IzdavačCentar za liberalno--demokratske studije

RedakcijaIlija Vujačić, BoškoMijatović (glavniurednik), SlobodanSamardžić, Dragor Hiber

Sekretar redakcijeAleksandra Stankov--Mijatović

Grafički dizajnZoran M. Blagojević

Za izdavačaZoran Vacić

Štampa: Goragraf,Beograd, april 2004.

Izlazi jednom mesečno

Sva prava zadržava CLDS.Prenošenje tekstova ucelini ili delovimadozvoljeno je samo uznavođenje izvora

Adresa izdavačaBeograd,29. novembra 10/V

Tel-fax: 3225- 024

Web sajtwww.clds.org.yu

E-mailoffice@clds.org.yu

MESEČNE POLIT IČKE ANALIZE

MART 2004 CLDS

Sadržaj:

Boško Mijatović 3Pregled meseca

Slobodan Samardžić 10Kosovo i Metohija – realnost

protiv lažljive Utopije

Ljiljana Smajlović 17Srbija između Amerike i

Haga: uzan prolaz

Jovan Aranđelović 23Moral u egzilu ili o politici

bez morala

Danica Popović 29Šta je to realni devizni kurs?

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MABoško Mijatović1

Pregled meseca

2. mart

Mandatar Vojislav Koštunica predstavio je pro-gram i sastav nove vlade. Založio se za rešavanje državnogstatusa Srbije, jačanje državne zajednice Srbije i Crne Gore,dvostranu saradnju sa Haškim tribunalom i usprotivio predlo-zima za nezavisnost Kosova. Dva stava koja će sigurno iza-zvati reakcije su o potrebi kantonizacije Kosova i o tome dasaradnja sa haškim tribunalom neće biti prioritet njegove vla-de. U ekonomskom delu programskog govora nalazimo eko-nomski patriotizam, oslonjen na široku državnu intervenciju.

Opozicija je, kako i dolikuje, tvrdila da se radi o spisku želja itd.Vlada će biti sastavljena od deset članova DSS-a i deset iz G-17 plus,

SPO i NS, što znači da DSS ne može sam da donosi odluke, ali ni da budepreglasan od strane koalicionih partnera. Ovakav sastav predstavlja odstupa-nje od izbornih rezultata pomenutih stranaka, ali ima smisla.

Svi ministri su partijski ljudi. Možda je to prirodno za koaliciju u kojojnema previše međusobnih pozitivnih emocija, pa je nužna čvrsta kontrola„svojih”, ali je takav pristup, izgleda, rezultirao manjkom kompetentnosti.

Šteta je što je, da bi se Miroljubu Labusu obezbedila počast, izabrankoncept vlade sa jednim potpredsedničkim mestom, pa je Velja Ilić dobioizuzetno važno i osetljivo ministarstvo umesto prirodnog drugog potpredsed-ničkog mesta.

Inače, Vojislav Koštunica je vrlo vešto i energično vodio igru oko for-miranja nove vlade, a u vrlo komplikovanoj političkoj situaciji, što se ne sla-že sa raširenim predstavama o mlakom, neaktivnom političaru.

3. mart

Srbija je dobila novu, manjinsku vladu, uz podršku SPS-a, potreb-nim glasovima (ukupno 130 „za”). Izvršnu vlast će, znači, kontrolisati DSS,G17 plus, SPO i Nova Srbija. Sa zakonodavnom je bitno drugačije i tu DSSima znatno širi manevarski prostor, jer može obezbediti podršku svojim pred-lozima bilo glasovima tzv. demokratskih stranaka, uključujući i DS, bilo gla-sovima SRS-a i SPS-a, a u zavisnosti od karaktera predloga. To je ugodnostcentralne pozicije DSS-a i ona će svakako biti korišćena, sviđalo se to neko-me ili ne.

3

1 Centar za liberalno-demokratske studije .

Pitanje je dugovečnosti ove vlade, ne samo zato što je manjinska i nesamo zato što skorašnje ustavne promene mogu dovesti do novih izbora, veći zato što u vladi ima nekoliko tempiranih bombi.

Inače, Zapad se pomirio sa činjenicom da je vlada izabrana glasovimasocijalista, o čemu svedoči i telefonski poziv i čestitanja Kolina Pauela, ame-ričkog državnog sekretara, novom premijeru.

4. mart

Izgoreo je dobar deo manastira Hilandar, otprilike jedna polovina.Katastrofalni požar je, gotovo izvesno, potekao od starih neispravnih dimnja-ka, zahvatio drvenu konstrukciju i progutao Beli konak iz XVI veka sa 50 ke-lija, konak iz XIX veka, nekoliko paraklisa (crkvica unutar kompleksa), go-stoprimnicu, administrativne prostorije itd. Šteta na ovom kulturnom i istorij-skom blagu je ogromna, mada najvažniji delovi manastira (glavna crkva, ri-znica, biblioteka) i najvrednije stvari nisu oštećeni.

7. mart

U neposrednoj blizini sedišta UNMIK-a u Prištini pronađena je idemontirana eksplozivna naprava. Da li je to upozorenje Albanaca da je ina Kosovu moguć palestinsko-irački bombaški scenario? Ili je već počelo?

10. mart

Na Kosovu se stvara novi katastar zemlje i drugih nekretnina. Teh-nologija je sledeća: svaki vlasnik postavi posebne oznake na uglovima svogimanja, pa se to snima iz vazduha. Lako se može zamisliti kako Albanci širemeđe svojih imanja na račun Srba i to im uspeva, bilo zato što prisutni Srbi nesmeju da se suprotstave, bilo zato što su izbegli u Srbiju. I tako će imovinaSrba biti bitno smanjena, a srpskoj strani izbijen argument o vlasništvu nadzemljom.

12. mart

Prošla je godina kako je ubijen Zoran Đinđić. I dalje samo znamoko je ubica, ali „nedostaju samo Legija, nalogodavci, inicijatori i inspiratoriubistva”, kako je glupavo rekao tadašnji ministar pravde. Još važnije, i daljene znamo ko je, u stvari, bio Zoran Đinđić i šta je uistinu hteo.

17–18. mart

Pakao na Kosovu, Kristalna noć, pogrom. Na delu je najgrublje etnič-ko čišćenje teritorije koja je poverena na brigu Ujedinjenim nacijama iNATO-u.

Boš

ko M

Ijat

ović

PRIZ

MA

4

Bura je započeta istovremeno u Kosovskoj Mitrovici i Prištini, a signalsu dali mediji na albanskom dramatizujući neproverenu glasinu da su Srbikrivi za utapanje tri dečaka. U Mitrovici su Albanci pokušali i delom uspelida se probiju preko mosta na Ibru, ali su ih pojačanja UNMIK-a, potpomog-nuta Srbima i uz upotrebu šok-bombi i suzavca, vratila nazad. U međuvreme-nu su letele kamenice, a i snajperski meci preko reke sa obe strane. Poginuloje više ljudi, i Srba i Albanaca.

Požar se brzo raširio po Kosovu i Metohiji. Albanska rulja, opremljenavatrenim oružjem i ručnim bombama, dva dana je proganjala i napadala Srbe,ubijala ih i ranjavala, palila kuće, manastire, crkve, bolnice, škole. Proteranoje oko četiri hiljade Srba, teško oštećeno ili uništeno 35 crkava i manastira(uključujući Devič, Bogorodicu Ljevišku i Svete Arhangele), spaljeno višestotina kuća, ranjeno više stotina ljudi. Pored Srba, stradali su i Romi. Nisubili pošteđeni ni policajci iz UNMIK-a, koji su napadani i ranjavani i čija suvozila i prostorije spaljivane. Ukupno je poginulo oko trideset ljudi.

Interesantno je pravilo službe KFOR-a: oružje se sme upotrebiti samoradi zaštite života samih vojnika i civila, ali ne i u slučaju ostalih oblika nasi-lja, kao što je uništavanje srednjevekovnih manastira. Stoga KFOR nije smeoda brani manastire, crkve i imovinu Srba i Roma, čak i kada je bio prisutan. Iz-vesnu inicijativu pokazali su Italijani, kada su pucnjavom u vazduh skrenulina sebe pažnju mase zauzete paljenjem crkve u Uroševcu. Albanci su tadaotvorili vatru iz kalašnjikova i bacili ručne bombe na Italijane, a ovi su tek on-da smeli da uzvrate i rane nekoliko Albanaca. Doduše, Italijani su ubrzo, za-jedno sa četiri monahinje, napustili crkvu, a Albanci završili posao. Čudnapravila, koja potpomažu nasilje, pa i etničko čišćenje. Slično Italijanima pona-šale su se i druge jedinice KFOR-a i UNMIK-a: odvodili su Srbe na sigurno,ostavljajući kuće i crkve albanskom ognju. U neaktivnosti su se najbolje poka-zali Nemci, hladnokrvno gledajući spaljivanje brojnih crkvenih zdanja u Pri-zrenu, čak bez ijednog metka ispaljenog u vazduh. I pored svega, KFOR bi bioefikasniji da tokom poslednjih godina njegovo brojno stanje nije više negoprepolovljeno, a na osnovu lažne procene o napretku međuetničke harmonije.

I šta kaže Zapad? Od političara se jedino može čuti osuda nasilja naKosovu generalno, tako da se ne zna ko je koga napao i ko je odgovoran zaono što se desilo. Ne pada im na pamet da se nekom jasnijom izjavom politič-ki obavežu. Očevidno, i dalje je na delu politika nezameranja Albancima, aradi sigurnosti trupa.

Savet bezbednosti se složio oko predsedničkog saopštenja koje, takođeuopšteno, osuđuje nasilje, ali ne imenuje krivce. Nemci su se posebno istakliu njegovom razvodnjavanju.

Zapadni mediji, koje pažljivo pratim, uglavnom pišu i javljaju na uobi-čajen, neistinit način, prateći političare. Sve su to međuetnički sukobi, ne znase ko šta radi, niko nije kriv… Počinjem da razumem optužbe na računBBC-a. A ovi bi mogli da pročitaju, a sigurno i čitaju, izveštaje komšijskogTelegrafa u kojima sve piše kako jeste.

Vojnici su daleko jasniji. Prvo je komandant KFOR-a general Ka-merhof zapretio „hiljadama Albanaca koji napadaju KFOR, policiju, srpske

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

5

enklave i crkve” robusnom silom, a zatim je admiral Džonson, komandant ju-goistočnog krila NATO-a, izjavio da je nasilje bilo orekstrirano sa albanskestrane i da se radilo „praktično o etničkom čišćenju, što se ne sme nastaviti”.

Albanskim političarima opet su krivi Srbi. Tači kaže da Srbi „ne želeda se integrišu u kosovsko društvo. Čak i pet godina posle rata njihova željaostaje ista, oni žele nasilje protiv Albanaca i to više ne može biti tolerisano”,a i Hajradinaj kao glavni razlog za eskalaciju nasilja navodi postojanje srp-skih paralelnih struktura na severu Kosova. Naravno, predstavnici tri najvećepolitičke stranke Albanaca tvrde da je proglašenje nezavisnosti Kosova jedi-ni način da se normalizuje situacija.

U Srbiji dominira osećaj žalosne nemoći da se pomogne ugroženim su-narodnicima. Opcija ulaska vojske na sever Kosova odmah je odbačena, zbogvisokih diplomatskih i vojnih rizika, pa ostaju samo oštri protesti i diplomat-ska inicijativa. Žalosno je što su, iz osećaja nemoćnog besa i osvete, varvar-ski zapaljene dve džamije (u Nišu i Beogradu), pri čemu policija nije bila navisini zadatka.

U Bugojnu je spaljena pravoslavna crkva, a u Kumanovu pokušano pa-ljenje džamije.

19–20. mart

Nasilje Na Kosmetu se postepeno stišava. Albanci više ne napadajuSrbe, delom zato što ih više nema pri ruci, a delom zato što je KFOR izašaona ulice i puteve u punoj ratnoj opremi, već završavaju paljevinu nezaštićeneimovine i crkava.

Čini mi se da nema dileme o čemu se suštinski radi. Prvo, to je pokušajda se etnički očiste Srbi makar iz manjih enklava širom Kosova i Metohijeproterivanjem ljudi, uništavanjem imovine i destrukcijom istorijskog nasle-đa, koje je svedok hiljadugodišnjeg prisustva Srba na ovom prostoru. I drugo,da se pošalje poruka Zapadu da je vreme za nezavisnost, jer, navodno, alban-ski narod više ne može da trpi neizvesnost i spreman je na sve, pa i na sukobsa KFOR-om, kako bi stekao slobodu.

Zapadna politika prema Kosmetu, ukoliko je uopšte postojala, potpunoje „pukla”. Sumnjam da je ozbiljne politike bilo jer mi pristup Zapada više li-či na zabijanje glave u pesak, ili, preciznije, na guranje problema pod tepihkako bi se sa njim mučila neka druga, buduća vlada ili administracija. Jedno-stavno, po završetku bombardovanja 1999. godine smišljen je način odlaga-nja presecanja Gordijevog čvora, zvan standardi pre statusa (nezavisnosti),koji je davao nade Albancima i time ih trebao držati mirnima, ali formalno ni-je ništa prejudicirao. I pošto svaka međunarodna birokratija mora da imauspeha, makar u izveštajima glavnim šefovima, tako je i ova UNMIK-ovastvarala iluziju da stvari napreduju u pravcu mira, stabilnosti i harmoničnogmultietničkog društva. Jasni znaci da to nije istina ležerno su zanemarivani.A onda je došao 17. mart i sve je otišlo dođavola.

