POLITIČKI SISTEM SRBIJE

UVOD

Do političkih promena u Srbiji nije došlo u godini koja se simbolično uzima kao godina rušenja

Berlinskog zida i pada komunizma, već se tokom devedesetih godina pluralizuje, a nakon 2000-

te godine se, možemo reći, demokratizuje. Prema mnogima, pad komunizma je bio događaj koji

niko nije predvideo, a kako je Bajme primećivao, odjednom su to svi oduvek znali.1 U radu se

govori, između ostalog, da su politički život i politički odnosi u Srbiji institucionalizovani,

odnosno, ispituje se da li važe određena pravila i kako se ona poštuju. Jedan od glavnih aktera

koji se provlači kroz gotovo sve političke institucije i utiče na njihovo funkcionisanje i

međusobne odnose jesu političke partije. One udahnjuju život ali i piju krv političkim

institucijama. Rad je, zapravo, težnja da se izloži analiza o Srbiji koja bi obuhvatila : institucije,

političke aktere i procese, rezultate i uslove delovanja politike. Cilj je kritički preispitati

dosadašnje rezultate istraživanja kroz kombinovanje različitih pristupa.

Srbija je tokom devedestih godina dvadesetog veka u mnogim dimenzijama predstavljala

razoreno društvo. Tome su doprineli dugotrajni građanski ratovi, ekonomska i politička izolacija

zemlje, ekonomska kriza. Politički život u Srbiji tokom devedesetih godina imao je karakteristike

zatvorene države. SPS kao dominantna stranka devedesetih predstavljala je simbol prelaza od

klasičnog jednopartizma ka klasičnom višepartizmu. Glavne poluge moći su ostale apsolutno i

pored povremenih trzaja u njenim rukama sve do 2000. godine.

Iako je višepartizam u Srbiji uspostavljen istovremeno kada i u drugim istočnoevropskim

državama, političke promene i demokratizacija Srbije se bitno razlikuju od ostalih

postkomunističkih društava.2 Ta različitost se tumači uticajem karaktera prethodnog režima koji

je uticao na kvalitet i domete demokratskih promena. Političke promene 2000, sa

desetogodiošnjim zakašnjenjem u odnosu na ostale postkomunističke zemlje, otvorile su pitanja

konstituisanja Srbije kao demokratske političke zajednice.

1 Bayme Klaus Von, Transformacija političkih stranaka, Zagreb, 2003, str.72 Pavlović, V., Civilno društvo i demokratija, Beograd, 2004, str. 272

Tranzicija u Srbiji je praćena neprevaziđenim nasleđem prošlosti. Promene su sprovođene bez

diskontinuiteta sa bivšim režimom što je uticalo na uspeh reformi. Poluge društvene i ekonomske

moći su ostale u rukama funkcionera izvršne vlasti.3

Imajući u vidu način usvajanja Ustava iz 1990- ustav pa izbori i Ustava iz 2006 – ustav pa izbori,

moglo se zaključiti da za konstitucionalizaciju Srbije veliki problem predstavljaju nedemokratska

politička kultura i nerazvijeno civilno društvo.

POLUPREDSEDNIČKI SISTEM U SRBIJI

U Srbiji je Ustavom iz 1990. godine uveden polupredsednički sistem. Polupredsednički sistem je

sistem sa dualnom egzekutivom u kojem i predsednik i premijer imaju moć donošenja odluka.

Ovi sistemi, prema Lajphartu, nisu sinteza parlamentarizma i prezidencijalizma, već alternacija

između predsedničkih i parlamentarnih faza, u zavisnosti od odnosa snaga partija.4 U literaturi o

ovim režimima preovlađuje zaključak da mogu delovati i kao predsednički i kao parlamentarni,

sa predsednikom koji praktikuje uticaj ali ne i moć. Milošević i SPS su samo na prvim

višestranačkim izborima osvojili većinu glasova, ali su sve vreme do 2000. godine bili na vlasti

uz pomoć drugih partija. Ovo pokazuje da sutavna pozicija i moć predsednika ne koincidiraju

uvek sa njegovom moći. Sa odlaskom Miloševića otišla je i stvarna moć predsednika republike

koja nije proizilazila iz njegovih ustavnih ovlašćenja.

U periodu dok je Milan Milutinović bio predsednik Srbije, predsednička funkcija je, možemo

slčobodno reći, atrofirala. Od 2000 je postojala prevaga premijera nad predsednikom. Ova faza je

pokazala svu rigidnost mandata i komplikovanost procedure smene predsednika koji ne može da

obavlja svoju dužnost, jer nije imao podršku svoje partije.

Nakon isteka mandata Milanu Milutinoviću, održano je nekoliko bezuspešnih serija

predsedničkih izbora. Nakon 2004. godine izvršna vlast u Srbiji je podeljena između predsednika

Srbije iz jedne partije i predsednika Vlade iz druge partije što se naziva kohabitacija ili

koegzistencija izvršne vlasti. Posle predsedničkih izbora 2008. Boris Tadić je po drugi put

izabran za predsednika Srbije. S obzirom na to da je nakon parlamentarnih izbora, maja 2008,

3 Golubović, Z., Socijalni kontekst tranzicije u Srbiji 2000 – 2006, Republika, 2006. str. 4 4 Lajphart, A., Modeli demokratije, Službeni list, Beograd, Podgorica, 2003, str. 156

izabrana nova Vladačiji su premijer i većina ministara iz stranke predsednika republike, on se

nalazi u novoj konstelaciji snaga. Reč je o novoj prezidencijalističkoj fazi polupredsedničkog

sistema u Srbiji. Pretpostavlja se da bipolarni sistem dozvoljava predsedniku da smeni premijera

i da promeni politiku bez izazivanja krize sistema. Neki misle da je prednost bipolarnog sistema

u tome što odgovornost za neuspeh može biti pripisana premijeru, ostavljajući predsednika

nedirnutog.

Teškoće funkcionisanja polupredsedničkog sistema u okolnostima niskog nivoa političke culture

sa autoritarnim i totalitarnim nasleđem su te što šostoji opasnost od autoritarne interpretacije

moći predsednika. Takva opasnost se ne može isključiti kada za prodsednika dođe populistički

lider.

PARLAMENTARIZAM U SRBIJI

U ovom delu se razmatraju pozicija, praksa i nadležnosti parlamenta, sa ciljem da se ukaže na

značaj koji ima ili treba da ima ova institucija predstavničke demokratije u procesu demokratske

konsolidacije. Složenost odnosa između zakonodavne i izvršne vlasti ogleda se u postojanju

dvostrukog imperativa, potrebi za predstavljanjem i neophodnosti vladanja.5

U najvažnije nadležnosti parlamenta spadaju : donošenje zakona, izbor i razrešenje vlade,

nadziranje i kontrola vlade, debata i razmatranje, usvajanje budžeta, političko predstavljanje,

političko obrazovanje i regrutacija, obezbeđivanje legitimiteta vlasti, vršenje ustavotvornih vlasti

i utvrđivanje javnih politika.

Narodna skupština se nalazi negde između podređenog i potčinjenog zakonodavca. Većina

predloga zakona dolazi od Vlade. U Skupštini Srbije, četiri petine zakona o kojima se

raspravljalo poticalo je od Vlade, a čak devet desetina usvojenih zakona predložila je takođe

Vlada.6 Skupština slabo koristi sopstvenu zakonodavnu vlast. Većina zakona koje je Narodna

skupština donela, razmotrena je i usvojena po hitnoj procedure, bez kvalitetnije javne debate u

parlamentu. Takođe, mehanizmi kontrole sprovođenja zakona se primenjuju selektivno.

