Rad Aleksandra Stojilkovic

Empatija, anksioznost i samopoštovanje kod braće/sestara mentalno nedovoljno razvijenih osoba

Univerzitet u Nišu

FILOZOFSKI FAKULTET

Departman za psihologiju

Master akademske studije

Psihopatologija detinjstva i maldosti

EMPATIJA, ANKSIOZNOST I SAMOPOŠTOVANJE KOD

BRAĆE/SESTARA MENTALNO NEDOVOLJNO RAZVIJENIH

OSOBA

MENTOR:

Prof. Dr Snežana Vidanović

ČLANOVI KOMISIJE:

Prof. Dr Vesna Anđelković

Prof. Dr Grozdanko Grbeša

KANDIDAT:

Aleksandra Stojilković

Niš, 2013


2

REZIME

U radu je prikazano istraživanje usmereno na ispitivanje razlika u stepenu izraženosti

empatičnosti, anksioznosti i samopoštovanja između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa

nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez teškoća

intelektualnog funkcionisanja.

Empatija je prema Dejvisovim teorijskim postavkama definisana kao reagibilnost na

tuđa doživljavanja. Empatičnost se posmatra kao složena kognitivno–afektivna reakcija na

doživljavanje druge osobe, koja sadrži četiri dimenzije: Zauzimanje tuđeg stanovišta,

Fantazija, Empatijska brižnost i Lična nelagodnost (Davis, 1983). Na anksioznost se u ovom

radu gleda, po Spilbergerovom modelu, kao na crtu i kao na stanje. Anksioznost kao crta

ličnosti je relativno trajna osobina ličnosti, tj. dispozicija da se bude anksiozan u mnogim

različitim situacijama, dok je situaciona anksioznost subjektivno, svesno opaženo stanje

straha i zebnje koje se javlja zajedno sa povišenom budnošcu autonomnog nervnog sistema u

datom trenutku. Samopoštovanje je shvaćeno kao relativno trajni, subjektivni doživljaj

sopstvene vrednosti izražen stavovima o sebi, stepen u kome neka osoba veruje da je

kompetentna, uspešna, značajna i vredna (Coopersmith, 1967).

Uzorkom je obuhvaćeno 137 ispitanika, od kojih jedna polovina (N=69) ima brata ili

sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću, a druga (N=68) brata ili sestru uobičajenog

razvoja. Primenjeni su Dejvisov (Davis) Indeks interpersonalne reaktivnosti – IRI,

Spilbergerov (Spielberger) Upitnik anksioznosti kao stanja i osobine ličnosti – STAI i

Kupersmitov (Coopersmith) Inventar samopoštovanja- SEI.

Statistička obrada podataka pokazala je da postoji statistički značajna razlika između

ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih koji imaju

brata ili sestru bez ovakvih teškoća u stepenu izraženosti empatije, i to u njenim u

prosocijalno orjentisanim aspektima - sposobnosti za zauzimanje perspektive drugih i

empatijsku brižnost, ali ne i u stepenu izraženosti anksioznosti i samopoštovanja.

Ključne reči: Nedovoljna mentalna razvijenost, empatija, anksioznost,

samopoštovanje.


3

S A D R Ž A J

UVOD ..........................................................................................................................................

1. TEORIJSKI PRISTUP ............................................................................................................

1.1. DECA SA POSEBNIM POTREBAMA ................................................................... 7

1.1.1. Opšte karakteristike funkcionisanja mentalno nedovoljno razvijenih

osoba ............................................................................................................ 11

1.2. PORODICA DECE S POSEBNIM POTREBAMA ............................................. 14

1.2.1. Roditelji ................................................................................................. 14

1.2.2. Braća i sestre ......................................................................................... 18

1.3. EMPATIJA ............................................................................................................... 20

1.3.1. Razvoj empatije ..................................................................................... 23

1.3.2. Uloga braće/sestara u razvoju empatije ................................................ 24

1.4. ANKSIOZNOST ...................................................................................................... 26

1.4.1. Razvoj anksioznosti .............................................................................. 29

1.5. SAMOPOŠTOVANJE ............................................................................................. 31

1.5.1. Samopoimanje ....................................................................................... 31

1.5.2. Samopoštovanje .................................................................................... 32

1.5.3. Razvoj samopoštovanja ........................................................................ 34

2. METODOLOŠKI PRISTUP .............................................................................................. 36

2.1. PROBLEM ISTRAŽIVANJA ................................................................................ 36

Osnovni problem istraživanja ......................................................................... 36

Specifični problemi istraživanja ..................................................................... 36

2.2. TEORIJSKI I PRAKTIČAN ZNAČAJ ISTRAŽIVANJA .................................. 37

2.3. CILJEVI ISTRAŽIVANJA .................................................................................... 37

Osnovni ciljevi istraživanja ............................................................................. 37

Specifični ciljevi istraživanja .......................................................................... 38

2.4. VARIJABLE ISTRAŽIVANJA .............................................................................. 38

Nezavisna varijabla ......................................................................................... 38

Zavisne varijable ............................................................................................. 39

Kontrolne varijable ......................................................................................... 40

2.5. INSTRUMENTI ISTRAŽIVANJA ........................................................................ 40


4

Indeks interpersonalne reaktivnosti – IRI ....................................................... 40

Upitnik anksioznosti kao stanja i osobine ličnosti – STAI ............................. 41

Inventar samopoštovanja- SEI ........................................................................ 42

2.6. HIPOTEZE ISTRAŽIVANJA ................................................................................ 43

Osnovne hipoteze ............................................................................................ 43

Specifične hipoteze ......................................................................................... 43

2.7. UZORAK ISPITANIKA ........................................................................................ 44

2.8. PLAN OBRADE PODATAKA .............................................................................. 47

2.9. ORGANIZACIJA ISTRAŽIVANJA ..................................................................... 47

3. REZULTATI ........................................................................................................................ 49

3.1. STEPEN IZRAŽENOSTI VARIJABLI ISTRAŽIVANJA ................................ 49

3.2. POUZDANOST KORIŠĆENIH SKALA .............................................................. 51

3.3. PRIKAZ REZULTATA PREMA HIPOTEZAMA ISTRAŽIVANJA ............... 52

3.3.1. Razlika ispitivanih karakteristika ličnosti ........................................ 52

3.3.2. Razlika ispitivanih karakteristika ličnosti u zavisnosti od

sociodemografskih varijabli .........................................................................54

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu pol ............................... 55

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu uzrast ........................... 57

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu školsko postignuće ...... 59

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu redosled rođenja .......... 62

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu potpunost porodice ….. 64

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu obrazovanje oca .......... 66

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu obrazovanje majke....... 68

3.4. POVEZANOST VARIJABLI ISTRAŽIVANJA ……………………………..… 70

4. DISKUSIJA ……………………………………………………………………………... 74

4.1.DISKUSJA REZULTATA …………………………………………………........... 74

4.2.DISKUSIJA REZULTATA U ODNOSU NA SOCIODEMOGRAFSKE

VARIJABLE .................................................................................................................... 77

4.1.1. Diskusija rezultata u odnosu na varijablu pol ............................................. 77

4.1.2. Diskusija rezultata u odnosu na varijablu uzrast ………………………..... 78

4.1.3. Diskusija rezultata u odnosu na varijablu školsko postignuće …………… 79

4.1.4. Diskusija rezultata u odnosu na varijablu redosled rođenja …………….... 80


5

4.1.5. Diskusija rezultata u odnosu na varijablu potpunost porodice ……….….. 81

4.1.6. Diskusija rezultata u odnosu na varijablu obrazovanje roditelja ………… 82

5. ZAKLJUČAK …………………………….……………………………………………... 84

6. LITERATURA ……………..………………………………………………………….... 88


6

U V O D

Mentalno nedovoljno razvijeno dete je ono dete koje je zbog zaostajanja u mentalnom

razvoju usporeno u svom opštem sazrevanju i oštećeno u sposobnostima za učenje i

prilagođavanje zahtevima društvenog života i rada, pa su mu potrebni zaštita, nega, vaspitanje

i obrazovanje i osposobljavanje za rad pod posebnim uslovima (Eraković, 1995). Mentalna

nerazvijenost označava poseban tip smetnje u psihosomatskom razvoju karakterisan

kognitivnim deficitom koji je veći od dve standardne devijacije ili, drugim rečima,

postizanjem rezultata na standardnom IQ testu koji je niži od 75 bodova. Međutim, osobe sa

dijagnozom mentalne zaostalosti ne odlikuje samo nizak nivo intelektualnog, već i nizak nivo

adaptivnog funkcionisanja i zavisnost od članova porodice u cilju zadovoljenja i

najosnovnijih potreba. Roditelji i ostali članovi porodice svoj dnevni režim moraju prilagoditi

njihovim potrebama, što menja svakodnevni život porodice dece s teškoćama u razvoju.

Biti roditelj deteta sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću sa sobom nosi niz

nepoznanica, stresova, strahova od onoga što nosi budućnost. Dijagnoza detetove ometenosti

menja roditeljske konstrukte o sebi samima, o roditeljstvu, detetu, bolesti – javljaju se

nesigurnost, nisko samopouzdanje, sumnje u sopstvenu kompetentnost. Dolazi do

ograničavanja socijalnih kontakata, u mnogim slučajevima se javljaju porodični i materijalni

problemi, a sve to često dovodi do pojave depresije i anksioznosti (Dejvis, 1995; Hrnjica,

1997; Mitić, 2011). Međutim nisu samo roditelji izloženi pritisku. Braća/sestre osoba sa

intelektualnim deficitom odrastaju u izmenjenom okruženju, u objektivno težim uslovima

porodičnog života. Njihovi česti susreti sa frustarcijama, osim bratovljevim/sestrinim

hendikepom, uslovljeni su dodatno stalnom zauzetošću roditelja oko deteta sa posebnim

potrebama, ali i njihovom smanjenom dostupnošću usled emocionalnih, materijalnih i

socijalnih teškoća sa kojima se suočavaju. Istovremeno, od ove dece se očekuje da preuzmu

na sebe brojne odgovornosti, da brinu o svom bratu/sestri, da saosećaju, da pomažu – drugim

rečima da budu substitut roditelja.

Ovaj rad ima za cilj da ispita da li ovakva porodična situacija utiče na formiranje nekih

osobina ličnosti. Polazi se od ideje da izmenjene okolnosti odrastanja u kojima braća/sestre

osoba sa posebnim potrebama žive mogu uticati na razvoj empatije, anksioznosti i


7

samopoštovanja, te da će se po stepenu izraženosti ovih osobina ličnosti oni razlikovati od

ispitanika koji imaju braću/sestre uobičajenog razvoja.


8

1. T E O R I J S K I P R I S T U P

1.1. DECA SA POSEBNIM POTREBAMA

Deca sa posebnim potrebama su pre svega deca, ali deca koja od najranijeg uzrasta

zahtevaju posebne – dodatne uslove za razvoj (Hrnjica, 1997). Ova su deca, zbog fizičkog ili

mentalnog nedostatka koji imaju, znatno ograničena u obavljanju jedne ili više životnih

aktivnosti kao što su hod, vid, sluh, govor, disanje, briga o sebi, izvođenje manuelnih

zadataka, učenje i rad.

Zahvaljujći porastu svesti da su deca sa posebnim potrebama deca, u razvijenijim

društvima, otvoren je, malim koracima i velikim naporima, put integracije i prihvatanja ovih

osoba u društvu. Ogroman napredak društva u prihvatanju ove grupe dece ogleda se, na

samom početku, u promeni naziva kojima se imenuju. Tako su, ne tako davno korišćene

izraze, poput - ometena, hendikepirana, defektna, oštećena deca, koji su se pretvarali u još

pogrdnije kad se radilo o mentalno nedovoljno razvijenoj deci - debili, imbecili, idoti -

zamenili prihvatljiviji - deca sa posebnim potrebama ili deca sa potrebom za društvenom

podrškom. Možda na prvi pogled ovo deluje kao nevažno, ali sve više sazreva uverenje da se

već iz samih naziva koje koristimo da označimo decu i mlade koja se po svom ponašanju,

svojstvima ličnosti, sposobnostima i drugim karakteristikama razlikuju od, uslovno rečeno,

“neometene“ dece, može nazreti stav jednog društva. Ipak, osporavanje nekada korišćenih

izraza i isticanje njihove neadekvatnosti pokazalo se kao mnogo lakši zadatak od pronalaženja

onog koji je pogodan i opšteprihvatljiv. U poslednje vreme se najčešće pominjani izraz deca

sa posebnim potrebama, koji je 1978. godine nastao u Velikoj Britaniji, nije ostao

neosporavan. Ovakav izraz, navođeno je, navodi na pomisao da neka deca imaju „specijalne“

potrebe, potrebe kakve druga deca nemaju. U stvari, njegovi tvorci imali su na umu specifične

načine na koje deca sa razvojnim teškoćama zadovoljavaju svoje potrebe (na primer, detetu sa

cerebralnom paralizom neophodna su kolica da bi se kretalo). Postoji u poslednje vreme

inicijativa da se ovaj naziv zameni jednim drugim – deca sa potrebom za društvenom

podrškom. Ovaj naziv ne etiketira - nema negativan prizvuk, pomera naglasak sa individue na

društvo, i ističe da problem koji neka individua ima, nije samo njena lična stvar, već i izazov

za društvo koje želi da bude humano, te se kao takav čini najprihvatljivijim. Za dete/osobu sa

potrebom za društvenom podrškom može se smatrati svaka individua kojoj je iz zdravstvenih,

psiholoških, socijalnih ili nekih drugih razloga, u nekom periodu života, ili relativno trajno,


9

neophodna društvena podrška kako bi uspešno zadovoljila neke od svojih potreba. Ovo

obuhvata širok raspon dece, od one sa oštećenjem senzornih (vid, sluh, osetljivost za bol,

dodir, ravnotežu), saznajnih (inteligencija, pažnja, opažanje, poteškoće u čitanju, pisanju,

računanju i govoru) i funkcija kretanja (poremećaji mišića, koštanozglobnog sistema koji

otežavaju ili onemogućavaju uspostavljanje komunikacije sa socijalnom i fizičkom sredinom),

dece sa hroničnim oboljenjima (dijabetes, astma…), težim emocionalnim smetnjama

(neuroze, psihoze…) i težim poremećajima socijalizacije (hiperaktivo, agresivno, delinkvetno

i drugo socijalno neprihvatljivo ponašanje) do dece koja su usled nekih ličnih, socijalnih,

demografskih, etničkih ili drugih karakteristika stavljena u neravnopravan položaj koji im

otežava zadovoljenje svojih potreba. Ovaj rad neće se, međutim, baviti svim kategorijama

dece sa potrebom za društvenom podrškom, već samo jednom – kategorijom mentalno

nedovoljno razvijene dece.

Mentalno nedovoljno razvijeno dete je ono dete koje je zbog zaostajanja u mentalnom

razvoju usporeno u svom opštem sazrevanju i oštećeno u sposobnostima za učenje i

prilagođavanje zahtevima društvenog života i rada, pa su mu potrebni zaštita, nega, vaspitanje

i obrazovanje i osposobljavanje za rad pod posebnim uslovima (Eraković, 1995).

Mentalna zaostalost označava poseban tip smetnje u psihosomatskom razvoju

karakterisan kognitivnim deficitom koji je veći od dve standardne devijacije ili, drugim

rečima, postizanjem rezultata na standardnom IQ testu koji je niži od 75 bodova. Veoma je

složen fenomen, stoga je teško dati univerzalnu definiciju koja bi obuhvatila sve važne

aspekte i stupnjeve te pojave. Medicinska definicija ističe uzroke, socijalna - nivo socijalne

adaptacije, psihološka - nivo mentalnog deficita, a pedagoška - sposobnost za vaspitanje i

obrazovanje. Ne čudi, zato, obilje različitih definicija koje u literaturi susrećemo.

Američko udruženje za mentalnu retardaciju navodi definiciju, prema kojoj se

mentalna retardacija odnosi na opšte ispodprosečno intelektualno funkcionisanje, sa deficitom

u adaptivnom ponašanju, koje se javlja u razvojnom periodu. Međunarodna klasifikacija

bolesti (MKB-10) definiše mentalnu retardaciju kao stanje zaostalog ili nepotpunog razvoja

uma, koje se karakteriše oštećenjem sposobnosti kao što su mišljenje, govor, motorika i

sposobnost ostvarivanja društvenog kontakta (Leutar i Rajić, 2002). Pod mentalnom

retardacijom u DSM IV iz 1999. podrazumeva se ispodprosečno intelektualno funkcionisanje

(najmanje dve standardne devijacije ispod prosjeka, IQ 75 i niže); deficit u adaptivnom


10

funkcionisanju na najmanje dva od sledećih područja: komuniciranje, briga o sebi, aktivnost u

kući, socijalne/interpersonalne veštine, samoaktivnost, primena akademskih znanja, posao,

slobodno vreme, briga o zdravlju i sigurnosti; i to da je ovakvo stanje nastalo pre 18. godine

(za razliku od demencije koja nastaje nakon završenog razvoja centralnog nervnog sistema).

Važnost adaptivnog ponašanje deteta ili odrasle osobe istaknut je u svakoj od

pomenutih definicija i on se od sedamdesetih godina smatra za jednako važan kao i kriterijum

inteligencije. Adaptivno ponašanje čini skup pojmovnih, socijalnih i praktičnih veština koje je

osoba usvojila u svrhu funkcionisanja u svakodnevnom životu. Područje pojmovnih

adaptivnih veština sadrži receptivan i ekspresivan jezik, akademske veštine (čitanje i pisanje),

pojam novca i samousmeravanje. Socijalne veštine uključuju interpersonalne veštine:

razvijanje odgovornosti, samopostignuće, poverenje, poštovanje zakona i dr. Područje

praktičnih veština unutar aktivnosti svakodnevnog življenja obuhvata hranjenje, pokretljivost,

oblačenje i svlačenje, usvojenost higijenskih navika. Instrumentalna aktivnost svakodnevnog

življenja uključuje pripremu obroka, održavanje domaćinstva, putovanja, uzimanje lijekova,

upotrebu novca, telefona i sl. Adaptivno ponašanje mora se uvek posmatrati u kontekstu

kulture iz koje pojedinac potiče, jer ona može snažno uticati pri usvajanju veština, motivaciji

za usvajanje i za korišćenje usvojenog.

Postoji veliki broj sistema klasifikacije mentalno nedovoljno razvijenih osoba.

Kao što je već spomenuto, koeficijent inteligencije nije jedina osnova dijagnoze, već su i

nedostaci adaptivnog funkcionisanja takođe kriterijum mentalne retardacije. Neke osobe koje

ulaze u kategoriju lako mentalno retardiranih osoba na temelju koeficijenta inteligencije ne

moraju pokazivati nedostatke adaptivnog funkcionisanja, pa stoga neće biti svrstane u

mentalno retardirane osobe. Nakon što se otkriju nedostaci u adaptivnom funkcionisanju,

Američko udruženje za duševnu zaostalost preporučuje primenu kriterijuma koeficijenta

inteligencije. Tako možemo razlikovati osobe sa lakom, umerenom, težom i dubokom

mentalnom zaostalošću.

Osobama sa lakom mentalnom zaostalošću, koje na testu inteligencije postižu učinak

koji je približno u rasponu od 50 do 69, moguće je da postignu odgovarajuće socijalno

funkcionisanje, ukoliko su im osigurani primereni uslovi za osposobljavanje. Ova se deca do

predškolskog doba ne razlikuju upadljivo od svojih vršnjaka, iako ponekad kasnije prohodaju

i progovore. Teškoće se obično prepoznaju pri upisu u školu ili kada nastanu teškoće u

usvajanju školskog gradiva i tek taj trajni neuspeh u učenju izdvaja ovu decu od njihovih


11

vršnjaka. Osobe sa lakom mentalnom retardacijom sporije prolaze faze kognitivnog razvoja i

zadražavaju se na stadijumu konkretnih operacija u mišljenju, ne dosežu nivo formalnih

operacija koji karakteriše apstrakcija u mišljenju. I pored teškoća u učenju, lako mentalno

retardirane osobe se mogu obrazovati u specijalnim ili redovnim osnovnim školama. Uz

individualni pristup i posebne metode mogu ovladati osnovnim akademskim veštinama -

čitanjem, pisanjem i osnovnim računskim operacijama. Kao odrasli mogu ostvariti

profesionalnu, ličnu i bračnu nezavisnost, pa se često gube iz službenih evidencija.

Umerena mentalna retardacija kategorija je u koju se osoba svrstava ako postiže

koeficijent inteligencije koji se približno se kreće u rasponu od 35 do 49. Umereno

retardirani mogu imati fizičke defekte i neurološke disfunkcije koje su vidljive u nedostatku

finih, kao što su. hvatanje ili bojenje unutar linija, i grubih motoričkih veština, poput trčanja i

penjanja. Česta su oštećenja mozga. Njihova retardacija se najčešće otkriva već u vrlo ranom

ili ranom detinjstvu zbog loše senzomotoričke koordinacije i sporosti u razvoju verbalnih i

socijalnih veština. U predškolskoj dobi primećuje se razvojna zaostalost u psihomotorici i

govoru, infantilniji su od svojih vršnjaka i primetna su oštećenja čula. Retko stiču kontrolu

sfinkera. Radi postizanja delimičnog socijalnog funkcionisanja, ovim osobama treba osigurati

primerene uslove za osposobljavanje u zadovoljavanju jednostavnih ličnih potreba,

komuniciranja s okolinom i obavljanje jednostavnih radnih aktivnosti. Obično pohađaju

specijalne škole ili razrede u kojima se najviše pažnje posvećuje usvajanju brige o samom

sebi, a manje akademskim postignućima. Umereno retardirane osobe najčešće ne napreduju u

svom akademskom postignuću iznad zahteva drugog razreda osnovne škole, a te zahteve

usvajaju tek u kasnijem detinjstvu ili odraslom dobu. Dostižu stupanj konkretnih operacija u

mišljenju ili su na prelazu ka njemu. Uspevaju naučiti da se brinu o sebi, da se samostalno

hrane i razvijaju jednostavan govor. Kada odrastu, ako nemaju pridruženih smetnji ili

oštećenja motorike, mogu se zaposliti kao manuelni radnici na najjednostavnijim poslovima.

Retko sklapaju brak.

Kod slučajeva osoba sa težom mentalnom retardacijom beleži se koeficijent

inteligencije koji se približno se kreće od 20 do 34 poena na testu. Takve osobe najčešće

imaju kongenitalne fizičke abnormalnosti i organičenu senzomotoričku kontrolu. Genetski

poremećaji i oštećenja, poput nedostatka kiseonika pri porođaju, predstavljaju najveći broj

slučajeva ovog stupnja mentalne retardacije. Mentalna retardacija ovog stupnja je jasno

uočljiva ubrzo po rođenju. Ovakve osobe dostižu mentalni uzrast od 3 do 6 godina, odnosno


12

stupanj preoperacionalnog perioda u razvoju mišljenja. Karakteriše ih usporeni govorni i

psihomotorni razvoj. Govor ostaje jako oskudan, nejasan i infantilan, a gruba i fina motorika

nespretna. Anomalije čula i epilepsija su česte pojave koje prate ovo stanje. Moguće je samo

rudimentarno učenje - ovladavanje navikama, lična higijena i osnovno jezičko izražavanje

Govor, komunikacija i motorika razvijaju se sporo i samo delimično. Da bi takva deca

progovorila i naučila da brinu sama o sebi potreban je duži trening. Većina takvih osoba je

institucionalizovana i potrebna im je trajna pomoć i nadzor. Kada odrastu one se uključuju u

vrlo malo nezavisnih aktivnosti i vrlo su često nezainteresovane, pasivne, zbog velikih

moždanih oštećenja, a događaji u njihovom životu daju im vrlo malo stimulacije.

Duboka mentalna zaostalost (koeficijent inteligencije se približno kreće u rasponu od

0 do 20), a mentalni uzrast koji ove osobe mogu da dostignu je ispod 3 godine. Dostižu samo

senzomotorni stadijumu kognitivnog razvoja. Imaju ozbiljnih ograničenja u komunikaciji i

pokretljivosti i potreban im je potpun nadzor, nega i briga tokom celog života. Mnogi takvi

ljudi imaju velike fizičke deformitete i neurološka oštećenja. Neki su potpuno pasivni, dok se

kod drugih javlja agitiranost i nemir. Tipično je javljanje stereotipnih pokreta, stigmate su

izražene i obilne, često se javljaju paraliza udova, problem gutanja, epilepsija… Neki

vegetiraju celi život. Kod takvih slučajeva potrebna je posebna nega često u stacionarnim

ustanovama (Zovko, 1993.).


