveka - jer je sve do đavola uzaludno«. Ali živi KAO DA je to pravi život, što razume se pretpostavlja izvesnu količinu neiskrenosti p rema samom sebi, samo­obmane na delu. Ovo pismo, ma koliko da je velikim delom »feljtonski« pisano, govori nam patetično о tome da je Rastko bio svestan te lažne iskrenosti, te iskrene neiskrenosti, tog fanfaronstva, te teatralnosti, te teatra lne subjektivnosti, te »uzaludne strastvenosti«, koja je možda zaista jed ino što je imao u životu, a koja taj život, razume se, nije mogla da učini pravim životom. I tako je, četrnaest godina docnije, kao što mu je bilo predskazano, umro »tuđ i neožaljen«, ne doživevši nikada da opet vidi svoje prave prijatelje, da opet p rođe Ratarskom ulicom, i neshvativši, možda, da je ipak mogao naći neki bolji put, i da bi ga taj bolji put odveo mnogo, mnogo dalje nego što su ga mogla odvesti njegova putovanja po svetu a da ga ipak ne udalji tako nepovratno kao što se udaljio, da ga upšte ne udalj i od onog puta »od Terazi ja do Ratarske ulice, preko Starog Grobl ja , što je najlepsi put na svetu«.

Video sam ga poslednji put u Beču, u decembru 1935, kada je odlazio za Ameriku, gde je prvo bio vicekonzul u Čikagu. Kao što sam već rekao, bio j e ostavio pre polaska iz Beograda, rukopis svoga velikog romana svome izdavaču, ali je, nekoliko meseci kasnije, taj rukopis poslat za njim u Ameriku, da ga »popravi«, tojest pri lagodi mišl jenjima dobromislenih profesora i režimlija, i zahtevima svoje diplomatske karijere. T a j rukopis j e ostao kod njega sve do njegove smrti, a da niko od nas nije znao šta je upravo sa njim i hoćemo li ga ikada moći ponovo videti. A onda mi se do­godilo da mi je, u Parizu, jedne januarske noći godine 1951, j edan fran­cuski diplomata, g. Arnauld Waple r , ispričao da je Rastko bio njegov pr i ja te l j i da mu je takoreći na rukama umro, i da je rukopis Rastkovog neobjavl jenog romana ostao kod njega, ali da ga ne može dati bez sa-

glasnosti izvršioca testamenta (jednog bivšeg jugoslovenskog diplomate, emigranta). Preko tri godine činjeni su, odavde iz Beograda, napori da taj rukopis dođe u zemlju, ali su svi ti pokušaji izgledali prilično uzaludni. Međut im, danas, dok ovo pišem, taj rukopis, koji se nisam više mnogo nadao da ću ikada ponovo videti, leži predamnom, isti taj rukopis sa po­nekom popravkom iz 1934 ili 1935, rukom Mirne Dedinca, Dude Timot i -jevića ili mojom. Dogodilo se, naime, da sam već uveliko bio počeo da radim na ovom spisu, pa već bio i napisao da apeluj em na one od kojih to zavisi da nam taj Rastkov roman pošalju, kada mi je savetnik francuske ambasade, g. Burin des Roziers javio da mu je njegov kolega g. Wapler iz Ankare poslao j edan paket, s tim da mi ga preda, i da je taj paket neštampani roman Rastka Petrovića. Kao da je tako »objektivni slučaj«, koji Engels definiše kao »oblik manifestacije nužnosti«, hteo da se, još jednom, manifestuje u toku ovog pisanja koje je, između ostalog, i jedno dugo sećanje na izgubljene prijatelje. Odista, kao odgovarajući na moj apel (koji još niko ni je bio čuo, ni mogao čuti), jednim novim vidom Rast-kovog prisustva, tajanstveno izazvanim usređsređenjem pažnje na njega, na opipljiv način pokazalo se, još jednom više, čudesno dějstvo one igre koincidencija, koju me moj materijalistički pogled na svet ne primorava da smatram jednom pukom igrom slučajnosti koja nikada neće zahtevati ni dobiti jedno naučno, determinističko i dijalektičko tumačenje. Rukopisu tog romana, onakvom kakav sam ga čitao pre dvadeset godina, dodan je čitav jedan nov deo, koji se događa u Americi, godine 1938. Znači li to da onaj jedini mali plamen nije još, i možda nije nikada bio zatrpan suvom zemljom, ni zapreten lišćem, lišćem još svežih grehova ...

T ih svežih grehova moralo je, međutim, neminovno biti sve više, a jedan je od njih, od najvećih, nesumnjivo, - prema poeziji, p rema samom sebi, prema l judima, - baš to pr i lagođavanje jednom lažnom životu, to voljno zagluplj ivanje, gušenje tog »jednog jedinog malog plamena u sebi« za koji se neiskreno tvrdi da je »bez značenja, bez budućnosti«. N e znam da li je u Rastku Petroviću taj plamen, taj glas poezije bio konačno zatrpan, i s njim zajedno svaki preduslov svesti о boljem putu, da li je Rastko zaista umro a da mu niko nije rekao »koja je staza najkraća do spasenja«, i da sam nije shvatio da je to, pre svega, staza kojom čovek ne ide sam, ne može ići sam, jer

... es gibt keinen Weg ins Glück, allein -er muss von allen gegangen sein!

kao što je to, možda previše jednostavno, u jednoj pesmi (koju mi je na­knadno posvetio), napisao početkom 1941 u Jugoslaviji Louis Fiirnberg, još j edan mrtvi pesnik, još jedan pri jatel j , koji je, kao kominformista, pre svoje smrti za mene već bio mrtav kao pri jatel j . Ja ne znam da li je Rastko umro u nemogućnosti da shvati šta može da znači, na primer, kao prvi zrak nade, i poverenja u život, ono što je, posle smrti svoje Nusch, Eluard, još jednom u svom životu, poslednji put, polako izronjavajući sa dna

ojačanja, sa dna samoće, slabim ali jasnim glasom pevao:

20 R A D 301 305

Nećemo ići do cilja jedan po jedan nego dvoje po dvoje Poznavajući se po dvoje poznaćemo se svi Volećemo se svi i naša će se deca smejati Crnoj legendi gde plaće jedan usamljenik

Ne znam. Ali znam, sumorno ali pouzdano, da nisam mogao odgovoriti na pismo koje me je čekalo kada sam, avgusta 1945, stigao u Pariz, na ovo poslednje pismo Rastkovo, u kome tada nisam mogao da nađem ni­kakvog odjeka jedne patnje ili jedne radosti, brige ili uzbuđenja, koji ne bi bili samo crna legenda jednog usamljenika. Izgledalo mi je, možda nisam imao pravo, da taj čovek više nikada neće moći da nađe onaj bolji put do cilja, do spasenja, kojim se ne ide ni sam ni sa Fotićem, ni uz go­spodu Bride. Jer gde je u ovom pismu jedna, ma jedna jedina nesebična misaona stradanje i slavu i uskrsnuće čitavog jednog naroda, na svoju tek oslobođenju zemlju, na lepotu dobrovoljne žrtve u borbi za to oslobođenje, na veličinu i istoriski smisao te borbe, na budućnost koja ne bi bila samo njegova? Gde jedan jedini, ma i najmanji plamen koji se nije dao zatrpati suvom zemljom, suvom zemljom samootuđenja i smrti?

Rastko Petrovich, Woodley Park Towers, Washington DC Vašington 1. maja 1945.

Ima samo nekoliko časova da sam čuo da je umro Hitler. I Mussolini pre dva dana. Zamisli kako je to prosto, a ceo život nam je deformiran, bio i ostaće za uvek. Da li je to monstruozno da mi smrt ove mlade idiotkinje Petači izgleda drukčije i simbolično. Ona je imala lepo telo, bila je iz naroda i ništa nije razumela. Pazi, prevarićeš se ako misliš da sam sentimentalan.

Dragi moj Marko (i draga moja Ševa ako si s Markom). Juče mi je rekao ambasador Simić da si već u Parizu. (Išao sam da ga vidim da bih utvrdio u čemu je moj odnos sa ambasadom. Primio me je vrlo ljubazno i dugo ali ništa još nismo prečistili, sem što mi je rekao da treba da pođem.) Ne znaš šta znači za mene što mogu da ti napišem ovo pismo. Sada mi čak i to izgleda neverovatno. Ja sam stalno mislio da ako rat uništi samo nekoliko mojih prijatelja, u stvari šta će mi ostati za život. Ti si uvek bio prvi od tih prijatelja - čini mi se da su drugi naši zajednički prijatelji bili opet ti, van tebe. I ja sam toliko govorio о tebi prijateljima koje sam sreo ovde, da imam utisak kao da smo zajedno bili prijatelji s njima u svoje vreme.

Grdno me je raznežila vest da ćeš biti ambasador u Parizu. Sigurno je da boljeg ambasadora tamo ne može biti, niti boljeg grada u kome bi ti živeo. Nadam se da je Ševa sa tobom; da je uvek lepa i mila. Reci joj da je neću nikada zaboraviti iz Brela, Solina, iz voza Beograd—Beč, iz Beča. Da sam joj zahvalan za jedan deo poezije iz prošlosti koja mi više ne pripada. Možda je zaboravila da mi je u Beču poklonila šal, od ugasito plave svile. Jedno veče sam ga izgubio ovde u jednom bioskopu i zatim sam išao svaki dan i pitao. Tako sam gubio svoju prošlost - parče po parče. Marko, da li ću vas ikada više videti? Ima toliko stvari koje bismo imali još da govorimo i koje nismo završili - ni na Solinama, ni u vozu pri povratku. Ako u budućnosti postoji ijedan čas u koji ćemo se sresti, možeš sačuvati za njega svoje puno poverenje u mene. Od kada se nismo videli. nije bilo ničega, u mom životu i mojim postupcima čega bih te mogao zastideti. Ako ti [neko] ikada išta bude rekao što bi bilo protivno, možeš smatrati netačnim. Konkretno - ako hoćeš - u gomili koja je vikala, govorila, izjavljivala, protivurečne stvari ili me-njala uverenja, nisam dao nijednu izjavu i nisam napisao za polemiku nijednu reč, anonimno ili potpisano. Nisam bio šoven i nisam bio reakcionar. Ako ti kažu drukčije, biće izmišljotina - traži da ti dokažu. Može se ustvari dogoditi da budem u nemogućnosti

da se vratim. Za sada je to bolest (prava, ne simulirana, sa svim profesorima, rentgeni-sanjima, artritisom, sraslim prsljenima, deformacijom kičme itd.). U svakom slučaju ostajanje bi bilo uslovljeno i materijalnim i duhovnim trpljenjem. To ti ne kazem da bi me žalio. Ako budem mnogo pisao - literaturu - mogao bih to - figurativno - pre­tvarati u hieb. Jedan od razloga da ostanem bio bi u uzbudljivosti da promenim život, da baš budem pravi pisac, sa bedom, trpljenjem itd.

A propos, izgleda da je nešto što liči na sudbinu htelo da jedan od nas počinje uvek tamo gde je drugi stao. Sada si ti izašao iz teškog života a ja valjda u njega ulazim (da ne govorim da ti ulaziš u diplomaciju u kojoj se ja baš nisam mnogo proslavio). Ustvari jedina dosadna stvar je u tome da ćemo valjda opet biti daleko jedan od drugog.

Kako je Vlada? Ja mu se nisam javljao iz straha da mu ne naškodim a potajno sam se nadao da će me se setiti. Najlepše je ako se on iz istih razloga ustručava. Sada je valjda već dockan. I Mirna, koji je tako veliki pesnik? i Duda - ništa nije čistije od njega? Mislim često i na jednu ženu. Znaš. Možda me prezireš zato. U početku nisam mogao zaspati a da nisam gurnut u strašno grčevit san i u strašno tužan. Ne više. Ipak ne znam čak ni da. li je živa. Neko mi je bio rekao posle da je imala grdno malu glavu. Meni izgleda da nije. Ustvari su joj oči bile izvanredne i ponekad tišine.