Šta sada Zapad da radi? Sveto trojstvo zapadnog, posebno američkogintervencionizma – jasan cilj, velika vojna nadmoć, jasna izlazna strategija –

Boš

ko M

Ijat

ović

PRIZ

MA

6

postojalo je 1999. godine, ali ga danas praktično nema. Šta je cilj? Ko zna,bolje reći nema ga, ako zanemarimo potrošene floskule o miru i harmoniji.Nadmoćna sila? Teško da je ima, jer su zapadne zemlje, a posebno SAD raza-pete na raznim stranama (novi Rim nema dovoljno legija). Izlazna strategija?Tu stoje najtanje: izašli bi, a da sačuvaju obraz, ali ne znaju kako.

Zapadu sada proširuje manevarski prostor činjenica da su kosovski do-gađaji ipak prodrli u medije poslednjih dana, pa Albanci više nemaju status(jedine) žrtve, toliko negovan poslednjih godina, već je vidljiva i njihova ulo-ga dželata.

Za Srbe bi svakako najbolje bilo da se deo kosmetskih teritorija uklju-či u jedan srpski region u kome bi imali autonomiju i bili zaštićeni od budu-ćih pogroma. Čak, ovakva autonomija jedini je način da se očuva multietnič-nost Kosova, pošto alternative vode dobrovoljnom ili, verovatnije, prisilnomiseljavanju preostalih Srba. Krajnju budućnost regiona bi odredilo konačnorešenje kosovskog pitanja. Međutim, teško je verovati da će Zapad krenutiovim putem, jer je tehnički zahtevan i jer vodi sukobu sa Albancima.

Sledeća alternativa je proglašenje nezavisnosti Kosova i odlazakUNMIK-ove policije i KFOR-a. Pomišljam da mnogi zapadni političari ona-ko u sebi pomisle da je ovo najbolja opcija, jer vodi povlačenju trupa i admi-nistracije, odnosno okončanju opasne i bezizgledne misije. A onda se sete te-škoća: Srbija, Rusija i Kina teško da bi prihvatile ovo rešenje, a bez njih bi sestvorile ogromne komplikacije. Zatim, pitomi, multietničnosti naklonjeni Al-banci odmah bi, na već viđen ljubazan način, pomogli Srbima da se odlučegde će živeti, što bi predstavljalo tešku blamažu za Zapad.

Treća opcija je nastavak guranja problema pod tepih, tj. produženjepolitike „standardi pre statusa”. Naravno, potrebno je prethodno oštro poraz-govarati sa albanskim vođama i izmamiti od njih časnu pionirsku reč da se vi-še neće ponavljati događaji od 17. i 18. marta, što je, verujem, već učinjeno.A onda Jovo-nanovo na hvale vredan zadatak izgradnje srećnog multietnič-kog društva na Balkanu, i to na najpodesnijem mestu za takve poduhvate –Kosovu. I ovo je najverovatnija opcija.

Moram ovde da ispričam jednu istinitu priču. Bili pre nekoliko godinajedan profesor ekonomije iz Izraela i ja u Ulcinju, jer je želeo da vidi naše Al-bance/muslimane. Zaključio je sledeće: „Naša strategija prema Palestincimaje potpuno pogrešna; mi pokušavamo da ih ekonomskim napretkom i obrazo-vanjem podignemo na evropski nivo kako bi im otupeli mržnju prema nama iosvajačke ambicije, a, međutim, ovde vidim obrazovane i bogate muslimane,koji izgledaju evropski, a znam da vas žestoko mrze i da se tvrdo bore za te-ritorije; moraću da o ovome razgovaram sa našim ministrom inostranih po-slova.”2 Neću da kažem da je profesorovo prosvetljenje dovelo do podizanjaizraelske Ograde, već samo da podsetim da je Ograda podignuta.

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

7

2 Pitao me je i koliko unuka imam. Jednog, odgovorih. Prekorno je rekao da ih on imajedanaest. Ali, stariji si pet godina, pokušah glupo da se izvadim. U međuvremenu samdobio još jednog, ali ko zna do kog je broja on dogurao. Čovek razume važnost brojeva zanacionalnu stvar.

Boš

ko M

Ijat

ović

PRIZ

MA

8

Meni je u celoj priči o rešenju kosovskog problema uvek najsmešnijeto što se Albanci i Srbi suštinski slažu oko načina rešenja problema – razgra-ničenjem dveju država – ali su protiv toga zapadni političari.3 Naravno, napraktičnom nivou teško je verovati da bi se dve strane mogle lako dogovoritioko teritorija, ali ovde imam na umu slaganje na načelnom nivou. A ko zna:možda bi razum preovladao i kod jednih i kod drugih, pa bi se i moglo doćido dogovora kroz uzajamne ustupke. Pa da se mi okrenemo svojim poslovi-ma, a oni Makedoniji. Time dođosmo do razloga protivljenja Zapada pome-nutom metodu, a to je ugrožavanje celovitosti Makedonije, eventualno i Bo-sne i Hercegovine. Ne znam zašto bi se Srbija brinula za stabilnost ovih dve-ju država i, što je još važnije, zašto bi žrtvovala svoju stabilnost i napredakzarad njihovih.

Šta bi, po mom skromnom mišljenju, trebalo da bude srpska politika?Da se traži teritorijalna autonomije za kosovske Srbe, da se (nezvanično) pri-hvati politika „standardi pre statusa”, kako bi se izbegla nepovoljnija opcijanezavisnosti Kosova, i da se, uz postepeno jačanje pregovaračke pozicije, Sr-bija pripremi za krajnje pregovore sa Albancima o razgraničenju.

22. mart

Poznati bolesnik iz Novog Sada izjavio je da je Vojislav Koštunica,svojom idejom o kantonizaciji Kosova, „inicirao” poslednji talas nasilja. Oči-gledno je da čovek ni u najtežim trenucima neće i ne može da obuzda svojepolitičke mržnje.

23. mart

Premijer Koštunica sreo se sa Prodijem, Solanom i Patenom, pre-neo im informacije o zbivanjima na Kosovu i pokušao da ih uveri u potrebuteritorijalne autonomije za Srbe. Naišao je na učtiv doček, ideju o jačanju de-centralizacije na Kosovu (šta bi to moglo da bude?) i na pitanje kako bi ta te-ritorijalna autonomija mogla da izgleda. Na Srbiji je da preuzme inicijativu idetaljnije formuliše koncept autonomije.

23. mart

Na putu između Prištine i Podujeva ubijena su dva policajcaUNMIK-a. Kako javlja Dejli telegraf, napadači su pred pucnjavu govorilisrpski, ali je jedan od njih, kada je ranjen, zavapio za pomoć na albanskom.Jeftin pokušaj da se odgovornost za ubistva prebaci na Srbe.

3 Kako reče Carl Bildt: „sa izuzetkom promene granica, svako rešenje dogovorenoizmeđu Prištine i Beograda je prihvatljivo za međunarodnu zajednicu”, Financial Times,22. mart 2004.

24. mart

Prilikom posete Prištini, Havijer Solana izjavio da je užasnut skora-šnjim nasiljem na Kosovu. Ironijom sudbine, izrekao je ovo na petogodi-šnjicu početka bombardovanja Srbije koje je on, kao tadašnji generalni sekre-tar NATO-a, naredio. Da li je svestan epohalnog neuspeha ili glumi zabrinu-tost kao svaki zapadni političar?

26. mart

Skupština Srbije usvojila rezoluciju o Kosovu i Metohiji. Izostaloje zalaganje za terotirojalnu autonomiju Srba, a što je posledica protivljenjaSRS i DS. Znam zašto je SRS bila protiv, jer hoće celo Kosovo u Srbiji, ali neznam šta je uzrok protivljenja DS-a zahtevu za autonomijom.

30. mart

Podsekretar u američkom Stejt departmentu Mark Grosman posetioBeograd i Prištinu i rekao da se nastavlja politika „standardi pre statusa” zaKosovo, uz pojačanje delova o bezbednosti i decentralizaciji i uz uključenjeSrbije u sam proces. Te novosti posledica su skorašnjih događaja, a koliko suozbiljne pokazaće vreme.

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

9

Slobodan Samardžić1

Kosovo i Metohija – realnostprotiv lažljive Utopije

I

Dve nedelje posle nekog strašnog događaja dovoljno je vre-me da on prestane da se posmatra kao događaj i da o njemupočne da se razmišlja kao o fenomenu. Kosovo i Metohija je-ste po sebi fenomen mnogih neprozirnih obeležja, ali ono je17. i 18. marta na videlo iznelo jednu svoju suštinsku karak-teristiku. Ma koliko pažljivo spakovano u oblande međuna-rodnog simulakruma, Kosovo je u ta dva dana progovorilojezikom zbilje. Odjednom i na više mesta na površinu je izbi-

la istina da ova srpska pokrajina pod međunarodnom upravom nije multiet-ničko društvo, već pakao za srpsko stanovništvo, da u pokrajini ne žive neka-kvi „Kosovari”, već kulturno duboko podeljeno stanovništvo unutar koga et-nička većina fizički i duhovno zlostavlja manjinu, da međunarodna vojna icivilna uprava ne obezbeđuje mir i „privremenu samoupravu”, već statira usagi o životu i bezbednosti.

Dva paklena kosovska dana poremetila su okvir nedovršene slike Ko-sova i Metohije u koju se od juna 1999. godine ucrtavala njegova budućnost.Još je samo trebalo dodati malo vesele boje „standarda za Kosovo” i slika bibila pripremljena za veliku svetsku izložbu na kojoj bi se promovisao procespregovaranja o konačnom statusu Pokrajine. Ali, ovaj poremećaj okvira slike(idealnog scenarija) nisu izazvali Srbi, čija je egzistencija žrtvovana u svet-skom rutualu usrećivanja „Kosova”, već Albanci, čiji su konačni (da li?) ci-ljevi trebalo da budu ispunjeni strategijom „konačnog statusa”. Albanci susvojim nestrpljenjem izdali promovisani timing. Mnogi od njih su hteli ne sa-mo sve, nego i sve i odmah, uzimajući u svoje ruke odluku o vremenu kada će„konačni status” biti promovisan. Naprosto, upropastili su izvorni scenario,koji je bio magijski idealan. Famozni Standardi za Kosovo, promovisani de-cembra prošle godine, započinju jednim magijskim motom: „Kosovo, na ko-me su svi – bez obzira na etničku pripadnost, rasu ili veroispovest – slo-bodni da žive, rade i putuju bez straha, neprijateljstva ili opasnosti i nakome postoji tolerancija, pravda i mir za svakoga”.

U vreme kada je u nekoj kancelariji svetskih unutrašnjih poslova bilaispisivana ova istorijska rečenica, koja se po stepenu cinizma može ravnati saonom „Arbeit macht frei”, niko nije računao sa izdajom kosmetskih Albana-ca. Problem su bili Srbi, tj. njihove „paralelne strukture”. Iznenađenje zbog

Slob

odan

Sam

ardž

ićPR

IZM

A

10

1 Fakultet političkih nauka, CLDS .

događaja, koje su neposredno iskazali i predstavnici međunarodne uprave isvetski zvaničnici, bilo je potpuno i u neku ruku iskreno. Ako se neprijatni(još uvek ne i tragični) događaji nisu mogli sakriti, mogla se bar prikriti nji-hova prava priroda. Bar dvadeset i četiri časa, računajući tu i predsedničkosaopštenje Saveta bezbednisti UN, u svetu je držana slika o događajima uzanonimnost aktera i žrtava. Pogrom (konkretnih) jednih nad (konkretnim)drugima prikazan je kao „etnički sukob” u kome ima „obostranih žrtava”,„spaljenih kuća i crkava” i tome slično. Jedine identifikovane žrtve bili supripadnici međunarodnih snaga bezbednosti. Apel za smirivanje situacijeupućivan je „političkim liderima etničkih grupa” uz poslovični poziv na nji-hovu odgovornost. Albanski politički lideri, još uvek u okviru prvih dvadeseti četiri časa, nisu odoleli ovom zovu odgovornosti, a ni svojoj istorijskoj ulo-zi – pozvali su svoj narod, koga od milošte zovu „Kosovarima”, na konačnuakciju za nezavisnost Kosova. I to sva tri čelnika podjednako, Rugova, Tači iHaradinaj.

Ipak, desilo se da je jezik kosmetske zbilje probio jezik kosovske iluzi-je, koji je dominirao od juna 1999. Dovoljno je bilo da jedan NATO generalobjedini stvarnost i jezik – upotrebivši izraz „etničko čišćenje” uz imenova-nje počinioca i žrtava – pa da slika stvarnosti iskoči iz postavljenog joj okvi-ra. U narednih nekoliko dana izgledalo je kao da je ne samo slika o događaji-ma nego i celokupna politika međunarodne zajednice dovedena u pitanje.Stari albanski lobista, Morton Abramovic, objavio je već 19. marta u Vašing-ton postu tekst sa osnovnom porukom o podeli Kosova i Metohije kao jedi-nom rešenju. Ko zna šta je ovaj dugogodišnji balkansku smutljivac mislio saovim napisom, tek u ovom listu ne objavljuje svako svoja politička razmišlja-nja. Ali, ubrzo potom sa one strane okeana objavljena je serija tekstova sasličnim salto mortale rešenjima i to iz pera tamošnjih poznavaoca kosmetskescene koji se do tada međusobno nisu slagali – Ted Galen Karpenter iz Kej-to-instituta, Martin Šlezinger iz Vudro Vilson-centra, Nikolas Gvozdev izNiksonovog centra.

Ma šta mislili o ovom krajnjem rešenju, ispaljenom iz više pištolja, iz-vesno je da priznavanje kosmetske zbilje predstavlja osnov ovakvih predlo-ga. To je ujedno i zajednički osnov svetskih analitičara i političara u gledanjuna događaje od 17. do 19. marta. Na Kosovu i Metohiji dogodilo se organizo-vano etničko čišćenje koje su većinski Albanci, tj. teroristi i ekstremisti u nji-hovim redovima, počinili nad manjinskim Srbima. Podatke o razmeramaovog masovnog zločina više niko ne krije; oni se, manje-više uredno iznose.Postavlja se, međutim, pitanje: šta učiniti sa ovim činjenicama, kako ih poli-tički interpretirati i kakve političke posledice iz njih izvesti. Pitanje, dakle, sakojim su se odmah suočili svi svetski političari od čijih će stavova i delovanjazavisiti dalji tok događaja na Kosovu i Metohiji.

