Glava V

Pojmovno odredjenje ekoloske krize

Ekoloska kriza predstavlja narusavanje uravnotezenosti uslova I uticaja u covekovoj zivotnoj sredini, u jedinstvu njene prirodne I drustvene komponente I izrazava se u ugrozenosti stabilnog funkcionisanja kako bisofere tako I drustva, dovodeci u pitanje covekovu egzistenciju kao prirodnog drustvenog bica. Najcesce kao 3 modaliteta njenog ispoljavanja navode: zagadjenje, ugrozenost I destrukcija. Zagadjenje predstavlja najnizi stepen poremecenja ekoloske ravnoteze. Ugrozenost oznacava znatno smanjenje sposobnosti ekosistema I biosfere I za njihovu samoregulaciju I za uspostavljanje “uravnotezenosti uslova I uticaja” u njima potrebna je covekova delatnost. Destrukcija oznacava onaj stadijum razaranja ekosistema kada je obnova njihovih funkcija skoro nemoguca ili zahteva velike napore coveka u dugom periodu. Kao sigurni znaci ekoloske krize javljaju se problem ishrane, demografska eksplozija, iscrpljivanje prirodnih resursa. O karakteru ekoloske krize, u smislu da li ona ima globalni ili lokalni karakter, postoje razlicita shvatanja. Prema nekim shvatanjima ekoloska kriza nema globalni karakter buduci da funkcionisu osnovni principi biosfere, sto pokazuje da ona nije izgubila sposobnost samoregulacije I dinamicku ravnotezu. Prema tome ekoloski problemi, narusavanje ekoloske ravnoteze, prema tim shvatanjima imaju samo lokalni karakter. Ovakvo shvatanje karaktera ekoloskih problema naucno je neodrzivo jer se zasniva na netacnom I nepotpunom shvatanju elemenata covekove sredine.

Uzroci ekoloske krize

Jedan od prvih mislilaca koji je ukazivao na to da ekoloski poremecaji nastaju kao posledica koriscenja razvijenih proizvodnih snaga u okviru robno trzisnih, drustvenih odnosa, bio je Karl Marks. Uzroke ekoloske krize treba istrazivati I na globalnom I na lokalnom planu. U njihovom istrazivanju treba imati u vidu da su oni medjusobno povezani I da se cesto I prozimaju. Smatramo da se kao osnovni uzroci narusavaja ekoloske ravnoteze, koji dovode do ekoloske krize mogu navesti:problemi stanovnistva-demografski bum, iscpljivanje prirodnih resursa I problem energije, zagadjivanje prirode kao univerzalni problem.

Rapidno povecanje stanovnistva zapoceto je sa industrijskom revolucijom. Njegov brz porast posledica je neuskladjenosti izmedju nataliteta I mortaliteta, tj.zadrzavanjem stope nataliteta I opadanjem stope mortaliteta usled poboljsanja uslova zivota I razvoja medicine. Postoje fizicke granice koliki broj ljudi moze ziveti na zemlji. S razvojem industrije, broj I kolicina zagadjivaca su u stalnom porastu. Lista zagadjivaca:ugljen-dioksid, ugljen-monoksid, sumpor-dioksid, isparljivi ugljovodonici I njihovi produkti, olovo, kadmijum, fosfati, nitrati, azbest, nafta, organske materije, patogeni organizmi, pesticidi, toplota I cvrsti otpad.

Anticka I srednjovekovna shvatanja o odnosu drustva I prirode

U starom veku kod sofista srecemo shvatanje da je covek subjekt a priroda objekt kome covek namece svoju volju kao subjekt. Aristotel je smatrao da je dobro za coveka onaj cilj kome I sama priroda tezi. I dela filozofa I mislilaca starog Rima sadrze ukazivanje na odredjena ekoloska nacela, tako dela filozofa Lukrecija, pesnika Virgilija sadrze neke

elemente ekoloskih nacela. U srednjem veku, u doba Justinijana doneti su propisi o rusenju starih zgrada. Nagovestaji o merama zastite zivotne sredine srecu se u 13. I 14.veku u Velikoj Britaniji. Tako je za vreme vladavine Edvarda I pod pritiskom protesta gradjana protiv upotrebe uglja izdat edikt protiv upotrebe uglja za lozenje pod pretnjom smrtne kazne.

Shvatanja o odnosu drustva I prirode u novom veku

Kod francuskih materijalista odnos drustva I prirode bio je postavljen na materijalistickim osnovama. Ideja o preteznom uticaju prirode na coveka posredstvom geografskih faktora potpunije je razvijena u delima Bodena, Monteskjea i Rasela. Ova ideja je bila cak dotle razvijena da se smatralo da geografska sredina I prirodni uslovi odredjuju ne samo drustvenu organizaciju vec I karakter naroda tako da coveku ostaje da se samo prilagodi prirodi. Medjuti, s razvojem proizvodnih snaga I prirodnih nauka postaje prisutnije I shvatanje da covek moze I potcinjavati prirodu. Sa ovim saznanjem, pored ideje, u jedinstvu coveka I prirode, javlja se I ideja o njihovom suprotstavljanju. Ova ideja prisutna je u filozofiji 17.i 18.veka od Bekona, preko Hobsa do Dekarta I Lajbnica. Hobs nije najpotpunije izrazio ideju o suprotstavljanju coveka I prirode. On je ukazivao na to da se covek nalazi na granici prirode kao njen deo I kao deo drzave.

U novom veku nastaju ne samo rasprave I razmatranja o odnosu prirode I drustva vec se donose I pravni propisi, pre svega zakoni o zastiti covekove zivotne sredine. U 18.i 19.veku brz reazvoj industrije, povecanje br.stanovnika I slivanje stanovnistva u gradove, sve vise zagadjuje covekovu zivotnu sredinu. U Rusiji je Petar Veliki pocetkom 18.veka doneo zakon kojim je zastitio jednu zivotnjsku vrstu-losa-severnog jelena, koja je bila ugrozena lovom. U Svedskoj se u 18.i 19.veku donose dva znacajna zakona iz oblasti zastite zivotne sredine:zakon o zastiti voda 1734. I zakon o planovima sirenja gradova 1874. U Beogradu 1841.objavljena je naredba o odrzavanju cistoce u gradu.

