Margaret Dobson

PUT U NEŢNOST

Naslov originala: Margaret Dobson: TENDER JOURNEY

1.

Nešto se promenilo od trenutka kad je on ušao u sobu. Nije to bilo nešto što bi

En Fleming mogla da identifikuje, da mu da ime. Ličilo je na iznenadno

prepozavanje, praćeno upadljivom tišinom posle koje su posetioci kafea postepeno

utonuti u ţagor pritajene konverzacije i intimnog razmišljanja.

Izabrao je jedan sto u uglu i seo okrenuvši svoja široka leđa zidu kao da ţeli da

obezbedi sebi potpun pregled nad svim prisutnima. Ipak, uvek nije iskoristio

prednost tog poloţaja. Posle jednog brzog, nezinteresovanog pogleda po kareu on je,

pogladivši svoje tamne brkove, paţnju upravio na jutarnje izdanje.

Pirs Bjukenon. Ime mu je svakako pristajalo. En se malo pomeri na stolici

nastojeći da ne pilji u advokata koji je sedeo sam i pio kalu na nekoliko koraka od

nje. Guţva, uobičajena za jutarnje časove u kafeu, malo se proredila tako da joj je

samo jedna osoba zaklanjala tog izuzetno zgodnog muškarca. En je bilo drago što

ima tako dobru kamuflaţu, jer je nesmetano mogla da baca pogled prema njemu

čim bi okrenula glavu.

Proslavljeni gospodin Bjukenon bio je visok preko metar i osamdeset procenila je

En vraćajući jedan nestašan smeđi pramen sa čela na svoje mesto. Ĉudila se da je

njegova visina uopšte iznenađuje pošto je u zadnje vreme bar dva puta nedeljno

gledala njegovu fotografiju u krupnom planu u lokalnim novinama. Na grupnim

slikama bio je viši od svih ostalih. Međutim, ni jedna fotografija nije ni izbliza ličila

na čoveka koji je prošao pored njenog stola elegantnim korakom, poput leoparda.

Do sada nije bila zapazila da se njegove guste obrve u oštrom luku izvijaju na

preplanulom licu. Za kosu koja se spuštala do kragne na sakou mislila je da je

crna ali bila je tamno braon prošarana sedim vlasima koje su bile zaglađene na

potiljku. Nije zapazila intenzivno tamnu boju njegovih očiju ali je dobro videla

njegov oštar pogled i guste podavijene trepavice. Ne, to nije moglo da promakne

njenojpaţnji iako crno-bela novinska fotografija nije baš bila najjasnija. Gornja

usna bila mu je malo uţa od donje ali se takav utiask dobijao zbog brkova koji su

neodoljivo privlačili pogled.

Da li su njegove usne bile zaista tako meke i senzualne kao što izgledaju?

Namrštila se dok je sebi postavljala to smešno pitanje. Spustila je pogled na svoje

prekrštene noge lepog oblika.

On je bio zgodan na neki nekonvencionalan način. En je to morala da mu prizna.

Ali kao advokat, ona nije bila tako blagonaklona prema njemu. Bio je dobar, u

redu. Ali Pirs Bjukenon je zaista imao običaj da bude teatralan u sudnici. Njegova

predstava u slučaju Malog Dţona, ako ništa drugo, bar je to pokazala.

To nije bio uopšte njen stil, mislila je En pijuckajući kafu. Ipak, njegova

strategija je uspevala. U krajnjem naporu da dobije slučaj iznenada je izveo

svedoka da bi oslobodio svog bogatog klijenta od optuţbe za ubistvo. Na licu joj se

video izraz divljenja. Koliko li je samo gospodin Bjukenon čuvao svog tajnog

svedoka pre nego što je odlučio da za njega kaţe sudiji i okruţnom javnom tuţiocu.

I ona njegova završna reč koja je od reći do reči bila preneta na naslovnoj strani

novina ulivala joj je divljenje.

— Još malo kafe, gospođice Fleming?

En pogleda upitno na svoj časovnik pa se onda okrete čoveku opasanom

keceljom koji je stajao pored nje.

— Mislim da imam vremena da popijem još jednu. Hvala Dţo. — Ne viđam vas

u zadnje vreme — reče Dţo sipajući vruću kafu. — Da li ste imali suđenje prošle

nedelje?

En klimnu glavom i pruţi ruku i dohvati metalni bokalčić s mlekom. Njena kafa

postade svetio beţ boje.

— Završila sam u petak kasno po podne.

— I? — bio je radoznao on. Okrenula je prema vlasniku kafea svoje nasmejano

lice. En je vrlo dobro znala šta je Dţo ţeleo da zna, kao i uvek.

— Jeste li dobili parnicu? — upita je nestrpljivo.

— Da, naravno da sam je dobila. — Usne su joj se razvukle u širok osmeh

zadovoljstva dok se sećala suza radosnica na licu svog ostarelog klijenta. Slučajevi

sitne krađe kao što je bio taj verovatno je neće učiniti poznatom za šta je Pirsu

Bjukenonu trebalo svega mesec dana u Ĉarlstonu. Ipak, bila je zadovoljna

uspehom i saznanjem da je pošteno zaradila svoj honorar.

— Kako ste to izveli ovog puta? — upita je Dţo s obešenjačkim izrazom lica.

— Da li ste to postigli osmehom koji obezoruţava ili suzama u plavim očima kojima

ste molećivo gledali porotu?

Svesna svoje stručnosti i Dţoove nepokolebljive vere u njene sposobnosti En

poţele da odgovori na njegovo zadirkivan je. Zamišljeno je stavila prst na obraz kao

da traţi odgovor.

— U stvari, mislim da sam ovog puta uspela da dobijem spor zahvaljujući svojim

lepim nogama.

Dţo zabaci glavu i slatko se nasmeja odmahujući rukom. Dok je išao prema

šanku i En se smejala za njim.

Sagla se da namesti kaiš od sandale beţ boje. i, tada, En oseti kako njen pogled

nezadrţivo skreće u pravcu Pirsa Bjukenona. Njegove smeđe oči netremice su poči-

vale na njenom finom stopalu. Zbunjena njegovim neskrivenim divljenjem ona

instinktivno povuče ruku niz butinu dok se ispravljala na stolici. Njegov pogled

pratio je kretanje njene ruke, santimetar po santimetar. Od njegovog ukučenog

pogleda obuze je nelagodnost. Osećala je da joj obrazi gore. Onda je iznenada

shvatila da je čuo ceo njen razgovor sa Dţoom pa sada i sam hoće da se uveri kakve

su joj noge.

Kad je naglo povukla suknju preko kolena on zatrepta i pogleda je pravo u lice.

Za nekoliko trenutaka, bar joj se tako činilo njegov pogled je okrznuo poput

plamena. Pirs Bjukenon, videla je to, sa odobravanjem trepnu i vrati se svojim

novinama a njoj je samo ostalo da se čudi njegovoj drskosti.

En ustade, uze svoj neseser sa stola i pođe prema kasi da plati. Njene potpetice

lupkale su po popločanom podu. To će je naučiti da više ne pravi na javnom mestu

šale ii vezi sa svojim poslom, prebacivala je sobi u mislima. Očigledno, čovek je

mislo da ona govori ozbiljno. Malo je nedostajalo pa da se vrati stolu i iznenadi ga,

onako plećatog, sa nekoliko oštrih reči.

Ali, za to je bilo sada suviše kasno Ona je već pobegla. Bio je dovoljan samo

jedan jedini provokativni pogled, pa da je natera u bekstvo. Njeno reagovanje je bilo

neprijatnije od onoga što je on uradio. Ne čekajući na kusur, En otvori staklena

ulazna vrata i izađe u topao i sunčan septembarski dan

Pirs je sedeo i smeškao se nad novinama koje nije pročitao. Znao je da je En

Fleming vrlo sposoban advokat. Posmatrao ju je na delu kad je juče neopaţeno

ušao u sudnicu. Ali ona ga je više interesovala kao ţena. Privlačio ga je njen

besprekoran ruţičasti ten i pune usne.

I, razmišljao je nesvesno začuđena lica, njene noge su bile savršene. Nije se

moglo poreći da je i njen osmeh plenio. Bila je izvanredno ţenstvena osoba. Svojim

nevinim očima zaista je mogla da utiče na porotu. Međutim, sumnjao je da je i

jedna porota videla njene uplakane oči. U sudnici je bila strogo poslovna, iako se ne

moţe reći da je bila gruba ili da je traţila suviše. Ona je samo nudila pravu

kombinaciju logike i emocija.

Razmišljao je o njenom postepenom usponu. Pirsu se dopadala. Dopadala mu

se, a još je nije ni upoznao. Ali upoznaće je... Uskoro.

Zamišljeno je odgurnuo kafu i počeo da se igra slanikom koji je bio na stolu.

Pitao se da li En Fleming zna koliko zaštitnika ima u Ĉarlstonu. Niko nije bio sklon

da priča o njenom privatnom ţivotu. Advokati su se obično međusobno ogovarali ali

to nisu činili kad je ona bila u pitanju. A moţda je malo njih znalo detalje iz njene

prošlosti.

Ĉak je i Geri Kinsajd, njegov novi ortak i stari prijatelj bio uzdrţan u davanju

informacija o neudatoj ţeni koja je pre više od šest godina rodila ćerku. Da li je Met

Rasel zaista bio otac deteta kao što je En jednom tvrdila. Posle tog jedinog pisma

Metovi roditelji nisu više primili ni jedno pismo od En Fleming. A i to koje im je

uputila ostalo je bez odgovora.

Pirs je zapazio neobičnu tugu u i njenim očima kada je primetila da je posmatra,

a njeno ovalno, inače uvek nasmejano lice, pokazivalo je da je uvređena. Da li je to

bio nesvestan odgovor. Neka vrsta odbrambene maske koju je s godinama stekla da

bi sakrila tugu koju je, mora biti, osećala u jednom periodu svog ţivota.

Sa zamišljenim izrazom lica Pirs ustade i zakopča dugme na svom sakou.

Najzad, mislio je on, moţda bi mogao da natera te njene oči da zaplaču. Da li od

radosti ili od ţalosti to još nije znao. Ako je govorila istinu onda će se on potruditi

da ona i njena ćerka dobiju zadovoljenje. Ali ako je lagala ono dvoje starih

tvrdoglavih ljudi on će se potruditi da zaţali sto im je napravila takav cirkus.

Kad je platio račun Pirs pode prema vratima da ih otvori ali zastade u pola

pokreta. En je baš prelazila ulicu. Pod lepo oblikovanom mišicom nosila je uredno

savijene novine. Posmatrao je blago njihanje njenih kukova dok se probijala kroz

jutarnji saobraćaj. Ukočena lica posmatrao je kako se nestašan vetrić poigrava

njenom dugom smeđom kosom. Kad je najzad bila na drugoj strani ulice Pirs

nesvesno odahnu i osmehnu se. Ta En Fleming je bila najneoprezniji pešak koga je

ikada video u ţivotu!

Pogledavši ovlaš crveni krov mansarde iznad svoje glave En otvori velika vrata

zgrade u kojoj je nekada bila smeštena krčma iz kolonijalnog doba. Danas u njoj

nije bilo bučne zabave niti dobrodušnih narudţbi na piva. Sada je tu bila

kancelarija Gerija Kinsajda, a odskora, setila se i Pirsa Bjukenona. Sekretarica

trenutno nije bila u sobi pa En sede na sofu od atlasnog drveta. I druge kopije

Heplvajt nameštaja iz osamnaestog ve-ka krasile su prijemnu kancelariju.

Geri je kupio zgradu pre nekoliko godina. Njegova ţena Stefani spretno je

kombinovala tradiciju s potrebama moderne pravničke kancelarije.

Kada ugleda Gerija, kao i uvek, iznenadi je njegova neuredna, crvena, kovrdţava

kosa.

— Zdravo En! Odmah dolazim— Zasukanih rukava i uglavnom nemarno odeven

Geri izađe u pratnji svoje sekretarice koja je izgledala mnogo vrednija od njega, ali

je En iz iskustva znala da je to pogrešan utisak koji je dobijao zbog njegovog

neubičajenog malog rasta i nemarnosti u ophođenju. On se okrete svojoj pomoć-

nici:

— Moţete li ovo poslati jutarnjom poštom — upita je dok je potpisivao pismo. A

onda se okrete ka En. — Da popijemo kafu?

— Ne mogu, hvala. Neću se zadrţavati — odgovori ona na njegov upitni pogled.

— Hajdemo onda unutra pa da radimo. — Geri joj pokaza rukom prema

prostoriji koju je En nazvala „crna rupa" onog dana kada ju je prvi put videla.

Kasnije posete nisu pruţile dovoljno argumenata za promenu imena.

Uprkos lepo obloţenim zidovima panelom od čempresa Gerijeva kancelarija nije

imala onu eleganciju koja se ispoljavala u prijemnoj kancelariji. Jedini stil

dekoracije za njega bio je gomilanje stvari. Svuda po prostoriji bile su razbacane

fascikle s predmetima. En se iskreno zabavljala ali je nastojala to da prikrije.

FVonašla je jednu slobodnu stolicu i sela. Bila je to koţna fotelja ispred njegovog

stola.

— Geri, da sam ja neko od tvojih klijenata...

— Znam, znam. — Pomirljivo je podigao ruke u vis. — Ti bi sebi pronašla drugog

advokata. — on priđe jednoj gomili knjiga i pokupi sa nje svoj zguţvani sako. — U

stvari, ima sistema u ovom neredu. Kada postane pretrpano ja zamolim svog

klijenta da pređemo u neku praznu sobu.

— Jedna od tih kancelarija sada pripada nekom drugom — reče ona značajno.

Posmatrala je kako se na Gerijevom pegavom licu pojavio izraz neodlučnosti dok je

tratio mesto da stavi svoj sako.

— Tačno — rekao je bacajući sako na ispust na prozoru iza sebe. — Počinjemo

da uvodimo novi sistem čuvanja dokumentacije. Izgleda da Pirsova sekretarica ne

moţe da ukapira moj način rada. I neće proći dugo a ja ću sa ovom svojom zbrkom

ući u istoriju. — Geri je sedeo u svojoj stolici a onda se nagao preko stola — Reci,

šta mogu da učinim za tebe?

— Za početak moţeš da kaţeš Frenklinu Vintersu da ne ulazi u garaţu svoje

ţene dok proces ne bude gotov.

Naslonivši glavu na bradu Geri uzdahnu. — U redu, šta je uzeo ovog puta?

— Kondicioni bicikl gospode Vinters. — En filozofski pogleda u stranu. —

Verujem da je njegov komentar bio „ona ga nije nikada upotrebljavala dok su bili u

braku, a bogami neće ni sada pa da na njega uhvati nekog jadnika". I prestani da

se smeješ — naredi En kad ču njegovo prigušeno kikotanje. — To je ozbiljno. Znaš,

gospođa Vinters ne bi ţelela da stavlja zabranu na stvari koje on uzima ali će to

učiniti ako tvoj klijent nastavi sa takvim detinjastim ponašanjem. To je ometanje.

Geri se uozbilji ali ne sasvim. —

Razgovaraću sa Frenkom i zamoliću ga da obuzda svoje đavolske nagone. Dalje?

— Slučaj Fenvik-Rolins.

— Oh, En, zamolio sam Pirsa da se pozabavi tim slučajem i on se sloţio. Imamo

sada pune ruke posla. — Geri se naţe napred i napući usne, pre nego što je

nastavio.

— Jesi li razmišljala o mojoj ponudi?

— Da postanemo ortaci? — Njen izraz lica odavao je čuđenje.

— Sada je to izgleda samo akademsko pitanje.

— Ne, zašto? Ja smatram da u ovoj firmi ima mesta za još jednog dobrog

advokata — reče Geri — Kinsajd, Bjukenon i Fleming zvuči lepo, zar ne?

En se nasmeši:

— Počastvovana sam, Geri, ali ja zaista ne mogu to da prihvatim. Moja mala

praksa mi je dovoljna. I, među nama, nisam uopšte sigurna da bih mogla da radim

sa čovekom kao što je ... on.

Oh, zašto? — Naslonivši se na stolicu Geri je odmeri kosim pogledom. — Znam

da nisi bila na prijemu u njegovu čast, kao ni na ručku koji su priredili vlasnici ba-

rova. Da ga nisi negde već upoznala ili je reč o ţenskoj intuiciji?

Nju ni malo nije zavarao ovaj njegov nonšalantan govor. — Moţda — priznade

ona. — Ali po onome što sam čula i čitala o njemu innam osećaj da on baca oko na

najbolje, da on voli i neke druge stvari. Za moj ukus suviše je uglađen.

En nije promakao osmeh na Gerijevom licu dok je okretao glavu u stranu.

Očigledno, ove primedbe su za njega bile izraz njene profesionalne ili neke druge

zavisti. — Dobar je on čovek, En — nastavi Geri. — Pošten je i dobar i zaista mu je

stalo do drugih ljudi.

A uz to je i uglađeni maher. En ne izgovori ovu svoju misao. Znače ona već — kao

uostalom i svi oni koji tek posle znaju šta bi rekli ili učinili — kako da vlada

situacijom kad ga vidi sledeći put. Znaće tačno šta da kaţe ako je opet bude gledao

na taj razvratan način. Samo joj je bilo ţao što ga tog prepodneva više neće sresti.

— Kada ću se upoznati s tim uzornim čovekom? — upita cinično. — Sigurna

sam da sam o njemu već čitala u knjizi „Ko je ko od sjajnih advokata".

Geri je pogleda spreman da brani druga:

— Kad bi postojala takva publikacija siguran sam da bi Pirs Bjukenon bio na

samom vrhu spiska advokata.

— Naravno, rekla je izazivačkim glasom — ako bi ta lista počinjala abecednim

redom — Očigledno, Geri je bio ubeđen da je Pirs izvanredno ljudsko biće. — Kako

onda do sada nisam čula za njega? Izgleda da je osvojio ceo Ĉarlston naprečac

samo jednim slučajem.

— Bio je van zemlje nekoliko godina.

— Zaista — reče ona zavrtevši glavom u neverici i nasmeja se. — Da nije moţda

bio u mirovnim snagama — Ne, nastavi u sebi, sigurno nije. Kod njega nije zapazila

ni najmanju iskru plemenitosti, već samo neku lenju aroganciju.

— Privredno pravo, — reče Geri u čijem se odgovoru već naslućivalo nestrpljenje.

— Pokušao sam da ga nagovorim da mi se pridruţi još pre nekoliko godina, još kad

srno izašli iz vojske. Najzad, pre nekoliko meseci je pristao. I ako bi malo odvojila

vremena...

— U redu — reče En gledajući u njegovo uozbiljeno lice. — Ţao mi je što sam

ovako upala. Samo mi se učinilo da je tvoj prijatelj više zainteresovan za

popularnost nego za svakodnevnu pravničku praksu.

Geri je opet imao spreman odgovor:

— Slučaj Malog Dţona je sam po sebi bio za naslovne strane novina pa je za

sobom povukao i Pirsa. Stvarno mislim da nije toliko uţivao u popularnosti.

Sa smeškom koji je trebalo da znači ne; što kao izvinjenje En ipak zadrţa za sebe

svoje sumnje: — Pa, dobro, moći ću i sama da se uverim u to, zar ne?

— Da. Samo se javi njegovoj sekretarici da ti zakaţe sastanak s njim. Trenutno je

Ejndţel (Anđeo) izašla ali...

On zastade kad vide da je En podigla obrve u čuđenju. — Geri, niko nema

sekretaricu po imenu Anđeo.

— Pirs ima takvu. — Reći su mu već zvučale Ijutito. — I, da znaš, vrlo je

sposobna.

Pred očima joj se ukaza slika plavuše tankog struka koja uz to ima i visok

koeficijent inteligencije. Misao nije bila ni malo fer, ali ona i nije bila raspoloţena da

bude fer. Pre nego je uspela da ispruţi ruku prema svom neseseru ču se kucanje

na vratima. Geri skoči na noge.

— To mora da je Pirs — reče. — Ostani da te upoznam.

En odmah ustade sa stolice. Sada joj je bilo ţao što nije prihvatila kafu koju joj

je Geri ponudio. Bar bi imala čime da uposli ruke. Sem toga, trebala joj je i da

povrati samopouzdanje koje ju je iznenada napustilo. A znala je i zašto.

Kad je Pirs ušao u sobu ona duboko udahnu vazduh i odmah izdahnu. Sivo

odelo sa uzanim štraftama dobro je pristajalo njegovim širokim ramenima. U njemu

je stvarno izgledao kao advokat koji je uspeo u ţivotu. Zapravo, kao čovek koi ne

sve uspeva. Divila se i njegovim brkovima koji su skladno uokvirivali njegove usne.

Ĉudno, ranije je takve stvari nisu uzbuđivale.

— En Fleming. Pirs Bjukenon.

Ĉula je Gerijev glas ali nije zapazila izraz njegovog lica. Oči su joj bile prikovane

za Pirsa. Na licu mu se više nije video onaj zadnji izraz samozadovoljstva i

uobraţenosti već samo šarmantna spontanost. Kakvu li to igru igra sada? Svojim

osmehom mogao je da dovede do ushićenja, ali i da ponizi kad bi ona bila podloţna

takvim stvarima, što s njom nije bio slučaj.

En oseti na sebi dva baršunasto smeđa oka koja su izraţavala zadovoljstvo što je

vide. Ali njegove usne su ostale ozbiljne i baš ju je zanimalo šta će reći.

— Zdravo, — reče ona klimnuvši kratko glavom.

— Drago mi je gospođice Fleming što vas vidim... opet — odvrati Pirs dubokim,

ponešto otegnutim glasom. Ona se ukoči.

— Mislio sam da se vas dvoje ne znate — čuo se Gerijev sumnjičav glas iza

njenih leđa.

— Recimo, primetio sam je — reče Pirs i pogled mu pade na njene lepe noge.

Ovog puta En se trudila da ne pocrveni. On nastupa kao neki veliki nezgrapni

meda, pomisli u sebi. Ne okoliši, ne čeka u zasedi. Upadljivo se divi. Da li je to zbog

preteranog samopouzdanja ili je to izraz pronicljivosti kakvu još nije videla? U

svakom slučaju, on joj nije dozvolio da izvuče bilo kakav zaključak. Za trenutak je

stajala i gledala ga i nije primetila njegovu ispruţenu ruku.

— Da bi nadoknadila vreme jer je bila previdela ovaj njegov pokret, ona brzo

ispruţi ruku ali tako nespretno da oseti kako se vrhovi njenih noktiju zabadaju u

njegov meki dlan. Izvinite, reče ona uţurbanim glasom i poţuri da povuče ruku.

Ali Pirs je već čvrsto drţao njenu ruku i nije joj izmaklo jedva vidljivo čuđenje na

njegovom licu. — Ne mari, gospođice Fleming. Sve je u redu.— Za trenutak je

spustio kapke a onda ju je ponovo pogledao tako da je jedva uspevala da prikrije

zbunjenost. Znala je da govori iskreno i zbog toga joj je bilo još neprijatnije.

Obično nisam tako nespretna — reče izvinjavajući se.

— Posto si ranila mog ortaka, zar ne misliš da je vreme da prestanete da

persirate jedno drugom? — upita Geri s neba pa u rebra, što natera En da se

okrene i osine ga pogledom. Geri je stajao leđima oslonjen na zid, sa rukama prekr-

štenim na grudima. — En, hoćeš li ti da pustiš već jednom njegovu ruku? Siguran

sam da će se brzo oporaviti.

Videla je da je i Pirs gleda pa brzo izvuče svoju ruku.

— Da li ţelite kafu ili nešto da popijete. .. En? Mogu li da te zovem En? — upita

Pirs.

— Naravno — odgovori ona. Eto, dođavola. Najzad je dala jedan razuman

odgovor. Ali, da li je bio razuman? Vrati se i sede. Bilo je krajnje vreme da se

pribere i da se za sve nekako iskupi. Nikada ranije na nju nije tako delovao pogled

muškarca.

— Mislim da bi joj dobro došla kafa — reče Geri peckajući. — Ĉudi me da još nisi

upoznala Pirsa. On je već očarao skoro sve zgodne slobodne ţene u Ĉarlstonu.

Pirs na trenutak zatvori oči kao da mu se nije dopala pohvala tih njegovih dela a

onda prekorno pogleda u Gerija:

— Ali, nisam nju očarao, — reče on glasom u kome se osećalo divljenje.

En se ne uzdrţa:

— Pa, dobro, smatrajte da je i poslednja tvrđava pala — reče sarkastično, i istog

momenta shvati da je teško boriti se protiv njegovog razoruţavajućeg osmeha.

Geri se nije dao lako zbuniti:

— Pirse, bolje da znaš s kim imaš posla. En ne ţeli da se pridruţi našoj firmi.

Izgleda da ne ţeli da radi s tobom. — On obiđe sto probijajući se kroz razbacane

stvari. En bi ga najradije gurnula na pod ali se oseti još nemoćnijom kad ugleda

njegov vragolasti pogled. — Ona smatra da bi ti bolje pisao bestselere nego što se

baviš pravom.

En besno ispusti vazduh ali je u tom momentu Geri već zatvarao vrata za sobom.

Nije se usuđivala da pogleda Pirsa.

— Jasno mi je da sam bila veoma netaktična ali to što sam rekla, rekla sam

Geriju u poverenju — pokuša ona da se opravda.

— To znači da on nema takta — Uz širok osmeh koji je otkrivao sneţno bele zube

ispod crnih brkovi va Pirs priđe stolu i sede na njega. Izgledao je potpuno opušten

sa rukama sklopljenim u krilu. — Reci mi da li ti imaš moţda neku averziju da

radeći svoj posao i zaradiš nešto?

— To ne — odgovori En oprezno, svesna njegovog dobrog izgleda i uticaja na

nju. — Ali, ja ne zasluţujem to poverenje dok se ne pokaţem na delu.

— Ah, to — izusti Pirs sa mnogo smisla za glumu. Videlo se da se zabavlja. —

Ako se predomisliš i pridruţiš nam se rado ću se posta-rati da dobiješ

najkomplikovanije slučajeve. — Ali, pre nego što je uspela da se pobuni on se naţe

napred i podigavši ruku reče izvinjavajući se. — En, šalio sam se. Stvarno.

Pokušavala je da sakrije osmeh ali nije uspela u tome. Najzad odluči da bude

iskrena. — Moţda sam stvarno niefer s takvim predubeđenjima.

— Ti! On polako zavrte glavom. Prosto ju je milovao pogledom što natera krv u

njene obraze. — Ti si najšarmantnija ţena koju sam sreo i koju ću ikada sresti. U

stvari, ţeleo bih da te odvedem na večeru.

— Ti mora da si lud — izlete joj. — Mislim, zbog šarma, ne zbog večere.

— Onda, pri hvataš?

— Ţao mi je, ali zauzeta sam — odbi ga ona.

— Svake večeri?

— Svake večeri.

— Do kada ćeš tako biti zauzeta? — upita s takvom blagom upornošću da ona

ustade sa stolice.

— Kad malo bolje razmislim bilo bi dosta toga da se kaţe o predubedenjima.

— Odlično — reče on toboţ nemarno — Ali, ako mi dozvoliš, govoriću u svoju

odbranu.

— Ne, imam nameru da idem.

Pirs se namršti da bi sakrio zbunjenost:

— Da li si čula nešto o meni što ti se ne dopada.

— Ona odmahnu glavom.

— Pa zašto ti se onda ne dopadam, En?

Nije volela kad joj ljudi postavljaju takvo pitanje. On je odlično znao da joj se

dopao:

— Zašto to ne definišemo kao moju nesposobnost da cenim tvoju briljantnu

ličnost i da ostanemo na tome.

— Ne moraš da mi se izvinjavaš, En. — U njegovom dubokom glasu opet je bilo

toliko šarma da je to naprosto naljuti, bez ikakvog razloga.

— Ĉuj — reče ona prividno nemarno, — mogao bi da prestaneš da izigravaš

dţentlmena sa Juga. Znam da nisi iz Ĉarlstona. Uzgred, odakle si ti?

Uzdahnuo je kao izvinjavajući se. — Iz Savana u Dţordţiji. Krajnji Jug.

— Oh —- promrmlja ona. Šta je to bilo u tom čoveku što ju je primoravalo da se

brani? Ali, pre nego je uopšte bila svesna toga, znala je odgovor: njegove nemarne

opaske nosile su u sebi trag intimnosti, a ona nije mnogo marila za to, ni od njega

ni od drugih muškaraca ...

— Jesi li slobodna danas u podne — upita on kao da je iz prevelikog obzira ţeleo

da previdi njenu zbunjenost. Ta mogućnost je godila njenom ţenskom instinktu ali

En nije htela da dozvoli sebi da se suviše razneţi.

— Šta imaš na umu? — Pitanje je bilo glupo smišljeno.

— Pa, ručak, naravno. — Onda je zastao da još malo razmisli o svom pozivu. —

Ne ideš valjda na dţoging u vreme pauze za ručak?

— Ne. Ja sam jedna od onih dosadnih koji više vole da pojedu nešto u to doba

dana.

— I ja sam taj. Hajde da zajedno budemo dosadni.

— Izvini, ali takav dinamit od ličnosti bi me samo usporio, gospodine Bjukenone.

Već i sama imam s tim problema. — Njegovo se lice iznenada namršti, što nju samo

oraspoloţi. — Da li nešto nije u redu?

— Zar nećeš da me zoveš Pirs? Obećavam da neću zloupotrebljavati tu prisnost.

— Pa dobro — odgovori ona sleţući nehajno ramenima.

— Kao, na primer, ako kaţeš „Slobodna sam za ručak".

— Kao ako kaţem „zbogom". On pode prema njoj. — Ţeleo bih da

prodiskutujemo jedan slučaj na kome radimo. — Onda se njegov pogled smišljeno

spusti na njene noge. — Naravno, ako ti nisi spremna...

Sa beskrajnim strpljenjem čekala je da podigne pogled. Ţelela je da iz njenih

očiju pročita da je sigurna. — Budi u mojoj kancelariji tačno u dvanaest. Ostalo joj

je samo da se dostojanstveno povuče. Pošla je prema vratima i otvorila ih i u tom

trenutku naiđe Geri sa posluţavnikom na kome su bile šoljice pune vrele kafe. Ona

prođe brzo pored njega.

— Izvini, Geri, moram da idem. Zbogom, gospodine Pirs. — En je bilo krivo što je

napravila grešku oslovljavajući Pirsa sa gospodine ali se nije zaustavila.

— Valjda gospodin Bjukenon -- zadirkivao ju je Geri. — Pirs Bjukenon.

— Dobro, dobro — reče En i izađe napolje. Odahnula je i našlonila se na kamenu

fasadu zgrade. Sve u svemu ovaj susret nije bio tako loš, pomisli glasno pogledavši

prema nebu. Koristio je svaku priliku da je oslovljava sa En. Ona je to dobro

zapazila. Stvarno je šteta što nije mogla da na to odgovara korektno.

Dok je išla prema zgradi u kojoj se nalazila njena kancelarija na licu joj je titrao

osmeh. Bila je vrlo raspoloţena.

2.

— Zvuk naglo zatvorenog udţbenika pokvari joj raspoloţenje. Duboko

uzdahnuvši ona se potrudi da se to ne primeti i okrete se svom sekretaru:

— Dejvide, nemoj to više da činiš kad ulazim u kancelariju. Ti i sam znaš da ti ja

ne zameram što učiš ovde kad nemamo posla. I stvarno me nervira da uvek iznova

moram da doţivljavam to bučno zatvaranje knjige.

Dejvid Dţekson se izvini mrmljajući nešto sebi u bradu. Skoro uspavan na stolici

jedva se malo uspravi nameštajući istovremeno svoje naočare sa pozlaćenim

okvirom.

