Analiza pojmova: kultura i društvo (vrednosti, i norme, kulturna raznovrsnost, socijalizacija, identitet,

društvena promena

Literatura

Gidens, A. 2005. Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet., str. 24-33;44-49.

Bogdanović, M. i A. Mimica (ur.) 2007. Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva, str.

Kolokvijalno pojam kulture se najčešće odnosi na aktivnosti vezane za umetnost, duhovnu produkciju.

Sociološki, kultura se odnosi na način života nekog društva, grupa i pojedinaca u okviru nekog društva, i , na primer, uključuje način provođenja slobodnog vremena, običaje sklapanja braka, organizacije rada, i sl.

Društvo i kultura su konceptualno bliski pojmovi.

Društvo je sistem međusobnih odnosa koji povezuje pojedince i grupe. Način na koji su članovi društva

organizovani i na koji su društveni odnosu strukturisani zavisi od jedinstvene kulture. Ni jedna kultura ne može

postojati bez društva, ali isto važi i obratno.

Elementi kulture jednog društva su

nematerijalni – verovanja, ideje i vrednosti, koje ćine sadržaj kulture

materijalni – objekti, simbolika, tehnologija, kroz koje se sadržaj kulture izražava

Vrednosti i norme

Vrednosti – apstraktne ideje koje određuju šta se smatra važnim, vrednim i poželjnim – daju značenje i služe

ljudima kao vodič u njihovim aktivnostima i interakciji sa svetom koji ih okružuje

Norme – konkretna pravila ponašanja (ne nužno zapisana) koje odražavaju vrednosti jednog društva (primer:

vrednovanje znanja – učenja, podsticaj žrtvovanja roditelja radi obrazovanja dece)

Vrednosti i norme se razlikuju od društva do društva.

Na primer, društva koja vrednuju individualizam naspram društava koja veću važnost pridaju zajedničkim

potrebama (zapadne vs. istočnjačke vrednosti)

I u okviru jednog društva vrednosti mogu biti ne samo različite već i suprotne: visoko vrednovanje tradicionalnih

religijskih uverenja naspram sekularnom pogledu na svet, i sl.

Iako ih uzimamo kao gotove činjenice, vrednosti i norme su promenjive kategorije, koje se razvijaju u dugim

vremenskim periodima, što ukazuje, s druge strane, i na duboku ukorenjenost vrednosti i normi u postojećim

društvenim institucijama.

Pokušaji namernog menjanja kulturnih normi i ponašanja – na primer, ukidanje religije kao zvanične ideologije

nailazi na niz otpora usled duboko utemeljenih vrednosti i normi, sasvim je suprotno kada je reč o postepenom

procesu sekularizacije društva i prepuštanju verskog opredeljenja privatnoj sferi. .

Kulturna raznovrsnost

Prihvatljivi oblici ponašanja se razlikuju od kulture do kulture, i određuju šta se smatra uobičajenim ili čak

«normalnim» ponašanjem (na primer, starosti ulaska u brak, vrste hrane, izražavanja ljubaznosti, i sl)

Monokulturna društva u savremenom svetu globalnih komunikacija, velike pokretljivosti ideja, ljudi, novca, su

veoma retka

Multikulturna društva – karakteristično za indusrijalizovana društva, iako u različitoj meri (prirem Japana kao

visokoindustrijalizovane zemlje sa značajnim monokulturnim karakteristikama)

Subkultura je karakteristika bilo kog segmenta stanovništva (najčešće posebne etničke ili jezičke grupe) koji se

razlikuje od prostalog – većinskog dela društva po svojim kulturnim obrascima.

Subkulture mogu biti veoma različitog obima: od subkulture hakera, hiphopa do navijača nekog fudbalskog

kluba. U današnjim društvima sve je češća mogućnost da pojedinac smatra bliskim više subkultura. Često su

izraz potrebe za kreativnom promenom preovlađujućeg sistema vrednosti i normi, te promovišu alternative

dominantnoj kulturi, zbog čega se subkulture često nazivaju i kontrakulture. Na taj način subkulture daju ljudima

slobodu da izraze svoja mišljenja, nade i verovanja, i da u skladu sa njima delaju.

Kulturni relativizam – pretpostavka valjanog proučavanja kulturnih ososbenosti nekog društva: fokusom na

njena specifična značenja i vrednosti a ne poređenjem sa sopstvenom kulturom.

Primenenjivanje kulturnog relativizma, dakle, znači napuštanje svojih duboko ukorenjenih kulutrnih verovanja i

bremenito je neizvesnošću pa i osporavanjem – teškoće posmatranja i razumevanja stvari iz jednog sasvim

drugačijeg ugla. Primer, ograničavanje muslimanskog običaja da žene nose maramu na privatnu sferu odnsno

zabrana nošenja marama u školama, jer je školstvo sekularno u Francuskoj.

Kulturni imperijalizam – nametanje sopstvenih standarda kulture onima koji žive u veoma različitim

društvenim kontekstima.

Socijalizacija

Proces pomoću kojeg deca ili drugi novi članovi društva (imigranti , na primer) stiču znanja o načinu života u

društvu u kome žive.

Socijalizacija obezbeđuje prenos kulutre kroz vreme i generacije. Socijalizacija se može posmatrati kao proces

koji traje čitavog života, jer se ljudsko biće stalno oblikuje kroz društvene interakcije. Socijalizacija omogućava

ljudima da razvijaju sebe i svoje mogućnosti, da stiču znanja i da se prilagođavaju.

Posrednici ili agensi socijalizacije su grupe ili društveni okviri u kojima se odigravaju procesi socijalizacije.

Primarna socijalizacija – rano detinjstvo – period najintenzivnijeg učenja kulture (usvajanje osnovnih obrazaca

ponašanja, kao osnova daljeg procesa učenja). U ovom procesu porodica je ključni agens.

Sekundarna socijalizacija – kasniji period detinjstva i u toku sazrevanja. Agensi socijalizacije koji preuzimaju

neke od obaveza porodice su: škola, vršnjaci, različite organizacije, mediji, a kasnije i radno mesto.

Kroz proces socijalizacije ljudi uče društvene uloge – kao društveno definisana očekivanja koja bi pojedinci u

datoj društvenoj situaciji trebalo da slede, bez obzira na lično mišljenje ili gledište.

Funkcionalisti smatraju da društvene uloge ne podrazumevaju pregovaranje i kreativnost – predpropisane. To je

gledište koje smatra da su ljudska bića u procesu socijalizacije pasivni subjekti koji se programiraju/podučavaju.

Teorija strukturacije – interaktivnost ljudskog delanja i struktura (postojećih vrednosti i normi) – kretaivnost

pojedinaca u procesu socijalizacije (ali oblikovana postojećim)

Identitet

Proces socijalizacije ujedno i proces razvoja identiteta pojedinca, i sposobnosti za nezavisno mišljenje i delanje.

Identitet – višedimenzionalan pojam u sociologiji.

Najuopštenije određenje je da je to način na to kako ljudi razumevaju sebe, i šta je za njih značajno.

Važni izvori identiteta: rod, seksualna orijentacija, nacionalna ili etička pripadnost, društvena klasa)

Sociološko razlikovanje samoidentiteta i društvenog identiteta.

Društveni identitet odnose se na osobine koje pojedincu pripisuju drugi ljudi, i kojim ga stavljaju u odnos s

drugim pojedincima koji dele te iste osobine. Mnogi pojedinci imaju društvene identitete koji uključuju više

atributa: majka, Muslimanka, profesorka. Višestruki društveni identitet odražava višedimenzionalnost ljudskog

života. Neki od njih mogu biti potencijalni izvor konflikta u ćoveku (majka – profesor; Muslimanka – radno

aktivna), te se obično organizuje značenje i iskustvo u životu oko jednog primarnog (atributa) identiteta koji je

gotovo neprekidan u vremenu.

Ako društveni identitet uključuje kolektivnu dimenziju (pojedinci su svrstani u kategorije istih drugih

pojedinaca), samoidentitet (ili lični identitet) se odnosi na proces razvitka osećaja nas samih i našeg odnosa prema svetu koji nas okružuju.

Tradicija simboličkog interakcionizma – neprestano pregovaranje individue sa spoljašnjim svetom – proces

međusobnog odnosa sopstva (jastva) i društva – povezivanje ličnog i javnog sveta.

Promene u samoidentitetu od tradicionalnih do modernih društava – otklopn od fiksiranih, naslednih faktora

koji su dirigovali formiranje identiteta (na primer: pripadnost nekoj društvenoj grupi: klasi ili naciji), čiji je uticaj

sada mnogo raznovrsniji i slabiji. Veća društvena i prostorna pokretljivost kao obeležja modernih društava

doprinele slabljenju čvrsto povezanih i relativno homogenih zajednica iz prošlosti, u kojima su se obrasci kulture

prenosili na strogo uvrđen način sa generacije na generaciju.

Refleksivna modernost – veliki značaj samoidentiteta kao distinkcija savremenog društva.

Individualizacija: stalno redizajniranje životnih opcija - naspram uniformnosti i predvidivosti životnog toka u

periodu rane moderne. Na delu je potiskivanja objektivnog vremena personalizovanim vremenom, koje je

povezano sa fenomenom višestrukih identiteta i diskontinuitetom identiteta u životnom ciklusu

Društvena promena

Ne postoji jednoznačna definicija, zbog stalnosti promene (može li se dva puta ući u istu reku – Heraklit).

Uočiti značajnu društvenu promenu podrazumeva pokazati stepen promena u osnovnoj strukturi društva ili dela

društva, najčešće promene u osnovnim institucijama u određenom vremenskom periodu (evolitivne vs.

revolutivne promene). Promene u modernom periodu (od 18. veka) dominatno pod uticajima: ekonomskih, političkih i kulturnih

faktora. Na delu je stalno ubrzanje procesa promene (kratkotrajni vek društvenih institucija, promena tokom

životnog ciklusa jedne generacije).

Kultura u savremenom (zapadnom) društvu je obeležena dominacijom razuma – racionalnog pogleda na svet –

racionalnog delanja.

Dominatne vrednosti: samousavršavanje, sloboda, jednakost i učešće u političkom životu su nastale u protekla

dva do tri veka. To su ideje koje se ne mogu vezati za tradiciju, jer pretpostavljaju neprestano menjanje načina

života.

Analiza pojmova: kultura i društvo Vrednosti, i norme, kulturna raznovrsnost, socijalizacija, identitet, društvena

promena Društvo vs kultura

Društvo - sistem međusobnih odnosa koji povezuje pojedince i grupe. Način na koji su članovi društva organizovani i na koji su društveni odnosu strukturisani zavisi od

jedinstvene kulture. Ni jedna kultura ne može postojati bez društva, i obratno.

Osnovni aspekti kulture

Nematerijalni – verovanja, ideje i vrednosti, koje čine sadržaj kulture Materijalni – objekti, simbolika, tehnologija, kroz koje se sadržaj kulture izražava

Vrednosti i norme

Vrednosti – apstraktne ideje koje određuju šta se smatra važnim, vrednim i poželjnim – daju značenje i služe ljudima kao vodič u njihovim aktivnostima i interakciji sa svetom koji ih okružuje

Norme – konkretna pravila ponašanja (ne nužno zapisana) koje odražavaju vrednosti jednog društva

Kulturna raznovrsnost

Monokulturna društva – retka u savremenom svetu globalnih komunikacija, velike pokretljivosti

ideja, ljudi, novca Multikulturna društva – karakteristično za indusrijalizovana društva, iako u različitoj meri (primer

Japana) Subkultura - karakteristike bilo kog segmenta stanovništva (najčešće posebne etničke ili jezičke

grupe) koji se razlikuje od prostalog – većinskog dela društva po svojim kulturnim

obrascima. različitog obima: od subkulture hakera, hiphopa do navijača nekog fudbalskog kluba

izraz potrebe za kreativnom promenom preovlađujućeg sistema vrednosti i normi Kontrakultura – kada promovišu alternative dominantnoj kulturi Kulturni relativizam – pretpostavka valjanog proučavanja kulturnih osobenosti nekog društva:

fokusom na njena specifična značenja i vrednosti a ne poređenjem sa sopstvenom

kulturom. teškoće posmatranja i razumevanja stvari iz jednog sasvim drugačijeg ugla

Kulturni imperijalizam – nametanje sopstvenih standarda kulture onima koji žive u veoma različitim društvenim kontekstima

Socijalizacija Proces pomoću kojeg deca ili drugi novi članovi društva (imigranti , na primer) stiču znanja o

načinu života u društvu u kome žive. obezbeđuje prenos kulutre kroz vreme i generacije

traje čitavog života, jer se ljudsko biće stalno oblikuje kroz društvene interakcije Posrednici ili agensi socijalizacije su grupe ili društveni okviri u kojima se odigravaju procesi

socijalizacije.

Primarna socijalizacija – rano detinjstvo – period najintenzivnijeg učenja kulture (usvajanje osnovnih obrazaca ponašanja, kao osnova daljeg procesa učenja). U ovom procesu porodica je ključni agens.

Sekundarna socijalizacija – kasniji period detinjstva, i u toku sazrevanja. Agensi socijalizacije koji preuzimaju neke od obaveza porodice su: škola, vršnjaci, različite

organizacije, mediji, a kasnije i radno mesto. Kroz proces socijalizacije ljudi uče društvene uloge – društveno definisana očekivanja koja bi

pojedinci u datoj društvenoj situaciji trebalo da slede, bez obzira na lično mišljenje ili gledište Funkcionalisti smatraju da društvene uloge ne podrazumevaju pregovaranje i kreativnost –ljudska bića u procesu socijalizacije pasivni subjekti koji se programiraju/podučavaju. Teorija strukturacije – interaktivnost ljudskog delanja i struktura (postojećih vrednosti i normi) – kretaivnost pojedinaca u procesu socijalizacije (ali oblikovana postojećim)

Identitet Višedimenzionalan pojam u sociologiji.

način na kako ljudi razumevaju sebe, i šta je za njih značajno. Važni izvori identiteta: rod, seksualna orijentacija, nacionalna ili etička pripadnost, društvena klasa Sociološko razlikovanje samoidentiteta i društvenog identiteta Društveni identitet

osobine koje pojedincu pripisuju drugi ljudi, kojim ga stavljaju u odnos s drugim pojedincima koji dele te iste osobine kolektivna dimenzija (pojedinci su svrstani u kategorije “istih” drugih pojedinaca) uključuju više atributa: majka, Muslimanka, profesorka (potencijalni izvor konflikta)

organizovanje iskustva i značenja oko jednog primarnog (atributa) identiteta

Samoidentitet (ili lični identitet) proces razvitka osećaja nas samih i našeg odnosa prema svetu koji nas okružuju.

Tradicija simboličkog interakcionizma – proces međusobnog odnosa sopstva (jastva) i društva

Promene u samoidentitetu - otklon od fiksiranih, naslednih faktora koji su dirigovali formiranje identiteta, čiji je uticaj sada mnogo raznovrsniji i slabiji. Veća društvena i prostorna pokretljivost doprinele slabljenju čvrsto povezanih i relativno homogenih zajednica i strogo utvrđenog načina prenosa obrazaca kulture sa generacije na

generaciju. Refleksivna modernost – veliki značaj samoidentiteta kao distinkcija savremenog društva.

Društvena promena Uočiti značajnu društvenu promenu podrazumeva pokazati stepen promena u osnovnoj strukturi

društva ili dela društva, promene u osnovnim institucijama u određenom vremenskom

periodu (evolitivne vs. revolutivne promene).

Ubrzanje procesa promene u modernom periodu (od 18. veka), dominatno pod uticajima: ekonomskih, političkih i kulturnih faktora.

Kultura modernog društva– dominacija racionalnog pogleda na svet.

Dominantne vrednosti: samousavršavanje, sloboda, jednakost i učešće u političkom životu

nastale u protekla dva do tri veka. Ideje koje se ne mogu vezati za tradiciju, jer pretpostavljaju neprestano menjanje načina života

1

Цивилно друштво и грађанин

Литература:

Вукашин Павловић (2004): Цивилно друштво и демократија, Београд: Факултет политичких

наука. Милан Подунавац (2003): ''Принцип грађанства и природа политичког режима у

посткомунизму: случај Србија''. У: Потиснуто цивилно друштво,. (стр. 221-235); Молнар,

Александар (2003): ''Цивилно друштво''. У: Критички појмовник цивилног друштва – I (прир. Ђ. Вукадиновић и П. Крстић). Београд: Група 484 (стр. 17-55); Слободан Јовановић (1922/1990):

Држава. Основи једне правне теорије, Београд: Геца Кон; Ralf Dahrendorf (1990): Reflections on

the Revolution in Europe. New York: Random House.

Leonardo Benevolo (1993/2004): Grad u istoriji Evrope. Beograd: Klio

Модерно, демократско, плуралистичко друштво темељи се на три сектора:

Држава – различити концепти о функцији и надлежностима државе/јавног сектора; за

усклађен социјални, економски и културни развој и за унапређење квалитета живота

грађана нарочито је важан концепт државе са социјалним старањем (држава

благостања, социјална држава, држава са социјалним активностима....)

Комерцијални сектор – тржишна привреда и закони који регулишу тржишне услове привређивања

Цивилни сектор или организације цивилног друштва (или трећи сектор, или невладине

организације) – активности удружених грађана, различите форме организовања и

активности које грађани организују ради побољшања квалитета живљења, решавања

неког проблема, остваривања заједничке добробити и сл.

Цивилно друштво означава широко поље грађанских иницијатива које, у свом залагању за опште

добро и у границама основних права човека, допуњавају и контролишу функционисање политичког

система представничке демократије, као и постојећих механизама инкорпорације кључних група

грађанског друштва у државу. Појам цивилног друштва може се раздвојити на три кључна

дистинктивна обележја.

(1) Грађанске иницијативе

(2) Залагање за опште добро (3) Допуна и контрола политичког система представничке демократије

Грађанске иницијативе саме по себи нису ни нова појава – налазимо их већ у античким polisima,

нити је то феномен који искључиво карактерише сферу цивилног друштва – јер свако удружење

грађана јесте некаква грађанска иницијатива. Заједничка карактеристика грађанских иницијатива је

залагање за опште добро и за заједничку добробит. Грађанске иницијативе, према неким ауторима,

могу да укључе и самоорганизоване ''приватне групе'' које на локалном нивоу замењују или

допуњују државне службе у вршењу функције државе са социјалним старањем. Грађанске

иницијативе представљају средство да се у остваривање идеје општег добра укључи највећи број

грађана и пронађе оптимални консензус. Идеја општег добра ограничена је основним правима

човека, као својеврсним минималним консензусом. Најзад, цивилно друштво је у савременим

плуралистичким и демократским друштвима нужна и неизбежна допуна и средство контроле државе и политичког друштва и може са њима коегзистирати.

Цивилно друштво је подручје организованог друштвеног живота које је добровољно,

самогенеришуће, углавном самоиздржавано (selfsuporting), аутономно од државе и у оквирима

легалног поретка или скупа заједничких правила. Оно је различито од ''друштва'' у општем смислу

по томе што укључује колективно деловање грађана у јавној сфери, којим они изражавају своје

интересе, жеље, идеје, размењују информације, постижу заједничке циљеве, постављају захтеве

држави и питања одговорности државних чиновника. Појам цивилног друштва повезује грађанска

права, грађанске асоцијације и јавност у једно заједничко поље. Најважнији колективни актери

цивилног друштва су грађанска удружења (асоцијације), грађанске установе (институције) и

друштвени покрети. Институције које су мање или више у директном односу са цивилним

друштвом су породица, црква, добротворна удружења, задужбине и приватни фондови, образовни систем и универзитети (у мери у којој су од државе независни), слободна штампа, независни

масмедији и др. Слободан Јовановић, почетком 20 века, указује на разликовање друштва од државе:

''У данашњој социологији, појам друштва је проширен тако да обухвата ''све групе без разлике (...)

Друштва има где год су људи везани између себе; савим је свеједно чиме су везани: економским

2

интересима или чиме другим. Чак се може ићи и даље, па рећи да друштва има чим људи стану

духовно утицати један на другога, без обзира на то да ли се њихов духовни утицај кристалисао у

какву сталну везу или не'' (Јовановић, 1922:18-19).

Позитивни принципи на којима почива концепт цивилног друштва су, између осталог:

Аутономија у односу на политику и државу

Асоцијативност (не-политичко удруживање и организовање)

Контрактуалност (која има две равни: глобалну идеју друштвеног уговора као основе не

само политичког ауторитета него и друштвеног поретка; и конкретну раван уговорних

односа у комерцијалном и другом друштвеном саобраћању међу грађанима као

индивидуама)

Плурализам (друштвени и интересни)

Индивидуалитет и самоиницијатива

Солидарност

Самоорганизација и добровољност

Јавност

Хуманост и хуманитарност

Самопомоћ Врло је значајна и културна димензија цивилног друштва за формирање и преношење

(социјализацију) базичних културних вредности и одређеног типа политичке културе. Ова

димензија се ослања на класичну идеју да је једна од кључних димензија цивилног друштва етичка

визија социјалног живота.

Реч ''грађанин'' у готово свим европским политичким културама изводи се из речи ''град''. Грађанин

је иницијално становник града, а како је ''градски ваздух слободан'', то грађански статус имплицира

и такав (слободан) начин живота. Политички живот (vivere politico), како учи Макијавели, увек је

''цивилни и грађански живот'' (vivere civile). Нема републиканске слободе без грађана и града.

Сељаци, додаје Макијавели, нису најпогоднији чувари овог типа слободе.

У савременом значењу овог појма, концепт грађанства подразумева укупност слобода, права и

дужности које појединац као личност/индивидуа и субјект својих грађанских права ужива у оквиру одређеног друштва. Универзалност принципа грађанства је оно његово својство које омогућава да

се преко њега мери моћ и снага учешћа људи у политици и јавним пословима. Принцип грађанства

изражава општи статус односно могућност пуноправног учешћа и чланства у политичкој заједници.

Принцип грађанства је, према Алексису де Токвилу, ''скуп освојених права'', а читава модерна

политичка историја јесте стална борба за проширивање ових права. Отуда се овај процес може

изједначити са сложеним процесом конституисања модерне демократске државе. Посматрано са

становишта људских права, у овом историјском контиууму издвајају се три сета: прва и историјски

најстарија група су цивилна права (цивилно грађанство), друга су политичка права (политичко

грађанство) а трећа су економска и социјална права.

Слободан Јовановић прави разлику између појмова грађанин и поданик у односу према држави:

''Пошто појединац има према државној власти не само дужности већ и права, он није у држави само поданик већ и грађанин. Поданство и грађанство нису скуп тачно одређених дужности, односно

права; то су извесна правна стања, извесни правни одношаји између појединаца и државне власти,

на основу којих се тек могу добити дужности, односно права. (...) Појам грађанство не поклапа се

дакле са појмом политичких права; грађанство је само један услов који треба уз друге услове

испунити, да би се политичка права добила; грађанство не даје само собом политичка права, него

оспособљава за њихово стицање''. (Јовановић, 1922:122).

За концепт цивилног друштва је битно оно значење у појму грађанин које наглашава афирмацију

личности и њену аутономију у правцу развоја индивидуалитета. У том смислу се појам грађанин не

може свести на апстрактног припадника политичке заједнице, који је формално једнак пред законом

а фактички неравноправан у стварном животу, а још мање само на припадника одређене друштвене

класе, или још уже становника урбаних, градских средина. Појам грађанина је у овом смислу много

шири од техничког термина којим се означава држављанин одређене државе. Цивилни сектор се артикулише паралелно са појмом грађанина. Тек када је по основу природног

права прихваћено и признато да су сви људи рођени једнаки, без обзира на пол, расу, боју коже,

етничку припадност, вероисповест, могуће је било конституисање цивилног друштва као друштва

равноправних индивидуа. Дакле, појам чије практично остваривање је уско повезано са Француском

3

(1789) и Америчком револуцијом (1776) и декларацијама о правима човека и грађанина. Аутономија

грађанина у односу на државу је процес који се развија у последња два века и потврђује

легитимитет у правним нормама. Појам цивилног друштва ушао је у интензивну употребу у

последње две деценије двадесетог века, нарочито у земљама у транзицији, које су после неколико

деценија монопола државне управе у свим сферама јавног (али и приватног) живота, почеле да

развијају и друкчије форме друштвене организације, враћајући се класичним и провереним идејама међу којима је концепт цивилног друштва на високом месту. Какао примећује Ралф Дарендорф,

плуралистичка револуција којом се 1989. године (рушење Берлинског зида) урушио социјализам у

источно-европским земљама, није донела ни једну нову општу идеју, већ представља повратак

концептима цивилног и отвореног друштва (Dahrendorf, 1990:27).

У разумевању конституисања и легитимитета цивилног друштва треба поћи од питања – да ли је

држава увек у праву. Интереси државе и интереси које заступају и спроводе њене службе нису

нужно и увек јавни интереси нити се њима увек промовише и заступа јавно добро. Удружења

грађана и грађанска иницијатива јесте нека врста противтеже утицају и делању државе и њених

служби. У појединим земљама удружења грађана имају наглашену улогу и постали су

подразумевајући и конститутивни чиниоци у многим сферама јавног живота (Алексис де Токвил, О

демократији у Америци). Значајни сегменти цивилног друштва могу се наћи и у традицији земаља

које су припадале тзв. Источном блоку до рушења Берлинског зида. Занимљива је и теза о друштвеном уговору као основи формирања и функционисања цивилног

друштва. Удружења грађана функционишу на уговорном односу између државе (најчешће локалне

власти), других актера (комерцијалне организације, међународне организације) и самих удружења.

Данас се између ових актера израђује партнерски однос, у коме се остварују заједнички интереси, уз

јасно утврђене принципе сарадње.

Често се за удружења грађана везује појам непрофитни сектор. Тај, појам, међутим, није везан само

за невладине организације и удружења грађана. Многе друге организације у сектору пружања

услуга раде као непрофитне, као што су поједини универзитети и друге образовне установе,

болнице и сл. Стога организације могу бити регистроване као профитне или непрофитне.

Непрофитне су оне у којима се остварена добит не расподељује као профит, већ се улаже у ширење

и побољшање регистоване активности. За функционисање непрофитних организација важна је регулатива и порески прписи. Држава има интерес да ослободи непрофитну организацију плаћања

одређених пореза и других дажбина, да би подстакла развој одређене делатности (образовање,

култура, социјална заштита, заштита животне средине...).

Трећи сектор у Србији:

Традиционалне форме сеоске/грађанске солидарности (моба, комшилук, међусобна

испомоћ), као неформализовани облици заједничких активности и утилитарних

комуникација, које су се обликовале у традиционалном друштву и биле регулисане

обичајним правом

Институционализовани облици солидарности путем фондација, задужбина и других облика

солидарности усмерени на побољшање услова живљења сиромашних друштвених слојева,

немоћних група и сл. По правилу, то су активности имућнијих појединаца и породица који део своје имовине и новца улажу/оснивају фондације и задужбине из којих се финансирају

одређене активности (болнице, школе, интернати, сиротишта, изградња и одржавање

социјалних станова, универзитетски објекти, образовне установе...). Основни мотив

оваквих активности је промовисање јавног добра и подршка побољшању социјалног

положаја депривираних друштвених група. Ови облици солидарности нарочито су били

развијени у Србији у првој половини 20 века.

Након Другог светског рата, у комунистичкој Југославији започиње ограничавање рада

фондација, путем национализације, различитих законских и фискалних ограничења.

Удружења грађана делују у окриљу Социјалистичког савеза радног народа и под потпуном

су контролом, без могућности самосталног делања изван задатог оквира.

Деведесетих година 20 века, почиње оживљавање грађанских иницијатива у различитим

секторима: заштита животне средине, људска права, социјална заштита итд. Данас у Србији је регистровано око 19 000 удружења грађана, по законима из 1974. и 1989. године. Нови

закон о невладиним организацијама у Србији још увек није усвојен, укључив и регулисање

рада фондација, нити се настоји на денационализацији имовине старих фондација и

обнављање њиховог рада. Не постоје пореске нити друге олакшице за рад фондација.

4

Средства која се прикупљају и којима се финансирају ова удружења су махом

нетранспарентна, не постоји јавни увид у изворе средстава и начин трошења. Не постоје

поуздане и потпуне евиденције о фондацијама, изворима, висини средстава, корисницима.

Модификована класификација трећег сектора, коју је урадио Центар за развој непрофитног сектора

на основу класификације Центра за проучавање цивилног друштва Џон Хопкинс универзитета у

САД:

Алтернативне организације културе

Образовне и истраживачке организације

Еколошке организације, друштва и покрети

Хуманитарне организације

Социо-хуманитарне организације

Омладинске и студентске организације

Организације за развој локалне заједнице

Професионалне и струковне организације

Организације за људска права

Think tranks / истраживачке, развојне организације

Мировне организације и групе

Женске организације и групе

Организације избеглица и расељених лица

Међународне организације / регионалне

Друге некласификоване организације

О појму грађанин

Сваки одрастао човек има вишеструки идентитет: он/она је родитељ, има одређено занимање

(радник, професор...), може бити мушког или женског пола, припадник је одређене нације, рођен је

у неком насељу или се осећа припадником неког насеља, има регионалну припадност, може бити

верник, агностик или атеиста. Појединачни идентитети су изузетно важни за личност, њен развој и

самосвест, економски и друштвени статус појединца, његов/њен углед, осећај припадности,

интегрисаности итд. Када се каже грађанин или грађанска опција, тиме се не поништава ни један од ових или неких

других идентитета човека. Суштина идеје грађанина и грађанског друштва јесте да се ниједном од

ових идентитатета не даје примарни значај нити се на основу њега одређује припадност и вредност

индивидуе. Грађанско друштво подразумева да свака нација, етничка група или верска заједница

има своје легитимно право на исказивање своје посебности (неговање своје културе, чување својих

обичаја, коришћење свог језика, осећање идентитета и право да се бране и чувају интереси

одређеног колективитета). Али, исто тако, грађанско друштво подразумева да појединац није

вреднији од другог појединца само зато што је Енглез а не Либијац, зато што је белац а не црнац,

зато што је мушкарац а не жена…

Идеја грађанина и грађанског друштва не одриче људима било који од њихових идентитета.

Насупрот, да би се остварили различити идентитети људи, неопходно је да постоји грађанско друштво. Може ли се у друштву родне неравноправности остварити суштински идентитет жене као

људског бића, са гарантованим људским правима. Другим речима, ови различитит идентитети се

могу остварити само у грађанском друштву, у друштву у коме сваки поједнац јесте једнак пред

законом, а тиме и слободан да исказује и реализује свој идентитет.

Значење појма грађанин:

1. Политички субјект

2. Припадник државе – држављанин

3. Припадник одређене класе – социјално значење. Грађанска класа у колективистичкој

идеологији комунизма.

4. Просторно одређење – човек који живи у граду.

Појам грађанина означава држављанина који располаже једнаким правима и обавезама у односу на законе и институционално устројство. Пример Европске уније. Не постоји

држављанство ЕУ, али постоје уговори којима државе чланице заступају грађане других држава

чланица ЕУ у државама где њихове матичне државе немају дипломатско представништво.

5

Демократија је по дефиницији грађанска демократија, облик владавине у коме су сви грађани

изједначени пред законом, јер је правна и политичка једнакост свих људи услов либералне,

демократске, тј модерне државе и отвореног друштва. Стога не постоји пролетерска, класна или

етничка демократија.

Пре 18 века , у старој европској традицији, цивилно/грађанско друство (коинониа политике, societas

civilis, societe civile, civil society, societa civile) и држава (полис, civitas, Etat, State, Staat), били су међусобно испреплетени и замењиви појмови. Код Аристотела – у основи је постојао знак

једнакости између политичког друштва/државе и заједнице слободних грађана (одрасли мушкарци),

односно неке форме цивилног друштва у античкој Грчкој. Држава је заједница грађана у којој

слободни људи једнаког статуса својим учешћем и партиципацијом са другим суграђанима обликују

начин живота политичке заједнице, као и опште и јавно добро око кога се та заједница уједињава.

Природно и позитивно право. Теоријско и вредносно упориште идеје о једнакости и

равноправности људи код филозофа просветитељства је разликовање природног од позитивног

права – Волтер, Дидро, Русо, Монтескје. Природно право је извориште тезе о једнакости људи –

људи су рођени слободни и једнаки. Ова теоријска и вредносна становишта политички су

операционализована у Декларацији о људским и грађанским правима (1789. године) и Декларацији

о праву човека и грађанина (1776. године)

Три различите традиције настанка цивилног друштва (В. Павловић): - Евромедитеранска традиција (италијански градови-републике у доба Ренесансе –

Макијавели наглашава три важне вредности цивилног друштва: мир и сигурност грађана;

уживање у својој имовини и богатству; право свакога да има и брани своје мишљење)

- Континентално европска традиција – средње и северно-европски простор. Гилде као

први асоцијативни облик заштите занатлија и трговаца. Ханза – удружење градова ради

заштите професионалних удружења и заједничких интереса. Улога протестантизма.

- Либерално-америчка традиција. Џон Лок и идеја о конституционалној држави, која

почива на владавном права загарантованој имовини и слободи. Томас Пејн – друштво и

држава нису само различити него имају и различите изворе. Друштво охрабрује дружење,

држава ствара разлике и ограничава наше мане. Концепт минималне државе у корист

цивилног друштва. Алексис де Токвил. Џон Стјуарт Мил. Зашто се идеја грађанина везује за град. Не случајно. Традиција слободних градова, нарочито у

средњем веку. ‘’Градски ваздух је слободан’’. Аутокефални градови републиканског уређења, са

базичним грађанским институцијама – сенат, градско веће, тржиште, јасно дефинисана правила

игре. Дубровачка република. Статус Дубровника из 1278 године – принципи урбанистичког

уређења града и грађења. Успостављање урбанистичке норме која је обавезујућа за све актере у

граду, без изузетка. Успостављање одговорности становника града за квалитет живљења у граду. То

је извориште данашњег положаја и улоге грађанина у развоју и уређењу савремених европских

градова.

Садржина појма грађанин.

1. Индивидуалне слободе – говор, удруживање, мишљење.

2. Људска права – четири генерације људских права: (а) природна права – право на живот,

право на тело, право на слободу, право на својину; (б) политичка права – бирачко право, право да се буде биран, право удруживања; (ц) економска, социјална и културна права;

(д) права која се успостављају из цивилизацијских процеса: еколошка права, право на

објективну информацију.

3. Загарантована приватна својина. Приватна својина је основ и гарант индивидуалне

слободе и независности. Ограничавање приватне својине у тоталитарним системима као

ефикасан начин за ограничавање политичких слобода (ограничавање предузетништва,

увођење земљишног максимума).

4. Тржишна регулација привреде. Конкуренција, одговорност за сопствени живот и

благостање. Дефинисање правила игре у тржишној привреди (антимонополски

прописи…). Држава са социјалним старањем: (1) интервенције у секторима и према

друштвеним групама које не могу да своје потребе на квалитетан начин задовоље у тржишним условима, и (2)развојна улога државе са социјалним старањем.

5. Правна држава/ владавина права.

1

Друштвена и урбанистичка норма

Литература:

Андрија Гамс (1990), Друштвена норма. Појава – настанак и значај. Београд: Савремена

администрација. Андрија Гамс (1995), Нагон и норма. Путеви и беспућа културе. Београд: Филип

Вишњић и Савремена администрација. Иван Јанковић и Весна Пешић (1981) Друштвене

девијације. Критика социјалне патологије. Београд: Виша школа за социјалне раднике.

''Значај норме за постојање друштва је детерминативан'', каже Андрија Гамс. ''Норма га с једне

стране одређује као посебну појаву у свемиру, а с друге стране је

differentia specifica у односу на животињска друштва: само људско друштво живи и постоји по

нормама, животињска друштва живе по урођеним нагонима животиња која их сачињавају'' (Гамс,

1990:3). Није се људско друштво одвојило од животињског, нити од примитивних облика

првобитних заједница путем рада, као свесне, сврсисходне делатности, нити је пак организација или

нека друга одредница суштинска разделница између људског друштва и других облика заједница.

Људско друштво се одвојило од животињског путем норме, и норма је одредница која стоји у

основи развоја и цивилизованости људског друштва. Норма није само правило понашања, јер

одређена правила понашања, заснована на инстинктима, постоје и у животињским друштвима. У основи норме, њеног формирања, одржавања и унапређивања стоје друштвене вредности, које с у

одређеном времену и у одређеном друштву (друштвима) општеприхваћене. Савремена, демократска

плуралистичка друштва заснивају се на системима норми чије поштовање омогућава функцинисање

тих друштава и квалитет живљења грађана.

Појам ''норма'', каже Гамс, има више значења. Потиче од истоимене латинске речи ''norma'', која је у

почетку означавала тесарев угломер, касније мерило опште узев, а још касније правило. И у

данашњим језицима та реч или речи изведене из тог корена означавају одређену меру (нпр. радна

норма), правило (нормирати, подвести под правила једно стање), а затим и одређен просек стања

ствари, чињеница, односа. Норма у значењу друштвеног правила садржи одговарајуће друштвене

вредности.

Постоје различита објашњења настанка друштвене норме. Поменимо, на пример, теорије

друштвеног уговора, према којима се људи одричу неких својих природних права и суверенитета и

преносе овлашћења на државу која уређује и регулише њихове међусобне односе (Хобс, Русо, доба

просветитељства). Из стања у коме влада ''рат свију против свих'', или у коме је ''човек човеку вук'',

путем друштвеног уговора долази се у стање уређених друштвених и међуљудских односа.

На трагу Фројдове психоаналитичке терије, Андрија Гамс тумачи настанак друштвене норме

забраном непосредног задовољавања природних (животињских) нагона. Корен друштвених норми

је у забрани, односно у сублимацији природних нагона посредством забране у култивисане

друштвене односе и форме. У складу са Фројдовом теоријом, култура се разумева као репресија

нагона, тј. као потискивање и преусмеравање нагона. Утолико је култура појам истоветан са људским друштвом: ''Етика је ограничење нагона. (...) Тотемизам, први облик религије који знамо,

доноси собом као неизбежне конституанте свог система низ запосвести и забрана које не значе

ништа друго до одрицање од нагона''.

Без обзира на теоријско тумачење настанка и природе друштвене норме, сложићемо се да је базична

функција друштвене норме регулисање односа између људи, социјализација појединца и спремност

на прихватање одговарајућих друштвених вредности. Функција норме је и у заштити појединца од

других људи, односно усклађивање различитих интереса, који могу бити опречни и у сукобу.

Постоје, дакако и многе норме које су у нескладу са општеприхваћеним цивилизацијским

стандардима (на пример, норме које подржавају различите облике дискриминације, родне

неравноправности). Овде не можемо улазити у огромну тему утицаја идеологије на формирање друштвених вредности и однос норме и вредности. Норма као правило о понашању људи у друштву

представља систем узајамних права и обавеза људи у друштвеним односима. ''У начелу, однос

између норми и вредности је однос између средстава и циља: норме налажу оно понашање за које је

највероватније да ће довести до остварења неке жељене вредности, Међутим, између норми и

2

вредности може постојати несклад, тако да поступање према нормама не доприноси остваривању

вредности'' (Јанковић и Пешић, 1981:9-10).

Норма је правило које регулише односе међу људима у друштву и има три основне одлике: (1) она

је свесно, од стране самих људи донето и формулисано правило; (2) она има одређени разлог и

одређену сврху због чега је донета; (3) она је увек општа, односи се на одређене заједнице људи и све појединце те заједнице. Норма је углавном била обрађивана у праву. Шире гледано, норма не

регулише само понашање, већ и друштвене односе у целини. Одлика друштвене норме је и та да она

регулише односе појединаца у друштву и то на начин што обезбеђује чланове заједнице од

неконтролисаног испољавања себичности (као једног од начина иживљавања нагона самоодржања)

према другим члановима заједнице. Ова одлика норме указује и на њен репресивни карактер.

Постоје различите норме у друштву, као што се друштвене заједнице и системи међусобно

разликују у погледу успостављених и доминантних норми. Сматра се да су најстарије норме

религијске, са израженом друштвеном функцијом уређивања односа у заједници и дефинисања

правила понашања (латентне и манифесне функције религијске норме). За разумевање друштвених

норми важна су њихова обележја постепености/еволутивности. У савременом друштву постоји

плурализам вредности и норми, али се ипак могу одредити неке доминантне вредности и норме демократског друштва засноване на концепту људских права, правне државе, поштовања својине и

уговорних односа, које се суштински разликују од норми у тоталитарним системима, са

неограниченом влашћу појединаца или владајућих номенклатура, кршењем закона, људских права

итд.

Овде ћемо се задржати на теми и размотрити проблем проблем урбанистичке норме. На трагу

претходно изнетих ставова о природи друштвене норме, има основа тврдити да је успостављање

урбанистичке норме био начин да се обезбеде правила изградње и коришћења простора у насељу, те

да је урбанистичка норма основ изграње, уређења и коришћења насеља. Норма је та која одређује

урбанитет једног насеља, односно његову физиономију, уређеност, квалитет живљења, његове

амбијенталчне целине и вредности. На исти начин као што су правне, моралне и друге норме основ формирања и уређења људског друштва, урбанистичка норма је основ обликовања, развоја и

урбанитета насеља. Ако норме, вредности и реакција (на кршење норме) чине основне елементе

друштвеног поретка, онда можемо тврдити да урбанистичка норма чини основу обликовања,

уређења и коришћења градског простора. Не постоји јединствена урбанистичка норма, али постоје

културни и цивилизацијски кругови у којима се формирају и развијају насеља (градови), који нам

омогућавају да правимо регионалне и историјске класификације градова: европски градови,

западноевропски градови, медитерански градови, источњачки градови, ханзеатски градови... И када

говоримо о појединим типовима насеља (махала, касаба) знамо да су у њихову просторно-физичку и

грађевинску матрицу уграђене одређене норме, односно да су та насеља такође резултат деловања

одговарајућих норми и вредности на којима се оне темеље. Те норме се суштински разликују од

норми на којима су створени европски градови или градови Северне Америке, на пример.

Зашто се данас и овде, у Србији, бавимо питањем урбанистичке норме, за коју се може узети да је

опште место у урбанистичкој теорији? Да ли нам изглед наших градова даје за право да отворимо

тему о поштовању и придржавању урбанистичке норме у изградњи и уређењу наших градова?

Постоје озбиљни аргументи којима се може подупрети теза о поништавању одређених

урбанистичких норми које се у савременим европским градовима исказују преко контролисане и

усклађене намене простора, начина дефинисања и поштовања регулационих и грађевинских линија,

индекса изграђености, режима коришћења јавних површина (тротоари, зелене површине...),

стандарда грађења, цивилизацијски утемељених стандарда квалитета живљења и др. Градови у

Србији су, нарочито током последње две деценије изложени драматичном урушавању урбанитета.

Најчешће се кривица за такво стање ствари сваљује на бесправне градитеље, као и на маштовите

пројектанте новокомпонованих архитектонских призора. То су, по нашем суду, само епифеномени процеса поништавања урбанистичке норме као основног принципа изградње и уређења насеља.

Главни актери су криминализована држава (локална, градска, републичка власт и управа),

некомпетентна и неодговорна струка/професија, и нефункционисање правне државе и њених

механизама.

3

Одлика градова, нарочито оних дугог трајања, са разноврсним и очуваним споменицима историје и

културе, са одржаним традиционалним урбаним матрицама, јесте поштовање и континуитет

урбанистичке норме. Ако за пример узмемо Статут града Дубровника, с краја 13 века, видећемо да

се многе урбанистичке норме на којима се темељило обликовање градског простора и изградња

Дубровника, поштују и данас.

Насупрот овом примеру, стоји искуство Београда. На примеру два правна института може се

показати како је градска власт у Београду омогућила (или посредовала) у поништавању

урбанистичке норме као темељног упоришта грађења и коришћења градског простора. Средином

осамдесетих година, градске власти уводе ''привремену урбанистичку и грађевинску дозволу'', која

је требало да премости проблем у издавању урбанистичких и грађевинских дозвола у зонама за које

нису били урађени детаљни урбанистички планови, или је њихова реализација била неизвесна.

Према почетној идеји, привремена дозвола се издаавала за реконструкцију и адаптацију мањих

објеката (до 50 м2), односно монтажних објеката. Од самог увођења института привремене дозволе,

започиње њена систематска злоупотреба, како од инвеститора и пројектаната (пројектовање

објеката површине до неколико стотина, па и хиљада квадратних метара, пробијање регулационих и

грађевинских линија, пробијање практикованих урбанистичких стандарда (однос паркинг места и изграђене површине стамбеног или пословног простора, зелене површине, индекси изграђености и

заузетости парцеле и сл.), тако и од чиновника у општинским, градским и републичким службама

(издавање привремених дозвола за велике површине, издавање дозвола за одступање од издатих

привремених дозвола, па опет дозвола за нова одступања, итд., итд.). На основу привремене дозволе

изграђени су многи велики објекти у Београду (Стакленац и Југодрво на Тргу Републике, зграда ТВ

ПИНК, тржни центар у Сремској улици), као и десетине хиљада вишеспратница, колективних и

једнопородичних стамбених зграда. Иако су већ током последње деценије двадесетог века биле

евидентне катастрофалне последице и урушавање урбанитета града, привремена дозвола до скора је

имала право грађанства у Београду. Један од примера било је одбијање градоначелника Београда,

пре неколико година, да обнови ''привремену употребну дозволу'' за спортску дворану Београдска

Арена, што је изазвало њено затварање, и, наравно, неописано чуђење и неразмевање у страној штампи. За људе социјализоване у право уређеним државама, било је несхватљиво да објекат у коме

је одржано Европско првенство у кошарци има ''привремену употребну дозволу''.

Други пример је ''Одлука о привременим правилима и условима за издавање одобрења за изградњу

и употребну дозволу за објекте изграђене односно реконструисане без грађевинске дозволе до 13

маја 2003. године'' (Службени лист града Београда 30/2003), на основу које се врши легализација

бесправно изграђених објеката. Поменута Одлука садржала је, између осталог, неколико одредби

којима се могу легализовати надрастичније узурпације у градском простору. Одлуку је

поништио/укинуо Врховни суд Србије неколико година након њеног доношења и примене, и то на

основу тужбе групе грађана, а не, на пример, неког стручног удружења или организације или

институције у области планирања и уређења простора.

Одлука je допушталa легализацију активности које су незамисливе у градском простору, нарочито у

стамбеним зонама. У подручјима са ''бесправном изградњом и подручјима знатне бесправне

изградње'' на територији Београда, примењују се ''Правила и услови за заштиту јавног, односно

општег интереса'', у којима између осталог стоји: ''Одобрење ће се издати под следећим условима:

(...) за објекат у коме се обавља делатност штетна по здравље и околину или ако се у њему одвијају

технолошки процеси који би могли да угрозе околне објекте пожаром, експлозијом или

испуштањем опасних материја ако се прибави одобрење од надлежног органа за обављање одређене

делатности која није штетна по здравље и не угрожава околину'' (члан 11, став.2), као и ''за објекат

за производњу, прераду и ускладиштење запаљивих течности, запаљивих гасова и експлозива ако se

прибави сагласност од органа унутрашњих послова надлежних за заштиту од пожара'' (члан 11, став

3). Другим речима, ако грађанин прибави експертско мишљење од надлежног органа, може да легализује производњу експлозива, отровних гасова и сличних производа у сред стамбене зоне.

Озбиљан проблем са овом Одлуком био је излагање грађана потенцијалном насиљу и уценама од

стране бесправних градитеља - узурпатора. Ако власник непрописно изиданог објекта ''прибави

4

сагласност суседа'', може легализовати дословно све: и то што је својим објектом ''прешао границу

парцеле према суседу'', и то што се ''атмосферске воде преливају на суседну парцелу или објекат'', и

то што објекат ''изграђен на ивици парцеле има отворе који гледају на суседну парцелу'', што је ''на

мањем растојању од прописаних овом одлуком'', итд. (члан 17). Шта ће се десити ако и када

грађанин, коме је комшија-узурпатор урадио нешто од онога што је у поменутом члану набројано,

одбије да овом моћнику и/или насилнику да сагласност. Да цинизам креатора ове Одлуке буде већи, овај члан је стављен у поглавље насловљено: ''Правила и услови за заштиту интереса суседа'' (sic!).

Одредбе ове Одлуке поништавају особености градских подручја и њихових амбијенталних и

просторно-физичких одлика. Одлука дозвољава да се у зонама индивидуалног становања издају

одобрења за објекте који ''немају више од четири етаже''. Тиме се зоне индивидуалног, породичног

становања претварају у зоне средње спратности до четири етаже (високом сутерену и поткровљу ће

се проглеати кроз прсте) (чланови 25, 26..). Тако далекоежне одлуке о конфигурацији и обележјима

грађеног простора доносе се на основу Одлуке о привременим правилима и условима за

издавање одобрења за изградњу и употребну дозволу објеката који ће трајати десетинама година

и који радикално мењају амбијенталне, урбанистичке и еколошке вредности и обележја градских

зона. Не мање важне од поменутих су и вредносне и политичке последице ове Одлуке. Оваква

легализациј награђује грађане који су кршили урбанистичке и друге норме и законске прописе, а кажњава и умањује вредност имовине савесних грађана који су се придржавали прописа и у

ситуацијама када су морали да граде и адаптирају своје објекте без дозволе (пре свега због

неодговорног и коруптивног понашања надлежних служби), настојали да не угрозе своје суседе и да

поштују урбанистички ред и успостављене норме.

Јавно добро је темељни концепт савременог европског града. Град као јавно добро обухвата и

појединачне легитимне интересе грађана. Заштитом урбанитета града, штите се, истовремено

легитимни интереси његових грађана: квалитет живљења, безбедност, заштита вредности и

квалитета некретнина, амбијенталне вредности, угодност боравка у граду и његовим јавним

просторима, али и приватним објектима аи просторима. Касаба и махала као тип насеља не познају

концепт јавног добра. Тај тип насеља је простони и прости збир различитих појединачних интереса, који опстају у различитим симбиозама, али не могу да остваре урбанитет карактеристичан за

европске градове и темељен на урбанистичким нормама које промовишу вредности европских

градова.

1

Ekonomska, socijalna i kulturna prava

Literatura:

Ekonomska, socijalna i kulturna prava. Priručnik za nacionalne institucije za ljudska prava (2005).

Beograd: Kancelarija visokog komesara Ujedninjenih nacija za ljudska prava. Serija stručne obuke br. 12

Ljudska prava su moderan pojam koji postaje istorijski značajan u trenutku kada se ljudi u političkom

smislu izjednačavaju, tj. u buržoaskim revolucijama u kojima je jedan od osnovnih zahteva bio da se prizna

da su ljudi rođeni jednaki i da postoje određene političke, ekonomske i socijalne funkcije na koje svi

građani imaju pravo. U tom smislu, jedna od osnovnih karakteristika pojma ljudska prava je njihova

univerzalnost. Pored autoriteta nekih istorijskih povelja, deklaracija i ustava (Deklaracija o pravima čoveka

i građanina iz 1789, Deklaracija o nezavisnosti iz 1776 i prvih deset amandmana uz Ustav SAD iz 1787.

godine), temelji uspostavljenih ljudskih prava u drugoj polovini 20 veka su Univerzalna deklaracija o

ljudskim pravima (1948. godina) i Međunarodni paktovi o (1) Građanskim i političkim i (2) Ekonomskim,

socijalnim i kulturnim pravima (1966.godina), usvojeni pod okriljem Ujedinjenih nacija, kao i regionalni

sistemi ljudskih prava, koji se uspostavljaju regionalnim ugovorima i otvoreni su za države jednog

kontinenta ili dela sveta, na primer, Evropska konvencija o ljudskim pravima (1950), Evropska socijalna

povelja (1966/96) i druge. Najčešće se koristi klasifikacija ljudskih prava na: (1) građanska i politička; (2)

ekonomska, socijalna i kulturna prava, i (3) ekološka prava (Dimitrijević i dr., 2006). Građanska i

politička prava tiču se odnosa pojedinca i države. Građanska prava naglašavaju autonomiju čoveka u

odnosu na državu, koja se u njihovo ponašanje može uplitati samo do one mere koju iziskuje život u

društvu, sa drugim ljudima. Tipična građanska prava su pravo na život, pravo na privatnost, prava vezana

za krivični postupak. Politička prava su prava čoveka da učestvuje u upravljanju državnom zajednicom, kao

što su aktivno i pasivno biračko pravo, pravo na pristup javnoj službi itd. U građanska i politička prava

spadaju i sloboda izražavanja, okupljanja, udruživanja i sl. Ekonomska, socijalna i kulturna prava (ESK)

odnose se na zadovoljavanje potreba bitnih za ljudsku egzistenciju i za postizanje životnih uslova koji

ljudima mogu omogućiti uživanje građanskih i političkih prava. Samo obrazovan čovek može koristiti

mnoga ljudska prava i biti u poziciji da obezbedi pristojnu egzistenciju za sebe i svoju porodicu. Pravo na

rad, na odgovarajuću naknadu za rad, na bezbedne i zdrave uslove rada, na poštovanje prava iz radnog

odnosa, uslov su za pristojan život i ostvarivanje nekih drugih prava. U korpus ESK prava svrstavaju se i

pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, minimalni životni standard, pravo na adekvatnu ishranu,

stanovanje i dr. Ta prava zasnovana su na načelima jednakosti i solidarnosti, kao i načelima

približavanja/ujednačavanja šansi u razvoju individue i njenom socijalnom napredovanju. Naročito je

važno imati u vidu povezanost i nedeljivost ljudskih prava. Neostvarivanje jednih prava, često povlaći

nemogućnost ostvarivanja nekih drugih pravai. Kao poseban korpus ljudskih prava navode se ekološka

prava i pravo na informisanje, uključiv i pravo na dostupnost o informacijama o stanju životne sredine i

uvid u procedure i učešće u donošenju odluka koje se tiču kvaliteta življenja građana.ii

Osnovni međunarodni ugovor koji reguliše ESK prava je Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i

kulturnim pravima (1966/1976), koji je Jugoslavija ratifikovala i koji obavezuje novonastale države –

naslednice SFRJiii. Veliki broj konvencija (69) Međunarodne organizacije rada (MOR) su posebno važne u

domenu ekonomskih prava, naročito prava na rad i bezbedne i zdrave uslove rada. Na regionalnom nivou

važna je Evropska socijalna povelja (usvojena 1966, dopunjena 1996), koja je dokument Saveta Evrope.

