RATARSTVOSkripta iz vežbi za studente smerova FITOMEDICINA, POLJOPRIVREDNA TEHNIKA,

UREĐENJE VODA i AGROEKONOMSKI

(novi nastavni plan)

Klasifikacija njivskih (ratarskih) biljaka:

Broj biljaka koje izučava predmet Posebno ratarstvo, u poređenju sa ukupnim brojem biljaka relativno je mali (u pojedinim zemljama iznosi 50-150 vrsta). Kod nas se gaji oko 60, dok veći privredni značaj ima oko 25 biljnih vrsta.

Radi lakšeg pregleda i proučavanja, sve ratarske (njivske) biljke su svrstane u određene grupe i podgrupe, a na osnovu različitih kriterijuma. Glavni kriterijumi za podelu ratarskih biljaka su:

1. Način upotrebe glavnog proizvoda (uslovljeno hemijskim sastavom) – najvažniji,

2. Botanička - sistematska pripadnost (klasa-red-familija-rod-vrsta-podvrsta-varijetet...),

3. Način gajenja (ozime/jare kulture, uskorede/okopavine-širokorede....).

U našoj zemlji u upotrebi je klasifikacija njivskih biljaka prema Prof. V. Đorđeviću, po kojoj su sve ratarske biljke podeljene prema načinu upotrebe njihovih glavnih proizvoda, u četiri grupe sa podgrupama:

1. Žita (Cerealiae) – zrnene skrobne biljke:a. Prava ili strna žita (pšenica, ječam, ovas, raž),b. Prosolika žita (kukuruz, sirak, proso, pirinač).

2. Zrnene mahunjače – zrnene belančevinaste biljke:a. Variva i lupine (pasulj, grašak, naut, sočivo, bob, sastrica, lupine),b. Zrnene mahunjače za kombinovano iskorišćavanje (soja, kikiriki).

3. Industrijske biljke – biljke za tehničku (industrijsku) preradu:a. Uljane biljke (suncokret, uljane repice, mak, sezam, ricinus...),b. Tekstilne biljke (lan, pamuk, konoplja, kenafa, abutilon...),c. Biljke za proizvodnju šećera, skroba i alkohola (šećerna repa, krompir, cikorija...),d. Eterične, začinske i lekovite biljke (kamilica, kim, korijander, anis, žalfija, nana...)e. Ostale industrijske biljke (duvan, hmelj).

4. Krmne biljke –Biljke za stočnu ishranu- proučavaju se na predmetu Krmno bilje.

I ŽITA – zrnene skrobne biljke - Cerealiae

Botanička pripadnost: Klasa: Monocotylae, Red: Poales, Porodica (Familija): Poaceae (trave)Žita su zrneno-skrobne biljke. Na osnovu morfoloških i bioloških osobina, te načina

gajenja, dele se u dve podgrupe:a. Prava žita (strna žita) – tzv. žita prve grupe,

b. Prosolika žita - žita druge grupe.

1

Prava (strna) žita su:a. Pšenica - Triticum sp.b. Raž - Secale cerealec. Ječam - Hordeum sativum Podfamilija: Pooideae (klasaste trave)d. Ovas - Avena sativa

Prosolika žita:e. Kukuruz - Zea maysf. Sirak - Sorghum vulgareg. Proso - Panicum sp. Podfamilija: Panicoidae (prosolika žita)h. Pirinač - Oryza sativa

Najbitnije razlike između pravih i prosolikih žita: Prava i prosolika žita razlikuju se po morfološkim, biološkim, ekološkim osobinama i načinu gajenja.

Grupe razlika: Prava žita Prosolika žita

Morfološke

Plod (Zrno, krupa, Caryopsis)

Zrno sa trbušne strane ima brazdicu, a na vrhu zrna bradicu

Nemaju ni brazdicu ni bradicu

Broj klicinih korenčićaKlijaju sa više klicinih korenčića

(3-8)Klijaju sa samo jednim klicinim korenčićem

Razvijenost cvetova u klasku

U klasku su bolje razvijeni donji cvetovi od gornjih, koji su često neplodni

U klasku je obično dva cveta, donji cvet je najčešće nerazvijen i neplodan, a vršni plodan

StabloNa poprečnom preseku okruglo i šuplje, ima jače izražena kolenca,

ima manji broj internodija (5-7)

Okruglo i ispunjeno parenhimom, ima slabije izražena kolenca,

ima veći broj internodija (8-15)

Ekološke razlike – u zahtevima za faktorima sredine (vezano za poreklo vrste):

ToplotaManji zahtevi za T. -Minimalna temperatura za klijanje je 1-2 OC.

Otpornija su na niske temperature.

Veći zahtevi za T. -Minimalna temperatura za klijanje: 8-10 OC.

Manja otpornost na niske temp.

VodaVeći zahtevi za vodom (Transpiracioni koeficijent - TK iznosi 400-600)

Manji zahtevi za vodom

(TK 200-300),

Bolje podnose sušu

SvetlostBiljke su dugog dana (>12-14 h dnevne svetlosti za prelazak iz vegetativne u generativnu fazu)

Biljke su kratkog dana (<12-14 h)

Biološke razlike

Vreme setve Imaju ozime i jare forme Postoje samo jare forme

Tempo početnog razvića: (od klijanja – bokorenja)

Ubrzan Usporen

2

ZAJEDNIČKA (UPOREDNA) MORFOLOGIJA ŽITA

PLOD:

Plod kod žita je zrno (krupa) - botanički naziv je caryopsis. Predstavlja jednosemeni plod, koji može biti go ili omotan plevicama, te razlikujemo plevičasta (obavijena plevicama) i gola zrna (plevičasta su ona zrna na kojima nakon normalne vršidbe ostaju plevice, npr ječam, ovas....).

U donjem delu, tj. u osnovi zrna pravih žita, jasno se ocrtava klica (embrio), slična noktu, postavljena nešto ukoso na ispupčenoj – leđnoj strani zrna. Deo zrna na kome se nalazi klica odgovara osnovi zrna. Na suprotnom kraju zrna od klice, tj. na vršnom kraju, kod zrna pšenice, raži i ovsa, zapažaju se kratke fine malje – bradica. Nasuprot ispupčene – leđne strane zrna, nalazi se trbušna strana, na kojoj postoji manje ili više duboka brazdica, koja se proteže celom dužinom zrna. Zrna prosolikih žita nemaju ni brazdicu ni bradicu.

ANATOMSKA GRAĐA ZRNA ŽITA: Prema unutrašnjoj građi, zrno žita sastoji se iz 3 osnovna dela:

1. Omotač zrna, koji se sastoji iz sledećih delova:-plevičasti omotač (imaju ga samo plevičasta žita, a predstavlja pokrivač zrna plevicama),-omotač ploda (pericarp), koji nastaje iz zidova plodnika a sastoji se od 2 sloja ćelija,-omotač semena (perisperm, semenjača, testa) –nalazi se ispod perikarpa, obrazuje se iz

omotača semenog zametka, takođe je dvoslojan.

2. Endosperm –najveći (zauzima oko 85 % mase zrna) i ekonomski najznačajniji deo zrna - predstavlja unutrašnje rezervno hranjivo tkivo zrna, koje hrani mladu biljku dok se ne razviju prvi pravi listovi i dok biljka ne pređe na autotrofan način ishrane. Ekonomski je najvažniji deo zrna, jer se od njega dobija brašno. Sastoji se od 2 dela:

-aleuronski sloj – spoljašni deo endosperma koji neposredno naleže na omotač semena. Najčešće ga čini jedan red ćelija sa zadebljalim zidovima, koje ne sadrže skrob ali su gusto ispunjene sadržajem tamnožute boje. Ćelije su ispunjene aleuronskim zrnima, po čemu je ceo sloj dobio ime. Ovaj sloj nema skroba, ali je bogat belančevinama.

-skrobni ili brašnavi endosperm – čine ga krupne ćelije tankih zidova, koje zauzimaju sav unutrašnji prostor endosperma. Potpuno su ispunjene skrobnim zrncima, a u međućelijskim prostorima su raspoređene belančevinaste materije.

U zavisnosti od građe skrobnog endosperma razlikujemo meku pšenicu (između skrobnih zrna se nalaze šupljine, pa je zrno pod pritiskom mekano i na poprečnom preseku bele boje i brašnjave strukture) i tvrdu pšenicu (šupljine između skrobnih zrna su ispunjene proteinima, zrno je pod pritiskom tvrdo, staklave strukture i crvenkaste boje).

3. Klica ( embrio ) je najmanji, ali biološki najvažniji deo zrna. U vidu je malog nokta, a smeštena je je ukoso ka ispupčenoj - leđnoj strani, u donjem delu – u osnovi zrna. Izdiferencirana je na sledeće delove koji predstavljaju začetke buduće biljke:

-klicin korenak (radicula),-stabaoce (plumula),-štitić (scutelum),-klicin listić (coleoptil).

Klica je različite veličine kod pojedinih vrsta žita. Kod pravih žita zauzima 1.5 – 4 % težine zrna, a kod kukuruza i do 10 – 14 % težine zrna.

KORENOV SISTEM ŽITA:

Sva žita imaju žiličast korenov sistem, koji se sastoji od velikog broja žila i žilica, koje prožimaju veliku zapreminu zemljišta.

Razlikujemo dva osnovna tipa korena kod žita:

3

-Primarni (klicini) korenovi – formiraju se pri klijanju, a njihov broj je stalna osobina pojedinih vrsta žita (ozima pšenica klija sa 3, jara sa 5 korenčića, ječam sa 5-8, a sva prosolika žita – sa samo 1 klicinim korenkom). Primarni koren je aktivan tokom cele vegetacije a zadužen je za snabdevanje biljke vodom i mineralnim materijama naročito u početnim fazama rasta, do bokorenja.

-Sekundarni korenovi (adventivni, korenovi čvora bokorenja) javljaju se kasnije u životu biljke (oko 3 nedelje nakon nicanja, u fazi bokorenja). Čine glavnu masu korenovog sistema žita i uglavnom se nalaze u oraničnom sloju zemljišta (0-30-40 cm dubine). Izbijaju iz čvora bokorenja i najpre rastu horizontalno, a kasnije se spuštaju u dublje slojeve zemljišta.

Kod prosolikih žita (kukuruza i sirka) javljaju se i vazdušni korenovi ili „pandže“. Izbijaju iz prvih kolenaca stabla iznad površine zemlje, prvenstveno imaju potpornu ulogu – protiv poleganja i izvaljivanja biljaka, a ako se ogrnu zemljom mogu da poprimaju i funkciju pravog korena.

Dubina prodiranja korena žita je različita u zavisnosti od biljne vrste: kod pšenice koren prodire u dubinu do 2 m, kod ječma - 1,5 m, dok kod kukuruza koren prodire najdublje - 2,5-3 m.

STABLO ŽITA:

Člankovito je (segmentirano), i sastoji se od većeg broja kolenaca (nodusa) i članaka (internodija).

Kod pravih žita stablo je na poprečnom preseku okruglo i šuplje i ima jače izražena kolenca. Kod prosolikih žita stablo je okruglo i ispunjeno parenhimom, a kolenca su slabije izražena. Broj internodija kod pravih žita iznosi 5 - 7, a kod kukuruza 8 – 15 (i do 25). Donje internodije na stablu su kraće i deblje, a idući ka vrhu stabla one su sve duže i tanje. Dužina bilo koje središnje internodije jednaka je aritmetičkoj sredini dve susedne internodije. Ispunjenost stabla: Kod meke pšenice i ječma stablo je celom dužinom šuplje. Kod tvrde pšenice većim delom je šuplje, a manjim delom – samo pri vrhu, ispod klasa – ispunjeno parenhimom. Kukuruz, sirak i proso imaju stablo celom dužinom ispunjeno parenhimom.

Porast stabla kod žita je teleskopski (interkalarni), a odvija se u fenološkoj fazi vlatanja.Dikotiledone biljne vrste rastu pomoću vršne vegetacione kupe, dok stablo žita raste

interkalarno, tj. svaki članak imaj svoj tvorni meristem koji se nalazi u njegovoj osnovi. Pre početka porasta, stablo se nalazi u obliku međusobno jako zbliženih meristemskih prstenova koji se nalaze blizu same površine zemlje. Kada otpočne fenološka faza vlatanja, najpre se aktivira tvorni meristem donje internodije i ona raste iznoseći na sebi meristemske prstenove ostalih internodija. Kada donja internodija dostigne maksimalnu veličinu, aktivira se tvorni meristem sledeće internodije i ona raste, i tako redom do poslednje internodije.

Grananje stabla kod žita je specifično, zato što se za razliku od većine drugih biljaka vrši ispod površine zemljišta i to iz jedne tačke koja se naziva čvor bokorenja. On predstavlja skup jako zbliženih kolenaca primarnih - klicinih listova, koja ne učestvuju u interkalarnom porastu. Može se takođe reći i da je čvor bokorenja prvo kolence stabla ispod površine zemlje. Nalazi se na dubini 2 - 3 cm, a njegova dubina je nezavisna od dubine setve. Čvor bokorenja predstavlja životni centar biljke, u kome se nakupljaju rezervne hranljive materije neophodne za prezimljavanje. Iz čvora bokorenja izbijaju sekundarni korenovi i sekundarna stabla (bočni izdanci, bočne grane). U pazuhu najstarijeg klicinog lista nalazi se najrazvijeniji pupoljak i on će dati najjaču bočnu granu (sekundarno stablo). Bočne grane se nazivaju i sekundarna stabla, jer izbijaju iz čvora bokorenja, i mogu imati i sopstveni sekundarni korenov sistem. Takođe, i na sekundarnim stablima se mogu formirati novi čvorovi bokorenja, pa tako iz njih nastaju tercijarna stabla i dolazi do formiranja bokora (biljke sa svim svojim stablima). Grananje stabla žita odvija se u fenološkoj fazi bokorenja.

4

LIST ŽITA:Sastoji se iz sledećih delova:

-Lisni rukavac (usmina),-Liska (lamina),-Lisno kolence (nodus),-Kragnica, vezica, jezičak, ligula,-Roščići, ušice, uške, auricule.

Lisni rukavac je preobražena lisna drška, koja u obliku cevi obuhvata internodiju (nije srasla sa njom), dajući joj dodatnu čvrstoću i štiteći je od nepovoljnih uticaja sredine. U fazama pre vlatanja, prazni lisni rukavci, jedan u drugom formiraju tzv. lažno stablo. U osnovi lisnog rukavca, nešto iznad kolenceta stabla, nalazi se lisno kolence preko kojeg su svi delovi lista povezani provodnim snopićima sa stablom. Lisno kolence može da pomaže pri podizanju poleglih žita, što može biti posledica raznih faktora (suvišak azota, olujne kiše i vetrovi...). Štete od poleganja zavise u kojoj je fazi došlo do poleganja žita.

Na vrhu lisnog rukavca, odnosno na prelasku rukavca u lisku nalazi se ligula . To je beličasta, nežna opna koja nastaje od unutrašnjeg epidermisa lisnog rukavca, raste vertikalno uz internodiju, poprečno na pravac liske. Ona ima ulogu da zatvara međuprostor između lisnog rukavca i stabla i da spreči ulazak vode i fitopatogenih mikroorganizama u ovaj prostor.

Na vrhu lisnog rukavca, ali nasuprot liske i ligule nalaze se auricule, koje imaju funkciju da još bolje zatvore (stegnu) rukavac oko stabla. Građa ligule i aurikule je specifična za vrstu i na osnovu njih možemo razlikovati vrste žita u fazi vlatanja.

Liska žita je dugačka, uska, linearna, sa izraženim centralnim nervom i paralelnom nervaturom. Oblik i veličina liske zavise od vrste. Idući od osnove prema sredini, liske su duže i šire izuzev dva vršna lista koji su kraći. Primarna uloga liske je da vrši fotosintezu.

Najvažniji listovi za formiranje prinosa pravih žita su vršni listovi: list zastavičar (vršni list) i list ispod njega. Kod kukuruza, za formiranje prinosa zrna najvažniji su srednji listovi stabla, i to list u čijem pazuhu se razvija klip, i list neposredno ispod i iznad klipa.

Broj listova na stablu jednak je broju kolenaca (nodusa), a raspored listova na stablu je spiralan.

CVASTI ŽITA:

Cvast predstavlja skup cvetova, a kod žita razlikujemo sledeće tipove složenih cvasti:a. Klas – imaju ga pšenica, raž, ječam,b. Metlica - ovas, sirak, proso, pirinač, muška cvast kod kukuruza,c. Klip - ženska cvast kod kukuruza,d. Klasolika metlica - italijansko proso.

Građa cvasti žita:

Klas se sastoji iz vretena klasa, koje je kolenčasto (člankovito), a predstavlja produžetak vršne internodije stabla. Na usecima (kolencima) vretena klasa nalaze se sedeći klasci (klasići), koji predstavljaju proste cvasti, dok se kod metlice klasci nalaze na krajevima bočnih grančica.

Metlica se sastoji iz centralne ose (produžetak vršne internodije stabla) i bočnih grana, a na krajevima bočnih grana se nalaze proste cvasti – klasci (klasići).

Klasak se sastoji iz dve pleve (glumae), koje predstavljaju omotač klaska, sa zaštitnom ulogom, i odvajaju cvetove jednog klaska od cvetova drugih klasaka. Klasak ima i kratko i tanko vretence klaska, koje je kolenčasto, a na usecima - kolencima vretenceta se nalaze cvetovi. Preko vretenceta klaska svi delovi klaska su spojeni sa vretenom klasa, odnosno bočnom granom kod metlice.