Opsti pogledi na shvatanja o odnosu drustva I prirode u savremenom drustvu

Ekoloski pokreti su isticali zahtev za preokret u odnosu covek-priroda koji bi omogucio da covek I priroda mogu ziveti u odnosu produktivne harmonije sto bi sprecilo ekolosku katastrofu. Oni su nastali tek kada su podrucja u kojima je stanovala burzoazija I njeni uslovi zivota bili ugrozeni ekoloskim nevoljama koje industralizacija sa sobom nosi.

Rimski klub I ekoloski problemi

Rimski klub nastao je tako sto je Aurelio Pillccei potpredsednik Fiata u aprilu 1968.sazvao konferenciju ekonomista, geneticara, politikologa, sociologa, menadzera I rukovodilaca svetskih istrazivackih institucija s ciljem razmatranja ekoloskih problema. Na konferenciji je osnovan Rimski klub ciji je zadatak bio da primenom egzaktnih metoda istrazi stanje covekove sredine I predlozi najracionalniju strategiju za resavanje ekoloskih problema. Prvi izvestaj za Rimski klub pripremila je grupa naucnika sa Masacusetskog instituta na cijem celu se nalazio Denis Midous. Taj izvestaj je objavljen u vodu knjige pod nazivom Granice rasta 1972. U izvestaju se polazilo od odredjenih rezervi sirovina I energije I pretpostavljalo

se da ce ekonomski sistem I ljudske vrednosti ostati iste. Bavili su se pitanjima ubrzane industralizacije, brzog porasta stanovnistva, svetski rasirene nedohranjenosti, iscrpljivanja neobnovljivih prirodnih izvora I narusavanja covekove okoline. Drugi izvestaj se pojavio dve godine posle prvog u knjizi Covecanstvo na raskrscu. Autori ovog izvestaja su Mihajlo Mesarovic I Eduard Pestel. Nastojali su da odgovore na 5 pitanja:da li su krize energije, hrane, sirovina itd.stalne ili su proizvod naseg neshvatanja I nepaznje, mogu li se krize resiti u nacionalnim, podrucnim, ili lokalnim granicama ili trajna resenja treba traziti u svetskim razmerama, da li se krize mogu resiti primenom tradicionalnih mera ili strategija treba da ukljuci u sebe sve vidove drustvenog zivota, postoji li nacin da se totalne krize rese sa radnjom, bez nepravednih zrtvi bilo kog ucesnika svetskog sistema. Treci izvestaj pod nazivom RIO-preoblikovanje medjunarodnog poretka napisao je Jan Tinbergen I njegov tim. U ovom izvestaju analizirane su moguce mere koje treba sprovesti da bi se stvorilo novo ljudsko drustvo. Kao jedna od takvih mera predlagana je preraspodela dohotka preko uvodjenja medjunarodnog proizvoda na prihod multinacionalnih kompanija, porez na trajnu luksusznu potrosacku robu, porez na naoruzanje I porez na upotrebu prirodnih resursa. Prva tri izvestaja su ukazala na opasnost koja preti covecanstvu od ekoloske katastrofe, sto je imalo za posledicu sirenje pesimisticnog raspolozenja medju ljudima. Zato je I postojala potreba da se pruzi optimisticki pogled na buducnost covecanstva. Sa tim ciljem Rimski klub je poverio izradu novog cetvrtog izvestaja istrazivackom timu Ervina Lasla, u knjizi Ciljevi covecanstva. Globalni cilj ljudske zajednice prema shvatanju Ervina Lasla je ocuvanje mira kao preduslova njene bezbednosti. Drugi interes je obezbedjivanje hrane za celokupno covecanstvo. Kao treci globalni cilj navodi se briga o energiji I prirodnim resursima. Isto tako kritikovano je svodjenje problema savremene civilizacije na probleme hrane, energije I resursa, uz zapostavljanje problema zagadjivanja covekove zivotne sredine I posledica povecanog nataliteta u zemljama u razvoju.

Socijalizam I resavanje ekoloskih problema

Dvadesetih godina dvadesetog veka socijalizam je od teorijskog projekta socijalne formacije poceo da se ostvaruje kao drustveno-ekonomsko uredjenje u pojedinim zemljama, prvo u Rusiji, a potom 50-ih godina u zemljama istocne Evrope I sire. Osnovni motiv proizvodnje u socijalizmu trebalo je da bude podmirenje ljudskih potreba I zato se mogu smanjiti ulaganja u proizvodnju, u prisvajanje prirode I vise ulagati u zastitu prirodne sredine-tehnologija za svaki proizvod treba da razvija proces koji racionalno trosi sirovine I energiju u okolini.

GLAVA VI

1. Zaštita čovekove ž.s. i teorije zaštite

Zaštita ž.s. obuhvata skup mera koje imaju za cilj zaštitu čovekove sredine na globalnom i lokalnom nivou od narusavanja ekoloske ravnoteze i otklanjanja posledica te narusene ravnoteže kako bi se coveku obezbedila ž.s. njemu primerena kao prirodno-drustvenom biću.Mere koje se preduzimaju mogu se svrstati u 4 grupe: pravne, tehnicke, obrazovno-vaspitne i politicke. Radi zastite covekove z.s. donose se pravni propisi skoro u svim državama i u medjunarodnom pravu.

Tehničke mere zaštite ž.s. preduzimaju se radi mogućnosti otklanjanja narušavanja ekološke ravnoteže. Obrazovno vaspitne mere preduzimaju se radi razvijanja ekološke svesti. Političke mere se iskazuju unošenjem stavova o potrebi zaštite čovekove ž.s. u programe političkih stranaka. Kao rezultat delovanja Rimskog kluba tj. u njegovim izveštajima razradjene su Teorija granice rasta, Teorija organskog sveta, Teorij preobražaja medjunarodnog poretka i Teorija postojanog stanja.

