Sport i kult

8/14/2019 Sport i kult

http://slidepdf.com/reader/full/sport-i-kult 1/21

Извод из књиге „Нови свет је могућ“, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007. Е-mail:[email protected]

СПОРТ И КУЛТ

Култ такмичења

Спорт је капиталистичко такмичење. Није сваки историјски облик такмичења спорвећ онај који је отелотворење социјално-дарвинистичког принципа bellum omnium

contra omnes и апсолутизованог принципа увећавања квантитативно мерљивог учинккоји је уобличен у олимпијској максими citius, altius, fortius - који одговара тржишнекономији и апсолутизованом принципу профита. Као што се капитализам суштинск

разликује од хеленског робовласничког и феудалног поретка, тако се спорт суштинск разликује од античког agon-a и витешких турнира. Олимпијске игре биле су аутентичн

игра аристократске Хеладе; витешки турнири били су аутентичнa игра феудализмспорт је аутентичнa игра капитализма. Спортска теорија своди спорт на надисторијскпојаву чија се бит добија из “непроменљиве људске природе”, при чему је човек сведена “звер”, а људско друштво на “цивилизовани” зверињак. Међутим, индивидуалнтакмичење (достигнуће), које се заснива на принципу “једнакост на старту”, историјск

је производ и одговара изворном духу капитализма (либерализму) који атомизудруштво по принципу homo homini lupus. Уклањање “противника” победом која состварује постизањем већег резултата (рекорда) постаје капиталистички обли(“цивилизоване”) природне селекције. “Примитивни народи” не познају индивидуалн

такмичење ни индивидуално достигнуће, као ни принцип рекорда. Исто је схеленским друштвом: човек је припадник polis-а и “божја играчка” (Платон). Смисатакмичења није постизање рекорда, већ победа коју постиже олимпијски agonista ка“изабраник богова” којом стиче могућност да се нађе на Олимпу међу бесмртноолимпијском олигархијом.

Историја спорта је историја капитализма. У изворном смислу израз “спорт” (од 182године, пре тога desport , desportare) не означава такмичење у коме доминира кулпобеде и култ рекорда, већ разбибригу, необавезно учествовање у активностима које сиграње аристократског начина живота путем симболике и облика понашања кој

проистичу из аристократског света, и који су отелотворење аристократског вредносносистема израженог у принципу “поредак и мера” (ordre et mesure). “Спорт” је бипривилегија аристократије којим се потврђује њен ексклузивни владајући класнстатус, што значи да није био начин интегрисања радних “маса” у духовну орбитвладајуће класе, као што ће то постати у буржоаском друштву. У њему не доминирборба за победу елиминисањем противника ни идеја прогреса, већ такав начипонашања (“џентлменски манири”) који одваја припадника аристократије од “нижикласа”. Исто тако, изворни појам “спорта”, као забаве, не изводи се у односу прем

раду и “свету бриге”, већ означава начин живота аристократије као паразитске клас

mailto:[email protected]

mailto:[email protected]



Тек у развијеном капиталистичком друштву израз “спорт” постаје ознака з“осамостаљени” дух капитализма који је отелотворење принципа bellum omnium contromnes и citius, altius, fortius и појављује се као сфера “слободе” у односу према радуШто се тиче принципа “витештва”, који идеолози спорта користе да би спортприбавили “културну” легитимност, он у изворном смислу одговара статичноаристократском поретку у коме се владајући друштвени статус не стиче беспоштедноборбом за опстанак, као што је то у капитализму, већ рођењем.

Спорт је уобличен као институција у другој половини XIX века и представља обрачунидејама-водиљама Француске грађанске револуције, критичким рационализмомеманципаторским могућностима новостворених демократских институција, као и филантропским и плесним покретом. Он није покрет напредног грађанства којинспирисано духом просветитељства и идеалима Француске грађанске револуцијтежи да створи ново друштво, већ империјалистичких кругова који настоје да собрачунају с еманципаторским наслеђем грађанског друштва XIX века и да покорсвет. Модерне олимпијске игре израз су “мондијалистичког” духа империјализма и катакве су обрачун с културним бићем античких олимпијских игара, као и с олимпијски

идејама и покретима који су настали у модерном добу - који се заснивају нхеленистичком духовном наслеђу, народним културама и на еманципаторском наслеђграђанског друштва (Гуц Муц, Шартан, Брукс, Лесепс, Грусе, Запас...)