Da li pišeš - mislim književnost i sve što nije zvaničan akt? Možeš li da mi pošlješ jednu fotografiju vas, sa Marom, čerkom. Ja sam bio dao Djojsu jednu sličicu mene da ti da ako te vidi u Beogradu i ti mu je zatražiš. Ako mi pišeš - ako to budeš hteo -piši mi na gornju adresu, ili preko Francuza ili Amerikanaca ili već kako hoćeš - za mene je svejedno kako. Bojim se ipak da ako mi pišeš preko naše ambasade mogu ili zagubiti ili ne želeti tražiti me. Bilo bi mi žao da mi pišeš a da pismo ne dobijem.

Napisao sam med drugim i jednu pesmu koju bi, mislim, ti voleo. Ili je možda ne bi voleo. Znaš da sam pre dve godine čitao svoje stihove (na komemoraciji spaljivanja knjiga) pred nekoliko hiljada u Njujorku. Zamisli pretstavio me je onaj čovek što je davno izdavao Broom. I André Spire je čitao - koji je bio prevodilac Whitmana. Ali to nije važno, već da sam to veče bio u jednoj sobici u kojoj je tvoj Breton recitovao Apolinera i Remboa, sa svojim neverovatnim glasom i dikcijom. Nikad nisam video čoveka koji zna toliko stihova napamet. Bio sam toliko zaljubljen u njegovo recitovanje, valjda i što je bilo malo i tebe tu, da sam mu rekao da prosto neću otići na komemora­ciju, mada već programi štampam, samo da bih bio tu sa njima. Njemu se to grdno dopalo i rekao mi: »svakako nećete otići!« Ipak sam otišao. Posle sam ih opet našao, samo madija je bila razbijena. On govori uvek о tebi sa nježnošću. I valjda čak i više Max Ernst. Bretona nisam video već davno, jer zbog bolesti nisam išao u Njujork ali je Ernst bio kod mene pre neki dan i tuži se da se opet. posvadio sa Bretonom - sad defi­nitivno - u šta ne verujem. Breton piriira svoje prijatelje, ali ne verujem da bi imao srca za Maxa, jer bi ovaj grdno patio. Od kako si ih video, svaki se od njih bar dvaput ženio, skoro sve slikarkama, koje sve opet slično slikaju. Max je jedno vreme bio milio­nář preko žene, sad više nije. Oni izdaju časopis troduplo V (VVV). Ako želiš da ti pošljem to ili druge knjige i časopise biće mi milo.

Da li si mi ikada rekao kako voliš stihove Jules Supervielle i St.-John Perse? Čitao sam jednom ili dvaput Le Crève-coeur i uhvatio sam sebe da sam jednom iskreno bra­nio, i jednom iskreno napao. Mislim da to nije bilo u vezi sa knjigom već zbog ljudi s kojima sam diskutovao. Je si li bio u vezi sa Krležom? To ćeš mi sve reći ako mi budeš uopšte odgovarao.

Nisam imao ništa od svojih. Savršeno i ni od koga. To je tako čudno, kao u potpunoj gluvoći. Ponekad bih da se rastužim nad sobom. Ali našto!

Voli te uvek i nježno, Ševu i tebe, Vaš Rastko

Ako imaš, ako budeš imao načina, da dostaviš Vladi, Mimi i Dudi da mislim na njih, da su mi dragi, biću ti zahvalan.

Biće ih, možda, koji će mi zameriti, kad pročitaju danas ovo pismo, što na njega nisam odgovorio, što nisam pokušao da spasem, da vratim jednog velikog pesnika koji je bio i veliko dete i koji možda za nas, za svoj rodni

kra j , za sebe samog, još nije bio konačno izgubljen, koji je još mogao, sa pola puta , da se vrati dobru, kao što se već jednom, sa pola puta vratio, ne-dobru. Biće ih koji će mi zameriti da nisam, preko svih političkih stro­gosti, iznad svih ocena i stavova, u teškom času pri ja tel ju pružio ruku. A biće ih, verovatno, i takvih, koji će se čuditi da se uopšte mogu pitati, ma i naknadno, jesam li dobro učinio što nisam odgovorio na jedno ovakvo pismo, gde je reč ... gde jedino nije reč о svemu onom što je , u tom tre­nutku, jedino moglo da bude bitno, odlučujuće, stvarno. Takvo jedno pismo može se čitati sa suzom u oku, ili sa podsmehom na usnama, može seposmatra t i hladno, kao ne mnogo zanimljiv ljudski dokument ili gledati kao poslednji, uzbudljivi signal jednog još živog utopljenika. U nevre­menu ovog veka koji je jedini naš, na vetru doba, ovakva pisma, i sudbine о kojima govore, nemaju više otporne snage od suvog lišća. Odnosi ih vetar, silan i h ladan vetar kome može odoleti samo svest, i zajednica, kome ne odoleva pozna subjektivna čežnja jednog jesenjeg lista za krunom mladosti gde nije usamljen i nemoćan, za stablom, za granom odakle je otkinut. Šta kažem sebi danas о sebi onda, о sebi kakav sam bio onda, kad sam svom drugu još mogao pomoći, još mogao, i da li još morao pokušati da pomognem, a nisam? Jesam li s pravom, tek izronivši iz neljudskog strašnog sna, užasnut pred zločinom i zgađen pred padom i raspadom jednog društva koje je jedino u zločinu, u pokolju i u smradu izdaje tra­žilo sebi vlasti i spasa, jednog društva s kojim zajedno kao da je i Rastko padao i propadao, rušeći se i kroz redove ovog svog pisma kao čovek koji ne ume ili neće da se rukom zadrži, jesam li s p ravom odbio da tog čoveka, kao pri jatel ja , sentimentalnim jednim otpozdravom ohrabrim, ako sam verovao da to ohrabrenje ne može biti ništa drugo, ništa bolje, no uteha bez sutrašnjice? Umro je, a da nikada nije saznao da ima njegovih pr i ja­telja, da ima nas, ne stidim se da to napišem, koji ni danas još ne mogu, katkad, da ga se živo sete a da im se pri tom ne ovlaži oko. Jer suza ne zna za politiku. Ali ni politika ne zna za suzu, i pred surovošću i veličinom borbe koja se vodila za slobodu i za sreću svih, humanost , humanost a ne politika, zahteva surovost za sudbinu jednog pojedinca, kad on, savijen oko samog sebe, začauren »kao da je u trbuhu neke matere«, u svojoj crnoj legendi, strahuje samo za svoju sopstvenu slobodu, iluzornu, za svoju sopstvenu sreću, koju u toj samoći ne može dočekati. Jer mogućnost takve sreće, sreće usamljenika, nestaje samim rođenjem, i niko to bolje od samog Rastka nije znao. I umro je ne saznavši šta time zna. Ni ja nisam pokušao da mu to objasnim. Naše su se sudbine bile konačno raz.išle. Ni je moglo biti drukčije: suviše je mračno i u isti mah suviše svetio, neumitno, ono što ih je razdvojilo. Obmanutog, slabog, tuđeg čoveka odneo je nemi­losrdni, pravedni vetar istorije. Ostaje nam, da živi, delo pesnika. Ostaje nam, isto toliko stvarno i isto toliko živo, sećanje na pri jatel ja. Dal j ina i smrt ipak su pobeđene. Neka ti, Rastko, to bude moj odgovor. Takav , on ne može nikada da stigne prekasno. Nismo u pi tanju ti i ja .