— Imam osećaj da je neko noćas malo preterao — zadirkivala ga je En.

— Nikad čovek nije načisto sa mojim profesorom psihologije. Bolje da se čovek

dobro pripremi.

Dejvid ustade i proteţe svoje viţljasto telo. Ta njegova figura nikako se nije

slagala sa njegovom belom košuljom i kravatom i lepo ispeglanim pantalonama. —

Ali ta večernja škola meni ne smeta da radim, — poţuri on da kaţe zagladivši svoju

crnu kosu gestom koji je bio u modi.

— Mi radimo tako, Dejvide, već dve godine. Ne sećam se da sam imala primedbe

na tvoju vrednoću. — Onda se seti da taj student prava ima običaj da pocrveni na

sve što bi ličilo na bilo kakav kompliment i promeni temu. — Ručaću danas sa

Pirsom Bjukenonom i zato treba da proučim Rolinsov predmet. Da li je neko zvao?

— Zaboravio sam da vam kaţem. Jutros je zvala Ajvi. Izgleda da jutros ima nekih

problema.

Na te reći En se namršti. Ajvi, koja je bila više od kućne pomoćnice, obično je

uspevala da izađe na kraj sa bilo kojim kućnim problemom. Ako je traţila pomoć od

nje to je moglo samo da znači da je u to umešana Kodi.

— Pred očima joj se pojavi dečje igralište na kome se dogodila neka nesreća od

čega počeše da joj klecaju kolena. Ona se spusti u stolicu koja je bila najbliţa i uze

telefon da pozove kuću.

— En, ne brini — ču se iz slušalice Ajvin piskav glas, koji joj nije ulivao

sigurnost. — Ona nije povređena, mada kad čuješ...

— O čemu to govoriš? Gde je Kodi?

— Evo je tu kod kuće — odgovori kućna pomoćnica. En je bila zbunjena ali joj je

istovremeno i laknulo. Odsutno je mahnula rukom Dejvidu koji je otišao da preda

jutarnju poštu. — U redu, Ajvi. Šta se dogodilo? Neki problem u školi?

— Mali ispad, to je sve. — En je strpljivo čekala. — Upravitelj ju je poslao kući...

On to naziva prljanje javne imovine, ali... Kodi je pisala po zidu magičnim

markerom koji ste joj vi dali, uzgred rečeno.

— Znači li to da sam i ja sa učesnik? Reci mi to najgore. Šta je ona zapravo

napisala?

— Bila je to reč „ogavno"? — zakikota se Ajvi.

— Verujem da je ogavno ali šta tačno, reci!

— Koliko sam ja mogla da shvatim ta reč je trebalo da izrazi njena osećanja

prema školi. Verovatno je samo glumila. Mislim da joj je bilo stvarno ţao kad sam je

odvela iz škole.

En je bila skeptična što se tiče Ajvinih amaterskih tumačenja psihologije deteta.

— Jesu li je uhvatili na delu ili je priznala sama?

—Priznanje je, verujem, bilo samo formalna stvar. Vidite, Kodi je napisala ispod

te reči svoje ime.

En uzdahnu. Još nije bila sigurna kako da protumači ovu poslednju informaciju.

— Pa, bar nije vesta u prikrivanju, toliko znamo. Moraću da razmislim o svemu i

onda da odlučim šta da radim kad dođem kući. Ogavno — razmišljala je En naglas.

— To je Kodi najviše upotrebljavala prošle nedelje i to u svakoj prilici ali nisam

znala da ume da je napiše.

Iz slušalice se ču kašljucanje: — Pa ja nisam ni rekla da ju je pravilno napisala.

En se zabavljala ali je istovremeno bila i neraspoloţena. — Hvala ti, Ajvi, što si se

pobrinula o svemu. — Ona polako prekide vezu zahvalna kućnoj pomoćnici koja je

u više navrata branila majku a sada, isto tako lako, ćerku.

Ušavši u svoju kancelariju En stavi svoj neseser na uredan sto od uglačanog

mahagonija. Onda razgrnu teške zavese sa prozora koji je zauzimao celi zid. U

prostoriju koja je bila sva u smeđim tonovima uđe jutarnje sunce. Pogled joj pade

na Kodinu fotografiju. Kao i uvek, njen smešak krajičkom usana izazvao je u En

talas neţnosti. Plave oči su je gledale neduţno a smeđa kosa, nešto sveti i je boje od

njene, padala je po Kodinim ramenima. Fotografija je obeleţavala Kodin šesti

rođendan. En se jasno sećala tog dana kao i svih ostalih značajnih dana u ţivotu

svoje devojčice.

Kako su brzo prošle sve te godine? En vrati sliku na mesto i sede za sto.

Zagledana kroz prozor ona se prepusti uspomenama ne obraćajući paţnju na

pismo iz suda koje je stajalo ispred nje.

Šta bi Met mislio o Kodi da je ţiv? Hiljadu puta En je postavljala sebi to pitanje i

svaki put nije znala odgovor na njega. U prvo vreme je sve bilo za nju

nepodnošljivo. Da li bi je voleo? Nije to znala. Ali ona je volela dovoljno, za oba

roditelja. Njen otac je uvek govorio da na kraju ispadne sve kako treba. En se često

i sama drţala toga kad se radilo o osveti.

— Pa, dete moje, znači, škola je ogavna — upita ona gledajući u mali, prćast nos

na fotografiji. Ĉak i kad se smejala En nije mogla da suzdrţi uzdah. Da li je to bila

škola u pitanju ili nešto drugo? Nije mogla da prenebregne pitanja koja je Kodi

počela da postavlja. Pitanja koja su se ticala Meta. U početku delikatna ali uporna,

Kodi je ţelela da sazna više o svom ocu. Ko je i šta je radio.

Ličim li na tatu? Ovo pitanje postavila je sinoć za večerom i mada je zvučalo

naivno, u Kodinim očima naslućivala se opreznost kao da je bila svesna toga da je

postavljanje ovakvih pitanja neprijatna tema za njenu majku.

En pogleda u stranu. Deca su vrlo osetljiva na takve stvari. En nije mogla da

oprosti sebi što se povlačila umesto da na to njeno ispitivanje reaguje iskreno.

Ali, bilo je sve tako neočekivano. Ona nije imala dovoljno vremena, ida sakrije

svoja subjektivna osećanja o Metu. Znala je da nikada neće biti u stanju da misli o

Kodinom ocu sa bar malo objektivnosti. Ono što je doţivela s njim bilo je u domenu

emocija. Njegova smrt i njeno kasnije otkriće da je bio oţenjen gotovo su je uništili.

Nekoliko nedelja posle pogreba saznala ja da je u drugom stanju. En se još uvok

sećala smirenog gotovo tajanstvenog glasa svog oca.

- Takve stvari se događaju — rekao je Robert Fleming.

Da, događaju se... Ali činjenica da su se dogodile njoj, En Fleming, davala im je

posebnu teţinu i značaj.

Od momenta kada je saznala da je Met skrivao od nje da je oţenjen En je

odbijala da razmišlja o ljubavi koju je doţivela s njim. Ništa više ftlja bilo vaţno,

osim deteta. Prihvatila je očevu pomoć.

Njena trudnoća protekla je sasvim normalno i ona je rodila lepu, zdravu

devojčicu koju je oboţavala još pre nego ju je i ugledala. Otišla ja i sva mrţnja i

gorčina koju je osećala prema Metu. On nije više postojao. Fizički, Kodi nije podse-

cala na njega. Ona je mnogo ličila na En, čak je imala sićušni beleg ispod levog ugla

usana. En je to bilo drago.

Kada su Metovi roditelji odbili da priznaju svoju unuku, njoj nije bilo krivo.

Jedino je morala da shvati da Kodi ima samo nju. Ovo utoliko pre što je Robert

Fleming umro kad je Kodi imala tri godine. I ne samo da je Kodi imala nju, već je i

ona imala Kodi. I niko se neće ni nosati u njihov svet — obeća sebi.

En se osmehnu na svoju čvrstu fišenost da sve ostane kako jeste. U stvari, za

ovih šest godina niko nije predstavljao neku ozbiljnu pretnju njenom dosadašnjem

načinu ţivota ili odnosima između nje i Kodi. Doduše, En se sretala s muškarcima

ali su to sve bile platonske veze. Sve u svemu, ništa naročito.

Kada je, posle nekoliko časova Dejvid pozvonio i najavio da je Pirs Bjukenon

stigao ona ponovo zauze svoj stav opreznosti koji je i inače uvek bio prisutan kada

je upoznavala ljude kao što je on. Zgodne ljude sa jednom jedinom namerom. Pre

nego što je rekla Dejvidu da ga pusti unutra En napravi red na stolu. Obično su joj

bila potrebna bar dva takva sastanka da hrabre pokušaje svojih udvarača skrene

na prijatno ćaskanje kako bi pokazala da je interesuje isključivo posao.

Ipak, bilo je zabavno posmatrati Pirsa Bjukenona kako gleda za Dejvidom dok je

ovaj izlazio iz kancelarije. — Šta radi ovaj dečak ovde?

— Voli pravo. Ti bar moţeš da imaš razumevanja za to — odgovori mu svesna

podrugljivosti u svom glasu.

— Hvala ti En na tom komplimentu, — reče on oteţući — Samo se bojim da mi

time ne zavrtiš pamet.

U tom momentu je ţeiela da mu svojski zavrne šiju. Ali u tom momentu nije ni

stigla da kaţe bilo šta jer se opet začu zvono.

— Na telefonu je kancelarija sudije Votermana — obavesti on En.

— Moram da primim ovaj poziv. Molim te oprosti — reče En Pirsu.

— Ali naravno, sve opraštam. — En nije znala tog trenutka da li on misli na taj

poziv ili na nešto sasvim drugo.

— Kratkim pokretom ona uze slušalicu. Dok je potvrđivala termin suđenja En

nije promaklo da Pirs gleda Kodinu fotografiju, ali ništa ne reče. Umesto toga

iskreno zahvali sluţbeniku suda na drugom kraju ţice.

— Izvini, Pirse, zbog ovog zadrţavanja. — En ustade i popravi suknju.

— Spremna sam da pođemo na ručak.

— Imaš lepu devojčicu.

— Hvala. — Znači, već je čuo za Kodi. En se nesvesno ukoči i na samu pomisao

na sva ta ogovaranja koja su je okruţivala.

— Izgleda da je stidljiva — reče Pirs.

— En se začudi tačnosti njegovog zapaţanja. Malo je njih shvatilo da se iza

fasade drskosti krije bojaţljivost. Ĉinjenica da je, gledajući fotografiju, mogao da

pronikne u to nije se dopala En. Ali, setila se, on je dobar advokat pa nije onda

čudo što ima tako dobru moć zapaţanja.

U njegovim smeđim očima En je nazirala jedno pitanje — ono o očinstvu. En je

to doţivljavala i od drugih. Pogledala ga je pravo u oči. Ali Pirs nije spustio pogled

kao što su to činili ostali. Niti je na njegovom licu videla izraz saţaljenja. En je

osetila da taj čovek, kada mu se ukaţe prilika, uvek govori ono što misli.

En uze svoj ţaket iz plakara. On Ustade i pomoţe joj da ga obuče. Njegove ruke

na njenim ramenima zadrţaše se nešto duţe nego što je trebalo. Ona oseti njegovu

zaštitničku snagu kroz tkaninu i to je opomenu da bude oprezna. Ali kad izvuče i

njenu kosu ispod kragne En se sva ukoči. Pirsovi prsti zapleteni u njenu kosu, zbog

neke intimnosti koju nije ţelela, nateraše je da zauzme odbrambeni stav. Nije valjda

imao nameru da je poljubi u vrat?

Kad je Dejvid ušao u sobu u njegovom Ijutitom pogledu upravljenom na Pirsa

videla se sumnjičavost. Pirs brzo skloni sa nje svoje tople ruke, a En se okrete

prema njemu. Sa uzdignutim dlanovima izigravao je suštu nevinost.

Pogledavši svog sekretara pre-korno zbog njegovog zaštitničkog stava, ona izađe

sa Pirsom prema tamno plavom ferariju koji je bio parkiran na suprotnoj strani

ulice.

— Lepa kola — primeti ona kao usput dok je ulazila. Sušta suprotnost od njenog

dugo upotrebljavanog karavana. Ali Pirs sigurno nije provodio vikende vukući po

pet-šest kesa bakaluka i isto toliko dece.

— Imaš li neke veze sa svojim sekretarom? — upita je Bjukenon nešto kasnije.

— Veoma čvrste. Traje to već godinama. On voli bičevanje a ja, opet, volim lance.

Vidiš kako je to srećan spoj.

— Ah, verovatno odlično izgledaš u koţnim pantalonama, i to crnim.

— Da, ali ne morate mnogo da mislite o tome gospodine Bjukenon. Nemam

nikakve veze s Dejvidom — priznade ona gledajući u sunčeve zrake koji su se

prelamali na prozorskom staklu. — Mada, uopšte ne vidim šta se to tebe uopšte

tiče.

— On je delovao vrlo zaštitnički — primeti Pirs.

— Verovatno, — priznade ona — ali ja to nisam primetila do sada.

— Moţda se to događa samo onda kad primeti da se drugi muškarac interesuje

za tebe?

— To se dešavalo i ranije pa Dejvid nije tako reagovao.

— A, tako, onda je to zbog načina na koji si ti reagovala.

En polako okrete glavu prema njemu:

— Reagovala? Ali, — uspela je da stiša navalu besa — ne sećam se da sam

reagovala bilo kako.

Pirs je lako podneo njenu zajedljivost. Ĉak se smeškao na način koji ju je

nervirao i privlačio u isti mah:

— Nisam mislio da te uvredim ističući ljudske osobine koje mi svi imamo.

Sasvim je prirodno...

— Ĉuj — reče ona hladno. — Ne ţelim da diskutujem s tobom o ljudskim

osobinama niti o tome šta je prirodno ili neprirodno. Više bih volela da se

koncentrišemo na slučaj Fenvik protiv Rolinsa.

— Naravno — reče Pirs dok je vozio kola prema parkingu. — Ali, zar ne moţemo

da sačekamo dok uđemo unutra.

En je znala da nije imalo više smisla prepirati se. Kad je izašla iz kola pustila je

da je Pirs povede prema restoranu drţeći je neţno za lakat.

Unutrašnjost restorana bila je tako slabo osvetljena da za trenutak En nije ništa

mogla da vidi. Uskoro ugleda stolove i intimno namešteni ambijent i shvati da ovo

nije ni malo pogodno mesto da se govori o poslu, ali ništa ne reče. Ćuteći je pratila

šefa sale koji je pokazao jedan sto prilično izdvojen od drugih.

Ovo je neka jazbina za zavođenje ţena — pomisli En nezadovoljna.

— Da li ovamo dovodiš i muškarce na poslovne sastanke — upita ga zajedljivo.

— Ne, ali sam smatrao da ti ovo više odgovara od turskog kupatila u Desetoj ulici.

En je pokušavala da se koncentriše na jelovnik koji je doneo šef sale. Međutim,

tu su bila samo jela od ribe.

— Ovde se odlično jede — reče Pirs i priđe još bliţe. — Jesi li našla nešto što bi ti

se dopalo?

— Ništa naročito. Ja sam jedna od onih koji su zadovoljni i šniclom sa

krompirom.

On joj uze jelovnik iz ruke i ostavi ga sa strane. — Mogu li ja da naručim nešto

za tebe?

— Moţeš — reče ona slegnuvši ravnodušno ramenima. Istovremeno iskoristi

priliku da se malo odmakne od njega. Onda joj bi jasno da opet nekud beţi.

Odlučila je da bude nepokolebljiva. — Da se razumemo, Pirse. Ja nisam došla ovde

da bih igrala ţmurke. Očekujem da se ponašaš prema meni kao prema bilo kom

svom kolegi. I nikako drugačije.

Nekoliko trenutaka Pirs je gledao u njenu stisnutu šaku na stolu a onda je opet

opazila onu obezoruţavajuću čestitost u njegovom pogledu. — Ne mogu, En. Ja

znam da si ti dobar advokat... Dobar ţenski advokat. I uopšte ne mogu da

zanemarim tu sjajnu razliku između tebe i mene. Ja volim ţene. Vaspitavan sam da

se prema njima drugačije ophodim. Učtivo i s poštovanjem. Ali sada imam veoma

jaku ţelju da te poljubim.

En zapanjeno vide kako se njegovo lice pribliţava njenom. U tom trenutku njene

oči poprimiše opasan sjaj a lice neku neviđenu odlučnost. Osećala je lagani dodir

njegovih prstiju na svom vratu. Srce joj je udaralo kao ludo dok se naginjao ka

njenim usnama. Za trenutak je oklevao a onda se ispravio. — Dobro, ako tako

ţeliš...

Napetost je polako nestalo. Bila je već sasvim povratila dah.

Pirs se okrenu kelnerici koja je čekala narudţbinu. — Uzeću supu od ţenskih

kraba, — reče on.— Mom ortaku donesite Takerov specijalitet.

Ne znajući ni sama kako En snaţno udari nogom Pirsa u cevanicu. On,

međutim, nije ni trepnuo. Nije ga iznenadila ni njena zbunjenost zbog tako

detinjaste osvete koja se videla na njenom zajapurenom licu.

— Ili bi moţda više volela mešane morske specijalitete.

— Da, više bih volela, — reče ona ignorišući laţnu naivnost njegovog pitanja.

Dok je Pirs naručivao jelo En se borila da povrati kontrolu nad sobom. Sada joj

nikada neće poverovati da ţeli striktno poslovne odnose. Pa i ona sama jedva da je

u to verovala s obzirom na njeno malopređašnje ponašanje. Najbolje će biti da se

odmah iskreno izvini i da nastave da diskutuju o slučaju.

— Izvinite gospodine Bjukenon — reče ona tiho, kad se kelnerica udaljila. — Ali

morate priznati da ste to i zasluţili.

— To je tačno — priznade on pogladivši se po brkovima. Ipak njegovi prsti nisu

uspeli da prikriju osmeh koji se pojavio na njegovim usnama. — Uporedio sam te

sa kamionom, naročito pošto sam se uverio da umeš da udaraš kao jedan od njih.

— Na iznenadno izvijanje njenih obrva on brzo povuče nogu nazad kako ne bi

mogla da ga dohvati i pruţi ruku za pomirenje. — Ja sam nagovestio da mi takvi

odnosi ne polaze za rukom.

— Jesi, nagovestio si — priznade preko volje. — Zar ne bi sada bilo dobro da

uradimo ono zbog čega smo se i sastali? Sigurna sam da ćeš biti sjajan u tome.

Ako je i primetio njen blagi sarkazam to Pirs nije pokazivao. Ubrzo je sigurnim

glasom iznosio činjenice vezane za saobraćajnu nezgodu zbog koje su se sudili Tom

Rolins i Konstans Fenvik. Mada su oboje primili pozive za sud, on zbog

neprilagođene voţnje a ona zbog toga što ga nije propustila kao desnog, gospođica

Fenvik je traţila nadoknadu štete koja je učinjena njenom maseratiju.

Njihov razgovor uz jelo bio je zaista prijatan i En oseti kako joj se vraća

samopouzdanje čim je uspela da eliminiše lična osećanja u korist svog klijenta.

Tom Rolins je zasluţio da se potrudi i pored toga što joj se Pirs opasno pribliţio i što

ju je povremeno dodirivao za ruku da bi istakao poneku svoju misao. I pored toga

što je na nju delovao njegov osmeh više nego što bi ona ţelela izgledalo je kao da on

ne moţe da se odupre tome, kao da nije svestan da su je njegovi pokreti uzbuđivali.

U tim trenucima gledala je u stranu, primoravajući sebe da misli na predmet

razgovora.

— Zaista nema razloga da ovaj slučaj ne bude rešen van suda — reče Pirs u

čijem se glasu naslućivala spremnost da pregovara. — Koni je vrlo razumna ţena.

— Baš dobro — reče En spremno — Znači li to da je Koni odlučila da povuče

tuţbu?

Pirs je odmahnuo glavom. — Ne. Vidiš, Koni je pored toga i vrlo odlučna.

— Oh, mislila sam da je gospođica Koni tvoj lični prijatelj?

— Jeste — potvrdi Pirs sa rukom prebačenom preko naslona njene stolice.

— Smatraš li da je to moţda loše za nju?

En se nasmeja njegovom retoričnom pitanju. —Bogatašima nikada nije loše,

Pirse. Ali ja moram da ti kaţem da Tom Rolins ima problema i sa otplatom duga za

svoju kućicu. Sigurno neće moći da sakupi novac koji gospođica Fenvik traţi od

njega.

— A polovinu sume? Najzad, je čula njegovu ponudu.

Ali to nije ni izbliza bio ustupak koji je ona očekivala za svog klijenta. — Ţao mi

je, Pirse, moraću da posavetujem Rolinsa da ide na sud.

— En, ja sumnjam da bi Koni pristala na manje od toga.

Samo jedan pogled na njegovo lice bio joj je dovoljan da uvidi da je odlučan u

onome što je tvrdio. Dalja diskusija samo bi oslabila njene pozicije. Ona ustade sa

stola pomirljivo slegnhvši ramenima. — Onda nemamo više o čemu da pričamo.

Hoćemo li da pođemo?

Pirs ustade povinujući se njenoj ţelji. Dok su se vozili nazad prema kancelariji

on je vodio neutralan razgovor o lepim doţivljajima i prijateljima koje je sretao po

svom povratku iz Samoe. I mada se trudio da joj voţnju učini prijatnom nije uvek u

tome uspevao. Dok je slušala i ponekad davala po koji komentar En je bila svesna

zgodnog muškarca koji je sedeo pored nje. lako ju je pomalo zabavljao njegov

staromodan način ponašanja bila je impresionirana snagom a njegovih ruku na

upravljaču. Nije mogla da odoli da baci po koji pogled na njega dok vozi.

— En, Geri i Stefani priređuju večeru u subotu. Proslavljaju završetak

renoviranja stana.

— Da to je trajalo mesecima i sada su izgleda napravili vrlo interesantno mesto

za ţivot.

— Mogli bismo da pođemo zajedno do njih — predloţi on. — Mogao bih da

dođem do Salivan Ajlanda i...

Znači, znao je gde ona ţivi — Hvala ti, Pirse ali to ti uopšte nije usput. Sem toga

ne izlazim s advokatima.

On je pogleda namršteno — Da li je to neko tvoje proizvoljno pravilo?

— Ne, imam valjan razlog za ovakvo ponašanje — odgovori ona pokušavajući da

joj glas zvuči mirno ali i čvrsto u isti mah. — Mislim da su poslovni odnosi onda

bolji i to je sve.

On slegnu ramenima kao da ţeli da pokaţe da prihvata ono što je rekla ali je En

znala da njegov izgled vara. Nije bio čovek koji lako odustaje.

Parkirao je svoj ferari uz samu ivicu pločnika i pre nego je En mogla da kaţe bilo

šta on izađe iz kola, obiđe ih i otvori joj vrata. Smeškajući se zbog njegove namere

da je bezbedno dovede do vrata njene kancelarije, En dozvoli da je na kratko

prihvati za ruku dok je izlazila iz kola. Okrenuvši se prema njemu ona mu reče da

nema potrebe da je prati unutra. Ispruţila je ruku pošto je imala namere da se

koliko-toliko srdačno pozdravi s njim. Ali on je stajao naslonjen na kola sa rukama

prekrštenim na grudima.

— Mislim da sam zasluţio nešto bolje od toga — rekao je posebno naglašavajući

reći.

En nije mogla sebi da objasni zbog čega je tako razočarana što joj je uskratio

mogućnost da ga bar na trenutak dotakne. Zato povuče ruku k sebi odmakavši se

malo. — Videćemo se u sudu, Pirse.

Za sobom je čula njegov glas.

— Ponesi svoje noge. Trebaće ti.

3.

Pirsova opaska o nogama padala joj je na pamet u najneočekivanijim

momentima. Očigledno je imao nameru da je uznemiri. Ponekad bi se nasmešila na

pomisao da advokat pokušava da zaplaši advokata. Ona je znala da izađe s tim na

kraj. Ponekad bi se opet namrštila na pomisao da Pirsova opaska, u stvari, nije

imala veze s njom kao s advokatom već je bila upućena njoj kao ţeni. Ali, do petka

po podne kada je kupila sebi novu haljinu za proslavu useljenja kod Kinsadovih to

njeno osećanje ljutnje bilo je pomešano s nekim jedva prepoznatljivim uzbuđenjem.

U subotu uveče dok je parkirala kola pred kućom Kinsajdovih pitala se kako je

samo mogla da misli toliko na Pirsa. Zatvorivši kola ona rukom ispravi svoju crnu

uzanu haljinu i bolje prigrnu šal od čipke kad oseti povetarac.

Dok se pri svetlosti mesečine pribliţavala palati iz vremena pre građanskog rata

En spazi muškarca koji se pribliţavao sa druge strane bloka kuća. Najpre je čula

njegovo bezbriţno zviţdukanje, a onda ga spazi dok je prolazio ispod lampe. Pirs sa

rukama u dţepovima, brzo joj se pribliţavao. En se osmehnu, kad vide da Pirs

uopšte ne reaguje na poglede jednog para koji je prošao pored njega. Kad se njihovi

putevi ukrstiše on podesi svoj korak prema njenom.

— Zdravo, En. Lepo veče,jel'da?

— Da, zaista lepo.

En je bila svesna neke neobjašnjive napetosti koju nije mogla da savlada.

Očekivala je da ga vidi tamo ali nije očekivala da će ga videti tako brzo. Kad su pošli

istovremeno rukom prema zvonu on galantno povuče svoju.

En nije znala da li da se namršti ili da se nasmeje. Ĉovek koji je stajao pored nje

trebalo bi da se nalazi u Kamelotu a ne ovde. Pitala se da li mu je uopšte stalo o

tome šta drugi, ili ona, misle o njemu.

— Izgleda da je proslava u punom jeku — promrmlja En kad vide da niko ne

otvara vrata.

— Da. En, divno izgledaš. Je li to nova haljina?

En nešto promrmlja i ponovo pozvoni.

U tom momentu vrata se otvoriše i na njima se pojavi Stefani, prava nordijska

lepotica. Kosa iznad čela bila je spletena u pletenicu koja je dobro pristajala njenim

plavim očima. Kad vide da su to oni, njen namešteni osmeh pretvori se u osmeh

iskrene dobrodošlice.

— Pirs! En! Uđite — reče i povuče se korak nazad sa rukom na čipkastom

okovratniku. — Lepo od vas što ste došli zajedno.

Pre nego što je En mogla da otvori usta da ispravi tu grešku ona oseti kako je

Pirs prosto gura u lepo osvetljeno predsoblje.

— I ja mislim tako — reče on. — En je čak kupila novu haljinu za ovu priliku.

Moram da priznam da me kupovine zamaraju.

En se namršti, jer joj se nije dopao njegov pokušaj da ih predstavi kao intimne

poznanike. — Zar te stvarno toliko to zamara, dragi?

— Izvini draga, mora da imam slabe noţne zglobove — dodade on.

Za trenutak, njegove ruke su je milovale dok joj je uzimao šal.

Što to radiš, nemo su besnefe njene oči.

Zato što me to zabavlja, govorio je njegov osmeh.

Stefani uze šal iz Pirsovih ruku i pogleda prema biblioteci odakle su se čuli

većinom muški glasovi. — Verujem da je većina pravničkog sveta unutra i da ih

sluţe pićem. Drugi su u dvorištu. A za one koje to interesuje imamo jednog

iskusnog trgovca starinama koji je spreman da daje objašnjenja gore na spratu.

— Volela bih to da pogledam — reče En. — Da pođem sad?

— Ako ţeliš. Samo ne obraćaj paţnju na fotografe koji spremaju reportaţu ţa

nedeijno izdanje novina. Nadam se da će uskoro završiti.

— Ne brini za mene, En — povika Pirs za njom. — Ja ću prvo da popijem jedno

piće a onda ću te već pronaći.

En iznervirana zastade na drugom stepeniku i okrete se prema njemu. Sačekavši

da prođu neki gosti koji su silazili En ispruţi ruku i prstom neţno pogladi njegove

brkove. — Da, dragi, idi popij jedno piće i dabogda se udavio.

Uz svoj najljubazniji osmeh ona ga iznenada povuče za brk tako da on samo

zatrepta. U tom momentu na sebi oseti blic.

— Izvinite gospodo — čula je glas fotografa. — Baš sam hteo da napravim

fotografiju onog oklopa koji se vidi iza vas.

Pre nego što je En mogla da odgovori Stefani odvede mladića prema biblioteci.

Ona se besno okrete prema Pirsu.

— Vidiš šta si uradio. Sada smo na fotografiji. Mene je uhvatio sa onim mojim

glupavim osmehom na licu.

— Video sam — odgovori Pirs — Do sutra ujutru bićemo predmet ogovaranja.

U očajanju, ona prođe prstima kroz smeđu kosu. Pirse, prestani s tim. Mi nismo

ovde zajedno.

— Ako mi se ţelja ispuni... Nije vredelo. Taj čovek je bio uporan. En se naglo

okrete i pođe prema vrhu stepenica. Pirs je bio uporan, ali zašto?

Krenula je u obilazak kuće. Ĉinila je sve da Pirsa odagna iz misli. A to joj je

donekle i pošlo za rukom. Bilo je puno toga da se vidi u trospratnici koju je Stefani

uredila sa tako mnogo ukusa. Kad se iznenada našla sama u salonu Pirs je ponovo

počeo da je zaokuplja. Zašto li je samo ţeleo da Stefani i ostalima predstavi kao da

su došli zajedno. Kako to da sa njim nije uspavala da uspostavi isti odnos kao sa

ostalim advokatima koji su respektovali njene ţelje. Uostalom, njoj je bilo uvek lako

u njihovom društvu a umela je i sa njihovim ţenama koje je nikada nisu posma-

trale kao suparnicu samo s toga što je ţenski advokat.

Privučena muzikom koja su čula tamo negde u kući ona pođe prema

popločanom dvorištu gde je nekoliko parova igralo valcer. En se probi do jednog

praznog stola uţivajući u noćnom vazduhu i prikladnom ambijentu koji su stvarale

japanske svetiljke.

— Mogu li da vam donesem neko piće — ču ona neki muški glas blizu njenog

uva. Bio je to vodič koji je gostima prikazivao antikvitete.

— Nisam popila ni ovo. Ali, hvala vam na ljubaznosti.

Ĉovek se pribliţi s jednom rukom nemarno gurnutom u dţep. — Jeste li vi

moţda surpuga nekog od advokata.

— Ne, ja nisam udata.

— Baš fino! — Videla je pramenu u njegovom ponašanju. Odjednom se ispravio,

glas mu je postao nekako mekši. Primakao je svoju stolicu u nameri da sedne

pored nje. — Znači vi ste jedna od tih slobodnih ţena za koje je gospodin Kinsajd

rekao da će biti ovde. Traţim ih već cele večeri. Advokati mogu da budu jako

dosadni.

— Samo vi nastavite s traţenjem.

— Nema potrebe, sad kad sam vas našao. Mogao bih cele večeri da gledam u te

vaše lepe oči. Zovem se Rik Englis.

— En Fleming — reče ona iz učtivnosti.

Tako je to uvek počinjalo. Uvek iste fraze izlizane od upotrebe, ali tu se ništa nije

moglo. To je bio sastavni deo njenih izlazaka i ovakvih večeri. Pustila je Rika da

upotrebi sas svoj arsenal reći za zavođenje. I onako nije imala šta da radi.

Uostalom, ona i nije morala da se mnogo trudi. Uglavnom je on govorio. Kad ju je

pitao u kom je znaku rođena resila je da se malo našali.

