5.Ekološka modernizacija

Teorija ekološke modernizacije se prvi put javila ranih 80-ih godina u Zapadnoj

Evropi, od strane sociologa kao sto su bili Jenike, Pritvic, Zimonis, Hajer, Mol,

Špargarn, i Huber. Teorija se razvila sa značajnom raznovrsnošću i kroz naučne

polemike imajuči u vidu geografsko poreklo teorije, njene osnove, vremenski okvir

( početak političke i ekonomske globalizacije). Ukoliko pogledamo geografsko

poreklo ove teorije onda se ona nalazi u Zapadnoj Evropi, industriski razvijenom i

ekološki osvešćenom prostoru. Teoriska osnova ove teorije se nalazi u hipotezi

određenih socioloških krugova da kapitalistička liberalna demokratija, na pragu

globalizacije, ima institucionalne kapacitete da reformiše odnos društva prema

životnoj sredini koji će rezultirati specifičnim poboljšanjima kvaliteta životne

sredine. Ekološka modernizacija je socio- ekološki izraz za strateški ekološki

menađment koji treba da naglasi ekološka poboljšanja u provatnom sektoru pre

svega u prerađivačkoj industriji i sličnim industriskim sektorima. Postoje različite

definicije ekološke modernizacije : Huber i Mol smatraju da je ekološka

modernizacija teorija analize, ali i politički program koji vodi ka ekološkoj politici,

odnosno da ekološka modernizacija predstavlja novu eru u hiperindustrijalizmu u

kome je priroda tj.biosfera postala treća sfera u modernom društvu, u kome su od

ranije egzistirali samo industriski sistem tj. tehnosfera i društvo tj. socisfera.

Huber smatra da je ekološka modernizacija jedna vrsta „ ekološkog prekidača“,

preorjentisanje industriskog društva ka ekološkom restrukuiranju procesa

proizvodnje ali i procesa potrošnje. Ona se prema njegovom mišljenju stvara više

iz jedne industriske, nego kapitalističke ili birokratske, kritike industriskog sistema.

Vejli objašnjava da je ekološka modernizacija rekonceptualizuje odnos ekonomije

u životne sredine.

1. Primerna sfera gde se ekološka modernizacija odvija jeste način vođenja

ekološke politike.

2. Ekološka modernizacija se zalaže za novu ulogu nauke koja bi bila aktivna u

politici izlazeći pri tome u javnost sa iznošenjem dokaza o štetnom

delovanju pojedinih vrsta aktivnosti prema prirodi.

3. Na makroekonomskom nivou ekološka modernizacija znači pomeranje od

ideje da je zaštita životne sredine trošak ili da ona povećava troškove, ka

shvatanju da zagađivanje mora da se plati.

4. Ekološka modernizacija shvata prirodu kao javno dobro ili javni resurs,

nasuprot ekonomističkim idejama o „ besplatnoj prirodi „ .

Ekološka modernizacija prihvata da su ekološki problemi proizvod

kapitalističkog društva ali odbija fundamenttalne promene u tržišnoj ekonomiji i

liberalno demokratskom konceptu države.Ona sugeriše da industrija može biti

ekološki odgovorna i da su uštede moguće ukoliko se razvija sofisticirana

tehnologija koja če povećati proizvodnju i istovremeno štedeti prirodne resurse.

Imam dve vrste ekološke modernizacije:

1. Slaba ekološka modernizacija

2. Jaka ekoloska modernizacija

Slaba ekološka modernizacija jeste : ekonomicistička, tehnološka, instrumentalna,

tehnokratsko- korporativistička, nacionalna hegemonistička tj. unitarna. Ona je

tehnokratska, zasnovana na radikalnim tehnološkim inovacijama koje trebaju da

uvećaju takozvanu „ ekološku efikasnost“ .

Jaka ekološka modernizacija jeste : ekološka, institucionalno sistemska,

komunikativna, otvoreno demokratska, međunarodna i pluralistička. Ona je

sociokratska, i u sebe uključuje društveno- institucionalnu transformaciju, promenu

kulture i načina života i potrošnje.

Postoje dve bitne razlike koje ekolološku modernizaciju odvajaju od ostalih

ekoloških teorija koje su bile prisutne u prošlosti:

1. Ekonomska isplatljivost i ona se obajašnjava činjenicom da se prvi put

stvara i primenjuje jedna socio- ekološka teorija koja u žaštiti životne

sredine vidi profit a ne trošak.