5

Cvet se sastoji iz dve plevice (paleae) koje štite unutrašnje delove cveta, a imaju funkciju čašićnih listića. Jedna plevica je krupnija i ona kod osjatih formi žita nosi osje. Ona se još naziva donja ili spoljašnja plevica (palea inferior, p. exterior). Druga plevica je nešto sitnija i naziva se unutrašnja ili gornja (palea interior, p. superior). Kod plevičastih formi žita plevice ostaju na zrnu posle vršidbe (npr. ječam, ovas). Cvet ima i tri prašnika sa po dve antere (prašne kesice) i tučak sa dvoperim žigom, koji je maljav radi lakšeg prihvatanja polena. U osnovi plevica i tučka nalaze se i dve plevičice (lodiculae) koje su vrlo sitne a imaju ulogu kruničnih listića. One u fazi cvetanja upijaju vodu, bubre i vrše pritisak na plevice koje se usled toga otvaraju, što omogućuje ispadanje prašnika iz cveta, tj. cvetanje.

FENOLOŠKE FAZE KOD ŽITA

Fenološke faze su određeni periodi, etape, ili faze u životu biljke, koje se određuju na osnovu pojave nekog novog organa. One u stvari predstavljaju kvantitativan pokazatelj rasta biljke, i treba ih razlikovati od etapa organogeneze, koje su kvalitativan pokazatelj razvića biljke.

Fenološke faze određuju se uvek na parceli, i to na masi biljaka, golim okom. To su, dakle, vidljive morfološke promene na biljci, dok se etape organogeneze određuju optičkim pomagalima. Svakoj fenološkoj fazi prethodi određena etapa organogeneze.

Kod svake fenofaze razlikujemo početak i punu fazu: Početak fenofaze je kada 10 % biljaka stupi u tu fazu, a puna faza - kada 75 % (3/4) biljaka stupi u određenu fenofazu.

Fenološke faze (fenofaze) žita su:1.a) (predfaza) bubrenje (nije fenofaza jer ne nastaje novi organ),1. klijanje,2. nicanje,3.a) (međufaza) ukorenjavanje,3. bokorenje,4. vlatanje (porast stabla),5.a) (međufaza) vretenanje,5. klasanje (metličenje),6. cvetanje i oplodnja,7. formiranje zrna,8. nalivanje zrna,9. sazrevanje -pošto ima veliki praktični i proizvodni značaj (za određivanje momenta žetve),

podeljeno je na 3 podfaze, koje se određuju po različitom stanju zrelosti zrna:a) mlečna zrelostb) voštana (žuta) zrelost c) puna zrelost.

1.a) BUBRENJE (predfaza): Da bi seme prešlo iz latentnog oblika života (stanja mirovanja) u aktivno stanje, mora biti dovoljno snabdeveno: vodom, toplotom i kiseonikom.

a) Voda -potrebna je da bi seme nabubrilo i da bi nastupili biohemijski procesi u zrnu (aktiviranje fermenata koji razlažu rezervne hranljive materije endosperma, i predaja hrane klici prako skuteluma). Minimalna količina vode potrebne za bubrenje i klijanje semena izražava se u procentima u odnosu na apsolutno suvu masu semena. Tako, prava žita zahtevaju 50-65 % vlage od težine apsolutno suvog zrna (200 kg semena pšenice upija 100-120 l vode), dok prosolika zahtevaju 25-45 % (pojedinačno po kulturama: pšenica 55 %, ječam 50 %, proso i sirak 25 %, kukuruz 45 %). Već iz ove predfaze vidi se da prava žita lošije ekonomišu vodom od prosolikih još u startu. Zrnene mahunjače, poređenja radi, zahtevaju još više vlage - 100-125 %, a šećerna repa 140-160 % od mase apsolutno suvog semena.

b) Toplota- neophodna je za normalan tok životnih procesa. Ukoliko je temperatura optimalna, klijanje se odvija brže i ujednačenije.

6

Kardinalne tačke za klijanje žita:za prava: min. 1-2 °C opt. 20-25 °C max. 30 °Cza prosolika: min. 8-10 °C

opt. 30 °C max. 40 °CPored kardinalnih tačaka, moramo poznavati i:Biološki minimum - temperatura ispod koje ni jedna jedinka dotične vrste neće proklijati

(prava žita <1°C, prosolika <8°C)Proizvodni minimum -temperatura pri kojoj se dobija proizvodno zadovoljavajuć broj

isklijalih zrna (da se pokriju troškovi proizvodnje).Efektivne temperature -dobijaju se ako od srednjih dnevnih temperatura odbijemo biološki

minimum.c) Kiseonik - Nedostatak kiseonika negativno utiče na klijanje i nicanje, naročito na

ujednačenost. Problemi se javljaju na prevlaženim, teškim i jako zbijenim zemljištima.

1) KLIJANJE - Fenološka faza koja se manifestuje pojavom klicinih korenčića iz klice. Mlada biljka u fazi klijanja naziva se klijanac. Po završetku bubrenja, klica semena počinje da raste. Prvi po pravilu rastu klicini korenčići, a zatim klicino stabaoce. Kod pravih žita klicinih (primarnih) korenčića ima 3-8. Ozima pšenica klija sa 3 korenčića, jara sa 5, ječam 5-8. Prosolika žita klijaju sa samo jednim klicinim korenčićem.

Kod golozrnih žita (pšenica, raž) korenčići i stabaoce izbijaju sa iste strane zrna - sa osnove, a kod plevičastih (ječam, ovas) stabaoce prolazi ispod plevica i izlazi na suprotnom - vršnom kraju zrna.

Klijanje se završava pojavom ponika nad površinom zemljišta. Pri optimalnim uslovima, strna žita klijaju za 3-5 dana.

2) NICANJE -Odmah nakon klicinih korenčića počinje da raste klicino stabaoce, koje probija omotač zrna, i rastući nagore izlazi na površinu zemljišta. Stabaoce je prekriveno beličastom zaštitnom opnom - koleoptilom. Koleoptila je prvi preobraženi klicin list, a uloga joj je da zaštiti stabaoce od mehaničkih povreda prilikom probijanja ka površini zemljišta. Pri izbijanju na površinu, pod pritiskom stabaoceta koje raste i dejstva sunčeve svetlosti, koleoptila puca i pojavljuje se prvi zeleni list (koleoptila se suši i propada). Nicanje je dakle fenološka faza koja se manifestuje pojavom prvog zelenog lista iz koleoptila.

Koleoptila je najčešće bezbojna, beličasta ili obojena antocijanom (raž), a prvi zeleni list je različitih nijansi zelene boje, što nam služi za razlikovanje žita u fazi nicanja.

Biljke u fazi nicanja nazivaju se ponici, pa se može reći i da je nicanje fenofaza koja se manifestuje pojavom ponika nad površinom zemljišta. Praktično, nicanje nastupa kada se ukažu, tj. vide redovi.

Biološki minimum za nicanje: za strna žita 4 -5 °C za prosolika žita 8 -10 °CVreme pojave ponika tj. broj dana od setve do nicanja, kod žita u optimalnim uslovima

iznosi 6-8-10 dana, i poželjno je da je što kraće. Vreme pojave ponika zavisi od krupnoće, ujednačenosti, i energije klijanja semena, dubine i vremena setve, temperature, vlažnosti....

Razlike žita u fazi nicanja:Prava žita -imaju uske, vertikalne listove, na poprečnom preseku ravne.Prosolika žita –imaju šire, položenije listove (slabo povijene na dole), na poprečnom preseku

levkaste (osim pirinča).Pšenica -uspravni, vertikalni listovi, normalno zelene boje. Uvrću se u pravcu kazaljke na satu

(kod ovsa obrnuto).Raž -koleoptil obojen antocijanom, list ljubičasto-tamnozelen.

7

Ječam -širi, položeniji list, po obodu blago valovit, sivkasto-zelene boje (pepeljasta prevlaka), ima najširu lisku od strnih žita.

Ovas -list veoma sličan pšenici, ali se uvrće u smeru suprotno od kretanja kazaljke na satu.Kukuruz -širok, položen list, levkast na preseku.Sirak -list sitniji od kukuruza, svetlije boje, može biti sa više primesa antocijana.Proso -list maljav, jako obrastao dlačicama.Pirinač -list sličniji listu pravih žita - uzan, vertikalan.

3.a) UKORENJAVANJE (međufaza) -je faza brzog umnožavanja primarnog i sekundarnog korenovog sistama. U fazi 3-4 lista dubina prodiranja korena pšenice iznosi 60 cm. Ranije se smatralo da primarni korenov sistem odumire sa pojavom sekundarnog kor. sistema, međutim, danas znamo da primarni koren raste skoro do kraja života biljke i može kod pšenice dostići dubinu i do 2 m.

Prečnik širenja korena žita je oko 1-1.2 m, a raspored korena u zem. takav da je 70 % mase korena u sloju od 0-40 cm. Sekundarni korenov sistem se uglavnom razvija u površinskom sloju zemljišta, ali pojedini koreni prodiru i znatno dublje.

3. BOKORENJE - je fenofaza koja se manifestuje pojavom sekundarnih korenova ili sekundarnih stabala (bočni izdanci ili bočne grane) iz čvora bokorenja. Kažemo ”ili” zato što se sekundarni koreni i sekundarna stabla ne pojavljuju istovremeno kod svih vrsta:

pojava sek. korenovau fazi:

pojava sek. stabalau fazi:

Pšenica i ječamRaž i ovas

4-5 lista3-4 lista

3 lista3-4 lista

KukuruzSirakProso

3-4 lista6-7 lista7-8 lista5-6 lista

Bokorenje u stvari predstavlja specifičan način grananja stabla kod žita (podzemno grananje) iz podzemnih kolenaca stabla najbližih do površine zemljišta. To grananje odvija se u jednoj tački, u tzv. čvoru bokorenja. Iz čvora bokorenja obrazuju se sekundarna stabla (bočni izdanci ili bočne grane) i sekundarni korenov sistem.

Čvor bokorenja predsavlja životni centar biljke. Ako listovi preko zime izmrznu, ili iz bilo kojih razloga propadne nadzemna masa, a čvor bokorenja ostane živ, biljka će se ponovo regenerisati. Uginuće čvora bokorenja povlači za sobom uginuće cele biljke. Čvor bokorenja se nalazi na dubini 2-3 cm ispod površine zemljišta a na njegovu dubinu utiču: obrada i tip zemljišta, vlažnost, krupnoća zrna, temperatura , a naročito svetlost (u gustom sklopu - zasenjivanje i nedostatak svetla -čvor bokorenja se formira pliće, pa zimi može doći do ogoljavanja čvora bokorenja i uginuća biljke).

Pri optimalnim uslovima, bokorenje počinje oko 2-3 nedelje posle nicanja, i to u fazi formiranja 3-4 lista. Sva stabla po jednoj biljci čine bokor. U normalnim poljskim uslovima iz 1 zrna ozime pšenice može se dobiti 5-7 izdanaka po jednom bokoru (pri čemu je samo 1-3 produktivno), a kod jare 1-2. Istovremeno sa razvojem novih bočnih izdanaka, formira se i sekundarni korenov sistem - svaki novi dobro razvijen bočni izdanak može da formira sopstveni korenov sistem.

Bokorenje se odvija u temperaturnom intervalu od 6-20 °C (min. t = 6 °C; opt. t = 15-17 °C; max. t = 20 ° C). Iznad 20 i ispod 6 °C bokorenje prestaje.

Sva sekundarna stabla u jednom bokoru ne donose cvast i plod, pa se razlikuje ukupno i produktivno bokorenje. Ukupno bokorenje predstavlja ukupan broj svih stabala (izdanaka) po jednoj biljci (bokoru), a produktivno bokorenje - broj onih stabala po biljci koja daju cvast i plod.

Ozima žita bolje bokore od jarih. Najjače bokore oz. raž i ječam. Bokorenje žita odvija se u jesen, ali se može, pri povoljnim uslovima, produžiti i u proleće. Izdanci koji u momentu vlatanja

8

glavne vlati nemaju bar 2-3 lista i sopstveni koren, propadaju ili ne donose klas i plod. Broj produktivnih klasova kod pšenice treba da iznosi 500-700 produktivnih klasova / m2.

4. VLATANJE (porast u stablo, kolenčenje) - je pojava izduživanja članaka glavnog izdanka, kada se unutar njegovog lisnog lisnog rukavca, na visini 2-5 cm iznad površine zemlje, može napipati prvo kolence stabla. U stvari, to je fenofaza u kojoj počinje interkalarni porast stabla. Mora se razlikovati od prostog izduživanja praznih lisnih rukavaca, a ne stabla, sto se naziva "lažno stablo" (prazni lisni rukavci jedni u drugima).

Još u periodu bokorenja počinje se razvijati stablo sa vrlo kratkim člancima i začetkom klasa. Tada dužina članaka nije veća od prečnika stabla. Kolenca su jako zbližena i izgledaju kao koncentrični meristemski prstenovi. Po završetku bokorenja, članci počinju da se izdužuju interkalarno pa se stablo pojavljuje na površinu zem. Biljka tada ulazi u fenofazu vlatanja. Početkom vlatanja se smatra momenat kada je unutar lisnog rukavca glavnog stabla moguće napipati prvo kolence stabla, na visini 2-5 cm iznad zemlje.

Sve prethodne faze spadaju u vegetativnu fazu razvića. Sa početkom vlatanja počinje generativna faza.

Period od početka vlatanja do klasanja je faza najintenzivnijeg porasta, stvaranja velike vegetativne mase i formiranja generativnih organa - kritična faza (biljka mora biti optimalno snabdevena vodom i mineralnim materijama).

Obzirom da u ovoj fazi dolazi i do začinjanja generativnih organa, tj. do diferenciranja cvasti, već u vlatanju možemo prognozirati potencijalni nivo prinosa (međutim, stvarna visina prinosa dalje će zavisiti od vremenskih uslova u kasnijim fazama, naročito u nalivanju zrna). Dakle, već u fazi vlatanja se formiraju faktori (elementi) prinosa žita: br. biljaka / m2, br. klasaka u klasu, br. cvetova (zrna) u klasku, masa 1000 zrna.

Razlike pravih žita u fazi vlatanja: žita se u periodu vlatanja najlakše i najsigurnije razlikuju po građi ligule i aurikula:

pšenica raž ječam ovasLigula srednje

razvijenasrednje razvijena slabo razvijena jako razvijena,

izdužena, na ivicama nazubljena

Aurikule srednje razvijene, maljave

srednje razvijene, ali bez malja, brzo se suše i otpadaju

jako razvijene, krupne, bez malja, srpaste i međusobno se preklapaju (ukrštaju)

nema aurikula

5. a) (međufaza) VRETENANJE -je međufaza između vlatanja i klasanja, kada se zapaža znatan porast klasa (metlice) u rukavcu vršnog lista, pa taj deo biljke dobija vretenast izgled (vršni lisni rukavac ima oblik vretena jer se u njemu nalazi potpuno formirana cvast).

5. KLASANJE (METLIČENJE) -Klas i klasići začinju se još u fazi bokorenja. Nakon toga sledi intenzivan porast stabla (vlatanje), brzo izduživanje pojedinih internodija stabla i pojava klasa (metlice) iz lisnog rukavca vršnog lista. Klasanje je fenofaza u kojoj se klas (metlica) za 1/3 dužine pojavi iz rukavca vršnog lista.

Razlike pravih žita u fazi klasanja:Osobina: pšenica raž ječam ovas-tip cvasti klas klas klas metlica-br. klasaka na useku vretena klasa 1 1 3 1-br. cvetova u 1 klasku 3-5 (2-7) 2 (3) 1 2-4 (1)

9

6. CVETANJE I OPLODNJA -Cvetanje je fenofaza koja se manifestuje pojavom prašnika. Kod većine žita cvetanje nastupa odmah nakon klasanja. Izuzeci su raž (cvetanje nastupa 8-10 dana nakon klasanja) i ječam (cvetanje nastupa pre punog klasanja, dok je klas još u rukavcu lista).

Žita se dele na samooplodna (pšenica, ječam, ovas, pirinač, proso, sirak) i stranooplodna (raž, kukuruz, i delimično sirak). Isključivi autogam je samo ječam, dok ostala žita mogu delimično biti i stranooplodna.

Kod pšenice cvetanje nastupa odmah nakon klasanja, a oprašivanje se vrši u momentu otvaranja cvetova (bubrenjem lodikula otvara se cvet, ali su prašnici već zreli, i u momentu otvaranja cveta pucaju prašne kesice i vrši se oplodnja, uglavnom u istom cvetu).

Raž: cvet se otvara pod uticajem bubrenja lodikula i prašnici izlaze izvan cveta. Kada prašne kesice sazru, (posle 8-10 dana), iz njih izlazi polen i raznosi se vetrom na tučkove drugih cvetova.

Kukuruz je jednodoma biljka, sa razdvojenom muškom i ženskom cvasti na istoj biljci. Muška cvast je metlica, nalazi se na vrhu stabla i cveta 2-4 dana ranije u odnosu na žensku cvast - klip.

Klas - cveta od sredine ka osnovi i vrhu. Metlica - cveta od vrha prema osnovi, a klip od osnove ka vrhu (zrna u osnovi klipa su obično krupnija, jer se prva formiraju).