II

Međunarodna politika sada se suočava sa zaista velikim izazovom.Apstraktno gledano, dve su mogućnosti: priznati neuspeh dosadašnje politike

KO

SOVO

IMET

OH

IJA

– R

EALN

OST

PRO

TIV

LAŽ

LJIV

EU

TOPI

JEPR

IZM

A

11

Slob

odan

Sam

ardž

ićPR

IZM

A

12

na Kosovu i Metohiji i u odnosu na takav stav početi sa njenom promenom;ili, ne prihvatiti nikakve suštinske promene, već stvar polako vratiti na starikolosek. Ako su obe politike (strategije) međusobno različite, sprovođenjebilo koje od njih imaće nešto zajedničko – bilo jedna bilo druga sprovešće setiho, bez velikih reči, bez javno objavljenog stava o opredeljenju za jednu ilidrugu opciju. Stoga će se javna rasprava o stvarnoj politici međunarodne za-jednice voditi samo u redovima direktno zainteresovanih, a to su Srbi i Al-banci, Srbija i Kosovo, Beograd i Priština i poneki sused.

Zašto stvari u bliskoj budućnosti tako stoje? Iz prostog razloga što jemeđunarodni činilac, da ga za ovu svrhu ovako nazovemo, u svojoj politiciprema Kosovu i Metohiji, i na samom terenu, žestoko podbacio. Ne samo 17.i 18. marta. Tada se, zapravo, u okvirima kosmetske zbilje kakvu poznajemood juna 1999. ništa novo nije dogodilo. Ubijeno je desetak Srba, spaljeno ne-koliko stotina njihovih kuća, oterano sa ognjišta oko 4000 ljudi, zapaljeno iporušeno tridesetak crkava i manastira, među njima tri iz XIII i XIV veka.Ma koliko ove brojke delovale stravično, u toj meri da je čak i Zapad počeoda se zgražava, one su samo mali brojčani udeo u kontinuiranom etničkom či-šćenju koje su Albanci počinili nad Srbima od juna 1999. Do 17. marta ovegodine na Kosovu i Metohiji ubijeno je oko 1200 Srba, spaljeno je na hiljadesrpskih kuća, Albanci su se bespravno uselili u više desetina hiljada njihovihstanova, proterano je oko 220 000 ljudi i porušeno je ili zapaljeno 112 crkavai manastira, od kojih neki iz XIV veka. Sedamnaesti i osamnaesti mart delujustravično samo zbog intenziteta zla, a ne zbog činjenice da je zlo počinjeno,jer ono je stalni pratilac života Srba u Pokrajini već gotovo pet godina.

I UNMIK i KFOR, i sama međunarodna zajednica, nekako su se nosi-li sa ovim činjenicama do 17. marta. Formula podnošenja očiglednog zlazbog koga su tu gde jesu, naime zbog njegovog sprečavanja, bila je relativnojednostavna: guranje problema pod tepih plus stvaranje jedne zemlje Utopije.Možda je Utopija, naravno za Druge, nešto u šta zapadni čovek još veruje. Zaljude koji su svoj vek proveli u jednoj Utopiji to nije samo zlokobna iluzija,već najbolji signal da se iza ove dirljivo naivne konstrukcije kriju užasno re-alne stvari. Ako se u vreme kontinuiranog etničkog čišćenja u prisustvu dese-tine hiljada predstavnika međunarodne zajednice propoveda ideja multietnič-kog društva, i ako se na vrhuncu toga procesa konstruišu nekakvi standardikoje teško da može da ispuni jedna Švajcarska (neka mi Švajcarci oproste),onda imamo posla ili sa nepopravljivim utopistima, ili sa opasnim cinicima.Oba tipa nikako ne idu zajedno.

Šta će, dakle, sada, posle svega što se dogodilo, a ne samo posle 17.marta, učiniti međunarodna zajednica? Ako pođemo od prve apstraktne mo-gućnosti koju smo pomenuli, od pretpostavke o promeni njene politike, izve-sno je da bi takva mogućnost zahtevala promenu odnosa prema kosmetskojzbilji. Ovde je ponajmanje reč o nekakvom priznavanju greške, pogotovo unekom javno verifikovanom smislu. Takva stvar pripada sferi moralne satis-fakcije pogođene strane, a to ne samo da nije za očekivati, već je i sasvim iz-lišno. Promena odnosa u konkretnom slučaju značilo bi prihvatanje realnostida na ovom području koegzistiraju dve različite etničke i kulturne zajednice

čiji su egzistencijalni interesi u dubokom i dugotrajnom sukobu. Istom redurealnosti pripada i činjenica da su te dve zajednice nejednake po veličini i fi-zičkoj snazi u razmeri 9:1, te da je pri postojanju sukoba urgentni zadatak fi-zička i institucionalna zaštita manje i slabije zajednice. U situaciji rapidnogopadanja broja pripadnika manje zajednice, i to zbog njenog smišljenog i or-ganizovanog fizičkog progona od strane veće, svaka ideja multietnicizma je-ste doprinos konačnom fizičkom uništenju ili progonu manje zajednice. Jedi-na primerena politika u takvoj situaciji bilo bi ukidanje tekuće „politike stan-darda” i preusmerenje na stvarni problem, a to je bolja fizička zaštita srpskezajednice i izgradnja novog institucionalnog rešenja za njenu samoupravu.

Ali, uvid u realnost i njeno priznavanje nisu dovoljni da bi se jedna po-litika, pogovoto međunarodna, promenila. Ni njena dosadašnja politika nijeposledica njene zablude oko kosmetske realnosti, već nekih ciljeva koji suovde preovlađivali. Samo naivni mogu uzeti zdravo za gotovo proklamovaneciljeve ove politike sadržane u Rezoluciji 1244. Ti ciljevi su mnogo kom-pleksniji i uzeti zajedno čine jedan nesaglediv koloplet raznih politika i geo-politika kojima „realnost” nije predmet prilagođavanja obzirom na prokla-movane ciljeve pomenute Rezolucije, već pre svega predmet modelovanjaobzirom na posebnu igru uticaja i moći. Ako samo pomislimo na stotine mi-liona dolara koje su albanski lobiji uplatili na račune raznih političkih i me-dijskih delatnika u Sjedinjenim Državama, biće nam jasno da promena među-narodne politike na Kosovu i Metohiji objektivno nije laka, ako je i uopštemoguća.

Iz ove „realističke” perspektive čini nam se verovatnijom druga mo-gućnost nastavka politike međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji, da-kle njen nastavak u dosadašnjem ključu. Ali, nije ovde reč o pukoj slutnji, ilio nadmoćnoj rezignaciji, koja je uopšte javnomnjenjski dominantna kada segovori o izgledima gubitnika. Na ovo nas upućuju mnogi pokazatelji politikekoja se vodi od 17. marta.

Ako je od 18. marta, posle dvadesetčetvoročasovnog presabiranja, ko-načno otvorena priča o počinjenom „etničkom čišćenju” Srba od strane Alba-naca, ne znači da je odnos međunarodnih činilaca prema kosmetskoj stvarno-sti promenjen, a nekmoli bitno promenjen. Za najveći broj međunarodnih de-latnika, bilo na Kosmetu bilo izvan njega, dogodilo se nešto slično elementar-noj nepogodi čiji su razlozi više situacioni nego strukturni. Albanci su frustri-rani zbog ograničenih nadležnosti privremenih institucija, zbog delovanjasrpskih „paralelnih struktura”, zbog izostanka pozitivnih efekata međunarod-ne uprave i oslobođenja od Srbije na svakodnevni život stanovništva, zbogpredugog boravka međunarodnih bezbednosnih snaga koji im postaju teret islično. Međunarodni činioci ne pravdaju time akte nasilja i etničkog čišćenja,ali upravo ovakve stvari navode kao prave razloge (po načelu: ne opravda-vam, ali razumem). Sasvim pogrešno, ali vrlo promišljeno ako im je cilj da usuštini nastave sa istom politikom kao i do sada.

Pored ovoga, oni nastavljaju da uljem gase požar. „Obnova poverenja”(confidence building) je brzo reafirmisan slogan iza kog stoji uključenje pri-vremenih institucija (sada čisto Albanskih) u aktivnosti oko obnove srpskih

KO

SOVO

IMET

OH

IJA

– R

EALN

OST

PRO

TIV

LAŽ

LJIV

EU

TOPI

JEPR

IZM

A

13

kuća i povratka ljudi iz najnovijeg talasa egzodusa. Neko reče (neki među-narodni posmatrač, a ne naš) kako mu to deluje kao poziv Bin Ladenu da po-mogne obnovu Svetskog trgovinskog centra u Njujorku. Time će navodnoda manifestuju svoju odlučnost i strogost prema Albancima. Ovi se, pak, či-ne nevešti, pa to gotovo rado prihvataju. I dok je takva politika do 17. martadelovala cinično, ona sada izgleda kao otvorena sprdnja i sa Srbima i sa Al-bancima.

Najzad, međunarodna zajednica ne odustaje od svoje „politike standar-da”. Sve sa onim motom na početku teksta. Nije ovde isključeno da će doda-ti neku rečenicu o lokalnoj samoupravi i neki volšebni merni instrument kojiće jednog dana odvagati dostignuća u njenom sprovođenju. Ali, sudeći po do-sadašnjim izjavama merodavnih svetskih političara, standardi (za dostizanjemultietničke utopije) ostaće glavna politička mantra kojom će održavati iluzi-ju svog pozitivnog doprinosa.

III

Sedamnaestog marta Srbija je najzad uspela da odškrine vrata međuna-rodne politike na Kosovu i Metohiji. Do tada, ona je za međunarodne činiocebila smetnja koja se morala trpeti samo zato što se sa kosmetskim Srbima ne-što moglo učiniti jedino ako ih Srbija ubedi u to. Sve van toga bilo je nepod-nošljivo uplitanje Srbije u unutrašnje stvari Kosova, koje svoju budućnost vi-di van Srbije. U tom duhu odbijanja Srbije od Kosova bila je na nož dočeka-na ideja o decentralizaciji u pravcu teritorijalne, kulturne i personalne auto-nomije za srpsku zajednicu, koju je u svom ekspozeu izložio predsednik Vla-de Srbije svega par nedelja pre događaja. Ta zamisao nije naišla na dobar pri-jem kod međunarodnih činilaca, jer je u osnovi remetila već formulisani planstandarda. Događaji od 17. i 18. marta su na najgori mogući način potvrdiliispravnost ovakvog zalaganja i sami po sebi promovisali na međunarodnojsceni hitnu potrebu posebne institucionalne (pored fizičke) zaštite srpske za-jednice na Kosovu i Metohiji.

Ideja o teritorijalnoj autonomiji za kosmetske Srbe nije nova. Ona sena ovaj ili onaj način pojavljivala u našoj javnosti, rekao bih u krugovimaozbiljnijih posmatrača i političkih aktera. Predstavljena je u raznim kolektiv-nim ili individualnim poduhvatima po imenom kantonizacije, teritorijalnogpreuređenja Kosova i Metohije, teritorijalne redefinicije opština i slično. Ovazamisao, u opštim crtama, polazi od kosmetske realnosti koja se ne može niprikriti ni rešiti velikim ideološkim zahvatima, kao što su multietnicizam iljudska prava (u smislu human rightsism-a). Reč je o sukobu dve zajedniceoko teritorije (fizičko širenje jedne zajednice na račun druge, veće na računmanje) i taj sukob, ako treba da se razreši, traži svoje teritorijalno rešenje.Najprimereniji savremeni način postavljanja i rešavanja ovog pitanja jesteosnivanje teritorijalne autonomije unutar koje će ugrožena zajednica raspo-lagati svojim nadležnostima samouprave. Rešenje koje je od Drugog svet-skog rata primenjeno u odgovarajućim evropskim državama – Finskoj(Alandska ostrva), Švajcarskoj (osnivanje novog kantona Jura), Italiji (region

Slob

odan

Sam

ardž

ićPR

IZM

A

14

Južni Tirol sa dva podregiona), Španiji (Katalonija, Baskija). Rešenje, konač-no, koje je od Drugog svetskog rata prihvaćeno i u Srbiji (Vojvodina i Koso-vo i Metohija) i koje su posle svega što se na Kosmetu dogodilo kao tip reše-nja prihvatile Ujedinjene nacije Rezolucijom 1244 (suštinska autonomija uokviru SR Jugoslavije).

Predlog o teritorijalnoj autonomiji preko decentralizacije, kantonizaci-je ili regionalizacije traži za kosmetske Srbe ista prava autonomije u odnosuna celinu Kosmeta kao što Kosovo u kontinuitetu od 1946. do danas ima uodnosu na Srbiju. Budući da je većina takvih predloga izložena pre 1999, do-gađaji koji su usledili, pre svega postojano etničko čiščenje Srba, dali su zapravo ovakvim realističkim i konkretnim zamislima pre nego velikim ideolo-gijama. Do 17. marta, međutim, politička konfiguracija moći u Pokrajini dr-žala se radije velikih ideologija (multietnicizam, multukulturalizam i ljudskaprava, premda je reč o međusobno nesaglasnim ideologijama) i stoga je odbi-jala bilo kakvo racionalno rešenje.

Videli smo da posle martovskih događaja međunarodni upravljači na-stoje da sve vrate na stare tračnice. Ali, pored promenjene retorike, sada po-stoji još jedna novina u političkom miljeu oko Kosova i Metohije. To je po-većani značaj Srbije.