13

1.1.1. Opšte karakteristike funkcionisanja mentalno nedovoljno razvijenih osoba

Opšte karakteristike funkcionisanja kod osoba sa mentalnom insuficijencijom su sporo

napredovanje, kasnije dostizanje i duže trajanje pojedinih faza razvoja, veće teškoće u

prevazilaženju kritičnih faza razvoja i povećana zavisnost od okoline. Smetnje u razvoju

prepoznaju se u svim aspektima razvoja, a učestalost i stepen razvojnih smetnji zavise od

stepena mentalne retardacije. Motorika je jedan od prvih pokazatelja mentalne retardacije,

pogotovo ako je dijagnostikovana u težem stepenu. Vidljiva je usporenost u razvoju motorike

tokom čitavog detinjstva, odnosno nedostatak motorne kontrole i slaba koordinacija. Usled

teškoća u motornom razvoju smanjena je manipulacija predmetima i ograničeno perceptivno

iskustvo, što otežava sticanje shema koje predstavljaju osnovu daljeg kognitivnog razvoja.

Slabo je razvijena fina motorika šake i prstiju. Kod senzornih sposobnosti se javljaju smetnje

rezličitog stepena u prijemu čulnih utisaka. Jezik i govor usled mentalne retardacije se

razvijaju dosta kasno i usporeno. Smanjena je sposobnost razumevanja. Reči u kontekstu

počinju da se razumevaju tek oko četvrte godine. Artikulacija dugo ostaje neadekvatna, a

govorna produkcija siromašna i leksički i gramatički. Na starijim uzrastima korektno su

usvojena jednostavnija gramatička pravila, ali nikada i složene gramatičke forme. Javlja se

mnogo govorinih stereotipija, a veštine pisanja i čitanja se teže usvajaju.

Pažnja mentalno retardiranih osoba je kratkotrajna, vrlo zamorljiva, fluktuira sa predmeta na

predmet. Ovakve osobe nisu u stanju da se duže usredsrede na vršenje voljnih, usmerenih,

organizovanih aktivnosti, naročito kada treba angažovati mišljenje i inteligenciju.

Za osobe sa mentalnom retardacijom karakteristična je nemogućnost ovladavanja apstraktnim

mišljenjem ili teži prelazak sa konkretnog na apstraktno mišljenje. Generalizacija iskustva je

slaba i zbog toga teško reorganizuju svoje ponašanje prema zahtevima novih, više ili manje

izmenjenih situacija. Obično primenjuju stare sheme ponašanja koje su usvojili na osnovu

samo nekog detalja iz sfere realnosti koji je u prethodnoj situaciji bio funkcionalan. Ali i

pored svih nedostataka ovakve osobe mogu imati specifične talente.

Pamćenje mentalno retardiranih osoba je vrlo selektivno i emocionalno obojeno. Teže pamte

bitne elemente i brzo i lako zaboravljaju. Sposobnost učenja im je slabija. Teže usvajaju

apstraktne pojmove i termine, naročito one koji se odnose na prostorne i vremenske relacije i

količinu. Teže ili nikako ne rešavaju matematičke zadatake date rečima i računske operacija.

Ovakve osobe teže ostvaruju transfer učenja zbog tendencije ka mehaničkoj primeni naučenih

principa. Emocije mentalno nedovoljno razvijenih osoba su slabije izdiferencirane. Osećanja


14

su površna i vrlo promeljiva. Kod ovih osoba i na starijim uzrastima (kad počnu da se

uspostavljaju heteroseksualne veze) usmerena osećanja su dosta površna i lako razgradljiva

pod uticajem sredine. Emocionalna usmerenost je najduža i najsnažnija prema primarnoj

porodici, što je uzrok izrazite anksioznosti ili čak i kliničke depresije pri dužem odvajanju od

nje. Pokazuju povišenu anksioznost, posebno u novim situacijama, zbog konstantnog

doživljaja neuspeha u adaptaciji na zahteve sredine. Odnosi sa vršnjacima su im površni i

trenutni i zbog toga ne mogu da se uključe u neku strukturiranu igru. Ovakve osobe ne trpe

odlaganja svojih potreba; kako slabo shvataju vremensku dimenziju, ne mogu da prihvate

dugotrajnije aktivnosti čiji se ciljevi anticipiraju u budućnosti.


15

1.2. PORODICA DECE S POSEBNIM POTREBAMA

1.2.1. Roditelji

Porodicu možemo definisati kao bračnu zajednicu žene i muškarca i njihove rođene ili

usvojene dece, koju karakteriše intimna i emocionalna povezanost i ekonomska

međuzavisnost. Porodica je zajednica u kojoj deca stiču svoja prva životna iskustva, te stoga

ima veliku odgovornost u njihovom vaspitavanju i osposobljavanju za život, u njihovom

osećajnom, saznajnom i društvenom razvoju. Dete s posebnim potrebama ima karakteristike

identične ostaloj deci, pa stoga ima iste i opšte potrebe kao i ostala deca, ali ima i

karakteristike svojstvene mentalno zaostalim vršnjacima, pa tako i posebne potrebe kao što

su: naglašena potreba za ljubavlju, zaštitom i specijalnim obrazovanjem (Leutar i Rajić,

2002.).

Svaki roditelj ima predstavu u pogledu toga kakvo njegovo dete treba da bude – kako

da izgleda, na koga da liči, koliko da jede, kakve osobine da ima... Rođeno dete će vrlo retko

ispuniti sva očekivanja roditelja, pa je osnovni razvojni zadatak roditeljstva da se prorade te

razlike i dete prihvati takvo kakvo je. Međutim, ova razlika između roditeljskih želja i

njihovog ostvarenja u samom detetu, suviše je velika ako se rodi dete koje je na neki način

defektno. Može se javiti razočarenje, osećaj kod roditelja da je prevaren, izigran, da nije

dovoljno nagrađen za svoja emocionalna, i ulaganja druge vrste, u dete. Iz toga proizilazi

napetost, nezadovoljstvo detetom i samim sobom (jer se dete doživljava kao deo sebe), a

komunikacija između roditelja i deteta sve je više opterećena netrpeljivošću i agresijom koju

prati osečaj krivice.

Kod budućih majki fantazije o rađanju zdravog, savršenog deteta su česte. Slika

očekivanog deteta stvara se od predstava i objekata ljubavi. Uporedo sa ovim fantazijama,

javlja se i strah od rađanja oštećenog deteta, usled reaktiviranja najdubljih sećanja na rane

odnose sa majkom, na stare fantazije agresivnosti i zavisti prema majci i njenim bebama

(Kondić i Vidanović, 2011). Ostvarenje ovog straha ozbiljan je udarac i iskušenje za svaku

porodicu. Za majku znači bespomoćnost, neuspeh u svojoj ženskoj ulozi, povredu

narcističkog selfa, ali pre svega – gubitak njenog željenog, savršenog deteta (Solnit & Stark,

196; prema Kondić i Vidanović, 2011). Ona mora proći kroz proces tugovanja zbog gubitka

zdravog deteta i tek joj ovo tugovanje može omogućiti da izaže iz početnog stanja obamrlosti,

neverice i bespomoćnosti.


16

Reakcije roditelja na dijagnozu deteta su individualne i vrlo različite. Zavise ne samo

od prirode i stepena oštećenja deteta, već i od ličnog životnog iskustva i ranijih konflikata.

Uvek su praćene emocionalnim šokom, jer pozitivni i optimistični planovi za budućnost

deteta i porodice postaju upitni (Leutar i Rajić, 2002).

Nakon rođenja deteta sa posebnim potrebama kod roditelja se najčešće javlja početna

šok kriza i odbijanje da se dijagnoza prihvati. Iracionalno ponašanje, plač, obamrlost,

povlačenje, osećanja bespomoćnosti, straha i tuge njen su neminovni pratilac. Početnu šok

krizu prati faza poricanja ili neverice, u kojoj dominiraju uverenja poput „Nije moguće da se

to događa nama“. U ovoj fazi roditelji vrlo često pokušavaju opovrgnuti početnu dijagnozu,

tešeći se da su lekari pogrešili. Kada i drugi stručnjaci potvrde mentalnu zaostalost deteta,

roditelji obilaze razne nadrilekare, nadajući se, još uvek, da je stanje prolazno i izlečivo. No,

stanje deteta nažalost ostaje isto, što dovodi do faze u kojoj dominira ljutnja i tendencija da se

neprijateljski reaguje prilikom suočavanja s bolnom istinom o detetovoj bolesti (Terzić,

1995). Roditelji često osećaju ogroman bes, okrivljuju sebe, okrivljuju jedno drugoga, a u

tajnosti se ponekad ljute i na dete što je razorilo život kakav su imali (Greenspan & Wieder,

2003.). Nakon što se smire prvi odgovori roditelja na saznanje o teškoćama deteta započinje

faza reorganizacije, u kojoj porodica mora mobilisati sve snage kako bi mogla što više pomoći

detetu (Terzić, 1995). Dešavaju se promene porodičnog identiteta i porodičnih interakcija.

Osim emocionalnog šoka i teškoća koje se mogu javiti u porodici tokom

prilagođavanja na postojanje člana s teškoćama u razvoju, postoji i niz objektivnih okolnosti

koje bitno određuju svakodnevni život porodice dece s teškoćama u razvoju. Roditelji i ostali

članovi porodice, uključujući braću i sestre, moraju svoj dnevni režim prilagoditi potrebama

takve osobe. Uobičajeno radno vreme roditelja ili barem jednoga od njih, postaje

neprihvatljivo (Dulčić, 2001). Neretko se događa da se majke u potpunosti odriču

profesionalne karijere kako bi se mogle brinuti o detetu s mentalnom retardacijom (Terzić,

1995). Osim toga, posebne potrebe osoba s invaliditetom zahtevaju povećane novčane

izdatke. Objektivne poteškoće dece i objektivno teži uslovi porodičnog života narušavaju

porodičnu homeostazu i menjaju porodičnu dinamiku (Dulčić, 2001). Osećanje krivice,

anksioznost i depresija roditelja narušavaju zdrav porodični život, međusobne odnose

roditelja, sposobnost roditelja da brinu o svojim potrebama, što ima za posledicu narušavanje

roditeljske veze, kako sa detetom koje ima razvojne teškoće, tako i sa decom uobičajenog

razvoja, kada ih ima u porodici, i stvara probleme u njihovom podizanju i vaspitanju. U


17

porodicama sa decom sa razvojnim smetnjama i dinamika bračnih odnosa može biti ozbiljno

poremećena. Istraživanje koje je sprovela Mitić (Mitić, 1997) na uzorku porodica dece sa

cerebralnom paralizom u periodu šest meseci od saznavanja dijagnoze deteta govori o

značajno poremećenim odnosima među roditeljima. Majke i očevi mnoge aspekte porodičnog

funkcionisanja, kao što su fleksibilnost porodice; adaptabilnost porodičnih pravila i uloga i

prilagođavanje novonastalim okolnostima, ocenjuju niskim ocenama. Autorka rigidnost

roditelja tumači kao odbranu od poražavajuće situacije u kojoj su se našli. Ona smatra da

poznata i uhodana pravila pružaju osećaj porodičnog kontinuiteta i sigurnosti, iako su

prepreka za razvoj i opstanak porodice u novim, izmenjenim uslovima. Takođe, menjaju se i

odnosi porodice sa okolinom – rođacima, prijateljima, kolegama. Subjektivni razlozi –

nelagodnost zbog radoznalosti okoline vezane za detetovu smetnju ili objektivni razlozi –

prezauzetost oko deteta, deluju na promene na evaluativnom i komunikacijskom nivou.

Porodica biva valorizovana i stigmatizovana prema detetovoj smetnji, dok se intenzitet i

kvalitet komunikacija porodice znatno smanjuje.

Stavovi u odnosu na sopstveno dete sa teškoćama u razvoju mogu biti različiti. Ti se

stavovi menjaju ponašanje roditelja, pa tako neki roditelji počinju sumnjati u sve sposobnosti

deteta, te dolazi do prezaštićivanja koje sprečava razvoj samostalnosti; drugi postavljaju

zahteve koji nisu u skladu s detetovim mogućnostima. Neki odbacuju dete, što se može

prepoznati u inertnosti, opštoj nezainteresovanosti za dete i njegove potrebe ili u izrazitoj

dominantnosti i neprijateljstvu prema detetu. Drugi, pak, postaju previše popustljivi, što se

očituje u njihovoj trpeljivosti i slabosti prema detetu, a pokrenuto osećajem krivice zbog

stvarnog odbijanja deteta (Leutar i Rajić, 2002; Dulčić, 2001).

Mnoga istraživanja pokazuju da se majke i očeve ponašaju različito u odnosu prema

ometenosti deteta, kao i to da imaju različite strategije prevladavanja (Lacković-Grgin, 2000).

Očevi postaju ćutljivi, duže se zadržavaju na poslu, retko govore o svojim osećanjima i nisu

spremni za pružanje emocionalne podrške ni ženi, ni detetu. Kao strategiju prevladavanja

uglavnom koriste orijentaciju na problem. U skladu sa svojom polnom i socijalnom ulogom

očevi češće tragaju za informacijama i preuzimaju akcije usmerene na problem, ispitujući

alternativna rešenja. U osnovi ovih mehanizama prevladavanja stoji pokušaj kontrole nad

situacijom, jačanje samopoštovanja i lične kompetencije. Nasuprot tome, u skladu sa svojom

polnom i majčinskom ulogom, majke češće pribegavaju afektivnoj regulaciji, emocionalnim

burama, „raptusima“ ili rezignaciji. Kod majki dominira orijentacija na emocije koja može da


18

podrazumeva minimiziranje, izbegavanje, distanciranje, izvlačenje pozitivnog iz stresnih

događaja. Time majke održavaju nadu i optimizam, što ih i osnažuje u borbi sa brojnim

stresorima koji poističu iz detetovog hendikepa.

U slučaju kada roditelji ne uspeju razviti realan stav prema sopstvenom detetu, može

se javiti stid, izbegavanje rodbine, prijatelja i suseda te povlačenje u sebe. Povlačenjem iz

društvenog života vlastiti socijalni kontakti i kontakti deteta svode se na minimum. Porodica

zbog bolesti deteta neretko ulazi u socijalnu izolaciju (Leutar i Rajić, 2002; Dulčić, 2001).

Neretko u patrijarhalnim sredinama dolazi do odbacivanja deteta sa razvojnom smetnjom.

Najčešće je otac taj koji ne može da izmeni svoje konstrukte o roditeljstvu i detetu, što u

velikom broju slučajeva dovodi do dodatnog otežavanja situacije u kojoj dete živi. Tada se

dešava da majka i dete formiraju dijadu, koja je u važnim odlukama odvojena od oca. Za

majku odsustvo podrške partnera u vanrednim situacijama, kakva je rođenje i život sa

detetom sa razvojnom smetnjom, može predstavljati ozbiljan izvor stresa, u psihološkom,

ekonomskom i praktičnom smislu. Majke dece sa razvojnim smetnjama se od dijagnoze

detetove razvojne smetnje susreću sa teškoćama i problemima; stresna iskustva se

akumuliraju kako deca rastu – od problema u interpersonalnoj komunikacijii, nezivesnosti

rehabilitacije, materijalnih problema do teškoća akademskog obrazovanja. Česte neprijatne i

mučne situacije u kojima se nalaze njihova deca i one same drže ih stalno na oprezu, zato

gotova sva istraživanja koja se bave ovo tematikom beleže visoke vrednosti anksioznost kod

majki dece sa razvojnim smetnjama (Davis, 1995; Hrnjica, 1997; Mitić, 2011). Osećaj krivice

i samooptuživanje kod roditelja se povezuju sa depresijom, bespomoćnošću, beznadežnošću i

niskim samopoštovanjem.


19

1.2.2. Braća i sestre

Gotovo da nije postojalo interesovanje naučnika za psihologiju odnosa između braće i

sestara sve donedavno. Neopravdano zanemarena, ova oblast počinje da se razvija u

poslednjih par decenija, pa je sve više objavljenih članaka koji se bave ovom tematikom.

Imati brata ili sestru zaista je posebno iskustvo, iskustvo koje daje temelje i krila za

ceo život. To znači imati nekog sa kim će se podeliti čitavo detinjstvo - posedništvo i društvo,

lepo i ružno, ljutnja, pravda i nepravda, ljubav i mržnja... To znači imati drugara za igru,

partnera u sticanju važnih veština, a kasnije i važnog saputnika na životnom putu i

iskušenjima koja slede. Braća i sestre su neko sa kim se dele najtananije misli, najdublji

strahovi, najnežnije emocije, najburniji doživljaji, neko ko višestruko pomaže da se suočimo

sa brojnim životnim izazovima. Odnos između braće i sestara predstavlja poligon za

provežbavanje raznih socijalnih uloga, za bolji doživljaj drugih ljudi i utiče na dominantan

obrazac ponašanja, koji podrazumeva prevagu saradnje ili takmičenja. Odrastanje uz

zajednički sistem vrednosti, svakodnevnu emocionalnu i intelektualnu razmenu, vežbanje

socijalnih veština - kao što su sklonost kompromisima, saradljivost, upoznavanje društvenih

pravila, učešće u timskom radu - pripremaju osobu kako za profesionalni, tako i za emotivni

život. Svi vršnjački odnosi u zrelom dobu - sa prijateljima, kolegama i partnerom, zasnivaju

se na temeljima ovog odnosa. Prisustvo braće i sestara u porodici stvara i oblikuje porodičnu

klimu. Njihovi međusobni odnosi zavise od stavova roditelja prema deci, ali i od svojstava

same dece, njihovog pola, mesta u porodici, uzrasta, karakteristika ličnosti… Protkani su

snažnim osećanjima ljubavi i mržnje, zajedništva i ljubomore.

Ljubomora i suparništvo pojave su koje se temelje na stalnom takmičenju za

roditeljsku ljubav i, ukoliko ne traju predugo u svom ogoljenom obliku, normalna su pojava

među decom u porodici. Javljaju se kao posledica stvarnih i fantazmatskih doživljavanja

stavova roditelja i njihove neravnomerne raspodele osećanja među braćom i sestrama. Mnogi

roditelji ne uviđaju te duboko nesvesne procese, koji su u vezi sa nerealizovanim

očekivanjima, slaganjem ili neslaganjem sopstvenog temperamenata sa detetovim (pojedina

deca su preživahna za mirnije roditelje) ili iskustvima iz primarne porodice. Ljubomora je

mnogo izraženija u porodicama u kojima su roditelji preterano vezani za jedno dete, iz ma

kojih razloga, kao i u onim porodicama gde se javlja poređenje dece od strane roditelja.

Ljubomora podstiče suparništvo, neslaganje, sukobe, tako se agresija, koja je inhibirana u

odnosu na roditelje, pomera se i slobodno ispoljava prema bratu ili sestri. Osim otvorene


20

agresije, mogu se javiti i potiskivanje ili regresija na navike i ponašanja koji su karakteristični

za mladji uzrast.

Međutim, u porodicana sa detetom koje je nedovoljno mentalno razvijeno mnogo toga

je specifično. Dramatično otkriće roditelja da je njihovo dete mentalno zaostalo donosi sa

sobom nedoumicu u pogledu toga šta i kako da saopšte svojoj ostaloj deci o novonastaloj

situaciji. Problem se još više komplikuje kada i sami imaju haotična osećanja i razmišljanja,

pa se "sapliću" sa različitim objašnjenjima za razloge detetovog kašnjenja u razvoju. Takav

stav unosi uznemirenost i nesigurnost u ophođenju braće i sestara. Uz pomoć stručnjaka

roditeljima ponekad uspeva da pronađu bolje načine za suočavanje dece sa ograničenjima

brata-sestre, postepeno i kroz igru. Ovo vodi ka razumevanju, prihvatanju i iznalaženju

najboljih rešenja u međusobnoj komunikaciji. Ipak, negativni aspekti života sa ometenim siblingom 1

se ne smeju zanemariti. Uobičajna ponašanja ljubomore i rivalstva između braće i sestara deteta,

iako su, zbog preterane brige i posvećenosti roditelja detetu sa oštećenjem, jače podsticana

nego u ostalim porodicama, ovoj se deci strogo zabranjuju. Predmet su najstrožih prekora od

strane roditelja i podstrekač jakog osećanja krivice. Od brata ili sestre deteta ometenog u

razvoju očekuje se da preuzme na sebe brojne odgovornosti, da brine o svom bratu/sestri, da

razume, da saoseća, da pomaže. Ova deca kojoj je, kao i svakoj drugoj, potrebno puno

roditeljske ljubavi, pažnje i podsticanja, moraju pronaći razumevanja i za često prezauzete i

previše umorne roditelje, koji ogroman deo svoje energije troše na dete sa teškoćama u

razvoju. Sve svoje nade, međutim, roditelji polažu u zdravo dete, stavljajući na njega ogroman

pritisak da bude uspešno. Zanemarenost, pritisak da se bude substitut roditelja, pritisak da se

bude uspešan i jako osećanje krivice, zajedničke su karakteristike dece koja žive u porodici sa

ometenim bratom ili sestrom. Odlikuju ih još i poljuljano osećanje identiteta (uobičajno je

postavljanje pitanja: „Da li sam i ja ometen?“, „Zašto moj brat, a ne ja?“ ili, na kasnijem uzrastu,

„Ako je ometenost nasledna, da li će je moja deca imati?“), povećana adaptibilnost (pomaganje

nekome ko nije dovoljno sposoban stvara zrelost i saosećanje prema onima koji su drugačiji) i

češći susreti sa frustracijama. jer dobijaju manje pažnje od strane roditelja i osećaju se zanemareno,

dok se istovremeno od njih očekuje da obavljaju sve zadatke koje njihovi siblinzi ne mogu.

1 U srpskom jeziku ne postoji adekvatna zamena za reč „sibling“ iz engleskog jezika, koja označava jednu od

dve ili više osoba koje imaju zajedničke roditelje.


21

1.3. EMPATIJA

Empatija (od gr: εν – u; i παθος – osećanje, strast) doslovno znači uosećavanje,

uživljavanje, a ovaj termin potiče iz estetike. Nemački filozof i psiholog Teodor Lips

(Lipps) je početkom 20. veka uveo izraz uživljavanje, da bi njime označio "unošenje" vlastitih

stavova i osećanja u neko umetničko delo ili prirodnu pojavu. Empatija, po njemu,

podrazumeva emocionalno spajanje ili stapanje osobe sa objektom estetskog doživljaja,

međutim, ova pojava je opštija i javlja se i van sfere umetničkog.

Tičener (Titchener) je 1909. godine prvi upotrebio termin empathy, odnosno empatija,

u psihologiji (Raboteg–Šarić, 1995) i od tada se on koristi kako bi se označio relativno širok

spektar doživljaja, od pretežno kognitivnih, do pretežno emocionalnih. Unutar različitih grana

psihologije, u razvojnoj i socijalnoj psihologiji, ili psihoterapiji, na primer, definicije empatije

variraju zavisno od shvatanja različitih autora. O raznolikosti definicija empatije, kao i

razlikama u načinu operacionalizovanja empatije kao varijable, govori i čitav niz postojećih

načina njenog merenja. Teško je dati jedinstvenu definiciju koja bi zahvatila sva njena bitna

svojstva, ipak zajednička misao koja, bez obzira na neslaganja autora, generalno povezuje

različite definicije empatije, mogla bi se sažeti u sledećoj rečenici: biti empatičan znači deliti

osećanja sa ljudima koje opažamo.

Termin empatija se upotrebljava da označi proces neposrednog uživljavanja u

emocionalna stanja, mišljenje i ponašanje drugih ljudi. Empatija je posebna vrsta saosećanja i

razumevanja položaja druge osobe. Temelji na samosvesti i samospoznaji. Na empatiju se

može gledati kao na trajnu dispoziciju, kao na kapacitet osobe za emocionalnu prijemčivost,

zatim kao na trenutno stanje u određenoj situaciji u kojoj se osoba nalazi, a koja može da

izazove empatijsku reakciju, ili kao na proces koji prolazi kroz određene faze. Empatija se

često dovodi u vezu i sa prosocijalnim, pomagačkim ponašanjem i altruizmom, na nju se

gleda kao na bazičnu komponentu socijalne interakcije među ljudima. Zbog toga se kaže da

empatija nije samo intrapersonalni fenomen koji uključuje kogniciju, emocije i motivaciju,

već se može posmatrati i kao interpersonalni fenomen, pri čemu osoba ispoljava svoju

brižnost za drugu osobu. Ona po Kotonu (Cotton, 2001), osim afektivne sposobnosti deljenja

osećanja sa drugima i kognitivne sposobnosti razumevanja tuđih stanja i perspektiva, takođe

uključuje i sposobnost komuniciranja empatijskih osećanja i razumevanja za druge putem

verbalnih i/ili neverbalnih sredstava.