2. Ekološka modernizacija ima svoju dimenziju političke isplatljivosti i ona se

sastoji u činjenici da ideje kontinuiranog i nezaustavljivog ekonomskog

razvoja ima svoju isplatljivost jer omogućava stvaranje sasvim novih i

neočekivanih političkih koalicija koje će se baviti zaštitom životne sredine.

Ekološka modernizacija se javlja kao teoriski pandam mnogim teorijama i posebno

ekološkim pokretima koji tehnologiju vide kao zaa duh industrijalizma.

6.Kritika pristupa ekološke modernizacije

Prvi tip kritike govori o dubljoj političko pozadini ekološke modernizacije.

Shvatanje rešavanja ekoloških problema navelo je određene kritičare da ovu teoriju

posmatraju, sa pravom, kao „ održivi kapitalizam“ ili „ kapitalizam sa zelenim

likom“, kao kapitalizam koji „ može da ublaži ekološki izazov“ . To imamo u

stavovima onih koji zagovaraju ekološku modernizaciju, smatraju da ekološka

modernizacija ne vidi u ekološkoj politici teret za ekonomiju, več bitan preduslov

za budući održivi razvoj, odnosno da će budući razvoj posindustriskog društva

umnogome zavisiti od mogućnosti da se proizvode veće vrednosti, više kvalitetniji

proizvodi uz striktne ekološke standarde. Striktni ekološki standardi su se

primenjiva samo za i u razvijenim industriskim zemljama koje jedine poseduju

sofisticiranu tehnologiju . Zatim ekološka modernizacija predştavlja političku i

ekonomsku isplatljivost. Ekonomska isplatljivost se objašnjava činjenicom da se

prvi put stvara i primenjuje jedna soci-ekološka teorija koja u žaštiti životne

sredine vidi profit a ne trošak.

Sledeća kritika koje se upućuje ekološkoj modernizaciji jeste već spomenuto

razlikovanje slabe od jake ekološke modernizacije .Marginalizacijom ekoloških

pokreta ekološka modernizacija teži da ukloni ekologizam kao ideološki koncept.

Ekologizam shvačen kao ideologija predstavlja naučnu i političku kritiku

savremenih političkih, ekonomskih i socijalnih dešavanja. Pri tome, ekologizam

pruža rešenje za nov način organizovanja modernih društva: „ Ekologizam zastupa

da održivu i ispunjavajuću egzistenciju pretpostavlja radikalna promena našeg

odnosa prema prirodi i našeg načina društvenog i političkog života“ Teorija

ekološke modernizacije, bez obzira na ispravnost kritika koje su upučene njenim

autorima, pokazala je da tehnologija može da ima pozitivnu ulogu u sprečavanju i

samo kratkotrajnom rešavanju ekoloških problema ali da ih ne može rešiti u

potpunosti.

7.Dubinska ekologija

Za razliku od etike zemlje, dubinska ekologija se nije razvijala iz neke

primerne literature, niti upućuje na neku sistematsku literaturu. Poslednjih

godina, izraz dubinska ekologija prvenstveno je počela da se odnosi na odredjen

pristup ekološkim problemima razvijenim u spisima profesora Naesa, Bila

Devala i Džordža Sešnsa. Arne Naes je 1973. godine prvi je uveo razliku

između dubinske i plitke ekološke perspektive. Pokret plitke ekologije Naes

karakteriše kao privrženost „ borbi protiv zagađenja i iscrpljivanja resursa“.

Dok dubinska ekologija zauzima „ relacionu perspektivu iz svih ullova“,

odbacujući antropocentričnu „ predstavu čoveka u okruženju“ u korist jednog

holističnijeg i neantropocentričnog pristupa. Usredsređujući se na probleme

kao što su zagađenje i iscrpljivanje resursa, plitki pristup traga samo za

neposrednim posledicama ekološke krize. Ono što dubinsku ekologiju ističe kao

filozofski pristup jeste njeno načelo da se u tekućoj ekološkoj krizi mogu

pronaći tragovi dubinskih filozofskih uzroka. Kao filozofski pokret,dubinska

ekologija optužuje ono što se naziva „ dominantnim pogledom na svet“ kao

odgovornim za ekološko razaranje. Dubinski ekolozi pokušavaju da izrade

alternativni filozofski pogled na svet koji je holistički i nije okrenut ka

čoveku.Oni veruju da je neophodan radikalan preobražaj našeh pogleda na svet.

Dubinski ekolozi deluju u dva pravca:

1.Privrženi su izrađivanju tipova neophodnih promena.