Nakon cvetanja nastupa OPLODNJA -polenova zrna padaju na žigove tučka, klijaju i oplođuju jajnu ćeliju. Nakon toga žigovi se suše i odumiru, a zametak počinje da se razvija i postepeno dostiže veličinu normalno razvijenog zrna. Obrazuje se klica sa svim svojim delovima. Ćelije endosperma pune se rezervnim hranljivim materijama koje intenzivno prelaze iz stabla i listova u zrno. Ovaj period se naziva FORMIRANJE ZRNA. U ovoj fazi zrno intenzivno raste u dužinu, boja zrna je na početku faze beličasta a na kraju zelena. Formiranje zrna traje od oplodnje a završava se pred nastupanje mlečne zrelosti, tj do nalivanja zrna. faza formiranja zrna traje 10-12 dana, i za to vreme se nakupi 15-20 % ukupnog prinosa suve mat. zrna. Sadržaj vode pada sa 80-95 % na 65 % na kraju faze.

NALIVANJE ZRNA -kada je zrno formirano po veličini i obliku, u njemu nastupa intenzivno nakupljanje rezervnih hranljivih materija, što se naziva nalivanje zrna. U ovoj fazi je najintenzivnije nakupljanje hranljivih materija u zrnu, dakle i najveće povećanje suve mase zrna. Nalivanje ukupno traje oko 20 dana, a za to vreme nakupi se 60-70 % ukupnog prinosa suve materije zrna. Nalivanje počinje od početka mlečnog stanja, preko testastog, a traje do početka voštane zrelosti. Sadržaj vode u zrnu opada sa 65 % na 40 % (kod pravih) tj. do 35 % (kod prosolikih žita). Nalivanje zrna deli se na 2 podperioda:

I-mlečno stanje (mlečna zrelost) - sadržaj vode opada sa 65-50 %. Biljke su još uvek zelene, ali se u donjem delu zapaža žućenje stabla i donjih listova. Lisna kolenca su zelena i sočna. Zrna su zelena, a konzistencija im je žitko mlečna. Pri pritisku na zrno istiskuje se mlečno bela tečnost (rastvorena skrobna zrna, jer u endospermu još nisu formirani ćel. zidovi). Ova faza traje 10-12 dana.

II-testasto stanje: sadržaj vode opada sa 50-40 %. Traje 6-10 dana. Konzistencija endosperma - testasta ili sirasta. Pri pritisku na zrno sadržaj se istiskuje. Biljke su sve žuće, zeleni su samo gornji listovi, članci stabla i pleve.

VOŠTANA ZRELOST (ŽUTA ZRELOST) - biljka je skoro potpuno žuta, listovi odumiru. Zelena su još samo vršna kolenca i delovi klasa. Zrno dobija karakterističnu boju za sortu. Konzistencija zrna - voskasta, lako se gnječi i reže noktom. Sadržaj vode u zrnu opada sa 40-20 % (kod pravih) tj. sa 35-25 % (kod prosolikih žita). Nakupljanje organske materije se završava. Faza traje 6-10-12 dana. Voštana zrelost ima najveći proizvodni značaj - u ovoj fazi nastupa optimalno vreme žetve većine žita. Radi preciznijeg određivanja momenta žetve, voštana zrelost se deli na 3 podperioda: početak, sredinu i kraj voštane zrelosti:

Početak v. z. - sadržaj vode opada sa 40 na 36 %Sredina v. z. - 35-25 %Kraj (ili puna v. z.) - 24-20 %

Optimalno vreme za žetvu većine žita je kraj voštane i početak pune zrelosti.

10

PUNA ZRELOST - biljka je žuta i suva, listovi odumrli (suvi). Klas i zrno imaju tipičnu boju za sortu. Zrno otvrdnjava, puca pod zubima, na njemu ne ostaje trag nokta. Povećanja prinosa više nema, u zrnu se smanjuje sadržaj vode sa 20-14 %. Puna zrelost obuhvata 2 podperioda:

I- početak pune zr. - vlaga: 20-18 %II- kraj pune zr.-vlaga: 17-14 %

Sa manje od 13 % vlage nastupa prezrelost useva i jako osipanje zrna. Pri vlažnim uslovima, sazrevanje se produžava i žetva kasni. Pri suvim uslovima i povećanoj temperaturi - sazrevanje se ubrzava.

PRAVA (STRNA) ŽITA

PŠENICA - Triticum sp.

Botanička pripadnost:Red: PoalesFamilija: Poaceae (Gramineae) - TravePodfamilija: Pooideae (klasolike)Rod: Triticum (sa 22 vrste)Postoji više klasifikacija pšenice, a ona koju mi koristimo je klasifikacija pšenice po

Flaksbergeru, sa dopunom je Žukovskkog. Po ovoj podeli, sve vrste pšenice svrstane su u 4 grupe, na osnovu broja hromozoma u polnim (n) odnosno somatičnim (2n) ćelijama:Diploidna grupa (broj hromozoma: 2n =14) - ima tri vrste:

T. monococcoides (divlji jednozrnac),T. monococcum (kulturni jednozrnac),T. urartu (divlja urartu pšenica).

Tetraploidna grupa (2n =28) - ima 11 vrsta:

T. durum (tvrda pšenica).T. dicoccoides (divlji dvozrnac),T. dicoccum (kulturni dvozrnac),T. timophevi (Timofevijeva pšenica),T. paleocolchicum (kolhitski dvozrnac),T. aetiopicum (T. abisinicum) (abisinska ili etiopska pšenica),T. turgidum (engleska pšenica),T. persicum (persijska pšenica),T. chaldicum (haldska pšenica),T. orientale (orijentalna),T. polonicum (poljska pšenica).

Heksaploidna grupa (2n = 42) - ima sedam vrsta:

T. vulgare (T. aestivum) (obična ili meka pšenica),T. spelta (krupnik),T. compactum (patuljasta),T. sphaerococum (okruglozrna),T. macha (pšenica maha),T. vavilovi (vavilovljeva pšenica),T. amplissifolium (širokolisna pšenica).

Oktoploidna grupa (2n = 56) - ima 1 vrstu:

T. fungicidum (pšenica otporna prema gljivičnim bolestima).

11

Navedena klasifikacija je čisto genetičko grupisanje vrsta pšenice. Sa praktičnog stanovištva, pogodnija je podela na plevičaste i golozrne vrste, sa lomljivim ili nelomljivim vretenom klasa, te na kulturne i divlje vrste pšenice. Na zapadu se koristi takva klasifikacija po Mak Keju.

Najveće površine i najveći značaj u svetu i kod nas zauzima meka pšenica (Triticum vulgare). Sledi tvrda pšenica (T. durum), dok se ostale vrste seju na zanemarljivim površinama.

ANALIZA VRSTA PŠENICE - Vrste pšenice mogu se razlikovati na osnovu sledećih važnijih važnijih morfoloških osobina:

-Ispunjenost vršne internodije stabla (šuplja, ispunjena ili delimično ispunjena),-Zbijenost i oblik klasa (zbijen, rastresit, kratak, dug),-Osjatost (klas sa ili bez osja, osje: dugo, kratko, paralelno, razilazeće),-Odnos lične i bočne strane klasa (lična šira od bočne ili obrnuto),-Zrno:

-Oblik zrna: izduženo, jajasto, ovalno, bokasto,-Struktura zrna na preseku: brašnasto, staklasto, -Izraženost bradice i brazdice: izražena, slabo izražena.

Razlike između tvrde i meke pšenice:

Osobine Obična pšenica (meka) Tvrda pšenica

Vršna internodija Šuplja Ispunjena parenhimom

OsjatostUglavnom bez osja

(ako ga ima - ono je kratko i razilazeće - lepezasto)

Uvek sa osjem, koje je dugačko i paralelno

Zbijenost klasa Rastresit Zbijen

Odnos lične i bočne strane klasa

Lična strana je šira od bočne Bočna strana je šira od lične

Veličina i oblik zrna

Sitnije zrno, kraće, okruglastije, na preseku okruglo, brazdica

jasno izražena i duboka, dubina prelazi ½ debljine zrna

Krupnije, izduženije zrno, na poprečnom preseku uglasto,

brazdica plitka i uska

Struktura zrna na presekuBrašnasta

(< belančevina, > skroba)Staklasta

(> % belančevina)

Vreme setveNajčešće jesen (preovlađuju

ozime sorte)Proleće (preovlađuju jare sorte)

Niža sistematska jedinica od vrste je podvrsta. Pšenica nema podvrste, već se direktno deli na niže sistematske jedinice - VARIJETETE.

Varijeteti meke pšenice ( T. Vulgare ) se razlikuju na osnovu: -boje klasa (bela, crvena)-boje zrna (bela, crvena)-osjatosti (sa ili bez osja)-maljavosti pleva (gole ili maljave pleve)

Najrašireniji varijetet je lutescens.

12

VARIJETETI Boja zrna Boja klasa Osje Maljavost plevalutescens Crvena Bela / /erythrospermum Crvena Bela Belo /albidum Bela Bela / /graecum Bela Bela Belo /milturum Crvena Crvena / /ferrigeneum Crvena Crvena Crveno /velutinum Bela Crvena / Maljavo

SPECIFIČNOSTI MORFOLOGIJE PŠENICE

KOREN je žiličast, prodire u dubinu 1,5 – 2 m, dok se glavna masa korena nalazi u oraničnom sloju. Pšenica klija sa 3 - 5 klicinih korenčića (ozime forme sa 3, a jare sa 5).

STABLO je uspravno, cilindrično, člankovito, ima 5 - 7 članaka (internodija), normalno je zelene boje. Kod meke pšenice je šuplje celom dužinom, dok je kod tvrde pšenice ispunjeno u vršnom delu (ispod klasa).

LIST Liska je dugačka, uska, normalno zelene boje. Ligula je srednje razvijena, aurikule srednje razvijene, maljave. Broj listova na stablu jednak je broju kolenaca (5-7). Najbitniji za formiranje prinosa pšenice je vršni list (“zastavičar”).

CVAST je klas, na svakom useku vretena klasa nalazi se po 1 klasak, a u njemu najčešće 3 - 5 cvetova (može ih biti i 2 – 7).

PLOD pšenice je zrno (krupa, caryopsis). Zrno je golo (retko plevičasto-samo kod pojedinih vrsta). Može biti različite krupnoće i oblika (izduženo, ovalno, jajasto ili bokasto). Boja zrna je ćilibarna (crvenkasto-smeđa), a na preseku može imati brašnavu ili staklavu strukturu. Masa 1000 zrna kreće se od 30 - 50 g (prosečno oko 40g).

JEČAM – Hordeum sativum (H. Vulgare)

Red: PoalesFamilija: Poaceae (Gramineae) - TravePodfamilija: Pooideae (klasolike)Rod: Hordeum

SPECIFIČNOSTI MORFOLOGIJE JEČMA

KOREN je žiličast, prodire u dubinu 1,2 do 1,5 m, relativno slabo razvijen, najslabije od pravih žita. Klija sa 5 - 8 klicinih korenčića.STABLO je uspravno, člankovito, visine do 1,5 m. Najmanje otporno prema poleganju među pravim žitima. Dobro se bokori, naročito je izraženo produktivno bokorenje. Jari ječam bolje bokori od ozimog.LIST je iste građe kao i kod ostalih pravih žita, osim što je kod prvih listova posle nicanja liska nešto šira, kraća i po obodu valovita, sivkasto zelene boje. Ligula je slabo razvijena, a aurikule su jako razvijene, srpaste i jako se međusobno preklapaju.CVAST je klas, a na svakom useku vretena klasa nalaze se po tri klaska, a u svakom klasku po jedan cvet. Ovo je i najbitnija razlika od ostalih pravih žitaPleve su male, kraće od plevica, slabo razvijene, veoma uske, pločaste, na vrhu prelaze u duže ili kraće maljaste izraštaje.

13

Plevice su dobro razvijene, obuhvataju zrno i slepljene su uz njega (zrno je kod većine sorti plevičasto). Kod golozrnih ječmova plevice samo obuhvataju zrno i u vršidbi spadaju sa njega.PLOD je zrno, široko zaobljeno sa leđne strane, ima brazdicu, ali nema bradicu. Oblik zrna je romboidan ili eliptičan. U osnovi zrna, u njegovoj brazdici, nalazi se tzv. bazalna četkica koja predstavlja rudiment drugog, neplodnog cveta. Pokrivena je gustim ili retkim, dužim ili kraćim dlačicama, a služi za raspoznavanje dvoredih od višeredih ječmova. Dvoredi ječmovi imaju dugodlaku bazalnu četkicu, a višeredi kratkodlaku.

Dvoredi i višeredi ječmovi mogu se razlikovati i po veličini, obliku i ujednačenosti zrna:

Zrna dvoredog ječma su sitnija, ali su po veličini ujednačena i simetrična, jer se slobodno razvijaju na useku vretena klasa.

Zrna višeredog ječma su krupnija, ali neujednačena po veličini: srednje zrno je krupnije i simetrično, a dva bočna su sitnija i asimetrična, sa karakterističnim udubljenjem u osnovi, jer naležu na središnje zrno.

SISTEMATIKA JEČMA:

CVAST ječma je klas. Za razliku od drugih vrsta žita, na svakom useku vretena klasa kod ječma se nalaze po tri klaska, a u svakom klasku po jedan cvet. U zavisnosti od broja plodnih klasaka na useku vretena klasa, izvršena je podela na sledeće 3 podvrste:

1) Hordeum sativum ssp. vulgare (polystichum) – višeredi (šestoredi) ječam: -na jednom useku vretena klasa nalaze se tri klaska i sva tri su razvijena i plodna, uglavnom su to stočni ječmovi,2) Hordeum sativum ssp. distichum - dvoredi ječam : na jednom useku vretena klasa nalaze se tri klaska, ali je plodan samo središnji. Ostali (bočni) klasci su neplodni, i u većoj ili manjoj meri reducirani. Sa svake strane vretena klasa obrazuje se po jedan vertikalni red klasaka. Većinom su pivski ječmovi.3) Hordeum sativum ssp. intermedium - prelazni ječam: na jednom useku vretena klasa može da ima od 1 – 3 plodna klaska. Nemaju veći privredni značaj.

U proizvodnji su zastupljeni višeredi ječmovi najčešće kao stočni, a dvoredi ječmovi su uglavnom pivski (osnovna sirovina za proizvodnju piva).

Varijeteti ječmova određuju se na osnovu zbijenosti klasa, plevičavosti zrna, nazubljenosti osja i boje klasa.

PROSOLIKA ŽITA

KUKURUZ - Zea mays

Red: PoalesFamilija: Poaceae (Gramineae) - travePodfamilija: Panicoideae – prosolika žita

Rod: Zea, sa samo jednom vrstom i to kulturnom - Zea Mays. Nisu pronađene divlje vrste kukuruza.

U okviru vrste Zea mays, Žukovski razlikuje devet podvrsta kukuruza. Osnovni kriterijumi za klasifikaciju kukuruza su spoljašnji oblik i unutrašnja građa zrna (pod kojom se podrazumeva odnos rožnatog i brašnastog endosperma):

1) Zea mays ssp. indentata (dentiformis) – zuban. Zrno zubana je prizmatičnog ili klinastog oblika, sa karakterističnim udubljenjem na vrhu zbog čega ima oblik zuba. Rožnati endosperm se nalazi na bokovima zrna, dok se brašnasti endosperm nalazi u središtu i vrhu zrna. Biljka zubana je krupnijeg habitusa, visine 2-3 m, najčešće formira samo jedan krupan, cilindričan klip, sa 14-18 redova zrna. Daje veće prinose od drugih podvrsta, ali je zrno slabijeg kvaliteta, zbog malog udela rožnatog endosperma (belančevina), jer u njemu preovladava brašnasti - skrobni endosperm. Koristi se uglavnom za ishranu stoke.

14

Udubljenje na vrhu zrna se formira u fazi sazrevanja. Nastaje zbog različite brzine sušenja rožnatog i brašnastog endosperma. Brašnjavi endosperm brže gubi vodu, pri čemu mu se smanjuje zapremina, što se odražava formiranjem ulegnuća.

Varijeteti zubana određuju se na osnovu boje zrna i boje kočanke (vretena klipa):VARIJETET BOJA ZRNA BOJA KOČANKE

Leucodon bela belaAlborubra bela crvenaXanthodon žuta belaFlavorubra žuta crvena

2) Zea mays ssp. indurata – tvrdunac. Zrno je okruglo-ovalnog oblika, pljosnato, oblih ivica sa zaobljenim ispupčenim vrhom i sjajne površine. Kvalitetnije je od zrna zubana jer ima više rožnatog endosperma. Brašnasti endosperm smešten je u središtu zrna, oko klice. Biljka tvrdunca formira 1-2 klipa, koji su sitniji, tanji i imaju 8-12 redova zrna. Stablo je niže, sklonije formiranju zaperaka, kraće vegetacije i manjeg prinosa zrna, ali je ono pogodnije za ljudsku upotrebu. Preovladavaju rani i srednjerani hibridi.

3) Zea mays ssp. saccharata – šećerac. Ima povećan sadržaj šećera u zrnu i obično se koristi za ljudsku ishranu (kuvan, pečen,...). U punoj fiziološkoj zrelosti zrno je po celoj površini smežurano (naborano), izduženog, klinastog oblika. Šećerac ima isključivo rožnati endosperm (nema brašnastog), bogat je prostim šećerima. Zrno je voštano žute boje. Klipovi su srednje veličine. Stablo je niže, sa mogućnašću stvaranja više zaperaka i klipova. Kratke je vegetacije i daje niže prinose, ali visokog kvaliteta.

