BROJ 35-36

JUL-AVGUST 2016.

118 l jul - avgust

Fotografija

Intervju: Teodora Kovrlija

Fotografije: Olivera Inđić

FOTOGRAFIJE SU KAO I CRTEŽI» MINI DNEVNICI «

OLIVERA KAŽE KAKO REČI NISU NJENO POLJE I KAKO SE BOLJE IZRAŽAVA VIZUELNO, MADA MOJ UTISAK JE DA JE SVOJOM PRIČOM I TE KAKO

UPOTPUNILA I ZAOKRUŽILA POZITIVAN PRVI UTISAK KOJI SAM O NJOJ STEKLA LISTAJUĆI NJENE ALBUME SA FOTOGRAFIJAMA. OLIVERA JE

DIPLOMIRALA SLIKARSTVO NA LIKOVNIM UMETNOSTIMA, ONA PRAVI FANTASTIČNE FOTOGRAFIJE, SLIKA, BAVI SE JOGOM I PEDAGOŠKIM

RADOM, A SVE ŠTO RADI BOJI SVOJIM VESELIM, RADOZNALIM, NOMADSKIM DUHOM KOJI NE MIRUJE. NJENE FOTOGRAFIJE, CRTEŽI I AVANTURE

OTVARAJU MNOGO INTERESANTNIH TEMA, A JA SE NADAM DA SAM OVIM INTERVJUOM USPELA DA PRENESEM BAREM DELIĆ NJENE POSEBNOSTI.

Olivera Inđić

120 l jul - avgust

PREGLEDANJE TVOJIH ALBUMA SA

FOTOGRAFIJAMA JE PRAVO UŽIVANJE I ODMOR

ZA OČI, A KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE I

OBJAŠNJENJA ČESTO NISU NI POTREBNA.

KADA SI POČELA DA DOKUMENTUJEŠ SVET

OKO SEBE?

Hvala. Beskrajno me raduje ako je tako.Ne znam kad tačno. Sećam se da sam na

ekskurzijama u osnovnoj školi uvek nosila neki tzv. „idiot“. I uglavnom sam se vraćala sa fotografijama životinja. Nije bilo moguće shvatiti šta smo obilazili. Sva ta zdanja, spo-menici, lokacije... ali životinje su bile glavne. Svi kučići i pačići su bili zabeleženi.

I drugarica i ja smo beležile lagano sve naše avanture. Tu je bilo zilion eksperimena-ta sa filmom i preklopima. Marina i Olja u pr-vom planu, a onda shvatite da negde u dalji-ni, neke mrve se naziru na istoj fotografiji. To smo opet nas dve na drvetu. Radost.

FOTOGRAFI SU PRIRODNO OTVORENI I

SPREMNI DA ISTRAŽUJU SVET OKO SEBE.

DA LI FOTOGRAFI DRUGAČIJE VIDE SVET I

PRIMEĆUJU STVARI KOJE DRUGIM LJUDIMA

PROMIČU?

Ne bih rekla da samo fotografi drugačije vide svet. Oni ga beleže svetlom i nekim spe-cifičnim crtežom. Svi smo različiti... verujem, da svako ima neko svoje ,,vidno polje“.

Volim misao Fernanda Pesoe „O que ve-mos, não é o que vemos, senão o que so-mos”.

- Ono što vidimo, nije ono što vidimo, već ono što jesmo.

Nije dobro prevoditi, izgubi se ta poetika. No, to je smisao. Tako je i u fotografiji.

KADA ODLAZIŠ NA NEKU NOVU LOKACIJU DA LI

IDEŠ „POTPUNO PRIPREMLJENA“ ILI DOPUSTIŠ

DA TE INTUICIJA VODI?

Fotografija

Ne mogu se pripremiti. Ne znaš šta te oče-kuje.

ŠTA JE ONO PO ČEMU NAJVIŠE PAMTIŠ MESTA I

SVOJA PUTOVANJA?

Po mnogo čemu. Po ljudima i njihovim pri-čama, očima. Mirisima, prirodi, arhitekturi, muzici. Skrivenim prostorima. Tajnama. Obi-čajima.

Često je u sva ta putovanja upleten i rad sa prijateljima, decom, te je to ono što ostaje. Pravljenje scenografije u 4 ujutru u Istanbulu, oslikavanje murala u Mardinu, branje grožđa u Švajcarskoj... Koliko tu ima priča.

DA LI SI SKLONA DA SE VIŠE PUTA VRAĆAŠ

NA ISTA MESTA I IZNOVA OTKRIVAŠ SKRIVENE

DRAGULJE ILI SVAKO NOVO PUTOVANJE VIDIŠ

KAO ŠANSU ZA NOVOM AVANTUROM NA NOVOJ

LOKACIJI?

Svaka fotografija ima neku interesantnu priču. To vam je kao sa crtežom. Kada uzmete nešto što ste nacrtali pre više godina, vrati vam tu emociju, događaj, osećaj. Sve su to mini dnevnici, samo ispisani drugačije

Fotografija

124 l jul - avgust

Fotografija

Volim da se vraćam na ista mesta, a volim i nove lokacije.

Postoje oni prostori, kojima ćete se uvek vraćati i koji vas neizmerno inspirišu. Ne mo-raju biti nešto glomazni, bitno je da imaju duh i priču koja vas vuče njima.

BUDUĆI DA SMO SE U OVOM BROJU VELIKIM

DELOM POSVETILI AVANTURI I AVANTURISTIMA,

INTERESUJE ME KOJA JE BILA DO SADA TVOJA

NAJVEĆA AVANTURA?

Avantura je svaki dan! Sada mi se mešaju svi događaji iz Turske...

Avantura je bio mural u Mardinu usred po-litičkih izbora. Velika avantura. Pomešana osećanja, deca iz Sirije, Mardina..sa svih strana. I simboli svih religija, priča. Tada smo morali i da menjamo u nekim delovima boje na zidu jer su se preklapale sa bojama odre-đenih zastava. Dokle sve ide u besmisao...

Avantura velika je bio susret sa ajkulom, u nekoj petnaestoj godini. Kad mislite da mo-žete svuda. Drugarica i ja u kanuu, tamo gde ne treba. I spašavanje koji će deo Boke pamtiti.

Avantura je tri dana vozom do Lisabona, avantura je tri dana kombijem do Engleske, avantura je biti sam u vozovima Rusije.

Avantura je spavanje na krovovima Meso-potamije.

Nisu to samo putovanja... Zaista, avantura je svaki dan.

DA LI RADIJE BIRAŠ ANALOGNI ILI DIGITALNI

APARAT ZA RAD, I KOJU OPREMU KORISTIŠ?

Volim film i analognu fotografiju. Ima to neko čarobno svetlo, taj trenutak koji zauvek ostaje na filmu. I opipljiv je. Intimniji. Drugači-je razmišljam sa filmom. Digitalni aparat ima opet nebrojeno svojih prednosti. No, što bi Imre Szabo rekao, kad bi oči mogle da foto-grafišu!

KOLIKO PAŽNJE POSVEĆUJEŠ OBRADI

FOTOGRAFIJA I GDE SU GRANICE PO TVOM

MIŠLJENJU?

Ne obrađujem fotografije previše. Naroči-to one sa filma. Samo toliko da ih pripremim za štampu. Veličina, ako treba za koji stepen samo okrenuti, jer često mi padaju na jednu stranu...a imam taj slikarski pogled...ništa ne sme da pada, ravnoteža.

Nema granica sada... U jednom trenu čini mi se da prestaje da bude fotografija i posta-je nešto sasvim drugo. Kada se pretera.

U ČEMU PRONALAZIŠ INSPIRACIJU ZA SVOJE

FOTOGRAFIJE? KOJI SU TO UMETNICI,

FOTOGRAFI I ISKUSTVA NAJVIŠE UTICALI NA

TEBE I OBLIKOVALI TE U OSOBU KAKVA SI

DANAS, DA LI SI IMALA NEKIH UZORA TOKOM

SVOG ODRASTANJA?

Inspiraciju pronalazim upravo u svakom danu. Prirodi. Vazduhu. Kretanju.

Nedavno sam odgovarala na slično pitanje pa ću ponoviti šta sam tada rekla.

Ima previše fantastičnih umetnika, da bih birala sad. Inspirisana sam velikim slikarima, piscima, muzičarima, fotografima.. Svima onima koji hodaju blizu, čija dela i život su jaki, iskreni, magični. Previše bi oduzelo reči ovde da pišem o njima. Jedna lista, onako nasumična: William Turner, Sebastiao Sal-gado, Hugo Pratt, Josef Koudelka, Martin Munkacsi, Roberto Innocenti, Alfred Stieglitz, Wenders, Tarkovsky,Herzog, Vittorio de Sica, Sergio Larrain, Sally Mann, Andre Kertez, Eu-gene Delacroix, Fernando Pesoa, Slobodan Tišma.... beskonačna lista. I verujem da sam nekog ko mi je jako bitan, izostavila ovde.

I opet Hugo Pratt i Corto Maltese, i Seba-stiao Salgado.

TOKOM GODINA NAPRAVILA SI MNOGO

FOTOGRAFIJA, ALI IMAŠ LI NEKU KOJA TI JE

POSEBNO DRAGA I KOJU PRATI INTERESANTNA

PRIČA O NJENOM NASTANKU?

126 l jul - avgust

Svaka fotografija ima neku interesantnu pri-ču. To vam je kao sa crtežom. Kada uzmete nešto što ste nacrtali pre više godina, vrati vam tu emociju, događaj, osećaj. Sve su to mini dnevnici, samo ispisani drugačije. Prva fotografija na koju sam pomislila, ima jaku političku konotaciju.. te ne bih volela o njoj možda toliko. A sad... Možda bi to bila jedna sa Severnog mora. Neverovatno da osoba koju sam fotografisala, neizmerno podse-ća na mene. Ogledalo. I to sam shvatila tek kada sam razvila film i videla istu kasnije.

Tu su i konji Istanbula i čitavo to naselje.Dve bake u kurdskom selu i njihov osmeh...

Ufff, kakav je to osmeh!

HOLANDIJU SI OBIŠLA NA BICIKLU I

FOTOGRAFIJE ODATLE PRIKAZALA NA IZLOŽBI

„LA BICYCLETTE”. KOJE SU PREDNOSTI

OBILASKA NEKE ZEMLJE BICIKLOM I KAKO

SI SE ODLUČILA ZA OVAJ VID PUTOVANJA?

DA LI SVET DRUGAČIJE IZGLEDA KADA GA

POSMATRAMO IZ PERSPEKTIVE BICIKLISTE I

SAMI BIRAMO BRZINU SVOG KRETANJA?

Zapravo smo drugarica i ja putovale od grada do grada Holandijom. Nije to bila ona avantura spavanja u šatorima i slično tome. Imale smo bazu, iz koje smo se kretale svaki dan ka drugom gradu, mestu, obali, bicikli-ma.

Prednosti su neizmerne. Zaista osetite sav prostor, vazduh potpuno. Geopoetika na delu.

A da treba da usporimo, svakako. Ne samo preskakati, preletati sve ono između.

Postoji jedna priča. Mnogo je volim. O Tua-rezima. Jedan deo mi je zauvek ostao u seća-nju. Kada došljak, navikao na gutanje vreme-na leti avionom do određene destinacije upita jednog Tuarega zašto hoda toliko, i zar mu to ne oduzima toliko vremena..? Potrebno mu je dve nedelje do iste destinacije, do koje on stigne za manje od jednog sata. Plavi čovek mu odgovara: „Zašto bi žurio, ako nemam šta da kažem onom koji me čeka tamo“.

U SERIJAMA FOTOGRAFIJA PRIČE IZ GRADA

KAO I ONIMA SA BALKANA, POKAZUJEŠ

CRTICE IZ ŽIVOTA OBIČNIH LJUDI BEZ

POLITIČKIH KONOTACIJA, PRONALAZIŠ

INTERESANTNE MOMENTE KOJI LJUDIMA SA

NAŠIH PROSTORA BUDE EMOCIJE I PODSTIČU

IH NA RAZMIŠLJANJE, PRITOM PREPUŠTAJUĆI

SVAKOM POSMATRAČU DA UČITA VLASTITE

STAVOVE I IDEJE. DA LI TI JE PONEKAD TEŠKO

DA OSTANEŠ „NEUTRALNA“?

Upravo to. Ne volim mnogo da objašnja-vam fotografije. Gube smisao. Onda su pri-če. A ne umem nešto dobro da sastavljam rečenice, u suprotnom bih bila pisac.

TVOJE FOTOGRAFIJE KOJE SMO IMALI PRILIKU

DA VIĐAMO NA RAZLIČITIM IZLOŽBAMA,

SAMOSTALNIM I GRUPNIM, VEĆINSKI SU CRNO-

BELE. ŠTA JE TO MAGIČNO U CRNO-BELOJ

FOTOGRAFIJI?

Crno bele fotografije su jednostavne, sve-dene, svetlo je potpuno drugačije. Podsećaju često na grafiku, crtež. Mislim da je ponekad teško reći zašto nešto više volimo. Jedno-stavno, znamo da treba tako uraditi. Tu je i magija monohromije. Boje su čarobne, no ponekad odvlače pažnju.

Postoje oni prostori, kojima ćete se uvek vraćati i koji vas neizmerno inspirišu. Ne moraju biti nešto glomazni, bitno je da imaju duh i priču koja vas vuče njima

Fotografija

OPIŠI MI SVOJE ISKUSTVO U RADU SA DECOM

I PROJEKAT OSLIKAVANJA MURALA? KOLIKO

ČOVEK NAUČI O SEBI RADEĆI SA DECOM I ŠTA

TI JE NAJINTERESANTNIJE U TOM PROCESU?

Sa decom sam počela da radim još dok sam bila dete. Zaista čarobno. Držala sam deci iz doma časove crtanja i sve to zahva-ljujući dragom Čarliju. Bilo je tu raznih radi-onica. Slikanje. Sve je nekako zvalo jedno drugo. Drugarica i ja smo držale kasnije radi-onice u Studenjaku, dok smo studirale... Po-tom je usledio mural na Kosovu, zatim u Be-ogradu, u školi internatu za decu oštećenog sluha, potom u Domu za nezbrinutu decu...

Oslikavanje murala sa decom smo započeli u Mardinu. Prvo su to bile jednostavne ra-dionice. Pravili smo knjige, sveske u kojima su oni ispisivali, crtali svoje priče. Bilo je žon-glerskih, pozorišnih igrarija i rad na zidovima i velikim panelima koji su kasnije korišćeni za predstave.

Pre dve godine je bio prvi Murals Without Borders organizovan upravo u Mardinu. Uf, samo o tome bi bilo potrebno nekoliko stra-na.

Sve vreme učimo o sebi, a sa decom odu-vek volim da radim. Nekako su mi najbliži, najinspirativniji.

Umorite se beskrajno. U istoj proporciji vam se i duh, srce nahrani. Sledi, beskrajno.

KOJI JE NAJVAŽNIJI DRUŠTVENI ZNAČAJ

„MURALA BEZ GRANICA“ (MURALS WITHOUT

BORDERS)?

Crno na belo, to bi bio jedan obojeni putu-jući, slikarski, obrazovni radost projekat sa idejom ravnopravnosti, jedinstva. A ono glav-no, upravo dečija radost, igra i pravo na nju. Osmeh. Svet bez zastava i nepostojanje gra-nica.

(Mislim da sami murali iz Mardina, Mirana... govore najviše)

OSIM FOTOGRAFIJOM, SLIKARSTVOM I

PEDAGOŠKIM RADOM, BAVIŠ SE I JOGOM KOJU

PODUČAVAŠ U BHAKTI HUB-U U BEOGRADU.

KAKO SI SE UPOZNALA SA JOGOM I KAKO TI JE

ONA PROMENILA ŽIVOT?

Nije joga promenila život, samo ga je dopu-nila. Naučite malo bolje da dišete, u svakom pogledu.

MOŽEŠ LI DA MI ISPRIČAŠ KAKO SU

KONCIPIRANE RADIONICE SLIKANJA NA VODI

KOJE TAKOĐE ORGANIZUJEŠ?

Ebru je zanimljiva tehnika, sa kojom sam se susrela na istoku Turske, u Mardinu. Slikate na vodi koja sadrži određeni medijum, prah, specijalnim bojama za Ebru. Ma koliko tu ima da se igra, istražuje...Kasnije taj crtež sa vode prebacujete na papir. Otisak.

HVALA TI NA OVOM RAZGOVORU. ZA KRAJ JE

OSTALO DA TE PITAM KAKO ĆEŠ PROVESTI

LETO, DA LI PRIPREMAŠ NEKE NOVE IZLOŽBE I

ŠTA TE TRENUTNO OKUPIRA?

Leto je radno i uz marinizme.Pripremam izložbu koja će biti u septembru

i sastavljam i rastavljam još nekoliko priča. Polako. Trenutno me najviše okupiraju ilustra-cije, biljke, fotografije i jedna buduća mural radost.

130 l jul - avgust

Eko putovanja

»ne zagađujući ga«

Na pedalama istražujemo svet

CIKLOMOTIVA JE LEPA INICIJATIVA, PODSTIČE BRIGU O ŽIVOTNOJ SREDINI, UKAZUJE NA ZNAČAJ RECIKLAŽE I PROMOVIŠE ALTERNATIVNI VID PUTOVANJA SVETOM - NA BICIKLU. KAKO NAVODE NA SAJTU CIKLOMOTIVE: „AKO JE TVOJ MOTIV DA VOZIŠ BICIKL I DA UČINIŠ PLANETU ZDRAVIJOM, ONDA JE PRED TOBOM PRILIKA KOJA SE NE BACA. PRIJAVI SE I POKAŽI SVIMA DA SI EKOLOŠKA LOKOMOTIVA NA BICIKLU, IZABERI SVOJU TURU BICIKLOM PO EVROPI, A MI ĆEMO DA OBEZBEDIMO SVE POTREBNO ZA PUT. TI BIRAŠ CILJ, FIRENCU, PRAG ILI MINHEN, A MI TI POMAŽEMO DA DO NJEGA STIGNEŠ, JER TO JE CIKLOMOTIVA.”

Tekst: Teodora Kovrlija

132 l jul - avgust

Eko putovanja

KAKVA JE ZAMISAO CIKLOMOTIVE, NA KOJI

NAČIN PODSTIČE ZAŠTITU ŽIVOTNE SREDINE?

Veza između biciklizma, limenki i zaštite životne sredine je kod nas uvek postojala iako mnogim ljudima na prvu ruku taj koncept možda nije logičan. Jedna fantastična karakteristika koju svi metali imaju, pa i limenke koje su rađene od aluminijuma, jeste da se mogu beskonačan broj puta reciklirati, a da ništa ne izgube na kvalitetu. Dovoljno je da reciklirate oko 500 limenki da se napravi jedan bicikl, a koliko štitimo životnu sredinu reciklirajući i vozeći bicikl, računica je jednostavna. Reciklirajući limenke štedimo i do 95% energije potrebne za proizvodnju limenki, a ako ne trošimo fosilna goriva, već vozimo bicikl, naš otisak na životnu sredinu se značajno smanjuje.

KONKURS JE I DALJE OTVOREN, KAKVA JE

PREPORUKA LJUDIMA KOJI SE PRIJAVLJUJU?

Ciklomotiva upućuje otvoren poziv svim biciklistima, šetačima, ljubiteljima sporta i prirode da se direktno uključe i podrže našu turu. Ideja je da se svi zainteresovani mogu prijaviti, nije potrebno da su iskusni biciklisti, potrebno je samo da imaju motiv i zato se kampanja zove Ciklomotiva.

DA LI JE NEOPHODNO DA UČESNICI IMAJU

ISKUSTVA U VOŽNJI BICIKLA NA DUGE STAZE?

KOLIKO VOZAČI MORAJU DA BUDU PSIHIČKI I

MENTALNO SPREMNI?

Psihička i mentalna spremnost i jeste najvažnija i mi u Ciklomotivi smatramo da svi koji imaju jak motiv i koji žele da sebi dokažu da je to moguće, koji žele neobičnu avanturu, najbolji su kandidati za ovo putovanje. Mi mislimo da je motivacija navažniji deo ovog putovanja. Nije presudno da li ste već imali iskustva u biciklizmu, najbitnije je da objasnite samo vaš lični motiv da se uključite u ovu avanturu i da nas uverite da ste baš vi pravi ljudi za to.

DA LI POSTOJE BROJČANA OGRANIČENJA ZA

GRUPE?

Jelena iz organizacije Ciklomotiva, je za Plezir objasnila ideju njihove inicijative, a Uroš nam je ispričao o svom iskustvu sa prošlogodišnjeg učešća kada je vozio do Praga. Prijave su i dalje otvorene, pa ukoliko želite da se upustite u veliku avanturu na biciklu koja može biti novčano sponzorisana, pročitajte tekst u nastavku

Ne postoje brojčana ograničenja ali je budžet za troškove biciklističke ture prilagođen manjim grupama od dvoje, troje ljudi.