— Rođena sam u znaku jarca. En u tom momentu ču tiho kikotanje. Znala je da

je to Pirs.

— Izvinite, čuo sam da se za ovim stolom razgovara o znacima horoskopa.

Rik mu stavi do znanja da je to privatan razgovor.

Pirsa to nije sprečilo da privuče stolicu i sedne pored En koja ga Ijutito pogleda.

— Da niste vi Rik Englis iz radnje „Englisovi antikviteti"?

— Vi me poznajete?

— Da, mislim. Geri mi je toliko pričao o vama. On je sada u biblioteci i sigurno

mu je potrebna vaša stručna pomoć. Baš pokušava da da istorijat onog ogledala sa

pozlaćenim ramom iznad kamina. Nemate pojma kako smo mi advokati neuki kad

treba objasniti takve stvari. — Pirs se okrete prema En. — Zar nismo takvi, En?

Rik se u čuđenju okrete prema njoj. — Zar ste i vi...

— Da, Rik, ja sam advokat i jarac. Vidite, naša veza nikada ne bi bila uspešna.

Dobro je što smo to otkrili na vreme.

Trgovac starinama se nakašlja da sakrije zbunjenost. — Pa, mislim, biće bolje da

odem i pomognem. Doviđenja, En, gospodine...

— Bjukenon — dopuni ga Pirs klimnuvši glavom — Drago mi je što smo se sreli,

Englis.

— Mogu li da ostanem? — upita Pirs kad Rik ode u kuću. — Najzad, ja sam te

izbavio.

— Potpuno nepotreban napor, veruj mi.

— Moţda ali ne mogu da dozvolim da gnjave jednu ţenu. A on je to upravo činio

s tobom.

— Moţda bi trebalo da prostudira veštinu igre rečima.

— čega ima lošeg u dobroj igri reči? Moţda ti više voliš ustaljene fraze.

— Ja ih mrzim svim srcem — reče ona naglašavajući svaku reč.

— Shvatam. — Imao je ozbiljan izraz lica. — Reci mi nešto, En. Da li te one toliko

razdraţuju ili, prosto, nisu tvoj stil.

Ona zavrte glavom trudeći se da se ne nasmeje. — Smetaju mi koliko i ti. Mislim

da mi ideš na ţivce, da me vređaš i da me gnjaviš. — Sa upitnim izrazom lica ona

se okrete prema njemu da vidi njegov sledeći potez.

Ali, ni jedno nije moglo da suzdrţi smeh. Prvo je počeo Pirs. Prosto ju je terao da

se i ona smeje. Bio je veoma privlačan tako nasmejan a En je bila srećna što je baš

ona izazvala njegov smeh. Kad je prestao da se smeje Pirs jednostavno uze njenu

ruku u svoju i prošaputa:

— Hoćeš li da igraš samnom, En? Bar jednu igru?

Ţelela je da igra s njim iako ju je razum odvraćao od toga. Ipak ustade bez reći u

bodena da na nju sada neće toliko delovati njegov dodir. Odveo ju je do

najusamljenijeg mesta za igru. Muzika je bila tiha i blaga i izazivačka bas kao i

njegove ruke koje su je privukle k sebi.

Iznenada, nju ponovo obuze osećanje da mu ne moţe odoleti. Toliko je privlačio.

Njegova ruka je obujmi tako čvrsto da En za trenutak izgubi dah. Pokušala je da se

malo odmakne od njega ali joj njegova snaţna ruka to nije dozvoljavala. Njihov

zagrljaj postao je još intimniji. Tu se ništa nije moglo učiniti, izuzev da mu se

istrgne a ona to nipošto nije ţelela.

Smetalo joj je što je drţi u rukama, moţda zbog njegove reputacije sa ţenama a

moţda i zbog same činjenice da joj se sviđao. U svakom slučaju, dok su se kretali u

taktu muzike, bila je svesna njegove odlučnosti dok je naslanjao svoju bradu uz

njen obraz.

Pogledala je svoju ruku koja je č bila na njegovom ramenu. Palac joj 1 je bio ispod

kragne na sakou i ona brzo pomeri ruku u nadi da će joj to pomoći da se oslobodi

napetosti.

— Dopada mi se da igram s tobom, En — promrmlja on. — I, ako bi mogla i ti da

se malo opustiš još bih više uţivao u igri.

— Trudim se koliko mogu, Pirse. — Zaista, En se potrudi da bude manje

ukrućena. Na kraju krajeva igra sa zgodnim muškarcem kao i mnogo puta pre

toga. Samo, ovo joj je izgledalo ipak drugačije, naročito kad je osetila njegovu

butinu uz svoju. Moţda bi ova igra trebalo da bude za nju opomena...

Kad joj potpetica skliznu sa glatke ploče ona se zanese i potpuno se osloni na

njega, što je njemu očigledno prijalo. Videlo se to po njegovom osmehu koji ju je

izluđivao.

— Moţeš da se izuješ — predloţi joj on.

— Ne, hvala. Snaći ću se već. — Bio je to pokušaj da joj glas zvuči nonšalantno.

Sada je ţelela da bude što viša i što upornija. Za trenutak, koliko joj je bilo

potrebno da povrati ravnoteţu, En je osetila da joj prija dodir sa njegovim

mišićavim telom. to što nije izula cipele bio je neki znak da još uvek vlada svojim

osećanjima iako ju je on polako ali sigurno osvajao.

Ĉinilo joj se da muzika nikada neće prestati da svira? Oni su bili toliko različiti

— ona oprezna a on otvoren. En je ţelela da poveruje da oni nemaju ničeg

zajedničkog, ali skladni pokreti njihovih tela demantovali su je. Ljutilo ju je što je

dozvolila da jedna jedina igra utiče toliko na nju dok je bila svesna da je to za njega

obično zadovoljstvo, da ga ona zabavlja. Kad su, najzad, odjeknuli poslednji akordi

ljubavne pesme njoj je, uprkos svemu, bilo krivo.

Pirs je nastavio da je drţi kao da je očekivao da će muzika opet početi da svira.

Gledao ju je nekako čudno.

Ti ideš sada, zar ne — rekao e ali to nije zvučalo kao pitanje.

— Da — prošaputala je ona. — aku noć, Pirse.

En se oslobodi njegovog zagrljaja i ode osećajući laku vrtoglavicu, o je bio razlog

više da ode. Ubrzo posle toga pronašla je Stefani i Gerija, zahvalila im še na pozivu i

obmotavši svoj šal oko ramena izašla u noć punu mesečine. Ovog puta potpuno

sama. Imala je osećaj nedovršenosti, kao da nisu sređeni svi računi. I, mada je

pošla prema svojim kolima, oklevala je da uđe i odveze se. Ne razmišljajući mnogo

ona prođe pored svog automobila i krete u noćnu šetnju duţ obale.

U to doba noći sve je bilo pusto i čisto. En pogleda prema luci i dalje prema

otvorenom moru koje je bilo mirno i činilo se da miluje svojim talasima zid ispod

njenih nogu. Sada, smirena tihim šumom talasa, mogla je mirno da razmišlja o

Pirsu i odnosu prema njemu. Nije trebalo ni da pokušava da ga razume. On je

na>ieki način pretio da pokvari njen mir, da poremeti njene planove o svom i

Kodinom načinu ţivota. Iznenada, dok je razmišljala postala je svesna nečije

blizine. Koraci koji su se pribliţavali bili su sigurno Pirsovi. En se odmače od

gvozdene ograde i okrete spremna da ga dočeka.

—Zdravo, opet — dočeka ga ona kao da je bila sigurna da će doći. Bilo joj je

drago što je došao jer je ţelela da mu kaţe štošta.

On je ćutao ali se videlo da je spreman na raspravu. Stajao je tu pred njom s

rukama u dţepovima i samo je čekao priliku da je ubeđuje, da slama njen otpor

prema njemu pogledom svojih toplih smeđih očiju.

— Lepo je ovde. — Njegov pogled lutao je u daljinu, kao i njen, nekoliko

trenutaka pre njegovog dolaska.

— Da, ovde je lepo i mirno — sloţi se ona.

— Ti to voliš, je li — prošaputao je blizu nje. — Lepo, tiho i intimno. — Pošto ona

ne odgovori on joj se ponovo obrati. — En, voleo bih da se ponovo nađemo.

— Pirse, ja sam ti već rekla da ja...

— Znam. Rekla si mi da ne ţeliš da pokvariš profesionalni odnos. To je veoma

zgodan način da se oslobodiš bilo kakvih ličnih odnosa sa muškarcima s kojima se

svakodnevno srećeš.

— Ako bih i htela tako nešto onda ne bih baš tebe izabrala.

— Aha, sad postaješ malo jasnija. Verovatno si zapazila neke nedostatke u mom

karakteru. Moţeš da nastaviš da mi pričaš o njima. Ne oklevaj, radoznao sam.

— Nije tako, Pirse, jer sve što sam do sada videla kod tebe bila je ljubav prema

brzim kolima, dobroj hrani i lepom društvu.

— I baš po tom redosledu — upita je on neraspoloţeno.

— Pa, ne baš. Samo pridevi su tačni.

— I da je tako kako kaţeš šta to tebi znači?

— Ništa. U stvari, to me pomalo zabavlja, kad razmislim.

— A koliko često misliš o tome, En?

Bez sumnje, bio je lukav. Uspeo je da je pritera u ćošak. Kako sad da odgovori

na to njegovo pitanje?

Pirs je pusti da odmakne dva koraka pa tek onda pođe za njom. Njegov glas koji

je čula iza sebe natera je da se zaustavi.

— Mislim da nisi u pravu što tako sudiš o meni. Uprkos tome što volim dobre

stvari u ţivotu ja sam mislim, odan ustaljenoj tradiciji. Ĉak mi se desi da zaplačem

na bioskopskim predstavama.

En je ćutala obuzeta svojim mislima o njegovom jednostavnom priznanju.

— Plačeš u bioskopu — upita je.

— Ne.

— Ĉitava si kao stena, znači. Znaš, zavidim ti. — Opet je prešao na zadirkivan je.

— I treba da mi zavidiš. Nikada nisam marila za kokice raskvašene suzama.

Opet su izmenili osmehe ali En je znala da ona šalom pokušava da sakrije dublja

osećanja. Bilo je lepo i zabavno sve to što se zbivalo medu njima ali ne bi trebalo da

idu dalje.

Ona se okrete prema njemu i pruţi ruku da ga dotakne u nameri da mu objasni.

Međutim ispod rukava osetila je njegove čvrste mišiće što ju je ponovo uznemirilo.

— Pirse — počela je smireno, ili je bar tako izgledalo. — Veoma sam polaskana

što ti se dopadam, ali ţelim da znaš da sada ne ţelim nikakvog muškarca u svom

ţivotu. Ako ţeliš da budemo više od kolega u redu. Mislim da bismo mogli da

budemo dobri prijatelji. Ali, ništa više od toga. Pirs se samo osmehivao, ni malo

impresioniran.

— En, reci mi iskreno, koliko si puta odrţala taj dobro uveţbani govor? I, koliko

muškaraca ga je prihvatilo?

Ona otvori usta da protestvuje ali od ustade od toga kad vide da on vrti glavom i

da ţeli još nešto da kaţe.

— Ne pada mi na pamet da budem tvoj drugar rekao je s jednom podignutom

obrvom. — Zato i ne pokušavaj da se na taj način sprijateljiš samnom. Moţda ti je

to uspevalo s drugima, ali samnom sigurno neće, jer ja to neću dozvoliti. Imam u

planu da ostvarim s tobom daleko bliţi kontakt.

Znači on nije verovao u ono što je rekla malopre. Ona ga pogleda i reče da ceni

njegov smisao za humor.

— Ne, nećemo tako, En bilo je sve što je rekao pre nego što ju je uhvatio z:a

ramena i okrenuo prema sebi. — Ima momenata kad ne volim mnogo da se

smejem.

Ona upravi prema njemu svoj ljutiti pogled ali on samo polako skide šal s njenih

ramena i stavi ga na gvozdenu ogradu.

To nije bio onaj čovek koga je srela pre nedelju dana. Ovaj je bio pun

samopouzdanja. Nije ţeleo da prihvati njene argumente. Ovaj čovek ima nameru da

je poljubi. Njene usne zadrhtaše i na samu pomisao na to.

On ispruţi ruke i obuhvati neţno njene dlanove pa ih polako stavi sebi oko vrata.

— E, to je već mnogo bolje — reče polako privlačeći je u svoj zagrljaj.

Ritam njenog disanja izmeni se onog trenutka čim oseti kako se njegove ruke

obavijaju oko njenog struka. Kad poče jednom rukom da joj miluje leđa En oseti,

iznenada, da je noć hladna. Ali, da li je samo zbog toga bila tako popustljiva? Volela

je njegove tople ruke oko svog tela. Ţelela je da oseti njegov poljubac. Zudela je za

tim skoro isto koliko on i čudila se šta čeka tako dugo. Kad En lagano razdvoji

usne, pogled u njegovim očima se iznenada izmeni. I ona je znala da je on čekao da

mu da taj znak.

Njegove usne dodirnule su njene tako neţno da je ustreptala cei im svojim telom.

Naslađivala se njegovim dugim, neţnim poljupcem.

Fascinirana njegovim potpunim predavanjem ona i ne pokuša da ga sledi. Samo

je uţivala u blagom dodiru njegovog jezika. Tek kada je počeo strasno da je ljubi

ona mu odgovori, ne mogavši više da izdrţi. Zatim mu se pribliţi još više dodirujući

ga svojim grudima. Osećaj koji ju je svu proţeo bio je gotovo bolan, pa ipak ţelela je

da što duţe ostane u tom poloţaju. Još od onog dana u kafeu podsve-sno je znala

da će joj se dopasti njegovi poljupci, iako je tu pomisao sve do sada odbijala. Ne

mogavši da odoli, neţno je prstima prelazila preko njegovih ramena i snaţnog vrata.

Milovala je neţno kosu na njegovom zatiljku, a njegov duboki uzdah još više ju je

uzbudio. Kratkim poljupcima prekrio je sada i njen vrat. Svaki dodir njegovog jezika

po vratu predstavljao je za nju pravo mučenje. Jednom rukom obuhvatio je njenu

dojku tako neţno i taj dodir ona oseti celim telom. Njegove usne se spustiše do

okovratnika, pa niţe. Njoj zastade dah i od tog trenutka on je bio taj koji je

upravljao ritmom njenog disanja, naređivao njenim mislima.

Kad je ponovo spustio usne na njene En zadrhta osećajući kako je povlači za

sobom u vrtlog strasti.

I, kad se najzad njegove ruke spustiše naniţe i privukoše je, ona je znala da je

konačno njegova. Obuze je neka čudna panika. Odvojivši s mukom svoje usne od

njegovih ona stade da ga rukama gura

od sebe a onda, sva zbunjena, ponovo ga steţe u zagrljaj.

Bila je zbunjena. Mogla je da oseti otkucaje njegovog srca dok je čvrsto stezao.

Onda je neţno odgurnu od sebe i pogleda pravo u oči.

— Sada razumeš zbog čega ne moţemo da ostanemo prijatelji — rekao je

prigušenim glasom.

— Nije vaţno. Neću dozvoliti da ide dalje od toga, Pirse! — Glas koji je dopirao sa

njenih usana utrnulim od poljubaca bio je jedva čujan i nije se slagao sa onim što

je ţelela da mu stavi do znanja.

— Hoćeš, hoćeš, En.

Ona se okrete i on je, srećom, nije zaustavio. U tišini se čulo samo brzo lupkanje

njenih potpetica o pločnik. Bio je tako siguran u sebe!

Kada se našla na bezbednom mestu, u svom automobilu, oseti neko olakšanje.

Vozeći pored niza palmi prema mostu, odluči da ubuduće bude obazriva kad je Pirs

u pitanju. Slobodnom rukom pređe po sedištu do sebe i vide da je prazno.

Prokletstvo, njen šal je ostao kod Pirsa!

Ovo mora da je san.

Ali to mije bio san, priznade En, sedajući ina pokretnu stolicu u radnoj sobi.

Skupi noge pod bradu i pokri ih kućnom haljinom. Ţelela je da bude ljuta i bila je

sigurna da će to i biti čim se potpuno rasani. Zato otpi još jedan gutljaj vruće kafe i

pokuša da se tačno seti trenutka kada je fotograf ovekovečio nju i Pirsa, i to za sva

vremena i za ceo Ĉarlston. Mora da je to bilo s sekund kasnije pošto je pustila

njegov brk. Pirs je izgledao pomalo i iznenađen na toj fotografiji u boji, = dok je ona

izgledala neodoljivo - do neukusa. Dođe joj da zavrišti.

Nije ni čudo što je maločas zvao njen klijent Tom Rolins i probudio je iz sna u

koji je jedva bila zapala. Prvo ga uopšte nije razumela jer je Rolins bio suviše učtiv

da bi je pitao da nije totalno poludela. Samo je nagovestio da mu se čini da je u vrlo

prijateljskim odnosima sa suparničkom stranom i tek kad je predloţio da pogleda

prednju stranu novina ona shvati o čemu je reč.

Pošto ga je bezvoljno ubeđivala da čini najbolje za njega En najzad spusti

slušalicu i izvuče se mrzovoljno iz kreveta da vidi koliki je obim „štete".

Prosto nije mogla da gleda tu fotografiju. Ali, čim je sklopila oči odmah se seti

Pirsovih usana, koje su bile neţne, odlučne i uznemiravajuće u isti mah.

Telefon ponovo zazvoni remeteći jutarnju tišinu. Ljuta zbog ponovnog

uznemiravanja ona poţuri da se javi:

— Halo!

— Dobro jutro, En! Jesi li dobro spavala?

Pirs. Bilo je odvratno čuti ga tako raspoloţenog. — Da, dobro sam spavala —

odgovori učtivo prolazeći prstima kroz svoju smeđu zamršenu kosu — Šta mogu da

učinim za tebe, Pirse?

Nastala je kratka pauza a onda je čula njegov glas.

— Mislim da si videla naš debi u novinama pa sam hteo da čujem tvoje utiske.

— U stvari, mislim da nisam dobro ispala. Na drugoj strani, tebi fotografija moţe

samo da laska. Po njegovom glasu, kad je progovorio, osećalo se da ga sve to

zabavlja. — Divna je, En. Imam s nameru da od nje napravim nekoliko krupnih

fotografija, moţda čak i poster.

En se osmehivala iako se trudila da joj glas bude strog.

— Na ţalost, moj klijent nije bio tako impresioniran.

— Shvatam rekao je zamišljeno. — Zašto ne pokušamo ponovo, samo da ovaj put

reţimo jedno na drugo. Da li bi se to dopalo Rolinsu?

— Ne znam za njega ali bi meni potpuno odgovaralo.

— En, molim te! — Pirsov glas zvučao je kao da je uţasno uvređen. — Slika

uopšte nije tako loša a osim toga imam i ja svoje probleme zbog nje. Koni misli da

smo ti i ja zamrsili slučaj. Trebalo mi je uţasno mnogo vremena da joj objasnim

zašto hoćeš da idemo na sud.

— Ali si nekako ipak uspeo.

— Pokušavam da budem pristojan ali Koni ima svoje ideje. Ona misli da ti ideš

na sud samo zato da bi bila što više pored mene.

En zaprepasti njegova drskost. On je imao neki poseban način da je iznervira!

— Ne svađaj se, En. To je jače od nas.

— Ako se izuzme tvoj ego i tvoji fazoni, odgovori ona grubo.

— Kako ti umeš ujutru da gunđaš — zadirkivao ju je. — Zapamtiću to.

— Dobro upamti. U stvari, najbolje da to zapišeš kako ne bi zaboravio. Ne

dopadaju mi se telefonski pozivi mojih kolega nedeljom ujutru, ili bilo kog dana.

Dovi-đenja!

En spusti slušalicu. Zaboravila je da pomene šal. Ponovo se zagleda u

fotografiju. Preko lica joj prelete osmeh i, pre nego da je toga i bila svesna, u

rukama joj se nađoše makaze. Paţljivo je izrezala sliku. Htela je da je baci, naravno.

Nije smela da dozvoli Kodi ili Ajvi da je vide kako se blesavo smeje gledajući u tog

čoveka. Šta će misliti o njoj?

Ali, En nije mogla da pusti u korpu to četvrtasto parče papira. Umesto toga ona

ga nekako tajanstveno skloni u fioku pisaćeg stola. Biće najbolje da sačuva

fotografiju da bi se setila nerviranja sa Pirsom Bjukenonom.

Vrata radne sobe se otvoriše i na njima se ukaza prilika devojčice. Kodi se bez

reći smesti u majčino krilo i pospanu glavicu smesti na njeno rame. Instiktivno En

pogladi devojčicu po glavi, sklanjajući pramen kose sa čela i ljuljuškajući je.

Naravno, tako nešto se ne radi sa šestogodišnjim detetom.

— Malo sam suviše odrasla za takve stvari — reče Kodi pospano i uspravi se.

— Nisi valjda, već — šalila se En. — A ja sam se baš plašila da će do toga doći.

Pa šta misliš, šta moţemo ti i ja da radimo sada kada si tako omatorila?

— Idemo na jahanje — reče devojčica kao iz topa. — Obećala si. Ĉula sam kad si

rekla Ajvi da bi to bilo dobro za mene i da bi istovremeno bilo i zabavno. Rekla si...

— Zar sam to stvarno rekla? Kladim se da nisam mogla da kaţem to u ovakvo

jedno jutro, u nedelju, pre nego što pročitam novine i popijem još jednu šoljicu

kafe. — En skloni Kodi sa krila. — Bez obzira na sve prvo da doručkujemo pa ćemo

onda da se pozabavimo jahanjem. Moţda bi ipak radije radila nešto drugo?

— Ne, majko — reče Kodi zavrtevši glavom. — Neću ništa drugo. Onda podiţe

novine s poda i zagleda se u četvrtastu rupu u njima. — Šta je ovo?

— Isekla sam nešto što mi je bilo potrebno, a eto šta je.

— Šta je to bilo? Nešto što ja nije trebalo da vidim?

— Ne baš tako. Šta hoćeš za doručak?

— Palačinke. — Njen odgovor je zvučao odsutno — je li to u tvom pisaćem stolu?

En uzdahnu videvši upitan izraz Kodinog lica — Ja nikada ne drţim palačinke u

fioci od stola — uhvativši ćerku za ruku koja se slatko smejala, En je izvede iz

radne sobe.

* * *

Pirs je vratio njen šal u ponedeljak po kuriru. Eh otvori kutiju od cvećara i nađe

u njoj jednu jedinu, kao krv crvenu ruţu. Nekako, odjednom je bila svesna nekog

iracionalnog razočarenja.

Verovala je da će Pirs iskoristiti njen šal kao providan izgovor da je ponovo

sretne. I, mada je bila sigurna da takva smicalica ne bi bila ni malo uspešna En

nije mogla da porekne da je ipak razočarana, Kad je podigla lepo upakovan šal iz

kutije, na svoje čuđenje, ugleda cedulju pisanu rukom:

„Naši pokušaji da izbegnemo sudbinu samo nas sigurno vode njoj"

Napisao Emerson. Podrţava ga svim srcem

P. B.

* * *

On joj se udvarao! Na svoj tradicionalni, šarmantan način. I mada i nije imala

namere da učestvuje u tome samo to saznanje dirnulo jenajosetljivije mesto u njoj.

Te nedelje stigle su još četiri ruţe, lepotice na dugim drškama uz koje je obično

išao poneki citat da bi je podsetio na Pirea. Petog dana En je već očekivala neki

znak komuniciranja iz kancelarije preko puta. Pročitala bi svaku ceduljicu a onda

bi je smesta stavljala u jednu kutiju od cigara koju je drţala zaključanu.

Njegova tehnika ju je zbunjivala i fascinirala u isti mah. Zabavljalo ju je kad bi

pomislila da joj se udvara uz pomoć Bartletove knjige „Izreke poznatih ljudi" i

lokalnog cvećara. Taj njegov metod ju je čas smirivao a čas joj je išao na ţivce. U

svakom slučaju, terao ju je da misli na njega češće nego što je to ţelela.

Pirs nije telefonirao niti je dolazio da je vidi, ali ona ga je ipak viđala. U četvrtak,

u podne, kada je slučajno pogledala kroz prozor svoje kancelarije videla ga je kako

izlazi u pratnji jedne dugonoge crvenokose lepotice i ide prema svojim kolima.

Zaista razmetljivo. Takvo nestalno ponašanje dovelo je u sumnju njegove iskrene

pobude. Uprkos trenutnoj ljubomori koju je osetila, En je uveravala sebe da joj to

ništa ne znači.

Tog dana, kasno po podne, u njenu kancelariju ušao je Dejvid noseći spisak

svedoka koji je poslao Pirs u vezi sa slučajem Rolins. — Gospodin Bjukenon je

poslao ovo po kuriru. Ţao mi je, ali ovog puta nije došla ruţa — dodao je

sarkastično.

En se u sebi zabavljala zbog opaske svog sekretara, naročito zbog njegove

reakcije kada je došla prva ruţa. On nije bio načisto šta mislo o Pirsu Bjukenonu.

Morali la je da prizna da je sve to postalo kao neka opšta dilema.

— On vrlo brzo reaguje. Ĉim je jutros primio tvoj zahtev postupio je po njemu —

pokušala je da ga brani. Uzevši papir iz koverta ona primeti da Dejvid i dalje stoji

pored nje iako mu je dala znak glavom da moţe da ide. Kad je pogledala spisak

odmah joj je bilo jasno zašto ne odlazi.

— Neka ide dođavola — izmače joj se. Ali, reči koje je izgovorila ni izdaleka nisu

odraţavale onaj bes koji je ključao u njoj. — Dejvide, pa on je poslao samo imena,

bez prezimena, kako, do đavola, da se pripremim za suđenje kada ne znam kako se

ti ljudi prezivaju? Ubiću ga zbog ovoga!

Onda, polako, En pođe za rukom da smiri ton. — Pozovi mi telefonom gospodina

Bjukenona, Dejvide!

Ali Pirs nije bio u kancelariji, bar je tako rekla njegova sekretarica. Okrenuvši

glavu prema prozoru En je jasno mogla da vidi da je njegov plavi ferari parkiran na

svom uobičajenom mestu. Ona smesta ustade i dohvati tašnu.

— Dejvide, ja ću se pobrinuti za ovo. Ti zatvori kad budeš odlazio.

U prije »mnoj kancelariji nije bilo nikoga tako da ona pođe uz stepenice noseći sa

dva prsta nepotpuni spisak kao da nosi komad prljavog veša. Kada je došla do

Pirsovih prostorija dočekala ju je sredovečna ţena prijatnog izgleda koja nije bila ni

nalik ukrasnom komadu kakvom ju je zamišljala.

— Izvolite.

Zar je to taj anđeo, pomisli En s nevericom još uvek pod uticajem onoga što je

verovala da je bio Pirsov izbor. — Htela bih da vidim gospodina Bjukenona.

— Izvinite, kako vam je ime? Znate, prilično je zauzet.

— Verujem, ali ipak mu recite da ga traţi gospođica En Fleming.

Sekretarica se nasmeši srdačnije. — Oh, sigurna sam da će vas primiti bez

obzira na to koliko je zauzet.

En je bila potpuno zbunjena. Očekivala je da će teško dospeti do Pirsa. Umesto

toga ova fina ţena sa prosedom kosom nekako je otupila oštricu njenog besa.

— Moţete da uđete gospođice Fleming.

— Hvala vam. Uzgred, kako se vi zovete?

— Anđela Montgomeri.

— Ali Pirs vas zove Anđeo —-primeti En, u ţelji da odrţi svoj bes na potpunom

nivou.

— O, ne. Tako me zove gospodin Kinsajd. Gospodin Bjukenon to nikada ne bi

učinio.

— A da li bi ovo uradio — upita je En drţeći spisak tako da moţe i ona da ga

vidi. — Ili je to bila greška, gospođice Montgomeri?

— Uveravam vas gospođice Fleming da ja tako nešto ni u snu ne bih.. . Zaista ne

znam ko bi mogao biti odgovoran za taj propust. U svakom slučaju veoma mi je

ţao. Potrudiću se da dobijete kompletan spisak pre nego što odete iz ove

kancelarije.

En se osećala neprijatno što je bila oštra prema Pirsovoj sekretarici. Očigledno,

Anđela je bila inteligentna, vredna i odana. — Hvala, gospođice Montgomeri.

Dopada mi se vaša otvorenost.

Znači, to je bio on. Naoruţana tim saznanjem En uđe u Pirsovu kancelariju. On je

stajao pored prozora i okrete se prema njoj čim je ušla u sobu. Istovremeno iz

dţepa izvadi koverat. Njoj je bilo sve potpuno jasno.

Neka ide dođavola, pomislila je dok je posmatrala kako se osmeh blago pojavljuje

na njegovom licu. Dođavola i njegov nesumnjivi šarm. Nije ga bilo ni malo briga što

ju je razbesneo. Nije ga se ticalo ni to što je izazvao tolike neprijatnosti. Videlo se da

je jednostavno radostan što je vidi i to je pokazivao toliko otvoreno i ne trepnuvši da

En oseti da, umesto da napada mora da se brani.

— Reci mi, Piree, kako to uspe-vaš? Došla sam ovamo spremna da te ščepam za

vrat zbog spiska svedoka. Bila sam spremna da za to okrivim tvoju sekretaricu i

koga sve ne. Umesto toga evo me u tvojoj kancelariji očarana tvojom sekretaricom,

čak mi je pomalo i ţao nje. I, eto, nemam poima šta da radim s tobom. Hajde, reci,

kako to uspevaš?

— Uradio sam samo ono na šta si me ti primorala En — reče on svojim dubokim

glasom — Ni ja ne volim da igram ţmurke, ali morao sam da te vidim. Ne prihvatam

tvoje razloge zbog kojih mi odbijaš to zadovoljstvo. Mislim da nisu valjani.

— Šta ti uopšte ţeliš od mene, Pirse?Neku prolaznu avanturu?

— Ţelim da odemo na miru na jednu večeru. A ako ţeliš da diskutuješ o

avanturi...

— U redu! — En obuze bes. — Molim te dozvoli da pozovem svoju kućnu

pomoćnicu da joj kaţem da ću večeras da zakasnim pošto imam nameru da

diskutujem o seksu sa muškarcem koga jedva i poznajem. Sigurna sam da će imati

razumevanja. A i tu je moja ćerka...

— Smiri se, En! Nećeš se kompromitovati zbog jedne večere. Ţelim samo da

provedemo mirno veče u dvoje, a moţemo da razgovaramo o čemu god ti ţeliš. A što

se tiče tvoje kućne pomoćnice i Kodi, ništa im neće faliti ako provedu jedno veće bez

tebe.

En ga je posmatrala namršteno. — Zašto to činiš? Pa ti me jedva poznaješ.

On je zaustio da joj nešto kaţe ali se predomislio u zadnjem trenutku. Okrenuo

se samo prema prozoru i En je bila lišena zadovoljstva da vidi njegov osmeh.

— Dozvoli mi da te upoznam, En. Prosto mislim da moram da te upoznam.

U njegovom glasu sada nije bilo začikivanja. — Znaš, iz moje kancelarije lepo se

vidi prozor tvoje kancelarije. Ponekad te posmatram dok radiš. Jednom ili dva puta

video sam te kako i ti gledaš kroz prozor. Da li često tako sanjariš?

Moţda ju je video dok je čitala njegove provokativne ceduljice? Da Ti je slutio

koliko često misli na njega i koliko je samo pokušavala da se odupre tome? En

odlučno ustade sa stolice.

— Jedna večera? Da li je to sve što ţeliš? Neka bude, do vraga! I ne ţelim više

nikakve ruţe i nikakve ceduljice na kojima piše nešto bez ikakvog značaja.