4) Zea mays ssp. everta – kokičar ili kokavac. Zrno je slično tvrduncu, ali sitnije. Preovladava rožnati endosperm, a brašnavi samo oko klice. Boja zrna je različita - od bele do crne. Stablo formira više zaperaka, više sitnijih klipova, ranostasan je, pa je prinos zrna manji, ali je ono kvalitetno za ljudsku upotrebu. Rožnati endosperm je zbijen, nepropusniji za vodu i pri zagrevanju zrna, usled oslobađanja vodene pare iz brašnavog dela dolazi do pucanja zrna i nastajanja „kokice“. Zapremina kokice treba da je 20-30 puta veća od zapremine zrna. Prema obliku zrna postoje dva varijeteta:

- oryzoides - pirinčar (zrno izduženo, liči na pirinač),- gracillina - biserac (ima pravilan loptast oblik, sjajno i tvrdo zrno).

5) Zea mays ssp. amylacea – mekunac6) Zea mays ssp. ceratina – voštani (kineski) kukuruz 7) Zea mays ssp. tunicata – kukuruz plevičar8) Zea mays ssp. amylosacharata – mekani šećerac9) Zea mays ssp. semiindentata – poluzuban.

MORFOLOŠKE OSOBINE KUKURUZA

KOREN j e žiličast, prodire u dubinu od 2,5 - 3 m. Kod kukuruza razlikujemo pet vrsta korenova:

Primarni - klicin koren - kukuruz klija sa samo jednim klicinim korenom, koji se razvija iz korenka klice, dobro je razvijen, dobre usisne moći. Značajan je u prvim fazama razvoja biljke dok se ne pojave korenovi čvora bokorenja. Aktivan je tokom čitave vegetacije i snabdeva biljke vodom i mineralnim materijama (posebno iz dubljih slojeva zemljišta).

Hipokotilni korenovi nazivaju se još i bočni klicini korenovi. Izbijaju na mestu gde stabaoce probija semenjaču zrna. Obično se formira 3 - 5 hipokotilnih korenova koji imaju određen značaj u ishrani biljke do pojave korenova čvora bokorenja. Zajedno sa klicinim korenom čine primarni korenov sistem koji je do faze bokorenja jedini korenov sistem. Pojavom korenova čvora bokorenja, smanjuje se značaj hipokotilnih korenova, ali njihova funkcija ostaje do kraja vegetacije. Ako se ošteti klicin koren, nešto jače se razvijaju hipokotilni korenovi, a u slučaju

15

njihovog oštećenja neznatno se povećava masa klicinog korena. Ako se ošteti klicin i hipokotilni koren, biljka zaostaje u porastu.

Epikotilni (mezokotilni) korenovi se javljaju na epikotilu, odnosno delu stabaoceta između hipokotilnih korenova i čvora bokorenja. Slabo su razvijeni i nemaju veći značaj za ishranu kukuruza. Sastoje se iz svega nekoliko korenovih dlačica.

Sekundarni korenovi ili korenovi čvora bokorenja - čvor bokorenja kukuruza se formira od 5 - 7 kolenaca klicinih listova koji se mogu videti u čvoru bokorenja. To je period kada biljka ima 3 - 4 lista (faza bokorenja). U početku rastu približno paralelno sa površinom zemlje, a kasnije se geotropno orijentišu u dublje slojeve zemljišta. Dinamika razvoja sekundarnog korena uslovljava dubinu međurednog kultiviranja i širinu zaštitne zone. Čine glavnu masu korenovog sistema kukuruza i najvećim delom se nalaze u površinskom – oraničnom sloju zemljišta. Kod odrasle biljke imaju najveći značaj u njenoj ishrani.

Vazdušni korenovi ili pandže nastaju od prvih kolenaca stabla iznad površine zemlje. Oni su zadebljali, obično zelene boje i mogu da vrše fotosintezu, a ako se pokriju zemljom vrše funkciju pravog korena (dobijaju korenske dlačice i usvajaju hranljive materije i vodu iz gornjeg dela oraničnog sloja). Ovi korenovi imaju prvenstveno potpornu ulogu.

STABLO kukuruza može da bude visine od 1 - 5 m (u našim agroekološkim uslovima od 1,5 - 3,25 m), debljine je najčešće 2 - 3 cm, mada može da bude i do 5 - 6 cm. Stablo je ispunjeno parenhimom u kom do faze cvetanja može da bude i do 5 % šećera i zbog toga je bitno da se, ukoliko se koristi za silažu, silira pre metličenja (koristi se kao ugljeno-hidratna komponenta). Broj nadzemnih internodija je od 8 - 15, a može ih biti i do 25. Broj internodija zavisi od podvrste i hibrida.

Središnja internodija stabla ima uzdužno udubljenje koje nastaje usled toga što se deo meristema te internodije preobražava u pupoljak iz koga u kasnijim periodima nastaje skraćena bočna grana na čijem vrhu se formira ženska cvast - klip. Na vrhu stabla formira se metlica - muška cvast.

Iz pazuha donjih, klicinih listova mogu da nastaju bočne grane ili zaperci. Iz čvora bokorenja se ne formiraju istovremeno sekundarni korenovi i sekundarna stabla. Sekundarna stabla se formiraju kada biljka ima 6 - 7 listova, a sekundarni korenovi kada biljka ima 3 - 4 lista. Poželjno je da donje internodije stabla budu što kraće i deblje, odnosno da kolenca budu što bliža jedno drugom, jer je takvo stablo otpornije prema poleganju i takvi hibridi se mogu sejati u gušćem sklopu.

LIST se sastoji iz lisnog rukavca, ligule, aurikule i liske. Liska je relativno široka i duga (i do 1 m), levkastog preseka, sa jako izraženim centralnim nervom. Sa lica list je maljav, a sa naličja glatke površine. Noviji hibridi nemaju ligulu. Broj listova zavisi od broja internodija. Ranostasniji hibridi imaju 8 - 10 listova, a kasnostasniji od 18 - 22 lista. Noviji hibridi imaju uspravne listove - erektofilni tip lista. Takvi hibridi se mogu sejati u gušćem sklopu. List zbog svoje veličine, oblika i građe može da nakuplja i rosu i manje količine padavina i usmerava ih ka korenu. Prema ulozi koju imaju u formiranju prinosa, sve listove kukuruza delimo u dve kategorije:

1.) listovi ponika - klicini listovi - njihova kolenca formiraju čvor bokorenja i ti listovi praktično izbijaju iz zemlje. Klicini listovi su začeti još u samoj klici. Kod ranostasnijih hibrida ima ih pet, a kod kasnostasnijih -sedam.

2.) listovi stabla (pravi listovi) se nalaze na delu stabla iznad zemlje. U okviru ove grupe razlikujemo, donje, srednje i gornje lišće. Za formiranje prinosa najvažniji su središnji listovi ili listovi klipa (list u čijem se pazuhu formira klip, zatim list neposredno iznad i ispod klipa). Biljka ima mogućnost formiranja više klipova. Ako suša ošteti list u čijem pazuhu nastaje klip, dolazi do drastičnog opadanja prinosa. Vršni listovi su listovi iznad klipa. U pazuhu ovih listova ne može da se formira klip, a ovi listovi su odgovorni za formiranje metlice.

16

CVASTI - Kukuruz je jednodoma biljka sa razdvojenim muškim i ženskim cvetovima u dve cvasti: muška cvast je metlica, koja se formira na vrhu stabla, a ženska cvast je klip, koji se formira u pazuhu središnjih internodija stabla

METLICA ili muška cvast se sastoji iz centralne ose i bočnih grana prvog reda na kojima se nalaze u parovima dvocvetni klasci. Na centralnoj osi klasci obrazuju četiri reda, a na bočnim granama dva reda. Klasak se sastoji iz dve široke maljave pleve (koje po površini imaju 3-8 uzdužnih nerava), vretenceta klaska i dva cveta. Oba cveta su plodna. Cvet se sastoji iz dve veoma tanke opnaste plevice i tri prašnika. Tučka nema. Na jednoj biljci može biti i do 7000 prašnika (u dve antere ima oko 2000 polenovih zrna), što znači da na jednoj biljci može biti i do 14 miliona polenovih zrna. Oprašivanje je anemofilno.

KLIP se sastoji iz:-Drške klipa, koja predstavlja kratku bočnu granu sa jako skraćenim internodijama, iz čijih kolenaca nastaju preobraženi listovi omotača klipa - komušina.

-Komušine ili ovojnih listova klipa. Obrazuju ih lisni rukavci listova koji polaze sa kolenaca drške klipa. Liske su jako reducirane i postoje samo kod vanjskih ovojnih listova. Ima zaštitnu ulogu i od broja i debljine listova komušine zavisi kojom brzinom će zrno gubiti vodu (sazrevati).

-Vretena klipa - kočanka (oklasak, šapurika). Na vretenu klipa u parnom broju redova se nalaze klasci. Sastoje se iz dva cveta, s tim što je plodan samo gornji cvet (osim kod šećerca gde su plodna oba). Klasak ima dve veoma čvrste, zadebljale bele pleve koje grade grubu strukturu saća kočanke u kojoj je smešteno seme. Plodni cvet se sastoji iz dve plevice (koje su tanke, opnaste i daju boju kočanki), dve plevičice i tučka koji ima jako izduženi stubić koji se u vreme cvetanja klipa pojavljuje na vrhu klipa kao svila. Na jednom klipu može biti 500-1000 cvetova. Broj redova zrna u klipu je uvek paran i iznosi 8-20 (najmanje 4, najviše 32).

Masa 1000 zrna kukuruza je prosečno 300-400 grama.

II ZRNENE MAHUNJAČE – ZRNENE BELANČEVINASTE BILJKE

Zrnene mahunjače pripadaju familiji Fabaceae (Leguminosae) - leguminoze ili mahunarke. Gaje se zbog zrna koje je veoma bogato belančevinama, a kod nekih i uljem, pa se prema tome dele u dve podgrupe:1.) variva i lupine (pasulj, grašak, bob, sočivo, sastrica, naut, lupina)2.) zrnene mahunjače za kombinovano iskorišćavanje - imaju povećan sadržaj ulja (soja,

kikiriki)

ZAJEDINČKA MORFOLOGIJA ZRNENIH MAHUNJAČA

Seme - Zrno je ovde seme i u botaničkom i poljoprivrednom smislu. Seme nastaje iz semenog zametka a obrazuje se u višesemenom plodu koji se zove mahuna. Seme se sastoji iz:

- omotača semena – semenjače,- klice, - dva kotiledona.

Semenjača ili testa - omotač semena je čvrsta, kožasta opna (izuzev kod kikirikija) koja obavija i štiti klicu i kotiledone. Može biti glatka i sjajna (kao kod pasulja), glatka i mat površine (soja, sočivo, lupine), naborana (kod graška, nauta i sastrice). Na semenjači postoje tvorevine koje su bitne u sistematici vrsta, podvrsta, varijeteta i formi, a to su: hylum, mikropila i halaza.

Hilum (pupak) je mesto preko kojeg je seme kratkom drškom bilo vezano za majčinsku biljku. Na hilumu nema kutikule i u fazi klijanja kroz nju seme lako upija

17

vodu. Hilum može biti iste boje kao semenjača, ali je najčešće drugačije obojen (bitna odlika u sistematici).

Iznad hiluma se nalazi halaza i to najčešće u obliku nabora (kod pasulja u obliku dvojnog nabora ili pege). Kroz halazu u fazi klijanja izlaze kotiledoni.

Mycropila je mali otvor na semenjači koji nastaje u toku oplodnje, na mestu gde polenova cevčica probija integument semenog zametka. Nalazi se nasuprot halaze, a okrenuta je prema klici. Pri klijanju kroz mikropilu izlazi korenak klice.

Kotiledoni su dve polovine semena koje su ravnim stranama priljubljene jedna uz drugu, a spojene na mestu gde se nalazi klica. Uloga kotiledona je ista kao uloga endosperma kod žita (rezervna hranljiva materjia), tj. oni hrane mladu biljku dok se ne razviju prvi pravi listovi i dok biljka ne pređe na autotrofan način ishrane. Oblik, veličina i boja kotiledona zavise od vrste.

Klica se sastoji iz:- korenka- hipokotila - epikotila - jednog para klicinih listića.

NICANJE ZRNENIH MAHUNJAČA - Zrnene mahunjače mogu da niču na dva načina:1.) sa iznošenjem kotiledona (pasulj, soja),2.) bez iznošenja kotiledona (grašak, naut, bob).

1.) Nicanje sa iznošenjem kotiledona: Kod ovog načina rasta najpre se aktivira hipokotil, a tek kasnije epikotil. Biljka iznosi kotiledone zahvaljujući rastu lučno savijenog hipokotila, koji se pod uticajem svetla ispravlja i kotiledoni zauzimaju vertikalan položaj. Momenat kada se kotiledoni razdvoje i zauzmu horizontalan položaj predstavlja poćetak faze nicanja. Dalji porast stabla se vrši se porastom epikotila.

2.) Nicanje bez iznošenja kotiledona: Za razliku od prethodnog načina nicanja, ovde se odmah aktivira epikotil i razvija se stabaoce sa prvim listovima koji obično imaju manji broj liski u listu. U fazi nicanja (ako iznose kotiledone) zrnene mahunjače se razlikuju po obliku, veličini, debljini i boji kotiledona. Mogu se razlikovati i po prvim pravim listovima, koji mogu biti prosti ili složeni, različitog oblika, veličine, boje i maljavosti lista.

Korenov sistem zrnenih mahunjača je vretenast ili osovinski, a prodire u dubinu 2 i više metara. Od glavnog korena polaze bočni korenovi koji prožimaju veliku zapreminu zemljišta. Prema načinu razgranavanja, razlikujemo 3 tipa korena zrnenih mahunjača:

1.) tip lupine2.) tip graška3.) tip pasulja1.) Tip lupine – Koren tipa lupine ima dobro izražen, razvijen i zadebljao glavni koren, a

bočni korenovi su slabo razvijeni. 2.) Tip graška – ima dobro razvijene i glavne i bočne korenove. Glavni koren se često ne

razlikuje od bočnih korenova.3.) Tip pasulja – veoma dobro su razvijeni bočni korenovi, teško se razlikuju od glavnog

korena, koji je izražen i zadebljao samo u vršnom delu (pasulj, soja).

Bočni korenovi izbijaju po celoj dužini glavog korena, ali najviše iz onog dela koji se nalazi u oraničnom sloju.

Svaka vrsta zrnenih mahunjača živi u simbiozi sa određenom vrstom kvržičnih bakterija roda Rhyzobium. Mahunjače od bakterija dobijaju azot, a bakterije od mahunjača ugljene hidrate. U praksi s prilikom setve mahunjača koristi postupak inokulacije (veštačkog zaražavanja) semena leguminoza u cilju pospešivanja azotofiksacije i smanjene upotrebe azotnih đubriva).

Stablo zrnenih mahunjača je zeljasto, raste pomoću vršne vegetacione kupe, a grana se pomoću pupoljaka koji se nalaze u pazduhu listova. Stablo je zeljasto, ali sa sazrevanjem jače ili slabije odrveni. Stablo može biti uspravno ili polegljivo (povijušavo). Kod nauta, boba, lupine,

18

čine stabaoce

soje i čučavih formi pasulja, stablo do kraja vegetacije zadržava uspravan položaj. Stablo graška, sastrice, sočiva i povijušavih sorti pasulja je polegljivo i traži oslonac.

Stablo mahunjača visine je od 0,3 – 5 m zavisno od vrste, a na poprečnom preseku je šuplje.

Stablo može imati ograničen ili determinantni porast (ako se glavno stablo završava cvašću, porast stabla prestaje u momentu cvetanja) i neograničen ili indeterminantni porast (cvetovi se javljaju pojedinačno ili u grupicama u pazuhu listova, a vegetaciona kupa stabla je aktivna do kraja vegetacije).

List – Zrnene mahunjače imaju složene listove, tj. na jednoj lisnoj dršci se nalazi više liski. Razlikujemo sledeće tipove složenih listova:

1.) Perasti listovi :a) parno perast -vršna liska je preobražena u rašljiku (grašak, sočivo, bob, sastrica)b) neparo perast -na vrhu lista postoji vršna neparna liska (naut)c) troperi listovi –sa tri velike, krupne liske (pasulj i soja).

2.) Prstasti listovi - sve liske polaze sa jednog mesta i radijalnog su rasporeda (lupina). Najčešće je neparan broj liski u listu.

Veličina i oblik liske su različiti zavisno od vrste. Liska može biti maljava (samo sa donje ili obe strane lista) ili gola, obodom cela ili nazubljena, prevučena voštanom prevlakom ili bez nje. Pored liske, zrnene mahunjače imaju i zaliske. Zalisci se mogu nalaziti u osnovi pojedinih liski ili u osnovi složenog lista. Zalisci su često sitni i neugledni (pasulj i soja). Grašak ima dva veoma krupna srcasta zaliska koji se nalaze u osnovi lista, a površina zalistaka kod ove vrste može biti veća od površine liski.

Cvetovi (C5 K5 A9+1 G1) su specifične leptiraste građe, a sastoje se iz pet čašičnih, pet kruničnih listića, deset prašnika (devet sraslih i jedan je slobodan) i tučka sa dugim, povijenim stubićem i kuglastim žigom. Krunični listići imaju specifičnu građu i poseban naziv (gornji listić - zastavica, dva bočna listića –krilca i dva donja srasla listića – lađica).