О ELU ARDU, O SMRTI I 0 LJUBAVI. ROBOVANJE I VELIČINA POLITIČKOG POZIVA.

/0.5 JEDNOM О PRIJATELJSTVU. NUSCH. „SVAKA MILOST A, SVAKO POVERENJE DALJE ŽIVE.«

Onoga dana kada je umro Eluard, pao je u Parizu prv i sneg. Bio je to utorak, osamnaesti novembar 1952, i na sedmoj strani večernjeg lista Le Monde stajala je, pod krupnim naslovom, ta vest, ovoga puta ne više lažna, kao kada je 1924 bio iščezao, vest da je Paul Eluard umro. Da je umro toga ju t ra u 9 sati, u svom stanu u Charenton-le-Pont. Od septembra meseca bolovao je od angine pectoris. Toga jutra, čitajući novine, dobio je napad, i podlegao mu je. Među prvima koji su došli da se poklone pred njegovim odrom, bili su Jacques Duclos, Laurent Casanova i Pablo Pi­casso. T o su javl ja le večernje novine.

A šta je bilo toga jut ra u novinama, šta je, čitajući ih neposredno pred svoju smrt, u nj ima mogao da nađe bolesni pesnik? U organu Part i je čiji je do kraja hteo da bude disciplinováni, nevini član, mogao je toga jutra da pročita pre svega da je odbijena i poslednja molba za pomilovanje Rosenbergovih koje sada od električne stolice samo još T rumanova milost može spasti. Mogao je još pročitati u tom broju lista l'Humanité da se »Sjedinjene Države hvale da bombom H mogu ubiti 1000 puta više ljudi nego bombom iz Hirošime«, da su rekvirirani trgovački avioni Saigon-Hanoi radi prebacivanja trupa u Indokini, da U N E S C O glasa o Francovoj kandidatur i , da Aragonova knjiga L'Exemple de Courbet košta 2000 fra­naka, da je Mickey Laurent knockoutirao čuvenog šampiona Dauthuillea posle 4 minuta i pet sekundi, da su »četiri titistička špijuna osuđena na smrt u Budimpešti«, da j e u Gabesu (Tunis) zaveden policiski čas, da je u SSSR-u »agrikultura najmehanizovanija na svetu, i najmoderni je ma­šine na raspoloženju kolhoza«, da se za četiri dana otvara »Kongres pariškog naroda za mir«, da sutra počinje u Parizu suđenje osamnaestorici gestapoovaca, dželata iz rue de la Pompe, da je Moatt i (RPF) izabran za predsednika pariškog conseil municipal, da je na grčkim izborima (»pre-fabrikovanim od strane američkog ambasadora«) pobedio Papagos, da je došla hladnoća a da j e »hladnoća svirepa za stare i za sirote ljude«, da je u jednoj kafani- u Vincennes-u gost nožem ubio kelnera, da je Jean-Pau l Sartre izjavio agenciji A. F. P. da je zabranio prikazivanje svoga komada Les Mains sales u Beču gde taj komad treba da se daje baš u trenutku kada će se održavati Kongres Naroda za mir na koji i on sam odlazi, i tako dalje.

I tako dalje nastavl jao se život, i tako dalje nastavl ja se zbrka života. Posmatrajući tu zbrku, do poslednjeg časa, iz jedne perspektive za koju je smatrao da je, najzad nađena, jedina ispravna, gledajući je kroz jednu prizmu koja mu je izgledala prizma same objektivne istine, ni Eluard se, verovatno, sve do kraja , u toj zbrci nije razaznao. Posle toliko godina puto­vanja kroz saznanja i iskustva, preko toliko etapa svesti, umro je a da nije shvatio da bi kra jnja logična konsekvenca njegovog moralno-politiČ-kog opredeJjenja mora la da bude drukčija nego što je bila, da staljinizam nije mogao da bude, nije smeo da ostane poslednja etapa na tom putu,