2. Sociološki aspekt zaštite ž.s.

Savremeno čovečanstvo postaje sve jedinstvenije, tako da se govori o ujedinjavanju svih društava u jedno društvo. Globalnim problemima savremenog društva nazivaju se i oni problemi koji proizilaze iz svojevrsnog ujedinjavanja svih društava u jedno društvo-ujedinjeno čovečanstvo. Jedan od ovih problema je zaštita ž.s., očuvanje ekološke ravnoteže na planet, a to znači, rešavanje savremenih ekoloških problema. Sociologija se pojavila kao nauka o najopštijim zakonitostima nastanka, strukture i razvoja ljudskog društva, sve zakonitosti je formulisala uopštavajući saznanja o pojedinim društvima. Sociologija treba da promišlja ne samo odnos društva i prirode već i odnos pojednih društava prema prirodnoj sredini, kao i njegov odnos prema drugim društvima i prema društvu uopšte. Savremeno društvo je društvo u kome će se prvi put čovečanstvo sjediniti u jedno. Za rešavanje globalnih problema najpotrebnija je SARADNJA država. Jer neko zagadjenje me mora biti smo unutar jedne zemlje već može vetar da je nosi i u drugu zemlju, zato je potrebna saradja medju državama.

3. Globalni karakter ekoloških problema-osnova medjunarodne zaštite ž.s

Efikasna zaštita od štetnog uticaja na prirodu često zahteva saradnju više država. Otrovni gasovovi mogu donositi i donose vetrovi iz drugih država. Zaštita od štetnih hemikalija postoji u zemljama gde se one proizvode zahvaljujući razvijenosti tih zemalja , medjutim ta zaštita u drugim državama uvoznicama to ne postoji. Zagadjenost voda je još veći ekološki problem, naravno i ovde je potrebna saradnja medju državama u zaštiti podzemnih voda. Prostiranje zagadjenja preko granica države ne prostire se samo preko vode i vazduha već i prenosom prljavih tehnologija u zemlje koje su manje razvijenije od države koja ih izvozi, to naravno mnogo utiče na reazvoj te države. Društvo je zavisno od prirode, postoji ograničenost bogatstva, ona nisu neiscrpna, ne postoji beskranična regeneracija!!

4. Medjunarodno-pravna saradnja u zaštiti ž.s.

Medjunarodno-pravno uredjivanje zaštite i unapredjivanje ž.s. nije kako se često smatra sasvim nova delatnost u medjuržavnim odnosima.

U Stokholmskoj deklaraciji 1972 istaknuto je da čovekova okolina ima dve komponente- prirodnu i onu koju je izgradio sam čovek i da su obe bitne za blagostanje i uživanje osnovnih prava na sam život. PRVA konferencija Ujedinjenih nacija o čovekovoj okolini - STOKHOLM 1972., ucestvovalo 112 država usvojena deklaracija o čovekovoj okolini. 20to godišnje iskustvo u zaštiti ž.s. - RIO DE ŽANEIRO 1992. povod za ovu konferenciju UN, bila je kritika u njenoj primeni i da se razmotri iskustvo u zaštiti ž.s. Na ovoj konferenciji je usvojen dokument AGENDA 21- Program aktivnosti za 21 vek, koji predstavlja plan akcija u svim područjima relevantnim za održivi razvoj. Sadrži 4 dela sa 40 poglavlja. 10 godina posle Ria održana je konferencija u JOHANESBURGU 2002. - Svetski samit o održivom razvoju. Usvojene su tri komponente održivog razvoja- ekonomski rast, socijalni razvoj i zaštita životne sredine. Cilj deklaracije je bio iskorenjavanje siromaštva. Veliki začaj za saradnju evropskih država u oblasti zaštite ž.s. 9ma i usvajanje Evropske povelje o ž.s. i zdravlju.

5. Osnovni uzroci i oblici degradacije čovekove ž.s. Srbija i Crna Gora

U srbiji i Crnoj Gori postoji 5 osnovnih uzroka koji na jedan ili drugi način u manjoj ili većoj meri dovode do degradacije, to su

-brz i specifičan proces industralizacije -urbanizacija-upotreba ''profitno orjentisane'' tehnologije-''rasipnički model potrošnje i mehanizam tržišnoj privredjivanjaPosle 2.sv rata materijalni rast bio je privilegovan po cenu degradiranja prirodne sredine. Ovakav odnos prema prirodi doveo je do raznih oblika narušavanja ekološke ravnoteže. Još jedan uzrok zagadjenja u Jugoslaviji bila je prljava tehnologija.

6. Faze u razvoju sistema zaštite ž.s. u Srbiji i CG

Postoje 3 faze zaštite čovekove sredine u našoj državi, to su

1. faza - period od 1945-1970. prvih godina ekološki problemi nisu ni uočavani ni rešavani. To je bio period Jugoslavije kada je smatrano da su pr. bogatstva data da se što bolje iskoriste za ostvarivanje privrednog rasta. Postepeno se dolazilo do saznanja da je potrebno biti obazriviji u iskorišćavanju bogatsava, da prekomerno korišćenje može dovesti do neželjenih posledica.

2. faza - počinje 70-tih godina. U ovoj fazi javljaju se ne samo ekološki problemi već i svest o njihovoj povezanosti sa ekološkim problemima u drugim zemljama. Uloga države je u početku bila kontrolna i vrlo skromna.

3. faza - počinje 80-tih godina sa društvenom i privrednom reformom koja dovodi do napuštanja koncepta društvenog razvoja. U ovoj fazi značajno mesto čovekove sredine dobija država i njeni organi.

Odnos prema ekološkim problemima u sistemu socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji izgradjivan je na osnovu shvatanja socijalizma kao društvenog uredjenja u kome motiv proizvodnje nije profit i u kome je čovek največa vrednost.

Savezna skupština usvojila je Zakon o osnovama zaštite ž.s. 12.maja 1998. Zakonom se uredjuju principi, kriterijumi i mere čijom realizacijom treba da se obezbedi zdrava ž.s.