KADA TURA BUDE KRENULA DA LI ĆE BITI

MOGUĆE PRATITI UČESNIKE PUTEM SAJTA U

REALNOM VREMENU?

Ciklomotiva će obezbediti praćenje naših avanturista putem socijalnih mreža u realnom vremenu, ideja jeste da nam učesnici na putu prenose doživljaje.

POSTOJI LI OGRANIČENJE ZA DUŽINU RUTE

KOJA SE PRIJAVLJUJE?

Učesnici biraju između tri destinacije, Prag, Firenca ili Rim, a kompanija Ball Packaging Europe će snositi sve troškove ove

biciklističke ture.

DA LI ĆE CIKLOMOTIVA NASTAVITI DA SE

ODVIJA JEDNOM GODIŠNJE, KAKVO JE

INTERESOVANJE ZA SADA?

Ciklomotiva je počela prošle godine sa putovanjem Uroša do Praga i Žileta koji je nastavio putovanje sve do Rejkjavika. Ciklomotiva je ove godine otvorena prema svim entuzijastima, poštovaocima prirode i avanture, a vrlo smo zadovoljni interesovanjem i ono što jeste najbitnije, otkrivamo da jako puno ljudi, u vašem najbližem okruženju, jeste spremno i željno iščekuje ovakve projekte. Tako da ćemo sigurno da nastavimo ovim biciklističkim putem i dalje.

134 l jul - avgust

Eko putovanja

Informacije iz prve ruke dobili smo i od Uroša, momka koji je prošle godine učestvovao u prvoj Ciklomotivi i vozio do Praga

PROŠLE GODINE SI I SAM IMAO PRILIKU DA

BUDEŠ DEO CIKLOMOTIVE I VOZIO SI DO

PRAGA. KAKO BI OPISAO SVOJE ISKUSTVO?

DA LI TI JE OVO BILA PRVA OVAKO DUGA RUTA

BICIKLOM?

Da, prošle godine sam imao priliku da budem deo CIKLOMOTIVE... To su neprocenjiva iskustva, na kojima čovek promeni svoje stavove o životu, upozna nebrojeno mnogo ljudi, vidi najlepše predele koje čovek iz kola nikada neće videti. Upoznajete razne kulture i njihova staništa koja se mogu videti samo ako imate širok vidokrug, a to je sa bicikle ili iz ugla pešaka.

Nije ovo bila prva duža ruta, 2014. godine na duži put sam išao na Siciliju, takođe sa mojim „večnim saputnikom„ , kako ga ja nazivam, Žiletom.

KOLIKO VREMENA TI JE BILO POTREBNO DA

DOĐEŠ DO PRAGA I DA LI SI IMAO SKRETANJA

SA PUTA RADI OBILASKA USPUTNIH MESTA?

Do Praga nam je trebalo nekih 9-10 dana, s tim da smo imali dva dana stajanja u Mađarskoj zbog jakih kiša koje su nas uhvatile tokom puta. Zastali smo u jedan mali motel po imenu „Nevada”, koji se nailazi na periferiji malog grada. Naravno, imali smo skretanja sa puta da bi obišli mesta koja su nam bila u interesu, kao što su fabrika reciklaže u Bratislavi koja je ostavila veliki utisak na nas, posebno time koliko su ljudi van granica Srbije digli svest o reciklaži. Takođe imali smo i jedan „pit stop„ u Beču na njihovom aerodromu gde smo išli da vidimo „can crusher„ i to kako on funkcioniše. Tu su nas sačekali domaćini i novinari koji su sve to ispratili.

KAKAV JE BIO OSEĆAJ KADA SI STIGAO NA

ŽELJENU DESTINACIJU, KOLIKO SE RAZLIKOVAO

OD OSEĆAJA KADA DOĐEŠ NEKIM DRUGIM

PREVOZNIM SREDSTVOM?

U prvom trenutku niste ni svesni da ste došli biciklom, i shvatate da je to sasvim normalno. Onda dolazi utisak i osećaj da ste vi uradili veliku stvar i da se ozbiljno puno razlikujete u moru ljudi i same bolesti sadašnjice, a to su brzina življenja koju potpomažu i prevozna sredstva, ljudi se libe bilo kakvog odricanja luksuza.

DA LI SI NAKON PROŠLOGODIŠNJE TURE IMAO

PRILIKU DA IDEŠ NA DUŽA PUTOVANJA BICIKLOM?

PLANIRAŠ LI NEKO NAREDNO PUTOVANJE BICIKLOM?

Nisam išao na duža putovanja jer mi to vreme i poslovne obaveze nisu dozvoljavale, ali sam naravno ostao veran vožnji bicikla i svakodnevnom prelaženju velikog broja kilometara.

MI MISLIMO DA JE MOTIVACIJA NAJVAŽNIJI DEO OVOG PUTOVANJA. NIJE PRESUDNO DA LI STE VEĆ IMALI ISKUSTVA U BICIKLIZMU, NAJBITNIJE JE DA OBJASNITE SAMO VAŠ LIČNI MOTIV DA SE UKLJUČITE U OVU AVANTURU I DA NAS UVERITE DA STE BAŠ VI PRAVI LJUDI ZA TO

Da, u planu mi je neko duže putovanje, trenutno imam malu povredu na stopalu, pa ću to putovanje najverovatnije ostaviti za sledeću godinu.

KOLIKO JE VAŽNO DRUŠTVO NA OVAKVIM

PUTOVANJIMA, PROŠLE GODINE SI SVE VREME

VOZIO SA ŽILETOM KOJI JE KASNIJE PRODUŽIO

DALJE DO REJKJAVIKA. MISLIŠ LI DA TI JE

DRUŠTVO OLAKŠALO PUTOVANJE? DA LI BI SE

UPUTIO NA ISTU TURU SAMOSTALNO?

Moguće je naravno da se na ovakva putovanja ide sam, ali partner ili ti „večni saputnik” kako ja zovem Žileta, je nešto neprocenjivo na ovakvim putovanjima, gde se situacije menjaju iz trenutka u tren. Bitno je da znate da na putovanju možete da se oslonite na nekog, pa čak i popričate kada je teško, jer definitivno to vam u tim trenucima znači mnogo, i ne postoji način koji to može da vam nadomesti. Znam da je Žiletu bilo jako teško u nekim trenucima nakon nastavka putešestvija, bilo je trenutaka kada je nalazio saputnike koji su sa njim vozili neke deonice koje su im se poklapale na njihovim rutama. Značilo je mnogo, sigurno. Mislim da je na ovakvim putovanjima partner ozbiljna premija i luksuz koji možete sebi priuštiti.

Uputio bih se sam jer mislim da je to novi izazov i upoznavanje samog sebe na najbolji mogući način, spoznaja sebe iznutra i „čačkanje” vašeg unutrašnjeg bića. I to su sve razlozi zbog kojih bi se uputio samostalno na put.

KAKVE SU REAKCIJE LJUDI NA CIKLOTURISTE, DA

LI SI SVUDA IMAO LEPIH ISKUSTAVA?

U početku mi je bilo jako čudno zbog čega se ljudi oduševe kada im kažete da vozite velike relacije, jer nama je to bilo sasvim normalno. Kasnije shvatim da smo mi stvarno učinili veliku stvar i upustili se u ozbiljno putovanje na koje se ljudi ne odlučuju svakodnevno. Definitivno svuda su nam iskustva bila lepa jer ljudi kada čuju u šta smo se upustili podrže nas, što nama tada i te kako znači i uz neku sjajnu anegdotu pošalju dalje u vožnju.

ŠTA JE NAJLEPŠI MOMENAT PUTOVANJA

BICIKLOM?

Uh, najlepši momenat... svi su podjednako dobri i lepi, ali ajde da pokušam da izdvojim bar jedan. Trenutak kada se penjete na neki uspon od npr. 10 %, i onda kao nagradu za uspešno izguran uspon dobijate dugačku nizbrdicu, taj momenat sreće, moći, ushićenja i radosti je neopisiv.

ŠTA SAVETUJEŠ ONIMA KOJI SE PREMIŠLJAJU

DA LI DA SE PRIJAVE ZA OVOGODIŠNJU

CIKLOMOTIVU? OSIM FIZIČKE PRIPREMLJENOSTI,

PRETPOSTAVLJAM DA I MENTALNA SNAGA IGRA

VELIKU ULOGU U OVAKVIM PUTOVANJIMA.

Savet devojkama i momcima koji žele da se prijave je da se ne premišljaju već da urade to iz ovih stopa, jer će takvo putovanje da im donese puno iskustva i nezaboravnih doživljaja. A možda i promene način života, shvate kako treba živeti i uvideti sve njegove lepote...

Mnogi govore „svaka čast momci, sigurno vam je bilo potrebno puno snage za takav poduhvat„, ali ja stojim iza toga da vas na putovanje vodi „glava„ i mentalna snaga koju posedujete. SVE JE U GLAVI. Fizička pripremljenost vam omogućava samo da vam put bude što je komotniji, sve ostalo je na vama i vašem biću iznutra koje vas može odvesti na put oko sveta.

UČENICI KOJI NE ČEKAJU SVOJE ŠANSE

Tekst: Sara Savčić

PLANTAGENET

VEĆ IH STVARAJU!

Ekologija

Učenici Marija Milivojević, Miroslav Pavlović, Lazar Stojić, Jelena Milivojević i Milica Stjepanović, koje predvodi njihov profesor i mentor Nada Stevanović

pod okriljem srednje škole, već su na dobrom putu da se njihovi proizvodi prodaju i konzumiraju na svetskom nivou.

Svoje impresije o celom projektu prvo je sa nama podelio direktor srednje škole Sveti Ahilije, Ranko Davidović.

MOŽETE LI NAM MALO BLIŽE PREDSTAVITI

RAD UČENIKA U OKVIRU KOMPANIJE

PLANTAGENET? KAKO IZGLEDAJU PROIZVODI

KOJE ONI PLASIRAJU?

Učenici se u okviru svoje kompanije bave proizvodnjom i prodajom ekoloških kompleta za organsko uzgajanje začinskog bilja i čajeva u kućnim uslovima. Svaki komplet koji je u formi kutije sadrži i supstrat, kesicu sa semenom odgovarajuće biljke, organsko đubrivo, biorazgradivu saksiju izgađenu od kokosovih vlakana, glinene kuglice, ali i uputstvo za upotrebu i višenamenski štapić.

Učeničke kompanije osnovane u okvirima srednje škole Sveti Ahilije u Arilju, već dugi niz godina ne izostaju da pokažu izuzetno

visoke rezultate na nacionalnom, ali i evropskom nivou. Tako su svoje drugare i prethodnike iz kompanije Junior Vision, koji su

svoju ideju pre četiri godine uspešno plasirali na daljem takmičenju za najbolju učeničku kampanju u Evropi, nedavno verno opravdali članovi ekipe učeničke kompanije Plantagenet, koja će za neki dan u Švajcarskoj predstaviti ekološke komplete za organsko uzgajanje

začinskog bilja i čajeva u kućnim uslovima, koje su osmislili.

KOJOJ CILJNOJ GRUPI U OKVIRU TRŽIŠTA SU

OVI PROIZVODI NAMENJENI?

Delatnost učeničke kompanije Plantagenet zahteva veoma razuđeno tržište i razvijenu svest građana o značaju organske proizvodnje. Ciljna grupa su osobe svih uzrasta. Odnedavno je kompanija u svoj program uvrstila i dečje pakete koji su istovremeno edukativnog i zabavnog karaktera, jer omogućavaju učenje kroz igru. Sa veoma atraktivnim dizajnom, proizvod je veoma zanimljiv deci i što je najbitnije, oni se uče načinu na koji priroda funkcioniše i razvijaju svest o zdravim sastojcima koje unose u svoj organizam već od malih nogu.

KAKO ZA SADA NAPREDUJE ČITAVA PRIČA I KOJI

SU DALJI PODVIZI KOJIMA TEŽE U BUDUĆNOSTI?

Kompanija iz dana u dan sve više napreduje, što se pre svega ogleda u dobrom poslovanju i proširenju asortimana. Vizija kompanije jeste da se razvije u stabilno preduzeće kako bi brendirala svoj proizvod, proširila tržište i odgovorila svim zahtevima poslovanja i savremenog života. Neposrednim kontaktima, ali i onima putem medija i profila na društvenim mrežama, kompanija obaveštava sve zainteresovane o novostima i proizvodima.

138 l jul - avgust

Dalji cilj učeničke kompanije Plantagenet je da se razvije u privredno društvo koje može da odgovori svim zahtevima tržišta, a to podrazumeva brendiranje proizvoda i registrovanje kompanije kao pravnog lica. Upravo u tom pravcu su i tekli razgovori koje su članovi učeničke kompanije vodili sa predstavnicima lokalne samouprave na čelu sa predsednikom opštine Arilje. Kompanija uživa veliku podršku škole, lokalne samouprave i privrednih subjekata opštine Arilje, koji su u mnogome pomogli postizanje uspeha.

Razgovor smo nastavili sa profesorom i mentorom ekipe Plantagenet, Nadom Stevanović.

VEĆ DUGI NIZ GODINA PREDVODITE UČENIČKE

KOMPANIJE U OKVIRU SREDNJE ŠKOLE SVETI

AHILIJE, A DOBAR REZULTAT, BEZMALO,

NE IZOSTAJE! OTKRIJTE NAM, KOJI JE TO

POSEBAN RECEPT ZA USPEH KOJI STE

OSMISLILI ZAJEDNO SA VAŠOM DECOM? KAKVA

JE EKIPA PLANTAGENETA?

Posebnog recepta nema! Biti mentor učeničkih kompanija, u mom slučaju već više godina, nije ni malo lak zadatak, međutim jako je uzbudljiv. Naime, ono što hoću da kažem je da rad sa ovim mladim, izuzetno kreativnim ljudima, nešto što svakoga od nas ispunjava. Tokom rada ima i onih situacija koje nisu jednostavne, koje se čine neprebrodivim, ali sve se može rešiti saradnjom i dogovorom.

Iz mog ugla posmatrano, cilj učeničkih kompanija, jeste da učenici tokom svog rada nauče osnovne norme u vezi sa preduzetništvom, da shvate značaj timskog rada, saradnje sa poslovnim partnerima, da savladaju tajne tržišta i marketinga. S tim u vezi, kada krenemo sa organizacijom, učenicima naglasim da je neophodno da pre svega ostvare saradnju sa organima škole, sa lokalnom samoupravom, sa socijalnim partnerima, sa istaknutim privrednicima

Ekologija

u okviru opštine, zato što je to, negde, njihovo potencijalno tržište. Kada ovo shvate smatram da su na pravom putu ka uspehu.

Plantagenet je, verujte, tim koji je u potpunosti savladao mnoge tajne poslovanja. Oni su ekipa koja svoju šansu ne traži, oni je stvaraju.

SVIMA JE POZNATO DA VEĆINU DECE

SREDNJOŠKOLSKOG UZRASTA NEŠTO

POSEBNO I NE INTERESUJU AKTIVNOSTI IZVAN

NASTAVE, MADA UVEK IMA IZUZETAKA. NA

KOJI NAČIN MOTIVIŠETE I OHRABRUJETE DECU

NA RAD I KAKO PRVENSTVENO PREPOZNATE

NJIHOV POTENCIJAL I PROBUDITE ŽELJU

DA UZMU UČEŠĆE NA OVAKO VELIKIM

PROJEKTIMA?

Smatram da je kod nas u školi i opštini dosta dobro podržan rad učeničkih kompanija, a to je vrlo često uslov za nastavak rada. Zatim, uspesi svih dosadašnjih kompanija se stalno promovišu, pa je i to jedan od motiva za aktiviranje novih učenika. Cilj ovog udruženja je da kroz rad,

zabavu i druženje, učenici steknu osnovna znanja i iskustva o poslovanju, nauče kako funkcioniše poslovni svet, savladaju pravila timskog rada, razviju zdravu konkurenciju, osete zaradu, putuju... Sve su ovo, po mom mišljenju, elementi koji zavređuju njihovu pažnju i koji ih motivišu da se prijave.

USKORO VAS OČEKUJE VELIKO

PREDSTAVLJANJE U DALJOJ ETAPI

TAKMIČENJA U ŠVAJCARSKOJ. KAKO SE

PRIPREMATE?

Kao nacionalni pobednici predstavljaćemo Srbiju na evropskom takmičenju od 25. do 28. jula u Lucernu u Švajcarskoj. Počeli smo sa intenzivnim pripremama proizvoda, poslovnih izveštaja, prezentacije, nastupa. Nedavno smo boravili u Beogradu nekoliko dana, gde smo u okviru priprema za takmičenje imali niz sastanaka i poseta, između ostalog i sa ministrom privrede gospodinom Sertićem i sa predsednikom Privredne komore RS gospodinom Markom Čadežom.

cilj učeničkih kompanija, jeste da učenici tokom svog rada nauče osnovne norme u vezi sa preduzetništvom, da shvate značaj timskog rada, saradnje sa poslovnim partnerima, da savladaju tajne tržišta i marketinga

Za kraj, svoje utiske i dalje planove su nam preneli i članovi same ekipe Plantageneta: Marija, Miroslav, Lazar, Milica i Jelena.

ĆAO SVIMA! ISPRIČAJTE NAM, KAKO SE OKUPILA

EKIPA PLANTAGENETA?

Miroslav: S obzirom na to da program učeničkih kompanija u našoj školi postoji duži niz godina, nekoliko nas iz sadašnje ekipe je učestvovalo i prošle školske godine. Kako se trudom i marljivim radom uvek mogu postići rezultati, mi četvrtaci, dobili smo priliku da zajedno sa drugarima iz trećeg razreda (u kompaniju se ulazi uglavnom u trećem razredu), i dalje ulažemo rad, trud i vreme zarad postizanja što boljih rezultata. Učenička kompanija traje jednu školsku godinu. Prošle godine su bili drugi proizvodi, koji su bili zapaženi na takmičenjima. Ove godine smo se dogovorili da osnujemo drugu kompaniju, sa novim proizvodom i pokušamo da rezultati budu još bolji. Ovo su sami počeci Plantageneta.

ODAKLE IDEJA DA SE POSVETITE PROIZVODNJI

EKOLOŠKIH KOMPLETA ZA UZGAJANJE

ZAČINSKOG BILJA I ČAJEVA U KUĆNIM USLOVIMA?

Marija: Znamo da se u svetu trenutno posvećuje velika pažnja ekologiji i organskoj proizvodnji. Hteli smo da naš set bude spoj lepog i korisnog, tako da je odlična stvar za sve koji nemaju baštu, a pritom žele da u svojoj ishrani koriste baš ono što su sami odgajili, kao na primer nanu, kamilicu, bosiljak, origano...

USPELI STE DA ZASLUŽENO OSVOJITE PRVO

MESTO U OKVIRU NACIONALNOG TAKMIČENJA

NAJBOLJIH UČENIČKIH KOMPANIJA. SADA SLEDI

VAŠE PREDSTAVLJANJE U OKVIRU SLEDEĆE,

EVROPSKE ETAPE, U ŠVAJCARSKOJ. KAKO SE

PRIPREMATE, IMA LI IPAK MALO TREME?

Lazar: Svako takmičenje do sada je bilo novi izazov za nas. Postizali smo odlične rezultate i dobijali sve veću energiju za svako naredno. Polako krećemo sa pripremama za takmičenje

u Švajcarskoj. U pripreme se ubraja sve od izrade kompanijskog izveštaja, prezentacije, preko pravljenja proizvoda. Sigurni smo u sebe i u tim i sa velikom dozom samopouzdanja krećemo tamo. Međutim, sama pomisao da predstavljamo celu zemlju, stvara jednu dozu pozitivne treme kako bi svoje prisustvo opravdali i pokazali u najboljem svetlu.

KAKO FUNKCIONIŠETE KAO TIM, NA KOJI NAČIN

STE PODELILI ULOGE I KO VAM JE JOŠ POMAGAO

DOK JE IDEJA RASLA I RAZVIJALA SE?

Jelena: Nadamo se da iz rezultata, za koje ste i sami čuli, stvarate sliku o tome kako funkcionišemo kao tim. Sarađujemo odlično. Uloge su podeljene po sektorima koji su potrebni kompaniji, međutim, volimo da kažemo da svi sve radimo. Dopunjujemo jedni druge i kada sve to sklopimo, rezultati ne manjkaju.

Milica: Da, kao tim funcionišemo odlično, to stoji, ali verujem da sam timski duh ne bi bio kakav jeste da sa nama nije naš mentor. Profesorka elektrotehničkih predmeta i informatike u našoj školi, Nada Stevanović, našla je sa nama zajednički jezik i ovim putem joj se još jednom zahvaljujemo. Ona je stub našeg odnosa, ona je sa nama od razvijanja ideje, preko stvaranja proizvoda, pa do obrazovanja timskog duha. Na svakom

Ekologija

početku potreban je neko sa iskustvom, a nama je to bila ona, jer je nesebično odvajala svoje vreme između i posle časova, kako bi sav naš trud ugledao svetlost dana.