—- Fino. — Nikada nije videla čoveka toliko zadovoljnog. — Obećavam da ćeš od

sada primati od mene cedulje pune značenja. A ako ne voliš ruţe koje cveće da

šaljem?

— Mogu li da telefoniram sa tvog telefona pre no što pođemo?

* * *

En je uţivala u svetlosti sveca i u teletini na svom tanjiru. A Pirs je svojim

nenametljivim osmesima tokom celog razgovora učinio da im ta zajednička večera

protekne prijatno. Ona to nije očekivala. Bar ne od njega. Svaki njegov pokret, sva-

ki pogled odavao je zadovoljstvo što je ona s njim. Bila je impresionirana njegovim

ophođenjem. Njegovi komplimenti su je malo umirili i izmamili joj smešak

zahvalnosti. En je sada znala da je istina ono što je rekao o ţenama. Cenio ih je i

poštovao.

Pirs je govorio lako o sebi i svom poslu dok je radio u Samoi. Iznosio je zanimljive

detalje o ţivotu na tropskim ostrvima. Ali, isto tako, bilo je jasno da mu je drago što

je sada kod kuće.

— Ja znam da to moţe da zvuči banalno, ali taj boravak van zemlje nekako me je

naučio da cenim ono što je ostalo ovde.

— Pa, da nazdravimo za Pago-pago.

Pirsov blagi osmeh širio se sve do uglova očiju i davao njegovom licu veoma

privlačan izraz. En je više no išta na svetu ţelela da dotakne ruku koja je bila na

stolu tik uz njenu ali nije mogla da se opusti i učini taj jednostavni pokret.

Uskoro joj je bilo drago što to ipak nije učinila jer je iznenada osetila da više nisu

sami. Videla je kako Pirs gleda visokog muškarca čije joj je lice bilo odnekud pozna-

to. Pirs ga je predstavio kao svog klijenta ali ona ipak nije mogla da se seti ko je.

Pirs je ostao potpuno hladan uprkos došljakovim pokušajima da bude ljubazan,

naročito prema njoj. Gospodin Vejnrajt nije ostao dugo i En oseti neko čudno

olakšanje kad se pridruţio svojim prijateljima pored bara.

— Kakav je njegov slučaj — upita Pirsa kad je otišao.

— Brakorazvodna parnica — glasio je jednostavan odgovor.

Ţena ga je napustila prošle godine. Posle kratkog, ali za upoznavanje dovoljnog

kontakta sa Tedom Vejnrajtom ne čudim se što je to učinila.

Sada se setila zašto su joj njegove crte bile tako poznate. En ga je gledala na

lokalnoj televiziji u programu o podizanju dece.

— Ostao je sam sa dvoje male dece, zar ne?

Pirs je samo klimnuo glavom ali njegov izraz lica podstakao je njenu radoznalost.

— Iznenada, Teda stalno pitaju za mišljenje o deci iako ih podiţe sam tek šest

meseci. Izgleda da je postao ekspert za ta pitanja i omiljen kod ljudi.

— Moţda mu se ljudi dive zbog toga što znaju kakvu odgovornost predstavlja

dete i koliko vremena, energije i paţnje zahteva njegovo podizanje.

— Ţene to rade svakodnevno pa ipak ne dobijaju javna priznanja zbog toga a još

manje privlače paţnju sredstava javnog informisanja.

— Da li to iz tebe govori iskustvo?

— Donekle — reče Pirs pomalo zamišljeno. — Moja majka se sama starala o

meni, nekoliko godina pre nego što se udala za mog očuha. Koliko se sećam, niko je

nikada nije pozvao zbog toga da se pojavi u nekoj televizijskoj emisiji.

— Šta se dogodilo tvom ocu — upita ona u nadi da pitanje ne zvuči previše

nametljivo.

Napunio je ponovo vinom čaše. — Mislim da mi je bilo pet ili šest godina kad nas

je napustio. Moj otac je otkrio da nije pogodan za porodični ţivot. Malo je lutao dok

se nije najzad skrasio na Samoi.

— Jesi li zbog toga prihvatio posao tamo?

— Delimično. Kada je moje postavljenje najzad stiglo smatrao sam da je došlo

vreme da ga malo upoznam.

— Da li je to bilo uspešno pomirenje?

— U prvo vreme nam je bilo malo nezgodno — priznade Pirs. — Nisam siguran

da sam uspeo da ga shvatim ali mi je drago što sam bio u mogućnosti da bar deo

ţivota provedem s njim. Umro je nekoliko meseci pre mog povratka ovamo.

U njegovom glasu nije bilo ozlojeđenosti niti neprijateljstva, a ipak je bila duboko

dirnuta mada je osećala da ne ţeli njeno saţaljenje. Pirs je bio jaka ličnost, čovek

koji ume da bude osećajan i spreman da oprosti. Ona za sebe nije bila sigurna da

poseduje takve osobine.

— Da li tvojoj ćerki nedostaje otac?

En je bila iznenađena pitanjem tako da je bez oklevanja dala odgovor:

— On je umro pre njenog rođenja. Kodi ne moţe nedostajati ono što nikada nije

imala.

— En, znaš, to baš nije neka dobra teorija. Ima mnogo stvari koje ja nisam

upoznao ali ipak ţudim za njima. Sigurno bi ti bilo lakše da ti neko pomogne oko

podizanja Kodi.

Ona uzdahnu. Osećala je da ţeli da kaţe ovom muškarcu više nego što je rekla

bilo kome, čak i svom ocu ili Ajvi. Bilo je tako prirodno da mu se poveri. A moţda

joj je bilo stalo da je baš on razume.

— On je bio oţenjen, Pirse. Ĉak i da je ostao u ţivotu imao bi obaveze na drugoj

strani. s

Pirs ju je gledao pravo u oči. — Ogorčena si?

— Ne više — rekla je rezignirano. — Moţda zvuči ludo, ali meni se dopada moj

ţivot s Kodi. I da ti pravo kaţem nama i nije potreban bilo ko.

— Misliš da bi muškarac samo predstavljao smetnju u vašem ţivotu.

— Ne znam, ali ne ţelim da rizikujem. Kodi je za mene uvek na prvom mestu.

On je očigledno malo razmišljao a onda slegnu ramenima. — To je vrlo plemenito

od tebe ali šta je sa tvojim ţivotom? Znači li to da ne treba da ga imaš sve dok Kodi

ne odraste?

— Ne ţivim baš kao kaluđerica, ako misliš na to — rekla je i sama diveći se svom

strpljenju da diskutuje o toj temi. Obično nije sebi dozvoljavala tako intimne

razgovore, ali je Pirs svojim stavom nekako izazivao njeno poverenje. Nije ţeleo da

bude sudija, već slušalac. — Kao što sam ti već rekla, ne ţelim nikakve ozbiljne

veze.

— Dobro, ja to shvatam.

— Drago mi je što se slaţemo.

— S hvatanje ne znači i slaganje — rekao je jednostavno. Onda je ustao i izvadio

novčanik. — Znam jedno mesto gde moţemo dobiti kafu i prilično dobre kolače.

Moţemo li da pođemo?

iako je diskusija bila prijatna ona je bila malo uznemirena.

— Da znaš, nikako ne mogu da te odgonetnem. Ĉas se stalno šališ, a onda,

odjednom, vidim da si vrlo ozbiljan, gotovo tuţan. Mislim da mi se više dopada ovo

prvo kod tebe.

—Pa, dobro, gospođo, onda ću biti takav kakav ti ţeliš da budem. Biću neozbiljan i

raspoloţen ostatak večeri, ako ti sa to više dopada.

— Kuda ćemo sad — upita ga ona dok je sklanjao njenu stolicu i kad je ustala od

stola.

— Idemo mojoj kući. I, molim te, bez raspravljanja — reče on odsečno kad oseti

kako se ukoči na njegov dodir.

— Hoćeš da napomeneš da ne brinem?

Na njegovom licu pojavi se blag osmeh dok ju je lagano vodio prema izlazu s

rukom obavijenom oko njenog pasa. —- En, nikada ne bih rekao tako nešto glupo.

U svakom slučaju, neće se dogoditi ništa ozbiljno.

— Pirse, ja zaista mislim ono što sam rekla — opomenu ga ona dok su napuštali

restoran.

— I ja.

Dok su se vozili putem pored reke Ešli, En je uglavnom ćutala utonula u misli.

Između nje i Pirsa bila je uspostavljena neka vrsta primirja. To joj je, samo po sebi,

govorilo da stvari sa ovim čovekom stoje drugačije. Njoj je odgovaralo što i on ćuti

jer se Ĉoveku kao što je on to sigurno nije često događalo.

I, mada je negde u podsvesti osećala izvesnu napetost, to je nije uznemiravalo

već je bila neobjašnjivo zadovoljna i osećala se prijatno. En je ţeiela da sazna nešto

više o Pirsu. Ako je on očekivao nešto više od ove večeri onda će ona kasnije da se

poštara da se te nade rasprše. En je bila iskusna i smatrala je da moţe da izađe na

kraj s tim. U tom svom ubeđenju dozvolila je da je Pirs, sa rukom oko njenog

struka, uvede u svoju kuću.

Bila je impresionirana prostranošću i udobnošću dnevne sobe. Lep orijentalni

ćilim dopunjavao je ostali nameštaj koji je bio ukusno raspoređen oko kamina

ukrašenog rezbarijama u mahagoniju. Jedan ceo zid zauzimale su vitrine sa

knjigama. Ona je glasno izraţavala svoje divljenje dok ga je pratila u kuhinju.

Odmah je skinuo sako i kravatu i zavrnuo rukave. To je uopšte nije uznemirilo.

Verovala je da on to i inače čini svake večeri.

Ali kad je stao iza nje i pomilovao je neţno po ramenima dok je uzimao njenu

jaknu bilo joj je jasno da neće moći da bude tako pribrana kao što je računala. Biti

s njim u restoranu bila je jedna stvar, a nasamo s njim u njegovoj kući sasvim

druga.

Polako ju je gurao u stranu.

Na njen prekoran pogled preko ramena Pirs je odgovorio blagim osmehom. —

En, trebaju mi filtri. Stojiš baš ispred ormarića gde ih drţim.

— O, pa što ne kaţeš?

— Bilo je mnogo prijatnije pomeriti te na onaj način.

Sagao se i dohvatio iz ormarića dokaz da govori istinu. Filtre je stavio pored

lončeta za kafu. — Uzgred, imaš fini tonus mišića.

— Hvala na komplimentu — rekla je podrugljivo.

— Dovrši s ovim dok ja pustim muziku — rekao je odsutno. — Odmah se

vraćam.

A onda ju je dotakao usnama u prolazu. Ličilo je to na brz oproštaj pred skoro

ponovno viđenje. Bila je potpuno nepripremljena za to i taj njegov spontani gest

izazvao je u njoj pravi šok. Skamenila se. Dok se odmicao od nje on je to sigurno

primetio. Istovremeno zapazio je kako joj se grudi brzo podiţu i spuštaju. Gledao ju

je čudno kroz gotovo zatvorene kapke i sa jedva primetnim osmehom na uglovima

usana. Bio je dovoljan samo dodir njegovog prsta ispod podbratka pa da njene usne

budu ponovo spremne za poljubac. Ovoga puta laki poljubac koji je brzo spustio na

njene usne bio je nešto duţi tako da nije ni stigla da reaguje i da se skloni.

— Stvarno, odmah se vraćam — rekao joj je zadirkujući je pre nego što je izašao

iz kuhinje.

En ga je gledala kako odlazi gipkim korakom. Ono što je traţio nije bilo mnogo

ali ona je ipak bila sva obuzeta nekim iracionalnim strahom da je već postala deo

njegovog domaćinstva... njegovog ţivota. U sebi je govorila da preteruje. Ĉovek je

stvarno ţeleo šoljicu kafe i to je sve. Zar u tome ima nečeg lošeg? Najvaţnije je da

ona gospodari situacijom tako da se sve svede na prijateljsku posetu, što je, pre

svega, i bila njena namera.

Dok je pripremala kafu En je čula početne akorde nekog blagog koncerta koji su

dolazili iz dnevne sobe. Kad se vratio Pirs je uistinu izvadio iz friţidera kolač koji joj

je obećao i posudu sa šlagom. En se osećala pomalo postiđena što mu nije verovala

kad je predloţio odlazak na kafu i kolače.

— Nisi valjda sam pravio ovaj kolač — pitala je izazivački kad je stao pored nje.

— Naravno da jesam, — njegova ruka se kao slučajno očeša o njene grudi. — To

je jedan od mojih talenata — rekao je samouvereno. — Da li ti se sviđa ovde kod

mene, En?

— Imaš lepu kuću, dobre knjige, tihu muziku, kolač s šlagom, šta bi čovek

mogao više da ţeli?

— I sama je bila začuđena onim što je rekla.

— Sigurno da ima još nešto — S rekao je tako blago da njoj pođoše ţmarci niz

leđa.

En slučajno dotače šlag i povuče prst ka sebi, a onda ga prinese ustima. Šlag je

bio sladak i penast.

— O, pa ovo je ukusno — reče ona i ponovo uze malo šlaga prstom ali, pre nego

što je uspela da ga prinese ustima, Pirs je uhvati za ruku.

— Sada je moj red.

Gledala ga je kako njene prste dotiče usnama i neţno sa njih skida šlag.

— Nemoj, molim te, to da činiš — zaječa ona. Još dok je to govorila osetila je

njegov topli i vlaţan jezik preko osetljive koţe jagodice. Sam taj gest nosio je u sebi

toliko intimnosti koju odavno nije doţivela ni sa jednim muškarcem. Moţda i

nikada. Pa ipak, taj njegov pokret kao da ju je malo smirio, učinio je potpuno

nepokretnom. Uz to milovao ju je i svojim pogledom.

Bila je kao opčinjena osećanjima koja su zapljusnula njena čula. Slatko golicanje

njegovih brkova, punoća njegovih usana i malo ispupčenje na sredini koje je ne-

stajalo kad bi se one raširile u osmeh. Polako, veoma polako poljubio joj je dlan, od

čega ona oseti kako joj se talas toplote razliva po celom telu.

— Pirse; ti znaš da to ne bi trebalo da činiš...

Bez reči on uze kašičicu i zahvati parče kolača. En poslušno otvori usta i dozvoli

mu da je nahrani. Kolač je bio neka uspela mešavina čokolade i krema, a osećao se

i blag miris ruma. Ona polako oliza usne zadovoljna ukusom. Onda se Pirs primače

tik uz njeno lice. Jezikom je prešao preko njenih usana u ţelji da podeli s njom

ukus koji je upravo osetila. Uopšte nije obraćao paţnju na njen blagi protest u

kome nije bilo ni malo odlučnosti. Senzualno ukrštanje njihovih jezika, susret

njihovih usana, sve se slilo u niz provokativnih poljubaca.

Nije ni osetila kad je on obavio ruke oko nje zatvarajući je tako kao u neku čauru

vreline. Nije, takoreći, ni osetila kad je svoje ruke obavila oko njegovog vrata,

milujući mu zatiljak i uţivajući u dodiru s njegovom svilenkastom kosom. Ali,

potpuno je bila svesna svega kad je osetila kako njegov poljubac postaje sve dublji,

upijajući toplinu njenih usana. Njegovo neodoljivo navaljivanje najzad je u njoj

ubilo svaku ţelju da ga odbije. Stezao ju je tako čvrsto da je mogla da oseti njegovu

ţudnju.

S prstima u njenoj kovrdţavoj kosi on rukama pode prema vratu i dalje, duţ

kičme pa onda niz duboki izrez njene bluze. Petljao je oko dugmeta sve dotle dok

pod prstima nije osetio njenu koţu iznad prslučeta. Trebalo bi da ga zaustavi,

omisli. Ali on je već skidao njenu luzu i njegovi vlaţni poljupci već su nezadrţivo išli

prema mestu gde su se spajale njene dojke.

— Molim te, Pirse, budi razuman. — Njen glas je zvučao očajnički ali nije bio

dovoljno ubedljiv.

— Ja... nisam još spremna. — Uprkos njenoj panici i potpunoj zbunjenosti on je

i dalje ignorisao njen otpor. Skinuo je njene ruke sa svog vrata da bi mogao da joj

potpuno svuče bluzu koja pade na pod.

— Ne ţelim da budem razuman — rekao je promuklo. — Ja sam spreman. — Pre

nego joj je ruke ponovo vratio tamo gde su bile, poljubio je njene dlanove.

I dok je ljubio osetij ivo mesto iza ušiju ona je pokušavala da ubedi sebe da to ne

bi trebalo da mu dozvoli, jer je bilo za nju zastrašujuće, odvlačilo ju je od razumnih

misli. Bilo je suviše divno da bi se moglo podneti. Takođe je znala da no bi trebalo

da je tako intenzivno miluje po kukovima jer onda joj se sve mutilo u glavi. Kad je

raširenim prstima polako ali uporno ušao pod zadnji deo njenih hula hop čarapa

nju obli talas toplote. Iznenada oseti da gubi tlo pod nogama. Našla se u njegovom

naručju sklupčana kao dete. Nije joj ostalo ništa drugo nego da se čvrsto pribije uz

njega, što je bilo u suprotnosti sa prekorom koji se video u njenim očima. On je bez

prestanka obasipao vrelim poljubcima njene obraze, nos, usne. Odneo ju je do sofe

u dnevnoj sobi i neţno spustio na jastuke. Drhtala je celim telom kad je otkopčao

pojas na njenim pantalonama i skinuo ih. Na nogama nije imala cipele, a da toga

uopšte nije ni bila svesna. Pirs je pokušao da je umiri.

— Ne boj se neću te povrediti.

En zatvori oči kad vide da se naginje da je. poljubi. Rastavila je usne da primi

njegov vreli jezik. On je očigledno pogrešno razumeo strah koji se trenutak pre toga

video u njenim očima. Strah od pre sedam godina. Ali njegove usne su nezadrţivo

klizile niz njen vrat tako da su sve njene brige za trenutak izgledale beznačajne i

daleke. Bile su zaista neznatne u poređenju sa gotovo bolnom ţeljom koju je budio

u njoj.

Pirsove ruke skliznuše preko njenog stomaka tako da je osetila drhtaj celim

telom. Nestrpljivo je skinuo brushalter i spustio usne na njenu čvrstu bradavicu.

Toplina koja se razlila njenim telom pretila je da uništi i onaj preostali otpor u njoj.

Ona se izvi podaj ući se sva njegovom dodiru. Razum u njoj je

jednostavno ustupao pred emocijama. Ruke koje su je milovale ne samo da su je

odvlačile u mreţu njegove strasti već su kod nje izazivale i grizu savesti. Ipak, nije

ţelela da ga zaustavlja. Ţelela je da je njegove ruke grle a ona nastavi da svojim

šakama istraţuje svaki mišić na njegovim leđima. En uhvati panika od njene

sopstvene ţelje da njegovo milovanje potraje, da se intenzivira. Suočena ponovo sa

stvarnošću ona ga snaţno odgurnu od sebe.

— Pirse, prestani... molim te. Ja još nisam ... spremna — dahtala je ona.

— En, prepusti to meni — rekao je neţno.

Da njemu to prepusti. To nije mogla. Ne opet. Nikada!

— Ne mogu — uspela je da izgovori s mukom. Znala je da ne moţe da mu veruje.

A ni sebi, takođe. En ustade i instinktivno se povuče ka prozoru odakle je mogla da

vidi noć obasjanu mesečinom. Sam pogled na zvezdano nebo davao joj je nadu na

slobodu. Dlanom je pokrila usta trudeći se da ponovo zagospodari sobom. Da je

mogla da nasluti šta će joj učiniti, da je mogla i da sanja da on poseduje takvu moć

da je uzbudi do tog stepena, ona nikada ne bi prekoračila prag njegove kuće. Nije

još uvek smela da se okrene prema njemu i pogleda ga.

— Pirse, samo jednom sam se prepustila takvim osećanjima. Ne mogu to više da

podnesem... jednostavno, ne mogu. Nisam ţelela da se ovo dogodi.

Ona se trţe kad začu njegov s glas tako blizu iza sebe.

— En, u tome ima nečeg du-1 bijeg nego što ti predpostavljaš. Izgleda kao da si

bila svim ovim potpuno iznenađena. — Njegov glas je izraţavao pre začuđenost

nego ljutinu.

— Da, iznenadio si me — rekla je tiho gledajući u tavanicu toliko joj je bilo

neprijatno. — Prošlo je veoma mnogo vremena od kada sam vodila ljubav s

muškarcem. Nisam očekivala...

— Nisi očekivala da ću te ljubiti, da ću voditi ljubav s tobom? — Okrenuo ju je

polako k sebi. Rukama je neţno prelazio preko njenih leđa kao kad se umiruje dete.

— En, ja ne verujem da je baš tako. Zar se ne sećaš šta si rekla. Ja sam onaj koji

često menja raspoloţenje. — Njegov ton je bio ozbiljan ali se smešak već nazirao na

njegovim usnama.

Ne mogavši da podnese sećanje na svoju smešnu primedbu ona jednostavno

prisloni lice na njegove grudi. Iste one grudi koje bi trebalo da izbegava. Bile su kao

neki čvrst zid, opasan ali i privlačan. Kroz košulju se osećala toplina njegovog tela.

Ovako je bila sigurna. Bar nije morala da sretne njegov ispitivački pogled. Ali Pirs

joj nije dozvolio da ostane duţe u tom poloţaju. Podigao joj je rukama bradu tako

da je morala da ga pogleda u oči.

— En, ti si odrasla ţena. Zato i ne pokušavaj da sakriješ svoja ose-ćanja puna

ţenstvenosti. To ne moţe večno da traje, da znaš.

— Mislila sam da mogu — reče ona potpuno zbunjena njegovom sposobnošću da

je shvati. Njen ţivotni put joj je izgledao tako jasan, sve do sada. — Mislila sam da

mogu sa ovim da izađem na kraj, ali vidim da sam se prevarila. Ţelim te, a ne ţelim

da te ţelim — rekla je tako ţalosno da je Pirs morao da se nasmeje i da je privuče k

sebi. Njegov snaţan zagrljaj joj je prijao. On je brisao svako njeno nezadovoljstvo,

smirivao ju je.

En, zar ti nije jasno da se isto događa i sa mnom. Nedeljama kao neka kometa

jurim k tebi po neumitno određenoj putanji i nemam snage da se tome oduprem ili

da tu nešto izmenim — Njegov glas je bio dubok, njegov pokret dlanom preko

njenih leđa umirujući.

— To je samo strast — rekla je tihim glasom. — Ti to i sam znaš.

— Samo strast — reče on neţno naglašavajući reč „samo". — Šta ti u tome vidiš

loše. En, ja sutra idem na put. Doćiću na vreme za suđenje. A onda ćemo početi iz

početka. Pazi da budeš spremna sledeći put.

En se odmače od njega gledajući ga iznervirana njegovom samo u-verenošću da

će doći taj „sledeći put". — Pirse, moraću da razmislim o svemu.

— O, pa ja i ţelim da ti o svemu razmisliš. — On je ponovo privuče k sebi i sa

licem zagnjurenim u njenu kosu nastavi da govori. — Ţelim da o ovoj temi

razmišljaš bar nekoliko sati dnevno. Samo budi spremna kad se vratim. Molim te.

To će nam obema olakšati. Večeras ću biti zadovoljan da te samo drţim u zagrljaju.

Razgovaraćemo.

— Mislim da će biti bolje da se prvo obučem — reče ona razloţno, pošto je

osetila da njegova blizina iznova počinje da je uzbuđuje.

— Bolje nemoj — reče Pirs i stade polako da je okreće. Posmatrao ju je s blagim

osmehom na licu zadovoljan njenim izgledom. A onda se iznenada namršti. — Mi-

slim da si u pravu. Obuci se pa ćemo onda da razgovaramo.

5.

Koji bi muškarac rekao ženi da želi da spava s njom a onda otišao na tri nedelje

rekavši joj da o svemu dobro razmisli.

En se nemirno prevrtala po krevetu. Posteljina je bila izguţvana. Ĉinilo joj se da

je tu zarobljena dok je primoravala sebe da odspava bar malo. Kakva će sutra biti

tamo u sudnici kad, evo, prolazi dva sata posle ponoći a ona uporno bulji u mrak.

Ali, telo nije slušalo razum.

Najzad više nije htela da se odupire svojim mislima. Ustade i uključi lampu.

Naslonjena na uzglavlje kreveta ona se sa prekrštenim rukama na grudima, kao i

svake noći u toku protekle nedelje od Pirsovog odlaska, prepusti svojim mislima.

Pirs je bio veoma razumna osoba kad je tvrdio da ţeli ono što je i ona htela. Lepu,

jednostavnu vezu koja bi mogla da se prekine onog momenta kada dojadi nekom od

njih dvoje.

Ĉak da je i tako ona je od tada nekoliko puta donosila istu odluku — glupo je da

se spetlja s njim. Ali, uprkos ovoj svojoj odluci ona je poslušala njegov savet da ode

kod lekara. Potpuno svesna Pirsove moći ubeđivanja smatrala je da treba biti

spreman za svaku eventualnost.

Sada joj nije jasno zbog čega se ne oseća ni malo bolje. I protiv svoje volje En se

u sećanju vrati na ono kratko vreme koje je provela s Metom. Taj njihov jedan

jedini vikend bio je najuzbudljiviji, najlepši period njenog ţivota. Sve se dogodilo

spontano, prirodno. Nije ništa planirala niti joj je bilo neprijatno. Naprosto, desilo

se.

Zar nije tako trebalo da se događaju te stvari? Izgledalo joj je tako neromantično,

tako promišljeno to planiranje unapred, zbog čega je stalno bila svesna da treba da

donese odluku o toj vezi. Sama ta reč „veza" nervirala ju je i opterećivala. A ako bi

se čak i odlučila za nju...

Polako je postajalo jasno, kao da se neka koprena sklonila sa njenih očiju, da

ona, u stvari, nema pojma šta je to ljubavna veza. To je stvarno za nju bio problem.

Bila je tako nesigurna. Ona je sebe uvek smatrala ţenstvenom. Ali šta to znači

reagovati kao zrela ţena?

Ona to nije znala. Ovo priznanje je na neki način predstavljalo atak na njen

ponos koji je negovala godinama. Šta joj je ono, beše, rekao Pirs? Ne skrivaj od sebe

svoju žensku prirodu, En. Hmm! Njemu je bilo lako da to kaţe.

Jedan vikend u kome je osetila vrhunac ljubavi ne stvara od ţene femme fatale.

Osmehnula se oporo na tu svoju dosetku. Pruţila je ruku i ponovo ugasila stonu

lampu. Utonula je u tamu. Sa osamnaest godina biti neiskusan — za svaku je

pohvalu. To su muškarci veoma cenili. Ali biti neiskusan sa punih trideset godina

bilo je zaista veoma neprijatno.

Imati vezu sa muškarcem bilo je slično plivanju. Niko nije naučio da pliva

gledajući plivača sa ivice bazena. Jednostavno, to ne ide. To što ona ima kćer

takođe nije nikakav dokaz da je zaista u stanju da odrţava normalne odnose sa

muškarcem.

Ne. Rezignirana od tolikog razmišljanja En umorno zatvori oči. Ona nije bila od

onih koji u tašni uvek nose spavaćicu i četkicu za zube. Bar je bila poštena prema

sebi. Ta veza počivala bi na njihovoj obostranoj ţelji.

Da li je to bilo dovoljno, pitala se dok je pospano privlačila kolena ka grudima,

nameštajući se udobnije u postelji. Njoj se Pirs dopadao. Ţelela ga je. Imao je

mnoge osobine koje su joj se dopadale kod muškaraca. Bio je šarmantan, lepo je

umeo da se smeje i od najobičnijih detalja uspevao je da stvori specijalne trenutke

dostojne sećanja. Zbog svega toga ţelela ga je. Sećanje na njegovu neţnost ovladala

su njenim pospanim mislima sve dok je nisu dovela u stanje budnog snevanja.

Negde uz opasan ambis između razuma i snova, nalazio se Pirs. Izdaleka je ţmirkao

i uz zavodnički smešak pozivao je k sebi.

Ona je pošla prema njemu bez oklevanja, radosna i oslobođena svih strahovanja,

vođena samo svojom ţeljom da bude s njim. Njegova privlačna snaga neumoljivo ju

je odvlačila u njegov sveobuhvatni zagrljaj. Neţno putovanje prema njegovim

raširenim rukama bilo je sporo ali neizrecivo prijatno. I mada je pred sobom videla

njegovu privlačnu priliku koja čeka na nju da je uzme u ruke takođe je mogla da

oseti njegovo prisustvo tik uz sebe. Pustila je da je vodi, da je nagovara i ohrabruje.

Najzad je uspela da ga dohvati, da oseti njegov vreli dah, njegovu ţelju, njegove

mekane usne koje su palile. Njihova tela, misli, oseća-nja stapala su se u uzajamnu

opčinjenost. Kada mu se najzad potpuno predala njene usne razvukle su se u

osmeh koji je izraţavao beskrajno zadovoljstvo.

* * *

Nekoliko dana je prošlo a od a Pirsa ni glasa. I mada je En imala puno posla u

kancelariji i kod kuće oko Kodi ipak je često mislila na njega. Pitala se gde je otišao.

En nije znala njegove planove. Znala je, doduše, da je otišao na kratko putovanje

da posvršava neke poslove u vezi sa boravkom na ostrvu Samoa i da se dogovori o

predavanjima na dva juţnjačka univerziteta. Takođe je spomenuo da ima namere

da provede neko vreme sa svojom porodicom u gradu Savana, samo nije znala

tačno vreme njegovog zadrţavanja. Sama ta činjenica da joj je bilo stalo da sve to

zna, zbunjivala ju je.

Ali, tu se ništa nije moglo. Brinula se za njega i kad se javio iz Atlante telefonom

osetila je izvesno olakšanje.

— Kako si — bilo je njegovo pitanje

— Dobro. — En je bila zaista srećna što mu čuje glas. Nedostajao joj je ali sve do

ovog trenutka nije to znala. — Dobro sam. Kodi su došle neke drugarice iz škole i

prespavaće kod nas. Ništa se naročito ne događa ali sve je u haosu.

— Mora da je njoj lepo, ali kako je mama?

En nije mogla da se uzdrţi da se ne nasmeje. — U stvari, evo me kako

razmatram svetsku situaciju a veče samo po sebi moţe biti vrlo uzbudljivo ako imaš

šestoro gostiju koji ne smeju da upotrebljavaju oštre noţeve. Pošto je Ajvi ovog

vikenda otišla da poseti sestru moram da priznam da nemam s kim da vodim

razgovore za odrasle.

En je znala da priča koještarije. Zar nije direktno mogla da mu kaţe da joj

nedostaje i da joj je drago što je telefonirao.

— Kad se vratim postaraću se da budeš u društvu odraslih — čula je njegov

dragi otegnuti glas.

— Moţemo početi veče sa file minjonom.

— Sjajna ideja. Samo, ne očekuj da ja sečem mesto i da ti nabadam krastavčiće

na viljušku — zadirkivala ga je ona. Ĉula je njegov prigušeni kikot i osetila kako je

obuzima uzbuđenje.

— Ja ću se postarati za svoje jelo a mogu i za tvoje, ako ţeliš.

Na trenutak je zastao i pre nego što je ponovo progovorio osetila je izvesno

oklevanje u njegovom glasu. — Rezerviši za mene sledeću subotu, En. Moţe li ceo

dan?

— Dobro... dobro, hoću — rekla je pomalo zbunjena zbog nesigurnosti u

njegovom glasu. — Je li sve u redu, Pirse? Glas ti zvuči umorno.

— Sve je u redu. Naročito sad, kad razgovaram s tobom. En, nedostaješ mi.