7. Pravo na zdravu životnu sredinu

Pravo čoveka na zdravu ž.s. može se posmatrati kao prirodno pravo i kao ustavno-pravo. Kao prirodno pravo to je pravo čoveka na uslove života i na životnu sredinu koja mu omogućava da živi kao ljudsko biće. Kao ustavno pravo ono je pravna formulacija objektivno postojećeg društvenog odnosa i procesa i težnje i potrebe društva da zbog posledica nastalih i mogućih zagađenja i razaranja ž.s. sačuva i unapredi ž.s. za sadašnje i buduće generacije.

Potreba za ustanovljenjem prava čoveka na zdravu ž.s. kao i ustavnog prava nastaje sa saznanjem da je čovekova sredina tako ugrožena da njena degradacija predstavlja opasnost za opstanak čoveka. U Jugoslaviji je ustavno pravo na zdravu ž.s. ustanovljeno 1974.god iskazom „Čovek ima pravo na zdravu ž.s. i blagovremenom obaveštenju o njenom stanju“. Takođe ustavom je rečeno da svako ko iskorišćava zemljište, vodu ili drugo prirodno dobro dužan je da to vrši na način kojim se obezbeđuju uslovi za rad i život čoveka u zdravoj sredini. Kod nas osnovna informacija koja prodire do javnosti može se reći da se pravni propisi o zaštiti ćovekove sredine nisu poštovali i ne poštuju se, i da slučajevi zagađenja čovekove sredine nisu retki. To je posledica relativno niske ekološke svestiali i neefikasnosti pravnog sistema.

8. Zaštita životne sredine i bezbedni uslovi rada

Pravo na zdravu ž.s. u tesnoj je vezi sa pravom na bezbedne uslove rada tj. sa pravom na zdravu radnu sredinu, radnu sredinu u kojoj čoveku ne preti opasnost da bude narušen njegov fizički, psihički i moralni inegritet. I to tako Ustav predviđa da radnik ima pravo na zdravstvenu i drugu zaštitui ličnu sigurnost na radu (Ustav Jugoslavije 1974.). Uslovi u kojima se ostvaruje zaštita čovekovog fizičkog integriteta u radnoj sredini obezbeđuju se merama tehničke zaštite. Najznačajniji vidovi narušavanja psihičkog inegriteta su psihoneuroze i psihoze, društveni odnosi u radnoj sredini trebaju da budu takvi da čovek ne dolazi u sukom ni sa sobom ni sa sredinom.

Glava VII

Ekološka kriza i ekološka svest

Nekada se smatralo da je priroda neiscrpni izvor bogatstva a da se snaga ljudskog uma, izražava u moći čoveka da u što većem obimu i što efikasnije prisvaja to bogatstvo. Međutim, novo promišljanje razvoja ukazuje da je ekonomski rast ,,pokretan intenzivnom tehnologijom i prekomernom eksploatacijom prirode, glavni faktor degradacije prirodne okoline’’ i ističe potrebu da se on napusti iznalaženjem alternativnih načina razvoja, koji neće imati za posledicu degradaciju prirodne okoline.Ideja humanizma pretpostavlja ljudsku sposobnost samorealizacije i kontrole izbora i toka samorealizacije.Nova ekološka svest dovela je i dovodi u pitanje način života ,,dotad obuhvaćen tehnobirokratskim i industrijsko-gradskim okvirom’’ i ističe brigu o ,,očuvanju eko-sistema i težnju da se nađe nova ravnoteža čovek-priroda’’. Bitna komponenta u strategiji čovečanstva za očuvanje ravnoteže čovek (društvo) - priroda, treba da predstavlja izgrađivanje novih moralnih normi, nove moralnosti.

Ekološka svest i ekološka kultura

Ekološka svest nastaje kako na osnovu očiglednog saznanja tako i na osnovu naučnog istraživanja. Ekološka svest sadrži saznanja o stanju i promenama u prirodi koje nastaju odnosom društva prema njoj, shvatanja o mogućim putevima i načinima rešavanja ekoloških problema i saznanja o potrebi zaštite prirode od daljeg narušavanja ekološke ravnoteže u njoj. Ekološka svest nastaje u istorijskom periodu kada odnos društva prema prirodi dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže u prirodi tj. ekološke krize.Ekološka svest se različito pojmovno određuje. Najkraće se određuje tako što se kaže da ona kao svest o okolini obuhvata shvatanja, načine ponašanja, motive delovanja, želje i očekivanja koji se odnose i na čovekovu prirodnu okolinu.

Ekološka svest u sebi sadrži više dimenzija: teorijsku dimenziju (naučno mišljanje) vredonosnu dimenziju (ciljeve) socijalnu dimenziju (ideju nove zajednice) istorijsku dimenziju (mogućnosti) političku dimenziju (ako je delovanje socijalnih snaga) subjektivnu dimenziju (pretpostavke, uverenja i želje)

Za rešavanje ekonomskih problema postoje dva uzajamno povezana imperativa :1. ekološki - da čovek svoju delatnost usaglasi sa razvojem biosfere;2. moralni - da se u saznanju pojavi novi tabu - ne zagađuj prirodnu sredinu, ne radi

suprotno zakonitostima u njoj.

Osnovni elementi ekološke svesti:

ekološka saznanja - tu spadaju saznanja o ograničenosti prirode, saznanja o suštini odnosa u sistemu ,,društvo-čovek-tehnika-prirodna sredina’’. Bez obzira da li se radi o saznanjima na globalnom ili lokalnom nivou, ona treba da izražavaju jedinstvo prirodno-naučnog i humanističnog pristupa u saznavanju ekoloških problema.

vrednovanje ekološke situacije - izražava stavove društva ili grupe prema životnoj sredini koju treba štititi i očuvati kao vrednost.

ekološko ponašanje - jer ekološka svest ne podrazumeva samo određena saznanja pojedinaca i grupa o ekološkim problemima, već i konkretnu društvenu i individualnu akciju koja ima za cilj rešavanje ovih problema. Ekološko ponašanje nije određeno samo ekološkim saznanjima i vredonosnim sistemom, već i drugim činiocima, kao što su osobine ličnosti, ljudske potrebe, mogućnosti njihovog zadovoljavanja..