Srbija je ratifikovala Evropsku socijalnu povelju 2009. godine. Evropska socijalna povelja je fleksibilan

dokument koji omogućava da države same kreiraju modalitete ostvarivanja pojedinih prava. Odredbe su

definisane u zavisnosti od ekonomskih mogućnosti korišćenjem pojmova kao što su: odgovarajući,

ekonomski prihvatljiv, ekonomski održiv i sl. Obaveznost implementacije sadržana je u odredbama kao što

su: ''...da preduzmu korake do maksimuma svojih raspoloživih sredstava...'', a redovni godišnji izveštaji i

monitoring zahtevaju odgovarajuće obrazloženje i objašnjenje (ne)ostvarivanja pojedinih prava. Kao i u

slučaju građanskih i političkih i ekoloških prava, i ovde je izuzetno važna uloga i odgovornost organizacija

civilnog društva, kako u promovisanju korpusa ESK prava, tako i u praćenju njihovog ostvarivanja i

dostupnosti za ranjive društvene grupe. Generalno, u Srbiji (kao i u većini drugih zemalja u tranziciji)

postoji niska osetljivost političke nomenklature (uključiv i povezane stručne elite) na korpus ESK prava i to

je ozbiljniji problem od ekonomskih teškoća i dramatičnog osiromašenja u poslednje dve decenije. Postoji

ozbiljan problem nekompetentnosti i nerazumevanja u državnoj/javnoj upravi na nacionalnom i na

2

lokalnom nivou o prirodi ESK prava i obavezama koje je država Srbija preuzela ratifikacijom

odgovarajućih paktova, konvencija i drugih međunarodnih dokumenata. Ukoliko se ne poveća osetljivost i

odgovornost političkih i stručnih elita na važnost ESK prava za ukupni razvoj države i građana, poboljšanje

ekonomske situacije i ekonomskih parametara neće samo po sebi dati rezultativ.

Organizovanje i rad ustanova u kojima se ostvaruju socijalna i kulturna prava građana ne mogu biti

prepušteni niti podvrgnuti isključivo tržišnim mehanizmima i tržišnoj regulaciji. Povlaćenje države iz

javnog sektora, kako u razvijenim tržišnim demokratijama tako i u zemljama u tranziciji, evidentno je

dovelo do ozbiljnog deficita u ostvarivanju ESK prava za mnoge društvene grupe. Stoga je izvesno da u

rekonstrukciji države sa socijalnim staranjem valja tragati za novim modelima i modalitetima ostvarivanja

ESK prava, naročito onih koja se postala ''tradicionalna obaveza'' javnog sektora u savremenim

demokratskim državama (predškolske ustanove, obavezno obrazovanje, osnovna zdravstvena zaštita,

programi za osetljive društvene grupe i lica sa dodatnim potrebama, itd.). Politička pluralizacija i

decentralizacija pomeraju nadležnosti u organizovanju i ostvarivanju ovih prava na niže nivoe društvene

organizacije kao što su regioni i lokalne zajednice. Socijalna i kulturna prava koja se razumevaju kao

civilizacijska tekovina i civilizacijski standard, nameću se kao zajednička obaveza vlasti/uprave (lokalne,

regionalne, nacionalne) i organizacija civilnog društva, odnosno samih građana, ali i kao interes

komercijalnog sektora.

Na evropskom prostoru, korpus ekonomskih, socijalnih, kulturnih i ekoloških prava, pored već standardnih

građanskih i političkih prava, postaje jedna od obavezujućih stavki ne samo za države članice Evropske

unije, nego i za države članice Saveta Evrope. Tako je, na primer, pravo na obavezno obrazovanje, pored

odredbi u Ustavu Republike Srbije, sankcionisano i našim članstvom u Savetu Evrope. Drugim rečima,

odredba o obaveznom obrazovanju koje pod relativno izjednačenim uslovima ima biti dostupno za svu dece

iz državne zajednice, nije više predmet samo nacionalnog zakonodavstva, uredbi i regulacije, već je to

obaveza koja proizlazi iz međunarodnih dokumenata koje je Srbija usvojila. Pristupanje međunarodnim

organizacijama i ratifikacija međunarodnih dokumenata radikalno menja odnos države prema građanima, a

time i odnos građana prema državi i njenim službama. U okolnostima kada su nacionalne države imale

punu suverenost, nije postojala kontrola niti mehanizmi monitoringa ostvarivanja prava građana. Državne

službe su istovremeno propisivale, organizovale, izvršavale i kontrolisale izvršavanje i kvalitet aktivnosti u

javnom sektoru. Pristupanjem međunarodnim organizacijama, država prenosi deo ovlašćenja na

međunarodne institucije, a njeni građani imaju pravo da se direktno obraćaju međunarodnim ustanovama,

kao što je Međunarodni sud pravde u Strazburu, na primer, i da na taj način ostvare prava koja su im

uskraćena ili prekršena u matičnoj državi.

U zemljama u tranziciji evidentne su teškoće u vezi sa pouzdanim uvidom i merenjem stanja ESK prava,

kako zbog prikrivanja, nedostupnosti, ili jednostavno nepraćenja mnogih bitnih indikatora kvaliteta

življenja (niska pouzdanost zvaničnih statistika, problem neodgovarajućih definicija, različitih rezultata

merenja iste pojave od strane različitih tela itd.). S jedne strane, pojedine pojave se statistički ne

evidentiraju (na primer, broj beskućnika, broj napuštene dece, broj dece koja su konkurisala a nisu upisana

u obdaništa, broj dece koja napuštaju obavezno školovanje, indikatori zdravstvenog stanja, indikatori stanja

životne sredine itd.), ili nije omogućen stalni, pravovremeni i pouzdan javni uvid u različite evidencije od

javnog interesa. S druge strane, teški ekološki akcidenti se neretko zataškavaju uz različita objašnjenja – da

bi zaustavljanje rada uzročnika akcidenta/ekološke katastrofe izazvalo otpuštanje radnika, prestanak

proizvodnje dragocenog proizvoda, i sl. Kao i u doba jednopartijskog sistema, kada je državnim fabrikama,

tzv. proizvodnim gigantima bilo dozvoljeno da zarad ''državnih razloga'', ''ekonomskih interesa radnog

naroda'' i sličnih floskula, neometano uništavaju životnu sredinu (Rudarsko-topioničarski basen Bor,

Rudarsko-energetski kombinati eksploatacije i prerade lignita Kolubara, Kosovo, Kostolac, rafinerija u

Pančevu, fabrike u Bariču, Trepči itd.), tako i danas novi vlasnici koriste partijske afilijacije,

interpersonalne veze i druge forme povezivanja da bi snizili prag tolerancije u kršenju pozitivnih propisa

koji se tiču ESK prava.

Organizacije civilnog društva imaju izuzetno važnu ulogu u ostvarivanju korpusa ESK prava. S jedne strane,

nevladine organizacije su veoma važan akter u organizovanju i pružanju usluga od javnog interesa, a s duge

strane, one su izuzetno važan kontrolor ostvarivanja ljudskih prava. Nezavisni i stručni pojedinci organizuju

se sa ciljem da se na nepristrasan način prati primena preuzetih obaveza u domenu ljudskih prava i ukazuje

3

na njihovo kršenje. Na taj način organizacije civilnog društva pomažu državi da ispunjava preuzete obaveze,

omogućavaju svim građanima jedne države da budu upoznati sa izvršavanjem međunarodnih obaveza koje je

njihova država preuzela i pomažu građanima u zaštiti njihovih prava. Postoji veliki broj međunarodnih

organizacija zahvaljujući čijem radu je podignut nivo zaštite ljudskih prava, i zbog čijeg pritiska mnoge

države moraju da koriguju kršenje ljudskih prava svojih građana. U Srbiji, slično kao i u drugim državama u

tranziciji, u poslednjoj deceniji naročito je porastao broj i efikasnost rada organizacija civilnog društva u

oblasti zaštite socijalnih prava i životne sredine, koje pokazuju sve veći uticaj u pitanjima zaštite ovih prava,

ostvaruju saradnju sa nadležnim javnim ustanovama i vrše pritisak na državne ustanove u smislu poštovanja

propisa i zaustavljanja aktivnosti koje ugrožavaju životnu sredinu (primer organizacija koje se bave zaštitom

dečijih prava, protiv nasilja u porodici, ili pak zaštitom prirode i prirodnih vrednosti, kao što je Ledničko

jezero na Fruškoj Gori, jata beloglavog supa u kanjonu Uvca i sl.).

Komentar o stanju ekonomskih i socijalnih prava u Srbiji

Za razumevanje stanja ekonomskih i socijalnih prava u postkomunističkim zemljama nužno je imati u vidu

bitnu razliku između koncepta države sa socijalnim staranjem (welfare state) u tržišnim demokratijama,

naročito u Zapadnoj Evropi, u poređenju sa sistemom socijalnih prava u socijalističkim/komunističkim

državama.

U većini zemalja Zapadne Evrope, država sa socijalnim staranjem usvojila je koncept socijalnih i

ekonomskih prava kao prava građanina; ukoliko se jedno pravo definiše kao obaveza države odnosno

javnog sektora, onda ono mora biti dostupno svim građanima te države pod približno jednakim uslovima.

Svakako da su postojale i da i danas postoje razlike u izgledima da se ostvare pojedina socijalna i ekonomska prava i u državama sa najvišim dometom u pogledu socijalnog blagostanja; te razlike međutim

nisu posledica privilegovanog položaja pojedinih društvenih grupa i slojeva, nego drugih činilaca, kao što

su prostorna dostupnost (seoska i gradska naselja), kvalitet i pruženih usluga, efikasnost ostvarivanja prava

itd.

U socijalističkim/komunističkim zemljama, ekonomska i socijalna prava su bila utemeljena kao prava

društvenih grupa/klasa, a ne kao prava građanina. Tako su pojedine društvene grupe uživale širok spektar

ekonomskih i socijalnih prava, koja su se mogla ostvarivati na osnovu zakonske utemeljenosti ili prostorne

dostupnosti, dok su druge društvene grupe bile isključene kao korisnici pojedinih socijalnih i ekonomskih

prava (na primer, nakon uvođenja obaveznog zdravstvenog osiguranja za poljoprivrednike, iz ovog korpusa

bilo je isključeno pravo na plaćeno bolovanje, na plaćeno porodiljsko odsustvo, na naknadu troškova sahranjivanja i na paketić za novorođeno dete). Primer za prvu grupu je skup prava za zaposlene u

državnim i paradržavnim ustanovama – radna sigurnost kroz zagarantovanost radnog mesta, sigurnost

zarade bez obzira na kvalitet rada i učinak, pravo na bolovanje i nekontrolisanu zloupotrebu tog prava,

pravo na porodiljsko odsustvo u trajanju od godinu dana i pravo na odsustvo zbog bolesti deteta, itd. itd.

Zaposleni u privatnom sektoru i poljoprivrednici, nisu imali imali ova prava. Ako imamo u vidu da je skoro

polovina aktivnog stanovništva bila zaposlena u državnom i paradržavnom sektoru, iz toga sledi da je

srazmerno ta proporcija građana i članova njihovih porodica, u principu, mogla da ostvaruje zakonom

zagarantovana socijalna i ekonomska prava. Poljoprivrednici i drugi u privatnom sektoru koji su bili lišeni

ovih prava, problem su rešavali zapošljavanjem u državnom/paradržavnom sektoru (epifenomeni:

dezagrarizacija, dnevni migranti, feminizacija poljoprivrede, bespravna izgradnja, naseljavanje i izgradnja

uz saobraćajnice itd.).

Primer za drugu grupu su ogromne razlike između građana gradskih i seoskih naselja u izgledima da

ostvare neka bazična socijalna prava, kao što je, na primer pravo na osnovno (obavezno) obrazovanje ili

pravo na osnovnu zdravstvenu zaštitu, s razloga što nije bila obezbeđena prostorna dostupnost javnih službi

i/ili je kvalitet usluga bio izuzetno nizak. Urbocentrični koncept organizacije javnih službi doprinosio je

neprekidnom uvećavanju jaza između kvaliteta življenja u gradskim i seoskim naseljima i bio jedan od

važnih generatora migracija ka gradskim naseljima.

Pogoršanje stanja ekonomskih i socijalnih prava u postkomunističkim državama samo delom se može

objasniti ekonomskim kolapsom ovih društava. Strukturne karakteristike ovih država i velike razlike

između društvenih grupa i slojeva u pogledu dostupnosti i izgleda da se ostvare neka od osnovnih

4

deklarisanih ekonomskih i socijalnih prava u vreme funkcinisanja komunističke države su važan činilac

objašnjenja aktualnog stanja ekonomskih i socijalnih prava u postkomunističkim zemljama, uključiv i

Srbiju.

Pretnje unapređenju stanja ekonomskih i socijalnih prava

Urušavanje socijalističke/komunističke države i njene privredne i ekonomske strukture (dominacija i monopolski položaj državnih preduzeća), procesi privatizacije i razvoja tržišne ekonomije povećavaju broj

radnih mesta u privatnom sektoru. U međuvremenu, od početka ovih procesa početkom devedesetih, u

Srbiji nije dovoljno urađeno na oblikovanju konzistentnog radnog zakonodavstva, a još manje na

efektivnoj zaštiti prava definisanih u radnom zakonodavstvu. Sve veći broj zaposlenih nalazi se u radnoj

situaciji koju potpuno proizvoljno utvrđuje vlasnik preduzeća, bez definisanog radnog vremena, ugovora o

radu, radnim uslovima itd. U tome, treba imati u vidu neefikasnost sudstva, a naročito potkupljivost

zaposlenih u pravosuđu, čime bogatiji i moćniji mogu sebi da obezbede potrebnu zaštitu od pravne norme.

S druge strane, zaposleni u državnim i paradržavnim službama i dalje uživaju gotovo sva ona prava koja su

ima bila zagarantovana u socijalističkom/komunističkom sistemu.

Ovakva dualna situacija proizvodi mnoge loše posledice. Zaposleni u državnom sektoru, a među njima su

svi oni koji imaju uticaj na donošenje zakona i njihovo sprovođenje, i dalje žive u zaštićenom sistemu širokog kruga ekonomskih i socijalnih prava nasleđenih iz socijalizma/komunizma (besplatne bolničke

usluge u specijalizovanim kliničkim centrima i bolnicama, pravo na nekontrolisano bolovanje,

zagarantovano radno mesto i druge vrste pogodnosti). U takvim okolnostima oni ne mogu biti kreatori nove

politike u oblasti ekonomskih i socijalnih prava, niti se ti problemi uopšte postavljaju u njihovom

vidokrugu. S druge strane, ukidaju se, odnosno redukuju, mnoga ekonomska i socijalna prava koja su

tokom proteklih decenija postali civilizacijska norma, bar za veliki deo građanstva (zaštita zaposlenih žena

tokom trudnoće od otkaza i gubljenja radnog mesta, materinski dodatak, porodiljsko odsustvo, zaštita starih

i nemoćnih lica).

Redukcija socijalnih i ekonomskih prava naročito će pogoditi mlade, radnoaktivne žene u fertilnom

periodu, koje su sve više prinuđene da biraju između alternative supruga/majka/domaćica, ekonomski i u svakom drugom pogledu zavisna od muža/hranitelja ili uloge zaposlene i profesionalno uspešne žene bez

dece, ili ne retko samohrane majke na granici siromaštva. Kvalitetna zaposlenost žena ne može se ostvariti

bez dostupnih i dobrih obdaništa, škola u sistemu celodnevne nastave, različitih servisa za olakšavanje

dnevnih obaveza zaposlene žene itd. Ukidanje ovih socijalnih prava u znatnoj meri otežava, pa čak i

ograničava pravo na rad žene-majke, i vraća je na ulogu supruge-majke-domaćice, pod starateljstvo muža-

hranitelja.

Treba podsetiti da su države sa socijalnim staranjem uvodile različite oblike socijalnih prava prvenstveno s

ciljem podizanja efikasnosti ekonomije države. Umrežen, dobro razvijen i dostupan sistem usluga od

javnog interesa omogućio je zapošljavanje ženske radne snage. Utoliko će redukcija socijalnih prava nužno

proizvoditi smanjivanje ekonomske efikasnosti, odnosno obnavljanje kruga siromaštva i nerazvijenosti.

Treba jasno naglasiti da ukidanje socijalnih prava, naročito onih koja su bitna za ostvarivanje radnih i

emancipatorskih prava žena (kao što su već pomenute predškolske ustanove, celodnevna nastava,

stanovanje i dr.), neće za posledicu imati ponovno prihvatanje uloge izdržavane žene-majke i vraćanje žene

na ulogu nezaposlene domaćice; nasuprot, obrazovane i profesionalno motivisane žene sve češće će se

odricati materinstva, a dramatične posledice tih procesa su već sasvim vidljive u Srbiji. Stoga će svaki

naum da se problem nezaposlenosti u Srbiji reši umanjivanjem socijalnih prava zaposlenih roditelja,

naročito majki, doživeti neuspeh, koji će se vratiti u obliku novog i sve dramatičnijeg pada stope rađanja.

Privatizacija sektora javnih službi

Od posebne važnosti je pravovremena, temeljna i svestrana analiza uslova i efekata eventualne privatizacije

javnih službi, naročito onih koje se odnose na zadovoljavanje osnovnih socijalnih prava (predškolske ustanove, osnovno obrazovanje, osnovna zdravstvena zaštita, bolnice, socijalne službe stacionarnog tipa za

decu sa posebnim potrebama, stare ljude, bolesne, invalide...). U tome postoji posebna opasnost da se

privatizacija preduzima zbog interesa za zauzećem parcela i objekata. Zakon još uvek nije ograničio

promenu namene objekta u okolnostima promene svojinskog statusa.

5

Imajući ovo u vidu, neophodno je da se:

- obezbedi zaštita namene prostora/površina i namene objekta bez obzira na svojinski status,

odnosno da se predupredi promena namene objekta/parcele, uprkos promeni svojinskog statusa (iz

državne u privatnu svojinu). To je važno zbog zaštite postignutih standarda u oblasti socijalnih i

kulturnih prava (obrazovanje, dečija i socijalna zaštita, zdravstvena zaštita, kulturne aktivnosti, prostori za aktivnosti organizacija civilnog društva i aktivnosti od javnog interesa);

- Da se utvrde obavezni standardi prostora i kvaliteta usluga za aktivnosti i usluge od javnog

interesa;

- unapredi način finansiranja usluga od javnog interesa i način korišćenja javnih fondova; to

obuhvata umrežavanje privatnih ustanova, raznovrsnije modalitete subvencioniranja korisnika u

privatnim ustanovama (predškolske ustanove...), način finansiranja ili finansijskih podrški

različitim akterima u oblasti socijalnog razvoja;

- podrži aktivnost organizacija civilnog društva, humanitarnih ustanova i drugih organizacija i da se

preduprede moguće zloupotrebe.

Primeri dramatičnih razlika u zadovoljavanju nekih osnovnih socijalnih prava:

- Predškolske ustanove. Državne predškolske ustanove dostupne su isključivo u gradskim naseljima. U pojedinim opštinama i prigradskim zonama dugačke su liste čekanja dece na upis u ustanovu. Cene usluga

u državnim ustanovama su ekonomski povoljne i, po pravilu, subvencionirane. U Beogradu, na primer,

grad subvencionira 50% od realne cene, plus odobrava dodatne subvencije za decu iz siromašnijih

porodica. Po nekim ocenama, poboljšava se kvalitet rada i usluga u državnim obdaništima. Kod privatnih

obdaništa, treba razlikovati dva tipa: (a) Prvi tip su obdaništa koja se organizuju tamo gde nema državnih

obdaništa, u prigradskim i perifernim zonama. Najčešće su te ustanove prijavljene kao boravci za decu i

nisu uključene u sistem kontrole kvaliteta usluga. Cene se kreću 100 i 150 eura mesečno; (b) Drugi tip su

luksuznija obdaništa, kao ponuda roditeljima boljeg materijalnog položaja, u odlično opremljenim i

uređenim objektima, sa cenom preko 200 eura mesečno. Prema procenama, oko 60% dece u Beogradu je

upisano u državne predškolske ustanove (uzrast 3-6 godina, sa srazmerno malim brojem grupa za uzrast od

12 – 36 meseci), liste čekanja su značajno skraćene, ali prema kriterijumu prava na obdanište ukoliko su roditelji zaposleni. Sličan procenat je i u Vojvodini, dok je u centralnoj Srbiji procenat upisane dece znatno

niži. Imajući u vidu da je veliki broj građana u Srbiji radi ‘’na crno’’, njihova deca se ne nalaze na listama

za čekanje, odnosno lokalne vlasti nemaju obavezu obezbeđenja mesta za ovu decu u predškolskoj

ustanovi. Privatne predškolske ustanove nisu umrežene u sistem državnih ustanova (dostava hrane iz

centralnih kuhinja, zdravstvena, higijenska i sanitarna kontrola), niti u sistem subvencioniranja korisnika,

što onemogućava upis dece iz siromašnijih porodica u ove ustanove.

Osnove škole u gradovima danas rade mahom u dve smene, što je veliki problem za zaposlene roditelje

(bezbednost i nadzor deteta, odlazak i dolazak iz škole...). U nekim prigradskim zonama ima škola koje

rade u tri smene. U junu 2002. godine, u Beogradu je zatvoreno 9 osnovnih škola koje su radile u jednoj

smeni, a upisana deca su prebačena u druge škole, koje su do tada radile u jednoj, a nakon prijema ove dece

počele su da rade u dve smene. U zonama sa manjim brojem dece, kao i u seoskim naseljima škole rade u jednoj smeni. Sistem celodnevne nastave je gotovo ukinut u školama u Srbiji. Pre trideset godina, u

Beogradu je oko 15% dece bilo obuhvaćeno sistemom celodnevne nastave, a danas je taj tip nastave

ograničen samo na prva dva razreda osnove škole i uključuje vrlo mali broj dece. Redukovanje celodnevne

nastave započeto je u Beogradu 1984. godine, u okviru tzv. racionalizacije društvenih delatnosti, da bi

danas celodnevnu nastavu smatrali nepotrebnim luksuzom. Ne mali problem je neregulisan prevoz dece

koja stanuju na velikoj udaljenosti od škole (izolovana seoska naselja u kojima postoji samo

četvororazredna škola). Subvencioniranje karti u javnom prevozu je obaveza opštine, ali zakon ne precizira

šta se dešava u slučaju kada ne postoji javni prevoz do naselja u kojem postoji škola, ili ako opština nema

sredstava za tu namenu.

i Prema istraživanju UNICEF-a u Srbiji je relativno mali broj dece obuhvaćen predškolskim obrazovanjem: od ukupnog kontingenta

predškolske dece, u državnim obdaništima je svega 11,8% dece uzrasta do tri godine, i 44,4% uzrasta 4-6 godina. Privatne

predškolske ustanove nisu obuhvaćene statističkom niti nekom drugom evidencijom. Prema istom izvoru, prosečna razdaljina od

stana do obdaništa u istočnoj Srbiji je 6.4 km, u zapadnoj 5.3 km, a u centralnom delu Republike 4.2 km (The Many Faces of

Poverty, 2004, стр. 12). Čak i kada uspe da se zaposli, kakve su šanse žene (ili samohranog oca) sa jednim ili više dece da

6

posvećeno i kvalitetno ispunjava obaveze na radom mestu, ako ne može da upiše dete u obdanište i/ili u osnovnu školu sa

celodnevnom ili produženom nastavom? ii Jedna od važnih konvencija u toj oblasti je Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i dostupnosti

pravosuđa u pitanjima životne sredine (Convention on Access to Information, Public Participation in Decision-Making and Access

to Justice in Environmental Matters). ECE Committee on Environmental Policy. Aarhus, Denmark, 23-25 June 1998). iii

Jedan broj razvijenih država nije još uvek ratifikovao Međunarodni pakt o ESK pravima, kao Sjedinjene Američke Države, na

primer. iv Unazad nekoliko decenija u Srbiji se upozorava na dramatično stanje u oblasti obaveznog obrazovanja kao što je neusklađenost

radnog vremena roditelja i radnog vremena škola (kontinuirano smanjenje obuhvata dece celodnevnom nastavom i produženim

boravkom od 1984. godine), rad osnovnih škola u dve, a u nekim školama i u tri smene, visok apsentizam (oko 20% odraslih

građana nema završenu osnovnu/obaveznu školu), velika udaljenost osnovnih škola u seoskim naseljima i nepostojanje

organizovanog prevoza, substandardna opremljenost školskih zgrada, naročito u seoskim naseljima (27% objekata osnovnih škola

nema klozet u zgradi). Ukratko, kvalitet i uslovi obaveznog obrazovanja, koji su startna pozicija za društveno napredovanje, u Srbiji

se kreću od u svakom pogledu podstandardnog ekstrema (male područne škole bez elementarnih uslova za obrazovanje) do

ekskluzivnih objekata osnovnih škola (u javnom sektoru), kakve su bile škole građene sedamdesetih godina 20. veka, sa zatvorenim

bazenima, teniskim terenima i sl. (primeri osnovnih škola ''Sedam sekretara SKOJ-a'' u Bloku 23 i ''20 oktobar'' u Bloku 70 na

Novom Beogradu).

1

Правна држава и људска права

Литература:

Пихлер, Станко (1999): ''Претпоставке успостављања правне државе и владавине права''. У:

Грађанин у правном систему СР Југославије. Београд: Хелсиншки одбор за људска права; Војин

Димитријевић и Милан Пауновић (1997), Људска права. Београд: Београдски центар за људска права; Душан Павловић (2003), ''О појму људских права''. У: Критички појмовник цивилног

друштва – I.

Правна држава и владавина права

Идеја о правној држави везана је за један од највећих проблема човека, за питања организовања

власти, као регулаторног, контролног и кохезионог фактора људске заједнице. Ако власт одредимо

као способност (моћ) да се захтева и постиже повиновање одређеном налогу или заповести,

укључив и принуду, мора се поставити питање како предупредити њено неограничено ширење и

злоупотребу. Зато се увек трагало за моделом организације власти који би био примерен општим,

јавним потребама, тј. оним у чије име и зарад којих се власт врши. ''Целокупна теорија политичке

мисли се може сматрати непрекидном, узбудљивом дискусијом о разним начинима ограничења власти; а међу њима је и демократски модел (Н. Бобио).

Могу се разликовати два основна модела функционисања власти – владавина закона или

владавина људи. У првом моделу, власт се врши сагласно закону. Власт се врши законом као

поопштивим начином регулисања правила. То је антички концепт власти контролисане правом и

законом. Аристотел је сабрао уставе око 170 античких полиса, што говори о доминантном концепту

уређења државе. Власт се врши путем права и на основу права. Власт мора бити устављена. Власт

мора да се врши на основу закона, а не на основу воље појединца. Платон је у ''Законима''

упозоравао да управљачи морају бити ''слуге закона'', а Цицерон каже да морамо бити слуге закона

како бисмо били слободни.

Насупрот моделу владавине закона, непрестано је присутна теза о првенству ''владавине људи''. У

свом рудиментарном виду, ова теза се представља кроз лик суверена-оца (pater familias) или

суверена-господара, односно кроз патријахалну концепцију власти која је по дефиниција деспотска.

Држава се овде види као велика очинска, патријахална или економска заједница, породично

домаћинство, а власт се ''изједначава са влашћу оца, патријарха или господара'' (Н. Бобио). У

употреби су различити појмови који означавају овај модел власти: Отац нације, Велики ујединитељ,

Домаћин. Овде се однос власти и закона поставља наопако, па се тврди да треба понаћи ''правог

човека'' за власт и имати га на власти, и на тај начин решити проблем власти. Овај заводљив модел

власти често настаје на валу демократских процеса, пре свега у форми популизма. ''Највећи број

оних који су угушили слободу у републикама започињао је своју каријеру понизно се удварајући

народу – на почетку су демагози, на крају постају тирани...'' Хамилтон).

Појам правне државе темељи се на примату владавине закона спрам владавине људи. Концепт је

настао у ширем европском контекту новог века као потврда идеје о значењу закона и успостављању

и функционисању власти, као и либералних захтева који су се поставили пред европско

цивилизовано и цивилно друштво. У интегралном разумевању правне државе, појам права има три

основна смисла:

1. морални, јер јамчи минимум слободе, једнакости и сигурности;

2. економски, јер омогућује друштво конкуренције и уговора, а тиме и консенсуално

друштво; и

3. политички, јер гарантује заштиту људских права и слобода (Пихлер, 1999).

Идеја и функционисање правне државе повезана је са другим општим идејама, а пре свега са: (a) демократијом, као општим политичким оквиром за успостављање правне државе; (б цивилним

друштвом, као активним и одговорним актером у обликовању општег добра друштвене заједнице и

контролором институција власти, (в) парламентаризмом, као политичко-правним условом

успоатављања ваљаног и легитимног права, (г) моделом организовања власти који гарантује поделу

Formatted: None, Right: 0"

Formatted: Justified

Formatted: Justified, None

Formatted: Font: 10 pt, Bold

Formatted: Font: 10 pt

2

и узајамну контролу законодавне, судске и извршне власти, као и квалификовано и независно

судство, и (д) концептом људских права и слобода као најснажнијом легитимирајућом основом

савремене политичке заједнице и сваког правног система (према Пихлер, 1999). Појам правне

државе подразумева квалитет права и његову адекватну примену. Власт је спутана системом

рационално постављених норми, које одговарају социјалним потребама људи, њиховим моралним

представама и вредностима као што су толеранција, суживот и сарадња. Да би се то постигло успостављају се правила понашања која су поопштива и важећа за све. Услов за то је да се

човек/појединац у држави и од државе прихвати и третира као грађанин. За правну државу су битне

демократске процедуре, које институционализују друштвени живот и спречавају злоупотребе, као и

консензус око начина организовања власти. Правна држава се заснива на вредностима и нормама

које обезбеђују равноправност и једнакост људи пред законом, а с друге стране правна држава има

ефикасне инструменте да предупреди односно санкционише кршење прописа и норми који једнако

обавезују и важе за све актере у друштвеној заједници.

С ових основних позиција морају се процењивати претпоставке правне државе и услови за

остваривање тих претпоставки.

Правна држава је могућа само у систему у којем је остварена веза између цивилног друштва и

демократско-либералног правног система. Немачки филозоф Кант је одређујући грађанско стање као правно стање одредио три априорна принципа његовог заснивања: (1) принцип слободе сваког

члана друштва, који обликује ''општу вољу заједнице''; (2) једнакост сваког са сваким другим, као

поданика који носи одговарајуће облигације према држави – лојалност, порези, таксе, војна служба

итд; и (3) самосталност сваког члана једне политичке заједнице, као грађанина. Те априорне

претпоставке су основа за установљавање осталих, без којих није могућ концепт правне државе.

У том смислу, идеја правне државе повезана је са неким другим, такође општим и недељивим

идејама, а пре свега са:

- демократијом – као општим политичким оквиром за успостављање правне државе;

- цивилним друштвом – као цивилизацијско-антрополошким амбијентом правности у савременом

значењу; - легитимитетом – као пре свега социјално-моралном претексту сваке либералне

институционализације;

- парламентаризмом – као политичко-правним условом успостављања ваљаног и легитимног права;

- поделом власти – тј. моделом организовања власти који гарантује узајамну контролу законодавне,

судске и извршне власти, као и независност судства;

- концептом људских права и слобода – као наснажнијим легитимирајућим основом савремене

политичке заједнице и сваког правног система.

Из свих тих разлога правна држава мора бити цивилна, грађанска држава, ослобођена

колективистичких предрасуда, али истовремено и управо због тога, секуларизована и лаичка

држава.

Појам људских права је модеран појам. За време робовласничког друштва и феудалне

организације државе, појам људских права у смислу у којем га данас знамо није постојао. Појам

људских права постаје историјски значајан у тренутку када се људи изједначавају у политичком

смислу. У буржоаским револуцијама један од основних захтева био је да се призна да су људи

рођени једнаки и да постоје одређене политичке, економске и јавне функције на које сви имају

право. У том смислу, једна од основих карактеристика појма људских права је њихова

универзалност.

Постоје позитивна и природна права. Позитивна или објективна права су скуп правила по којима се

људи имају владати и заснована су на законским прописима. Објективно право се у неким језицима

одређује посебним појмом (енгл. law), и тиме се одваја од субјективних односно природних права (eng. rights).

Свођење свих човекових права на она која му подари држава не задовољава неке основне моралне

обзире и пориче основне људске квалитете. Оно је у нескладу са људском слободом и једнакошћу.

Formatted: Justified, None

Formatted: Font: 10 pt

Formatted: Justified, None, Indent: Left: 0"

Formatted: Justified, None

Formatted: Justified

Formatted: Font: 10 pt

3

Зато се међу субјективним правима издвајају она права која се не дугују држави и њеној вољи, већ

их људско биће има самим тим што је људско биће, дакле, независно од државе и без државе. Ова

права називају се људским правима.

Људска права нису позитивноправног већ моралног порекла. Она потичу из нормативног поретка

који је изнад државе и држава их мора поштовати без обзира да ли је на то изричито пристала. Њих подржава либерално схватање да човек као аутономно и рационално биће улази у државну

заједницу с неким правима која му се не могу одузети. За утврђивање основног каталога људских

права нарочито су важни међународни документи. Посебан ауторитет имају неке историјске

повеље, декларације и устави, као што су Декларација о правима човека и грађанина из 1789,

Декларација о независности из 1776 и првих десет амандмана уз Устав САД (Bill of Rights) од 1787.

године. У новије време, декларације међународних организација и универзални и регионални

уговори су основни темељи људских права –Универзална декларација о људским правима од 1948,

пактови о људским правима од 1966. године и Европска конвенција о људским правима од 1950.

године.

Међународни уговори су универзалне природе, тј. отворени су свим државама на свету и теже да их

обухвате како би успоставили светски режим људских права. Склопљени су под окриљем Уједињених нација. Поред те организације, највише иницијативе у припремању универзалних

уговора о људским правима показале су Међународна организација рада (МОР - ILO) и

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО - UNESCO). У области

људских права важни су и регионални системи заштите људских права, који се успостављају

регионалним вишестраним уговорима, отвореним за државе једног континента или дела света.

Европска конвенција о људским правима, од 4 новембра 1950. године, и пратећи протоколи, је

најстарији међународни систем заштите људских права и истовремено први модеран уговор који се

бави широким склопом грађанских и политичких права и ствара органе који их ефикасно штите. У

првом периоду земље потписнице биле су из западноевропског културног и политичког круга,

укључив и државе које географски нису ту припадале (Грчка, Турска, Кипар). Падом реалног

социјализма, створени су услови да им се придруже и земље из средње и источне Европе. Систем заштите људских права у Европи је успостављен под окриљем Савета Европе (све европске земље

су чланице Савета Европе). Треба поменути и Организацију за европску безбедност и сарадњу

(ОЕБС – OSCE), која обухвата и САД и Канаду, као и Европску унију, која поставља високе

стандарде људских права.

Организације цивилног друштва су изузетно важан контролор остваривања људских права.

Независни и стручни појединци организују се са циљем да се на непристрасан начин прати примена

преузетих обавеза у домену људских права и указује на њихово кршење. На тај начин невладине

организације помажу држави да испуњава преузете обавезе и омогућава свим грађанима једне

државе да буду упознати са радом и извршавањем међународних обавеза које је њихова држава

преузела. Постоји велики број познатих међународних организација захваљујући чијем раду је

подигнут ниво заштите људских права и због чијег притиска многе државе морају да коригују кршења људских права својих грађана. Поменућемо: Међународну комисију правника,

Међународни комитет црвеног крста, Међународна амнестија, Светски савет цркава, Светска

федерација за људска права, Међународни хелсиншки комитет итд.

Najчешће се користи класификација људских права на: (1) грађанска и политичка; (2) економска,

социјална и културна права; и (3) права на здраву животну средину. Томе се додају и права на

информисање и друга. Грађанска и политичка права тичу се односа појединца и државе. Грађанска

права наглашавају аутономију човека у односу на државу, која се у његово понашање и деловање

може уплитати само до оне мере коју изискује живот у друштву, с другим људима. Типична

грађанска права су право на живот, право на приватну сферу, права везана за кривични поступак.

Политичка права су права човека да учествује у управљању државом и заједницом, као што су активно и пасивно бирачко право, право на приступ јавној служби итд. У грађанска и политичка

права спадају и слобода изражавања, окупљања, удруживања и сл. Економска, социјална и културна

права се односе на задовољавање потреба битних за људску егзистенцију и за постизање животних

услова који људима могу омогућити уживање грађанских и политичких права. Само образован

Formatted: Font: 10 pt

Formatted: Font: 10 pt

4

човек може користити многа људска права и бити у позицији да обезбеди пристојну егзистенцију за

себе и своју породицу. Право на рад, на одоварајућу надокнаду за рад или надокнаду у случају

незапослености или повреде на раду су услов за пристојан живот и остваривање неких других права.

У ову категорију сврставају се и право на минимални животни стандард, право на адекватну

исхрану, становање и др. Та права су заснована на начелима једнакости и солидарности, као и

начелима приближавања шанси у индивидуалном развоју и социјалној промоцији. Као посебна категорија помињу се еколошка права, односно право на здраву животну средину и друга.

Основно начело савременог права о људским правима јесте да су сви људи једнаки, односно начело

једнакости. Сваки човек самим тим што је људско биће има право на уживање људских права. У

том смислу, људска права су природна права и самим тим су неотуђива. Из овог обележја људских

права следи забрана дискриминације: сви су пред законом једнаки и имају право на подједнаку

законску заштиту без икакве дискриминације. У том погледу закон ће забранити сваку

дискриминацију и зајемчити свим лицима подједнаку и успешну заштиту против сваке

дискриминације, нарочито на основу расе, боје, пола, језика, вероисповести, политичког или било

ког другог мишљења, националног и друштвеног порекла, имовине, рођења или неког другог

статуса'' (Универзална декларација, члан 26).

У документима међународних организација и свакодневној политици у употреби је и синтагма

''позитивна дискриминација'' или ''позитивна акција''. То је мера за исправљање претходних облика

дискриминације и означава различите врсте подршке појединим друштвеним групама који у еру

недискриминације улазе с теретом прошлости. Због последица раније неједнакости – правне,

економске, културне и друге и изразито неповољног положаја у којем се налазе припадници

појединих група – сматра се да државе имају овлашћења да у корист историјски запостављених

група предузимају позитивне мере, које се често називају преференцијални третман или

афирмативна акција. Као пример могу се навести обавезне квоте за упис појединих етничких група

на универзитете у САД, обавезне квоте жена у парламенту (Норвешка и Исланд) или на изборним

листама, првенство жена приликом запошљавања у случају да кандидати имају исте бодове у свим

другим траженим квалитетима, итд. Мере позитивне дискриминације су привременог карактера и трају док се припадници занемарене групе у просеку не изједначе са осталима.

Економска, социјална и културна права (ЕСК) су она људска права којима се штити економски и

социјални положај појединца. Основни међународни уговор који регулише ЕСК права је

Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, који је Југославија потписала и

ратификовала, а који обавезује новонастале државе - наследнице. Низ конвенција Међународне

организације рада су посебно важна у домену економских права, нарочито права на рад. На

регионалном нивоу важна је Европска социјална повеља (усвојена 1961, допуњена/измењена 1996),

која је документ Савета Европе. Европска социјална повеља садржи подробне одредбе о

економским и социјалним правима. Њена специфичност је да државе немају обавезу да прихвате све

њене одредбе, чиме се постиже флексибилност самог документа и омогућава да га државе лакше

прихвате и саме креирају модалитете остваривања појединих права и надлежности у том сектору. Условно речено, специфичност економских, социјалних и културних права је њихова зависност од

економске ситуације и развијености једне државе и њених подручја. Због тога се одредбе дефинишу

у зависности од економских могућности и користе се појмови као што су: одговарајући, економски

прихватљиви, економски одрживи и сл. Обавезност је ипак садржана у одредбама као што су ''...да

предузму кораке до максимума својих расположивих средстава...'', а редовни годишњи извештаји и

мониторинг остваривања ЕСК права захтевају одговарајуће образложење и објашњење за

(не)остваривање појединих ЕСК права. У томе је од посебне важности улога и одговорност

невладиних организација, како у промовисању корпуса ЕСК права, тако и у праћењу њиховог

остваривања и доступности појединих друштвених група овим правима.

Formatted: Font: 10 pt

Vrednosti u savremenom društvu Individualizacija i pojam građanstva. Problem kolektivnog delanja. Post-socijalistički kontekst građanskih vrednosti Individualizacija

Refleksivna modernost – veliki značaj samoidentiteta kao distinkcija savremenog društva. Individualizacija: stalno redizajniranje životnih opcija - naspram uniformnosti i predvidivosti životnog toka -

povezano sa fenomenom višestrukih identiteta i diskontinuitetom identiteta u životnom ciklusu Dominatne vrednosti: samousavršavanje, sloboda, jednakost i učešće u političkom životu – vrednosti

modernog doba Pojam građanstva

Savremeni pojam građanstva ima tri međuzavisne komponente (tri vrste prava) koje omogućuju i podržavaju proces individualizacije: Civilna - tržišna ekonomija Politička - omogućila prodor industrijske srednje a potom i nižih klasa u sferu moći aristokratskih slojeva Državu blagostanja - pravo na osnovne standarde u obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj zaštiti, stanovanju i dohotku - mogućnost participacije u ostalim oblicima građanskih prava

Individualizacija - građanstvo Građanstvo omogućava da indivudue naprave izbore van limita klasne pripadnosti - povezano sa

sekularnim pojmom pravednosti i egalitarnosti Egalitarizam ne kao ukidanje individualnih različitosti već kao promocija prava na jednake mogućnosti Građanski status preduslov integrisanosti u društvenu zajednicu onih društvenh grupa koje imaju

manjak kulturnog i ekonomskog kapitala (Marshall) Opasnost društvene anomije

Individualizacija svedena na racionalne (egoistične) izbore dovodi u pitanje društvenu koheziju, soldarnost i poverenje, bez kojih nije moguće funkcionisanje društva

Ukoliko se potrebe i želje pojedinaca ne rukovode vrednostima uvažavanja šire zajednice, društvo zapada u stanje anomije (Dirkem) Problem kolektivnog delanja

Teorija racionalnog izbora Rukovođenje ličnim interesima - kooperativna akcija je malo verovatna u oblastima gde individualni

doprinos nije presudan, kada pojedinac nema poverenja da će se drugi uključiti u kolektivnu akciju, procenjujući da će neposredni lični trošak biti veći od potencijalne (kolektivne) dobiti.

Klasičan primer briga o okruženju kao javnom dobru, čija je potrošnja nevidljiva (na primer, vazduha), a vrednost se ne može odrediti individualnim (tržišnim) preferencama

Kakav tip moralne regulacije odgovara individualizovanim društvima? Komunikativna racionalnost ukazuje se kao neophodna dopuna instrumentalne racionalnosti

(Habermans). Za razumevanje ovog tipa racionalnosti bitno je razlikovanje:

sistemske integracije - posredovana novcem i indstitucionaizovanom političkom moći (instrumentalna); socijalne integracije - domen komunikativne akcije u kojem je društvena reprodukcija ostvarena kroz međusobno razumevanje (kulturna reprodukcija i socijalizacija - komunikativna)

Opasnost da se socijalna integracija konvertuje u sistemsku, jer su komunikativne akcije orijentisane na medjusobno razumevanje zamenjene strateškom akcijom orijentisanom ka uspehu.

Građani se svode na klijente (državne institucije – u javnoj sferi, gde se masovna lojalnost postiže kroz socijalne programe) odnosno potrošače (u privatnoj sferi ).

Konzumerizam Industrijalizam tehnički omogućio da sfera potrošnje postane ključni mehanizam dominacije U periodu rane moderne bila je neophodna standardizacija vrednosti kako bi se nivelisale razlike manjih

tradicionalnih zajednica i pospešila adaptacija na nove, moderne obrasce ponašanja, te ima autora koji moderno doba karakterišu rigidnom socijalizacijom od strane državnih institucija (Fuko).

Doba kasne moderne, međutim, afirmiše individualizaciju potrošnje, prisvajanje privremenih identiteta, što se u sociologiji konceptualizuje kao hiperrealnost (Bodrijar) a ispoljava kroz stalno zavođenje potrošača novim simboličkim značenjem proizvoda.

Moderno društvo je u konzumerizmu našlo funkcionalni ekvivalent ideologiji smanjuje mogućnost artikulacije bilo kakvog koherentnog opozicionog gledišta sve se konzumira, pa i sam otpor konzumerizmu

U takvom svetu život preuzima karakter igre sa nultom sumom ishoda (neminovnost dobitnika i gubitnika), bez sigurnosti dobitka ali sa uvek otvorenom mogućnošću dobijanja igre u novoj partiji, što značajno redukuje solidarnost Komunikativna racionalnost – reafirmacija građanstva

Premisa: delanje u privatnoj sferi ima javne posledice „Moj život utiče na druge, prema kojima ja imam obaveze (bez obzira da li ih neposredno poznajem)“ Reafirmiše pojam posvećenog građanina - bez zainteresovanih i/ili zabrinutih građana, mnoga pitanja

kvaliteta života ne bi postala tema političkog polja modernog društva Takav tip građanina prevazilazi i građanina klijenta, odnosno potrošača, čiji se protestni kapacitet iscrpljuje na zaštitu ličnih interesa (i kroz

udruženje potrošača i sl), i indiferentnog građanina, koji je malo ili nimalo vezan za zajednicu, bez osećaja građanske odgovornosti i

poverenja u vlast. Građanske vrednosti u postsocijalističkom društvu

Društva u tranziciji odnosno transformaciji Tranzicija označava tipsku promenu između dva režima, koji su normativno određeni (na primer, od partijske države ka višepartijskoj parlamentarnoj demokratiji, od planske ekonomije ka tržišnoj privredi) Transformacija ukazuje na realne promene društvenih struktura i institucija od jednog ka drugom tipu

Tranzicija definiše cilj transformacije, dok transformacija kao niz konkretnih promena određuje karakteristike tranzicije u datom društvu. Građanstvo tokom socijalizma Pasivizam Nezainteresovanost za političku participaciju Antiindividualistička kulturna orijentacija

Slaba radna inicijativnost i odgovornost. Post-socijalistička transformacija se može smatrati i kao transformacija od dominantno pasivnog ka

dominatno aktivnom društvu Post-socijalistički kontekts Populizam i voluntarizam – degradiranje demokratskih institucija Korupcija Nepoverenje u institucije Vrednosti i stabilizacija društva

Da bi se nove institucije stabilizovale potrebno ne samo ubrzati privredni rast, nego i izmeniti dominantnu političku kulturu i preovlađujuće vrednosne obrasce

Potrebno afirmisati normativno vrednosni kompleks generalizovanog poverenja, ograničene solidarnosti i reciprociteta Iz kolektivizma u individualizam

Popuštanje totalitarnih stega - prostor za jačanje konkurentskih vrednosnih sistema mnoštvo identitetskih polja - povećanje mogućnost identifikacije pojedinaca sa različitim vrednostima

Konzumerizam kao privlačna opcija – manični konzumerizam – građani potrošači

(Građanske) Vrednosti u Srbiji Vidljiv trend opadanja autoritarnih i tradicionalnih vrednosti dok vrednosti političkog liberalizma jačaju Ekonomski liberalizam nema podršku - veliki deo stanovništva je zagledan u državu, ne kao garanta novih

društvenih i privrednih odnosa, nego kao garanta ekonomske sigurnosti – smanjuje preduzetničke inicijative – građani klijenti

Opstajanje tranzicione anomije – dominantna prihvaćenost stava da sam pojedinac štiti svoje interese (da to ne čine ni država, ni političke stranke, ni sindikata, profesionalna udruženja, porodica itd), što smanjuje mogućnost konstituisanja građanske akcije i porast socijalne kohezije

Vrednosti u savremenom društvu i pojam građanstva.

Zašto su savremenom društvu potrebne (građanske) vrednosti

Građanske vrednosti u postsocijalističkom kontekstu

Pojmovi tranzicije i transformacije – tipovi društvenih promena

Literatura

Gidens, A. 2005. Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet., str. 24-33;44-49.

Bogdanović, M. i A. Mimica (ur.) 2007. Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva, str.

M. Petrović. 2009. Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja, Beograd: ISI, str. 22-23;

44-54.

Cvejić, S. (ur) 2010. Suživot sa reformama: Građani Srbije pred izazovima «tranzicijskog nasleđa»,

Beograd: ISI, str. 11-33.

Istorijski gledano moderno doba je iznedrilo savremeni pojam građanstva, koje ima tri međuzavisne

komponente – političku demokratiju, državu blagostanja i tržišnu ekonomiju. Njima odgovaraju tri različite

vrste prava koja obeležavaju pojedince u savremenom društvu i obezbeđuju proces individualizacije. To su civilna (omogućila razvoj tržišta), politička (omogućila prodor industrijske srednje klase u sferu moći

aristokratskih slojeva) i socijalna (pravo na osnovne standarde u obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj zaštiti,

stanovanju i dohotku, prava koja su osnova mogućnosti participacije u ostalim oblicima građanskih prava).

Građanstvo omogućava da indivudue naprave izbore van limita klasne pripadnosti, te je u tom smislu građanstvo

povezano sa sekularnim pojmom pravednosti i egalitarnosti. Takav egalitarizam, međutim, nije shvaćena kao

ukidanje individualnih različitosti već kao promocija prava na jednake mogućnosti. Građanski status je

preduslov integrisanosti u društvenu zajednicu onih društvenh grupa koje imaju manjak kulturnog i ekonomskog

kapitala, poput radničke klase (Marshall).

Zašto su savremenom društvu potrebne vrednosti

Vrednosti koje podstiču individualizaciju i racionalne (egoistične) izbore, dovode u pitanje društvenu koheziju,

soldarnost i poverenje, bez kojih nije moguće funkcionisanje društva. Ukoliko se potrebe i želje pojedinaca ne

rukovode vrednostima uvažavanja šire zajednice, društvo zapada u stanje anomije (Dirkem).

Kompleksna diferencijacija modernih društava zahteva viši nivo kooperacije, jer se društva ne mogu

rerpodukovati samo na individualnom interesu kroz tržišnu razmenu, te se traga za novim tipom moralne

regulacije odnosno normativnog okvira, koji bi odgovarao individualizovanim društvima. Izdvajaju se dve

dimenzije razvoja kulture modernog društva: racionalno znanje o funkcionisanju društva i stvaranje sekularnih

pojmova pravde i jednakosti, koji su oslobadjanji opresivne uniformnosti mehaničke solidarnosti.

Ukoliko su pojedinci rukovođeni samo ličnim interesima, kooperativna akcija je malo verovatna u oblastima

gde individualni doprinos nije presudan, odnosno kada pojedinac nema poverenja da će se drugi uključiti u

kolektivnu akciju, procenjujući da će neposredni lični trošak biti veći od potencijalne (kolektivne) dobiti.

Klasičan primer neuspeha kolektivnog delanja je briga o okruženju kao javnom dobru, čija je potrošnja

nevidljiva (na primer, vazduha), a vrednost mu se ne može odrediti individualnim (tržišnim) preferencama.

Dva shvatanja delatnosti pojedinaca i povezanosti sa društvenim efektima.

1. Racionalni delatnik, koji se prvenstveno rukovodi svojim interesima. Korist od takvog tipa delanja prevazilazi

prost zbir pojedinačnih koristi i prerasta u ekonomski rast i prosperitet čitave zajednice (Olson 1965)

2. Pojedinac prvenstveno pripadnik kolektiviteta, koji otelovljava delanje u skladu sa interesima kolektiviteta, nužnost postojanja države kao medijatora između različitih kolektiviteta u jednom društvu, iako ova uloga

obične jeste u korist interesa onih koji raspolažu sa najviše moći.

Homo economicu vs. homo sociologicus (pojedinac koji osim o pozitivnim propisima, vodi računa i o

interesima zajednice, preovlađujućim vrednosnim obrascima, neekonomskim dobrobitim.

Komunikativna racionalnost ukazuje se kao neophodna dopuna instrumentalne racionalnosti (Habermans). Za

razumevanje ovog tipa racionalnosti bitno je razlikovanje:

sistemske integracije - posredovana novcem i indstitucionaizovanom političkom moći;

socijalne integraciea - domen komunikativne akcije u kojem je društvena reprodukcija ostvarena kroz

međusobno razumevanje bez prisile (kulturna reprodukcija i socijalizacija)

U modernom društvu postoji opasnost da sistemska i socijalna integracija postaju razdvojene, odnosno

socijalna integracija se konvertuje u sistemsku, jer su komunikativne akcije orijentisane na medjusobno

razumevanje zamenjene strateškom akcijom orijentisanom ka uspehu. Građani se, otuda, svode na klijente (državne institucije – u javnoj sferi, gde se masovna lojalnost postiže kroz socijalne programe) odnosno

potrošače (u privatnoj sferi ).

Promena načina dominacije u društvu – kroz potrošnju

Potpuna primenu tehnike moći koja je industrijalizam dovela na istorijsku scenu - omogućila je promenu načina

dominacije (kroz sferu potrošnje.) U periodu rane moderne bila je neophodna standardizacija vrednosti kako bi

se nivelisale razlike manjih tradicionalnih zajednica i pospešila adaptacija na nove, moderne obrasce ponašanja,

te ima autora koji moderno doba karakterišu rigidnom socijalizacijom od strane državnih institucija (Fuko).

Doba kasne moderne, međutim, afirmiše individualizaciju potrošnje, prisvajanje privremenih identiteta, što se u

sociologiji konceptualizuje kao hiperrealnost (Bodrijar) a ispoljava kroz stalno zavođenje potrošača novim simboličkim značenjem proizvoda.

Moderno društvo je u konzumerizmu našlo funkcionalni ekvivalent ideologiji, čime se smanjuje mogućnost

artikulacije bilo kakvog koherentnog opozicionog gledišta, jer se neprekidnom potrošnjom stvara imunost na

pitanja koja bi se mogla uputiti realnosti (suprotno od perioda moderne, koja je obeležena stalnim

preispitivanjem realnosti sa stanovišta budućih mogućnosti – doba revolucija). U doba kasne ili postmoderne se

sve konzumira, pa i sam otpor konzumerizmu. U takvom svetu život preuzima karakter igre sa nultom sumom

ishoda (neminovnost dobitnika i gubitnika), dakle, bez sigurnosti dobitka ali sa uvek otvorenom mogućnošću

dobijanja igre u novoj partiji, što obesmišljava revolucije i značajno redukuje solidarnost.

Komunikativna racionalnost – reafirmacija građanstva

Komunikativna racionalnost polazi od činjenice da delanje u privatnoj sferi ima javne posledice, te se

reafirmisano građanstvo definiše kao interpersonalni odnos između neznanaca (građana), zasnovan na

odgovornosti, saosećanju i socijalnoj pravdi, odnosno na principu: „Moj život utiče na druge, prema kojima ja

imam obaveze (bez obzira da li ih neposredno poznajem)“ . Time se reafirmiše pojam posvećenog građanina,

koji iskazuje svoju zabrinutost za pitanja od javnog interesa i očekuje da se na nju odgovori, dakle, uzima

aktivnu ulogu u političkom životu. Bez zainteresovanih i/ili zabrinutih građana, mnoga pitanja kvaliteta života ne

bi postala tema političkog polja modernog društva, u kojem su mnogi politički zahtevi potekli od civilnog

društva, kao što ni mnoge politike ne bi dobile legitimitet bez podrške dovoljnog broja građana. Za

komunikativnu racionalnost participacija građana dobija novi smisao jer se kroz mreže odnosa izvode identiteti,

koordinira delanje i gradi poverenje. Takav tip građanina prevazilazi i građanina klijenta, odnosno potrošača, čiji

se protestni kapacitet iscrpljuje na zaštitu ličnih interesa (i kroz udruženje potrošača i sl), kao i indiferentnog građanina, koji je malo ili nimalo vezan za zajednicu, bez osećaja građanske odgovornosti i poverenja u vlast.