Kosovo i Metohija ima nerazrešiv unutrašnji problem, ali uticaj togproblema postaje vidljiv naročito u regionalnom okviru. Ako postoji neki po-vod koji bi ovaj roviti region mogao ponovo da uzburka, onda su to nove dr-žavne granice. Na nesreću, ima još uvek mnogo i zagovornika i pretendenatai spremnih izvršilaca politike novih povlačenja granica na Balkanu. Albanciposmatraju teritoriju četiri države (celu ili delove) kao svoj etnički prostor,koji treba postepeno zaokružiti u državni, a Kosovo i Metohija je tu ne samoprvi nego i najvažniji korak. Ali, nisu samo Albanci u regionu spremni najednostranu promenu državnih granica. Ima tu dovoljno drugih i manifestnihi latentnih aktera. U takvoj konstelaciji uloga Srbije kao glavnog stabilizuju-ćeg činioca u centralnom delu Balkana može biti odlučujuća. Njen je interesne samo da sačuva međunarodne granice državne zajednice sa Crnom Gorom(računajući tu i Kosovo i Metohiju), već i da primerom pokaže susedima (Bo-sni i Hercegovini i Makedoniji) da je promena granica nepredvidljiv i rizičanpoduhvat koji sa evropskom perspektivom regiona nema nikakve veze.

Posle martovskih događaja Srbija je osvojila određeni manevarskiprostor u okvirima međunarodne politike na Kosovu i Metohiji. To je ostva-reno zahvaljujući civilizovanoj reakciji vlasti i javnosti na događaje (ne ra-čunajući vandalsko paljenje dve džamije), političkom konsenzusu svih par-lamentarnih stranaka oko ocene događaja i predstojećih akcija u vezi Koso-va i Metohije (skupštinska Rezolucija od 26. marta), kao i zahvaljujući znat-nom intenziviranju međunarodne aktvnosti. Ma koliko ideja teritorijalne au-tonomije za Srbe još uvek ne dobija otvorene pristalice na međunarodnojsceni, postoji velika znatiželja, pa i očekivanje, u odnosu na Plan Vlade oKosovu i Metohiji. Odnos prema ovom konceptu (teritorijalna autonomija)primetno je drugačiji posle 17. marta u poređenju sa prethodnim vremenom.I bez obzira što međunarodna zajednica i danas na Kosovu deluje po logici

KO

SOVO

IMET

OH

IJA

– R

EALN

OST

PRO

TIV

LAŽ

LJIV

EU

TOPI

JEPR

IZM

A

15

birokratske inercije, od Srbije se očekuju inicijative i razrađene ideje o reša-vanju trenutno najtežeg pitanja, a to je zaštita srpske zajednice. Ovako neštopre tri nedelje nije bilo zamislivo.

Šta bi Srbija morala da uradi u ovakvoj situaciji? Najpre, morala bi daizloži jasan i detaljan koncept trajnog i pouzdanog institucionalnog rešenjapoložaja srpske zajedenice na Kosovu i Metohiji. Takvim konceptom ona bidoprinela ne samo opstanku i povratku Srba u Pokrajinu, već i održanju jedi-nog pravičnog modusa njene budućnosti kao multietničkog prostora. Nema,dakle, nezavisnog Kosova, nema ni njegove podele, ukratko, nema novog is-crtavanja državnih granica u ovom delu Balkana. Ali, da bi se izbegli ovi naj-gori scenariji, koji slute na dugotrajne nemire, neprijateljstva i večno podo-zrenje među susedima, potrebno je pronaći pravično rešenje za srpsku zajed-nicu, za one koji su još uvek na Kosmetu i za one koji treba da se vrate.

Drugo, Srbija bi trebalo da stane iza takvog koncepta kao civilizovanazajednica i demokratska država. Ona sada nema vremena da pre usvajanja Pla-na Vlade u Skupštini i pre izlaganja koncepta pred međunarodnom zajednicomrazvija velike javne rasprave o optimalnom rešenju, ali bi trebalo da ima sluhaza istorijski značaj trenutka u kome se rešava jedan od najtežih i najbolnijih na-cionalnih problema. Uz demokratsku podršku koja bi bila šira od parlamentar-ne, legitimni predstavnici države mogli bi mnogo lakše i ubedljivije da u među-narodnim kontaktima i pregovorima, pred međunarodnim forumima i javno-šću, brane koncept srpske autonomije unutar kosmetske autonomije.

Najzad, Srbija bi morala da razvije neobično živu diplomatsku aktiv-nost oko svog predloga. Ako se ispuni drugi uslov sadržan u građanskoj zre-losti i pribranosti, taj će posao biti mnogo lakši. Ali, ne treba zaboraviti spe-cifičan značaj diplomatije u ovakvim poduhvatima. Ona mora da ubedi svet umirnodopsku perspektivu regiona koji bi uz ovakvo delovanje Srbije mogaoda rešava i druge probleme i da postane stvarno mesto evropskih integracija.

IV

Užasnuta svim onim što se događalo 17. i 18. marta, Srbija je manife-stovala jedinstvo bez presedana. U tim trenucima, pred slikama užasa, izazovjedinstva zbilja nije bio velik. On će svakako biti veći kada Vlada izađe sasvojim predlogom. Ali, nije najvažnije pitanje da li će takav predlog biti jed-nodušno prihvaćen u Skupštini ili u javnom mnjenju. Važnija od toga jestepolitička zrelost javnih aktera, koja pretpostavlja automatsko suženje opcijeposebnog interesa kada je reč o strateškim državnim interesima. Takva zre-lost manjkala je do sada i nosiocima vlasti i drugim javnim političkim delat-nicima. U suočenju sa vrstom problema sa kojom se država suočavala po-slednjih petnaestak godina ovo je bio možda najveći unutrašnji problem Srbi-je. Ona je utoliko lakše gubila strateške bitke. Sada se ponovo nalazi predjednom takvom. O izgledima za ovakav ili onakav ishod sada ne treba govo-riti. Važno je pre svega da se država pokaže dostojnom rešavanja ovog teškogproblema.

Slob

odan

Sam

ardž

ićPR

IZM

A

16

SRBI

JAIZ

MEĐ

U A

MER

IKE

IHA

GA

: UZ

AN

PRO

LAZ

PRIZ

MA

17

Ljiljana Smajlović1

Srbija između Amerike i Haga:uzan prolaz

I

Američki državni sekretar misli da Beograd ne sarađu-je dovoljno sa Haškim tribunalom. To znači da Srbija više nemože da računa na američku finansijsku pomoć, koja se au-tomatski „zamrzava” ako Kongresu SAD 1. aprila ne stignepismo u kom Kolin Pauel „sertifikuje” Srbiju. Pauel se Kon-gresu obraća jedino ako je njegovo mišljenje povoljno. Akonije, ćutanje je signal za zamrzavanje pomoći. Tako je bilo idve godine unazad. Srbija se u prvoaprilskom roku kvalifiko-vala za nastavak pomoći samo kada je Slobodana Miloševića uhapsila u noći31. marta 2001. godine, tačno na vreme i u okviru roka koji je Stejt depart-ment dao Beogradu.

Amerikanci nikad zvanično ne saopštavaju koliki je to tačno udarac posrpskom džepu, zato što se ne radi o iznosu većem od dvadesetak miliona do-lara. Kongres Srbiji već četiri godine za redom svake jeseni odobri stotinjakmiliona dolara pomoći, a do 31. marta, odnosno do sredine američke fiskalnegodine, potroši se barem polovina te sume. Jedan deo američkog novca (na-menjen humanitarnim svrhama, razvoju demokratije i slobodi štampe) iona-ko ne potpada pod režim uslovljavanja (conditionality), tako da se na kraju„zamrzava” manje od pedeset miliona dolara. Ove godine rizikujemo da iz-gubimo tačno 26 miliona, ako Pauel u dogledno vreme ne promeni mišljenjeo našoj kooperativnosti prema Hagu.

Pauelovu odluku Kongres ne može ni da ospori ni da promeni. O njojse tamo i ne glasa: to je odluka administracije, ne Kongresa. To vredi reći za-to što vlast u Srbiji uvek propusti da to kaže. Ovde je prvih godina politikeuslovljavanja (pomoć se odobrava od oktobra dvehiljadite) pažljivo negova-na predstava u javnosti da nam je Bela kuća naklonjena, da u Stejt depart-mentu rade sve sami naši prijatelji, dok u „zlom” Kongresu sede senatori ikongresmeni čije su izborne kampanje godinama finansirali Hrvati, bosanskiMuslimani i Albanci i koji sada eto ne dozvoljavaju Bušovoj administracijida prema nama bude onakva kakva bi u duši htela da bude…

Istina je, međutim, da bi državni sekretar mogao da „sertifikuje” Sr-biju ako bi to samo hteo, i da niko u Kongresu ne bi mogao da ga u tomespreči. Istina je doduše i to da bi ga, pre ili kasnije, neki senator javno upi-tao: „Kako ste mogli da potvrdite da Srbija sarađuje sa Haškim tribunalom

1 Komentator NIN-a .

u vreme kada su se Beogradom slobodno šetala tri optužena generala, od ko-jih su dvojica još u aktivnoj službi”? Na to pitanje Pauel ne bi imao dobarodgovor. Moćnim budžetskim komitetom predsedavaju senatori Patrik Lejhii Mič Mekkonel koji budno i nepoverljivo drže Srbiju na oku: Lejhi je našaoza shodno da odmah javno pozdravi izostanak Pauelove „sertifikacije”.

Srpski ulog u ovoj godišnjoj martovskoj predstavi daleko je veći oddvadesetak „zaleđenih” miliona dolara. Odmah po izostanku „sertifikacije”usporava se i ritam odobravanja pozajmica Svetske banke i Međunarodnogmonetarnog fonda Srbiji. Američki predstavnici u ovim finansijskim ustano-vama imaju nalog da za svaki zajam Srbiji traže dodatne instrukcije Vašing-tona, što bitno odugovlači priliv para Beogradu.

Uvek, naravno, postoji mogućnost da se vlada u Beogradu „popravi”,odnosno da naknadno odobrovolji Stejt department. Pauel je prošle godine Sr-biju sertifikovao 16. juna, nakon što su Hagu izručeni Jovica Stanišić i FrenkiSimatović i nakon što je, mesece posle predaje kapetana Radića, uhapšen i Ve-selin Šljivančanin. Tada se sporne pare odmrzavaju. (Izjava Jurija Bajeca da jeočekivao da Amerikanci „odlože” odluku o pomoći pokazuje nepoznavanjeprocedure. Odluka nije konačna, što su i Amerikanci odmah rekli, ali se zamr-zavanje ne može odlagati. Ono nastupa 1. aprila, ako do 31. ne stigne povolj-no mišljenje iz Stejt departmenta.) Ali ako se ocena ne popravi do juna, po-pravnog više nema jer u ranu jesen počinje nova američka fiskalna godina, abez sertifikacije u prethodnoj Srbija nema šta da očekuje od naredne. PomoćBeogradu se jednostavno neće ni pojaviti kao stavka u idućem američkom„aktu o aproprijacijama” (što je tačan naziv zakona koji to reguliše).

II

Po tome bi ispalo da su Amerikanci i Tribunal u Hagu uigran tandemkoji međusobnim dodavanjem lopte zajednički postiže željeni rezultat. Tajutisak međutim vara. Duže od jedne kalendarske godine Beograd odvojenopohode delegacije iz Vašingtona i Haga, donoseći različite poruke i isposta-vljajući različite zahteve. Američki ambasador za ratne zločine Pjer RišarProsper je još u januaru 2003. predlagao da Beograd isporuči Ratka Mladićai vukovarsku „dvojku” (Radića i Šljivančanina), a da će se Amerika zauzvratpobrinuti da se svim ostalim optuženicima iz Srbije sudi u Beogradu. Karladel Ponte je istovremeno upozoravala Beograd da bi takav srpsko-američkidil bio „račun bez krčmara” i da će ona zahtevati da se svim optuženima pro-tiv kojih postoji haška optužnica sudi u Hagu.

Nije tu reč o igri dobrog i lošeg policajca koju Hag i Vašington vodeprotiv Beograda, već o tome da se američki i haški interesi više idealno nepreklapaju, kao što je to bio slučaj u prvim godinama postojanja Tribunala.Ratko Mladić ni sa američkim mamcem nije završio u Hagu, tako da danasmožemo samo da nagađamo da li bi Amerikanci izvršili obećani pritisak naHaški sud i ispunili reč datu Beogradu. (Karla del Ponte nije ta koja u kraj-njoj liniji odlučuje da li će se neki haški predmet ustupiti domaćem pravosu-đu – odluku donosi predsednik Suda, ali pravila predviđaju da se optuženi

Ljil

jana

Sm

ajlo

vić

PRIZ

MA

18

prethodno ipak pojavi pred sudijama u Hagu.) Vlast u Srbiji bi Mladićevomglavom mogla da zadovolji najvažniji prohtev Vašingtona, koga pod Bušo-vom administracijom interesuje da što pre pridavi sve i jedan međunarodnikrivični sud, ali to ne bi zadovoljilo Haški tribunal koji i dalje istražuje jošdesetine osumnjičenih ratnih zločinaca sa prostora bivše Jugoslavije.