22

Mnogi autori empatiju vide kao sklop više komponenti koje u različitoj meri utiču

jedna na dugu. Tako, na primer, Radovanović (1993) empatiju posmatra sa tri aspekta:

telesnog (mišićne reakcije), subjektivnog (afektivni i kognitivni psihički procesi) i socijalnog

(interpersonalna komunikacija), dok Kaliopuška (1995) navodi afektivne, motivacione,

kognitivne i kinestetičke komponente empatije. Međutim, najveći broj teorijskih objašnjenja i

definicija empatije za svoj osnovni problem uzima da objasni da li je empatija pretežno

kognitivni ili emocionalni fenomen. Savremeni razvojni psiholozi sagledavaju razliku između

kognitivnog preuzimanja uloge – što ukazuje na sposobnost razumevanja kognitivnog stanja

druge osobe (njenih misli, opažanja, namera) i afektivnog preuzimanja uloge – čime se

određuje sposobnost raspoznavanja i tumačenja afektivnih reakcija druge osobe. Kognitivna

komponenta empatije uključje razumevanje i poznavanje stanja druge osobe, kao i spoznaju

kako nešto što se događa drugom pojedincu može delovati na njega. Emocionalna

komponenta empatije podrazumeva odgovaranje istim ili sličnim emocijama u odnosu prema

emocionalnim doživljajima drugog (Raboteg–Šarić, 1995). Definicije empatije se stoga

uglavnom mogu podeliti u dve grupe, u zavisnosti od toga da li naglašavaju afektivnu ili

kognitivnu stranu empatije. One koje kao suštinu empatije vide „deljenje afekata“ sa drugom

osobom nalazimo u učenju većine psihoanalitičara i u socijalnoj psihologiji. Na primer,

Batson (Batson, 1981) definiše empatičnost kao osećanje brižnosti, saosećanja i nežnost

prema osobi čijoj patnji svedočimo. Premeštanje naglaska sa emotivnih na kognitivne

komponente vezuje za procese socijalne komunikacije (Mead, 1934; prema Stojiljković,

1988), gde je za komunikaciju neophodno preuzimanje uloge drugog. Empatija se, u tom

smislu, shvata kao sposobnost da se razumeju i protumače emocionalne reakcije drugih u

skladu sa kontekstom (određenim socijalnim okolnostima), pri čemu postoji jasna razlika

između Ja i Druge osobe (Stojiljković, 1998).

Danas su najprihvaćenije definicije koje pridaju podjednaku važnost i kognitivnim i

afektivnim komponentama empatije. U ovim definicijama postoji saglasnost da je empatijski

proces prevashodno kognitivne prirode, dok su empatijski sadržaji pretežno afektivni.

Verovatno je da empatička uznemirenost čini emocionalnu srž empatije, a da od kognitivne

obrade zavisi kako će osoba interpretirati svoje emocionalno uzbuđenje. Multidimenzionalni

pristup empatiji zastupaju Dejvis (Davis, 1983), Hofman (Hoffman, 2003) i drugi.

Hofman (Hoffman, 2003) empatiju određuje kao afektivnu reakciju na drugu osobu pri

čemu empatizer doživljava isti afekat kao i ta druga osoba (mada to ne mora da bude slučaj),

ali dodaje da empatijsko doživljavanje zavisi i od kognitivnog nivoa osobe, odnosno razvoja

svesti o drugima kao entitetima izdvojenim i nezavisnim od nje same, kao i od sposobnosti


23

jedinke da zauzme tuđe stanovište i da prepozna i razume osećanja drugih. Empatija, prema

tome, podrazumeva sintezu kognitivnog poimanja drugih i empatijskog afekta. Definisana je

kao nevoljno ali ponekad snažno doživljavanje emocionalnih stanja druge osobe, kao

izazivanje afekta koji nije reakcija na sopstvenu situaciju, već pre posredna reakcija na

situaciju u kojoj se nalazi druga osoba. Drugim rečima, empatija je sposobnost osobe da oseća

ono što je odgovarajuće za situaciju druge osobe, a ne za sopstvenu. Hofman smatra da ljudi

poseduju urođenu sposobnost za empatiju, tj. da čovekovo osećanje neprijatnosti zavisi često i

od nevolje drugih osoba. Empatijska reakcija se može izazvati na više načina: refleksno,

uslovljavanjem, motornom mimikrijom, stavljanjem na mesto druge osobe. Ovaj poslednji

način je posebno važan, zato je, po Hofmanu, važno da deca dožive što više različitih emocija,

čak i negativnih, da bi kasnije mogla lakše shvatiti kako se oseća druga osoba. Empatijska

neprijatnost je reakcija na opažanje druge osobe u nevolji. Osoba teži da se oslobodi

neprijatnosti i ta težnja je motivaciona osnova altruističkog ponašanja. Najlakše je osloboditi

se empatijske neprijatnosti pružanjem pomoći ugroženoj osobi. Empatija je tako most između

egoizma i moralnosti. Osećanje krivice i empatija deluju kao snažni moralni motivi, a Hofman

ih smatra najvažnijim, jer mogu da pretvore tuđi bol u sopstvenu neprijatnost i učine da se

osoba oseća delom odgovorna za tuđu nevolju, te da se kod nje javi želja da učini nešto i tuđu

nevolju prekrati i olakša (prema Miočinović, 1988, str. 106).

Dejvisov multidimenzionalni pristup empatiji zasniva se na Hofmanovoj teoriji

empatije. On (prema Radovanović, 1993) odeđuje empatiju dosta široko – kao reagibilnost na

doživljavanja druge osobe. Pod time podrazumeva složeno empatijsko reagovanje koje

uključuje i kognitivne (zauzimanje tuđeg stanovišta, fantazija) i afektivne komponente

(empatijska brižnost, lična nelagodnost). Po njemu empatijska reakcija može da zavisi od

karakteristika empatizera (dispozicija za empatiju, prethodno lično iskustvo, specifična

afektivna osetljivost, specifična percepcija situacije), zatim od karakteristika osobe sa kojom

se empatiše (lakše je empatisati sa ljudima koji su nama slični) i od situacionih karakteristika

(okruženje, odnos između subjekta i objekta empatisanja). Ovi činioci dovode do pokretanja

empatijskih procesa (mehanizama empatije, kao što su emocionalna zaraza ili kognitivno

preuzimanje uloga) koji utiču na druge intrapersonalne (odgovarajuće afektivne ili kognitivne

reakcije) ili interpersonalne procese (ponašanje pomaganja). Intrapersonalni i interpersonalni

procesi mogu biti u interakciji i posledično delovati na oba učesnika u empatisanju (Larson &

Yao, 2005).


24

1.3.1. Razvoj empatije

Ljudi mogu doživeti i/ili pokazati različit nivo empatije u nekoj situaciji, zavisno od

toga koliko su im i kako razvijene dispozicije za empatiziranje (Davis, 1987; prema Raboteg–

Šarić, 1995), ali, prema Hoffmanovoj teoriji, empatički kapaciteti se razvijaju gotovo

univerzalno, pa tako većina normalno razvijenih ljudi ima podjednaku sposobnost

empatiziranja, a razlika među njima je verovatno u tendenciji korišćenja te sposobnosti.

Hoffman je utvrdio četiri razvojne faze empatije koje odgovaraju stadijumima kognitivnog

razvoja (Raboteg-Šarić, 1993). Svaki nivo empatije odgovara jednom od nivoa kognitivnog

razvoja, a određen nivo kognitivnog razvoja je neophodan preuslov javljanja odgovarajuće

razvojne faze empatije.

1. Globalna empatija karakteristična je za decu u 1. godini života. Deca se često

ponašaju kao da se ono što se događa drugima događa i njima, jer nisu sposobna da

razlikuju sebe i druge kao odvojene fizičke entitete.

2. Egocentrična empatija javlja se između prve i druge godine života, na drugom

nivou kognitivnog razvoja. Deca ulaze u fazu empatije, u kojoj jasno uočavaju da

patnja nekoga drugoga nije njihova. Većina male dece intuitivno nastoji da ublaži

nečiju patnju. Međutim, zbog nezrelog spoznajnog razvoja nisu sigurna šta tačno treba

da rade, što ih dovodi do stanja empatijske zbunjenosti. Neka deca imaju jača osećanja

za empatiju od drugih. Zan-Vaksler (Zahn-Waxler et al, 1982) primećuje u svojoj

studiji o maloj deci da su neka od njih odgovarala na bol druge dece izrazom

empatijskih osećanja i direktnim pokušajima da pomognu, druga su samo posmatrala i

više izražavala interesovanje nego zabrinutost, dok su dece iz treće grupe pokazivala

negativnu reakciju na bol druge dece - neka od njih su se povukla od ucveljene dece,

dok su druga čak udarala rasplakanu decu.

3. Empatija za osećanja drugih javlja se s početkom preuzimanja uloge drugog,

između 2. i 3. godine života. Budući da postaje svesno da druge osobe imaju vlastita

osećanja koji su različita od njegovih, dete prikladnije odgovara na znakove koji

ukazuju na osećanja drugih. S razvojem govora, dete je u stanju da se empatiše sa sve

složenijim emocionalnim stanjim i da se s tim u skladu ponaša.


25

4. Empatija za nečije životne uslove i situacije se javlja u kasnijem detinjstvu.

Dete postaje svesno da druge osobe doživljavaju zadovoljstva i nezadovoljstva ne

samo u neposrednim situacijama, nego i u širim životnim okolnostima i iskustvima.

Između desete i dvanaeste godine, deca izražavaju svoju zabrinutost za ljude koji su u

nepovoljnijem položaju od njih, bez obzira da li žive u njihovom komšiluku ili u

drugoj zemlji. Kada deca nešto urade zbog ovih primećenih razlika u smislu nekog

dobročinstva, možemo da pretpostavimo da su u potpunosti usvojila veštinu empatije.

Na svim različitim nivoima razvoja empatije, doživljaj ″empatičke nevolje″ ima

verovatno zajedničku afektivnu srž, dok od kognicije zavisi kako će osoba doživeti i nazvati

emocionalno uzbuđenje (Raboteg-Šarić, 1993). Sposobnost empatiziranja u određenoj meri

zavisi od perceptivnih i kognitivnih sposobnosti, kao i od sklonosti pojedinom načinu

emocionalnog reagovanja.

1.3.2. Uloga braće/sestara u razvoju empatije

Za Pijažea (Piaget, 1965; prema Zahn-Waxler et al., 1982) su socijalne interakcije

između dece, pogotovo u srednjem detinjstvu, ključne za razvoj morala, prosocijalnog

ponašanja, veština prihvatanja uloga i osetljivosti prema drugima. Smatrao je da do ovakvog

uticaja dolazi usled povećanog reciprociteta i ravnopravnosti koji karakterišu međusobne

odnose dece. Sposobnosti tešenja, pomaganja, deljenja i saradnje razvijaju se dobrim delom

kroz interakcije s drugom decom. Postoje opravdani razlozi da se smatra da braća/seste

podstiču razvoj empatije i prosocijalnog ponašanja, a zbog relativne sličnosti u odnosima

moći njihove uloge se bitno razlikuju od uloge odraslih (Zahn-Waxler et al., 1982).

Međusobne interakcije dece stvaraju niz prilika za altruistična ponašanja i razvoj empatije,

koje se razlikuju od onih do kojih dolazi u interakcijama s odraslima. Neke od tih situacija su,

primera radi, deljenje igračaka, saradnja u kontekstu raznih igara, prilike za pomaganje

povređenom detetu… Telesna agresija do koje dolazi u sklopu grubih dečijih igara povećava

verovatnoću da će se neko dete povrediti igrajući se s drugom decom. Takve situacije pružaju

prilike za potencijalna altruistična ponašanja ili pojavu osećaja empatije od strane „napadača“

ili dece u ulozi posmatrača. Nadalje, neka ponašanja koja ukazuju na uznemirenost, na primer


26

plakanje, su kod dece puno izraženija nego kod odraslih, pa na taj način deca imaju priliku

učiti tumačenje neverbalnih znakova koji ukazuju na osećanja drugih (Zahn-Waxler et al.,

1982). Takođe, braća i sestre se često nalaze u sličnim situacijama, odnosno ulogama (na

primer u odnosu na roditelje) pa kroz te situacije imaju priliku razviti osećaj solidarnosti i

saosećanja.

Reciprocitet koji karakteriše međusobne odnose dece takođe pogoduje razvoju

empatije. Taj reciprocitet jasno je ilustrovan u istraživanju Smita i Konera (Smith & Conner,

1962; prema Zahn-Waxler et al., 1982), koje je pokazalo da deca češće pružaju pomoć drugoj

deci nego odraslima. U kontaktu s odraslima deca su uglavnom bila primatelji, a ne pružaoci

pomoći. Štaviše, pokazalo se da su deca u istraživanju podjednako često pružala pomoć

drugoj deci koliko su je i primala. Imalo bi smisla pretpostaviti kako takav odnos utiče na

spremnost na deljenje i pomaganje, kao i na sposobnost prepoznavanja emocija i potreba

drugih.

Vajting i Vajting (Whiting i Whiting, 1973; prema Zahn-Waxler et al., 1982) pokazali

su kako u nekim kulturama u kojima se starijoj deci poverava briga za mlađu decu, starija

deca pokazuju više altruizma. To se po njima dešava jer se deca kroz brigu za mlađe uče

altruizmu. Braća/sestre služe takođe i kao modeli i učitelji atruizma i empatije (Zahn-Waxler

et al., 1982). Ukoliko je dete nagrađivano za svoje empatične postupke, ono služi kao model

drugoj deci - posmatračima. Za očekivati je stoga da vršnjaci i braća/sestre imaju prosocijalnu

funkciju, da facilitiraju razvoj altruizma i empatije.

Od dece koja odrastaju uz oligofrenog sibilinga (brata ili sestru) očekuje se mnogo

pomaganja, brige i razumevanja za brata/sestru. Oni moraju naučiti da interpretiraju

neverbalne znakove koje brat/sestra pokazuje kada oseća glad, žeđ, nezadovoljstvo ili radost.

Njihovo detinjstvo protiče u stalnom balansiraju između svojih potreba za ljubavlju i pažnjom

roditelja i potreba svog brata/sestre, imajući stalno na umu da bratu/sestri treba više. Za svoju

spremnost za odricanje, ustupanje, razumevanje i brigu često su nagrađivani, što u njima

potkrepljuje razvoj brige i osetljivosti za osećanja drugih ljudi.


27

1.4. ANKSIOZNOST

Anksioznost je kompleksan, neugodan osećaj teskobe, bojazni, napetosti i

nesigurnosti, karakterisan anticipacijom moguće opasnosti ili pretnje, a praćeno aktivacijom

autonomnog nervnog sistema. Anksioznost je normalna pojava koja u svakodnevnom životu

ima motivacijsku i adaptivnu funkciju, podstiče na promišljanje, planiranje i oprez, i sprečava

ponovna izlaganja neugodnim i bolnim situacijama. Ovakva anksioznost pod kontrolom je

pojedinca. Pitanje patologije, pitanje je intenziteta, trajanja i broja prisutnih simptoma.

Patološka anksioznost javlja se izvan opasne ili preteće situacije, traje dugo nakon stresa ili

opasnosti, ometa funkcionisanje osobe i može na bizaran način izmeniti njeno mišljenje i

ponašanje. Ona je izvan je kontrole pojedinca.

Anksioznost karakteriše istovremena prisutnost simptoma i na kognitivnom,

bihevioralnom i fiziološkom planu, kao i njihova međusobna interakcija. Kognitivna

komponenta anksioznosti uključuje misli, verovanja, interpretacije i atribucije vezane uz

određenu situaciju i njene očekivane rezultate. Bihevioralna komponenta odnosi se na

motorne reakcije koje obično uključuju preduzimanje akcije, izbegavanje ili beg. Fiziološka

komponenta uključuje telesne reakcije osobe. Najčešci simptomi su ubrzan rad srca, površnije

disanje, drhtanje, znojenje dlanova, osećaj nelagodnosi, nesigurnosti, zabrinutost, negativno

očekivanje ishoda, izbegavanje, stereotipije i slaba koordinacija (Vulic-Prtorić, 2003).

Mnogi istraživaci koji su se bavili područjem anksioznosti pokušali su da odrede ovaj

konstrukt. Tako neki autori anksioznost definišu kao disforični, averzivni osećaj, sličan strahu

(Reed, et al., 1992, prema Gullone et al., 2001). Drugi (Barlow, 1988, prema Vance et al.,

2001) opisuju anksioznost kao stanje orjentisano prema budućnosti koje na optimalnom nivou

ima adaptivnu funkciju i poboljšava izvođenje. Li i saradnici (Lee et al., 1988; prema Gullone

et al., 2001) opisuju anksioznost kao emocionalno i bihevioralno iskustvo zajedničko svima u

razlicitim stupnjevima, dok Bidl i Tarner (Beidle i Turner, 1984, prema Gullone et al., 2001)

razlikuju „normalnu“ anksioznost od kliničkog anksioznog sindroma prema težini simptoma i

stupnju interferencije anksioznosti u svakodnevnom životu. Perls (1964; prema Shraga 1991)

definiše anksioznost kao: „raskorak između sadašnjosti i budućnosti. Kad god se napusti

sigurna baza sadašnjosti i postane zaokupiran budućnošcu, doživljava se anksioznost. Prema

Perlsu anksioznost ima takođe i fizičku komponentu – u anksioznom stanju dah se zadržava,

odnosno disanje je površno te se blokira mobilizacija energije potrebna da bi se izvršila

aktivnost. Anksioznost se očituje kroz telesne (kardiovaskularne, respiratorne,

gastrointestinalne), emocionalne, kognitivne i bihevioralne reakcije.


28

U Frojdovoj prvoj teoriji nastanka anksioznosti govori se da anksioznost rezultira iz

inhibicije ili neadekvatnog rasterećenja libida (energije seksualnog nagona). Relativno je

nevažno je li abnormalna akumulacija libida unutar psihe rezultat spoljašnjih prepreka

rasterećenju ili su razlog unutarašnje prepreke kao što su nesvesni konflikti ili inhibicije koje

se odnose na seksualno zadovoljenje. U oba slučaja rezultat je akumulacija nerasterećenog

libida koji se može transformirati u anksioznost. Teorija nije objasnila kako se događa

transformacija, a takođe je očito da se u njoj nazivom anksioznost označava patološki tip

straha koji je u odnosu s normalnim strahom od stvarne opasnosti, ali koji ima značajno

drugačije poreklo. Strah od stvarne opasnosti je naučena reakcija temeljena na iskustvu, dok

je anksioznost, nastala transformisanjem nerasterećenog libida patološka manifestacija

nagonske energije. Ovako je glasila psihoanalitička teorija anksioznosti do 1926. godine

(prema Rudan, 2007).

Frojdova druga teorija o anksioznosti utemeljena je na hipotezama njegovog

strukturnog modela i stajalištu o tome da anksioznost ima biološku, urođenu osnovu. Ljudski

je organizam urođeno obdaren sposobnošću za reagovanje psihičkim i fizičkim

manifestacijama koje nazivamo anksioznost. Pojava anksioznosti povezuje se s „traumatskim

situacijama“, u kojima se anksioznost razvija automatski, jer je psiha zatrpana prevelikim

prilivom draži sa kojima više ne može ovladati, niti se od njih može rasteretiti, i „opasnim

situacijama“ u kojima osoba nauči da anticipira opasnost pre nego što ona postane traumatska.

U anticipaciji opasne situacije nastaje signalna anksioznost, koja služi mobilizaciji snaga pod

vođstvom ega, kako bi osoba bila spremnija za susret s traumatskom situacijom ili je izbegla

(prema Rudan, 2007).

S obzirom da je ovladavanje nadolazećim sadržajima ili delotvorno rasterećenje od

njih funkcija ega, za očekivati je da će se traumatske situacije događati češće u ranom

djetinjstvu, kada je ego još relativno slab i nerazvijen. Naime, doživljaj bilo koje emocije, pa

tako i anksioznosti, funkcija je ega, a ne ida, pa čak kada je ego još nedovoljno diferenciran

od ida i još ne predstavlja dovoljno integrisanu strukturu ličnosti, situacija kakva postoji u

najranijem djetinjstvu. Dok je dete vrlo malo, za zadovoljenje svojih potreba treba majku.

Kada majke nema, a pojavi se potreba koju treba zadovoljiti, za dete takva situacija može

postati traumatska, što dovodi do razvoja primitivnog, automatskog tipa anksioznosti

unutrašnjeg poriekla. Frojd je smatrao opisanu situaciju prototipskom. Takođe je verovao da

tendencija mentalnog aparata da reaguje na preterani priliv podražaja razvojem anksioznosti

traje tokom celog života, tj. da se „traumatska situacija“ može razviti u bilo kojoj životnoj

dobi. Međutim, češće će se razvijati u ranijoj dobi zbog nerazvijenosti ega. Bolje razvijen ego


29

kasnije dobi bolje ovladava ili rasterećuje nadolazeće podražaje. U razvoju dete nauči

anticipirati nadolaženje traumatske situacije i reaguje razvojem anksioznosti pre nego

situacija postane traumatska. Ovaj tip anksioznosti Frojd je nazvao signalna anksioznost

(prema Rudan, 2007). Njeno stvaranje je funkcija ega i služi mobiliziranju snaga pod

kontrolom ega kako bi se osoba pripremila za susretanje s opasnom situacijom ili je izbegla.

Nadovezujući se na gornji primer, Frojd je utvrdio da će na izvesnom stupnju razvoja ego

malog deteta prepoznati postojanje odnosa između odlaska majke i vrlo neugodnog stanja

automatski pobuđene anksioznosti koja se nekada pojavi nakon što majka ode. Zbog toga

odvajanje od majke počinje smatrati opasnom situacijom. Opasnost predstavlja pojava

neodloživog zahteva za zadovoljenjem nagonske potrebe u vreme kada je majka odsutna. U

takvoj opasnoj situaciji dete izražavanjem raznih znakova uznemirenosti pokušava zadržati

majku ili je prizvati ako je već otišla. Signalna anksioznost je manje intenzivna od

anksioznosti koja prati traumatsku situaciju i tako je manje neugodna.

Frojd (prema Rudan, 2007) je označio tipične opasne situacije redom kako se javljaju

u razvoju deteta: strah od gubitka objekta, strah od gubitka ljubavi objekta, strah od kastracije,

strah od krivice ili neodobravanja i kazne superega. Sve ove opasne situacije mogu, barem u

određenoj meri, nastaviti da nesvesno postoje tokom celog života, a relativna važnost

pojedine opasnosti varira od osobe do osobe. Dugim rečima, anksioznost ima bitnu ulogu u

normalnom razvoju tako što omogućava egu proveriti ili blokirati nagonske želje ili impulse

koji izgledaju opasnim. Tako je anksioznost preko potrebni deo mentalnog života i rasta. Bez

nje bi bilo koja vrsta učenja u širem smislu te reči bila nemoguća, jer bi osoba bila prepuštena

na milosti i nemilosti svakom id impulsu koji bi pokušala zadovoljiti, sve dok takav pokušaj

ne bi rezultirao traumatskom situacijom u kojoj bi osoba postala preplavljena anksioznošću.

Spielbergerov (1972) model anksioznosti, korišćen u brojnim teorijskim

razmatranjima i istraživanjima, na anksioznost gleda kao na crtu i kao na stanje. U prvom

slučaju, reč je o opštoj anksioznosti (kako se osoba generalno oseća), a u drugom o

situacionoj anksioznosti (kako se osoba oseća, baš sada, u datom trenutku).

Opšta anksioznost podrazumeva sklonost stečenu u ranom detinjstvu, kroz odnos sa

roditeljima, da se situacije koje su objekivno bezopasne opažaju kao ugrožavajuce i da se na

njih reaguje znatno intenzivnije nego što objektivna situacija nalaže. Anksioznost kao crta (ili

osobina) ličnosti je relativno trajna osobina ličnosti, tj. dispozicija da se bude anksiozan u

mnogim različitim situacijama. Ljudi s jače izraženom anksioznošću kao osobinom veći broj

situacija procenjuju kao preteće ili opasne, te češće i pokazuju izraženija stanja anksioznosti


30

od ljudi sa slabije izraženom anksioznošću kao osobinom (Horvat, 2002.). Ono što utiče na

razvoj anksioznosti kao osobine ličnosti su obrasci vezanosti koji imaju središnju važnost u

emocionalnom životu ljudi. Ono što je, veruje se, bitno za duševno zdravlje jeste to da dete

već od najranije dobi oseti toplu, blisku i trajnu vezu sa svojom majkom (ili stalnom

zamenom za majku) u kojoj oboje nalaze zadovoljstvo i užitak, dok su obrasci koji mogu

pridoneti razvoju anksioznosti i depresije preteće ili neprijateljsko, odbacujuće ponašanje. Po

Spilbergerovom uverenju anksiozne osobe su upravo one koje su u detinjstvu doživele ona

ponašanja koja pokazuju da roditelj nije emocionalno ili fizički dostupan kad je to potrebno.