Kontrola vlade u Skupštini Srbije je veoma slaba. Partijska disciplina ograničava parlamentarnu

kontrolu. Kontrola se svodi na opozicione partije koje nemaju moć da smene Vladu. Treba reći,

5 Orlović, S., Politički život Srbije- između partokratije i demokratije, Beograd, 2008, str. 1286 Antonić, S., Elita, građanstvo i slaba država, Beograd, 2006, str. 145

da je u sazivu Skupštine Srbije posle parlamentarnih izbora 2003. na delu bilateralna opozicija, a

to znači da su dve vodeće opozicione partije bile bliže Vladi pojedinačno nego međusobno. To

je sprečavalo njihov jedinstven opozicioni nastup u smislu kontrole Vlade.

U pogledu prava poslanika u vezi sa kontrolom rada Vlade, praksa parlamentarnih sistema

poznaje nekoliko načina : pravo poslanika da postavljaju pitanja ministrima, premijeru i vladi,

pravo poslanika na podnošenje interpelacije, pravo grupe poslanika da zahteva otvaranje

parlamentarne istrage u vezi sa radom vlade ili pojedinih ministara, pravo poslanika na javno

saslušanje i pravo poslanika da ne izglasaju budžet, čime vlada gubi podršku i pada. Skupština

Srbije usvajala je budžet bez suštinskih rasprava. Godine 2005 ova rasprava je protekla u

oduzimanju mandata dvoje poslanika G17 PLUS.

Parlamentarnom praksom je reprezentativna funkcija u velikoj meri načeta. Praktično, poslanik

je sveden na zastupnika svoje poslaničke grupe ili stranke, umesto da bude zastupnik interesa

birača. Iz tog razloga je u Strategiji za borbu protiv korupcije predloženo uvođenje elemenata

personalizacije izbora narodnih poslanika u izborni sistem.

Zbog svega navedenog, Skupština Srbije je institucija u koju građani imaju veoma malo

poverenja. Ovo nepoverenje zapravo govori o stepenu legitimnosti Skupštine. Bez autonomije

poslanikaq i dostojanstva parlamenta, obesmišljava se čitava ideja predstavničke demokratije.

Zato je jedan od osnovnih zadataka osposobljavanje parlamenta da obavlja svoje osnovne

funkcije id a mu se vrati pozicija koja mu u podeli vlasti pripada.

VLADE SRBIJE OD 2000. DO 2008.

Đinđićeva vlada 2001 – 2003

Prva demokratska vlada u Srbiji formirana je 25. januara 2001. godine, sa premijerom Zoranom

Đinđićem na čelu. Po svom sastavu, ova vlada je bila kombinacija političke i ekspertske vlade i

bila je koaliciona. Činili su je predsednik i sedam potpredsednika koji su bili lideri stranaka,

članica DOS- a. Ubrzo posle konstituisanja, nova vlast je imala uspeha u otvaranju zemlje, nakon

perioda međunarodne izolacije. Prvi period od 2001- 2003. je bio obeležen sukobom premijera i

predsednika SR Jugoslavije. Ipak, zaoštravanje odnosa na relaciji DS-DSS nastupilo je nakon

isključivanja poslanika DSS-a iz Skupštine Srbije od strane ostatka DOS-a. Čekajući odluku

Ustavnog suda, Parlament nije radio godinu dana.

Lideri dve vodeće partije su imali potpuno različito viđenje na demokratsku transformaciju

zemlje. Potresi i političke razlike su se odrazili in a vladu. Iako je verbalno orjentacija prve

postmiloševićevske vlade bila šok terapija, reforme su sprovođene gradualistički, uz briogu za

socijalni mir.7

Živkovićeva vlada ( 2003 – 2004 )

Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, za novog premijera je izabran Zoran Živković iz DS-a.

S obzirom na to da je došlo samo do rekonstrukcije vlade bez novih izbora, ima osnova da se ova

vlada tretira kao druga, ali s obzirom na kontinuitet, ima osnova za tvrdnju da je ona kontinuitet

prve vlade.

Rezulati rada i pozitivni efekti ove vlade su veoma skromni i činilo se kao da je početni

postpetooktobarski entuzijazam splasnuo. Za razliku od premijera Đinđića koji je uspevao da

održi jedinstvo vlade uprkos brojnim političkim izazovima, njegov naslednik u tome nije uspeo.

Izlaskom SDP-a iz vladajuće koalicije, Vlada ostaje bez potrebnih 126 poslanika i podnosi

predlog da se raspusti parlament i raspišu izbori. Predlog je prihvaćen i izbori su zakazani za

decembar 2003. Pokazalo se da posle ubistva premijera Đinđića reforme ne idu tempom kojim su

građani očekivali.

Prva Koštuničina vlada ( 2004 – 2007 )

Nakon parlamentarnih izbora 2003. godine bilo je izvesno da će okosnicu nove vlade činiti DSS.

Na izborima za Skupštinu Srbije decembra 2003. SRS je osvojila 82 mesta,m DSS – 53 mesta,

DS- 37, G17PLUS- 34, SPO-NS- 22, SPS- 22. DSS je nastojao da se distancira od prethodne

vlade.

Druga demokratska vlada je formirana marta 2004, po svom karakteru je bila manjinska.

Premijer je postao Vojislav Koštunica, a potpredsednik Miroljub Labus ii mala je 17 resornih

ministara. Nesumnjivo najveći neuspeh politike DSS-a jeste raspad državne zajednice Srbija i

Crna Gora. Oko pitanja održanja državne zajednice nije bilo saglasnosti u vladajućoj koaliciji.

Kriza Vlade je počela oktobra 2006, kada je G17 PLUS zvanično saopštila da zbog prekida

pregovora sa Evropskom unijom, članovi te partije podnose ostavke na sva mesta u Vladi i

Skupštini. D evet dana kasnije obavestili su javnost da traže da njihove ostavke stupe na snagu

7 Pavlović, D., Socijalna cena tranzicije, Sociološki pregled,vol. XXX, No 2, 2006, str. 270

tek posle okončanja referendum o potvrđivanju novog ustava. Vanredno zasedanje Skupštine je

ptoteklo na način da su ostavke proglašene formalnopravno neispravnim, jer nisu predate

predsedniku skupštine, te stoga nisu bile zavedene.

Nakon 2000. godine nastavljen je konflikt između partija starog i partija novog režima, ali je on

značajno relativizovan podrškom SPS-a manjinskoj vladi na čelu sa Vojislavom Koštunicom.

Iako je orva reformska vlada imala nešto liberalniji kurs, obe postmiloševićevske vlade vodile su

računa o ublažavanju tereta tranzicije. Ili kako se isticalo, srpska tranzicija do sada uglavnom je

kombinacija prevashodno liberalnih ekonomskih reform ii socijaldemokratske socijalne politike,

što svakako nije najgora kombinacija koja se može zamisliti.8

Druga Koštuničina vlada ( 2007 – 2008 )

Nakon usvajanja novog Ustava krajem 2006. godine, raspisani su parlamentarni izbori koji su

održani januara 2007. Vladu su sastavile DS, DSS-NS i G17 PLUS. Uskopartijski interesi i

borba za vlast su opterećivali javnu scenu, a državni interesi su bili u drugom planu. Sporno je

bilo mesto premijera i tzv. resori sile. Na iznenadnoj sednici Skupštine maja 2007. poslanici

koalicije DSS-NS su podržali izbor Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine. Usledile su

oštre reakcije i domaće i međunarodne javnosti na izbor Nikolića. Tri dana pre isteka ustavnog

roka, Tadić, Kostunica, Ilić i Dinkić su postigli dogovor o novoj vladi. Novi – stari premijer

Vojislav Koštunica i njegov tim su položili zakletvu.