Tribunal je nominalno nezavisna ustanova, a Vašington jedino uslo-vljavanjem budžeta može da utiče na nj. Bušova administracija je finansira-nje Tribunala i ranije koristila kao indirektno sredstvo pritiska – pre dve go-dine je osporavanjem budžeta Tribunala u odgovarajućim telima UN (poduvek zgodnim izgovorom da se sredstva neracionalno troše) signaliziralasvoju nameru da gasi Tribunal brže nego što se u Hagu planiralo i očekivalo.Budžet je neko vreme bio blokiran, što je u Hagu izazvalo veliku nervozu, dabi se onda Prosper i Del Ponte najednom javno složili da Međunarodni kri-vični sud za bivšu Jugoslaviju treba da zatvori vrata do 2008. Izdašno finan-sirane međunarodne ustanove (sudije u Hagu plaćene su bolje od sudija ame-ričkog Vrhovnog suda) nikad uostalom ne dođu same na pomisao da ih trebaugasiti. Vašington verovatno računa da je uslovljavanje budžeta način da di-sciplinuje i Koštunicu i Del Ponte. Iz Njujorka se doduše ne može preciznokalibrirati raspored sredstava za Tribunal, ali sitnog uslovljavanja može bitiutoliko što Savet bezbednosti može da izrazi spremnost da pokriva troškoveodređenih istražnih radnji, ali ne i nekih drugih (ili širih). Ima, na primer, zaKaradžića, Mladića i Anta Gotovinu, ali nema para za istragu, optužbu i od-branu još pedeset njihovih subaša. Odskora se primenjuju i druge metode: ta-ko je britanski „Gardijan” nedavno javio da je u Savetu bezbednosti u proce-duri britanska rezolucija koja prenosi neka od velikih ovlašćenja tužiteljicena haške sudije (kritičari rezolucije kažu da je to nastojanje da se Del Ponte-ova kazni zbog nepristajanja na političke ustupke).

III

Novac je moćno sredstvo pritiska, ali sa ovom, naknadnom pameću,verovatno nijedna srpska vlada ne bi ponovo dolarima, zajmovima i donaci-jama pokušala da objasni ili opravda izručenja svojih građana Hagu. Odre-kavši se tako svakog višeg, moralnog načela u jako pipavom državnom i po-litičkom poslu, Beograd je i vani i kod kuće otvorio prostor kritici da delujeneprincipijelno, koristoljubivo i nečasno, bez stvarnog osećaja bilo protivzločina, bilo u korist žrtava. Tako je ispalo pomalo nezgrapno i kada su nov-čani iznosi pomoći za haške optuženike i članove njihovih porodica utvrđi-vani u novom zakonu o pravima optuženih pred Tribunalom u Hagu. U prviplan su isplivale sume predviđene za po dve mesečne posete članova porodi-ce (!) Ševeningenu, a suština poteza ostala je potpuno u senci. Državi Srbijije u interesu da se u Hagu koliko je to više moguće ispravi postojeća nerav-noteža u kapacitetima odbrane i optužbe. Idejni i drugi tvorci Tribunala dalisu tužilaštvu daleko više moći nego što je to uobičajeno u anglosaksonskompravu. Američki advokat Alfons Damato koji je zastupao Milana Kovačevi-ća bio je zaprepašten kada je već pri prvom dolasku u Hag otkrio do koje je

SRBI

JAIZ

MEĐ

U A

MER

IKE

IHA

GA

: UZ

AN

PRO

LAZ

PRIZ

MA

19

Ljil

jana

Sm

ajlo

vić

PRIZ

MA

20

mere u ulozi advokata odbrane neravnopravan u odnosu na tužilaštvo: trago-vi njegovog iznenađenja ostali su zabeleženi po raznim internet i drugim pu-blikacijama u Americi. Budući da se Hag bavi istorijom sukoba u bivšoj Ju-goslaviji i da često poseže u istorijska objašnjenja i tumačenja, mnogi verujuda se tamo „piše” istorija raspada bivše nam domovine. Još bitnije je to što jeHaški tribunal pravljen po uzoru na adversarijalni sud: to znači da je „istina”ono do čega se dođe u sukobu dve verzije događaja, verzije optužbe i verzijeodbrane. To konkretno znači da je u interesu, ako ne konkretne institucije su-da, a ono svakako pravde, da prilikom sučeljavanja te dve međusobno suprot-stavljene verzije događaja na videlo izađe što je moguće više detalja i što jemoguće više koherentnih činjenica. Ako je to tako, onda ne može biti ni u in-teresu pravde, a ni u interesu Srbije, da odbrana haških optuženika (pa makaroni svi redom bili pravi pravcati ratni zločinci) bude manje kvalitetna ili ma-nje koherentna od optužbe.

To je lako objasniti na pojedinačnom, malom primeru. Protiv Sloboda-na Miloševića među prvim je svedočio izvesni Fehim Eljšani, koji je tvrdioda je njegovo selo u jednoj od prvih noći NATO bombardovanja stradalo, neod NATO bombi, već od srpske artiljerije. Neovisno od odgovornosti Slobo-dana Miloševića i o pravnom ishodu njegovog procesa, može li uopšte bitisumnje da je u interesu Srbije da se sazna i jednom zauvek na relevantnommestu pravno i činjenično utvrdi da li je Eljšanijevo albansko selo uništilasrpska artiljerija ili NATO avijacija?

Tim pre što posledice haških procesa mogu imati reperkusije na ishodnekih drugih pravosudnih postupaka, još važnijih za državu od Miloševiće-vog suđenja. A i u te druge procese su se na neprijatan način umešale poten-cijalno velike pare. U Međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv Jugoslavijese po bosanskoj tužbi vodi proces zbog genocida počinjenog tokom rata uBosni. (Tu je i tužba koju je protiv Beograda podnela Hrvatska, mada vero-vatno nisu preterano velike šanse da se međunarodnim sukobom proglasikonflikt u kom je Hrvatska napadnuta od „agresorske države” – SFRJ – čiji jepredsednik u vreme „agresije” bio Stipe Mesić, i sud se u ovom slučaju jošnije oglasio nadležnim). Ukoliko izgubi proces, vlast u Beogradu suočena jesa opasnošću da bude osuđena na plaćanje milijardi dolara ratne odštete Bo-sni. Šta bi onda ostalo od u Srbiji sa vrha toliko puta ponavljane teze da je iz-ručenje bivšeg YU predsednika, i drugih građana Srbije, odlična stvar zatošto je Haški sud najbolji način da se „individualizuje” ratna krivica, odnosnoda se krivična odgovornost za u ratu počinjene zločine svaljuje na pojedinač-na pleća, čime se sa leđa naroda skida teret kolektivne krivice. Ta teza je ne-što izgubila na uverljivosti već kad je iz Haga četiri meseca posle izručenjaMiloševića stigla vest da se protiv njega podižu nove optužnice, za zločine uBosni i Hercegovini i Hrvatskoj, u kojim ga tužiteljica tereti da je u izvršenju„zajedničkog zločinačkog poduhvata” (koji je po optužnici rezultirao genoci-dom) imao na hiljade anonimnih pomagača među jugoslovenskim policajci-ma i vojnicima, kao i na stotine i stotine saučesnika među državnim činovnici-ma i političkim funkcionerima. Po tim optužnicama, sve što je jugoslovenskivojni, politički i državni vrh činio od jula 1991. godine u vezi sa raspadom

Jugoslavije bilo je zapravo zločinačko udruživanje. Da li je Slobodan Miloše-vić zaista 1. avgusta 1991.godine krenuo u rušenje Jugoslavije, odnosno u„udruženi zločinački poduhvat”, kako ga tereti Karla Del Ponte, sa nameromi ciljem da počini genocid, odnosno da „prisilno i trajno” ukloni većinu nesr-ba iz jedne trećine Hrvatske i iz velikih delova teritorije BiH?

Za Srbe je ovo sudbinsko pitanje, i to ne samo zato što će od odgovorana to pitanje možda zavisiti da li će postmiloševićeva Srbija plaćati ratnu od-štetu Bosni i Hercegovini. Dva haška suda su naravno potpuno nezavisna je-dan od drugog. Međunarodni sud pravde k tome još uživa reputaciju istinskipotpuno nezavisnog. To je sud koji je 1986, na primer, osudio SAD na plaća-nje ratnih reparacija Nikaragvi zbog pomaganja „kontrašima” u ratu protiv„sandinista”. (Amerikanci su, umesto plaćanja reparacija, problem rešili takošto su srušili sandinističku vladu; kada su „kontraši” došli na vlast, odmah suodustali od zahteva za odštetu. Odonda nisu niti jednom dali saglasnost da seprotiv njih vodi spor pred ovim sudom. Jugoslavija svakako ne bi mogla da seposluži američkim receptom ni kad bi to htela.) Sve to, međutim, ne znači dase presuđene činjenice na jednom sudu neće uzimati ozbiljno na onom dru-gom, odnosno da presuda za genocid u Međunarodnom krivičnom sudu zabivšu Jugoslaviju ne bi imala uticaja na mišljenje sudija u starijem sudu o to-me da li je genocida bilo ili ga nije bilo.

Iz toga onda proizilazi da je srpska sudbina na neki neočekivani, zlogu-ki način ipak ostala uvezana u čvor sa Miloševićevom. Beograd će se moratidebelo truditi da dokaže pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu da u Bo-sni nije bilo genocida, odnosno da Jugoslavija, i ako ga je bilo, sa time nijeimala nikakve veze. U tom će slučaju oni Srbi koji su poverovali u priču o to-me kako će presuda protiv Miloševića biti ravna amnestiji za sve preostale Sr-be, odnosno najbolji način da se spasu kolektivne etikete zločinačkog naroda,imati razloga da budu nezadovoljni i da se osećaju prevarenima. Umesto ka-tarze koju im je obećao, Haški tribunal osudom Miloševića za genocide ili sa-učesništvo u genocide, možda uspostavi pravni presedan uz čiju pomoć bi Bo-sna mogla da ostvari pravo na odštetu. Srbi bi tako, umesto da izgube kolek-tivnu krivicu, mogli da dobiju kolektivnu kaznu u vidu milijardi ratne odštete.

To uteruje u laž tvrdnju vlasti koja je Miloševića (za stotinjak milionadolara američke pomoći i deset puta toliko novaca u donacijama) isporučilaHagu da država nema razloga da se previše zanima za tok Miloševićevogprocesa u Hagu. Ono što je u jednom času izgledalo kao dobar poslovni po-tez, ako ne i pokušaj moralnog pročišćenja, možda bi moglo da se iz Hagavrati kao bumerang.

IV

Otuda proizilazi da je sertifikacija možda i najmanji srpski problem uvezi sa Hagom. Nevolja je, međutim, u tome što bez američkog blagoslovanijedan srpski problem nije moguće rešiti na svetskoj pozornici. To naravnovaži i za problem Kosova, i problem opstanka Srba na Kosovu.

SRBI

JAIZ

MEĐ

U A

MER

IKE

IHA

GA

: UZ

AN

PRO

LAZ

PRIZ

MA

21

Veliki broj Srba smatra da je Milošević kriv i za ono za šta ga Tužila-štvo nije optužilo, ali jako malo građana Srbije prepoznaje istorijsku naracijuKarle del Ponte kao nešto što su u protekloj deceniji proživeli. U kosovskojoptužnici bombardovanje NATO se prvi put spominje pri kraju, na zadnjojstranici, kao nešto što nije imalo velikog uticaja na celinu zbivanja. U optu-žnici protiv Vojislava Šešelja, na primer, Srpska demokratska stranka u Bo-sni i Hercegovini označava se kao „nacionalistička”, ali takva kvalifikacijane stoji uz Hrvatsku demokratsku zajednicu, čak ni u opštoj hronologiji doga-đaja koja bi morala biti koliko-toliko neutralna. A nacionalistički naboj jevaljda nešto u čemu se SDS i HDZ nisu naročito razlikovale i u čemu su bileravnopravni takmaci. To će za srpsku javnost uvek biti problem, pa čak i akose tužiteljica odluči da iz redova boraca UČK optuži i više zvaničnike po ran-gu od Fatmira Ljimaja i trojice drugova po oružju koji su lane uhapšeni.

Prolaz kroz ovaj američko-haški tesnac uvek je bio veoma uzan, čak iza daleko kooperativnije i „uslužnije” vlade od Koštuničine. Ali drugog pro-laza nema.

Ljil

jana

Sm

ajlo

vić

PRIZ

MA

22

Jovan Aranđelović1

Moral u egzilu ili o politici bez morala

I

U raspravama o procesima demokratizacije Srbije veliku pažnju oprav-dano pobuđuju načini na koje se u njoj ona ostvaruje. Jedan od povoda za spo-rove o tim problemima jeste izjava istaknutog političara naše zemlje da onajko hoće moral treba da ide u crkvu. Ovo tvrđenje izazvalo je, sasvim razumlji-vo, oštra reagovanja. Meni se čini da pogubnost takvog stava kao osnove, ilivažnog uporišta jedne politike, nije u potpunosti i jasno sagledana. U ovomrazmatranju pažnja će biti usredsređena na neke vidove odnosa politike i mo-rala kojima se ne poklanja pažnja, iako su od izuzetnog, ako ne i od osnovnogznačaja za valjano razumevanje ne samo ovog, već i drugih sličnih problemasa kojima nas suočava naša politička pozornica. Ponešto od toga izmiče pažnjibez valjanih razloga, pored ostalog i zato jer su naši evropski opredeljeni inte-lektualci, o nekim od tih problema, pisali na vrlo podsticajne načine, pri čemusu imali u vidu upravo osobenosti našeg sveta, naše kulture, naših naravi.

Izjava je važna i zaslužuje pažnju jer je njome izraženo jedno načeloonog načina upravljanja državnim poslovima koje neki, često bez ikakvihograda, povezuju sa imenom političara od koga je ona potekla. Prvo pitanjekoje se prosto nameće jeste da li ovo razumevanje odnosa politike i moralaširom otvara vrata onom njenom obliku za koji se može reći da ne bira sred-stva u ostvarivanju svojih ciljeva i u svojoj bezobzirnoj osionosti nastupa kaoda je, bezmalo sve dozvoljeno? Tim razobručenjem sredstava dopustivih upolitičkom životu, po nekim mišljenjima, ne dovodi se u pitanje samo značajmorala učesnika u njemu, već se ozbiljno ugrožavaju i same osnove na koji-ma uopšte može biti utemeljena demokratski uređena zemlja, njena pravna,politička i druga načela kojima se u njoj ograničavaju samovolja i raspojasa-nost u vršenju vlasti.