Pitanje građanskih vrednosti u postsocijalističkom društvu

Društva u tranziciji odnosno transformaciji

Pojmovi tranzicije i transformacije su konceptualno bliski. Prvi označava tipsku promenu između dva režima,

koji su normativno određeni (na primer, od partijske države ka višepartijskoj parlamentarnoj demokratiji, od

planske ekonomije ka tržišnoj privredi), a drugi ukazuje na realne promene u socijalnom prostoru konkretnih

društvenih struktura, dakle, odnosi se na promenu realnosti (institucionalne, ekonomske, političke, kulturne)

nekog društva. Otuda je razumevanje tranzicije neodvojivo od transformacijskih procesa. Tranzicija definiše cilj

transformacije, dok transformacija kao niz konkretnih promena (pod uticajem institucionalnog nasleđa i aktivnosti aktera), određuje karakteristike tranzicije u datom društvu.

Popuštanje totalitarnih stega socijalističkog sistema stvorilo je prostor za jačanje konkurentskih vrednosnih

sistema, otvorilo je mnoštvo identitetskih polja i povećalo mogućnost identifikacije pojedinaca sa različitim

vrednostima promovisanim od starne brojnih aktera. Građani su gotovo preko noći gurnuti iz kolektivističkog u

individualistički vrednosni sklop.

Tokom socijalizma građane je karakterisao pasivizam, nezainteresovanost za političku participaciju,

antiindividualistička kulturna orijentacija, slaba radna inicijativnost i odgovornost. Populizam i voluntarizam u

politici su potpuno degradirali demokratske institucije, na nisku produktivnost i spor rast nadovezala se

korupcija, što je uslovilo nepoverenje u institucije, nacionalizam i ekonomski paternalizam preovladali su

vrednosnim poljem.

Za punu legitimizaciju novog kapitalističkog sistema važna je izmena dominantnog vrednosnog i normativnog

sklopa. Da bi se nove institucije stabilizovale i postale osnovom uspostavljanja novih odnosa i procesa u

društvu, potrebno ne samo ubrzati privredni rast, nego i izmeniti dominatnu političku kulturu i preovlađujuće

vrednosne obrasce. Za to je jedan od bitnih faktora i socio-kulturni kapital, iskazan kao normativno vrednosni

kompleks generalizovanog poverenja, ograničene solidarnosti i reciprociteta.

Post-socijalistička transformacija se može smatrati i kao transformacija od dominatno pasivnog ka dominatno

aktivnom društvu (Etzioni 1992)

(Građanske) Vrednosti u Srbiji

Posle preplavljenosti nacionalizmom i prodemokratskim pokretima, građanski aktivizam se nakon perioda

prilične zamrlosti diferencira (specifični ciljevi manjih grupa) i okreće različitim temama (studentski pokreti,

manjinska prava...).

Na kulturnom planu vidljiv trend opadanja autoritarnih i tradicionalnih vrednosti. Vrednosti političke

demokratije jačaju, ali ekonomski liberalizam nema podršku većine (visoka očekivanja od države i među

političkom elitom a ne samo kod nižih klasa).

Veliki deo stanovništva je zagledan u državu, ne kao garanta novih društvenih i privrednih odnosa, nego kao

garanta ekonomske sigurnosti. Podrška individualnim slobodama i pravima postepeno jača u odnosu na

nacionalističke i kolektivističke vrednosti.

Opstajanje tranzicione anomije – dominantna prihvaćenost stava da sam pojedinac štiti svoje interese (da to ne

čine ni država, ni političke stranke, ni sindikata, profesionalna udruženja, porodica itd), što smanjuje mogućnost

konstituisanja kolektivne građanske akcije i porast socijalne kohezije.

Apsurdnost situacije da je za ubrzanje transformacije potrebna jaka država ali i da njeno jačanje nosi rizik

usporavanja transformacijskih procesa, jer se svako jačanje države lako izrodi u manipulaciju moći, korupciju i

dominaciju politike nad ekonomijom. Zbog toga se trenutno razvojno raskršće nalazi u kulturnoj sferi –

delovanje elita, uz građansko društvo kao korektivni faktor (pritisak na elitu da odgovornije upravlja državom).

Akcioni potencijal građanskog društva umanjen poplavom potrošačkog mentaliteta (manični konzumerizam) i

primarnom usmerenošću na ekonomske ciljeve i akciju, kao i visokim očekivanjima od države.

Takvo stanje ugrožava potreban stepen solidarnosti i zamagljuje konture zajedničkih ciljeva, što ukazuje na

neophodnost jačanja građanskih i demokratskih vrednosti, građanskog aktivizma kao preduslov ojačavanja

institucija koje bi trebalo da pruže garanciju ekonomskih sloboda i obezbede uslove za privredni rast i razvoj.

Novi prostor za ovaj proces je otvoren na lokalnom nivou – jačanje decentralizacije, uticaj na lokalni ekonomski

razvoj i konsolidaciju lokalnih zajednica (kako lokalne političke elite tako i samih građana).

Društvena stratifikacija i nejednakosti, Pojam društvene pokretljivosti

Literatura:

Gidens, A. 2005. Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet., str. 288-311.

Bogdanović, M. i A. Mimica (ur.) 2007. Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva, str. 522, 402.

Cvejić, S. (2006) Korak u mestu, Beograd: ISI, str. 159-162.

Petrović, M, (2010) Potrošnja domaćinstava i socijalna diferencijacija u Srbiji,u Cvejić, S. (ur) Suživot sa

reformama: Građani Srbije pred izazovima «tranzicijskog nasleđa», Beograd: ISI, str. 11-33.

Socijalna stratifikacija ili društvena slojevitost ukazuje da unutar društva postoje mnoge skupine koje

zauzimaju različito mesto na hijerarhijskoj lestvici. Položaj na lestvici društvene stratfikacije jedan je od oblika

društvene nejednakosti, koje počivaju na nejednakoj količini materijalnog bogatstva, moći i ugleda.

Članove istog društvenog sloja (stratuma) može ali i ne mora povezivati svest o zajedničkoj pripadnosti tom

sloju, zajednički identitet, isti stil života, iste životne šanse.

Klasna stratifikacija – osnove u posedovanju bogatstva i tipu zanimanja.

Klasni položaj, bar donekle, nije pripisani već stečen, što čini intenzivnijom društvenu pokretljivost klasnog u

odnosu na druge tipove stratifikacije (na primer, kastinski, gde su odlučujući neekonomski faktori – religija, i sl)

Klasni sistem funkcioniše kroz veze bezličnog karaktera (nejednake plate i uslovi rada ne određuju se

individualno već za sve ljude u okviru iste kategorije zanimanja, delatnosti, preduzeća i sl – racionalno pravo

naspram običajnom pravu)

Teorije o klasi i stratifikaciji

Marksistička teorija – klasa je grupa ljudi koja ima istovetan odnos prema sredstvima za proizvodnju. Dbe glavne klase u industrijskom društvu, shodno tome, su industrijalci ili kapitalisti (poseduju sredstva za

proizvodnju) i radnici koji zarađuju za život prodajući svoju radnu snagu (rad).

Klasni odnos je eksploatatorski – prisvajanje viška rada (viška vrednosti - proizvoda) po osnovu prava vlasništva

nad sredstvima za proizvodnju, što uslovljava konstantno relativno osiromašenje radnika i koncentraciju

bogatstva u klasi kapitalista (porast nejednakosti i pored relativnog porasta životnog standarda)

Teorija Maksa Vebera – višedimenzionalno shvatanje stratifikacije. Pored ekonomskog bogatstva kao osnove

razlikovanja, uvodi još dva askepta: status i partija.

Po Veberu klasne podele ne nastaju samo usled posedovanja ili neposedovanja kontrole nad sredstvim aza

proizvodnju, nego i zbog ekonomskih razlika koje nemaju neposredne veze sa imovinom: stručno znanje, tip radnog mesta, prave razlike unutar onih koji prodaju rad da bi živeli, te se i njihove životne šanse i uslovi života

bitno razlikuju u zavisnosti od pozicije na tržištu rada.

Status produkuje razlike između društvenih grupa po osnovu poštovanja koji im se pripisuje na osnovu nekih

društvenih vrednosti. Status se ispoljava kroz stilove života, a njegova obeležja postaju u savremenom društvu i

mesto stanovanja, način odevanja, govora. Statusne grupe dele zajednički identitet, a status može varirati i

nezavisno od klasnog položaja (primer gubitka bogatstva ali ne i ugleda, i sl).

Partija se definiše kao grupa popjedinaca koji zajedno rade na nečemu, jer su im ciljevi ili interesi zajednički,

nesvodivost grupisanja u partije po klasnoj pripadnosti (tržišna pozicija).

Teorija Erika Olina Rajta – kombinuje Marksa i Vebera

Ističe tri dimenzije kontrole nad ekonomskim resursima u modernoj kapitalističkoj proizvodnji, na osnovu kojih

definiše tri glavne klase:

1. kontrola nad investicijama ili novčanim kapitalom

2. kontrola nad fizičkim sredstvima za proizvodnju (zemljište, fabrike, poslovni prostor)

3. kontrola nad radnom snagom

Kapitalisti imaju kontrolu na sve tri dimenzije, manuelni radnici (plavi okovratnici) ni na jednoj, među njima

srednji slojevi: menadžeri i beli okovratnici (posedovanje veština i stručnog znanja), čiji je klasni položaj

protivrećan (imaju kontrolu u nekim dimenzijama ali ne svim) – zbog značaja za kapital, ali i teže kontrole,

lojalnost se kupuje odgovarajućim nagrađivanjem

Merenje klase – većina klasnih shema je nastala na osnovu strukture zanimanja, jer sociolozi smatraju da klasne

podele generalno korespondiraju s ključnim materijalnim i socijalnim nejednakostima (stepen društvenih

privilegija, sličnost načina života, životnih šansi, materijalne udobnosti...)

Goldtorp – identifikuje klasne pozicije po osnovu dva faktora:

1. tržišna situacija: nivo primanja, sigurnost radnog mesta, izgledi napredovanja – indicira materijalne

nagrade, i ukupne životne šanse

2. situacija na radnom mestu – stepen autonomije i sveukupnost odnosa kontrole koji utiče na položaj

zaposlenog

Varijacije: poslodavac, privatnik, stalno-privremeno zaposleni, itd.

Problem klasifikovanja položaja ekonomski neaktivnih

Problem razlika u vlasništvu i bogatsvu (mimo prihoda)

Pitanje viših klasa(e) – koncentracija bogatstva, poreklo bogastva (nasleđeno, stečeno radom, kupovinom

deonica, tehnološkim dostignućima), promenjivost sastava (ulaz – izlaz), ipak relativno homogena i

malobrojna

Najveća heterogenost srednje klase – profesionalizam, interesna udruživanja (ugled), kontrola uzlazne

pokretljivosti, razlike u zavisnosti od sektora rada (privatni vs. javni)

Smanjivanje tradicionalne radničke klase – manuelnih zanimanja, porast rutinskih servisnih funkcija

Teza poburžoaziranja radničke klase – rast životnog standarda ali instrumentalne orijentacije, bez ideje

ličnog postignuća (više usmereni na kolektivne sindikalne akcije poboljšanje nadnica i uslova rada)

Pojam potklase – da bi se ukazalo na segment populacije koji se nalazi na samom dnu klasne strukture.

Mnogi pripadnici potklase su nezapsoleni, beskućnici, primaoci socijalne pomoći – marginalizovani ili

isključeni iz način aživota kakav vodi većina populacije

Način ili stil života kao distinkcija socijalnog položaja

Aklcentovanje na dimenzijama potrošnje ( a ne zanimanja)

Potrošačko društvo karakteriše dominacija mehanizma integracije u društvo posredstvom potrošnje, što

otvara pitanje prevazilaženje klasnih razlika?

Važni elementi konstrukcije životnog stila:

1. Relativno stabilan model organizacije svakodnevnog života unutar zadate životne situacije,

2. Indikatori u oblasti organizacije:

domaćinstva

rada

potrošnje

(slobodnog) vremena

planovi za budućnost

Životni stil se, međutim, može posmatrati i kao polje intenzifikacije socijalnih razlika – Burdije uvodi pojam distinkcije tvrdeći da potrošač pravi izbore koji su odgovarajuća kombinacija posedujućih kapitala:

1. Ekonomskog (novac, materijalno bogatsvo)

2. Humanog ( radne sposobnosti i postignuća u karijeri)

3. Kulturnog (akumulirane veštine u potrošnji)

Prema ovom autoru, potrošnja je specifično polje socijalne distinkcije u čijoj osnovi stoji hijerarhija znanja

potrošnju radničke klase obeležava neophodnost, zbog materijalnih ograničenja i niskih

kulturnih resursa u pogledu poznavanja drugih ukusa

srednja klasa inklinira kulturnom eksperimentisanju

U slučajevima odsustva uočljive diferencijacije među društvenim grupama u potrošnji (na primer, kod

lanaca brze hrane) distinkcija se ispoljava upravo u poznavanju i korišćenju velikog broja opcija

(karakteristična za one koji poseduju više humanog, kulturnog i ekonomskog kapitala).

Društvena pokretljivost

Pomeranje pojedinaca i društvenih grupa u socijalnom i fizičkom prostoru (promena mesta rada, zanimanja,

napredovanje ili nazadovanje u poslu, promena mesta i tipa stanovanja, bogaćenje ili siromašenje, sticanje

ili gubljenje moći i ugleda, promene u načinu ili stilu života).

Dva tipa pokretljivosti: horizontalna i vertikalna (idealno tipska, uslovna u realnosti)

Horizontalna – promene u sferi društvenih uloga koje ne povlače značajnije promene u društvenom položaju

Vertikalna – sve promene koje povlače pomeranje na hijerarhijskoj lestvici društvenih položaja. Može biti

uzlazna i silazna.

Obe vrste pokretljivosti posmatraju se unutargeneracijski (u toku radnog i životnog veka jednog čoveka ili

generacije) i međugeneracijski (razlike na relaciji jedne generacije prema drugoj (najčešće dece u odnosu na

roditelje).

Nivo društvene razvijenosti utiče na obim društvene pokretljivosti. Što je društvo razvijenije ono je i

otvorenije – restrukturacija zanimanja, potrebnih znanja i veština.

Pitanje kanala vertikalne pokretljivosti, koji je čine manje ili više legalnom i legitimnom: nasleđivanje,

obrazovanje, bavljenje politikom, sklapanje braka – četiri klasična mehanizma, kojima treba pridružiti estradu i ilegalnu ekonomiju (anomijske situacije).

Meritokratija : problem selekcije u društvenoj pokretljivosti

Efikasnsot i organizovanost kao osnovni principi funkcionisanja kapitalističke privrede u načelu zahtevaju

da najsposobniji, najkvalifikovaniji pojedinci zauzimaju ključne pozicije u privredi i društvu.

Liberalni koncept društvenih jednakosti podrazumeva jednakost u šansama da se razviju potrebne

sposobnosti i kvalifikacije.

Pitanja – da li je nepravedno nasleđene prednosti nekog pojedinca (socijalni i kulturni kapital roditelja), koji

olakšava uslove za proces obrazovanja i adekvatnih veština, tretirati kao zasluge.

Strukturna kontura društva u Srbiji

Savremeno (post)insdustrijsko društvo koje slabi u razvoju, a koga karakteriše:

Opadanje obima i zatvaranje rukovodećeg sloja

Sužavanje reprodukcijske osnove elite na stručnjački sloj i bivše rukovodioce (konverzije kapitala)

Konstituisanje i uvećanje sloja sitnih preduzetnika (u početku alternativna strategija stručnjaka)

Promena pozicije poljoprivrednika iz uloge socijalnog rezervoara (radništva i drugih slojeva) u ulogu

egzistencijalnog utoćišta (pre svega radništva i nižih srednjih slojeva)

Pojačavanje samoreprodukcije srednjih slojeva

Zbog raširenosti neformalne ekonomije važno je pitanje efekta koji ona produkuje na socijalnu stratifikaciju: –

većina slojeva zauzima sličnu poziciju u paralelnom sisitemu kao i u zvaničnom, s tim što je diferencijacija još

naglašenija, što produkuje dualnu stratifikaciju društva, i pojačava klasne nejednakosti

1

Država sa socijalnim staranje/država blagostanja.

Literatura:

Klaus Ofe (1999): Modernost i država. Istok, Zapad. Beograd: Filip Višnjić.

Vlado Puljiz i ostali (2005) Socijalna politika. Zagreb: Sveučilište u Zagrebu Pravni fakultet.

Država sa socijalnim staranjem (država blagostanja).

Istorijski uvid. Nastanak i razlozi nastanka. 19 vek – borbe radničke klase. Formiranje sindikata.

Artikulisanje i zastupanje radničkih prava. Ideje ljudskih i građanskih prava. Univerzalna

deklaracija o ljudskim pravima UN – 1948 godina

Funkcije – obrazovanje, zdravstvena zaštita, socijalna podrška i aktivnosti (zaštita dece, zaštita

starih, nemoćnih, bolesnih, lica sa invaliditetom...).

Kriza države blagostanja – osamdesete godine. Tačerizam i reganizam. Pozitivni i negativni efekti

smanjivanja funkcija i nadležnosti države sa socijalnim staranjem.

Rekonstrukcija države sa socijalnim staranjem. Promene u nadležnostima i delokrugu aktivnosti

nove države blagostanja.

Pojam jeftine i ekonomski efikasne države blagostanja (affordable welfare state).

Problem definsianja standarda i normi u zadovoljavanju potreba.

Pojam ranjivih (osetljivih) društvenih grupa.

Aktivnosti države (vlada, državne službe, javni sektor...) u oblastima važnim za kvalitet života građana –

lični i porodični prihod, obrazovanje, zdravstvo, stanovanje, socijalna zaštita. Koncept države sa socijalnim

staranjem afirmiše se između dva svetska rata, a naročito nakon II svetskog rata. Promene u odnosu klasnih

snaga, sindikalno organizovanje, širenje koncepta ljudskih prava, uticaj socijaldemokratskih i levih

ideoloških konstrukta pomeraju težište ka širenju odgovornosti javnog sektora za kvalitet življenja građana.

Uticaji u 19 veku: klasne borbe i širenje koncepta građanina i civilnog društva. Ideja jednakosti, kao

koncept jednakih šansi, a ne jednakih stomaka. Izgrađivanje institucija i sistema koji će poboljšanjem izgleda građana na obrazovanje, zdravlje i kvalitetne uslove življenja obezbediti socijalnu promociju i

individualno blagostanje. Radnički pokret u 19 veku. Prva internacionala. Marks i Engels. Engelsova

studija Položaj radničke klase u Engleskoj.

Koncept liberalne države zasniva se na postulatu nemešanja, neuplitanja u ekonomski i socijalni život. U

izvornom značenju, mali broj država karakteriše se ovakvim pristupom. Čak i u ’’pravim’’ liberalnim

državama, postoje brojni elementi direktne ili indirektne intervencije javnog sektora, i brojni modaliteti

intervencije i aktivnosti.

Država sa socijalnim staranjem formira se krajem 19 i početkom 20 veka i predstavlja reakciju na posledice

koje je doneo razvoj industrijskog društva i potrebu rešavanja brojnih socijalnih problema izazvanih

naseljavanjem velikih skupina ljudi u gradovima. Dosta je vidljiva veza između aktivnosti radničke klase i uspostavljanja različitih oblika socijalne politike, naročito između dva svetska rata. Značajne socijalne

reforme ostvarene su u periodima kada su na vlasti bile radničke i socijaldemokratske partije – Vajmarska

republika u Nemačkoj, duge vladavine Socijaldemokratske partije u Švedskoj, Narodnog fronta u

Francuskoj i dr.

Značaj uloge državnog sektora u istoriji evropskih država. Centralizovane države, naročito u vreme

ujedinjenja i formiranja velikih država (Italija, Nemačka). Imperijalni koncepti koji su mogli da se ostvare

samo u ekstremno centralizovanim državama. Ove forme davale su drukčije tlo za razvoj socijalnih fukcija

države, od tradicionalnih liberalnih pristupa.

Počeci države sa socijalnim staranjem krajem 19 veka (Pruska – Zakon o obaveznom osiguranju u slučaju bolesti, potom u slučaju invalidnosti i nesreće na radu. Potom sveopšte socijalno osiguranje za slučaj

bolesti, invalidnosti i starosti....).

2

20 vek: uvođenje obaveznog i besplatnog osnovnog obrazovanja, javna zdravstvena služba, osiguranje u

slučaju nezaposlenosti, ograničenje radnog vremena.... Početkom veka u Velikoj Britaniji se uvode znatne

društvene reforme kojima je cilj poboljšanje položaja radništva i siromašnijih društvenih slojeva. Ovakve

politike imale su za posledicu rast životnog standarda građana i vezivanje radništva za državu i njenu

politiku.

Politika državnog intervencionizma u doba velike krize u SAD – 1929. godina – New Deal. Država

organizuje velike javne radove i na taj način smanjuje ogromnu nezaposlenost i povećava kupovnu moć

stanovništva. Legalizuju se sindikati, uvode se kolektivni ugovori između poslodavaca i sindikata.

Zabranjuje se rad dece, ograničava se dužina radnog dana i radne nedelje. Utvrđuje se iznos minimalne

zarade. Socijalno osiguranje u slučaju starosti i nezaposlenosti uvodi se 1935. godine, i delimično u slučaju

bolesti.

Posle Drugog svetskog rata, naglašena uloga države/javnog sektora u evropskim zemljama. Podržavljenje –

nacionalizacija – mnogih proizvodnih pogona i industrija u Velikoj Britaniji za vreme laburista 1945-1950;

u javnu svojinu preneti su rudnici uglja, deo transporta, čelična industrija, elektrane, aviosaobraćaj. Slične

mere je primenila i socijaldemopkratska vlada u Švedskoj. Objašnjenje ovih politika je različito: od teza da

se ovakvim merama čuvao kapitalizam, socijalni mir, ukratko održavao sistem, do teza da se nastojalo na podizanju kvaliteta življenja zbog ideje o pravima čoveka itd.

Teorijska uporišta države sa socijalnim staranjem:

- pravne doktrine

- ekonomske teorije koje su naglašavale značaj blagostanja

- politička filozofija (ideje socijalizma, Marks, Engels, Furije, Robert Oven; fabijanci u Britaniji sa

idejom o reformističkom preobražaju društva, II internacionala i socijaldemokratske ideje...)

Država sa socijalnim staranjem koja se razvila posle II svetskog rata u većoj ili manjoj meri prožima sve

tržišne ekonomije. Čak i u zemljama koje su najviše zadržale ideologiju liberalnog kapitalizma postoje

mnogobrojni mehanizmi države sa socijalnim staranjem. Skandinavske zemlje su najviše odmakle u konceptu razvoja države sa socijalnim staranjem obezbeđujući odgovarajuće minimalne standarde kvaliteta

življenja svim građanima. U poslednjih nekoliko decenija težište aktivnosti državne intervencije se pomera

ka elementima kvaliteta življenja kao što su javno dobro, ekologija i dr.

Različite vrste i forme državne intervencije: zakonska regulativa, direktna pomoć, posredne podrške,

poreska politika, razne stimulativne mere i instrumenti.

Kriza države sa socijalnim staranjem:

- Birokratizacija

- Visoki troškovi administriranja (Herbert Gans)

- Neefikasnost i slabiji kvalitet ponude, slabljenje kvaliteta ponuđenih usluga, zaštićena i monopolska

situacija državnih službi i organizacija u državama realnog socijalizma - Povećan broj korisnika usluga (produženje životnog veka skoro na 80 godina u evropskim državama,

SAD i Kanadi, što ogromno uvečava broj korisnika (penzijski fondovi, zdravstvena zaštita, socijalni

programi...) i veliki pritisak na javne fondove.

- Povećanje standarda i kvaliteta života – proužetak obaveznog školovanja na 9, a u nekim zemljama i na

11 i 12 godina. Povećanje obuhavata kontingenta srednjeg i visokog obrazovanja.

- Marginalizacija nekih važnih pitanja društvenog razvoja i pojava koje opstaju van vidokruga i interesa

državnih službi (mirovni pokreti; marginalne grupe; zaštita prava ranjivih grupa koje nemaju svoje lobije;

siromašni..)

- Pritisak imigranata iz istočno evropskih zemalja, pre i naročito posle rušenja Berlinskog zida.

Ograničavanje izdataka za tzv. javni sektor. Smanjenje budžetskih izdvajanja. Privatizacija. Deregulacija. Decentralizacija.

Različiti modeli države sa socijalnim staranjem u Evropi:

3

Velika Britanija: tri osnovna bazična elementa: (1) garantovanje minimalnog standarda, uključujući

minimalan prihod; (2) socijalna zaštita u slučaju nezaposlenosti; i (3) dostupnost usluga na najboljem

mogućem nivou. Ključni elementi su socijalna zaštita i dostupnost javnih usluga na osnovu ESK prava.

Kritičke primedbe su da je model postavljen ekstenzivno, ali da je kvalitet usluga niskog kvaliteta u

poređenju sa uslugama u privatnom sektoru.

Nemačka: Postratovska Nemačka je često označavana kao ''socijalna tržišna ekonomija''. Centralni princip

je da je ekonomski razvoj najbolji način da se postigne društveno blagostanje. Struktura socijalnih usluga je

reflektovala postavljene prioritete. Princip se najbolje vidi preko tesne veze usluga prema položaju na

tržištu rada. Socijalne pogodnosti i prava su vezana za prihod, odnosno radni status. Uloga korporativnih

struktura, zasnovanih na međusobnoj pomoći i udruživanju. Princip subsidiarnosti, koji označava visok

stepen decentralizacije, nezavisnog organizovanja i upravljanja, a uloga države se ograničava na područja

koja nisu odgovarajuće pokrivena.

Francuska: sistem socijalne zaštite je zasnovan na principu solidarnosti. Solidarnost se razumeva, u ovom

kontekstu, u značenju zajedničke akcije, uzajamne odgovornosti i delenja rizika. Od kraja sedamdesetih

dopunjen je merama za uključivanje onih koji su bili van mreže socijalne podrške (društvena isključenost) .

Francuski sistem welfare je bio veoma skup. Naročito su visoki troškovi odnosno izdaci za penzije i zdravstvenu zaštitu.

Švedska: Institucionalno redistributivni model, na način da obezbeđuje minimalne standarde svim

građanima. Model kombinuje principe obuhvatne socijalne provizije.

SAD se opisuje se kao liberalna država blagostanja. SAD nemaju jedinstven sistem državne potpore.

Mnoge važne funkcije su prenete na savezne države – javna pomoć, socijalna zaštita i različite forme

zdravstvene zaštite (Minesota i Havaji imaju državni zdravstveni sistem). Centralna vlast ima vrlo male

nadležnosti u sistemu socijalne zaštite. Pojedini programi, kao što je program ’’Rat protiv bede’’ obuhvatio

je zdravstvenu zaštitu građana sa niskim prihodima i poboljšanje uslova stanovanja siromašnih (1960tih

godina) inicirani su od strane federalne vlade. U praksi, SAD su mnogo više pluralističke nego liberalne. Postoje značajne razlike između rezidualnih modela – na primer državne škole, socijalno osiguranje,

Veteranska administracija koja obezbeđuje zdravstvenu zaštitu za gotovo 40 miliona ljudi. Pored državne i

federalne aktivnosti, postoji ekstenzivna privatna zajednička i korporativna forma interesnog povezivanja u

obezbeđenju zdravstvene zaštite, socijalne potpore i drugih vidova socijalnog razvoja.

1

ПРОСТОРНА ОРГАНИЗАЦИЈА И ДИСТРИБУЦИЈА ЈАВНИХ СЛУЖБИ

Извор: Просторни план Републике Србије. Нацрт. Београд, 2010.

Јавне услуге су оквир у коме се остварују социјална и културна права које држава

гарантује грађанима, као и права која се дефинишу као цивилизацијска тековина. Економска, социјална и културна права су резултат социјалног консензуса да одређене погодности треба да

буду доступне свим грађанима. Јавне услуге су заједничко име за услуге које јавни сектор директно

или индиректно обезбеђује грађанима и организују се у различитим областима као што су

здравствена заштита, образовање, јавни превоз, поштанске услуге, итд. Принципи на којима се

организују услуге су једнака приступачност за све грађане и разумни услови доступности. У

документимa Европске Уније, јавне услуге се називају услугама од општег интереса. Обавезе јавног

сектора у области социјалних и културних права грађана утврђене су националним законодавством

и ратификованим међународним документима. Један број социјалних права темељи се на уставним

одредбама (обавезно образовање, основна здравствена заштита), док се друга сматрају

цивилизацијском тековином обавезујућом у демократском плуралистичком друштву. Под појмом

јавних служби у овом Плану разумевају се установе из члана 3. Закона о јавним службама

Републике Србије. Основна обележја јавних служби у Републици Србији су:

велика неуједначеност квалитета услуга и њихове просторне доступности. Постоје

подручја у којима су грађани лишени могућности коришћења основних услуга, макар и у њихом

рудиментарном виду. Разлике су нарочито изражене између градских и сеоских насеља, као и

између централних и периферних подручја у градовима;

основни и најобимнији извор финансирања јавних служби је буџет, док су

партиципација корисника и друге врсте (су)финансирања маргиналног обима. Стога је одредба о

доступности „под једнаким условима“ двоструко утемељена: (1) због обавезе да се обезбеди

остваривање одређеног скупа људских права универзалне природе (образовање, основна

здравствена заштита), односно права појединих друштвених група (деца, особе са инвалидитетом и

додатним потребама и сл.), и (2) из чињенице да се активности јавних служби финансирају из буџета, односно пореза грађана;

у Србији паралелно функционишу два сектора у услугама од јавног интереса: први је

јавни/државни сектор а други је приватни сектор, који су одвојени, неповезани и независни.

Државни сектор има искључиво право коришћења јавних фондова, односно буџетских средстава и

објеката у државном власништву грађених за потребе јавних служби. С друге стране, приватни

сектор нема приступ овим фондовима, без обзира што у локалној средини не постоји понуда

одговарајућих услуга од стране јавног сектора или је она дефицитарна (на пример, предшколске

установе, основна здравствена заштита, социјална заштита и сл.);

не постоје подстицаји за друге изворе финансирања услуга од јавног интереса, као што

су партиципација корисника, различите форме спонзорства, донаторства, формирање фондова,

задужбина и др. Укључивање других извора финансирања смањио би притисак на буџетска средства, односно та средства у већој мери би могла да буду усмерена ка сиромашнијим срединама,

као и на ширење капацитета услуга;

слаба је повезаност и неразвијени су партнерски односи локалне власти и организација

цивилног друштва у области јавних служби. Локалне власти још увек не препознају цивилни сектор

као активног и продуктивног учесника у организовању услуга од јавног интереса, а један од разлога

је и пасиван положај грађана и корисника у планирању и организовању ових услуга. Додатно,

законски прописи ограничавају сарадњу и партнерство организација цивилног друштва, локалних

власти и јавних служби;

у околностима у којима је најчешћи мотив приватизације у Србији остваривање

власништва над објектом и стицање права коришћења земљишта, током досадашњих приватизација

су неповратно изгубљени многи објекти и простори наменски грађени за потребе услуга од јавног интереса. Настављање овакве праксе је озбиљна претња настојању да се унапреде квалитет и

стандарди у овој области. Локалним властима је одузето право управљања овим објектима, а оне

додатно нису довољно одлучне а често ни мотивисане да заштите просторе намењене услугама од

јавног интереса на својој територији;

2

од укупног контингента узраста 3-6 година, у предшколско васпитање и образовање

укључено је око 38% деце. Разлике по општинама крећу се од око 12-17% (Прешево, Бујановац,

Босилеград, Житорађа, Тутин, Сјеница) до преко 90% у београдској општини Савски венац, док су

стварне разлике много веће када се посматра обухват деце према типу насеља (градско, општински

центар, сеоско);

услови и квалитет основног/обавезног образовања су изразито неједнаки, што је последица разлика у комуналној опремљености школа, капацитетима простора, пратећим

просторијама и обучености наставника. Нарочито су подстандардни у четвороразредним подручним

школама, са малим бројем ученика. Слабо се користе средства за побољшање квалитета наставе, као

што су покретне учионице, мобилни наставнички тимови и сл. којима се битно могу побољшати

услови и квалитет обавезног образовања у подручним школама у рубним зонама градова и сеоским

насељима. Рад у две смене (понекад и три) је још увек најчешћи начин организовања наставе у

већини основних школа у градским насељима, али и у рубним зонама градова са интензивном

стамбеном изградњом. Организовање и финансирање превоза ученика зависи од економских

могућности локалне управе;

у средњем и високом образовању евидентан је недостатак услуга које повећавају

гравитационо подручје образовне установе и на тај начин омогућавају школовање деце чија породица не станује у насељу у коме се налази установа (интернати, ђачки домови, кампуси,

умрежен смештај у приватном сектору, субвенционирано становање ученика и др.);

у области социјалног старања постоји дефицит служби за пружање услуга, у чијим

трошковима грађани могу да учествују, јер се ради о услугама које могу бити економски одрживе у

условима непрофитног пословања и опорезивања (помоћ у кући, целодневни и продужени боравак

деце у основним школама, дневни боравци, клубови за старе, дневни центри за стара слабије

покретна или непокретна лица, пансиони за краће боравке старих лица ван куће, мале стамбене

заједнице...). Постоји и потреба за формирањем мањих јединица за организовање социјалних услуга

и развој инклузивних програма у локалним заједницама, као и потреба за организовањем и

ширењем ових капацитета;

у Републици паралелно функционишу два система здравствене заштите: (а) као јавног

добра и (б) као тржишне категорије. Евидентна је привилегована позиција у просторној доступности квалитетним услугама са симболичком партиципацијом и коришћењем најмодернијих

дијагностичких апарата у јавном сектору за припаднике појединих друштвених група и слојева на

једној страни, као и искљученост односно просторна удаљеност и сложена административна

процедура за депривилеговане слојеве и друштвене групе, на другој. Незнатно су развијене мобилне

здравствене службе, као један од начина за приближавање појединих врста здравствених услуга

грађанима у сеоским насељима и ретко насељеним подручјима. У закону о здравственој заштити се

посебно не наводе пропозиције за повећање просторне доступности здравствених услуга. Велики

број објеката примарне здравствене заштите карактерише оронулост и лош грађевински бонитет,

нарочито у приградским и сеоским насељима и зонама интензивне стамбене и бесправне изградње;

мрежа основних установа културе у Републици развијена је у већим градовима. Слабо

су развијене форме сарадње (заједнички програми, образовање, размена програма….) установа од државног значаја са установама и актерима културе у мањим градовима. Државна културна

политика занемарује битне елементе од важности за културни живот грађана, као што је

неадекватна приватизација у области културе - упропашћавање важних културних институција и

промена намене јавних простора наменски грађених и коришћених за потребе културе.

СНАГЕ СЛАБОСТИ

Јавни сектор располаже вредним

грађевинским објектима и теренима/парцелама,

које је неопходно сачувати за ове потребе;

потенцијал квалификованог кадра у јавним

службама и организацијама цивилног друштва;

подршка међународних организација

заједничким програмима локалних власти и

организација цивилног друштва;

Дефицит и недоступност услуга у мањим и

сеоским насељима, нарочито у периферним

подручјима општина;

пасиван положај корисника и неподстицајне

мере за активно укључивање грађана и

организација цивилног друштва у планирање и

организовање услуга од јавног интереса;

запостављеност здравствених и васпитних

3

јачање свести међу грађанством о важности

удруживања и заједичких активности у подизању

квалитета живота и заштити интереса грађана у

локалној заједници

програма и промовисања друштвених вредности

које подстичу индивидуално анажовање и

одговорност за квалитет живота у заједници;

низак социјални капитал и рудиментарне

форме партнерских односа локалне власти,

организација цивилног друштва и комерцијалног

сектора.

МОГУЋНОСТИ ОПАСНОСТИ ИЛИ ПРЕТЊЕ

Регулисање својинског статуса и режима

коришћења објеката намењених услугама од

општег интереса на начин који ће сачувати ове

објекте/просторе за ове намене;

средње и високо образовање као један од

заштитних знакова градова, укључив и оних са

мањим бројем становника и подршка формирању

универзитетских и средњошколских кампуса;

подстицање локалних иницијатива и

стимулисање организовања образовних,

здравствених, социјалних и културних услуга и

активности прилагођених потребама и

интересима локалног становништва;

укључивање других извора финансирања и

ангажмана у сектору јавних служби.

Задржавање форми и модалитета

организовања јавних служби који нису

прилагођени особеностима мањих насеља;

неселективно преношење овлашћења у

области услуга од јавног интереса на локалне

власти повећаваће већ сада велике разлике у

квалитету живота између развијених и

неразвијених подручја, као и између градских и

сеоских насеља, нарочито оних у периферним

зонама општина;

непостојање закона о непрофитном сектору

ни других стимулативних мера за укључивање

других актера у област услуга од јавног интереса;

нерегулисан својински статус објеката

наменски грађених за јавне службе,

обезвлашћеност и немотивисаност локалних

власти да заштите просторе намењене услугама

од јавног интереса и решавање сукоба

комерцијалних и јавних интереса у корист

комерцијалних.

ПРИНЦИПИ ПРОСТОРНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И ПОВЕЋАЊА

ДОСТУПНОСТИ ЈАВНИХ СЛУЖБИ

Промовисање и заштита основних људских права која се остварују у оквиру јавних

служби

Смањење сиромаштва и друштвене искључености који су последица недоступности

јавних служби

Доступност за све грађане који имају право на услугу у сектору јавних служби

Уједначавање квалитета основних услуга

Одговорност јавног сектора (републичка власт и локалне управе) за повећање

доступности, уједначавање квалитета услуга и стварање подстицајних услова за укључивање других

актера у организовање услуга од јавног интереса

Укључивање ширег круга актера у организовање услуга, нарочито организација

цивилног друштва и удружења грађана

Повећање модалитета организовања услуга у складу са демографским и просторно-

насељским обележјима

Подршка непрофитним формама организовања услуга

Суфинансирања услуга од стране корисника, ради ширења понуде и развоја основних

и додатних услуга

4

ОСНОВНИ И ОПЕРАТИВНИ ЦИЉЕВИ

Основни циљеви:

постизање социјалне једнакости и кохезије у доступности и квалитету услуга од општег

интереса и промовисање друштвене солидарности као основне друштвене вредности за унапређење

добробити социјално рањивих и осетљивих друштвених група

унапређење услуга од општег интереса у подручјима ниске доступности услуга

јачање људских ресурса и оспособљавање локалних заједница за унапређење услуга од

општег интереса

унапређење јавног здравља уједначавањем услова основне заштите и здравственог

просвећивања (промовисање здравих стилова живота) и смањењем здравствених ризика, нарочито у

подручјима надпросечне социо-економске угрожености.

Оперативни циљеви:

Активан допринос услуга од општег интереса постизању социјалне укључености и

кохезије и повећању запослености и радне сигурности.

Повећање обухвата деце у предшколским установама у сеоским насељима,

приградским зонама, сиромашним подручјима и ромским енклавама.

Потпуна доступност и уједначавање обавезног образовања, а нарочито побољшање

квалитета и просторне доступности у сеоским насељима и депривираним урбаним подручјима

Прелазак основних школа на рад у једној смени

Побољшање услова за наставак средњег и високог образовања за младе из мањих градова и сеоских насеља.

Прилагођавање модалитета организовања и рада јавних служби демографским,

социјалним, економским, културним и просторно-насељским обележјима локалних заједница.

Смањење раног напуштања школовања испод 10% и услови да најмање 85% узраста до

22 године заврши средњошколско образовање.

Јачање услуга јавног саобраћаја и унапређења локалне путне мреже као услова за

повезивање и интегрисање насеља и интензивније коришћење насељских садржаја.

КОНЦЕПЦИЈА

Јавне службе, односно услуге од јавног интереса, класификују се у две групе:

(1) Основне услуге којима се остварују социјална и културна права гарантована Уставом: основно/обавезно образовање и основна здравствена заштита. Поред ових, у основне услуге би

требало укључити смештај у предшколску установу за свако заинтересовано дете, као и дневне

центре. Предшколска заштита и брига о деци има исту функцију као и обавезно образовање –

јачање индивидуалних капацитета детета и стварање услова за социјално напредовање и квалитетан

живот. Дневни центри су форма пружања разноврсних услуга нестационарног типа у области

социјалне заштите у непосредној близини места становања. С обзиром на повећање удела рањивих

група у укупној популацији, организовање оваквих центара постаје све важније (старо

становништво, старачка домаћинства, лица са сметњама у развоју, лица са хроничним болестима и

инвалидитетом и др.). Основне услуге су, по правилу, доступне у месту становања.

(2) Услуге вишег ранга се такође финансирају из јавних фондова и по том основу треба

да буду доступне свим припадницима одређене циљне групе за коју се услуга организује. У ову групу услуга спадају средње образовање, више и високо образовање, болничка и

специјализована здравствена заштита, одређени видови социјалне заштите осетљивих

друштвених група, активности и услуге у области културе, као и активности спорта и

рекреације. Ове услуге се, по правилу, организују у градским насељима са већим бројем

становника и већом густином насељености. Доступност ових услуга за грађане из сеоских насеља и

мањих градова се обезбеђује различитим средствима/механизмима које повећавају њихово

гравитационо подручје.

На основу критеријума просторне доступности, корисници услуга јавних служби могу се

сврстати у следеће категорије: (1) Грађани који станују у Београду и неколико највећих градова

(Нови Сад, Ниш, Крагујевац), којима су, на раздаљини мањој од 45 - 60 минута превозом, доступне

5

квалитетне услуге из обе групе; (2) Грађани који станују у градовима средње величине (регионални

центри), којима су на раздаљини мањој од 45 - 60 минута доступне услуге из основне групе и

највећи број услуга вишег ранга; (3) Грађани из мањих градова са доступним основним услугама и

мањим бројем услуга вишег ранга; (4) Грађани сеоских насеља у рубним зонама великих градова

којима је доступност услуга условљена мрежом и квалитетом локалних путева и квалитетом јавног

превоза, а временска доступност услуга, по правилу, је у оквиру или прелази границу од 45 – 60 минута; доступност јавних служби за грађане из ове групе могуће је значајно унапредити

побољшањем јавног превоза; и (5) Грађани сеоских насеља у периферним подручјима општина и у

брдско-планинским и изолованим селима, са дефицитарним и субстандардним основним услугама;

због удаљености од места пружања услуге и/или непостојања превоза, они не могу да користе

услуге јавних служби у општинском центру или другом већем насељу. У оваквим срединама

неопходно је применити прилагођене модалитете организовања услуга, нарочито мобилне службе и

услуге, који су се показали функционалним и економски прихватљивим.

Повећање просторне доступности услуга може се остварити на различите начине, с

обзиром на врсту/природу услуге. Неки од начина су:

„Штампарев модел“, који се заснива на концепту статусног напредовања стручњака

који одлазе да раде у неразвијена и депривирана подручја. Примена овог модела базично зависи од

одлука на државном нивоу;

повећање гравитационог подручја услуге/установе, односно организовање

комплементарних активности и садржаја који шире територију са које долазе корисници

установе/услуге. Примери таквих комплементарних садржаја су: ђачки/ученички домови и

интернати, организована и умрежена понуда приватног смештаја за ученике средње школе,

пансиони за исхрану ученика, средњошколски и универзитетски кампуси, мањи стационарни

центри уз домове здравља за краћи смештај грађана из удаљених насеља и др. Смисао организовања

оваквих садржаја је да се повећа подручје са кога долазе корисници услуге и тиме повећа

број/концентрација корисника услуга, а да се истовремено обезбеде потребни услови за квалитетно

обављање услуге;

употреба мобилних услуга („услуга ка кориснику“), којима се повећава понуда и

побољшава квалитет услуге у насељима, која су дефицитарна у обезбеђивању основних услуга и чији број и концентрација нису довољни да обезбеде рационалност организовања сталне и класично

(стационарно) организоване службе. Свако насеље би за потребе обављања ових активности требало

да има одговарајући објект/зграду као мали мултифункционални центар.

Линеарна децентрализација услуга у области образовања, здравствене и социјалне

заштите и културе погоршаће положај грађана којима су већ сада слабо доступне или чак потпуно

недоступне услуге јавних служби, па чак и оних основних (основно/обавезно образовање и основна

здравствена заштита), што ће додатно појачати њихову социјалну искљученост и повећавати

сиромаштво. Стога је неопходно утврдити минималне обавезујуће стандарде јавних служби,

укључујући и мере за повећање њихове просторне доступности и успоставити корективне

механизме за субвенционирање услуга од јавног интереса у неразвијеним подручјима и насељима

изван дневне гравитационе зоне општинских/градских центара. Потребно је на државном нивоу успоставити одговарајућу подршку за јачање капацитета и повезивање насеља која се налазе у

рубним зонама једне или више општина. Ова насеља немају довољно сопствених ресурса (људских,

институционалних и материјалних) да се на одговарајући начин организују, а по правилу су

запостављена од стране свог општинског центра.

Паралелно функционисање јавног и приватног сектора у јавним услугама може се

превазићи формирањем тржишта услуга, увођењем конкуренције путем финансирања програма,

успостављањем права корисника на избор понуђача услуга, заједничким програмима и развојем

различитих форми партнерских односа између два сектора. Повезивањем приватног и јавног

сектора и актера у организовању услуга од јавног интереса остварили би се знатно бољи резултати,

како у погледу побољшања квалитета и разноврсности понуде услуга, тако и у погледу

рационалнијег коришћења и одржавања објеката. Овакво партнерство омогућило би формирање,

функционално коришћење и адекватно одржавање мањих мултифункционалних центара у локалним заједницама односно бројних објеката месних заједница и домова културе, који се одговарајућом

реконструкцијом могу приредити за различите активности у локалним заједницама. Због тога је

важно да се јасно дефинише својински статус ових објеката, режими њиховог коришћења,

6

модалитети финансирања и одржавања и, што је посебно битно, да се предупреди њихова

конверзија у намену која не обезбеђује јавни интерес и добробит грађана у локалној заједници.

Укључивање нових актера у област јавних служби захтева и критичко преиспитивање

постојећих стандарда и норматива за организовање услуга од јавног интереса, будући да су многи

од садашњих стандарда високо захтевни и прилагођени великим организацијама (број и структура

запослених, површина, димензије и опремљеност простора/објеката и др. ). Од посебне важности за подизање капацитета локалних средина, нарочито мање

развијених насеља удаљених од општинских центара је јачање подршке локалним грађанским

иницијативама и локалним организацијама, које су стожер јачања социјалне кохезије, унапређења

безбедности грађана, препознавања ризичних група и њиховог укључивања у различите програме.

Ово укључује мобилизацију припадника рањивих група и њихових старалаца и чланова

породице/домаћинства и подршка активностима које из те мобилизације произлазе.

Могућности за повећање доступности и квалитета услуга по секторима су:

У организовању предшколских установа, успостављање обавезе да се за свако

заинтересовано дете обезбеди пријем у предшколску установу заснива се на изменама начина

финансирања предшколских установа, односно већој партиципацији родитеља у трошковима

боравка деце у установи, строжијим критеријумима за субвенционирање и контроли. Капацитети

предшколских установа могу се повећати (дугорочним) закупом објеката у приватном власништву, стимулисањем задужбинарства, коришћењем вишка простора у основним школама и другим јавним

објектима. У сеоским насељима је могуће организовати долазак мобилних, путујућих вртића, који

би једном или два пута недељно радили са децом предшколског узраста. Побољшање квалитета и

услова образовања у нижим разредима основне школе могуће је (а) увођењем специјализованог

ђачког превоза до школе у суседном насељу, или (б) побољшањем квалитета наставе у подручној

школи применом мобилних наставничких тимова, мобилних учионица и сл. Решење под „б“ је

функционалније за локалну заједницу, јер се задржава школа као важна социјална и културна

установа. Повећање доступности и квалитета образовања у старијим разредима (5-8) основне школе

могуће је остварити и отварањем интерната у оквиру основних школа у општинским центрима, за

децу из удаљенијих насеља која не живе на прихватљивој дневној дистанци од матичне основне

школе. Коришћење простора школе за друге врсте компатибилних активности је један од начина да се прикупе финансијска средства за уређење школског објекта и његово одговарајуће

функционисање. То је нарочито значајно за мања насеља и подручја са мањим бројем становника,

као и за подручја са дефицитом простора/објеката за организовање других услуга.

Повећање гравитационог подручја средњих школа и високошколских установа заснива

се на комплексној понуди наставе, смештаја, исхране, просторија за учење и спорт, здравствене

заштите и културних активности. Просторе за такве центре могуће је предвидети одговарајућом

просторно-планском и урбанистичком регулацијом. Средње, нарочито специјализовано, и високо

образовање и научно-истраживачки центри могу да постану један од заштитних знакова градова,

укључив и оне са мањим бројем становника. Неискоришћене војне касарне су драгоцен простор за

организовање кампуса и других активности од значаја за социјални и културни развој локалне

заједнице.

У подручјима ниске густине насељености коришћење мобилних услуга може да побољша социјалну заштиту. Ове услуге могу да буду комбиноване са мобилним здравственим услугама,

што би омогућило одговарајућу уштеду и већу покривеност неразвијених подручја. С обзиром на

недовољне јавне фондове, решења се могу се тражити у ангажовању организација цивилног

друштва, подстицању локалних организација и удруживању грађана, заједничким програмима

социјалних и здравствених служби, давањем на коришћење под повољним условима простора у

месним заједницама (у власништву општине) за организовање услуга на непрофитном принципу.

Стратегија децентрализације културе темељи се на развијању форми повезивања и

сарадње установа од државног значаја са установама и актерима културе у другим, нарочито мањим

градовима и општинским центрима. Формирање асоцијација установа културе (јавни сектор,

организације цивилног друштва, приватни сектор) у локалним срединама са развијеним,

опремљеним и стручно оспособљеним установама из Београда и неколико других градова је погодна форма децентрализације и дисперзије културе у Републици. Такве асоцијације омогућавају

коришћење, задржавање, оспособљавање и обуку локалних кадрова, размену програма, различите

форме гостовања и путујућих изложби и представа, организовање специјализованих програма за

омладину, организовање дечјих клубова и друге модалитете ширења културних вредности и

7

програма у мањим насељима и градовима. Концепт децентрализације културе подразумева (а)

промену у дистрибуцији средстава намењених култури у правцу установа и програма културе у

мањим градовима и (б) подстицање установа чији оснивач је Република, да одговарајућим

програмима организују своје активности у мањим срединама, посебно у периферним општинама

(гостовања, изложбе, програми едукације и др.). Тежиште развоја културе у локалним заједницама

(мањим насељима, градским квартовима) је на унапређењу простора за културне активности свих генерација односно на разумевању културе као стандарда свакодневног живота. То подразумева

обезбеђивање простора за културне активности по приступачним закупнинама и доступност

простора у економском (непрофитни режим и стимулисање/субвенционирање одређених

активности и програма), организационом смислу (конкурисање путем тендера) и у односу на

захтеве и приоритете заинтересованих група из локалне заједнице.

СТРАТЕШКИ ПРИОРИТЕТИ ДО 2014.

Стратешки приоритет до 2014. године је остваривање минималних стандарда и потпуног

обухвата у категорији основних услуга. За ово ће бити припремљене стратегије и конкретни

пројекти којима ће овај приоритет бити остварен уз ангажовање обласних институција и локалне

самоуправе.

МЕРЕ И ИНСТРУМЕНТИ

Институционална унапређења подразумевају измене и допуне законске регулативе у

циљу јачања инфраструктуре за формирање услуга од јавног интереса. То обухвата:

приступ јавним фондовима за организације у приватном сектору својине, нарочито у

срединама са неквалитетном или дефицитарном понудом (на пример, предшколске установе,

основна здравствена заштита, социјална заштита и сл.);

подршку заједничким програмима и развоју различитих форми партнерских односа

између јавног и приватног сектора у организовању услуга од јавног интереса;

олакшан приступ за коришћење објеката и простора у јавном власништву, као и закупа објеката у приватном власништву;

ограничавање продаје и забрана промене намене објеката/простора грађених за потребе

услуга од јавног интереса у процесима приватизације;

јачање сарадње на међуопштинском (регионалном) нивоу у организовању и коришћењу

услуга од јавног интереса, а нарочито између насеља у рубним зонама две или више општина; у

томе је нарочито важно јачати међусекторску сарадњу и заједничке програме јавних служби,

приватног сектора и удружења грађана;

подизање капацитета локалних средина, нарочито мање развијених насеља удаљених од

општинских центара и јачање подршке локалним грађанским иницијативама и организацијама, које

су стожер јачања социјалне кохезије, унапређења безбедности грађана, препознавања ризичних

група и њиховог укључивања у различите програме. На државном нивоу је потребно успоставити одговарајућу подршку за повезивање и заједничке активности и програме контактних насеља која се

налазе у рубним подручјима општина а које су изван зоне интереса општинских центара.

Измена законских прописа обухвата:

подстицање коришћења других извора финансирања, као што је партиципација

корисника (новчано суфинансирање, обављање појединих активности, волонтерски рад и др.),

различите форме спонзорства, донаторство, формирање фондова/фондација и др. Дорада законске

регулативе је неопходна имајући у виду да постоји велики дефицит служби за пружање услуга у

чијим трошковима грађани могу да учествују, јер се ради о услугама које могу бити економски

одрживе у условима непрофитног пословања и опорезивања. Активности у овом сектору могу да се

подрже и увођењем пореских и других олакшица и подстицаја за улагање приватних средстава у објекте, просторе, опрему и програме из области социјалне заштите;

лакши приступ у коришћењу простора и објеката у јавној својини за организовање

услуга од јавног интереса, пореске олакшице за издавање простора у приватној својини у закуп

за потребе организовања услуга од јавног интереса;

8

преиспитивања постојећих стандарда и норматива за организовање услуга од јавног

интереса, будући да су многи од садашњих стандарда високо захтевни и прилагођени великим

организацијама;

доношење закона о непрофитним организацијама, којим ће се уважити

непрофитабилни карактер услуга од јавног интереса и подстицати организовање нових служби и

укључивање у активности постојећих, како би што већи број актера био мотивисан да се укључи или ангажује у овом сектору.

Сиромашна подручја и ромске енклаве

Literatura:

Macura Vladimir, Ksenija Petovar i Sreten Vujović (1997): Siromašna područja

Beograda. Prikaz stanja i mogućnosti poboljšanja uslova življenja. Beograd: Institut

za arhitekturu i urbanizam Srbije.