BEZ OBZIRA NA VAŠ DALJI PLASMAN,

VERUJEMO DA ĆE VAŠI PROIZVODI I DALJE BITI

VRLO AKTUELNI! KAKO VI ZAMIŠLJATE DA ĆE

PRIČA DALJE DA SE RAZVIJA? GDE ĆETE DALJE

PLASIRATI SVOJE PROIZVODE?

Miroslav: Kao što smo već naveli, program učeničkih kompanija traje jednu školsku godinu, ali to ne znači da naš tim neće moći da nastavi sa radom i nakon toga. Imali smo obećavajuće razgovore sa predstavnicima svetskih kompanija, što je u nama još više probudilo preduzetnički duh. Naš proizvod je svojim sklopom sveobuhvatan i može se naći od fitofarmaceutskih kuća, pa do prehrambenih marketa. Cilj nam je da baš naš Plantagenet proizvod zauzme mesto na policama uspešnih kompanija.

BUDUĆI DA STE SVI UČENICI SREDNJE ŠKOLE I

DA VAS USKORO OČEKUJE ODABIR FAKULTETA

I BUDUĆIH PROFESIJA, HOĆE LI PLANTAGENET

PRIČA SADA UTICATI NA TAJ VAŠ IZBOR?

Lazar: Veći deo tima je baš ove godine upisao fakultete. Neki imaju malo veću

korelaciju sa celom Plantagenet pričom, dok je kod nekih to malo manje, ali ljubav prema tim profesijama je nadvladala. No, jedno je sigurno, znanje koje smo stekli u kompaniji i o preduzetništvu će nam svakako koristiti čim dođe vreme da zaplovimo ka stvaranju karijera.

ZA KRAJ, RECITE NAM ŠTA MISLITE, NA KOJI

NAČIN BI LJUDIMA KOD NAS MOGLA DA SE

PROBUDI EKOLOŠKA SVEST? KOLIKO JE

ONA KOD VAS BILA PRISUTNA PRE CELE OVE

PRIČE I KAKO SE VI LIČNO ANGAŽUJETE PO

OVOM PITANJU? ŠTA BISTE PORUČILI, AKO

NIKOME DRUGOM, ONDA SVOJIM DRUGARIMA I

VRŠNJACIMA, ŠTA JE TO ŠTO MOŽEMO UČINITI U

OČUVANJU PRIRODE I PLANETE, DA NAM SVIMA

BUDE MALO BOLJE I LEPŠE?

Marija: Angažovanje po pitanju stvaranja ekološke svesti je i stvorilo ideju za pravljenje baš ovih setova, ekoloških. Danas se ovo sve više potencira i u školi, na časovima biologije posebno. Verujemo da su neke generacije pre nas to propustile, pa im ekološka svest i nije na zavidnom nivou. Svi moramo poći od sebe i kod nas podići svest na što viši nivo kako bi ostatak društva imao na koga i na šta da se ugleda, jer takvi smo, zar ne? Za kraj možemo da kažemo: Plantagenet tim se trudi, pre svega svojim proizvodom, potrudite se i vi!

142 l jun

FOTO DNEVNIK IZ LATINSKE I SREDNJE AMERIKE

Putovanja

FOTO DNEVNIK IZ LATINSKE I SREDNJE AMERIKE

Fotografije: Nikola Nikodijević

RUTA PUTOVANJA: Beograd - Italija (Rim, Trist) - Maroco Casablanca - Brazil (Sao Paolo, Rio De Jenairo, Saquarema, Florianopolis, Londrina, Porto Alegre, Jaguarao) - Urugvaj (Rio Branco, Minas, Montevideo, Colonha Del Sacramento) - Argentina (Buenos Aires, Rosario, Alta Gracija, Cordobe, La Rioja, San Miguel de Tucuman, Salta, Juju, Pumamarca, Tilcara, Humahuaca) - Chile (San Pedro De Atacama, Calma, Antafagasta, Iquiqe, Humberstone, Arica) - Peru (Tacna, Arequipa, Cusco, Ica, Lima, Cajamarca, Mancora) - Equador (Guayaquil, Quito, Otavalo) - Cuba (Havana) - Spain (Madrid, Zaragosa, Barselona) - Italija (Turin, Milano, Verona, Trieste, Ljubljana) - Srbija (Beograd, Kragujevac)

Pređen put približno oko 40 000 km u vremenskom periodu od 3 meseca. 32833.61km vazdušnom lini-

jom (teško je proceniti kada idete Andima). Za puto-vanje smo koristili avionski prevoz između kontine-nata, autobus na kontinentu kao i lokalnu varijaciju

servisa Bla, Bla Car i naravno stopiranje.Za smeštaj smo koristili Couchsurfing.

Što se hrane tiče najviše smo se oslanjali na hranu kod domaćina i specijalne ponude.

BRAZIL… NEDALEKO OD PORTO ALEGRE Dolazimo autobusom u grad i hvatamo

metro do poslednje stanice severno od gra-da. Oseća se da smo na jugu, tu i tamo ljudi nose velike šešire, košulje uvučene u farme-rice, a farmerice uvučene u kaubojke. Svi su ponosni na svoje kaiševe sa šnalama koje se sijaju. Pokušavaju da ih naglase i istaknu ga-učo pozama dok se voze metroom. Metro im nema klimu i ima rešetke na prozorima. Eto, a mi nemamo metro čak ni u glavnom gradu.

Na poslednjoj stanici nas čeka domaćin iz Rusije. Vozi Tojotu. Svi voze Tojote. U kolima je i druga couchsurferka iz Nigerije.

-Došli ste za vikend, vikendom ja boravim u džungli, jel vam treba toalet ili da idemo di-rektno?

Došao je u Brazil na kratko, a onda kupio parče zemlje jeftino sa mnogo hektara, ima čak i jezero. Čim smo stigli izvadio je mačetu iz gepeka i nestao u žbunje. Vraća se sa bu-ketom banana i ostavlja za kasnije.

-Da sazri za sledeći put.Noć najavljuje kakofonija žaba iz jezera.

Mi roštiljamo i očekujemo najezdu komara-ca dok pravimo roštilj. Sasvim običan dan u džungli.

Sledećeg jutra domaćin nam priča svoj plan. Sve counchsurfere dovodi ovde. Svako treba da zasadi po jedno drvo, a za par godi-na će napraviti kuću i preći sa svojom poro-dicom da živi odsečen od sveta.

146 l jul - avgust

LA RIOJA: Dolazimo kod Couchsurfing domaćina, a

prvo što nas pita je da li smo iz Belgije. -Nismo, zašto baš iz Belgije? -Belgijanci putuju sa malim rančevima i

uvek po nekim mestima koje je i Bog zabora-vio.

-Mi: „Zar to nisu Francuzi?”

Sledećeg dana stopiramo u nekoj nedođiji. Sa leve strane pesak, sa druge strane pusti-nja… put prav, prekinut tek ponekom sen-kom koju bacaju dramatični oblaci. Na mapi nas put vodi preko nekoliko reka koje su u stvari samo trake druge boje peska. Idemo do Nacionalnog parka da vidimo interesan-tne geoloske formacije, stopiramo. Autostop nije problem, problem je da se pojavi bilo koje vozilo, a to zna da potraje. Imali smo sreće i otišli kamionom jako brzo. Dva sata vožnje i tamo smo. U povratku nas je šlep služba ostavila na pola puta. Lokacijski nema razlike, pustinja sa leve strane, pesak sa dru-ge... malo autobusko stajalište koje jedino

pravi senku i pruža utočište od peska kada dune vetar.

Po jedna kuća sa svake strane i otvorena WIFI mreža! JECKPOT! Tu se čekalo dva sata da bilo ko prođe. Iz dosade jurim ovce i poku-šavam da momente iščekivanja sagledam iz ugla akcionog filma i životne drame. Konačno neka tačka se pojavljuje na jednom kraju puta i polako dovlači do nas. Ispostavlja se da je to neki dotrajali kamion sa dve osobe u kabini. Nema šanse da unutra stanemo, ali mislimo se, ima mesta sigurno negde pozadi. Pomi-slih na trenutak da sam u pravu! Kamion zaista staje na naše stajalište, a mi jurimo ka prikoli-ci da se utovarimo - sreći nikada kraja! Vozači odmahuju rukom, kažu idu nazad, a iz prikolice se istovaruju dva prašnjava putnika. Sada nas četvoro čekamo prevoz koji nikako da stigne. Konkurencija smo, ali se razumemo. Ćutimo.

-Odakle ste?-Belgija.-Mm-da.

Putovanja

Postoji ceo set GHOST TOWNS-a u Čileu. U principu su to uglavnom bili rudarski gradovi gde se vadio prirodni nitrat. Vremenom se pro-izvodnja ugasila, jer je postalo neekonomično, industrisjko đubrivo je preuzelo tržište te su se gradovi polako gasili, a iste je preuzeo pesak.

Kada se ide kroz pustinju Atakamu, s vreme-na na vreme se mogu uočiti ruševine i groblja. Zgrade su propale, a pesak se izmestio te se na nekim grobnim mestima mogu videti kovče-zi i kosti kako izviru iz peska.

Gradovi kao Hamerstone su bili sačinjeni od velikog broja emigranata i zbog izolacije su razvijali sopstvenu subkulturu i način života. Da ne bih davao polovične informacije o Ha-merstonu pogledajte i sami na internetu zašto je grad pod UNESCO zaštitom. U jednom tre-nutnku je korišćen i kao logor za politički nepo-dobne, mislim da ima i minsko polje oko njega, zbog čega je prilično sablasno hodati tuda. Nemaš pojma šta je eksponat, šta je deminira-na zona. Informacija ima malo, kao i ljudi. Sve što čujes je vetar kako duva prazninom i pesak

koji nosi. Škripanje zarđalog metala od koga su sagrađene kuće. Vidiš tragove života, ali nigde ljudi.

Zanimljivost: Kada smo putovali po ovim pu-stinjskim delovima, uvek nas je pronalazio po neki pas (niotkuda) i mirno išao uz nas, bio naj-bolji drug i čuvar, a zatim bi nestajao. Obično su to bila mesta udaljena od civilizacije, po najve-ćoj vrućini i bez mnogo logike zašto bi pas bio baš tu. Kasnije smo saznali da nismo jedini. Ta-kve pse zovu - SAN PERRO (PAS) DE ATTACAMA.

ČILE:

148 l jul - avgust

CUSCO: -Dobro jutro! Jel ste za koku?-Nismo, hvala, već smo skuvali čaj od iste, prija

nakon uspona na Machu Pichu. -Rusi se smeju - „to mora da se žvaće, evo ti

ovo i trpaj u usta duže vremena”. Pričamo o svemu, razmenjujemo informacije. -I!? Jel bolje!!? -Ja sam svoje skoro pojeo i ništa.-Kako bre ništa!!?? ....ajde polazite idemo na

pijacu da kupimo katalizator!Jeli smo, kupili voćni sok, duvan, sodu bikarbo-

nu i melasu. Nešto od toga je bio i katalizator...-I ’EL OSEĆAŠ SADA PROMENU????!!!! -Izašla mi afta u ustima.

Godine 2009. godine dok sam couchsurfingo-vao u Rigi, upoznao sam momka koji je puto-vao svetom u zig-zag pravcu. Rekao mi je da se vraća kući u Čile i da želi da živi kao „gorštak”, mada delovao mi je suviše nežno za tako nešto.

Pet godina kasnije, srećemo se u pustinji. Do-lazi velikim džipom po nas. Na licu mu je ogro-man ožiljak preko oka, koža izmorena od pu-stinjskog sunca ali ima isti onaj sjaj u očima, uz obavezan osmeh. Drago mu je da se konačno srećemo posle toliko godina. Dosta se prome-nio. Džip (Toyota) dodatno ojačan i opremljen svakakvim gedžetima za ko zna kakve avanture, vozi nas dalje od grada, do nekog parčeta pe-ska punog krša i materijala za recikliranje. Mad Max scena. (a i on se zove MAX) Parkiramo Toyotu pored još veće Toyote koja drži konstruk-ciju „kuće”. Kuća je autobus, prerađen za po-trebe života. Na mestu vozača je gomila cipela i zilion mušica. Oko autobusa je „sve” ostalo.

-Došli ste kada je nered, spremamo se da kre-čimo „kuću”. Izujte se kada budete ulazili. Usme-rava nas Max i odšeta da popravi kompresor.

Cimer izlazi iz svog kombija i kreće da rastavlja delove i prebacuje ploče.

- Jesi li išla do toaleta? … Kako je?

-Ok. -Mene je strah da uđem… možda da spa-

vamo napolju. Oprezno ulazim unutra… Ikea style! Sve je pod konac, hladovina, čisto. Kada, wc šolja, fin krevet i tepih....Malo, ali uredno!

Odmah se bacamo na farbanje. Počinjemo da se navikavamo na prostor. Sve dobija smi-sao. Đubre postaje drago, korisno i praktično.

Kako dan odmiče, ljudi počinju da se sku-pljaju. Svako sa neke strane dolazi, na svoj način. Razapinju šatore (svako ima rezervisa-no mesto na osnovu ritma spavanja i kretanja sunca - love jutarnje senke).

Noć pada i mi postajemo nebitni, sva pažnja se usmerava na nebo i Mlečni put koji preti da će nam se srušiti na glavu. Ona rupa na nebu se zove Coalsack nebula - istražio sam.

Sutradan idemo džipom u pustinju. Da se kupamo ?!!!

Max živi „off the grid” - sa drugarima istomi-šljenicima je pokrenuo biznis - The Wild side. Deli svoj svet sa svetom!

150 l jul - avgust

BRAZIL

BRAZIL

BRAZIL

BRAZIL

BRAZIL

URUGVAJ

URUGVAJ DELTA REKE RIO DE LA PLATA

BRAZILBRAZIL

152 l jul - avgust

ARGENTINA

ARGENTINA

ARGENTINA ARGENTINA

ARGENTINA

ARGENTINA

ARGENTINA

ARGENTINA

154 l jul - avgust

ČILE

ČILE HAMERSTONE ČILE HAMERSTONE

ČILE

ČILE HAMERSTONE

ČILE

ČILE HAMERSTONE

ČILE

ČILE

PERU

PERU

PERU PERU

PERU

PERU

PERU

PERU

PERU

PERU

PERU PERU

PERUPERU

EKVADOR EKVADOR

EKVADOR

EKVADOREKVADOR

EKVADOR

EKVADOR

162 l jul - avgust

KUBA KUBA

KUBA

KUBA

KUBA KUBA

KUBA

KUBA

164 l jul - avgust

ESTONIJA, LETONIJA I LITVANIJA

Putopis

Istražujući Baltik:

„Da li vi ZAISTA idete u TE zemlje? Pa šta tamo ima da se vidi? Što ne idete negde na more?“, pitanja su koja su Milošu i meni postavljali ljudi u okolini saznavši da ćemo

odmor provesti obilazeći Estoniju, Letoniju i Litvaniju. Nikome nije bilo jasno zašto smo odabrali baš taj region.

Da budem iskrena, nije ni postojao određeni razlog. Više avanturistički duh i želja za nečim novim, potpuno

nepoznatim. A ima i more.

Tekst i fotografije: Ana Marija Branković

166 l jul - avgust

Putopis

Prvi na listi bio je Talin. Došli smo po ne baš sjajnom vremenu, ali naša domaćica, Eret, učinila je da se odmah osećamo kao kod kuće. Couchsurf-ovali smo u sve tri zemlje i tako se

zaista upoznali sa pravom svakodnevicom i načinom života lokalaca. Na mene lično, Talin je ostavio najjači utisak. Dosta mali, prepun zelenila i na obali Baltičkog mora. Da se ne lažemo, voda u moru je siva i nije preporučljiva za kupanje, ali možete videti ogromne tanke-re i kruzere kako pristaju u luku glavnog gra-da Estonije. Trajektom se brzo stiže i do Hel-sinkija, ali to smo ostavili za neku drugu turu.

Obišli smo dosta veliki deo grada za tri i po dana koliko smo proveli u Talinu. Mnogo par-kova i jezeraca nalazi se po čitavom gradu. Talin je te, 2011. godine, bio evropska pre-stonica kulture pa je sve po gradu zaista bilo na „visokoj nozi“.

Trip tip: ako se ikada zadesite u nekoj od ovih zemalja, OBAVEZNO probajte njihove „sajdere“! Kod nas su sada popularni So-mersby i slični, ali na Baltiku postoji pregršt pivskih „sajdera“ (Somersby je vinski) svih mogućih ukusa i jako prijaju kao letnje osve-ženje. To je kod njih bilo popularno i tada, 2011. godine, kada kod nas ničeg sličnog nije bilo na tržištu. Par zanimljivih činjenica o Estoniji: Estonci su izmislili Skype, a Talin je grad koji je ceo pokriven besplatnim Wi-Fi-jem! Eret nam je jednog dana spremila tra-dicionalni estonski doručak: crni hleb sa bla-gim sirnim namazom, preko toga marinirana polu-sirova riba i kuvano jaje. Takođe smo probali „maku“ – napitak poput gustog šejka, napravljen od posebne vrste žitarica i jogurta. Za dezert smo imali sir umočen u crnu čoko-ladu i/ili karamelu.

168 l jul - avgust

Putopis

Sledeća destinacija bio nam je Viljnus. U kući naše domaćice, Violete, bilo je jako interesantno. Zajedno sa nama bio je i njen kućni ljubimac, do-maći pacov po imenu Krišna. U isto vreme kada i mi, kod Violete je bio i njen dečko, Španac po imenu Gabriel. On nam je spremao palačinke za doručak koje smo tu i tamo zalivali po kojim viski-jem. Viljnus me je atmosferom u samom gradu dosta podsetio na Novi Sad. Sve je dosta opu-šteno, mirno, uređeno. Obišli smo najatraktivni-ja mesta u gradu: glavni Trg sa crkvom i muze-jom, stari deo grada i jedan deo tvrđave. Pošto smo dosta istraživali o mestima koja posećujemo pre samog puta, Miloš je primetio da se u Viljnusu nalazi jedno jako specifično i dosta staro groblje. Nadam se da vam ovo neće zvučati čudno, ali poželeli smo da ga posetimo. Zaista je posebno mesto, svi spomenici su umetnička dela, neka čak i sa početka 19. veka. Prilikom jedne šetnje sa Violetom i Gabrielom, probali smo autentično litvansko jelo „podmornicu“. Podmornica je kuvani krompir punjen mlevenim mesom i sa prelivom od pavlake, limuna i raznoraznih začina. Dosta jako, takoreći zimsko jelo. Uživali smo svakako. Bilo je tu i litvanskog belog piva (koje nije uopšte prošlo proces fermentacije) i raznoraznih drugih lokalnih specijaliteta i zadovoljstava. U svim ovim zemlja-ma vidi se veliki uticaj Rusije, ali svaka od njih ima i svoja autentična obeležja.

170 l jul - avgust

Putopis

Poslednja destinacija na našem putešestviju bila je Riga. Stan našeg domaćina, Janisa, bio je u samom centru grada tako da nam je sve bilo na dohvat ruke. Sve institucije po gradu su smeštene u starim, uređenim zgradama i više liče na spomenike nego na „ozbiljna me-sta“. Pregršt mostova preko Daugave čine da grad zaista izgleda „živo“. Zanimljiva činjenica o Letoniji: Letonci tvrde da običaj kićenja no-vogodišnje jelke potiče baš iz njihove zemlje!

Ono što je bilo zajedničko svim gradovima koje smo obišli jeste moda. Kao što sam već napomenula, uticaj Rusije je sveprisutan. Da-kle, svuda možete videti gospođe i gospođice kako šetaju u japankama/sandalama i najlon čarapama. Vrlo simpatično i, mora se priznati, neobično. Što se tiče gastronomskog aspekta Letonije, ne razlikuje se mnogo od Litvanije i Estonije – malo „jača“ hrana, dezerti sa sirom i naravno „sajderi“. Probali smo i jedno od tra-dicionalnih pića (ne sećam se tačnog naziva), podseća na naš Pelinkovac ili Jägermeister. Za svakoga po nešto.

Baltik, kao i svaki drugi region, ima mnogo svojih posebnosti. Jednostavan život, prisutna zaostavština SSSR-a u svakom aspektu živo-ta, ali i vidljiv početak uticaja Zapada. Svako pitanje „Šta ćete tamo?” zaslužuje odgovor „Da upoznajemo svet.“

172 l jul - avgust

Med Bouagina ima dvadeset šest go-dina i poreklom je iz Španije. Na prvo putovanje je krenuo sa željom da upozna nepoznato, a nakon

tog putovanja želja za istraživanjem je preo-vladala i postala njegov način života. Počeo je da putuje kao volonter pre pet godina i obišao je pet kontinenata uz pomoć dobre organizacije i planiranja finansija. Kako kaže, najbitniji su kontakti koje ostvaruje tokom putovanja i prijatelji, kojih danas ima na svim stranama sveta. Sa njima i uz njihovu pomoć, sada već iskusni putnik, vreme ne provodi u hotelima već kod porodica koje upozna-je usput. U pojedinim mestima nađe posao, dok u drugim pronađe inspiraciju za slede-će putovanje. Ne voli da broji države i mesta koja je obišao, ali iz svakog mesta ponese deo magije koje ono nosi i na svakom mestu ostavi deo sebe. Upoznajte inspirativnog no-mada XXI veka.