Vlada Mirka Cvetkovića 2008.

Novina o ovoj vladi jeste funkcija prvog predsednika Vlade – zamenika predsednika vlade, koji

ga zamenjuje za vreme odsutnosti ili sprečenosti sa svim ovlašćenjima predsednika Vlade,

izuzev ovlašćenja na predlaganje izbora ili razrešenja člana Vlade.Premijer Mirko Cvetković nije

politička ličnost koja ima iza sebe stranačku infrastrukturu. On je premijer prvi među jednakima.

Ova vlada bi se mogla okarakterisati kao vlada levog centra.

Treba reći da su demokratske vlade napravile ozbiljne pomake u otvaranju zemlje i sprovođenju

političkih i ekonomskih reformi, ali su bile suočene sa velikim izazovima. Prvi veliki izazov

novim vlastima bila je saradnja sa Tribunalom u Hagu. Drugi izazov je predstavljao nerešen

status Kosova i Metohije, što predstavlja važno državno pitanje. Treći izazov novim vlastima su

8 Mijatović, B., Opšti pregled tranzicije u Srbiji u : Četiri godine tranzicije u Srbiji, str. 23

predstavljali odnosi sa Crnom Gorom. U kontekstu ova tri izazova važno je napomenuti sledeće :

Prvo, svi izazovi i iskušenja su veoma složeni; Drugo, nijedan od ovih problema nije moguće

rešiti nezavisno od ostalih strana, a naročito bez posredovanja međunarodne zajednice ; Treće,

svako odlaganje rešavanja ovih pitanja vodilo je otežavanju nalaženja rešenja.

SUDSTVO

Ustavom iz 1990. godine vlast je podeljena tako da su sudovi samostalni i nezavisni u odnosu na

izvršnu vlast. Međutim, praksa je pokazala da ovo načelo i nije poštovano. Sudije, javne tužioce i

njihove pomoćnike birali su Skupština i njeni izvršni organi, pri čemu je bitno uticala i na mnoge

usvojene sudske odluke. Način razrešenja sudija tokom devedesetih godina potvrđivao je pravo

Vrhovnog suda da bude isključivi predlagač za razrešenje sudija protivno njihovoj volji. Oni su

bili razrešavani direktno od Skupštine, na predlog skupštinskog odbora ili na inicijativu

Ministarstva pravde, koje je preko opšteg državnog budžeta kontrolisalo finansiranje sudstva.

Usled toga su u tom period vladajuće političke partije imale veliki uticaj na pravosuđe.

Sudsku vlast čine Ustavni sud Srbije, Vrhovni sud Srbije, Republičko javno tužilaštvo i ostali

sudovi.

Reforma sudstva iz 2001. godine bila je usmerena na smanjenje uticaja politike na pravosuđe.

Nova nadležnost Ustavnog suda- rešavanje o ustavnoj žalbi, koja može da se podnese protiv

pojedinačnog akta, radnje državnog organa ili organizacije, a povodom povrede ili uskraćivanja

ljudskih ili manjinskih prava i sloboda. Inače, Ustavni sud je nadležan da pokreće i ocenjuje

ustavnost i zakonitost opštih akata. Kada utvrdi da zakon, statut autonomne pokrajine ili opštine,

drugi opšti akt ili kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom- taj propis prestaje da važi.

DECENTRALIZACIJA I LOKALNA SAMOUPRAVA

Već u prvom delu Ustava Republike Srbije, koji se tiče načela, sadržana je odredba prema kojoj

je državna vlast ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. 9Dve su najvažnije novine koje Ustav unosi u sistem lokalne samouprave. Prvo, Ustavom se

predviđa da skupština opštine odlučuje o izboru izvršnih organa opštine, a da se izbor izvršnih

organa gradova i grada Beograda određuje zakonom. Ovakvo rešenje je nesumnjivo deo nagodbe

najmoćnijih političkih stranaka, u kojoj preovladava procena da nad predsednicima opština koje

9 Ustav Republike Srbije, član 12, Službeni glasnik RS, br. 83/06

su izabrale skupštine opštine, stranke imaju mnogo veći uticaj nego nad onima koji su mandat

dobili neposredno od građana. Ovo se potvrđuje odredbom člana 180. Ustava, prema kojoj se u

autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave u kojima živi stanovništvo mešovitog

nacionalnog sastava omogućuje srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u skupštinama, u

skladu sa zakonom. Ova odredba Ustava teško da može da se sprovede u delo, bez neke vrste

proporcionalnog izbornog sistema, što je kasnijim odredbama i omogućeno, donošenjem zakona

o lokalnim izborima. Druga važna novina se tiče imovine lokalne samouprave, koja do tada nije

postojala u ustavnom sistemu Srbije. Svojina lokalne samouprave i dalje ne postoji u praksi,

budući da zakoni koji treba da definišu šta je to imovina lokalne samouprave, tek treba da budu

doneti.

Postojeće jedinice lokalne samouprave su često prevelike za ostvarenje svih mogućnosti lokalne

demokratije, a ipak nisu dovoljno velike za planiranje i sprovođenje planova subnacionalnog

razvoja. Ovo ne znači da je trenutna podela na jedinice lokalne samouprave prevaziđena, ali

ukazuje na potrebu da se razmotre mogućnosti nadogradnje postojećeg sistema, tako što će

mesne zajednice dobiti veće uloge i tako što će biti ustanovljene neke vrste regionalnih razvojnih

kapaciteta. Značajno povećanje broja jedinica lokalne samouprave sa statusom grada otvara

mogućnost prenošenja novih nadležnosti, i to najpre gradovima, a zatim i opštinama. Jedan od

značajnih izazova biće prenošenje odgovarajućih prihoda lokalnoj samoupravi za obavljanje

novih nadležnosti, pri čemu ti prihodi ne bi trebali da budu ispod iznosa sredstava koje je

Republika trošila na tu nadležnost pre sprovođenja decentralizacije. Možda je najbitnije istaći da

treba učiniti još mnogo kako bi se smanjila kontrola političkih stranaka na gotovo svaki aspekt

lokalne samouprave.

POLITIČKE PARTIJE I POLITIČKI ŽIVOT SRBIJE

Na sastav i strukturu partijskog sistema, pored “normativno-institucionalnog dizajna” -

političkog i izbornog sistema, utiče i brojnost i izukrštanost linija podela – “rascepa” unutar

socijalne strukture društva. Ključni značaj u Srbiji (i na eks jugoslovenskom prostoru) imale su

međunacionalne podele i sukobi, kombinovane i ukrštene sa različitim političko-kulturnim

matricama i podelama na parove: tradicionalizam-modernizam, konzervativizam-liberalizam,

autoritarizam-demokratija. Podele bazirane na socio-klasnoj diferencijaciji na agente rada i

kapitala, bogate i siromašne ili tranzicione gubitnike i dobitnike, bile su sve do 2001/2002.

godine i otpočinjanja radikalnih tržišnih i svojinskih reformi od relativno malog značaja.