Poseban segment istraživanja siromaštva su zone i lokaliteti siromašnog stanovanja,

odnosno koncentrisane bede i siromaštva u gradskim područjima. Ograničavanje na

gradska područja ne znači da ovakvih zona nema u seoskim naseljima, naročito u

perifernim zonama na neplodnom zemljištu i utrinama, naseljenim bezemljašima i

seoskom sirotinjom. Seoska naselja i seosko stanovništvo nisu, bili u vidokrugu

urbocentrične ideologije i politike u nekadašnjoj SFR Jugoslaviji, ali ni društvenih nauka

i istraživača. Ciljevi i merila razvojnih programa predlaganih za seoska područja, bili su

mahom oslonjeni na standardne paradigme i razumevanje sela kao inferiornog načina

življenja u poređenju sa uslovima života u gradskim naseljima.

Tema o siromašnim gradskim područjima i zonama neuslovnog/podstandardng

stanovanja obuhvata kako uzroke njihovog nastanka i/ili trajanja, tako i moguća rešenja i

modalitete sanacije. Objašnjenje o nastanku siromašnih područja samo kao posledice

ekonomskog siromaštva i niskih prihoda stanovništva zamagljuje uzroke političke,

ideološke i stručne prirode. Naznačićemo, po našem sudu, nekoliko bazičnih razloga

današnjeg, ni malo zavidnog stanja uređenosti gradskih naselja u Srbiji, i postojanja

znatnih površina/zona (kontinualnih ili punktualnih) sa podstandardnim uslovima

življenja i stanovanja, koji su posledica političkih i stručnih okvira urbanističke politike.

(1) Imovinska prava vlasnika stambenih i drugih objekata u gradskim naseljima bila su

ograničena. Kako je već pomenuto u poglavlju o bespravnoj izgradnji, adaptacija,

dogradnja ili rekonstrukcija zgrada mogla je legalno da se izvede samo na osnovu

detaljnog/regulacionog plana. Urbanistički planovi u kontinualno izgrađenom gradskom

tkivu, po pravilu, su planirali veću spratnost i gustinu izgrađenosti ili su utvrđivali neku

drugu namenu površina. Nove stambene i druge objekte, shodno zakonu, mogle su da

grade samo građevinske firme u državnom/paradržavnom vlasništvu, ali ne i privatnici.

Zbog visokih troškova raseljavanja, državnim građevinskim firmama ovi poslovi nisu bili

finansijski isplativi, pa se godinama otezalo sa novom izgradnjom, a vlasnicima nije

dozvoljavana bilo kakva intervencija na objektu. Drugi razlog odbijanja da se izda

građevinska dozvola za rekonstrukciju i dogradnju objekta bilo je nepostojanje

regulacionog plana, kao pravnog osnova za definisanje namene parcele i urbanističkih

uslova. U oba slučaja su vlasnici legalno izgrađenih zgrada bili primorani da čekaju

decenijama, bilo da budu raseljeni kada dođe do realizacije urbanističkog plana, ili kada

bude donet plan da dobiju urbanističku i građevinsku dozvolu, ukoliko bude predviđeno

zadržavanje njihovog objekta na toj parceli. Takva politika proizvela je dugogodišnje

propadanje građevinskog fonda i onemogućila njegovu nužnu rekonstrukciju i

odgovarajuće poboljšanje komunalne i infrastrukturne opremljenosti tih zona. Na taj

način su skromne stambene zone građene pre II svetskog rata u skladu sa tadašnjim

ekonomskim mogućnostima, građevinskim i tehničkim standardima, postepeno

pretvarane u siromašne, ruinirane grupacije (četvrti, ulice, dvorišne prostore…), a zone

pristojnog i prosečnog kvaliteta stanovanja u podstandardne. Izgradnja, rekonstrukcija,

dogradnja bez građevinske dozvole bila je, kako je već objašnjeno, jedina moguća

reakcija vlasnika na ovakve restrikcije, ali bez kvalitetnog ishoda, zbog nerešenih

problema saobraćajne i komunalne infrastrukture, niskih higijenskih standarda, probijanja

urbanističkih normi i standarda i dr. Mnoga gradska i prigradska područja su ovakvom

urbanističkom politikom i ograničavanjem vlasničkih prava pretvorena u siromašno,

nehigijensko i podstandardno stanovanje i envajronment.

(2) Vođena je restriktivna urbanistička politika. Kao i u slučaju bespravne izgradnje, i u

ovim slučajevima vlast, urbanističke službe i stručna udruženja nisu prepoznavale da se

zaštitom legitimnih interesa pojedinačnih vlasnika istovremeno štite i javni interesi grada.

Drugim rečima, da je javni interes sadržan u legitimnim interesima građana da poboljšaju

kvalitet življenja na svojoj lokaciji i u svom objektu. Vladajuća ideologija implicirala je

da je privatni interes suprotan javnom interesu, a da jedini i ekskluzivni nosioci javnog

(opšteg) interesa mogu biti samo akteri u državnoj/društvenoj svojini. Prema tim

nazorima, izgradnja stambenog objekta sa 20 stanova je bila opšti interes kada ga gradi

državno/paradržavno preduzeće i kada te stanave prodaje po cenama koje su

sedamdesetih i osamdesetih godina u Beogradu bile više nego u mnogim evropskim

metropolama. Izgradnja istog objekta u režiji privatnog preduzetnika, ne samo da nije bila

dozvoljena, nego je u većem delu stručne javnosti postojalo iskreno uverenje da se time

krši opšti interes a protežira pojedinačni, privatni, sebični interes.

(3) Nepostojanje obaveznih, minimalnih građevinskih, komunalnih i higijenskih

standarda kvaliteta stanovanja i uređenosti gradskog prostora. Urbanistički standardi i

normativi nisu nikada utvrđeni kao obaveza javne uprave. Postojali su nepisani, samo

stručno verifikovani, urbanistički standardi i normativi i oni su bili primenjivani u izradi

urbanističkih planova. Postojali su i građevinski normativi i standardi za stambenu

izgradnju, ali su oni primenjivani samo u izgradnji državnih/društvenih stanova. Oni nisu

definisani kao javni interes, koga se imaju pridržavati svi akteri – od graditelja i

investitora, do javne uprave i administracije. Urbanistički i građevinski standardi su,

negde do poslednje decenije 20 veka bili koliko-toliko poštovani i primenjivani, ali samo

u tzv. legalnoj izgradnji (authorized housing), mada je bilo brojnih primera njihovog

kršenja, naročito kod tzv. plombiranja, odnosno izgradnje stambenih objekata u

izgrađenom gradskom tkivu (normativi zelenih površina, dečjih igrališta, parking mesta,

međusobne udaljenosti objekata i dr.).

Posmatrano iz ugla kvaliteta življenja i ostvarenog urbaniteta, gradska naselja u Srbiji

danas izgledaju kao leopardova koža. Na malim razdaljinama nalaze se objekti i zone bez

vodovoda i kanalizacije i objekti i zone priključeni na ove naseljske mreže; zgrade od

kvalitetnog materijala nasuprot ruševnim objektima ne retko od improvizovanih,

priručnih materijala (partaje u centralnim gradskim zonama); bespravni nasuprot

objektima izgrađenim sa dozvolom; objekti usklađeni sa urbanističkim i građevinskim

standardima i ambijentalnim obeležjima i objekti nasilni prema prirodi, parceli, okruženju

i dobrom ukusu; zgrade bez garažnih i parking mesta i zgrade koje ispunjavaju

postavljene standarde; objekti za zastakljenim lođama i drugim vidovima dorade fasade i

objekti zaštićene autorske arhitekture; nadzidani objekti i objekti u originalnom stanju

itd., itd.

Nema pouzdanih podatka o učešću siromašnog i podstandardnog stanovanja u gradskim i

ostalim naseljima. Statistički podaci o prosečnoj površini i broju stambenih jedinica u

Srbiji, sami po sebi nisu loši (oko 25m2 po stanovniku; 0.90 soba po stanovniku;

relativno nov stambeni fond i slični parametri). Ono o čemu se manje zna ili ne zna,

odnosi se na kvalitet stambenog prostora, broj beskućnika i loše nastanjenih, broj

zakupaca stanova ili soba, čiji ugovorni status nije pravno bezbedan. Prema nekim

istraživanjima u Srbiji najmanje 8% domaćinstava ima stanarski status zakupca, što

odnosi i do 40-50% prihoda domaćinstva na troškove stanovanja, budući da ne postoje

subvencije za ovu vrstu stanovanja. Ne raspolažemo podacima o stambenoj situaciji

mladih porodica sa ili bez dece, koji su reproduktivna osnova ove državei. Ni za druge

posebno osetljive društvene grupe ne postoje osnovne informacije kako stanuju i koliko

ih to košta. Tokom poslednih nekoliko godina urađeno je više istraživanja o uslovima

stanovanja i življenja Roma. Znamo da preko 80% onih koji se u popisima stanovništva

deklarišu kao Romi žive u romskim enklavama, da je znatan broj tih enklava u kategoriji

slama (bespravno improvizovana skloništa, od priručnog materijala na nenamenskom

zemljištu, bez vode i struje), ali da je nemali broj ovih enklava u kategoriji nehigijenskih

naselja, odnosno naselja koja su spontano formirana na periferiji gradova (neka datiraju i

s kraja 19 veka), ali su opisanom urbanističkom politikom pretvorena u sirotinjska naselja

bez prava na razvoj, rekonstrukciju i obnovu.

i Mina Petrović je u doktorskoj disertaciji osvetlila ovaj problem na uzorku mladih bračnih parova

u Beogradu (Petrović, 2004).

Просторни план Републике Србије. Нацрт. Београд, 2010.

Сиромашна насеља и ромске енклаве

У Србији су 2002. године регистрована 593 насеља са већинском или потпуном

ромском популацијом. Највећи број ових насеља су сиромашна подручја, а знатан број је у категорији најугроженијих – сламови и нехигијенска насеља. Сламови као најтежа форма

сиромашних насеља у Србији су претежно насељени Ромима. Број становника у нешто

више од 80% евидентираних ромских насеља је око 500 лица односно око 100

домаћинстава. Просечна површина насеља креће се између 3 и 5 ха, површина зиданих кућа између 40 и 60 м2, а импровизованих уђерица у сламовима око 15-20 м2. Око 28%

ромских насеља настала су плански, док је спонтано или у комбинацији са старијим

планским активностима (махом из периода пре Другог светског рата) настало око 35% насеља. Заузећем терена намењених другим активностима или на земљишту неусловном за

изгрању, односно бесправно, формирано је око 35% насеља. Око 11% насеља су комунално

и инфраструктурно уређена, око 45% су делимично уређена, док око 44% припада

категорији нехигијенских и сламова. Трећина насеља нема снабдевање водом. Процена је

да око 70% насеља, односно објеката нема регулисан правни и урбанистички статус.

Ромска насеља налазе се на територији већине општина у Србији – свега у двадесетак

општина оваква насеља или групације нису евидентирани. Према времену настанка, могу се сврстати у две групе. Прва су старија насеља, настала пре више деценија, а друга су

настала у последњој деценији 20. века и/или након 2000. године.

Два централна проблема ромских насеља су сиромаштво и неукљученост у друштвени систем. Оба обележја су дуготрајна карактеристика ромских насеља, од

њиховог настанка. Економски и политички систем у другој половини 20 века у Србији

(Југославији) није битније допринео побољшању услова живота у ромским насељима, а

скромни програми на побољшању услова живота у ромским насељима започињу тек почетком овог века. Садашња депривација и субстандарни услови живота - почев од

становања, лоше или никакве комуналне инфраструктуре, недоступности различитих

јавних служби од основних до оних вишег ранга су дугог трајања, формирајући затворен круг беде, сиромаштва и друштвене искључености. Неблаговремено решавање проблема

ромских насеља у мањим градовима и сеоским насељима подстицало је пресељавање Рома

у веће градове. У посебно тешкој ситуацији су интерно расељени Роми са Косова и Метохије, који већином живе у сламовима и импровизованим камповима.

Највећи број ромских насеља, без обзира о ком типу насеља је реч, имају следеће

проблеме:

правно нерегулисан статус (право коришћења парцеле, бесправно изграђени

објекти);

својински (кориснички) нерегулисан статус земљишта;

непостојање или лош квалитет инфраструктуре (снабдевање водом, одвод

отпадних вода, електрична струја, локална путна мрежа);

лош грађевински бонитет и ниски хигијенски стандарди објеката;

пренасељеност (број домаћинстава у стамбеној јединици, број лица у стану);

неуређено, сиромашно и здравствено ризично окружење;

одусуство основних услуга јавних служби у насељу и тешкоће/препреке у

коришћењу јавних служби у окружењу.

ПРИНЦИПИ

У великом броју међународних докумената усвојених у Републици Србији, као и у већем броју домаћих стратегија и програма, дефинисани су принципи на којима се

заснива унапређење стамбених и других услова у ромским насељима, односно њиховог

расељавања у друга насеља. Међу тим принципима, са становишта просторне интеграције

ромске етничке групе од посебне важности су следећи:

смањивање сиромаштва Рома је битан елемент повећања одрживости насеља у

којима живе;

сваки интегрални пројекат за унапређивање ромских насеља садржи најмање

четири програма – запошљавање, образовање, здравствена заштита и просвећивање,

становање;

принципи планирања, реконструкције и одржавања ромских насеља исти су као

и за друга градска подручја.

партиципација локалних ромских заједница и организација цивилног друштва

је интегрална активност у пројектима унапређења услова живота односно пресељења у

друга насеља;

сарадња, заједнички утврђена одговорност и усаглашене активности свих

актера – општина односно локална власт, ромска заједница а нарочито жене и млади,

организације цивилног друштва, локалне јавне службе и предузећа, су битан услов за

унапређење квалитета живота у овим насељима;

сламови и насеља која не могу бити легализована се расељавају;

у процесу расељавања, предуслов је обезбеђење права на становање, односно

права на адекватан алтернативни смештај;

чување етничког и културног идентитета и обичаја, при чему се води рачуна да

се не задржавају обрасци и норме којима се угрожавају људска права чланова заједнице,

нарочито жена и деце;

унапређење услова живота у Ромским енклавама и/или њихово пресељење је

предуслов ефикасног ускључивања и интеграције Рома у социјални простор локалне заједнице и државе;

ОСНОВНИ И ОПЕРАТИВНИ ЦИЉЕВИ

Основни циљ је интегрисање сиромашних подручја и ромских енклава у

социјални и економски простор насеља.

Постизање овог циља може се остварити путем неколико оперативних циљева:

унапређење услова живота у сиромашним подручјима и ромским енклавама бар

до нивоа минималних стандарда комуналне инфраструктуре

изградња институционалних аранжмана који ће омогућити да грађани из

сиромашних подручја и ромских енклава користе услуге јавних служби у околним зонама

(превоз деце до обданишта и основних школа, на пример);

усмеравање активности и изградња садржаја од градског/насељског значаја у

сиромашним подручјима и ромским енклавама чиме се подиже атрактивност подручја.

КОНЦЕПЦИЈА

Унапређење услова живота у сиромашним подручјима и ромским енклавама и

њихово интегрисање у социјални и економски простор насеља заснива се на заједничким

активностима локалних власти и становништва у овим подручјима. У томе је од посебног

значаја активирање и оснаживање појединих група локалног становништва – жена и омладине – да преузму одговорност за развој своје локалне заједнице. Једна од

карактеристика сиромашних заједница је строга хијерархијска надређеност и контрола од

стране једног броја одраслих (мушкараца) који су организовани као интересна група и који не ретко спречавају програме и активности на унапређењу услова живота, мењање

положаја и осамостаљивање зависних и потчињених чланова заједнице (жене, деца,

омладина и др.). Отуда се промене у локалним заједницама у сиромашним подручјима и ромским енклавама не могу одвијати искључиво путем самоорганизовања, него је

неопходан услов одговарајућа програмска, финансијска, институционална и организациона

помоћ јавног сектора и организација цивилног друштва. Унапређење просторно-физичких

одлика и услова становања у сиромашним подручјима и ромским енклавама даће ефикасне резултате само уколико се истовремено настоји на повећању социјалног капитала у овим

заједницама и способности грађана да се удружују и организују ради остваривања личне и

заједничке добробити. Услов за то је радикална промена положаја зависних и потчињених чланова заједнице, а нарочито испуњавање стандарда људских права (укључивање деце у

систем предшколског и обавезног образовања, доквалификација одраслих чланова

заједнице, санкционисање злоупотребе, злостављања и просјачења деце, дискриминације и

насиља над женама и др.).

СТАТЕШКИ ПРИОРИТЕТИ – ПРОЈЕКТИ ДО 2014.

Стручна и финансијска подршка локалним властима да у сарадњи са

организацијама грађана у сиромашним подручјима и ромским енклавама уводе минималне стандарде комуналне опремљености путем подстицања јавних радова, смањењем пореских

стопа, ангажовањем личног рада и др.

Оспособљавање и обука (а) локалних власти у општинама у којима постоје

сиромаша подручја и ромске енклае и (б) житеља и организација цивилног друштва у сиромашним подручјима да конкуришу за коришћење фондова ЕУ, других међународних

организација и држава намењених смањивању сиромаштва и решавање дугих проблема

карактеристичних за сиромашна подручја.

МЕРЕ И ИНСТРУМЕНТИ

Мере за побољшање услова живота у ромским насељима могу се груписати у два

основна модела: (а) Задржавање и унапређење насеља која према (минималним)

стандардима квалитета живота имају услова за то, (б) Изградња нових смештајних капацитета у другим насељима и дисперзовано насељавање мањих група ромских

породица. Насеља која се налазе на неусловним теренима и која због немогућности

решавања својинског статуса не могу бити легализована се расељавају. Од посебног значаја за унапређење сиромашних подручја, а нарочито ромских

енклава су следеће мере:

програми унапређивања услова живота, као и програми расељавања обухватају

и специфичне потребе и процесе интеграције младе популације, нарочито деце у предшколском и основном образовању, као и одраслих жена;

финансирање програма унапређења заснива се на заједничком учешћу локалне

заједнице (општина, град), државних и међународних фондова и саме Ромске заједнице,

која се укључује у процесе обнове различитим облицима партиципације;

посебни програми за оспособљавање и образовање локалног становништва,

нарочито младих и жена да се самоорганизују и формирају своја удружења у оквиру којих ће конкурисати за различите фондове и пројекте за унапређење квалитета живота у

локалним заједницама;

коришћење мобилних служби за побољшање стандарда услуга од јавног

интереса у овим насељима;

формирање националне институције за посредовање у коришћењу фондова

Европске уније и међународних организација за унапређење услова живота у сиромашним

подручјима и ромским енклавама;

финансијска, пореска и друге подршке локалним заједницама и локалним

управама које остваре успех у интегрисању сиромашних подручја и ромских енклава.

Модели унапређења насеља, а пре свега становања, који се заснивају на важећим

законским и другим прописима, а могу их користити локалне самоуправе у побољшању

услова живота у сиромашним подручјима и положаја Рома су:

Регулисање својинског статуса земљишта (давање у закуп, продаја по

субвенционисаним условима, бесплатно уступање...)

Правно-техничка помоћ и подршка и субвенционирани услови за легализацију,

изградњу или осавремењивање инфраструктуре, изградњу објеката од општег интереса у

насељу и сл.

Побољшање услова становања путем изградње социјалних станова, регулисања

самоградње и доградње постојећих објеката (санитарни чворови, нове просторије, помоћ у

завршавању започетог објекта), обуке за самоградњу, понуде грађевинског и другог материјала и опреме по субвенционираним ценама и др.

Обезбеђивање привременог смештаја за породице без стана, који задовољава

минималне стандарде

Куповина или узимање у закуп станова или кућа са окућницом у насељима са

нижим ценама некретнина

1

Siromaštvo

Literatura:

M. Haralambos (1989: Uvod u sociologiju. Zagreb: Naprijed; A. Gidens (2004): Sociologija. Podgorica

Siromaštvo je problem s kojim se suočavaju i najrazvijenije države. Jedan od milenijumskih ciljeva UN je smanjenje siromaštva

Pojam siromaštva. Definicije: Apsolutno siromaštvo, relativno, subjektivno

Granica siromaštva: ispod proseka - 1 USA dolar dnevno po članu domaćinstva; PPP indeks (kupovna moć

domaće valute) korekcija - između 1 i 4 dolara.

Teorije siromaštva: optuživanje žrtve. Društvena struktura i društvene uslovljenosti siromaštva.

Funkcionalnost siromaštva – H. Gans. Začarani krug bede i siromaštva. Reprodukcija bede i siromaštva:

(ne)zaposlenost – (ne)obrazovanje – kulturni obrasci - loš envajronment/naseljenost/uslovi stanovanja.

Problemi merenja i evidentiranja siromaštva. Indikatori za merenje siromaštva. Statistički izvori.

Skrivenost siromaštva. Rasprostranjenost siromaštva. Borba protiv siromaštva.

Siromaštvo i ostvarivanje socijalnih i kulturnih prava

U periodu obnavljanja porušene Evrope i intenzivnog ekonomskog i socijalnog razvoja nakon Drugog

svetskog rata, tema siromaštva bila je tek sporadično prisutna kako u stručnoj literaturi, tako i u javnom

diskursu. O siromaštvu se nije mnogo govorilo ni u razvijenim evropskim državama, jer se smatralo da je

ono praktično iskorenjeno, ni u zemljama realnog socijalizma, gde ga po definiciji, nije ni moglo biti. Ta

tema je marginalizovana a za siromaštvo su korišćeni razni eufemizmi (nehigijenska umesto siromašna

naselja, nehigijensko umesto siromašno stanovanje i sl.). U SAD su povremeno vođene velike kampanje za

smanjenje siromaštva koje je bilo veoma rašireno među pojedinim društvenim i etničkim grupama (’’Rat

protiv siromaštva’’). U poslednjoj deceniji 20 veka, pažnja nezavisnih istraživača i mnogih organizacija civilnog društva u razvijenim evropskim zemljama usmereni su na različite oblike siromaštva, naročito

među pojedinim društvenim grupama (lica sa invaliditetom, samohrani roditelji, deca, pripadnici

manjinskih grupa i dr.). Ta tema počinje sve više da bude predmetom interesovanja i u zemljama u

tranziciji.

Ekonomski kolaps i dramatično siromašenje građanstva u poslednjoj deceniji 20 veka u Srbiji, učinili su

ovu temu vidljivom i aktualnom. Do promene vlasti u jesen 2000. godine, istraživanja siromaštva u Srbiji

finansirale su mahom međunarodne institucije ili fondacije iz drugih država. Tadašnja vlast u Srbiji nije

priznavala postojanje problema, gurala ga je pod tepih i nije se obazirala na očiglednu i svakodnevnu

evidenciju siromaštva u zemlji (povećanje mortaliteta i morbiditeta, prekopavanje po kontejnerima u

potrazi za hranom, redovi za hleb i druge prehrambene proizvode u organizacijama Crvenog krsta i drugih

humanitarnih organizacija itd., višemesečno - čak do 24 meseca - kašnjenje u isplati penzija i drugih ličnih primanja, dečjih dodataka, materinskog dodatka itd.). Pomenuta istraživanja siromaštva vlast je

kvalifikovala kao rezultate naručene od strane neprijatelja Srbije i protivnika vladajuće partije. Nova vlast

dala je podršku istraživačkim projektima o siromaštvu, učestvovala je u finansiranju nekoliko istraživanja i

pokazala veći stepen osetljivosti prema problemu siromaštva i rešavanju socijalnih problema u zemlji.

Postoji visok stepen saglasnosti da je resorno Ministarstvo za socijalna pitanja u periodu 2001-2004.

godina, svojim programima i projektima ostvarilo vidljive rezultate na saniranju socijalnih problema u

državi. Tome treba dodati da je primenjen proaktivan i moderan pristup u rešavanju socijalnih pitanja,

osetljiv na probleme i teškoće ranjivih društvenih grupa, naročito dece, nemoćnih i invalidnih osoba.

Vladin sektor je počeo da uključuje i finansijski podržava projekte nevladinih organizacija u saniranju

siromaštva.

Bazična primedba na istraživanje siromaštva u Srbiji može se staviti na konstrukciju, izbor i definisanje

indikatora za merenje siromaštva. (1) U istraživanjima siromaštva koriste se, po pravilu, indikatori

primereni pravno uređenim državama, sa niskim udelom sive ekonomije i sa pouzdanim evidencijama o

ekonomskoj situaciju domaćinstava (prihod, vlasništvo nepokretnosti i ostali pokazatelji ekonomske

2

pozicije domaćinstva). (2) Ne prate se indikatori dostupnosti servisima i uslugama koje se alimentiraju iz

javnih fondova/budžeta, kao što su obdaništa, kvalitet i uslovi osnovnog i srednjeg obrazovanja, dostupnost

zdravstvenih usluga. (3) Izostavljeni su drugi relevantni indikatori kvaliteta življenja, kao što su uslovi

stanovanja, kvalitet životne sredine, bezbednost građana itd.

S druge strane, statistička i druga evidencija (izveštaji i podaci dostupni u lokalnim i republičkim službama) ne obezbeđuju pouzdane uvide o stvarnoj ekonomskoj situaciji i imovini domaćinstava. Ne

postoji ažurna evidencija nepokretnosti u vlasništvu domaćinstva (stanovi, poljoprivredne i druge zgrade,

poljoprivredno, šumsko i drugo zemljište), niti pak efektivnih (i potencijalnih) prihoda od

korišćenja/izdavanja nepokretnosti. Ne postoji ekonomsko/socijalna karta domaćinstva, na osnovu koje bi

se mogao utvrditi stvarni ekonomski položaj domaćinstva. Ne retko se dešava da domaćinstva korisnici

socijalne pomoći u Beogradu i drugim većim gradovima, imaju u vlasništvu kuću sa okućnicom, na

teritoriji neke druge opštine u Srbiji. Ne postoji evidencija ukupnih prihoda građana i domaćinstava (od

izdavanja stana ili dela stana u zakup, od penzije iz inostranstva, od prodaje nepokretnosti ili davanja

zemljišta u zakup i dr.). Izdavanje jedne ili dve sobe u stanu u Beogradu ili manjeg stana, donosi prihod od

oko 200 eura mesečno, odnosno skoro prosečnu mesečnu zaradu. Taj prihod (odnosno za neku drugu

porodicu rashod) nije evidentiran, na primer, u tzv. potrošačkoj korpi, kao standardnom merilu u statistici,

niti u brojnim ekspertskim istraživanjima siromaštva. Ovakve manjkavosti statističke službe i drugih izvora iskrivljuju sliku siromaštva u Srbiji i čine nedovoljnim/nepouzdanim upotrebu samo standardnih indikatora.

Dostupnost javnih službi u kojima se ostvaruju neka od bazičnih socijalnih i kulturnih prava je važan

indikator kvaliteta življenja i rashoda domaćinstva. U oceni ostvarivanja socijalnih prava, uobičajeno je

razlikovati efektivnu i prostornu dostupnost. Obe ove komponente dostupnosti su bitne za ostvarivanje

socijalnih prava. Efektivna dostupnost odnosi se na zakonske i institucionalne mogućnosti i izglede da se

koriste usluge pojedinih javnih službi. Efektivna dostupnost podrazumeva i odgovarajuće radno vreme

javnih službi, kvalitet pruženih usluga i sl. Prostorna dostupnost podrazumeva da se usluga može ostvariti

na razumnoj udaljenosti. Korišćenje ova dva indikatora u oceni dostupnosti javnih službi/usluga pokazuje

da mnoge teritorijalne, ali i profesionalne grupe (poljoprivrednici, na primer), imaju male izglede da koriste

ove usluge, što je važan indikator kvaliteta življenja, kao i stepena i obima siromaštva. Građani u seoskim naseljima, naročito u brdsko-planinskim područjima i udaljeni od saobraćajnica, imaju male izglede da

koriste ove usluge, koje se inače finansiraju iz namenskih javnih fondova, odnosno iz poreza i doprinosa na

lične dohodke i iz drugih izvora (budžet).

Velike razlike u dostupnosti javnih službi za žitelje gradskih i seoskih naselja, centralnih i perifernih/rubnih

gradskih zona, republičkog/pokrajinskog centra i ostalih gradova, društvenih grupa (zaposleni u državnim

službama i društvenim preduzećima u poređenju sa poljoprivrednicima, zanatlijama...) su posledica

koncepta socijalnih prava kao prava društvenih grupa, a ne prava građanina. Socijalna prava u nekadašnjoj

Jugoslaviji, kao i u drugim socijalističkim/komunističkim državama, jednim delom su bila bazirana na

radnom statusu, tako da su zaposleni u državnom/paradržavnom sektoru imali znatno povoljnije izglede da

ostvare pojedina socijalna prava na relativno visokom standardu (prvenstvo pri upisu u obdanište za decu

zaposlenih roditelja, obavezno zdravstveno osiguranje za poljoprivrednike uvedeno je tek 198o. godine, subvencioniranje karata za javni prevoz učenika u gradskom saobraćaju, ali ne i za osnovce u seoskim

naseljima i sl.). S druge strane, urbocentrični koncept investiranja u privredu i javne službe, favorizovao je

gradska naselja, u kojima su ostvareni neopredivo viši standardi kvaliteta življenja i ostvarivanja socijalnih

prava, nego u seoskim naseljima. To pokazuju indikatori obuhvata dece predškolskim ustanovama,

indikatori kvaliteta i opremljenosti objekata osnovnih škola, raspoloživost i kvalitet đačkih domova i

internata; indikatori kvaliteta i opremljenosti zdravstvenih ustanova za primarnu/preventivnu zdravstvenu

zaštitu itd. Stanovnicima seoskih naselja nisu bile dostupne mnoge usluge koje su žitelji gradskih naselja,

naročito njihovih centralnih područja podrazumevali, koje su bile dnevno dostupne i besplatne ili

subvencionirane: srednje i visoko obrazovanje, specijalizovane zdravstvene službe, uvođenje telefonskih

instalacija, pristojni standardi komunalne i infrastrukturne opremljenosti i subvencioniranje cena

komunalnih troškova (vodovod, kanalizacija, daljinski/naseljski sistem centralnog grejanja - u Beogradu oko 45% stambenih jedinica, na primer) i dr. Urbocentrična ideologija i usredsređenost na kvalitet življenja

u gradskim naseljima, uticali su na kriterijume definisanja marginalnih društvenih grupa i njihovo

klasifikovanje. Pažnja je usmerena na takve grupe u gradskim naseljima, a u drugi plan je gurnuta

višestruka deprivacija stanovništva u seoskim područjima, kao i u prigradskim naseljima.

3

Anketa o životnom standardu stanovništva (LSMS,2002) je prvo veće istraživanje koje je pokazalo da je u

Srbiji siromaštvo rasprostranjenije u seoskim područjima u poređenju sa gradskim naseljima. U ovom

istraživanju korišćeni su indikatori prostorne dostupnosti javnih službi preko troškova za prevoz dece do

obdaništa, učenika do osnovnih i srednjih škola, privatnog smeštaja srednjoškolaca i studenata itd.

Pokazalo se da ti izdaci značajno više opterećuju budžet domaćinstva u seoskim naseljima u poređenju sa gradskim, te da su ovi troškovi jedan od važnih razloga za nekorišćenje pojedinih usluga javnih službi

(obdanište, apsentizam u osnovnom – obaveznom – obrazovanju, nastavak školovanja u srednjoj školi itd.).

Može se reči da sistematsko istraživanje problema prostorne dostupnosti usluga javnih službi tek predstoji,

te da će svaka reforma sistema javnih službi bez ovog segmenta, dati defektan rezultat, neusklađen sa

ciljevima i propozicijama Evropske socijalne povelje i drugim dokumentima o ekonomskim, socijalnim i

kulturnim pravima.

’’Startegija za smanjenje siromaštva’’ doneta je u Srbiji 2004.godine, sa obavezom podnošenja redovnih

godišnjih izveštaja o ostvarivanju propozicija Strategije.

Siromaštvo i socijalna isključenost Siromašna područja

Siromašni pojedinci ili porodice su oni čiji su resursi (dobra, novčani prihodi i usluge iz javnih i privatnih izvora) toliko mali da ih isključuju iz minimuma prihvatljivog načina života u državi članici u kojoj žive

(EU Council, 1975). U definiciji socijalne isključenosti bitne su tri dimenzije: isključenost sa tržišta (rada); iz građanskog statusa (državne redistribucije – problemi pristupa i/ili stigmatizacije); iz zajednice ili recipročnih odnosa

(Hutchinson 2002: 172). Šta je dodatna vrednost pojma socijalna isključenost omogućuje dinamičku analizu ,ukazuje na procese i posledice, multidimenzionalnost fenomena usmerava pažnju na prisustvo socijalne nepravde i poricanje širih socijalnih prava, kao i pitanje

diskriminacije Četiri stuba moderne kapitalističke socijalne države :

Novi oblici solidarnosti - socijalna prava građana Demokratija - građanska i politička prava demokratski smislena samo ukoliko su dopunjena socijalnim pravima Institucionalizacija socijalnog dijaloga i zaštita prava na radu. Univerzalno pravo na obrazovanje

(Esping-Andersen, 1999: 7-8). Socijalni režim

Institucionalni sklop koji u datom društvu definiše shvatanje socijalne pravde i socijalne integracije, i podržava specifične obrasce stratifikacije (Taylor-Gooby, 1996:199). Različiti socijalni režimi

Razlikuju se po načinu na koji je regulisanje socijalnih rizika raspoređeno između glavnih aktera : države, tržišta i porodice,

i po stepenu «dekomodifikacije» intervencija države (socijalnim politikama i programima) kojom se omogućava pristupačnost robe čija je

cena previsoka za određene socijalne grupe – pribavljanje robe i usluga ispod realne tržišne cene Esping-Andersen (1990, 1999)

Redistribucija Primarni koncept socijalne države država kao ključni akter – pružalac usluga od javnog interesa značaj socijalnih prava (pravo na obrazovanje, rad, zdravstvenu zaštitu, stanovanje)

Kritika : klijentilističko ponašanje i visoki troškovi Nova paradigma: osnaživanje aketra Socijalna država nije trošak već pretpostavka ekonomskom rastu, (fleksibilizacija ekonomije,

postindustrijske strukture, ekonomija znanja) doprinosi preduzetništvu ljudi investicije u ljudske resurse povećavaju kapacitet ekonomije da se adaptira (EU – Lisabonska strategija) Povlačenje države iz uloge glavnog pružaoca usluga ka regulativnoh funkciji: privatizacija javnog sektora

– diverzifikacija aktera koji pružaju usluge u različitim sektorima svojine Postsocijalistička transformacija? institucionalni kolaps (nema kontinuiteta od provajdesrkog ka regulativnom tipu) nekontrolisano raubovanje resursa i degradacija životne sredine nezapsolenost, beskućništvo, bespravna gradnja..... porast prostornih razlika Nasleđe od uticaja u traganju za novim konceptom socijalne države: Marginalizovanje privatnog sektora u domenu obezneđivanja usluga od javnog interesa i poimanja institucije javnog dobra Objekti društvenog standarda Ulaganje prema urbocentričnim kriterijumima broj stanovnika/korisnika, zaposlenost, sektor zaposlenja i objekti osnovnog obrazovanja u seoskim naseljima izgrađivani samodoprinosom – predškolske ustanove na selu nisu predviđene!!!!

Ukupan rast stanovništva bio koncentrisan u zoni 5-15 km oko gradova (opštinskih centara) dok su se periferni delovi praznili – prostorna matrica naseljavanja u direktnoj vezi sa matricom investicija u ulaganja i ove objekte

Usluge od javnog interesa: obrazovanje (škole, univerziteti, kampusi); zdravstvo (domovi zdravlja, bolnice, komunalna infratsruktura, zelene površine); zapošljavanje (poslovni objekti, ekonomski inkubatori, mala i srednja preduzeća); kultura (institucije kulture na različitim nivoima, od nacionalnih do kulture u kvartovima);

socijalno stanovanje (različiti modaliteti stanovanja); javni transport (transportna infratsruktura, utiče na efikasnost i efektivnost prethodnih usluga)

Siromaštvo ljudi, siromašni prostori Siromaštvo ljudi nekog područja - ljudi sa niskim dohotkom nastanjuju neke oblasti ali nemaju nizak dohodak zato što tu žive Siromaštvo prostora - stanovništvo određenog prostora izloženo preprekama socijalne promocije zbog prostorne (ne)dostupnosti razvojnih mogućnosti (životne šanse), što utiče na važne aspekte identiteta onih koji u depriviranim prostorim žive Rezidencijalna dimenzija Marginalizovana susedstva -monofunkcionalna i socijalno homogena

nepovezana sa ekonomskom (tržište rada) i drugom infrastrukturom (transport, komunalna, obrazovanje, zdravstvo) lišena bilo kojih atributa centralnosti ili socijalne vidljivosti (markera za grad/građane)

(Castells and Borja 1997:146) Indeks deprivacije ruralnih oblasti (SeCons, 2010) četiri dimenzije: objektivnog nivoa opremljenosti naselja,

udaljenosti od najbližeg administrativnog centra, udaljenosti uslužnih sadržaja od kuće ispitanika percepcije problema vezanih za komunalne usluge i bezbednost u naselju.

Objektivni nivo opremljenosti naselja Devet značajnih institucija/usluga u naselju: doma zdravlja, osnovne škole, obdaništa, prodavnice hrane,

veterinarske ambulante, poljoprivredne apoteke, pošte, doma kulture i linije gradskog prevoza. Linija deprivacije definisana je strogo, samo ukoliko naselje ima manje od dva objekta

Udaljenost od najbližeg administrativnog centra Depriviranim smatrana samo naselja koja su udaljena 20km i više od najbližeg administrativnog centra. Udaljenost uslužnih sadržaja od kuće ispitanika Obuhvatila je 6 elemenata Prodavnica prehrambene robe, pošta, ambulanta, apoteka, osnovna škola Kao uslov depriviranosti smatrana je udaljenost za koju je potrebno više od 30 minuta prevozom. Samo je za usluge javnog prevoza kriterijum postavljen na više od 30 minuta peške Percepcija problema vezanih za komunalne usluge i bezbednost u naselju Obuhvatila je sledeće elemente: nezadovoljavajući kvalitet vode (navodi 41,8% ispitanika), vazduha (21,9%), zemljišta (25,6%), neodnošenja đubreta (37,6%), nedovoljna osvetljenost (47,1%), nedovoljna bezbednost (14,2%) nedostatak asfaltiranog puta (48,4%) Depriviranim su smatrana ona domaćinstva koja navode više od pet problema Na osnovu dobijenih vrednosti kompozitnog indeksa - domaćinstva koja se suočavaju sa dve i više

dimenzije označena su depriviranim Raširenost deprivacije područja u Srbiji

Svaki peti stanovnik sela suočen je sa deprivacijom u naselju Stanje je najbolje u Vojvodini - 5,8% stanovništva najlošije u Zapadnoj Srbiji - 40,2% stanovništva deprivirano u naselju u Jugoistočnoj Srbiji - 19,9% Osobe koje žive u staračkim domaćinstvima sa najvišim procentom deprivaranih u naselju - najgore

opremljena naselja ujedno i populaciono najmanje vitalna.

Stambena politika Socijalno stanovanje, beskućništvo Stambena politika Institucija modernih država neminonvni korektiv društvenih nejednakosti u stanovanju nastalih delovanjem tržišnih mehanizama Cilj : da se stanovanje učini (troškovno) dostupnim i adekvatnim (u pogledu higijenskih i standarda

naseljenosti) pripadnicima svih socijalnih slojeva Principi: ekonomska efikasnost (opseg budžetskih opterećenja i doprinos optimalnom zadovoljavanju postavljenih

ciljeva) socijalna efektivnost (obuhvat onih socijalnih grupa kojima je pomoć potrebna, i svih

pojedinaca/domaćinstava koja se nalaze u stanju potrebe) Najveći deo subvencija usmeren ka materijalno dobrostojećim domaćinstvima a ne najsiromašnijim I državna regulativa stanovanju kreira specifične nejednakosti – koji tip stanovanja je dominantno

subvencionisan u odredjenom društvu Stanovanje kritični element prenosa socijalnih nejednakosti u prostorne Neminovnost državne intervencije u stanovanju 25-30% domaćinstava bez mogućnosti da plati punu tržišnu cenu

– materijalna deprivacija Pojam i vrste subvencija Objektivne - namenjene podsticanju izgradnje stanova - regulisanju ponude stanova po pristupačnim cenama Ciljna grupa - akteri stambene provizije 2. Subjektivne namenjene olakšavanju kupovine ili iznajmljivanja stana odnosno podsticanju stambene tražnje

Stambeni dodatak, subvencije na stambene kredite Ciljna grupa - vlasnici ili zakupci stanova Socijalno stanovanje Uža definicija stanovi u javnom rentalnom sektoru namenjeni domaćinstvima sa (naj)nižim dohotkom i sa najizraženijom potrebom za društvenom intervencijom

(nezaposleni, samohrani roditelji, domaćinstva sa hendikepiranim članovima, staračka domaćinstva)

U širem smislu Bilo koji tip stanovanja uključujući i stanovanje u privatnom vlasništvu (neprofitni sektor) koje je

obezbedjeno uz značajnu pomoć budžetskih sredstava Uslovi efektivnosti socijalnog rentalnog stanovanja: javna kontrola nivoa renti sa efikasnom upotrebom subvencija, javna kontrola alokacije stanova, neprofitni karakter vlasnika (ulaganje celokupnog prihoda u stanovanje). Dekonstrukcija socijalističkog stambenog sistema Privatizacija stanova - ideološki kontekst, opseg, akteri, efekti problem dostupnosti bez socijalnog stanovanja u regionu Nova definicija socijalnog stanovanja Složen zadatak imajući u vidu Srbija nacija vlasnika stanova Javno rentalno percepirano kao vlasničko stanovanje tokom socijalizma (sigurno i nasledno) Nove opcije socijalnog stanova su nepopularne – rezidualno

Značajna potreba za socijalnim stanovanjem Odnos prosecnog godišnjeg dohotka i cene stana 15:1 za novoizgrađene i 11:1 na sekundarnom tržištu Odnos prosečnog godišnjeg dohotka i najamnine stana 0.45 Master plan Beograd Dva modela da se izbegne segregacija 5 - 8% socijalnog stanovanja u svim projektima preko 250 stanova , osim u prvoj zoni Lokacije moraju biti: unutar stambenog tkiva na javnom zemljištu, opremlejnom Plan predviđa 67 lokacija za oko 7,000 stanova Socijalno stanovanje u Beogradu –programi Od 2003 - izgradnja 1100 neprofitnih stanova, godišnje (izgrađeno oko 3000) 15 % za socijalno stanovanje (410)

Primaoci socijalne pomoći, ili sa manje od 80% prosečnog dohotka Socijalni miks?

Beskućništvo Najdrastičniji oblik socijalne isključenosti:

iz zaradjivanja za život, iz socijalnih servisa i socijalnih sigurnosnih mreža, iz potrošačke kulture, iz političkog izbora, iz osnova solidarnosti iz razumevanja šta se dogadja sa društvom i pojedinačnom individuom (sobom)

Beskućništvo i stambena isključenost - FEANTSA Uzroci beskućništva Strukturni (tržište rada... stambeno tržište) Institucionalni (socijalna država, dostupnost servisa) Relacioni (porodica, socijalne mreže....) Individualni (invalidnost, ponašanje – konzumiranje alkohola..... sposobnosti - starost) Profil beskućnika ekonomski deprivirani, mentalno poremećeni, i uživaoci alkohola/droga. sredovečni (do 50 godina starosti) pretežno muškarci, van braka niskog obrazovanja nezaposleni pripadnicima domicilne populacije tendecija porasta žena među beskućnicima, osoba sa višim nivoom obrazovanja i zaposlenih (iako uglavnom u nesigurnim i nisko plaćenim poslovima. prezastupljenost beskućnika među hapšenom i zatvoreničkom populacijom,

1

Stanovanje kao ljudsko pravo

Literatura:

Petrović, Mina (2004), Sociologija stanovanja. Stambena politika: izazovi i mogućnosti. Beograd:

Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.

Ksenija Petovar (2003), Naši gradovi između države i građanina. Beograd: Gf, Af i IAUS.

Stanovanje zadovoljava jednu od osnovnih ljudskih potreba – potrebu za opstankom, fizičkom zaštitom i

sigurnošću. Istovremeno, stanovanje omogućava zadovoljavanje mnogih drugih čovekovih psiholoških,

socijalnih, ekonomskih i kulturnih potreba (reprodukcija i odgoj dece, rad, obrazovanje, druženje,

privatnost itd.). Kvalitetno stanovanje je uslov za kvalitetan život.

Stanovanje se kao ljudsko pravo navodi u mnogim međunarodnim dokumentima. U Međunarodnom paktu

o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (International conventant on economic, social and cultural

rights, Rezolucija Generalne skupštine UN, decembar 1966. godine), u članu 11, kaže se: Države članice

ovog pakta priznaju pravo svakom pojedincu na standard življenja dovoljan/pristojan (adequate) za njega i

njegovu porodicu, uključujući dovoljnu (adequate) hranu, odeću i stanovanje, kao i stalno poboljšanje

uslova življenja''. U izmenjenoj Evropskoj socijalnoj povelji (European Social Charter Revised, Savet Evrope, 1996), u novouvedenom članu 31 kaže se: ''Da bi se obezbedilo delotvorno ostvarenje prava na

stanovanje, strane ugovornice preduzimaju mere koje imaju za cilj: (1) unapređenje dostupnog stanovanja

(stambenog smeštaja) odgovarajućeg standarda; (2) sprečavanje i umanjivanje beskućništva, kako bi se ono

postepeno uklonilo; (3) da cene stanovanja učine pristupačnim (dostupnim, adequate) onima bez dovoljno

sredstava''. Stanovanje se navodi i u drugim dokumentima, kao što su: Konvencija o eliminaciji svih oblika

rasne diskriminacije, Konvenciji o pravima deteta, Konvenciji o eliminaciji svih oblika diskriminacije

prema ženama, Konvenciji o položaju izbeglica, Međunarodnoj konvenciji o zaštiti radnika migranata i

članova njihovih porodica itd.

Na međunarodnom nivou ne postoji jedinstvena definicija pristojnog stanovanja, niti opšte prihvaćeni

standardi i normativi kvalitetnog stanovanja. Razlog tome su velike ekonomske, političke, kulturne, geografske, socijalne i druge razlike, navike, stilovi života, graditeljsko nasleđe i tradicija između država

članica međunarodnih organizacija. Definicije pristojnog stanovanja daju se kao opšti okvir, a očekuje se

da svaka pojedinačna država operacionalizuje ove pojmove u skladu sa svojim ekonomskim

mogućnostima, socijalnim i političkim obeležjima. Tako se, na primer, u HABITAT Agendi (Istambul

1996), daje sledeća definicija pristojnog (adequate) stanovanja: ''Pristojan smeštaj (adequate shelter) znači

više od krova nad glavom. On podrazumeva: adequate privatnost, adequate prostor, fizičku pristupačnost,

adequate sigurnost, sigurnost stanarskog statusa – zakupa, strukturnu stabilnost i trajnost, adequate

osvetlenje, grejanje i provetrenost, adequate osnovnu infrastrukturu kao što je snabdevanje vodom,

sanitarije, odvod otpadnih voda, odgovarajući kvalitet sredine i činilaca važnih za zdravlje, adequate i

dostupnu lokaciju u odnosu na rad i osnovne usluge; sve to po pristupačnoj (available and affordable)

ceni''.

U odnosu na stručne standarde kvaliteta stana koji su bili u upotrebi u evropskim država šezdesetih godina

(Kelnske preporuke, na primer), može se tvrditi da su u Evropskoj uniji ostvareni minimalni standardi

kvaliteta stanovanja za većinu građana, s izuzetkom beskućnika. Ostvareni standardi stanovanja mogu se

analizirati na osnovu podataka koje redovno objavljuje statistička služba UN, odnosno Eurostat za evropske

države.

Počeci angžovanja države, odnosno javnog sektora u oblasti stanovanja datiraju s početka 20. veka, a

naročito posle Drugog svetskog rata, kako u tržišnim ekonomijama tako i u državama realnog socijalizma.

U državama Zapadne Evrope primenjivane su različite forme stanovanja za društvene grupe sa srednjim i

nižim prihodima, od izgradnje stanova koji su bili vlasništvo opština odnosno lokalnih vlasti, stambenog

zadrugarstva, subvencioniranih stanarina za stanove u zakupu, kontrole renti/zakupnina, subvencioniranih stambenih kredita i sl. U pojedinim državama ostvaren je veoma visok udeo stanova koji su bili u

vlasništvu lokalnih vlasti (gradovi, opštine) u ukupnom stambenom fondu, ili su, pak bili u privatnom

vlasništvu, ali su građeni uz različite podrške javnog sektora (subvencionirani bankovni krediti, zadružna

izgradnja i sl.). Ova kategorija stanovanja označavana je kao netržišno ili neprofitno stanovanje, socijalno

2

stanovanje ili stanovanje u javnom sektoru (public housing). Bila je namenjena društvenim grupama i

kategorijama stanovništva koje u određenom periodu svog života nisu bili u mogućnosti da putem tržišta

obezbede pristojne uslove stanovanja (mlade porodice, slabije plaćene društvene grupe, privremeno

nezaposleni, imigranti i sl.). Korišćenje socijalnih stanova nije bilo vremenski neograničeno, nego su

stanovi davani na korišćenje za određeni vremenski period dok domaćinstvo ne poboljša svoju ekonomsku

situaciju. Za razliku od evropskih tržišnih ekonomija, ova kategorija stanovanja u SAD bila je stigmatizovana, namenjena isključivo korisnicima socijalne pomoći, prostorno izolovana na periferijama

velikih gradova. To je razlog zašto su u tim stambenim blokovima bile velike koncentracije nezaposlenih

građana, razorenih porodica, lica sa devijantnim formama ponašanja i navikama (alkoholičari, narkomani,

prestupnici, prostitucija, napuštena deca i mladi i sl. ). Iako je tek 1.5% stambenog fonda SAD bilo u

kategoriji socijalnih stanova, ogromna destrukcija i deteriorizacija ovih blokova bila je razlog zašto su

lokalne vlasti donele odluke da većinu ovih grupacije sruše (Columbia point u Bostonu, Pruitt Igoe u Sent

Luisu i drugi ), i da potraže nove forme stambene podrške najsiromašnijim slojevima.

Sa krizom i rekonstrukcijom države sa socijalnim staranjem, osamdasetih godina 20 veka, menjaju se i

politike u oblasti stanovanja u evropskim državama. Težište je na: (1) privatizaciji i prodaji stanova u

javnom vlasništvu njihovim korisnicima; (2) traženju novih oblika subvencioniranja i stambenog

zbrinjavanja osetljivih (ranjivih) društvenih grupa; i (3) smanjenju administrativnih i drugih troškova u ovoj oblasti. Nadležnosti se prenose na lokalne vlasti (decentralizacija), uz odgovarajuću finansijsku podršku

siromašnijim opštinama i lokalnim zajednicama.

Privatizacija stanovanja u tržišnim ekonomijama započeta je u Velikoj Britaniji krajem sedamdesetih

godina, u vreme prvog mandata vlade Margaret Tačer. Tokom privatizacije, broj stanova u javnom sektoru

(u vlasništvu opština) sveden je sa 34% na 24% stambenih jedinica u ukupnom stambenom fondu.

Privatizaciju su sledile većina evropskih zemalja. Pokazalo se, međutim da je privatizacija pokazala i loše

strane, naročito u pogledu povećanja broja beskućnika i pogoršanja uslova stanovanja ranjivih društvenih

grupa. Udeo stanova u javnom sektoru još uvek je relativno visok u pojedinim evropskim državama – u

Holandiji oko 35% stambenog fonda, u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Švedskoj, Austriji oko 25%. Udeo

ovog sektora u stambenom fondu ostalih evropskih država je ispod 10% - Belgija, Luksemburg, Španija, Portugalija, Italija imaju tradicionalno nisko učešće javno finansiranog stanovanja. Grčka je jedina stara

tržišna ekonomija u Evropi bez socijalnih stanova.

Tokom privatizacije u zemljama u tranziciji, udeo stanova u javnom sektoru je značajno smanjen: u

Mađarskoj sa 50% na oko 15% sa tendencijom daljeg smanjenja; u Sloveniji sa 31% na oko 15%; u Srbiji

sa 24% na oko 1,5%.

Troškovi stanovanja u prihodima domaćinstva: U državama Evropske unije udeo troškova stanaovanja

u ukupnim prihodima domaćinstva kreće se oko 20 do 30 procenata. Siromašnije grupe troše srazmerno

veći deo ukupnih prihoda na stanovanje. Tako, na primer, penzioneri izdvajaju veći procenat svojih prihoda

na stanovanje od ostalih grupa. Pod troškovima stanovanja se podrazumevaju svi izdaci za stanavanje

(zakupnina, porez, struja, grejanje, komunalije, troškovi održavanja i upravljanja zgradom u zgradama sa više stanova i dr.). U zemljama u tranziciji, troškovi stanovanja se neprekidno se povećavaju. Nakon pada

Berlinskog zida i započinjanja promene političkog sistema u državama realnog socijalizma, troškovi

stanovanja su bili relativno niski, kako zbog lošijih standarda stanovanja, tako i zbog subvencija i

neekonomskih cena komunalnih i drugih usluga, koje je veći broj građana mogao da koristi. Pored toga,

troškovi održavanja stamabenog fonda su bili veoma niski, ali je zbog lošeg održavanja stambenih fond

propadao i neprekidno gubio na kvalitetu. I danas, skoro dve decenije od započinjanja tranzicionih procesa,

režim i troškovi održavanja privatizovanog stambenog fonda u kolektivnim stambenim zgradama u

nekadašnjim realsocijalističkim državama su među bolnim i nerešenim pitanjima stambene politike.

Da li postoji stambena oskudica? Procena je da u zemljama Evropske unije ne postoji fizički manjak

stambenih jedinica na stambenom tržištu. Postoje, međutim, regionalne neravnoteže u pogledu stambene ponude. U urbanim regionima, sa velikim oncentracijama stanovništva prisutne se oscilacije u odnosu

stambene ponude i tražnje, dok se u ruralnim regionima javlja tzv višak stambenih jedinica, odnosno

praznih i nenastanjenih stanova, kao i objekata za sekundarno stanovanje (vikend kuće). Ono što se može

naznačiti kao problem u sektoru stanovanja u Evropskoj uniji jeste: (1) nedovoljna dostupnost stanova

3

dobrog kvaliteta za ekonomski slabija domaćinstva; (2) nedovoljna ponuda manjih stanova pristupačne

zakupnine za mlade koji se osamostaljuju i napuštaju roditeljsku porodicu. U cilju poboljšanja uslova

stanovanja siromašnih grupa, preduzimaju se različite mere. One idu u pravcu: (1) podrške izgradnji

stanova finansiranjem iz javnih fondova, tako što ti stanovi imaju zaštićene/kontrolisane zakupnine, i (2)

subvencija za zakupce stanova koji su u privatnom vlasništvu i zaštita od nekontrolisanog povećanja

zakupnina, regulisanja davanja otkaza odnosno prekida zakupa i dr. Državna intervencija u domenu stanovanja u razvijenim tržišnim ekonomijama kreće se između 3% i 4% bruto nacionalnog proizvoda

(Švedska, Holandija, Velika Britanija), do ispod jednog procenta (Portugalija, Španija, Grčka).