NOMAD XXI VEKA:

Intervju: Kristina Simonović

Putovanja

GODINA5KONTINENATA

ZA5

GDE SE TRENUTNO NALAZIŠ?

Trenutno se nalazim u Egiptu, u Aleksandriji, dobio sam stipendiju na šest meseci.

KADA SI POČEO DA PUTUJEŠ TOLIKO ČESTO DA

SE TO PRETVORILO U TVOJ NAČIN ŽIVOTA?

Imam 26 godina, ali upoznao sam ljude koji su počeli da putuju sami mnogo ranije nego ja. Ne mislim da putujem mnogo. Računajući druge ljude možda, ali prvi put sam zapravo počeo da putujem sam pre 4 godine preko Aiesec-a. Prijavio sam se za volontiranje u trajanju od dva meseca. Onda sam se vratio kući, i shvatio da volim da putujem, zapravo da istražujem. Tako da sam potražio novu priliku za sledeće putovanje preko Aiesec-a. Ne samo da bih putovao, već i da bih učio, istraživao, radio. U tom trenutku, bilo šta što bih mogao da uvrstim u svoj CV. Aplicirao sam za dosta mesta preko Aiesec-a i bio sam prihvaćen za kraći studijski program u Americi, četiri i po meseca učenja i rada. Zarađivao sam dovoljno novca i putovao po

Americi. Ponovo sam se vratio kući i odlučio da želim da nastavim sa putovanjima. Nakon toga sam otišao u Kinu, preko prijateljice koju sam upoznao na putovanju, koja mi je ponudila smeštaj i plaćenu kartu, a da ja za-uzvrat dajem lekcije engleskog jezika njenom rođaku. Tamo sam bio dva meseca. Oda-tle sam otišao u Japan, a onda u Indiju na nedelju dana uz pomoć prijatelja koje sam tamo stekao, tako da me nije puno koštalo. Nakon toga sam se vratio kući gde sam sa-znao da sam prihvaćen za volontiranje u Ne-mačkoj na mesec dana u Hamburgu. Tamo sam radio, pomalo i zarađivao za putovanje po Evropi. Iz Nemačke sam otišao u Au-straliju na tri nedelje sa prijateljem koga sam upoznao kada sam bio u Pekingu. Profesor zapravo, koji se ponudio da mi finansira let i troškove puta, da posetim Australiju. Nakon toga sam otišao u Sloveniju da studiram. Dobio sam punu školarinu, odatle sam pro-dužio u Brazil, volontirao sam i predavao en-gleski jezik deci.

174 l jul - avgust

Putovanja

ŠTA TE JE NAVELO DA POČNEŠ DA PUTUJEŠ?

Ja zapravo ne volim da putujem, volim da istražujem. Da učim. Da saznajem i upozna-jem drugačije ljude, kulture, običaje. Pogotovu ljude. Obožavam ljude. Kada god se nađem u nekoj novoj državi uvek se trudim da stu-pim u kontakt sa lokalnim ljudima i naučim sto više o njima i od njih. Takođe se potrudim da me poštuju, kao što ja poštujem njih. Njihova svakodnevica je nešto što me privlači. Volim da se prilagodim svakodnevici ljudi i mesta u kome se nađem, da ispoštujem njihove obi-čaje, religiju. Iz te perspektive dosta shvatiš i naučiš o sebi. Lako se prilagodim, jer nemam predrasude. Posle toliko različitih mesta koja sam obišao, na ljude, svuda u svetu, gledam kao na veliku zajednicu sa različitim pristupi-ma stvarima. Ali suština je u većini slučajeva ista.

NA KOJI NAČIN SE SNALAZIŠ SA TROŠKOVIMA

PUTOVANJA?

Kada putujem retko kada sam u hostelima ili hotelima, obično odsedam kod ljudi koje upo-znajem tokom svojih putovanja, delim sa nji-ma troškove hrane ili sam jednostavno njihov gost. Naravno ukoliko je u pitanju program neke organizacije koja me šalje na to mesto onda je to obezbeđeno, u suprotnom sam kod porodica ljudi koje upoznam na propu-tovanjima. Razvio sam tokom godina mrežu ljudi u različitim gradovima i zemljama koji mi pomažu sa smeštajem, hranom i ostalim os-novnim potrebama. To se prosto iskustvom i putovanjem stiče.

KOJE JE TVOJE ZANIMANJE ZAPRAVO? PORED

NEZVANIČNE TITULE MODERNOG NOMADA.

Još uvek studiram. Stipendije koje dobijam su iz različitih oblasti, u svakoj zemlji, tako da još uvek učim. Kada nemam vremena, uzmem onlajn kurs, odslušam predavanje, da ne bih zaostajao. Pokušavam da uklopim učenje sa putovanjima, gde god da se nalazim.

KAKO NA TEBE UTIČE KULTUROLOŠKI ŠOK

KADA IZ EGIPTA, NA PRIMER, ODEŠ U NEMAČKU

U KRATKOM VREMENSKOM PERIODU?

Razlika je toliko očigledna, ali to je nešto što, po mom mišljenju, čini ovo iskustvo tako specifičnim i lepim. Kada bi sva mesta bila ista ili slična, ne bi bilo toliko zanimljivo. Neki zaista dožive kulturološki šok i ne dopada im se kada izađu iz svoje zone komfora. Lju-di obično negoduju na stvari koje su previše drugačije od njihove naučene svakodnevice ili kulture. Pogotovo kada se nađu u mestima koja su neorganizovana i necivilizovana. Meni lično, to ne smeta jer smatram da i sa tim ra-zlikama i pomoću njih treba uvideti da ljudi mogu živeti u miru, pre svega, pa i u necivi-lizovanoj zajednici. Što je veoma jaka i bitna poruka.

KOLIKI JE INTENZITET UTICAJA SVIH PROMENA

KOJE SU TI SE DEŠAVALE? PRETPOSAVJLJAM

DA DEO SEBE OSTAVIŠ NA SVAKOM MESTU

KOJE POSETIŠ, ALI ISTO TAKO I PONESEŠ DEO

SA SOBOM.

Da, da, upravo. Kada uporedim sebe od pre pet godina i danas, ne mogu da verujem da je to ista osoba. I ne mislim to kao kliše. Drastična razlika između mog pogleda na svet, na ljude, čak i prirodu je neverovatna. Čak i način na koji komuniciram sa drugima se potpuno promenio. Način na koji prilazim određenim temama. Način na koji posma-tram devojke, sve je drugačije. Sve to dolazi sa iskustvom. Kada upoznaš toliko raznoliko-sti i posetiš veliki broj mesta i različitih kultu-

ra, percepcija svega ti se menja iz korena, pa čak i iz dana u dan. Jedino srž tvoje ličnosti ostaje ista. To je ono što me najviše motivi-še i što me ispunjava. Nije poenta u mesti-ma. Po mom mišljenju poenta mog puta je u ljudima koje upoznajem gde god da odem. Okej, svi želimo da posetimo lepa mesta, da vidimo i iskusimo prizore, ali ljudi, ljudi su ono što ta mesta zapravo čine lepim, drugačijim i vrednim posećivanja. Kada shvatiš da upo-znajući toliko ljudi činiš sebe boljom, iskusni-jom, čak i mudrijom osobom, dobijaš odre-đeni pogon i motivaciju.

Nije poenta u mestima. Po mom mišljenju poenta mog puta je u ljudima koje upoznajem gde god da odem.Okej, svi želimo da posetimo lepa mesta, da vidimo i iskusimo prizore, ali ljudi, ljudi su ono što ta mesta

zapravo čine lepim, drugačijim i vrednim posećivanja

176 l jul - avgust

KADA SE DESI DA SITUACIJE NE IDU U TVOJU

KORIST, ILI SE JEDNOSTAVNO NE OSEĆAŠ

NAJBOLJE U SREDINI U KOJOJ SI, KAKO SE

NOSIŠ SA TIME? KAKO SE POSTAVIŠ DA NE BI

DOPUSTIO DA IZ TOG MESTA PONESEŠ LOŠE

USPOMENE?

Stvar je u tome da što više putuješ, više iskustva imaš. Tako da znaš kako da se po-našaš, da ne upadaš u nevolje, to su osnovne stvari. Da bi izbegao loše situacije naučiš da dobro planiraš, da budeš izuzetno organizo-van. Kada sam započeo putovanja, možda sam čak imao i sreće što se tiče takvih situa-cija. Ali onda sam upoznao druge ljude koji su

Putovanja

duže od mene na proputovanjima, pa sam naučio od njih kako da planiram, da se or-ganizujem, prihvatio savete od iskusnijih od sebe. To je čitav proces, ali vremenom nau-čiš, ako ne od drugih, iz ličnog iskustva.

DA LI SI NAILAZIO NA LJUDE KOJI TE NISU

PRIHVATALI U NJIHOVOJ SREDINI?

Naravno da jesam. Svuda su. Ali kada po-smatram i upoznajem ljude, volim da sa-gledam svaku stranu. Prihvatam ih u pot-punosti. Ne kao kliše, već zaista. Ljudi su slojeviti, treba prihvatiti i upoznati svaku stra-nu čoveka da bi mogao da ga upoznaš kao celinu. Pokušavam uvek da razumem, da shvatim njihovo ponašanje, bilo da su dobri ili loši postupci u pitanju. Trudim se da shva-tim šta stoji iza toga. Šta ih motiviše, zašto. I tek onda donesem odluku da li želim da ostanu u mom životu ili ne. Zbog sebe i svo-je ličnosti. Ne želim da gledam na ljude bez razumevanja. Trudim se da pronađem i vidim najbolje u svima, što me je upravo iskustvo putovanja naučilo.

DA LI SI NEKADA MORAO DA ISTRPIŠ OSOBU, ILI

OSOBE, KOJE NE ŽELIŠ U SVOM ŽIVOTU, ALI SU

TI BILE POTREBNE DA DOĐEŠ DO ODREĐENOG

CILJA? DO NAREDNE ETAPE PUTOVANJA,

SMEŠTAJA…?

Ne. Nisam to doživeo. Gde god da sam otišao, obično sam sticao prijatelje sa ener-gijom sličnoj mojoj. Opuštena sam oso-ba. Tako da privlačim ljude koji su mi slični. Naravno, neću se dopasti svima, što je nor-malno. Kada bih se svima dopao, nešto ne bi bilo u redu, značilo bi da sam bezličan, što nipošto nije slučaj. Smatram da je zdravo da se ne dopadaš svima, i da ne moraš da funkcionišeš sa svima. Jedino što očekujem jeste da me poštuju. Kao što ja poštujem njih. Bez obzira da li mi se dopadaju ili ne.

178 l jul - avgust

Putovanja

KAKVO JE TVOJE ISKUSTVO SA RELIGIJAMA

ZEMALJA KOJE SI POSETIO?

Sviđa mi se raznovrsnost. Ne praktikujem nijednu religiju, moji roditelju su različite ve-roispovesti, tako da sam vremenom odlučio da stvorim svoju percepciju sveta i ljudi, ne bazirajući se na pravila religije a ni društva. Gde god odem vidim kako i u kojoj meri reli-gija utiče na ljude, na njihov život, na njihove postupke. Na primer, kada sam bio u Kini, želeo sam da razumem Budizam, praktiko-vao Budizam sa porodicom kod koje sam boravio. Istražuješ sebe u svemu, naučis o sebi u svakoj etapi puta. Sada kada sam u Aleksandriji praktikujem Ramazan. Želim da ispoštujem okolinu u kojoj se nalazim. Time što se uklopiš u njihov život u potpunosti, bolje ih razumeš, dobijaš veći uvid o njiho-vom načinu razmišljanja. Kada sam bio u Ne-mačkoj, bilo je vreme Božića, i proslavio sam ga sa svojim prijateljima. Treba iskusiti stvari koje jednu kulturu čine onakvom kakva jeste. Bilo da je religija ili nešto drugo. Postavljam pitanja kada me nešto zanima, ako mi nešto nije jasno. Želja da znaš i razumeš stvari koje čine ovaj svet ovakvim je osnovna potreba čoveka. Barem iz moje perspektive. Na pri-mer, pre par dana sam planinario. Kada sam stigao do vrha planine Sunce je već zalazilo. Neverovatan osećaj. Ne mogu da opišem sklad koji je vladao u tom trenutku. Bio sam poptuno izložen svetu. Svoj toj prirodi. Sebi. Ostao sam tu četiri sata, samo ležeci na tlu, razmišljajući o svemu što sam postigao, što želim da postignem. To su momenti kada ne-svesno zaustaviš vreme.

Tu sam upoznao monaha koji živi na planini sam, već 57 godina bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom. Imao sam gomilu pitanja za njega. I onda ti krene lavina pitanja u glavi o praktikovanju religije, uticaju koji ona ima na ljude. Preispituješ svoje postupke. Čak iako ne praktikuješ religiju. Jer za tako nešto ti nije potrebna religija. To je u ljudskoj prirodi.

TRENUTNO SI U EGIPTU, ALEKSANDRIJI

TAČNIJE. KOLIKO SI DO SADA POSETIO

ZEMALJA?

Nisam nikada brojao. Ne želim da brojim zemlje koje sam posetio. Jedino u šta sam siguran jeste da sam posetio 5 kontinena-ta. Ljudi me stalno pitaju koliko sam zemalja obišao. To mi ni na početku nije bio cilj niti tok razmišljanja. Pogotovo ne poenta puto-vanja. Kada me pitaju, uvek im kažem isto: Kada sam se prvi put vratio kući i nakon kratkog vremenskog perioda ponovo krenuo na put, mama mi je rekla „Ovo ti je već dru-ga zemlja koju obilaziš. Koliko zemalja že-liš da posetiš?“ Rekao sam joj da ne znam, a onda sam otišao po treći put od kuće. Tada mi je rekla: „Ovo je već treća zemlja u koju ideš.“ Ja sam joj tad odgovorio: „Evo u čemu je stvar, samo želiim da do pedesete godine obiđem bar 100 novih mesta. Ne ze-malja, već mesta. Mala, velika. Nije bitno. U kojoj su državi ili na kom kontinentu ta me-sta, to mi nije bitno.“ U jednoj zemlji možeš da posetiš dva grada koja će učiniti da se osetiš kao da si posetio dve različite države. U tome je čar. Ne verujem u brojeve, veru-jem u iskustva. Smatram da sam dovoljno srećan što sam imao priliku da obiđem toli-ko mesta, za razliku od drugih ljudi recimo. Tako da ne želim da brojim bilo šta.

ŠTA TVOJI RODITELJI MISLE O TVOM NAČINU

ŽIVOTA?

Podržavaju me poprilično, što mi je i naj-bitnije. Daju mi savete i zahvalan sam im na tome. Mislim da bez njihove podrške ne bih uspeo da ostvarim ni polovinu onoga što sam ostvario i iskusio. Pored prijatelja, porodica mi je najveća podrška i drži me u ravnoteži.

180 l jul - avgust

DA LI TE PONEKAD UHVATI NOSTALGIJA ZA

PORODICOM, SVOJOM ZEMLJOM?

Ponekad. Zavisi od mesta u kome se nala-zim. Ako sam negde gde sam se uklopio sa ljudima, gde mi se dopada, nostalgija se i ne oseti toliko. Međutim, kada se nađem negde gde je malo teže razumeti okolinu ili gde ne uspem da pronađem ljude sa kojima bih ostao nadalje u kontaktu, onda se svakako javlja no-stalgija.

MISLIŠ LI DA ĆES DO KRAJA ŽIVOTA ŽIVETI

NA OVAKAV NAČIN, PUTUJUĆI I ISTRAŽUJUĆI

KONSTANTNO? IMAŠ LI ŽELJU DA SE

SKRASIŠ NA JEDNOM MESTU U ODREĐENOM

TRENUTKU?

Iz moje perspektive, ukoliko želiš da se

skrasiš negde, mora da postoji dobar razlog za to. Kada je u pitanju osoba mojih godi-na, taj razlog bi verovatno bio dobar posao. Međutim, sve zavisi od pojedinca, za mene bi na primer to mesto trebalo da bude me-sto koje nikada nisam posetio. Da bih mo-gao da ga istražujem. Za sada ne vidim sebe nigde na duže staze. Bar ne trenutno, mada nikad se ne zna. Dosta zavisi i od ljudi koje upoznaš i koji ostanu u tvom životu, utiču na tebe iz više različitih razloga. Trenutno retko gde ostajem duže od dve nedelje, ukoliko nije u pitanju stipendija. Za sada sam sebi postavio cilj da završim studije, dobijem di-plomu i nastavim ovakav način života ali ra-deći. Želim da radim u inostranstvu, na što više mesta.

Putovanja

KOJE MESTO BI ODABRAO, KADA BI SADA,

OVOG TRENUTKA BIO PRIMORAN NA TO?

RAČUNAJUĆI SVA MESTA KOJA SI POSETIO?

Teško je odabrati. Uvek bih odabrao me-sto u kojem nikada nisam bio. Da bih mogao da ga iskusim, bez prethodnih utisaka i da mogu da istražujem. Pored toga, to bi mora-lo biti mesto koje je blizu drugih zemalja da bih mogao da putujem često.

KAKO VIDIŠ SEBE TRENUTNO, NAKON PET

GODINA OVAKVOG NAČINA ŽIVOTA?

Smatram da sam postigao dosta toga za ovih pet godina putovanja, upoznajući razli-čite kulture, religije, pre svega različite ljude. Svako je ostavio uticaj na mene i moju lič-

nost. Kada pogledam unazad, sva mesta na kojima sam bio, svi ljudi koje sam upoznao zapravo su načinili mene ovakvim kakav je-sam danas. Svi ljudi grade sebe pomoću drugih ljudi sa kojima se susreću. Što više ljudi upoznaš, bolje upoznaješ sebe. Čak i taj monah koji živi sam na planini, silazi jednom godišnje u crkvu gde sreće ljude. Srž našeg postojanja je interakcija sa drugim ljudima. Nemamo svi istu boju kože, religiju, mišljenja, stavove, ali u jednom trenutku kada sve to ostavimo po strani ostaju samo ljudi. Nemam rešenje za to. Nemam odgovor za prevazila-ženje razlika. Kada bih imao ili ako ikada do-đem do te tačke, mislim da bi se čuda mogla napraviti.

182 l jul - avgust

„Ne budi turista, budi putnik”

MAJA ZORIĆ / DEAR DIARY NOTEBOOKS

Životni stil

Intervju: Nina Simonović

Fotografije: Maja Zorić, Stojan Aćimović i Eva Timoner

Poželela sam da napišem dovoljno intrigantan i lep uvod za ovu devojku, ali zaista nisam znala kako da počnem. Kako da obuhvatim u svega par rečenica sve ono što mi je Maja ispričala u tih nekoliko sati? Njen muž Stojan i ona su hodajući putopisi, i bilo mi je neizmerno zabavno da razgovaram sa njima o dogodovštinama sa njihovih proputovanja. Skromni, duhoviti, kreativni, angažovani to bi bio moj opis ovog para. Na narednim stranama ćete saznati više o Majinim dnevnicima koji su spoj raznih umetničkih pravaca, pritom inspirisani njenim putovanjima. Čitajte i inspirišite se Majinim i Stojanovim pričama kako je putovati kao nomad sa svega nekoliko stvari u rancu i aparatom oko vrata. Ko zna, možda uskoro budete čitali neki naš zajednički putopis jer sam konačno našla istomišljenike za nomadski tip putovanja

184 l jul - avgust

Životni stil

ŠTA SE SVE KRIJE IZA IMENA MAJA ZORIĆ?

NA TVOM BLOGU SAZNADOH DA SI ZAVRŠILA

MASTER NA AKADEMIJI, ODSEK SLIKARSTVO,

DA VOLIŠ DA FOTOGRAFIŠEŠ I PUTUJEŠ

Posle završetka osnovnih studija krenula je potraga i bitka sa sobom, znaš već kako to ide. Radila sam razne poslove da bih skupi-la novac za egzistenciju, ali tu nije bilo mesta kreativnosti. U jednom trenutku sam shvatila da u svemu tome nema mene, i pokušavala sam da pronađem nešto kroz šta bih mogla da izrazim sebe, a da to ne bude slikarstvo. U međuvremenu sam počela da fotografi-šem, najpre analogno a potom i digitalno. Počela sam od toga šta volim, a to su pisa-na reč, dizajn i cvetni motivi. Tako su i na-stali prvi cvetni patterni, tj. dezeni, koje sam kasnije prenela na svoje blokčiće odnosno dnevnike.