Objašnjenje treba tražiti kako u ideološkoj frazeologiji i praksi prethodnog socijalističkog režima

koji je tolerisao samo sitnu privatnu svojinu i u okviru sintagme “radni ljudi” ukinuo svaki au-

tonomni oblik organizovanja preduzetnika, ali i seljaštva i radništva, tako i u razornom

osiromašenju velike većine građana tokom ratova, izolacije i bombardovanja zemlje.

Nerazvijenost i osiromašenje, kao i kulturni tradicionalizam ograničili su i domete i uticaj pitanja

ekologije, rodne jednakosti, kao i postmaterijalističkih vrednosti samoodređenja i kvaliteta

života.

Nestabilno socijalno i političko tlo, kriza i raspad eks-Jugoslavije, ali i državne zajednice sa

Crnom Gorom, kao i otvoreni problem statusa Kosova, odnosno paralelni proces suočavanja već

ekonomski ruiniranog i socijalno razorenog društva sa dodatnim pritiskom stotina hiljada

izbeglica i raseljenih lica, okvir su u kome dolazi do intenzivnog procesa formiranja, podela,

fuzija i novih razdvajanja unutar partija i koalicija. Ovaj trend izuzetne nestabilnosti političke

scene, uključiv i pojavu novih uticajnih aktera nastavljen je i nakon 2000-te. Dodatne razloge

produženja stanja izuzetne dinamičnosti partijske scene čine tri procesa. Prvi, čine veliki transfer

pristalica između stranaka bivšeg i aktuelnog režima 2000/2001. godine koji, recimo, dovodi do

osipanja članstva i podela u dotada vladajućem i jedinstvenom SPS-u. Drugi, čine transferi i po-

dele do kojih dolazi unutar demokratskog bloka nakon raspada DOS-a, što za rezultat ima seriju

naizmeničnih sukoba i podela i fuzija unutar postojećih, ali i nastajanje novih partija poput G17

plus (2002. godine) i LDP Čedomira Jovanovića (2005. godine). Treći, paralelni proces gubitka

energije za promene i pada poverenja i podrške strankama demokratskog bloka nakon 2002.

godine, rezultira rastom uticaja radikala i njihovim preuzimanjem statusa relativno najjače

stranke, kao i pojavom i meteorskim usponom i padom Pokreta Snaga Srbije kontroverznog

biznismena Bogoljuba Karića.

Nakon parlamentarnih izbora 2003. godine status relevantne, stranke sa parlamentarnom snagom

i značajnim koalicionim ili ucenjivačkim potencijalom imaju Srpska radikalna stranka (SRS) i

Demokratska stranka (DS), dve najuticajnije i dijametralno suprostavljene stranke koje se nalaze

u opoziciji manjinskoj koalicionoj vladi, koju čine Demokratska stranka Srbije (DSS), G17 plus,

Srpski pokret obnove (SPO) i Nova Srbija (NS), kojoj spoljnu, parlamentarnu podršku pruža

Socijalistička partija Srbije (SPS). Posle izbora 2007. godine obrazuje se većinska vladajuća

koalicija demokratskog bloka u koju, pored „starih“ stranaka vlasti – G17 plus i koalicije DSS-

NS, ulazi DS kao stožerna stranka vlasti.

Mogli bi zaključiti da su relevantne stranke u Srbiji daleko bliže hijerarhijskoj strukturi moći sa

ključnom ulogom lidera stranke nego što su na delu ostvarene statutarne odredbe o pravima i

uticaju članstva i njegovih organizacija. Lideri su, međutim, sve više u situaciji da moraju da uđu

u složen proces horizontalnih i vertikalnih pregovora u stranci, odnosno njihova moć je

dominantno moć koordinacije. Stranke sa liderom-osnivačem na čelu DSS, SPO i NS, kao i SRS

bliže su liderskom (i oligarhijskom) tipu rukovođenja strankom. Na drugoj strani, odnosi u DS,

kao i G17 plus i SPS, su dominantno odnosi pluralizovane, istina asimetrične raspodele moći. 10

Indikativno je da pritom partije imaju tek povremene, neformalne kontakte sa organizacijama

civilnog društva – sindikatima, NVO i društvenim pokretima. Delimičan izuzetak u ovom

pogledu predstavlja DS koja kroz resorne odbore ostvaruje saradnju sa sindikatima i NVO, kao i

G17 plus koja je i nastala kao ekspertska NVO.

Politički život u Srbiji odlikuje visoka gustina partijskog članstva – svaki deseti punoletni

građanin je u nekoj od partija. Dalju petinu čine tvrde partijske pristalice. No, broj građana koji

imaju kakvo-takvo poverenje u partije i parlament poklapa se sa ovom trećinom “partijskih

vernika”. U široj orbiti partija nalazi se još 20-30 % građana koji bez jasnije partijske

identifikacije i poverenja u partije svoje učešće u političkom životu svode na povremeni izlazak

na izbore. Na drugoj strani, izvan sile partijske teže je više od dve petine građana. Zabrinjava

činjenica što politička i izborna apstinencija pokazuje trend rasta 11

Punija i šira politička participacija imaju 6 osnovnih prepreka i ograničenja tipičnih za društva u

početnim fazama tranzicije poput Srbije. Prvu, čini nizak stepen institucionalizacije, odnosno

visoka mera nestabilnosti, fragmentiranosti i prenaseljenosti političkog prostora u kome se

10 Stojiljković, Zoran, 2006, Partijski sistem Srbije, Službeni glasnik, Beograd, str. 65- 69

11 Stojiljković, Zoran, 2006, Partijski sistem Srbije, Službeni glasnik, Beograd, str. 320-324

građani teško snalaze. Drugu, nedovoljna programska profilisanost i rezultirajuća ograničena

socijalna ukorenjenost političkih partija. Narednu, treću prepreku predstavlja deficit

demokratskog političkog nasleđa i kulture koji se manifestuje i u niskom nivou i kvalitetu

političkih rasprava koje se vode.

Odsustvo klime tolerantnog političkog dijaloga u društvu vodi četvrtoj prepreci – nerazvijenoj

efektivnoj pluralnoj i demokratskoj artikulaciji unutarpartijskih odnosa. Petu, posebno izraženu

prepreku čini raširena svest o netransparentnosti tokova novca u politici i uverenje građana da su,

i inače visoko korumpiranom društvu, politički akteri i institucije najizloženije korupciji.

Najzad, šesto ključno ograničenje čine raširene partokratske tendencije i stav većine građana da

se politika i političari mešaju u sve živo, da se politika svodi na golu borbu za vlast i da se partije

bore pre svega za interese svojih vođa i užeg rukovodećeg jezgra. Tek otklanjanje ovih prepreka

vodi konsolidovanju demokratije i demokratskih političkih procedura.