Kad govorimo o neodrživosti ovakvog razdvajanja politike i morala,onda posebno treba imati na umu neke osobenosti sveta u kojem mi živimo.Da bih naznačio ono što imam u vidu pomenuću pre svega to da u njemu ne-ma prihvaćenih ili uspostavljenih kulturnih obrazaca. Ali, nije problem samoto što ih nema, već i to što im se ne pridaje značaj ili, bolje rečeno, malo sezna o njima i o njihovoj ulozi u životu ljudi modernih vremena.

Nešto slično vredi i kad je reč o nekim drugim, u mnogo čemu važni-jim, ali i dobro poznatim sredstvima zaštite od samovolje vlasti koja, po ne-kom nepisanom pravilu, često ima sklonosti da ide daleko preko granica svo-jih ovlašćenja. Razume se da mislim pre svega na razvijeni sistem kontrole i

MO

RAL

UEG

ZIL

UIL

IOPO

LITI

CIBE

ZM

ORA

LAPR

IZM

A

23

1 Filozofski fakultet, Beograd .

ravnoteže činilaca vlasti, ali ne samo na to. I neka od tih sredstava obuzdava-nja samovolje osnovinih činilaca vlasti ili nedostaju ili, ako i postoje, nedo-voljno su razvijena, a njihove uloge neusklađene, pa već i zbog toga bez ne-kog većeg životnog značaja. Problem je u tome što su sva ta sredstva u novo-vekovnoj Evropi nastajala i razvijala se kao važna zaštita od moguće bezob-zirnosti i bahatosti razobručenog političkog delovanja u svetu u kojem se onona određene načine razdvaja od morala. Neka od njih imaju izuzetan značaj,jer su uspešnija i delotvornija od moralnih dužnosti i zapovesti, jer se mogukontrolisati, a njihovo uvažavanje obezbediti na različite načine, a pre svegazakonima. Bez svega ovoga odvajanje politike od morala, u demokratskoj dr-žavi, ne bi moglo biti uspešno branjeno valjanim razlozima, niti bi uopšte bi-li održivo u njoj. Pojednostavljujući, mi već ovde možemo reći da takvoodvajanje, u državi koja nije uznapredovala u demokratizaciji, ima sasvimdrugo značenje i nipošto se ne može opradavati činjenicom da se odnos mo-rala i politike na isti način uspostavlja i u razvijenim demokratskom društvi-ma. I ovde se pokazuje ono što često gubimo iz vida kad nepromišljeno, ilioslanjajući se na nepovesni način mišljenja, prenosimo saznanja koja nastajuna temelju iskustva razvijenih zemalja Zapada i „primenjujemo„ ih na situa-cije koje su bitno drugačije, za koje od značaja pre može biti ono što je razvo-jem postala prevaziđeni oblik života iz njihove istorije.

Razlika se može izraziti i tako što će se reći da je u jednom slučaju nadelu odvajanje morala od politike, a u drugom o politici bez morala, ili na ne-ki još grublji način. Suština je u tome da treba razlikovati stanje u kojem suuspostavljene pretpostavke odvajanja, od onog u kojm bez njih politika toneu nemoral, izopačava se u ono što smo tako dobro upoznali i tako često nasvojoj koži doživljavali.

Ovo je mesto na kojem možemo pomenuti da određeno uporište, iliopravdanje načela o kojem raspravljamo, pruža novovekovno razdvajanjepolitičkog i moralnog delovanja. Ali, razdvajanje je nešto drugo od suprotsta-vljanja, odnosno od prećutnog ili od izričitog poricanja značaja morala u po-litičkom životu. Takav nihilistički stav, njegov sadržaj, kao i njegovo znače-nje u onoj misaonoj vezi u kojoj je izrečen, mnogostruko ugrožavaju sameprocese evropeizacije, nezavisno od toga što se ona odista želi, što se ne do-vodi u sumnju.

II

Ali, u ovom razmatranju treba imati u vidu ne samo problem kulturnihobrazaca, već i osobenosti nacionalnog identiteta Srba u kojem osećanjepravde još uvek ostaje nerazlučivo od osećanja zakonitosti, ako već nije i usvakom pogledu nadređeno njemu. Snagu i važnost osećanja pravde međuDinarcima posebno je isticao Jovan Cvijić, a Slobodan Jovanović je, sa do-brim razlozima, upozoravao da ono nije isto što i osećanje zakonitosti. Ali štogod se moglo misliti o odnosu osećanja pravde i pravnog sistema modernedržave, treba priznati da u svetu u kojem se čak i oni zakoni koji postoje mo-gu nekažnjeno kršiti, i to i od onih koji ih donose, a često pre svega od njih,

Jova

n A

ranđ

elov

ićPR

IZM

A

24

osećanje pravde zadržava svoju vrednost i ima važnu ulogu u životu naroda.Tako nije bilo samo u prošlosti; tako će ostati sve dok se ne načine neki zana-čajniji pomaci u prizivanju i poštovanju zakona države, njenog pravnog siste-ma, njenih demokratskih ustanova itd. Ali, nije stvar prosto u tome da će ovostanje ostati neprevaziđeno, dakle da neće biti pomaka, već i u tome da je ta-ko bolje i da je zato posebno štetno i nedopustivo apstraktno obezvređivanjeosećanja pravde, pozivanjem na to da moderna država ima bolja sredstva za-štite od bilo čije samovolje. Smisao ovoga što tvrdim jeste da upravo to ose-ćanje, u sistemu u kojem se ne poštuju ni politička, ni pravna, ni druga nače-la demokratske države, pruža neku zaštitu, neko uporište odbrane od vlasto-držačke samovolje, odnosno pozivanje na njega predstavlja neki vid otpora iosude takve politike, neki oblik nemirenja sa njom. Bilo kakvo poricanje mo-rala u takvoj državi ima posebno veliku razornu snagu i znači rušenje važnog,ako ne i poslednjeg uporišta nekakvog protesta i suprotstavljanja takvom sta-nju. U sistemu u kojem nema pomaka u uspostavljanju nezavisnosti sudske,izvršne i zakonodavne vlasti, protivstavljanje politike moralu može se razu-meti i kao potiranje, kao neutralisanje žarišta bilo kakvog zalaganja za pro-menu neodrživog stanja. U takovom sistemu nesavladanih oblika predmoder-nog stanja, razumljivo je istrajavanje ili oživljavanje isto takvih oblika otporavlastodržačkoj obesti, pobune protiv nje. To je svet u kojem osećanje pravdeostaje, ne bez dobrih razloga, nadređeno osećanju zakonitosti. Ne bi se smelogubiti iz vida da odvajanje politike i morala pretpostavlja moderno stanje, anipošto ono koje naliči vremenu kada je, na primer važilo pravilo „kadija tetuži, kadija ti sudi”.

U novovekovlju je, na temelju ideja grčke filozofije i kulture, nastao ivremenom rasprostranjen humanistički kulturni obrazac. Veoma je važno zna-ti zašto stari Grci nisu stvorili kulturne obrasce, odnosno zašto im oni nisu bi-li potrebni kao modernim evropljanima. Bez odgovora na ovo pitanje nećemobiti u stanju da jasno razlikujemo to iskonsko stanje od onog u kojem se, u da-našnjm svetu, nalaze narodi bez izgrađenih kulturnih obrazaca. Taj važan od-govor krije se u činjenici da Grci nisu odvajali politički način života, kome supridavali izuzetan značaj, od moralnog, kao što će to biti na delu u modernimvremenima. U tom odvajanju je i koren potrebe za kulturnim obrascima.

Razume se, pri tom, da su oni bili izuzetno važno, ali kao što smo na-značili, ne i jedino što je evropskim narodima zapada bilo potrebno kao svo-jevrsna zapreka mogućim pogubnim učincima ovog napuštanja grčkog idea-la. Moćnu branu takvim učincima predstavljala je, razumljivo je samo po se-bi, veoma razvijena pravna zaštita. Čemu vodi njeno izostajanje, mogli smose uveriti i na primeru sada često pominjanog zakona o sukobu interesa.

Ali, pored ovih tzv. „spoljašnjih” prepreka – kojima se ovde ne mora-mo baviti, jer su manje-više dobro poznate i njima se posvećuje potrebna pa-žnja u ovakvim razmatranjima – za onemogućavanje pogubnih ponašanja ko-jima je otvoren prostor razdvajanjem politike i morala bile su neophodne i,nipošto manje važne, unutrašnje brane, one koje ličnost razvija u sebi samoj,prevashodno zahvaljujući prihvatanju kulturnih obrazaca. Zato je razumljivošto je u njihovoj izgradnji, širenju i ukorenjivanju svoj doprinos dala ne samo

MO

RAL

UEG

ZIL

UIL

IOPO

LITI

CIBE

ZM

ORA

LAPR

IZM

A

25

moderna filozofija, već kultura evropskog zapada u celini. U tim procesimavršene su temeljne promene, odnosno preobražavanja izvornih tradicija i na-rodnih naravi, da pomenem samo to, bez čega se o delotvornosti kulturnihobrazaca ne bi moglo ni govoriti, niti bi se moglo nešto više učiniti na usagla-šavanju nacionalnog i evropskog identiteta, na prevazilaženju predrasuda onekakvoj njihovoj suprotstavljenosti itd.

Ovome treba dodati da je donošenje valjanih zakona, pa čak i njihovouvažavanje, lakše ostvarljivo, od uspešne izgradnje i prihvatanja kulturnihobrazaca koji predstavljaju unutrašnje snage odvraćanja od činjenja onogašto je štetno po druge i po zajednicu, što ugrožava opšte dobro naroda. Ovosu problemi sa kojima se moramo suočiti u procesima evropeizacije, kako sene bi dogodilo da se ona suprotstavlja nacionalnom i kulturnom identitetu,onome što je u njima vredno i što treba očuvati i unapređivati. Posebno je va-žno istaći ono što je nekakvo opšte mesto svih ozbiljnijih razmatranja o kul-turnim obrascima, naime to da oni nisu nešto što prosto postoji pored politič-kih i nacionalnih, već predstavljaju suštinsku dopunu ovim obrascima. To štosmo imali različite nacionalne i političke obrasce, ali ne i ono što ih suštinskidopunjava i na različite načine ograničava, odnosno osmišljava, predstavljaproblem od najvećeg značaja u razmatranjima o evropeizaciji i nacionalnomidentitetu, o čemu ovde mogu biti iznete samo neke naznake. Mnogi naši pro-blemi i njihova težina imaju svoj koren u tome jer nismo imali tako važnu do-punu političkim i nacionalnim obrascima. Uspešno razrešavanje tih problemapretpostavlja prihvatanje postojećih kulturnih obrazaca – ne samo onog sa-vremenijeg, demokratskog, već i onog klasičnog, humanističkog, čije plodo-ve kao narod nismo imali sreće da prisvojimo, ili bar ne u dovoljnoj meri.

Ovo što je rečeno znači i to da krivicu za stanje u kojem se nalazimodanas, ili posle tzv. demokratskih promena, ne snose samo političke elite, veći one duhovne, koje imaju presudan značaj u stvaranju, prihvatanju i poštova-nju kulturnih obrazaca, ali i načina života jednog naroda. Pomenuću ovde štaje o tome, pred samu svoju smrt, pisao Slobodan Jovanović. U „uzdizanju čo-veka iz animalnosti ka što većoj duhovnosti”, odnosno u ubličavanju njegovenaravi, ključni značaj imao je upravo humanistički ideal. Slično tome on ka-že: ono što je u znatnoj meri „ukrotilo divlju zver koja se krila” u prirodi En-gleza – kao i u svakom drugom čoveku – bilo je to što su do svetskih ratovaživeli u miru, slobodi i blagostanju. Nije nimalo teško zaključiti kakva je sud-bina ljudi koje nije preobražavao ovaj ideal i čija je istorija bila ne samo dru-gačija, već i potpuna suprotnost Engleskoj, jer u njoj se samo izuzetno živelou miru i slobodi, a o nekakvom blagostanju ne može biti ni govora.

Prihvatanjem kulturnih obrazaca i drugim načinima odstranjivanja mo-gućih štetnih učinaka razdvajanja politike i morala, postiže se svojevrsno vra-ćanje etičkih merila, razume se, u ograničenom smislu. Tako dolazimo doonoga što je važan izvor nerazumevanja samog razdvajanja. Naime, o kakvomograničavanju je reč? I dalje, zašto se narodi, poput našeg, ne mogu u ovompogledu ugledati na velike i moćne države današnjeg sveta? Zašto mi ne mo-žemo u razdvajanju politike od morala slediti njihov primer? Jednostavno go-voreći, ovo sprečavanje grubog raskida političkih i moralnih zahteva ima

Jova

n A

ranđ

elov

ićPR

IZM

A

26

ograničeni smisao jer ono važi pre svega kad je reč o odnosima „među svoji-ma”, ili unutar država i njihovih saveza ukoliko ih povezuje istinsko prijatelj-stvo, ali ne i u sukobu sa drugima, posebno ne u odnosima sa narodima i drža-vama koji se označavaju kao neprijatelji. U stvari, u savremenim uslovimaovo razdvajanje treba da omogući ostvarivanje politike od slučaja do slučaja,koju velike sile vode prema drugim, pre svega malim i slabim državama. Akad je reč o malim zemljama, razumljivo je da one takvu politiku ne mogu vo-diti na isti način kao što to čine svetske sile. Šta se događa ako se one, ipak, neodriču toga, ako žele da u ovom pogledu slede velike, da im nalikuju?

Na ovaj način dospeli smo do pogodnog mesta sa kojeg postaje vidnozašto onaj stav o moralu i crkvi mora biti odbačen, zašto je on neprihvatljiv i,čak, poguban po nastojanja da se ubrzaju procesi demokratizacije našeg sve-ta i da se prevaziđu mnenja o nespojivosti nacionalnog i evropskog identiteta.