PRIBLIŽI NAM MALO PROCES IZRADE

DEZENA ZA DNEVNIKE. VIDIM DA SI UDRUŽILA

KREATIVNE SNAGE SA MUŽEM, I UZ POMOĆ

RAZNIH UMETNIČKIH PRAVACA DOŠLA DO

FINALNOG PROIZVODA

Da, Stojan je završio vajarstvo ali se bavi i grafičkim dizajnom. Uz njegovu pomoć sam savladala programe, i prvo počela direktno da radim dezene u fotošopu. Shvatila sam da mi se ne dopada takav skroz digitalan, „tvrd“ pristup, pa sam pokušala da svoj za-nat, ono što stvorim rukama, prenesem u digitalnu formu. Počela sam da istražujem lišće i cveće oko sebe, da proučavam oblike i boje na njima. Izradila sam sitne elemente u vidu akvarela na papiru. Ti radovi se ske-niraju i dalje seku i kombinuju u fotošopu. Tu je zapravo cela magija stvaranja. Od samo par elemenata na papiru kasnije u fotošopu mogu da napravim pregršt različitih kombi-nacija. Onda sam se opet zapitala gde bih to mogla da primenim. Kako mnogo volim da pišem i vodim dnevnike od malena, a pogo-tovo na putovanjima i Akademiji, oni su se nekako prirodno nametnuli kao zvezda vodi-lja. Usledila je velika potraga za štamparijom koja bi pristala da radi probne uzorke ili mali broj, nailazila sam na puno negativnih od-govora ali i visoke cene. Kada sam konačno dobila gotove dnevnike iz jedne štamparije, fotografisala sam ih i napravila stranicu na fejsu. Ljudi su odmah počeli da mi se javljaju i naručuju što me je iznenadilo jer nisam stigla ni cenu da formiram, a ni sve slike da uba-cim. :) Tako su krenula i pitanja da li će biti većih formata i slično, što je zapravo bio do-bar test da odmah dobijem predloge u kom pravcu dalje da radim.

186 l jul - avgust

OD SAMO PAR ELEMENATA NA PAPIRU KASNIJE U FOTOŠOPU MOGU DA NAPRAVIM PREGRŠT RAZLIČITIH KOMBINACIJA. ONDA SAM SE OPET ZAPITALA GDE BIH TO MOGLA DA PRIMENIM. KAKO MNOGO VOLIM DA PIŠEM I VODIM DNEVNIKE OD MALENA, A POGOTOVO NA PUTOVANJIMA I AKADEMIJI, ONI SU SE NEKAKO PRIRODNO NAMETNULI KAO ZVEZDA VODILJA

188 l jul - avgust

OVA PRVA KOLEKCIJA DNEVNIKA JE PLANULA

U NEPUNIH NEDELJU DANA OD OSNIVANJA

STRANICE. U KOM PRAVCU ĆE IĆI NAREDNA

KOLEKCIJA? DA LI SPREMAŠ NEKE SEZONSKE

DEZENE?

Sledeća kolekcija će imati mnogo veći izbor dezena, veće formate, drugačije linije, veći izbor boja što se tiče lastiša... Pri stvaranju prve kolekcije polazila sam od sebe, i ja sam osoba koja voli da ima slobodan prostor i da napiše i da nacrta, dok neko voli samo da piše. Tako da postoje dnevnici sa linijama i oni bez njih. Da, ova prva i naredna kolekcija su sa letnjim motivima, ali planiram i jesenju i zimsku sa karakterističnim elementima. Do-bila sam zamerku što nemam više „muških“ motiva, tako da sam ubacila i crno-beli de-zen. Ljudi su me bukvalno primorali da što brže uradim nove stvari i što više. Već nakon dve nedelje od osnivanja stranice su krenu-le narudžbine za narednu kolekciju. Imam u planu i cele ilustracije o putovanju na Šri Lan-ku, taman će se lepo uklopiti uz letnju kolek-ciju. Oslanjam se na svoja pređašnja iskustva i to prenosim na dezene, trudim se da mi ži-vot oko mene bude inspiracija.

Životni stil

AKO SE OSVRNEMO DOVOLJNO UNAZAD,

VIDEĆEMO DA SU SVI TVOJI DEZENI I CEO

KONCEPT DNEVNIKA USKO POVEZANI SA

PUTOVANJIMA. KAKVE USPOMENE NOSITE

SA KAMPOVANJA U PUSTINJI NADOMAK ABU

DABIJA?

Da, volim planine, putovanja i avanture. Čak je i moja veza sa Stojanom krenula tako spontano i romantično, nakon nedelju dana smo otputovali u Veneciju. Ali – Evropa. Vi-dećeš lepo uređen život, lepe zgrade i visoke cene. Prvo veće zajedničko putovanje koje je stvarno bilo avantura bio je Abu Dabi i kam-povanje u pustinjskoj nedođiji izvan grada. Bilo je divno, iako je to nepregledna pustinja ja sam tamo pronašla mir, jednostavno pre-đeš nekoliko peščanih dina dnevno, legneš na jednu i posmatraš nebo. Pitaš se ko smo, šta smo i kuda idemo. Baš kao Mali Princ. Tu smo imali jednu zanimljivu epizodu kada smo išli da jašemo kamile, i jedan Amerikanac nam je ukrao kamilu ispred nosa, isto kao kada u Njujorku otimaju taksi jedni drugima. Mi smo ostali u pustinji bez naše kamile i morali da krenemo nazad pešaka do kampa. Posle pu-stinje smo se prebacili u sam grad, koji mi se nije dopao.

IMAŠ JOŠ JEDAN PROJEKAT KOJI SI

POKRENULA, POD NAZIVOM „ANALOGNI

NOMAD”. NA TOJ STRANICI SE MOGU NAĆI SVE

TVOJE AUTORSKE ANALOGNE FOTOGRAFIJE.

KAKO POSMATRAŠ ANALOGNU FOTOGRAFIJU, I

ZAŠTO RADIJE BIRAŠ NJU UMESTO DIGITALNE?

To i nije baš tako uspešan projekat. (smeh) Da, tu sam htela da objedinim sve analogne fotografije sa putovanja. Digitalna mi oduzima previše vremena, jer prvo moraš da podesiš aparat, pogledaš rezultat, obradiš sve to, kar-tice se samo pune i sve to postaje bezlično, nema duše. Nekako se opustiš previše i ne prepustiš trenutku koji pokušavaš da uhvatiš.

190 l jul - avgust

Životni stil

Ovako ponesem omiljeni analogni aparat, naj-više dva filma i fotkam samo ono što mislim da će mi kasnije značiti. Za svaku fotografiju se sećam tog trenutka, one su kao neki mini dnevnik. A „nomad” zato što sebe doživljavam tako, iako me trenutno malo okolnosti sputa-vaju. Sanjam o tome da putujem kao nomad i pišem, bar na kratko. Neverovatno je koliko te to učini tolerantnim i na ljude ali i na životne okolnosti, shvatiš koliko si mali. Shvatiš da po-stoje ljudi koji šetaju bosi po ceo dan, i nemaju ni vrata na kući ali oni su srećni. Shvatiš koliko zapravo trčiš za materijalnim stvarima i koliko te kapitalistički sistem učinio robom. Shvatiš da 20 dana šetaš s jednim rancem na leđima i da je tu zapravo sve ono materijalno što ti je dovoljno. Opadnu ti standardi, otvore ti se oči.

PODELI SA NAMA KAKO JE IZGLEDALO

PROPUTOVANJE ŠRI LANKOM, ŽIVOT MEĐU

LOKALNIM STANOVNIŠTVOM I UPOZNAVANJE SA

DIVLJOM PRIRODOM?

Ona je došla godinu dana nakon Abu Dabi-ja na moju inicijativu, jer smo našli jeftine avio karte. Proveli smo tamo skoro tri nedelje. Ja uvek polazim od toga da pratim znakove - gde god da kreneš naći će se neko ili nešto da ti pomogne da pronađeš ono što tražiš. Išli smo preko Couchsourfinga i nakon dva užasna dana u Kolombu otišli smo u srce Šri Lanke, u Kendi. Tamo smo upoznali netaknu-tu prirodu, lokalce, bili na plantažama čaja, tu smo osetili duh te zemlje. Obišli smo 11 na-seljenih mesta, upoznali mnogo ljudi i čuli jako lepe priče. Svaki grad smo obilazili sponatno i usput su nas ljudi upućivali gde dalje da ide-mo. U vozu za Kendi smo upoznali devojku iz Španije koja je sama putovala, tako da nam se ona pridružila i putovala s nama. I dalje smo u kontaktu s njom, što je sjajno. Sve nji-hove kuće su jarkih boja, to baš ostavlja sna-žan utisak. Gradski saobraćaj takođe.

Obišli smo jedan nacionalni park gde krdo slo-nova slobodno šeta, to mi je bilo fascinantno. Jeli smo lokalnu hranu, prstima, prljavim ruka-ma, koju dobijaš u recikliranoj kesi ili papiru i onda negde na pola obroka shvatiš da si dobio ručak u nečijem domaćem zadatku. Ali svejed-no jedeš jer si gladan. Oni reciklažu shvataju veoma ozbiljno. U jednom gradu smo upoznali jednog lokalnog bogataša, trgovca dragim ka-menjem, kome je zanimacija da nađe zanimlji-ve ljude, strance, i da im pokazuje grad i vodi na večere, sve o njegovom trošku. Tako je dva dana bio naš lokalni vodič, vodio nas u fabriku nakita i dragog kamenja. Kada nas je ispraćao rekao nam je da ako naiđemo na još neke lju-de koji bi njemu bili interesantni, da ih uputimo na njega. I on tako čeka da se neko pojavi da ga negde vodi. Svake večeri sam pisala blog o pređašnjem danu, jer je to bio najbolji i najbrži način da apdejtujem roditelje i prijatelje o sve-mu. Pritom sam želela i da sve to ostane saču-vano u pisanoj formi. Nemamo puno zajednič-kih fotografija, tako je to kad si ti iza objektiva, zaboraviš sebe da fotografišeš.

ŠTA JE ONO NAJUPEČATLJIVIJE ŠTO OSTAJE SA

VAMA NAKON SVAKOG PUTOVANJA?

Narod. Priroda je prelepa ali ljudi su ti koji nose priče i koji ulepšaju svako putovanje. Kon-kretno za Šri Lanku, dosta sam fotografisala njihovu decu i žene. Fascinantno mi je kako na tako malom prostoru mirno egzistira tako mno-go različitih religija.

ANALOGNI NOMADDEAR DIARY

NOTEBOOKS

Putovanja

DOWNHILL

NA ALPIMA

DOWNHILL

NA ALPIMA Tekst: Marko Zdravković

Fotografije: Aleksandar Vukojević

i Dimitrija Savić

Priredila: Nina Simonović

194 l jun

ema lepšeg osećaja od onog kada sam do-voljno porastao da mogu da se popnem na očevu staru poštarsku biciklu. Svi koji vole bicikle znaju kako je to, kao da letiš. Ovaj osećaj me drži od tog prvog trenutka kada sam seo na bajs. Godinama nije slabio, i opijen tim osećajem, vremenom, kako sam odrastao, vozio sam razne vrste bicikli po ra-znim terenima. Obišao sam dobar deo Srbi-je, a ponešto i vani.

Za sve koji nisu dovoljno upućeni u tema-tiku, postoji čitava paleta raznih bicikala za razne namene, počevši od onih ultra lakih, drumskih, pa do onih na kojima možete da se spustite niz kanjon, naravno ako ste do-voljno hrabri. E pa vidite, ja sam se na toj koja pruža najviše adrenalina i zadržao nakon svega. Srećom tu strast oseća i ostatak mog društva - lepa jedna ekipica istomišljenika koja se potpuno „slučajno” okupila i združi-la. Dali smo sebi i ime, mi smo „South Side downhill club” iz Niša. Planiramo da napravi-mo stazu za nas i nama slične negde na Niš-koj banji, kako je u neposrednoj blizini Niša I mogli bismo mnogo više vremena da provo-dimo tamo.

Priča koja je tema ovog teksta je baš o toj ekipici koja je rešila da ovog leta umesto na more ode na austrijske Alpe i tamo provede par dana spuštajući se po uređenim parkovi-ma koji su baš za ovaj pravac biciklizma i na-pravljeni.

Putovanja

196 l jul - avgust

Putovanja

Napravili smo plan, uzeli odmore, rezervi-sali smeštaj, sipali gorivo, spakovali kacige, štitnike, rezervne gume, prvu pomoć, drugu pomoć, narezali muziku za željno iščekivano putovanje i napokon krenuli!

Dug je put, daleko su Alpi, ali vredi, i te kako vredi. Čim smo počeli da se približava-mo i videli gde se nalazimo, kakva nas priro-da okružuje i kako tamo ljudi žive i čuvaju to što imaju ... ali nećemo sada o tome, mada bi možda i trebalo... Neka, nećemo, neću da opterećujem time kako smo daleko, daleko iza, kako kasnimo. Ko je bio, video je i zna, prelepo je, i sve je sređeno. Baš u tom gradi-ću Salbahu gde smo bili smešteni, komotno bih mogao da se preselim i ostanem tamo, e toliko je lepo! Svaka kuća izgleda kao da će Hajdi da istrči iz nje sa kriglom piva u ruci! Jao, a kako im je pivo tek dobro... ili je to zbog okruženja.

Odmah po dolasku, naravno ide raspakiva-nje i trčanje od sobe do sobe da vidimo ko ima lepši pogled, i verujte mi, svaki je bio i više nego dobar. Ali vremena za gubljenje nije bilo, tako da smo na brzinu sklopili bicikle koje su se umrsile po kolima tokom putova-nja i krenuli ka žičari koja nas vozi na otprilike 2100m iznad nivoa mora. A tek pogled! Ne-verovatan, ali nema se mnogo vremena za to, treba što više iskoristiti dan u spuštanju i ponovnom penjanju ski liftom. Staza je odlič-na. Kiša koja je padala nije smetala, da nije pravila bare i blato po stazi ne bismo je ni pri-metili. Toliko nam je bilo nezaboravno. Spust traje desetak minuta, a staza je puna krivina, džampova, dropova i korenja koje viri iz ze-mlje. Sve to, plus blato od malopre pome-nute kiše i možete da zamislite koliko je opa-sno, a samim tim i zabavno. Ok, mora čovek da bude spreman, da zna kada da koči, a

kada da koči još više. Ipak i najboljima se desi da pogreše, tako da je drugar preko svega ovoga prošao sa samo par iskidanih li-gamenata domalog prsta. Sa tom povredom je nastavio da vozi i tog, ali i svih narednih dana. Ne zato što osiguranje ne pokriva po-vrede dobijene na takvim mestima, već zato što je to za njega i za nas ostale samo ogre-botina!

Sledećeg dana smo imali sreće da prisu-stvujemo Svetskom šampionatu u ovom na-

šem downhill-u u gradu Leogangu, koji je od nas bio udaljen jedva 50km. Prilika koja se ne propušta, da vidimo sve naše junake, koje pratimo godinama na prenosima preko inter-neta, sada i uživo u akciji.

Dogovor je bio sledeći, da se žičarom po-pnemo do mesta odakle kreću takmičari i lagano uz stazu kojom voze idemo na dole ka cilju. Propustio sam da kažem da trke funkcionišu ovako: jedan po jedan takmičar se spušta po obeleženoj stazi i treba da za

Sledećeg dana smo imali sreće da prisustvujemo Svetskom šampionatu u ovom našem downhill-u u gradu Leogangu, koji je od nas bio udaljen jedva 50km. Prilika koja se ne propušta, da vidimo sve naše junake, koje pratimo godinama na prenosima preko interneta, sada i uživo u akciji

198 l jul - avgust

Putovanja

što kraće vreme prođe kroz cilj. Jednostav-no? E pa baš i nije, staza je veoma surova, a od silnih kiša je postala samo jos teža. Sre-ća pa u toku trajanja trke kiše nije bilo, tako da su ta vožnja i navijanje uz stazu bili pravo uživanje. Fantastičan doživljaj, puna plani-na vozača i navijača. Po završetku trke smo se prošetali po kampu u kome su svi vozači smešteni. Sjajni, energični ljudi, ljubazni, sva-ko od njih je rado hteo da se slika i popriča sa nama. Divota.

Puni utisaka smo se vratili nazad u naš Salbah i jedva čekali dan kasnije da se po-novo vozimo, ali sada na drugim stazama. Da, u Salbahu ima desetak žičara i svaka od njih ima makar po tri staze. Mi smo se od-lučili da odemo na Pro Line, jednu od težih staza koja je kraća, ali to ujedno znači i da je strmija. Skupili smo hrabrost i rešili da iako

je kiša pljuštala, probamo da preživimo do podnožja staze. Kakav fantastičan osećaj, staza jeste najteža ali i najzabavnija koju sam ja vozio. Imamo i snimak akcionom kame-rom, naravno! Sem par sitnih havarija i onog prsta od prethodnog dana, svi smo ostali u jednom komadu. Doduše, prekriveni debelim slojem blata koje i danas ne mogu komplet-no da sperem sa opreme... ali ne mari, za to smo došli, to volimo, tamo ćemo opet da se vratimo.

Šta da vam kažem, tih nekoliko dana je bilo ispunjeno takvom pozitivnom energijom, druženjem, prelepim pejzažima i ljubavlju da je zapravo to ono što je najbitnije. To je ono što je bicikla donela nama. Ko bi rekao da dva točka i još par stotina delova može toliko lepo da ispuni život.

Skupili smo hrabrost i rešili da iako je kiša pljuštala probamo da preživimo do podnožja staze. Kakav fantastičan osećaj, staza jeste najteža ali i najzabavnija koju sam ja vozio. Imamo i snimak akcionom kamerom, naravno! Sem par sitnih havarija i onog prsta od prethodnog dana, svi smo ostali u jednom komadu

Putovanja

BUR-NINGMAN

mesto gde svako

kreira sopstvenu

avanturu

Tekst: Milan Novaković

Fotografije: Julian Walter,

Milan Novaković

202 l jul - avgust

Putovanja

uvek ide različitim tokovima ali je kraj razgo-vora, baš kao i početak, lako predvidiv. Jed-ni s nekom dozom distance objašnjavaju da ne shvataju poentu svega, ili se ograđuju da nekome može biti zanimljivo ali to ipak nije za njih. Za ostale ću se samo zadovoljno na-smejati jer znam da će narednih dana potpu-no utonuti u Burning Man svet istraživanja na netu, pričati svojim prijateljima i planirati kada bi oni mogli da se upuste u jednu tako veliku avanturu.

ŠTA JE ZAPRAVO BURNING MAN?

Mediji će preneti sliku čudne hipi komune gde ljudi hodaju goli ili su obučeni kao u cir-kusu i imaju seks na neobičnim umetničkim instalacijama, a sve to dok su pod uticajem psihodelika. Ovo je naravno daleko od isti-ne. Zvaničan sajt će reći da je to „grad u pu-stinji, kultura mogućnosti, zajednica sanjara i ljudi od dela”, Wikipedija da je „privremena zajednica u Black Rock pustinji u Nevadi, ek-speriment zajednice i umetnosti oblikovan skupom od deset principa”, dok se meni po-najviše sviđa da je Burning Man „težak da se opiše: nije zapravo umetnički festival, niti sasvim muzički festival, a ni socijalni eksperi-ment već jedinstven miks sve tri stvari” i „me-sto gde svako kreira sopstvenu avanturu”. Zapanjujuće mi je koliko je komplikovano pri-bližiti nešto što je u svojoj suštini vrlo jedno-stavan, ali sasvim drugačiji svet.

Priča obično počinje sa „Bio sam u pustinji. Na Burning Man-u”. Posle zagonetnog ili začuđenog pogleda sagovornika sledi teži deo - objasniti šta je Burning Man. Zapravo, postoji određen broj ljudi koji će već na pola izgovorenog „Burning Man” raskolačiti oči od uzbuđenja, promeniti čitavo držanje tela i sa najvećim entuzijazmom početi da nižu beskonačna pitanja koja su im se vrzmala po glavi. U većini slučajeva ipak sledi moje po-duže objašnjavanje tog „grada u pustinji koji postoji samo nedelju dana godišnje” uz dis-kretno smeškanje dok druga strana menja iste one zagonetne, začuđene, entuzijastične ili poglede neodobravanja. Nastavak priče

RADIKALNO KAMPOVANJE

Na bazičnom nivou Burning Man je veliki radikalni kamp u sred pustinje u mestu na-zvanom Black Rock City. Tokom 51 nedelje godišnje Black Rock City je neprepoznatljiv jer tamo nema apsolutno ničega. Najbliži veći grad Reno je udaljen oko 250km. Tokom prve nedelje septembra, 70,000 ljudi prove-de tamo nezaboravnih nedelju dana za koje su se spremali i koje su iščekivali prethod-nih par meseci. U Black Rock City-ju nema obezbeđene struje, vode, đubretara, mobil-nog signala, a ne postoji ni koncept novca. Onoga čega ima u izobilju su razni događaji, dobra muzika, nasmejani kreativno obučeni ljudi i umetničke instalacije. Iako se u nedelju dana organizuje hiljade najrazličitijih događa-ja, ne postoji centralna organizacija već sve događaje smišljaju i organizuju sami učesnici.