Stvaranje cvetnih pupoljaka i cvetanje su sukcesivni - teku postepeno od osnove prema vrhu glavnog stabla i bočnih grana. Oprašivanje je ređe autogamno, a češće ksenogamno (stranooplodno) – entomofilno. U plodniku se nalazi jedan ili češće više semenih zametaka.

Plod je mahuna (legumen) sastavljena iz jednog oplodnog listića. Prilikom sazrevanja mahuna puca po leđnom i trbušnom šavu ovog listića. Samo mahune nauta i nekih sorti lupina ne pucaju prilikom sazrevanja. O ovoj osobini mahune se mora voditi računa prilikom određivanja momenta žetve jer može da prouzrokuje velike gubitke zrna. Sazrevanje plodova je postepeno kao i cvetanje. U mahuni se nalazi seme, pričvršćeno kratkom drškom za njenu leđnu stranu.

FENOLOŠKE FAZE ZRNENIH MAHUNJAČA

U toku vegetacije zrnene mahunjače prolaze nekoliko fenoloških faza, u kojima se zapažaju određene morfološke i fenološke promene. To su: klijanje, nicanje, gananje, cvetanje, zametanje ploda i sazrevanje.

Klijanje počinje kad seme zrnenih mahunjača upije određenu količinu vode, što u procentima od mase semena iznosi:

- pasulj – 75 – 100 %- soja – 100 – 150 %- grašak oko 115 %

Upijanje vode je utoliko energičnije, ukoliko je viša temperatura na kojoj seme bubri. Potrebe u toploti za klijanje semena zavise od vrste. Kreću se od svega 1– 3 0C, pa do 12– 15 0C, zavisno od vrste. Ova faza se završava pojavom ponika nad površinom zemljišta.

Nicanje zavisno od vrste počinje pojavom kotiledona ili prvog para pravih listova na površini zemljišta, a završava se pojavom prvog para pravih listova ili formiranjem drugog para listova. Trajanje ove faze zavisi od temperature, vlage i dubine setve. Za postizanje što većeg

19

prinosa potrebno je da ova faza traje što kraće i da je sve biljke prođu istovremeno. U ovoj fazi koren raste brzo.

Period diferenciranja generativnih organa traje dugo i uključuje fenološke faze grananja i formiranja cvetnih pupoljaka.

Ukorenjavanje (ili grananje) – traje od pojave začetka cvetnog pupoljka, pa do pojave prvog cveta ili pupoljka. Začeci grana se pojavljuju u pazduhu listova. Grane mogu biti prvog, drugog ili trećeg reda u zavisnosti od toga da li se odvajaju od glavnog stabla, bočnih grana prvog ili drugog reda. Do pojave 2 ili 3 stalnog lista, stablo raste vrlo sporo, zatim se rast ubrzava i neposredno pred cvetanje dostiže maksimalni porast. Ova faza se odlikuje intenzivnim stvaranjem organske materije korena i nadzemnog dela.

Cvetanje – počinje pojavom prvog cvetnog pupoljka ili cveta, traje veoma dugo i teče uporedo sa intezivnim porastom stabla i njegovim grananjem. Cvetanje se kao faza teško može razgraničiti od faze zametanja mahuna jer traje dugo, a formiranje mahuna počinje znatno pre završetka cvetanja. Masovno cvetanje počinje 4 – 6 dana od pojave prvog cveta i traje desetak dana. U ovoj fazi biljke zahtevaju izdašno snabdevanje vodom i mineralnim elementima.

Zametanje plodova nastupa odmah po oplodnji. Kao početak ove faze uzima se momenat formiranja začetaka mahuna u donjem delu stabla, odnosno najniže mahune na stablu. Plodovi se zameću i rastu postepeno, pa ova faza traje dugo, oko mesec dana. Postepeno se povećava broj požutelih i uvelih cvetova. Intenzivno rastu plodovi i seme. Na kraju ove faze seme je u mlečnoj zrelosti.

Sazrevanje počinje sa intezivnim nalivanjem semena u donjim mahunama i traje sve do pune zrelosti gornjih mahuna. Za to vreme seme prolazi voštanu zrelost. Za početak ove faze uzima se pojava mrke boje na donjim mahunama. Fiziološka zrelost poznaje se po otvrdlosti i boji semena, karakterističnoj za vrstu i sortu. Lišće koje je do tada bilo zeleno, naglo požuti i opadne.

PASULJ - Phaseolus vulgaris

Rod Phaseolus ima oko 230 vrsta. Od toga je 17 kulturnih, a za proizvodnju je značajno 5 vrsta. Značajnije su vrste američkog porekla:

1.) Phaseolus vulgaris – obični pasulj, boranija2.) Phaseolus lunatus – lima pasulj3.) Phaseolus multiflorus – mnogocvetni pasulj4.) Phaseolus acutifolius – oštrolisni pasulj5.) Phaseolus aureus – zlatni, maš pasulj.Značajnije karakteristike ovog roda su složeni tročlani listovi, spiralno uvijene kljove lađice,

sposobnost puzanja stabla i uvijanja njegovog vrha s leva na desno.

MORFOLOŠKE RAZLIKE IZMEĐU VAŽNIJIH VRSTA PASULJA

1.) Phaseolus vulgaris – iznosi kotiledone, prvi pravi listovi su krupni, srcasti, naspramni. Troperi listovi su krupni, jajasti ili trouglasti sa oštrim vrhom. Cvet je krupan, beo, ređe ružičast. Mahune su duge, sa oštrim povijenim vrhom, cilindrične ili spljoštene, sa 4 – 10 zrna u mahuni. Seme srednje do krupno, različite boje i oblika.

2.) Phaseolus lunatus – iznosi kotiledone, prvi pravi listovi su srednji do krupni sa peteljkom. Troperi listovi su glatki, lancetasti, izduženi. Cvet je sitan, beo ili ljubičast. Mahune su kratke, široke, srpaste, sa nosićem. Seme srednje do krupno, pljosnato, eliptično, sa radijalnim brazdama od hiluma ka leđima.

3.) Phaseolus acutifolius – iznosi kotiledone, prvi pravi listovi su jajasto lancetasti. Troperi listovi su 1,5 puta manji od običnog pasulja, sa kratkim svetlim maljama. Cvet je beo, mahune kratke, uske, uspravne, seme je sitno.

20

4.) Phaseolus aureus – iznosi kotiledone, prvi pravi listovi su kopljasti, troperi listovi su krupni, maljavi. Cvet je zelenožut, krupan. Mahune su duge, cilindrične, bez nosića (sa 7 – 10 zrna). Seme je sitno, okruglo ili valjkasto, žute ili zelene boje.

5.) Phaseolus multiflorus – ne iznosi kotiledone, prvi par listova su krupni, srcastog oblika, izduženi, troperi listovi su sa tupim vrhom i kratkim drškama. Cvetovi su krupni, u grozdovima, bele, ružičaste ili crvene boje. Mahune su kratke, krupne i široke. Seme je krupno, pljosnato, eliptično, belo ili šareno (2 – 6 u mahuni).

Varijeteti običnog pasulja (Phaseolus vulgaris) se razlikuju po obliku semena, odnosno odnosu dužine, širine i debljine zrna:

Varijetet Dužina Širina DebljinaSphaericus (sferično, loptasto seme) 1 1 1Elipticus (eliptično) 1,5 1 1Oblongus (valjkasto) 2 1 1Subcompressus (bubrežasto, poluspljošteno) 2,5 1,5 1Compressus (spljošteno) 6,25 2,5 1

Određivanje varijeteta je dosta teško, jer zbog stranooplodnje dolazi do ukrštanja varijeteta. U tom slučaju oblik zrna se označava kao sredina između dva varijeteta (elipticus x sphaericus).

Unutar svakog varijeteta može biti veći broj tipova zrna,, koji se određuju na osnovu neke osobine zrna. Tako prema boji zrna razlikujemo:

a) pasulj jednobojnog zrna,b) pasulj šarenog zrna, sa sledećim podtipovima:

- punctatus – sa ravnomerno raspoređenim tačkama,- maculatus – sa jednom krupnijom tamnijom pegom,- variegatus – sa tamnim pegama različite veličine,- zebrinus – sa tamnim više–manje paralelnim linijama.

MORFOLOGIJA PASULJA

Koren je vretenast, trećeg tipa (tip pasulja) sa dobro razvijenim bočnim korenovima. Prodire u dubinu do 1 m, ali glavna masa korena je u oraničnom sloju. Dobre je usisne moći.

Stablo je u početku nežno i zeljasto, a kasnije ogrubi i odrveni, na preseku je rebrasto i šuplje. U zavisnosti od načina porasta i visine stabla postoje sledeće forme:

a) niske forme - čučavci – do 60 cm visine (ograničen ili determinantan porast stabla),b) polupritkaši – do 130 cm visine,c) pritkaši (visoke, povijušave forme kojima je neophodan oslonac) – do 180 cm visine,

često i više (neograničen - indeterminantan porast stabla).

Listovi su složeni troperi, sa krupnim, srcastim liskama. Samo prva dva lista su proste građe, jajasto-ovalnog oblika i pojavljuju se naspramno. Ostali - troperi listovi su spiralnog rasporeda i ima ih od 8-18 po biljci. Liske su obično gole, bez malja. Zalisci postoje, ali su sitni i neugledni. Pojavljuju se po dva u osnovi vršine liske i po jedan ispod bočnih liski. Kotiledoni se iznose na površinu zemljišta, bubrežastog su oblika kao i seme, zeleni su i smežurani.

Cvetovi su tipične leptiraste građe, bele, ljubičaste ili zlatnožute boje, često zavisno od boje semenjače. Cvetovi se javljaju iz pazuha listova u grupicama od 5 – 6 cvetova, dok se kod čučavih formi cvasti javljaju na vrhu stabla. Cvetanje je postepeno (sukcesivno) i traje 20 - 25 dana.

Plod je mahuna, koja može biti različitog oblika (prava, slabo povijena, sabljasta, srpasta, na preseku cilindrična ili pljosnata). Dužine je od 5 - 25, najčešće 10 -12 cm, sa 2 - 7 zrna. Boja mahune je zelena ili žuta sa različitim nijansama do maslinaste, ili je šarena. Mahune sorti za boraniju moraju biti krte, sačinjene od parenhimskog tkiva (bez „konaca“, mehaničkog tkiva u šavovima) i pergamentnog sloja.

21

Seme - zrno je različitog oblika (podela na varijetete), različite krupnoće: u zavisnosti od mase 1.000 zrna može da bude:- sitno (do 350 g)- srednje (do 500 g)- krupno (do 800 g).

Može da bude različite boje: belo, žuto, crveno, smeđe, šareno...

SOJA - Glycine hispida (Glycine max)

Soja je jednogodišnja biljka iz familije Fabaceae, rod Glycine. Ova vrsta se deli na više podvrsta, ali su u kulturi najraširenije dve: Mandžurijska i Slovenska soja.

Kulturne vrste podeljene su na varijetete prema visini stabla, polegljivosti, olistalosti, krupnoći listova, dužini internodija, maljavosti, boji dlačica, cveta, semena, hiluma i nekim drugim osobinama.

MORFOLOGIJA SOJE

Koren je vretenast, dosta razgranat, sa dobro razvijenim bočnim korenovima (tipa pasulja). Prodire u dubinu do 150 cm, a većina bočnih korenova je do 70 cm. Na korenu, posebno u oraničnom sloju, nalazi se dosta kvržica (Bradirhysobium japonicum). Koren je jake usisne moći.

Stablo je žbunasto, razgranato, sa 2 - 5 bočnih grana koje izbijaju iz donjeg dela stabla i postavljene su u ravni normalnoj na pravac setve. Stablo je kolenčasto (člankovito), ima 14 - 25 članaka, a visine je od 40 - 150 cm. Može biti uspravno ili polegljivo (ako je tanje). Obraslo je maljama koje mogu biti svetlije ili tamnije (sortna osobina). Mlado stablo je zelene ili ljubičastozelene boje, a zrelo sivožuto ili mrko, vrlo grubo i drvenasto. Na poprečnom preseku stablo je okruglo i šuplje.

List je složen troper, sa ovalnim ili srcastim liskama koje su maljave sa obe strane. Prvi par listova je prost, ovalnog su oblika i maljavi. U sazrevanju listovi se odbacuju ili ostaju na stablu, što je sortna osobina. Uže liske označavaju forme otpornije na sušu, a šire - plodnije tipove koji se gaje u vlažnijim rejonima. Sorte za ishranu stoke u zelenom stanju imaju finije i krupnije lišće.

Zalisci su kao kod pasulja, nalaze u osnovama liski. Sitni su i neugledni, po dva ispod vršne i po jedan ispod bočnih liski. Kotiledoni se iznose na površinu, po obliku su ovalni, a boja im je intenzivno zelena.

Cvetovi su leptiraste građe, mogu biti beli, ljubičasti ili plavičasti (sortna osobina). Sitni su i neugledni, maljavi i bez mirisa, izbijaju iz pazuha listova u grupama od 3–5. Prvi cvetovi se javljaju u pazduhu 3-og do 6-og lista, na visini 5-30 cm iznad zemlje, što zavisi od sorte i gustine. Poželjno je da to bude na visini od najmanje 10–15 cm, zbog mehanizovane žetve, a radi smanjenja gubitaka usled visokog košenja stabala. Na biljci se pojavljuje veliki broj cvetova, ali dosta ih opadne (čak 30-80 %) zbog zemljišne ili vazdušne suše, ili zbog osobina same sorte. Period cvetanja raličito traje (rane sorte 15–40 dana, srednje kasne 40–60 dana, kasne 60–80 dana). Cvetanje je postepeno.

Plod je mahuna, bledo žute do crne boje, jako maljava po površini. Po obliku je prava ili srpasta, dužine 2 - 5 cm, sa 2 - 4 zrna. Mahune su uglavnom ravnomerno raspoređene na stablu, po tzv. „spratovima“, a kod nekih sorti pretežno na donjem delu stabla.

Seme - zrno može da bude različitog oblika (okruglo, ovalno, izduženo, poluspljošteno), različite boje (bledožuta, žuta, smeđa, zelenkasta, siva do crna). Može da bude različite površine (glatko ili naborano, sjajno ili bez sjaja -mat). Hilum je iste boje kao i semenjača ili crn. Masa 1.000 zrna se kreće od 80 – 280 g.

22

III BILJKE ZA INDUSTRIJSKU (TEHNIČKU) PRERADU – INDUSTRIJSKE BILJKE

1 – ULJANE BILJKE

PREDSTAVNICI I NJIHOVA TAKSONOMSKA PRIPADNOST

U grupu uljanih biljaka spadaju sledeće najčešće vrste njivskih biljaka:1. suncokret – Helianthus annuus.2. ricinus – Ricinus communis 3. kupusna uljana repica – Brassica napus oleiphera 4. ogrštica – Brassica rapa oleiphera5. mak – Papaver somniferum 6. sezam – Sesamum indicum

Pored navedenih biljaka, koje se mogu gajiti u našem proizvodnom području, u uljane biljke ubrajaju se još sledeće vrste koje se češće sreću u literaturi: šafranjika, lanik, lalemancija, perila i kineska repica. Zatim, ulje se može dobiti i od zrnenih mahunjača za kombinovanu upotrebu: soje i kikirikija, od žita: klice kukuruza, kao i tekstilnih biljaka: lana, konoplje i pamuka.

Ulje se takođe dobija i od većeg broja drvenastih višegodišnjih biljaka, kao što su maslina, orah, badem, palme i druge. Od većeg značaja za proizvodnju jestivog ulja kod nas su još i neke povrtarske vrste - bundeve i tikve. Njihovo seme sadrži veliku količinu ulja, ono se dobija na industrijski način i koristi se za ishranu.

Zajednička osobina svih uljanih biljaka je bogatstvo semena u ulju uz osrednju količinu belančevina.

SUNCOKRET - Helianthus annuus cultus ssp. sativus

Fam: Asteraceae (glavočike)

Rod: Helianthus

Rod Helianthus je jako polimorfan i obuhvata veliki broj (oko 108) jednogodišnjih i dvogodišnjih vrsta. Za kulturu su od značaja samo 4 vrste i to:

1. H. cucumerifolius – kalifornijski suncokret (ima pancirni sloj),2. H. argophillus – srebrnasti suncokret (otporan na rđu),3. H. tuberosus – čičoka (krtolasta biljka) koja se gaji za proizvodnju stočne hrane,4. H. annuus – suncokret, koji je vrlo polimorfna vrsta, smatra se zbirnom vrstom, a u okviru

nje imamo dve vrste:a) H. annuus ruderalis – divlji suncokret (granat, sitno seme i glavice, < sadržaj ulja),b) H. annuus cultus – kulturni (ima jednu glavu i krupno seme), a deli se na 2

podvrste prema načinu upotrebe: H. annuus cultus ssp. ornamentalis – ukrasni, H. annuus cultus ssp. sativus – obični suncokret.

Druga podela suncokreta izvršena je prema načinu upotrebe i prema krupnoći semena : 1. Sitnozrni - uljani, ima tanko stablo, visine do 2,5 m, sitniju glavicu, procenat ljuske u plodu

iznosi 22-35%.2. Krupnozrni - za grickanje - biljka je krupnijeg habitusa - do 4 m, ljuska je jako debela i

uzdužno naborana. Na ljusku otpada oko 40% od ukupne mase zrna, jezgro ne ispunjava u potpunosti prostor u ljusci (ima “vazdušni džep”), ima više belančevina, a nešto manje ulja. Vazdušni džep omogućava lakše ljuštenje.