Situaciona anksioznost je subjektivno, svesno opaženo stanje straha i zebnje koje se

javlja zajedno sa povišenom budnošcu autonomnog nervnog sistema. Može biti isprovocirana

nekim spoljašnjim ili unutrašnjim stimulusom opaženim kao opasnost ili pretnja. Preko

senzornih i kognitivnih feedback mehanizama, anksioznost postaje signal za reakciju

izbegavanja situacije ili suočavanja sa njom. Anksioznost kao stanje je individualni doživljaj

u specifičnoj situaciji u specifično vreme. Kao primer anksioznog stanja može se uzeti tzv.

«ispitna anksioznost» - stanje uzbuđenosti, napetosti, osećaja neugode i zabrinutosti koja se

javlja u ispitnim situacijama, nakon njih i pri njihovom zamišljanju i anticipiranju.

Verovatnoća pojave anksioznosti zavisi od osobe, situacije i vrste „anksioznog odgovora“.

1.4.1. Razvoj anksioznosti

Ispitivanjem uticaja porodičnih interakcija na razvoj anksioznosti, utvrđena je

povezanost između ponašanja roditelja i detetove anksioznosti (Whaly et al., 1999; prema

Wood et al., 2003). Anksioznu decu imaju roditelji koji se ponašaju nametljivo, odnosno

preterano zaštitnički prema svojoj deci, oni koji potkrepljuju zavisnost deteta, ograničavaju i

kontrolišu dete, “ulaze” u njegovu psihološku i fizičku privatnost (prema Wenar, 2002).

Roditelji anksiozne dece su i sami više anksiozni nego roditelji dece bez takvih poteškoca

(Margelit & Heiman, 1986). Oni opisuju probleme deci kao nerešive, opasne, pa deca

uzimajući roditeljsko ponašanje kao model mogu početi da veruju da ne postoji uspešan način

suočavanja s problemima i ne razvijati strategije za smanjivanje anksioznosti (Whaley, prema

Wood et al., 2003). Prema Sarasonu (1960; prema McDonald, 2001), koji se bavio ispitnom

anksioznošću, izvor anksioznosti dece leži u preteranim akademskim očekivanjima koje

roditelji postavljaju pred dete. Nije redak slučaj u porodicama sa mentalno nedovoljno


31

razvijenom detetom da roditelji vrše pritisak na svoju ostalu decu da obavljaju sve zadatke

koje njihovi siblinzi ne mogu, uključujući i postizanje visokog akademskog uspeha. Odnosi roditelja

sa anksioznom decom opisuju se kao stresniji i manje nagrađujuci (Chapman & Boersma,

1979, Mash & Johnson, 1983, prema Riddick et al., 1999). Studije slučaja porodične

dinamike u porodicama dece koja imaju anksiozne poremećaje pokazale su da u njima ima

manje uspešne komunikacije, izbegavanje otvorene emocionalne ekspresije i razvoj rigidnih

obrazaca odnosa (Margelit, 1982, prema Margelit & Heiman, 1986). Druga istraživanja na

ovom području pokazuju da su deca u porodicama u kojima postoje bračni problemi u

kombinaciji sa dominacijom roditelja suprotnog pola, izložena riziku za razvoj anksioznih

poremećaja (prema Wenar, 2002.). Nadalje, nađeno je da su porodična klima i

nezadovoljstvo porodičnim životom povezane s anksioznosti (Chorpita, 1998; Siqueland,

1996; prema Peleg-Popko i Klingman, 2002), dok Moos i Moos (1983, prema Peleg-Popko i

Klingman, 2002) opisuju porodicu anksiozne dece kao izloženu dugotrajnom stresu.

Odrastanje uz oligofrenog brata/sestru stresno je iskustvo samo po sebi (Grossman et

al., 1990) i smatra se jednim od životnih događaja koji najčešće provociraju probleme u

uobičajenom funkcionisanju ljudi i mogu predstavljati rizike za razvoj. Ali, stresna iskustva u

razvojnom okruženju pogađaju i roditelje, pa tako ova deca, osim što imaju oligofrenog

sibilinga, imaju i roditelje koji su stalno pod stresom. Belski (Belsky, 1984) pretpostavlja da

stresna iskustva u porodici snižavaju kapacitete za senzitivnost i responsivnost roditelja,

povećavajući rizik za pojavu depresije i drugih problema koji se odražavaju na ispunjavanje

roditeljske uloge i kvalitet odnosa sa detetom.


32

1.5. SAMOPOŠTOVANJE

1.5.1. Samopoimanje

Psihološki konstrukt self-kocept prevodi se kao poimanje sebe, pojam o sebi,

shvatanje sebe, slika o sebi ili samopoimanje. Može se definisati kao skup mišljenja i stavova

koje pojedinac ima o sebi. U psihološku teoriju ovaj pojam uvodi Džejms (James, 1890;

prema Lacković-Grgin, 1994). On samopoimanje deli na egzistencijalni pojam o sebi („ja kao

subjekt“) i empirijski pojam o sebi („ja kao objekt“). „Ja kao subjekt“ se odnosi na osećaj

ličnog identiteta i svest o sopstvenom postojanju, dok se „ja kao objekt“ odnosi na opažanje

svojih ličnih obiležja kao što su izgled, socijalni status, osobine ličnosti, inteligencija itd.

Osim toga, Džejms je razlikovao deskriptivni i evaluativni aspekt samopoimanja, samoopis i

samopoštovanje. Njegov doprinos razvoju teorija samopoimanja je vidljiv na području

ispitivanja odnosa privatnog i javnog pojma o sebi i samoevaluacije. Smatrao je da pojedinac

vrednuje sebe na temelju kompetencije u odabranim područjima, te da ta vrednovanja

direktno utiču na samopoštovanje. Ove formulacije samopoštovanja uticale su na razvoj

teorija samopoštovanja (Coopersmith, 1967, Rosenberg, 1979; prema Bezinović, 1988) i

teorije samoefikasnosti (Bandura, 1977; prema Bezinović, 1988).

U okviru teorije simboličkog interakcionizma, koja naglašava zavisnost čovekovog

ponašanja od značenja koje pridaje okolini, Kuli (Cooley, 1912; prema Lacković-Grgin,

1994) ističe da osoba svoj pojam o sebi gradi zavisno od toga kako je vide drugi ljudi, te

uvodi pojam "socijalnog ogledala" koje nam omogućuje učenje reakcija i to na temelju

očekivanja kako će na naše ponašanje reagovati drugi ljudi.

Značajan doprinos istraživanju samopoimanja dolazi od humanistički orijentisane

psihologije, a najznačajniji je doprinos Rodžersa (Rogers 1951, 1959; prema Bezinović,

1988). Ključni pojam fenomenološke teorije je pojam o sebi, koji se sastoji od niza svesnih,

percepcija i vrednosti u vezi sa sobom ili o sebi te označava shvatanje koje pojedinac ima o

sebi i o tome kakva je ličnost. Rogers razlikuje realni i idealni pojam o sebi, koji ukoliko su

neusklađeni uzrokuju neprilagođeno ponašanje i osećaj nezadovoljstva kod pojedinca.

Kognitivistički orijentisani psiholozi ističu da je za razvoj samopoimanja, osim

"socijalnog ogledala" značajna i socijalna komparacija, odnosno upoređivanje s drugima.

Ukoliko se osoba upoređuje s nekim koga smatra superiornim, biće sklona da potceni sebe,

suprotno, ukoliko se upoređuje s nekim koga smatra inferiornim u odnosu na sebe, verovatno

je da će sebe preceniti.


33

1.5.2. Samopoštovanje

Samopoštovanje je evaluativni aspekt sebe, slika o sebi. To je način na koji

vrednujemo ono što činimo, ono što jesmo i rezultate koje postižemo. Samopoštovanje (self-

esteem) je termin kojim se izražava globalno ili opše vrednovanje, evaluacija sebe bilo na

pozitivan bilo na negativan način.

Džejms (1890, prema Bezinović, 1988) je smatrao da je samopoštovanje mera

kompetentnosti i aspiracija pojedinca, odnosno da pojedinac vrednuje sebe na temelju

kompetencije u odabranim područjima, te da ta vrednovanja direktno utiču na

samopoštovanje.

Rosenberg (1965, prema Bezinović, 1988) definiše samopoštovanje kao pozitivan ili

negativan stav prema sebi, te je jedan od najvažnijih autora ranih empirijskih studija o

faktorima koju prethode samopoštovanju. Njegova studija je rezultirala tumačenjem socijalnih

uslova i subjektivnih iskustava koji su u vezi s povećanjem ili smanjenjem samopoštovanja.

Tako je npr. količina roditeljske pažnje i zanimanja za dete u značajnoj korelaciji s

samopoštovanjem.

Kupersmit (1967, prema Bezinović, 1988) pod samopoštovanjem podrazumeva

evaluaciju kojom pojedinac odražava stav prihvatanja ili neprihvatanja sebe, što ukazuje na

stupanj uverenja pojedinca u vlastite sposobnosti, važnost, uspešnost ili vrednost. Istražujući

faktore koji utiču na samopoštovanje, utvrdio je da su deca koja iskazuju visoko

samopoštovanje, ujedno i asertivnija, nezavisnija i kreativnija od dece s niskim

samopoštovanjem. Ispitanici s visokim samopoštovanjem otporniji su na uticaje okoline koji

nisu u skladu s njihovim vlastitim opažanjima, fleksibilniji su i maštovitiji, te probleme

rešavaju na originalnije načine od pojedinaca s niskim samopoštovanjem. Subjektivna

procena samopoštovanja povezana je, dakle s različitim manifestacijama ponašanja

pojedinaca (Bezinović, 1988).

Prema Maslovljevoj teoriji motivacije (Maslow, 1954; prema Bezinović, 1988),

potrebe i motivi pojedinca su hijerarhijski organizovani na pet nivoa, tako da kada se

zadovolje potrebe na nižem nivou, pojavljuje se potreba za zadovoljenjem onih sa višeg. Na

četvrtom stupnju nalazi se potreba za samopoštovanjem i sastoji se od dvije komponente:

potrebom za kompetentnošću (želja da se bude adekvatan, želja za postignućem, moći,

nezavisnošću, slobodom) i potrebom za prestižem (želja za priznanjima, prepoznavanjem,

ugledom, statusom, važnošću). Zadovoljenje ovih potreba donosi ugodan osećaj


34

samopouzdanja, vrednosti, snage i kompetentnosti. Maslov naglašava želju za

kompetentnošću kao jednu od središnjih komponenti samopoštovanja, te ističe opasnost za

ličnost pojedinca ukoliko izgrađuje samopoštovanje samo na temelju poštovanja od strane

drugih. Zadovoljenje potrebe za kompetentnošću, osigurava visoko samopoštovanje.

Osobe visokog samopoštovanja su boljeg fizičkog i psihičkog zdravlja, otpornije su na

stres, zadovoljnije su svojim poslom, školom i životom uopšte, uverenije su da će njihovi

napori dovesti do uspeha, češće planiraju, učetvuju u raspravama, sarađuju s drugima,

kompetentniji su u školi, na poslu i u različitim socijalnim situacijama, bolje su raspoloženi i

manje depresivni, spremniji su da se suprotstave drugima i lakše podnose kritiku, procenjuju

se srećnijima i zadovoljnijima od većine. S druge strane, osobe nižeg samopoštovanja mogu

misliti da ni drugi ljudi nemaju visoko mišljenje o njima, zbog čega se osećaju odbačenima i

retko se odlučuju na iniciranje socijalnih kontakata. Manji broj socijalnih kontakata dovodi i

do manjeg broj prilika za stvaranje dubljih interpersonalnih veza od kojih osoba može

očekivati socijalnu podršku. Prema tome, nisko samopoštovanje utiče na veličinu i kvalitet

socijalne mreže osobe, a posledica toga je osećaj usamljenosti.

Na visinu i stabilnost samopoštovanja adolescenata utiču vaspitni stilovi roditelja

(Todorović, 2005). Nestabilno samopoštovanje je povezano sa nedoslednošću majke i njenim

prezaštićavanjem, a stabilno nisko samopoštovanje povezano je sa odbacivanjem majke.

Razvoj pozitivnog i stabilnog globalnog samopoštovanja povezan je sa emocionalnom

toplinom i prihvatanjem majke, koje stvara odnos uzajamnog prihvatanja i poverenja

(Todorović, 2005). Zaključci ovog istraživanja su značajni jer otvaraju pitanja važnosti

„dobrog roditeljstva“ za razvoj samopouzdane i emocionalno stabilne osobe, pogotovo ako se

ima u vidu da je za mlade ljude sa niskim samopoštovanjem verovatnije da će manifestovati

anksioznost, delikvenciju i poremećaj ponašanja, u odnosu na one s visokim

samopoštovanjem (Lacković-Grgin, 1994).


35

1.5.3. Razvoj samopoštovanja

Na razvoj samopoimanja, pa tako i na njegov evaluativni aspekt - samopoštovanje

utiču kognitivni i afektivni procesi kao i stvarne i / ili zamišljene interakcije sa značajnim

drugima. Značajni drugi su najčešće osobe koje su tople i brižne prema detetu, pokazuju

interes za dete, ohrabruju ga, podržavaju i razumno kontrolišu. To su obično roditelji, učitelji,

braća i sestre, rođaci i vršnjaci. Prirodu interakcija određuju individualne karakteristike osoba

u interakciji, ali i spoljašnje okolnosti u kojima se interakcija odvija. Zavisno od postojanja

razlike ili izjednačenosti u statusu i snazi učesnika u interakciji, ona može biti simetrična ili

asimetrična (Pastor, 2004), a obe vrste su relevantne za razvoj evaluativnih aspekata

samopoimanja kod dece i adolescenata, te za generalno samopoštovanje. Asimetrične

interakcije se ostvaruju među osobama čiji se status i snaga značajno razlikuju, kao što je

slučaj sa decom i roditeljima. U simetričnoj interakciji postoji direktni reciprocitet i osobe

koje učestvuju u njoj istog su statusa i snage, to su vršnjaci, braća i sestre.

Već na samom početku života majka počinje uticati na razvoj samopoštovanja. Ako

majka postupa dobro u prvim mesecima detetovog života, dete koje sebe još ne može

razlikovati od nje doživljava da je i ono dobro. Ako majka, pak, loše postupa, dete doživljava

da je i ono loše. Tako primitivno konstruirano samopoimanje trajaće sve dok dete ne bude

razlikovalo „ja“ od „ne ja“.

Postizanje neke veštine kod dece stvara osećaj postignuća koji potkrepljuje razvoj

samopoštovanja. Uvažavanje ličnosti deteta i njegovog mišljenja, ravnopravan razgovor,

nenametljivi saveti, doslednost roditelja, njihovo međusobno slaganje i umerenost u kontroli

omogućavaju razvoj visokog samopoštovanja. Ako se kritikama, kaznama ili čak

odbacivanjem deteta podržava i pojačava osećaj krivice, dete strahom sebi oduzima

mogućnost da postigne uspehe koji bi mu pomogli da vrati samopoštovanje. Samopoštovanje

je posledica odnosa između postignutog uspeha i očekivanja (Pastor, 2004). Ako se pred dete

postavljaju prevelika očekivanja, postoji mogućnost da će njegovo samopoštovanje biti nisko,

jer najverovatnije neće moći da ostvari ono što se za njega zamislilo. Ako su, pak, očekivanja

preniska, dete se neće dovoljno truditi da ostvari svoje potencijale. Istovremeno, dete razvija

mišljenje o sebi i na temelju kontakta s drugim ljudima.


36

Što deca bivaju starija, sve više vremena provode u interakcijama s vršnjacima. Te se

interakcije odvijaju u formalnim i neformalnim dečijim grupama u kojima deca zauzimaju

određeni socijalni status. Postignuti status u grupi (popularnost, odbačenost, prihvaćenost)

posebno je značajan u osnovnoškolskoj dobi koju karakteriše težnja za druženjem i

prihvaćenošću u grupi. Zadovoljenje ovih težnji donosi deci ugodan osjećaj vrednosti,

samopouzdanja i adekvatnosti, a to su sve komponente samopoštovanja. Rana adolescencija je

prilično krizno razdoblje u životu i koliko je za prilagođvanje bitna socijalna podrška (najviše

roditelja) i visok nivo samopoimanja, toliko je potrebna i ravnoteža u uticajima odraslih i

vršnjaka (Pastor, 2004). I važni životni događaji mogu imati velik uticaj na samopoštovanje.

No, nije nužno da će pozitivan životni događaj uvek rezultirati porastom samopoštovanja kao

ni da će negativan događaj uticati na pad samopoštovanja. To više zavisi od interpretacije od

strane osobe koja ga je doživela, nego od samog ishoda događaja.

Na osnovu niza istraživanja (James, 1890; Rosenberg, 1965; Coopersmith, 1967),

utvrđeno je da ključnu ulogu u razvoju samopoštovanja ima atmosfera u roditeljskom domu i

neposredna socijalna okolina (prema Filipović, 2002). U najranijem dobu deca prihvataju

mišljenja koja o njima imaju za njih značajni odrasli i internaliziraju ih kao svoja vlastita.

Roditeljski odnos prema detetu koji je brižan, topao, pun ljubavi i prihvatanja, dosledan i

pravedan, kojim se uvažavaju prava i mišljenja deteta, rezultira time da dete internalizira

pozitivnu sliku o sebi kao i osećaj kompetentnosti. Generalno, smatra se da se osećaj

samopoštovanja javlja tokom treće godine života, kao osećaj ponosa kada dete postiže stvari

na svoj vlastiti način. Ukoliko roditelji ne omoguće detetu istraživanje okoline u tom periodu,

tada se umesto samopoštovanja mogu javiti osećanja kao što su stid i ljutnja. U doba od četiri

do pet godina samopoštovanje poprima kompetitivni karakter, a odobravanje od strane

vršnjaka postaje važan izraz afirmacije samopoštovanja.


37

2. M E T O D O L O Š K I P R I S T U P

2.1. PROBLEM ISTRAŽIVANJA

Osnovni problem istraživanja

Osnovni problem ovog istraživanja je ispitivanje razlika u stepenu izraženosti

empatičnosti, anksioznosti i samopoštovanja između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa

nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez teškoća

intelektualnog funkcionisanja. Takođe, problem ovog istraživanja je i ispitivanje povezanosti

osnovnih varijabli istraživanja – empatije, anksioznosti i samopoštovanja.

Specifični problemi istraživanja

1. Ispitivanje razlika u stepenu izraženosti empatije (zauzimanje tuđeg stanovišta,

empatijska brižnost, fantazija, lična nelagodnost) između ispitanika koji imaju brata

ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez

ovakvih teškoća.

2. Ispitivanje razlika u stepenu izraženosti anksioznosti kao crte između ispitanika koji

imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih koji imaju brata

ili sestru bez ovakvih teškoća.

3. Ispitivanje razlika u stepenu izraženosti anksioznosti kao stanja između ispitanika koji



4. Ispitivanje razlika u stepenu izraženosti samopoštovanja između ispitanika koji imaju

brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih koji imaju brata ili

sestru bez ovakvih teškoća.

5. Ispitivanje razlika u stepenu izraženosti osnovnih varijabli istraživanja (empatija,

anksioznost i samopoštovanje) u zavisnosti od pola, uzrasta, školskog postignuća,

redosleda rodjenja, potpunosti porodice i obrazovanja roditelja kod ispitanika koji




38

6. Ispitivanje povezanosti osnovnih varijabli istraživanja (empatije, anksioznosti i

samopoštovanja) kod ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom

razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez ovakvih teškoća.

2.2. TEORIJSKI I PRAKTIČAN ZNAČAJ ISTRAŽIVANJA

Teorijski značaj ovog istraživanja ogleda se u otkrivanju novih saznanja i proširenju

postojećih o značaju koji ima odrastanje pored brata/sestre sa dijagnozom nedovoljne

mentalne razvijenosti za formiranje empatije, anksioznosti i samopoštovanja.

Praktični doprinos ovog istraživanja bio bi bolje razumevanje odnosa između

odrastanja sa bratom/sestrom koji/a je dete sa posebnim potrebama i formiranja nekih

psiholoških osobina - empatičnosti, anksioznosti i samopoštovanja, što bi moglo dati smernice

roditeljima i stručnim saradnicima u pogledu toga kako treba raditi sa ovom decom u cilju

potpunijeg razvijanja pozitivnih i prevencije negativnih osobina i oblika ispoljavanja.

2.3. CILJEVI ISTRAŽIVANJA

Osnovni ciljevi istraživanja

1. Utvrditi da li postoje statistički značajne razlike u stepenu izraženosti osnovnih

varijabli istraživanja (empatija, anksioznost, samopoštovanje) između ispitanika koji



2. Utvrditi da li postoji statistički značajna povezanost empatije, anksioznosti i

samopoštovanja.


39

Specifični ciljevi istraživanja

1. Ispitati da li postoji statistički značajna razlika u stepenu izraženosti empatije

(zauzimanje tuđeg stanovišta, empatijska brižnost, fantazija, lična nelagodnost)

između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i

onih koji imaju brata ili sestru bez ovakvih teškoća.

2. Ispitati da li postoji statistički značajna razlika u stepenu izraženosti anksioznosti kao

crte ličnosti između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom


3. Ispitati da li postoji statistički značajna razlika u stepenu izraženosti anksioznosti kao

stanja između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom


4. Ispitati da li postoji statistički značajna razlika u stepenu izraženosti samopoštovanja

između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i


5. Ispitati da li postoji statistički značajna razlika u stepenu izraženosti osnovnih varijabli

istraživanja (empatija, samopoštovanje i anksioznost) u zavisnosti od pola, uzrasta,

školskog postignuća, redosleda rodjenja, potpunosti porodice i obrazovanja roditelja

kod ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i


6. Ispitati da li postoji statistički značajna povezanost osnovnih varijabli istraživanja

(empatije i samopoštovanja i anksioznosti) kod ispitanika koji imaju brata ili sestru sa

nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez ovakvih

teškoća.

2.4. VARIJABLE ISTRAŽIVANJA

Nezavisna varijabla

Prisustvo/odsustvo nedovoljne mentalne razvijenosti kod brata ili sestre

ispitanika.


40

Pod nedovoljnom mentalnom razvijenošću podrazumeva se postojanje kognitivnog

deficita koji se manifestuje postizanjem rezultata koji je niži od 70 bodova na standardnom IQ

testu, a na osnovu čega se može postaviti dijagnoza lake, umerene, teške ili duboke mentalne

zaostalosti (F70-79) po međunarodnoj klasifikaciji bolesti (Svetska zdravstvena organizacija,

1998).

Zavisne varijable

Empatija

Empatija je određena prema Dejvisovim (Davis, 1983) teorijskim postavkama. On

definiše empatičnost dosta široko, kao reagibilnost na tuđa doživljavanja. Time je omogućeno

da se empatičnost posmatra kao složena kognitivno–afektivna reakcija na doživljavanje druge

osobe. Empatičnost je operacionalno određena kao rezultat na Davisovom Indeksu

inerpersonalne regiabilnosti (IRI) kojim se dobija multidimenzionalna mera empatijskog

reagovanja. Upitnikom se procenjuju četiri različita aspekta empatičnosti:

o zauzimanje tuđeg stanovišta,

o fantazija,

o empatijska brižnost,

o lična nelagodnost.

Anksioznost

Korišćen je Spilbergerov model anksioznosti, koji na anksioznost gleda kao na crtu i

kao na stanje. Anksioznost kao stanje on definiše kao emocionalnu reakciju koja se sastoji od

neugodnih, svesno opaženih osećaja napetosti, strepnje, nervoze i zabrinutosti, praćenih

aktivacijom ili uzbuđenjem autonomnog nervnog sistema. Anksioznost kao osobina ličnosti

za njega predstavlja meru individualnih razlika u sklonosti anksioznosti s obzirom na

verovatnoću da će stanje anksioznosti biti manifestovano u okolnostima koje uključuju

različite stupnjeve stresa, i ona se odnosi na relativno stabilne individualne sklonosti k

anksioznosti (Spielberger, 2000.).


41

Samopoštovanje

Samopoštovanje je u ovom radu shvaćeno kao relativno trajni, subjektivni doživljaj

sopstvene vrednosti izražen stavovima o sebi, tj, stepen u kome neka osoba veruje da je

kompetentna, uspešna, značajna i vredna (Coopersmith, 1967).

Kontrolne varijable:

Pol

Uzrast

Redosled rodjenja

Školsko postignuće 2

Potpunost porodice

Obrazovanje oca

Obrazovanje majke

2.5. INSTRUMENTI ISTRAŽIVANJA

Indeks interpersonalne reaktivnosti – IRI

Upitnik IRI daje multidimenzionalnu meru empatijskog reagovanja, odnosno meri i

kognitivni i afektivni aspekt empatičnosti. Zasnovan na samoizveštavanju, ovaj upitnik sadrži

28 ajtema podeljenih u 4 subskale (od po 7 stavki) kojima se kvantifikuju različiti aspekti

empatičnosti.. Stepen prihvatanja stavki se procenjuje petostepenom skalom (od 1 – „uopšte

me ne opisuje” do 5 – „potpuno me verno opisuje”). Skor na svakoj subskali može varirati od

minimum 7 do maksimum 35.