Oblici intervencije države imaju različite forme. Pomenućemo subvencionirane stanarine, koje mogu da

koriste domaćinstva koja zakupljuju stanove od privatnih vlasnika ili stanove u vlasništvu javnog sektora.

Postoje i grantovi za unapređenje uslova stanovanja (dogradnje, adaptacije i sl.). Važno je imati na umu da

su pravila za korišćenje subvencija, grantova i drugih oblika potpore precizno utvrđena, na lokalnom i

nacionalnom nivou.

Gustine nastanjenosti su jedan od osnovnih indikatora kvaliteta stanovanja. Smatra se da je optimalan

odnos kada jedna osoba raspolaže jednom sobom. Manje od toga se označava kao prenaseljenost. U

Holandiji, na primer, je u jednom od 100 stanova broj soba manji od broja domaćinstava. U Portugaliji i u Grčkoj u jednom od četiri domaćinstva je broj članova veći od broja soba u stanu.

Stanarski status. U poslednjoj deceniji 20 veka povećan je udeo stanova u kojima stanuju vlasnici. U

Nemačkoj, na primer, vlasnici žive u oko 40% stanova, u Irskoj 80% stanova koriste njihovi vlasnici, u

Sloveniji oko 90%. U zemljama u tranziciji je taj procenat veoma visok što je posledica otkupa stanova koji

su prethodno bili u društvenom/državnom vlasništvu.

Zakup/rentiranje stanova. Zakup odnosno rentiranje stanova uređeno je zakonom. Zakupljeni stanovi

mogu biti u javnom ili privatnom vlasništvu. Zakupljeni stanovi u javnom vlasništvu su u kategoriji

socijalnog stanovanja (public housing – javni sektor u stanovanju), ili službenih stanova (davanje u zakup

dok traje vršenje funkcije). U kategoriji zakupljenih stanova u privatnom vlasništvu, izdvajaju se dve podgrupe. Jedna su luksuzni, prostrani stanovi, sa visokim cenama, koje zakupljuju imućniji građani, koji

ne žele da imaju stan u vlasništvu u mestu u kome trenutno žive, ili uopšte ne žele da imaju stan u

vlasništvu. Druga podrgrupa su jeftiniji, skromniji stanovi koje zakupljuju porodice sa skromnijim

prihodima, koje ne raspolažu sa dovoljno novca da sebi omoguće kupovinu stana, a istovremeno su

marginalizovane da bi mogle da se kvalifikuju za stanovanje u socijalnim stanovima. Stanovi se daju u

zakup radi ostvarivanja prihoda i smatra se da je investiranje u nekretnine jedan od najsigurnijih način

štednje novca.

U mnogim evropskim zemljama (Nemačka, Francuska, Danska, Holandija...), većina mladih domaćinstava

žive u zakupljenim stanovima. Smanjenje ponude na tržištu stanova u javnom sektoru, dovela je do

povećanja broja mladih koji zavise od roditelja i očekuju njihovu podršku u obezbeđivanju samostalnog

stanovanja. U Nemačkoj se procenjuje da dva od deset mladih domaćinstava dobija pomoć od roditelja ili rođaka u obezbeđivanju stanovanja odnosno plaćanju rente. Prema istraživanju Mine Petrović, devet od

deset mladih porodica u Beogradu koje imaju rešeno stambeno pitanje, to su ostvarile uz pomoć roditelja ili

rođaka.

I pored toga što je u poslednjih desetak godina smanjen stepen kontrole zakupnina (dužina zakupa, visina

zakupa, kontrola kvaliteta stanova koji se izdaju i dr.), ne postoji neregulisano tržište stanova u pogledu

zakupnina. Kao što postoji precizno radno zakonodavstvo, odnosno zakonska uređenost drugih ugovornih

odnosa, tako isto postoji i regulacija zakupa i u privatnom i u javnom sektoru. Postoje različite forme

kontrole zakupa (dužina trajanja, zaštićenost zakupca odnosno vlasnika stana, vrsta stanova koji sedaju u

zakup i dr.). U pojedinim zemljama, visina zakupnina u privatnom sektoru mora biti usklađena prema visini

zakupnina u javnom sektoru (Švedska, na primer).

Ranjive grupe. Razvoj gradova, naročito velikih, i povećanje troškova života sužava opcije u oblasti

stanovanja za siromašne i ranjive društvene grupe. To je posledica:

- smanjivanja aktivnosti vlasti u obezbeđivanju socijalnog stanovanja,

4

- masovne prodaje socijalnih stanova aktualnim zakupcima i smanjivanje fonda socijalnih stanaova,

- smanjenja kontrole zakupnina u privatnom sektoru,

- obnove starih gradskih zona i stambenog fonda, pri čemu obnovljeni i novoizgrađeni stanovi

postaju nedostupni za zakupce sa niskim prihodima,

- smanjenje realne vrednosti stambenih subvencija,

- povećanje drugih troškova stanovanja (komunalne usluge, grejanje i sl.).

Najčešće ugrožene grupe su:

- staračka domaćinstva sa niskim prihodima, koja žive u starim i oronulim zgradama,

- mladi koji traže prvo zaposlenje, osamostaljuju se od roditelja i zasnivaju svoja domaćinstva,

- samohrani roditelji,

- siromašne porodice u kojima privređuje samo jedan član ili su nezaposleni,

- imigranti i izbeglice,

- grupe sa specifičnim potrebama u pogledu smeštaja i usluga (beskućnici, zlostavljane žene izbegle

iz svojih stanova, i sl.).

Velika Britanija – 24% su opštinski stanovi (pre privatizacije 34% ukupnog stambenog fonda).

Francuska - HLM (Habitation a Lower Modere – Stanovanje po umerenim cenama). Više od 20 programa za različite društvene grupe (mlade porodice sa decom ili bez dece, samci, studenti, penzioneri, siromašni,

imigranti....).

Nemačka - Noje Hajmat: Programi stambene izgradnje netržišnog tipa, naročito podrška stambenom

zadrugarstvu. Zakon o zadrugama u Nemačkoj je donet 1889. godine.

Holandija – Više od polovine stambene izgradnje je u okviru različitih podrški koje država i lokalne vlasti

pružaju građanima.

Austrija –Gotovo 70% stambenog fonda u Beču je u vlasništvu opštine.

Zajedničke karakteristike koncepta socijalnog stanovanja u demokratskim evropskim državama sa tržišnom

ekonomijom:

Različite forme od izgradnje socijalnih stanova, subvencioniranih stanarina u stanovima iznajmljenim na tržištu, zadružne izgradnje i drugih formi stambene izgradnje

Usmerenost ka društvenim grupama koje pod tržišnim uslovima ne mogu da obezbede pristojne

uslove stanovanja;

Zasnovanost na normativima i kriterijumima pristojnog stanovanja (Kelnske preporuke, struktura

porodice i struktura stana, rent-to-income ratio; pragovi troškova stanovanja u ukupnim

prihodima i troškovima domaćinstva;

Diferencirani normativi i različita ponuda socijalnih stanova u pogledu kvaliteta i lokacije.

Razlike u stanarinama u zavisnosti od kvaliteta i lokacije.

Vremenski ograničen zakup, dok se ne poboljša ekonomska situacija domaćinstva.

Kontrola i onemogućavanje spekulacija socijalnim stanovima, odnosno socijalnim stanovanjem.

Pravo na stanovanje

I - Međunarodni dokumenti o pravu na stanovanje

Konferencija o bezbednosti i saradnji u Evropi (KEBS, OEBS, OSCE)

Helsinki 1975 (potpisali šefovi država ili vlada 33 evropske zemlje, izuzev Albanije)

Beč 1986: član 14: - folija

Evropska povelja o socijalnim pravima – Evropska socijalna povelja/revised /dopunjena, proširena/.

Novi članovi 30. i 31. Član 30 se odnosi n a Pravo na zaštitu od siromaštva i društvene isključenosti

Član 30 se odnosi na pravo na stanovanje

5

I u mnogim drugim međunarodnim dokumentima (Konvencija o eliminaciji svih oblika rasne

diskriminacije; Konvencija o pravima deteta; Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema

ženama; Konvencija o položaju izbeglica; Međunarodna konvencija o zaštiti radnika migranata i članova

njihovih porodica....)

Stanovanje se s razlogom smatra jednom od bazičnih potreba, budući da je ostvarenje svih drugih potreba uslovljeno odgovarajućim usloavima stanovanja.

II - Ne postoji jednistvena definicija pristojnog stanovanja, niti opšte prihvaćeni standardi i normativi

(površina, gustina nastanjenosti, tehnički i građ. standardi...). Ekonomske, geografske, kulturne, socijalne i

drauge razlike, navike i stilovi života.

Uključivanje prava na stanovanje u međunarodne dokumenta je uslovilo i promenu definicije standarda

stanovanja. Umesto kvantitativnih ili bar merljivih iskaza (broj soba, površina, građevinski materijal,

tehnički i higijenski standardi) uvode se neodređeni atributi koje nije moguće kvantifikovati. Tako na

primer, definicija stanovanja određuje se atributima: primereno, pristojno, pristupačno, odgovarajuće,

dostupno, adekvatno ( affordable, adequate, decent, moderate). To podrazumeva da se na

nacionalnom/državnom/regionalnom nivou operacionalizuju ove odrednice i učine merljivim. Naravno, problem je praćenja, odnosno kontrole ostvarivanja ovih prava.

Definicija adekvatnog stanovanja u Habitat Agendi, 1996. godina: Adequate shelter znači više od krova

nad glavom. Ono podrazumeva: adeqaute privacy, adequate space, fizičku pristupačnost, adequate

sigurnost, sigurnost stanarskog statusa (zakupa), strukturnu stabilnost i trajnost, adequate lighting, heating

and ventilation, adequate basic infrastructure kao što je snabdevanje vodom, sabitarije i odvod otpadnih

voda, odgovarajući (suitable) kvalitet sredine i činilaca važnih za zdravlje, adequate and accessible location

u odnosu na rad i osnovne usluge: sve to po avalilable and affordable cost.

Pedesetih do sedamedesetih-osamdesetih godina u upotrebi su bili stručni standardi kvaliteta stanovanja

(Kelnske preporuke, Obnovljene Kelnske preporuke), koje su mnoge evropske države uzimale kao poželjan

standard stanovanja (socijalno stanovanje, odnosno različiti vidovi subvencioniranog stanovanja i subvencioniranih stanarina). Može se reči da su u Zapadnoevropskim državama ostvareni minimalni

standardi stanovanja za većinu građana.

Statistička služba pri UN, i druge međunarodne organizacije koristi različite definicije i kategorije

kvaliteta stanovanja i odgovarajuće indikatore (mahom površina, odnos broja soba i lica/članova

domaćinstva, snaabdevenost vodom, strujom, odvod otpadnih voda, legalnost izgradanje (koji podatak je

važan kako sa pravnog stanovištva, tako zbog procene primenjenih građevinskih i higijenskih standarda

prilikom gradnje (tzv. authorized housing), radi formiranja odgovarajućih izveštaja i uporedivih analiza o

ostvarenom kvalitetu stanovanja u pojedinim državama.

Procene statističkih službi UN je da u svetu više od milijardu ljudi nema pristojne uslove stanovanja; ako

se, pak uslovi stanovanja ocenjuju prema standardima specijalizovanih međunarodnih organizacija (stambena površina po korisniku, broj soba po korisniku, opremljenost instalacijama, itd.), procena je da

polovina stanovništva sabvremenog sveta nema zadovoljavajuće uslove stanovanja. Primer Kine: prema

podacima iz 1985. godine, dve trećine gradskog stanovništva ove zemlje živeli su u ekstremno

podstandardnim uslovima (beskućnici - 1,5%; dve porodice (srodničke ili nesrodničke) u jednoj sobi – oko

9%; manje od 8m2 stambenog prostora imalo je oko 56% građana u gradskim naseljima). Za pet godina

trajanja privredne reforme u Kini, procenat ovako loše nastanjenih smanjen je na oko 48%.

U izveštaju Specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN, navode se sledeći najvažniji uzroci globalne

krize i velike lišenosti u sektoru stanovanja:

- neuspeh i pogreške u vladinim i razvojnim politikama;

- zanemarivanje stanovanja kao javog sektora; - nedostupnost informacija potrebnih za obezbeđenje stanovanja;

- razne katastrofe (poplave, zemljotrei, požari);

- eksploatacija u sektoru stanovanja;

- spekulacije sa stanovima (prazni stanaovai radi držanja rente na višem nivou...);

6

- nasilna iselenja;

- oružani sukobi i prisilne migracije;

- kriminalizacija stanovanja (deteriorizacija stambenih zona, namerni požari i sl. Radi obezbeđivanja

građevinskih parcela...);

- programi strukturnog prilagođavanja i marginalizacija stambenog pitanja;

- siromaštvo i deprivacija; - obnavljanje i povećanje beskućništva.

Statistički paradoks: u državama sa razvijenim statističkim službama i urednim evidencijama imamo

dramatičnije podatke o broju beskućnika, na primer. Statiostika beleži najveći broj beskućnika (više od 4 na

hiljadu stanovnika u Velikoj brotaniji, Nemačkoj i Francuskoj), a najmanji u Španiji i Grčkoj. Takođe u

izveštajima za Habitat 1996, naći ćete da je broj beskućnika najmanji u gradovima bivših socialističkih

zemalja (u Beogradu, na primer, 0,5 promila).

Problemi pre svega kvalitativne prirode u razvijenim evropskim zemljama. Povećana je potražnja manjih

stanova zbog promena u strukturi porodice i bržeg rasta broja domaćinstava u odnosu na broj stanovnika,

odnosno nastavka i ubrzavanja procesa nuklearizacije porodice, sve ranijeg odvajanja odrasle dece i

njihovog nastojanja da zasnuju sopstveno domaćinstvo.

III - Kriza države sa socijalnim staranjem, sedamdesetih i njena rekonstrukcija naročito poglađaju oblast

stanovanja. Programi privatizacije. Ukidanje ili redukcija nekih važnih mehanizama za obezbeđenje

pristojnog stanovanja (limitirane rente), ograničavanje rasta zakupnina (rent freeze), dugoročni zakupi (life-

long tenancy) i sl. Smanjuju se fondovi za socijalno stanovanje (public housing), smanjuju se investicije u

novu stambenu izgradnju i rekonstrukciju, raste beskućništvo (aktualnog i rizika od beskućništva).

Traže se nove forme podrške građanima u zadovoljavanju stambenih potreba

(podsticanje privatne uzgradnje za zakup; socijalni stanovi za zakup – socially rented housing), koji se daju

na vremenski oročen zakup domaćinstvima u kategoriji ranjivih grupa), nove i raznovrsnije forme zadružne

izgradnje;

IV – Zemlje u tranziciji, na primeru Srbije

Javni sektor u stanovanju u SFRJ (i u većini drugih socijalističkih/komunističkih zemalja) nije bio isto što i

javni sektor (public housing) u državama sa socijalnim staranjem (državama blagostanja). Stanovanje je

primer različitog položaja društvenih grupa u izgledima da ostvare neka od bazičnih socijalnih prava u

SFRJ. Princip ulaganja svih zaposlenih u visini od 4-6% bruto dohodka, dok je samo deo zaposlenih mogao

da ostvari ovo pravo uz podršku javnog sektora (stanarsko pravo).

Društveni stanovi – korisnici su bili iz svih društvenih slojeva i klasa; nadprosečno učešće imućnijih,

obrazovanih i iz sastava nomeklature. Oko 24% u ukupnom stambenom fondu. Vremenski neoročeno,

doživotno korišćenje, pravo nasleđivanja. Zaštićene stanarine koje nisu omogućavale ni prostu reprodukciju

stambenog fonda. Stanovi finansirani iz obaveznog doprinosa svih zaposlenih (4-6% od bruto plate), a dostupni samo jednom broju građana. Obavezno izdvajanje iz bruto plate zaposlenih u visini 1.3%,

zadržano je sve do 2001. godine u Srbiji.

Ostali (oko 75% domaćinstava) – bez pomoći države ili uz indirektnu ali nevoljnu pomoć države

(bespravna izgradnja, zelenaški bankarski krediti, koje je doduše neprekidno obezveđivala inflacija,

nabavka stana na tržištu po enormnim cenama koje su bile posledica monopolskog položaja društvenih

građevinskih preduzeća, suzbijanje i onemogućavanje preduzetništva u stambenoj izgradnji,

kompromitacija stambenih zadruga itd.)

Otkup – privatizacija, početkom 90 tih. Stanovi rasprodati u bescenje. Niska početna cena plus delovanje

inflacije. Nisu formirani javni fondovi (hipotekarne banke, subvencionirani krediti i sl.) za kreditiranje stambene izgradnje.

Zakon o stanovanju: u verziji zakona iz 1991 godine, u jednom članu je pomenut stan solidarnosti,

namenjen građanima koji imaju pravo na materijalnu potporu (socijalnu pomoć). U verziji zakona iz 2001.

7

godine, ne pominju se stanovi solidarnosti. Jedino se u članu 2 kaže da ''Država preduzima mere za

stvaranje povoljnih uslova za stambenu izgradnju i obezbeđuje uslove za rešavanje stambenih potrebna

socijalno ugroženih lica...''.

Ad hoc programi stambene izgradnje bez definisanja ciljnih grupa u skladu sa nekakvim razvojnim

prioritetima i programima Srbije (regionalni razvoj), - Primeri: Akcija 1100 stanova u Beogradu (za zaposlene u javnim službama)

- Stanovi solidarnosti za preseljavanje siromašnih.

-

Uslovi stanovanja u Srbiji. Podaci iz anketa i istraživanja. UNDP –

- Stanarski status (procena broja beskućnika - oko 8% stanova su u zakupu).

- Procena broja skrivenih beskućnika – porast broja trogeneracijskih domaćinstava

- Strategija rešavanja stambenog pitanja mladih parova. Istraživanje Mine Petrović – preraspodela

već postojećeg stambenog vlasništva, svega nekoliko procenata anketiranih je kupilo nove stanove

iz zarade.

- Raspoloživa površina i sobnost. Gustina nastanjenosti. Regionalne razlike

- Redukovana povrašina u zimskom periodu zbog grejanja – Studija ’’Stuck in the Past’’.

- Ogroman obim bespravne izgradnje (početak pojave sredinom šezdesetih). Prema procenama, najmanje pola miliona bespravo izgrađenih objekata u Srbiji. U Beogradu oko 150.000 prijava za

legalizaciju, nakon usvajanja Zakona 2003. godine (odnosno više ako se uključe i manje

adaptacije i rekonstrukcije).

- Aktivosti države (subvencionirani krediti za kupovinu prvog stana).

Osobenosti politike stanovanja u SFRJ Društveni stanovi, u izgradnji društvenih preduzeća, davani kao stanarsko pravo na korišćenje koje je bilo

nasledno i vremenski neoročeno.

Standardi i normativi društvene stambene izgradnje. Na lokalnom nivou. Beograd: 1983, JNA 1984...

Mogli su da ih dobiju zaposleni u državnom/društvenom sektoru. U strukturi korisnika stanarskog prava nadprosečno su bili zastupljeni pripadnici srednjih i viših slojeva (imovinski i statusno – dražvne službe,

policija, vojska, uprava, partija, društvene delatnosti.

Tzv. kadrovski stanovi u preduzećima, koji su imali bolju finansijsku podršku u odnosu na stanove koji su

bili građeni za zaposlene.

Ugled građevinarstva. Visoki standardi građenja, naročito posle zemljotresa u Skoplju. Građevinska

preduzeća u nesvrstanim državama – prodor preko jugoslovenskog tržišta.

Nabavka novih građevinskih sistema inferiornih u mnogom pogledu: panelni sistemi, prefabrikacija,

beton.....

Privatni stambeni fond: Mali broj stanova na tržištu. Visoke cene. Mogućnost kupovine u privatnom

vlasništvu samo preko radne organizacije. Sedamdesetih godina je najviše stanova prodato putem tzv.

tržišta – u Beogradu 13% od ukupno izgrađenih stanova 1971. godine je ponuđeno za tzv. tržište. Hronična inflacija kao jedina podrška onima koji su kupili stanove na kredit, i koji su mogli da kupe te stanove.

Posledica restrikcija u privatnoj stanogradnji bila je bespravna izgradnja (nužnost razlikovanja bespravne

izgradnje i uzurpacije).

Nacionalizovani stanovi – stanarsko pravo u nacionalizovanim stanovima. Ne postoji pouzdana evidencija

o procentu nacionalizovanih stanova.

Pre otkupa:

24% stanova (stambenih jedinica) bili su u društvenom vlasništvu

76% su bili u privatnom vlasništvu.

U Beogradu 55% stambenih jedinica pre otkupa bilo je u društvenom vlasništvu.

Graditelji – državna/društvena građevinska preduzeća, isključivo

8

Lokacije za izgradnju – dogovor o raspodeli lokacija. Korelacija društvene i političke moći i statusa i

kvaliteta lokacije.

Održavanje: niske, zaštićene stanarine. Troškovi korišćenja i održavanja stanova bili su ispod 5% prihoda

domaćinstva. Raubovanje stambenog fonda. Sadašnje stanje stanova odlikuje se niskim kvalitetom

stambenog fonda s obzirom na njegovu starost, zbog lošeg održavanja. Preko 70% stambenog fonda je

izgrađeno posle 1960. godine.

Otkup-privatizacija. Prodaja stanova u bescenje. Nije stvoren fond za novu stambenu izgradnju. Nije

rešen problem održavanja i upravljanja zgradom. Postoji Zakon o održavanju koji se ne poštuje i ne

sprovodi. Upravljanje i održavanje stambenih objeketa je regulisano u svim evropskim državama, jer je to

uslov zaštite kvaliteta stanovanja i vrednosti privatne svojine.

Mehanizmi za korišćenje stanova. Veliki broj privremeno nenastanjenih stanova u velikim gradovima –

Beograd oko 8 procenata; centralne gradske opštine između 12 i 15 procenata. Interes je da stanovi budu

korišćeni i da ne stoje prazni. Zbog uravnoteženja ponude i potražnje. Nužnost uvođenja poreskih i drugih

mehanizama u cilju podsticanja visokog stepena korišćenja stanova.

Sociologija – Urbanizacija u Jugoslaviji/Srbiji Ksenija Petovar Urbanizacija - definicija Povećanje broja stanovnika u gradskim naseljima Širenje gradskog načina života Urbanost/urbanitet Karakteristike i osobenosti vezane za gradove, gradski ambijent i gradski način života Kulturološka komponenta Uređenost / pristojnost / civilizovanost Urbanitas – (1) gradski život, posebno u Rimu, (2) fino obrazovanje, fino vladanje, ispravan i uglađen način govora, duhovit, oštrouman Urbanus – gradski, velegradski (što se Rima tiče) Urbani (orum) – gradski stanovnici, posebno stanovnici Rima Ljudi nastanjenih krajeva Šta je opozit urbanosti? Definicija grada - kriterijumi Učešće nepoljoprivrednog stanovništva Gradske funkcije Razvijenost usluga Administrativno-upravne funkcije Struktura aktivnosti (primarne, sekundarne, tercijarne....) Jugoslavija posle II svetskog rata Država kao osnovni subjekt/akter procesa urbanizacije Monopolska pozicija državne/društvene svojine i aktera u ovom sektoru svojine Političko odlučivanje i kriterijumi u procesu donošenja razvojnih odluka (investicije, planovi, prioriteti...) Dominacija urbocentričnih modela (primereni područjima sa višim gustinama naseljenosti) Usmerenost ulaganja u opštinski centar – javne službe, stambena izgradnja, infrastruktura Neprekidno povećavanje razlika u uslovima života između seoskih i gradskih naselja – dostupnost i kvalitet usluga obrazovanja, zdravstvene zaštite, kulture, zapošljavanja, stanovanja...) Podsticanje migracije ka gradskim naseljima (od dnevnih migracija do bespravne izgradnje) Politika subvencioniranog grada i usluga u gradskim naseljima (stanovanje, komunalne usluge...) Marginalizacija sela Suzbijanje i poništavanje ekonomske moći sela i političke nezavisnosti seljaka Uvođenje zemljišnog maksimuma Zabrana poseda traktora i poljoprivrednih mašina za domaćinstva do 1960 godine Državna zadruga kao okosnica organizacije sela Stigmatizacija imućnih seljaka Odsustvo predstavnika sela i poljoprivrede u predstavničkim telima (poslanici i dr.) Prvi savez seljaka u Sloveniji 1989. godine. Vezivanje socijalnih, ekonomskih i kulturnih prava za radni status – zaposlenost u državnom/društvenom sektoru Interes poljoprivrednih domaćinstava da imaju bar jednog zaposlenog u državnom/društvenom sektoru Fenomen seljaka industrijskih radnika Dnevni migranti Rast mešovitih domaćinstava u selima sa dvojakim izvorima prihoda (zaposlenje u državnom sektoru i poljopšrivreda) Feminizacija poljoprivrede Beg ženskog stanovništva sa sela Odnos prema selu Izvor hrane za gradsko stanovništvo (kontrolisane cene poljoprivrednih proizvoda) Podrška neekonomskom razvoju gradova – dispariteti cena, kontrola cena, obavezni otkupi

Dezinvestiranje sela (bez kredita i bilo kakve podrške – ulaganja, investicije) Javne službe Komunalna infrastruktura (primer telefona, putevi) Samodoprinos kao osnov investicija u selu Kontrola zadrugarstva i njegovo uništavanje Regionalne razlike u politikama prema selu u Jugoslaviji (Slovenija kao izuzetak) Rezultati: Napuštanje sela Procesi starenja Pražnjenje teritorije

Urbanizacija Modeli – podurbanizovanost vs. hiperurbanizovanost - hipourbanizovanost, globalni vs. obični gradovi

Pojam urbanizacije

Pojam u. može se razumeti na tri načina: nastanak i ekspanzija gradova; proces promene stila života (pojava i širenje oblika ponašanja koji se smatraju tipično gradskim) proces širenja ideja, normi i životnih obrazaca iz gradskih središta na okolne zone. Ključne faze savremene urbanizacije razvijenih zemalja Prva faza – koncentracija - tesno povezana s procesima industrijalizacije Druga faza – suburbanizacija - specifični karakter ranih industrijskih gradova – velika koncentracija radničkih kvartova u blizini fabrika, nizak nivo zadovoljavanja potreba stanovništva i neefikasan, spor i skup sistem javnog prevoza -porast značaja vrednosti kao što su individualizam, nezavisnost, sloboda i preduzetnost. Nakon urbane dekoncentracije, koja je obeležila procese suburbanizacije i dezurbanizacije tokom

osamdesetih godina XX veka, primetan je suprotan trend označen kao reurbanizacija lagani porast stanovništva centralnih gradskih područja (inner cities) povezanost sa strukturnim karakteristikama postindustrijskog društva i izmenama u životnom stilu različitih socijalnih grupa - procesi deindustrijalizacije i »džentrifikacije« centralnih gradskih područja Nova internacionalna podela rada - tri simultana procesa: osnaživanje metropolitenske hijerarhije u čitavom svetu – jačanje postojećih uporišnih centara, opadanje starih industrijskih regiona koji nisu bili uspešni u transformaciji ka postindustrijskoj ekonomiji, pojava novih regiona kao dinamičkih ekonomskih centara (poput azijskog Pacifika) Globalni gradovi (Sasen) Razvijeni telekomunikacioni sistem omogućuje Decentralizaciju aktivnosti ali zahteva i Veću centralnu kontrolu i koordinaciju Prednosti aglomeracije benefiti povezanosti različitih aktivnosti infrastrukturni kapaciteti - ključna tržišta globalnog finansijskog kapitala i produkcionih servisa (inovativni kapaciteti)

90% transakcija u Japanu odvija se u Tokiju, u NY 2/3 finansijskih transakcija u US, a u Londonu većinu transakcija u UK......

Globalni i globalizovani gradovi izloženu procesu dualizacije (Kastels) Globalni gradovi sedišta najprosperitetnijih ekonomskih sektora i najoštrije polarizacije dohotka (Sasen) Porast rada u neformalnoj ekonomiji - »trećesvetizacija« gradova razvijenog sveta(Sasen) Gradovi trećeg sveta Mega gradovi veliki ali ne i moćni demografski ekspanzivni (hiperurbanizacija) ali infrastrukturno siromašni (hipourbanizacija) Obeležja urbanizacije (Kastels) velike aglomeracije bez razvijene urbane mreže (prostorno ekonomsko povezivanje) nepostojanje kontinuiteta u urbanoj hijerarhiji

dispariteti prema tipu naselja dva grada u aglomeracijama – autohtonog i zapadnjačkog Postkolonijalizam i grad – klonirani gradovi Komparativna tradicija periodi u kojima su gradovi trećeg sveta i prvog sveta konvergirali (1880-1930) divergencija do 1980ih, ( sa slomom kolonijalne političke kontrole) od 1980ih sa globalizacijom nova konvergencija – privatizacija urbanih servisa bez prethodne univerzalizacije Koncept običnih gradova Promena analitičke perspektive ( sa pogleda odozgo, iz perspektive svetskih/globalnih gradova ka

pogledu odozdo, iz perspektive konkretnih gradova) Gradovi shvaćeni u svojoj raznolikosti, kreativnosti, osobenosti, refleksivnosti - jednako potreban

globalnim/svetskim gradovima, kao i gradovima Trećeg sveta Omogućava upravljanje metropolom jer prepoznaje raznolikost socijalnih mreža Populacija u neformalnim naseljima Povezanost na vodovod i kanalizaciju Postsocijalistički gradovi Koncept podurbanizovanosti – distinkcija u odnosu na gradove razvijenog i trećeg sveta, poluperiferijski

položaj (presocijalističko i socijalističko iskustvo) Socijalistički grad egalitarna destrukcija razvojnih resursa gradova (negacija rentnih potencijala) manji stepen socio-prostornih nejednakosti, specifični prostorni model (gustina) pravo na stan i pravo na grad kao specifične privilegije – isključenost i neformalna gradnja subordinirana lokalna vlast, centralizacija resursa industrijski grad Dileme istovremenog postizanja ciljeva ekonomske efikasnosti i socijalne efektivnosti

Pokrenuti razvojni potencijal gradova koji je tokom socijalizma bio limitiran Slab javni sektor - Urbano planiranje zanemareno u početnim fazama

nekontrolisana komercijalizacija urbanog prostora, smanjenje kvaliteta i obima provizije javnih servisa i prostora (neki kapaciteti izloženi propadanju i zatvaranju) porast nivoa socio-prostornih nejednakosti - unutar gradova i među gradovima nasleđene nelegalne prakse dobijaju na zamahu (nove lokacije i akteri) – rekativan pristup urbane politike

Rezidencijalna segregacija Suburbanizacija i džentrifikacija Rezidencijalna segregacija Jedna od osnovnih pravilnosti razvoja gradova prostorno izolovanje određene grupe ljudi specifične po nekom društvenom obeležju (statusnom, klasnom,

etničkom) radi sprečavanja i/ili kontrolisanja kontakata sa drugim grupama različitih obeležja. značaj simboličkog kapitala susedstva kompenzacija relativno otvorene socijalne stratifikacije (izborna i prislina)

Socijalna mapa rezidenacijalnih kompleksa viših klasa viša i servisna klasa – suburbana i elitna centralna gradska područja – džentrifikovani grad – ograđene zajednice srednja – standardizovane suburbije

Procesi distanciranja (od drugih socijalnih grupa) ili ponovnog osvajanja (izgubljene pozicije u urbanom prostoru) - »revanšistički grad«

Korporativna srednja klasa – nosilac suburbanog stila života Sinteza masovne potrošnje i porodičnog stila života - u SAD politički projekat podržan sistemom poreskih

olakšica za kupovinu kuće, gradnju infrastrukture, za automobilsku industriju i industriju aparata za domaćinstvo i sl.

Nova servisna klasa - džentrifikacija Postfordistički period - promena društvenog položaja nosilaca onih zanimanja koja podrazumevaju visoko

obrazovanje i obavljanje specifičnih funkcija za potrebe kapitala Potraga za simboličkim kapitalom Džentrifikacija - prva velika manifestacija postmodernog grada – stil života nove servisne klase: hedonistički individualizam i negacija ili odlaganje braka kao i/ili roditeljstva veća potrošnja no štednja velika prostorna mobilnost – horizontalna intenzivno korišćenje urbanih resursa (kulturnih, rekreativnih, zabavnih, potrošačkih) - grad koji živi 24 časa. tražnja za udobnim i bezbednim prostorima, mogućnost da se bude sam ali u grupi, - «kapućino» kultura, kultura brzog života i zahteva za multifunkcionalnim prostorima Suburbanizacija vs. Džentrifikacija tradicionalna (suburbana, korporativna) srednja klasa - rezidencijalni model karakteristična je za industrijski period masovne proizvodnje i standardizovane potrošnje srednja klasa se postepeno izmeštala napuštajući delove grada sa ekološkim i socijalnim problemima, posebno zbog potreba dece u doba stabilne nuklearne porodice sa jednim zaposlenim roditeljem oblici socijalizacije moderne (uz značajno angažovanje javnog sektora i državnih subvencija) zamenjuju se kompetitivnim individualističkim oblicima tržišne potrošnje, kulturni pokret protiv otuđenog života suburbije i želja za autentičnim urbanim iskustvom

džentrifikacijski projekti promovišu se kao urbana sela (urban villages) - ekološke prednosti ( relaksiranje od stresa) u neposrednoj blizini urbanih simbola moći - potraga za simboličkim kapitalom:

bitne tri dimenzije: čega ima (kombinacija karakteristika izgrađene sredine i prirodnog okruženja), koga ima (koji tip ljudi živi u susedstvu i ko ga posećuje) šta se događa (raznovrsnost mogućih aktivnosti, u kojoj meri i na osnovu kojih sadržaja je susedstvo atraktivno) džentrifikacijskim projektima se u velikoj meri dekontekstualizuje lokalno, isključuju se izvorne aktivnosti

pređašnjih stanovnika, kao i samo stanovništvo. retorički cilj - socio-ekonomski diverzitet, do 10% stanova u javnom rentalnom sektoru za potrebe lokalnog stanovništva

briše se lokalna istorija a nudi eksluzivno susedstvo uzurpacija dela javnih prostora (dokovi, marine i sl)

Specifični uslovi džentrifikacije

Ponašanje aktera koji determinišu tražnju (promene u životnom stilu i potrošačkim modelima) Strukturne promene urbane ekonomije i tendencije pomeranja kapitala između različitih sektora ekonomije i delova grada (profitabilnost investicija) Razmatranje ovih procesa mora odgovoriti na pitanja Ko su osnovni akteri, Gde se proces odvija (deo grada) i Kada (u kakvom režimu akumulacije i regulacije kapitala) .

Pionirska, profitabilna, džentrifikacija podstaknuta javnim sektorom Pionirska od kasnih 1950ih a posebno tokom 1970 - obrazovana srednja klasa, posebno u oblasti umetnosti, nastanjuje i renovira propale zgrade - kulturni kapital Porast vrendosti lokacija i posledično izmeštanje stanovništva nižeg dohotka – preduzetnički interesi

daljeg razvoja – simbolički kapital Stvaraju kulturnu infrastrukturu nastajuće ekonomije simbola -pripremili teren za yapies i privatni sektor u

oblasti urbane obnove Podrška javnog sekotra Značaj humanog kapitala za urbani razvoj (Florida)

u američkim gradovima, urbana politika podržava džentrifikacijske projekte - povratak stanovništva sa visokim dohotkom na centralne lokacije, čiji je odlazak uslovljavao i fiskalne krize

u evropskim - ustupanje javnog zemljišta ili posredovanje u razrešavanju vlasničkih pitanja, promovišu se humanizacijom preindustrijskih dokova ili industrijskih lokacija Porast udela džentrifikovanih i getoiziranih susedstva U periodu 1970-2000 Tradicionalna susedstva radničke klase smanjena su sa 45% na 14% Stabilna susedstva srednje klase opadaju sa 41% na 34% Džentrifikovana susedstva u začetku 1970ih, u 1980im - 11% a 1990im - 21% susedstava Getoizirana susedstva - izraziti porast sa samo 3% u 1970-im, na 23% u 1980, i na 31% u 1990

Rezidencijalna segregacija Pojam geta, slama Vakanova definicija geta «Ograničena rasno i/ili kulturno uniformna socio-prostorna formacija zasnovana na prisilnom koncentrisanju negativno klasifikovane populacije (kao Jevreji u srednjovekovnoj Evropi i Afroamerikaci u danasnjim SAD), pri čemu ova populacija razvija sistem paralelnih institucija - funkcionalna zamena i zaštita od dominatnih institucija lokalnog društva supstitucija se odvija na nedovoljnom i inferiornom nivou, stavljajući one koji se na nju oslanjaju u poziciju strukturne zavisnosti» Kultura siromaštva Adaptacije i reakcija na marginalnu poziciju u klasno raslojenom individualizovanom kapitalističkom društvu Proces socijalizacije deca usvajaju subkulturne vrednosti i nisu psihosociološki pripremljena da koriste potencijalne opcije - deca bez ambicija i radne etike Od klasičnog ka isključenom getu Klasičan – Virtov pojam (Čikago početkom 20.veka), postepena adaptacija i integracija u tržište rada (uglavnom imigranata) Isključeni – u gotovo svim dimenzijama

U 1950im (kada je Čikago bio na vrhuncu industrijskog razvoja) crnački geto je imao stopu nezaposlenosti na nivou proseka za Čikago, danas je odnos ovih stopa u ogromnom raskoraku – povezanost sa izgledom naselja, stepenom kriminala, opadanjem solidarnosti

Getoizacija uključuje proces separacije od stigmatizovanih drugih, a unutra geta se formiraju paralelne institucije i socijalne strukture Getoizacija radi bezbednosti , integriteta i konfora onih koji su van granica geta Slam Pored nehigijenskih uslova stanovanja, naglasak na kultrnoj i ekonomskoj deprivaciji u mega gradovima – urbana involucija: kompaktno povezane niše preživljavanja, spiralnost samo-eksploatacije uprkos stalno smanjenim prihodima, dokle god se ostvaruje bilo kakav prihod Etnički vs. rasni geto Razlika u ne potiče od količine raspoloživih resursa već od porekla resursa: stigmatizacija rasnog geta (državna davanja)u društvu koje vrednuje autonomiju i tržišne aktere etničke zajednice sa sposobnošću privatne inicijative (preduzetništva) koja podstiču institucije lokalnog društva Koncept kulture siromaštva (kojim se objašnjava geto) suprotstavljen etničkoj kulturi (enklava), Ekonomija etničke enklave (Portes) Obično zapošljavaju članovi iste etničke grupe, ali se i usluge pružaju dominatno potrošačima iz iste

etničke grupe - paternalistiki način radnih odnosa i jaka solidarnost zajednice Tri pretpostavke prisustvo značajnog broja imigranata sa poslovnim/preduzetničkim iskustvom iz zemlje porekla; dostupni izvori kapitala; dostupna radna snaga. Enklava jeste koncentrisana i prostorno jasno definisana – upravo da bi se lakše realizovali navedeni

uslovi Promene u tretmanu etničkih četvrti odražavaju modifikacije predstave o »drugom« od strane (bele) većine - kroz kulturno poimanje sopstvenog identitea, granica, statusa, privilegija – efekat globalizacije Primer: različit tretman kineske četvrti u Vankuveru 1880-1930, distrikt zla... nemoral 1930-1940, pored patologije pominje se i turistička egzotika, mali ugao dalekog istoka 1950-1960, modernističko planiranje - otklonjanje slamova (diskurs zdravlja – socijalnih prava gradjanstva) – etnička specifičnost četvrti gotovo uništena urbanom obnovom

1970te, etnički i distrikt sa istorijskim nasledjem, vrednovan upravo zbog prisustva Kineza, radikalno drugačiji tretman - (diskurs etničkog pluralizma) Pored toga, promene državne odgovornosti u sferi socijalnih davanja uslovile su da se podrži lokalno preduzetništvo i drugi oblici samopomoći etničkih zajednica

programi urbane obnove: «normalizacija» siromaštva (otklanjanjem prepreka u korišćenju stanovanja, obrazovanja, zdravstva, kulture kroz uniformne programe)

projekati urbane revitalizacije: prevazilaženju siromaštva podsticanjem zapošljavanja na lokalnom tržištu rada i aktiviranjem mreža podrške lokalne zajednice (susedstva) Programi socijalno heterogena naselja - smanjenje stigmatizacije i negativnih efekata po socijalizaciju mladih sistem kvota: u projektima javno-privatnog partnerstva (30% stanovništva mora biti imigrantskog porekla a 15% primalaca socijalne pomoći) - onemogućavaju nastanjivanje novopridošlih imigranata gde je dostignuta kvota programi mešovitog vlasničkog statusa i kvaliteta stanovanja

gradnja luksuznijeg stanovanja u depriviranim susedstvima - sprečavanje odlaska srednje klase ili njeno privlačenje u susedstvo programi olakšavanja mobilnosti depriviranih domaćinstava u susedstva koja su opremljenija i naseljena srednjom klasom (moving to oportunities)

Programi socijalne inkluzije na prostornom nivou naglasak na obuci i podsticanju zapošljavanja (looking in strategije) fokus na socijalne i kulturne dimenzije uključenosti, kako bi se ojačale veze između isključenih i institucija građanskog društva (looking out strategije) Eksluzivističko ponašanje vodećih institucija važniji uzrok propadanja nego opadanja socijalnog kapitala nedovoljna kompetentnost socijalnih aktera sa neadekvatnim resursima (za delanje u širem institucionalnom kontekstu) kvalitet škola i obuhvat dece školovanjem - kritična tačka nastanka socijalnog kapitala, preduslov liderstva i komunikacije sa institucijama Američki vs francuskom getu Američki funkcioniše prvenstveno na rasnom principu (pomognut državnom politikom), rasno i kultuno je monoton malo javnih institucija i one su niskog kvaliteta (što povećava fizičku i socijalnu nesigurnost stanovnika) teritorijalna stigmatizacija - opadanje interpersonalnog poverenja i slabljenje lokalne socijalne solidarnosti francusko naselje profilisano klasnim obeležjem stanovnika, delimično pogoršano kolonijalno-imigranstkim statusom - heterogenije jako prisustvo javnih institucija (zdravstvo, obrazovanje, kultura, agencije za zapošljavanje) teritorijalna stigmatizacija - predstavlja odstupanje od francuske ideologije jedinstvenog građanina, strategija ostavljanja ličnog utiska i lakše sprovodiva no u američkom getu ( zbog veće etničke i klasne heterogenosti naselja) Rasna dimenzija rezidencijalne segregacije opstaje u američkom društvu i pored porasta srednje klase među obojenim stanovništvom Konvergencija u dohotku između crnaca i belaca nije praćena konvergencijom po mestu stanovanja i kvaliteta stanova i škola. Crnačka populacija (Afroamerikanci) ima najmanje mogućnosti (u poređenju sa drugim manjinama) da konvertuje socioekonomska postignuća u rezidencijalnu pokretljivost -kako zbog strukturnih prepreka na stambenom tržištutako i zbog zatvorenosti lokalnih zajednica U evropskim gradovima slabija i indirektnija povezanost nečije pozicije na tržištu rada i drugih socijalnih

indikatora isključenosti (no u američkim gradovima) gubitak posla ne povlači nužno

nizak dohodak (zbog darežljivijih nadoknada za nezaposlenost) pomeranje ka marginalnom segmentu tržišta stanova u odvojenoj oblasti grada (zbog razvijenijeg, kvalitetnijeg i bolje lociranog socijalnog stanovanja)

Rezidencijlna segregacija u postsocijalističkom kontekstu Suburbanizacija i džentrifikacija u post-socijalističkom kontekstu Socijalističko nasledje: suburbanizacija kroz kolektivnu potrošnju (oficijelno) - planerska zapostavljenost individualne gradnje

(ilegalna po obodu); ekonomija nestašice – u okvirima industrijskog društva i urbane ekonomije (odsustvo džentrifikacije: po

oba osnova - profitabilnosti lokacija i životnog stila servisne klase) Promene u na strani ponude - teorija rentnog raskoraka Profitabilnost - privlačnost Podurbanizovanost – zapostavljenost rentnog mehanizma – sadržaji na centralnim gradskim lokacijama Starost stambenog fonda na centralnim lokacijama Nedovoljna izgrađenost lokacija Faktori koji umanjuju privlačnost investitorima (Bela knjiga) Državna svojina nad gradskim građevinskim zemljištem rezultirala ilegalnim transakcijama “pravom korišćenja” – bankiranje zemljišta kroz proces privatizacije državnih preduzeća na povoljnim lokacijama Nerazvijena ili nesinhronizovana regulativa: Novi Zakon o planiranju i izgradnji (09.2009) – nedovoljna regulacija neophodnog transfera vlasništva nad zemljištem – procedura, pretpostavke transfera (kadastri....) Infrastrukturna podrazvijenost, industrijska kontaminiranost Koruptivne prakse Ocena prostornog planera o suburbanom individualnom stanovanju – izostaje komercijlna ponuda, strani kapital - infrastrukturne pretpostavke, adekvatna tražnja ..... Mislim da se govori o gradnji “zapadnog modela suburbanog stanovanja” u Surčinu.... Ali veliko je

pitanje kako će tržište reagovati ... Periferne lokacije obično privlače stanovnike nižih klasa jer nemaju reputaciju poželjnog mesta.... …

.....Vlast mora da učini ozbiljna ulaganja u infrastrukturu... Da bi ljudi želeli da se tamo presele, na

periferiju. To ne bi bila samo kolosalna promena u mentalitetu viših slojeva... i infratsruktura mora biti značajno poboljšana ......”....

Promene na strani tražnje Promena stambenih preferenci srednjih klasa sa promenom režima provizije Viši ešaloni (nova preduzetnička klasa) gradi nove vile kao individualne investicije, za sebe Srednja klasa nije dobila na brojnosti da bi postala značajan segment diverzifikovane tražnje – sporo formiranje kreativne klase (nacionalne i internacionalne) Izostaje pionirska džentrifikacija : slaba platežna moć aktera Izostaje i džentrifikacija inicirana i vođena javnim sektorom Romi –geto, slam, etnička enklava? Pluralistička/Asimilacionistička manjina Siromašno stanovanje - 593 naselja - 52,7% u gradovima Ilegalno 34,6%, delimično legalno 35,5% Slamovi 43,5% Bez struje oko 10%, sa tekućom vodom u stanu 47,1% a sa kanalizacionom infratsrukturom samo 24,2% Oko 70% Roma živi u romskim naseljima

Samo 5% Roma stanuje u javnom sektoru (u poređenju sa 3% ukupne populacije), pri čemu je najčešće reč o najmanje kvalitetnom segmentu ovog fonda (radničke barake i sl, koje Centri za socijalni rad koriste za raseljavanje Roma) Udeo Roma koji se suočavaju sa problemima siromašnog stanovanja je 64,1% ( u poređenju sa 14,7% u ukupnoj populaciji) Obeležja socijalne isključenosti Roma 7.5 puta izloženiji riziku od siromaštva od ukupne populacije Udeo nezaposlenih 4 puta veći no kod opšte populacije

Oko 20% Roma starosti 35-44 zaposleno sa punim radnim vremenom u poredjenju sa 60% u opštoj populaciji 90% zaposlenih Roma bez kvalifikacija Dve trećine Roma bez formalnog obrazovanja, 23% sa osnovnom a 11% sa serdnjom školom, samo 1% sa višim nivoom obrazovanja (sekundarni i tercijarni u opštoj populaciji - 41% i11%) Prezastupljenost romske dece u specijalnim školama – oko 80%

(www.romadecade.org/serbian_decade_presidency_20082009). UNDP (2006): 66% romskih porodica bez regularnog dohotka Prema svim dimenzijama socio-ekonomskog statusa moguće ih je smatrati specifičnom etno- potklasom

(Djordjević 2004) Veliki broj Roma bez ličnih dokumenata, nije registrovan u vitalnoj statistici ili drugim administrativnim

evidencijama neophodnim za ostvarivanje osnovnih ljudskih i socijalnih prava Akcioni plan stanovanja – Dekada Roma Kvantifikovani ciljevi 2005-2015: Donošenje planskih dokumenata i regulacije vlasništva za 240 naselja Rešavanje urgentnih problema – raseljavanje slamova - 30 naselja Održiva rehabilitacija i poboljšanje uslova života u 120 naselja Do sada bez definisanih budžetskih linija na nacionalnom a ni na loklanom nivou Pilot projekti Uglavnom inicirani od strane NVO po osnovu stranih donacija Faktori primera “dobre prakse” Spremnost lokalne vlasti na saradnju – planska dokumenta i politička participacija Uključivanje romske zajednice u aktivnosti obnove Lokacija naselja (veći izgledi perifernih naselja) Diskriminacija Roma na individualnim i na institucionalnom nivou. Protesti građana u odnosu na programe koji ciljaju na poboljšanje nekih uslova života Roma – socijlna distanca – kultura siromaštva Rasportranjenost siromaštva doprinose da se Romi stigmatizuju kao “nezaslužni” siromašni, za koje se socijalni troškovi smatraju uzaludnim ili se socijalni programi smatraju privilegijom u odnosu na većinu.

Institucionalna diskriminacija - odlaganje ili odbijanje programa koji su namenjeni Romima, slabost strateških dokumenata (bez adekvatnog zakonskog i finansijskog okvira). Dugotrajno tolerisanje ilegalnih naselja na javnom hzemljištu i odbijanje da se ona uključe u formalne okvire prostornih planova. U okviru programa raseljavanja nastaju nova geta zasnovana na principima segregacije - pravo na stan ali ne i na društvenu integraciju. Bez dovoljno kapitala za podsticanje ekonomije etničke enklave. Naselje ispod Gazele Kontejnerski smeštaj

Urbanizam i urbana politika Sociološko čitanje pojmova Distribucija društvene moći

Prostor - odražava kontradikcije kapitalističkog načina proizvodnje - značaj u održavanju kapitalističkog sistema

Grad - mesto u kome se stvara i koncentriše višak vrednosti Urbanizam (i urbano planiranje) - produžena ruka države, sredstvo socijalne kontrole i manipulacije

Regulisanje kolektivne potrošnje (stanovanja, obrazovanja, zdravstva, transporta u javnom sektoru po subvencionisanim uslovima), snižavaju se troškovi rada, i ostvaruje integracija i dominacija nad klasama kojima se vlada

Castells (1942-)

Kastels definiše grad kao rezidencijalnu jedinicu radne snage odnosno jedinicu kolektivne potrošnje a predmet urbane sociologije vidi u urbanom planiranju – područje politike (moći)

Lefebvre (1901-1991) Lefevr ukazuje na instrumentalizaciju prostora: postaje apstraktan (roba) a sve manje odredjen svojim geografskim, fizičkim karakteristikama i neposrednom upotrebnom vrednošću povećava se deo viška vrednosti oblikovanog i ostvarenog u spekulaciji nekretninama i u izgradnji nekretnina - sporedni tok zamenjuje glavni “Urbanizam je čudna mešavina ideologija i prakse pod patronatom države i tržišta” Urbanizam omogućava segregaciju društvenih grupa, prostora i funkcija Iščezavanje stare proleterske bede ali i nastanak bede habitata (monotonija, funkcionalnost), što doprinosi gubitku smisla za urbano (kreaciju, upotrebnu vrednost) Harvi (1935-) Koncept rente: teze o krizi prekomerne akumalacije kapitala u industrijskom sektoru – cirkulacija viška

vrednosti koji se iz industrijskog sektora premešta u sektor nekretnina (prostor) Primer velikog preusmeravanja kapitala na sekundarni tok - suburbanizacija u SAD nakon 1945, politika države podržala sistemom poreskih olakšica na kupovinu kuće porast tražnje za industrijskim proizvodima poput kola, aparata za domaćinstvo i sl.. Fordistički model - uloga države kao kreatora tražnje da bi se rešio problemi prekomerne akumulacije u

industrijskom sektoru .... Stvaranje ogromne količine fiksnog kapitala čija se prometna vrednost smanjuje Analogno razrešavanju krize u industrijskom sektoru – neophodno obezvređivanje fiksnog kapitala i

potrošačkih fondova prazni poslovni prostori i bankrot gradova su iste vrste posledica bazičnih protivrečnosti kapitalizma Gradovi i druge prostorne jedinice beleže ciklične uspone i padove Kontinuirana potraga za prostorom postaje ključna za vitalnost kapitalizma – kompresija prostora -

opasnosti od destrukcije masovnih razmera da bi se (re)uspostavili uslovi profitabilnih investicija Urbani menadžerijalizam Država ne funkcioniše nužno i striktno u skladu sa kapitalističkom logikom

Urbana politika područje u kome postoji mogućnost modifikacije socijalnih nejednakosti kreiranih po

osnovu pozicije na tržištu rada (u sferi proizvodnje), nasleđenih privilegija i sl. klasni naspram gradjanskog statusa - mogućnost da individue naprave izbor (u sferi potrošnje) i van limita

klasne pripadnosti dekomodifikacija različitih oblasti (stanovanja, školstva, zdravstva, transporta) za građane koji nisu u mogućnosti da plate njihovu tržišnu cenu Lokalni nivo je od presudnog značaja za ostvarivanje socijalnih prava Nema direktne jednakosti izmedju socijalnih prava definisanih zakonom legtimnih očekivanja gradjana konkretnih (lokalnih) resursa Pahl (1935-2011) Fokus na urbani menadžment – redistribuciju (upravljanje) urbanih resursa

Urbani resursi: zemljište; izgrađena sredina: stanovi, poslovni i proizvodni objekti; socijalna infrastruktura: saobraćaj, obrazovanje, zdravstvo, rekreacione površine....