Uprkos naporima da se kontroliše En je osetila kako je sve više obuzima

uzbuđenje. Nadala se da niko ne moţe da čuje njihov razgovor.

— Ako sve bude kako treba mogla bih da te sačekam na aerodromu — ponudila

mu je oprezno.

— U tom slučaju trudiću se da sve bude kako treba. — Osetila je zadovoljstvo u

njegovom glasu i zbog toga je i sama bila zadovoljna. — Ĉim budem tačno znao

svoje planove javiću ti se ponovo.

Onda su razgovarali o neutralnim temama. O poslu takođe. Pirs joj je ukratko

ispričao o tome kako su bila primljena njegova predavanja.

Za En je sve to bito vrlo interesantno, ali bila je fascinirana, potpuno očarana

kad je uzgred čula od njega neke ne baš sasvim prikladne opaske koje su je

podsetile da je ţeli.

— Zalazak sunca na Samoi podsetio me je na tebe — rekao joj je jednostavno.

Već je mislila da mu kaţe da preteruje kad je on dodao — Uostalom, sve me je

podsećalo na tebe tako da sam stalno mislio o tebi.

Nije znala šta da mu kaţe; te reči neţnosti su kod nje izazivale ţelju da i ona

bude iskrena. Kad je već hteo da se oprosti s njom, u poslednjem trenutku, rekla je

šta je htela da kaţe još na početku njihovog razgovora.

— Pirse — rekla je uspaničeno. Bojala se da se veza ne prekine.

— Da? — Zvučalo je kao da je i on očekivao od nje da i ona otkrije svoja

osećanja.

— Drago mi je... drago mi je što si mi telefonirao. I ti si meni nedostajao. I, da

znaš, radujem se što ću biti uskoro s tobom. U sebi je proklinjala što je upotrebila

frazu „biću uskoro s tobom". To zapravo uopšte i nije izraţavalo ono što je ona u

ovom momentu osećala. Proteklo je nekoliko trenutaka a on je ćutao.

— Da li me čuješ, Pirse?

— Da.

Ta reč došla je iz slušalice tako mekano da se sva najeţila. — I ja se radujem —

rekao je neobično glasno. — Misliću na tebe.

Kad je spustila slušalicu En je shvatila da drhti. Spustila se na krevet sa

saznanjem da je to ono pravo. Pirs sigurno ne bi traţio od nje nešto što ona ne

moţe da ispuni. On nikada ne bi traţio nešto što nije bila spremna da pruţi. Dobro

ju je poznavao... znao je da nije spremna, da verovatno nikada neće biti spremna

da deli svoj ţivot sa muškarcem. On će imati i razumevanja za tu njenu ţelju.

Verovatno će se sloţiti s njom. Da...Da. To je bilo pravo rešenje.

En je s čuđenjem razmišljala o promenama koje su kod nje nastupile tokom

nekoliko poslednjih nedelja. Više se nije ni trudila da Pirsa odagna iz svojih misli.

Pomisao da će biti s njim sada ju je zaista uzbuđivala. Ono što je počelo sa strahom

i sumnjama, kod nje je preraslo u radosno saznanje da će s njim voditi ljubav.

Nekada bi je sama pomisao na tako nešto paralizovala a sada je slobodno puštala

na volju svojim osećanjima i ţudnji koja ju je obuzimala. Ona nije analizirala tu

pramenu, već je uţivala u njoj.

* * *

Tačno nedelju dana kasnije, dok je posmatrala razgranati hrast sa prozora

Pirsove dnevne sobe, En se zadovoljno osmehivala što je s njim. To joj se nije

dogodilo ni sa jednim muškarcem pre toga. Susret na aerodromu nije bio nešto

naročito. Sa izvesnom zebnjom prihvatila je njegovu molbu da svrate do njegove

kuće da se istušira i presvuče pre nego što izađu.

Pirs je izraţavao zadovoljstvo što je došla na aerodrom ali je to bilo bez

razmetljivosti i pretencioznosti. Samo su oni razumeli značenje slučajnih dodira

ramena i značajnih pogleda, kad su istovremeno pruţili ruke da otvore staklena

vrata koja su vodila na parking. Ali, na neki svoj način, on je delovao na nju

umirujuće. Dovoljno umirujuće da sedne s njim u kola i doveze ga njegovoj kući.

En je poslušala Pirsovu sugestiju da „malo pogleda okolo". Kratio ko je bacila

pogled na njegovu radnu sobu koja je delovala uredno, za razliku od njene. Sobu su

krasile grafike i En se pitala da li ih je on sam izabrao ili je to neko učinio za

njega. Tada, na stolu opazi Bartletovu knjigu „Izreke čuvenih ljudi" i nasmeja se,

setivši se njegovih ruţa i ceduljica.

Sobe na spratu su bile ukusno nameštene mada je gostinska soba bila dosta

bezlična. Onda je prošla hodnikom prema sobi koja je verovatno bila Pirsova

spavaća soba. En je to odmah shvatila čim je videla teţak tamni nameštaj od

hrastovine. Prišla je velikom krevetu i zamišljeno prešla prstom po izvijenoj ivici

table na uzglavlju. Iza sebe je čula neki šum ali nije odmah reagovala. Zatim je čula

da se neka vrata iza njenih leđa otvaraju. Ona radoznalo pogleda u tom pravcu.

Pirs je stajao tamo potpuno nag i brisao kosu peškirom. Posmatrala je šokirano

njegovo nago telo.

Nije mogla da se pomeri s mesta. Takođe je znala da iz stisnutog grla ne bi

mogao da joj izađe ni jedan glas. Ionako nije znala šta bi rekla.

Nikada ga nije videla bez odela. Sada, kad ga je ugledala, nije mogla da odvoji oči

od njegovog muţevnog poprsja prekrivenog finim slojem crnih dlačica. Ĉinilo se da

ništa drugo i ne postoji osim njega, toliko je bila impresionirana Pirsovim skladno

razvijenim telom.

Pirs je nije odmah primetio. Najzad kad ju je spazio on samo podiţe obrve kao

čudeći se i nastavi sa brisanjem kose.

Njoj je bilo neugodno zbog nastale situacije. Osetila je kako je obliva rumen.

Hodao je po sobi i činilo se da se uopšte ne uzbuđuje zbog takvog obrta stvari. Na

kraju krajeva i nije bilo vaţno, mislila je. Ona se dovoljno uzbudila za njih oboje.

Kad je prišao ormariću da uzme češalj En je mogla da ga vidi i s leđa.

Delovao je snaţno, tako širokih ramena a uzanih kukova. Pri kraju leđa videla je

dve rupice tačno iznad lepo zaobljene straţnjice. Pogledom je kliznula preko njego-

vih mišićavih ali skladnih nogu. En uzdahnu duboko. Ţelela je da ga dodirne. Ali

noge je nisu slušale. Jednostavno nije mogla da ih pomeri. On mora da je čuo njen

uzdah.

— Nešto si se ućutala, En. Da nisam moţda ja uzrok tvojoj nervozi?

Ona nekako uspe da slegne ramenima ili joj se bar tako učinilo.

— Ne — rekla je nekako zadihano.

— Samo me pogađa ta neizvesnost.

On spusti češalj i okrete se da bi je pogledao direktno. U njegovim smeđim očima

je sada videla tamni sjaj ţudnje. — I mene takođe — rekao je tiho.

— Zaista — rekla je malo izazivački. — Moram da kaţem da ti izvanredno umeš

da sakriješ svoja osećanja ...

— U jednom deliću sekunde pogled joj je skliznuo prema njegovom ravnom

stomaku ali to je bilo dovoljno da vidi koliko je uzbuđen. Gledala ga je bespomoćno.

Na licu joj se videlo da je i zadivljena i iznenađena u isti mah. S mukom je podigla

oči prema njegovom licu. Tamo je već bio onaj njegov blagi smešak koji je

poznavala.

— Dođi ovamo, En.

U zasenčenoj sobi je vladala potpuna tišina koju je remetilo samo lupanje njenog

srca. Polako je pošla prema njemu. Kad je bila na dohvat njegove ruke on je privuče

u zagrljaj. Ona je upravo to i ţelela... Mirisao je na čisto i odisao sveţinom. Njegov

miris podsetio ju je na more. Podigla je glavu da bi uţivala u njegovom poljupcu.

On je drţao njeno lice obema rukama dok ju je ljubio, a onda njegove šake utonuše

u njenu kosu, kao da je hteo da bude siguran da mu neće otići. Posle tolikog

čekanja na povratak i ţudnje, taj poljubac je imao posebnu slast.

Sada ništa više ne bi moglo da je odvoji od njega. Odgovarajući spremno na

njegov poljubac En se predade tom osećanju zadovoljstva. Njene ruke skliznuše

hrabro niz njegovu kičmu uţivajući u mišićavosti njegovih lako povijenih leda dok

se naginjao nad njom. Ti njeni pokreti su dotukli Pirsa i njemu se ote uzdah

zadovoljstva. Njeno milovanje propratio je još čvršćim zagrljajem. Drţao je njenu

glavu na svojim grudima. Nagnuo se da joj nešto šapne na uvo. Njegov vreli dah

samo je pojačao uzbuđenje koje je osećala.

— Ako se i ti skineš neću onda biti tako sam — šapnuo je.

Da. To je i ona ţelela. Ţelela je da ga oseti na svojim golim grudima. Ali,

istovremeno je ţelela da ostane ovako priljubljena uz njega. Pustila je da joj skine

laki dţemper preko glave.

Paţljivo, veoma paţljivo, Pirs je počeo da je skida. Paţljivo je sklonio kestenjastu

kosu koja je napola sakrivala njeno lice. Blago je dodirivao njena gola ramena,

milovao joj leđa. Otkopčao joj je brushalter koji jednostavno skliznu na tepih.

Nije se stidela što stoji pred Pirsom golih grudi. Videla je da mu se dopada i kad

ju je dodirnuo En se sva skoncentrisala na osećaj zadovoljstva koji su u njoj budile

njegove ruke. Njene ruţičaste bradavice su otvrdnute onog momenta kad ih je

pomilovao prstima. Polako ju je upoznavao, a i ona, vođena istom ţeljom, pustila je

da njeni dlanovi skliznu sa grudi na njegov ravan stomak.

U tom momentu spustio je usne na njene dojke. Ona je milovala njegov zatiljak.

Pod prstima je osećala njegovu vlaţnu kosu i ţelela je da se poigra s njom. Ali

pokreti njegovog jezika sprečili su je u tome. Nemo ga je stezala dok je njegov jezik

prelazio sa jedne na drugu bradavicu. Povremeno je zastajao da poljubi mesto

između grudi.

Njen prigušeni uzvik zadovoljstva natera ga da podigne glavu i pogleda je u oči.

Provokativno i neţno u isti mah. Uspravio se i sa šakom na njenom vratu spustio

se do njenih rastavljenih usana koje su ga zvale. Prostrujalo je kroz nju kao udar

struje. Njegova uzbuđena ruka spustila se na njen struk, milujući paţljivo svaki

pedalj njenog tela. Jednim pokretom raskopčao je njene pantalone i njegova

nestrpljiva ruka je već bila toplo i nametljivo na njenom stomaku. Kao da je svestan

njegove ţurbe rajsferšlus je glatko skliznuo do dna. On je zatim obema rukama

obuhvatio njene kukove. Uz njegovu pomoć En jednostavno skide cipele i pusti da

joj na pod sklizñu farmerice i gaćice.

Stajali su odjednom jedno naspram drugog potpuno nagi i nisu se dodirivali.

Izgledalo je kao da su se prećutno dogovorili da idu korak po korak, da uţivaju u

onome i što su nudili jedno drugom. Osećali su snagu neodoljive privlačnosti i koja

je delovala na njih opčinjavajuće i koja ih je vezivala zauvek, bez obzira na to šta

nosi sutrašnji dan. Jer En je bila svesna da joj je to prvi put da vodi ljubav bez

ikakvih ograničenja, bez ikakvih nerazumnih očekivanja. Sadašnjost je bila jedino

vaţna. Bila je slobodna i to saznanje ju je ispunilo radošću.

— Ti si tako lep muškarac — rekla je lišena svakog kompleksa i stida.

Pruţila je ruku i pustila da njen dlan klizi ćelom duţinom njegove mišice i

podlaktice, sve do šake. A onda je neţno pomilovala njegovo rame. Impulsivno, ali

ipak neţno, dodirnute je njegove slepoočnice, provukla prste kroz njegovu kosu i

najzad poloţila dlanove na njegove pomalo grube obraze. On uze jednu njenu ruku,

okrete dlan prema sebi i spusti svoje usne na njega.

— A ti si veoma tepa ţena koja me muči — promrmljao je glasom koji je

podrhtavao od ţudnje. Bila je ponovo sva u njegovom zagrljaju i ona shvati da je za

njega bilo veoma teško da bude strpljiv, ali da je to on ipak činio, zbog nje. Zeleo je

da i ona uţiva u ovakvom trenutku uzajamnog otkrivanja. Na tu pomisao ona se

ţenstveno privi uz njega pritiskajući blago ali uporno svoje kukove uz njegove.

Njegove ruke se stegoše čvršće oko nje. Vazduh u sobi je bio sveţ, ali on je zračio

toplotom i zagrevao je. Osetila je pritisak njegovih stegna, njegovih kukova i taj

njegov stisak imao je za nju ţivotnu vaţnost. Zavodničkim, vlaţnim poljupcima

klizio je po njenim usnama sve dok im se jezici nisu dodirnuli. Ĉas on, čas ona

odnosili su pobedu. Istovremeno, podavali su se jedno drugom. Zatim se onemoćali,

a ujedno i puni snage, jednostavno spustiše na pod.

On leţe pored nje i oslonivši se na lakat upijao je svaki detalj njenog tela

pogledom i, istovremeno, palio milovanjem plamen u njoj. Ruke su predano pratile

njegov pogled bezbrojnim milovanjima i dodirima od vrata pa sve do vrhova noţnih

prstiju. I tu, sa usnama na njenom noţnom zglavku Pirs je započeo svoje putovanje

ka njenoj duši ostavljajući za sobom pustoš.

Leţala je sa jednom nogom savijenom u kolenu, bez daha u očekivanju da je

uzme na juriš. Bio je nemilosrdan. Nije prestajao da je ljubi. Njegove usne, koje su

se polako pomerale prema butinama, dirale su je u ţivac. Kad je na svom stegnu

osetila njegove usne i jezik u neumornoj igri po njenoj koţi, dok joj je rukama

čvrsto stezao kukove, znala je da za njega nema više nikakvih prepreka i da je sigu-

ran da je njegova. Pod teretom sopstvene ţudnje privlačila ga je k sebi.

Ali on nije prestao da je ljubi sve dok najzad njegov neumoljivi jezik nije otkrio

njenu unutrašnjost, vlaţnu i toplu. Ona je morala da odgovori na to njegovo jedva

podnošljivo traganje jezikom do najintimnijih pređete njenog bića. Izvila se u luku i

stegla ga snaţno za ramena. Onda je prelazila bespomoćno šakama po njegovim

mišicama, hvatala se za svaki delić njegovog tela da bi zadovoljite svoju ţelju da ga

dodiruje, da daje i da prima isto zadovoljstvo koje je i on davao i pruţao.

Nije bila sigurna da li se uzvik oteo iz njenog ili njegovog grla. Samo je znala da

ju je obuzela glad, neka vrsta očajne ţelje da ga poseduje u potpunosti. Ipak, on

nije prestajao da je muči kruţnim pokretima svog jezika, dok je rukama

istovremeno prelazio preko

njenog ravnog stomaka preko grudi, sve dok njegove usne nisu bile ponovo na

njeninr Primila je taj poljubac potpuno zanesena. Osećala je potrebu da ga mazi.

Dodirivala ga je zanesena silinom osećanja i na taj način ga upoznavala i pamtila

otkrivajući sve tajne njegove ţelje. Milovala ga je i mazila sve dok njegova ţudnja za

njom nije bila dovedena do usijanja, dok nije potpuno bila u skladu sa silovitim

otkucajima njenog srca.

Kad je na sebi osetila njegovu teţinu na njenom telu nije bilo mesta koje se nije

sećalo njegovog poljupca. Njene grudi nestajale su pod njegovim prstima i spajale

se sa njima. Njene noge uvijale su se oko njegovih kao da ţele da pokaţu veličinu

njene ţudnje za njim.

Oni su se kretali stazom beskrajne radoznalosti da se do kraja upoznaju.

Naizmenično su stezali jedno drugo, onda blago olabavili stisak da bi sve počelo iz

početka posle samo nekoliko trenutaka, sa još većim ţarom. On je znao bolje nego i

jedan drugi muškarac njene tajne. A ona je znala njegove. Ovo radosno

saopštavanje najintimnijih tajni tela proticalo je u ţestokoj ali fer igri koja moţe

postojati samo između ljubavnika.

Njegovi šapati ljubavi koje je slušala tik uz uvo terali su je da se opusti i da pođe

s njim zajedno kroz bezbrojne emocije povezane samo jednom potrebom. Stigla je

do vrhunca povučena nezadrţivo navalom osećanja. Privi jala se uz njega zadivljena

njegovom snagom. Njenim telom razlivali su se talasi od kojih je drhtala u slatkoj

groznici i izdizala se njemu u susret. A onda se prepustila osećanju beskrajnog

zadovoljstva. Polako se vraćala u stvarnost. U tom momentu ga je volela. Volela ga

je na jedinstven, poseban način. Kako je mogla da ne oseća ljubav prema čoveku

koji joj se potpuno predavao i kome se predavala.

Vreme kao da je bilo stalo dok je bila u njegovom zagrljaju i uzvraćala njegove

neţne poljupce i blagi stisak ruku. I ona je njega ljubila ohrabrena onim što je

doţivela. Sada kada nije više imalo potrebe da ţure ponovo su se upoznavali, ali na

jedan drugi mada ne manje vaţan način.

Kada je Pirs najzad progovorio u glasu mu se još uvek osećalo uzbuđenje:

— Imaš li nešto protiv da danas ne izalazimo — upitao je naginjući se nad nju.

— Ja mislim da imam ovde sve što ţelim.

En nije mogla da odgovori odmah. Nešto kao da se dogodilo s njenim glasom.

Bila je suviše uzbuđena ovim njegovim jednostavnim priznanjem.

— Mogao bih da pripremim ovde nešto za jelo — nastavio je neţno pritiskajući

svoje usne iza njenog uha. — Naravno to neće biti baš šnicla, ali mogu da obećam

kakvu-takvu zamenu.

Njegova ruka se pomeri prema njenoj dojci da potkrepi ovo ubeđivanje na što

neţniji način a njegove poslednje reći već su ličile na molbu. — Znaš, moraću opet

da vodim ljubav s tobom.

Opijena od sopstvene ţelje da i ona njega ponovo voli En se osmehnu. Igrajući se

s njegovim brkovima ona pusti da joj prst sklizne po ivicama njegovih usana, duţ

linije njegovog osmeha. — Misliš li da bi smo ovog puta mogli da to učinimo u

krevetu — upita ga ona.

6.

Pirs s dubokim uzdahom koji je odavao njegovo neraspoloţenje baci olovku na

svoj pisaći sto. Mislio je kako je grozno početi nedelju na taj način. Grozno je

počinjati bilo šta ove nedelje. Okrenuo je svoju stolicu prema prozoru u nadi da će

mu pogled na njenu kancelariju pomoći da se odluči i smogne snage da joj kaţe

ono što je trebalo da joj kaţe odavno — da je poznavao Meta Rasela i da je

kontaktirao sa Benom i Elen Rasel za vreme svog boravka u Savani.

Sada je bio ubeđen da su oni zaista deda i baba Kodi Fleming. Naravno, Metovo

ime na krštenici samo po sebi nije predstavljalo nikakav dokaz da je on i otac. I,

isto tako, priznanje koje je En dala u svom pismu od pre sedam godina upućenom

na Bena i Elen nije u pravnom smislu bilo dokaz.

Ali, pošto je sada znao kakva je ţena En, Pirsu više nije trebao nikakav bolji

dokaz. On je sastavio deliće informacije koje mu je ona naivno, takoreći, bacila u

krilo a da nikada nije ni identifikovala Kodinog oca. Za trenutak je uspeo da

potisne grizu savesti koju je osećao zbog svog ćutanja i dao se u razmišljanje kako

da reši predstojeći problem. Kako da joj kaţe ono što zna... I zašto je do sada o

tome ćutao. Kako da joj kaţe da zbog njegovog uspešnog ubeđivanja Raselovi sada

ţele da vide svoju unuku. Ben ga je baš maločas zvao telefonom da ga ponovo

obavesti o toj njihovoj ţelji.

Pirs se ljutito osmehnu kad se seti reći svog starog prijatelja da mu je namera da

„učini pravu stvar", kad je odlično znao da su Benova i Elenina osećanja bila

mnogo dublja nego što su oni pokušavali da predstave. Iako je voleo to dvoje

tvrdoglavih ljudi Pirs je imao ţelju da im zavrne šiju zbog toga što pre toliko godina

nisu sredili stvari onda kada su En najviše mogli da pomognu, i kada su joj najviše

bili potrebni. Pa ipak, imao je razumevanja za njihovo stanje šoka posle Metove

smrti i to je verovatno dovelo do toga da su u svojoj ophrvanosti tugom bili

nesposobni za bilo šta drugo. A bili su ponosni. Gotovo isto toliko ponosni koliko i

En.

En. Da li će ona moći sve to da razume?

Sigurno će biti jako ljuta. Pirs je to osetio i onda u subotu kad je pokušao da joj

kaţe. A pokušao je stvarno, mada je na kraju pobedila njegova sebična ţelja da je

gleda nasmejanu. Taj dan je bio suviše divan da je mogao da reskira da pokvari i

jedan minut njihovog vremena koje su imali na raspolaganju. A on je to skoro

učinio kad je pomenuo da bi ţeleo da vidi Kodi. En se najeţila na tu pomisao. Sva

se nakostrešiia kao kvočka zbog svog pileta. On je prešao preko svoje ljuti ne što

mu je odbila jednu takvu malu ţelju. Sada će morati ponovo da pokuša i to mu se

ni malo nije dopadalo.

Spustio je polako rukave svoje košulje, zakopčao dugmad na manţetama i

dohvatio sako. Nekako će to morati da obavi. Otvorivši vrata on kratko mahnu

Anđeli pre nego što pođe stepenicama ka izlazu.

— Grozno je zepočeti nedelju ovako — ponovo promrmlja sebi u bradu.

Onog momenta kad je čula Pirsov glas u prijemnoj kancelariji En se diţe od stola

i pođe prema vratima. Upravo je pitao da li moţe da uđe. Gledala je njegovu uredno

začešljanu kosu i visoku vitku prill ku. Ona se čak nije sećala da joj se onda učinio

tako visok. Pazila je da njen osmeh ne otkrije njena oseća nja koja su se

nekontrolisano budila.

— Uđi, Pirse.

Po pogledu koji joj je uputio Dejvid ona je znala da u tome nije uspela. Bez

obzira, ona nastavi obraćajući svu paţnju na Pirsa. — Ţeliš li kafu?

— Ne, samo nekoliko trenutaka tvog vremena — odgovorio je ozbiljnim tonom.

En sleţe ramenima i pozva ga pokretom ruke da uđe u njenu kancelariju,

pitajući se da li da zatvori vrata da bi bili komotniji.

Pirs, međutim, odlučno zatvori vrata za sobom bez i malo kolebanja. Ali kad je

pošla prema svom stolu on ništa ne učini da je zadrţi mada je ona to očekivala.

Samo se okrete prema njoj dok je čekao da ona stane uz sto. Gledala je u njega

upitno.

— En, treba da razgovaramo.

— Dobro. O čemu bi ţeleo da razgovaramo?

Nije mogla da se uzdrţi a da mu se ne osmehne onim osmehom koji je on dobro

znao. Ona primeti blagi grč na njegovom licu, mada tome nije pridavala neku

vaţnost. Ali kad je Pirs i dalje oklevao da joj kaţe o čemu ţeli da razgovara ona se

uozbilji i pogleda ga malo paţljivije.

— O mom putu u Savanu.

— Šta u vezi s tim — pitala je svesna napetosti koja joj se osećala u glasu. On je

čak nije ni poljubio kad je ušao. Zašto?

— Prosto ne znam kako da počnem — reče.

— Počni od početka — našali se ona.

I protiv svoje volje, En je osetila kako njegova zabrinutost prelazi i na nju.

Njegovo lice bilo je ozbiljno a pogled ispitivački. — Kad sam bio tamo sreo sam se

sa svojim starim prijateljem Bendţaminom Raselom.

To ime ju je ošinulo kao nalet hladnog vetra, ali En primora sebe da ne pokaţe to

pred njim.

— I — pitala je glasom koji je bio i za nju neočekivano pribran. Kad je u neverici

zavrteo glavom ona je i dalje ulagala napor da sačuva taj hladni izraz lica, mada joj

se stomak vezivao u čvor. Pirs je primakao stolicu i seo preko puta nje.

— Praviš se da ga ne poznaješ?

— Ne pravim se, Pirse? Tog čoveka nikada nisam upoznala. Još nešto?

— Da, ima još nešto. Ja sam takode znao Meta.

U njegovom glasu se već osećalo nestrpljenje dok se naginjao prema njoj.

— Meta? Kog Meta?

Bilo joj je dobro došlo što je mogla da se zabarikadira iza svog stola. Međutim,

glas joj je drhtao.

- Rasela — rekao je on gotovo pretećim glasom. — I, ne beţi od mene, En. To ti

uopšte ne pristaje. Ti znaš i ja znam da je on Kodin otac. Ne oteţavaj mi time

stvari...

— Ja oteţavam — progovorila je glasom u kome se osećala iskrena

zaprepašćenost. — I ti se usuđuješ da mi kaţeš da ja oteţavam stvari.

Bilo joj je jasno da on zna. Znao je verovatno celo vreme. Ipak nije ţelela da u to

poveruje, mada je znala da to ničemu ne vodi. Ne kad je on u pitanju. Zašto li on

ovo radi? Posle svega što su zajedno doţiveli? En nije znala šta da misli. Ipak,

najbolje će biti da čuje šta ima da joj kaţe i da ne prizna ništa dok ne vidi o čemu je

reč.

— Kakve svrhe ima ovaj razgovor, Pirse — pitala je najzad.

Njen pribran izgled i njeno pitanje nervirali su ga. Ona je to primetila i bi joj

milo, ali ipak je morala da prizna da se dobro drţi i da se ne povlači tako lako. Kao

ona.

— En, pokušavam da ti kaţem ali, časna reč, nikada mi ne bi palo na pamet da

će najveći problem biti da ti priznaš da je Met Rasel otac tvog deteta.

— Shvatam. A šta si ti mislio da će biti najveći problem — reče En i ne mogavši

više da izdrţi u sedećem poloţaju ustade i ode do prozora.

Sada joj je bilo jasno da se tu nešto kuva. A on nije dao odgovor na njeno

pitanje. U pameti su joj bila mnoga pitanja koja je ţelela da postavi ali umesto da

na njih nađe odgovore ona su se pretvarala u nova pitanja. Pokušala je da se

skoncentriše bar na jedno od njih.

— Zašto mi to ranije nisi rekao? Njen prekorni pogled susreo se s njegovim u

kome je najpre bilo krivice ali, ubrzo, njegov pogled je i sam optuţivao. Videlo se da

se naljutio.

— Reci mi da li sam imao ikada prikladan momenat da o tome započinjem

razgovor? En, ti si toliko povučena i zatvorena. Do đavola, trebalo mi je toliko

nedelja da te privolim da izađeš sa mnom na večeru. Kako sam mogao da ti kaţem

da mi je poznato nešto što si ti godinama skrivala kao najveću tajnu? I pre nego

stekneš pogrešan utisak ţelim još da ti kaţem da nisam imao nikakve zadnje

namere kad sam poţeleo da budem s tobom.

Sve vreme dok je govorio Pirs nije dopustio da ga ona prekine. Sada, kad je

završio, odsutnim pokretom prošao je kroz kosu i ustao sa stolice.

— En, stalo mi je do tebe.

Bilo je to izgovoreno tako iskreno da joj je bilo teško da ne poveruje u tu izjavu.

Kako je i mogla da ne veruje kad su je njegove oči gledale sa takvom iskrenošću.

— Ja ne ţelim da te ikada povredim dodao je jednostavno. — Pa, da li je toliko

strašno što ja sve znam?

Ona ga nije gledala, zadubljena u svoje mučne misli. Da li je to bilo strašno?. Da

li bi mogla da mu veruje? Ţelela je da moţe. U njemu je našla nešto posebno i ţelela

je da to zadrţi. Ali sada nije bila u pitanju samo njena veza s Pirsom već je bilo

ugroţeno nešto mnogo značajnije. Sigurno je postojao razlog što je Ben Rasel rekao

to Pirsu. Obuzele su je najcrnje slutnje. Prebledela je, ali morala je da zna šta se

krije iza svega.

— Zbog čega smatraš da je vaţno da mi sada to sve kaţeš — pitala je oprezno.

— Molim te sedi i pogledaj me — predloţi on. Ljutine nije više bilo u njegovom

tonu. Pre se naslućivala neţnost. Nije znala šta da misli o tome. Ipak, nije se

pomerila.

Pirs uzdahnu i nastavi. Ona ga je slušala sa izrazom neprijateljstva u drţanju.

To je kod nje bio odbrambeni mehanizam koji, međutim, nije najbolje funkcionisao.

Tako znači, Raselovi su najzad poverovali da imaju unuku. Bravo bogami, mislila je

s ogorčenjem. I sada ţele da vide Kodi. Vrlo plemenito od njih! Posle svih ovih

godina odlučili su se da je počastvuju svojom paţnjom, da se umešaju u njen i

Kodin ţivot. E pa, ona im to neće dozvoliti. Oni nemaju nikakva prava na to. Baš

nikakva, ni zakonska, đavo ih odneo!

En, ispunjena nekom duhovnom hrabrošću imala je po neku jetku primedbu na

svaku rečenicu koju je on izgovorio. Ali, strah se podmuklo prikradao i obuzimao je

celo njeno biće sve dok u njoj nije nestao i poslednji tračak poverenja. Vređalo je to

grubo mešanje u njen ţivot i ţivot njene ćerke. Ruke su joj se znojile jer ih je čvrsto

stezala u pesnice. Što ga je više slušala to je bila sve ćutljivija. Ipak, znala je da

psihički više ne moţe da podnese bes koji se nakupio u njoj. Morala je da progovori,

mada je jedva mogla da prepozna svoj glas, toliko je zvučao strano i izobličeno.

— Niko mi neće oteti dete — rekla je sa takvom ţestinom da je Pirs za trenutak

ostao zabezeknut. Verovao je da je ţena koja stoji tu pred njim veoma jaka, veoma

racionalna i nije od nje očekivao takvo reagovanje. Ona je bila potresena i gadilo joj

se na samu pomisao na tako nešto. Bilo mu je jasno da ga je pogrešno razumela. I,

mada je znao da to brzo mora da joj objasni, nije znao kako da počne, jer je i sam

bio veoma zbunjen.

Na svoje veliko očajanje En je počela da se trese, činilo joj se da nema snage da

stoji toliko su joj klecala kolena, iako je pokušavala da vlada sobom. Nije mogla da

se pomeri s mesta. Brisala je znoj sa Ĉela ali graške hladnog znoja su se ubrzo

ponovo javljale. Disala je uzbuđeno. Više nije mogla da kontroliše drhtanje pod

njegovim čvrstim pogledom.

Pirs joj brzo priskoči jer je shvatio da će se srušiti. I mada se ona tome opirala on

je čvrsto steţe u zagrljaj. Ali, iako ju je drţao, ona je bila ukočena. Nije mogla da se

opusti.