2.Dubinski ekolozi nastoje da razviju i artikulišu alternativnu filozofiju koja bi

zamenila dominantan pogled na svet, a koji je odgovoran za ovu krizu.Polju

koje se bavi takvim pitanjem i koje traga za alternativnim pogledima na svet,

Naes dodeljuje ime eko-folozofija, a svako osobeno izrađivanje alternativnog

pogleda ne svet naziva ekozofijom. Platforma je zamišljena kao dovoljno opšta

da bi uzela u obzir raznovrsnost filozofskih tumačenja, i kao dovoljno

specifična da razlikuje dubinski od plitkog pristupa praktičnim pitanjima.Prema

Naesu i Sešnsu platforma sadrži :

1. Napredak ljudskog i ne-ljudskog života na Zemlji ima intrističnu vrednost.

2. Bogatstvo i raznovrsnost oblika života sami po sebi predstavljaju vrednosti i

doprinose napretku ljudskog i ne-ljudskog života na Zemlji.

3. Ljudi nemaju prava da redukuju to bogatstvo i tu raznovrsnost, izuzev da bi

zadovoljili vitalne potrebe.

4. Sadašnje ljudsko mešanje u ne-ljudski svet je preterano, a ta situacija se

rapidno pogoršava.

5. Napredak ljudskog života i kultura poklapa se sa suštinskim opadanjem

brojnosti ljudske populacije.

6. Značajna promena u korist boljih životnih uslova zahteva promene u

politikama. To utiče na osnovne ekonomske, tehnološke i ideološke

strukture.

7. Ideološka promena obično se odnosi na razumevanje kvaliteta života.

Postojaće duboka svest o razlici između krupnog i izvrsnog.

8. Oni koji se slažu sa prethodnim tačkama obavezni su da direktno ili

indirektno učestvuju u pokušaju da se ostvare ove neophodne promene.

Ova platforma takođe održava načine na koje ekološka nauka vrši uticaj na

dubinsku ekologiju. Dubinska ekologija traga za demokratskijom i u manjoj

meri hijerarhiskom jednakošću. Dubinski ekolozi su privrženi veličanju

životnih stilova koji „ blago gaze po Zemlji“. To znači dda ljudi treba da žive u

jednostavnim, relativno netehnološkim, na sebe oslanjajućim,

decentralizovanim zajednicama. Naši stilovi života treba da budu jednostavni, u

smislu da bi naše potrošačke ili materijalističke želje trebale da budu

minimalne. Matreijalističke želje moramo da shatimo kao veštačke proizvide

ljudskog društva.“ Trebalo bi da živimo sa minimalnim, a ne sa maksimalnim,

uticajem na druge vrste i na Zemlju uopšte“. Dubinska ekologija predstavlja

prvi otvoren pokušaj da se izradi sistematska ekološka filozofija koja je

ekocentrična i neantropocentrična. Ona, možda više od bilo kog drugog pristupa

zahteva od nas da shvatimo da ekološki problemi nisu samo etički problemi.

Gua je autor koji kritikuje dubinsku ekologiju.

3.Koncept održivog razvoja

Kao pojam sa antropocentričnim značenjem, održivi razvoj najpre je korišćen u

dokumentima kanadske vlade ranijih osamdesetih godina XX veka. Sama ideja o

odrzivom razvoju je prvobitno nastala iz pokušaja da se prevaziđe suprotnost

između antropocentričnog i biocentričnog pristupa u programima ekološke

politike. Kao pojam društvenog razvoja, uvela ga je i promovisala tek

Brantlendova komisija 1987. godine, u izveštaju pod naslovom „Naša zajednička

budućnost“. Prema definiciji datoj u izveštaju, održivi razvoj podrazumeva takav

društveni razvoj koji treba da obezbedi korišćenje prirodnih resursa i stvorenih

dobara na način koji bi omogućio zadovoljenje potreba sadašnjih generacija ne

ugrožavajući buduće generacije u zadovoljenju njihovih potreba. Održivi razvoj

podrazumeva i zahtev da se zadovolje potrebe svih, posebno osnovne potrebe

siromašnih u svetu kao i politički pojam, nastao kao posledica političkog

konsezunsa na međunarodnom planu.

Pojam se zasniva na četiri ključna principa :

1. 1.Prva i, svakako najbitnija njegova karakteristika jeste obljedinjavanje

ekoloških i ekonomskih kriterijuma u razvojnim projektima na svim

nivoima. To podrazumeva integrisanje ekoloških kriterijuma u sisteme

ekonomskog odlučivanja.

2. Drugi princip tiče se ideje o „međugeneraciskoj jednakosti“.

3. Treći princip održivog razvoja je „ unutargeneracijska jednakost“.

4. Četvrti princip odnosi se na neophodnost uvažavanja unutrašnjih, suštinskih

vrednosti prirode, bez obzira na koristi za čovečanstvo. Ovaj stav proizilazi

neposredno iz suprostavljanja ekonomističkom i antropocentričnom

pristupu.