2 Za ispitanike koji se još uvek školuju visokim školskim postignućem smatra se vrlo dobar i odličan uspeh u

osnovnoj ili srednjoj školi ili prosek studiranja iznad 8,50 za studente. Kada je reč o ostalim ispitanicima, kao

školsko postignuće je uzet najviši postignut nivo obrazovanja pojedinca- niskim postignućem se smatra završena

srednja ili osnovna škola, a visokim školskim postignućem završena viša škola, fakultet...


42

Subskala zauzimanja tuđeg stanovišta (PT) meri sposobnost ispitanika da koristi

mehanizam kognitivnog preuzimanja uloga, odnosno da spontano prihvati psihološku tačku

posmatranja druge osobe. Sadrži stavke koje opisuju zauzimanje stanovišta u svakodnevnim,

životnim situacijama. Primer je stavka: „Pre nego što donesem konačan sud, obično se

potrudim da razmotrim stanovišta svih onih koji se ne slažu u nekoj raspravi”.

Subskala empatijske brižnosti (EC) meri individualne razlike u afektivnom reagovanju

pojedinaca na opažena emocionalna ispoljavanja drugih. Ovom subskalom se procenjuje

stepen u kojem subjekat doživljava osećanja emocionalne topline, saosećanja i brige za

pojedinca kojeg opaža. Stavka „Kad vidim da nekoga iskorišćavaju, osetim potrebu da ga

zaštitim” dobar je primer.

Subskala fantazije (FS) meri ispitanikovu sposobnost da se uživi u osećanja i postupke

izmišljenih ličnosti, sposobnost da se uživi u zamišljene okolnosti (knjiga, film), kao i

sklonost ka sanjarenju uopšte. Za primer možemu uzeti stavku: „Kad gledam neki film ili

pozorišni komad, obično imam utisak da sam, gledajući ga, i sam bio neki od prikazanih

likova”.

Subskala lične nelagodnosti (PD) meri osećanja ispitanika usmerena na sopstveno Ja,

koja su izazvana opažanjem izraza tuđeg (negativnog) emocionalnog doživljavanja; reč je o

osećanjima straha, anksioznosti i opšte nelagode koja se prenose mehanizmom neposredne

emocionalne zaraze u objektivno ili subjektivno stresnim situacijama: Uplašim se kad se

nađem u nekoj napetoj i emocionalno povišenoj situaciji”.

Zbirom postignutih bodova na ovim subskalama dobija se ukupan skor empatijske

reaktivnosti subjekta – IRIT, odnosno „Indeks interpersonalne reaktivnosti – total”. Ovaj skor

može varirati od minimum 28 do maksimum 140.

Upitnik anksioznosti kao stanja i osobine ličnosti – STAI

Spilberger je ovaj upitnik konstruisao 1987. godine i namenio ga merenju anksioznosti

kao stanja i osobine ličnosti kod odraslih. Sastoji se od dve odvojene lestvice samoprocene: S

lestvicom se mere prolazna anksiozna stanja, odnosno subjektivni, svesno opaženi osećaji

strepnje, napetosti i zabrinutosti koji s vremenom menjaju svoj intenzitet; O-lestvica meri

relativno stabilne individualne razlike u sklonosti anksioznosti. Svaka lestvica sastoji se od 20

tvrdnji, a ispitanik bira jedan od četiri ponuđena odgovora i to onaj koji najbolje opisuje


43

jačinu njegovih osećanja (1-uopšte ne, 2-malo, 3-umereno, 4-jako). Ukupni rezultat dobija se

sabiranjem svih odgovora pri čemu viši rezultat ukazuje na višu anksioznost. Najmanji

mogući rezultat je 20, a najveći mogući 80 (Spielberger, 2000). Obično se prvo primjenjuje S-

lestvica, a potom O-lestvica. Budući da je S-lestvica konstruirana tako da bude osetljiva na

uslove u kojima se primjenjuje, na dobijene rezultate može uticati atmosfera koja bi nastala

ako se prvo primeni O-lestvica. Nasuprot tome, pokazalo se da je O-lestvica relativno

neosetljiva na uslove primene (Spielberger, 2000).

Stabilnost, određena koeficijentima test-retest pouzdanosti, relativno je visoka za O-

lestvicu (oko 0.76), a niska za S-lestvicu (oko 0.33), što se i očekuje jer je reč o instrumentu

koji meri promene u anksioznosti u različitim situacijama. Unutrašnja doslednost, utvrđena

Cronbach alfa koeficijentima, je s druge strane vrlo visoka (oko 0.90).

Inventar samopoštovanja- SEI

Kupersmitov (Coopersmith) test samoprocene opšteg samopoštovanja instrument je

koji se zasniva na shvatanju da je samopoštovanje subjektivni doživljaj sopstvene vrednosti

izražen stavovima o sebi; tj. stepen u kome neka osoba veruje da je kompetentna, uspešna,

značajna i vredna. Njime se procenjuje relativno trajno, opšte samopoštovanje, a ne specifične

i prolazne promene. U periodu od 1970. do 1979. godine ovaj upitnik je primenjen u preko

100 istraživanja u kojima je učestvovalo na desetine hiljada dece i odraslih različitog

socijalnog statusa i nacionalnog porekla koja su pokazala značajnu povezanost skorova na

inventaru SEI sa akademskim postignućem, kreativnošcu, spremnošcu da se izrazi

nepopularno mišljenje, situacionom i opštom anksioznošcu, popularnošcu, izborom teških

zadataka i efikasnom komunikacijom između roditelja i dece. (Lacković-Grgin i sar., 2002)

Nalazi istraživanja su ukazali i na postojanje male razlike među polovima u nivou

samopoštovanja (Lacković-Grgin i sar., 2002). Verzija upitnika SEI iz 1967. godine sastoji se

od 58 tvrdnji (50 tvrdnji meri različite aspekte samopoimanja, a 8 tvrdnji su skala laži).

Skraćena verzija ima 25 tvrdnji. Skraćivanje nije uticalo na pouzdanost skale, pa se tako

pouzdanosti duže i kraće verzije kreću u vrednostima od 0,77 do 0,79 (Cronbach alfa). Od

ispitanika se traži da izrazi slaganje/neslaganje sa 25 tvrdnji. Minimum bodova na testu je 0,

maksimum 25. Skorovi iznad 21,75 odgovaraju visokom, skorovi između 14,25 i 21,75

srednjem, a skorovi ispod 14,25 niskom nivou samopoštovanja. Test se može zadavati i

individualno i grupno, vreme nije ograničeno.


44

2.6. HIPOTEZE ISTRAŽIVANJA

Osnovne hipoteze

1. Postoje statistički značajne razlike u stepenu izraženosti osnovnih varijabli

istraživanja (empatija, anksioznost, samopoštovanje) između ispitanika koji imaju

brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih koji imaju brata ili

sestru bez ovakvih teškoća.

2. Postoji statistički značajna povezanost empatije, samopoštovanja i anksioznosti.

Specifične hipoteze

1. Postoji statistički značajna razlika u stepenu izraženosti empatije (zauzimanje tuđeg

stanovišta, empatijska brižnost, fantazija, lična nelagodnost) između ispitanika koji


ili sestru bez ovakvih teškoća. Stepen izraženosti empatije veći je kod ispitanika iz

prve grupe.

2. Postoji statistički značajna razlika u stepenu izraženosti anksioznosti kao crte

ličnosti između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom

razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez ovakvih teškoća. Stepen izraženosti

anksioznosti veći je kod ispitanika iz prve grupe.

3. Postoji statistički značajna razlika u stepenu izraženosti anksioznosti kao stanja

između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću

i onih koji imaju brata ili sestru bez ovakvih teškoća. Stepen izraženosti anksioznosti

veći je kod ispitanika iz prve grupe.

4. Postoji statistički značajna razlika u stepenu izraženosti samopoštovanja između

ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih

koji imaju brata ili sestru bez ovakvih teškoća. Stepen izraženosti samopoštovanja

veći je kod ispitanika iz prve grupe.


45

5. Postoji statistički značajna razlika u stepenu izraženosti osnovnih varijabli

istraživanja (empatija, samopoštovanje i anksioznost) u zavisnosti od pola, uzrasta,

školskog postignuća, redosleda rodjenja, potpunosti porodice, obrazovanja i

zanimanja roditelja kod ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom

mentalnom razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez ovakvih teškoća.

6. Postoji statistički značajna povezanost osnovnih varijabli istraživanja (empatije,

samopoštovanja i anksioznosti) kod ispitanika koji imaju brata ili sestru sa

nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez ovakvih

teškoća.

2.7. UZORAK ISPITANIKA

Uzorak broji 137 ispitanika, od kojih polovina (69) ima brata ili sestru koji pripada

jednoj od kategorija mentalne zaostalosti, dok ostali ispitanici (68) čine kontolnu grupu i

imaju brata ili sestru koji ne podležu ovoj kategorizaciji. Dve grupe ispitanika približno su

ujednačene po polu, starosti, redosledu rođenja, obrazovanju roditelja i potpunosti porodice.

Tabela 1. Prikaz uzorka po polu

Muškarci Žene

Sa MNR sibilingom 24 45

Sa sibilingom 22 46

Ukupno 46 91

Ispitano je ukupno 46 muškarca i 91 žena. Od toga 24 ispitanika i 45 ispitanica ima

brata/sestru sa smetnjama intelektualnog razvoja, dok 22 ispitanika i 46 ispitanica ima

sibilinga koji nema smetnje u intelektualnom razvoju.


46

Tabela 2. Prikaz uzorka po starosti

13 – 25 25 - 35


Sa sibilingom 48 20

Ukupno 87 50

Prvoj starosnoj kategoriji (13 - 25) pripada ukupno 87 ispitanika, 39 sa MNR sibilingom

a 48 sa sibilingom bez MNR. Pedesetoro naših ispitanika ima između 25 i 35 godina i pripada

drugoj staosnoj kategoriji. Među njima se nalazi dvadesetoro ispitanika koji imaju

brata/sestru, sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću.

Tabela 3. Prikaz uzorka po školskom postignuću

Visoko Nisko


Sa sibilingom 47 21

Ukupno 88 49

Od ukupno 88 ispitanika sa visokim školskim postignućem 41 ima mentalno nedovoljno

razvijenog brata/sestru. Kada je reč o ispitanicima koji su ostvarili nisko školsko postignuće,

od njih 49, mentalno nedovoljno razvijenog sibilinga ima 28 ispitanika.

Tabela 4. Prikaz uzorka po redosledu rođenja

Mlađi Stariji


Sa sibilingom 28 40

Ukupno 54 83

U ispitanom uzorku je veći broj starijih (83), po redu rođenja, nego mladjih (54)

ispitanika. Mlađih sa MNR sibilingom ima 26, sa sibilingom bez MNR 28, a starijih sa MNR

sibilingom 43, sa sibilingom bez MNR 40.


47

Tabela 5. Prikaz uzorka po potpunosti porodice

Potpuna Nepotpuna


Sa sibilingom 60 8

Ukupno 117 20

Veći broj ispitanika je iz potpune porodice (117). Tek 12 ispitanika sa bratom/sestrom

koji ima teškoće u intelektualnom razvoju i 8 ispitanika sa bratom/sestrom bez teškoća u

intelektualnom razvoju potiče iz nepotpune porodice.

Tabela 6. Prikaz uzorka po obrazovanju oca

Osnovno i srednje Više i visoko


Sa sibilingom 38 29

Ukupno 68 65

Tridesetoro ispitanika, koji imaju mentalno nedovoljno razvijenog brata/sestru, ima oca

sa postignutim osnovnim ili srednjim obrazovanjem, dok trideset i šestoro ima oca sa višim ili

visokim obrazovanjem. U kontolonoj grupi, 38 ispitanika ima oca sa osnovnim ili srednjim, a

29 sa višim ili visokim obrazovanjem.

Tabela 7. Prikaz uzorka po obrazovanju majke

Osnovno i srednje Više i visoko


Sa sibilingom 44 24

Ukupno 80 54

Obrazovanje majke je osnovno ili srednje za 36 ispitanika sa MNR bratom/sestrom i za

44 ispitanika sa bratom/sestrom bez MNR. Više ili visoko obrazovanje ima 30 majki

braće/sestara mentalno nedovoljno razvijenih osoba i 24 majki ispitanika iz kontrolne grupe.


48

2.8. PLAN OBRADE PODATAKA

Za obradu podataka korišćeni su uobičajeni postupci deskriptivne statistike i statistike

zaključivanja:

Tehnike deskriptivne statistike (aritmetička sredina i standardna devijacija);

Statistika zaključivanja koja obuhva parametrijske tehnike t–test, za

utvrđivanje razlika između grupa i Pirsonov koeficijent korelacije, za utvrđivanje

povezanosti.

Za utvrđivanje pouzdanosti skala korišćen je Alfa – Krombah koeficijent.

Sve statističke analize rađene su u okviru statističkog paketa SPSS 17.0 (Statistical

Package for Social Sciences) for Windows.

2.9. ORGANIZACIJA ISTRAŽIVANJA

Istraživanje je sprovedeno u periodu od decembra 2012. do marta 2013. godine. Do

osoba koje imaju brata/sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću najpre smo pokušali

da dođemo uz pomoć stručnih lica – psihologa zaposlenih u specijalnim školama „14.

oktobar“ u Nišu i „11. oktobar“ u Leskovcu, centru za socijalni rad u Lebanu i dnevnog

boravka „Duga“ u Leskovcu. Njima je upitnik zadavan u prostorijama ovih ustanova.

Međutim, na ovaj način nismo uspeli da sakupimo dovoljan broj ispitanika, pa smo pribegli

drugoj opciji. Na teritoriji naše države aktivna su mnoga udruženja za pomoć mentalno

nedovoljno razvijenim osobama. Pored toga što održavaju redovne sastanke članova (roditelji,

volonteri, zaposleni) i organizuju druženja za svoje korisnike, sva ova udruženja imaju

internet stranice, putem kojih članovi svakodnevno komuniciraju. To nam je omogućilo da

stupimo u direktan kontakt sa braćom i sestrama osoba nedovoljne mentalne razvijenosti, koje

smo zamolili da nam pomognu u realizaciji istraživanja, odgovaranjem na pitanja u online

upitniku koji je napravljen za potrebe istraživanja.


49

Braća i sestre osoba sa uobičajenim razvojem na pitanja iz upitnika odgovarali su u

prostorijama osnovne škole „Vuk Karadžić“, Gimnazije u Lebanu, Filozofskog fakulteta u

Nišu, ili na internet adresi:

https://docs.google.com/forms/d/1XcEcjcySuBczYBzb8GUCljoc4p2N703mZA9Htp3gLXk/v

iewform

Svi ispitanici na upitnik su odgovarali anonimno, i bili obavešteni da će se dobijeni

podaci koristiti isključivo u naučne svrhe.

Kada se radilo o ispitanicima koji su maloletni, saglasnost za učešće u istraživanju je, u

skladu sa etičkim kodeksom, traženo od roditelja.

https://docs.google.com/forms/d/1XcEcjcySuBczYBzb8GUCljoc4p2N703mZA9Htp3gLXk/viewform

https://docs.google.com/forms/d/1XcEcjcySuBczYBzb8GUCljoc4p2N703mZA9Htp3gLXk/viewform


50

3. R E Z U L T A T I I S T R A Ž I V A NJ A

3.1. STEPEN IZRAŽENOSTI VARIJABLI ISTRAŽIVANJA

Deskriptivni prikaz varijabli urađen je za celokupni uzorak. Prikazan je stepen

izraženosti varijabli - aritmetička sredina, standardna devijacija, minimum i maksimum - kod

braće/sestrara, nezavisno od toga da li imaju sibilinga uobičajenog razvoja ili sa smetnjama u

razvoju.

Tabela 8. Stepen izraženosti empatije i njenih subdimenzija

minimum maksimum AS SD

Empatija 65.00 130.00 98.68 14.29

Fantazija 10.00 35.00 25.91 7.03

Brižnost 15.00 35.00 27.53 4.56

Zauzimanje

tuđeg stanovišta 9.00 35.00 25.10 4.75

Nelagodnost 10.00 31.00 20.14 5.04

Prikazana tabela govori o visoko izraženoj empatiji ispitanika u ovom

istraživanju. Skoro sve vrednosti koje ispitanici postižu na dimenzijama empatije iznad su

teorijske aritmetičke sredine, a naročito je visoko izražena dimenzija Empatijska brižnost.

Najmanje izražena, sa prosečno postignutom vrednošću nešto ispod teorijski očekivane, jeste

dimenzija Lična nelagodnost.


51

Tabela 9. Stepen izraženosti trenutne i opšte anksioznosti


Ankioznost -

stanje 20.00 72.00 36.63 12.37

Anksioznost -

crta 26.00 63.00 40.83 8.00

Poređenje rezultata ispitanika iz ovog istaživanja sa normama iz priručnika za primenu

STAI (Spielberger i sar., 1983) govori da su vrednosti koje Tabela 8. pokazuje za anksioznost kao

stanje u rangu prosečnih, a blago povišene, u odnosu na normativne vrednosti, kada se radi o crti

anksioznosti.

Tabela 10. Stepen izraženosti samopoštovanja


Samopoštovanje 1.00 25.00 18.54 4.47

Prosečan rezultat ispitanika na trećoj varijabli istraživanja – samopoštovanju iznosi

18.54 i govori nam da je samopoštovanje kod ispitanika iz ovog uzorka umereno izraženo.


52

3.2. POUZDANOST KORIŠĆENIH SKALA

Tabela 11. Pouzdanost Indeksa interpersonalne reaktivnosti (IRI)

Alfa Krombah Broj stavki

0.753 28

Pouzdanost ovog upitnika na ispitivanom uzorku je na zadovoljavajućem nivou

(Crombach alpha 0.753).

Tabela 12. Pouzdanost Spilbergerovog inventara anksioznosti (STAI)


Trenutna

anksioznost 0, 939 20

Opšta

anksioznost 0, 840 20

Na uzorku ispitanika iz ovog istraživanja pouzdanost S - skale je prilično visoka, 0, 939

crombach alpha, dok je pouzdanost O – skale nešto niža (crombach alpha 0, 840), ali

zadovoljavajuća.

Tabela 13. Pouzdanost Inventara samopoštovanja (SEI)


0, 891 25

Dobijena vrednost pouzdanosti Kupersmitovog inventara samopoštovanja na našem

uzorku je zadovoljavajuća.


53

3.3. PRIKAZ REZULTATA PREMA HIPOTEZAMA ISTRAŽIVANJA

3.3.1. Razlika ispitivanih karakteristika ličnosti

Prvu specifičnu hipotezu, prema kojoj postoji statistički značajna razlika u stepenu

izraženosti empatije između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom

razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez ovakvih teškoća, rezultati koje smo dobili

potvrđuju.

Tabela 14. Razlike u stepenu izraženosti ukupne empatije i njenih subskala kod braće/sestara

mentalno nedovoljno razvijenih osoba i onih koji imaju brata/sestru bez ovakvih teškoća.

Grupa AS SD T test Sig.

Empatija

Sa MNR

sibilingom 101.45 15.93

2.32*

.022 Sa sibilingom 95.88 11.88

Fantazija

Sa MNR


0.777

0.438 Sa sibilingom 25.44 4.91

Empatijska

brižnost

Sa MNR


2.854**


Zauzimanje

tuđeg

stanovišta

Sa MNR


2.000*


Lična

nelagodnost

Sa MNR


1.000


** Razlika je značajna na nivou 0.01

* Razlika je značajna na nivou 0.05

Podaci prikazani u tabeli 14. pokazuju da postoji statistički značajna (p<0,05) razlika u

izraženosti ukupne empatije izmedju dve grupe ispitanika koje smo ispitivali. Ispitanici koji


54

imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću postigli su značajno više

rezultate od onih ispitanika koji imaju brata ili sestru bez intelektualnh teškoća.

Potpunija slika dobija se analizom subskala - statisički značajna razlika postoji na dve

od četiri subskale. Na subskali Empatijska brižnost dobijena razlika je značajna na nivou 0,01,

dok je na subskali Zauzimanje tuđeg stanovišta razlika značajna na nivou 0,05.

Druga i treća specifična hipoteza, koje govore o očekivanom postojanju statistički

značajne razlike u stepenu izraženosti anksioznosti kao stanja anksioznosti i kao crte između

ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih koji imaju

brata ili sestru bez ovakvih teškoća nisu potvrđene.

Tabela 15. Razlike u stepenu izraženosti anksioznosti kao stanja i kao crte kod braće/sestara

mentalno nedovoljno razvijenih osoba i onih koji imaju brata/sestru bez ovakvih teškoća.


Anksioznost -

stanje

Sa MNR


-.431 .667

Sa sibilingom 37.08 12.77

Anksioznost -

crta

Sa MNR


1.081 .282

Sa sibilingom 40.08 8.19

Iz tabele 15. vidimo da ne postoji statistički značajna razlika razlika u stepenu

izraženosti anksioznosti, ni kao trenutnog stanja, ni kao crte ličnosti, izmedju osoba koje

imaju brata/sestru sa intelektualnim teškoćama i ispitanika iz kontrolne grupe, sa

bratom/sestrom bez intelektualnih teškoća.

Četvrta specifučna hipoteza, po kojoj postoji statistički značajna razlika u stepenu

izraženosti samopoštovanja između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom

mentalnom razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez ovakvih teškoća, rezultatima

koje smo dobili nije potvrđena.


55

Tabela 16. Razlike u stepenu izraženosti samopoštovanja kod braće/sestara mentalno

nedovoljno razvijenih osoba i onih koji imaju brata/sestru bez ovakvih teškoća.


Samopoštovanje

Sa MNR


-1.332 .185 Sa sibilingom 19.05 4.28

Tabela 16. pokazuje da nema statistički značajne razlike u nivou izraženosti

samopoštovanja izmedju osoba sa MNRO sibilingom i onih koji imaju sibilinga bez mentalne

nedovoljne razvijenosti.

3.3.2. Razlika ispitivanih karakteristika ličnosti u zavisnosti od sociodemografskih

varijabli

Prema petoj specifičnoj hipotezi postoji statistički značajna razlika u stepenu izraženosti

osnovnih varijabli istraživanja (empatija, samopoštovanje i anksioznost) u zavisnosti od pola,

uzrasta, školskog postignuća, redosleda rodjenja, potpunosti porodice i obrazovanja roditelja

između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih

koji imaju brata ili sestru bez ovakvih teškoća. Ona se može smatrati delimično potvrđenom

na osnovu rezultata istraživanja. Jedina kontrolna varijabla koja ne sudeluje u stvaranju

statistički značajne razlike između ove dve grupe ispitanika ni za jednu od ispitivanih osobina

ličnosti jeste obrazovanje oca. Sledi detaljniji prikaz, za svaku kontrolnu varijablu posebno.


56

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu pol

Tabela 17. Razlike u stepenu izraženosti empatije i njenih subdimenzija kod braće/sestara

mentalno nedovoljno razvijenih osoba i onih koji imaju brata/sestru bez ovakvih teškoća u

zavisnosti od pola.

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

sa M

NR

Pol AS SD T test Sig.

Empatija Muški 101.41 15.62

-.012

.990 Ženski 101.46 16.27

Fantazija

Muški 26.25 5.98

-.088

.930 Ženski 26.44 9.83

Empatijska

brižnost

Muški 28.16 4.10 -.604 .548

Ženski 28.84 4.60

Zauzimanje

tuđeg

stanovišta

Muški 25.00 4.14 -1.047 .299

Ženski 26.37 5.67

Lična

nelagodnost

Muški 22.00 6.95 1.368 .180

Ženski 19.80 5.06

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

bez

MN

R

Empatija

Muški 89.81 10.23 -3.090

** .003

Ženski 98.78 11.61

Fantazija

Muški 23.00 4.85 -2.998

** .004

Ženski 26.60 4.53

Empatijska

brižnost

Muški 24.81 3.45 -2.122

* .038

Ženski 27.21 4.72

Zauzimanje

tuđeg

stanovišta

Muški 24.63 2.70 .470 .640

Ženski 24.13 4.679

Lična

nelagodnost

Muški 17.36 3.73 -3.548

** .001

Ženski 20.82 3.77

** Razlika je značajna na nivou 0.01 * Razlika je značajna na nivou 0.05

Podaci sadržani u tabeli 17. govore da ne postoji statistički značajna razlika u

izraženosti empatije i njenih subdimenzijama između muškaraca i žena koji imaju brata/sestru

sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću. Kada se radi o muškarcima i ženama iz kontrolne

grupe, statistički značajna razlika postoji u izraženosti ukupne empatije, kao i njenih

dimenzija – Fantazija, Empatijska brižnost i Lična nelagodnost. Na svim varijablama žene

postižu veće skorove.


57


mentalno nedovoljno razvijenih osoba i onih koji imaju brata/sestru bez ovakvih teškoća, u

zavisnosti od pola.