Grad karakteriše retkost resursa - nejednaka dostupnost stanovništvu može značajno određivati nečije

životne šanse Uloga menadžera zavisi od: ciljeva i vrednosti kojima se rukovode stepena autonomije moći - ko ih i na koji način kontroliše (viši nivoi upravljanja, privatni sektor i sl) tipa vlasništva nad resursima kojima upravljaju ili koje regulišu

Urbano pitanje bi se moglo definisati kroz tenzije izmedju interesa baziranih na proizvodnji i onih na potrošnji (prometna vs. upotrebna vrednost) lokalnih i centralnih nivoa vlasti potreba i socijalnih prava naspram profita i privatnog vlasništva Urbani režim Od shvatanja moći kao socijalne kontrole ka razumevanju moći kroz socijalnu produkciju. Umesto pitanja »ko upravlja i/ili vlada?« - “Ko ima sposobnost delanja”? Promena fokusa sa pitanja subordinacije i dominacije na pitanja sposobnosti (kolektivne) akcije i

ostvarivanja ciljeva Moć da, a ne moć nad Proces odlučivanja

sve više van tradicionalne institucionalne strukture lokalne vlasti Akteri od uticaja na upravljanje gradom: predstavnici transnacionalnog kapitala poslovne asocijacije (komore) lokalna preduzeća banke istraživački instituti, univerziteti sindikati, uz moguće uključivanja i socijalnih pokreta, lokalnih zajednica Mišel Basan - četiri tipa aktera :

političari— komandna moc, strateški ciljevi urbanog razvoja, optimalna ravnoteža preduzetničkih ciljeva ekonomskog rasta i opštijih ciljeva društvenog razvoja, budžetska ograničenja ekonomski akteri—primarno iz privatnog sektora, neophodnost urbanih resursa za obavljanje aktivnosti stručnjaci — strategije urbanog razvoja kroz prakse urbanog planiranja, uskladiti potrebe svih aktera građani— multifunkcionalni korisnici grada Efikasni partneri moraju posedovati strateško znanje o socijalnim transakcijama, sposobnost delanja na bazi tog znanja, kontrolu resursa koja ih čini atraktivnim koalicionim partnerom (Stone 1993:21) Ključni partneri - predstavnici lokalne vlasti i biznisa Ako je sposobnost upravljanja postignuta, moć se može uspešno praktikovati bez obzira da li postoji

masovna politička podrška

Četiri tipa režima:

režim održavanja razvojni režim (iziskuje mnogo resursa) progresivni režim srednje klase (u kome dominira briga o zaštiti životne sredine) režim sa mogućnosšću ekspanzije uticaja nižih klasa (zahteva masovnu mobilizaciju) (Stone) Koncept urbanog režima – investitorski urbanizam u Srbiji/Beogradu veze izmedju političke i ekonomske elite i dalje pod dominacijom komandne moći - režim održavanja sa

specifičnim obeležjima razvojnog režima bez klasičnog javno-privatnogpartnerstva (JPP)

neadekvatan zakonodavni okvir, vlasnički odnosi inhibirana participativnost građana

Preduzetnički i postmoderni grad Privatizacija i komercijalizacija javnog prostora Koncept preduzetničkog grada

Ukazuje na Neophodnost saradnje lokalne vlasti sa privatnim sektorom i civilnim društvom - JPP Promene u sferi socijalne odgovornosti javnog sektora (privatizacija, deregulacija i decentralizacija) Razlika izmedju gradova koji raznim povlasticama teži da privuku nove poslove ( bussines friendly) gradova koji su angažovani u inovaciji Preduzetnički je samo onaj grad koji institucionalno i organizaciono može da nudi starteški prostor za

inovaciju.

postiže se složenom mrežom institucija koja produkuje preduzetničku kulturu - sve više i više uključuje i faktore koji su ranije smatrani »van ekonomskim« (kao što su obrazovanje, nauka, zdravsto)

Koncept postmodernog grada

Naglasak na značaju koji kultura (industrija kulture i ekonomija simbola) ima u (ekonomskoj) promociji grada – (težnja ka glokalizaciji) znaćaj gradskih prostora potrošnje i urbanih stilova života kao elemenata socijalne integracije (kroz konzumerizam)

Dizni urbanizam (Zukin) Dizni svet postao idealni tip novog javnog prostora - simbolizuje novi pristup rešavanju pitanja materijalnih nejednakosti u gradu estetizacijom različitosti i kontrolom straha

Tip utopije u kojoj se pažljivo programira brisanje neželjenih i negativnih elemenata urbane realnosti

Dominacija „nemesta“ (Ože) Mesto definisano relaciono, istorijski, u vezi sa identitetom Nemesto karakteriše odsustvo identiteta za ljude koji se kroz njih svakodnevno kreću ali tu ne

žive/stanuju Tranzitne zone, aerodromi, molovi – stalno na putu, repetitivna sadašnjost Principi organizacije ŠM

od odložene ka trenutnoj gratifikaciji anticipacija potrošnje, koja se često doživljava kao veće zadovoljstvo no sam akt potrošnje utočište od savremenih rizika - zadovoljstvo imaginacije, nesvakidašnjosti i svečanosti kontrolisani prostori - može da participira samo socijalno prihvatljiva publika – fleksibilizacija molova odsutsvo lokalne specifičnosti - rigorozno ponavljanje proizvoda najpoznatijih trgovinskih lanaca, koji se mogu naći u bilo kom drugom šoping molu;

nemesta - homogenost maskirana ponudom iskustva različitih kultura i različitih istorijskih perioda,

skrivaju relacije lokalnog konteksta molovi danas usvajaju teme da bi dali identitet nemestima urbanizam Diznilenda - ideju o posebnim mestima pretvara u skup univerzalnih bezmesnosti

Molizacija urbanih prostora – Generalizovanje principa ŠM pešačke zone sa istom koncentracijom radnji, restorana, kafea i/ili muzeji koji dupliraju formate šoping molova nudeći mogućnost kupovine robe asocijativno

povezane sa eksponatima

Generalizovani miljei Generišu značajan stepen praktičke kompetentnosti koja omogućava uspesno suočavanje sa promenama

u socijalnom okruženju - nesvesna selekcija aspekata koji čine okruženje poznatim i prihvatljivim služe osnovnim potrebama globalnih pojedinaca na organizovani i standardizovani način lokalni milje ljudi vezanih za jedan prostor postaje mesto generalizovanih miljea drugih - uključivanje u globalni konzumerizam subjektivno značenje potrošnje - osećaj pripadanja američkoj (zapadnoj) kulturi, načinu života i vrednostima značaj brendiranja - limitiraju protivrečna čitanja i upućuju na željeno razumevanje specifičnih značenja i vrednosti Neautentični grad Beskrajno ponavljanje urbane vizije “nemesta” - redukuje unikatnost urbanih identiteta, iako zahtevi za

istim stalno rastu (Zukin ) Planiranje vs reklamiranje Kolektivna potrošnja postaje rezidualna kategorija Spekulativni razvoj potiskuje pitanja socijalne pravde Meke lokacije: luke, priobalja, javno stanovanje, devastirani javni prostori, industrijski i vojni objekti na centralnim lokacijama Brendiranje prostora, specifična osmanizacija Simbolička vs. politička ekonomija Produkcija dominatne slike o gradu značajnija od analize uslova života različitih društvenih grupa - karnervalizacija Vitalnost finansijskog sektora kroz gradnju najvećeg muzeja, revitalizaciju dokova (industrijskih sadržaja)

u ekskluzivne rezidencijalne oblasti – simbol ekspanzije kreativne klase Kvartovanje grada Traga za urbanim redom bez striktnog planiranja i razdvajanja urbanih funkcija i sadržaja (što je bio projekat modernog industrijskog grada) Dominantna naracija konzumerizma kroz diskurse kosmopolitizma i multikulturalizma - kontaktiranje sa

drugima ostaje na površini Identične reprodukcije idealnih tipova (kineska četvrt, džentrifikovani distrikti) Krajnji rezultat je grad fragmenata (fragmentisana tržišta rada i stanova) omeđenih materijalnim ili

simboličkim zidovima Socijalna udaljenost ovih svetova je daleko veća no njihova prostorna distanca Ugroženost javnih prostora i javnosti Javnost: pojavna i simbolička-virtualna Podsticajnost socijalne interakcije u određenim prostornim matricama Javni prostor: reflektuje kulturu, vrednosti, običaje, prakse – tipovi gradova Polovinom prošlog veka (sa afirmacijom socijalne države i kolektivne potrošnje) demokratizacija javnog prostora je dostigla svoj maksimum

Porast ekskluzivnosti (sa procesima privatizacije i deregulacije): uređenje i upravljanje javnim prostorima prenosi se na aktere privatnog sektora, koji bitno određuju sadržaj i korisnike ovih prostora

Erozija javnog prostora i narušavanje osnovnih principa njegovog funkcionisanja javni nadzor i otvoren pristup, reprezentacija različitosti urbanog života Akteri postmodernog grada? Preduzetnički imidž reflektuje odluke (elite) o tome šta i ko može biti vidljiv u prostoru – uklanjanje nepoželjnih, ekonomija simbola – prostori potrošnje: potrošač konstruiše svoje sopstvene realnosti do limita

sposobnosti plaćanja Ekologija straha Enklave bogatih - oblici fizičke i socijalne zatvorenosti i potpune privatizacije prostora ograđene zajednice (gated communities) - osećaj nesigurnosti i erozije poverenja u savremenom društvu, gubitak ontološke sigurnosti (Giddens) i porast neizvesnosti svakodnevnog života moralni minimalizam, problemi društva nisu više i njihovi problemi »totalni način života« (uključuju ogroman spektar servisa i usluga) i smanjuje neophodnost kontakta sa okruženjem dovode u pitanje samu ideju univerzalnih ljudskih prava, na kojoj je legitimizovana moderna koncepcija javnog prostora. Makro pristup: ponuda i tražnja “gating mašina” – koalicija interesa između preduzetnog javnog sektora(smanjeje troškova javne sigurnosti i servisa) i entuzijastičkog privatnog sektora (profit investiciona stabilnost) produkt profitabilne industrije koju podržava (ili joj se ne suprotstavlja) javni sektor Obeležja potražnje Sigurnost - strah od kriminala, od drugih (klasna, etnička, rasna linija) Status – socijalna homogenost, ograde kao simbol Životni stil – servisi visokog kvaliteta – privatni klubovi (iskljućenost nečlanova) Pro et contra Ekonomska efikasnost - obezbeđuju diverzifikovane usluge prostorno koncentrisanim solventnim potrošačima što snižava operativne troškove (Webster 2002) Demokratski deficit: nisu oblicima građanskog samoorganizovanja (unutar koncepta participativne demokratije i novog režima upravljanja) već strategijom lokalne vlasti da snize javne troškove (McKenzie 2005). Pojam privatopie - projekti koji nastaju spregom interesa preduzetnika i asocijacija privatnih vlasnika

kuća/stanova potpuno potiskuju lokalnu vlast ( zaštitu javnih interesa u prostoru) uprava po metodu rada Dizni kompanije, mimo politički izabrane strukture, iako sa strogim propisima, obezbeđenjem i sl. uspešno lobiraju za promenu pravila lokalnog planiranja - izolacija susedstava, pomažu stručnjaci (planeri) i snage reda (policija) - ograničavanje kretanje ili ponašanja 30 miliona Amerikanaca oslanja se na programe samoorganizovanja u zaštiti susedstva, dok bi se samo

3% Francuza oslonilo na takve programe Postsocijalistički gradovi Ekspanzija privatizovanih prostora i ograđenih rezidencijalnih objekata raslojavanje društva (5-10% populacije sa dohotkom koji premašuje resurse ostalih 70% stanovništva) porast broja siromašnih uz istovremeno slabljenje kvaliteta javnih servisa simbolika oslobađanja od egalitarizma, pokazivanje individualnog postignuća i privatnog vlasništva postaju značajni motivi fragmentacija (atomizacija) društva - svi segmenti stanovništva u velikoj meri prepušteni individualnim stategijama snalaženja, kod viših slojeva strategije ograđivanja i privatne provizije.

1

Dr Vladimir A.Milić, dipl.inž.arh.,

Prof. dr Ksenija Petovar, dipl.sociolog,

Ratka Čolić, dipl.inž.arh.,

Bespravna izgradnja u Srbiji: geneza i perspektive rešavanja problema1

1.0. Stanje i uzroci

Dominantni trend i poseban fenomen urbanizacije u Srbiji predstavlja bespravna, neplanska gradnja.

Bespravna izgadnja nije samo sinonim za izgradnju u slamovima, nehigijenskim naseljima i na urbanistički

neregulisanim područjima. Objekti izgrađeni bez urbanističke i građevinske dozvole nalaze se i u

centralnim gradskim zonama, u rezidencijalnim četvrtima, u perifernim gradskim zonama, u zonama

zaštićenih prirodnih i kulturnih dobara, nacionalnim parkovima, zonama sanitarne zaštite vodoizvorišta,

planiranim koridorima infrastrukture, u seoskim naseljima i u slamovima. Otuda se i u zonama koje su u

potpunosti bespravno izgrađene nalaze izmešani građevinski kvalitetni i nesolidni objekti, objekti ogromnih

površina sa tri do četiri sprata i mali, skromni objekti, objekti sa nekoliko kupatila i objekti sa poljskim

klozetom.

Pojava bespravne izgradnje u gradovima Jugoslavije2 evidentirana je šezdesetih godina 20 veka u većim gradovima Jugoslavije. Do sredine osamdesetih godina, bespravna izgradnja je lokalizovana u periferne

gradske zone, van kontinualno izgrađenog gradskog područja3.

Sociološka istraživanja o bespravnoj izgradnji, rađena sedamdesetih godina 20 veka, ukazivala su da su

bespravni graditelji mahom porodični ljudi sa decom, radnici zaposleni u industriji, sa radnim stažom

dužim od deset godina u gradovima u kojima su izgradili svoje kuće. Već tada je nedvosmisleno utvrđeno

da su osnovni uzroci bespravne izgradnje: (1) Nerešeno stambeno pitanje velikog broja porodica u

gradskim naseljima, koje u sistemu socijalističke stambene produkcije nisu mogle da dobiju od preduzeća

društveni stan na korišćenje – u to vreme gotovo jedini način za legalno rešavanje stambenog pitanja4; i (2)

Oskudna ponuda komunalno opremljenih građevinskih parcela za individualnu stambenu izgradnju, njihova

visoka cena, te komplikovana, skupa, spora i dugotrajna procedura pribavljanja mnogobrojnih saglasnosti potrebnih za dobijanje građevinske dozvole za građane koji su bili namerni da stambeno pitanje reše na

legalan način, izgradnjom porodične kuće i svojim sredstvima.

Drugi oblik izgradnje bez dozvole bile su raznovrsne adaptacije, rekonstrukcije i dogradnje stambenih

objekata u vlasništvu građana, građenih pre Drugog svetskog rata. Vlasnici nisu mogli dobiti dozvolu za

obnovu i dogradnju ovih stambenih objekata zato što su važeći regulacioni planovi za te zone

predviđali/planirali višespratnu stambenu izgradnju, te su postojeći objekti imali da ''čekaju'' i po nekoliko

decenija do realizacije regulacionog plana, odnosno da bi bili eksproprisani i na njihovom mestu izgrađene

nove zgrade sa stanovima u društvenoj svojini5. U tom čekanju, budući da su se porodice umnožavale, deca

rasla a standardi stanovanja se poboljšavali, mnogi vlasnici su bili prinuđeni da svoje objekte obnavljaju i

1 Rad je proizašao iz Nacionalnog izveštaja o problemima neformalnih naselja u Srbiji, podnetog na Ministarskoj konferenciji o

nacionalnim i regionalnim politikama i programima koji se odnose na neformalna naselja u Jugoistočnoj Evropi, a koja je održana u

Beču od 28.09.-01.10.2004.god. u organizaciji Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope.

2 Pojam bespravne izgradnje (illegal construction) odnosi se na izgradnju novog objekta kao i na dogradnju, adaptaciju ili

rekonstrukciju stambenog ili nekog drugog (poslovnog, pomoćnog i drugog) objekta bez propisanog odobrenja za izgradnju. Izgradnja

u seoskim naseljima nije bila regulisana, budući da najveći broj seoskih naselja nije imao urbanističke uređajne osnove (UUО),

dokumenta na osnovu kojeg se mogla izdati građevinska dozvola za izgradnju. Stoga bi se izgradnja stambenih i drugih objekata u

seoskim naseljima za koje nije postojala potrebna urbanistička-planska dokumentacija mogla nazvati spontanom izgradnjom, koja je

sledila tradicionalne obrasce i norme građenja. 3 Objekti su građeni na preparcelisanom poljoprivrednom zemljištu, van građevinskog rejona, koje su vlasnici prodavali kao

građevinske parcele, jer je to bilo znatno isplativije od korišćenja poljoprivrednog zemljišta u svrhu poljoprivredne proizvodnje.

Zakon nije dozvoljavao takve transakcije, ali vlasti nisu kažnjavale vlasnike zbog protivzakonite konverzije poljoprivrednog zemljišta

u građevinsko. 4 Promet stanova u privatnom vlasništvu na tržištu bio je neznatan, kao i broj stanova koje su društvena građevinska preduzeća

prodavala na tržištu, ali pod vrlo restriktivnim uslovima i opet samo preko radne organizacije u kojoj je potencijalni kupac radio. 5 Do izmena Zakona o eksproprijaciji iz 1995.god. svi vidovi stanovanja, naročito ''kolektivnog'', smatrani su namenom za koju se

utvrđivao opšti interes i vršila eksproprijacija zemljišta.

2

dograđuju, ali bez dozvole. Treba imati u vidu da u jugoslovenskim gradovima u to vreme nije postojalo

regulisano tržište stanova za rentiranje (u privatnom ili javnom sektoru), te da je jedini modalitet rentalnog

stanovanja bila ''gazdarica'' koja (neprijavljeno, ilegalno) izdaje sobu i ucenjuje sa cenom i uslovima

korišćenja.

Bilo je evidentno da stambena i urbanistička politika generišu bespravnu izgradnju, ali to nije bilo dovoljno da lokalne i republičke vlasti6 preduzmu radikalne promene u stambenoj politici. U mnogobrojnim

''reformama'' stambene i urbanističke politike, u poslednje tri decenije 20 veka, zadržani su osnovni

generatori bespravne izgradnje: monopol državnog/paradžavnog sektora u sektoru stambene izgradnje,

zabrana preduzetništva i privatne izgradnje stanova za tržište, rigidna urbanistička politika sa restrikcijama

prema privatnom vlasništvu i pravima privatnih vlasnika da obnavljaju i rekonstruišu svoje objekte u

gradovima, režimi korišćenja građevinskog zemljišta u korist monopolskih državnih i paradržavnih

građevinskih firmi.

Kao posebno značajan uzrok rastu bespravne gradnje ističe se i migracioni priliv izbeglica i prognanih lica

iz bivših republika SFRJ (u periodu od 1992-97.godine), kao i interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije

(posle 1999.godine). Cifre se kreću do 800 000 lica7, što čini više od 10% populacije. U procesu njihove

integracije u lokalne zajednice, mnogi su sebi obezbeđivali stambeni prostor isključivo kroz neformalne oblike izgradnje, uglavnom na periferiji većih gradova u Srbiji (Beograd, Novi Sad, Kraljevo, Kragujevac,

Niš, Šabac, Loznica, Inđija, Ruma, Stara Pazova, Apatin, Sombor i dr.).

Konačno, početkom devedesetih godina, u vreme ekonomske i političke krize i nestabilnosti u Srbiji,

intenzivirana su privatna ulaganja u bespravnu izgradnju nekretnina kao oblik osiguranja gotovinskog

('keš') kapitala, za prodaju na tržištu, ali i za sticanje nezakonite ekonomske dobiti.

Osamdesetih i devedesetih godina vlasti su, u nastojanju da suzbiju bespravnu izgradnju, primenjivale

uglavnom restriktivne mere – zabrane, pretnje zatvorskim i novčanim kaznama8, rušenje. Ove mere nisu

mogle dati rezultate, jer je (bespravna) stambena izgradnja bila motivisana rešavanjem egzistencijalnog

problema domaćinstava koja nisu imala krov nad glavom. Kao jedan od pokušaja, uvereni da će rešiti problem blokade u izdavanju urbanističkih i građevinskih dozvola zbog nepostojanja urbanističkih planova

ili nemogućnosti njihove realizacije, republičke vlasti uvode sredinom devedesetih godina tzv. privremenu

urbanističku i građevinsku dozvolu, na osnovu koje graditelj može da gradi novi, odnosno dograđuje i

adaptira postojeći objekat9. Sličan je pokušaj i sa Zakonom o nadziđivanju stambenih zgrada i pretvaranju

zajedničkih prostorija u stanove (iz 1984.god., korigovan 1988., a stavljen van snage 1994.godine),

Zakonom o posebnim uslovima za izdavanje građevinske, odnosno upotrebne dozvole za određene objekte,

takozvanim Zakonom o legalizaciji iz 1997, Izmenama Zakona o izgradnji iz 2001.godine. Novim

6 U Drugoj Jugoslaviji, urbanističko planiranje i stambena politika bili su u nadležnosti republika. Prema proceni na osnovu Ankete u

31 gradu centralne Srbije, koju je uradilo Ministarstvo za urbanizam i stanovanje Srbije, (Problemi izgradnje...., 1980), u periodu

1970-1976 godine, broj bespravno izgrađenih objekata dostigao je jednu trećinu u ukupnom broju stambenih jedinica u tom periodu;

druge dve trećine odnosile su se na izgradnju u društvenom sektoru i na legalnu privatnu izgradnju. U Beogradu je procenjeni broj

bespravnih stambenih objekata (oko 7600 objekata u periodu 1970-1976) bio veći od broja izdatih građevinskih dozvola za

individualnu izgradnju (oko 5700 dozvola), i iznosio je preko 10% ukupno izgrađenih stanova (Problemi izgradnje.., 1980; Petovar,

2003). 7 Prema podacima Nacionalne strategije za rešavanje pitanja izbeglih, prognanih i raseljenih lica (Vlada RS, 2002).

8 Postoje brojni primeri zatvorskih kazni do 60 dana za vlasnike koji su dogradili klozet ili sobu u sopstvenoj zgradi bez urbanističke i

građevinske dozvole, koju su opštinske vlasti odbile da im izdaju zato što je po urbanističkom planu taj objekat bio planiran za rušenje

ili, još gore, zato što za to područje nije bio donet urbanistički plan (Petovar, 2003). 9 U slučaju uklapanja u budući regulacioni plan (detaljni urbanistički plan), objekat je mogao da bude legalizovan. U slučaju

neuklapanja u budući regulacioni plan (drugačija namena površina, vertikalna i horizontalna regulacija, indeks izgrađenosti), objekat

nije mogao da bude legalizovan, a graditelj/vlasnik je u postupku eksproprijacije bio obeštećen za vrednost starog objekta. U isto

vreme, usvojen je Zakon o nadziđivanju stambenih zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove, koji je dao slične rezultate

kao i privremena dozvola. Naime, bilo je sasvim izvesno da objekti sa privremenom dozvolom neće biti rušeni, bez obzira koliko je

investitor tokom izgradnje premašio dopuštene parametre iz dozvole (indeks izgrađenosti, površina koja je generalno bila ograničena

na 150-200 m2, spratnost), ili urbanističke standarde koji su godinama uvažavani kao civilizacijsko merilo (odnos broja parking mesta

po stambenoj jedinici i/ili površini poslovnog prostora, zelene i javne površine po stanovniku, međusobna udaljenost objekata ,

poštovanje regulacione linije i dr.). Moćni investitori su blagovremeno obezbedili potrebnu podršku tekućih i budućih partijskih

nomenklatura za predstojeće legalizacije svojih privremenih ili nepotpunih dozvola, i na taj način postali nedodirivi. Manje moćni

investitori su prodavali novoizgrađene objekte, a savesni kupci će biti suočeni sa problemom legalizacije i uknjižbe.

3

Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2003.god. učinjen je i pokušaj više da se normativno reguliše

problematika, međutim on ne predstavlja okvir za obustavljanje dalje bespravne izgradnje. Naime, većina

propisa su interventni normativni okvir bez stvarne institucionalne podrške, odgovarajućih kapaciteta i na

kraju, političke volje i spremnosti da se dugoročno istraje na sprovođenju.

Osnovni razlozi za nastajenje, razvoj i reprodukciju bespravne izgradnje u Srbiji mogli bi, dakle, da se rezimiraju i navedu kao:

a) demografski mehanički pritisak i neadekvatna stambena i zemljišna politika i ekonomija u

gradovima u periodu socijalističke urbanizacije (oko 1970-1990),

b) neodgovarajući - zastareo i nefleksibilan sistem i koncepti urbanog planiranja, kao i nedostatak

odgovarajućih planova i njihova neprilagođenost trendovima tranzicije i delovanju tržišne

ekonomije,

c) doseljavanje izbeglica i raseljene populacije u periodu ratova na prostoru ex-YU (1992-1999.),

d) progresija ekonomske krize, nezaposlenosti i osiromašenja većine populacije, posebno u većim

gradovima,

e) estenzivna i neuspešna kontrola planirane i neplanirane izgradnje i neuspešna borba protiv

korupcije i monopola na svim nivoima administracije i u komunalnim javnim preduzećima,

f) političko tolerisanje i generisanje bespravne izgradnje kao neformalni oblik socijalne politike u periodu radikalne krize (od 1990 do danas),

g) razvijanje "sive ekonomije" kao dominantnog egzistencijalnog modela i intenzivnije ulaganje

kapitala u izgradnju nekretnina usled ekonomske nesigurnosti (90-te), a istovremena nerazvijenost

sekundarnog stambenog tržišta,

h) visoke cene i vrlo ograničena ponuda građevinskog zemljišta i infrastrukture, obimne, dugotrajne i

skupe procedure za dobijanje građevinske dozvole, kao i

i) nedostatak preventivnih stambenih politika i strategija, mali kapacitet administracije, nepotpuna

evidencija nekretnina, nerazvijene metode i modeli legalizacije.

Procene bespravno izgrađenih objekata u Srbiji, kreću se između nekoliko stotina hiljada do milion

(procena se odnosi na područje Vojvodine i centralne Srbije). U poslednjoj kampanji legalizacije bespravno izgrađenih objekata, koju je vodila republička vlada izabrana nakon promene vlasti u jesen 2000. godine,

do kraja 2003. godine (rok za podnošenje prijava) podneto je preko 400 000 prijava za legalizaciju. Budući

da se jednom prijavom može podneti zahtev za višestambeni objekat, izvesno je da se radi o većem broju

stambenih jedinica koje treba legalizovati. Jedan broj vlasnika bespravno izgrađenih objekata nije podneo

niti će podneti prijavu, jer se radi o tipu izgradnje u kome se objekti ne mogu legalizovati i koji su

predviđeni za rušenje (slamovi), ili se radi o seoskim područjima u kojima se tradicionalno nisu ni izdavale

građevinske dozvole, ili o područjima koja su planski regulisana na drugi način. Ukratko, ne postoje

pouzdane procene broja, vrste ni površine bespravno izgrađenih objekata, niti obima bespravnih radova i

dogradnji na postojećim objektima, kao ni osnovni podaci o socio-ekonomskim, demografskim i drugim

obeležjima domaćinstava koja su vlasnici i/ili zakupci ovih objekata. Ovakve procene ne postoje ni u

zvaničnim izveštajima i dokumentima, niti u stručnim radovima, prostornim i urbanističkim planovima.

Ovo predstavlja velik hendikep za definisanje i vođenje politike, a naročito za izbor i dimenzionisanje mera i instrumenata pomoću kojih bi se na bolji način pristupilo rešavanju velikog broja složenih problema u

ovoj oblasti. Nepostojanje pouzdanih informacija predstavlja gotovo nepremostivu prepreku za

koncipiranje smislene, trajne i pravične socijalne politike u ovoj oblasti, kao i za povezivanje ove politike

sa drugim vladinim sektorskim politikama, a u prvom redu sa prostornom/urbanističkom politikom,

politikom smanjivanja siromaštva i energetskom politikom.

Koji su ključni argumenti za legalizaciju i sanaciju bespravne izgradnje u Srbiji?

Sa pravnog aspekta, reč je o legalizaciji vlasništva i omogućavanju da se realizuju druga prava koja

proizilaze iz vlasništva. U ekonomskom smislu to je mogućnost da se kroz buduću naplatu poreza na

legalizovane nekretnine osnaži budžet, kao i da se podstakne sekundarno tržište nekretnina, odnosno da se

adekvatno kapitalizuje gradska renta u urbanim područjima sa neformalnim naseljima. Sa socijalnog aspekta, cilj je unapređenje socijalne stabilnosti, minimizacija konflikata, unapređenje socijalne sigurnosti,

4

kao i unapređenje higijenskog i socijalnog standarda u neformalnim naseljima. Konačno, legalizacija ima

izuzetan politički značaj, jer ovaj proces treba da eliminiše političke manipulacije kroz unapređenje

participacije građana i obezbedi političku stabilnost i na lokalnom i na nacionalnom nivou.

Koji bi se aspekti problematike legalizacije neformalnih naselja mogli uvažiti kao najznačajniji, kao oni

koji predstavljaju realan kontekst za njihovu sanaciju, rekonstrukciju? To bi pre svega mogli da budu: status vlasništva nad nekretninama i prava koja iz toga proizilaze, a zatim

problemi sa javnim urbanim standardom u pogledu higijene, komunalne opremljenosti i socijalnih servisa,

dakle onoga što će i dalje u najvećoj meri biti u domenu budžetske alimentacije, kao i pristupa i principa

planiranja i projektovanja u ovim prostornim celinama, odnosno regulacije i kontrole budućih građevinskih

poduhvata.

Tipologija bespravno izgrađenih objekata i radova

Raznovrsnost konkretnih pojavnih oblika bespravne izgradnje i neformalnih naselja zahteva i njihovu

posebnu tipologiju. Kriterijumi za tu tipologiju mogu biti: prostorno- fizička forma, funkcionalne

karakteristike, pravni i svojinski status zemljišta i objekata, socijalni i ekonomski profil i standard

domaćinstava u ovim naseljima, nivo komunalnog standarda i dostupnosti socijalnim servisima. U tipološkom pogledu u Srbiji razlikujemo:

(1) Slamove, sa udžericama napravljenim od negrađevinskih, priručnih materijala, na javnom

zemljištu koje nije namenjeno za stambenu namenu (u koridorima saobraćajnica, na klizištima,

unutar industrijskih/privrednih zona), gde ne postoji parcelacija, niti bilo kakva komunalna

oprema (voda, struja, putevi...). Budući da se nalaze na tuđem zemljištu ili na zemljištu

nepogodnom za izgradnju, legalizacija ovih objekata nije moguća. Nastanjeni su po pravilu

najsiromašnijim građanima bez obrazovanja, bez zaposlenja i bilo kakvih redovnih prihoda i bez

imovine. Slamovi, osim eventualno pristupa pitkoj vodi, uglavnom nemaju infrastrukturu.

(2) Substandardna stara naselja, koja su nastala zapuštanjem i propadanjem starih gradskih četvrti i seoskih naselja nekada na periferiji grada, koja su širenjem gradova ušla u sastav gradskog

područja. U ovim zonama postoji parcelacija, odnosno građevinske parcele, koje su tokom

vremena i dogradnjama deljene u pseudoparcele. Objekti mogu biti od standardnih građevinskih

materijala, ali i improvizovani, pretežno su prizemni a ređe spratni. Socijalna struktura je

heterogena. Stanovništvo ili zaposleno u slabije plaćenim poslovima ili je nezaposleno i

prinuđeno se bavi sivom ekonomijom. Gustine izgrađenosti mogu biti veoma visoke, kao i gustine

naseljenosti (do 400 st/ha). Ako postoji infrastruktura, ona je stara i nedovoljna, ali je moguće

njeno unapređenje.

(3) Stare gradske četvrti porodične izgradnje sa dograđenim/rekonstruisanim stambenim

objektima, koje su njihovi vlasnici dogradili ili rekonstruisali bez dozvole, zato što je nisu mogli

dobiti zbog tadašnje politike. Objekti su prizemni i spratni, zidani standardnim materijalima, ali zapušteni. Postoji infrastruktura koju treba unaprediti. Stanovnici ovih četvrti pripadju nižim i

delimično srednjim socijalnim slojevima i imaju relativno zadovoljavajuću dostupnost socijalnim

servisima.

(4) Područja partaja, odnosno skupina malih dvorišnih objekata koji imaju sobu i kuhinju, sa

zajedničkom česmom i klozetom na kraju parcele. Građene su pre Drugog svetskog rata za svrhu

izdavanja i najamnog stanovanja. I u ovim zonama su rađene obimne dogradnje i adaptacije bez

dozvole, zato što ni za ove objekte nije bilo moguće dobiti dozvolu za rekonstrukciju. U ovim

zonama postoje vlasnički problemi, jer se na jednoj katastarskoj parceli nalazi veći broj stambenih

jedinica. Radi se o specifičnim obliku višeporodičnog stanovanja u prizemnim i spratnim

objektima lošeg građevinskog boniteta.

(5) Područja neplanske izgradnje na državnom poljoprivrednom zemljištu, na kojima su lokalne

vlasti prethodno izvršile parcelaciju, a parcele su ustupane građanima za određenu novčanu

naknadu. Formiranje ovih zona je karakteristično za poslednju deceniju XX veka u perifernim i

5

rubnim zonama velikih gradova, kada su lokalne vlasti parcelisale opštinsko ili nečije drugo

zemljište i uz naknadu (20 do 50 DEM, odnosno 10-25 EUR, po kvadratnom metru zemljišta)

davale ga na korišćenje građanima, suprotno važećim planovima. Objekti su građeni uglavnom

kao spratni i višespratni, bez dozvole. Iako se naknadno i parcijalno opremaju vodovodim,

kanalizacijom i energetskom mrežom, ponegde ne postoji ni osnovna infrastruktura. Veliki broj

ovih graditelja su građani prognani iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova i Metohije.

(6) Kompaktna novija bespravna naselja, u rubnim i perifernim zonama, kao i unutar celina sa

planiranim novijim stambenim naseljima višeporodičnog stanovanja iz 70'ih i 80'ih godina.

Objekti su na parcelama, spratni su ili čak višeetažni, nadprosečnih površina za standarde

stanovanja u Srbiji (preko 150 i više kvadratnih metara), sa nepotpunom infrstrukturom i

minimalnim socijalnim servisima, građeni su solidnim građevinskim materijalima, ali energetski

neefikasni. U ovom tipu neformalnog naselja osim dominantno stambene, prisutne su i druge

funkcije: usluge, trgovina i proizvodnja. Socijalna struktura je raznovrsna, od nižih do viših

socijalnih slojeva. Većina graditelja je zidala bespravno da bi rešila egzistencijalni problem

stanovanja, ali postoji i manjina koja je nelegalno zidala stanove radi prodaje na tržištu i profita.

Kompaktna novija bespravna naselja su najpoznatiji i preovlađujući tip bespravne izgradnje u

većim gradovima Srbije.

(7) Bespravna izgradnja u zaštićenim gradskim i vangradskim podučjima, predstavlja uglavnom

uzurpaciju državnog i društvenog zemljišta, koje je prostornim i urbanističkim planovima

predviđeno za zone zaštite prirodnih i kulturnih dobara, turizam, infrastrukturne koridore

(nacionalni parkovi, parkovi prirode, zone izvorišta ...) itd. Objekti su pretežno stambeni ali ima i

onih koji su namenjeni uslugama sa turističkim, ugostiteljskim i drugim komercijalnim

sadržajima, solidno komunalno opremljeni. U zaštićenim vangradskim područjima prisutna je

bespravna izgradnja i za stambene i privredne potrebe seoskih domaćinstava.

(8) Nadogradnje na postojećim višespratnim stambenim zgradama, sa privremenim i nepotpunim

urbanističkim i građevinskim dozvolama. Radi se o izgradnji potkrovlja i novih etaža na postojećim zgradama, uglavnom onih sa ravnim krovovima. Među kupcima ovih stanova ima

znatan broj izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova.

Ova kratka retrospektiva uzroka i geneze bespravne izgradnje u Srbiji ukazuje da se radi o složenoj pojavi,

i da se bespravni objekti i zone razlikuju po svojim prostorno-fizičkim, ekonomskim, socijalnim,

vlasničkim, pravnim, higijenskim i drugim obeležjima.

Uz nazanačenu kompleksnost, stepen izraženosti ove pojave direktno ukazuje i na slabosti sistema koje se

ogledaju kroz nepostojanje nacionalne stambene politike, stanje tržišta stanova/nekretnina, (ne)postojanje

adekvatnog legalnog okvira i institucionalnih rešenja, sektorsko povezivanje, postojeće kapacitete i dr. U

daljem tekstu ukazaćemo i na pokušaje koji se čine kroz izradu novih strateških dokumenata, zakonsku

regulativu i pripremu i sprovođenje pojedinačnih nacionalnih programa.

2.0. Nacionalna politika u oblasti stanovanja i saniranja bespravno izgrađenih zona/naselja

U ovom času ne postoji nacionalna politika niti programi za saniranje zona siromašnog stanovanja i

bespravnih zona/naselja10. U toku je izrada Studije stambenog sektora Republike Srbije, u saradnji sa

UNECE- Komitetom za ljudska naselja. Ova studija će dati pregled stvarne situacije u oblasti stanovanja i

osnovnih problema, a predstavljaće i inicijalni deo Nacionalne stambene politike. U njoj će biti definisani

ključni ciljevi budućeg razvoja stanovanja u Republici, gde jedan deo ukupne problematike predstavlja i

bespravna gradnja. Nacrt Zakona o socijalnom stanovanju (u fazi radne verzije) predviđa uspostavljanje

novog institucionalnog okvira i raspodele nadležnosti u kontekstu netržišnog/socijalnog stanovanja i zaštite

javnog interesa. Predviđeni sistem finansiranja i sprovođenja programa stanovanja za domaćinstva koja ne

10

Postoje i dva 'dodirna' dokumenta - Strategija smanjenja siromaštva (usvojena oktobra 2003, Vlada RS) i Nacionalna strategija za

rešavanje problema izbeglih, prognanih i interno raseljenih lica (usvojena maja 2002, Vlada RS), a koji tretiraju problem stanovanja

ugroženih društvenih grupa.

6

mogu rešiti svoj stambeni problem na slobodnom tržištu, trebalo bi da spreči i osnovne uzroke nelegalne

gradnje (za socijalno ugrožene kategorije stanovništva).

3.0. Pravni aspekt

Kako sam pojam ‘’bespravne’’ izgradnje ukazuje na nepoštovanje ‘’legalnog’’ daćemo kraći osvrt na ovu

problematiku.

(i) Svojinski status. U kontekstu bespravne gradnje, najveći problem predstavlja uzurpacija

zemljišta, mahom državnog i društvenog, a planiranog za javne namene11. Odgovarajuće

definisanje vlasničkog statusa i režima korišćenja građevinskog zemljišta je od suštinske

važnosti kako za saniranje bespravno izgrađenih zona, tako i za razvoj socijalnog

stanovanja.

Ustavom Republike jemče se različiti oblici svojine: društvena, državna, privatna i

zadružna. Svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu. Građevinsko zemljište, je

prema Ustavu u državnoj svojini.

Zakon o planiranju i izgradnji uveo je i podelu građevinskog zemljišta na javno i ostalo.

Dok je javno zemljište u državnoj svojini i ne može se otuđivati, dotle ostalo zemljište

može biti u svim oblicima svojine. Iako se na ovaj način po prvi put omogućava promet prava korišćenja građevinskog zemljišta, treba naglasiti da svesno preplitanje načina

korišćenja zemljišta i svojine nad zemljištem otvara i mogućnosti manipulacije, naročito

kroz izradu urbanističkih planova.

(ii) Registar zemljišta. Manje od polovine stambenih objekata, odnosno stambenih jedinica

u Srbiji je uknjiženo (oko 42%), i to mahom u Vojvodini. Veliki broj objekata izgrađenih

sa propisanim urbanističkim i građevinskim dozvolama, koji su gradila društvena/državna

preduzeća takođe nije uknjižen. Ovakvo stanje predstavlja ozbiljnu prepreku kako za

projekte legalizacije bespravno izgrađenih objekata, tako i za jasno razgraničavanje

vlasničkih prava na nekretninama. Početkom 2004. godine, započet je projekat izrade

katastra u Srbiji, koji finansijski podržava Svetska banka. Inače, upis prava svojine vrši se u skladu sa odredbama Zakona o državnom premeru i

katastru i upisima prava na nepokretnostima. Evidencija nepokretnosti vodi se, osim u

katastru, i u zemljišnim knjigama zemljišno-knjižnih odeljenja nadležnih sudova.

(iii) Urbanističko planiranje. Urbanističko planiranje je u nadležnosti lokalnih zajednica već

više od 50 godina, čime je zadovoljen vrlo važan kriterijum decentralizacije u sektoru

urbanističkog planiranja i građenja. Opštine donose odluku o pristupanju izradi planova,

finansiraju ih (uz mogućnost participacije drugih aktera), angažuju urbanistička

preduzeća za njihovu izradu, donose i sprovode planove. Obim bespravne izgradnje i

stanje uređenosti prostora ukazuje, međutim, da postoje ozbiljni problemi u radu

nadležnih opštinskih službi u ovoj oblasti, kako u pogledu stručnih i profesionalnih

kapaciteta i finansijskih mogućnosti, tako i pogledu odnosa prema investitorima, bespravnim graditeljima i drugim akterima, sa jasnim manifestacijama korupcije,

nepotizma i krešenja zakona.

Poslednjih godina u cilju legalizacije bespravne gradnje, sanacije i komunalnog

opremanja, izrađen je jedan broj urbanističkih planova za naselja u Srbiji, od toga najviše

u Beogradu. Jedan od takvih planova je Regulacioni plan za beogradsko naselje Mirijevo.

Obuhvat ovog plana bio je oko 600 ha, a kao pravni i planski osnov, pružio je mogućnost

legalizacije za preko 3000 stambenih objekata.

(iv) Građevinski propisi. Bespravna izgradnja u velikoj meri se izvodi bez adekvatne

tehničke i stručne kontrole. Čak se i kod objekata većih površina uočavaju nedostaci

11

infrastrukturni koridori, sanitarne zone zaštite vodoizvorišta, zone zaštite prirodnih i kulturnih dobara, pojedinačni objekti javne

namene...

7

termičke i hidroizolacije. Generalna ocena stambenih i drugih objekata, naročito onih

građenih bez tehničke kontrole, je njihova energetska neefikasnost.

Pored negativnih uticaja na kvalitet i uslove stanovanja, nepoštovanje odnosno

nepridržavanje građevinskih propisa, naročito u slučajevima nadziđivanja stambenih

objekata, verovatno je poremetilo/ugrozilo statičku i seizmičku stabilnost/sigurnost

mnogih legalno izgrađenih stambenih višespratnica. O tome ne postoje istraživanja niti bilo kakve analize, a potencijalni rizik je veoma veliki. Postojeći Zakon o planiranju i

izgradnji sadrži odredbe koje se odnose na izgradnju objekata, pribavljanje odobrenja za

izgradnju i prijave radova, obavezni sadržaj tehničke dokumentacije, kao i kaznene

odredbe.

U projektovanju se i danas koriste uslovi i tehnički normativi za projektovanje stambenih

zgrada (prvenstveno višeporodičnih, nekadašnje kolektivne izgradnje), koji su donošeni

pre dvadeset i više godina12. Primenjivani su za regulisanje izgradnje zgrada i stanova u

društvenom sektoru. U 'privatnoj' izgradnji jedno i više porodičnih stambenih zgrada ne

postoje standardi i normativi, naročito ne oni koji bi definisali minimalne standarde

stanovanja i stambene izgradnje. Isto važi i za socijalno stanovanje koje nije pokriveno

posebnim standardima i normativima.

(v) Regulisanje bespravne izgradnje. Prvi pokušaji normativnog rešavanja problema

neformalne izgradnje sadržani su u Odluci o legalizaciji bespravno izgrađenih objekata,

koju je doneo Grad Beograd 1993.godine. Zakon o posebnim uslovima za izdavanje

građevinske, odnosno upotrebne dozvole za određene objekte (Sl.glasnik RS br.16/97)

bio je prvi propis na nacionalnom nivou u ovoj oblasti. Cilj je bio da se zaustavi dalja

bespravna izgradnja, ali je malo urađeno na tome da se i planski i praktično uredi

zatečeno stanje.

Izmenama Zakona o izgradnji (Sl.glasnik RS br.43/01) načinjen je novi pokušaj

zaustavljanja i sankcionisanja bespravne izgradnje uvođenjem kaznenih odredbi, odnosno

bespravna izgradnja je inkriminisana kao krivično delo. Ispostavilo se da takva odredba

nije bila dovoljna da zaustavi niti da umanji obim bespravne izgradnje. Na delu su neefikasne republičke i lokalne nadležne službe, kao i neefikasni sudovi.

Zakon o planiranju i izgradnji (Sl.glasnik RS br.47/03) dao je nove mogućnosti za

legalizaciju: kroz preispitivanje planova, izradu privremenih pravila gradnje uz

istovremenu prijavu bespravne gradnje. To je bio pokušaj i da se evidentiraju bespravno

izgrađeni objekti. Data je mogućnost redukcije neophodnih uslova i dokumentacije u

postupku pribavljanja dozvola, i što je značajno, opštinama je prepušteno da procene i

utvrde minimalne naknade za legalizaciju (naknade za građevinsko zemljište i komunalno

opremanje). I ovaj Zakon, kao i prethodni iz 1997.god. karakteriše se kao interventni post

festum propis, sa ciljem da se normativno-pravno urede uslovi za saniranje bespravne

izgradnje. Simboličan broj legalizovanih objekata u odnosu na broj podnetih

prijava/zahteva (manje od 3 procenta), ukazuje na nedorečenost i neadekvatnu proceduru

legalizacije utvrđenu pomenutim Zakonom. Očekuje se da u proceduru usvajanja uđu i Izmene i dopune Zakona o planiranju i

izgradnji, kojima je predviđeno produženje roka za legalizaciju bespravne izgradnje na tri

godine kako bi se ovaj proces okončao što preciznije, pravičnije i u potpunosti.

(vi) Stanovanje. Za razliku od drugih država realsocijalizma, koje su donele nove zakone o

stanovanju nastojeći da premoste veliku stambenu oskudicu i probleme koji su u oblasti

stanovanja pojačani u procesima tranzicije, u Srbiji još uvek nije donet novi zakon o

stanovanju, primeren strukturnim promenama i socio-ekonomskim mogućnostima

domaćinstava. I danas važeći Zakon o stanovanju iz 1992.godine pretežno se bavi

uslovima otkupa stanova u društvenom fondu i definisanjem zakupa stanova za

12

Pravilnik o jedinstvenim uslovima za projektovanje i građenje stambenih zgrada i stanova u društvenoj usmerenoj stambenoj

izgradnji (Sl.list AP Vojvodine br.7/89); Odluka o uslovima i tehničkim normativima za projektovanje zgrada i stanova u usmerenoj

stambenoj izgradnji (Sl.list opštine Novi Sad br.4/74); Odluka o uslovima i tehničkim normativima za projektovanje stambenih zgrada

i stanova (Sl.list grada Beograda br.32/83); Pravilnik o tehničkim uslovima za izgradnju stanova (Sl.list SFRJ br.45/67).

8

specifičnu kategoriju tzv. zaštićenih stanara. Zakon nije primeren uslovima tržišne

privrede i ne bavi se uslovima rešavanja stambenih potreba ranjivih društvenih grupa, ali

ni rеžimom korišćenja stanova i stambenih zgrada. U pogledu definisanja obaveza oko

održavanja stambenih zgrada u primeni je Zakon o održavanju stambenih zgrada iz

1995.godine.

Završen je Nacrt Zakona o socijalnom/netržišnom stanovanju u Republici Srbiji i veoma brzo će ući u proceduru usvajanja. Ovaj Zakon će po prvi put na održiv način uspostaviti

finansijsku i institucionalnu podršku socijalnom stanovanju. Na osnovu njega država će

formirati Republički fond za stanovanje, lokalne (regionalne) stambene agencije i

odrediti nadležnosti Republike i lokalnih samouprava, kao i ulogu drugih neprofitnih

stambenih organizacija13.

4.0 Institucionalni okvir

Međusektorska saradnja i zajedničke aktivnosti nadležnih službi (katastar nepokretnosti, zemljišne knjige,

opštinske službe za finansije, imovinsko-pravne poslove, stanovanje, urbanizam i građevinarstvo,

komunalne delatnosti, građevinska inspekcija, direkcije za građevinsko zemljište, direkcije za izgradnju, i

dr.), veoma su retke iz različitih razloga: neadekvatne podele nadležnosti i birokratskih monopola, kao i

usled loše obaveštenosti i nedostatka podataka o stanju u prostoru.

(i) Upravljanje zemljištem. U domaćoj praksi postoji dvostruka uloga države, odnosno

lokalne samouprave: 1) vlasnička, jer je građevinsko zemljište pretežno u državnoj

svojini, i 2) plansko-kontrolna, jer se pribegava planiranju i regulaciji korišćenja

građevinskog zemljišta različitim merama i u različitom obimu. Naime ni država, ni

lokalna samouprava nisu jasno razgraničile svoju ulogu regulatora i kontrolora od

vlasničke uloge, koja je proistekla iz javnog interesa. Dok se na državnom nivou vode

katastar nepokretnosti i zemljišne knjige, dotle opštine donose programe razvoja,

urbanističke planove, uređuju i obezbeđuju korišćenje građevinskog zemljišta i obrazuju

javne službe (ustanove i javna preduzeća) za ove potrebe.

(ii) Urbanističko planiranje. Prema podacima Ministarstva urbanizma i građevina iz

2003.god., u Srbiji je bilo 147 licenciranih urbanističkih preduzeća koja se bave

urbanističkim planiranjem. Danas je taj broj manji. Licence za planerske firme

postojećim Zakonom o planiranju i izgradi nisu predviđene, već je omogućeno

licenciranje planera i urbanista kao pojedinaca, što je u nadležnosti Inženjerske komore

Srbije. Dodatna liberalizacija i otvaranje urbanizma ka tržištu učinjena je kroz odredbe

Zakona kojima je utvrđeno da opština može osnovati urbanističko preduzeće (za razliku

od prethodnih zakonskih rešenja gde su opštine bile u obavezi da osnuju svoja javna

preduzeća za poslove urbanizma). Tradicionalni dugogodišnji odnos, gde je planiranje

prvenstveno bilo u funkciji zaštite javnog interesa (društvenog, državnog) u novonastalim

uslovima se dodatno marginalizuje. Otvaranje ka tržištu, zahtevima privatnog sektora i

pojedinačne inicijative otvorilo je i jednu novu pojavu takozvanog ''investitorskog'' urbanizma kroz izradu uglavnom urbanističkih projekata, a koji je često u funkciji

legalizacije bespravne izgradnje (stambenih, poslovnih, komercijalnih objekata, najčešće

mešovite namene).

(iii) Tržište stanova. U Vladi RS stambeni sektor je u nadležnosti Ministarstva za kapitalne

investicije, odnosno njegovog Sektora za prostorno planiranje, urbanizam i stanovanje u

kojem radi Grupa za stambene poslove. U okviru Grupe koordiniše se rad na otpočetim

reformama u stambenoj oblasti i ta grupa čini embrion budućeg Sektora za stanovanje.

Na republičkom nivou relevantna institucija je novoformirana državna Korporacija za

osiguranje stambenih kredita čiji će zadatak biti obezbeđenje rizika zainteresovanih

banaka koje izdaju stambene kredite (a time i sniženje kamatnih stopa). Očekuje se da se

13

Nastojaće se da se tim sredstvima grade stanovi za različite kategorije domaćinstava koje iz socijalnih, ekonomskih i drugih razloga

ne mogu da dođu do krova nad glavom po tržišnim uslovima. Ovi stanovi će se rentirati po subvencionisanim kirijama. Sredstva iz

zakupa i otkupa ovih stanova vraćaće se u Fond i otvarati novi ciklus investiranja.

9

ovim naročito podstakne sekundarno tržište stanova. Na lokalnom nivou u protekloj

deceniji funkcionisao je tzv. Fond za solidarnu stambenu izgradnju, kao formalno jedina

preostala institucija društvene brige o stanovanju stambeno i socijalno ugroženog

stanovništva. Iako poreska sredstva prikupljana za ovu namenu na republičkom nivou

nisu bila zanemarljiva (procena je da su u 2003.god. iznosila oko 30 miliona Evra), na

lokalnom nivou, zbog velike disperzije, ovaj institut je davao izvesne efekte samo u velikim opštinama i gradovima. U toku 2004.godine prestaje da postoji obaveza njihovog

finansiranja te se Fondovi postepeno gase. Paralelno sa tim u velikim gradovima

(Kragujevac i Niš), u sklopu realizacije programa SIRP (Stanovanje i trajna integracija

izbeglica u Srbiji), u saradnji sa UN HABITAT-om dolazi do transformacije Fondova u

neprofitne stambene organizacije odnosno Gradske stambene agencije, koje treba da

predstavljaju moderan instrument i deo lokalne (regionalne) institucionalne mreže

budućeg sistema socijalnog stanovanja14.

Nekada sa značajnim učinkom, stambene zadruge su postepeno gubile povlastice u svom

radu da bi sa najnovijim izmenama u fiskalnoj sferi (uvođenjem Zakona o PDV-u)

opstanak većine preostalih zadruga bio doveden u pitanje. U budućem sistemu socijalnog

stanovanja, stambene zadruge, kao jedne od postojećih neprofitnih stambenih

organizacija, imaju veoma značajno mesto i očekuje se, da se daljom razradom regulativnog okvira, omogući postizanje izvornih ciljeva njihove delatnosti i poboljša

dostupnosti stambenih resursa različitim kategorijama stanovništva.

Vredne pomena su inicijative za obezbeđivanje stambenog prostora za određene ciljne

grupe koje se realizuju različitim parcijalnim programima, pretežno na lokalnom nivou

(Program izgradnje stanova za zaposlene u organima državne uprave, Fondacija za

rešavanje stambenih pitanja mladih univerzitetskih radnika, Program izgradnje 1000

stanova u Beogradu, i dr.).

(iv) Primena zakona. Iako je većina zakonskih rešenja restriktivna i normativna (programi

rušenja, mere zabrane, status krivice, novčane kazne), ni za takve mere, a kamoli

podsticajne (kroz izradu sanacionih planova uz uključivanje predstavnika 'nelegalnih graditelja'), do sada nisu postojali odgovarajuća institucionalna podrška i adekvatni

resursi. Oslanjanje na postojeće službe u organima lokalne uprave, urbanističku i

građevinsku inspekciju, te komisije za legalizaciju (kao najčešći oblik institucionalnog

rešenja u komplikovanim situacijama) realno ne predstavlja odgovarajući način rešavanja

izrazitog deficita u pogledu neophodnih kapaciteta institucionalne podrške problematici

neformalnih naselja i bespravne izgradnje.