Pojam održivost je, pored svog izvornog ekološkog smisla, dobio i šire

ekonomsko, socijalno, političko i kulturno značenje. U ekonomskom pogledu

podrazumeva trajan i kvalitetan privredni rast , u socijalnom pogledu pravednu

raspodelu i uživanje rezultata rada među sektorima, regionima i glavnim

društvenim grupama, u političkom pogledu podrazumeva legitimitet, stabilnost,

odusustvo socijalnih i polotičkih tenzija, a u oblasti kulture očuvanje kulturnog

identiteta i razvoj sadržaja kulture u smislu očuvanja i koegzistencije

multikulturalnosti. Da bi smo razumeli ideju o održivom razvoju neophodno je

da imamo u vidu dva pojma : u prvom slučaju reče je o modernosti a u drugom

o lokalizaciji, s tim da se oni aktuelizuju u smislu postmodernosti i

glokalizaciji. Postoje neki procesi koji, da bi se razumela celina ideje o

održivom razvoju, iziskuju drugačije analitičke postupke nego što su oni koji se

uobičajeno koriste kod analiziranja opštih značenja globalizacije. Jedna od njih

je svakako urabanizacija. Oni tokovi urbanizacije koji se, međutim, odvijaju

unutar nacionalnih granica govore da su gradovi, i to ne samo oni najveći, još

uvek predstavljaju magnete koji privčače populacije sa ostalih prostora u

okvirima nacionalne teritorije.

5.Kritika koncepta održivog razvoja

Mada je prihvačen na političkom nivou pojam o održivom razvoju u naučnim

krugovima izaziva određene nedoumice i primedbe. Te primedbe se tiču pre

svega same definicije koja je zbog svog nominalističkog karaktera teško

promenjiva u programima ekološke politike a takođe i zbog određenih

kontradiktornih elemenata koje taj pojam sadrži. Smatra se da ta nejasnoća i

kontradiktornost umanjuju njegovu primenjivost. Jednu od prvih i osnovnih

primedba na ideju o održivom razvoju uputio je holanđanin Trenor. On kaze da

je sama ideja o konsenzusu oko stvari održivosti nemoguća i netačna.

1.On postavlja pitanje o mogućnosti istinske objektivizacije same ideje. Jer, da

bi neka ideja mogla da ima univerzalne vrednosti, ona ne može da bude samo

ideja nekog ili nekih. To je kaže on poput ideje o Bogu ,jer ukoliko je Bog

univerzalan onda on nije rezervisan samo za verujuće.

2.Druga stvar koju nam nudi Trenor je pitanje elita i njihovog udela u samoj

ideji o održivom razvoju. Ukoliko želimo da ideja o održivom razvoju zaživi,

neophodno je da država bude ta koja će stajati iza te ideje, ali da bi se išta

postiglo neophodno je da ona dobije podršku onih koji su moćni: elite.

3.Treća stvar o kojoj govori Trenor reč je o međugeneracijskoj pokretljivosti.

Da li je ideja o održivom razvoju, kako tvrdi Trenor“ radikalni

konzervativizam“ ? Ova tvrdnja može biti tačna ako se radikalni

konzervativizam razumeva kao palijativno menjanje i restrukturiranje ne bi li

sačuvao postojaći poredak, ali bi ideja održivog razvoja ovako kako je danas

postavljena, vise odgovaralo ideološki okvir substitutivnog konzevativizma.

Kritičari neoliberalizma nisu ni malo nežni, oni će ovu ideo o održivom razvoju

vrlo lako porediti sa fundamentalizmom, odnosno načinom mišljenja i delanja

koji ne ostavlja mesta za drugačije poglede.

8.Ekološka pravda i ekološki racizam

Ekološka pravda istražuje društvenu raspodelu ekoloških koristi i tereta .