Sibiling Pol AS SD T test Sig.

MNRO

Anksioznost -

stanje

Muški 33.00 8.99

-1.810 .075

Ženski 37.86 13.17

Anksioznost -

crta

Muški 40.79 7.26 -.599 .551

Ženski 41.97 8.12

Nije

MNRO

Anksioznost -

stanje

Muški 36.72 10.74 -.160 .873

Ženski 37.26 13.75

Anksioznost -

crta

Muški 38.18 5.38 -1.591 .117

Ženski 41.00 9.15

Podaci iz tabele 18. pokazuju da nema statistički značajne razlike u stepenu izraženosti

anksioznosti kao stanja i kao crte ličnosti između muškaraca i žena, niti u grupi braće/sestara

mentalno nedovoljno razvijenih osoba, niti u kontrolnoj grupi braće/sestara osoba bez ovakvih

teškoća. Poređenje sa normama iz priručnika ukazuje na povišene vrednosti opšte

anksioznosti kod ispitanica.

Tabela 19. Razlike u stepenu izraženosti samopoštovanja crte kod braće/sestara mentalno

nedovoljno razvijenih osoba i onih koji imaju brata/sestru bez ovakvih teškoća, u zavisnosti

od pola.

Sibiling Pol AS SD T test Sig.

MNRO

Samopoštovanje

Muški 18.25 3.91

.270

.788 Ženski 17.93 4.97

Nije

MNRO

Samopoštovanje

Muški 20.00 3.38

1.262

.212 Ženski 18.60 4.62

Muškarci i žene iz celokupnog našeg uzorka ne razlikuju se statistički značajno u

pogledu izraženosti samopoštovanja.


58

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu uzrast



zavisnosti od uzrasta.

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

sa M

NR

Uzrast AS SD T test Sig.

Empatija 25 – 35 101.90 11.96

.205

.839 13 – 25 101.10 18.57

Fantazija

25 – 35 25.70 5.29

-.568

.541 13 – 25 26.89 10.56

Empatijska

brižnost

25 – 35 29.33 4.05 1.199

.226 13 – 25 28.05 4.65

Zauzimanje

tuđeg

stanovišta

25 – 35 27.70 4.19 2.627

** .008

13 – 25 24.51 5.52

Lična

nelagodnost

25 – 35 19.16 5.60 -1.773 .079

13 – 25 21.64 5.85

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

bez

MN

R

Empatija

25 – 35 98.10 8.61

1.169

.248 13 – 25 94.95 12.97

Fantazija

25 – 35 25.20 4.69

-.260

.796

13 – 25 25.54 5.04

Empatijska

brižnost

25 – 35 27.30 2.86 1.264

.211

13 – 25 26.08 4.97

Zauzimanje

tuđeg

stanovišta

25 – 35 26.00 3.11 2.266*

.027

13 – 25 23.58 4.31

Lična

nelagodnost

25 – 35 19.60 3.28 -.137

.891

13 – 25 19.75 4.39


Ispitanici koji imaju izmedju 25 i 35 godina postižu značajno veće skorove od onih koji

imaju između 13 i 25 na subdimenziji empatije - Zauzimanje tuđeg stanovišta. U slučaju

ispitanika iz grupe braće/sestara osoba sa intelektualnim teškoćama, razlika je značajna na

nivou p<0,01, a kada se radi o ispitanicima iz kontorolne grupe razlika je značajna na nivou

p<0,05.


59

Tabela 21. Razlike u stepenu izraženosti anksioznosti kao stanja i kao crte kod

braće/sestara mentalno nedovoljno razvijenih osoba i onih koji imaju brata/sestru bez

ovakvih teškoća, u zavisnosti od uzrasta.

Sibiling Uzrast AS SD T test Sig.

MNRO

Anksioznost -

stanje

25 – 35 32.96 12.01 -1.981

* .053

13 – 25 38.64 11.62

Anksioznost -

crta

25 – 35 38.36 5.61 -3.346

** .001

13 – 25 44.02 8.39

Nije

MNRO

Anksioznost -

stanje

25 – 35 35.40 5.41 -.974

.334

13 – 25 37.79 14.80

Anksioznost -

crta

25 – 35 41.70 7.44 1.048

.298

13 – 25 39.41 8.46


Iz tabele 21. se vidi da se ispitanici iz grupe braće/sestara MNR osoba koji imaju 25 –

35 godina razlikuju statistički značajno od onih koji imaju 13 – 25 u stepenu izraženosti

anksioznosti kao stanja (p=0,05) i kako crte ličnosti (p<0,01). Mladji ispitanici su anksiozniji.

Razlike nema kada su u pitanju ispitanici sa bratom/sestrom iz tipične populacije.

Podatak na koji treba obratiti pažnju tiče se stepena izraženosti opšte anksioznosti kod

ispitanika sa MNR sibilingom. Prosečna vrednost koju ovi ispitanici postižu iznosi 44.02, što

je više od očekivane vrednosti za učenike (za muškarce – 40.17, za žene – 40.97) i studente

(za muškarce – 38.30, za žene – 40.40).



od uzrasta.

Sibiling Uzrast AS SD T test Sig.

MNRO

Samopoštovanje

25 – 35 20.30 4.97 3.926

** .000

13 – 25 16.30 3.46

Nije

MNRO

Samopoštovanje

25 – 35 18.10 2.84

-1.20

.235

13 – 25 19.46 4.73



60

Tabela 22. pokazuje da postoji statistički značajna razlika (p<0,01) u stepenu

izraženosti samopoštovanja između ispitanika koji imaju od 13 do 25 i onih koji imaju od 25

do 35, u grupi braće/sestara osoba sa posebnim potrebama. Niže je samopoštovanje ispitanika

mladjeg uzrasta. Kod ispitanika iz kontrolne grupe nema statistički značajne razlike u

izraženosti samopoštovanja, u zavisnosti od uzrasta.

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu školsko postignuće



zavisnosti od školskog postignuća.

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

sa M

NR

Postignuće AS SD T test Sig.

Empatija Visoko 102.09 17.67

.406 .686 Nisko 100.50 13.24

Fantazija

Visoko 26.48 10.66 .128 .898

Nisko 26.21 4.42

Empatijska

brižnost

Visoko 29.68 4.54 2.541

** .013

Nisko 27.03 3.76

Zauzimanje

tuđeg

stanovišta

Visoko 26.51 5.52 1.188 .239

Nisko 25.00 4.65

Lična

nelagodnost

Visoko 19.41 5.10 -2.026

* .047

Nisko 22.25 6.50

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

bez

MN

R

Empatija

Visoko 95.08 11.01 -.826 .412

Nisko 97.66 13.76

Fantazija

Visoko 25.27 4.31 -.360 .722

Nisko 25.80 6.14

Empatijska

brižnost

Visoko 26.36 4.70 -.218 .828

Nisko 26.61 4.01

Zauzimanje

tuđeg

stanovišta

Visoko 23.57 3.46 -2.212

* .030

Nisko 25.90 5.04

Lična

nelagodnost

Visoko 19.87 3.76 .501 .618

Nisko 19.33 4.77



61

Braća/sestre mentalno nedovoljno razvijenih osoba koji imaju visoko školsko

postignuće postižu statistički značajno veće skorove na dimenziji Empatijska brižnost,

(p=0,013), a niže na dimenziji Lična nelagodnost (p<0,05) od ispitanika iz iste grupe koji

postižu slabije rezultate tokom školovanja. U kontrolnoj grupi ispitanika statistički začajna

razlika postoji na dimenziji Zauzimanje tuđeg stanovišta (p<0,05). Veće skorove postižu

osobe sa nižim školskim posignućem.



zavisnosti od školskog postignuća.

Sibiling Postignuće AS SD T test Sig.

MNRO

Anksioznost -

stanje

Visoko 34.63 9.59

-1.193 .239

Nisko 38.42 14.83

Anksioznost -

crta

Visoko 42.36 7.99 1.032 .306

Nisko 40.39 7.49

Nije

MNRO

Anksioznost -

stanje

Visoko 37.36 12.10 .262

.794

Nisko 36.47 14.46

Anksioznost -

crta

Visoko 39.85 6.62 -.294 .771

Nisko 40.61 11.11


Tabela 24. pokazuje da ne postoji statistički značajna razlika između osoba sa niskim i

visokim školskim postignućem u ispoljavanju anksioznosti, nezavisno od toga da li imaju ili

nemaju brata sa deficitom u intelektualnom funkcionisanju.


62



od školskog postignuća.

Sibiling Postignuće AS SD T test Sig.

MNRO

Samopoštovanje

Visoko 19.17 3.53 2.556

** .013

Nisko 16.39 5.49

Nije

MNRO

Samopoštovanje

Visoko 19.08 2.53 .057 .955

Nisko 19.00 6.78


Braća/sestre osoba bez teškoća intelektuanog funkcionisanja ne razlikuju se statistički

značajno u zavisnosti od školskog postignuća. U grupi ispitanika koji imaju brata/sestru sa

teškoćama intelektuanog funkcionisanja statistički značajna razlika postoji (p<0,01). Niže

samopoštovanje imaju braća/sestre osoba sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću koje imaju

niže školsko postignuće.


63

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu redosled rođenja



zavisnosti od reda rođenja.

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

sa M

NR

Redosled AS SD T test Sig.

Empatija Starije 103.67 17.73

1.505 .137 Mlađe 97.76 11.83

Fantazija

Starije 26.69 10.22 .394 .695

Mlađe 25.84 5.21

Empatijska

brižnost

Starije 29.51 4.40 2.248

* .028

Mlađe 27.11 4.08

Zauzimanje

tuđeg

staovišta

Starije 25.62 5.56 -.552 .583

Mlađe 26.34 4.62

Lična

nelagodnost

Starije 21.83 6.22 2.409

** .019

Mlađe 18.46 4.48

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

bez

MN

R

Empatija

Starije 96.30 11.63 .344 .732

Mlađe 95.28 12.42

Fantazija

Starije 25.15 4.70 -.581 .563

Mlađe 25.85 5.24

Empatijska

brižnost

Starije 26.50 4.73 .129 .898

Mlađe 26.35 4.15

Zauzimanje

tuđeg

staovišta

Starije 24.30 4.93 .015 .988

Mlađe 24.28 2.67

Lična

nelagodnost

Starije 20.35 3.58 1.574 .120

Mlađe 18.78 4.60


Starija braća/sestre mentalno nedovoljno razvijenih osoba postižu statistički značajno

veće skorove na dimenzijama Empatijska brižnost (p<0.05) i Lična nelagodnost (p< 0.01) od

mlađih. U kontrolnoj grupi ispitanika nema statistički značajne razlike u zavisnosti od

redosleda rođenja.


64



zavisnosti od reda rođenja.

Sibiling Redosled AS SD T test Sig.

MNRO

Anksioznost -

stanje

Starije 36.95 13.11 .689 .493.

Mlađe 34.88 10.15

Anksioznost -

crta

Starije 42.02 8.00 .624 .535

Mlađe 40.80 7.55

Nije

MNRO

Anksioznost -

stanje

Starije 35.40 12.47 -1.309 .195

Mlađe 39.50 13.04

Anksioznost -

crta

Starije 38.35 6.82 -2.147

* .035

Mlađe 42.57 9.39


Mlađa deca iz kontrolne grupe postižu statistički značajno veće skorove na opštoj

anksioznosti od starije (p<0,05). U grupi ispitanika sa mentalno nedovoljno razvijenim

bratom/sestrom nema statistički značajnih razlika u nivou anksioznosti zavisno od redosleda

rođenja.



od reda rođenja.

Sibiling Redosled AS SD T test Sig.

MNRO

Samopoštovanje

Starije 17.95 4.60 -.207 .837

Mlađe 18.19 4.69

Nije

MNRO

Samopoštovanje

Starije 19.76 2.78 1.619 .110

Mlađe 18.07 5.67

Nema statistički značajne razlike u stepenu izraženosti samopoštovanja u zavisnosti od

redosleda rođenja kod ispitanika koji imaju brata/sestru, bilo da je brat/sestra osoba sa

nedovoljnom mentalnom razvijenošću ili nije.


65

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu potpunost porodice



zavisnosti od potpunosti porodice.

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

sa M

NR

Porodica AS SD T test Sig.

Empatija Potpuna 101.61 17.30

.316 .753 Nepotpuna 100.66 6.67

Fantazija

Potpuna 26.49 9.30 .238 .813

Nepotpuna 25.83 4.56

Empatijska

brižnost

Potpuna 28.93 4.66 1.772 .087


Zauzimanje

tuđeg

staovišta

Potpuna 25.49 5.31 -1.427 .158


Lična

nelagodnost

Potpuna 20.71 5.90 .475 .636


Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

bez

MN

R

Empatija

Potpuna 95.93 11.85 .096 .924


Fantazija

Potpuna 25.23 4.74 -.955 .343


Empatijska

brižnost

Potpuna 26.33 4.54 -.542 .590


Zauzimanje

tuđeg

staovišta

Potpuna 24.60 4.10 1.696 .095


Lična

nelagodnost

Potpuna 19.76 4.32 .745 .461


Ispitanici iz celokupnog uzorka ne razlikuju se statistički značajno u stepenu izraženosti

empatije i njenih subdimenzija u zavisnosti od toga da li potiču iz potpune ili nepotpune

porodice. Kako je broj ispitanika iz nepotpunih porodica neznatan, dobijeni rezultat možemo

tumačiti jedino kao tendenciju.


66



zavisnosti od potpunosti porodice.

Sibiling Porodica AS SD T test Sig.

MNRO

Anksioznost -

stanje

Potpuna 37.75 12.58 4.455** .000


Anksioznost –

crta

Potpuna 43.19 7.22 4.218** .000


Nije

MNRO

Anksioznost -

stanje

Potpuna 35.56 11.75 -2.826** .006


Anksioznost –

crta

Potpuna 39.20 7.51 -2.547** .013



Iz tabele 27. vidimo da ispitanici koji imaju nedovoljno mentalno razvijenog sibilinga

postižu statistički značajno veće skorove na upitniku koji meri anksioznost kao stanje i kao

crtu (p<0,01) ako žive u potpunoj porodici. Suprotno, ispitanici koji imaju brata/sestru

uobičajenog razvoja postižu statistički značajno veći skor trenutne (p<0,01) i opšte

anksioznosti (p<0,01) ako potiču iz nepotpune porodice. Oni postižu skorove koji su iznad

prosečnih vrednosti predviđenih priručnikom za primenu upitnika STAI, što govori o njihovoj

iznadprosečnoj anksioznosti. No, broj ispitanika koji potiču iz nepotpunih porodica nije

dovoljno velik da bismo na dobijene rezultate gledali drugačije nego kao na tendencije.



od potpunosti porodice.

Sibiling Porodica AS SD T test Sig.

MNRO

Samopoštovanje

Potpuna 18.47 4.48 1.713 .091


Nije

MNRO

Samopoštovanje

Potpuna 19.77 2.95 2.109 .071


Tabela 31. pokazuje da ne postoji statistički značajna razlika u samopoštovanju

ispitanika u zavisnosti od poptunosti porodice.


67

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu obrazovanje oca



zavisnosti od obrazovanja oca.

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

sa M

NR

Obrazovanje

oca AS SD T test Sig.


.387 .700 Nisko 99.86 14.04

Fantazija

Visoko 25.77 6.09 .235 .815

Nisko 25.43 5.71

Empatijska

brižnost

Visoko 29.30 4.64 1.275 .207

Nisko 27.90 4.22

Zauzimanje

tuđeg

staovišta

Visoko 26.00 6.03 .277 .782

Nisko 25.63 4.37

Lična

nelagodnost

Visoko 20.22 5.14 -.461 .646

Nisko 20.90 6.78

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

bez

MN

R

Empatija

Visoko 94.93 13.09 -.436 .664

Nisko 96.21 10.91

Fantazija

Visoko 25.24 5.01 -.169 .866

Nisko 25.44 4.87

Empatijska

brižnost

Visoko 26.55 4.40 .284 .778

Nisko 26.23 4.57

Zauzimanje

tuđeg

staovišta

Visoko 24.10 4.04 -.232 .817

Nisko 24.34 4.25

Lična

nelagodnost

Visoko 19.03 5.06 -1.072

.289

Nisko 20.18 3.16

Podaci iz tabele 32. pokazuju da ne postoji statistički značajna razlika u stepenu

izraženosti empatije i njenih subdimenzija u zavisnosti od obrazovanja oca.


68



zavisnosti od obrazovanja oca.

Sibiling Obrazovanje


MNRO

Anksioznost -

stanje

Visoko 34.38 9.32 -1.227 .224

Nisko 38.00 14.41

Anksioznost -

crta

Visoko 41.50 7.73 .162 .872

Nisko 41.20 7.19

Nije

MNRO

Anksioznost -

stanje

Visoko 37.55 13.19 .230 .819

Nisko 36.81 12.77

Anksioznost -

crta

Visoko 41.10 8.57 .790 .432

Nisko 39.50 7.96

Nema statistički značajne razlike u stepenu izraženosti anksioznosti kao stanja i kao crte

ličnosti zavisno od nivoa obrazovanja oca.



od obrazovanja oca.



MNRO

Samopoštovanje

Visoko 18.19 4.06 -.181 .857

Nisko 18.40 5.15

Nije

MNRO

Samopoštovanje

Visoko 19.10 3.52 .099 .922

Nisko 19.00 4.86

Stepen izraženosti samopoštovanja ne razlikuje se statistički značajno kod ispitanika čiji

su očevi ostvarili visoko i onih čiji su očevi ostvarili nisko obrazovanje. Ovo važi i u slučaju

kada imaju sibilinga sa MNR i u slučaju kada imaju sibilinga iz “normalne” populacije.


69

Prikaz rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu obrazovanje majke



zavisnosti od obrazovanja majke.

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

sa M

NR

Obrazovanje

majke AS SD T test Sig.


-1.583 .118 Nisko 103.11 15.80

Fantazija

Visoko 25.66 5.77 .096 .923

Nisko 25.52 5.86

Empatijska

brižnost

Visoko 28.26 4.19 -.482 .632

Nisko 28.80 4.77

Zauzimanje

tuđeg

staovišta

Visoko 25.00 4.98 -1.126 .264

Nisko 26.47 5.52

Lična

nelagodnost

Visoko 18.50 5.04 -2.820

** .006

Nisko 22.30 5.78

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

bez

MN

R

Empatija

Visoko 100.04 12.07 2.191

* .032

Nisko 93.61 11.27

Fantazija

Visoko 25.95 5.38 .638 .525

Nisko 25.15 4.67

Empatijska

brižnost

Visoko 27.87 4.34 1.995

* .050

Nisko 25.65 4.39

Zauzimanje

tuđeg

staovišta

Visoko 25.75 3.44 2.209

* .031

Nisko 23.50 4.28

Lična

nelagodnost

Visoko 20.45 4.91 1.126 .264

Nisko 19.2955 3.53


Na subdimenziji empatije Lična nelagodnost braća/sestre mentalno nedovoljno

razvijenih osoba postižu statistički značajno veći skor ako je obrazovanje njihove majke niže

(p<0,01). U kontrolnoj grupi ispitanika, u kojoj su osobe koje imaju braću/sestre bez

intelektualnog deficita, deca visoko obrazovanih majki imaju statistički značajno veće

skorove na ukupnoj empatiji (p<0,05), kao i na njenim subdimenzijama Empatijska brižnost

(p<0,05) i Zauzimanje tuđeg stanovišta (p< 0,05).


70



zavisnosti od obrazovanja majke.



MNRO

Anksioznost -

stanje

Visoko 30.56 5.47 -3.703** .000

Nisko 40.58 13.93

Anksioznost -

crta

Visoko 39.90 6.20 -1.419 .161

Nisko 42.52 8.40

Nije

MNRO

Anksioznost -

stanje

Visoko 36.75 10.70 -.160 .873

Nisko 37.27 13.89

Anksioznost -

crta

Visoko 40.70 8.61 .458 .648

Nisko 39.75 8.03


Podaci koje sadrži tabela 36. pokazuju da u grupi osoba koje imaju mentalno

nedovoljno razvijene sibilinge deca visoko obrazovanih majki imaju statistički značajno

slabije izraženu trenutnu anksioznost (p<0,01). U kontorlnoj grupi nema statistički značajne

razlike u anksioznosti izmedju dece visoko i dece nisko obrazovanih majki.



od obrazovanja majke.



MNRO Samopoštovanje Visoko 19.5000 4.12520

2.363* .021

Nisko 16.8889 4.73756

Nije

MNRO Samopoštovanje

Visoko 19.1304 3.46809 .097 .923

Nisko 19.0227 4.69284


Stepen izraženosti samopoštovanja ispitanika koji imaju brata ili sestru sa teškoćama

intelektualnog funkcionisanja veći statistički značajno u slučajevima kada su majke visoko

obrazovane (p<0,05). U kontrolnoj grupi nema statistički značajne razlike u stepenu

izraženosti samopoštovanja u zavisnosti od obrazovanja majke.


71

3.3.3. Povezanost varijabli istraživanja

Prema specifičnoj hipotezi 6. postoji statistički značajna povezanost osnovnih varijabli

istraživanja (empatije, samopoštovanja i anksioznosti) i kod ispitanika koji imaju brata ili

sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i kod onih koji imaju brata ili sestru bez

ovakvih teškoća. Ova hipoteza je delimično potvrđena rezultatima istraživanja. U nastavku su

prikazane tabele sa Pirsonovim koeficijentima korelacije i značajnostima ovih koeficijenata,

za svaku grupu ispitanika posebno.

Tabela 38. Korelacija varijabli istraživanja na poduzorku osoba koje imaju sibiliga sa

nedovoljnom mentanlom razvijenošću.

**. Korelacija je značajna na nivou od 0.01. *. Korelacija je značajna na nivou 0.05.

Fan

tazi

ja

Em

pat

ijsk

a

bri

žnost

Zau

zim

anje

Sta

novis

ta

Lič

na

nel

agodost

Em

pat

ija

Anksi

ozn

ost

sta

nje

Ankis

ozn

ost

crt

a

Sam

opošt

ovan

je

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

sa M

NR

O

Fantazija

Pirson 1

Sig.

Empatijska

brižnost

Pirson .417**

1

Sig. .000

Zauzimanje

stanovišta

Pirson .437**

.568**

1

Sig. .000 .000

Lična

nelagodost

Pirson .030 .184 -.183 1

Sig. .810 .131 .132

Empatija

Pirson .812**

.756**

.654**

.373**

1

Sig. .000 .000 .000 .002

Anksioznost

stanje

Pirson .178 .089 .132 .300* .274

* 1

Sig. .144 .466 .278 .012 .023

Ankisoznost

crta

Pirson .224 .186 .048 .150 .244* .663

** 1

Sig. .064 .126 .692 .218 .043 .000

Samo-

poštovanje

Pirson -.055 .062 .248* -.216 -.011 -.295

* -.246

* 1

Sig. .651 .616 .040 .075 .928 .014 .041


72

Tabela 38. pokazuje korelacije između varijabli istraživanja na poduzorku osoba koje

imaju mentalno nedovoljno razvijenog sibilinga.

Postoji pozitivna statističi značajna (na nivou p<0,001) povezanost ukupne empatije sa

svim njenim subdimnzijama - fantazijom, empatijskom brižnošu, zauzimanjem tuđeg

stanovišta i ličnom nelagodnošću. Takođe, sve subdimenzije empatije, osim subdimenzije

Lična nelagodnost koja nije u korelaciji ni sa jednom, koreliraju međusobno. Korelacije su

pozitivne, srednje izražene.

Nivo izraženosti empatije u pozitivnoj je, statistički značajnoj, ali niskoj korelaciji sa

anksioznošću kao stanjem (r=0.274) i sa anksioznošću kao crtom ličnosti (r=0.244). Postoji i

statistički značajna niska povezanost trenutne anksioznosti i subdimenzije empatije Lična

nelagodnost (r=0.300).

Anksioznost kao stanje i anksioznost kao crta u pozitivnoj su, srednje izraženoj

korelaciji (r=0.663).

Samopoštovanje je u pozitivnoj korelaciji sa subdimenzijom Zauzimanje tuđeg

stanovišta (r=0.248) i u negativnoj sa anksioznošću kao stanjem (r= - 0, 295) i kao crtom (r= -

0.246). Ove korelacije su nisko izražene.


73

Tabela 39. Korelacija varijabli istraživanja na poduzorku osoba koje imaju sibiliga bez

nedovoljne mentanle razvijenosti.