5.0. Nacionalni programi

Zakon o Prostornom planu Republike Srbije15 predstavlja strateški okvir razvoja. Iako zahteva izmene,

prvenstveno usled izmenjenih okolnosti osiromašenja zemlje i promena nastalih u okruženju, i dalje je

korektan i primenljiv okvir za usmeravanje procesa urbanizacije, izgradnje gradova i prigradskih naselja

(tačka 4.10.) kao i saobraćajne i infrastrukturne mreže na nacionalnom nivou. Ovde je važno naglasiti odredbe koje se odnose na mere sanacije i obnove stambenog fonda siromašnih i nehigijenskih naselja16:

1) na republičkom nivou planira se utvrđivanje kriterijuma za ocenu i kategorisanje ovih naselja

prema načinu izgradnje, pravnom statusu i stepenu urbane/komunalne higijene;

2) urbanističkim planovima identifikovaće se nehigijenske zone u naseljima (nehigijenska naselja,

slamovi i enklave) i planiraće se mere za njihovu sanaciju i obnovu, a mere potpune rekonstrukcije

samo u izuzetnim slučajevima;

14

U okviru realizacije SIRP programa u saradnji sa UN HABITATom, očekuje se da uskoro, po osnivanju finsijske institucije

Republičkog fonda za stanovanje, osnivanju Lokalnih stambenih agencija pristupe i ostale velike opštine i gradovi koji nisu

obuhvaćeni SIRP programom i da se time na teritoriji cele Srbije obezbede mehanizmi neprofitne stambene izgradnje, održivih

modela stanovanja u zakup pod regulisanom stanarinom u različitim vidovima vlasništva. 15

Sl.glasnik RS br.13/96; 16

Odredbe se odnose na planiranje gradova, rubnih zona i prigradskih naselja, posebne mere za širenje gradova i njihovih obodnih

područja, racionalnije i intenzivnije korišćenje građevinskog zemljišta, obnavljanje urbanog identiteta i humanizaciju gradova,

primenu preporučenih koeficijenata planskog pogušćavanja (prema tipovima stanovanja i gustini izgrađenosti) i naravno mere sanacije

i obnove stambenog fonda siromašnih i nehigijenskih naselja.

10

3) svestranija saradnja građana (lokalne zajednice) i lokalnih (opštinskih, gradskih i dr.) institucija i

organizacija;

4) odgovarajuće poreske olakšice za pripremanje, planiranje i sprovođenje sanacije i obnove.

Postoje i pojedinačni programi sanacije siromašnih i nehigijenskih naselja, koje rade nevladine organizacije

uz podršku međunarodnih organizacija, ili lokalne vlasti. To su mahom programi za romske enklave, koje

spadaju u najsiromašnije gradske zone i najčešće su u kategoriji slamova ili nehigijenskih naselja. Ovi programi, međutim, odnose se na pojedine aspekte poboljšanja uslova življenja (priprema dece za škole,

programi za žene, pomoć u pribavljanju ogreva, zimnice i sl., zdravstveni problemi). Programi komunalnog

opremanja i obnove stambenih objekata su veoma retki zbog visokih troškova, koje je teško obezbediti u

ovim uslovima, kao i vlasničkog statusa zemljišta.

Program koji je svakako najznačajniji aktuelni proces u stambenoj oblasti je Program stanovanja i trajne

integracije izbeglica (SIRP). Program je donacija Italijanske Vlade, a sprovodi ga UN HABITAT zajedno

sa Ministarstvom za kapitalne investicije. Iniciran kvantitativno značajnim stambenim problemom

izbegličke populacije u fazi integracije u lokalne zajednice, ovaj program postavlja osnovne elemente

budućeg finansijskog i institucionalnog okvira socijalnog stanovanja na republičkom i lokalnom nivou.

Sprovodi se u sedam gradova i opština (Niš, Kragujevac, Kraljevo, Valjevo, Čačak, Stara Pazova, Pančevo)

i krajnji korisnici će biti oko 700 izbegličkih i domicilnih najugroženijih domaćinstava.

U toku je izrada Studije stambenog sektora Republike Srbije, kojom rukovodi Ministarstvo za kapitalne investicije- Sektor za prostorano planiranje, urbanizam i stanovanje, a u saradnji sa UNECE- Komitetom za

ljudska naselja.

6.0. Teškoće i ograničenja u ostvarivanju politika i programa

Sumarno, osnovni problemi nesprovođenja sanacije i sprečavanja dalje bespravne izgradnje, mogli bi se

sagledati na sledeći način:

a) Kompleksnost problematike (ekonomska, socijalna, imovinska, upravno-pravna, građevinska,

urbanistička komponenta), koja se do sada pojednostavljeno sagledavala i redukovala samo na

upravno-normativni i građevinski aspekt.

b) Nepostojanje stambene politike na nacionalnom nivou.

c) Odsustvo svesti o potrebi regulisanja individualne stambene izgradnje, odnosno izgradnje u privatnoj svojini, naročito u delu koji se odnosi na standarde kvaliteta i građevinske karakteristike

objekata.

d) Neadekvatna politička podrška dugoročnom sistemskom rešavanju problematike.

e) Nepostojanje međusektorske saradnje i koordinacije, kao i neodgovarajuće upravljanje javnim

službama (javne ustanove i javna preduzeća).

f) Neodgovarajuća zemljišna politika i koncepti planiranja na nivou lokalnih zajednica (oskudne

mogućnosti za neprofitnu stanogradnju, nerealne formalne cene i troškovi u odnosu na

neformalne-stvarne, na tržištu).

g) Nedostatak sredstava- visoki troškovi komunalne rekonstrukcije i sanacije bespravno izgrađenih

naselja, kao i obezbeđenja deficita objekata socijalne infrastrukture (obrazovanje, zdravstvena

zaštita, kultura, sl.).

h) Loša institucionalna podrška na lokalnom nivou, kako problemima rešavanja bespravne izgradnje, tako i stanovanju uopšte.

i) Neodgovarajući kapaciteti i nivo osposobljenosti stručnog i administrativnog kadra na lokalnom

nivou.

7.0. Predlog mera

Navedeni aspekti problematike nemaju za cilj 'sveobuhvatnost' pristupa, jer to premašuje ovaj rad, već su

dati sa namerom da se na drugačiji način sagleda pojava. Potreba za regionalizacijom problema nametnula

je i ovakvo strukturisanje, kako bi se omogućila komparacija sa zemljama u našem okruženju, koje se na

vrlo sličan način suočavaju sa problemom bespravne izgradnje. Strateški pristup, ali i 'omeđavanje'

problematike kroz nacionalne politike i programe, te institucionalni i legalni okvir, često se naglašava kao

jedini moguć pristup na nivou regiona.

11

Na nacionalnom nivou problematika neformalne gradnje zahteva status javnog interesa. Saniranje stanja u

ovoj oblasti i sprečavanje buduće bespravne gradnje ne može se smatrati trenutnom akcijom, već je u

pitanju dugoročan proces koji zahteva znanje, vreme i finansijska sredstva. Zahteva i dvostepenost

aktivnosti kroz sanaciju zatečenog stanja i legalizaciju.

Regulacija i kontrola dalje nelegalne gradnje, obnove ili rekonstrukcije u legalizovanim naseljima suočiće se sa najmanje tri značajna problema. Prvo, sa definisanjem kriterijuma po kojima se nešto ima rušiti bez

legalizacije, a u lokalnom ili širem javnom interesu. Drugo, sa osmišljavanjem koncepata i modela sanacije

različitih posledica nelegalne gradnje na okruženje i na budući prostorni razvoj. Treće, sa obimom,

koštanjem i načinom funkcionisanja administrativnog mehanizma i institucija koje treba da obezbede

implementaciju planova i kontrolu građenja za legalizovane prostorne celine, da se bespravna gradnja ne bi

ponovo pokrenula.

U definisanju politike obnove i unapređenja bespravno izgrađenih objekata i zona/naselja, treba imati u

vidu nekoliko obeležja: (1) Postoji razlika između ''klasične bespravne izgradnje'' i uzurpacije. Ova prva

odnosi se na izgradnju porodične zgrade za sopstvene potrebe, na ''sopstvenoj parceli'', a prilikom izgradnje

nisu ugrožene susedne parcele ni kvalitet stanovanja i življenja na njima. Uzurpacija se odnosi na izgradnju

kojom su ugrožene susedne parcele (blizina objekta, visinska i horizontalna regulacija, blizina temelja zgrade i sl.), na izgradnju na javnim ili tuđim privatnim površinama (parkovi, šume, trotoari, ravni krovovi,

zajedničke prostorije u višestambenim zgradama i sl.); i (2) Bespravni graditelji pripadaju različitim

ekonomskim kategorijama i slojevima. Od onih najsiromašnijih do onih veoma bogatih, moćnih i politički

uticajnih. Ne postoji pouzdana evidencija o socijalnoj i ekonomskoj situaciji domaćinstava, budući da ne

postoji tzv. Socijalna karta domaćinstva. Ne zna se kakva je imovinska situacija domaćinstava koja su

bespravni graditelji, da li imaju druge objekte u vlasništvu, gde se oni nalaze i kolika je njihova vrednost.

Raznovrsnost karakteristika gradnje bez dozvole nameće potrebu da se modeli rekonstrukcije, sanacije i

obnove, oslone na prethodno formirane tipologije bespravne gradnje (prostorno-fizičke, lokacione,

socijalne, ekonomske i dr.). Ove tipologije mogu da pomognu u definisanju različitih kriterijuma i mera

intervencije i u prostornom i u neprostornom domenu.

Kao što legalizacija treba da bude selektivna, tako i postlegalizacijski urbani procesi iziskuju selektivne,

dakle senzibilne profesionalne pristupe. Naša je pretpostavka da planski tretman budućih promena u ovim

naseljima treba da bude prethodno definisan programima sa jasnim, eksplicitnim prioritetima, shodno

karakteristikama stanja i problema u konkretnom prostoru. Ovakvi programi kao dovoljno transparentni

ugovori, mogu postati osnova za definisanje kriterijuma rekonstrukcije ili sanacije. Uspostavljanje

konsenzusa oko njihovog sprovođenja biće moguće ukoliko kriterijumi intervencija u naseljima obezbede

ravnotežu socijalnih, ekonomskih, imovinskih, tehničkih ali i etičkih aspekata.

Ideje i koncepti neće biti sprovodivi ukoliko se ne postigne relativno stabilan dogovor između ključnih

aktera poduhvata: lokalne uprave, vlasnika i korisnika nekretnina, komunalnih javnih preduzeća,

potencijalnih privatnih investitora i graditelja, ali i svih onih koji mogu biti pogođeni bilo kakvom promenom pa otuda zainteresovani za učešće u procedurama planiranja.

Sumarno, mere bi se mogle definisati na sledeći način:

a) Na nacionalnom nivou neophodno je pripremiti strateška i druga odgovarajuća dokumenta kao što su:

- Strategija sanacije i unapređenja bespravno izgrađenih objekata i zona/naselja sa merama za suzbijanje

dalje neformalne izgradnje (kroz Nacionalnu stambenu politiku biće definisani ključni ciljevi budućeg

razvoja stanovanja u Republici, gde jedan deo problematike predstavlja bespravna gradnja).

- Serija preporuka u pogledu koncepta, strukture i procedura izrade i primene odgovarajućih

urbanističkih planova za sanaciju neformalnih naselja.

- Korekcija postojećih propisa iz oblasti građevinskog zemljišta, planiranja i izgradnje, stanovanja i

drugih oblasti od interesa za legalizaciju i sanaciju neformalnih naselja i zaustavljanje bespravne izgradnje.

b) Na lokalnom nivou potrebno je pripremati:

- Pozitivne programe sanacije i rekonstrukcije neformalnih naselja, zona ili enklava.

12

- Programe komunalnog opremanja i uređivanja građevinskog zemljišta za potrebe individualne

stambene izgradnje, kao i programe opremanja socijalnom infrastrukturom.

- Uvođenje participativnog pristupa, jačanje kapaciteta i međusektorsko povezivanje kako bi se

obezbedila održivost i kvalitetno upravljanje. S tim u vezi važni su programi obuke, ohrabrivanja i

osposobljavanja lokalnog stanovništva da aktivno učestvuju u ovim programima.

Izvori:

Grupa autora (2004): Stuck in the Past. Energy, Environment and Poverty in Serbia and

Montenegro. Belgrade: Country Office in Serbia and Montenegro of the UNDP;

Zbornik radova: Legalizacija objekata (1999), Sprovođenje Zakona o posebnim uslovima za

izdavanje građevinske, odnosno upotrebne dozvole za određene objekte u Republici, Ministarstvo

građevina RS i INKO-Beograd, Beograd;

Milić Vladimir (2004), ‘’Divlja naselja: Od legalizacije do rekonstrukcije’’, časopis DANS, Novi

Sad;

Nacionalna strategija za rešavanje pitanja izbeglih, prognanih i raseljenih lica (Vlada RS, 2002);

Petovar Ksenija (2003), Naši gradovi izmedju države i građanina. Beograd: Geografski fakultet;

Petovar Ksenija (2004), ‘’Legalizacija poništava urbanističke norme- Odobravanje uzurpacije’’, ‘’POLITIKA’’, 13.09.2004.;

Problemi izgradnje, uredjenja i razvoja gradova i naselja gradskog karaktera, Analiza ankete

skupština opština. (1980), Republički sekretarijat za urbanizam, stanovanje i komunalne delatnosti, Zavod

za urbanizam i komunalnu delatnost, Beograd;

Čolić R., Vuksanović Z., Joksić M. (2002), ''Different Aspects of Slum Improvement Problems'' ,

Sustainable Building 2002, International Conference, Oslo

Ksenija Petovar

Bespravna izgradnja i uzurpacija

Pojava bespravne izgradnje evidentirana je šezdesetih godina 20 veka u većim gradovima Jugoslavijei. Do

sredine osamdesetih godina, bespravna izgradnja je lokalizovana u periferne gradske zone, van kontinualno

izgrađenog gradskog područja. Objekti su građeni na preparcelisanom poljoprivrednom zemljištu, koje su

vlasnici prodavali kao građevinske parcele, jer je to bilo znatno isplativije od korišćenja poljoprivrednog

zemljišta u svrhu poljoprivredne proizvodnje. Zakon nije dozvoljavao takve transakcije, ali vlasti nisu ni

kažnjavale vlasnike zbog protivzakonite konverzije poljoprivrednog zemljišta u građevinsko.

Sedamdesetih godina, lokalne i republičke vlasti finansirale su veći broj socioloških istraživanja o

fenomenu bespravne izgradnje, tražeći način da se zaustavi njeno širenje. U ovim istraživanjima istraženi su i objašnjeni ključni uzroci bespravne izgradnje: (1) Nerešeno stambeno pitanje velikog broja porodica u

gradskim naseljima, koje nisu mogle da od radne organizacije dobiju društveni stan na korišćenje – u to

vreme jedini način za legalno rešavanje stambenog pitanjaii; (2) Nepostojanje tržišta stanova, slaba ponuda

stanova za zakup, visoke zakupnine i zakonski neregulisan položaj zakupca; (3) Oskudna ponuda

komunalno opremljenih građevinskih parcela za individualnu stambenu izgradnju, njihova visoka cena, te

komplikovana, skupa, spora i dugotrajna procedura pribavljanja mnogobrojnih saglasnosti potrebnih za

dobijanje građevinske dozvole za građane koji su bili namerni da reše stambeno pitanje izgradnjom

porodične kuće i svojim sredstvima. Saznanja iz socioloških istraživanja nisu bila dovoljna da lokalne i

republičke vlastiiii preduzmu ozbiljnije promene u urbanističkoj i stambenoj politici, a naročito da ukinu

monopol državnog/paradžavnog sektora u stambenoj izgradnji, da podstaknu preduzetništvo, promene

urbanističku politiku, svojinski status i režim korišćenja građevinskog zemljišta. Primenjivane mere suzbijanja bespravne izgradnje bile su isključivo restriktivne - zabrana bespravne izgradnje, pretnje

zatvorskim i novčanim kaznamaiv, rušenje – i samim tim nisu mogle dati rezultat, jer je (bespravna)

stambena izgradnja bila motivisana rešavanjem egzistencijalnog pitanja odnosno obezbeđenja krova nad

glavom. Treba imati u vidu da u jugoslovenskim gradovima u to vreme nije postojalo regulisano tržište

13

stanova za rentiranje (u privatnom ili javnom sektoru), te da je jedini modalitet rentalnog stanovanja bila

gazdarica koja (neprijavljeno, ilegalno) izdaje sobu i ucenjuje sa cenom i uslovima njenog korišćenja.

Osamdesetih godina prošlog veka, Ministarstvo (republički sekretarijat) za urbanizam i stanovanje Srbije,

uradilo je anketu u 31 gradu u središnjoj Srbiji, i tada se pokazalo da je procenjeni broj bespravno

izgrađenih stambenih objekata bio je skoro izjednačen sa brojem izdatih građevinskih dozvola za individualnu izgradnju, kao i sa ukupnim brojem izgrađenih stanova u društvenom sektoru (period 1971-76

godine). Drugim rečima, da je bespravna izgradnja već tada dostigla gotovo trećinu ukupne stambene

izgradnje u središnjoj Srbiji. U Beogradu je, u posmatranom periodu, procenjeno da je broj bespravnih

stambenih objekata (oko 7600 objekata) veći od broja izdatih građevinskih dozvola za individualnu

izgradnju (oko 5700 dozvola), i iznosio je preko 10% ukupno izgrađenih stanova (Problemi izgradnje,1980;

Petovar,1992). Ni rezultati te ankete, koju je finansiralo resorno ministarstvo, nisu bili dovoljni za

pokretanje bilo kakvih promena u urbanističkoj i stambenoj politici.

Od bespravne izgradnje ka uzurpaciji

Bespravna izgradnja bila je u prvim fazama karakteristična za periferne zone gradova, izvan granice urbane

regulacije. Problem je rešavan tako što je svaki novi generalni urbanistički plan širio granicu građevinskog zemljišta, obuhvatao zone bespravne izgradnje i na taj način ih uključivao u gradsko područje.

Sedamdesetih godina počinju da se javljaju nove forme bespravne izgradnje u vidu različitih dogradnji,

adaptacija i rekonstrukcija manjih, po pravilu porodičnih stambenih zgrada, izgrađenih pre rata. Takve

zgrade nisu mogle dobiti urbanističku i građevinsku dozvolu za legalnu rekonstrukciju, zato što su

urbanistički planovi u izgrađenim gradskim blokovima predviđali rekonstrukciju sa većim indeksima

izgrađenosti (četverospratne i veće zgrade), ili, pak, detaljni planovi, kao pravni osnov izdavanja

urbanističke i građevinske dozvole nisu postojali. Državnim/društvenim građevinskim preduzećima se

finansijski nije isplatila gradska rekonstrukcija, zbog obaveze raseljavanja i odnosa srušenih i

novoizgrađenih stanova, a privatnim preduzetnicima nije bila dozvoljena izgradnja stambenih zgrada sa

više stanova. Tako su vlasnici ovih malih porodičnih zgrada bili prinuđeni da decenijama žive u svojim

podstandardnim objektima, ili pak da ih bespravo dograđuju i rekonstruišu. Kada je bespravna dogradnja i rekonstrukcija u centralnim gradskim blokovima osamdesetih godina poprimila vidljive razmere,

beogradska vlast, a potom i većina drugih gradova, uvode ''novinu'' kojom je otvorena završna faza

dekonstrukcije urbanog prostora. Uvedena je tzv. privremena dozvola, na osnovu koje je graditelj mogao da

gradi manji novi, odnosno dograđuje i adaptira postojeći objekat. U slučaju uklapanja u budući regulacioni

plan, objekat je mogao da bude legalizovan. U slučaju neuklapanja u budući regulacioni plan (zbog

gabarita, namene površine, vertikalne i horizontalne regulacije, indeksa izgrađenosti), objekat nije mogao

da bude legalizovan, a graditelj/vlasnik bi u slučaju eksproprijacije bio obeštećen za vrednost starog

objekta. U isto vreme, usvojen je Zakon o nadziđivanju stambenih zgrada i pretvaranju zajedničkih

prostorija u stanove. Vrlo brzo je započeta zloupotreba oba ova instituta, u čemu su značajnu ulogu

odigrale gradske i opštinske službe. Privremene dozvole, odobrenje za odstupanje od površine date u

privremenoj dozvoli, te naknadna odstupanja od odobrenih odstupanja su ažurno potvrđivana u nadležnim

službama. Zavladalo je pravo silnijeg, politički i ekonomski moćnijeg, sa dobrim spregama u opštinskim, gradskim i republičkim službama i partijskim nomeklaturama. Bilo je izvesno da objekti sa privremenom

dozvolom neće biti rušeni, bez obzira koliko je investitor tokom izgradnje ''probio'' parametre iz privremene

dozvole (indeks izgrađenosti, površina koja je generalno bila ograničena na 50 do 80 m2, spratnost), ili

urbanističke standarde koji su godinama uvažavani kao civilizacijsko merilo (odnos broja parking mesta po

stambenoj jedinici i/ili površini poslovnog prostora, zelene i javne površine po stanovniku, međusobna

udaljenost objekata, poštovanje regulacione i građevinske linije i dr.). Na sličan način su obezbeđivane i

urbanističke i građevinske dozvole i različite saglasnosti za nadziđivanje višespratnih stambenih objekata i

pretvaranje zajedničkih prostorija u stanove. Ovakve nepotpune i nezakonite dozvole su ostvarivane uz

pomoć korupcije, kako nadležnih opštinskih, gradskih i republičkih činovnika, tako i tekućih i budućih

partijskih nomenklatura, čime je obezbeđena predstojeća legalizacija privremenih ili nepotpunih dozvolav.

Manje moćni investitori su prodavali novoizgrađene objekte, bez obzira što ovi nisu bili uknjiženi, a kupci nisu marili za tu ''sitnicu'', s razloga što ogroman broj stambenih jedinica, građenih u državnom/društvenom

sektoru, nije uknjiženvi. U takvim okolnostima, već uveliko korumpirane republičke, gradske i opštinske

službe (kriminalizacija države je u punom jeku) izdaju svakojake privremene dozvole i dozvole za

nadziđivanje, po principu ''koliko para toliko i kvadrata''. Na osnovu raznoraznih privremenih dozvola vrši

14

se ogromno zauzeće ravnih krovova, tavana, zajedničkih prostorija u zgradama, dvorišnih prostora, ulica,

trotoara, parkovskih i drugih javnih i zelenih površina. Ukratko, vrši se uzurpacija, ali sa ''urednom''

dozvolom.

Bez urbanističke i/ili građevinske dozvole, odnosno sa raznim kvalilegalnim dozvolama grade i državne

ustanove i preduzeća. Ekskluzivno pravo koje je u doba socijalizma bilo rezervisano za investitore koji su gradili ''važne'' objekte od posebnog interesa, postalo je opšte pravilo ponašanjavii. Takva praksa se

nastavlja, uprkos izmenama Zakona o izgradnji (jun 2001. godine) i odredbama novog Zakona o planiraju i

građenju (juni 2003. godine), kojim je bespravna izgradnja inkriminisana kao krivično deloviii.

Promašeni ciljevi legalizacije

Legalizacija bespravno izgrađenih objekata, započeta 2003. godine, nakon usvajanja Zakona o planiranju i

građenju, imala je dobru nameru da uvede red u oblast izgradnje i uređenja naselja. Već na početku

primene novog Zakona, potvrdilo se da nisu pripremljene niti koordinirane ključne pretpostavke procesa

legalizacije: kriterijumi legalizacije, tipologija bespravne izgradnje, status građevinskog zemljišta,

parcelacija sa evidencijom građevinskih parcela, svojinski status stambenih zgrada sa više stanova, koje su

(bile) u državnoj/društvenoj svojini a stanovi/stambene jedinice su nakon otkupa/privatizacije u privatnom vlasništvu, svojinski status zajedničkih prostorija u zgradi, granice građevinske parcele kolektivnih

stambenih zgrada (blokovi, i sl.) i dr. Nije, takođe, rešen problem kompenzacije onim bespravnim

graditeljima koji su godinama izdvajali sredstva za stambenu izgradnju iz svog ličnog dohodka, ali nisu

dobili društveni stan na korišćenje i otkupili ga po bagatelnoj ceniix. Najteži promašaj ovog zakona, po

našem sudu, je što nisu uspostavljeni kriterijumi za razlikovanje bespravne izgradnje koja poštuje

urbanističku normu i ne ugrožava tuđu svojinu i javno dobro, od uzurpacije koja krši urbanističku normu i

standarde, ugrožava i/ili zauzima tuđu svojinu i javna dobra i smanjuje kvalitet življenja i ambijentalne

vrednosti okruženja. Takođe, ozbiljno ograničenje ponuđenog koncepta legalizacije vidimo u tome što

sredstva prikupljena legalizacijom neće biti dovoljna za izgradnju i uvođenje osnovne komunalne opreme

(vodovod, kanalizacija, ulična mreža i sl.), odnosno što će zone bespravne izgradnje i dalje ostati

komunalno podstandardne, a time higijenski, zdravstveno i ekološki nebezbedne.

Procene obima bespravne izgradnje su različite. M. Janić računa da je u Beogradu tokom 40 godina

bespravno izgrađeno oko 150 000 stanova i kuća (Janić, 1998). Realan broj bespravno izgrađenih

stambenih jedinica u Srbiji je oko 700 000 (Petovar, 1998), mada nije neosnovana ni procena od oko milion

stanova i kuća izgrađenih bez urbanističke i građevinske dozvole, ili sa nepotpunim i nezakonitim

dozvolama.

Prema podacima iz resornog Ministarstva za urbanizam i građenje Republike Srbije, do postavljenog roka

(13. novembar 2003. godine), podneto je ukupno 377 506 zahteva za legalizaciju bespravno izgrađenih i/ili

dograđenih stambenih i drugih objekata (poslovne zgrade, javni objekti, pomoćne zgrade i dr.). Od toga, u

Vojvodini je podneto 80 091 zahtev, u Centralnoj Srbiji (bez Beograda) 149 509 zahteva, a na

Administrativnom području Beograda (16 opština) 146 792 zahteva. Оvo nije konačan broj bespravno izgrađenih objekata, budući da je jednom prijavom za legalizaciju izvršena prijava svih objekata na jednoj

katastarskoj parceli, tako da će se konačan broj utvrditi tek nakon obrade svih predmeta. Na primer, jedna

prijava može da sadrži i po nekoliko stambenih jedinica koje su izgrađene u jednom višestambenom

objektu na jednoj parceli. Pored toga, javna preduzeća su jednom prijavom obuhvatila sve objekte koji se

nalaze na teritoriji jedne opštine, dakle na većem broju katastarskih parcela. Takođe, za veliki broj

podstandardnih objekata, od improvizovanih građevinskih materijala, izgrađenih na javnom zemljištu, u

industrijskim zonama i sl. zahtevi za legalizaciju neće ni biti podnošeni. Tokom dve godine nakon

usvajanja novog Zakona o planiranju i izgradnji, legalizovano je manje od 3% podnetih prijava, što

potvrđuje neutemeljenost, nepotpunost i manjkavost zakonskih rešenja. Posebno sporna su podzakonska

akta i uputstva o implementaciji zakona, kojima se omogućava legalizacija objekata koji krše urbanističke

norme i civilizacijske standarde. Kršenje urbanističkog reda se nastavlja, a inkriminisanje bespravne gradnje kao krivičnog dela je prazno slovo na papiru, kako zbog korumpiranih inspekcijskih službi

(opštinskih, gradskih i republičkih), koje retko podnose prijave protiv investitora i graditelja koji krše

propise, tako i zbog sudova koji te prijave ne procesuiraju ili odlažu u nedogled.

15

Legalizacija kao poništavanje urbanističke norme

Postoji nekoliko suštinskih razlika između klasične i uzurpatorske bespravne izgradnje. Klasična bespravna

izgradnja odvija se na sopstvenoj parceli, poštuje regulacionu liniju i javne površine, poštuje urbanističku

normu (rastojanje prema susedu, okruženje...). Klasična bespravna izgradnja, po pravilu, se preduzima radi

zadovoljavanje stambene potrebe sopstvenog domaćinstva i nije namenjena prodaji. Uzurpatorska bespravna izgradnja zauzima tuđe zemljište i objekte, ometa njihovo fukcionisanje i kvalitet stanovanja

(nadziđivanje van dozvoljenih granica, probijanje građevinske i regulacione linije, narušavanje vertikalne

regulacije, ugrožavanje temelja i stabilnosti objekta koji se nadziđuje i/ili temelja susednog objekta,

nezakonito priključivanje na infrastrukturu, promena mikroklime, zauzimanje zajedničkih prostora koji su

neretko od vitalnog značaja za funkcionisanje zgrade i sl.). Uzurpacija je, po pravilu ''pokrivena''

nepotpunim, nezakonitim i protivpravno izdatim saglasnostima opštinskih i gradskih službenika, a neretko

i nenadležnih službi. Uzurpatorska izgradnja, po definiciji, krši urbanističku normu.

Uzurpacija javnih prostora i dobara i tuđeg privatnog vlasništva poprima masovne razmere početkom

devedesetih godina, naročito zahvaljujući institutu privremene urbanističke i građevinske dozvole i Zakonu

o nadziđivanju stambenih zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanovex. Novi bogataši i tzv. moćni

investitori neograničeno zloupotrebljavaju i izigravaju oba ova propisa bez imalo rizika, uz podršku i saradnju političara, opštinskih, gradskih i republičkih činovnika i sudova. Tako izgradjene objekte prodaju

građanima koji kao savesna treća lica kad tad nailaze na problem legalizacije i uknjižbe. Da nevolja bude

veća jedan deo savesnih kupaca su izbeglice na koje je bačen odijum uzurpatorske izgradnje. To je,

naravno, još jedna od ovdašnjih hipokrizija gde počinioci optužuju žrtvu.

Sredstva prikupljena legalizacijom, medjutim, nisu dovoljna za uvođenje i rehabilitaciju osnovne

komunalne opreme (vodovod, kanalizacija, ulična mreža i sl.), tako da zone bespravne izgradnje i dalje

ostaju bez odgovarajuće komunalne infrastrukture, pa su higijenski, zdravstveno i ekološki neuslovne i

riskantne za stanovanje. Istovremeno, ostaje obaveza javne uprave da obezbedi izgradnju pomenute

infrastukture koja za to nema sredstava. Profit od ove nelegalne izgradnje pokupili su ''vešti'' investitori koji

su obezbedili ''dozvole'' za izgradnju, a stanove prodali savesnim kupcima, koji putem legalizacije treba da obezbede sredstva za komunalno i infrastrukturno opremanje. Dodatne troškove iziskuju opravke kolovoza,

trotoara i drugih javnih površina koje zaštićeni uzurpatori uništavaju tokom izgradnje svojih objekata, uz

pravovremeno obezbeđenje čutnje inspekcijskih službi. Ti troškovi se namiruju iz budžeta, odnosno od

poreskih obveznika i savesnih građana. Blokovi u centralnim gradskim zonama, građeni u prvoj polovini

20 veka, kao i novi blokovi građeni u periodu socijalističke moderne, postepeno se pretvaraju u haotične i

neuredne krajeve, nalik mahalama i kasabama iz starih romana.

Pored navedenih problema, međutim, suštinski promašaj ovog poslednjeg projekta legalizacije je

poništavanje urbanističke norme, koje se formalizuje u podzakonskim aktima. Za primer navodim odredbe

''Odluke o privremenim pravilima i uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju i upotrebnu dozvolu za

objekte izgrađene odnosno rekonstruisane bez građevinske dozvole do 13. maja 2003. godine'' (Službeni

list grada Beograda, 30/2003), na osnovu koje se vrši legalizacija bespravno izgrađenih objekata (u daljem tekstu Odluka). Primena ove Odluke vraća Beograd u predurbano stanje. Pomenuta Odluka sadrži, između

ostalog, nekoliko odredbi kojima se legalizuju najdrastičnije uzurpacije u gradskom prostoru. Gradske

podceline u kojima se Odluka primenjuje su definisane nepotpuno, a kriterijumi klasifikacije nisu jasni.

Odluka dopušta legalizaciju aktivnosti koje su nezamislive u gradskom prostoru. Tako, na primer,

''Odobrenje će se izdati pod sledećim uslovima: (…) za objekat u kome se obavlja delatnost štetna po

zdravlje i okolinu ili ako se u njemu odvijaju tehnološki procesi koji bi mogli da ugroze okolne objekte

požarom, eksplozijom ili ispuštanjem opasnih materija ako se pribavi odobrenje od nadležnog organa za

obavljanje određene delatnosti koja nije štetna po zdravlje i ne ugrožava okolinu'' (član 11, stav.2), kao i

''za objekat za proizvodnju, preradu i uskladištenje zapaljivih tečnosti, zapaljivih gasova i eksploziva ako se

pribavi saglasnost od organa unutrašnjih poslova nadležnih za zaštitu od požara'' (član 11, stav 3). Drugim

rečima, ako građanin pribavi ekspertsko mišljenje od nadležnog organa, može da legalizuje proizvodnju eksploziva, otrovnih gasova i sličnih proizvoda u sred stambene zone. Ako znamo šta sve slovi za

ekspertsko mišljenje nije teško zamisliti šta će sve dobiti dozvolu za rad u stambenim zonama glavnog

gradaxi. Odredbama ove Odluke, poništavaju se osobenosti gradskih područja i njihovih ambijentalnih i

prostorno-fizičkih odlika. U blokovima individualnog stanovanja izdavaće se odobrenja za objekte do četiri

16

etaže. Tako se zone individualnog, porodičnog stanovanja pretvaraju u zone srednje spratnosti do četiri

etaže. I to na osnovu Odluke o privremenim pravilima i uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju i

upotrebnu dozvolu, koja treba da služi za legalizaciju objekata koji će trajati desetinama godina, ali i za

oblikovanje ambijentalnih i urbanih obeležja grada.

Ova Odluka izlaže savesne građana potencijalnom nasilju i ucenama od strane bespravnih graditelja – uzurpatora. Ako vlasnik nepropisno izidanog objekta ''pribavi saglasnost suseda'', može legalizovati

doslovno sve: i to što je svojim objektom ''prešao granicu parcele prema susedu'', i to što se ''atmosferske

vode prelivaju na susednu parcelu ili objekat'', i to što objekat ''izgrađen na ivici parcele ima otvore koji

gledaju na susednu parcelu'', što je ''na manjem rastojanju od propisanih ovom odlukom'', itd. (član 17).

Kakvim pritiscima može da bude izložen građanin, kome je komšija-uzurpator uradio sve što je u

pomenutom članu nabrojano, ako odbije da ovom moćniku i/ili nasilniku da saglasnost. Takvo odbijanje se

naročito preporučuje u državi u kojoj počinioci najtežih krivičnih dela slobodno šetaju i bivaju promovisani

u medijske zvezde. Da cinizam kreatora ove Odluke bude veći, ovaj član je stavljen u poglavlje

naslovljeno: ''Pravila i uslovi za zaštitu interesa suseda'' (sic!). Ne manje važne od pomenutih i sličnih

odredbi su i vrednosne i političke posledice. Ovakva legalizacija daje za pravo građanima koji su kršili

urbanističke i druge norme i zakonske propise, a kažnjava i smanjuje vrednost imovine savesnih građana

koji su se pridržavali propisa i koji su, u situacijama kada su morali da grade i adaptiraju svoje objekte bez dozvole (pre svega zbog neodgovornog i koruptivnog ponašanja nadležnih gradskih i opštinskih službi),

nastojali da ne ugroze svoje susede i da poštuju urbanistički red i normu. Ukratko, ovakvim i sličnim

odlukama, zakonskim i podzakonskim aktima legalizuje se uzurpacija javne i tuđe imovine i poništava

urbanistička norma kao bazični princip uređenja i izgradnje grada.

i Pojam bespravne izgradnje (illegal construction) odnosi se na izgradnju stambenog ili nekog drugog (poslovnog, pomoćnog i drugog)

objekta bez propisane urbanističke i građevinske dozvole, odnosno na dogradnju, adaptaciju ili rekonstrukciju objekta. Izgradnja u

seoskim naseljima nije bila regulisana, budući da najveći broj seoskih naselja nije imao urbanističke uređajne osnove, na osnovu kog

dokumenta se mogla izdati građevinska dozvola za izgradnju na parceli (što je zakon propisivao). Stoga bi se izgradnja stambenih i

drugih objekata u seoskim naseljima za koje nije postojala potrebna urbanistička-planska dokumentacija mogla nazvati spontanom

izgradnjom, koja je, po pravilu, sledila tradicionalne obrasce i norme građenja.

ii Promet stanova u privatnom vlasništvu na tržištu bio je neznatan, kao i broj stanova koje su društvena građevinska preduzeća mogla

da ponude na tržištu, ali pod vrlo restriktivnim uslovima i opet samo preko radne organizacije u kojoj je potencijalni kupac bio

zaposlen.

iii

U drugoj Jugoslaviji urbanističko planiranje i stambena politika bili su u nadležnosti republika.

iv Postoje primeri prekršajnih, novčanih ili zatvorskih kazni do 60 dana za vlasnike koji su dogradili klozet ili sobu u sopstvenoj zgradi

bez urbanističke i građevinske dozvole, koju su opštinske vlasti odbile da izdaju zato što je po urbanističkom planu taj objekat bio

planiran za rušenje ili, još gore, zato što za to područje nije bio donet urbanistički plan (Petovar, 2003).

v Rečit primer za ovo je izgradnja objekta TV PINK, koja je urađena sa privremenom dozvolom, datom za oko 800 m2 i za

kombinovanu stambeno-kulturnu namenu. Moćni vlasnik TV PINK legalizovao je objekt posle promene vlasti u jesen 2000. godine,

uprkos tome što je ukupna površina objekta preko 4000 m2, što je prekršen dozvoljen indeks izgrađenosti, što je probijena

građevinska linija, što nije obezbeđen potreban broj parking mesta u skladu sa normativima iz važećeg regulacionog plana, itd., itd.

Nakon posete nekoliko ministara nove političke nomenklature, posle promene vlasti u jesen 2000. godine, kao i nagrade na Salonu

arhitekture, bilo je jasno da će objekat TV PINK biti legalizovan sve sa probijenim urbanističkim standardima, odnosno da neće

morati da ispuni urbanističke norme iz Regulacionog plana. Ovome treba dodati da su institut privremene urbanističke i građevinske

dozvole koristile i državne ustanove i preduzeća, kao i privatnici, podjednako probijajući urbanističke norme i standarde.

vi Procenjuje se da preko 80% stanova na Novom Beogradu, nije upisano u zemljišne knjige/katastar. Ukupno u Srbiji tek 42%

stambenih jedinica je upisano u katastar. Početkom 2004. godine, Svetska banka je finansijski podržala program uređenja katastra u

Srbiji, koji bi trebalo da bude završen za dve godine.

vii

Za neke značajne javne objekte u Beogradu se rumorilo da su izgrađeni bez urbanističke i građevinske dozvole (kongresni centar

''Sava''), ili da nisu bili tehnički primljeni odnosno da nemaju upotrebnu dozvolu (most ''Gazela''). Ti podaci se ni danas ne mogu

proveriti. Može se međutim proveriti da su mnogi skupi i veliki objekti izgrađeni sa privremenom dozvolom, kao što je Staklenac ili

objekat Jugodrva na Trgu Republike, Tržni centar u Sremskoj ulici i dr. Bez urbanističke i građevinske dozvole gradili su svoje vile i

predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević i načelnik generalštaba Nebojša Pavković, braća Karići i mnogi drugi. U centralnoj

17

beogradskoj opštini Savski venac, sa ekskluzivnim stambenim zonama, koja je 1991. godine brojala oko 17 500 stambenih jedinica,

podneto je preko 3000 zahteva za legalizaciju.

viii

Evidentno kršenje urbanističkih propisa i planova koje srbijanski tajkuni svakodnevno praktikuju prolazi bez ikakvih sankcija od

strane inspekcijskih službi ili sudova. Dovoljna je politička zaštita jedne od mnogobrojnih partija koje su na vlasti ili u različitim

koalicijama na lokalnom, gradskom ili republičkom nivou, da ''zaslužni'' tajkun može javno i bahato da manifestuje svoju nedodirivost

i dato mu pravo da krši urbanističke norme i propise.

ix Pojedine lokalne vlasti (Novi Sad, na primer) su oslobodile bespravne graditelje od plaćanja naknade za korišćenje građevinskog

zemljišta za stambenu površinu do 50 m2, kako zbog pomenutih ulaganja, tako i zbog socijalnih razloga.

x Motiv uvođenja privremene dozvole bio je da se premosti blokada izdavanja urbanističkih i građevinskih dozvola, zbog nepostojanja

regulacionih planova za brojna gradska područja. Zloupotreba višeznačno definisanih odredbi o privremenoj dozvoli započeta je

odmah nakon njenog donošenja, da bi eskalirala u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, kada su davane privremene dozvole za ob jekte

površine nekoliko stotina kvadratnih metara, za koje je bilo jasno da nikada neće biti uklonjeni, bez obzira na namenu površine i

urbanističke uslove predviđene regulacionim planom. Slično se dogodilo i sa Zakonom o nadziđivanju. Evidentne zloupotrebe ovih

instituta nisu proizveli bilo kakve posledice na opštinske i gradske činovnike koji su ove dozvole pripremali i potpisivali. Mnogi od

njih su još uvek na visokim položajima u Republici i u Beogradu (a verovatno i u ostalim gradovima u Srbiji), iako iza sebe imaju

desetine i stotine potpisanih dozvola, koje su uništile urbanost gradova u Srbiji.

xi Prema informacijama u dnevnoj štampi, zgrada CK na Ušću, sa pripadajućom građevinskom parcelom (čija površina nije

obelodanjena), prodata je za oko 20 miliona maraka, nakon što je pribavljeno ekspertsko mišljenje da zgrada mora biti srušena zbog

oštećenja tokom NATO bombardovanja, te da će troškovi rušenja i deponovanja otpada koštati oko 10 miliona maraka. Zgrada nije

srušena, već je obnovljena, a biće i proširena. Za javnost anonimni ‘eksperti’ će i dalje prodavati ‘ekspertska mišljenja’, nadležna

strukovna komora neće reagovati, niti će tim ‘ekspertima’ biti oduzeto pravo na rad, što bi bila normalna posledica ovakve

zloupotrebe struke.

1

Друштвена и урбанистичка норма

Литература:

Андрија Гамс (1990), Друштвена норма. Појава – настанак и значај. Београд: Савремена

администрација. Андрија Гамс (1995), Нагон и норма. Путеви и беспућа културе. Београд: Филип

Вишњић и Савремена администрација. Иван Јанковић и Весна Пешић (1981) Друштвене

девијације. Критика социјалне патологије. Београд: Виша школа за социјалне раднике.

''Значај норме за постојање друштва је детерминативан'', каже Андрија Гамс. ''Норма га с једне

стране одређује као посебну појаву у свемиру, а с друге стране је

differentia specifica у односу на животињска друштва: само људско друштво живи и постоји по

нормама, животињска друштва живе по урођеним нагонима животиња која их сачињавају'' (Гамс,

1990:3). Није се људско друштво одвојило од животињског, нити од примитивних облика

првобитних заједница путем рада, као свесне, сврсисходне делатности, нити је пак организација или

нека друга одредница суштинска разделница између људског друштва и других облика заједница.

Људско друштво се одвојило од животињског путем норме, и норма је одредница која стоји у

основи развоја и цивилизованости људског друштва. Норма није само правило понашања, јер

одређена правила понашања, заснована на инстинктима, постоје и у животињским друштвима. У основи норме, њеног формирања, одржавања и унапређивања стоје друштвене вредности, које с у

одређеном времену и у одређеном друштву (друштвима) општеприхваћене. Савремена, демократска

плуралистичка друштва заснивају се на системима норми чије поштовање омогућава функцинисање

тих друштава и квалитет живљења грађана.

Појам ''норма'', каже Гамс, има више значења. Потиче од истоимене латинске речи ''norma'', која је у

почетку означавала тесарев угломер, касније мерило опште узев, а још касније правило. И у

данашњим језицима та реч или речи изведене из тог корена означавају одређену меру (нпр. радна

норма), правило (нормирати, подвести под правила једно стање), а затим и одређен просек стања

ствари, чињеница, односа. Норма у значењу друштвеног правила садржи одговарајуће друштвене

вредности.

Постоје различита објашњења настанка друштвене норме. Поменимо, на пример, теорије

друштвеног уговора, према којима се људи одричу неких својих природних права и суверенитета и

преносе овлашћења на државу која уређује и регулише њихове међусобне односе (Хобс, Русо, доба

просветитељства). Из стања у коме влада ''рат свију против свих'', или у коме је ''човек човеку вук'',

путем друштвеног уговора долази се у стање уређених друштвених и међуљудских односа.

На трагу Фројдове психоаналитичке терије, Андрија Гамс тумачи настанак друштвене норме

забраном непосредног задовољавања природних (животињских) нагона. Корен друштвених норми

је у забрани, односно у сублимацији природних нагона посредством забране у култивисане

друштвене односе и форме. У складу са Фројдовом теоријом, култура се разумева као репресија

нагона, тј. као потискивање и преусмеравање нагона. Утолико је култура појам истоветан са људским друштвом: ''Етика је ограничење нагона. (...) Тотемизам, први облик религије који знамо,

доноси собом као неизбежне конституанте свог система низ запосвести и забрана које не значе

ништа друго до одрицање од нагона''.

Без обзира на теоријско тумачење настанка и природе друштвене норме, сложићемо се да је базична

функција друштвене норме регулисање односа између људи, социјализација појединца и спремност

на прихватање одговарајућих друштвених вредности. Функција норме је и у заштити појединца од

других људи, односно усклађивање различитих интереса, који могу бити опречни и у сукобу.

Постоје, дакако и многе норме које су у нескладу са општеприхваћеним цивилизацијским

стандардима (на пример, норме које подржавају различите облике дискриминације, родне

неравноправности). Овде не можемо улазити у огромну тему утицаја идеологије на формирање друштвених вредности и однос норме и вредности. Норма као правило о понашању људи у друштву

представља систем узајамних права и обавеза људи у друштвеним односима. ''У начелу, однос

између норми и вредности је однос између средстава и циља: норме налажу оно понашање за које је

највероватније да ће довести до остварења неке жељене вредности, Међутим, између норми и

2

вредности може постојати несклад, тако да поступање према нормама не доприноси остваривању

вредности'' (Јанковић и Пешић, 1981:9-10).

Норма је правило које регулише односе међу људима у друштву и има три основне одлике: (1) она

је свесно, од стране самих људи донето и формулисано правило; (2) она има одређени разлог и

одређену сврху због чега је донета; (3) она је увек општа, односи се на одређене заједнице људи и све појединце те заједнице. Норма је углавном била обрађивана у праву. Шире гледано, норма не

регулише само понашање, већ и друштвене односе у целини. Одлика друштвене норме је и та да она

регулише односе појединаца у друштву и то на начин што обезбеђује чланове заједнице од

неконтролисаног испољавања себичности (као једног од начина иживљавања нагона самоодржања)

према другим члановима заједнице. Ова одлика норме указује и на њен репресивни карактер.

Постоје различите норме у друштву, као што се друштвене заједнице и системи међусобно

разликују у погледу успостављених и доминантних норми. Сматра се да су најстарије норме

религијске, са израженом друштвеном функцијом уређивања односа у заједници и дефинисања

правила понашања (латентне и манифесне функције религијске норме). За разумевање друштвених

норми важна су њихова обележја постепености/еволутивности. У савременом друштву постоји

плурализам вредности и норми, али се ипак могу одредити неке доминантне вредности и норме демократског друштва засноване на концепту људских права, правне државе, поштовања својине и

уговорних односа, које се суштински разликују од норми у тоталитарним системима, са

неограниченом влашћу појединаца или владајућих номенклатура, кршењем закона, људских права

итд.

Овде ћемо се задржати на теми и размотрити проблем проблем урбанистичке норме. На трагу

претходно изнетих ставова о природи друштвене норме, има основа тврдити да је успостављање

урбанистичке норме био начин да се обезбеде правила изградње и коришћења простора у насељу, те

да је урбанистичка норма основ изграње, уређења и коришћења насеља. Норма је та која одређује

урбанитет једног насеља, односно његову физиономију, уређеност, квалитет живљења, његове

амбијенталчне целине и вредности. На исти начин као што су правне, моралне и друге норме основ формирања и уређења људског друштва, урбанистичка норма је основ обликовања, развоја и

урбанитета насеља. Ако норме, вредности и реакција (на кршење норме) чине основне елементе

друштвеног поретка, онда можемо тврдити да урбанистичка норма чини основу обликовања,

уређења и коришћења градског простора. Не постоји јединствена урбанистичка норма, али постоје

културни и цивилизацијски кругови у којима се формирају и развијају насеља (градови), који нам

омогућавају да правимо регионалне и историјске класификације градова: европски градови,

западноевропски градови, медитерански градови, источњачки градови, ханзеатски градови... И када

говоримо о појединим типовима насеља (махала, касаба) знамо да су у њихову просторно-физичку и

грађевинску матрицу уграђене одређене норме, односно да су та насеља такође резултат деловања

одговарајућих норми и вредности на којима се оне темеље. Те норме се суштински разликују од

норми на којима су створени европски градови или градови Северне Америке, на пример.

Зашто се данас и овде, у Србији, бавимо питањем урбанистичке норме, за коју се може узети да је

опште место у урбанистичкој теорији? Да ли нам изглед наших градова даје за право да отворимо

тему о поштовању и придржавању урбанистичке норме у изградњи и уређењу наших градова?

Постоје озбиљни аргументи којима се може подупрети теза о поништавању одређених

урбанистичких норми које се у савременим европским градовима исказују преко контролисане и

усклађене намене простора, начина дефинисања и поштовања регулационих и грађевинских линија,

индекса изграђености, режима коришћења јавних површина (тротоари, зелене површине...),

стандарда грађења, цивилизацијски утемељених стандарда квалитета живљења и др. Градови у

Србији су, нарочито током последње две деценије изложени драматичном урушавању урбанитета.

Најчешће се кривица за такво стање ствари сваљује на бесправне градитеље, као и на маштовите

пројектанте новокомпонованих архитектонских призора. То су, по нашем суду, само епифеномени процеса поништавања урбанистичке норме као основног принципа изградње и уређења насеља.

Главни актери су криминализована држава (локална, градска, републичка власт и управа),

некомпетентна и неодговорна струка/професија, и нефункционисање правне државе и њених

механизама.

3

Одлика градова, нарочито оних дугог трајања, са разноврсним и очуваним споменицима историје и

културе, са одржаним традиционалним урбаним матрицама, јесте поштовање и континуитет

урбанистичке норме. Ако за пример узмемо Статут града Дубровника, с краја 13 века, видећемо да

се многе урбанистичке норме на којима се темељило обликовање градског простора и изградња

Дубровника, поштују и данас.

Насупрот овом примеру, стоји искуство Београда. На примеру два правна института може се

показати како је градска власт у Београду омогућила (или посредовала) у поништавању

урбанистичке норме као темељног упоришта грађења и коришћења градског простора. Средином

осамдесетих година, градске власти уводе ''привремену урбанистичку и грађевинску дозволу'', која

је требало да премости проблем у издавању урбанистичких и грађевинских дозвола у зонама за које

нису били урађени детаљни урбанистички планови, или је њихова реализација била неизвесна.

Према почетној идеји, привремена дозвола се издаавала за реконструкцију и адаптацију мањих

објеката (до 50 м2), односно монтажних објеката. Од самог увођења института привремене дозволе,

започиње њена систематска злоупотреба, како од инвеститора и пројектаната (пројектовање

објеката површине до неколико стотина, па и хиљада квадратних метара, пробијање регулационих и

грађевинских линија, пробијање практикованих урбанистичких стандарда (однос паркинг места и изграђене површине стамбеног или пословног простора, зелене површине, индекси изграђености и

заузетости парцеле и сл.), тако и од чиновника у општинским, градским и републичким службама

(издавање привремених дозвола за велике површине, издавање дозвола за одступање од издатих

привремених дозвола, па опет дозвола за нова одступања, итд., итд.). На основу привремене дозволе

изграђени су многи велики објекти у Београду (Стакленац и Југодрво на Тргу Републике, зграда ТВ

ПИНК, тржни центар у Сремској улици), као и десетине хиљада вишеспратница, колективних и

једнопородичних стамбених зграда. Иако су већ током последње деценије двадесетог века биле

евидентне катастрофалне последице и урушавање урбанитета града, привремена дозвола до скора је

имала право грађанства у Београду. Један од примера било је одбијање градоначелника Београда,

пре неколико година, да обнови ''привремену употребну дозволу'' за спортску дворану Београдска

Арена, што је изазвало њено затварање, и, наравно, неописано чуђење и неразмевање у страној штампи. За људе социјализоване у право уређеним државама, било је несхватљиво да објекат у коме

је одржано Европско првенство у кошарци има ''привремену употребну дозволу''.

Други пример је ''Одлука о привременим правилима и условима за издавање одобрења за изградњу

и употребну дозволу за објекте изграђене односно реконструисане без грађевинске дозволе до 13

маја 2003. године'' (Службени лист града Београда 30/2003), на основу које се врши легализација

бесправно изграђених објеката. Поменута Одлука садржала је, између осталог, неколико одредби

којима се могу легализовати надрастичније узурпације у градском простору. Одлуку је

поништио/укинуо Врховни суд Србије неколико година након њеног доношења и примене, и то на

основу тужбе групе грађана, а не, на пример, неког стручног удружења или организације или

институције у области планирања и уређења простора.

Одлука je допушталa легализацију активности које су незамисливе у градском простору, нарочито у

стамбеним зонама. У подручјима са ''бесправном изградњом и подручјима знатне бесправне

изградње'' на територији Београда, примењују се ''Правила и услови за заштиту јавног, односно

општег интереса'', у којима између осталог стоји: ''Одобрење ће се издати под следећим условима:

(...) за објекат у коме се обавља делатност штетна по здравље и околину или ако се у њему одвијају

технолошки процеси који би могли да угрозе околне објекте пожаром, експлозијом или

испуштањем опасних материја ако се прибави одобрење од надлежног органа за обављање одређене

делатности која није штетна по здравље и не угрожава околину'' (члан 11, став.2), као и ''за објекат

за производњу, прераду и ускладиштење запаљивих течности, запаљивих гасова и експлозива ако se

прибави сагласност од органа унутрашњих послова надлежних за заштиту од пожара'' (члан 11, став

3). Другим речима, ако грађанин прибави експертско мишљење од надлежног органа, може да легализује производњу експлозива, отровних гасова и сличних производа у сред стамбене зоне.

Озбиљан проблем са овом Одлуком био је излагање грађана потенцијалном насиљу и уценама од

стране бесправних градитеља - узурпатора. Ако власник непрописно изиданог објекта ''прибави

4

сагласност суседа'', може легализовати дословно све: и то што је својим објектом ''прешао границу

парцеле према суседу'', и то што се ''атмосферске воде преливају на суседну парцелу или објекат'', и

то што објекат ''изграђен на ивици парцеле има отворе који гледају на суседну парцелу'', што је ''на

мањем растојању од прописаних овом одлуком'', итд. (члан 17). Шта ће се десити ако и када

грађанин, коме је комшија-узурпатор урадио нешто од онога што је у поменутом члану набројано,

одбије да овом моћнику и/или насилнику да сагласност. Да цинизам креатора ове Одлуке буде већи, овај члан је стављен у поглавље насловљено: ''Правила и услови за заштиту интереса суседа'' (sic!).