IZBORI I IZBORNI SISTEM SRBIJE I ODNOS SA PARTIJSKIM SISTEMOM

U savremenoj političkoj nauci postoji nekoliko stotina definicija izbornih sistema. No, on u

osnovi predstavlja „institucionalni modus unutar kojega birači izražavaju svoje političke

preferencije u obliku glasova i unutar kojega se glasovi birača pretvaraju u mandate.” Izborni

sistem je, dakle, deo šireg izbornog prava, koji u sebi uključuje izborni obrazac (većinski ili

proporcionalni), izborne jedinice, izborno takmičenje, glasanje, metode pretvaranja glasova u

mandate i izborni cenzus. U odnosu na izborni obrazac, izborni sistemi se dele na većinske i

proporcionalne, ali postoji i veliki broj „mešovitih” izbornih sistema.12 Većinski izborni model

doprinosi tome da „pobednik nosi sve”, bilo sa relativnom ili apsolutnom većinom, ili pak u

okviru jednokružnih ili dvokružnih izbora. Model dvokružnih većinskih izbornih sistema je s

početka protekle decenije dominirao u Republici Srbiji i Republici Hrvatskoj, gde su u drugi

izborni krug ulazili kandidati za poslanike/zastupnike u njihovim predstavničkim telima, a koji

su osvojili manje od 50% glasova. Sa druge strane, proporcionalni izborni sistemi počiva na

raspodeli mandata u parlamentu u skladu sa brojem, odnosno na izborima dobijenim procentom

osvojenih glasova.

12 Đovani Sartori, Uporedni ustavni inženjering: strukture, podsticaji i ishodi, Filip Višnjić, Beograd,

2003, str. 21-7

U okviru nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (1992-2002), postojao je, kao i u većini

postkomunističkih zemalja, vidan prelazak sa kombinovanog većinsko-proporcionalnog, preko

delimično proporcionalnog do sasvim proporcionalnog izbornog sistema prilikom izbora

poslanika u Veću republika Savezne skupštine. Ipak, sve lošiji izborni rezultati vladajuće srpske

partije – Socijalističke partije Srbije tokom protekle decenije bili su „ublaženi” uvođenjem

između 9 i 29 izbornih jedinica, čime je stvarni učinak proporcionalnog sistema bio doveden u

pitanje. Na nivou do nedavno postojeće državne zajednice, poslanici u Skupštini Srbije i Crne

Gore biraju se u predstavničkim telima dveju država članica. To znači da se iz Narodne skupštine

Republike Srbije bira 91, a iz Skupštine Republike Crne Gore 35 poslanika u Skupštini državne

zajednice Srbija i Crna Gora (ukupno 126). Ovakav oblik nekompetitivnih, odnosno delegatskih

izbora zasnovan je na nedemokratskom principu i više je imanentan pojedinim međunarodnim

organizacijama, nego savremenim složenim državama. I pored toga što je u Ustavnoj povelji

državne zajednice Srbija i Crna Gora postojala odrednica po kojoj će se posredno biranje

poslanika u skupštini ove države, nakon isteka roka od dve godine od stupanja na snagu ovog

dokumenta (2005), zameniti direktnim izborom, ovo je zahvaljujući usvajanju amandmana na

ovaj dokument 2005. Godine ipak izostalo.

U Republici Srbiji je tokom protekle decenije izmenjeno nekoliko veoma različitih izbornih

sistema. Prvi izbori u Srbiji, održani 1990. godine, bili su organizovani prema dvokružnom

većinskom izbornom sistemu, dok je na narednim izborima održanim 1992. godine bio uveden

proporcionalni izborni sistem sa devet izbornih jedinica. Naravno, to je odgovaralo tada

vladajućoj Socijalističkoj partiji Srbije, da putem uvođenja novih izbornih jedinica „razbije”

pojedina uporišta opozicije. I na narednim izborima održanim 1993. godine bio je primenjen isti

izborni zakon. Zahvaljujući eroziji podrške Socijalističke partije Srbije u biračkom telu, već na

izborima koji su bili održani 1997. godine, usledilo je redefinisanje izbornih jedinica, te njihovo

povećanje sa 9 na 29. Iako je veliki deo opozicionih partija bojkotovao ove izbore, povećanje

broja izbornih jedinica je i dalje održalo primat Socijalističke partije Srbije i njenih koalicionih

partnera – Jugoslovenske levice i Nove demokratije.

Oblikovanje izbornog sistema u Srbiji tokom protekle decenije bilo je pažljivo vršeno od strane

partija na vlasti. One su uspevale da na osnovu povećanja broja izbornih jedinica, i njihovog

kreiranja prema oblastima u kome su režimske partije imale tradicionalno jako uporište, suštinski

utiču na dodatno povećanje broja mandata koje su osvojili.36 Zakon o izboru narodnih

poslanika, koji je važio na izborima 2000. i 2003. godine, uveo je proporcionalni izborni sistem

sa utvrđenim cenzusom od 5%, dok je, u skladu sa njim, celokupna teritorija Republike Srbije

definisana kao jedna izborna jedinica.37 Ovako izrazito visok cenzus ostavio je izvan parlamenta

brojne političke partije manjinskih etničkih zajednica, kao i manje političke partije, koje se duže

od pet godina zalažu za smanjenje izbornog cenzusa sa 5% na 3%. Problem zastupljenosti partija

manjinskih etničkih zajednica u Narodnoj skupštini Republike Srbije ipak je prevaziđen tako što

je u skladu sa Zakonom o izmenama i dopunama zakona o izboru narodnih poslanika iz 2004.

godine uvedena odrednica prema kojoj će one ući u parlament i ukoliko ne osvoje najmanje 5%

glasova.13 Naime, Republička izborna komisija je ovlašćena da još u toku kandidovanja odredi

koje političke partije i koalicije imaju položaj zastupnika interesa manjinskih zajednica. Način

raspodele njihovih mandata u Narodnoj skupštini Republike Srbije nije, međutim, ovim pravnim

aktom detaljno definisan.

Samo na prvim višepartijskim izborima 1990. u Srbiji je bio primenjivan većinski dvokružni

izborni sistem. Od 1992, na svim dosadašnjim izborima za Skupštinu Srbije (1992–2012)

primenjuje se proporcionalni izborni sistem. Cenzus sve vreme iznosi 5% glasova, a

preračunavanje glasova u mandate obavlja se po D’Ontovoj formuli. Poslednja izmena izbornog

sistema u Srbiji učinjena je 2011. godine. Za proporcionalne izborne sisteme (PR, proportional

representation, ili sistem lista) smatra se da su više fer prema manjim partijama, jer im

omogućavaju lakši ulazak u parlament i pružaju bolju socijalnu reprezentaciju. Ove prednosti,

smatra se, imaju svoju cenu. Postavlja se pitanje koliko se bolja predstavljenost parlamenta

odražava na efikasnost njegovog funkcionisanja. Ovo se često tumači kao trade– –off, odnosno

hoćete li imati dovoljno reprezentativni parlament i vladu ili jaku i stabilnu vladu, ali teško je

postići obe stvari istovremeno. Predstavnička vlada ne sme samo da predstavlja, ona takođe mora

i da vlada.

Izlaznost na izbore. Izlaznost na izborima je veća tamo gde se koristi proporcionalni izborni

sistem, u odnosu na države u kojima se koristi većinski sistem, proste većine. Proporcionalni

sistem stimuliše više partija da dobiju što više glasova i zbog toga utiču na mobilisanje birača i

povećanje participacije. U izbornom sistemima proste većine (neproporcionalnim sistemima)

13 „Zakon o izmenama i dopunama zakona o izboru narodnih poslanika”, član 13, Službeni glasnik

Republike Srbije, br. 18/2004.

prosečna izlaznost (ne računajući zemlje sa obaveznim glasanjem) jeste 68,2%, a u

proporcionalnim sistemima prosečna izlaznost je 70,8% . Arend Lajphart smatra da je prosečno

za 9% veća participacija u izbornim sistemima proporcionalne reprezentacije nego u

neproporcionalnim. U Srbiji je prosečna izlaznost 1990–2008. iznosila 64,36%.