Jedan od 10 principa Burning Man-a koji je vezan za aspekte radikalnog kampovanja je

„radikalno oslanjanje na samog sebe” (radi-cal self-reliance). Zajedno sa principom „ne ostavljaj ništa za sobom” (leave no trace) čini da su planiranje svega što je potrebno za preživljavanje u toku tih nedelju dana i orga-nizacija na licu mesta neki od ključnih eleme-nata dobrog iskustva na Burning Man-u.

OSTALIH OSAM PRINCIPA SE ODNOSE NA ME-

ĐULJUDSKE ODNOSE I PONAŠANJE ZAJEDNICE.

Konkretno, obavezno je poneti bar 6 litara vode dnevno sa sobom. Kako voda koja slu-ži za umivanje, pranje zuba i druga otpadna voda ne sme da se prospe u pustinju, po-treban je poseban plan za sanaciju te vode. Najzgodnije je ako sva ta voda ispari, ali u tom procesu može da se usmrdi, tako da ljudi sami prave čitave sisteme za efikasno rešavanje problema prljave vode. Ono što ne uspe da ispari do kraja, na žalost moraće da bude saputnik na putu kući koji baš i ne miri-

204 l jul - avgust

Putovanja

še lepo. Konkretno moj kamp je pravio eva-potron (spravu za isparavanje vode) na so-larni pogon koji na žalost nije mogao da radi po jakom vetru, tako da smo oko 40 litara jako smrdljive vode bacili u kanalizaciju u San Francisku nakon 15 sati vožnje u povratku. 

Što se tiče higijene, montažni toaleti su jed-na od tri stvari koje organizatori obezbeđuju i u prilično su dobrom stanju obzirom na uslo-ve. Druge dve su led i kafa koje su ujedno i jedino što može da se kupi novcem na Bur-ning Man-u. Tuširanje je verovatno stvar koja najvećem broju ljudi ponajviše nedostaje (po-red wifi-ja naravno :D). U principu, kažu ljudi, čitavih nedelju dana može da se izdrži i bez tuširanja. Teorija tvrdi da iako je tokom dana 40°C ljudi se ne znoje, a samim tim i ne smr-de jer je vazduh jako suv. I pustinjska praši-na je jako fina i sitna i zapuši pore na koži. Ipak, većina ljudi ne proverava ove teorije i, ako ništa drugo zbog očuvanja sopstvenog

duševnog zdravlja, nalazi razne načine im-provizovanog tuširanja. U mom kampu, tuš je predstavljala kesa od 3 litra sa plastičnim nastavkom za tuširanje koja se konopcem podigne iznad širokog lavora. Međutim, ispo-stavilo se da tuš na otvorenom nije najprak-tičnija stvar: i najmanji vetrić će zalepiti pu-stinjsku prašinu na mokru kožu. Mnogo bolja i praktičnija stvar je jedna vrsta vlažnih ma-ramica koje više liče na male peškire. Čvršći su od maramica i imaju sapun u sebi. Pranje njima izgleda tako što u nekom zatvorenom prostoru skinete sve sa sebe i natenane uži-vate u svežini i osećaju čistoće bar jedno pola sata. Dok ne izađete napolje, i odmah je sve po starom.

Iako je pustinjsko tlo tvrdo, ta sitna povr-šinska prašina se prosto uvlači u sve stvari i ume da načisto izludi ljude. Sva odeća se za-tvara u zip-lock kese, improvizovani krevet se na poseban način štiti, hrana je zatvorena u

izletničkim frižiderima. Prvih par dana deluje da se bitka čistih stvari protiv prašine možda i može dobiti, ali treći-četvrti dan postaje ja-sno da se ne može protiv pustinje. Par ljudi iz mog kampa je imalo pravu krizu tih dana i razmišljali su o odlasku kući. Većina se ipak pomiri sa činjenicom da su nemoćni protiv prašine i nađu način da se opuste i uživaju.

Najjednostavnija opcija za spavanje je ša-tor za koji se odluči i većina učesnika, tako-zvanih Burnera. Nezgodna strana šatora je loša toplotna izolacija. Noću je 0-5°C i tada

je potrebna vreća za spavanje. Međutim, već oko 10 sati ujutru temperatura je preko 30°C i nemoguće je spavati u šatoru, što može da bude dosta nezgodno ukoliko ste se vratili iz provoda posle 6 ujutru, a najverovatnije jeste. Zato smo se moj drugar Skali i ja odlučili za jednu težu ali svakako zanimljiviju varijantu pravljenja sopstvene kućice zvane hexayurt. To je šestougaona kućica napravljena od izolacionih ploča sličnih tvrdom stiroporu i dosta lepljive trake. Jedna od fascinantnih stvari za mene na ovom putu je bilo sazna-

Prirodni uslovi su ekstremni i nije lako smisliti šta sve može biti korisno na radikalnom kampovanju u takvim uslovima, tako da je čitanje blogova i spiskova prethodnih burnera jako korisno za pravljenje sopstvenog spiska stvari

206 l jul - avgust

Putovanja

nje o opštoj, univerzalnoj korisnosti lepljive trake. Odlična strana hexayurta je sjajna to-plotna izolacija i to što je zapravo solidno ve-liki (moguće je i stajati u njemu za razliku od šatora). Temperatura unutra je uvek oko 20-25°C. Tokom dana kada je napolju 40°C unutra je taman prijatno, a tokom noći kada je ispod 5°C unutra može da se spava i u laganoj vreći za spavanje. Mana je što prav-ljenje traje par dana, nije jeftin kao šator i nezgodan je za transport. Ipak, mi smo se odlučili da se upustimo u ovu avanturu i to je bila jedna od boljih odluka. Samo pravlje-nje hexayurta trajalo je tri dana i beskonačno smo zahvalni našem drugaru Aci koji nam je ustupio garažu za ove potrebe, jer zaista ne znam gde bi dva stranca u San Francisku mogla da se gube tri dana između 12 velikih ploča za izolaciju, alata koji nisu ranije kori-stili, zbunjeno pokušavajući da dešifruju on-line uputstva. Za sam transport naše kućice iznajmili smo kombi čiju polovinu je ispunio hexayurt a drugu polovinu ostale stvari (sto-lice, kreveti, hrana, voda, odeća, bicikli ...). Naš hexayurt nam je priredio i jedan ozbiljan šok na samom dolasku. Kolega iz kampa je primetio da su oznake na pločama za izo-laciju koje smo koristili pogrešne i da su par puta slabije i krhkije od potrebnih! I zaista, naš hexayurt je delovao tanano u odnosu na neki „pravi” i definitivno nešto što je bilo teško zamisliti da odoleva malo jačem vetru. Mesto za spavanje nije nešto bez čega želite da ostanete u sredini gde priroda radi pro-tiv vas, a ni nešto što lako može da se naba-vi. Ipak, sve je bilo u redu, malo neizvesnosti je doprinelo atmosferi.

Od ostalih stvari od ključnog značaja je da se uvek sa sobom nose: marama ili ma-ska za usta i naočare za slučaj da počne peščana oluja, voda, kesa za đubre, šešir i krema za sunčanje. Na stotine sitnica mogu

da učine užitak boljim i od kritičnog značaja je sama priprema za Burning Man koja tra-je nedeljama ili mesecima. Prirodni uslovi su ekstremni i nije lako smisliti šta sve može biti korisno na radikalnom kampovanju u takvim uslovima, tako da je čitanje blogova i spisko-va prethodnih burnera jako korisno za prav-ljenje sopstvenog spiska stvari. Mi smo došli nedelju dana ranije u San Francisko kako bi-smo zavrišili pripreme i kupili potrebne stvari i nismo imali ni malo vremena za uživanje u gradu. Naša drugarica Marina nam je besko-načno pomogla savetima sa njenog prethod-nog Burning Man iskustva. Samo kao ilustra-cija praktičnih stvari, kojih se verovatno sam nikada ne bih setio, su čepovi uši i sprej za nos. Burning Man ne spava kada vi želite da spavate (jer zapravo nikad ne spava) i čepovi za uši su jedini način da se izolujete od okol-ne buke. Jako suv vazduh isuši sluzokožu nosa i sprej za nos dosta pomaže. Dve prak-tične stvari koje bih voleo da smo poneli (a

nismo ih otkrili tokom planiranja) su ručni ras-pršivač vode koji je savršena stvar za rashla-đivanje na 40°C i otirač za noge koji bi nam pomogao da u hexayurt ulazi manje prašine. 

Čemu sve to? Koja je poenta radikalnog kampovanja i tolikog „mučenja”? Iako je ovo zaista naporan deo i zahteva dosta energije i pripreme, svaki veći propust može da upro-pasti celo iskustvo, iako su prirodni uslovi okrutni, celo iskustvo je ispunjavajuće na neki način. Da, nije prijatno spavati na improvizo-vanom neudobnom malom krevetu i lepše je opružiti se na svom velikom krevetu. Da, uopšte nije ugodan sav taj napor oko pa-kovanja odeće u kese, borbe sa prašinom, plastični toaleti koji se ugreju i do 60°C, sna-laženja oko „tuširanja”... Ali u redu je, OK je. Jako je oslobađajući taj osećaj „sad znam gde god da odem da ću biti OK” nakon što jednom suštinski proživite i celim bićem do-živite Burning Man princip „radical self-re-liance”.

U Black Rock City-ju nema obezbeđene struje, vode, đubretara, mobilnog signala, a ne postoji ni koncept novca. Onoga čega ima u izobilju su razni događaji, dobra muzika, nasmejani kreativno obučeni ljudi i umetničke instalacije. Iako se u nedelju dana organizuje hiljade najrazličitijih događaja, ne postoji centralna organizacija već sve događaje smišljaju i organizuju sami učesnici

208 l jul - avgust

ZAJEDNICA I DOGAĐAJI

Duh zajednice u Black Rock City-ju je naj-magičniji deo celog iskustva i gotovo ga je isto teško opisati kao i prvu tinejdžersku za-ljubljenost. Glavni elementi koji čine niti za-jednice su otvoreni međuljudski odnosi i da-rivanje, iskazivanje umetničkog duha kroz oblačenje i skulpture, art cars kao centralni deo muzičkih dešavanja i događaji koje kam-povi i učesnici organizuju.

Ceo Black Rock City je kružno-prstenastog oblika i neophodno je koristiti bicikl kao pre-vozno sredstvo. U centru kampa je The Man, drveni čovek po kome Burning Man nosi ime, jer se pretposlednji dan spaljuje. Inače, The Man je uvek vidljiv i najpraktičniji način orijentacije. Radijalne ulice nose naziv po sa-tima u odnosu na The Man, a koncentrične kružne ulice po slovima abecede. Moj kamp Champaign Chandeliers je bio na „adresi” 4:45 F. Centralni kružni deo se zove Espla-nade i glavna je atrakcija noću jer su najza-nimljiviji muzički događaji i najinteresantnije umetničke instalacije upravo tu. Deo deša-vanja se odigrava i van kružnog dela kampa (Deep Playa) i odlazak tamo predstavlja po-sebnu avanturu.

Na Burning Man-u nema novca ni centralne organizacije događaja, već je sve zasnovano na principu darivanja. To nije princip razme-ne već pravo darivanje u kome se ne očeku-je ništa za uzvrat, a ujedno i jedan od deset principa (gifting). Možete nekom darovati materijalnu stvar (narukvice, praktične stva-ri poput labela, nešto što ste sami napravili ili obeležje vaše zemlje), ali isto tako možete darivati iskustvo. U duhu toga, svi događaji na Burning Man-u su organizovani kao dar od strane samih učesnika. Ostali principi koji čine događaje otvorenim i uključivim su radi-cal inclusion, participation i immediacy.

Događaji su neverovatno raznovrsni, od praktičnih preko apstraktnih do bizarnih. Uglavnom se održavaju po kampovima mada ih noću ima i po Esplanade i Deep Playa.

Na ulasku u Black Rock City svako dobi-ja knjižicu sa listom događaja, kad i gde se održavaju. To su događaji koje su kampovi prijavili na vreme, mada veliki broj događaja je neprijavljen i spontan. Tokom dana vide-ćete ljude kako nose knjižicu, oduševljavaju se događajima, beleže i planiraju gde žele da

odu. Naravno, na pola događaja se nikad ne stigne jer se usput otkrije nešto mnogo zani-mljivije. Znatiželjni će provesti sate istražujući.

Ima tu događaja koji su uobičajeni i u sva-kodnevnom svetu: muzički, karaoke, medi-tacija, yoga, diskusije na razne teme, TEDx

Black Rock City, salsa, takmičenja... Neki do-gađaji su iskustveni, malo neobičniji ili zapravo bizarni. Naći ćete tarot, mesta gde ćete dobi-ti besplatno hladno pivo ili gde će vam neko darivati masažu ili pranje kose, raznorazne chill-out lounges, crtanje po telu, privremene i

Ceo Black Rock City je kružno-prstenastog oblika i neophodno je koristiti bicikl kao prevozno sredstvo. U centru kampa je The Man, drveni čovek po kome Burning Man nosi ime, jer se pretposlednji dan spaljuje. Inače, The Man je uvek vidljiv i najpraktičniji način orijentacije

210 l jul - avgust

Putovanja

trajne tetovaže, naučićete kako da obijate bra-ve, slušaćete o BSDM i kinky zajednici ili se pak pridružiti orgijama. Moći ćete da razmeni-te odeću sa drugima ili da dobijete stilske sa-vete. Daće vam kiseli krastavac (koji iz nekog razloga jako prija u pustinji), ali samo ako ga pojedete sa potpunim strancem bez korišće-nja ruku. Poslaćete razglednicu nepoznatoj osobi, a vi dobiti jednu od nekog nepoznatog. Gledaćete borbu helijumskih balona na daljin-sko upravljanje ili trku ljudi sa nogama u dža-kovima. Naići ćete na kamp prepun plišanih medvedića, na koje možete da se bacite kao

pravo dete. Objasniće vam kako možete da nastavite slikanje slike koju je neko pre vas za-počeo, ali bojom koja se ne nanosi na četkicu nego na vašu zadnjicu. Pričaćete sa „Bogom” u telefonskoj govornici, pokušati da kolektivno napišete kratku priču na zadatu temu, čita-ćete knjige u brodu koji je pretvoren u bibli-oteku ili samo uživati na ležaljkama gledajući apstraktne šare po šatoru iznad vas. Ono što jednostavno oduzima dah je momenat kada pomisliš koliko je neko vremena, pažnje, krea-tivne energije ili novca uložio u događaj samo da bi ga darovao drugima.

Jedan suptilan, ali dosta važan deo cele kulture Burnera je pozdrav - zagrljaj. I sa potpunim strancima se pozdravljate zagrljajem. Iako mi se u početku činilo da to nema neku posebnu svrhu, na ličnom primeru sam video kako zapravo na biohemijskom nivou zbližava ljude. Par osoba koje su mi delovale totalno strano i donekle odbojno su mi nakon čina zagrljaja postale odlični sagovornici

212 l jul - avgust

Putovanja

Događaj koji smo organizovali Marina, Dejan i ja kao jedini Srbi u kampu se prikladno zvao „Srpski događaj”. Bili smo obučeni u srpsku narodnu nošnju (zaista nije problem biti u vuni na 40°C), delili domaću rakiju, šajkače, ma-gnetiće sa srpskom narodnom nošnjom i min-đuše u obliku opanaka. Ja sam poneo melo-diku pa smo učili ljude kako da igraju uz kolo. Ipak, najveća senzacija su bili srpski nakurnjaci kojih smo jedva našli dvadesetak da kupimo u Beogradu. Objasnili bismo ljudima da je to „Serbian dick sock” a oni bi oduševljeno pro-bali kako im stoji. Neverovatan broj ljudi je do-šao do nas i pitao nas da li imamo još uvek „dick socks” koji su postali prava senzacija.

Kreativna energija izbija u formi načina oblačenja, takozvanih art cars, muzičkih do-gađaja i umetničkih instalacija na sred pusti-nje. I samo prirodno okruženje je čudno, kao na Marsu, ali kreativna i umetnička nota ga oplemenjuju, kao u snu.

Ljudi se oblače kako žele, od najnormalnije obučenih, preko jako kreativnih kostima, pa do golih ljudi. Princip koji podržava ovo je ra-dikalno samoiskazivanje (radical self-expressi-on). Zaista je neverovatno koliko su ljudi srećni zbog toga što se oblače kako god žele. Često se ta dobra energija prenosi na ostatak ljudi i često sam sebe uhvatio sa osmehom na licu kada vidim koliko neko uživa u svojoj krea-tivnoj odeći. Moram priznati da mi je trebalo malo vremena da se naviknem na prizore koje nemam baš često prilike da gledam, ali posle dan-dva su postali deo svakodnevice. Čini mi se da svako ceni koliko su drugi uložili energi-je i truda da dođu na Burning Man i čak iako misle da je nešto glupo i njima neshvatljivo, ne žele da narušavaju sreću drugima. Jedan sup-tilan, ali dosta važan deo cele kulture Burnera je pozdrav - zagrljaj. I sa potpunim strancima se pozdravljate zagrljajem. Iako mi se u po-četku činilo da to nema neku posebnu svrhu,

na ličnom primeru sam video kako zapravo na biohemijskom nivou zbližava ljude. Par osoba koje su mi delovale totalno strano i donekle odbojno su mi nakon čina zagrljaja postale odlični sagovornici.

Art Cars su pored kampova centralni deo muzičkog doživljaja. To su otkačeno ukra-šena vozila koja se kreću kroz kamp ili po pustinji, puštaju muziku i često prevoze lju-de. Uveče većina art cars je po Esplanade ili Deep Playa delovima pustinje i menjaju mesto svakih sat-dva. Deo celog doživljaja je pitanje drugih ljudi gde je vaš omiljeni art car i pokušaj da ga stignete i nađete. Žur-ke su uglavnom odlične i svi igraju. Osećaj

gde hiljadu ljudi igra oko ukrašenog vozila na 5°C dok se diže pustinjska oluja koja one-mogućava ikakvu orijentaciju i povratak kući je neprocenjiv. Često su izvođači vrlo poznati muzičari, ali jedan od principa je decommo-dification i ne postoji koncept reklamiranja. Tako vam se može desiti da čujete kako neko otkriva „E, pa ovo je u stvari Skrillex!”

Noću su svi ukrašeni raznim svetlima da ih neko ne bi pregazio, uključujući i bicikle. Sam pogled na pustinju noću je neverovatno ša-ren. Često u vožnji pustinjom samo neoče-kivano naiđete na neku predivnu umetničku instalaciju, stanete gde god da ste išli i poku-šate da upijete atmosferu bar na par minuta.

214 l jul - avgust

Putovanja

Jedno od posebnih mesta je The Temple. Za razliku od ostalih mesta, tu vlada tiha i spokojna atmosfera. Ljudi ovde dođu da mi-sle na one koji im nedostaju, napišu floma-sterom ono što im leži na srcu ili meditiraju. Atmosfera je emotivno teška i katarzična i retko ko se ne naježi ulaskom. Poslednjeg dana se hram sa svim uspomenama spalju-je i 70,000 ljudi okupljenih u krug doživljava neku vrstu grupnog moralnog i emotivnog pročišćenja. Inače, odsečenost od sveta i duh zajednice unose na neki način jasno-ću misli i emocionalnu smirenost. Imao sam momenata kada mi je palo na pamet nešto iz spoljnog sveta (default world) i kada sam pomislio „Aha, nisam ni znao da se tako ose-ćam povodom nekih stvari”.