Društvo koje nejednako raspodeljuje te koristi i terete jeste prima facie

nepravedno, na pr. samersov memorandum predstavlja najgrublji primer

ekološke politike koja nepravedno raspodeljuje koristi i terete. Većinom su

manjinske i etničke zajednice zrtve ekološke nepravde. Na.pr. prema

Balarderovom istraživanju skladišta toksičnih otpada, deponija, peći za

spaljivanje otpada i fabrike koje zagađuju životnu sredinu uglavnom su bile

smeštene u zajednicama naseljenim siromašnim ljudima i manjinama. Ova

studija iz 1982. godine pod nazivom Toksični otpadi i rase u SAD, zakljucila je

da su rase najboljei pokazatelj pri identifikovanju onih zajednica i krajeva koji

će, najverovatnije, predstavljai lokacije za smeštaj toksičnih otpada. Rezultati

su slični i na međunarodnom nivou .Siromašne zemlje će verovatno pretrpeti

veću ekoloku degradaciju – krčenje šuma, dezertifikacija i zagađenje vazduha i

vode od bogatih zemaljaa najsiromašniji stanovnici verovatno će najviše

propatiti. Možemo reći da je pravda zainteresovana za to da se svakoj osobi da

ono što joj se duguje. Teorija pravde različito određuje šta to ljudi zapravo

zaslužuju. U zapadnoj filozofskoj tradiciji većina rasprava o vom pitanju

započela je sa Aristotelovom tvrdnjom da pravda zahteva da se jednaki tretiraju

jednako. Ovaj formalni princip pravde zahteva da se ljudi jednako tretiraju, sem

ukoliko se ne odlikuju razlikama koje bi opravdale nejednak tretman, na pr.

utilitaristička pravda tvrdi da bi interese svake osobe trebalo da tretiramo kao

od jednake važnosti tj. svaka osoba da se računa kao jedan, i niko kao voše od

jednog, a da potom nepristrasno pravilo maksimiziranja ukupnog dobra

primenimo na pitanje raspodele društvenih koristi i dobara. Utilitarista bi

mogao da tvrdi da bi ekološke resurse trebalo raspodeliti na način e koji

maksimiziraju ukupno zadovoljenje individualnih interesa, uključujući možda i

interese budućih generacija i životinja. Rolsovu teoriju pravde čine dva

metoda : metod odlučivanja o principima pravde i specifični princip koji se

izvodi iz tog metoda. Sam taj metod jeste jedna verzija hipotetičkog društvenog

ugovora kojem su ranije pribegavali Lok i Kant. Američki filozog Džon Rols

dao je jednu od najuticajnijih i najsnažnijih opisa pravde. Pokreti za ekološku

pravdu suočavaju se i sa praktičnim i sa filozofskim izazovima. U

pragmatičnom smislu, ovaj pokret mora da se suoči sa prioritetnim pitanjima

čim se učini da se problemi, kao što su zaposlenje i ekonomski rast, sukobe sa

zaštitom životne sredine. Ona mora da se posveti i izazovima koji nastaju kada

se prava kao što su privatna svojina, individualna sloboda i samoodređenje

sukobe sa ciljevima zaštitte životne sredine. Pokret za ekološku pravdu već je

dao značajne doprinose ekološkoj etici i ekološkoj filozofiji. Ti pokreto

stimulišu našeerazmišljanje o vezi između ekološke i moralne pravde, dva od tri

stuba održivosti.

9.Socijalna ekologija Mareja Bukčina

Marej Bukčin je društveni teoretičar koji je više od četiri decenije pisao o vezama

između društvene dominacije i dominacije nad prirodom .Njegova shvatanja su

okarakterisana na brojne načine , kao „ libertarijanska socijalna ekologija“, „ eko-

anarhizam“, i najčešće kao „ društvena ekologija“. Socijalna ekologija ima korene

u raznim filozofskim tradicijama, uključujući i marksistički socijalizam,

libertarijanski anarhizam i zapadnu organizmičku tradiciju koja se povezuje sa

filozofima kao Aristotel i Hegel. Najpre moramo da ispitamo sta Bukčin

porazumeva pod društvenom dominacijom i u kakvoj je vezi sa ekološkim

problemima. Bukčin se posebno bavio hijerarhijama, koje objašnjava kao kulturne,

tradicionalne i psihološke sisteme poslušnosti i komandovanja. Hijerarhije

podrazumevaju postojanje barem dve grupe, od kojih jedna vrši moć nad drugom.

Hijerarhije idu za rukom društvenim sistemima dominacije u kojima je superiornija

grupa u stanju da manipuliše inferiornim grupama kako bi se služila svrhama

superiornih, sprečavajući inferiorne da teže vlastitim istinskim svrhama.