Uticaj na način vođenja kampanje. Kod većinskih izbornih sistema koji se zasnivaju na

glasanju za ličnost, i kampanja je najčešće personalizovana. U kampanji za izbore 1990, SPS je

imao plakate sa tzv. Dvoglavim kandidatima. Osim slike predsednika stranke i predsednika

Srbije Slobodana Miloševića, bila je i fotografija kandidata SPS-a u određenoj izbornoj jedinici.

Kod proporcionalnih izbornih sistema glasa se za partiju, pa je i kampanja više partijska i

ideološka, odnosno progamska, i višecentralizovana sa uspostavljenom kontrolom odozgo-

nadole (top-down).

Poluneposredni ili poluposredni izbori. Kod proporcionalnog izbornog sistema sistema, koji se

još zove sistem partijskih lista, moguće je da redosled na listi bude fiksan i ne može se menjati.

To su sistemi sa nepreferencijalnim, odnosno sa zatvorenim ili blokiranim listama (closed or

blocked lists). Drugu grupu čine preferencijalni sistemi, sa otvorenim ili neblokiranim listama

(open or unblocked lists). U Srbiji su od 1992. do 2011. izborne liste bile zatvorene za birače, a

otvorene za partije. Od 1992, kada se sa većinskog dvokružnog prešlo na proporcionalni izborni

sistem, bilo predviđeno da se jedna trećina poslanika bira prema unapred utvrđenom redoledu na

listi, a ostale je određivao predlagač, odnosno stranke. Od 2000. uneta je novina koja nije

karakteristična za proporcionalne sisteme. Podnosilac liste je slobodan da sa podnete liste odredi

ko dobija mandat nezavisno od rednog broja na listi i bez jasnih kriterijuma. Na taj način se krši

neposredno izražena volja birača na izborima i gubi neposrednost izbora, jer između birača i

parlamenta posreduju političke partije. To znači da „glasači glasaju, ali suštinski ne biraju,

stranke kandiduju i biraju“. Partije, odnosno predlagači lista, sastavljaju liste i određuju redosled

kandidata pre izbora, a nakon izbora odlučuju ko dobija mandata i ko ulazi u parlament su

postale „zatvorene“. Mandati se dodeljuju prema unapred utvrđenom redosledu na listi. Novim

izmenama, Republička izborna komisija će najkasnije u roku od deset dana od dana objavljivanja

ukupnih rezultata izbora „sve dobijene mandate sa izborne liste dodeliti kandidatima po

redosledu na izbornoj listi, počev od prvog kandidata sa liste“ (član 13). Sastavljanje izbornih

lista po novim pravilima ima svoje unutarpartijske i međupartijske posledice. Nije lako

zadovoljiti kriterijume da na listi budu zastupljeni visoki funkcioneri, jedna trećina žena,

teritorijalna zastupljenost opština, gradova i regiona, ali kako nagraditi lokalne političare koji

imaju dobre rezultate i koji mogu doneti najviše glasova.Teže će biti zadržati partijsku disciplinu

u parlamentu. Problem je utoliko teži kada je reč o predizbornim koalicijama. Za stranke postoji

još jedan problem. Ako stavite uglednije ličnosti, one imaju više izgleda da privuku glasove, ali

su autonomije i manje disciplinovane. Ako stavite lojalnije, oni su disciplinovaniji, ali imaju

manje šanse da privuku glasove. Potvrdiće se da koalicije ne samo da su skupe za građane već

nisu jeftine ni za stranke.

Uticaj izbornog sistema na partijski sistem. Izborni sistem bitno utiče na karakter partijskog

sistema.14 Generalno govoreći, većinski izborni sistem sa jednokružnim glasanjem teži

dvopartizmu, proporcionalni izborni sistem teži vešepartizmu, dok većinski princip sa

dvokružnim glasanjem pokazuje tendenciju ka višepartizmu koji se ublažuje udruživanjem

stranaka . Promena izbornog sistema ne vodi automatski promeni partijskog sistema. Moris

Diverže je 40 godina nakon što je prvi put formulisao hipoteze, preformulisao svoj „zakon“:

„Proporcionalni sistem teži formiranju više nezavisnih partija. Većinski dvokružni sistem teži

formiranju više partija koje su u koaliciji jedna sa drugom. Većinski sistem, proste većine vodi

ka dvopartijskom sistemu“. 15Većinski izborni sistemi redukuju broj partija, dok ih

proporcionalni povećavaju, odnosno što je više proporcionalan izborni sistem, to je

fragmentiraniji partijski sistem. Tokom devedesetih godina (1990–2000) u Srbiji je, s jedne

strane, bio SPS kao dominantna stranka, a s druge, fragmentirana opozicija. To je bio partijski

sistem sa (pre)dominantnom strankom. Prema Sartorijevim kriterijumima16 nakon političkih

promena 2000, partijski sistem Srbije imao je obeležja polarizovanog pluralizma (2000- 2006).

Nakon 2006, partijski sistem Srbije nije više sistem polarizovanog pluralizma, već negde između

polarizovanog i umerenog pluralizma (2006–2012). Ograničeni ili umereni pluralizam nalazi se

između dvopartizma, s jedne strane, i ekstremnog ili polarizovanog pluralizma, s druge strane.

To znači da je reč o partijskom sistemu sa nekih 3–5 relevantnih stranaka. Glavna karakteristika

14 O ovome detaljnije u: Slaviša Orlović, „Partijski sistem Srbije“, u: Partije i izbori u Srbiji, dvadeset

godina, Fakultet političkih nauka – Centar za demokratiju i Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2011, str.

40–5815 Duverger, Maurice, „Duvergers’s Law: Forty Years later“, u B. Hofman and A. Lijphart (eds.),

Electoral Laws and their Political Consequences, New York – Aghaton, 1986, p. 7016 Sartori, Đovani, Stranke i stranački sustavi (Analitički okvir), Politička kultura, Zagreb, 2002, str 120 -

127

umerenog pluralizma jeste koaliciona vlada. Bipolarnost partijskog sistema jedna je od posledica

sistema sa neposrednim izborom predsednika Republike, pri čemu dva kandidata najjačih partija

idu u drugi krug, što ima i povratni efekat na jačanje njihovih stranaka. Kod nas se na

predsedničkim izborima koristi većinski dvokružni izborni sistem (apsolutne većine). Najčešće

kandidati najjačih partija idu u drugi krug, što se odražava i na jačanje partija. Manje partije

imaju podsticaj da imaju svoje kandidate, iako su im šanse za izbor male, ali mogu da

pregovaraju oko preusmeravanja podrške u drugom krugu sa partijama čiji su kandidati u

drugom krugu, ili sa samim kandidataima. Do smanjenja broja parlamentarnih partija može doći

stepenovanjem cenzusa ili uvođenjem neke vrste, većinskog ili mešovitog izbornog sistema.