Interakcije sa ljudima su zapravo najlep-ši momenti Burning Man-a. Ljudi dolaze sa svih strana sveta i svih starosnih dobi (mada

je najviše onih između 25 i 35 godina). Kamp do našeg je bio sa Tajvana. Viđao sam poro-dice sa decom, a i bake i deke. Osim što ima najraznovrsnijih ljudi sa zanimljivim iskustvi-ma i pričama, sama interakcija sa ljudima je vrlo jednostavna i laka. Niko ne zna ko je ko, niko ne igra svoju socijalnu ulogu, verovatno nikoga nećeš ni sresti dva puta, tako da su ljudi vrlo otvoreni, neposredni a razgovor su-štinski zanimljiv. Jednostavno postoji toliko drugih zanimljivih dešavanja da prosto svako zna da ako neko priča s njim, to je zato što to suštinski želi. Ljudi se ne plaše da iskažu svoje želje, ali se zaista trude da poštuju tuđe granice i ne remete lepo iskustvo ostalih Bur-nera. Možda najlakši način da dočaram ovo je jedan trivijalan događaj nakon što sam se vratio u Srbiju. Doručkovao sam u kafiću a za stolom do mene je žena pojela sendvič, ali je izbacila sve kisele krastavčiće iz njega

i ostavila ih na tanjiru. E sad, ja baš mnogo volim kisele krastavčiće. Instinkt mi je bio da odem do nje i objasnim joj da sam video da je ostavila kisele krastavčiće koje ja baš volim i zamolim je da ih uzmem. Međutim, shvatio sam da situacija može biti čudna, ali dok bi na Burning Man-u to uradio bez ikakvog raz-mišanja. Sama misao da to nije možda soci-jalno prihvatljivo je uticala na mene. Ono što čini razliku je to što na Burning Man-u postoji atmosfera sigurnosti da čak iako ne bih do-bio krastavčiće koje želim, situacija bi bila ve-rovatno prijatna i zanimljiva svima.

Burning Man je za mene droga za mozak i dušu. Svima je lepo i svi znaju da je to neo-drživo. I nakon 7 toplih dana, 6 hladnih noći i beskonačno mnogo neponovljivih mome-nata, sledi povratak kući u takozvani default world. Postoji nešto što se naziva „post-burn depresija” koju dožive ljudi nakon povratka i to nije izmišljena stvar. Prilagođavanje nije svima depresivno, ali svakako traje od par dana do par nedelja. Ja nisam imao niti veli-ki hipe tokom Burning Man-a niti veliki down nakon povratka, ali je on na mene definitivno ostavio trag. Često se zapitam zašto realan svet ne može da ima neke elemente Burning Man zajednice. Zašto se ljudi ne oblače baš onako kako žele? Zašto su interakcije opte-rećene raznim socijalnim normama i uloga-ma koje igramo? Možda je Burning Man duh neodrživ u našem društvu ali svakako trajno menja perspektivu svih koji se upuste u tu avanturu u nekom paralelnom svetu.

216 l jul - avgust

JASMINA ALEKSANDROV

URBANA FITNESS SPARTANKA

Intervju: Jovana Knežević

Jasmina Aleksandrov je danas bivša košarkašica Panatinaikosa, kao i reprezentacije Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije. Diplomirani politikolog, model, vlasnica projekta Urban fitness, koji promoviše fizičku aktivnost, u posedu je velikog broja medalja u raznim disciplinama, ali i vlasnica brenda i butika Socks from Heaven. Jasmina je za Plezir pričala naravno o sportu, motivaciji, ekstremnim aktivnostima, avanturi i adrenalinu. Jasmina je prava urbana spartanka čija energija pokreće

Životni stil

218 l jul - avgust

DA LI POSTOJI NEKI SPORT KOJI NE BI ČAK NI

PROBALA IMAJUĆI U VIDU ŠTA SVE JESI?

Lov. Definitivno nisam ljubitelj sportskog lova, s obzirom na to da sam veliki ljubitelj životinja, i vegan. Smatram da nije neophod-no kako bi dokazali sopstvenu superiornost nekome ko je bespomoćan oduzeti život.

MOŽEMO LI REĆI DA SI PRAVI AVANTURISTA

BUDUĆI DA SI SE PORED PROFESIONALNOG

SPORTA OKUŠALA I U MODI, BIZNISU, KAO I TO

DA SI USPEŠNO ZAVRŠILA STUDIJE POLITIČKIH

NAUKA U AMERICI?

Ja sam urbani politolog. Od malena me jednostavno ne drži mesto. Odrasla sam u Bečeju, i već sa 14 godina sam napustila grad i preselila se u Novi Sad gde sam na-stavila košarkašku karijeru i upisala srednju školu. Posle 4 godine sam otišla u Ameriku, zatim karijeru nastavila u Francuskoj, Nemač-koj i Grčkoj. Košarka mi je donela mnogo toga, pored neverovatnog sportskog isku-stva, proputovala sam svet, završila fakultet, a i supruga sam upoznala na terenu.

Životni stil

Retko ko zna da sam ja po struci u stvari politi-kolog, i da sam završila fakultet Spoljašnjih po-slova u Americi. Nažalost, u Srbiji moja struka i nije tražena. Svoju kreativnu, hipstersku stranu ispoljavam kroz kreiranje garderobe koju nosim, i naravno na mom telu u formi tetovaža.

SPREMAŠ LI SE ZA JOŠ NEKU AVANTURU?

Imam par u planu, već u septembru, ali mora-ćete da me pratite kako biste videli o čemu se radi.

DA LI JE NA TVOJ SPORTSKI I AVANTURISTIČKI

DUH UTICALA TVOJA PORODICA, IMAJUĆI U VIDU

DA DOLAZIŠ IZ SPORTSKE PORODICE?

Definitivno, da. Roditelji su mi bili sportisti. Tata fudbaler, a mama rukometašica. Odra-sla sam na sportskim terenima i u sportskom duhu. Volim da se nadmećem i takmičim sama sa sobom, da budem što bolja, u bilo čemu. Mama je uvek bila inicijator i pokretač, i neka-da i dan danas širi tu pozitivnu energiju. Ona je moj idol bila i ostala, apsolutno je kul lik, poz-dravljamo je ovom prilikom.

220 l jul - avgust

Životni stil

ŠTA JE PO TVOM MIŠLJENJU

„NAJEKSTREMNIJE” ŠTO SI URADILA ?

Dok sam se bavila profesionalno košarkom, strogo nam je bilo zabranjeno i kažnjavani smo novčano ukoliko na bilo koji način ugro-zimo naš performans na terenu, tako da dok sam se bavila aktivno košarkom nisam imala previše ispada. Za sada je iza mene najek-stremnija trka od prošle godine SPARTAN RACE BEAST koju sam istrčala na Alpima.

OSVOJILA SI SPARTANSKU TRIFEKTU. KAKO

IZGLEDAJU TA TAKMIČENJA, KOLIKO DUGO

UČESTVUJEŠ NA NJIMA?

Spartan Race su terenske trke sa prepre-kama različitih distanci. Uslovi trka su surovi. Nije samo trčanje kroz gotovo nepristupačne terene, za vreme trke nosimo teret (džako-ve, kamenje, gume), prelazimo reke, a pored svega toga i prelazimo prepreke koje su za-date na trci. Prvi put sam učestvovala na trci 2014. i evo aktivno se takmičim u ovoj dis-

ciplini vec 2,5 godine. Prošle godine sam u Tirolu, u Austriji završila svoju trifektu, tj. istr-čala sam sve tri distance preko 5km, 15km i 25km u jednoj sezoni. Za sada imam iza sebe 14 trka.

KAKO SI SE ODLUČILA DA NAKON KOŠARKE

POČNEŠ DA SE BAVIŠ FITNESOM?

Jednostavno morala sam da se pokrenem, da krenem da radim nešto. Nisam bila veli-ki ljubitelj kondicionih treninga dok sam se bavila košarkom. Nije mi padalo teško, ali treninzi u sali i utakmice su bile ono za šta sam disala. Nakon završetka karijere sam htela da ostanem aktivna, probala sam par teretana, fitnes programa ali jednostavno mi je bilo monotono i dosadno dok nisam kre-nula na Crossfit. Umrla sam, doslovno, sve me je bolelo ali je adrenalin bio tu. I malo po malo, završila sam kurseve, dobila licence i rešila da pokrenem svoj Urban fitness proje-kat. Urban fitness je postao online platforma

na kojoj delim svoja iskustva sa svima. Htela sam da motivišem ljude da treniraju, i da se dobro provedu dok treniraju. Napravila sam koncept treninga koji može da se radi bilo gde i bilo kada, bez skupih sportskih rekvizi-ta, uz samo malo mašte i dobre volje. Svoja sportska iskustva u kombinaciji sa crossfit i spartan race treninzima prenosim na sve koji treniraju sa mnom. Pored online treninga i promovisanja sportskog i zdravog života kroz socijalne mreže, imam i akcije poput besplat-nih otvorenih treninga na zanimljivim lokacija-ma po Srbiji i držim grupne i individualne tre-ninge u svojoj sali Urban Fitness Hangaru.

KAKO BI PRIVUKLA LJUDE DA SE BAVE

FIZIČKOM AKTIVNOŠĆU I POSVETE SE RADU NA

SEBI?

Kao što možemo da zaključimo iz nave-denog, zaista sam u duši sportsita, i sigur-na sam da svako od vas, tj. nas, može da izdvoji 30 min dnevno za neku fizičku aktiv-

nost, zbog sebe i svog zdravlja. Ne mora svako da bude profesionalni sportista ili da izgleda perfektno, bitno je da se oseća do-bro. Svi znamo da treniranje i fizička aktiv-nost podstiču lučenje hormona sreće, endor-fina i posle svakog treninga će te se osećati bolje.

NA KOJI SVOJ USPEH SI NAJPONOSNIJA?

Jako sam ponosna što mogu da kažem da sam u 2 godine promenila karijeru, ostvari-la se i u novoj fitness i započela spartansku karijeru, postala brend ambasador Reeboka i Samsunga za Srbiju i otvorila Urban fitness Hangar sportski centar. I pored svega toga imam veliku podršku i razumevanje od su-pruga, koji mi u svemu pomaže i bude mi glas razuma.

ŽIVOTNI MOTO?

Biti srećan i ispunjen, i raditi na malim stva-rima koje nam to pričinjavaju. To je to.

222 l jul - avgust

Samanta Gilice

Vrščanka sa najviše istrčanih maratona

Životni stil

Intervju: Zorana Grujin

MARATON, TRKA KOJA JE POSTALA SASTAVNI DEO

OLIMPIJADE JOŠ U 18. VEKU DISCIPLINA JE KOJA

IZISKUJE FIZIČKU I PSIHIČKU SPREMNOST U SVAKOM TRENUTKU. ŠTA JE SVE

POTREBNO ZA TU DUGU STAZU, PREĐENE KILOMETRE I USPEH

U OVOM SPORTU, ZA PLEZIR MAGAZIN, ISPRIČALA NAM JE

SAMANTA GILICE

224 l jul - avgust

Životni stil

Samantu upoznajem, jednog prijatnog pred-večerja u prostorijama „Mentalnog zdravlja“. Prvi put sam tamo i prvi put slušam ovu veselu, nasmejanu ženu kako priča o tome da smo

sposobni za sve što poželimo. Njena priča inspirisala me je da kažem sebi: „Možeš i ti. Samo kreni. Svet je tvoj.“

Samanta je rođena u Vršcu 1988. godine. Završila je master na DIF-u. Četiri godine je član Atletskog saveza Srbije i takmiči se na državnim prvenstvima u maratonu. Član je Vršačkog atletskog kluba.

„Od 2012. godine se takmičim u trčanju maratona (42,195 km) i ultramaratona (pre-laženje planinskih staza preko 100 km), i do sada sam postigla brojne uspehe, od kojih bih izdvojila 3. mesto na Novosadskom ma-ratonu, 1. mesto na Niškom zimskom mara-tonu. 2013. godine na državnom prvenstvu održanom u Novom Sadu bila sam jedina devojka koja je uspela da savlada 42 km, a 2015. godine u aprilu zauzela sam 5. mesto u ženskoj konkurenciji. Trenutno zauzimam 15. mesto po uspešnosti na listi svih mara-tonki iz Srbije, a cilj mi je da do kraja 2016. godine budem među 10 najboljih.“- kaže Sa-manta.

Pre šest godina počela je da radi na sebi. Lični razvoj uticao je na to da skine 25 kilo-grama i da uradi nešto ludo u svom životu. Bila je vođena adrenalinom i željom da pro-meni svaki aspekt svog života.

»

„Prvi istrčani, Novosadski maraton, zadržao me je u tom svetu. Tada sam shvatila koliko zaista mogu. Zbog gojaznosti, samopouzda-nje mi je bilo poljuljano i taj uspeh mi je dao veru u sebe. Želela sam da pomeram granice u svim aspektima svog života.“

Ona danas motiviše mnoge sportiste, kao i ljude koji se na bave sportom. Promenivši svoj život iz korena, motiviše svakodnevno druge da konstantno rade na sebi i svojim snovima. A šta nju motiviše?

„Motiviše me ljubav, istraživanje svojih grani-ca. Želim da se borim sa predrasudama i do-kažem sebi i drugima da se može uspeti i na drugi način. Postoji milion načina, ne moramo više raditi po šablonu.“

Osim što uživa u trčanju, dugim šetnjama i putovanjima, Samanta Gilice svoju prvu knjigu privodi kraju. Knjiga je nastala kada je naišla na podršku izdavača koji je poželeo da objavi njenu priču. U njoj, kako kaže, ima motivaci-je za sve sportiste, a posebno za maratonce. Namenjena je svim ljudima koji vežbaju i brinu o svom mentalnom i fizičkom zdravlju. Napo-minje da fizički trening nije najbitnija stvar u maratonu, a kroz mesec, dva imaćemo prili-ku da saznamo šta nam je zaista potrebno za uspeh u sportu.

Zanimalo me je kako sebe vidi za pet go-dina. Sa osmehom mi je odgovorila: „Vidim sebe putujući svetom sa čovekom koga vo-lim, okružena sam prijateljima koji rade na sebi, imam ćerkicu Hanu, aktivno treniram i srećna sam. To mi je dovoljno. Za mene je uspeh da u svakom trenutku radim ono što volim i da se nalazim baš tamo gde želim da budem. Zato sebe smatram uspešnom že-nom. Želim svima da poručim da prate svoje najdublje strasti i da slušaju savete ljudi koji ih nadahnjuju i čiji primer mogu da slede.“

U sportu ili ne, možete da ostvarite šta god poželite.

Za mene je uspeh da u svakom trenutku radim ono što volim i da se nalazim baš tamo gde želim da budem. Zato sebe smatram uspešnom ženom. Želim svima da poručim da prate svoje najdublje strasti i da slušaju savete ljudi koji ih nadahnjuju i čiji primer mogu da slede

226 l jun

Tema

Industrijski stil u enterijeru

Dizajn

Može se slobodno reći da je industrijski stil u enterijeru doži-veo iznenadnu i na-glu ekspanziju i da je i te kako jedan od najmodernijih stilo-va današnjice. Ka-rakteriše ga sušta

suprotnost doskorašnjem pristupu dizajnu i ponosno ističe sve ono što se godinama i decenijama pokušavalo prikrivati. Tako, ume-sto besprekorno okrečenih prostora, gipsa-nih radova i tapeta, sada imamo namerno ostavljenu ogoljenu infrastrukturu: nedovr-

šene zidove, betonske podove, stare cigle, rustične drvene prozore i grede izložene ljud-skom oku, koje daju posebnu počast u vidu skeleta ove strukturalne celine.

Stil kao takav pojavio se na komercijalnom tržištu kada su stari, napušteni magacini i fa-brike iznenada pretvarani u poslovne prosto-re, restorane, klubove i kafiće. Umesto ruše-nja i renoviranja objekata, dizajneri su odlučili da prihvate sirovost prostora i svesno grade stil oko njega. Na sreću, ovakav stil je i te kako efektan, kombinovan sa rustičnim drve-nim nameštajem i gvozdenim detaljima, otva-ra jednu posebnu dimenziju i unosi neobičnu toplinu, prijatnost u prostoru.

Tekst: Sanja Andrejević

Industrijski stil u enterijeru

228 l jul - avgust

SUPERMARKET

SUPERMARKET Fotografija: BRANKO BRKOVIĆ

KC GRAD Fotografije: NEMANJA STOJANOVIĆ, NEDA MOJSILOVIĆ, STANISLAV MILJKOVIĆ

Industrijski stil preuzima izgled napuštenih fabrika i industrijskih prostora, često kombi-nujući stari i potpuno novi nameštaj, stvaraju-ći minimalistički izgled objektima sa osećajem za istoriju i svrhu. Treba napomenuti da boje koje prate ovaj stil obično jesu prirodne, pri-gušene nijanse sive i braon. Naravno, enterijer se obično dopunjava detaljima u boji, šarenim ćilimima i biljkama koje ga oplemenjuju. Na ovakav enterijer možete naići kako u vilama imućnih ljudi i poznatih ličnosti, tako i običnih ljudi koji pomno prate svetske trendove.

Industrijski stil u enterijeru se nedav-no pojavio i u našoj zemlji i uveliko zaži-veo. Poslovni prostori poprimili su crtu industrijskih fabrika, a kafići i restorani su otvarani na napuštenim lokacijama i pro-storima fabrika i fabričkih pogona. U sa-mom centru grada, u Uzun Mirkovoj ulici broj 8, nalazi se Supermarket Concept Store, multifunkcionalni prostor koji nudi unikatne umetnine naših poznatih umet-nika, a dizajn enterijera potpisuje arhitekta Marko Basarovski. Među pionirima ovog trenda možemo istaći Kulturni centar Grad, čije zidove su oplemenili mura-li umetnika Sretan Bor i Ema Ema Ema, kao i Mikser House, za čiji dizajn je bio zadužen Remiks studio. Čitava oblast Sa-vamale sada ponosno ističe ovaj stil u na-šoj prestonici.

Dizajn

MIKSER HOUSE Fotografije: NEMANJA MARAŠ

MIKSER HOUSE

MIKSER HOUSE

KC GRAD

KC GRAD

Vredi pomenuti i Novu Iskru, dizajn inkuba-tor i multifunkcionalni „co-working“ poslovni prostor, koji na jednom mestu spaja kreativne i sposobne mlade ljude, dizajnere, umetnike.

Od skoro u Cetinjskoj ulici otvoreno je mnoštvo kafića i klubova koji bezmalo pod-sećaju izgledom na napuštene magacine udahnute životom. Tu možete naići na klub Zaokret, iza čijeg vizuelnog identiteta stoje Ana Stašić i Nađa Ljubičić. Njihova originalna rešenja u izgledu enterijera i izboru nameštaja donose nam jednu prijatnu kućnu atmosferu i moderan pristup prostoru kao takvom.

U ovom delu grada ističe se i klub Polet, čije ime prate epiteti umetničkog distrikta i prostora namenjenog muzici i avangardi. Za dizajn enterijera Poleta pobrinula se Valentina Popržan, a Ksenija Pantelić je odgovorna za oslikavanje nekoliko murala koji se u njemu nalaze.

ZAOKRET Fotografije: NEDA MOJSILOVIĆ, PREDRAG TODOROVIĆ

ZAOKRET

ZAOKRET

Dizajn

Budući da industrijski stil nema striktne granice i dopušta da se pusti mašti na vo-lju, može se sa lakoćom primeniti i u vašem domu. On ne iziskuje prevelika ulaganja, već zahteva estetsko oko i sposobnost kom-binovanja materijala i detalja. Sivi zidovi sa detaljima od opeke, persijski ćilimi i starin-ski nameštaj u boji drveta, koje sa lakoćom možete naći na pijacama ili buvljacima, pa često čak i na ulici. Nameštaj od paleta i DIY komadi daju posebnu notu izgledu stanova i kuća, stvarajući moderan i prijatan ambijent u kome je svaki dan života umetnost.

POLET

POLET Fotografije: PABLO FERRO

POLET

UMETNOST MAČEVANJA

UMETNOST MAČEVANJA

RETURN OF THE SWORD

Tekst: Siniša Miljković Priredila: Nina Simonović

234 l jul - avgust

Životni stil

N eke su nosili vrli junaci, a neke surovi tirani. Za neke se verovalo da daju čude-sne moći, a za neke da su ukleti. Bez njih bi državna

obeležja bila mnogo siromašnija. Neke smo viđali na filmu, neke u muzejima, a neke smo imali i među igračkama. Kako bilo, mi ljudi, se već vekovima od najranijih dana srećemo sa mačevima i oni, čak i danas, kada više nisu u praktičnoj upotrebi, ne prestaju da nas oduševljavaju.

UVOD U OSNOVNU TERMINOLOGIJU

Kada u današnje vreme kažemo „mač“, velika je verovatnoća da ne pomislimo svi na potpuno isti predmet – neki će pomisli-ti na masivni škotski klejmor, neki na katanu japanskih samuraja, neki na rapir sa živopi-sno dekorisanim štitnikom za ruku, a neki na kratki rimski gladijus. Pa ipak, svi oni (uklju-čujući i evropske mačeve, o kojima će uglav-nom biti reč u tekstu) imaju dva zajednička elementa – oštricu i balčak.