završna reč političke svesti. Njemu je bar Jugoslavija mogla i morala da bude pouka i putokaz, njemu je bar moglo i moralo da bude jasno, iako je umro pre suđenja Slanskom i Clementisu, ali uveliko posle Rajkovog procesa, da ima zločina i apsurda, da ima čudovišnih zastranjenja i po­mračenja logike i morala, koje pesnik ne može, koje pesnik nikada i nigde ne srne da shvati kao sredstva koja su opravdana ciljem, iako se odigra­vaju na onoj strani sveta za koju se on nepovratno opredelio, iako se vrše u ime progresa, slobode i Revolucije, baš zato što se odigravaju na toj strani, baš zato što se vrše u to ime. Možda je to Eluard ipak, na dnu bića, znao ili osećao. Ali, politički već uključen u jedan sistem rasuđivanja i discipline koji mu je (ako ne u svim svojim nagibima, u svim svojim tre­nutnim presecima, u svim sticajima, a ono svakako u svom opštem zna­čenju) izgledao nepogrešiv i neprikosnoven, i ne verujući da agresivna pretnja zaista može doći prvenstveno sa Istoka, on nije našao u sebi snage da se odupre kremaljskoj hipnozi i kominformovskom diktatu, niti je imao one vrhovne političke lucidnosti kojom bi razumeo da neće izneveriti stvar radničkog pokreta ako posumnja u staljinizam i toj sumnji da izraza, da neće izdati Revoluciju, da neće naškoditi onome čemu se konačno dao, ako skrene sa linije svoje Partije. Ne treba ga, pesnika koji je najzad našao put kojim se u budućnost ne ide sâm, ne treba ga suviše strogo suditi što nije imao smělosti da se odvoji od onih, od svih onih sa kojima je tim putem zajedno išao, što se, posle svega što je u olujama našeg vre­mena doživeo, nije mogao odlučiti da se od svojih drugova odvoji. Nije to bio, ja verujem da to nije bio samo oportunizam. A znao je i to, u svetu u kome je živeo i umro, šta bi to značilo u očima klasnog neprijatelja, kakav bi argument, kakav doprinos značilo takvo odvajanje, baš za one snage tame i blata koje je čitavim svojim poetskim bićem, od samog po­četka poricao. Kažem li da verujem da sve ono što je Eluard učinio i napisao, posle 1948, na liniji kominforma, na primer oni njegovi glupi stihovi u slavu Staljina, i, više još, da sve ono što nije rekao, da čak ni njegovo ćutanje pred nakaznim kominiormovskim klevetama, intrigama i napadima protiv Jugoslavije, kažem li da verujem da sve to nije znak i posledica golog oportunizma, znak i izraz jednog novog konformizma, time ne mislim da opravdam Eluarda. Hoću samo da kažem da Eluard nije bio Jugosloven.

Sve to, to što pokušavam da shvatim, da protumačim, to što možda nije oportunizam, što se možda može nazvati disciplinovanošću, ta prividna politička nužda koja ipak nije nužnost, to robovanje najzad pronađenom, najzad utvrđenom koordinatnom sistemu konkretne slobode, onoga što se ukazuje kao jedini put ka toj slobodi, ta naivna i možda ipak, u krajnjoj analizi, proračunata odanost zabludi koja nosi masku istine, sve to što je u datom trenutku, u okviru datih uslova i u funkciji date partiske linije, za Eluarda imalo izgled i sjaj pravilnog slava, to je ono što je, 29 juna 1948, jednim jedinim mahom, za navek, slomilo, smrvilo jedno prija­teljstvo, jedno od onih koja životu daju toplinu i lepotu, smisao.

Poznavao sam Eluarda već mnogo godina, ali je naše pravo prijateljstvo počelo, u stvari, tek kada sam 1945 došao u Pariz. Suprotno od mog pr i ja­teljstva sa Crnjanskim, ono je počelo u trenutku kąda su, u svakom po­gledu, njegove premise izgledale, pa i bile pouzdane i nerazrušive. 5 8

Našao sam ga u Parizu, vernog samom sebi, što znači vernog poeziji i vernog »boljem putu«, dobroj stvari domovine i čoveka. Izašao je bio iz okupacije slavan, čist, nepromenjen. Našao sam uz njega njegovu Nusch, ženu njegovu, koja ga je, kada ju je najzad, 1930, sreo, odmorila od zmijske fascinacije Galine, od njenih ambicija i zamršenih čari. Živeli su, Nusch i Eluard, blizu Gare du Nord, u kvartu njegovog detinjstva, u nje­govoj Ratarskoj ulici, u radničkom kvartu koji je toliko voleo. Od dobrih poznanika brzo smo postali prijatelji, a on je umeo u prijateljstvo da unese svu onu nežnu pažnju koja se na njegovom jeziku jedinstveno zove gen­tillesse. T u reč je voleo, kao reči léger, pur, agréable, facile. T u reč je voleo, ona mu je tako dobro dolikovala. Njemu, i njoj . Njemu, sa njego­vim mirnim i uzbudljivim, možda pomalo goetheovskim likom, plavim očima, sa njegovim dubokim, pomalo ustreptalim, toplim glasom, sa nje-