Uticaj izbornog sistema na unutarpartijske odnose. Kod proporcionalnog sistema, partije

imaju ključnu ulogu jer se glasa za liste, odnosno za partiju, za razliku od većinskog sistema gde

nema lista, a glasa se za kandidata. Zatvorene liste su jedine gde nema uloge izbornih pravila u

dodeli mandata kandidatima. Kod zatvorenih lista glasa se za partiju, dok se kod otvorenih lista

glasa za kandidata. Kada je sistem baziran na kandidatu, partija je više oslonjena na vezu sa

izbornom jedinicom i veća je unutarpartijska demokratija, odnosno unutarpartijska struktura je

decentralizovanija i obrnuto.

Uticaj izbornog sistema na strukturu parlamenta. Jedno od najvažnijih pitanja izbornih

sistema jeste stepen proporcionalnosti (srazmernosti) broja glasova dobijenih na izborima i broja

osvojenih mandata. Proporcionalni izborni sistemi u proseku daju proporcionalniji rezultat u

odnosu na većinske (neproporcionalne) izborne sisteme. To znači da je distorzija između broja

glasova koji osvoji partija i broja mesta koje po tom osnovu dobije u parlamentu manja.

Proporcionalnost izbornog sistema ima za posledicu srazmernije transponovanje i veću

zastupljenost manjinskih stranaka, malih stranaka, ali i fragmentaciju partijskog sistema i kao

neminovnost koalicione vlade. To znači da se izborna volja birača ne prevodi u vladu odmah

nakon izbora, već se koalicione većine formiraju ne tako lako i ne tako brzo. Male stranke imaju

i koalicioni, ali neretko, i ucenjivački potencijal. Što je veća proporcionalnost sistema, to je

fraghmentiraniji partijski sistem, što je fragmentiraniji partijski sistem, to su veće tendencije ka

širim, odnosno brojnijim koalicijama.

Slaba geografska (teritorijalna) reprezentativnost. Jedan od problema sa jednom izbornom

jedinicom na nacionalnom nivou jeste to što postoji opasnost da bude veća koncentracija

predstavnika iz urbanih sredina, a da druge sredine ne budu predstavljene. U Skupštini Srbije

prisutna je izrazita teritorijalna nereprezentativnost. U Skupštini Srbije, nakon parlamentarnih

izbora 2008, brojčano dominantni bili su poslanici iz Beograda i Novog Sada, dok je veliki broj

jedinica lokalne samouprave – 98 (od ukupno 150 opština, 23 grada i glavn grad Beograd) uopšte

nema predstavnika u parlamentu.17

Izborni cenzus. U cilju sprečavanja prevelike fragmentacije partijskog sistema uvodi se izborna

prepreka - cenzus koji je neophodno da partije preskoče da bi se kvalifikovale za raspodelu

mandata. U nameri da spreče fragmentaciju partijskog sistema, postkomunističke države su uvele

nešto veći cenzus u odnosu na ostale evropske zemlje ili dvostepenovani cenzus.[9] U Srbiji se

od uvođenja proporcionalnog izbornog sistema koristi cenzus od 5%. Zbog straha da male partije

ne mogu da osvoje 5% glasova (u Srbiji, zavisno od izlaznosti, to iznosi oko 200.000 birača),

male partije pribegavaju predizbornim koalicijama, ili se pojavljuju na listama većih partija. Ako

bi cenzus bio manji od 5%, bila bi još veća fragmentacija partijskog sistema, a ako bi bio veći ili

stepenovan, smanjio bi se broj partija. Izmenama izbornog sistema 2003, za partije manjina je

ukinut izborni cenzus. Uveden je takozvani prirodni prag (ili pozitivna diskriminacija).

Fragmentirani parlament. Do partijske fragmentiranosti parlamenta dolazi, pre svega, zato što

manje partije izbegavaju delovanje cenzusa na izborima, pojavljuju se na listama većih partija, a

onda u parlament izdvoje svoj poslanički klub. Na parlamentarnim izborima 2008, od 574 tada

registrovanih stranaka, prijavljene su 22 liste. Cenzus je prošlo pet lista, a prirodni prag koji važi

za partije manjina – svega tri partije. I pored toga, u Skupštini Srbije 2010. evidentirano je deset

poslaničkih klubova i dva nezavisna poslanika, ili ukupno 23 parlamentarne stranke. To govori o

indirektnoj parlamentarizaciji – manje partije dobijaju mandate na listama većih, pa izdvoje

poslanički klub i fragmentiraju partijski sistem. Fragmentacija parlamenta može se rešiti

sprečavanjem partija da izdvoje svoje poslaničke klubove ili partije sa lista kojima su birači

ukazali poverenje. Četiri većinske i dve manjinske liste osvojile su manje glasova nego potpisa

neophodnih za kandidaturu. Jedna od mogućnosti jeste uvođenje depozita (uveden od 2011) koji

se vraća ako se osvoji manje glasova od prikupljenih potpisa. Usvajanjem novog Zakona o

političkim strankama od 2009 do 2012. registrovano je 87 stranaka.18

17 Orlović,S., „Re-dizajniranje političkih ninstitucija“, u: Vukašin Pavlović (ur.), Kvalitet političkih

institucija, Fakultet političkih nauka – Centar za demokratiju, Beograd, 2010, str. 8918 Zakon o političkim strankama („Službeni glasnik RS“, broj 36/09) stupio je na snagu 23. maja 2009, a

počeo da se primenjuje 23. jula 2009. godine

Zastupljenost manjina u parlamentu. Iako važi generalno pravilo da proporcionalni izborni

sistem više pogoduje predstavljanju manjina, političke partije nacionalnih manjina u Srbiji

najviše mandata (14) osvojile su na prvim parlamentarnim izborima 1990. kada je primenjivan

većinski dvokružni sistem (apsolutne većine). U sredinama gde su manjine teritorijalno

koncentrisane, ako su izborne jedinice oblikovane prema toj koncentraciji, manjinama može više

odgovarati neka varijanta većniskog sistema. Najveći problem imaju Romi koji su disperzirani

širom Srbije. U parlamentu Srbije, konstituisanom nakon parlamentarnih izbora 2003, nijedna

partija nacionalnih manjina nije ušla u parlament zbog visokog izbornog cenzusa koji je iznosio

5%. Jedino su poslanici Liste za Sandžak ušli u parlament na listi Demokratske stranke.

U Srbiji je ukinut izborni cenzus za partije nacionalnih manjina Zakonom o izmenama i

dopunama zakona o izboru narodnih poslanika Republike Srbije iz 2003. godine.19 Kako ovom

izmenom Izbornog zakona nije smanjen i broj potpisa za podnošenje liste, već je ostao broj od

10.000, Republička izborna komisija je za vreme parlamentarnih izbora 2007. donela odluku da

je za podnošenje lista partija nacionalnih manjinabilo potrebno najmanje 3.000 potpisa.

Predstavljanje manjina zavisi od više faktora: 1) izborni sistem (većinski ili proporcionalni,

stepen proporcionalnosti, broj i raspored izbornih jedinica, izborni cenzus, otvorene ili zatvorene

izborne liste); 2) brojnost nacionalne manjine; 3) da li su manjine teritorijalno koncentrisane ili

ne; 4) u kojoj meri su manjine integrisane u društvo i politički sistem određene države; 5) da li

manjine imaju svoje stranke i da li imaju jednu ili više sopstvenihstranaka koje pretenduju da ih

predstavljaju; 6) u kojoj meri nacionalne manjine glasaju za većinske stranke.