3. Prelazni - biljka je kao kod uljanih, a seme kao kod krupnozrnih suncokreta.Uljani suncokret je najčešće jednobojan - crn, postoji i bela boja zrna, srebrnasta, ljubičasto

crna. Boja perikarpa (ljuske) može biti i siva, smeđa, crnosiva, ugljeno crna. MORFOLOGIJA SUNCOKRETA

23

Koren je vretenast, dobro razvijen, razgranat. Formira dobro razvijene bočne korenove sa spletom korenskih dlačica. Koren je dobre usisne moći i u zavisnosti od zemljišta i vremenskih uslova prodire u dubinu (černozem) 2-2,5 m, a u pojedinim slučajevima, pojedine korenske dlačice i do 3,25 m. U početku vegetacije koren intenzivnije raste od stabla (stablo visine 70 cm, koren > 1 m), sve do momenta butonizacije. Glavna masa korena je u sloju do 40 cm.

U doba cvetanja i nalivanja zrna u površinskom delu oraničnog sloja, a nekad čak i na površini zemljišta pojavljuju se sitni mladi korenovi nazvani kišni korenovi. Koren vrlo dobro koristi hraniva iz dubljih slojeva zemljišta te je zato otporan na sušu. Na teškim zemljištima sa obiljem vlage koren prodire pliće u dubinu. Sa druge strane suncokret jako isušuje zemljište, pa je loš predusev, pogotovo za strna žita.

Stablo je visine od 70 do 400 cm. Uspravno je, robusno, nerazgranato (najviše 1% razgranatih biljaka) i to samo ako se povredi temeni pupoljak. Seme hibrida suncokreta dobija se kao i seme hibrida kukuruza - ukrštanjem linija. Očinska linija se grana pri proizvodnji semena jer se tako produžava period polinacije (cvetanja). Na poprečnom preseku je blago rebrasto ili okruglo, ispunjeno parenhimom, po površini prekriveno grubim i oštrim maljama. U početku vegetacije stablo je nežno, krto, lomljivo, a kasnije ogrubi, očvrsne i odrveni. U početku stablo sporo raste (ukorenjavanje) i do faze butonizacije dostiže svega 40% od svoje prave visine. Kasnije od butona do cvetanja stablo vrlo intenzivno raste, dnevno 7-12 cm, i u tom periodu postiže punu visinu (19-20 dana). U pazuhu lista nalaze se mirujući pupoljci koji u slučaju oštećenja glavnog pupoljka formiraju bočne grane.

List . Prilikom nicanja iznosi na površinu dva mesnata, obrnuto jajasta kotiledona koji učestvuju u procesu fotosinteze, sve do pojave petog - šestog para listova. List je prost, sa relativno dugom lisnom drškom i srcastom liskom. Liska je po obodu nazubljena, grube nervature i prekrivena grubim maljama. Prva 1-3 para listova su naspramni, a ostali spiralni. Gornje i donje liske su duže nego šire, a srednje su iste dimenzije. Najkrupnije lišće je odgovorno za formiranje prinosa, dok je vršno lišće odgovorno za procenat ulja u semenu.

Cvetovi su skupljeni u cvast glavicu koja se nalazi na vrhu stabla. Glavica se sastoji od: ovojnih listova glave - sitni su, trouglasti i nalaze se na obodu glavice, osnove ili lože cvasti, cvetova.

Razlikujemo dve vrste cvetova:1. neplodni - jezičasti,2. plodni - cevasti (trubasti).

Jezičasti cvetovi su smešteni po obodu glavice, sa izraženom sraslom krunicom u obliku jezička i oni privlače insekte oprašivače svojom intenzivno žutom bojom.

Cevasti (trubasti) cvetovi su plodni, a raspoređeni su po celoj unutrašnjoj površini glavice, po koncentričnim krugovima (prstenovima). Sastoje se iz sledećih delova:

Pricvetnika sa 1-3 zubasta izraštaja, koji posle oplodnje očvrsnu i štite od ptica. Pricvetnici čine grubu strukturu sličnu saću, u kome se nakon oplodnje formira zrno. Sa unutrašnje strane su maljavi, čime sprečavaju osipanje zrna,

Dva čašićna listića koji su jako reducirani i liče na roščiće, Pet kruničnih listića žuto-narandžaste boje, koji su međusobno srasli u vidu cevi ili trube, a

samo vrh im je slobodan. U donjem delu krunice nalazi se nektarski prsten, Pet prašnika koji su srasli anterama i obrazuju prsten, nalaze se ispod nivoa krunice, Jedan tučak sa dvoperim žigom. Tokom sazrevanja i pucanja antera, stubić svojim rastom

iznosi žig kroz anterski prsten iznad prašnika, i tek tada se pera žiga otvaraju, što omogućuje stranooplodnju pomoću insekata (pčele i bumbari).

Cvetovi u glavici cvetaju postepeno, po koncentričnim krugovima (prstenovima) od periferije ka centru. Prvog dana se otvaraju samo jezičasti, a narednih 8-10 dana cevasti cvetovi po

24

konusima. Jedan konus čini 2-3 reda cvetova i on procveta za jedan dan. Ovim se tumači različita krupnoća semena (zrna koja se nalaze na obodu glavice su krupnija od onih koja se nalaze u sredini).

Plod suncokreta je jednosemena orašica – ahenija, koja u poljoprivrednom smislu predstavlja seme. Sastoji se iz:

perikarpa (omotača ploda, ljuske), teste (semenjače) i klice sa dva kotiledona.U uljarstvu se seme deli na ljusku (pericarp) i jezgro (testa, klica i kotiledoni). Na poprečnom

preseku ljuske (perikarpa) kod većine hibrida nalazi se tvrdi crni sloj, koji sadrži oko 75% ugljenika, a naziva se pancirni sloj i svojom mehaničkom tvrdoćom štiti seme od suncokretovog moljca.

ULJANA REPICA - Brassica sp.

Fam: Brassicaceae (Cruciferae) – kupusnjače ili krstašice

Repica je za oko 30 zemalja sveta najvažnija uljana kultura. Uzgaja se radi semena koje sadrži 40-50% ulja i 18-25% belančevina Donedavno je ulje repice sadržavalo i do 50% eruka kiseline (bez hranljive vrednosti, a štetna po zdravlje – oštećuje sistem za krvotok i zaziva hemolitsku anemiju). Stoga su neke zemlje zabranile upotrebu i promet namirnica koje sadrže više od 5% eruka kiseline. Oplemenjivačkim radom stvorene su nove sorte uljane repice koje sadrže ispod 2% eruka kiseline.

Najvažnije vrste repica su:1. kupusna uljana repica – Brassica napus oleifera, deli se na dve forme:

biennis – ozima, uspeva u dve kalendarske godine. Uzgaja se kod nas, seje se krajem avgusta, prezimi u fazi lisne rozete sa 8-10 listova, a u proleće tera u stablo.

annua – jara, uspeva u jednoj kalendarskoj godini.2. ogrštica – Brassica rapa oleifera. Kod nas se retko gaji.

Specifičnosti morfologije:Koren : je vretenast, dobro razvijen i dobre usisne moći. Ide u dubinu 80 - 125 cm, što zavisi

od tipa zemljišta. Kod ogrštice je nešto jače razvijen. Karakteristično za ozimu uljanu repicu je da se između korena i stabla nalazi se zadebljanje – vrat korena, koji deblja u toku jeseni pošto se u njemu gomilaju rezervne hranljive materije potrebne za prezimljavanje.

Stablo : je zeljasto, uspravno, razgranato, na poprečnom preseku okruglo, a po dužini izbrazdano. Kupusna uljana repica ima stablo visine 50 - 150 cm, a ogrštica 20 -100 cm. Stablo ogrštice je manje bujno, slabije se grana, manje visine, maljavo i u vezi sa tim svetlozelene boje. Kod kupusne uljane repice je bujnije, jače se grana, višlje je, i pokriveno je voštanom prevlakom i zbog toga plavičastozelene boje.

List: je karakteristične građe. Osobine lista zavise od položaja na stablu, pa tako razlikujemo:

1. donje listove (listovi lisne rozete),2. vršne listove (listovi cvetonosnog stabla).

Listovi lisne rozete: su krupniji, nalaze se na dugoj lisnoj dršci. U osnovi su režnjevito usečeni i najčešće sa zaobljenim vrhom. Po površini mogu biti ravni ili blago valoviti (nazubljeni).

25

Vršni listovi: se nalaze u vršnom delu cvetonosnog stabla, sedeći su, sitniji i izduženo srcastog oblika, po obodu celi, nisu zaobljeni (kopljastog oblika).Središnji listovi: se nalaze na prelazu ove dve vrste. Imaju skraćene lisne drške, smanjen broj režnjeva na liski, sa sitnijom liskom čiji je vrh sve manji zaobljen.Uljana repica niče sa 2 kotiledona srcastog oblika, sa karakterističnim udubljenjem na vrhu (karakteristično za većinu biljaka iz familije Brassicaceae).

Razlike između ogrštice i kupusne uljane repice u listu: ogrštica - listovi su maljavi samo sa donje strane, svetlozeleni. Vršni listovi

osnovom potpuno obuhvataju stablo. kupusna uljana repica - listovi su plavozeleni, glatki, sa voštanom prevlakom.

Vršni listovi ne obuhvataju stablo u potpunosti, već samo naležu na stablo.

Cvetovi : se nalaze na vrhu glavnog stabla i na bočnim granama. Skupljeni su u grozdaste cvasti. Cvetovi su građeni od 4 čašična, 4 krunična listića (žute boje), 6 prašnika (od kojih su 4 na dužim, a dva na kraćim drškama), i tučka sa kuglastim žigom.Razlike između ogrštice i kupusne uljane repice u cvetu:

kod kupusne uljane repice čašićni i krunični listići se preklapaju, a krunica je bledožute boje. Kod kupusne uljane repice na vrhu prašnika nalazi se mrlja crvenkaste boje.

kod ogrštice, čašićni i krunični listići se ne poklapaju, a krunica je zlatnožute boje.

Repice su stranooplodne biljke i uglavnom ih oprašuju pčele. Cvetanje je sukcesivno i traje 25-30 dana.

Plod: je ljuska (komušika), slična mahuni, ali sitnija. Ljuska je nastala iz 2 karpele, tanka je i ima prazan vršni deo koji se naziva nosić. Ljuska je podeljena uzdužnom pregradom („tin” – placenta) na dva dela, a za tin je pričvršćeno seme (te je seme poređano u 2 reda). U plodu se nalazi 20-40 semenki. Plod je pucajući, puca po 2 šava.

Razlike između ogrštice i kupusne uljane repice u plodu: Kod kupusne uljane repice ljuska ima više horizontalan položaj na stablu, dužine

je 5-10 cm, i u njoj se nalazi 25-30 semenki, a nosić je kraći. Kod ogrštice ljuska je uspravna, dužine 3-8 cm, u njoj se nalazi 20-25 semenki, a

nosić je duži.Seme : je sitno, okruglo, loptasto. Kod ogrštice je sitnije, nepravilno loptasto i

crvenkastobraon boje. Kupusna uljana repica, ima nešto krupnije seme, pravilno loptasto, glatko i tamnije (ima crnoplavu boju).Kupusna uljana repica je plemenitija i rodnija od ogrštice, ali je osetljivija i ima veće zahteve prema agrotehnici.

2 – PREDIVNE ILI TEKSTILNE BILJKE

PREDSTAVNICI I NJIHOVA TAKSONOMSKA PRIPADNOST

Tekstilne ili predivne biljke obuhvataju veliki broj vrsta od kojih se iz pojedinih organa dobija vlakno industrijskim (tehničkim) postupkom. U grupu tekstilnih biljaka biljaka spadaju sledeće vrste njivskih biljaka:

Biljke kod kojih se vlakno nalazi u stablu:1. konoplja – Cannabis sativa (fam. Cannabinaceae)2. lan – Linum usitatissimum (fam. Linaceae)3. kenafa – Hibiscus cannabinus (fam. Malvaceae)4. abutilon – Abutilon avicenae (fam. Malvaceae)5. brinistra – Spartium junceum (fam. Fabaceae)

26

6. kendir – Apocynum sibiricum (fam. Apocynaceae) Billjke kod kojih se vlakno nalazi u listu:

1. sisal – Agava sisalina (fam. Amaryllidaceae)2. rafija – Raphia ruftia (fam. Palmae)3. novozelandski lan – Formium tenax (fam. Lihaceae)

Biljke kod kojih se vlakno nalazi u semenu:1. pamuk – Gossypium sp. (fam. Malvaceae)

Biljke kod kojih se vlakno nalazi u plodu:1. kokosov orah – Cocos nucifera (fam. Arecaceae)

Osim nabrojanih vrsta postoje i druge, koje se koriste za dobijanje prirodnog vlakna za izradu raznih vrsta prediva. To su npr.: juta, manila, kopriva....

Neke vrste iz grupe tekstilnih biljaka od značaja su i za dobijanje ulja. One u semenu sadrže visok procenat ulja, koje se može izdvojiti određenim tehnološkim postupkom. Pored ulja, seme ovih biljaka sadrži i visok procenat belančevina.

Najfinije vlakno dobija se od pamuka i lana; srednje grubo od konoplje i kenafe, a od svih ostalih vrsta dobija se grubo vlakno.

KONOPLJA - Cannabis sativa

Fam: Cannabinaceae (Cannabaceae)

Rod: Cannabis

Konoplja spada u veoma važne kulture iz čije se stabljike dobija srednje grubo i čvrsto vlakno, koje se još odlikuje i sposobnošću da sporo truli pri dugom stajanju u vodi i ima višestruku primenu u tekstilnoj i kožarskoj industriji. Pored vlakna, konoplja daje seme iz kojeg se dobija cenjeno biljno ulje i uljane pogače, kao i lekovita sredstva. Drvenasti deo stabla – pozder se koristi za proizvodnju veštačkih vlakana, hartije i građevinskog materijala.

Postoji nesuglasnost u pogledu broja vrsta konoplje. Ranije se smatralo da rod konoplja ima dve vrste, međutim danas se zna da je rod Cannabis monotipan (tj. da ima samo jednu vrstu koja se različito ponaša u različitim agroekološkim uslovima).

Vrsta Cannabis sativa se deli na dve podvrste:1. Cannabis sativa ssp. spontana – divlja konoplja,2. Cannabis sativa ssp. culta – kulturna konoplja koja ima dve geografske grupe:

Evropska - u okviru ove geografske grupe imamo 3 ekotipa: Severno ruski, Srednjeruski, Južnoitalijanski: najrašireniji, ima razgranato stablo, visine 2,5-4m, dužina

vegetacije 140-150 dana, boja ploda je sivozelena sa mozaičnim prugama, masa 1000 zrna je 18-26 grama, u listu ima 7-13 liski.

Istočnoazijska grupa nema za nas veći značaj, a takođe se deli na 3 geografska ekotipa: Primorski, Japanski, Kineski.

MORFOLOGIJA KONOPLJE

Konoplja je dvodoma (diecijska) biljka. Postoje muške (belojke) i ženske biljke (crnojke).

Korenov sistem je vretenast, sa glavnom masom aktivnih korenova na dubini od 40 cm. U poređenju sa nadzemnim delom biljke slabo je razvijen i u muških biljaka je slabije usisne moći nego u ženskih. Koren ide u dubinu 160-200 cm, čini 8 - 10% od ukupne mase biljke. S tim u vezi konoplja je veoma probirljiva prema zemljištu, traži dosta hraniva i vode.

27

Stablo je u početku nežno, zeljasto, ali zbog postojanja vlakana brzo očvrsne, ogrubi i odrveni i zadržava zelenu boju. Poželjno je da je stablo što svetlije zelene boje, jer je onda i vlakno svetlije.

Grananje, visina i debljina stabla zavisi od gustine sklopa. U gustom sklopu stablo se slabo grana, i to samo pri vrhu, stablo je višlje, tanje i izduženo, pa se dobija duže, finije i kvalitetnije vlakno, veći mu je randman (udeo korisnog u ukupnom, odnosno udeo vlakna u masi stabla). Stablo je člankovito, ima 5-20 internodija, a najduže su srednje internodije. Zadebljanja na kolencima su okrenuta prema unutrašnjosti. Stablo je obraslo žljezdanim dlačicama. U osnovi je okruglo, u sredini višeugaono, a na vrhu četvrtasto.

Stablo je visine je 0,5-5m (u proseku 2-4m). Stablo muških biljaka je višlje i sa dužim člancima (pa daje tanje, svetlije i kvalitetnije vlakno). Treba razlikovati dva pojma vlakna:

1. ELEMENTARNO VLAKNO je jedna mehanička ćelija, dužine od 25 - 40 mm, a debljine od 18 - 25 mikrona (2000 : 1 - dužina veća od debljine),

2. TEHNIČKO VLAKNO je ono što koristimo. Nastaje uzdužnim i bočnim slepljivanjem elementarnih vlakana pomoću pektina. Snopići u tehničkom vlaknu su bočno povezani pomoću pojedinih elementarnih vlakana (kao armatura) i daju čvrstoću biljci. Te veze su slabije od onih u snopiću i pri močenju se prve kidaju.