Ekološka svest nastaje i razvija se pod uticajem socijalnih snaga i promena vrednosti sistema. Nastajući pod uticajem ovih činilaca, ekološka svest kao osnova ekološke politike, može imati kozervativno ili progresivno obeležje.Istraživanje ekološke svesti u Jugoslaviji bilo je skromno, kako po broju istraživača tako i po mogućnostima koje su istraživanja pružala za neko opštije zaključivanje. Međutim, na osnovu rezultata tih skromnih istraživnaja, može se reći da ekološka svest u Jugoslaviji još nije bila dovoljno razvijena i to zbog relativno nedovoljnog poznavanja ekoloških zakonitosti i njihovog ispoljavanja i zbog relativno niskog kvaliteta života.

Razmatranja o sadržaju i značaju ekološke svesti, prerasla su u zahtev za razvoj ekološke kulture.Ekološka kultura predstavlja način života društva sa sistemom duhovnih vrednosti, etničkih principa, ekonomskim mehanizom, pravnom regulativom u kome se formiraju i zadovoljavaju ljudske potrebe uz razvijanje duhovnosti ljudi, poštovanja kulturne raznolikosti i komuniciranja ljudskih zajednica u odnosima ravnopravnosti, uz očuvanje ekološke ravnoteže za obezbeđivanje života na Zemlji.Moskovska dekleracija o ekološkoj kulturi (7.maj 1998. god) - dekleracija počinje preambulom, u kojoj se ističe da su savremeni društveni svet i tehnokratska kultura došli u oštar konflikt sa prirodom u kojoj čovek nema adekvatno mesto. U kontekstu ovog pristupa, ukazuje se na potrebu razvoja ekološke kulture koja treba da se razvija na 6 osnovnih principa. (piše u knjizi o svakom principu po nešto, al’ stvarno mislim da to ne treba a i ne razume se ništa). Pored ovih principa, Dekleracija sadrži i iskaze o globalnom partnerstvu, odgovornosti i ekološkoj kulturi, o ekološkoj bezbednosti.

Pojam i ciljevi obrazovanja za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine

Značaj obrazovanja za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine, ukazano je u Dekleraciji prve konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini u Stokholmu (1972. god) i u Dekleraciji konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini u Najrobiju (1982. god). Problemima obrazovanja za zaštitu i unapređivanje životne sredine posebnu pažnju su posvetile dve oraganizacije, UNESCO i UNEP. Poseban značaj imaju konferencije u Beogradu (1975. god) i Tbilisiju (1977. god) i kongres u Moskvi (1987. god).Obrazovanje za zaštitu čovekove sredine, postalo je sastavni deo obrazovnih sadržaja od osnovnog do visokog obrazovanja. Ovo obrazovanje treba da bude prilagođeno na odgovarajući način svim kategorijama stanovništva (stanovništvo različitih uzrasta, obrazovanja i profesionalne orijentacije).

Ekološko obrazovanje se najšire može odrediti kao proces sticanja znanja o ekološkim problemima, kao globalnim problemima, uzrocima njihovog nastanka i mogućnosti

njihovog rešavanja.

GLAVA VIII

1. Politika kao društvena delatnost

Sa naraslim ekološkim problemima koja su poprimila i obeležja ekološke krize, počelo je i ukazivanje na potrebu vođenja ekološke politike, tj. na potrebu da se usmeravanjem čovekove delatnosti prema prirodi, uz pomoć i angažovane države i političkih organizacija, posebno političkih stranaka, obezbedi očuvanje ekološke ravnoteže u prirodi. Savremeni svet suočen je sa lošim stanjem u svim prirodnim okruženjima, pokazatelji tog lošeg stanja su: porast stanovništva i nedostatak hrane, razvoj tehnologije, iskorišćenje resursa i slično. Zato se rešavanje nastalih ekoloških problema vođenje ekološke politike javlja kao neophodnost. I danas skoro sve zemlje, naručito industrijsko razvijene nastoje da formulišu svoju ekološku politiku, da urede plansko korišćenje prirodnih resursa i obezbede finansijska sredstva za regeneraciju prirodnih resursa. Skoro sve države nastoje da vode određenu politiku u očuvanju i korišćenju prirodnih resursa.

2. Pojmovno određivanje ekološke politike

Eelooška politika predstavlja svesnu i organizovanu društveno usmeravajuću delatnost kojom se posredstvom države i društvenih, posebno političkih organizacija, usmerava odnos društva prema prirodi radi zaštite i unapređivanja životne sredine. Ekološka politika može biti nacionalna, regionalna ili međunarodna. Principi na koima se zasniva ova politika mogu biti: politički ( principi demokratičnosti, javnosti, dobrovoljnosti, aktivnosti i pregovaranja) i socijalno-ekološki (usaglašavanje privrednog razvoja sa ekološkim mogućnostima, stvaranje sistema potreba čije zadovoljavanje neče dovesti do degradacije čovekove ž.s....). Kao metode ekološke politike najčešće se navode: tehničko-tehnološke, ekonomske, zakonodavno-pravne, političke i vaspitno-obrazovne.

3. Principi I ciljevi ekološke politike

Ekološka politika je određena politikom države u kojoj se ostvaruje. Rešavanje složenih ekoloških problema treba da ima za cilj zaštitu I unapređenje čovekove ž.s. Njihovo rešavanje zahteva jasnu formulaciju osnovnih principa ekološke politike. Formulacija ovih principa treba da pođe ne samo od ekoloških problema I njihovih ispoljavanja sa negativnim posledicama koje su nastupile, ili je izvesno da će nastupiti, već i od karaktera društveno-ekonomskih odnosa koji određuje uticaj kako na politički sistem tako I na organizaciju I principe poslovanja privrednih subjekata. Pet osnovnih principa su: usaglašavanje privrednog razvoja sa ekološkim mogućnostima, upotreba dostignuća naučnotehnićkog progresa u skladu sa zahtevima za očuvanje ekološke ravnoteže, stvaranje sistema društvenih potreba čije zadovoljavanje neće dovesti do degradacije ž.s., društveni razvoj koji obezbeđujući zadovoljavanje potreba sadašnjih generacija ne

ugrožava zadovoljavanje potreba budućih generacija I integracija sektorskih politika I politika zaštite ž.s. Osnovni principi zaštite I unapređenja ž.s. treba da omoguće pravovremenu I društvenu optimalnu akciju usmerenu na zaštitu čovekove sredine.