5 8 Godinama, od dana kada sam ga, 1926, prvi put video, naše prijateljstvo odvijalo se u okviru nadrealizma. Sve do 1938, kako to priznaje i njegov kominformistički biograf u Europe, »intelektualni život Eluardov pripada sav nadrealizmu«. Godine 1938, u doba sudetske krize, Eluard se odvaja od Bretona, čoveka koji je u čitavom njegovom životu, nesumnjivo, najviše značio, najodsudnije težio. Opisati, ma i u najkraćim potezima, razvoj Eluardov, to bi značilo pričati složenu i bogatu povest nadrealističkog pokreta, čemu u ovom napisu o tri mrtva pesnika, i inače krcatom digresijama, ne može biti mesta. Mogao sam dati samo izvesne početne elemente, i golu shemu moralne evolucije savre-menog pesnika, koja je evolucija Eluardova. Sve drugo ostalo je nerečeno. Isto tako je ostalo nerečeno sve što je trebalo kazati o splitanju intimne drame Eluardove, koja je pre svega bila drama odnosa ljubavi i samoće, samoće u ljubavi, i koja je našla svoje dijalektičko razrešenje u samoj ljubavi, kroz koju je Eluard došao do svoje harmonične humanističke koncepcije ljudskog bratstva. Ostalo je, pored sve opširnosti sa kojom sam govorio о njegovom shvatanju »nehotične poezije«, uglavnom nerečeno i ono što je za razumevanje Éluarda od najveće važnosti, što bi se moglo nazvati njegovim »ukusom«, kad bi ta reč imala smisla, a to je ono njegovo jedinstveno svojstvo saosećanja sa drugim pesnicima, njegova sposobnost izbora, elektivni karakter tog izbora, koji je dokazao, između ostalog, svojim antologijama, na prvom mestu onom koja obuhvata francusku poeziju od 1818 do 1918, koju je objavio 1947, pod rečitim naslovom Le meilleur choix de poèmes est celui que l'on fait pour soi (Najbolji izbor pesama onaj je koji se za sebe samog čini), kao i antologijom stare francuske poezije, objavljenom 1951 (Première Anthologie vivante de la Poésie du Passé). S tim u vezi, trebalo bi govoriti i о Eluardovom osećanju za slikarstvo, koje sa profesionalnom »likovnom kritikom« nema nikakve veze, о svim pesmama i lirskim prozama о slikarima, gde Picasso, kome je i posebne knjige posvetio, uvek ostaje na prvom mestu. S tim u vezi, moglo se nešto reći i о njegovoj potajnoj taktici prema staljinističko-ždanovsko-aragonovskom diktatu, koja mu je omogućila da iste godine, 1948, objavi (sa pravoliniskim Aragonovim predgovorom) knjižicu svojih »političkih pesama« i knjigu svojih pesama о slikarima sa reprodukci­jama, skoro isključivo, nadrealističkih slika. Onda je trebalo reći kako su, pod pritiskom verovatno, koncesije postajale sve vidljivije. I kako su kominformovci, u propagandne svrhe, iskoristili njegovu smrt, dekorum njegove sahrane. I kako nisam imao kome, iako sam u trenutku njegove smrti bio opet u Parizu, kako nisam imao kome da kažem da je to, za mene, iznad politike, smrt jednog velikog pesnika, koga sam voleo, koga volim. I, naravno, ni u ovoj belešci nije rečeno šta je sve ostalo nerečeno. »Mais je butai sur un galet et mon chant finit en stupeur.« (A l'Intérieur de la Vue). Slučaj, opet on, izabrao je ovu rečenicu.

govim rukama koje su još od Prvog svetskog rata uvek lako drhtale. Bio je pri jatelj pun pažnje i usrdnosti, i j edno veče, u njihovom malom stanu, kad mi je poklonio čitavu gomilu dragocenih knjižica i listova koje su on i njegovi drugovi objavljivali pod okupacijom, gestapou uprkos, kada mi je pokazivao sve što je mislio da će mi činiti zadovoljstvo da vidim, knjige i crteže, rukopise i slike i uspomene, to veče ne mogu da zaboravim. Kao ni druge sate provedene sa njim, sve do onih, medu poslednjim, bio j e sunčan i lak, svetao junski dan, kada smo išli po njegovu majku i nje­govu ćerku, u jedno mesto kraj Pariza, Saint-Léger-en-Ivel ines , čije ime toliko odgovara muzici njegovih stihova. Kao što neću zaboraviti ni to da je zaista bio iskreni pr i jatel j moje zemlje, i to pokazivao, dogod je smeo. Neću zaboraviti šta je о Jugoslaviji izjavio, kada se početkom jeseni 1946 vratio iz Beograda, gde su ga, međutim, - i to treba reći, - neki naši knji­ževnici dočekali sa malo poverenja i prijateljstva, da, sa mnogo manje gentillesse nego što je to (onda bar) zasluživao. Umeo je to da oprosti. Video je Ti ta . Neću zaboraviti kako mi je о tome susretu govorio. Neću zaboraviti kako je od srca napisao uvodnu pesmu za francusko izdanje Jame, Le Tombeau de Goran Kovatchitch. N e mogu zaboraviti da niko ne bi mogao naći potresniji znak prijateljstva no on, poklanjajući mi, posle smrti svoje Nusch, primerak svoga Izbora Pesama koji je bio, 1941, njoj darovao, i na kome je, ispod te prve posvete:

Nusch, petite Nusch,

Je m'émerveille de l'inconnue que tu deviens Une inconnue semblable à toi sem­blable à tout ce que j'aime Qui est toujours nouveau.

Paul

C H O I X D E P O È M E S

(1914-1941)

1930-1941 1906-2006-1895-1995-

1930-1995 et 1930-2006

napisao ovu drugu:

et à Cheva et Marco Ristitch le 13 Mars 1947

en souvenir de celle qui les aima tendrement

Paul Eluard

Našao sam ga, čistog i slavnog, bio je postao, bez kompromisa, svestrano priznat, najveći pesnik Francuske. Pod hitlerovskom okupacijom, njegova bistra, neuhvatl j iva poezija, ne menjajući svoju vazdušastu prirodu, po-

kazala se jedinstveno sposobna da baš svojom čistotom, da svojim trepe­renjem i lakoćom, prione uz stvarnost, i kada j e pr l java i glomazna, i da tu stvarnost izrazi čak i u njenim najsurovijim vidovima. Pokazalo se i to da ga je moralna linija kojom je išao dvadeset godina, kroz sve »pesničke ludosti«, vodila pravo do mesta gde se dokazalo da je sudbina poezije i sudbina slobode, da je sudbina slobode i sudbina na roda jedna ista, gde se dokazalo da poezija, ako govori svojim istinitim jezikom, ne može a da ne govori jezikom slobode naroda, jezikom borbe za tu slobodu. Bez reto­rike, bez fraza ni parola, njegova poezija postala je simbol i barjak na­rodnog otpora. T im lakim, lomnim oružjem lirike, - lirike koju, ni u pesmama koje je o Španiji već bio napisao ni u onim koje j e pod okupa­cijom ilegalno objavljivao, nikada stvarni akcenti revolta i praktičnog političkog smera nisu vulgarizovali, - tim slabim i svetlim oružjem poe­zije, kada je bio došao čas ispita, pesnik je svemoćnoj sedmoglavoj hidri naneo ne jednu smrtonosnu ranu. Dovoljno je za ovo bilo da slobodi, u njenom neizrecivom i konkretnom liku, pokloni sav žar svoje »neprekidne poezije«, dovoljno je bilo da ostane čist i dosledan svom mladalačkom zaveštanju, veran sebi koji je za sebe rekao:

Tout jeune, j'ai ouvert mes bras à la pureté. Ce ne jut qu'un battement d'ailes au ciel de mon éternité, qu'un battement de coeur amoureux qui bat dans les poitrines conquises. Je ne pouvais plus tomber.