У изворном облику спорт се не ослања на телесни активизам који треба да поспеш развој радних или уметничких способности, већ на “витешке традиције” које имајбелициозни карактер. Спортска такмичења су рат у коме се борба не води оружјемнего телима “противника” и као таква су обрачун с пацифистичком свешћу и припремза оружани сукоб. Отуда беспоштедно “ривалство”, које подразумева способност

спремност на убиство “противника”, представља главну особеност спортско“дружења”. Спортска терминологија указује на суштину: спортски сусрети у којимнема елиминисања називају се “пријатељским”, што значи да су они сусрети у којим

је победа императив - непријатељски. Будући да је природна селекција носил“прогреса”, који је судбинска сила којој је човек безнадежно подређен, разумљиво јзбог чега грађански теоретичари са таквим одушевљењем говоре о рату: они у њемвиде највиши и најнепосреднији облик деловања закона природне селекције. ИКубертенове олимпијске доктрине недвосмислено следи да спорт спада у сферу рата војне обуке и да је главно средство за обрачун с пацифистичком свешћу. Став КарлДима, верног тумача Кубертенове доктрине и једног од водећих идеоло

великонемачког експанзионизма: “Спорт је рат!” (“Sport ist Krieg!”), на најадекватнијначин изражава суштину спорта. Не треба сметнути с ума да је Кубертен покренуолимпијску кампању с нескривеним циљем да изазове промене у францускошколском систему, да би од француске буржоаске младежи створио колонијалнфаланге. Колонијални поход “без добре спортске припреме” представља, по Кубертен“опасну непромишљеност”. Није случајно што је Енглеска као водећа колонијалнсила, где има места само за “јаке личности”, била главно извориште Кубертеновоолимпијског надахнућа. Исто тако, није случајно да је Кубертен у крвавим борбама нантичком олимпијском борилишту и у средњовековним турнирима обесних великаш



пронашао извориште “витешког духа” коме буржуј треба да тежи. Рат на спортскопољу требало је да очува милитаристичке традиције ратничке аристократије и да и“превазиђе” белициозним и прогресистичким духом монополистичког капитализмБити у стању “гледати смрти у очи”, која се појављује у облику човека сведеног н“противника”, једна је од најважнијих особености Кубертеновог “новог човека”, способност и спремност човека да убије човека представља највиши изазов за његов“утилитарну педагогију”. Пишући, након Првог светског рата, о највишим вредносни

изазовима енглеских владајућих кругова, Бертранд Расел, један од најзначајнијибританских филозофа XX века, закључује: “У обичној енглеској породици из вишкласе убијање птица се сматра врло часним а убијање људи у рату - најплеменитијизанимањем.”(1) “Потреба” аристократа за убијањем није израз људске природе, већ јизраз патологије аристократског поретка који је дегенерисао човека и за који јубијање људи највиша врлина. Исто је с грамзивошћу: она није аутентична људскпотреба, већ израз патологије капитализма која се приписује човеку да би се „доказалода је капитализам утемељен у људској природи и да је стога вечан. Слично је понашањем “хулигана”: оно не указује на природу младих људи, већ на природвладајућег поретка и на положај младих у друштву.

У спорту је “осамостаљен” белициозни дух капитализма који, путем „спортскотакмичења“, настоји да васкрсне дух античке робовласничке аристократије, као “витешки дух” крвожедне средњовековне властеле. Милитаризовање тела, духмеђуљудских односа и односа између нација и раса највиши је “културни” облик коме се појављује владајући белициозни дух. У антици у форми борбе појединаца зстицање места на Олимпу одвијала се борба владајуће класе за очување привилегија; модерном друштву под привидом спортског такмичења одвија се борба паразитскикласа против еманципаторског наслеђа човечанства и човека као универзално

стваралачког бића слободе. Спортско такмичење постаје обрачун с такмичењем које нподразумева елиминацију и доминацију човека над човеком, поготову с такмичењекоје подразумева развој универзалних стваралачких моћи човека и које отвармогућност за превазилажење постојећег и стварање новог света. У спорту немнадигравања, већ се такмичење своди на борбу за опстанак и доминацију која потпуности одговара владајућем духу капитализма: јачи иду даље, слабији отпадајуСмисао спорта није развој игре, већ очување владајућег поретка.