— En, niko i ne pokušava da ti uzme dete — rekao je posle nekoliko trenutaka

ćutanja. — Oni samo ţele da upoznaju Kodi i to je sve.

Ona s mukom podiţe glavu izraţavajući tim pokretom svu gorčinu na tako

nečuven zahtev. On očigledno nije shvatao njena osećanja. Kako je i mogao!

— Neka idu oni do đavola, Pirse. Reci im to!

— U redu, En.

Izgledalo je da nije u stanju da smisli neki bolji odgovor tog trenutka. Bila je

suviše uznemirena da bi ga slušala.

— U redu — ponovio je blago prelazeći rukom neţno preko njenih ukrućenih

leđa. Nije mogao a da se u sebi ne nasmeje na njenu tvrdoglavost. — Nećemo o

tome više govoriti... Bar ne dok ti ne budeš spremna.

— Ja nikada neću biti spremna — rekla je još uvek potresena. Međutim, već je

počela da se opušta u njegovom naručju. — Pirse, ja znam da ti to ne razumeš,

ali...

— Pokušavam da shvatim. Zaista — prošaputao je tik uz njen obraz. — Ali, i ti

moraš da se potrudiš da razumeš, takođe. Dozvoli mi da vidim Kodi, En.

Osetio je kako se ponovo ukočili, ali tome ovog puta nije pridavao značaj. —

Sigurno neće smetati da je vidim, zar ne? Protivno svakom razumnom ponašanju

En se predala instinktu da a štiti svoje dete. Nikada se u ţivotu nije osetila toliko

ugroţenom. Da li je to osećanje bilo stvarno ili je ona imala samo takav utisak,

pretnja se uvlačila u svaku poru njenog tela. Shvatila je da je uvek ţivela u strahu

da bi Metovi roditelji mogli da zatraţe Kodi. Ona je bila jedini ţivi potomak njihovog

sina. A njena namera je bila da ih u tome spreči.

Kad bi Pirs video Kodi i kad bi shvatio da je ona stvarna, a ne samo neko ime na

papiru krštenice, moţda bi počeo da shvata. Sigurno bi mu bilo jasno da Kodi nije

potrebno takvo uznemiravanje u ţivotu. Bilo je to rizično ali će ona ipak pokušati s

tim. Uprkos svemu što je rekao, ili baš upravo zbog toga, verovala je da će sagledati

stvari sa njene tačke gledišta. Ali, to nije bilo sve. Dok je bila u njegovom naručju,

umirena njegovom blagošću, En je znala da to nije sve. Bilo joj je stalo do Pirsa. Već

je ţelela da on bude deo njenog ţivota. A kakvo bi njegovo mesto bilo u njenom

ţivotu to još nije znala. Morala je o tome da razmisli.

— Dođi na ručak u nedelju — rekla je najzad. — Očekivaću te oko podne.

U toku tih nekoliko dana mnoge misli prošle su En kroz glavu ali ni jedna nije

bila upućena Pirsu. Nekoliko puta posezala je rukom za telefon da mu se javi u

nadi da će moći da zadovolji svoju radoznalost u vezi sa Metovim detinjstvom i

njihovim zajedničkim prijateljstvom, kao i prijateljstvom sa Raselovima. Ţelela je da

sazna o tome nešto više. Ali svaki put je povlačila ruku nazad i stavljala je na sle-

poočnicu u nedoumici. Ako bi mu postavljala pitanja onda bi mu dala povoda da

diskutuju o svim stvarima o kojima ona zapravo i nije ţelela da diskutuje.

S vremenom, razum je preovladao i ona je uvidela da Raselovi, nemaju nikakvih

prava. Ona je bila relativno sigurna da je i Pirs to uviđao. Ali, mogli su da prave

probleme ... Zato je bilo najbolje da ćuti kako bi ova neprijatnost iščezla kao nekim

čudom.

Njoj nije bilo u prirodi da se ponaša kao noj koji stavlja glavu u pesak u slučaju

opasnosti. A činila je upravo to kad god bi je pozvao telefonom ili došao da je vidi. A

i Pirs se trudio da joj olakša tako što nije govorio više o toj temi. Umesto toga

razgovarao je s njom o suđenju koje se bliţilo ili drugim bezopasnim stvarima.

U četvrtak, kad su ručali u jednom mirnom restoranu na morskoj obali Pirs je

prvi put odonda pomenuo Kodi. Rekao je samo da se raduje što će je videti.

En je iskoristila tu priliku da ga pripremi za susret s njom. — Pirse, moţda će ti

izgledati pomalo plašljiva. Ona nije navikla da viđa muškarce u našoj kući. Zato

nemoj da budeš iznenađen ako bude re-zervisana. Moţda uopšte nećeš moći da

uspostaviš kontakt s njom.

Klimnuo je glavom uz osmeh pre nego što je odgovorio na to njeno upozorenje:

— Ne brini ti za mene, En. Ja imam iskustva sa tako teškom decom, a priznajem

da ţenske osobe po imenu Fleming mogu u tom smislu biti i nešto posebno.

— Dobro. Samo sam htela da te na vreme upozorim da ona neće biti raspoloţena

preterano prijateljski. Bar ne odmah. To je sve.

U nedelju ujutro En se obukla u komotan pulover zelenkaste boje i košulju koju

je uvukla u teksas pantalone. Da je taj dan za nju nešto posebno videlo se po

zlatnoj ogrlici koja je lepo odgovarala izrezu oko vrata. Kosu je bila podigla u malu

punđu. Osećala je nekakvu napetost jer je ţelela da se Pirs i Kodi dopadnu jedno

drugom, ali ne suviše, ipak. Bila je posramljena zbog ove poslednje misli.

Ipak, to njeno osećanje bilo je razumljivo. Bio je to prelomni trenutak, a En nije

htela da Pirsove posete učestaju. Znala je da bi bilo pogrešno da u Kodin ţivot

uvodi čoveka s kojim verovatno neće biti dugo.

Tešila se i pored svega, da nema o čemu da brine. Biće potrebno više od jedne

posete da njena kćerka postane manje rezervisana. Kodi nije bila dete koje je

sklapalo lako prijateljstvo sa stranim osobama.

Kad je Pirs stigao oko podne Enine sumnje su se ispunile ali samo delimično.

Posle kratkog upoznavanja Kodi je ćutala i nije se osmehivala. Samo je povremeno

bacala po neki pogled iskosa na visokog muškarca odevenog u farmerke i dţemper

sa izrezom u obliku slova V. On je stajao s jednom rukom sakrivenom iza leđa i

puštao je da ga ona dobro osmotri. En mu je bila zahvalna na takvom ponašanju i,

istovremeno, kao i Kodi bila je radoznala da sazna šta to krije iza leđa.

Ni ona ni Kodi nisu čekale dugo da to saznaju.

En se osmehnu kad je pruţio jednu jedinu crvenu ruţu njoj, majci. Njeno tiho

„hvala" bilo je ispunjeno neţnošću koju je u tom momentu osećala. Međutim, ostala

je bez reči kad se on sagao prema Kodi i pruţio joj bele rade.

— Oveće i za ovu lepu gospođicu — rekao je tako iskrenim glasom da se En za

trenutak poboja da će ih Kodi moţda odbiti, što bi je razočaralo. Ali ona je na vreme

upozorila Pirsa. Ipak stajala je tu da malo ublaţi to odbijanje.

Kodi je pogledala najpre u oveće pa u Pirsa, kao da ţeli da proceni situaciju. Ali

onda „gospođica" ispruţi ruku da prihvati lep buketić belih rada. En je sada znala

da će je kći demantovati. Najzad se Kodi osmehnu potpuno i bezuslovno pobeđena

Pirsovim šarmom, što En silno iznenadi.

Nije prošlo ni petnaest minuta a En je, na svoje čuđenje, ostala sama u dnevnoj

sobi. Devojčica je uzela Pirsa za ruku i, na njegovo traţenje, povela ga da upozna

njene ljubimce — zlatnu ribicu Olivera i plišanog medveda po imenu Ivan. I kada

su se vratili i smesti I i na sofu jedno pored drugog En se pravila da ne primećuje

njegove začuđene poglede koje joj je povremeno upućivao.

Za stolom, Kodi je odbila svoju uobičajenu čašu mleka traţeći čašu ledenog čaja

„sa malo limuna", kao Pirs.

Kad je Ajvi za dezert posluţila tortu od jagoda En je već u sebi bila iznervirana,

iako je bila svesna da je to potpuno, nevaţno, zbog prisnog kontakta koji je mogla

da primeti između Kodi i Pirsa. Sve vreme, centralno mesto za stolom imao je buket

belih rada.

Celog dana koliko je Pirs proveo s njima u odnosu na Kodi napravio je samo

jednu grešku. Nije joj dozvolio da pobedi u badmintonu. Ipak, Pirs se brzo snašao

čim je ustanovio tu grešku. Odigrali su još jednu partiju i Pirs, prihvatajući detinje

rezonovanje da stariji moraju da pobede jer su veliki i dete ne moţe biti bolje

nikada u poređenju s njima, tu partiju je izgubio.

Uveče su dobili samo sendviče. Posle večere Pirs je čitao malo s Kodi a kad je En

zajedno sa Ajvi raspremila sto i vratila se u dnevnu sobu zatekla je Kodi kako sedi

Pirsu u krilu.

— Majko, Pirs mi je rekao da bismo mogli da odemo u ribaranje po otvorenom

moru. Moţemo li?

— Ne — rekla je En odlučno ne gledajući u Pirsa. — Još si suviše mala za to.

Sada je vreme za spavanje.

En je primetila kako je Kodi zaverenički klimnula Pirsu glavom.

— Bio si u pravu — rekla je razočarano. — Neke majke se brinu preterano.

En je prekorno gledala Pirsa koji je samo slegao ramenima kao da nema pojma o

čemu je reč. Odvela je Kodi na spavanje i odsutno je odgovarala na njena pitanja

dok ju je pokrivala. Da. Pirs je fini čovek. Ne, neće biti kod njih na ručku svakog

dana. Da, stvarno lepo čita. Da, sledećeg puta bi bilo lepo od nje da ga pusti da je

pobedi u badmintonu. Poljubivši je i poţelevši joj laku noć En zatvori za sobom

vrata njene sobe. Dok se vraćala u salon čula je prigušeni ton televizora koji je Ajvi

gledala u svojoj sobi. Kad je ušla u dnevnu sobu Pirs je posmatrao fotografije

poredane iznad kamina.

— En, ona strašno liči na tebe — primetio je.

— Što te to čudi — rekla je dok je skupljala knjige koje je Kodi bila razbacala po

tepihu.

— Ne čudi me. To mi se dopada. Da li si moţda razmišljala da se udaš kako bi

dete dobilo oca — pitao je ne okolišući.

En duboko udahnu vazduh i uzdahnu mada je od Pirsa uvek mogla da očekuje

direktna pitanja te vrste. — Mnoge stvari bih učinila za Kodi ali da se udam zbog

nje to ne bih mogla. To je luda ideja.

— Slaţem se. Isto tako je ludo i da budeš neudata zbog nje.

— Da li me ti to prosiš — pitala je neraspoloţeno stavljajući knjige na poličicu

iznad kamina. — Jer ako je to slučaj ţelela bih da to bude napismeno.

— Đavola bi ti to ţelala. Ti bi prekinula svaku vezu ako bi osetila i za trenutak

da ona vodi braku. Ali, zar ne ţeliš da Kodi oseti uticaj muškarca dok raste.

Muškarca koji bi brinuo o njoj.

— Da, ţelim da oseti uticaj muškarca u kući — rekla je pomalo dramatizujući.

— Govoriš o tome kao da ja Kodi drţim zatvorenu, Pirse.

— Pa, opšte je mišljenje da su detetu potrebni i majka i otac. Siguran sam da je i

tebe tvoj otac mnogo voleo.

— Predpostavljam — rekla je En ustajući. — Slušaj, zar ne bi smo mogli da

govorimo o nečem drugom?

— Kako to misliš „pretpostavljam". Zar nisi sigurna? Verujem da je bio veoma

ponosan što ima takvu ćerku.

— Nemam iluzija o svom ocu — reče En sipajući vino u dve čaše. — Najzad, kako

bi se ti osećao da ti ćerka donese dete a da ti nikada ne predstavi zeta.

— Ne znam — rekao je Pirs iskreno. — Kako da odgovorim na tako pitanje?

— Mislim da sam mu slomila srce, Pirse. Kad god bi pogledao Kodi sećao se svog

razočarenja.

Videlo se da je Pirs sluša sa čuđenjem i nevericom. — Ti si to sve sigurno samo

uobraţavala.

En sleţe ramenima. — Ne, nisam. Moj otac je bio veoma ponosan čovek. Naročito

se ponosio mojim studiranjem. Svima se hvalio mojim uspesima. Ĉak je i prete-

rivao u tome. Kad sam ostala u drugom stanju sve se izmenilo. Ĉinilo mi se kao da

sam ga udarila posred lica.

— To je vrlo tuţno — rekao je Pirs blago.

— Stvarno? Ja mislim da je u najmanju ruku čudno — rekla je En rezignirano.

Znala je da je prošlo vreme plakanja i tugovanja i nije joj bilo potrebno Pirsovo

saţaljenje. — Sada kad imam dete znam da ništa što bi Kodi uradila ne bi

promenilo moju ljubav prema njoj. To je ljubav bez postavljanja uslova. I ja neću

dozvoliti da joj bilo ko — recimo neki dobronamerni očuh — pruţi manje od toga.

Ali zaista moram da priznam da do sada niko nije osvojio moju ćerku sa tako malo

šarma.

— Malo šarma. Pa ja sam potpuno iscrpljen od pokazivanja to malo šarma. Ako

ti smeta što Kodi ţeli da se sprijatelji i sa drugim odraslim osobama, osim tebe i Aj-

vi, onda si zaista detinjasta.

— Boţe moj, pa ti si stvarno potpuno iscrpljen — rekla je En hladno. — To

stvarno nije fer prema majci „koja brine preterano". Da znaš da zajednički ručak i

izgubljena partija badmintona ne mogu da zamene blizinu.

lako je sama sebi zvučala ljutite ona to ustvari nije bila. Pirs sede pored nje.

Zagrli je i podiţe na krilo.

— Ovo je bio veoma lep dan, En. Bilo bi šteta da ga pokvarimo svađom —

prošaputao je grleći je.

Ona je morala da se sloţi da je lepo što je on ovde a još lepše što je grli. En zari

glavu u njegov podbradak skrivajući osmeh. Osećala je na svom obrazu njegov

grubi obraz i to joj se dopadalo.

— Da li bi hteo još jednu čašu vina?

On je steţe malo jače. — Ne, hvala. Ne ţelim ništa osim tebe. Nije mi bilo lako da

te gledam celog dana a da ne smem ni da te taknem.

— Ne sećam se da sam to traţila od tebe — rekla je izazivački gledajući ga pravo

u oči.

On joj uze čašu iz ruke i stavi je na stočić pored svoje. — Nisi ni morala da

kaţeš. Ti napisi „zabranjeno" bili su svuda prisutni, a da nisi izgovorila ni jednu

reč. Znaš, bilo je interesantno posmatrati te kako se ponašaš prema Kodi. Potpuno

si drugačija.

— Kako to misliš? — En je prislonila svoje čelo iz njegovo dodirujući neţno

prstom njegove usne.

— Veoma si dobra majka — prošaputao je Pirs. — I, mada je ta tvoja uloga divna

ipak mi je drago što nas sada ne posmatraju naj radoznali je oči koje sam ikada

sreo.

En je samo mogla da se osmeh-ne umesto izvinjenja. Milujući rukav njegovog

dţempera osećala je njegove zategnute mišiće. Izgledalo je kao da ne moţe da izrazi

recima da joj je drago što je on ovde s njom. Celog dana pokušavala je da ne

primećuje izvesnu i napetost prouzrokovanu njegovom posetom. Sada je ţelela da

pokaţe svoju dobrodošlicu i da prizna da je samo njegovo prisustvo, makar je i ne

dodirivao, imalo za nju | izuzetnu privlačnost. I, mada je znala da nisu potpuno

sami, i da je moguće da im neko upadne u sobu, En je čeznula za njim. Impulsivno

je podigla glavu da ga poljubi i da oseti njegov miris i njegovu toplinu. Njene su

usne najpre neţno dodirnule njegove a onda su se ohrabrile i upile se lagano u

njegove, dok je rukama milovala kosu sa njegovog zatiljka. Pirs je uţivao u poljupcu

i ukusu vina.

— Hm, lepo, vrlo lepo — promrmljao je uzbuđeno u njeno uho. Ali, En nije znala

da li on to misli na njene usne ili na njene grudi koje su se podavale njegovim prsti-

ma dok ih je milovao kruţnim pokretima. Kad je njegova ruka bila pod njenom

bluzom ona oseti talas emocija, iako protiv svoje volje, tako da nije mogla da odoli

da mu se još više ne pribliţi. Ţelela je da i dalje miluje njene dojke uzimajući ih

paţljivo kao da ţeli da ih zagreje. Njene ruke su bespomoćno stezale njegova

ramena a onda bi skliznule prema grudima da osete njihovu čvrstinu. Njegov

poljubac je postajao sve strasniji. Usne su mu klizile po njenim dok najzad nije

osetila njegov jezik od kojeg je prođe jeza. Disala je sve ubrzanije uprkos nastojanju

da diše normalno.

On je provokativno mazio oblinu njenih bokova, zaustavljao se na tankom

struku. Najpre je njegov dlan klizio neţno a potom sve upornije. Gurnuo ju je neţno

na sofu a onda se i sam opruţio pored nje. Kad je osetila prijatnu teţinu njegove

noge na svojoj En poţele da bude naga u njegovom naručju, baš kao kod njegove

kuće. Mogla je da oseti kako u njemu raste ţelja i ona sama ţudela je da odgovori

na to svojim potpunim predavanjem.

Ţelela ga je. A ipak, nije mogla da se opusti. Ne ovde u svojoj kući. Ne kad su Kodi

i Ajvi u blizini. Pirs ju je ljubio tako silovito da je ţelela da se prepusti strasti koju je

budio u njoj, da se ponovo nađe s njim na talasima beskrajnog zadovoljstva i sreće.

Ali, nije mogla. Što je više mislila o njemu i o onome što je mogla da uradi s njim

i on s njom to je više bila svesna šta bi to značilo. Značilo bi da popušta u svojoj

nameri da ono što ima s njim bude odvojeno od njenog ţivota s Kodi. Bila bi

neoprostiva greška da to dozvoli sebi.

Pa ipak, nije mogla da mu odoli. I dalje je pruţala poluotvorene usne njegovim

poljupcima, i uţivala u svojim osećanjima kojih nije htefa da se tek tako odrekne.

Njegove ruke su je milovale i izazivale u njoj erotska osećanja koja su je vukla ka

tom zabranjenom plamenu. En je shvatila da ukoliko brzo ne reaguje samo njeno

oklevanje značilo bi da se predala. Nije bilo fer da i dalje nastavlja s nečim čemu se,

u stvari, opirala. Kad je posegao rukom za pojas njenih farmerica, ona se obema

rukama odupre o njegove grudi.

— Pirse, ţao mi je, ali ne mogu. Ne ovde — rekla je molećivo trudeći se da pokaţe

čvrstinu istovremeno.

U početku je Pirs malo obraćao paţnju na njene proteste. I dalje se naginjao nad

njom i pokušavao da je privuče k sebi. — En ja te ţelim. Ako nećeš ovde hajdemo

onda u tvoj krevet.

— Ne, ne mogu ovde to da radim, Pirse. Drţala ga je čvrsto, iako je videla da se

on mršti.

Gledao ju je dugo kao da odmerava njeno ponašanje, kao da pokušava da je

razume. Onda se s uzdahom dubokog razočarenja odvojio od nje, ustao i otišao do

kamina. Disao je uzbuđeno, videlo se to po podizanju njegovih grudi. I ona je

ustala. Gledala je kako okrenut leđima provlači prste kroz kosu. Onda se okrenuo

njoj.

— U čemu je stvar, En? Zbog čega ne mogu da te volim tamo gde mi se dopada,

do đavola!

Ona mu priđe u nadi da će sama njena blizina pomoći da mu objasni ono što ni

njoj samoj nije bilo potpuno jasno. — Pirse, moţda si u pravu što se ljutiš. Ne

znam. Ali već tvoje prisustvo ovde za mene znači veliki korak napred. Da se volimo

ovde — zastala je i prešla drhtavom rukom preko čela iako to nije umanjilo njenu

napetost — to bi bilo suviše očekivati od mene.

Pirs, međutim, nije bio raspoloţen da joj udovoljava, još manje da je sluša.

Uzdahnuvši duboko on pokuša najpre da se opusti pa onda stavi šake na njena

ramena. Po izrazu lica videla je da je veoma razočaran. — En, pitam se da li ću te

ikada razumeti. U ovom trenutku čak i ne pokušavam. Ali bolje bi bilo da shvatiš

jedno: stvari će se promeniti. Ja imam čvrstu nameru da igram značajnu ulogu u

tvom ţivotu. Što pre shvatiš, to bolje za tebe.

— Pirse, ja...

— Videćemo se sutra ujutro — rekao je i pustio je.

En nije odmah shvatila.

— Fenvik protiv Roiinsa. Zar se ne sećaš — reče sarkastično Pirs. — Puno sreće,

advokatu!

Nije više čekao na njen odgovor, I ne osvrnuvši se Pirs izađe u noć.

Nekoliko trenutaka En je zurila za njim a onda sleţe ramenima ni sama ne

znajući šta da misli. Naravno, znala je da je sutra suđenje ali to je zauzimalo drugo,

manje vaţno mesto u njenim brigama. Poći će za njim. Moraće da je shvati.

Polako, kao da je postajala svesna jedne druge realnosti, shvatila je da to ne bi

ničemu vodilo. Pirs je već igrao vaţnu ulogu u njenom ţivotu, vaţniju nego što je

ona uopšte ikada ţelela. Nju je ova istina istovremeno privlačila, a i zbunjivala i

plašila. Takođe ju je plašilo to što je prema njemu pokazivala sve veću slabost. Ipak

se nadala da je to bila samo trenutna situacija. Sutra kad ne bude osećala da je

ugroţena stvari će joj opet izgledati normalne.

Ali, kad je ugasila svetio i utonula u tamu sobe, En se pitala da li će stvari ikada

biti više normalne?

7.

Sutradan, u ranim časovima kad je počelo suđenje En je osećala da joj je

neprijatno što se našla licem u lice s Pirsom. On je u svemu bio strašan protivnik,

onako odeven u tamno odelo, s uredno začešljanom tamnom kosom. Njegov nastup

bio je neusiljen i siguran dok je izlagao slučaj svog klijenta.

Više puta ona je prepoznavala gestove koji su je spontano podsećali na intimne

trenutke koje je delila s njim. U tim momentima En je gledala u stranu i ozbiljno

pokušavala da se sabere, jer je najzad shvatila da ukoliko ţeli da obavi posao onda

treba da gleda Pirsa, a da ga istovremeno uopšte ne vidi. To je bio dodatni napor za

nju ali se trik isplatio. I on je svojim stavom doprinosio tome.

Ĉim je primetila da joj se suprotstavlja bez i malo oklevanja, njoj se vratilo

samopouzdanje. Njena veština prilikom unakrsnog ispitivanja njegovog svedoka ne

samo da se nije smanjila već je još više došla do izraţaja. Stavljajući često primedbe

na njegovo suptilno vođenje svedoka uvidela je da je mnogo revnosnija i preciznija

nego što bi bila u drugim prilikama, da je bio u pitanju neki drugi branilac.

Gospođica Fenvik, neočekivano nervozna na klupi za svedoke, nesvesno je

priznala da je u vreme kada se dogodila nesreća ţurila na neki sastanak vraćajući

se sa nekog ručka u gradu na kóme je sluţeno piće. Mada je Pirs indirektno stavio

do znanja da je gospođica Fenvik popila samo „maleni" martini, En je znala da je

seme sumnje bačeno na tlo.

Za vreme pobijanja optuţbe sledećeg dana En je učinila sve da Rolinsa predstavi

kao mladog porodičnog čoveka koji se bori da podigne svoju porodicu u po rođenju

sa Konstancom Fenvik bogatom, neudatom pa stoga i slobodnom osobom koja vodi

društveni ţivot. To bi joj verovatno sasvim i uspelo da Pirs veštim unakrsnim

ispitivanjem nije otkrio tvrdoglavost Toma Rolinsa. Tom je, doduše, samo jednom

planuo ali to je bilo dovoljno da En ode srce u pete. Pitala se da li je Tom prihvatio

njena upozorenja da ostane hladan prilikom Pirsovog rigoroznog ispitivanja.

Posle ubedljive završne reči sa obe strane En uputi osmeh ohrabren ja Tomu

mada je intimno osećala da sve moţe da ispadne naopako. Tada je ustao Pirs da dá

konačnu reč. To je bila poslednja strela i En je znala da će je on učiniti što je

moguće ubojitijom. Počeo je veoma efektnom pauzom, kao da paţljivo prebira po

mislima, iako je En znala da on tačno zna šta će reći.

— Tokom celog suđenja odbrana je pokušavala da izvrne veoma jednostavne

činjenice u ovom slučaju — rekao je mirno, kao uzgred. — Odbrana bi ţelela da

poverujemo da je njen klijent nevina ţrtva bačena na milost i nemilost bogate,

prepredene ţene koja ţeli da se sveti sirotim nevinim muškarcima. — Tu je Pirs

zastao i prišao mestu gde se nalazila porota da bi nastavio. — Ali, dame i gospodo

porotnici, ja sam i ranije bio igrač na takvim igrankama.

Gospode boţe! En je namerno gledala u drveni uglačani pod da ne bi morala da

pogleda naviše, prema nebu. Pirs je danas bio zaista u izvanrednoj formi, mislila je

nezadovoljna.

— Odbrana je takođe pokušala da odloţi proces stalnim upadicama za vreme

mog izlaganja i unakrsnog ispitivanja svedoka — nastavi Pirs zamišljeno kao da se

izvinjava zbog takvog ponašanja odbrane. — Ja sam izbrojao samo danas ukupno

dvadeset takvih upadica a juče jedanaest. Eto, sada svi znamo da je to samo

taktika — reče on sleţući ramenima — A na vama je, porotnici, da sudite koliko je

ona imala efekta.

Sudnica je odjekivala od njegovog sigurnog dubokog glasa dok je primenjivao

sopstvenu taktiku da ubedi članove porote osam ţena i četiri muškarca.

En je osećala kako joj srce ubrzano udara dok je slušala paţljivo. Samo ponekad

bi podigla pogled da bi izrazila svoje negodovanje na pojedine Pirsove izjave. Kratak

pogled prema Koni Fenvik bio joj je dovoljan da utvrdi da ona i dalje sa puno vere

gleda u Pirsa, kao što je to činila za vreme celog suđenja.

Kad je porota donela odluku u korist Pirsovog klijenta samo je njena ruka na

Tomovoj uspela da ga spreči da reaguje impulsivno, pre nego što čuje drugi deo

presude. Međutim, dobro je morala da se pomuči da se ne nasmeje kad je

predsednik porote objavio da Tom Rolins treba, na ime odštete za njen maserati, da

plati Konstanci Fenvik sumu od deset dolara!

En se uzdrţavala da ne pokaţe svoja osećanja sve dok nisu bili gotovi svi

potrebni papiri i dok se nije oprostila sa Tomom. Onda je izašla iz sudnice u hodnik

u kome su se nalazile stranke. Pirs je razgovarao sa svojim klijentom. En samo

kratko klimnu glavom i prođe pored njih. U tom trenutku više uopšte nije bila ljuta

na njega. Bilo joj je drago što je najzad ostala sama i što nije morala da govori.

Kokak joj je bio lak.

U stvari, njoj nije predstavljao olakšanje sam ishod već činjenica da nije više

morala da se suprotstavlja Pirsu. Dva dana bila je zaštićena svojim poslom koji joj

je omogućavao da bude objektivna, koncizna i profesionalna. Sada, kada je sve bilo

gotovo, uvidela je koliko je bila ranjiva prema čoveku koji nije trpeo pogovora i

čijem je osmehu mogla teško da odoli. Njegov šarm, samo njegovo prisustvo,

iscrpljivali su je.

I sada, kad je osetila njegovo prisustvo ote joj se uzdah olakšanja. Ipak, nastavila

je da hoda gledajući pravo ispred sebe. Bilo joj je dovoljno da oseti njegov miris koji

joj se dopadao. U hodniku je bilo suviše ljudi tako da nije mogla da reskira da im se

pogledi sretnu.

— Dobro obavljen posao, En. Veoma dobro obavljen — rekao je tiho.

— Hvala. I ti si bio dobar.

Pirs spretno otvori vrata i propusti je napolje. — Ipak, bolje da to ne radimo više.

Bar neko vreme.

— U redu.

Ona je prošla pored njega. Bila mu je zahvalna što ne ţeli da je sreće češće u

sudnici i zato uspori korak da bi mogao da je stigne pre nego što uđe u svoj

karavan parkiran s druge strane ulice.

Kada je otvorila vrata svojih kola i okrenula se da ga pogleda uvidela je da joj

neće biti dovoljan samo kratak pogled. Prosto nije mogla da odvoji oči sa njegovog

zgodnog lica, najzgodnijeg koje je do sada videla. Sve joj se dopadalo na njemu —

izvijene obrve, brkovi, lepo izvajane usne. Ali ni taj dugi pogled nije mogao da je

zadovolji. Ĉeznula je da ga dodirne. On podiţe ruku prema njoj u nameri da

dotakne vrhom prsta njen obraz. Ona mu instinktivno pođe u susret jer je ţelela da

bar jednim delom svog tela oseti njegov dodir.

— En, pođi sa mnom na ostrvo Kijava — rekao je. — Ostanimo cei u noć tamo.

Kako je mogla da odbije kad ga je strahovito ţelela. Otvorila je oči.

— Da. Pirse, hoću!

* * *

Tog popodneva bilo joj je prosto nemoguće da se koncentriše na prave poslove

tako da je odlučila da odloţi sve što je bilo planirano za naredni dan. Za nju nije

bilo neobično da posle nekog teţeg slučaja uzme neki dan odmora. Ako je Dejvid i

smatrao da slučaj koji je upravo završila i nije bio posebno teţak, to nije ničim

pokazivao. Strpljivo je slušao njene instrukcije da sve planirane sastanke odloţi za

početak naredne nedelje.

Kad se povezla prema kući En je osećala da je potpuno slobodna, gotovo

razdragana. Međutim tamo ju je očekivalo mnogo nezgodnih dečjih pitanja. Ona

sasvim lična Ajvi je srećom uspela da izvrda. Napomena da „miševi kolo vode kad

mačka nije kod kuće" najviše je imala uticaja na Kodi.

Najzad, kad je sela pored Pirsa u njegov Ferari i okrenula se da mahne ćerki, En

je shvatila koliko joj je bilo potrebno da otputuje s Pirsom. Uprkos hladnom

novembarskom vremenu znala je da će je taj čovek zagrejati.

Izgledalo je da i on deli njeno raspoloţenje. Dok je govorio o kući koju je iznajmio

a koju razmišlja i da kupi njegova ruka često bi kliznula sa upravljača da je

dodirne, da je pomiluje. Najzad uze njenu ruku i stavi je sebi na butinu gde joj je i

bilo mesto. En se primače bliţe i nasloni se ramenom na njega.

Polako, njihov razgovor preneo se na suđenje. Ovog puta su mnogo iskrenije

Ĉestitali jedno drugom. Sve je imalo mnogo dublje i lično značenje. En nije mogla

da odoli da ga ne zadirkuje.