Fan

tazi

ja

Em

pat

ijsk

a

bri

žnost

Zau

zim

anje

stan

ovis

ta

Lič

na

nel

agodost

Em

pat

ija

Anksi

ozn

ost

stan

je

Ankis

ozn

ost

crta

Sam

opošt

ovan

je

Oso

be

koje

im

aju s

ibil

inga

bez

MN

RO

Fantazija Pirson

Sig. 1

Empatijska

brižnost

Pirson .390**

1

Sig. .001

Zauzimanje

stanovišta

Pirson .092 .355**

1

Sig. .455 .003

Lična

nelagodost

Pirson .431**

.402**

-.075 1

Sig. .000 .001 .546

Empatija Pirson .740

** .799

** .493

** .647

** 1

Sig. .000 .000 .000 .000

Anksioznost

stanje

Pirson .119 .340**

-.302* .305

* .177 1

Sig. .333 .005 .012 .011 .148

Ankisoznost

crta

Pirson .328**

.249* -.101 .305

* .299

* .683

** 1

Sig. .006 .041 .415 .011 .013 .000

Samo-

poštovanje

Pirson -

.316**

-

.405**

.188 -.262

*

-

.304*

-

.567**

-

.616**

1

Sig. .009 .001 .127 .032 .012 .000 .000

**. Korelacija je značajna na nivou od 0.01. *. Korelacija je značajna na nivou 0.05.

U tabeli 39. sadržani su podaci koji pokazuju korelacije između varijabli istraživanja na

poduzorku osoba iz kontrolne grupe, koje imaju brata/sestru bez teškoća intelektualnog

funkcionisanja.

Sve subdimenzije empatije koreliraju sa ukupnom empatijom, kao i međusobno (osim

subdimenzije Zauzimanje tuđeg stanovišta, koja korelira jedino sa subdimezijom Empatijska

brižnost).

Stepen izraženosti empatije u statistički je značajnoj, niskoj, pozitivnoj korelaciji sa

stepenom izraženosti crte anksioznosti (r=0.299) i u negativnoj, srednje izraženoj korelaciji sa

stepenom izraženosti samopoštovanja (r= - 0.304).


74

Subdimenzja Fantazija je u srednje izraženoj, pozitivnoj korelaciji sa sa crtom

anksioznosti i u takođe srednje izraženoj, ali negativnoj, korelaciji sa samopoštovanjem.

Osobe nižeg samopoštovanja i veće opšte anksioznosti sklonije su sanjarenju i maštanju.

Subdimenzja Empatijska brižnost pozitivno je povezana sa anksioznošću kao stanjem

(r=0.340) i kao crtom (r=0.249), a negativno sa samopoštovanjem (r= - 0.405).

Subdimenzja Zauzimanje tuđeg stanovišta u negativnoj je, statistički značajnoj, srednje

izraženoj korelaciji sa stanjem anksioznosti (r= - 0.302).

Subdimenzja Lična nelagodost je u pozitivnoj statistički značajnoj korelaciji srednjeg

intenziteta sa anksioznošću kao stanjem (r= 0.305) i kao crtom (r= 0.305), a u negativnoj,

niskoj korelaciji sa samopoštovanjem (r= - 0.262).

Postoji statistički značajna pozitivna povezanost, srednjeg intenziteta, anksioznosti kao

stanja i anksioznosti kao crte (r= 0.683). Takođe i anksioznost kao stanje (r= - 0.567) i

anksioznost kao crta (r= - 0.616). su u negativnoj, statistički značajnoj korelaciji sa

samopoštovanjem.


75

4. D I S K U S I J A R E Z U L T A T A

Najvažnija pretpostavka ovog istraživanja je da postoji statistički značajna razlika u

stepenu izraženosti empatije, anksioznosti i samopoštovanja između ispitanika koji imaju

brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez

ovakvih teškoća. Prikazani rezultati samo je delimično potvrđuju. Ove dve grupe ispitanika

razlikuju se po tome koliko je kod njih izražena empatija, ali razlika nema u stepenu

izraženosti anksioznosti i samopoštovanja. Empatija, koja je znatno izraženija kod

braće/sestara osoba sa razvojnim smetnjama, najpoželjniji je psihološki stav u odnosima sa

osobama sa teškoćama u razvoju, uz sažaljenje, osećanje tuge, simpatiju.

Međutim, ispitanici u ovom istraživanju se ne razlikuju po svim aspektima

emaptičnosti. Po intrapersonalnim aspektima empatije - sklonosti ka maštanju i sanjarenju

(očitane pomoću rezultata na dimenziji Fantazija) i osećanju lične nelagodnosti u

emocionalno napetim situacijama (dimezija Lična nelagodnost), ispitanici koji imaju

mentalno nedovoljno razvijenog brata/sestru ne razlikuju se značajno od ispitanika koji imaju

brata ili sestru uobičajenog razvoja.

Fantazija kao kognitivni, a Lična nelagodnost, kao afektivni aspekt empatije usmerene

na sebe, izražavaju osećanja usmerena na sopstveno ja, iako su izazvana opažanjem izraza

tuđeg emocionalnog doživljavanja (uzbuđenja, straha, anksioznosti). Govoreći o

ograničenjima empatije Hofman (Hoffman, 2003) pominje „preintenzivnu empatija“, do koje

dolazi kada su signali uznemirenosti previše izraženi što dovodi do toga da posmatračeva

empatijska uznemirenost postane u dovoljnoj meri neprijatna da se transformiše u ličnu

uznemirenost. U okolnostima u kojima osećaj neprijatnosti prevazilazi individualnu

optimalnu granicu tolerancije bola i neprijatnosti, briga se pre usmerava na sebe samoga,

nego na osobu koja pati. Uzimajući u obzir niske vrednosti koje ispitanici iz obe grupe

postižu na subdimenziji Lična nelagodnost i optimalne vrednosti na dimenziji Fantazija, može

se zaključiti da ovi negativni aspekti empatije nisu izraženi u meri koja bi mogla da se označi

zabrinjavajućom.

Razlike između ispitanika koji imaju brata ili sestru sa nedovoljnom mentalnom

razvijenošću i onih koji imaju brata ili sestru bez ovakvih teškoća postoje u prosocijalno


76

orjentisanim aspektima empatije - sposobnosti za zauzimanje perspektive drugih i empatijsku

brižnost. Kognitivno preuzimanje uloga, odnosno spontano prihvatanje psihološke tačke

posmatranja druge osobe (dimenzija Zauzimanje tuđeg stanovišta), i afektivno reagovanje

pojedinaca na opažena emocionalna ispoljavanja drugih (dimenzija Empatijska brižnost),

sposobnosti su kojima se u većoj meri odlikuju braća/sestre osoba sa teškoćama.

Sagledavanje specifičnosti porodičnog okruženja u kakvom ova deca i ljudi odrastaju daje

potvrdu opravdanosti ovakvog zaključka. Naime, od dece koja odrastaju uz oligofrenog

sibilinga očekuje se da imaju mnogo razumevanja za brata/sestru. Oni od malena uče da brinu

o potrebama brata/sestre, da razvijaju osetljivost za njegov/njena osećanja, da na vreme opaze

i pravovremeno i adekvatno interpretiraju neverbalne znakove koje pokazuje kada oseća glad,

žeđ, nezadovoljstvo ili radost, i da se ponašaju u skladu sa tim. Zato se kod njih na ranom

uzrastu razvija sistem brižnosti. Prema Bolbiju (Bowlby, 1969), ovaj sistem je stvoren

evolucijom kako bi obezbedio zaštitu drugima koji su zavisni ili privremeno u nevolji. Iako se

sistem najverovatnije razvio da bi povećao verovatnoću da će deca i ostali članovi porodice

sa kojima pojedinac deli gene, preživeti i reprodukovati se, funkcionisanje samog sistema

često ima altruističke ciljeve, da ublaži patnju i pomogne onima koji pate ili su u nevolji

(Mikulincer, 2006). Kunc i Šejver (Kunce & Shaver, 1994) definišu brižnost kao uočavanje i

odgovor na potrebe drugoga, što je suprotno traženju podrške. Ključni mehanizam za

postizanje ciljeva je usvajanje empatičkog stava prema drugima koji pate ili su u nevolji, i to

najefikasnije preuzimanjem perspektive osobe koja je ugrožena da bi joj se senzitivno i

efikasno pomoglo ili da bi joj se umanjila patnja (Mikulincer, 2006). Brižnost se odnosi na

širok spektar ponašanja koja odgovaraju na signale potreba druge osobe, a roditelji dece sa

posebnim potrebama verovatno podstiču ostalu svoju decu na takvo ponašanje brižnosti i

emocionalne topline i nagrađuju ih pohvalama za postignut uspeh. Možda to doprinosi

stvaranju pozitivne povezanosti izmedju vrednovanja sebe kao „dobrog“ i prihvatanja tuđeg

stanovišta, koja je pronađena na poduzorku braće/sestara osoba sa teškoćama- što je izraženija

njihova sposobnost prihvatanja tuđeg stanovišta, veći je stepen njihovog samopoštovanja. Na

poduzorku ispitanika koji imaju brata/sestru uobičajenog razvoja, ove dve varijable nisu

povezane, dok je povezanost ukupne empatije i preostalih njenih subdimenzija sa

samopoštovanjem negativna, što navodi na zaključak da empatičniji ispitanici, braća/sestre

osoba uobičajenog razvoja, imaju niže samopoštovanje.

Pozitivna povezanost empatije i anksioznosti kod ispitanika sa braćom/sestrama

mentalno nedovoljno razvijenih možda ima svoju osnovu baš u tome što oni većoj meri od


77

ostale dece moraju da razmišljaju o tome kako će se njihovi postupci odraziti na sibilinga, što

ih čini anksioznim. Razgovor sa mnogima od njih otkriva da su često pre upuštanja u bilo

kakvu aktivnost ili socijalnu interakciju sa osobom van porodice morali dobro promisliti o

tome kako će njihov sibiling reagovati na to. Ali, ovakva povezanost empatije i anksioznosti

prisutna je i kod ispitanika iz kontrolne grupe, što može značiti da postoji opšta tendencija da

su ispitanici koji su više empatični i anksiozniji. Iako prema teoriji privrženosti dimenzija

anksioznosti treba da je negativno povezana sa empatijom, jer su anksiozne osobe preterano

zabrinute i preokupirane sopstvenim problemima i preterano fokusirane na sebe, (stoga

premalo na druge), predhodna istraživanja povezanosti dimenzija anksioznosti i empatije daju

nekonzistentne rezultate. Dok Mikulincer (2006) navodi da kod anksioznih dolazi do

preplavljivanja sopstvenim negativnim osećajima što ih onemogućava da se bliže posvete

drugima, istraživanja drugih autora pokazuju pozitivnu povezanost anksoznosti i empatije

(Bartholomew & Horowitz, 1991; Dunkle & Friedlander, 1996; Searle & Meare, 1999, prema

Trusty et al., 2005).

Utvrđena negativna povezanost anksioznosti i samopoštovanja prisutna i kod jedne i

kod druge grupe ispitanika može se tumačiti shvatanjem koje na samopoštovanje gleda kao na

medijacijsku varijablu izmedju stresnih događaja i razvoja anksioznosti. Efekti stresa bivaju

ublaženi uverenjem osobe da može izaći na kraj sa stresnom situacijom, zahvaljujući

sopstvenim potencijalima. Takođe, veće samopoštovanje podrazumeva efikasnije i zrelije

strategije prevladavanja stresa i anksioznosti (Anđelković, 2008).


78

4.1. DISKUSIJA REZULTATA U ODNOSU NA SOCIODEMOGRAFSKE

VARIJABLE

4.1.1. Diskusija rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu pol

Veća empatičnost žena pronađena je u skoro svim istraživanjima koja smo konsultovali.

Empatija se vezuje za ženski pol usled veće biološke i/ili socijalne naklonosti žena negovanju

odnosa, brižnosti, altruizmu (Karniol i sar., 1998.). Ispitanici iz naše kontrolne grupe

potvrđuju nalaze ranijih istraživanja kod nas i u svetu, žene postižu bolji rezultat na ukupnoj

empatiji i subdimenzijama Fantazija, Empatijska brižnost i Lična nelagodnost. Predloženo je

(Karniol i sar., 1998, prema Lennon & Eisenberg, 1987) da se takve razlike mogu

interpretirati na dva načina. Prvo, budući da i muškarci i žene znaju za stereotip da su žene

emocionalnije i brižnije od muškarca, možda su u istraživanjima na pitanja odgovarali

podražavajući taj stereotip. Drugo, možda se polne razlike u empatiji uslovljene različitim

načinom socijalizacije vezane za emocionalnost. Devojčice su odgajane po principu brige, da

budu empatične prema drugim ljudima, razumevajući njihova stanja, osobine ličnosti,

raspoloženja, dok su dečaci odgajani da poštuju princip pravde. Po teorijskom konceptu

Baron – Koena (Baron – Cohen, 2004), koji fiziološku osnovu nalazi u ispitivanju nivoa

maskulinih, odnosno femininih hormona, empatičnost i sistematičnost su, kao kognitivni

stilovi, dve odvojene dimenzije ličnosti. Empatičnost se definiše kao orijentacija na

prepoznavanje tuđih emocija i misli i adekvatan odgovor na emocije drugih, a sistematičnost

kao orijentacija na analizu promenljivih u sistemu i izvođenje osnovnih pravila koja regulišu

ponašanje sistema, odnosno orijentacija na analizu ili konstrukciju sistematskih veza u

nesocijalnom domenu. Obe dimenzije imaju niz varijacija, ali, u proseku, kod žena, kao i kod

homoseksualnih muškaraca, dominira empatičnost, a kod muškaraca, kao i kod studenata

prirodnih nauka, naučnika, matematičara, inženjera - sistematičnost. Međutim, muškarci iz

našeg uzorka koji imaju mentalno nedovoljno razvijenog sibilinga postižu podjednako visoke

skorove na empatiji kao i žene iz iste grupe. U terminima Baron – Koenove teorije, kod njih

se, neočekivano, javlja dominantna orijentacija na empatičnost. Odrastanje uz sibilinga sa

posebnim potrebama čini ove muškarce osetljivijim za osećanja drugih ljudi, spremnijim da

se sažive sa drugima, sposobnijim da shvate namere i predvide ponašanje drugih ljudi.

Budući da empatija nije samo intrapersonalni fenomen koji uključuje kogniciju, emocije i

motivaciju, već se može posmatrati i kao interpersonalni fenomen, pri čemu osoba ispoljava


79

svoju brižnost za drugu osobu, možemo pretpostaviti da su ovi muškarci spremniji da pomažu

drugima i da se ne bi lako odlučili na ponašanje koje druge povređuje.

Zaključak da žene imaju niže samopoštovanje od muškaraca (Alpert-Gillis & Connel,

1989; Block & Robins, 1993; Brutsaert, 1987; Harper & Marshall, 1991; Rosenberg &

Simmons, 1975; Tomori et al, 2000; prema Van Houtte, 2005) u ovom istraživanju nije

potvrđen. Takođe, nisu pronađene razlike u anksioznosti muškaraca i žena.

4.1.2. Diskusija rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu uzrast

Adolescencenti (od 13. do 25. godine) iz obe grupe imaju manji kapacitet za

razumevanje položaja druge osobe od odraslih ispitanika (koji imaju između 25 i 35).

Adolescenciju odlikuje narcistička usmerenost na sebe, stoga ne čudi ovakav nalaz. Pored ove

usmerenosti na sebe i svoje telo, uobičajno se kod adolescenata javlja i potraga za novim

identitetom, praćena burnim psihičkim, emocionalnim i moralnim krizama. Sve veća

zainteresovanost za vršnjačke grupe i aktivnosti u njima, praćena je učestalijim sukobima sa

osobama koje predstavljaju autoritet, u pokušaju ostvarenja potrebe za nezavisnošću. Sve ovo

čini da je period adolescencije obeležen nešto većim stepenom anksioznosti u odnosu na

odraslo doba. Tako, na primer, prema normama iz priručnika za primenu STAI-a prosečna

vrednost anksioznosti kao crte koju na testu postižu odrasli ispitanici iznosi oko 34, a za

adolescente je ta vrednost oko 40.

Međutim, u porodicama koje imaju osobu sa posebnim potrebama za svog člana, prelaz

iz detinjstva u odraslo doba verovatno se odvija na još dramatičniji način nego u ostalim

porodicama. Adolescentno buntovništvo je u većoj meri praćeno osudama i kritikama od

strane roditelja. Udaljavanje od porodice, a time i od brata/sestre kome su toliko potrebni,

kod mladih koji imaju sibilinga sa posebnim potrebama najčešže stvara jak osećaj krivice.

Osim toga, odrastanje sa bratom/sestrom koji ima intelektualne teškoće utiče na javljanje

poljuljanog osećanja identiteta kod sibilinga, što se na dečijem uzrastu manifestuje kroz

postavljanje pitanja kao što su „Da li sam i ja ometen?“, „Zašto je brat ometen, a ja nisam?“ i

slično. U izmenjenoj formi, ovakva pitanja se reaktiviraju za vreme adolescentne potrage za

novim fizičkim, emocionalnim i moralnim identitetom. Zato je kod adolescenata koji imaju


80

sibilinga sa posebnim potrebama dispozicija za anksiozno reagovanje izraženija u odnosu na

njihove vršnjake. Veća anksioznost i niži stepen samopoštovanja razlikuju ih i od odraslih sa

mentalno nedovoljno razvijenim sibilingom.

4.1.3. Diskusija rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu školsko postignuće

Braća/sestre mentalno nedovoljno razvijenih osoba koji imaju visoko školsko

postignuće pokazuju tendenciju da se dožive jača osećanja simpatije i saosećanja za one koje

su u nevolji (empatijska brižnost) i veću nelagodnost kao odgovor na ekstremno stresne

situacije koje se dešavaju drugim pojedincima (lična nelagodnost). Takođe, oni imaju veći

stepen samopoštovanja. Visoko samopoštovanje je, prema mišljenju mnogih autora, važan

preduslov visokog školskog postignuća (Ševkušić i Milošević, 2005). Školsko postignuće i

učenje ostvaruju značajan uticaj na samopoštovanje i učenik treba da bude uspešan kako bi

izgradio pozitivnu sliku o sebi i svojim akademskim postignućima. Kod onih učenika koji

kontinuirano doživljavaju neuspeh dolazi do smanjenja očekivanja i samopoštovanja, samim

tim i do smanjenja motivacije za učenje, takvi učenici postaju frustrirani i često se dešava da

ne nastave školovanje (Milošević i Ševkušić, 2005). Međutim, iako većina istraživanja

ukazuje na visoku pozitivnu povezanost samopoštovanja i postignuća, te smatraju da osobe

koje postižu bolji školski uspeh imaju veće samopoštovanje, kod ispitanika iz kontrolne grupe

(ispitanici koji imaju sibilinga uobičajenog razvoja) razlika u stepenu samopoštovanja osoba

koje ostvaruju visoko i osoba koje ostvaruju nisko školsko postignuće nije se pojavila.

Razlike ima jedino kada se radi o braći/sestrama mentalno nedovoljno razvijenih. Mi smo

ranije objasnili da roditelji koji imaju jedno dete sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću

često imaju jaku potrebu da ostala njihova deca budu uspešna, pa se dešava da vrše na njih

ogroman pritisak u tom smislu. Visok školski uspeh braće i sestara dece sa posebnim

potrebama znači udovoljavanje toj roditeljskoj potrebi, dok suprotno, nedovoljan školski

uspeh donosi njihovo neodobravanje, kritike, osudu, ili samo tiho razočarenje. Više od samog

školskog neuspeha, na gubitak samopoštovanja kod njih može uticati pomisao da su (i oni)

razočarali roditelje. Ipak, ovo je pretpostavka koju buduća istarživanja, koja će uključiti veći

broj ispitanika koji postižu slab uspeh, treba da provere. Naime, podela ispitanika (na one sa

niskim i one sa visokim školskim postignućem) koju smo mi izvršili je normativna, tj.

izvršena je na osnovu poređenja ispitanika međusobno, ne na osnovu unapred postavljenog

kriterijuma, a uzorkom je obuhvaćen vrlo mali broj ispitanika koji postižu objektivno niske


81

rezultate (dovoljan i nedovoljan uspeh za učenike, na primer, ili prvi stepen obrazovanja za

starije).

4.1.4. Diskusija rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu redosled rođenja

Dosadašnja istraživanja o redosledu rođenja i empatiji relativno su malobrojna, a

njihovi rezultati su često nekonzistentni. Staub (1971) je primetio da mlađa deca češće

spontano pomažu vršnjacima u nevolji dok drugi autori (Whiting i Whiting, 1975; prema

Kalliopuska, 1984) tvrde da su jedinci i mlađa deca egocentričnija od drugih, da traže više

pomoći i pažnje, uz manje pružanja pomoći i podrške drugima. Stotland i saradnici (Stotland

et al., 1971; prema Kaliopuška, 1984) navode da starija deca i jedinci više empatiziraju s

ljudima koji se razlikuju od njih na dimenziji statusa, dok su mlađi skloniji empatizirati sa

sebi sličnima. Takođe, navode da mlađi više empatiziraju s osobama koje u velikoj meri

zavise od drugih, kao što su na promer bolnički pacijenti. Ring i saradnici nude objašnjenje

načina delovanja redosleda rođenja na osobine ličnosti (Ring et al., 1965; prema Vicente et

al., 1983). Prema njima, prvorođeni bi se trebalo razlikovati od kasnijerođenih u empatiji i

potrebi za odobravanjem. Naime, smatra se da je slika prvorođenih o sebi slabije definisana

zbog nedoslednosti u roditeljskom odgoju prvorođenih, pa oni imaju jaču potrebu za

socijalnom komparacijom. Zbog toga autori smatraju da bi se efekti redosleda rođenja trebali

najviše manifestovati u varijablama povezanim s procesom socijalne komparacije, a između

ostalog i u empatiji. I zaista, starija braća/sestre mentalno nedovoljno razvijenih osoba postižu

veći stepen empatijske brižnosti i lične nelagodnost u odnosu na mlađe. Međutim, ako se

posmatra kontrolna grupa ispitanika, sa braćom/sestrama uobičajenog razvoja, takve razlike

nema. Kod ispitanika iz ove grupe uočava se prisustvo veće anksioznosti kod kasnijerođenih.

Tumačenje ovakvog nalaza prevazilazi okvire našeg istraživanja, ali može poslužiti kao

smernica za buduća istraživanja, posebno ako se uzme u obzir da je u suprotnosti sa

zaključcima ranijih istraživača. Prema Sullowayu (1996), na primer, prvorođena deca su u

odnosu na kasnijerođenu više orijentisana na postignuđe, odgovornija, ljubomornija, ali i sa

više samopouzdanija i većim stepenom anksioznosti.


82

4.1.5. Diskusija rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu potpunost porodice

Veliki broj dosadašnjih studija ukazuje da nepotpunost porodice predstavljaja povećan

rizik za pojavu psihopatoloških poremećaja kod dece (Kranzler i sar., 1990; Dunn i sar.,

1998. prema Sauvole, 2001; prema Vidanović, 2006) usled interakcije faktora kao što se stres

zbog separacije roditelja ili smrti jednog od njih, posledična ekonomska deprivacija,

prezauzetost, te manjak vremena posvećenog detetu od strane preostalog roditelja, njegove

anksioznosti i/ili depresivnosti zbog gubitka partnera… Ispitanici iz naše kontrolne grupe

potvrđuju ovakva zapažanja ranijih autora, budući da imaju značajno veći stepen anksioznosti

ako žive u porodici bez jednog od roditelja. Ali, situacija je drugačija sa ispitanicima koji

imaju za sibilinga osobu sa posebnim potrebama. Oni su, suprotno očekivanjima, anksiozniji

ako žive u potpunoj porodici. Nije sasvim jasno zašto je to tako, a kako naš uzorak broji

neznatan broj ovakvih ispitanika, na dobijene rezultate moramo gledati samo kao na

tendencije. Ipak, treba imati na umu da je u porodicama sa decom sa razvojnim smetnjama

dinamika bračnih odnosa često ozbiljno poremećena. Tako, na primer, istraživanje koje je

sprovela Mitić (Mitić, 1997) na uzorku porodica dece sa cerebralnom paralizom u periodu

šest meseci od saznavanja dijagnoze deteta govori o značajno poremećenim odnosima među

roditeljima. Moguće je da anksioznost kod braće/sestara mentalno nedovoljno razvijenih

osoba nastaje kao posledica izmenjenih porodičnih odnosa, koji se karakterišu većim brojem

konflikata i problema u komunikaciji, manjim izražavanjem emocija i međusobnom

podrškom roditelja. Ostaje na budućim istraživačima da se potpunije pozabave ovom

problematikom.


83

4.1.6. Diskusija rezultata u odnosu na kontrolnu varijablu obrazovanje roditelja

Stepen izraženosti empatije, anksioznosti i samopoštovanja ne varira značajno u

zavisnosti od očevog ostvarenog obrazovanja. Ispitanici koji imaju oca sa završenom

osnovnom ili srednjom školom, ne razlikuju se značajno od onih čiji su očevi završili višu

školu ili fakultet. Kada je u pitanju obrazovanje majke, situacija se bitno menja. Braće i sestre

mentalno nedovoljno razvijenih čije su majke ostvarile nizak stepen obrazovanja (završena

osnovna ili srednja škola) pokazuju veću nelagodnost u svim emocionalno povišenim i

stresnim situacijama, veći stepen anksioznosti u situaciji psihološkog testiranja koje smo

izvršili i niži stepen samopoštovanja.