Oštrica može biti zakrivljena ili prava, može se oštriti sa jedne ili sa obe strane (u zavisno-sti od čega se mačevi dele na jednosekle i dvosekle), može biti pogodnija za ubode, po-godnija za sečenje, ili jednako prilagođena za obe tehnike. U nekim sečivima postoji brazda koja se naziva žleb i služi da umanji stres koji ona trpi pri udarcu (a ne, kao što se često po-grešno smatra, da se krv lakše slije sa oštrice). Na dnu sečiva nalazi se metalni klin na koji se,

pošto se sečivo iskuje, navlače elementi bal-čaka – nakrsnica, rukohvat i jabuka. Nakrsni-ca se tako naziva zato što je, kod evropskih mačeva, najčešće imala oblik šipke i maču je davala izgled nalik na krst. Njeni su se delovi nazivali „pera“ i služili su da zaštite šaku bor-ca od protivničkih udaraca. Pera su mogla biti raznih oblika – mogla su biti ravna, iskošena ili povijena. Sa evolucijom mačevalačkih tehnika i nakrsnice su dobijale nove, složenije elemente, uglavnom sa ciljem zaštite prstiju. Rukohvat je obično izrađivan od drveta i uvijan je u životinj-sku kožu, a ponekad je ukrašavan i skupoce-nijim materijalima (mada je ovo uglavnom bio slučaj kod ceremonijalnih oružja koja su retko nošena u bitku). Jabuka je teg zašrafljen na dno balčaka, sa namenom da pri udarcu bude kontrateža sečivu. U zavisnosti od porekla (vremenskog i prostornog), oblik jabuka je vari-rao, ali su obično bile školjkaste ili okrugle.

MAČEVANJE KAO VEŠTINADanas nam, nažalost, nije poznato ni tačno

vreme ni tačno mesto „rođenja“ mača. Ono što možemo da pretpostavimo jeste da su prvobitno evoluirali od bodeža uporedo sa razvojem metalurgije – sečiva su im bila sve duža i teža i sve manje pogodna kao alat, a sve pogodnija za borbu. Ovakva sečiva su prvobitno izrađivana od bronze, ali je uvođe-nje gvožđa, vidno jednostavnijeg za obradu i jeftinijeg, omogućilo masovniju proizvodnju. I kroz čitavo bronzano doba i klasičnu starinu uglavnom su korišćeni mačevi kratkih sečiva, kao što su grčki ksifos (50-60 centimetara) i rimski gladijus (60-75 centimetara). Istorija dužih mačeva (kakve nam obično predstavlja popularna kultura) počinje takođe u rimskoj vojsci, sa pojavom spate – mača sa seči-vom dužine između 75 centimetara i metar. Ne zna se tačno poreklo ovog mača, ali se

smatra da su ga u rimsku vojsku uveli keltski konjanici koji su radije nosili keltske duže ma-čeve nego kratke gladijuse. Ovi mačevi su, u odnosu na gladijus, imali nešto širu nakrsnicu i vidno masivniju jabuku, gotovo četvorouga-onog oblika. Važno je napomenuti da su na-krsnice antičkog doba i ranog srednjeg veka uglavnom bile uske i male zbog toga što su ovi mačevi mahom korišćeni uz velike štito-ve koji su štitili ruku pri udarcima i bodovima i laganije oklope. Međutim, srednjevekovne tehnike borbe su se sve više kretale u pravcu borbe u teškom oklopu koji je sam po sebi mnogo opterećivao borca, što ga je onemo-gućavalo da nosi velike i teške štitove. Stoga su se štitovi smanjivali (mada su ostali u upo-trebi još dugo), a nakrsnice na mačevima su bivale sve duže i duže.

Negde u 14. veku, pojavljuju se i dugi ma-čevi, predviđeni da se koriste sa obe ruke i

236 l jul - avgust

Životni stil

sa osobeno dugim nakrsnicama (koje su de-limično preuzele ulogu štita), kao i tzv. jedno-iporučni mačevi, predviđeni i za dvoručne i za jednoručne tehnike. Otprilike u ovo vreme počinje i zlatno doba evropskog mačeva-nja – majstori odbrane zapisuju svoja učenja uz detaljne ilustracije, otvaraju se škole rat-nih veština (pored različitih vrsta mačevanja, učile su se i mnoge druge discipline, kao što su rvanje, borba štapom i borba na konju) i tehnike borbe se značajno razvijaju. Majstori odbrane ponekad su imali pojedinačne uče-nike, a ponekad čitave grupe. Zapisani su čak i slučajevi u kojima je majstor morao da za trideset dana pripremi učenika za dvoboj – zapisani su oni uspešni, naravno. Pa ipak, u ovo vreme u Evropi dolazi do razvoja nove ratne tehnologije koja će u vekovima koji sle-de sve više potiskivati hladno oružje sa boj-nog polja – baruta.

Već u 15. veku primitivne puške – arke-buze, bile su čest prizor na bojnim poljima. Iako su mačevi i dalje igrali značajnu ulogu na bojištima, sve više preuzimaju ulogu sred-stva lične odbrane i sve je više bilo mačeva-laca među građanstvom. Među građanima koji su se po ceo dan vrzmali svojim poslom najpopularnije oružje bio je jednoručni mač, često nazivan bukvalno „mač koji se nosi sa strane“ (side-sword), zbog toga što nije bio

težak i bilo ga je relativno jednostavno opa-sati za pojas. Međutim, ovi građani nisu sa sobom mogli da nose velike štitove (mada su ponekad nosili tzv. štitove-pesničare) i teške oklope, već su morali da pronađu jednostav-nije načine da odbrane ruke. Tako je počeo razvoj novih elemenata na nakrsnici. Ovi novi elementi do najvećeg izražaja dolaze na rapi-ru – maču dugog i tankog sečiva pre svega namenjenog bodenju, na koji pomislimo kada se setimo Tri musketara.

Za rapir se može reći da je „deda“ današ-njih sportskih mačeva, pošto je tehnika kori-šćenja dosta slična (mada su sportski mačevi vidno manji i nemaju označene ivice, već su okrugli). Međutim, uprkos popularnosti rapi-ra, u određenim situacijama (kao na primer pri konjičkim jurišima) mačevi pogodni za udarce i sečenje bili su korisniji u bici, te se u evropskim vojskama sve češće sreću sa-blje. Mada su razni oblici zakrivljenih mačeva bili poznati i korišćeni u Evropi još u ranom srednjem veku (npr. u Vizantiji), sablje kakve i danas viđamo kao obeležja vojničke časti su na evropski zapad pre svega došle preko mađarskih husara. Bilo je i oficira koji su no-sili rapire umesto sablji, i obe vrste mača su bile korišćene kao oznake oficirske časti do kasnog 19. veka. Rapiri su, kao što je već rečeno, evoluirali u sitnije mačeve koji su se

PRELAZ OD ODBRAMBENE MAČEVALAČKE VEŠTINE KA SPORTSKOM MAČEVANJU ZAPOČEO JE 1763. GODINE, KADA JE MAJSTOR MAČEVANJA PO IMENU DOMENIKO ANĐELO OTVORIO SVOJU ŠKOLU U SOHOU U LONDONU. IAKO JE SVOJE UČENIKE PODUČAVAO MAČEVANJU KAO VEŠTINI ODBRANE, ANĐELO JE IPAK VIŠE POTENCIRAO POZITIVAN UTICAJ MAČEVANJA NA ZDRAVLJE I SPORTSKI DUH

sve više kretali u pravcu oružja za sportsku borbu, dok su sablje svoju poslednju širu pri-menu na bojištu videle u Prvom svetskom ratu, nakon kojeg su konjicu na bojnom polju zamenili tenkovi, te su sablje zadržale simbo-ličnu i paradnu funkciju.

ODRAZ U SAVREMENOJ KULTURI

Prelaz od odbrambene mačevalačke ve-štine ka sportskom mačevanju započeo je 1763. godine, kada je majstor mačevanja po imenu Domeniko Anđelo otvorio svoju ško-lu u Sohou u Londonu. Iako je svoje učenike podučavao mačevanju kao veštini odbra-ne, Anđelo je ipak više potencirao pozitivan uticaj mačevanja na zdravlje i sportski duh. Domeniko Anđelo je bio toliko uticajan, da se neki elementi mačevanja koje je on defi-nisao, kao što su rad nogu i držanje, do dan danas koriste u sportskom mačevanju. On i njegovi potomci su u svojoj školi oko 100

godina obučavali mlade mačevaoce. I taman posle nešto više od veka, 1880. godine, u Ajlingtonu u Engleskoj održano je i prvo ta-kmičenje u sportskom mačevanju, kada su i definisana njegova pravila. Već 1896. godine sportsko mačevanje postaje olimpijski sport, što je ostalo i do dan danas. Ipak, mačeva-nje nije nastavilo svoj život samo u vidu spor-ta – i dalje je nadahnjivalo ljude u umetnosti: književnosti, pozorištu i naročito, kasnije, u filmu. Od gusarskih filmova Erola Flina, pre-ko Ratova zvezda, do Gospodara prsteno-va, gotovo svaka generacija koja je odrastala uz veliki ekran gledala je nečije mačevalačke podvige. I skoro je uvek u publici bilo sanja-ra koji su i sami želeli da se oprobaju u ovoj veštini. Neki od njih su pristupali sportskom mačevanju, a neki kendu – japanskoj mače-valačkoj veštini koja je na zapad dospela na talasu popularnosti dalekoistočnih borilačkih veština u drugoj polovini 20. veka. Vreme-nom, pokrenuti željom da pronađu korene

238 l jul - avgust

Životni stil

evropskih borilačkih tradicija, među njima se pojavljuju proučavaoci zapisa starih majsto-ra iz srednjeg veka i renesanse, koji opisane tehnike, na osnovu znanja iz drugih borilač-kih veština, počinju da rekonstruišu. Ovako je rođen pokret koji se danas naziva HEMA (Historical European Martial Arts) i koji je po-slednjih godina u značajnom porastu. Pored ovih oblika mačevanja, ono se javlja i u obliku role-playing igara poznatom kao LARP (Live Action Role Play), u kojem igrači uživo igraju epskog lika kojeg su kreirali i moraju se slu-žiti sopstvenim sposobnostima, za razliku od stonih RPG igara, u kojima igrači bacaju koc-kice.

Povratak starih borbenih veština nije pro-šao nezapaženo ni u našim krajevima i po-novo se čuje odjek udaranja čelika o čelik (danas, doduše, samo prijateljski). Udruženje starih zanata i veština „Beli orlovi“, na pri-mer, bavi se pre svega oklopljenom borbom

– bohurtom, ali u svoje delatnosti ubraja i streličarstvo, LARP, kao i brojne druge sek-cije. LARP-om se bave brojne grupe osno-vane u proteklih nekoliko godina, kao što su Guard of Ravens, Zeleni barjak i Kamena straža. Neoklopljene tehnike istorijskog bori-lačkog mačevanja uče se u nekoliko škola u Beogradu, između ostalog Sveti Đorđe (uči se sportsko mačevanje, pa zatim borilačko mačevanje rapirom) i Terca (uči se rapir, jed-noručni, ili dvoručni mač, po izboru). Sve na-brojano je veoma dobra rekreacija, prilika da se usput nauči ponešto istorije, fizike i ana-tomije, kao i da se upoznaju (i izbodu) novi i zanimljivi ljudi. Pa šta čekate, en garde!

n Jedna od najvećih škola mačevanja u Svetom rim-skom carstvu nosila je ime Freifechter (Slobodni mačeva-oci), a kasnije i Federfechter (bukvalno „mačevaoci pera“). Nije poznato kako su dobili ovo drugo ime, mada postoje dve glavne teorije – neki na-učnici pretpostavljaju da su ga dobili po skupom perju ko-jim su kitili kape ili koplja (pero je bilo simbol njihovog sveca zaštitnika – svetog Vida), dok neki smatraju da su ime dobili po vrsti lak-šeg trenažnog mača koji su koristili, zbog kojeg su im se glavni rivali, Bratstvo svetog Marka, rugali da se „mačuju perima“.

n Najpoznatiju tipolo-giju mačeva izradio je britanski naučnik Juart Oukšot 1960. godine. Ova tipologija je u upo-trebi do danas i po po-trebi se dopunjava.

n Dvoboji koji su zna-

čajno dobili na po-pularnosti u doba renesanse mnoge su skupo koštali – Dan-ski astronom Tiho Brahe je, na primer, u dvoboju izgubio nos, koji je zamenio metal-nim. Takođe, proce-njuje se da je tokom vladavine francuskog kralja Anrija IV, oko 4000 plemića nastra-dalo u dvobojima.

n Iako nisu bili česti, istorija beleži i sluča-jeve ženskih mačevalačkih dvoboja. Po-slednji ovakav zabeležen dvoboj do-godio se 1892. godine između kneginje Pauline Meternih i grofice Ana-stasije Kilmanseg. Obe učesnice bile su velike pokroviteljke umetnosti i povod za dvoboj bila je rasprava oko odabira cvetnog aranžmana za

veliku izložbu. Borba se vodila do prve posekoti-ne, uz prisustvo sekun-dantkinja i medicinskih sestara, a učesnice su se borile gole do pasa, da bi rizik od infekcije rane ukoliko u nju upad-ne parče odeće bio umanjen. Kao pobed-nica je, mada za dlaku, izišla kneginja Me-ternih.

n Jednom od naj-većih legendi film-skog mačevanja smatra se Bob Anderson, kaska-der, instruktor ma-čevanja i koreo-graf, specijalizovan

za mačevalačke scene. Anderson je obučavao imena kao što su Erol Flin, Šon Koneri, Vigo Mortensen i Džoni Dep, a za potrebe mačeva-lačkih scena u „Imperija uzvraća udarac“ našao se i u kostimu Dart Vej-dera.

ZANIMLJIVOSTI

240 l jul - avgust

Životni stil

IGRICE KAO MEDIJUM �

ZA�PRIČANJE PRIČA

IGRICE KAO MEDIJUM �

ZA�PRIČANJE PRIČA

Intervju: Sara Savčić

242 l jul - avgust

Životni stil

KAO PRVO, SVE ČESTITKE NA OSVOJENOJ

NAGRADI SHARE SHAKESPEAR! MOŽETE LI

NAM MALO BLIŽE PREDSTAVITI PROJEKAT

KOJI JE POBRAO GLASOVE, KAO I TIM KOJI

GA JE OSMISLIO I OTPOČEO REALIZACIJU?

KAKO JE DOŠLO DO SARADNJE I POSTOJE LI

ODVOJENE DUŽNOSTI, ILI DELITE POSAO NA

RAVNE ČASTI?

Ljubiša: Sve se to desilo nekako spontano, dok smo utvrđivali nove igre na kojima ćemo da radimo. Videli smo da British Council nudi nagradu za kulturni projekat vezan za Vilijama Šekspira, proverili smo i videli da igre i sličan softver mogu takođe da se prijave za nagradu. S obzirom na iskustvo u edukativnom softveru i izrađivanju video igara, implementiranju edukativnih elemenata u sve igre koje radimo, kao i našu ljubav prema književnosti, uz podatak da u gejming industriji nema igara rađenih po Šekspiru tako dosledno, odlučili smo da se upustimo u tu avanturu. Osmislili smo projekat, sastavili tim, napisali dokumentaciju za predstavljanje projekta, podneli prijavu, a onda čekali, i čekali, dok se nije isplatilo i dok rezultati nisu stigli.

SA VELIKIM ZADOVOLJSTVOM VAM PREDSTAVLJAM EKIPU CROWDED ROOM STUDIO, KOJU ČINE BOJAN TROBOK, TANJA LALIĆ I LJUBIŠA AVGUSTIN. OVI KREATIVNI LJUDI, SU POBEDILI NA NEDAVNOM KONKURSU SHARE SHAKESPEAR, KOJI JE RASPISAO BRITISH COUNCIL U OKVIRU OBELEŽAVANJA 400

GODINA OD SMRTI ČUVENOG SVETSKOG PISCA. U NASTAVKU PROČITAJTE NA KOJI NAČIN ONI RADE NA OSMIŠLJAVANJU NOVIH IGRICA I NA VRLO ZANIMLJIV NAČIN GEJMERIMA

ŠIROM SVETA PREDSTAVLJAJU EMINENTNE LIČNOSTI IZ KULTURE I ISTORIJE.

Ilustracija: Nikola Matković

Ilustracije: Nikola Matković

Bojan: Što se tiče organizacije i saradnje, Ljubiša već dve godine radi u firmi koju vodim i on je naš kreativac, zadužen da smišlja stvari koje bi se mogle svideti krajnjim korisnicima. Ja sam zadužen za

programerska rešenja i organizovanje cele ekipe, dok je cela ideja nekako započela zbog Tanje. Ona je našla konkurs i kao veliki ljubitelj Šekspira bila jako zagrejana za prijavu. Budući da je profesorka književnosti, na projektu je sada kao stručni konsultant.

Ilustracija: Antonio Maletin

244 l jul - avgust

Životni stil

ODAKLE IDEJA ZA KREIRANJE IGRICA? RANIJE

STE SE ZABAVLJALI UZ KRALJEVIĆA MARKA,

A EVO SAD JE NA RED DOŠAO I ŠEKSPIR.

ODAKLE INTERESOVANJE I ENTUZIJAZAM ZA

PROMOVISANJE OVIH LIČNOSTI I TO NA OVAJ,

VRLO POSEBAN NAČIN?

Bojan: Firma je osnovana sa ciljem proizvodnje video igara. Pre dve godine, tadašnji partner, Alaa Nazih Al Danab je došao u Novi Sad, sa mnom osnovao firmu i počeli smo da radimo na igrici „Šeici Arabije”, prvoj MMO igrici fokusiranoj na Bliski istok. Ekipa se okupila i mi smo objavili tu igricu koja je doživela veliki uspeh. U međuvremenu, interesovanja mene i mog partnera su se razišla, pa se okrećemo zapadnom tržištu, menjamo ime i nastavljamo rad na igricama, jer imamo dobro uigranu ekipu za iste.

Mislimo da su igrice izuzetno bitan medijum za pričanje priča, pa smo tako hteli da ispričamo i priču o Marku Kraljeviću, da je znaju gejmeri širom sveta. Nažalost, ta igrica još nije u produkciji, samo je idejno rešena, a

VIDELI SMO DA BRITISH COUNCIL NUDI NAGRADU ZA KULTURNI PROJEKAT VEZAN ZA VILIJAMA ŠEKSPIRA,

PROVERILI SMO I VIDELI DA IGRE I SLIČAN SOFTVER MOGU TAKOÐE DA SE PRIJAVE ZA NAGRADU. S OBZIROM NA

ISKUSTVO U EDUKATIVNOM SOFTVERU I IZRAÐIVANJU VIDEO IGARA, IMPLEMENTIRANJU EDUKATIVNIH ELEMENATA U SVE IGRE KOJE RADIMO, KAO I NAŠU LJUBAV PREMA

KNJIŽEVNOSTI, UZ PODATAK DA U GEJMING INDUSTRIJI NEMA IGARA RAÐENIH PO ŠEKSPIRU TAKO DOSLEDNO,

ODLUČILI SMO DA SE UPUSTIMO U TU AVANTURU

mi tražimo partnere sa kojima bismo mogli da je izbacimo na tržište.

KAKO SE ZAPRAVO PRAVI JEDNA IGRICA, KOJE

SU TO SVE ETAPE KOJE SE MORAJU USPEŠNO

PROĆI? POSTOJI LI CILJNA GRUPA, DA NE

KAŽEM PUBLIKA, NA KOJU SE FOKUSIRATE

KADA RADITE IGRICU?

Tanja: Početna faza je brainstorming. Konkretno u ovom slučaju, često smo ostajali posle posla u kancelariji i izbacivali ideje pa analizirali njihovu izvodljivost, uklapanje u budžet, a zatim i istraživanje tržišta, koje priče danas prolaze najviše, koja ilustratorska rešenja, kao i na kojim platformama se najviše igra, te koliko se naša ideja uklapa u trendove i da li donosi nešto novo. To je deo koji zahteva dosta dobre analize. Ali, pre svega potebno je da ceo tim veruje u projekat i da pravi igru koju žele da igraju.

“A Midsummer Nights Dream – Replayed” je pokrenula želja da igramo predstavu i

gejmerskoj publici damo mali pogled u čudo koje je Šekspir.

KADA MOŽEMO OČEKIVATI „A MIDSUMMER

NIGHT’S DREAM – REPLAYED” I MOŽE LI JEDAN

SNEAK PREVIEW U TO KAKVE NAS ZANIMLJIVE

PREPREKE OČEKUJU?

Bojan: „A Midsummer Night’s Dream – replayed” izlazi u drugoj polovini septembra ili početkom oktobra, a za sneak preview ćete morati malo da sačekate. :)

KAKVI SU DALJI PLANOVI VAŠEG TIMA U BLIŽOJ

BUDUĆNOSTI?

Bojan: Sada smo maksimalno fokusirani na ovu igricu, iako pored nje razvijamo još jednu. Možete videti na našem sajtu Global War Theatre. Ona će izaći do kraja godine. Nakon toga planiramo da se bacimo na Marka i nastavimo izradu igara baziranih na kulturi i istoriji i igru inspirisanu Šekspirovom „Burom”. Ima puno priča koje čekaju da budu ispričane kroz ovaj medijum.

154 l januar

pratite nas

plezirmagazin.netplezirmagazin.com