— Stvarno Pirse, reskirao si mnogo kad si pomenuo ono sa iskustvom u igranju,

naročito što ja znam da imaš slabe zglobove.

— Ali, ti me sigurno ne bi izdala, zar ne?

— Mogla sam baš. Ali smatrala sam da je bolje da tu informaciju zadrţim za sebe

i da je onda upotrebi m u nekom boljem trenutku.

— En, ti si bezobzirna ţena. Sad shvatam. Posle tvoje završne reči pomislio sam

— gotovo si i mene ubedila, a to mi se uopšfe ne dopada. Ne ţelim da se ponovo

sretnemo kao protivnici. Ima mnogo boljih načina da te čovek upozna, En.

— Pirse, sada si umoran. Sigurna sam, kad se budeš odmorio od ovoga da ćeš

me sa lakoćom i šeći na komade kad se sledeći put vidimo u sudnici.

Pirs više ništa nije rekao tako da je ona smatrala da se on slaţe s njenom

konstatacijom. Zato je i mogla da zaboravi njegove reči koje su je uznemirile, lako je

ideja bila privlačna to je značilo suprotstavljanje interesa. A ona nije bila spremna

da prihvati takvu mogućnost. Ali, sada joj nije bilo do razmišljanja. Uţivala je u

njegovoj blizini.

Sunce je bilo gotovo na zalasku kad su stigli do šumske kuće smeštene usred

borova i hrastova. Duvao je neprijatno hladan vetar i En se bolje uvi u svoju jaknu

dok je išla za Pirsom ka ulaznim vratima. Zastala je na otvorenim vratima

zadivljena unutrašnjošću kuće. Sa stepeništa koje je vodilo dole, u prostranu

dnevnu sobu, En je uţivala u njenom jednostavnom izgledu. Svidela joj se tavanica

od grubo tesanih greda. Pridrţavajući se jednom rukom za zid, En polako siđe.

Pogledom je obuhvatila spavaću sobu u potkrovlju, kamin i to sve od grubo tesanih

oblica. Na polici iznad ognjišta stajale su dve lampe do pola napunjene gasom. Kad

je došla do kamina obloţenog uglačanim kamenom bila je zaista očarana.

— Divno — promrmljala je uzbuđena i Pirsovim prisustvom koje je osećala svim

svojim čulima. — Još će ti se više dopasti kad bude zapaljena vatra — rekao je i od

pozadi je obuhvatio oko struka.

Onog momenta kad ju je dodirnuo, kad je njegov dah osetila na svom vratu En je

znala da će srce početi ubrzano da joj kuca, ali to joj je bilo drago. Ona zadovoljno

uzdahnu prislanjajući se obrazom na Pirsove grudi. — Samo ćemo time da

pogoršamo stvar.

— Ne, ne — osmehnu se on umirujući je — naloţićemo veliku vatru. One gore

stvari doći će na red kasnije kad te budem silovao.

— Koliko će to da traje?

On se namršti. — Sve zavisi koliko ćeš se opirati.

— Pitam za vatru, Pirse! — Ali, ona je i sama u sebi osećala onu drugu vatru.

— A, to. Pa, moraću da donesem drva iz šupe. Zatim da nađem novine, pa

šibice... ne znam. Moţda će trajati satima.

En se okrete u nameri da mu vidi lice. Polako je rukama skliznula preko

njegovih grudi i zagrlila ga oko vrata. — Nastavi sa silovanjem.

— Ono, pa ti si kao stvorena za silovanje — reče on toboţ iznenađeno.

— Prava uspaljenica, kad se jednom resim na to — prošaputa ona uzvraćajući

njegov pogled.

— Hm. Izgleda da ćeš mi oteti zvanje glavnog siledţije.

— Smenjivaćemo se u tome — reče ona milujući ga neţno po vratu. Njemu se ote

duboki uzdah zadovoljstva. Privukao ju je snaţno k sebi.

— Nemoj da posle kaţeš da nisam fer.

Kad je najzad usnama potraţio njene, En se činilo da će je ugušiti silna ţelja za

njim. Njegove usne su se upijale u njene s takvom ţestinom da ga je to podsticalo

da je ljubi još strasnije. Pripila se uz njega uzvraćajući mu poljupce. Bila je kao

ošamućena i svaki njegov dodir izazivao je drhtanje u njenom telu. Njene grudi su

same hrlile prema njemu, a butinama je upijala toplotu njegovog stegna, koja se

osećala i kroz farmerice.

S njegovom snaţnom rukom na svom zatiljku ona se prepustila svojoj slabosti.

Prstima druge ruke polako je prelazio preko njene kičme, pa još niţe, traţeći ona

najosetljivija mesta. Onda ju je snaţno zagrlio kako bi mogla da oseti da je i on ţeli,

i to brzo. Vrhovima prstiju jedva je dodirivala pod. Ţelela ga je. Bio joj je potreban.

Nije vaţno što se sve odvijalo tako brzo. Biće kasnije vremena za ono polako. Imaju

pred sobom cei u noć.

Otvorila je nabrekle usne da nešto kaţe ali nije uspela. Bar ne odmah. Ali, kad je

videla jasne plamenove ţudnje u njegovim očima znala je da je i njegova ţelja ista.

— Vodi me u tvoj krevet — rekla je teško dišući — Voli me, brzo!

U njenim recima sada nije bilo zadirkivanja, već samo glad da bude posedovana i

da poseduje. Kad joj je skinuo jaknu sve je obećavalo zadovoljenje njenih ţelja;

njegov odlučan izraz lica, oči koje su traţile od nje da mu se poda čak i da to nije

ţelela.

A ţelela je. Nije mogla da skriva svoju ţudnju. Nije skrivala svoju strast od koje je

drhtala, pruţala mu je usne da ih ljubi. I nije otkrivala postepeno svoja osećanja

već je sve išlo brzo, sa pokretima njenih ruku koje su ga privlačile k njoj na grudi.

On je pustio da se ona dugo odmara u njegovom naručju pre nego što se

okrenuo i pošao prema spavaćoj sobi drţeći je i dalje u rukama. Kad su došli do

stepeništa Pirs je pusti da pođe ispred njega. Ali, i dalje ju je drţao oko struka da bi

odrţao onaj vaţan kontakt među njima. Bila je to veza koja je odraţavala neţnost i

obećanje za još mnogo toga što će tek doći. Išla je laganim korakom uz stepenište.

Na vrhu stepenica on je privuče k sebi s leđa a ruke mu skliznuše preko njenih

kukova do unutrašnjih strana butina. Istovremeno je ljubio i grickao neţnu koţu

na njenom vratu, što je izazvalo u njoj pravu erupciju. Ona lako kriku, okrete se

prema njemu i poseţe za dugmadima njegove košulje. On ju je neţno ljubio u čelo i

kosu dok je istovremeno skidao s nje bluzu a onda je samo jednim pokretom

raskopčao njen brushalter. Milovao joj je dojke dlanovima što je u njoj samo

pojačalo nestrpljenje da ga svog oseti oko sebe. Zbog toga gotovo nije mogla da se

koncentriše na ono što je činila. Kad je otkopčala dva dugmeta košulje pošla je

rukama i protiv svoje volje prema zatvaraču njegovih pantalona, koji nikako nije

uspevala da otvori. Najzad, kad je otkopčala dugme, metalni zatvarač popusti i ona

zavuče ruku da oseti tvrdoću pod prstima.

Sada se i Pirsu ţurilo. Nije znao da li da je odmah uzme ili da uţiva u uzbuđenju

koje je izazivala njena ruka kojom ga je milovala. Sa uzdahom gurnuo ju je prema

krevetu svlačeći je da bi i pogledom uţivao u onome što su njegove ruke već oseti

le.

Bluza i brushalter pali su ubrzo na pod pored njenih nogu tako da je stajala

obnaţena do pojasa. Ţelela je da joj miluje dojke. Kroz drhtavu svetlost lampe

videla je kako se svlači. Posle košulje skinuo je brzo pantalone otkrivajući svoje

dobro građene butine i listove. Kad se uspravio En je bila zadivljena njegovim

glatkim telom u kome je bilo neke panterske lakoće. On je polako prilazio izvlačeći

iz nje sve atome ţelje da bi ih najzad skupio u jednu centralnu tačku na njenom

telu. Sagao se i skinuo najpre jednu pa onda drugu cipelu. Ona se nije ni trudila da

mu pomogne. Gledala je zadivljeno u njegova snaţna ramena, talasastu bujnu kosu

na njegovom zatiljku. Onda njegove ruke pohrliše prema pojasu njenih farmerica

koje je jednim grubim pokretom svukao sa njenih kukova. Kad je ostala naga on je

klečeći počeo da je ljubi od butina prema kukovima, stomak i onda, polako i neţno

malo niţe. En ga privuče k sebi i on verno stade da ljubi njene usne, da gnječi

njene dojke do neizrecivog zadovoljstva.

Zbacio je prekrivač i ćebe sa kreveta. Miris belih ispeglanih čaršava mešao se sa

njegovim muškim mirisom. Spustio ju je na krevet a onda i sam legao pored nje i

ponovo je obavio svojom toplotom. Isprepletali su noge obuzeti vatrom svoje

razbuktale strasti.

Telom uz telo — goreli su. Njene neţne ţenske obline gubile su se pod čvrstim

obrisima njegovog muškog tela. Poljubac mu je bio vlaţan i odavao je njegovu glad

što se slagalo s njenom očajničkom ţeljom da ga najzad ima. Njeno milovanje sada

je pre odavalo tu ţelju nego što je značilo igru. Imala je nameru da ga ima, celog, i

da mu se i ona za uzvrat sva poda. Kruţnim pokretima jezika prelazila je preko

njegove bradavice sve dok nije začula njegov krik zadovoljstva. Naginjući se nad

njom disao je teško i isprekidano. Zatim su se njihova tela spojila u neopisivi sklad

pokreta. On ju je voleo tako neţno a istovremeno sa takvim oboţavanjem da joj se

činilo da plovi s njim kroz beskraj. Od kako ga je srela mnogo se promenila.

Izgledalo joj je da je do tog trenutka njeno srce bilo negde zatvoreno. Svojim

paţljivim vođenjem oslobodio ju je svih sumnji tako da je procvetala i otvorila se.

Ĉinilo joj se da već veoma dugo luta s njim po moru sna, da nikada neće nestati te

unutrašnje lepote, zbog divnih osećanja koje je izazivao u njoj i oko nje.

A onda je povukao u vrtlog emocija; letnji siloviti pljusak bio je njegov odraz. On

je s lakoćom odstranjivao iz nje mrzovolju koja ju je uništavala. Nije dozvoljavao ni-

kakvo bekstvo.

Ona ga je grčevito stezala nudeći svoju da bi za uzvrat dobila njegovu silovitu

strast čiji se intenzitet povećavao. Talas trzaja potresao ju je silinom groma dok

najzad nije klonula u njegovom naručju, bez misli, nesvesna stvarnosti do koje joj

uopšte i nije bilo stalo.

Ali on još nije hteo da je pusti. Njegove ruke bile su na njenom uzdrhtalom telu.

Umirivale su je dok nije povratila dah i dok on nije počeo ravnomerno da diše. Sada

joj je srce kucalo normalnoaondase divila njegovoj moći kojom je tako lako mogao

da upravlja njenim emocijama, da ih tako sigurno usaglašava sa svojima. U

trenucima kada je osećala da je najslabija, najviše zavisna od njega bio je dovoljan

samo jedan njegov osmeh da joj povrati dobro raspoloţenje tako da je mogla da

ponovo prikupi snagu i postane ličnost, bez obzira što je deo te ličnosti zauvek

ostajao njemu na brigu i staranje.

Ona se sanjivo osmehnu kad ču njegov poziv da siđe dole i da se zagreje pored

vatre koju će najzad zapaliti.

— Smesno! A ja sam mislila da si ti to upravo učinio i to dobro — rekla je i

pruţila mu obraz da je poljubi i tako potvrdi to što je rekla.

On je zastao i sačekao da primi priznanje u vidu poljupca pre nego što se najzad

otrgao iz njenog zagrljaja. En je posmatrala kako se oblaci ali nije imala samo takvu

nameru. Njoj se dopadala ideja da provedu nekonvencionalno veče. Ustala je i uvila

se u prekrivač. Gledala ga je zamišljeno.

— Šta misliš da ja sad posle ovog napornog rada izvršim prepad na tvoju

kuhinju?

— Mršava posla — rekao je vrteći glavom i češkajući se po maljavim grudima. —

Ipak, mislim da bi trebalo nešto da pojedemo. Šta imaš na umu?

— Pa, ne bih ţelela da se hvalim. Ali kaţu da dobro spremam konzerve, naročito

one pikantne sa čilijem.

— Ma nemoj!

Gledao ju je toboţ zadivljeno. — Pa kako to uspevaš, En? Stvarno! Ti si advokat,

majka, divna ljubavnica ... a sad, evo, čujem da dobro barataš aluminij umom.

— Šta da ti pričam? Ja radim vredno. Dobro vodim igru, ako shvataš šta mislim.

Na njeno obešenjaštvo on je čodgovorio smehom. Na kraju je ipak Pirs morao

da otvori „tvrdoglavi" poklopac. Kad je napravila kafu i kad je pristavila Sjelo En

se pridruţi Pirsu koji je i sedeo pored vrata. Sada je već bilo toplije. Pirs je sedeo na

sofi sa ispruţenim i prekrštenim nogama. Zamišljeno je gledao u magnetofon sa

koga se čula rok muzika.

Obmotavši čvršće ćebe oko sebe En priđe kaminu da se malo zagreje. Slušala je

staru ljubavnu pesmu koja se zvala „Moţda više nikada nećemo ovuda proći" koja

je tiho odzvanjala u njenim ušima. Pitala se da nije moţda ona uzrok Pirsovoj

zamišljenosti.

— Da li to najviše voliš? Izgleda da ga je njeno pitanje trglo iz misli. — Da. Slušaš

li ti često muziku? -

En sleţe ramenima — Ne — priznala je i onda se poţurila da to obrazloţi. —

Imala sam taj običaj kad je Kodi bila mala. Ali sentimentalne ljubavne pesme

kvarile su mi raspoloţenje. Zato sam i prestala da ih slušam.

— Moţemo da ugasimo magnetofon ako ţeliš.

— Nemoj — rekla je ustajući — sada me umiruje.

Pirs se nasloni. — Drago mi je. — Razmišljao je neko vreme. — Zašto ti je muzika

kvarila raspoloţenje?

Sada je bio na nju red da se malo zamisli pre nego mu odgovori. — Verovatno jer

su me pesme podsećale na ţivot i na ljubav kakvi mi nisu bili dostupni. Verovatno

ti odajem utisak neke glupe sanja-lice, ali ja to zaista nisam.

— Zar bi to bilo nešto loš§ i da jesi? Svako ima neke vizije o'tome kakav ţivot ţeli.

— Naravno — rekla je potvrdno klimajući glavom — Kad sam bila mlada mnogo

vremena provodila sam u sanjarenju o idealnom ljubavniku, idealnom domu,

izvanrednoj karijeri. Ali, onda sam odustala od toga i naučila da ništa nije

savršeno.

— Znači, postala si cinik u svojim zrelim tridesetim godinama, bogamu!

— Moţda. Ipak više volim da za sebe mislim da sam realista.

Njen osmeh je odavao takvu tugu koje ni ona nije bila svesna. Kada se okrenula

vatri Pirs poţefe da joj ukaţe na grešku da svet posmatra uvek objektivno. Ţudeo je

da joj kaţe koliko je voli i koliko mu je bila potrebna. Ali, ne! Ona još nije bila

spremna za to. Umesto toga on se zadovoljio da je, za sada, samo gleda.

— Da li ti je zima?

— Ma ne, sva gorim — promrmljala je zadovoljno.

— Onda se okreni i spusti dole taj ogrtač, meni za ljubav.

Izgledalo je da En okleva i pokušava da proceni njegove namere. Ţeleo je da mu

više veruje. Imao je malo vremena da to postigne, mislio je Pirs razočarano. Ipak

bilo joj je stalo do njega. Osećao je to. Ali kako to osećanje kod nje da pretvori u

trajnu ljubav. On ni sam to nije znao i gotovo je zbog toga osećao bol u grudima.

Najzad En učini ono što je traţio od nje i on vide kako je jednostavno pustila da

joj ogrtač sklizne niz telo i padne na pod. Dok je svetlost titrala po njenim

ţenstvenim oblinama Pirs poţele da on bude ta svetlost koja miluje njeno telo, sjaj

koji će ostati zauvek tu.

— Bez obzira na to šta se dogodi u budućnosti ja ću te se uvek sećati ovako —

rekao je uzbuđenim glasom — Bez obzira šta ćeš od odeće imati na sebi ja ću te

uvek videti ovakvu, odevenu, treperavu svetlost vatre.

8.

Plaţa na Kijava ostrvu delovala je napušteno ali Pirsovo prisutvo izazivalo je u

njoj prijatno raspoloţenje. Bila je razdragana i nije joj smetao ni vetar koji je

mirisao njenu kosu dok je za Kodi skupljala školjke. Pirs je stajao podalje, zagledan

u talase koji su zapljuskivali obalu. En se s toplinom sećala noći koju su proveli

zajedno. Od kako su stigli on kao da ju je začarao. Posle su vodili ljubav pored

kamina, uz vatru. A romantični trenutak protegao se sve do jutra kad ju je

probudio poljupcem. Njegove neţnosti učinile su da joj ovo mesto zauvek ostane

drago. To mesto je bilo sada njihovo, njihov dom i njihovo pribeţište. Potrčala je

prema njemu tiho, ţeleći da ga obgrli s leda i da ga iznenadi poljupcem. On smesta

prihvati njenu neţnost i steţe je u zagrljaj. Njegov miris i njegove ruke koje su u

njoj izazivale talase uzbuđenja podsećale su je na proteklu noć.

Ali Pirs se nije zadovoljavao lakim izlivima neţnosti. Pre nego što je i mogla da

nasluti on je već blago ali uporno ljubio njene usne, stavljao joj jezik u usta, traţio

više! I, istovremeno, i sam se predavao. Ona stavi ruke pod njegov sako da ga

pomiluje i priđe još bliţe uz njega. Neţno se privijala i mazila uz njegove kukove sve

dok je nije najzad uz uzdah odgurnuo od sebe.

— Šta je? Nešto nije u redu — pitala je.

— Ne, ali moram da te opomnem da je vetar hladan a naročito ako su ti grudi

gole i ako leţiš na vlaţnom pesku.

— Ah, tako. Ali ja valjda ne treba da se brinem o tome, zar ne?

— Pa, nisam baš siguran. Ako tako nastaviš svašta moţe da se desi.

Zaista, vetar je bio hladan a strpljenje jedna od njenih vrlina, ovog puta nije joj

išla u prilog. Zato se zadovoljila da šeta zagrljena, glave prislonjene na njegove

grudi.

— Ţelim da idućeg leta ovde provedemo svaki vikend — rekao je iznenada.

— Izvanredna ideja samo što ja ne bih mogla da dolazim baš svakog vikenda —

podseti ga ona. — Kodi se neće dopasti da je tako često ostavljam.

— Zašto da je uopšte ostavljaš? Ovde će joj se sviđati, videćeš. Lepo ćemo se

provoditi zajedno.

Pre nego što je mogla da odreč-no zavrti glavom Pirs ju je već drţao oko struka

razdragan tom idejom.

- Znaš, ja sam dosta razmišljao o svemu — nastavi — mogao bih da radnu sobu

pretvorim u spavaću sobu za nju. To bi lako moglo...

— Ne!

— Šta?

— Ne — ponovi ona samo ovog puta blaţim tonom.

En je i dalje išla pored njega ali sad ga više nije grlila kao malopre. — Pirse, ono

što je medu nama nema veze sa Kodi. Nemoj je uključivati u naše planove.

— Ali, En, ja bih ţeleo da je upoznam. Mislim da joj je potrebno i prisustvo

muškarca.

— Ne i ne. Mislim da sam bila dovoljno jasna.

Videla je kako steţe vilice da bi prikrio Ijutinu. Sada joj je bilo jesno da će morati

da se bori s njim oko toga. A ona to nije ţelela. Svaka uvreda nanesena njemu vre-

đala je i nju isto toliko. Ali, morala je da se suoči s njegovim besom i da ga umiri,

koliko god moţe. Zato je namerno pošla prema njegovim kolima. Ĉula ga je kako ide

za njom.

— En, navedi mi samo jedan razlog zbog čega ne ţeliš da budem u blizini tvoje

ćerke. Mislim da joj se sviđam. Mislim...

— Sigurna sam da je tako, Pirse. Veoma joj se dopadaš. Za nedelju dana bi bila

luda za tobom.

— Pa u čemu je onda problem?

— Ima samo jedan probiem — rekla je iako nije volela što mora da diskutuje s

njim o tome — Ja ţelim Kodi sve najbolje. I zato smatram da ni ti, niti bilo koji ţivi

stvor moţe da je voli kao ja. Bolje je da ne počinjemo nešto...

Pirs je ubacio kola u brzinu i izašao na put. — Ja ne verujem u te gluposti. Gde

piše da dete treba voleti samo na određeni način? Ko kaţe da je majčina ljubav tako

sveta, tako dragocena da se ne moţe upoređivati ni sa kakvom drugom ljubavlju?

Ona nije imala šta da odgovori na to, bar ne onako da je on shvati. I mada nije

očekivao njen odgovor videla je da je besan, kao i ona što je bila uostalom. Svesna

da je čarolija nestala iznenada, En je nemo gledala u put ispred sebe.

U kući je skupljala stvari dok ih je on sve ostavljao na mesto i spremao se da je

zatvori pre odlaska. Nisu razgovarali ali su instinktivno znali šta ko treba da uradi.

Kada je došla u dnevnu sobu bila je donekle iznenađena što joj se obraća

drugačijim tonom:

— I mene je odgajao očuh — rekao je nemarno še igrajući ključevima.

En uzdahnu. Preturala je po novčaniku samo da bi nečim zaposlila svoje ruke.

— Znam. I sigurna sam da je tebi bilo lepo, Pirse.

— Da, bilo mi je lepo. Odlično, čak. Moj očuh se trudio što je više mogao. Baš

kao što bih i ja pokušao ...

— Pokušao — rekla je neljubazno i sačekala da uhvati bačene ključeve — Bojim

se, Pirse, da to nije dovoljno. Niko neće eksperimentisati s mojom ćerkom.

Po tome kako ju je gledao videlo se da su mu se smučile reći koje je upravo čuo

ali, pre nego što je progovorio, lice mu je opet bilo bezizrazna maska: — To je ono

što svi mi priţeljkujemo kad se rodimo, En. Kad se Kodi rodila i ti si načinila

pokušaj.

— Ne, ja sam učinila napor da uspem u onome što treba da uradim. Nikada

nisam obećavala da ću nešto pokušati. Znala sam da ću uraditi uspešno sve ono

što treba da se uradi — rekla je odlučno.

— Pa, čestitam! Ti si sjajna. Njegov ton bio je sarkastičan. - Neki od nas ne

poseduju takvu nepokolebljivost, takvu mudrost svih vremena. Neki od nas nisu

delfijske proročice već samo obični smrtnici.

Njegova zajedljivost samo ju je još više razbesnela. — Izvini ako nisam

raspoloţena da budem snis-hodljiva — rekla je kruto. — Ako ti se ne sviđa ovo što

govorim a ti nemoj da me slušaš. Ali ozbiljno mislim da neću da uništavam sreću

moje ćerke da bih sebi ugodila, niti da bih sačuvala našu vezu. Poslednju rečenicu

rekla je tako nemarno i sa takvim ignorisanjem da je i sama toga postala svesna,

pogotovu kad je videla da ga je povredila.

— Tebi je na pameti jedna jedina misao. Ako se zaljubiš, ako si srećna onda će

Kodi biti nesrećna. Je li tako?

— Ja sam srećna kad je ona srećna. Volela bih da to shvatiš.

— A šta je sa mojom srećom? Zar ti ja ništa ne značim?

— Naravno da mi je stalo i do tvoje sreće, ali ti si odrasla osoba. Ti moţeš sam da

se postaraš da budeš srećan.

— Ma nemoj — rekao je i nasmejao se, ali u njegovom smehu nije bilo veselosti.

— Da znaš da je to najapsurdnija izjava koju sam ikada čuo.

En je zatvorenih očiju prislanjala svoje vrelo čelo na prijatno hladan ragastov

izlaznih vrata. — Ja samo mogu da kaţem da ako nisi srećan s onim što sam ti

dala...

— Bolje da ne nastavljaš tu rečenicu, inače ću zbog mog ponosa morati da ti

odgovorim istom merom. Ĉini mi se da ti se to baš ne bi dopalo.

Ne, sigurno ne bi kao ni ovaj razgovor koji je on započeo. — Hajdemo, Pirse.

Bojim se da smo se previše zadrţali.

Bilo je to najduţe putovanje od ostrva Kijeva do Ĉarlstona. Uvidela je da Pirs

ume i da ćuti. Vozeći se u njegovom udobnom ferariju čeznula je za ugodnom

konverzacijom ali je znala da od toga nema ništa. Na njeno iznenađenje rekao joj je

da će usput stati da ručaju. Ona se nije usudila da to odbije, videvši njegov izraz

lica.

Bio je već mrak kad su stigli do njene kuće. Pirs je bio zamišljen i s ćutljiv i nije

se ni pomerio s mesta da je otprati. — Veruješ li u čuda, i En?

— Ne. Verujem u ono što ljudi čine. A ti? — Ne čekajući da joj odgovori ona

nastavi. Ne, pretpostavljam da ti ne veruješ ljudima. Kladim se da radije veruješ u

Deda Mraza.

— Da, voleo bih da verujem i u njega i u sve vile iz bajki, jer osećam da bi mi bili

od pomoći ovih dana.

— U čemu je stvar? Ko to ţeli da pomuti tvoju sreću?

— Hoćeš li stvarno da ti to kaţem?

En nije ţelela da joj kaţe, jer je osećala da će opet doći do razilaţenja. Ipak nije

imalo smisla povlačiti se. — Da, hoću. Zašto da ne?

— Ti si ta, En. Mislim da te volim a tebe je baš briga. Nemaš pojma koliko me to

boli. Vidiš, ja bih hteo da budem onaj ljubavnik o kome si maštala. Ali, znam da mi

to nešeć dozvoliti.

Ova njegova izjava ju je potpuno zbunila. Bilo joj je i drago što je to rekao ali joj

je bilo i ţao što je sve to čula. — Ali ti jesi moj ljubavnik, Pirse.

— Da, fizički jesam. Samo, ja ţelim nešto više.

Bila je zbunjena svojim reagovanjem. — Ovo nije prvi put da mi to govoriš. Prvo

si hteo da ne budemo samo kolege, a onda si hteo da ne budemo samo prijatelji.

Sad ţeliš da budemo nešto više od ljubavnika. Pa, ja nemam namere da idem dalje

niti da dajem više.

— Moţda, za sada...

— Ne, ne samo za sada. Nikada. Mislila sam da ćeš razumeti.

— Do đavola! Šta tu ima da se razume. Zašto ti je toliko stalo da se ne prepustiš

muškarcu?

— Ne ţelim da govorim o tome.

- Ne, ti ne ţeliš da govoriš ni o čemu što bi poremetilo tvoj status quo. Zašto?

Da li se bojiš da bi ti razgovor o tome toliko naškodio?

— Ne, ne mislim to. Samo, ja ne verujem muškarcima. Bilo bi lepo da nije tako.

— Baš me briga ako ne veruješ ostalim muškarcima. Ţelim da veruješ meni —

rekao je i zgrabio je za ramena primoravajući je da se okrene prema njemu — Do

đavola, nisam ja Met. Onaj što te je lagao i ostavio te s detetom. Nisam ja tvoj otac

koji te je opet ostavio na neki način. Ja ne kršim svoja obećanja.

— Znam da je tako i zato i ne ţelim da mi išta obećavaš. A sada, pusti me da

idem.

Neka ide bestraga! Bestraga njegove glupe ideje. Kako se samo usuđuje da

pominje Meta i njenog oca! Pirs je sedeo smrknut i po načinu na koji je stezao vilice

videla je da je ljut i poniţen.

— En, moraćeš da sačekaš, imam još nešto da ti kaţem.

— Sta to?

— Prošle nedelje Ben je dvaput zvao da bi razgovarali o njegovom pravu da viđa

Kodi.

En se sledila ali je odlučila da ostane čvrsta, da ne padne u očaj. Dan koji je

prošao bio je tako lep, a sada ga je on potpuno pokvario. Ipak, trudiće se da mu

ovog puta ne dozvoli da to učini do kraja.

— I, šta si mu ti rekao?

— Prestani da vrdaš. Uvek sam verovao da je dobro za Kodi da ih upozna. A sada

sam potpuno uveren da je tako.

— Oh, a zašto?

— Zato što ne moţeš za uvek da je drţiš samo za sebe. En, ona ima prava da

upoznaje i druge ljude. Ti je previše štitiš. Vidiš... — zastao je jer je bio u nedoumici

kako da nastavi — kad bi bila malo ljubaznija, kad bi im dala šansu ... glas joj je

zvučao hladno, neprirodno:

— Ne. Ne dolazi u obzir. Već sam ti rekla kakva su moja osećanja u vezi s tim.

Verujem da ćeš i ti, kad malo bolje razmisliš i kad sve shvatiš, biti na mojoj strani.

A moţda i nećeš. Ali, pošto već naširoko pričaš sa Raselovima zašto ih ne pitaš gde

su bili onda kad mi je najviše trebala njihova podrška?

Pre nego što je mogao da joj išta objasni ona pokupi svoje stvari i izađe iz kola.

Onda se okrete kao da se nečeg setila. — A moţda bi trebalo i sebi da postaviš

pitanje zbog čega toliko ţeliš da im pomogneš. Ben Rasel je veoma uti-cajan u

političkim krugovima Juga. Moţda si bacio oko na nešto?

En nije mogla da mu vidi lice dok je s treskom zatvarala vrata od kola ali je ipak

znala da bes ključa u njemu po načinu na koji je naglo poterao kola.

En je stajala kao ukopana nekoliko trenutaka. Ni sama nije znala da je u stanju

da nanosi bol. Prosto nije verovala da je izgovorila onu potpuno besmislenu

optuţbu. Nikad to ne bi ni pomislila da nije traţila načina da se brani od svih onih

optuţbi koje je čula od njega.

* * *

Tri jutra uzastopce Pirsova kola nisu bila parkirana na svom uobičajenom mestu

mada je to En silno ţelela. Volela ga je. Nekoliko dana nije imala nikakvih

kontakata s njim ali joj je bilo jasno da ga je volela sve vreme, a da to ni sama nije

znala. Prošla je i subota. Gotovo celog dana razmišljala je o njemu i morala je da

prizna da ima neodoljivu potrebu da ga viđa i da razgovara s njim. Ali Anđela joj je

rekla da je Pirs na putu i da ne zna kad dolazi.

Kad je u ponedeljak došla u kancelariju videla je Pirsov ferari na uobičajenom

mestu. Oteo joj se uzdah olakšanja. Parkirala je svoja kola. Nije joj se ţurilo da

počne sa svakodnevnim poslovima. Uostalom, trebalo je smisliti nekakav plan, jer

je znala da će ga danas videti. Ali ništa joj pametno nije padalo na pamet. Najbolje

će biti da mu jednostavno kaţe da ga voli i da joj je nedostajao. Bog zna da li će to

biti dovoljno. Najbolje će biti da se prepusti njemu na milost i nemilost a da detalje

ostavi za kasnije. Hrabro je ušla u firmu „Kinsajd i Bjukenon, advokati". Pirsova

sekretarica ju je dočekala sluţbeno. — Ima stranke, gospođice Fleming, ali ću vam

reći da vam telefonira čim završi sastanak.