Stepen obrazovanja majke može biti pokazatelj kvaliteta okruženja u kojem adolescent

živi, kvaliteta komunikacije između roditelja i deteta, kao i mogućnosti učenja

interpersonalnih veština i sl. Živeti sa nedovoljno mentalno razvijenim sibilingom nije ni

malo lako, potrebno je mnogo vremena i truda da se pređe put koji vodi ka razumevanju i

prihvatanju. Ambivalentnost u osećanjima prema bratu ili sestri, prisutna i u uobičajenim

porodicama, ovde je još prisutnija, nesigurnost, uznemirenost i strah stalno su prisutni. I samo

saznanje o tome da je njihov brat/sestra “drugačiji”, često donosi uznemirenost i haotičnost u

mislima i osećanjima ove dece. Osećanje lične nemoći je stalno prisutno i kod roditelja i kod

braće/sestra, ali sigurno je manje tegobno, ako se podeli. Visoko obrazovane majke možda

lakše uspevaju da prepoznaju negativna osećanja, uslovljena odrastanjem uz ometenog

sibilinga, kod svoje dece, više razgovaraju sa njima, više pomažu u pronalaženju adekvatnog

načina za suočavanje sa ograničenjima brata/sestre i u iznalaženju najboljih rešenja u

međusobnoj komunikaciji. Sve ovo doprinosi smanjenju ispoljavanja negativnih aspekata,

koji su gore navedeni.

Sa druge strane, anksioznost i samopoštovanje ispitanika iz kontrolne grupe (koju čine

ispitanici sa braćom/sestrama bez intelektualnog deficita) ne razlikuju se u zavisnosti od toga

da li je njihova majka postigla osnovno, srednje ili visoko obrazovanje. Razlika ima jedino u

empatiji, na dimenzijama koje ispituju empatijsku brižnost i kapacitet za zauzimanje tuđeg

stanovišta, i to u korist dece visoko obrazovanih majki. Što su majke ispitanika iz kontrolne

grupe obrazovanije, to je kod njih empatija izraženija. I u ovom slučaju važi pravilo da više

obrazovanje roditelja, posebno majke, nudi deci kvalitetnije i podsticajnije porodično


84

okruženje, kao i veću ekonomsku sigurnost, a samim tim i više prilika za raznovrsnije oblike

socijalne interakcije, što sve skupa daje više mogućnosti za razvoj empatije.


85

5. Z A K LJ U Č A K

Mentalna nedovoljna razvijenost je stanje zaustavljenog ili nepotpunog psihičkog

razvoja koje se naročito karakteriše poremećajem onih sposobnosti koje se pojavljuju tokom

razvojnog perioda i koje doprinose smanjenju opšteg nivoa inteligencije kao što su

kognitivne, govorne, motorne i socijalne sposobnosti. Manje kvaliteteno obrazovanje i

otežano zadovoljavanje fizičkih, psihičkih i socijalnih potreba čine da je kvalitet života dece

sa razvojnom smetnjama niži od života neometenih vršnjaka, posebno u ekonomski

nerazvijenim sredinama. Osobe koje pate od ovog poremećaja teško uspevaju da se uklope u

svakodnevni život okoline i zahtevaju specijalnu pomoć društva, posebno porodice, zato se

kaže da ometenost ima ekonomske, zdravstvene, psihičke i socijalne posledice po dete,

njegovu porodicu, ali i čitavu zajednicu. Na sreću, u savremenom svetu problem ostvarivanja

prava i osposobljavanja za samostalniji život dece sa razvojnim smetnjama postaje sve važniji

problem.

Roditeljstvo, koje je samo po sebi odgovoran i ozbiljan poziv, još teže je u slučaju kada

se radi o roditeljima mentalno nedovoljno razvijenog deteta. Dijagnoza detetove ometenosti

menja roditeljske konstrukte o sebi samima, o roditeljstvu, o bolesti, prekida dotadašnje

socijalne navike, dovodi u pitanje planove za budućnost. Suočavanje porodice sa vanrednim

stresorom, kakav je ometenost deteta, nosi sa sobom depresiju, strah, osećanje poraza, potrebu

za izolacijom … Sve ovo pogađa roditelje, o čemu su pisali mnogi autori, ali ne zaobilazi ni

decu – braću/sestre osoba sa posebnim potrebama. Ipak, pregled literature iz ove oblasti

ukazuje na siromaštvo radova koji se bave problematikom prilagođavanja dece na mentalnu

nedovoljnu razvijenost kod sibilinga. Ovaj rad je nastao u pokušaju da odgovori na pitanje da

li specifični uslovi života braće/sestrara mentalno nedovoljno razvijenih osoba utiču na razvoj

nekih psiholoških osobina kod njih. Ne treba zanematiri da oni, pored toga što odrastaju sa

sibilingom koji ima teškoće intelektualnog funkcionisanja i adaptivnog ponašanja, što sa

sobom nosi niz nepoznanica, stresova i strahova, žive u porodici sa izmenjenom porodičnom

klimom. Roditelje ove dece u velikom broju slućajeva odlikuje nisko samopouzdanje,

nesigurnost, sumnje u sopstvenu kompetentnost, depresija i povišen nivo anksioznosti. Osećaj

da se nisu ostvarili kao roditelji sa detetom koje ima smetnje u razvoju čini da vrše jak

pritisak na ostalu svoju decu da budu uspešna, dok ih brige i zauzetost sprečavaju da im

posvete dovoljno vremena. Nisko samopoštovanje roditelja dece sa posebnim potrebama,


86

pojava je koju beleže mnogi autori, a nivo samopoštovanja roditelja utiče na razvoj detetove

ličnosti u celini – roditelji koji imaju visoko samopoštovanje svojoj deci mogu dati realnu

sliku spoljašnjeg sveta i odnosa u njemu, dok istovremeno pružaju dobre primere snalaženja

u životnim situacijama. Osim toga, porodica dece sa intelektualnim teškoćama suočena je sa

učestalim konfliktima, materijalnim problemima, socijalnom izolacijom. Sve ovo stvara

opasnost da braća i sestre osoba sa posebnim potrebama budu žrtve prolongiranog stresa.

Merenje anksioznosti i samopoštovanja kod ove grupe ispitanika, zbog svega navedenog,

činilo se kao važan zadatak. Takođe, smatrali smo opravdanim ispitivanje nivoa empatije,

budući da odrastanje sa bratom/sestrom koji je ometen u intelektualnom i razvoju pojmovnih,

socijalnih i praktičnih veština podrazumeva preuzmanje brige, pomaganje, razumevanje,

saosećanje...

Sposobnost empatije znači upravo to - saosećanje, emocionalno saznanje druge osobe.

Ona omogućava produbljenu komunikaciju, tumačenje motiva i predviđanje ponašanja neke

osobe, što daje smernice za sopstveno ponašanje u složenoj međuljudskoj interakciji. Odnos

empatije podrazumeva napuštanje egocentričnog stava i uživljavanje u osećanja, potrebe i

način mišljenja druge osobe. Poredeći braću i sestre osoba uobičajenog razvoja sa braćom i

sestrama osoba sa posebnim potrebama utvrdili smo da su ovi drugi zaista empatičniji. Kod

njih su posebno izraženi prosocijalno orjentisani aspekti empatije - zauzimanje perspektive

drugih i empatijska brižnost. Sposobnost fleksibilnog zauzimanja stava u socijalnoj

komunikaciji, odnosno sklonost da se spontano prihvati tačka gledišta druge osobe i

empatijska brižnost zbog opaženog emocionalnog ispoljavanja druge osobe odlikuje u

jednako visokoj meri i braću i sestre osoba sa posebnim potrebama. Braća/sestre mentalno

nedovoljno razvijenih osoba pokazuju izraženiju tendenciju da dožive jaka osećanja simpatije

i saosećanja za one koje su u nevolji (empatijska brižnost), ali i veću nelagodnost kao odgovor

na ekstremno stresne situacije koje se dešavaju drugim pojedincima (lična nelagodnost)

ukoliko su stariji po redosledu rođenja i imaju visoko školsko postignuće.

Porodica, kao primarno socijalno okruženje, od posebnog je značaja za razvoj ličnosti.

Ona utiče na formiranje identiteta pojedinca tokom interakcija sa ostalim članovima, a odnosi

koji postoje među roditeljima i decom, kao i između same dece, u vezi su i sa razvijanjem i

održavanjem sampoštovanja neke osobe. Kompleksni porodični odnosi kakvi vladaju u

porodici sa ometenim članom dovode do toga da braća/sestre mentalno nedovoljno razvijenih

osoba iz našeg uzorka pokazuju nešto niži nivo samopoštovanja od braće/sestara osoba


87

uobičajenog razvoja. Ipak, treba reći da ta razlika nije dovoljno velika da bi prešla prag

statističke značajnosti, a samopoštovanje ispitanika iz obe grupe je umereno izraženo. Najniže

vrednosti samopoštovanja postižu ispitanici iz grupe braće/sestara osoba sa posebnim

potrebama čije smo školsko postignuće ocenili kao nisko, kao i oni čije su majke završile

samo osnovnu ili srednju školu. Niža procena vlastite vrednosti zabeležena je i na poduzorku

koji čine braća i sestre mentalno nedovoljno razvijenih osoba starosti između 13 i 25 godina.

Adolescencija predstavlja prelazno razdoblje u životu, praćeno burnim psihofizičkim

promenama. Hol ju je (prema Wenar, 2002) opisao kao period koji daje potencijal za rast i

razvoj, ali i period sukobljavanja ekstrema u raspoloženju, osećanjima, energiji, ideologiji,

period pun konflikata i nemira. U ovom periodu emocionalnost i opšta emocionalna

osetljivost povećavaju se i dostižu svoj vrhunac, a anksioznost i disforičnost su vrlo česta

stanja. Anksioznost je povećana i kod adolescenata iz grupe braće i sestrara osoba sa

intelektualnim teškoćama. Međutim, vrednosti koje oni postižu iznad su prosečnih vrednosti

za adolescente, te se ne mogu pripisati samo specifičnosti burnog perioda u kome se nalaze.

Vrlo neobičan i neočekivan nalaz je sledeći. Naime, braća i sestre osoba sa intelektualnim

teškoćama anksiozniji su ukoliko žive u potpunoj porodici, sa oba roditelja. Objašnjenje

možda leži u činjenici da je u porodicama sa mentalno nedovoljno razvijenim članom nivo

stresa povišen, zdrav porodični život često narušen međusobnim prepirkama i poremećenim

odnosima roditelja, što dovodi do problema u uspostavljanju veze sa decom i utiče na njihovo

formiranje dispozicije za anksiozno reagovanje. Ovo za sad možemo tumačiti kao tendenciju,

budući da je broj ispitanika koji potiču iz nepotpunih porodica u našem uzorku neznatan, ali

smatramo da je korisno proveriti ovu pretpostavku u nekom od budućih istraživanja.

Eventualni nedostatak ovog istraživanja je to što uzorak koji smo obradili ne oslikava

sasvim strukturu populacije. Porodice sa mentalno nedovoljno razvijenim članom najčešće su

niskog obrazovnog i ekonomskog statusa, a proučavanje socio-demografskih varijabli za

uzorak braće i sestrara mentalno nedovoljno razvijenih osoba koje smo mi ispitali upućuje na

drugačiji zaključak o njihovom o socio-ekonomskom statusu. Naime, većinu ispitanika

karakteriše visoko školsko postignuće, a isto važi i za roditelje - veliki broj majki i očeva

naših ispitanika ima visoko obrazovanje, a time i potencijalno bolje materijalno stanje.

Ovakva struktura dobijena je najverovatnije zbog toga što smo najveći broj ispitanika našli

putem internet stranica udruženja za pomoć MNRO, pri čemu smo najčešće stupali u kontakt

sa majkama, koje su posredovale u uspostavljanju kontakta sa svojom decom uobičajenog


88

razvoja, a podaci mnogobrojnih studija (Republički zavod za statistiku) pokazuju da veliku

većinu korisnika interneta u Srbiji čine visoko obrazovani. Pokazalo se da su sopstveno

visoko školsko postignuće i visoko obrazovanje majke varijable koje deluju protektivno –

povezane su sa višim vrednostima samopoštovanja i nižim vrednostima anksioznosti. Stoga

je, da bi se dobila jasnija slika realne situacije, u istraživanje potrebno uključiti veći broj

ispitanika nižeg obrazovnog i materijalnog statusa. Takođe, potrebno je u cilju potpunijeg

razumevanja psihološkog profila braće i sestara mentalno nedovoljno razvijenih osoba ispitati

druge značajne osobine ličnosti, ali i proučavati njihove interakcije, kako sa ometenim

sibilingom, tako i sa roditeljima. Nadamo se da će rezultati ovog istraživanja dati podsticaj za

to budućim autorima.

Rezultati ovog istraživanja govore o velikom značaju porodice za prevenciju negativnih

ispoljavanja kod braće/sestara mentalno nedovoljno razvijenih. Loša porodična klima i loša

materijalna situacija dovode do smanjenja kvaliteta života porodica sa decom koja imaju

razvojne smetnje, mogu da utiču na povećanje anksioznosti i stvaranje negativne slike o sebi

kod svih članova porodice. Kvalitet komunikacija između roditelja međusobno i između

roditelja određen je i stepenom do kog je porodica uspela da se adaptira na život sa ometenim

članom i da pronađe način da uspešno zadovoljava potrebe ometenog člana bez zapostavljanja

potreba ostalih članova. Velika je odgovornost društva – centara za socijalni rad, obrazovnih i

medicinskih ustanova, lokalnih samouprava i pojedinaca – da pruži psihosocijalnu i

materijalnu podršku porodicama dece sa razvojnim teškoćama da istraju na svom teškom

putu. Od posebnog značaja je osnaživanje roditelja – stvaranjem boljih kompetenci za

uspešno roditeljstvo, jačanjem njihovog samopoštovanja, samostalnosti i znanja, učenjem

komunikacionih veština i sl. Ali, nije dovoljno da roditelji nauče kako da pomognu svom

detetu sa teškoćama u razvoju, potrebno je da znaju da i ostala njihova deca imaju neke svoje

posebne potrebe, da i njima treba mnogo roditeljske podrške, ljubavi, pažnje i razumevanja

kako bi izrasla u menatlno zdrave ljude, sa niskim stepenom anksioznosti i pozitivnom slikom

o sebi. Život sa menatlno ometenim sibilingom nauči ih da budu tolerantni, puni razumevanja

za slabe i nemoćne i spremni da pomognu drugom ljudskom biću u nevolji.


89

6. L I T E R A T U R A

1. Anđelković V. (2008). Anksioznost i samopoštovanje u kontekstu uzrasta, pola i

profesionalnog usmerenja. Godišnjak za psihologiju. 5, (6-7), 111 – 130.

2. Baron–Cohen, S., Wheelwright, S. (2004). The empathy quotient: an investigation

of adults with asperger syndrome or high functioning autism and normal sex

differences. Journal of autism and development disdorders. 34/2, 163 – 173.

3. Batson, C. D., Dincan, B.D., Ackerman, P., Buckley, T. & Birch, K. (1981). Is

empathic emotion a source of altruistic motivation?. Journal of Personality and

Social psychology, 40, 290–302

4. Belsky, J. (1984). The determinants of parenting. A process model. Child

Development. 55, 83-96.

5. Bezinović, P. (1988). Percepcija osobne kompetentnosti kao dimenzija

samopoimanja. Doktorska disertacija. Zagreb: Odsjek za psihologiju Filozofskog

fakulteta.

6. Bowlby, J. (1969). Attachment and Loss: Attachment. New York: Basic Books.

7. Coopersmith, C. (1967). Anticedents of self-esteem. Palo Alto: Consulting

Psychologists Press.

8. Cotton, K. (2001). Developing empathy in children and youth. Portland: School

Improvement Research Series.

9. Davis, M.H. (1983). Measuring individual differences in empathy: Evidence for a

multidimensional approach. Journal of Personality and Social Psychology. 44 (1),

113-126.


90

10. Davis, M. H. (1995). Savetovanje roditelja dece hronično obolele ili dece ometene u

razvoju. Beograd: IMD.

11. Dulčić, A. (2001). Neki aspekti života s djetetom sa smetnjama u razvoju. Dijete i

društvo. 3, 251-260.

12. Eraković, T. (1995). Korektivni pedagoški rad. Beograd: ZUNS.

13. Filipović, A. (2002). Samopoštovanje i percepcija kompetentnosti darovite djece.

Diplomski rad. Zagreb: Odsjek za psihologiju Filozofskog fakulteta.

14. Greenspan, S. I., Wieder, S. (2003.) Dijete s posebnim potrebama - poticanje

intelektualnog i emocionalnog razvoja. Lekenik: Ostvarenje.

15. Grossman, F.K., Anderson, L., Sakurai, M., Finnin, L., Fox, M., & Beinashowitz, J.

(1990). Risk and resilience in young adolescents. Resilient Adolescent Project.

Boston: Boston University & Quincy Public School.

16. Gullone, E., King, N.J. & Ollendick T.H. (2001): Self reported anxiety in children

and adolescents: A three-year follov up study. Journal of genetic psychology. 162,

(1), 5- 20.

17. Hoffman, M. (2003). Empatija i moralni razvoj. Beograd: Dereta.

18. Horvat, M. (2002). Evaluacija Upitnika anksioznosti kao stanja i osobine STAI.

Diplomski rad. Zagreb: Filozofski fakultet.

19. Hrnjica, S. (1997). Dete sa razvojnim smetnjama u osnovnoj školi. Beograd:

Učiteljski fakultet.


91

20. Igrić, Lj. (2001). Djeca s mentalnom retardacijom u društvu. Dijete i društvo, 3, 293-

301.

21. Kalliopuska, M. (1984). Empathy and Birth Order. Psychological Reports. 55, 115 –

118.

22. Kaliopuška, M. (1995). Učenje poštovanju života, empatiji i samokontroli.

Moralnost i društvena kriza. Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.

23. Karniol, R., Gabay, R., Ochion, Y., & Harari, Y. (1998). Is gender or gender-role

orientation a better predictor of empathy in adolescence? Sex roles. A journal of

research. 39, 45–59.

24. Kondić, K., Vidanović, S. (2011). O deci i roditeljima. Niš: Filozofski fakultet.

25. Kunce, L. J., Shaver, P. R., (1994) An attachment-theoretical approach to

caregiving in romantic relationships. U K. Bartholomew & D. Parlman (Eds.)

Advances in personal relationships. 5, 205 – 237. London: Kingsley.

26. Lacković-Grgin, K. (1994). Samopoimanje mladih. Jastrebarsko: Naklada Slap.

27. Lacković-Grgin, K., Prorokovič, A., Čubela, V. i Penezič, Z. (2002). Zbirka

psihologijskih skala i upitnika. Zadar: Sveučilište u Splitu - Filozofski fakultet u

Zadru.

28. Leutar, Z., Rajić, I. (2002). Dijete s mentalnom retardacijom u obitelji. Zagreb:

Ljetopis studijskog centra socijalnog rada.

29. Margelit, M., Heiman, T. (1986). Learning-Disabled Boys: Anxiety, Parental

Anxiety and Family Climate. Journal of Clinical Child Psychology. 15, (3), 248-

253


92

30. McDonald, A. (2001). The Prevalence and Effects of Test Anxiety in School

Children. Educational Psychology. 21, (1), 89-102.

31. Mikulincer M. (2006). Dynamics of Romantic Love: Attachment, Caregiving, and

Sex. Attachment, Caregiving, and Sex within Romantic Relationships. Guilford

Publications. 23 – 44.

32. Milošević, N., Ševkušić, S. (2005), Samopoštovanje i školsko postignuće učenika.

Zbornik instituta za pedagoška istraživanja. 1, 70 – 87.

33. Mitić, M. (1997). Porodica i stres, između poraza i nada. Beograd: Institut za

psihologiju.

34. Mitić, M. (2011). Porodica, roditelji i roditeljstvo. U: Mitić, М. (ur). Deca sa

smetnjama u razvoju. Potrebe i podrška. Beograd: Republički zavod za socijalnu

zaštit. 56 – 66.

35. Pastor, I. (2004). Samopoštovanje djece s obzirom na spol, dob i mjesto stanovanja.

Diplomski rad. Zagreb: Filozofski fakultet.

36. Peleg-Popko, O., Klingman, A. (2002). Family environment, discrepancies between

perceived actual and desirable environment, and children’s test and trait anxiety.

British Journal of Guidance & Counseling. 40 (4), 451-466.

37. Raboteg–Šarić, Z. (1995). Psihologija altruizma. Zagreb: Alinea.

38. Raboteg-Šarić, Z. (1993). Empatija, moralno rasuđivanje i različiti oblici

prosocijalnog ponašanja. Doktorska disertacija. Zagreb: Filozofski fakultet.

39. Radovanović, V. (1993). Empatičnost srednjoškolskih nastavnika. Psihologija. 26

(1–2), 11–50.

40. Riddick, B., Sterling, C., Farmer, M. & Morgan, S. (1999). Self-Esteem and Anxiety

in the Educational Histories of Adult Dyslexic Students. Dyslexia. 5, (4), 227-248.


93

41. Rudan, V. (2007). Psihoanalitički koncept anksioznosti. Zagreb: Medix, 13, (71), 67-

71.

42. Shraga, S. (1991): The Application of Gestalt Methods for the Reduction of Test

Anxiety in Students. Assesments & Evaluation in Higher Education. 16, (2), 157-

165.

43. Spielberger, C.D. (2000). Priručnik za Upitnik anksioznosti kao stanja i osobine

ličnosti - STAI. Jastrebarsko: Naklada Slap.

44. Spielberger, C. D., Gorsuch, R. L. & Lushene, R. E. (1983). STAI manual for the

STAI-TRAIT anxiety inventory. Palo Alto: Consulting Psychologists Press.

45. Staub, E. (1971). A child in distress: The influence of nurturance and modeling on

children's attempts to help. Developmental Psychology, 5 (1), 124 – 132.

46. Stojiljković, S. (1998). Ličnost i moral. Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.

47. Sulloway, F.J. (1996). Born to rebel: Birth order, family dynamics, and creative

lives. New York: Pantheon Books.

48. Svetska zdravstvena organizacija. (1998). MKB-10 – klasifikacija mentalnih

poremećaja i poremećaja ponašanja – dijagnostički kriterijumi za istraživanje.

Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

49. Terzić, Đ. (1995.) Oblici reagiranja roditelja na rođenje mentalno retardiranog

djeteta. Naš prijatelj. 1/2 , 53-59.

50. Trusty, J., Ng, K. & Watts, R. E. (2005). Model of effects of adult attachment on

emotional empathy of counseling students. Journal of Counseling & Development,

83, 66–77.

51. Van Houtte, M. (2005). Global self-esteem in technical/vocational versus general

secondary school tracks: a matter of gender?. Sex Roles:A Journal of Research.


94

52. Vance, A., Costin, J., Barnett, R., Luk, E., Maruff, P. & Tonge, B. (2001):

Characteristics of parent and child-reported anxiety in psychostimulant medication

naive, clinically referred children with attention deficit hyperactivity disorder,

combined type (ADHD-CT). Australian and New Zealand Journal of Psychiatry. 36,

(2), 234-239

53. Vicente, J., Moriera, Y., Moran, G., Comfort, J.C., Finley, G.E. (1983). Personality

Correlates of Ordinal Family Position in Panamian Adolescents. The Journal of

Social Psychology, 120, 7 – 12.

54. Vidanović, S. (2006). Razvoj dece u nepotpunoj porodici. U S. Vidanović, J.

Todorović i V. Hedrih, (Ur) Porodica i posao – izazovi i mogućnosti (str. 81 – 92).

Niš: Filozofski fakultet.

55. Vulić Prtorić, A. (2003): Priručnik za skalu strahova i anksioznosti za djecu i

adolescente (SKAD-62). Jastrebarsko: Naklada Slap.

56. Zahn-Waxler, C., Iannotti, R., Chapman, M. (1982). Peers and Prosocial

Development. In Rubin, K.H., Ross, H.S. (Eds.), Peer relationships and social skills

in childhood (pp 133-160). New York: Springer-Verag.

57. Zovko, G. (1993) Odgoj izuzetne djece. Zagreb: Orijentacije.

58. Wenar, C., (2002). Razvojna psihopatologija i psihijatrija: od dječje dobi do

adolescencije. Jastrebarsko: Naklada Slap.

59. Wood, J.J. , McLeod, M.S., Hwang, W. & Chu, B.C. (2003). Parenting and

childhood anxiety:Theory, empirical findings and future directions. Journal of Child

Psychology and Psychiatry. 44, 134-151.

Documents

Rad Aleksandra Stojilkovic