Osnovna odlika tako shvaćene politike je to što se njome, u zemljamakakva je i naša, ne pogađaju oni koje smatramo svojim neprijateljima, već sezlo nanosi sopstvenom narodu! Iz ovog ugla gledano, podvajanje o kojem go-vorim i nema nikakvog valjanog opravdanja kad je reč o državama ograničenemoći; zato ono u njima i izaziva burna reagovanja i veliku odbojnost. Nešto sa-svim različito od toga važi kad su u pitanju moćnici u međunarodnim razmera-ma. Njima „oslobađanje” od moralnih obzira, kad je reč o današnjem svetu,omogućava vođenje politike nejednakim merilima, odnosno uspešno ostvariva-nje nacionalnih i državnih interesa svim sredstvima moći, uključujući, razumese, i golo nasilje. Ovo znači da ako onaj stav o moralu i crkvi uopšte i ima ne-kog smisla, onda to može biti samo kad se primenjuje protiv drugih, ali je neštosasvim različito od toga kad on može biti uperen jedino protiv sopstvenog naro-da, kao što je slučaj u državama male moći. U ovoj primeni takva politika ještetna čak i za one koji je sprovode i proglašavaju osnovom svog delovanja. Tose pokazalo i na sudbini politike koja je taj stav u našoj sredini imala u svojimtemeljima. Sud građana o takvoj politici iskazuje se na izborima i zato je ona li-šena svakog smisla u zemlji u kojoj postoji kakva-takva sloboda javnog mnenjai u kojoj demokratski poredak nije u potpunosti razoren.

III

Na ovom mestu se ipak mora nešto reći o tzv. ugledanju na razvijenezapadne zemlje uz potpuno previđanje razlika koje su, pri tom, od najvećegznačaja. Ponekad se može čuti da ako se demokratske države odnose ne retkokrajnje bezobzirno prema drugim narodima, ako pri tom ne uvažavaju moral-na načela, ako ih krše itd, zar to ne svedoči da u politici nema morala. Sličnovredi i kad je reč o pravnim i drugim načelima međunarodnih odnosa. Akomogu tako razvijene demokratske države, zašto bismo se mi, koji tek gradi-mo takvu državu, ponašali drugačije? Da još jednom istaknem kako u ova-kvom umovanju ostaje skriveno to da je jedno ponašati se tako prema zemlja-ma koje se na sve moguće načine satanizuju i nastoje da prikažu kao neprija-teljske, a nešto sasvim različito kad se vlastodršci na takav način postavljajuprema sopstvenom narodu i to u savremenom svetu i u vremenu demokratskih

MO

RAL

UEG

ZIL

UIL

IOPO

LITI

CIBE

ZM

ORA

LAPR

IZM

A

27

preobražaja. I na ovom primeru ugledanja na razvijene i moćne države potvr-đuje se da mi često olako prihvatamo ono što ne bismo smeli, što nam nanosištetu, ili ono za šta nemamo nikakve pretpostavke, a teže ono što doprinosinašem unapređenju. I u ovom slučaju se pokazuje da nepromišljeno preuzi-manje iz razvijenog sveta ne vodi tome da mu sve više nalikujemo.

Onim što je rečeno, nismo ni izbliza naznačili sve mane grubog protiv-stavljanja politike i morala. Naime, ono što vredi za Zapad i za moćne državedanašnjeg sveta ne važi i za sve ostale i to ne samo zato što ovi nemaju dovolj-nu moć da u ostvarivanju svojih interesa drugima silom nameću svoju volju imerila, već i zbog toga što obično nemaju izgrađene brane o kojima smo govo-rili, kako bi se od samovolje i bezobzirnosti vlastodršca zaštitili narodi kojimaoni gospodare. Tako dolazimo do još jedne važne tačke ovih razmatranja. Pra-vo pitanje, kad govorimo o našoj zemlji i onima koje su joj slične, jeste šta jena delu u svetu koji nema kulturne obrasce, koji nije izgradio ni svoje sopstve-ne, niti je od drugih prihvatio one koji postoje? Pogotovu se to pitanje namećeu zaoštrenom vidu ako je reč o zemljama koje nisu u razvijenijem vidu izgra-dile ni druga sredstva zaštite od obesti samovoljne politike. Više je nego razu-mljivo da u takvom svetu grubo isticanje podvojenosti morala i politike imaposebno zastrašujuće učinke, ili ih bar može imati. Pored onih koje smo mogliupoznati iz sopstvenog iskustva i koje ovde ne moramo pominjati, svakako, uovoj misaonoj vezi, treba istaći da se takvim shvatanjem politike učvršćujupredrasude i produbljuje odbojnost prema ugledanju na slobodne i razvijenenarode, čime se nanosi najveća šteta naporima demokratizacije. Naime, sve toučvršćuje veru da postojeća, na običajima i uvreženim navikama izgrađenanarodna narav jeste nešto što je nadmoćno nad onim što nam, navodno, „dola-zi iz sveta”, što nam se „nameće sa Zapada” itd. Na tim zabludama o svetu ko-ji tobože ne priznaje nikakva moralna merila u političkom životu i počivajupredstave o nekakvoj prednosti i samodovoljnosti tradicionalnog nasleđa na-šeg naroda, o neprihvatljivosti onog što nam dolazi iz Evrope i o tome da jesvaka promena na ovom planu nepoželjna i, čak, pogubna.

Najzad, treba reći i to da je jedno da li je politika moderne državeodvojena od morala, a nešto drugo da li oni koji je sprovode nalikuju drugimljudima i u tom pogledu što uvažavaju i moralna pravila, posebno kad žive ideluju u državama kakva je naša. Možemo tvrditi da političare ne obavezujutakva načela samo u privatnom životu; treba takođe reči da ih obavezuju i po-sebni zakoni koji, primera radi, sprečavaju sukobljavanje interesa, privatnih iopštih, koji im onemogućavaju da svoju političku moć zloupotrebe za svojelične svrhe, a na štetu opšteg dobra itd.

Dakle, odvajanjem od politike, moralno delanje nije postalo stvar onihu crkvi. Naprotiv, upravo zbog potrebe razdvajanja ovih oblika svesti, mo-derna je izgradila brojne obrasce kojima se uspešno štiti društveni interes odonih koji su u stalnom i velikom iskušenju da ga zapostave u korist svog lič-nog prestiža, moći, sticanja privilegija, bogaćenja itd.

Jova

n A

ranđ

elov

ićPR

IZM

A

28

Danica Popović1

Šta je to realni devizni kurs?

„Uzmimo slučaj čoveka koji se najpre popne dva me-tra uz nasip, a zatim se spusti tri metra. Da li će se udaviti ilineće, zavisi od toga gde se nalazio pre nego što je počeo dase penje. Isti problem nastaje kada treba da utvrdimo da li jeneka valuta potcenjena ili precenjena.”

– The Economist, 26. avgust 1995.

ŠTA

JETO

REA

LNID

EVIZ

NIK

URS

?PR

IZM

A

29

1 Ekonomski fakultet i CLDS .

Uspešna politika deviznog kursa treba simultano daobezbedi da domaće cene miruju, a da se izvoznicimazbog toga ne smanjuje konkurentnost. U slučaju da jedomaća inflacija veća nego u svetu, ovi ciljevi postajukonfliktni, jer prvi nedvosmisleno znači da bi nominalan,tržišni kurs trebalo da bude stabilan, dok bi drugi cilj zah-tevao da realan kurs bude stabilan, što će reći da se od pr-vog cilja odustane, te da tržišni kurs počne trajno da de-presira. Bilo kako bilo, jedno je jasno, a to je da uspešnapolitika kursa mora barem da izbegava da stvari krenu usuprotnom pravcu, te da realni devizni kurs apresira, da-kle da valuta postane precenjena, jer to vodi rastu spolj-notrgovinskog deficita i padu deviznih rezervi, što kom-promituje kredibilitet ekonomske politike.

Vežba 1: Pošto u Srbiji spoljnotrgovinski deficit nepre-stano raste, postoje jake indicije da je realan deviznikurs precenjen, a to je loše, jer će onda deficit i daljerasti.

Realan devizni kurs je obračunska kategorija, a izra-čunava se tako što se nominalni kurs – dakle onaj sa tr-žišta, dakle kurs od 70 dinara za jedan evro – korigujerastom cena. Prema tome, svaki nominalni kurs posta-je realan kada se dvostruko deflacionira (kada se naj-pre podeli indeksom domaćih, pa zatim indeksom ino-stranih cena). Sledi da onaj ko tvrdi da kurs nije realanne zna šta govori.

Pođimo od kraja: politika deviznog

kursa ima dvacilja.

Ali, šta je realan devizni kurs?

Dan

ica

Pop

ović

PRIZ

MA

30

Valuta, tojest njen

realan kurs,može biti

precenjen ilipotcenjen…

… u odnosuna šta?

Može li seravnotežna

vrednostkursa

promeniti?

Ako je realni devizni kurs precenjen, to znači da je na do-maćem deviznom tržištu dinar skup (a dolar, ili evro, jef-tin). Tada se isplati kupovati devize i baviti se uvozom, jerse uvozna dobra jeftino nabavljaju, a sve skuplje prodaju,jer domaće cene rastu brže od inostranih. Iz istog razloga iz-voz se ne isplati, jer se prodajom deviza od izvoza dobijauvek ista količina dinara.

Vežba 2: Ako imate, recimo, 100.000 evra, biste li ih uložiliu neki izvozni, ili neki uvozni posao? Eto, i drugi u Srbijiupravo rade isto što biste i vi, te se sve više uvozi, sve manjeizvozi, a deficit raste…

Kurs je precenjen (potcenjen) u odnosu na ravnotežni deviznikurs. Kolika je ravnotežna vrednost kursa niko tačno ne zna,ali to i nije tako preterano važno. To se može izračunati, aliprevazilazi gradivo ove male prolećne škole deviznog kursa.Ono što jeste važno je da se shvati princip: ravnotežni deviznikurs je onaj koji omogućava da platni bilans zemlje bude uravnoteži, ali ne u svakom trenutku, nego u trenutku dospe-ća međunarodnih obaveza. Dakle, ako je zemlja neto-dužnik,realni kurs sigurno je precenjen, te zemlja mora da depresiravalutu da bi ostvarila suficit, otplatila dug i uravnotežila platnibilans u zadatom intervalu. Tako rade sve otvorene tržišne pri-vrede sveta, uključujući i najjače među njima.

Vežba 3. Pad vrednosti dolara, čiji smo svedoci poslednjihgodina, govori da je ravnotežni realni kurs dolara vrlo ni-zak, što bismo i očekivali posle onolikih akumuliranih plat-nobilansnih deficita…

Može. Ako zemlja ima tetku, iz čijeg će nasledstva otplatitidug, ravnotežna vrednost kursa se menja, tako da se može is-postaviti da domaća valuta i nije baš toliko precenjena. Istiprincip važi i u slučaju da zemlja ima međunarodnu podr-šku, pa joj otpišu dugove: ravnotežni kurs približiće se nje-govoj realnoj vrednosti. Važi i obrnuto: ako zemlja ima tet-ku, ili međunarodnu podršku, pa reši da im gura prst u oko,može da se desiti da nas se tetka odrekne preko novina, ameđunarodna zajednica da to isto učini na nekom websajtu,te da se ravnotežni kurs vrati na svoj pređašnji, nepovoljnijinivo.

Vežba 4. Upravo tako je Srbija, davne i zaboravljene 2001.godine, uspela da svede dug prema Pariskom klubu na tre-ćinu, i time značajno smanji precenjenost realnog kursa

ŠTA

JETO

REA

LNID

EVIZ

NIK

URS

?PR

IZM

A

31

Kako dautvrdimo da

je valutaprecenjena?

Ali, tvrdi seda depre-

sijacija nećepovećati

izvoz, jernemamo

šta da izve-zemo…

sopstvene valute. No, svi su izgledi da će nova vlada Srbije ina ovom planu napraviti neki otklon i sanitarni kordon, te ćekonfrontiranjem sa kreditorima pogoršati buduće usloveprivređivanja i otežati ovo malo tranzicije i reforme koja sejoš uvek sprovodi. Evo recimo, ovaj Zakon o pravima ipomoci haškim optuženicima, donesen po hitnom postupkujer je stvar neobično hitna, sigurno će mnoge obradovati, nesamo američku administraciju koja je svoje divljenje već is-kazala. Realno je očekivati i podršku naredne misije MMF:taman su odbili da nam daju novu tranšu kredita zbog pre-velikog budžetskog deficita, a imperija Vilotića odmah je uz-vratila udarac i ozakonila nove rashode, a time dakle i pove-ćala deficit! Tako da više nema sumnje da će MMF, čim iz-vadi prst iz oka, zasigurno povući svoje primedbe … i uloži-ti svoj novac u ovaj, sve lepršaviji, razvojni bužet.

Lako. Ako se sistematski, dakle svake godine, u dugomintervalu, pravi deficit na tekućem računu, valuta je si-gurno precenjena u odnosu na svoj ravnotežni nivo. U Sr-biji se tako poslednjih šezdeset godina skoro neprekidnobeleži platnobilansni deficit, a kada dugovi dođu na otplatumi napravimo neki međunarodni skandal i tako odložimosvoje obaveze do daljnjeg. No, ako pogledamo kako se de-ficit kretao nakon 5. oktobra 2000. godine, videćemo da sestvari ubrzano pogoršavaju, te da je deficit od 1,8 milijardidolara u narednoj, 2001 iznosio 2,8, da bi zatim porastaona 3,2 i konačno, prošle godine dostigao čak 4,5 milijardedolara… Deficit na tekućem računu dostigao je rekordnih12% BDP (bruto domaćeg proizvoda), što ukazuje na da jeprecenjenost (1) nedvosmislena i (2) rastuća.