Programski ciljevi ekološke politike mogu se svrstati u četiri osnovne grupe: unapređenje ž.s. u okviru socijalnog i ekonomskog razvoja (integracija politike zaštite ž.s. sa ostalim politikama, uslovi za poboljšanje ljudskog zdravlja, racionalnog korišćenja energije, unapređenje održivog razvoja seoskih I gradskih naselja), zaštitai i unapređenje prirodnim resursima o globalnim pitanjima ž.s. ( zaštita atmosfere I klime, zaštita I racionalno korišćenje zemljišta I upravljanje šumskim bogatstvima, upravljanje osetljivim ekosistemima), upravljanje posebnim oblastima ž.s. (zaštita posebnih vrednih prirodnih područja, zaštita graditeljskih baština I efikasno upravljanje otpadom), upravljanje organizaciono-institucionalnih uslova za efikasno ostvarenje politike zaštite I unapređenja ž.(unapređivanje pravne regulative, uspostavljanje efikasnog sistema finansiranja nauke I informacije za održivi razvoj u oblasti ž.s.)

U Jugoslaviji nije postojala jasno definisana ekološka politika do sedamdesetih godina. Definisanju politike zaštite I unapređenja ž.s. pristupilo se posle Prve konferencije Organizacije ujedinjenih nacija o ž.s.., Stokhlomske konferencije 1972.godine. Osnovna načela ekološke politike definisana su Ustavom SFRJ koji je usvojen 1974.godine. Kao najznačajniji ekološki problemi javljaju se: uništavanje živog sveta, uništavanje ekosistema I vegetacije, uništavanje šuma I zemljišta, zagađenje prirode, seča šuma. Zato su definisani principi zaštite: integralni sistemi zaštite ž.s. koji se uspostavlja planiranjem I upravljanjem prirodnim bogatstvom I sprovođenjem mera zaštite ž.s, sprečavanje zagađenja ž.s. na mestu nastajanja, ostvarivanje zaštite ž.s. sprovođenjem tehničkih I drugih propisa, zaštita biodiverziteta I bioloških resursa na način koji omogućava njihov opstanak, prednost u korišćenju materija koje se mogu ponovo upotrebiti, jasne podatke o ž.s. I dužnost državnih organa da objektivno obaveštvaju javnost o stanju ž.s. itd.

4. Subjekti ekološke politike Država- kao subjekat ekološke politike ima značajnu ulogu u očuvanju životne

sredine. Država radi ostvarivanja održivog razvoja I višeg kvaliteta života treba da ublaži I ukine neodržive načine proizvodnje I potrošnje. Određujući pravce strategijskog razvoja ona kao subjekat ekološke politike u njih ugrađuje I principe te politike. Te principe ona dalje razrađuje, pre svega donošenjem pravnih propisa. Država ostvarujući svoju funkciju u zaštiti I unapređenju čovekove životne sredine utvrđuje načine obavljanja privrednih I drugih delatnosti tako da obavljanje tih delatnosti ne dovede do degradacije. Država kao subjekat ekološke politike treba da obezbeđuje zaštitu ž.s. ne samo na svojoj teritoriji, već radi očuvanja jedinstva ekosistema zemlje ona treba međusobno da sarađuje.

Preduzeća- u obavljanju svoje delatnosti treba da vode računa I o očuvanju ž.s. Takva obaveza preduzeća ustanovljava se pravnim propisima a pre svega zakonom o preduzeću I zakonom o zaštiti ž.s. kao I drugim pravnim propisima koja se donose na osnovu svih zakonao preduzeću I zakonom o zaštiti ž.s. kao I drugim pravnim propisima koja se donose. Preduzeća su obavezna u fazi

projektovanja tehničko-tehnoloških procesa da vode računa da njihova realizacija ne dovede do degradacije ž.s. ili ukoliko dovede, predvidi postupke otklanjanja posledica te degradacije. U stvari pravnim propisima se uređuju obaveze preduzeća sa stanovištva zaštite ž.s., kao I korišćenja prirodnih resursa, tako I u postupanju sa opasnim I štetnim materijama koja se javlja kao posledica proizvodnog procesa. Time se pravnim propisima ustanovljava obaveza preduzeća da pre početka izgradnje proizvodnih kapaciteta, odnosno realizacije svakog proizvodnog programa, urade stručnu studiju o uticaju tih programa na čovekovu ž.s. I mogućnosti uklanjanja eventualnih štetnih posledica po tu sredinu.

Naučne institucijei stručne organizacije- njihova uloga postaje sve značajnija sa saznanjem da održivi razvoj predpostavlja veće ulaganje u naučna istraživanja I naučnu zasnovanost u koncipiranju I ostvarivanju razvojnih programa. Naučna zasnovanost razvoja pretpostavlja ne samo naučnorazvojna istraživanja već I prenošenje I interpretaciju njihovih rezultata tvorcima politike I menađžerima. Na osnovu naučnih saznanja. Ili I , rezultata empirijskih istraživanja ove institucije mogu učestvovati I u koncipiranju programa I mera za rešavanje pojedinih ekoloških problema. Njihova delatnost finansira se, u osnovi, na dva načina preko resornih ministarstva I na osnovu posebnih ugovora I poslovnoj saradnji sa privrednim subjektima koji imaju poslovnu a pre svega ekonomsku potrebu za takvu saradnju. Stručne organizacije su institucije koje raspolažu opremom I kadrovima za merenje I kontrolu kvaliteta vode, vazduha ili zemljišta. Ove organizacije mere stepen zagađenosti I o utvrđenom stanju obaveštavaju nadležne organe, posebno inspekcijske službe.