— Ne hvala. Sačekaću ako moţe.

— Naravno, ali zar ne biste radije ...

U tom momentu otvorila su se vrata Pirsove kancelarije i En je čula njegov

prijatan glas.

— Podneću zahtev i obavestiću vas o datumu suđenja. Očigledno, Pirs se

obraćao svojim klijentima koje još uvek nije mogia da vidi.

Onda se na vratima pojavi stariji bračni par. En je bila kao ukopana. Kao da ju

je neko momentalno preneo, pomoću neke čarolije, na dan Metovog pogreba.

Njegovi otac i majka bili su sada pred njom. Ĉinilo se da je i njima neprijatno, n

— En!

Ona instinktivno pogleda prema mestu odakle je dolazio glas. I Pirs je bio

zapanjen, ali se povratio s mnogo brţe. En još uvek nije mogla da progovori ni reći.

Kasnije nije mogla da se seti da li je Ben Rasel pruţio ruku da se pozdravi. Nemo

i optuţujuće gledala je Pirsa. Znala je da je bleda i da ubrzano diše.

Kad se okrenula i pošla prema izlazu poţelela je da pobegne ali pred očima joj se

sve mutilo tako da je morala da se drţi za ogradu stepeništa. Za sobom je čula

teške muške korake ali je nastavila da hoda. Kad je sišla na prvi sprat on je čvrsto

zgrabi za ruku. Pokušala je da se otrgne ali nije uspela.

— Ulazi ovamo — rekao je Pirs i gurnuo je u jednu praznu kancelariju. Tek kad

je za sobom zatvorio vrata pustio je njenu ruku.

Trljajući mesto na ruci koje je Pirs bio prejako stezao En je stajao la pogleda

uprtog u pod. — Trebalo je da znam da si intiman s njima. Trebalo je da uvidim...

— Prestani, En! — Glas mu je zvučao molećivo kao da ţeli da je urazumi. — Oni

su moji stari i dragi prijatelji, priznajem. Ali, ne treba da se izvinjavam valjda zbog

toga? I sam sam od početka loše počeo da vodim tu stvar jer sam verovao da je tako

najbolje za sve nas. I da nisi bila tako začaurena u svom malom svetu i ti bi to

shvatila. Nisam ţeleo to da radim. Nisam ţeleo da te povredim, ali ti si me na to

primorala.

— Poštedi me — rekla je ledenim glasom — uvek postoji neki način, Pirse.

Međutim, ti si se, kao i uvek, odlučio za biznis.

— Nije tako. Voleo bih da to shvatiš.

Video je da je uzbuđena i hteo je nekako da je smiri. Obgrlio ju je oko ramena.

— Mislim da ne mogu da shvatim.

Gledala ga je pravo u oči. Videla je kako mu pogled postaje tvrd. I Gledao ju je

gotovo s mrţnjom.

— Nikada nisam udario ţenu, a tebe bih zaista ţeleo da udarim u ovom

momentu.

— Pa, ne brini se. Moţeš mirno da smatraš da si me već udario. Kada ćeš da

podneseš tuţbu?

— Tamo negde sledeće nedelje. Ja ne znam...

— Kada? Reci tačno kada, do đavola!

— U četvrtak! Do tada imaš vremena da razmisliš da li baš ţeliš da ideš na sud.

Bila je zbunjena. Nije mogla jasno da misli niti je znala koliko još ima dana do

četvrtka. Sećala se s bolom kad joj je rekao da ne bi hteo više da je sretne u sudnici

kao protivnika. Kakva laţ! Ogavna laţ!

— Javiću ti — rekla je najzad i otvorila vrata.

— Isto tako treba da odlučiš i šta će biti sa nama.

Bila je zapanjena. On misli sada o njima?!

— To smo dosta dobro uredili, Pirse. Kako uopšte moţeš da pitaš tako nešto?

S tim recima ona izađe iz sobe ne usudivši se da ga pogleda u lice. Tek na ulici

primetila je da je prati.

— I do sada sam mnogo puta prelazila ovu ulicu bez tvoje pomoći pa mogu i sad.

— Otpratiću te. — To nije zvučalo kao ponuda već kao čvrsta odluka. En nije

htela da se raspravlja. Pošla je prema svojoj kancelariji. Nije pokušavao da je

dodirne, čak ni onda kada su naletela jedna kola na koja ona uopšte nije obraćala

paţnju. Pred ulazom Pirs stade ispred nje. Mogla je da vidi da mu je teško. U očima

mu se čitao bol a u glasu se osećala gorčina poraza.

— Niko od nas nije dovoljno voljen, uvek ţeli više. Ja ti nudim ljubav i ako je ti

ne prihvatiš kajaćeš se celog ţivota, jer... jer mislim da ti je stalo do mene. Zar ne

moţeš da potvrdiš to. Reci bar nešto da me ohrabriš u ljubavi prema tebi, a ja ću

ţiveti od toga dok ne budeš mogla da mi ponudiš nešto bolje — On je uporno poku-

šavao da je podseti na sebe, na to malo ljubavi koju je osećala prema njemu.

— Molim te, En, reci nešto. Ne mogu samo da dajem. Već sam ti mnogo puta rekao

da te volim. Do đavola, zar ne misliš da bi i ti mogla nešto da uradiš za našu vezu?

Bile su to opore reči molbe koje je s mukom uspeo da izgovori. En je znala da

nikada neće moći da odgovori na sva ta njegova osećanja. Međutim, kako sada i da

odgovori posle svega što je učinio... Što je imao nameru da učini.

— Ljubav ne moţe da popravi stvar, Pirse. Ceto vreme si znao kako se osećam i

ono što je bilo među nama jednostavno si zloupotrebio.

Nije više mogla da razgovara. Osećala je slabost. Morala je ili da ode ili da se

nasloni na njega a to nije ţelela. Nije čak uspela ni da mu kaţe zbogom. Usne su joj

suviše drhtale. Samo mu je mahnula rukom umesto pozdrava i ušla unutra. On je

pokolebao njenu veru u njegovu ljubav, u sva ona osećanja u koja je počela opet.

da veruje. Uradio je to tako smišljeno i hladno. Ni sama ne zna kako je prošla pored

Dejvida i ušla u svoju kancelariju. Rekla mu je da ne ţeli da prima nikakve

telefonske pozive i zatvorila za sobom vrata. Suze više nije mogla da zadrţi. Prvi put

je zaplakala posle dugo vremena... Još jedna stvar koju je doţivela s njim prvi put...

Navukla je zavese na prozor jer joj je smetala svetlost. Ţelela je da bude u tami. Nije

dozvolila da kroz zavese prođe nijedan tračak svetlosti.

Sa svog prozora Pirs je video kako je navukla zavese. Znao je da je sada veoma

daleko od nje, isključen iz njenog ţivota. Na udaljenosti svetlosnih godina. To

saznanje pogodilo ga je kao noţ u srce. Ipak, još više od toga pekla ga je savest.

Znao je da joj je potreban ako ništa drugo a ono zbog toga što je i ona njemu bila

strašno potrebna. Ipak, osećao se strašno povređenim.

U sobu je ušla njegova sekretarica, a da je on nije ni primetio. — Gospođica

Fenvik ţeli da vas vidi.

Za trenutak Pris nije ništa odgovorio. Posao kao i uvek, pomislio je

neraspoloţeno. — Uvedite je. Da, neka uđe, do đavola! — Ispravio se, odagnao bol

sa lica i malo bolje namestio kravatu.

9

Uprkos verovanju da na sudu moţe da dobije proces En je znala da su prema

presudama u poslednje vreme deda i baba dobijali pravo da posećuju decu pa čak i

starateljstvo. Ona nije smela da rizikuje da se to dogodi s njenom ćerkom. Ali njeno

poznavanje prava nije je ni malo utešifo. Bila su u pitanju i njena osećanja. Nije

mogla da upotrebi sva raspoloţiva oruţja, zbog Pirsa. Ovako joj se ipak činilo da je

bolje da se nagodi van sudnice i bez Pirsovog mešanja. Najzad, ona će biti u

situaciji da odluči, a ne sudija, kada i koliko često Ben i Elen Rasel mogu da viđaju

Kodi.

Pa ipak, kad se javila Raselovi-ma u Savana osećala je da je na neki način

poraţena. Ĉekala je do poslednjeg dana da se javi telefonom Pirsu i da ga hladno i

sluţbeno obavesti o svojoj odluci. Osećala je u sebi gorčinu što je dovedena u

situaciju da se preda.

Sa nekoliko uobičajenih ljubaznih fraza En je javila Benu Raselu da će ga primiti

u svojoj kancelariji pre nego što ih upozna sa Kodi. Zakazala je sastanak za

ponedeljak i poţurila da spusti slušalicu čim je Ben potvrdno odgovorio. Nije mu

dala priliku da duţe razgovara.

En je smatrala da ima još dosta vremena da se odluči koliko i kako će reći Kodi

za njenog oca Meta. Sada je taj trenutak bio preteći blizu.

Kodi je, međutim, primila vest sa uzbuđenjem i mladalačkom radoznalošću. En

je znala da njena ćerka ima takve predstave o moralu kakve je dobila od nje same.

Nije imala nikakvih predrasuda koje bi dovele do uzajamnog optuţivanja. Kodi je

bilo drago kad je otkrila da ima dedu i babu i to je bila njena jedina reakcija.

Kad je došlo vreme da se upoznaju sa Kodi, En se potrudila da sve bude urađeno

kako treba. Da sve teče po određenim pravilima, da bi obezbedila dobar odnos za

ubuduće. Uspela je čak da zbog Kodi zadrţi suze izazvane gorkim uspomenama.

Ipak, nije mogla da im oprosti ćutanje dugo mnogo godina.

Posle te prve posete En je izbegavala da ih sretne. Ona je ostajala van kuće ili je

išla u kupovinu kad god bi oni došli. Prepuštala ih je Ajvi i njenom strogom

nadzoru. U ţelji da nadoknade ono što su propustili da učine za svoju unuku

Raselovi su tokom celog decembra imali sobu u Ćarlstonu, da bi u prvim danima

uspostavili što bolji kontakt. Ovakav aranţman odgovarao je svima njima sve dok

jednog dana En nije primetila da je Kodi razočarana što će opet ručati sama s

njima.

— Zar ti se ne sviđaju — pitala je te večeri dok ju je En stavljala u krevet. —

Znam da im se ti sviđaš.

— Naravno da mi se dopadaju, ali ovih dana sam stvarno zauzeta. Ti to sigurno

razumeš, velika si devojčica. Ajvi će tebi i tvojim gostima ispeći ćurku. Biće lepo,

videćeš.

Videla je da je Kodi razočarana. — Majko, zašto ih zoveš tako. Zar nisu i oni

naša porodica?

En oseti stid jer je shvatila Kodinu potrebu da sa majkom podeli svo to novo

iskustvo. Zato kleče pored kreveta i zagrli ćerku. — Da, sada su oni deo naše

porodice. Moţda bi zaista trebalo da ih i ja bolje upoznam. — Videla je da je Kodi

zadovoljna. — Sledećeg puta kad dođu biću i ja kod kuće.

Ĉim je ostala nasamo s Ajvi En se teško spusti na stolicu izmučena razgovorom i

osećanjima. — Oni joj se dopadaju. Oni joj se mnogo dopadaju, Ajvi!

— Pa, zar ste očekivali suprotno?

Ajvi je bila dirnuta tugom koja se videla u očima mlade ţene. Sede pored En i

neţno skloni sa njenog čela smeđe pramenove kose. — Niste je izgubili, da znate.

Ona će uvek biti vaša. Samo, nikome od nas nije dosta ljubavi.

En se steţe srce. Tako nešto slično joj je i Pirs bio rekao na rastanku. Rekao je to

iako ju je na neki način izdao. Nije uspela da zadrţi suze, izvini se. Ajvi i ode u

svoju spavaću sobu.

Zavese na njenoj kancelariji ostale su zatvorene. Uspela je da smisli za Dejvida

neko objašnjenje kad ju je pritao zašto sedi u tako sumorno osvetljenoj sobi. Nije

videla Pirsa niti je ţelela da ga vidi. Nije čak ţelela da vidi ni njegov ferari. Strogo se

drţala svoje strane ulice. Njegove pozive je glatko odbijala da primi. Prve nedelje je

zvao dva puta i druge isto tako. Treće nedelje nije bilo više poziva. Bila mu je

zahvalna zbog toga. Samo je jednom uzdrhtala kada je čula njegove korake na

pločniku ispred svog prozora. Zadrţala je dah da čuje da neće moţda da otvori

ulazna vrata njene kancelarije ali nije se ništa dogodilo. Osećala je u sebi i ljutnju i

razočarenje zbog toga.

Stefani je zvala često i, mada je En bilo potrebno da se nekom izjada, znala je da

neće moći da joj pruţi neko uverljivo objašnjenje u vezi sa Pirsom. Ne bi ni volela da

priča o njemu, jer bi to bilo suviše bolno. Sem toga, bojala se da bi ona i Geri pričali

o njoj Pirsu ako bi ih ovaj nešto pitao. Nije ţelela da Pirs tako sazna da joj je još

uvek stalo do njega.

Moţda je upravo zbog toga i odlučila da posle duţeg vremena prihvati Stefanijin

poziv za večeru. Geri je imao nekog prijatelja koji će poći takođe s njima. Naravno.

Geri uvek ima nekog prijatelja, mislila je razočarano i ogorčeno! Ipak, bila je

dirnuta njihovom paţnjom. Bila joj je zaista potrebna neka promena.

Veče je počelo lepo u kući Kinsajdovih. Popili su po neko piće i uputili se u

restoran. Bio je to onaj isti francuski restoran u koji ju je i Pirs vodio. To pokvari

njeno raspoloţenje. Gerijev drug je bio visok crnokosi muškarac po čijem se izgledu

lako moglo zaključiti čime se bavi. Bio je kapetan trgovačkog broda. Pošto je on bio

veseo čovek koji je voleo da priča viceve En je mogla da ćuti i da se povremeno

samo osmehne i klimne glavom. To je bilo spolja, a unutra? Unutra je bio samo

Pirs. Uvek on. Sećala se njegovog zaraznog smeha, njegove neţnosti i razumevanja.

Sećala se kako ju je molio da ona njega razume. Sada je sve to bilo tako daleko od

nje. Bio je izvan njenog ţivota.

Zato i nije bila tako iznenađena kad je videla Pirsa kako ulazi u restoran s

nekom crvenokosom. Samo joj je još to trebalo! I onako se osećala vrlo loše. Moţda

je ipak bilo dobro što je tako. Sad bar moţe da prekine i poslednju vezu koja je

postojala između njih. Ali, da li je baš tako lako da to učini? Sumnjala je u to.

Otpratio je devojku do stola i pomogao joj da sedne a onda je pošao prema

njihovom stolu, lako joj nije bilo drago što mora da izdrţi taj susret s njim, ipak nije

mogla da ne zapazi da je omršaveo u licu. Nije se osmehivao a njegove tamnosmede

oči odavale su bol koji je i ona osećala.

— Zdravo, En. Kako je Kodi?

— Dobro.

Osećanja su još bila tu. Ništa se tu nije izmenilo. Njegovo prisustvo ju je

uzbuđivalo kao i pre. Samo, on se promenio ili ga je sada gledala u nekom drugom

svetlu. Dok je Geri upoznavao Pirsa sa njenim partnerom ona se pitala kako je

moglo da dođe do toga da ona sedi ovde s drugim muškarcem a on dolazi u

restoran s drugom ţenom. Zašto? Pa ona ga toliko voli.

U stvari, ona je znala kako je do toga došlo i ko je za to kriv. Nije stigla ni da ga

pogleda ponovo a njega već nije bilo. Videla ga je kako se vraća stolu i osećala je da

je sa sobom poneo i njeno srce. I nije bilo izgleda da se ikada oporavi od toga.

Ben Rasel nije bio loš čovek mada je to En shvatila posle duţeg vremena. Ni Elen

nije bila loša. Uţivali su u svojoj novoj ulozi, u unuci koju su našli. A Kodi je

cvetala okruţena njihovom paţnjom. Prosto se videlo da Ben uţiva gledajući je kako

se igra ili kako mu priča isto toliko koliko i ona što ima prilike da pred nekim izvodi

svoje detinje igrarije. Samo je En imala česte napade nesigurnosti iako je znala da

nema razloga za to i da je to samo zbog njenih osećanja prema Pirsu. Tih dana

često joj se dešavalo da zaplače iako se dobro čuvala da to ne primete Kodi i Ajvi. A

to ju je koštalo dosta snage.

Isto tako, morala je dobro da se pouzda u tu svoju negdašnju snagu kad su je

Raselovi zamolili da pusti Kodi da ode sa njima za jedan vikend u Savana. Sada je

sa prozora svoje sobe posmatrala kako njena ćerka odlazi. Strašna tišina zavladala

je u kući još pre nego što su kola i prošla kroz kapiju.

Da zlo bude veće, Ajvi je spakovala kofer i pošla da poseti sestru. Međutim,

videvši je kako izgleda ona ponudi da ostane.

— Ne, nikako — pokušala je En da je ubodi da je sve u redu s njom. — Da ti

kaţem pravo, Ajvi, jedva sam čekala priliku da ostanem malu lo sama. Odavno

nisam imala dva | dana samo za sebe. Dođi, ispratiću i te do kola.

— Jeste li sigurni?

En uzdahnu pošto je uvidela da ne vredi da se pretvara pred Ajvi. — Ajvi, da li ti

je palo na pamet da bih ja mogla da imam i neke privatne planove za ovaj vikend.

— Ne. Ali da je tako ja bih sada počela da podvriskujem.

— Bolje nemoj, zbog suseda. Kad je bila već u kolima Ajvi je

osetila potrebu da još malo uteši En. — Videćete, biće ipak sve u redu.

— Znam, Ajvi. Znam. Kodi će sigurno biti lepo u Savana.

— Nisam mislila na nju. Brinem se zbog vas.

— Nema potrebe. Zaboravi na sve šta se ovde događa i lepo se provedi. —

Naravno, En je od početka znala na šta Ajvi misli, ali nije ţelela da drugi osećaju

saţaljenje prema njoj. Mahnula joj je kratko rukom i ušla u kuću.

Ostavljena u praznoj kući En je znala da će to biti sumorno veće i da će morati

da nađe načina da nekako prebrodi svoju samoću. Pokušala je da gleda televiziju.

Ali ni ta buka koju je televizor stvarao nije mogla da je odvrati od misli. Pokušala je

da čita i neko vreme je uspevala da zadrţi misli na interesantnom bestseleru. Ali,

čim je ustala i otišla da sebi spremi sendvič ponovo je bila licem u lice sa sobom.

Ponovo je pokušala da čita ali joj nije polazilo za rukom da prati zaplet. I, čudno,

nekako joj nije bilo stalo.

Razočarana samom sobom En ode rano na spavanje s namerom da sutra

provede aktivno dan koji joj je stajao na raspolaganju. Neće dozvoliti da bude toliko

usamljena. Noćas će uzeti nešto za spavanje da bi prestala da misli o svemu.

Ali san joj je sporo dolazio na oči. I kad je zaspala sanjala je Pirsa. Gotovo da se

bila navikla da ga obavezno sanja. Bar je u snu mogla da ga voli bez ikakvih ogra-

ničenja i ljutnje. Da ga voli onako kako ga je volela na ostrvu Kijava. Onako

potpuno i divno... Kao pre nego što je saznala za njegovu izdaju. Sećanja na njihove

trenutke ljubavi pored kamina uvek bi rastuţila En. Ali, u snu nikada nije bila

tuţna. Samo nije mogla da podnese trenutak kada se odvaja od nje i napušta je

iako ona to ne ţeli. Neka nepoznata sila odvlačila ga je iz njenog naručja iako je ona

pokušavala da ga zadrţi. On je nestajao pred njenim očima.

En se probudila sva uplakana kao i mnogo puta prethodno od kad ga je videla

poslednji put. Uvek je sanjala tu istu scenu. Onda bi ponovo zaspala misleći na

njega i ponovo je bio u njenom naručju.

Kad je svanulo ona se obukla toplo i otišla da trči po plaţi. Trčala je dok nije bila

potpuno iscrpljena, ali joj je ipak bilo bolje. Po povratku kući pošto je bilo još rano

sačekala je malo pa je tek onda pozvala Raselove da vidi kako su stigli. Setila se

Pirsovih reći da suviše štiti svoju ćerku.

— Alo.

En je bila veoma iznenađena kad je čula Pirsov dubok glas. Gospode boţe. Otkud

on?

— Alo! — Glas mu je već odavao nestrpljenje.

— En ovde. Jesi li ti to, Pirse?

— En? Da, ja sam. En, kako si? — Glas mu je postao blag.

— Dobro sam. Mogu li da dobijem Kodi na telefon?

Do nje je dopro njegov uzdah.

— Da li si zaista dobro?

— Da. Daj mi je sada, molim te.

— Odmah.

En je smogla snage da pita Kodi o svemu što nije mogla Pirsa. Pirs je došao da ih

poseti pošto je i on bio u Savani. Ben i Elen su ga pozvali na ručak.

— Majko, Pirs je obećao da me danas vodi na jahanje. A sutra ćemo ići da

kupujemo u novom trţnom centru. I rekao je još da moţe da me doveze kući u

svom ferari ju ako ti nemaš ništa protiv.

— Pa to je divno, Kodi.

En je slušala uzbuđeni glas svoje ćerke i bilo joj je jasno da Kodi prihvata ţivot

rado i otvoreno. Onako kako ona, njena majka, nije uspela. Umesto da provodi ovde

usamljena vikend mogla je da bude sa jedine dve osobe koje voli — s njom i sa

Pirsom.

— A sada moram da idem, mama. Deda me uči da igram šah. Pirs hoće opet da

govori s tobom.

— Idi, mila i ţelim ti lep provod. Videćemo se sutra. Do viđenja.

En se ukoči kad ponovo ču Pirsov glas.

— Hoćeš li da je dovedem kući malo ranije? Znam da ti nedostaje i...

— Ne, ne moraš da je dovodiš ranije. Njoj je tamo lepo a ja... ja sam takođe

dobro. Ali, u svakom slučaju, puno hvala. Do viđenja, Pirse!

En spusti slušalicu i instinktivno pođe da pusti muziku. Nije joj trebala nikakva

ljubavna pesma da je podseti na njegove oči. On je i tako uvek bio tu, kraj nje.

Najviše ju je bolelo to što je morala da prizna da je za mnoge stvari bio u pravu.

Istina da je u stvari ona bila zla a ne on bolno je bila prisutna u s njenim grudima.

Morala je da učini nešto. Nisu dovoljne bile suze koje su joj tekle. En je shvatila da

ljubav predstavlja rizik u koji svako treba da uđe, jer na kraju puta čeka sreća. On

je ponudio tu sreću a ona je bila ta koja je odbila. Ako sada dođe znače kako da ga

dočeka. Reći će mu da ga voli, da ga je uvek volela.

Te noći je zaspala na sofi zdravim snom.

10.

Kiša je padala u nedelju ceo dan. En je ostala pri svojoj odluci da učini sve da

Pirs ostane kad dovede Kod i kući.

Te večeri En je zapalila veliku vatru u kaminu i pošto nije imala šta drugo da

radi stajala je na prozoru i očekivala ih. Kiša je postajala sve jača. Prava provala

oblaka. Sa zebnjom je mislila o njima i odahnula s olakšanjem kad je videla farove

Pirsovih kola. Brzo je otvorila ulazna vrata. Ugledala je Pirsa kako nosi Kodi u

naručju. Spavala je umotana u njegov sako.

— Ţao mi je zbog ovoga — rekao je tiho dok joj je predavao uspavanu devojčicu.

— Kiša je padala tako jako da smo morali da sačekamo. Nadam se da se nisi suviše

brinula.

Kad ga je videla da oblači svoj sako u nameri da pođe nju uhvati panika. —

Pirse, ne idi... još. Hoćeš li da sačekaš da stavim Kodi u krevet. Moţeš da se malo

zagreješ pored vatre. Ja ću brzo pa onda moţemo da razgovaramo?

Videla je da okleva. Ĉinilo se da se boji takvih razgovora. — U redu — rekao je

najzad.

Sad joj je već bilo lakše ali znala je da dolazi ono najgore. Ona nikada nije rekla

muškarcu da ga voli. Iznenada joj je bilo nezgodno s Pirsom. Svlačila je nespretno

uspavano dete, pritisnuta brigama kako da priđe Pirsu. A šta ako on odbije sada

nju? Pa, bilo je vredno rizikovati. Poljubila je Kodi koja je mirno spavala pod

pokrivačem i pošla k njemu. Uz put je iz kupatila uzela peškir.

Zatekla ga je pored kamina. Gledao je zamišljeno u vatru. — Da li bi hteo da

popiješ nešto — pitala ga je strepeći da je ne odbije.

— Ne — Pirs se okrenuo i pogledao je. Bilo mu je dovoljno što je gleda. Odavno

nije imao prilike da se napaja njenom lepotom. Ona je bila sve što je ţeleo. Izgledala

je razočarana što je odbio njenu ponudu da popije nešto. — U stvari, predomislio

sam se. Popio bih kafu ako već imaš skuvanu.

Ona se osmehnu. Kad je ugledao taj slabašni bljesak radosti na njenom licu Pirs

oseti potrebu da joj priđe, da dotakne njene usne.

— Odmah dolazim. — Dala mu je peškir pre nego što je otišla u kuhinju.

Dok je brisao mokru kosu, lice i brkove Pirs se takođe pitao šta se događa sa En.

Bila je izmenjena. Ali nije mogao da vidi u čemu se sastoji ta promena. Nije se

usuđivao da misli da moţda nije promenila mišljenje o njima. Bila bi to pusta nada.

— Pirse, htela bih da ti se zahvalim za brigu o Kodi. I za način na koji to činiš. —

En je bila nervozna ali morala je da nastavi da govori. Morala je da bude još

ubedljivija. — Sigurna sam da se u Savana osećala bolje zbog toga što si i ti bio

tamo — sigurnija što vidi još jednu blisku osobu. — Osećala je da to ne vodi

ničemu — Ţeliš li mleka? Još šećera?

— En, zar si zaboravila. Ja ne pijem kafu s mlekom. — Glas mu je bio neobično

blag. — I ja bih nešto hteo da ti kaţem.

Ona je očekivala da će joj reći kako je upoznao drugu ţenu. Znači, bilo je suviše

kasno. Premrla je od straha. — Šta to, Pirse?

Sada je na njega bio red da bude iskren. Ispričao joj je kako je za trenutak

izgubio Kodi tamo u trţnom centru. Naravno, našao ju je potom ubrzo. Ali za ono

nekoliko trenutaka osetio je paničan strah.

— Sada potpuno razumem tvoja osećanja. Kako ti to podnosiš, En. Taj stalni

strah da joj se nešto moţe dogoditi?

Ona se osmehnu s vidljivim olakšanjem. — Pa, uspevam nekako. Malo je previše

štitim. Svesna sam toga ali ne mogu ništa protiv toga. Ali mogu nešto drugo. Bilo je

pogrešno što sam Kodi htela da isključim iz svoje sreće.

— Šta hoćeš time da kaţeš, En?

Kafa je ostala netaknuta. Ona mu se pribliţi još malo u nadi da će tako lakše

reći ono što je planirala da kaţe. — Pirse, ja samo pokušavam da ti kaţem — reče

ona najzad zaboravljajući na svoj ponos — da te volim. Da si mi potrebniji nego iko

do sada.

On nije ništa rekao. Njegove oči boje cimeta gledale su je tako tuţno a učinilo joj

se i da njegova snaţna ruka u kojoj je drţao solju s kafom podrhtava. Učinilo joj se

da je zakasnila s tom svojom iskrenošću. Suze su joj polako navirale. Onda, ne

znajući ni sama šta da radi ona naglo promeni temu.

— Košulja ti je mokra, jel' da? Mogla bih da ti je osušim za čas. I, tada, pojavio

se onaj njegov osmeh koji je priţeljkivala cele večeri i koji joj je uvek bio pred očima.

— Oh, En, to upravo liči na tebe. Da pomešaš ljubav i mokar veš. Ali to nije

vaţno. Vaţno je da sam to čuo. Volim te, En. Uvek sam te voleo.

Sada više nije morala da zadrţava suze. Ipak, morala još nešto da mu kaţe. —

Uplašila sam se da me više ne ţeliš posle svega onog što se desilo.

On je brisao suze ljubavi s njenog obraza. — Rekao sam ti već da je moja ljubav

prema tebi jača od moje volje. Još je tako i uvek će tako biti. Sada pogotovu kad si

mi rekla da je i tebi stalo do mene.

Zatvorio je oči kao da mu je to priznanje nanelo bol, ali bol koji donosi sreća.

Sagao se i poljubio je. Obuzeo ju je neki čudan osećaj spokojstva. Opet je oseti la

njegove usne na svojima. Milovao je njene čvrste grudi i ona je osetila kako ţelja

proţima celo njeno telo. Stezao ju je u naručje da bi joj pokazivao koliko je ţeli.

— Ne ostavljaj me noćas, Pirse. Molim te ostani... Zauvek.

— Jesi li sigurna da to ţeliš? — pitao je između dva poljupca. Kako je samo

mogao da je pita. Uzela je zato njegovu ruku i povela ga u hodnik. Nekoliko puta su

zastajali u tamnom hodniku jer je morao da je čvrsto stegne uz zid da bi joj

pokazao svu onu njegovu silnu ţudnju za njom. I ona njemu takođe. Svaki put kad

joj je milovao vrat i ljubio je poţudno, njeno uzbuđenje se samo još povećavalo.

Uz put, Pirs je skinuo dţemper da bi joj omogućio da ga dodiruje. I, iako je u sobi

bilo mračno ona je našla put do njega. Skidao se ćuteći, a ona je jedva čekala da

oseti na sebi njegove ruke, da oseti dodir svoje koţe sa njegovom. A onda su i se

sjedinili povezani svojom razbuktalom strašću koja uvek postoji medu velikim i

pravim ljubavnicima. Ona je instinktivno odgovarala na njegovo strasno milovanje

a njega je sve vise uzbuđivao dodir njenih ruku. S lakoćom ju je doveo do vrhunca

zadovoljstva, čak i više. Takvo zadovoljstvo mogao je samo on da joj pruţi. I kad joj

se činilo da je izgubljena u oluji te neţnosti on ju je vratio na sigurno mesto. U svoj

zagrljaj koji je postao njen dom — zauvek.

U Pirsovom naručju polako se vraćala iz talasa strasti uz njegove umirujuće

šapate. — Volim te. Ti to znaš, jel' tako?

— Da — rekla je s uzdahom zadovoljstva i sreće — A i ja tebe volim... mnogo,

— Mogu li da dobijem to napismeno?

Mislim da moţeš da dobiješ od mene što god ţeliš odmah... i sutra i uvek.

— Hmm, to volim — zadirkivao ju je. Onda je iznenada postao ozbiljan. — Ţelim

da budem dobar muţ, dobar otac. En, sve je to u čovečjoj moći.

Retko kada u ţivotu En je doţivela takvo spokojstvo, takvu izvanrednu sreću.

Saznanje da je on voli i da ništa nije izmenjeno među njima, doprineli su tome. Ĉak

i ako nikada više ne doţivi ovakve trenutke sreće bila je zadovoljna. Ali znala je da

će još biti takvih trenutaka da ih deli sa Pirsom, jedinom pravom ljubavi. A onda će

oni zajedno tu svoju sreću deliti sa Kodi.

Pirs je najzad bio kraj nje. I sutra, kad se probudi, on će i dalje biti tu.

— KRAJ —

by voki