Izborni mandat. Izborni sistem u značajnoj meri ima veze sa prirodom mandata. Primenom

većinskog sistema, glasa se za kandidata i mandat je dobijen neposredno od građana, a kod

proporcionalnih sistema (sistema lista) mandat se dobija (posredno) od partije. Kod

proporcionalnog sistema ‒ lista, birači biraju partiju, ali manje utiču na selekciju kandidata. Od

toga zavisi i da li birač ima samo jedan glas kada glasa za zatvorenu listu ili više glasova kada

može slobodnije da iskaže svoje preferencije. Ovo se kasnije može odraziti i na ponašanje

izabranih predstavnika s obzirom na poreklo i prirodu njihovih mandata. Kod pojedinačnih

kandidatura veća je nezavisnost kandidata. Partije utiču na sastav parlamenta već u samom

procesu nominacije i sastavljanja partijskih lista.

19 Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, član 13. stav 1. („Službeni glasnik

RS“, br. 10/03, 12/04)

Uticaj izbornog sistema na ponašanje poslanika. Različiti izborni sistemi proizvode različitu

odgovornost poslanika. Poslanici koji su „personalno izabrani“ ponašaju se autonomnije, jer su

mandat dobili neposredno od građana, dok se oni koji su izabrani na partijskoj listi, izabrani

posredno, od strane partija, i više se pridržavaju partijske discipline i pokazuju veću lojalnost

partiji. Otvorene liste zavise od lične podrške birača, a samim tim su i slabije veze sa partijom, a

slabija je i partijska disciplina. Zatvorene liste više vode ka zavisnosti kandidata od partije.

Vezanost za izbornu jedinicu. Jedan od problema izbornog sistema sa jednom izbornom

jedinicom na nacionalnom nivou jeste to što se smanjuje kontakt izabranih predstavnika i birača.

Nesumljivo je najveća veza poslanika i birača kod većinskih izbornih sistema (proste većine) sa

jednomandatnim izbornim jedinicama, a najmanja kod proporcionalnog izbornog sistema sa

zatvorenim listama i sa jednom izbornom jedinicom. Veća posvećenost biračima je kod političari

koji su izabrani na otvorenim listama, nego kod onih koji su izabrani na zatvorenim listama. To

isto važi i za učinke u kampanji. Kada je cela zemlja jedna izborna jedinica, kao što je slučaj u

Srbiji, (naj)slabija je veza poslanika i birača.

Uticaj izbornog sistema na formiranje vlade (jednopartijska ili koaliciona vlada).

Opšte je mesto da postoji jaka veza između izbornog sistema i načina formiranja vlade.

Proporcionalni izborni sistem vodi ka koalicioni vladama, dok većinski sistem, proste većine,

vodi ka jednopartijskim vladama (Britanija i Kanada). Kod većinskog izbornog sistema proste

većine, birači, faktički sami biraju svoju vladu, dok se kod proporcionalnog sistema o vladi

odlučuje nakon izbora, na osnovu postizbornih dogovora.20 U državama u kojim se primenjuje

proporcionalni izborni sistem, retkost je da jedna partija može sama da sastavi vladu, pa su

neminovne koalicije. Ovo takvoj vladi smanjuje, ili bar zamagljuje, odgovornost, jer se u njoj

jedni kriju iza drugih. Tako se većinom zapostavljaju predizborna obećanja data biračima. U

Srbiji je samo nakon prvih višepartijakih izbora, kada se primenjivao većinski dvokružni sistem,

bila jednopartijska vlada. Od 1992, kada je uveden proporcionalni izborni sistem, sve vlade su

bile koalicione. Dve vlade su bile manjinske, i to 1993. i 2003. godine.

Izborni sistem može uticati na način vođenja kampanje, na ponašanje birača, političara i

poslanika, na samu prirodu partijske organizacije, mogućnosti izbora koje se stavljaju na

raspolaganje biračima, način izbora poslanika, broj partija u parlamentu, na prirodu

20 Orlović,S., „Teorija koalicija i formiranje vlade“, Godišnjak 2010, godina IV, broj 4, 2010, Univerzitet

u Beogradu, Fakultet političkih nauka, str. 97–125

parlamentarnog predstavništva (reprezentacije), predstavljanje (zastupljenost) pojedinih

socijalnih kategorija u parlamentu (broj žena, etničkih grupa, manjina), na način formiranja vlade

– da li je jednopartijska ili koaliciona. Postoji više kriterijuma vrednovanja izbornih sistema (kao

što su predstavljanje različitih grupa – manjina, žena; društvenih interesa i političkih mišljenja).

Nijedan od izbornih sistema ne može da udovolji svim zahtevima. Udovoljavanje jednom

zahtevu (funkciji koju treba da ispuni) dovodi do zanemarivanja drugog. Česte promene ili

anticipacije promena izbornog sistema mogu uskratiti njegove dugoročne efekte. Ponekad je

prisutna nespojivost ciljeva ili se prilikom optiranja ne ustanovljava koji su zahtevi važniji i koje

treba ispuniti. Do smanjenja fragmentacije partijskog sistema može doći stepenovanjem cenzusa

ili uvođenjem neke vrste, većinskog ili mešovitog izbornog sistema. Povećanje broja izbornih

jedinica smanjilo bi proporcionalnost, a samim tim i fragmentiranost partijskog sistema. Ima više

osnova za preispitivanje efekata i učinaka izbornog sistema u Srbiji za njegovu izmenu, pre

svega u pravcu personalizovanosti izbora. To znači uvođenje neke vrste mešovitog, odnosno

personalizovanog proporcionalnog sistema. Izražavanje preferenci građana za konkretnog

kandidata povećalo bi odgovornost i autonomiju izabranih predstavnika, a smanjilo uticaj partija,

što bi ih istovremeno reformisalo iznutra. Efekat bi bio i smanjenje partokratije koja usporava

konsolidaciju demokratije u Srbiji.

ZAKLJUČAK

Sukob i kompeticija u modernim društvima se smatraju normalnim. Važno je da se odvijaju u

legalnim okvirima, da ih krasi razmena argumenata. Takođe, vrlo je važno da je sukob

produktivan. U Srbiji se radi o neproduktivnim sukobima i konfliktima. Rascepi i nesporazumi,

koji opterećuju našu demokratsku konsolidaciju su preklapajući i mogu se identifikovati na

različitim nivoima. To su odnosi među etničkim grupama, između ruralnog i urbanog, između

civilnog društva i države, između vlasti i opozicije.

Zajednički imperative svih političkih aktera jeste demokratizacija Srbije. Neodgovorno

ponašanje glavnih političkih aktera podseća nas na jedan Šumpeterov stav- da nije tačno da u

demokratiji narod ima onu vrstu i kvalitet vlasti koju želi ili zaslužuje.

Sumirajući problem sa demokratskim i političkim promenama u Srbiji dobro je prisetiti se studije

Demokratska tranzicija i konsolidacija u kojoj Huan Linc i Alfred Stepan pišu da tranzicije

mogu početi, a da se nikad ne završe iako na vlast ne dođe novi autoritarni režim. Jedan od

kljuičnih problema leži u tome što se u Srbiji ne može naći kompromisan odgovor na temeljno

pitanje šta utemeljuje državu- pretpolitičko jedinstvo njenih pripadnika ili konsenzus o

univerzalnim moralnim i političkim pitanjima.

LITERATURA