Aimant l'amour. En vérité, la lumière m'eblouit. J'en garde assez en moi pour regar­der la nuit, toute la nuit, toutes les nuits.

Dovoljno světlosti, te světlosti ljubavi poezije kojom je bio zasenjen, dovoljno světlosti nosio je u sebi da je, kada je došao čas groze i borbe, čas iskušenja, smeo i mogao pomrčini, onoj gadnoj noći da gleda u oči, u zverske oči. I u toj noći, slovima od světlosti, svuda, ispisivao je sveto, voljeno ime Slobode. Je r je bio, jednom za svagda, raširio ruke čistoti. Jer je voleo ljubav. Voleo je, i voleo je da voli, čitavog svog života, i živeo je da voli, i voleo je da bi voleo, da bi pevao о l jubavi kao što niko, od Baudelairea, о l jubavi nije pevao. U ženama koje je voleo, voleo j e ljubav.

Voleo je svoju Nusch, svoju malu, plemenitu Nusch, svoju draganu i svoju drugaricu, svoje na ulici nađeno dete, svoju ženu. Nemoćnu kao pticu, nju koja je zaista znala šta su život i smrt, nju koja je bila čista kao njegova pesma, jaka kao svest, nužna kao hieb i dobra kao vedra letnja noć, voleo je, l jubavnicu, kao druga svog neophodnog. Mala , mrtva Nusch, ti koja si znala da budeš drug velikog i u svojoj veličini nestalnog pesnika, nezaboravna Nusch, je li te iko ikada, pa i on sam, koji je hteo posle tvoje smrti da se ubije, je li te iko umeo dovoljno da voli? N e bi prijateljstvo sa njim, sa Eluardom, to naše kratko prijateljstvo kome je nemilosrdno istorija jedva dozvolila, jednom za svagda, da nepune tri godine potraje, ne bi to pri jatel jstvo, pre i posle tvoje smrti, prisna Nusch, bilo ono što je bilo, dobro, čovečansko, da nije tebe bilo. I ne bi, verovatno, bez tebe, Eluard , u vreme svog približavanja ljudima, proletari jatu, komunizmu, (u vreme kad još nije, kao pred kraj njegovog života, ta privrženost fatalno

dobila oblik slepé službe jednom izobličenom simbolu), ne bi ni on možda tako pouzdano išao onim »boljim putem« koji je , od trojice mrtvih pesnika čije seni ovde dozivam, on jedini našao, da nije tebe kraj njega bilo, Nusch, da ga neprimetno, sigurno, vodiš svojom slabom, detinjom rukom. Skromna si bila i slaba, ali si znala da bdiš, Antigono, nad tvojim velikim, ludim detetom, da ga miriš, u trenutcima sumnje i gorčine, sa l judima, sa životom. A onda si ga ostavila.

Eto, hoću da pišem о životu, o pobedi života, a smrt se nameće. Smrt mi se nameće i kad govorim о bićima još mladim, о bićima koja su so zemlje i smisao i pobeda života, koja su poezija, jer su l jubav, koja su ljubav, jer su poezija. Život, a smrt mi se nameće, kao da je nije bilo dosta, nasilne, u strašnom snu iz koga smo se probudili da se sa bolom i gorčinom pre­brojimo, da se preko smrti, njoj uprkos, prebrojimo, i da u žive ubro­j imo one koji su pali na dobroj strani, za stvar života, a u mrtve uraču­namo one koji su svoju sramotu preživeli. D a se radujemo, radošću za koju nismo mislili, »posle svih večeri vraćajući se opet kući«, da smo još uvek sposobni, da se radujemo kada se nađemo na dobroj strani, živi, da za­jedno dalje idemo, drugovi, na toj dobroj strani. Kao što smo se našli sa Eluardom i sa Nusch. Ne sluteći šta nam smrt, osvetnički, podmuklo, iz za-sede sprema. Smrt jednog živog bića, smrt prijateljstva. Smrt i samoća su saveznice. Iste su. Ljubav i poezija bore se protiv te dvoglave nemani . Ljubav poezija. Sam Eluard je rekao, za vreme Rata (Jean du Hau t : Les Sept Poèmes d'amour en guerre):

Uvek smo se voleli I zato što se volimo Hoćemo da oslobodimo drage Njihove ledene samoće

i još, 1949: »Sva bića koja se vole imaju jednu fatalnu lepotu, lepotu tra­janja, lepotu elementa. Lepe oči počinju iznova, one razumu, i svet se osveti ju je. Usta piju na izvoru. I svi glasovi imaju isti zvuk, protiv čitave prošlosti, protiv smrti.«

Nusch je umrla 28 novembra 1946. Umr la je iznenada, od srca: smrt nije imala mnogo posla da je odnese, neotpornu, krhku. Jedva ju je do-dirnula: na odru, kao u tihom snu, Nusch je izgledala neshvatlj ivo živa u svojoj neshvatljivoj smrti. Kao da nije bila sama. I život je nastavio svoj put. Eluard se nije ubio. Ali šest godina docnije, nestrpljiva, smrt je sama došla po njega. A za mene, on nije ni dve godine preživeo Nusch. Gvozdena zavesa pala je između nas.

Ono što smrt nije mogla da odjaese, što nikada neće moći da pobedi, što živi i nastavl ja se, talasa se, voda živa, i t raje, večno, od bića do bića, produžava se i predaje od pokolenja do pokolenja, od zore do zore, od kontinenta do kontinenta, to je svedočanstvo koje su pojedini l judi za sobom na zemlji ostavili, taj zračni trag za nj ima koji će, u sećanjima i u saznanjima onih koji ostaju i dolaze posle njih, dok bude čoveka, sve-dočiti da su postojali i osećali, da su mislili i borili se, da su sumnjali i znali,

da su voleli. Pesnici ne žive samo u delima koja su za sobom ostavili, pesnici žive, iz generacije u generaciju, u onima koje su nadahnuli, u onima koji će, nadahnuti i sami, druge nadahnuti.