Političke organizacije- posebno ako su organizovane kao političke stranke javljaju se I kao subjekti ekološke politike. Kao što je poznato osnovni akteri u političkim procesima nisu pojedinci već društvene grupe različitih oblika organizovanja, od kojih su najznačajnije političke stranke. Političke stranke su relativno trajne dobrovoljne političke organizacije, čiji članovi imaju zajedničke političke interese izraženu u zajedničkoj političkoj ideologiji iskazanoj u programu stranke I svoju organizaciju radi osvajanja I sprovođenja političke vlasti.

Glava IX

Novi drustveni pokreti I ekoloski pokreti

Ekoloske pokrete treba razmatrati kao jednu vrstu pokreta u spektru novih drustvenih pokreta,kao pojave modernog goba,koje nastaju sa razvojem demokratskih prava I sirenjem prostora za ispoljavanje politickih prava I slobode gradjana.Novi drustveni pokreti nastaju kao izraz sposobnosti drustva da pruzi odgovore na mnoga nepoliticki nacin.Karakterisu se neformalnoscu,spontanoscu,samoorganizovanoscu,I neoficijalnoscu. Oni su od znacaja za jacanje intelektualne I moralne solidarnosti savremenog covecanstva.Oni se mogu svrstati nakonzervativne I progresivne(emancipatorske).Prema vremenskoj dimenziji mogu se podeliti na trajne I ad hok pokrete.

EKOLOSKI POKRETI

Nastali su kao specifican drustveni odgovor na rastuce ekoloske probleme razvijenih industrijskih zemalja.Najcesce su odredjivani kao drustveni I kulturni pokreti sto znaci da im se redje pridaje I politicki karakter.U savremenim ekoloskim pokretima srecu se 2 teoeijski razlicite teze:Naturalisticka teza polazi od toga da je covek,iako se razlikuje od ostlih zivotinja,samo pripadnik jedne od zivotinjskih vrsta.Zato stvarajuci svoj svet on se mora podvrgavati prirodnim zakonima u ogranicenoj prirodi.Ako se covek u stvaranju svog sveta ne pridrzava prirodnih zakonitosti,on ce unistiti celokupan ekosistem.Znaci,covekova kultura I napredak su ograniceni pririodom,njenim moucnostima I zakonitostima koje u njoj postoje.Antropocentristicka teza polazi od toga da priroda zivi u covekovom kulturnom svetu koji jos uvek nije dovoljno kultivisan I da postoji mogucnost da covek bezgranicno prisvaja,preradjuje prirodu,rukovodjen egoistickim I profiterskim teznjama.Zajednicko za ove pokrete je to da se odnose prema industrrijskoj civilizaciji.U oblasti politike ekoloski pokreti isticu potrebu za povecanjem ucesca gradjana u odlucivanju o vitalnim pitanjima usmeravanja razvoja drustva I ostvarivanja elementarnih potreba za sve ljude.U Sovjetskom Savezu 90ih godina nastaje I Pokret plavih kao socijalno ekoloski pokret koji kao svoj cilj istice razotkrivanje,zastitu,I realizovanje bezgranicnih stvaralackih potencijala coveka I njegovu stvaralacku sustinu.On se naziva plavim cime simbolizuje boju neosfere dovodeci se u vezu sa najvisem poimanjem duhovnosti I stvaralastva.Znacajne organizacije su: Naucni komitet za probleme zivotne,Medjunarodni savez zastite prirode I prirodnih resursa,Grinpis(Zeleni mir),Medjunarodna komisija za okolinu I razvoj I Medjunarodni zeleni krst.Medjunarodni savez zastite prirode I prirodnoh resursa je nevladina medjunarodna organizacija osnovana na inicijativu UNESC-A 1948.

Ekoloske partije

Predstavljaju nov tip politickih stranaka u spektru visestranackog politickog zivota.Njihov nastanak je povezan sa narastanjem ekoloskih problema razvojem industrijske civilizacije u kojoj je doslo do narusavanja ekoloske ravnoteze u pririodi,do degradacije zivotne sredine koja se iskazala kao ekoloska kriza sa mogucnoscu da preraste u ekolosku katastrofu.Srza programa tih zelenih partija I njihove politike cini ekologizam.Prve ekoloske politicke partije nastaju u Kanadi I SAD.Zatim u Evropi-Finska,Italija,Francuska,Belgija,Austrija I Svedska. I dozivljavaju dinamican razvoj.One ukazuju da degradacija zivotne sredine predstavlja opasnost po opstanak ljudske civilizacije,isticuci zahteve za zastitom zivotne sredine od raznih oblika njene degradacije.Socijalnu strukturu zelenih partija cine srednji,visoko obrazovanui intelektualci,ucenici I studenti kao I sluzbenici.Programska nacela zelenih partija usla su u dokument Globalna zelena povelja,kao globalni principi:Ekoloska mudrost,socijalna pravda,neposredna demokratija,nenasilje,odrzivost I uvazavanje razlicitosti,Najznacajnije su ekoloska mudrost koja sadrzi saznjanje da je planeta resurno ogranicena I da zato treba zastititi biljni I zivotinjski svet I prirodne elemente covekove zivotne sredine,I princip odrzivosti po kome bogate nacije tre ada ogranice sviju potrosnju kako bi I siromasni mogli da ucestvuju u koriscenju prirodnih resursa,cime bi se obezbedilo ostvarivanje prava svih zivih bica na zdrav I produktivan zivot.Zemlje centralne I Istocne Evrope su kao ciljeve svoje partijske aktivnosti isticale:odrziv razvoj,zastitu zivotne sredine o njeno unapredivanje,odrzavabnje bioloske raznovrsnosti,ostvarivanje nuklearne bezbednosti,ekonomski razvoj usaglasen sa ekonomskim mohucnostima,socijalni razvoj I smanjenje siromastva,jacanje ekonomske svesti I ekoloske kulture,jacanje ljudskih prava I razvoj civilnog drustva.Clanstvo ekoloskih partija u zemljama tranzicije u pocetku je

poticalo iz redova alternativnih ekoloskih drustvenih pokreta.U ovoj fazi partije dobijaju politicki legitimitet I ulaze u politicki zivot.Izlaze na parlamentarne izbore,dobijaju izvestan broj poslanika I nastokje da preko parlamenta I vlada ostvaruju svoje partijske programe pa I ekoloske ciljeve.U Jugoslaviji je na nivou federacije bilo vise akcija preduzetih radi zastite I unapredjivanja zivotne sredine.Tako je posle samo jedne godine od odrzavanja prve konferencije UN o zivotnoj sredini 1972.formiran Jugoslovenski savet za zastitu I unapredjivanje zivotne sredine 1973.a god,dana kasnije I inaugurisano ustavno pravo na zdravu zivotnu sredinu.U Srbiji se u procesu astanka visestranackog sistema medju prvim politickim partijama osniva “zelena “partija 1990.godine.Ova stranka usvaja Manifest od 10 celina sa motom:”Bez demokratije nema ekologije!Bez ekologije nema demokratije!”.

