Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj. Peščanik je treća, i poslednja, knjiga porodičnog ciklusa, porodičnog cirkusa, i mislim da tek ovako, kao svojevrsna trilogija, te knjige dobijaju svoje pravo značenje bildungs romana. Jer ovako povezane, te 3 knjige pokazuuju na ovako različitim planovima, u nekom bizarnom paralelizmu, razvoj ne samo dveju glavnih ličnosti koje se u tim knjigama traže i dopunjuju, nego one pokazuju i sazrevanje tih dveju ličnosti i na planu tvoračkom; ako je ličnost nazvana A. S. identična sa ličnošću pisca, onda su te tri knjige, poređane ovako, na izvestan način, i istovremeno, i bildungs roman jedne literarne biografije.

D. K. 1973.

Неки су критичари изјавили да Д.К. пише једну те исту књигу, и ради утехе, то јест да би ваљда мене утешили, наводе славни пример Марсела Пруста. Ствари стоје, међутим, много горе, и то не само у поређењу са Прустом. Тачно је само то да се ове три поменуте књиге - Рани јади - Башта, пепео - Пешчаник, у овом и оваквом редоследу, с једне стране можда допуњују, те би могле стајати тако поређане као неки својеврстан Билдунгсроман, у двострукој функцији, јер се у њима одсликава развој заправо двеју личности, с једне стране Андреаса Сама, а с друге стране Д.К.-а, и све би то било красно и лепо, кад ту не би постојао један чудан закон по којем се те књиге узајамно поништавају: Рани јади су садржани у роману Башта, пепео, дакле анулирани овим другим, а обе те књиге, пак, садржане су у трећој, у Пешчанику, дакле такође анулиране! И ту није потребна никаква утеха. Рани јади су скице у блоку, дакако у боји, Башта, пепео јесте цртеж графитом на платну преко којег су дошле тамне боје Пешчаника, густе, пастуозне, прекриле контуре исцртане графитом, а скице из блока престале су сад већ да имају икакав смисао и значај.

До 1983. Дечак и пас била је последња прича збирке. Жанровски, њен први део, Пас који говори је басна. У Андијевом писму господину Беркију објашњен је настанак басне Андијевом жељом да када порасте и постане песник напише о Дингу песму или басну у којој ће пас говорити. Још једном се потврђује важно место које животиње заузимају у овој збирци, а уз то овај фрагмент поред објашњења Динговог порекла садржи још један, врло важан, поглед на време о коме се приповеда, ратно стање, однос животиња и људи, емоције које и пси поседују. О важности овог фрагмента не говори само промена приповедачке перспективе, већ и поетички исказ који се управо из те перспективе саопштава: Не, мој живот није роман. Он је сав од малих прича, од многих малих догодовштина, веселих и тужних, но у тим је причама увек присутан дечак, као што сам и ја присутан у његовим причама (Киш 79). Чини се да је ова

реченица прави одговор на питање о жанровској одређености Раних јада, па чак и на питање о позицији приповедача. Ако Андреас Сам као формирани писац због обећања из детињства пише басну, присуство дечака у његовим причама (и обратно) можемо тумачити као нераскидиву повезаност малог и одраслог Андреаса и сталну смену и испреплетаност њихових перспектива. Уколико укључимо и присуство ироније (која је на нивоу збирке честа, али суптилна), наведени исказ можемо читати као изједначавање перспективе писца и пса. Будући да аутор једну од најважнијих реченица посредно приписује псу, не води ли управо он тај пасји живот?