Randman vlakna konoplje kreće se 15-30%.Kod konoplje vlakno se nalazi u dva sloja:

1. Primarno tehničko vlakno (dugo) – nalazi se u periciklu iznad floema, a začeto je još u klici. 2. Sekundarno tehničko vlakno (kratko) – naziva se još i kučina, nastaje sekundarnim

debljanjem stabla i stvara ga kambijum ispod sekundarnog floema.

List konoplje je proste građe – sa dugačkom lisnom drškom i prstasto deljenom liskom. U fazi nicanja konoplja izvlači kotiledone na površinu zemljišta. List uvek ima neparan broj (3-13) režnjeva koji su obodom nazubljeni, maljavi i hrapave površine. Najkrupniji režnjevi su na središnjem delu stabla. U zavisnosti od sorte i uslova rasta boja listova se koleba od svetlo do intenzivno zelene. Peteljka i glavni nervi lista nervi pokadkad imaju antocijanovu nijansu.

Cvet -po osobini cvetanja konoplja spada u dvodomne biljke. Muški i ženski cvetovi su razmešteni na dve odvojene biljke, koje se razlikuju po morfološkim, biološkim i ekonomskim osobinama. Biljke konoplje sa muškim cvetovima nazivaju se belojke (žutozelene su boje), a sa ženskim crnojke (tamnijezelene boje).

MUŠKI CVETOVI se sastoje iz cvetne drške, žutozelenog petodelnog omotača i pet prašnika, na dugim i tankim nitima. Muški cvetovi su raspoređeni na bočnim granama u metličastim cvastima.

ŽENSKI CVET se sastoji iz tučka sa dvoperim žigom koji je okružen pricvetnikom. Kod ženske biljke cvast je u vidu klasolike metlice.

Odnos ženskih i muških biljaka je 53:47%. Postoje i jednodome sorte konoplje (lošijeg su kvaliteta, više su u tipu ženskih biljaka).

Plod konoplje je ujedno i seme. To je jednosemeni orašac jajolikog do skoro okruglog oblika. Omotač ploda (pericarp) je gladak, sivozelene boje, sa mozaičnim prugama. Ispod pericarpa je seme koje u potpunosti ispunjava unutrašnjost ploda. Obavijeno je sivozelenom semenjačom, a sastoji se iz klice i dva kotiledona koje konoplja u fazi nicanja iznosi na površinu zemljišta. Hektolitarska masa semena je 51,5-55,5 kg.

KVALITET KONOPLJE:

Osnovni pokazatelji kvaliteta vlakna su: dužina stabla, debljina stabla, randman vlakna i jačina vlakna.

1. Dužina vlakna je u korelaciji sa dužinom stabla, a to je značajno zato što se iz dužeg vlakna dobija duže i kvalitetnije predivo. Koeficijent dužine stabla je veći ukoliko je stablo duže.

28

2. Debljina stabla je u obrnutoj srazmeri sa kvalitetom stabla vlakna, što znači da ukoliko je stablo manjeg prečnika i vlakno je u njemu tanje (kvalitetnije). Za određivanje srednjeg prečnika stabla koristi se stablomer u koji se postavlja uzorak od 20 stabala (iz predhodnog merenja).

3. Procenat (randman) vlakna možemo da odredimo biološkim ili hemijskim putem. Za analizu koristimo odrezak stabla dužine 30 cm koji odgovara prosečnom procentu vlakna u stablu.

Biološkom metodom randman vlakna određujemo posle maceracije (močenja), kada se posle kvašenja uzorka u vodi, pri temperaturi od 32 °C, pod uticajem mikroorganizama odvaja vlakno od drvenastog dela. U laboratorijskom uslovima izmereni odrezak kvasimo 78 časova u 20 - 25 puta većoj količini H2O pri temperaturi od 32 °C. Posle maceracije uzorak se ispere, osuši i izlomi u lomilici da bi se odvojilo vlakno.

Hemijskom metodom randman vlakna određujemo za kraće vreme. Osušeni i izmereni uzorak kvasi se 70 minuta u autoklavu u 1% rastvoru Na2CO3. Potom se uzorak prelije sa hladnom vodom i pristupi preciznom odvajanju vlakna od pozdera.

4. Ocena kvaliteta semena zavisi od klijavosti energije klijanja, krupnoće, boje, čistoće, oblika, mirisa, apsolutne i hektolitarske mase.

3 - BILJKE ZA PROIZVODNJU ŠEĆERA, SKROBA I ALKOHOLA

Ova grupa biljaka obuhvata veći broj vrsta koje imaju zajedničku osobinu da se iz njihovih zadebljalih podzemnih organa preradom dobijaju skrob, šećer i alkohol. Prema organima koji se koriste, dele se u dve grupe:

- Krtolaste - krompir, slatki krompir, egipatski krompir, japanski krompir....- Korenaste - šećerna repa, cikorija.Šećerna repa i šećerna trska predstavljaju osnovne sirovine iz kojih se danas u svetu dobija

šećer. Šećerna repa učestvuje sa oko 45% u svetskoj proizvodnji šećera.

ŠEĆERNA REPA - Beta vulgaris

Fam: Chaenopodiaceae Rod: Beta

Rod beta ima 15 vrsta. Najstarija je B. Perennis. Jedina vrsta koja se gaji je Beta vulgris, a ostale služe kao genetski izvor otpornosti.

Vrsta Beta vulgaris se deli na dve podvrste:- Beta vulgaris ssp. cicla- lisnata repa,- Beta vulgaris ssp. crassa (esculenta) - korenasta repa.

Zbog velikog broja formi i varijeteta lisnata repa se deli u tri grupe varijeteta (konvarijeteta):

- Lisnata salatna repa,- Lisnata repa sa zadebljalom lisnom drškom,- Dekorativna lisnata repa.

Korenasta repa se takođe deli na tri konvarijeteta među kojim je najznačajniji konvarijtet altissima, sa varijetetom sacharifera.

Korenasta repa se deli na sledeće tri grupe varijeteta: -Convar. cruenta – stona repa, - Convar. crassa – stočna, - Convar. altissima – šećerna - ima 2 varijateta, a to su:

1) varijatet altissima,2) varijatet saccharifera.

MORFOLOŠKE OSOBINE ŠEĆERNE REPE

29

Šećerna repa je dvogodišnja biljka. U prvoj godini u zemlji razvija zadebljali koren sa rozetom lišća, a u drugoj godini pored novih listova lisne rozete formira i cvetonosno stablo, na kojem se formiraju cvetovi, plodovi i seme.

Dešava se da pojedini korenovi već u prvoj godini formiraju cvetno stablo, i takvi korenovi imaju smanjen tehnološki kvalitet i smanjen prinos. Ovi korenovi nazivaju se proraslice.

Pri dvogodišnjem načinu proizvodnje semena, neki korenovi ne formiraju cvetonosno stablo ni u drugoj godini vegetacije, pa se takvi korenovi nazivaju tvrdoglavci.

Koren šećerne repe je vretenast, dobro razvijen, prodire u dubinu do 2,5m, prljavo bele je boje. Pored dobro razvijenog glavnog korena, dobro su razvijeni i bočni korenovi. Na zadebljalom korenu šećerne repe razlikujemo sledeće delove:

- glavu, vrat, telo i rep.Glava nalazi se iznad površine zemljišta. Glava je vršni deo zadebljalog korena koji nosi

rozetu lišća. Predstavlja jako skraćeno stablo prve godine vegetacije. Nastaje razrastanjem epikotila. Ispod glave nalazi se vrat.

Vrat - na ovom delu korena šećerne repe nema listova, ožiljaka od listova, niti bočnih korenova (goli deo). Vrat nastaje zadebljanjem - razrastanjem hipokotila. Vrat predstavlja deo do pojave prvih bočnih korenova. Postepeno prelazi u telo korena.

Telo korena je ekonomski najvažniji deo repe. Predstavlja deo od prvih bočnih korenova do prečnika korena od 1cm. Telo korena šečerne repe je vretenasto, jače ili slabije u osnovi suženo. Nastaje od dela hipokotila i dela pravog korena. Telo korena potepeno prelazi u rep.

Rep prodire duboko u zemlju (do 2,5m). Mada prodire duboko u zemljište, najveći deo korenovog sistema razvija se u oraničnom sloju.

Bočni korenovi na telu pojavljuju se u dve uzdužne, blago spiralno uvijene brazde.

List: šećerna repa je dikotiledona biljka, koja pri klijanju, odnosno nicanju iznosi kotiledone na površinu zemlje. Kotiledoni imaju oganičenu veličinu i vek trajanja. Hrane biljku dok se ne pojavi drugi par pravih listova.

Listovi u prvoj godini vegetacije pojavljuju se u lisnoj rozeti na glavi korena. Novo lišće izbija uvek u centru rozete, a staro lišće se potiskuje prema periferiji, šuši se i opada. Na taj način dolazi do razrastanja glave korena. U toku vegetacije na jednoj biljci šećerne repe može se formirati 50-90, pa i više listova.

List šećerne repe je prost, sastoji se iz lisne drške i liske. Lisna drška je dobro razvijena, krupna, mesnata i rebrasta. Liska je krupna, ovalna ili srcastog oblika, po obodu ravna ili blago ovalno usečena, sa slabije ili jače zaobljenim vrhom. Površina liske je ravna ili talasasta, glatka i bez malja.

MORFOLOGIJA ŠEĆERNE REPE U DRUGOJ GODINI VEGETACIJE

Listovi - iz pazuha listova prve godine vegetacije, odnosno iz latentnih (mirujućih) pupoljaka izbijaju listovi lisne rozete druge godine vegetacije. Listovi lisne rozete u drugoj godini vegetacije slični su listovima iz prve godine vegetacije. Razlika je u tome što su lisne drške nešto kraće, a liske nešto sitnije. Pored listova lisne rozete razvijaju se i listovi cvetonosnog stabla. U osnovi cvetonosnog stabla listovi su na kraćim lisnim drškama, liske su sitnije, ovalne sa postepeno naglašenim vrhom. Na vrhu cvetonosnog stabla liske su sitne, sedeće, kopljastog oblika.

Cvetonosno stablo - iz pazuha listova druge godine vegetacije izbijaju cvetonosna stabla. Teoretski, iz pazuha svakog lista sa glave korena može se formirati cvetonosno stablo (takvih stabala može biti i do 100 po korenu šećerne repe). Biljka međutim obično formira manji broj stabala, što zavisi od razvijenosti korena. Cvetonosno stablo raste u visinu od 1-1,5 m. Na poprečnom preseku je ispunjeno parenhimom, a po površini rebrasto. Iz pazuha listova cvetonosnog stabla izbijaju bočne grane. U vršnom delu stabla i na bočnim granama u pazuhu sitnih listova nalaze se cvetovi.

30

Cvet - cvetovi kod šećerne repe pojavljuju se pojedinačno ili u grupicama, u pazuhu listova vršnog dela stabla i bočnih grančica. Bočna grana sa jako sitnim liskama i cvetovima liči na klasoliku cvast.

Jedan cvet se sastoji iz 5 zelenih listića omotača, 5 prašnika i tučka.Plod kod šećerne repe naziva se klube ili klupko, a prema broju semena u njima plodovi

(klubad) mogu biti jednosemeni (monogermni, jednoklični) ili višesemeni (multigermni, poligermni, višeklični). Višesemeni plodovi nastaju fizičkim srastanjem više jednosemenih plodova. Kod višesemenih formi, cvetovi se nalaze jedan blizu drugoga, te nakon oplodnje dolazi do srastanja njihovih cvetnih loža - one međusobno srastaju i formiraju višesemeni plod - klube.

Plod šećerne repe sastoji se iz plutastog tkiva ploda, u kome se nalazi jedno ili više gnezda, u čijem je ležištu smešteno seme, a pokriveno je poklopcem.

Seme - je sitno, bubrežastog oblika (u vidu „zapete”), a sastoji se iz semenjače boje trule višnje, koja je po površini glatka i sjajna. Ispod semenjače nalazi se klica sa dva kotiledona i hranjivim tkivom – perispermom.

Sortiment šećerne repe:

Postoji veliki broj sorti šećerne repe koje možemo podeliti prema:1) Broju hromozomskih garnitura:

- diploidne - 2n =18, danas se ne gaje,- poliploidne, -nosilac plodnosti su triploidne sorte - nastale ukrštanjem diploidnih i tetraploidnih biljaka.Poliploidijom je povećan % šećera za 12-15 %.

2) Po broju semena u klubetu:-multigermne (višeklične) - setvom jednog semena dobija se više biljaka, danas nisu zastupljene u proizvodnji, jer su zahtevale ručno proređivanje,-monogermne (jednoklične) - setvom jednog semena dobija se jedna biljka (setva na konačan sklop).

3) Po tipu korena:E – prinosni tip – imaju visok prinos korena a mali prinos šećera, vegetacija im je duga, i do 180 dana.Z – šećernati tip – imaju visok prinos šećera, ali mali prinos korena i lišća.N - normalni - u sredini između prethodna dva tipa.ZZ - vrlo šećernate – korisne u selekciji, za proizvodnju nemaju većeg značaja.

KROMPIR - Solanum tuberosum

Familija: SolanaceaeRod: Solanum

U okviru roda Solanum ima 150-170 divljih, i 26 kulturnih vrsta, od kojih je najvažnija Solanum tuberosum, koja je tetraploidna vrsta (2n = 48).

Krompir se kod nas gaji kao jednogodišnja njivska biljka. Vegetacija krompira počinje sa pojavom izdanaka (klica) iz okaca majčinske krtole, a završava se formiranjem novih krtola.

Krompir može da se razmnožava generativno (semenom – samo izuzetno, u selekcionom radu) i u ovom slučaju razvija vretenast korenov sistem, i vegetativno ili krtolama kada razvija žiličast korenov sistem.

Korenov sistem krompira: Ukoliko se krompir razmnožava semenom, tada biljka niče sa 2 kotiledona, a u zemlji se razvija primarni klicin koren. Osim toga, na podzemnom delu stabla formiraju se bočne žile i žilice – adventivni korenovi. Pri ovom načinu razmnožavanja obrazuje se vretenast korenov sistem. Ako se krompir razmnožava vegetativnim putem (u našim uslovima

31

jedini način razmnožavanja), tada ne dolazi do obrazovanja klicinog korena, već se samo javljaju adventivni koreni - žile i žilice, i to iz kolenaca koje se nalaze na podzemnom delu stabla i na stolonima. Ovakav korenov sistem je žiličast.

U celini gledano, koren krompira je slabo razvijen, plitkohodan, a razvijenost korenovog sistema zavisi u mnogome od osobina zemljišta.

Stablo krompira je uspravno, zeljasto i žbunasto, člankovito, visine je 40 - 80 cm, osnovna boja stabla je zelena, ali je moguće prisustvo antocijana (sortna osobina). Na poprečnom preseku stablo je uglasto, ređe okruglo. Ukoliko se razmnožava semenom, tada će se iz jednog semena razviti samo jedno primarno stablo, a ako se razmnožava vegetativno – krtolama, tada će se iz okaca krtole razviti veći broj stabala, odnosno formiraće se žbun sa od 4-8 stabala. Nadzemni deo stabla krompira naziva se cima. Razvijenost, debljina, razgranatost i druge osobine stabla su sortne osobine. Kod nekih sorti, bočne grane se pojavljuju u prizemnom delu stabla, kod drugih pri vrhu, a kod nekih celom dužinom stabla.

Stolone: Na podzemnom delu stabla, iz pazuha nerazvijenih listova na podzemnim kolencima stabla izbijaju bočni izdanci - stoloni (podzemne bočne grane). Rastu manje-više horizontalno, člankoviti su, različite dužine (5-30 cm), a iz njihovih članaka mogu da izbijaju adventivni žiličasti korenovi. Poželjno je da stoloni budu približno iste dužine, kako bi se oko majčinske biljke formiralo gnezdo krtola. Ne treba da su duži od 30 cm.

Krtola: Kada stolon dostigne određenu dužinu, na njegovom vrhu se počinje formirati zadebljanje - krtola. Drugim rečima, krtola predstavlja zadebljanje vršnog članka stolona.

Na krtoli (teoretski) se razlikuje pupčani, vršni, leđni i trbušni deo. Pupčanim delom krtola je bila vezana za stolon. To je stariji deo krtole i na njemu se nalazi manji broj okaca, ili ih često i nema. Vršnim delom krtola raste. To je mlađi deo krtole i na njemu se nalazi najveći broj okaca. Iz tog razloga, ukoliko se kao sadni materijal koriste krupnije krtole koje treba seći na pola, ili u nedostatku dovoljne količine sadnog materijala, krtole treba seći uzduž, kako bi broj okaca bio podjednak na obe polovine presečenih krtola. Trbušnim delom krtola leži na zemlji i taj deo je blago ulegnut. Leđnim delom krtola je okrenuta prema površini zemljišta i taj deo je najčešće blago ispupčen.

Na krtoli se nalaze spiralno raspoređena okca, koja predstavljaju metamorfozirane delove novog izdanka. Jedno okce se sastoji iz obrve i najčešće tri pupoljka. Obrva predstavlja metamorfozirani list, a pupoljci - metamorfozirane bočne izdanke. Najrazvijeniji je središnji pupoljak koji uvek daje klicu, a bočni (lateralni) pupoljci se aktiviraju samo u slučaju oštećenja glavnog pupoljka ili klice koja iz njega izbija. Broj okaca na krtoli zavisi od sorte, ona mogu biti plića ili dublja i ta osobina se koristi kod opisa osobine sorte.