Glava X

1. ODRŽIVI RAZVOJ

Prva konferencija UN o čovekovoj sredini održala se 1972.godine u Stokholmu, ovom konferencijom je istaknuta povezanost i neophodnost ekonomskog i socijalnog razvoja uz vođenje računa o zaštiti i unapređivanju čovekove životne sredine. U ovakvom nastojanju Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj podnela je (1987) izveštaj pod nazivom " Naša zajednička budućnost." U tom cilju na Drugoj konferenciji Svetske industrije o ekološkom menadymentu 1991 usvojena je Poslovna povelja za održivi razvoj. Ova povelja dala je industrijiskim preduzećima orjentaciju za izgrađivanje osnovnih komponenti ekološkog menadymennta u uslovima održivog razvoja.

Prva Konferencija o održivom razvoju UN je održana u Stokholmu 1972. ona je rukovođena razmatranjima i stavovima iz prvog izveštaja Rimskog kluba, koji je objavljen u knjizi " Granice raspleta". Osam godina kasnije 1982. godine u Najrobiju zagovaran je koncept održivog razvoja. Godinu dana kasinije 1983. Generalna skupština UN donela je rezoluciju o preduzimanju inicijative za formiranje Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj. Koncept održivog razvoja prihvatila je EU 1990.

Druga Konferencija UN o životnoj sredini održana je 1992. godine u Rio de Žaneiru, usvajanjem dokumenta Rio deklaracija o životnoj sredini.

Na konferenciji OUN o održivom razvoju* Svetskom samitu o održivom razvoju u Johanezburgu 2002, usvojena je Johanesburška deklaracija o održivom razvoju.

Agenda 21- Program aktivnosti za 21.vek dokument je usvojen na već pomenutoj prvoj deklaraciji 1992 godine, u kojoj se ovi problemi razmartaju u okviru 4 grupe pitanja. U stvari održivi razvoj ima 4 komponente : privredna, društvena, kulturna i ekološka. U ovom slismu Frančesko di Kastri , koristeći za ilustraciju sliku renesansne stolice sugeriše da održivi razvoj može da funkcioniše samo kada su četiri oslonca razvija - privredna, društvena, kulturna i životna sredina od podjednakog značaja i jačine.

Za Agendu 21. pročitajte u održivom razvoju jer je tamo mnogo bolje objašnjeno, ako hocete da ispričate nešto više od ovoga, mada je i ovo sasvim dovljno jer je ovo suština.

2.NAUKA I EKOLOŠKI PROBLEMI

Naučna istraživanja treba da omoguće otkrivanje i sprečavanje opasnosti koje mogu ugroziti, i ugrožavaju, životnu sredinu, ašto nije ni malo jednostavno, budući da se svet nije menjao tako brzo kao danas. Ustvari politika treba da se zasniva na naučnim saznanjima koja su nastala kao rezultat interdisciplinarne saradnje naučnika.

Smer nazadovanja- entropije, postoje dva osnovna vida nazadovanja u savremenom svetu. Jedan se ispoljava u smanjivanju ukupne količine materije i energije koje se zasniva na shvatanju o neograničenom rastu materijalnih dobara iscrpljivanjem prirodnih izvora. Drugi vid entropije izražava s eu prelazu ekološkog sistema iz stanja stabilnosti u stanje neravnoteže, dezintegracije.

Nauka ima značajnu ulogu u rešavanju ekološkoh problema i ostvarivanju ekološke bezopasnosti. 2 koncepcije razvoja su = resursna i biosferna. Po resursnoj koncepciji stabilan razvitak je razvitak koji zadovoljava savremene potrebe, a ne ugrožavajući mogućnost budućih generacija u zadovoljavanju njihovih potreba. Po bisfernoj koncepciji stabilan razvitak je onaj koji obezbeđuje poboljšavanje života ljudi, u uslovima stabilne biosfere, čuvajući obim prirodne sredine koji je sposoban d aobezbedi stabilnost biosfere sa promenama koje nastaju u njoj privrednom delatnošću.

3.SOCIJALNA EKOLOGIJA I ODRŽIVI RAZVOJ

Socijalna ekologija je posebna sociologija koja za predmet svog proučavanja ima specifične veze između čoveka i njegove životne sredine. Ona nastaje sedamdesetih godina kao posebna nauka i model globalnog razvitka. Socijalna ekologija proučava održivi razvoj na globalnom nivou. Svojim saznanjima ona ukazuje da su neograničene mogućnosti razvoja socio-tehničkih sistema koji nastaju kao rezultat čovekove sposobnosti promišljanja i stvaralaštva, a da su prirodni resursi ograničeni, aneki i neobnovljivi.

Ekologizacija, najopštije predstavlja harmonizaciju proizvodnih procesa sa ekološkim faktorima sredine.

Koncipiranje modela globalnog razvoja zasniva se na pet kumulativnih polazišta. Prvo, na graničnom tempu porasta broja stanovništva planete Zemlje i pojedinih njenih delova. Drugo, rešavanje zadataka obezbeđivanja ishrane stanovništva u uslova njegovg rasta i ograničenosti resursa planete. Treće, potrebe zasnivanja racionalnog korišćenja prirodnih resursa. Četvrto, iznalaženju načina smanjenja ekonomske granice između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Peto, zaštite čovekove sredine i očuvanje života na zemlji u uslovima povćanog antropogenog opterećenja prirodnih kompleksa.