Одредбе ове Одлуке поништавају особености градских подручја и њихових амбијенталних и

просторно-физичких одлика. Одлука дозвољава да се у зонама индивидуалног становања издају

одобрења за објекте који ''немају више од четири етаже''. Тиме се зоне индивидуалног, породичног

становања претварају у зоне средње спратности до четири етаже (високом сутерену и поткровљу ће

се проглеати кроз прсте) (чланови 25, 26..). Тако далекоежне одлуке о конфигурацији и обележјима

грађеног простора доносе се на основу Одлуке о привременим правилима и условима за

издавање одобрења за изградњу и употребну дозволу објеката који ће трајати десетинама година

и који радикално мењају амбијенталне, урбанистичке и еколошке вредности и обележја градских

зона. Не мање важне од поменутих су и вредносне и политичке последице ове Одлуке. Оваква

легализациј награђује грађане који су кршили урбанистичке и друге норме и законске прописе, а кажњава и умањује вредност имовине савесних грађана који су се придржавали прописа и у

ситуацијама када су морали да граде и адаптирају своје објекте без дозволе (пре свега због

неодговорног и коруптивног понашања надлежних служби), настојали да не угрозе своје суседе и да

поштују урбанистички ред и успостављене норме.

Јавно добро је темељни концепт савременог европског града. Град као јавно добро обухвата и

појединачне легитимне интересе грађана. Заштитом урбанитета града, штите се, истовремено

легитимни интереси његових грађана: квалитет живљења, безбедност, заштита вредности и

квалитета некретнина, амбијенталне вредности, угодност боравка у граду и његовим јавним

просторима, али и приватним објектима аи просторима. Касаба и махала као тип насеља не познају

концепт јавног добра. Тај тип насеља је простони и прости збир различитих појединачних интереса, који опстају у различитим симбиозама, али не могу да остваре урбанитет карактеристичан за

европске градове и темељен на урбанистичким нормама које промовишу вредности европских

градова.

Град и јавно добро

Ларс Гемзе

''ЈАВНИ ПРОСТОР – ЈАВНИ ГРАД. КОПЕНХАГЕН КАО ПРИМЕР ХУМАНИЗОВАНОГ

ЈАВНОГ ПРОСТОРА''. У: Јавна и културна политика. Социо-културолошки аспекти.

Београд: Магна агенда, 2002, стр. 121-124; превод са енглеског Ирена Шентевска.

Како је интензитет саобраћаја у градским центрима временом нарастао, у многим градовима

доношене су одлуке да се сагради више путева и паркинг простора, чиме су јавни градски простори

постајали зоне паркинга и саобраћаја. То је често имало за последицу неподношљиве услове за

пешаке.

У Копенхагену је донета одлука да се ограничи приступ градском центру аутомобилом – корак по

корак – уклањањем коловоза и редукцијом паркирања за 2-3% годишње, да би се јавни простори

претворили из паркиралишта и саобраћајних зона у просторе намењене људима. За последњих 35

година ово је променило целокупну идеју о употреби јавних простора у Старом граду. То је уствари

променило становнике Копенхагена.

Готово сваки град на свету има прецизне податке о броју паркиралишта и протоку аутомобила у

њему. Копенхаген је вероватно једини град који има систематизоване податке и о томе како се користи простор Старог града и како се у њему развијао јавни живот. Три велике студије из 1968,

1986. и 1995. урађене у Школи архитектуре у Копенхагену снабделе су политичаре, професионалце

и јавност информацијама о изванредној промени у начину коришћења јавног простора у Старом

граду Копенхагена.

Шездесетих година није постојала традиција у коришћењу јавних отворених простора коју

познајемо из јужне Европе, па ипак се током година догодила фундаментална промена у јавном

животу града. Јавни простори који су некада били затрпани аутомобилима постепено су се

трансформисали у животне и функционалне јавне ''дневне собе'', где се људи задржавају – све дуже

и дуже. Број људи који проводе време у јавним градским просторима повећаоо се 3-4 пута од касних

шездесетих до данас, док је број аутомобила који улазе у Стари град задржан на истом нивоу од

седамдесетих година, иако се власништво над аутомобилима константно повећава у овом региону, као и у остатку Европе. Све је почело са ''инвазијом аутомобила'' и ракцијом против ње која је

довела со ''нове урбане културе'' коју данас проживљавамо.

Аутомобилска инвазија

Након Другог светског рата,а нарочито у време економског успона 50-тих и 60-тих година

двадесетог века, Стари град Копенхаген постепено је затрпаван аутомобилима. Улице и тргови

претварани су у паркиралишта за све већи број нових модела аутомобила. Планирануи су нови

аутопутеви у центру града, а постојеће саобраћајнице су прошириване, док је све више и више

аутомобила продирало у центар града. Сан шездесетих био је практично сан о аутомобилу и

једнопородичној кући за свакога. Али протестни покрети против погоршања услова за пешаке и

бициклисте све више су нарастали.

Нова урбана култура

Све је резултовало суштинским променама у начину на који људи у Копенхагену схватају саобраћај

и јавни живот – променама у саобраћајној култури и променом начина живота у јавним просторима

Копенхагена. Шезедесетих година, популарни покрети полако су почели демонстрацијама против

загађења и општег погоршања услова за становнике града које је изазвао растући број аутомобила.

Млади људи са слоганима попут ''аутомобили напоље из града'' блокирали су главне улице у

саобраћајном шпицу, протестујући против загађења и планирања нових аутопутева усред градског

центра. У 70-им и 80-им годинама и бициклисти су захтевали побољшање услова за ''меки

саобраћај''. Сигуран саобраћај и више бициклистичких трака,молимо!

Међународна нафтна криза изазвала је панику међу власницима аутомобила у 70-тим, а однос према

аутомобилима мењао се у јавности, док су у исто време увођене нове идеје о интеграцији саобраћаја – које су успориле аутомобиле. Годинама касније, у 80-тим, идеја ''аутомобили напоље из града''

лансирана је као званична кампања наачелника за саобраћај и планирање – чији је положај у то

време држала једна од мањих партија левог крила у градској влади Копенхагена. Кампања је

укључила и сугестије за побољшање јавних простора за људе уместо за аутомобиле. Данас постоји

општи политички консензус о идеји да је добро унапређивати јавне просторе,чак и по цену

ограничавања паркирања на аилицама и трговима. Кампању сада чврсто спроводи нови начелник за

саобраћај и планирање, који у овом тренутку потиче из десног или либералног крила политичког

спектра.

ДУГАЧКИ ПОСТЕПЕНИ ПРОЦЕС

Развој мреже пешачких улица од 1962. до 1973.

Године 1962, стара главна улица Стр'гет у Старом граду Копенхагена била је –као својеврсни

експеримент – претворена у пешачку улицу. Пре доношења те одлуке десиле су се многе расправе, а

силно су се забринули политичари, аутобуски превозници, и нарочито, власници радњи. ''Ми нисмо

Италијани'', ''Немамо традицију јавног живота'', Без аутомобила нема муштерија'' и ''Све време пада

киша, заборавите на јавни живот напољу'',били су неки од аргумената. Али већ на почетку то је био

велики успех. Хиљадњ људи шетало је уз и низ улицу од првог дана и то се испоставило као велики

економски успех за продавце и робне куће. Ускоро је ово постало перманентно решење и још две

улице претворене су у пешачке.

У почетку, шопинг и разгледање излога биле су главне активности, али ови простори без

аутомобила, издувних гасова, саобраћајних незгода и буке испоставили се се као изузетна места за

многе друге активности. Власници радњи доживљавали су их као наставак продајног простора на улици, али млади људи би почели овде да свирају гитаре и певају или продају накит домаће

производње и друге ствари. Првих година било је то забрањено и хапсили су их, али је касније

музика на улици легализована.

Мирне пешачке улице и тргови имали су много више потенцијала него што је шопинг. Родтељи су

могли да пусте малу децу да на миру трчкарају около без страха од саобраћајних удеса. Могла се

чути класична музика, на флаути, па све до џез саксофона, или видети мала луткарска представа иза

ћошка. Овде су се могле израђавати политичке или верске поруке и постепено су се ови простори

развили у својевсни форум културе.

Развој тргова као јавних ''арена'' од 1973. до 1977.

У време 70-тих и 80-тих година, Стари град се претвара у велики ''дом културе'' гдесе човек могао забацљати, покушати да буде забављач или би само долазио да посматра друге. Без потребе да

резервише место.

Стари град се претворио из места пасивне потрошње у активну културну арену са мноштвом

флексибилних активности. Низ фестивала настао је током година јористећи нове јавне просторе као

арене: ''Џез фестивал Копенхагена'', ''Ноћ културе'', ''Ноћ спорта'', Карневал и много других

подухвата, али најузбудљивије је то да људи спонтано откривају и нове начине да користе град.

Прославе пре и после фудбалских утакмица и polterarbend (вереничке прославе), на пример, развиле

су се током година и прерсале у представе у централним јавним просторима.

Током 80-тих већина грађевина у Старом граду била је обновљена, али у истом периоду популарни,

живи јавни простори били су исцрпљени, док је потреба за реновирањем и даљим проширењем

јавних зона опште уважавана, уз увођење вишег квалитета дизајна и урбаних детаља. Није било

довољно да простори буду добри за куповину и да су живе културне арене – требало је да буду и значајни архитектонски споменици. Места са дигнитетом, где је вредело боравити, чак и по кишном

децембарском дану.

Тако се данас Стари град и његови јавни простори не сматрају само главном трговачком зоном или

центром јавног живота – они се посматрају и као архитектонски простор великог значаја.

Наглашена окренутост ка човеку усаглашена је са акарактером Старог града као главног трговачког,

универзитетског и стамбеног подручја.

Напомена:

Између 1962.и 1996. шест пута више квадратних метара уступљено је пешацима. До 1996. имали су

на располагању укупно 96 000 м2 без аутомобила. Све пешачке улице настале су између 1962. и

1973. Након тога доминирао је развој тргова. 40% квадратних метара пешачких зона су пешачке улице, а 60% су тргови намењени предаху и уживању у животу. Шетња градом је постала изузетно

сигурна од када су уведене прве пешачке улице, а од тада су оне препуне сваког сунчаног летњег

дана.

Јavno dobro i gradski prostor

Literatura:

K. Petovar i M. Vujošević (2008): ’’Koncept javnog dobra i javnog interesa u urbanističkom i prostornom

planiranju’’. Sociologija i prostor, 179 (1) 2008, GOD. 46. Zagreb.

OKVIR ZA PLANERSKI KONCEPT JAVNOG DOBRA U URBANISTIČKOM I PROSTORNOM

PLANIRANJU

Na tragu teze o preklapanju pojmova javni interes i javno dobro, pokušaćemo da do upotrebljivog koncepta

javnog interesa dođemo preko pojma javno dobro. Javna dobra su artefakti i vrednosti koje zajednički

koristi veliki broj potrošača/korisnika. Razlog tome su dva njihova bitna svojstva: (1) nerivalski odnos –

potrošnja od strane jedne osobe ne smanjuje količinu dobra za druge potrošače; i (2) neekskluzivnost –

jednom kada je dobro na raspolaganju nije moguće ograničiti/zaustaviti njegovo korišćenje, čak i kada nije

plaćeno. To su dobra iz čijeg korišćenja nije moguće isključiti ostale, bilo zato što je to nemoguće ili, pak

suviše skupo, kao i dobra koja su namenski izgrađena/postavljena/urađena tako da budu dostupna svim

građanima, odnosno pripadnicima ciljne grupe, kao javno dobro. Ovo je izvorna, ekonomska definicija

javnog dobra (Samuelson, 1954; Begović, 1995; Providing Global Public Goods, 2003; http://en.

Wikipedia,org/wiki/public good).1

Promene u drugoj polovini 20 veka, naročito širenje koncepta ljudskih prava (građanska i politička,

ekonomska, socijalna i kulturna, envajronmentalna i druga) i njihova međunarodna zaštita i monitoring,

razvoj civilnog društva, globalizacija, partnerski odnos između državnog/javnog, komercijalnog i civilnog sektora u mnogim oblastima života itd. – modifikovale su razumevanje pojma javno dobro, kako u pogledu

značenja tako i u pogledu odgovora na pitanje ko obezbeđuje/stvara javna dobra i ko utvrđuje status i

režime korišćenja javnog dobra?

Mnoga javna dobra nisu plod državne intervencije niti, pak, pojedinačne akcije. Takođe, mnoga javna

dobra ne mogu biti omeđena kao pojedinačni proizvodi/artefakti. Javno dobro se javlja (u gradskom,

lokalnom, nacionalnom prostoru) i kao skup/rezultat različitih aktivnosti koje ga (javno dobro) formiraju u

zajedničkoj interakciji. Javno dobro može biti i proizvod prirode, u kojem je iz različitih razloga prepoznat

javni interes (prirodna dobra, resursi i sl.). S druge strane, bez kolektivne akcije, javni problemi kao što su

zagađenje, buka, ulični kriminal i sl., ne mogu biti rešeni. U literaturi se pored pojma javno dobro (''public

good''), raspravlja i o pojmu javna šteta/gubitak (''public bad/public ill'') (Providing Global Public Goods,

2003; Kaul, 2003). Javne štete su posledica nedostatka odgovarajućeg znanja, propusta u politici ili kršenja uspostavljenih propisa i regulacija. Mnoga privatna dobra doprinose javnim štetama (negativne tržišne

eksternalije), naročito u oblasti životne sredine.

Etimologija termina ''javno'' ('public') ukazuje na značenje koje se odnosi na zajedničke, univerzalno

pristupačne dimenzije zajedničkog života građana, kao i na sve one stvari koje imaju opšti uticaj na interese

svih ljudi (Kuper, 1991: 661-2), odnosno pojedinih grupa stanovništva koje definišemo kao ciljne grupe

(deca i omladina, lica sa posebnim potrebama i sl.). Kuper navodi i dva grčka ekvivalenta iz ranijeg doba:

''koinos'' i ''demosios'' (Kuper, ibid., 662). Oba se odnose na ono što je zajedničko, i na sve ono što je od

javnog ili opšteg interesa, što se zajednički koristi i što je opšte pristupačno. Ruso kaže da građanin mora i

da stvara i da bude ograničen ''najvišim upravljanjem opšte volje'', odnosno koncepcijom opšteg dobra koju

je narod stvorio (Rousseau, 23-25). Opšta volja ('volonte generale') je sinteza, kumulativ razmišljanja o opštem dobru, što ukazuje na uticaj društvenih vrednosti i istorijskog karaktera ovog pojma i njegovog

značenja. Kuper pokazuje kako su se tokom istorije smenjivale dominacije privatnosti i javnosti i kao dobar

primer navodi Vornerovu analizu evolucije ovih pojmova u američkom gradu Filadelfiji. Od jedinstvene

zajednice sa aktivnom sferom javnog u 18 veku, Filadelfija je krajem 19. veka postala grad u kojem je

privatnost i težnja ka jačanju privatnosti zadobila dominantnu ulogu. (Kuper, 1991: 666). Zaokupljenost i

jačanje ''carstva privatnog'' tokom celog 19. veka i socijalnih trauma koje je tadašnji kapitalizam nosio

doveo je do suprotstavljanja sfere javnog i sfere privatnog, uz jasan prioritet privatnih, odnosno

1 Naglašavamo još jednom, u okviru Teorije javnog izbora, budući da postoji veći broj definicija ove vrste koje su druge

teorijske provenijencije.

individualnih interesa. Uvećavanjem funkcija države, pojam privatnog povezuje se sa poslovnim

(biznisom) i tržištem, a pojam javnog sa vlašću, odnosno intervencijom javnog sektora/države (Kuper,

1991: 667). Kako primećuje Gidens (Giddens, 2004/2001: 20), ''..tržište ne može da obezbedi javni sektor.

Tržište ne može da stvori sigurno susedstvo ili čiste ulice i trotoare''.

Razvoj kulture i civilizacije donosi nove sadržaje pojma javno dobro. Mnogi artefakti koji su rezultat privatnih aktivnosti i privatnih interesa, vremenom zbog svog značaja i značenja (kulturnog, estetskog,

socijalnog, istorijskog, ambijentalnog i dr.) mogu postati i postaju javno dobro. Sličan je proces i sa

mnogim prirodnim dobrima, koja odgovarajućim procedurama i formalno bivaju proglašena za javna dobra

(zaštićeni parkovi prirode, nacionalni parkovi, rezervati, pojedinačna stabla itd.). Nesumnjiv je uticaj

društvenih vrednosti na formiranje koncepta, sadržaja i obima pojma javno dobro. Ulično svetlo, biblioteke,

obavezna/javna zdravstvena zaštita, nezavisno sudstvo, osnovno obrazovanje, obezbeđenje zdravstveno

ispravne vode, danas se uzimaju kao javna dobra koja se podrazumevaju. U velikom broju evropskih

gradova koncept gradskog prostora kao javnog dobra (pešačke zone, trotoari, javne zelene površine,

prioritet javnog prevoza, ograničavanje korišćenja privatnih automobila u centralnim gradskim zonama i

sl.) zasniva se na vrednostima koje polaze od korpusa osnovnih ljudskih prava, odnosno od prava građanina

na kvalitetnu i bezbednu socijalnu i životnu sredinu. Nema sumnje da je u savremenim demokratskim

državama (i gradovima) ogromna lista kako artefakata, tako i nematerijalnih vrednosti, koje se razumevaju kao javno dobro, iako takav njihov status nije formalizovan, što je posledica odgovarajućih društvenih,

kulturnih i civilizacijskih vrednosti koje se uspostavljaju i neguju u konkretnoj zajednici. Na primer,

bezbednost građana (od kriminala, uličnih bandi, saobraćajnih udesa i sl.) je javno dobro par exellence.

Procesi demokratizacije, globalizacije i pluralizacije donose nove interese i nove aktere i u domenu javnog

dobra i javnog interesa. U klasičnoj definiciji, javna dobra su rezultat državne intervencije (Begović, 1995).

U izdvajanju države kao jednog od aktera treba imati na umu da država nije vrednosno niti ideološki

neutralan konstrukt. U socijalističkoj/komunističkoj državi, pojam javnog dobra bio je izjednačen sa

državnom akcijom – samo je država mogla biti protagonist javnog dobra i javnog interesa, i samo su

objekti u svojini države mogli imati status javnog dobra, a kao takvi i biti zaštićeni (Petovar, 1998). Takav

pristup je umnogome osakatio sadržaj javnog dobra i javnog interesa u socijalističkoj državi, jer je koncept javnog dobra redukovao na objekte u vlasništvu države i na aktivnosti od interesa za državu, odnosno njenu

političku nomenklaturu i administrativno-upravni aparat. ''Proizvodnja'' mnogih javnih dobara u

savremenom svetu je multiakterska aktivnost, u koju su uključeni država i njene službe, civilni sektor,

privatni preduzetnici i drugi akteri. Partnerski odnos, kao i javnost i transparentnost donošenja odluka, su

glavni načini da se unapredi javno dobro i zaštite (legitimni) interesi pojedinačnih aktera u prostoru, koji su

kompatibilni i usklađeni sa konceptom javnog dobra. (Edwards and Zadek, 2003; Barrett, 2003). Pokušaj

da se definiše i kontroliše javno dobro, kao i javni interes od strane samo jednog aktera, na primer, države,

na način kako je to praktikovano u socijalističkoj državi ili liberalnom kapitalizmu, očigledno je doživeo

neuspeh.2 U savremenim demokratskim, pluralističkim državama, sa jakim civilnim sektorom i građanstvom, koncept javnog dobra je kategorija koja se podrazumeva, budući da je direktno povezana sa

nivoom kvaliteta življenja. Bezbrojni su primeri podsticanja aktivnosti kojima se unapređuju i štite javna

dobra, čak i po cenu ograničavanja mnogih prava i aktivnosti koja su koliko do juče smatrana neotuđivim

pravom pojedinaca ili grupa (režimi korišćenja i održavanja objekata u privatnoj svojini građana, na primer

i sl.).

U savremenom, politički i kulturno pluralnom društvu, građanin i korpus ljudskih prava (građanska i

politička, ekonomska, socijalna i kulturna, envajronmentalna i dr.) čine osnovu širenja koncepta javnog dobra i njegovo razumevanje kao opšteprihvaćene i neupitane društvene vrednosti. Širenje korpusa ljudskih

prava neposredno utiče na redefinisanje obima i sadržaja pojma javno dobro, naročito u pogledu

dostupnosti javnih dobara (prostorne, socijalne) i prava korišćenja pod jednakim uslovima, bez

diskriminacije i socijalnog isključivanja. Širenje koncepta javnog dobra u poslednjim decenijama 20. veka

dodatno je podstaknuto problemima nastalim ugrožavanjem životne sredine i pretnjama po kvalitet

življenja, pa čak i ugrožavanja života na planeti. Nije slučajno što se sve veći broj stručnjaka, nacionalnih i

2 Ovde samo usput spominjemo da su u ogromnoj većini zemalja tek akcije međunarodnih organizacija počele da daju prve dobre

rezultate u ovim oblastima.

međunarodnih organizacija, uključiv specijalizovane organizacije Ujedinjenih nacija, bave ''globalnim

javnim dobrima'' (Providing Global Public Goods, 2003).

Status javnog dobra i odnos javnog i privatnog u gradskom prostoru posredovan je osobenostima grada kao

ljudskog, društvenog i istorijskog artefakta. Zbog toga pojmovi javno i privatno dobro nemaju samo

ekonomski sadržaj, niti mogu biti svedeni samo na ekonomsku dimenziju. Ambijentalne karakteristike gradskih zona nisu prost zbir privatnih dobara, nego posebne vrednosti koje čine javna dobra jednog grada,

odnosno jedne državne zajednice, ili pak međunarodne zajednice. U pogledu svojinskog statusa, javno

dobro može biti u javnom i/ili u privatnom vlasništvu (zaštićena kulturna dobra, privatne galerije, privatni

parkovi itd.). Javni interes u dobrima koja su u privatnom vlasništvu utvrđuje se putem uspostavljanja

statusa dobra i režima njegovog korišćenja, koji propisuje nadležna institucija, na osnovu zakonskih

propisa. Privatizacija spomenika kulture u Italiji (na primer, galerije Ufiči u Firenci, Koloseuma u Rimu i

mnogih drugih objekata kulturnog nasleđa najvišeg ranga.), pokazuje kako se koncept javnog dobra

uspostavlja kao norma jača od vlasništva, u smislu slobode raspolaganja ili korišćenja. Nadležni zavod za

spomenike kulture utvrđuje režim korišćenja ovih objekata, koji je obavezujući za vlasnike, akcionare i

lokalnu upravu. Nacionalna i lokalna uprava imaju pravo da propisuju režime korišćenja javnih i privatnih

dobara, sa ciljem da se zaštiti javni interes i javno dobro, s jedne strane, i da se zaštite privatna dobra, s

druge. Primera radi, u mnogim državama i njihovim lokalnim zajednicama na snazi su rigorozni propisi o korišćenju i održavanju stanova i stambenih zgrada, koji ponegde idu dotle da se kod prodaje odnosno

izdavanja stana u zakup mora pribaviti saglasnost vlasnika svih ostalih stanova. Sličan smisao imaju

rigorozni propisi u pogledu održavanja i rekonstrukcije objekata u zaštićenim gradskim zonama,

građevinski, tehnički i urbanistički standardi i propisi za građenje itd.

Pored materijalnih dobara, u prostoru grada, dakako, postoje i nematerijalna javna dobra, pa se prethodna

razmatranja odnose i na takva dobra. Na primer, urbanistička norma je javno dobro kojim se obezbeđuju

odgovarajući standardi i kvalitet življenja. Urbanističkom normom se štite različiti interesi, kako

pojedinačni interesi građana, tako i javni interesi grada kao zajednice. Nematerijalne vrednosti koje gradu

daju odgovarajući nivo urbanosti i posebnosti, na primer, ambijentalne vrednosti i ambijentalne celine,

urbana matrica, memorija grada, gradski simboli, slika grada, siluete grada, itd., takođe su javna dobra jednog grada, koja zahtevaju definisanje statusa i zaštitu na isti način kao i materijalna dobra.

Da sumiramo: osnovni stubovi koncepta javnog dobra u savremenim državama su: (1) civilno društvo,

njegove organizacije i aktivnosti; (2) ljudska prava (građanska i politička, ekonomska, socijalna i kulturna,

envajronmentalna i druga prava), odnosno društvene vrednosti koje stoje u osnovi koncepta ljudskih prava;

(3) pravna država i vladavina prava (‘uređen i čvrst pravni poredak’), uključiv efikasnu i odgovornu sudsku

i izvršnu vlast; i (4) norme i standardi uređenja i korišćenja prostora zasnovani na civilizacijskim tekovima

i društvenim vrednostima građanskog društva.

Postoje različite klasifikacije javnog dobra. Ovde ćemo izložiti dve, za koje smatramo da su upotrebljive u

kontekstu teme kojom se ovde bavimo. Prva je klasifikacija prema kriterijumu opštosti, koja razlikuje četiri kategorije javnog dobra:

1. Globalna javna dobra - javna dobra koja imaju gotovo univerzalni uticaj na veliki broj zemalja

(pokrivajući više od jedne grupe zemalja ili regiona), ljudi (utićući na veliki broj a u nekim

slučajevima i na sve društvene grupe), i generacija (sadašnjih i budućih). Ukratko, to su dobra koja

se definišu na globalnom, svetskom nivou, kao što je UNESCO-ova lista zaštićene kulturne i

prirodne baštine, na primeri.

2. Regionalna javna dobra – javna dobra koja se definišu na nivou regionalnih organizacija i imaju

regionalnu dimenziju. Na primer, reka Dunav i režim korišćenja voda i priobalja Dunava.

3. Nacionalna javna dobra - Na nacionalnom nivou države podstiču ili organizuju aktivnosti

kojima se unapređuju određene vrednosti (istorijsko i kulturno nasleđe, prirodne vrednosti i

resursi, kvalitet življenja...) i produkcija javnih dobara, na jednoj strani, i minimizuje javna šteta (kriminal, loši uslovi stanovanja, siromaštvo, nepismenost i neobrazovanost, epidemije i loše

zdravstveno stanje stanovništva itd...) na drugoj strani.

4. Lokalna javna dobra. U lokalna javna dobra, između ostalog, spadaju objekti koji se u stručnoj

literaturi nazivaju objektima kolektivne potrošnje. To su javne površine (putevi, ulice, trotoari,

pešačke zone, šetališta), javne zelene površine (parkovi, drvoredi, šume), javne rekreativne

površine, komunalna infrastruktura (vodovodna mreža, kanalizaciona mreža, aatmosferska

kanalaizacija), morska i rečne obale i priobalje itd.

Druga je klasifikacija javnih dobara prema vrsti. Tako Kaul, Grunberg i Stern (1999), klasifikuju globalna

javna dobra na: 1. Prirodna globalna javna dobra, kao što su ozonski omotač, klimatska stabilnost i dr.

2. Stvorena globalna javna dobra: znanje, univerzalna ljudska prava, kulutrno nasleđe svetskog

značaja, Internet itd.

3. Ostvarenja/postignuća svetske politike: mir, zdravlje, finansijska stabilnost, savladavanje

siromaštva, envajronmentalna održivost, jednakost i pravda itd.

Po analogiji sa definicijom javnog dobra, javna šteta je direktna ili indirektna posledica nečijeg delanja na

zdravlje, sigurnost, bezbednost, svojinska prava itd. velikog broja ljudi. Globalne javne štete su: (1)

Iscrpljivanje resursa, povećanje zračenja i rizik od globalnog zagrevanja. (2) Zloupotreba i zlostavljanje

ljudi, nepravda, nejednakost, isključenost, beda, siromaštvo. (3) Rat i posledice ratova, finansijske krize,

fragamentacija tržišta, građanski sukobi, kriminal, nasilje, korupcija, poremećeni ekosistemi, socijalne

napetosti itd. (ibid.,)

U našem zakonodavstvu (Zakon o planiranju i građenju) ne pominje se pojam javno dobro. Najbliži ovom

pojmu je pojam javni interes, ali ni taj koncept nije razvijen u modernijem značenju, već u staroj paradigmi

prema kojoj se javni interes definiše preko svojinskog statusa. Takva definicija stvara značajne probleme u

okolnostima kada su svi oblici svojine postali ravnopravni, kada su mnoge aktivnosti koje su ranije bile

eminentno u nadležnosti javnog sektora i u državnoj (javnoj svojini), dobile i aktere u drugim oblicima

svojine (privatna, zadružna i sl.).

i U Milenijumskoj deklaraciji Ujedinjenih nacija navodi se deset globalnih javnih dobara na koje se fokusira međunarodna zajednica:

(1) Osnovno dostojanstvo svakog čoveka, uključujući dostupnost osnovnom obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti; (2) Poštovanje

nacionalnog suvereniteta; (3) Javno zdravlje uključujući kontrolu zaraznih bolesti; (4) Globalna sigurnost, odnosno zaštita od

kriminala i nasilja; (5) Svetski mir; (6) Harmonizovan prekogranični komunikacioni i transportni sistem; (7) Harmonizacija

institucionalne infrastrukture radi poboljšanja tržišne efikasnosti, univerzalnih ljudskih prava, transparentne i odgovorne javne uprave,

harmonizacija tehničkih standarda; (8) Upravljanje znanjem uključujući zaštitu intelektualne svojine; (9) Zaštita globalnih prirodnih

dobara i njihova održiva upotreba; (10) Stvaranje međunarodne arene za multilateralne pregovore između država kao i između

nedržavnih aktera.

Urbana politika Pojam javnog dobra, značaj urbanističke norme Pojam javnog dobra Artefakti i vrednosti koje zajednički koristi veliki broj potrošača-korisnika Nerivalski odnos – potrošnja od strane jednog korisnika ne smanjuje količinu dobra za druge (dobra namenski izgrađena, postavljena da budu dostupna svim građanima) Neeksluzivnost – jednom kada je na raspolaganju nije moguće ograničiti njegovo korišćenje Nematerijalne vrednosti kao javna dobra u gradu (isto: urbana matrica, memorija grada, gradski simboli,

siluete grada)..... Klasična definicija – javno dobro je rezultat državne intervencije (vrednosno-ideološki varijateti) Privatizacija, deregulacija – JPP: promene u razumevanju ko obezbeđuje odnosno stvara javna dobra i ko

utvrđuje status i režime korišćenja javnog dobra Artefakti nastali kao rezultat privatnih aktivnosti i privatnih interesa vremenom zbog svog značaja i

značenja mogu postati i postaju javno dobro Sličan proces dovodi i da se prirodna dobra odgovarajućim procedurama i formalno proglašavaju za javna

dobra Proizvodnja javnog dobra kroz multiakterski pristup javni, privatni, civilni sektor – partnerski odnos javnost i transparentnost – mehanizmi da se javno dobro i javni interes ne definišu samo od strane jednog aktera (makar i države) U demokratskim i pluralističkim državama koncept javnog dobra se povezuje sa nivoom kvaliteta života – zaštita čak i po cenu mnogih prava i aktivnosti koja su nekada smatarna neotudjivim pravom

pojedinaca ili grupa (režim korišćenja i održavanja objekata u privatnoj svojini građana, na primer) Svojinski status – u javnom i/ili privatnom vlasništvu bitna regulacija statusa i načina korišćenja – koji sadržaji i kako se koriste prema propisima koje sprovodi nadležna institucija – Zavod za zaštitu spomenika kulture i sl.)- muzeji , i sl. U zakonskoj regulativi Srbije javni interes i javno dobro se primarno definiše prema svojinskom statusu, a

tek potom prema drugim atributima (istorijska i kulturna vrednost itd) sužava pojam (isključuje određene objekte, dobra, vrednosti) opasnost da se u procesu promene svojinskog statusa (privatizacija državne svojine) izgube objekti građeni za potrebe pružanja usluga od javnog interesa - zakon ne određuje pod kojim uslovim anovi vlasnik može da promeni namenu objekta Opšti interes – legitimizacijska osnova planiranja Pretpostavlja konsenzus većine ključnih aktera u okviru postavljenih normi i praksi Paradigme opšteg dobra Habermansova : legitimne potrebe i individualni interesi koji se mogu poopštiti – prenebregava da je prinuda nužna, da bi se ograničila moć, potrebna je neka druga jača moć Fuko: konflikti jednom legitimizovani od praktične koristi – primena demokratskih postupaka potencijalno

destruktivne konflikte prevodi u kosntruktivne - motor društvene dinamike

Marksistička paradigma: mogućnost generalizacije individualnih interesa u dve međusobno konfliktne grupacije

Liberalistička – pluralistički model: legitimnost svih pojedinačnih interesa (načelno, ako nisu destruktivni!!) Problem – najmoćniji parcijalni interes teži hegemoniji Izvori javnog interesa opšte javno mnjenje (ko ga oblikuje i kako) najartikulisaniji – najglasniji stavovi stavovi najjačih interesnih grupa (se nužno ne poklapaju sa najglasnijim) stavovi manjina odnosno deprivilegovanih neiskazani stavovi apatične javnosti Čije (kojih aktera) dobro je ujedno i zajedničko dobro Kako se na najbolji način dolazi do saglasnosti o zajedničkom dobru u procesu donošenja kolektivnih odluka Šta je sadržaj zajedničkog dobra

R.Dahl Zastupnički stav planera Zastupanje nekog pojedinačnog ili posebnog interesa sa racionalizacijom da se time podiže uključenost

nekih grupa u društveni život, suprotstavljanjem interesima koji se zaklanjaju iza javnog interesa a zapravo podstiču socijalni isključenost, ili sl.

Dva pristupa u planiranju Kritički pragmatizam vs. Novi menadžerijalizam Kritički pragmatizam planera (građanin kao steikholder) Nastoje da obezbede nesmetanu komunikaciju i informisanost aktera, ciljaju na politizaciju postupka Novi menadžerijalizam upravljanja u javnom sektoru (građanin puki potrošač usluga u javnom sektoru) Postupak participacije sveden na proceduru, javni sektor sagledan kao sistem isporuke zasnovane na

tržištu (ojačanje potrošača od stega politike i sindikata – odnos troškovne efikasnosti – načelno na liniji depolitizacije odlučivanja u javnom sektoru)

Problem personalne i interesne afilijacije političkih nomenklatura i stručnih elita sa novoformiranom poslovnom i

ekonomskom klasom Značaj socijalnog kapitala koji je temelj civilnog društva i uslov socijalne održivosti

Uloga NGO – usluge, monitoring, lobiranje...... otvaranje političkih mogućnosti, dostupni resursi

Pitanje kvalifikovane javnosti – adekvatnost materijalnih i nematerijalnih resursa građana- socijalnih aktera

Nepoštovanje urbanističke norme u Beogradu Osnov oblikovanja, razvoja i urbaniteta naselja

Kulturni i civilizacijski krugovi – različite norme u oblikovanju naselja – regionalne i istorijske klasifikacije gradova Urušavanje urbaniteta Ilegalna gradnja sa uzrocima u: Kriminalizovana država Nekompetentna i neodgovorna struka-profesija Nefunkcionisanje pravne države i njenih mehanizama Zloupotreba instituta privremene urbanističke i građevinske dozvole Strategije legalizacije Ilegalna gradnja Promena aktera, lokacija, tipa stanovanja Članovi elite (političke i ekonomske) na ekskluzivnim lokacijama, individualni tip stanovanja (Dedinje, Senjak) Izbeglice, privatni preduzimači – srednje do nisko dohodovne grupacije – na celom području grada, individualno i kolektivno Ilegalno zaposedanje zajedničkih prostora u kolektivnom ili semi individualnom stanovanju – srednja ka nižoj klasi – celo gradsko područje Kreiranje potpuno novih područja ilegalne gradnje (obodno ili pogušćivanjem ) Sredinom 1990ih broj ilegalno građenih stanova izjednačen sa brojem izgrađenih stanova u formalnom

sektoru

Nova teritorijalnost i savremena globalizacija Novi regionalizam Glokalizacija nacionalne države Suštinska protivrečnost: prostori cirkulacije kapitala podignuti na više nivoe, a regulacija produkciono-potrošačkih odnosa potisnuta na niže (lokalne, regionalne) – promena balansa moći (Swyngeduwa) Klasni konflikt i distribucioni antagonizam refokusirani na pitanja teritorijalne i skalarne organizacije

(Brenner) Rastuća socijalna šizofrenija: kontradikcije živiotnog prostora i (apstraktnog) prostora ekonomije

(Friedman) Regioni nekada i sada Prošlost: Regioni postojali pre uspona nacionalne države – potom upravljanje manje ili više odozgo, ipak, tesno povezano sa istorijskim i kulturnim kontekstom

Danas: regionalizacija povezana sa internacionalnom podelom rada, novim tehnologijama i globalizacijom tržišta, socijalne prakse i diskursi (u ekonomiji, kulturi, upravljanju) odvijaju se na različitim prostornim nivoima, koji se povezuju na kompleksan način Identitet regiona – produkt dugotrajne svesti o pripadanju svih aktera (homogenizovano iskustvo unutar regiona) ili moći određenih aktera da nametnu neku strukturu značenja Regioni produkt socijalnih aktivnosti i borbi, reflektuju asimetrične odnose moći (Smith 1993, Massey 1995) Regionalne armature : prostorno politički izraz hegemenog socijalnog bloka u Gramšijevom značenju (MacLeod 1999: 237)

Stari-novi regionalizam Stari naglasak na spoljašnjim stimulansima javne investicije u infrastrukturu osnovni cilj redistributivni – top down, u odgovornosti (kompetenciji) države regioni se stavljaju u direktnu kompeticiju u odnosu na državna sredstva ali međusobno ostaju izolovani – malo pažnje povezivanju, medjuzavisnosti, prelivajućim efektima Novi koncept – unutrašnjeg rasta povećanje unutarnjih kapaciteta - territorijalni kapital: inovativni milje, posebno u “mekim” dobrima: odnosi aktera, percepcija potencijala, identifikacija sa lokalnim i sposobnost kretaivnog delanja (Storper 1997; Giffinger 2009). lokalne komparativne prednosti uz sinergiju među lokalnim akterima: funkcionalna povezanost – izmedju ključnih gradova i njihovog zaledja - urbani regioni od medjuregionalne konkurencije (i antagonizma) ka kolaborativnom okviru (socijalni, humani, kulturni, pored ekonomskog i fizičkog kapitala) U nekim državama EU regioni su instrumenti državne moći, manje ili više definisani odozgo, iako značajni u oblasti upravljanja, ostaju kulturološki “tanki”. U drugim slučajevima, duboko su ukorenjeni sa jakim kulturnim identitetima, ispoljenih ne samo u narativima identiteta već i u socijalnim i kulturnim institucijama. Lokalni kapaciteti - ‘proces učenja kroz strategije’ (Henderson and Thomas, 1999) razumevanje regionalnih kapaciteta i odgovarajućeg sistema podrške, monitoring razvoja u skladu sa postavljenim ciljevima, akcije zasnovane na lokalnom iskustvu (Storper, 1997).

Uspešnost ove strategije zahteva Vođstvo i viziju razvoja lokalnih aktera i administracije Jasno definisane razvojne ciljeve Participaciju građana u kreiranju socijalnih mreža, podizanja lokalnog socijalnog kapitala – konsenzus, poverenje Administrativna decentralizacija i devolucija moći Institucionalni i pravni aspekt Uspostavljanje novog nivoa državne organizacije – umrežavanje na horizontalnom nivou treba da umanji značaj odlučivanja po vertikalnom modelu, iako centralni nivo ima odgovornost u složenim odnosima i nedostajućim resursima Helsinška Deklaracija (2002) smatra regionalizaciju delom širek procesa decentralizacije koji doprinosi ekonomskom rastu, održivom razvoju, kvalitetu javnih servisa, demokratskoj participaciji. Budimpeštanska Deklaracija (2005) iznosi argumente za regionalizaciju povezujući je sa kapacitetom revitalizacije demokratije, opadanjem demokratskog deficita (niska odgovornost političkih lidera i građanske participacije), sa lokalizacijom političkih konflikata i poboljšanjem javnih servisa, itd. Regionalizacija može doprineti direktno ispoljavanju identiteta i potreba - promocija manjina (koje u određenim regionima dobijaju većinu i poboljšavaju ostvarivanje svojih interesa (Brinkerhoff & Azfar 2006). Argumenti protiv regionalizacije Ugrožava direktnu demokratiju jer umnožava birokratiju i opasnost od korupcije, uspostavljanje novih ešalona elite, moć se pomera sa centralnog na regionalni nivo (North 2002, Russel Barter 2000), što je posebno slučaj kada se regionalizacije uvodi odozgo. Rizik separatizma i umanjenog državnog suvereniteta, pod uticajem supranacionalnih i subnacionalnih centara moći (Maddocks 2002). Reteritorijalizacija i glokalizacija nacionalne države – odozgo formiranje ‘posebnih razvojnih regiona’, u duhu neoliberalne strategije sa porastom dispariteta i slabljenjem socijalne kohezije – igra sa nultim sumom ishoda Nestabilnje i kontradiktorne forme nastale iz potrebe upravljanja krizom - država nastavlja da igra centralnu ulogu u upravljanju, kontroli i transformaciji prostora, čak iako su nivoi na kojima je organizovana ta borba denacionalizovani (Brenner). U ovom kontekstu regionalizacija povezana sa tri procesa: Denacionalizacija države : od obezbeđivanja balansiranog nacionalnog sistema do imperativa da se postigne internacionalna ekonomska konkurentnost Destatizacija političkog sisitema (od vladanja ka upravljanju) Internacionalizacija političkog režima (a) strateški značaj internacionalnog i globalnog konteksta u kojima akteri države deluju; (b) značaj internacionalnih zajednica i mreža; (c) ‘brza’ internacionalizacija političkog transfera (welfare – workfare) Evropske države decentralizovane u ime ‘modernizacije’ kao odgovor na pritisak regionalnih političkih pokreta kao sredstvo povećanja moći nacionalnih država prenosom određenih nadležnosti na lokalne i regionalne nivoe Pojava regiona koji su građanski razvijeni odnosno nisu razvijeni U regionima sa razvijenim civilnim društvom i institucionalnim miljeom za ostvarivanje postojećeg sistema građanskih prava, opravdano govoriti o regionalnom građanstvu koje čini deo višeslojne celine Nasuprot tome regioni sa građanskim deficitom, erozija socijalnih prava, ograničenje mogućnosti političke i građanske participacije Dve opcije Neoklasična postavka da će brzi rast u prvom momentu usloviti rastuće disparitete a potom rezultirati konvergentnom razvoju ostalih regiona

Državna podrška teritorijalnom kapitalu najnerazvijenijih regiona) – moguće čitanje teze novog regionalizma: mobilisati lokalne resurse kako bi se razvile koparativne prednosti koje generišu pozitivne efekte u lokalnoj ekonomiji Nova teritorijalnost Promena teritorijalnih identiteta? Od identiteta ostrava ka identitetu prožimanja – umesto frontalnog odvajanja selektivna asocijacija Globalizacija i EU postepeno menjaju tradicionalne i fiksne oblike teritorijalnosti - novi sistem preplićućih autoriteta i lojalnosti (Anderson 1995). Promene lojalnosti – mnogostruke, da li i neminovno hijerarhizovane? Dekonstrukcija teritorijalne hijerarhije nacionalne države – među regionalna saradnja mimo centralne

vlasti – policentrizam – novi regionalizam Fluktuacije u teritorijalnom identitetu sporije od fluktuacija administrativne/političke organizacije prostora (izgradnja nacionalnog, regionalnog, EU identiteta) Stari lokalizam Neminovnost, prirodnost, distanca prema drugima, izolacija Novi lokalizam (?) Nameravan, voljan, otvoren prema drugačijem.... Individualizacija i diferencijacija (disembedding) Lokalna zajednica postaje najneposredniji nivo identiteta, Nacionalna država postaje udaljeniji drugi nivo, Regionalni i evropski nivo značajno slabiji: jačaju sa obrazovanjem i veličinom naselja, a slabe sa starošću Kontinentalna Evropa: transformacija teritorijalne organizacije nije “brza” već “spora” geografija, u kojoj

teritorijalne i prostorne lojalnosti stalno oblikuju politiku i svakodnevni život Balkanski kontekst Odsustvo tradicije regionalnog i lokalnog razvoja – malo suštinske pažnje novom regionalizmu (Monastiriotis & Petrakos 2009).

Koncentracija humanih i fizičkih resursa u glavnim urbanim centrima, tranzicioni problemi periferirnih gradova

Regionalizacija nametnuta od strane EU – nije zasnovana na ekonomiji prostora – lokalni antagonizmi

Dominacija starog lokalizma – opasnost da regionalizacija neminovno vodi secesionističkim zahtevima Regionalni disparitetu u Srbiji Indeks razvojnog rizika:

Između najrazvijenijeg i najmanje razvijenog okruga (NUTS3 nivo) - 1:7 Na nivou opština (NUTS4) odnos je 1: 15 (Strategija regionalnog razvoja 2005:89)

Dohodovni dispariteti u 2008 - 1:12 (NUTS 4). Efekti tranzicijskog siromaštva:

20 industrijskih gradova izgubilo je 40% dohotka i više od 50% zaposlenih u industriji ako se porede 2008 i period 1990ih (Tosic & Maksin-Micic 2009: 161-63).

Velika koncentracija kapitala u regionu Beograda i Novog Sada: na 7% teritorije Srbije , 27% populacije,

42% zaposlenih i 46% nacionalnog dohotka (Vujosevic et al 2009: 24-25) Odsustvo regionalne politike – najbolja regionalna politika Nizak potencijal novog regionalizma – regionalne armature nerazvijene Javno mnjenje pre za decentralizaciju nego za regionalizaciju 48% građana Centralčne Srbije slaže se sa stavom da “Podela Srbije na regione vodi dezintegraciji države” (23% se ne slaže; 29% ne zna) 44% se slaže da bi “Raspodela političke moći između republičkog, regionalnog i lokalnog nivoa vodila demokratskijem, transparentnijem i pravednijem upravljanju (samo 15% se ne slaže ali se značajan procenat dvoumi: 41% ne zna odgovor (http://www.protecta.org.rs/decentralizacija.php) Potencijal regionalizacije odozgo: nivo (regionalni, nacionalni, EU) na kome se određena pitanja moraju

regulisati Srbija: 53,2% - 2007 i 60,3% - 2009 (značaj regiona samostalno ili u kombinaciji) – više no u ostalim EU članicama, Bugarska – isto veći značaj ali opadajući trend, nove članice – značaj pristupnih fondova - politizacija NUTS sistema

Urbani socijalni pokreti Pravo na grad i urbano građanstvo

Urbanitet - mesto susreta, razmene različitosti, stimulacije, tolerancije – multikulturalizam vs. interkulturalizam Prioritet upotrebne vrednosti - prisvajanja Pravo na grad Superiorna forma prava- pravo na slobodu, na individualizaciju, socijalizaciju artikulacija identiteta kroz i u procesu prisvajanja i kreiranja prostora Šta su urbani socijalni pokreti Mobilizovanje određenih grupa koje specifičnim urbanim zahtevima dovode u pitanje postojeće politike i

prakse oblikovanja i upotrebe urbanog prostora prepoznavanje zajedničkih problema- interesa situacioni karakter upotreba neisntitucionalizovanih metoda nemaju formu niti ambicije političkih partija Urbani zahtev zahtevi u sferi kolektivne potrošnje zaštita susedstva od fizičkog/socijalnog ugrožavanja zahtevi za većim uticajem u političkim institucijama i kreiranju servisa koje te institucije obezbedjuju uticaj na lokalne poreze Ispoljavanje specifičnog identiteta u prostoru Moguća objašnjenja uspona i padova teorija deprivacije/relativne deprivacije implikacija da učestvuju samo najdepriviraniji teorija klasa zapostavlja pitanja neposrednih razloga mobilizacije aktera na akciju vrednosna promene Inglehartova teza o postmaterijalističkim vrednostima kao osnova novih socijalnih pokreta – principi samoostvraivanja i brige za kvalitet života – ekspanzija/segmentacija srednje klase ... teorija participacije u protestu Olsonova teorija kolektivne akcija – racionalna individua je free rider na akcijama drugih Hiršman: participacija nema za primarni cilj postizanja beneficije već ispoljavanja identiteta politički kontekst tranzicija režima u fazama kolapsa autoritarnih režima i pre uspostavljanja političkih partija limitirane mogućnosti političke opozicije, režim toleriše pokrete koji nisu eksplicitno politički ili antirežimski (ekološki na primer) tradicija razvijenosti civilnog sektora nerazvijenost gradjanskih inicijativa u post-socijalističkim gradovima odnos partija – pokret pokreti inherentno privremeni, dok njihove ideje ne pruzmu stranke pitanja specifična za odredjene lokalitete teško postaju deo agende političkih stranaka institucionalizacija tendencija institucionalizacije pokreta – koncept javno-privatnog partnerstva (akteri civilnog sektora kao partneri vlasti) Promena urbanih pokreta Kontekst privatizacija potrošnje, erozija tradicionalnih socijalnih prava,

ekspanzije lokalne uprave u formi urbanog režima Neoliberalna perspektiva homogenog građanskog društva - bez značajnin interesnih sukoba Rekonceptualizacija društvenih nejednakosti od vertikalne ka horizontalnoj perspektivi (uključeni-isključeni) Iz polja politike u sferu civilnog društva

Uključivanje trećeg sektora u proviziju socijalnih servisa - promena naglaska pokreta sa kreiranja zahteva na administriranje i sprovodjenje programa (institucionalizacija – instrumentalizacija pokreta)

Podrška strategija 'snalaženja' (t.j. izlaženja na kraj sa svojom situacijom marginalizovanosti) a ne 'napredovanja' (t.j. prevazilaženja marginalizovanosti) Zamke “geto” ekonomije - doprinose daljem izolovanju ugroženih zajednica, uvlače ih u kruženje kapitala koje je ograničeno na lokalno područje i nije povezano sa dominantnom ekonomijom Zašto marginalni ljudi i prostori ostaju dugo tihi 1. kome se obratiti – kompleksnosti urbane uprave sa telima koja nisu direktno birana 2. sa kime se udružiti

– klasna dekompozicija socijalno prostorna disperzija i fragmentacija prostorna podeljenost srednje klase kao stožera socijalnih pokreta separacija srednje klase od radničke, bez zajedničkih teritorijalnih interesa urbana sirotinja stigmatizovana kao grupa od koje svi žele da se distanciraju.... Problemi uspešnosti lokalnih pokreta u doba globalizacije Uslovi reflektovani u lokalnim okvirima ishode sa različitih nivoa odlučivanja i tokova resursa - dominira lokalizacija i minijaturizacija kolektivnih akcija Favorizovanje zahteva globalnog kapitala osećaj bespomoćnosti lokalnih aktera Tribalizam marginalnih grupa zatvaranje u odredjene prostore u čijoj kontroli nalaze poslednje uporište protiv sila koje oblikuju njihove živote, a na koje one nemaju uticaja što je veća stigmatizacija, nezadovoljstvo se više ispoljava kroz individualno distanciranje i/ili urbano nasilje – izraz kolektivnog nepoverenja u društvo nedostatak kulturnog i socijalnog kapitala sprečava ove aktere da se angažuju u organizovanom protestu većih razmera

medju domicilnim stanovništvom pothranjuje anti-imigranstke stavove porast represivnosti državnog aparata – sigurnost, bezbednost grada/građana/svojine/investicija

Pokreti srednjih slojeva Porast obrazovanja i širenje postmaterijalizma tokom 1970ih - teza o jačanju (urbanih) socijalnih pokreta – oslabljena pod talasom novog konzumerizma NIMBY – odbrana i pragmatični napori da se sačuvaju postojeće privilegije i kvalitet života – odbijanje neželjenih sadržaja

Nema socijalne klase koja ima monopol na ekskluzivističkim akcijama (korisnici socijalnog stanovanja) Skvotiranje Politička dimenzija (radikalna levica) - protesti protiv politike urbanog rasta – tržišnih spekulacija afirmišu pravo na stan i urbani prostor

Kulturološka dimenzija - ciljevi očuvanja istorijskih građevina i sprečavanje njihovog rušenja (u cilju izgradnje globalizovanih «nemesta») Slogani: svako ima pravo na krov nad glavom; svakom čoveku kuća, svakoj kući čovek; stan pripada onom ko u njemu živi; zauzmi, naseli, oživi; kada živeti postane liksuz, skvotiranje je tvoje pravo

Najrazvijenije u gradovima Zapadne Evrope i Južne Amerike U španskim gradovima –deo su šireg antikapitalističkog pokreta – od 1996. skvotiranje krivično delo – masovna iseljavanja (na skvotere se čak primenjuje i zakon protiv terorizma - zatvor i do 15 godina) krajem 1980ih pooštravaju se reakcije lokalne vlasti - primenjuju i mere vanrednog stanja (na primer, u Hamburgu 1986.) Indikatori aktivizma

izlazak na lokalne izbore kontakti sa lokalnom upravom u proteklom perioudu, uzimanje učešća u političkim protestima (ako i kada su se dogodili), članstvo u društvenim organizacijama koje politički deluju, personalne mreže kroz koje pojedinac diskutuje o politici (pokušaj merenja političkog kapitala kao različitog od socijalnog), zadovoljstvo lokalnim servisisma, uverenje da lični nagažman obezbedjuje da politički sistem odgovori interesima građana poverenje u iskrenost motiva lokalne vlasti/lokalnih aktivista da rade u javnom interesu stepen poverenja u lokalnu vlast, organizacije, građane

Kanali uticaja na loklanom nivou u Srbiji - 2007 političke partije (32.6%) poslanici u skupštini opštine (26.2%) lične veze i korupciju (21.7%) mesna zajednica (7.2%) sindikati (11.9%) nevladine organizacije (1.1%) peticije građana (0.8%) Stavovi – Likertova skala Blisko mi je angažovanje u lokalnoj zajednici Ako su ljudi u mom susedstvu nešto planirali o tome mislim kao o nečemu što smo “mi” radili a ne “oni” Želeo bih da radim zajedno sa drugima na nečemu što bi poboljšalo moje susedstvo Mogao bih da utičem na susedstvo ako bih želeo susedstvo spada u zajednice 1. čiji je elementarni osnov uspostavljanja odnosa (kao prvi kriterijum klasifikacije) prostorna bliskost i koje

u tom smislu sadrže element neminovnosti (za razliku od druge velike grupacije zajednica koje se elementarno baziraju na izboru),

2. u kojima je primarni razlog interakcija (drugi kriterijum klasifikacije) zasnovan na zajedničkim aktivnostima (a ne na uverenjima)

3. u kojima je frekvencija interakcija (treći kriterijum klasifikacije) relativno visoka (Brint 2001:10)