Večna smena, neprolazna veza, zavet koji se nesvesno prima i predaje, lanac slobode, odziv i lozinka koji se izmenjuju i mešaju, kao u snu, za spas i ponos bića koje je, kroz milenijume, opstalo svešću i ljubavlju na ovoj planeti, večna smena, na mrtvoj straži života, jemči za konačni smisao čudne i opasne, nepredviđene pustolovine koju znači naš boravak u ne-mogućnom ovom Svemiru, u svetu koji je naš i koji pesnici maštom svojom i doslednošću koje nisu uvek svesni, uvek iznova stvaraju po meri čoveka, smrti i samoći uprkos.

Pesnik prima, prenosi, obogaćuje i daje jedno nasledstvo bez koga bismo bili ubogi i gladni. U tome smislu, čini mi se da ima simbolično zna­čenje što sam od jednog istinitog pesnika, od jednog prijatelja, od Vaska Pope, zatražio da mi, za završetak ovih varijacija, koje će se u meni i dalje nastavljati, prevede, po svom izboru, nekoliko Eluardovih stihova. Njima ću se, izborom pesnika, od mrtvog pesnika oprostiti.

Rekao sam ti to za oblake Rekao ti za drvo mora Za svaki tolas za ptice u listu Za šljunak graje Za ruke svakodnevne Za oko koje postaje lice ili predeo A san mu vrata nebo njegove boje Za celu not ispijenu Za rešetku drumova Za prozor otvoreni za čelo jedno otkriveno Rekao sam ti za misli tvoje za reči tvoje Svaka milosta svako poverenje dalje iive.m

M O J I Č A S O V I

Bio sam čovek bio stena Bio stena u čoveku čovek u steni Bio sam ptica u vazduhu prostor u ptici Bio cvet u studeni reka u suncu Alemkamcn u rosi

Bratski sâm bratski slobodan.m

59 Premièrement IV (L'Amour la Poésie, Gallimard, 1929). Le Livre ouvert 11 (Aux Editions Cahiers d Art, Paris, janvier 1942). Uvodni

stihovi za niz pesama Mes Heures, na početku ciklusa Les Raisons de rêver. Ove dve pesme izabrao je Vasko Popa, na moju molbu, nemajući ni pojma o sadržini ovog mog napisa, ni о citatima koji mu služe kao moto i u funkciji kojih je njegov zaključak bio zamišljen. Da je Vasko Popa, iz nebrojenih Eluardovih stihova izabrao baš ove, koji se tako prirodno uključuju u taj zaključak, u tome ne mogu a da ne vidim jednu mani­festaciju, jednu više, »objektivnog slučaja«, koji je, još jednom, izazvao jedan od onih dodira, jednu od onih podudarnosti, u kojima poezija tako rado nalazi svoje mesto i svoj čas.

Bivanje je věčno, i svaka milošta, sva blaga života kojima se Svet krasi, sačuvana su. Krv, uvek nova, kola bez prestanka. Krilo leptira treperi. Tajanstveni , svemoćni zakon prirode bdi nad smenom koja se iscrpsti n ikada neće, koja se iscrpsti ne može. T o zračna reka neumitno otiče bes­kraju. Poverenje dalje živi. Poverenje u poeziju, poverenje u život, u bratski slobodnog čoveka. Ljubav. Besmrtna.

Jun i - ju l i 1954

Essai о obliku i sadržaju

P E T A R Š E G E D I N

Premda su ovi pokušaji pisani takoreći naučnom frazom, pa čak i izvjesnom naučnom namjenom i namjerom - čitajući ih - ne bi trebalo zaboraviti, da ih nije pisao naučenjak. U samom tekstu je i naglašeno: nastali su kao proizvod literarnog iskustva. Nisu, dakle, rezultat samo intelektualnih kombinacija, ali ni sistematski sređene naučne prakse; stoga ovaj pokušaj i treba, zapravo, shvatiti kao materijal, a namjena mu je, da — ukoliko je vrijedan - posluži onima, koji će se ovim pitanjem baviti sistematski, naučno. Kada se čitava ova »konstrukcija« ne bi nekako sama od sebe zatvarala u jednu cjelinu, ne bih je ni iznosio u javnost, ali upravo to njeno svojstvo bilo je presudno za moju odluku 0 objavljivanju.

Ideja shemata, kao specifične organizacije materije i njegova izjednačenja s oblikom, pala mi je na um u Rimu 1950 godine. Pišući fragmenat pod naslovom »Maska« tu sam misao i izrazio ovim riječima:

»1 meni je u tom prostoru bivalo sve jasnije, kako u ljudi, a još više za ljude i nije toliko važna prodornost duha (izmjerena neizmjernom mogućnosti, što čine svijet, svaka prodornost postaje jadna!), koliko je važna stilizacija svijesti, sklad mogućnosti njenih izvora: slika njena!«

Mislio sam tada о ideologijama kao grandioznim integracijama, koje obuhvaćaju u totalitetu sva pitanja svijeta, a bez takvih »rješenja« ne mogu se snalaziti ljudi u jezi svemira. Nauka nije stvorila takve integracije. Čini se da je za to potrebno nešto više ... 1 napisao sam:

»To sam u Rimu i živi preda mnom Rim, koji spašava iz mraka i bespuća, Rim, koji laganim štapićem udara o urvine mraka, da bi potekla voda žednima. Rekoše zbog svjetlosti, a sve se satkalo u masku i čitav vid prekriva lice lutke. Samo lice lutke: о živote!«

Od maske i lutke započeo je i ovaj izlet u »jednu konstrukciju ...» Pišući ovaj essai nisam čitao naučne traktate. Da, možda, poneke nekada. Ali sam

čitao, kao što već čitam, pjesme, gledao slike i slušao ne samo muziku: osluškivao sam ponekad kako moje vlastito biće u životnoj »igri« vara sebe. Ono je pritom bilo ozbiljno, kao šio su ozbiljna i djeca.

Riječ essai, u naslovu, treba shvatiti u doslovnom smislu njena značenja.