Hijerarhija označava i izvesno stanje svesti. Bukčin pravi razliku između svojih

shvatanja i shvatanja tradicionalnih marksista i anarhista. Za razliku od marksista

on ne smatra da je osnovni oblik društvene hijerarhije i dominacije zasnivan na

ekonomskim klasama. Za razliku od anarhista on ne smatra ni da je moderna

nacionalna drzava glavni pokretač društvene dominacije .Prema njemu vrlo je

verovatno da ćemo strukture dominacije pronaći i u društvima u kojima nema

ekonomskih klasa i birokratske nacionalne države. Najznačajniji aspekt

Bukčinovih shvatanja tiče se njegove tvrdnje da dominacija nad prirodom potiče iz

navedenih obrazaca društvene hijerarhije i dominacije. Dominaciju shvata kao

dominaciju starih nad mladima, muškaraca nad ženama, jedne etničke grupe nad

drugom, birokratima nad masama, grada nad selom. On sugeriše da su društvene

strukture dominacije prethodile dominaciji nad prirodom. Postoji jedan aspekt

socijalne ekologije o kome Bukčini govori a to je „organizmička tradicija“. On

kaže da se organizmička tradicija u socijanoj filozofiji usredsređuje na odnose

između individua i njihovog društva. Ona traga za zajedničkim temeljom onih koji

smatraju da su individue naprosto proizvod svog društva i onih kiji smatraju da

društvo nije ništa više od zbira individue. Jedino istinsko pravedno društvo jeste

društvo u kojem su ljudi oslobođeni svih oblika kontrole ili dominacije. To je dakle

cilj Bukčinovog libertarijanskog anarhizma. Filozofski anarhizam drži do toga da

nikakva prinudna vlast nikada nije opravdana. Tj. da svi zahtevi vlasti

predstavljaju prosto prerušene oblike moći ili prinude. Prema ovom modelu,

pravedbna zajednica jeste zajednica koja je stvorena da sliži zajedničkim

potrebama i ciljevima. To je zajednica koja izbegava bilo kakav oblik dominacije,

bilo dominaciju nad ljudima ili prirodom. Tako da po njemu nije slučajno što se

sloboda prirode od ljudske dominacije može dogoditi samo u svetu u kome su ljudi

oslobođeni dominacije. Bukčinovoj socijanoj ekologiji se može uputiti nekoliko

prigovora. Jedan prigovor se tiče odnosa između društvene dominacije dominacije

i dominacije nad prirodom. On poriče da postoji bilo kakva nužna veza između

društvenih hijerargija i društvene doninacije, sa jedne i pokušaja da se dominira

priroda sa druge. Drugi se usredsređuje na ulogu kakvu ljudi imaju u upravljanju

evolucijskim razvojem društva.On određuje ljude kao gospodare evolucije, koji su

kadri da svesno služe prirodnoj evoluciji i da je usmeravaju. On socijanu ekologiju

opisuje kao humanističku, u visokorenesansnom značenju tog termina, koja

zahteva skretanje pogleda sa neba na zemlju, sa sujeverja na razum, sa božanstva

na ljude- koji nisu u manjoj meri proizvodi prirodne evolucije.

10.Eko feminizam

Otkad je 1974. godine Fransoaz Debon prvi put upotrebila ovaj termin, eko-

feminizam je proizveo i sproveo značajnu količinu interesantnih spisa i

istraživanja.Socijalnu ekologiju možemo tazlikovati od eko-feminizma,

najpre krenuvši od njihovih analiza raznih tipova društvene dominacije i

alternativnih koncepcija pravde. Socijalni ekolozi zastupaju anarhističku

koncepciju pravde, po kojoj ljudska sloboda, shvaćena kao odsustvo

spoljašnje kontrole i psihološke manipulacije, predstavlja suštinski element

pravde. Eko-feminiskinje, primećuju brojne bliske veze između ugnjetavnja

žena i ugnjetavanja prirode. Rani okviri za organizovanje feminističkog

mišljenja, koji je uticao na mnoge eko-feminiskinje, razvila je filozofkinja

Alison Džagar. Ona pravi razliku između liberalnih, marksističkih,

radikalnihih i socijalističkih oblika feminizma. Svaki od tih oblika pruža

neko objašnjenje ugnjetavanja žena i alternativnu socijalnu filozofiju. Na pr.

liberalne feminiskinje poriču da postoji bilo kakava relevantna razlika

između muškarca i žene. Liberali ( Kant i Rols) tvrde da svi ljudi poseduju

istu prirodu kao slobodna i racionalna bića. One veći deo svoje energije

posvećuju lociranju diskriminacije i borbi za jednaka prava i jednake šanse .

Marksističke feminiskinje : tvrde da su žene ugnjetavane zbog toga što su

predane kućnim, pa otuda i zavisnim oblicima rada. Jedino kada postanu

ravnopravni učesnici u nezavisnim i proizvodnim oblicima rada, žene

postaju oslobođene ekonomske i političke eksplotacije.