Oblik krtole zavisi od sorte, klimatskih i zemljišnih uslova. Po obliku krtole mogu biti različite: okrugle, ovalne, eliptične, jajaste, bubrežaste, manje ili više izdužene. Boja krtole je sortna osobina a zavisi od boje primarne kore i pigmenata koji se nalaze u ćelijskom soku. Boja može biti: bela, žuta, ružičasta, plavičasta, svetlije ili tamnije crvena, ljubičasta, smeđa. Boja može biti ravnomerno raspoređena na celoj krtoli ili skoncentrisana oko okaca ili između njih. Boja mesa krtole takođe je sortna osobina a može biti bela, beložuta, žuta, ružičasta, plavičasta. Sorte sa žutim mesom sadrže više azotnih materija. Pokožica krtole može biti glatka, hrapava ili mrežasta. Na njoj se mogu videti sitne tačke svetlije boje. To su lenticele kroz koje krtola diše i transpiriše.

Klice koje su izrasle pri dovoljno svetlosti su kratke, debele (“zdepaste”) i obojene zeleno, crveno ili ljubičasto. Boja klice je sortna osobina, postojana je i koristi se u sistematici. Klice koje izbijaju u tami su tanke, izdužene („nitaste“) i takve krtole nisu pogodne za mehanizovanu sadnju jer se klice lako lome i oštećuju.

List: je složen, neparno perast (sa 3-7 pari liski). Vršna liska je najkrupnija, a pored liski prvog reda, postoje i sitnije liske ili liske drugog reda. Ponekad se na pojedinim lisnim drškama mogu javiti sitni listići ili palistići. Oblik i složenost lista (slabo usečen, srednje ili jako usečen list)

32

su sortne osobine. List može biti slabo, srednje ili jače usečen. Liske mogu biti manje ili više maljave. Boja lista i stabla varira od žutozelene do tamnozelene, u zavisnosti od primesa antocijana.

Cvet (C5 K(5) A5 G1). Cvetovi su skupljeni u manje grozdaste cvasti račvastog izgleda, koje se nazivaju kovrčice, a sastavljene su od 2 - 6 cvetova. Jedan cvet se sastoji iz 5 čašićnih listića, 5 kruničnih listića sraslih u vidu trube, 5 prašnika i tučka. Krunični listići mogu biti bele, ružičaste, ljubičaste ili plavičaste boje (sortna osobina). Prašnici se nalaze na kratkim drškama, u svom gornjem delu su međusobno priljubljeni čineći kupu kroz koju prolazi stubić tučka sa kuglastim žigom.

Plod krompira je dvodelna sočna bobica u kojoj se nalazi oko 100-200 semenki. Bobice su okruglog oblika, zelene do mrko-zelene boje, prečnika 2-3 cm. Nisu jestive, pošto sadrže veće količine toksičnog alkaloida solanina.

Seme je sitno, spljošteno, bledožućkaste boje, a masa 1000 semenki se kreće oko 0,5 g.

VAŽNE OSOBINE SORTI KROMPIRA

Najčešća podela sortimenta krompira je prema dužini vegetacije, načinu upotrebe i morfološkim osobinama.

Prema dužini vegetacije sorte se dele na:- rane (70-90 dana),- srednje rane (90-100 dana),- srednje kasne (100-120 dana),- kasne (120-140 dana).Prema načinu upotrebe dele se na:- stone: sorte za kuvanje, sorte za salatu, za pire...- stočne,- industrijske: sorte za proizvodnju skroba, za proizvodnju alkohola,- univerzalne (za više namena).(Salatne sorte treba da se teže raskuvavaju. Stočne sorte treba da su što ranije i da sadrže što

više belančevina. Industrijske sorte treba da sadrže što više skroba. Za proizvodnju skroba koriste se sorte sa krupnijim skrobnim zrnima, a za proizvodnju alkohola sorte sa sitnijim skrobnim zrnima. Kasnostasne sorte imaju više skroba. Stone sorte treba da imaju tanku pokožicu, plitka i retka okca (manji je otpad pri ljuštenju) i da se lako kuvaju. Krompir ne sme lako da se raskuvava, da je težak za kuvanje, niti da je suviše tvrd kada je kuvan. Ako sadrži mnogo skroba skuvani krompir je suv. Lakše se raskuvava ako je odnos azotnih i bezazotnih materija više u korist skroba (bezazotnih). Ponekad kada je ovaj odnos uži od 1:12, skuvani krompir je vodenast i sladunjavog ukusa. Univerzalne sorte treba da se odlikuju osobinama dve ili više grupa sorti i da se mogu upotrebiti na dva ili više načina.)

Za razlikovanje sorti krompira koriste se sledeće morfološke sortne osobine:- oblik, veličina i boja krtola,- broj i raspored okaca,- boja i osobina mesa krompira,- boja i oblik klice,- habitus i boja nadzemnog dela – stabala i listova,- građa, složenost i boja lišća,- boja cvetova.

FENOLOŠKE FAZE KROMPIRAU toku vegetacije krompir prolazi sledeće fenološke faze:

33

Nicanje označava pojavu ponika u 50% kućica. Porast klica zavisi od krupnoće majčinske krtole i temperature zemljišta. Posle 30 i više dana od nicanja (što zavisi od ranostasnosti sorte), krompir na vrhu stabla stvara cvast koja nosi pupoljke. To se označava kao momenat početka stvaranja pupoljaka (butonizacija).

Ubrzo posle pojave pupoljaka dolazi do otvaranja prvih cvetova čime biljka prelazi u fazu cvetanja. Istovremeno počinje i formiranje krtola. Najbrže rastu krtole ranostasnih sorti, a najsporije kasnostasnih. U to doba porast lišća i stabla doživljava maksimum. Početak stvaranja krtola je dosta teško odrediti iako je taj momenat od velikog praktičnog značaja. Pošto se krtole formiraju u zemlji moraju se vršiti probna osmatranja. Osmatranje treba početi u momentu punog cvetanja i dalje svakih 15 dana do vađenja.

Na kraju vegetacije nastupa faza venjenja i sušenja nadzemnog dela. Ova faza zapaža se samo kod ranostasnih sorti, jer kasnostasne sorte vegetiraju do prvih jesenjih mrazeva.

4 - OSTALE INDUSTRIJSKE (TEHNIČKE) BILJKE

DUVAN - Nicotiana tabacum

Fam: SolanaceaeRod: Solanum

Rod Solanum ima oko 60 vrsta, a za nas su značajne sledeće dve:

N. rustica - krdža ili mahorka (ima više nikotina od običnog duvana),N. tabacum – obični duvan.

Druga podela duvana je prema ekološkoj (geografskoj) rasprostranjenosti, i deli se na devet grupa:

1. orientalni (aromatični) sitnolisni duvani -cigaretni2. američki duvani -cigaretni3. indijsko kineski duvani -cigaretni4. istočni cigarni duvani -cigarni5. brazilski cigarni duvani -cigarni6. kubanski cigarni duvani -cigarni7. argentinski cigarni duvani -cigarni8. srednje-evropski duvani -cigaretno cigarni9. japanski duvani -cigaretno cigarni

Podela duvana prema načinu upotrebe:- Duvan za ušmrkivanje (burmut)- Duvan za žvakanje- Duvan za pušenje – sa tri grupe robnih tipova:

I - Cigaretni duvani - za nas značajna 4 sledeća robna tipa: a) Orientalni (aromatičan) sitnolisni duvani, b) Poluorjentalni (hercegovački), c) Američki cigaretni (krupnolisni) – tipa Berlej i Virdžinija.II - Cigarni duvan - listovi se ne seckaju, umotavaju se u list duvana. Postoje 3 tipa: a) duvan za uložak, b) duvan za povoj, c) duvan za omot.III - Duvan za lulu - sličan je cigarnim duvanima.

34

MORFOLOGIJA DUVANA

Koren – Zbog izuzetno sitnog semena duvan se proizvodi iz rasada, glavni koren se pri čupanju rasada prekida, pa biljka formira nekoliko jače razvijenih bočnih korenova, dubine do 2 m. Koren ima dobru upijajuću moć i osobinu da koristi hraniva iz teže pristupačnih oblika. Uspešno se gaji i na lošijim tipovima zemljišta. Sinteza nikotina se vrši u korenu, nakuplja se u listovima. Razvijenost korenovog sistema je sortna karakteristika: postoje sorte neotporne na sušu, sa slabijie razvijenim korenom i otporne sorte.

Stablo - je uspravno, visina mu je vrlo varijabilna (od 70-180 cm) i zavisi od tipa (sorte). Kod sitnolisnih duvana stablo je niže, kod krupnolisnih je višlje. Nerazgranato je, cilindrično, maljave površine, člankovito. Na jednoj biljci se formira 20-30 članaka (dakle i listova). U početku vegetacije je zeljasto, a kasnije ogrubi i odrveni.

Važna sortna karakteristika je habitus, odnosno opšti izgled biljke, koji zavisi od krupnoće i položaja najkrupnijih listova na stablu. Osnovni tipovi habitusa:

1) Obrnuto konusan („košast“) – najkrupniji listovi se nalaze na vrhu stabla, idući ka osnovi stabla lisovi se smanjuju,2) Konusan – najkrupniji listovi se nalaze u osnovi stabla, obrnut habitus od prethodnog,3) Jajast – najkrupniji listovi su na donjoj trećini stabla,4) Eliptičan – najkrupniji listovi su na sredini stabla, ka vrhu i osnovi se smanjuju,5) Cilindričan (valjkast) – listovi su celom dužinom stabla podjednake veličine.

List duvana je prost. Prema postojanju lisne drške listovi se dele na:a) Gušani (ušani) - sedeći listovi – bez drške, liska osnovom obuhvata stablo,b) Golodrškani – listovi sa lisnom drškom.

Oblik lista je sortna karakteristika – može biti ovalan, širokosrcast do izduženo lancetastog oblika. Površina lista je ravna i glatka, a po obodu list je ceo ili nazubljen. Krupnoća - najkrupniji listovi kod krupnolisnih duvana (koji se kod nas gaje) su središnji. Dužina lista kod krupnolisnih duvana varira od 40-60 cm, a kod sitnolisnih od 10-15 cm . Širina lista varira od 2-50 cm. Na površini liske se nalaze žlezdaste dlačice, koje luče etarska ulja i smole, a što je važno za aromatičnost, specifičan miris i ukus duvana.

Svi listovi na jednoj biljci nisu istog kvaliteta. Kod krupnolisnih duvana su najbolji središnji listovi, a kod sitnolisnih vršni. Vršni listovi imaju više nikotina. U žilama (lisnim nervima) manje je nikotina. Sadržaj nikotina zavisi i od klimatskih i zemljišnih uslova; u sušnim godinama i na plodnijim zemljištima formira se više nikotina. Zakidanjem zaperaka i zalamanjem cvasti duvana povećava se sadržaj nikotina. Za kvalitet duvana bitan je odnos ugljenih hidrata i belančevina (tzv. Šmukov broj).

Listovi na biljkama duvana ne sazrevaju ujednačeno, već sukcesivno, od osnove ka vrhu stabla po tzv. „insercijama“ ili „branjima“ (grupe listova koji sazrevaju istovremeno i beru se u jednom navratu). Postoje sledeće insercije (od osnove prema vrhu stabla):

1) Podbir,2) Nadpodbir,3) Srednje lišće - donje srednje, -srednje srednje, -gornje srednje,4) Podovršak,5) Ovršak (vršni listovi).

Na vrhu stabla često se iz pazuha vršnih listova formiraju zaperci koji odvlače hranjive materije vršnom lišču i pogoršavaju kvalitet duvana. Listovi zaperaka, tzv."otava" ili "fils" su lošijeg kvaliteta i zakidaju se.

35

Cvetovi - skupljeni su u štitoliku cvast, petodelne su građe, bele ili ružičaste boje. Krunični listići su srasli u vidu cevi (trubasti).

Plod - je čaura okruglastog do jajolikog oblika, tamno braon boje, veličine oko 1cm, obavijena sasušenim čašičnim listićima.

Seme je najsitnije od svih ratarskih biljaka. U jednom gramu može biti od 10.000 -13.000 semena, a masa 1000 semena je od 60-80 mg. Duvan se iz tog razloga proizvodi isključivo iz rasada. Seme je bubrežastog oblika, mrke boje i naborane površine.

HMELJ - Humulus lupulus

Fam. Cannabinaceae

Rod: Humulus

Hmelj je višegodišnja biljna vrsta (na jednom mestu se gaji 12-15 godina), koja se kod nas gaji na malim površinama. Po morfologiji je sličan vinovoj lozi. Gaji se zbog šišarica (neoplođenih ženskih cvasti) koje se koriste kao začin u industriji piva (na 100 l piva dodaje se 100-200 g začina od hmelja).

Po botaničkim osobinama, sorte hmelja se dele na: zelenjake (sa zelenom bojom stabla i lisnih nerava) i crvenjake (stablo i lisni nervi obojeni su antocijanom).

Prema privrednoj vrednosti dele se na: plemenite sorte, grube sorte.Prema dužini vegetacije: rane sorte (vegetacije do 130 dana), srednjerane (130-150 dana), kasne sorte (preko 150 dana vegetacije).

MORFOLOGIJA HMELJA

Hmelj je višegodišnja (10-15-20 godina) dvodoma biljka. U proizvodnji se gaje samo ženske biljke, radi neoplođenih cvasti - šišarica, a razmnožava se vegetativno - reznicama.

MORFOLOGIJA PODZEMNIH ORGANA HMELJA:

Razlikujemo pravi višegodišnji koren - sastoji se od 6–12 dobro razvijenih korenova koji prodiru u dubinu i do 4 m i jako su osetljivi na visok nivo podzemnih voda. Drugi podzemni deo je čokot - zadebljalo višegodišnje podzemno stablo. Glava čokota se nalazi na dubini od 10-15 cm i iz pupoljaka koji se na njoj nalaze svake godine izbijaju jednogodišnji izdanci ili lastari. Prema smeru rasta ovih lastara razlikujemo:

Vukove - lutajuća horizontalna podzemna stabla koja mogu da izbijaju i par metara dalje od matične biljke. Mogu se koristiti za pravljenje reznica, ali su inače nepoželjni (iscrpljuju čokot) i odsecaju se.

Loze - nadzemna jednogodišnja stabla, rastu vertikalno na gore i od njih nastaje nadzemni deo biljke. Podzemni deo loze (10-12 cm) deblja i on se koristiti za dobijanje reznica za vegetativno razmnožavanje. Svake godine u proleće loze se orezuju i to do glave čokota.

Adventivni jednogodišnji korenovi - izbijaju na dubini od 10 - 15 cm, rastu horizontalno i odsecaju se svake godine zajedno sa lozom.

MORFOLOGIJA NADZEMNIH ORGANA HMELJA:

36

Stablo je nadzemni deo loze. Ono je povijušavo, višeugaonog (šestougaonog) preseka, sa kukastim maljama po ivicama pomoću kojih se hvata za oslonac ili hmeljovod (kanap). Na početku porasta loza se mora ručno usmeriti oko hmeljovoda i to u smeru kretanja kazaljke na satu, a kasnije se uvija samo. Može biti visine od 5-9 m. Stablo se uvek obavija uz individualni oslonac - kanap. Jedan kraj oslonca se zabode kraj biljke, a drugi kraj je vezan za žičanu konstrukciju hmeljarnika (visine 5m).

Stablo hmelja se grana formirajući primarne i sekundarne bočne zaperke, a na zapercima se nalaze rodne grančice na kojima se formiraju šišarice.

List hmelja je sličan listu vinove loze; prost je, režnjevito deljen na 3-5 režnjeva koji su obodom nazubljeni. Listovi zaperaka su sitniji. Sa lica list je hrapav, a sa naličja maljav. Listovi se uvek javljaju u parovima (naspramnog su rasporeda).

Cvasti - botanički naziv ženske cvasti hmelja je resa, odnosno šišarica. Sastoji se iz: peteljke (drške), kolenčastog vretena, i brakteja (cvetnih listića).

Na svakom kolencu vretena šišarice nalazi se po 6 brakteja, od kojih su dve spoljašnje krupne, grube i nazivaju se pokrovne brakteje (imaju zaštitnu ulogu). Ispod njih se nalaze 4 unutrašnje fine tanke opnaste brakteje u čijoj osnovi se nalaze žlezde koje luče žuti prah lupulin – začin u pivskoj industriji. U osnovi ovih brakteja nalazi se i 3-5 tučkova koji se ne oplode (muške biljke se ne gaje), već se sasuše i otpadnu. U jednoj šišarici može da bude i do 60 brakteja, a na jednoj biljci 3.000-5.000 šišarica.

Šišarice su dužine 2-4 cm, valjkastog ili ovalnog oblika. U tehnološkoj zrelosti su svetlo- žutozelene boje.

Kod muških biljaka cvast je metličasta.

Plod hmelja je jednosemeni orašac. Hmelj se razmnožava vegetativno, pomoću reznica dužine 8-14 cm, a razmak od reza do

prvog pupoljka na reznici treba da je oko 1 cm.

Tehnološki kvalitet hmelja određuje se na osnovu:1.) ukupnog sadržaja smola, koje mogu biti mekane i tvrde. Mekane smole čine α-kiseline

(humolon) i β-kiseline (lupolon). Tvrde smole čine γ-kiseline.2.) sadržaja aromatičnih materija (mircen i geraniol) i3.) sadržaja tanina i pektina.

37