Činjenica je je srpski izvoz pao na najniže moguće grane,ali to nimalo ne dovodi u pitanje potrebu da se vodi politikakonkurentnog deviznog kursa. Iskustva zemalja koje su seozbiljno pozabavile reformama upravo govore da mi uovom trenutku i ne treba da imamo šta da izvezemo, već datreba da stvaramo ambijent u kome će to da učine oni koji toznaju da rade. Recimo, da to učine strateški investitori, ko-jima depresijacija nacionalne valute deluje kao povoljan ve-tar u leđa. U Mađarskoj, recimo, 70% izvoza obavljaju no-ve velike mađarske firme – Boš, Filips, Simens, Hitači, No-kia, Daewoo, Opel, Audi, Pakard… koje su došle upravozato što su sve mađarske vlade postavljale ljude koji – nesamo da su znali – već su imali političku hrabrost i vizijukako da privuku strateške investitore, dakle da privuku onekoji donose kapital, tehnologiju, izvozne kanale, otvaraju

Dan

ica

Pop

ović

PRIZ

MA

32

… kome toodgovara davaluta budeprecenjena?

nova radna mesta, plaćaju ogromne poreze. Jednom rečju,vodili su zemlju što dalje od zone ratova, sirotinje i besmi-sla. Permanentna depresijacija forinte, koja je u nekim go-dinama čak i premašivala iznos od 2% mesečno, dakle pre-ko 25% godišnje, bila je jedna od tih ključnih mera kojimasu uspeli da privuku (i zadrže) strateške investitore.

Ali ostaje drugi deo argumenta – a to je da će depresijacijasvakako pomoći postojećim izvoznicima, dok bolji ne sta-saju, dok će istovremeno smanjiti postojeći uvoz, a taj deopriče niko i ne pominje. Da bismo otkrili zašto, treba najpreda postavimo pitanje…

Najpre, odgovara siromašnima i onima koji žive od fik-snih primanja, jer se sa dinarima koji sve manje vrede ipakmože kupiti sve veća količina deviza ili uvozne robe. Ovajdeo populacije objektivno gubi ako uvozna roba poskuplju-je, a domaće, jeftinije, nema; no, taj problem svako tržišterešava tako što skuplji uvozni proizvodi ustupaju mesto jef-tinijim (korejskim, bugarskim itd.), ili tako što se ubrzanoaktivira domaća proizvodnja. Što bi bio i cilj ekonomske po-litike u toj oblasti. Nadalje, precenjen dinar odgovara uvo-znom lobiju, tradicionalno jakom igraču u srpskoj politici,inače jako naklonjenom ublažavanju nedaća siromašnih.Konačno, ovakav režim odgovara firmama koje ne izvoze ikoje su na ivici rentabilnosti, jer su uvozni repromaterijalsve jeftiniji. Svima ostalima ovakva politika je štetna: dr-žava gubi devizne rezerve i prekomerno zadužuje potom-stvo; izvoznici gube potencijalno rastuće zarade, a vlasnici-ma deviznih štednih uloga kupovna moć njihovih ušteđevi-na stalno pada.

Vežba 5. Ako ste 5 oktobra 2000. godine imali 1000 ne-mačkih maraka, kolika je danas njihova kupovna moć (da-kle, kolika je vrednost robe koju danas za taj novac može-te u Srbiji da kupite)? Protivvrednost u robi iznosi oko 420maraka, ili nešto ispod 210 evra, jer su se domaće cene odtada više nego udvostručile (porasle su za 156%), dok jenominalni kurs porastao za svega oko 18%. Eto kako na na-šu ušteđevinu deluje precenjen dinar i potcenjena stranavaluta. Skoro da isto tako deluje i na izvoznike, koji devi-znim zaradama pokrivaju rastuće troškove plata (koje praterast cena), i rastuće dinarske troškove proizvodnje… A etokako onda izgleda naš izvozni ambijent.

ŠTA

JETO

REA

LNID

EVIZ

NIK

URS

?PR

IZM

A

33

Ali, to nemože da traje

predugo, jerpreti rizik od

špekulativnogudara…

… što seumalo i namanije desilo pre

dve godine,

…ali smodobro prošli.

…a do udara dolazi zato što svi znaju da kurs nije održiv,jer je deficit preveliki, te da stvar mora da pukne. Investito-ri tada pokušavaju da se oslobode domaće valute, jer seočekuje devalvacija, dok najveći pritisak na valutu nastajeupravo zbog pada poverenja u održivost kursa. Ovo jestecirkularno zaključivanje, ali se zaista tako i odvija. Impulskreće od kumuliranog deficita, te, ako se tu stvar zahukta,dovoljno da jedan veliki, ili mnogo malih igrača započnusa prodajom domaće (precenjene) valute, pa da centralnabanka počne munjevito da gubi rezerve, te da nakon togaodustane od odbrane fiksnog pariteta i devalvira sopstvenuvalutu.

Vežba 6. Pomenimo samo da se to se desilo čuvene crnesrede, 16. septembra 1992. godine, kada je u špekulativnomnapadu na britansku funtu Džordž Soroš zaradio jednu, aBritanija izgubila oko 10 milijardi dolara. Meksiko je 1994.godine, za tri meseca, izgubio 15 milijardi dolara rezervi.Češka je za jedan jedini radni dan, 22. maja 1997. godine,izgubila pola milijarde dolara rezervi, ali, kruna je već na-rednog dana prešla na plivajući kurs.

— Mali „špekulativni” udar zbog „jedne neodgovorne izja-ve” republičkog premijera Zorana Đinđića trajao je tri ne-delje, završen je (ne)uspešno, jer je stabilnost ponovo uspo-stavljena, a banke koje su kupovale devize u uverenju da ćedinar oslabiti sada sve redom beleže gubitke — slavodobit-no je, ali tek kada je oluja prošla, izjavio guverner NBJMlađan Dinkić, a prenela Free Serbia, 20. novembra 2002.godine. On je potvrdio da je tokom udara, kojem je kumo-vala najava moguće korekcije kursa, tražnja za devizamabila tri puta veća od uobičajene i da su pojedine banke „kaolude” kupovale devize. „Frka” je rezultirala rastom kursa, ada bi utolila glad za devizama NBJ je intervencije sa pro-sečnih šest miliona morala da poveća na osam miliona evradnevno. Nakon toga banke u Srbiji odbijale su da prodajudevize, ali su to morale da otpočnu da rade, da ne bi izgubi-le dozvolu za menjačke poslove. Nakon toga, evro je pola-ko, polako, počeo da kliza. Što je, naravno, bilo sasvim ra-zumno i prihvatljivo rešenje.

Dobro smo prošli, jer dinar nema punu konvertibilnost, štoće reći da se devize smeju iznositi iz zemlje samo radi fi-nansiranja uvoznih transakcija, dok jednostrani odliv devi-za nije dozvoljen. Da nije tako, banke koje su otkupile de-vize mogle su ih prebaciti u inostranstvo ili nastaviti sa

Dan

ica

Pop

ović

PRIZ

MA

34

Ali, mnogitvrde da

depresijacije idevalvacije

samoizazivaju

inflaciju…

… a pošto seplatni bilans

pogoršava,treba nešto

činiti…

Nije rešenjeni to da mi

lepo uvedemoevro pa da se

makar takopribližimo

Evropi…

udarom i ozbiljno ugroziti monetarni sistem zemlje. Ovakoje bilo moguće da se udar zaustavi silom, ali se mora doda-ti da je iz ove basne izvučeno valjano naravoučenije: ako siveć sitna riba, plivaj brzo, da te ajkule ne uhvate.

…a kao dokaz navode da smo od 1980. godine ovu meruprobali već nekoliko desetina puta i da smo svaki put na-stradali, što pisca ovog teksta uvek može istim intenzitetomda fascinira. Pa, kako je onda moguće da se inflacija iz2002. godine od 14% u 2003. skoro prepolovila (7,8%), dokje depresijacija sa 2% porasla za oko 12%? Odgovor leži utome što, kada se jednom prestalo sa populističkom politi-kom prema kojoj se svaka promena kursa kompenzovala is-toprocentnim rastom plata, inflacija ne samo da nije rasla,već se prepolovila. Iskustva sa depresijacijom u svimozbiljnim zemljama potvrđuju da je ova mera efikasna i dadaje zadovoljavajuće rezultate, a kako vidimo, čak je i ovanaša prethodna vlada uspela to da potvrdi.

Sve su glasniji predlagači mera vancarinske zaštite. Unajkraćem, kaže se da bi trebalo sprečiti uvoz tako što će sekao barijera ulasku postaviti atesti, sanitarne inspekcije,kontrola kvaliteta i druge mere koje se u normalnom svetusmatraju merama zaštite potrošača, a ne zaštite platnog bi-lansa. Ako ne misle na skrivenu zaštitu, onda je ova merasasvim u redu i treba je glasno pozdraviti. No, ako misle daće tzv. skrivenim merama zaštite (porast „papirologije”,produženja i usložnjenja carinskih procedura itd.) uspeti dasmanje uvoz, grdno se varaju. Svaka mera ograničenja uvo-za stvara višak tražnje za tim dobrima, što nadalje izazivaapresijaciju valute. Tako će, čak i kada bi država u potpuno-sti uspela da spreči uvoz svega što bude želela da spreči, sa-ma apresijacija dovesti do rasta uvoza neke druge, urednoatestirane robe, koju carina neće moći da vrati. Jer, ni uvo-znici nisu od juče…

…jer bi bi kod nas evro odmah postao precenjen zbogtoga što je naš dug veliki, te bi ovde ravnotežni kurs evrabio mnogo drugačiji nego u Evropi. Eto, zato između osta-log služe Mastriški kriterijumi (o maksimalnoj visini dugo-va, fiskalnog deficita itd.). Služe, naime, tome da se postig-ne konvergencija ravnotežnih realnih deviznih kurseva, ka-ko bi finansijsko tržište moglo nesmetano da funkcioniše uzjedinstvenu vrednost valute u svim zemljama članicama.

ŠTA

JETO

REA

LNID

EVIZ

NIK

URS

?PR

IZM

A

35

…a CrnaGora opstajezahvaljujući

nekimdrugim

faktorima…

Rešenje je umehanizmufleksibilnogupravljanjanominalnim

kursom…

Vežba 7. Srbija ne može da razmišlja o uvođenju evra svedok domaće cene rastu brže od inostranih, što će morati dase dešava još dosta dugo. Najpre, ako isključimo prekomer-no štampanje novca, inflacija će rasti zbog liberalizacijepreostalih kontrolisanih cena (energija, infrastruktura, itd),kao i zbog zakonite tendencije rasta cena u sektoru usluga,koja je neibežni pratilac svake tranzicije. Iz svih tih razlo-ga, dinar će morati dodatno da depresira, ne bi li izvozostao konkurentan.Stoga nije čudo što Evropska Unija neće svojim novim čla-

nicama dozvoliti da pređu na evro, i to najmanje u roku oddve godine. Tranzicija mora biti gotova, sva tržišta aktivi-rana, sve cene pretežno ujednačene sa evropskim, da ne bibilo nepotrebnih turbulencija na finansijskom tržištu.

Veoma je simptomatična, i potvrđuje sve što smo već rekli,činjenica da Crna Gora pravi inflaciju iako nema sopstvenuvalutu. A praviće je i dalje, jer, osim nabrojanih razloga, ko-ji će se javiti kada Crna Gora ozbiljno započne tranziciju,sada je najznačajniji razlog taj što tamo više od polovinestanovnika živi od prihoda iz državnog budžeta, dok firmeuglavnom slabo rade, a mnoge najavljuju zatvaranje. Takvasituacija može da potraje jedino ako „neko” obezbedi stalnipriliv valute, da bi se deficiti pokrili. To se čini što donaci-jama, što šleperima, što gliserima…

Dakle, šta treba da učinimo? Cilj je da ostvarimo spoljnotrgo-vinski višak na tekućim transakcijama, koji će biti neopho-dan za regulisanje reprogramiranog duga. Stoga treba prime-niti politiku fleksibilnog pojasa (crawling band), jer imadve ključne prednosti u odnosu na politiku trajnijeg fiksnogkursa i čisto fleksibilnog kursa. Prvo, ona priznaje činjenicuda je fiksan kurs nemoguće braniti bez gubitka rezervi, dra-stične kontrole uvoznih tokova ili veoma čvrste politike pla-ta, kao i veoma restriktivne fiskalne i monetarne politike.Drugo, u ovom aranžmanu poštuje se neophodnost izbegava-nja apresijacije kursa, u cilju rasta izvoza i deviznog priliva.„Plivanje” se može najaviti, ali ne mora. Iskustva (Čile, Mek-siko, Indonezija, Kolumbija, Izrael, Mađarska) govore da bo-lje prolaze zemlje koje u redovnim intervalima objavljujupromenu kursa i interval (od recimo, 5%) unutar koga Cen-tralna banka neće intervenisati, dok promene kursa po pravi-lu ne prelaze polovinu širine pojasa. Pokazalo se da se saovom politikom postiže veća stabilnost kursa, dakle niža in-flacija uz veći rast izvoza i uz veću stopu privrednog rasta.

Dan

ica

Pop

ović

PRIZ

MA

36

…apreduslovi za

uspeh su…

Bi li ondaovaj

mehanizamuopšte radio

u Srbiji?

Tri su preduslova za uspeh ove politike. Prvo, ona će bitiuspešna ako se domaća tražnja drži pod kontrolom, tj.ako ne bude rasta plata iznad produktivnosti i rasta budžet-skih rashoda van definisanih okvira. Drugo, devizne rezer-ve treba da se kreću na nivou tromesečnog uvoza, kakobi se kurs branio u trenucima kada dostigne gornju granicunajavljenog intervala, koji se mora braniti (trenutno su nanivou petomesečnog uvoza). I konačno, presudna će bitipolitika države u pogledu loših firmi: ako se nastavi poli-tika njihovog subvencioniranja na jedan ili drugi način, šan-se za uspeh skoro da nestaju, jer se dovodi u pitanje ne sa-mo uspeh politike kursa, već se otvara i pitanje dometa ismisla svih ostalih reformi u kojoj privrednim ambijentomnastavi da dominira državna intervencija.

Radio bi, kada bi ga primenili.