Socijalističe feminiskinje : odbacuju strogo klasnu marksističku analizu i

tvrde da u osnovi ugnjetavanja žena leži složena mreža društvenih

odnosa.Na pr. žene iz Čipko pokreta bi i marksističke i socijalističke

feminiskinje verovatno opisalekao žene koje su postale oslobođene

ekonomskog i društvenog ugnjetavanja čim su stekle jednu autonomiju i

odgovorniju ulogu.

Radikalne feminiskinje : smatraju da biološke i polne razlike između

muškarca i žene čine osnovu za ugnjetavanje žena. Ovaj tip feminizma je

radikalan u smislu da poriče da se ugnjetavanje žena može svesti na neki

drugi osnovniji oblik ugnjetavanja. Žene se, sa stanovišta kulture, određuju u

skladu sa svojom biologijom. Zbog uloge koju imaju u rađanju, podizanju

dece i seksualnosti žene su okarakterisane kao bića koja imaju manje

kontrole nad svojim telom, kao pasivnije i emotivnije od muškaraca.

Pojedine radikalne feminiskinje zaključuju da žene mogu da izbegnu

ugnjetavanje jedino kad se ukunu tradicionalne rodne uloge. Neke ranije

radikalne feminiskinje su tvrdile da bi žene trebalo da teže bespolnoj ili

dvopolnoj kulturi, dok su druge zastupale razdvajanje žena od muškaraca.

Kulturni eko-feminizam, drži do shvatanja da su, istoriski gledano, ženske

perspektive bile i ostale blisko povezane sa prirodom, te da su žene poput

prirode kroz istoriju bile sistematski ugnjetavane.Kulturne eko-feminiskinje

potvrđuju da su žene istoriski gledano bile portretisane kao bliže prirodi od

muškarca. Ženski spiritualistički pokret predstavlja oblast u kojoj su

kulturne eko-feminiskinje istraživale sponu između žene i prirode. Mnoge

kl.eko-feminiskinje tragaju za spiritualizmom ili teologijom. Pojedine

veličaju duhovnost . Postoje tri talasa eko- feminizma a za tim trećim tragaju

Plamvudova i Vorenova. Prvi talas feminizma koji simboliše liberalni

feminizam, nastoji da okonča diskriminaciju i ostvari jednakost žene. Žene

se mogu izjednačavati sa muškarcimasamo ako postanu maskuline kao i da

se mogu osloboditi ugnjetavačkog poistovećivanja sa prirodom, samo sko,

poput muškarca, postanu ugnjetači prirode.

Drugi talas eko-feminizma predstavlja nekritički obrt pojedinih feminiskinja.

Ova perspektiva uzdiže i veliča osobenu žensku tačku gledišta.

Treći talas eko-feminizma traga za alternativomi liberalnim i radikalnim

verzijama feminizma. Žene se identifikuju kao bliže prirodi, a priroda kao

ženstvena. Ove identifikacije uzajamno osnažuju ugnjetavanje i žene i

prirode. Ovaj tip eko-feminizma sličan je Bukčinovoj opštijoj analizi

hijerarhija i dominacija. Ovaj treći talas podstiče mišljenje koje je

kontekstualističko, pluralističko, inkluzivno i holističko.On je pluralističan i

inkluzivan po tome što poštuje raznovrsnost i razlike. Holističan je po tome

što nas podstiče da ljudska bića, shvatamo kao sastavni deo ljudski i

prirodnih zajednica. On odbacuje shvatanje da su ljudi apstrakte individue

koje u potpunosti obrazuje njihova privatna svest, njihove misli i njihovi

izbori. Ljude stvara njihovo društveno i prirodno okruženje i oni ostaju

neotuđiv deo tog okruženja.

1.Konstruisanje sociologije okruženja kao nove

sociološke discipline

Danas, kada je pojam ekologije postao sastavni deo svakodnevnog života i uz

pomoć koga pokušavaju da se objasne mnogi savremeni procesi, nisu neočekivani,

ni mnogi i raznovrsni pokušaji da se unutar pojedinih naučnih disciplina nađe i

prostor i za teme omeđane interesovanje za životnu sredinu. Istraživačka

interesovanja za okrženje i oblikovanje teoriskog aparata traju svakako više od

pola veka. Praktično veoma kasno dolazi do etabliranja sociologije okruženja kao

jedne celovite, akademske i istraživačke discipline. Put dolaska do nesumljivog

prepoznavanja socijologije okruženja kao takve, svakako vodi od socijalne

ekologije, preko sociologije životne sredine. Bez ove dve međufaze ne bi bilo

moguće da se teoriski i istraživački oblikuje sociologija okruženja. Ono što

međutima skreće pažnju jeste stavljanje ekološke krize u prvi plan. O socijologiji

okruženja govorimo kao o onoj sociološkoj disciplini koja je zainteresovana za i

za probleme ekološke krize, ali nije direktno njen proizvod. Od početka 80-ih

godina prošlog veka biva jasno kako razumevanje društvenih posledica narušenog

okruženja traži sebi jasan teoriski okvir. Hanigen je u pravu kada tvrdi da se

celokupna teoriska osnova sociologije okruženja koaguliše oko dve vrse problema:

1. Posledica koje su izazvane destrukcijom prirode

2. Podizanje svesti o značaju okruženja

Da bi bolje razumeli pozicije iz koje je sociologija okruženja uspela da pronađe

svoj disciplinarni put, neophodno je razmotriti bar 4 pitanja:

Prvo, koliko je sociologija u kašnjenju za istraživanjima okruženja.

Drugo, zbog čega je sociologija imala problem da prihvati ekološka pitanja.

Treće, da li je sociologija okruženja uspela da pronađe svoj pravo mesto unutar

sociologije.

Četvrto, koja su istraživačka interesovanja sociologije okruženja.

Od početka poslednje četvrtine 20 veka dolazi do pojačanog interesovanja

sociologije za stvari okruženja u 2 pravca: Prvi, predstavlja empiriska

istraživanja u kojima centralno mesto zauzima propitivanje prepostavljenih

vrednosti materijalističkog okruženja tj. pokušaj da se uspostavi vrednosna

korespodencija sa postmaterijalistickim vrednosnim orjentacijama. Drugo,

predstavlja sociološko fokusiranje novih društvenih pokreta. Nijedan od ova

dva pravca nije otšao dalje od prakse partikularizma, te nije postavljao pitanje

da li je pri svemu tome potrebna neka druga i drugačija celovitija teoriska i

istraživačaka sociologija.

Za razumevanje okolnosti u kojima kod nas pokušava da se razvije sociologija

okruženja, od izuzetne je važnosti (ne) postojanje odgovarajućih empiriskih

istraživanja. Kada je reč o položaju sociologije okruženja kod nas, tada srećnu

okolnost predstavlja činjenica da je tokom poslednjih decenija minulog veka

ona uglavnom i generalno pozicionirana unutar evropske i šire mežunarodne

sociologije. Lokalizovanost problema okruženja pratila je najveći broj

empiriaskih istraživanja. Bila je to vreme kada procesi globalizacije, još uvek

nisu uspevali da zainteresuju naučnu javnost. Danas se mogu naći dovoljno

tekstova o razvoju sociologije okruženja u SAD.

2.Socijalni kostruktivizam u sociologiji okruženja

Najuticajnija teorija sociologije okruženja zapravo pokazuje da moderne socijalne

institucije generišu društvenu dinamiku koja vodi ka degradaciji okruženja, u

skaldu sa čime se konstatuje da granice rasta ne proizilaze primerno iz limitiranih

resursa već iz društveno produktivnih eksternalija ekonomskog rasta.( zagađenost

vazduha, kvalitet vode itd ). Na taj način se produkuje organizovana

neodgovornost savremenog društva s jedne strane i i povećava degradacija

prirodnih resursa s duge strane. Perspektiva društvenog konstruktivizma je otuda

veoma uticajna u sociologiji okruženja. Njome se ukazuje da je politika upravljanja

ekološki rizikom u suštini politika znanja te da se osnovne linije konflikata i

diferencijacije u društvu rizika nalaze u (ne) posedovanju moči da se utiče na

definisanje rizika.Ono što je sociološki bitno nije rizik po sebi već oblici znanja

koji ga čine razumljivim, socijalne tehnologije koje njome upravljaju kao i

politički odnosi i programi koji ih primenjuju. S toga se osnovni zadatak

sociologije okruženja ne nalazai u dokumentovanju ekoloških problemam, već u

analizi dinamike socioloških procesa definisanja, pregovaranja i legitimizacije

ekoloških rizika.Sociologija okruženja ima za cilj da pokaže da su društveni i

kulturni procesi ti koji definišu ekološke delove u katagorijama (ne) prihvatljivog

rizika. Ekološki problemi nisu nešto što postoji nezavisno od društva več su

produkt proces društvenog definisanja, pregovaranja i priznavanja kako u privatnoj

tako i u javnoj sferi. To, međutim ne znači da degradacija okruženja nema realnu

dimenziju, tj. da je isključivo proizvod sociološkog konstruktivizma.