Интересантно је да грађанским теоретичарима, по којима су гладијаторске борбвитешки турнири, двобоји, самоубилачки ритуали самураја и рат - “такмичење”, н

пада на памет да класну борбу, борбу за еманципацију женa, борбу за ослобађање околонијалног јарма, поготову револуцију - назову “такмичењем”. Исто тако, упркотоме што у први план истичу борбу, њима не пада на памет да у појам игре укључе борбу између старог и новог која подразумева проширење хоризонта слободе - без чегнема истинске игре. У суштини, смисао такмичарских игара није развој људског, негпражњење “негативне енергије” да би се спречило да се она не усмери на политичкборбу која тежи искорењивању узрока несреће у друштву. Игра постаје стерилисањкритичко-мењалачке свести. Ни код Расела такмичење не подразумева борбу противладајућег неправедног и деструктивног поретка, што значи за слободу и опстанак



борбу између старог и новог; између добра и зла; развој уметничке (еротске) природчовека - већ се оно усмерава на борбу против природе, што значи на стицањтехничких знања ради успостављања контроле над природом ради њене експлоатације

Спорт је аутентична идеологија либерализма: култ победе и рекорда био је облик коме се појављује мит о капитализму као поретку у коме “Свако има своју шансу!” који је у стању да обезбеди стабилни прогрес који неминовно доноси бољита

грађанима у сваком домену њиховог живота, што је изражено у максим„Конкуренција рађа квалитет!“. У монополистичком капитализму, који се заснива нпринципу “Уништи конкуренцију!” и “Велика риба прождире мању рибу!”, спорт јпостао анахронизам којим се одржава привид “такмичарског друштва” и као такав јосуђен на дегенерисање. Уместо “личне иницијативе” и “индивидуалног достигнућатакмичење спортиста постаје облик у коме се одвија борба између најмоћнијикапиталистичких групација за доминацију - коришћењем дехуманизоване наукмедицине, технике... Принцип такмичења постао је принцип доминације, а овпринцип деструкције. У “потрошачком друштву” изворни спортски дух потпуно јизвитоперен и спорт је постао банална циркуска представа у којој владају правил

show-business-a. Кубертен је, у својим изворним олимпијским списима, указао кудводи професионализам и комерцијализовање спорта. По њему, “новац је највећнепријатељ спорта” који претвара спорт у “вашар”, а (професионалне) спортисте “циркуске гладијаторе”. Сличне ставове износе и његови следбеници из МОК-Савременим теоретичарима спорта (олимпизма) не пада на памет да, када говоре „изворном“ олимпизму, наведу ове Кубертенове ставове, јер то разоткрива правприроду спорта, а самим тим и праву природу њихове „теоријске“ делатности.

Култ рекорда

Тежња за постизањем рекорда условљава специфичну (конкретну историјску) природспортског такмичења. Победа над противницима безвредна је уколико се не постигн

рекорд. Он постаје универзална и од човека отуђена мера за одређивање успешност(вредности), што значи својеврсна “виша сила” којој је човек подређен. Рекорд јтржишна вредност спортског резултата, а логика која доминира у спорту одговарпроцесу репродукције капитала: апсолутизовани принцип рекорда одговарапсолутизованом принципу профита. Све већа доминација апсолутизованог принципучинка у спорту довела је до постепеног уклањања борилачког индивидуализмкамена-темељца идеологије либерализма. Више се не ради о борби између људи з

победу, већ о такмичењу без такмичара у коме се човек бори са “фантомским рекордима који су отелотворени у мерним инструментима који симболизудехуманизовани и денатурализовани “ход” капиталистичког времена. Историјантичких олимпијских игара је след победника; историја спорта своди се на линеарнувећавање бројева којима су придодата имена обезличених “рекордераАпсолутизовани учинак (рекорд) добија митску димензију: спортска “достигнућапостају мера “прогреса” и “усавршавања” човечанства и као такви историјскграничници. Истовремено, квантитативно сравњивање постаје “објективникритеријум по коме се врши расподела места на друштвеној лествици моћи, која спојављује у облику Арнолдове елитистичке “теорије пирамиде”, коју ће преузет



Кубертен: потребно је да се стотину људи посвети телесној култури да би спедесеторо бавило спортом; потребно је да се педесеторо бави спортом да би сдвадесеторо специјализовало; потребно је да се двадесеторо специјализује да би петорбили способно за “задивљујућа јунаштва” ( prousses étonnantes).(2) Пирамида успехуказује на хијерархијско устројство “природне селекције” у спорту и нмеханицистичку логику “такмичења” која одговара тржишној “утакмици” “индустријском друштву”. Квантитативно сравњивање постаје облик у коме с

испољава доминација “прогреса” над човеком и потврђује његова неприкосновеност вечност. Оно није историјски производ, већ је “чињеница” која ни на који начин нможе да се доведе у питање и као таква је средство за васпитање потчињених дприхвате неједнакост у друштву као неминовност. Истовремено, рекорд није битан каљудско достигнуће, већ као начин доказивања “прогресивне” природе владајућпоретка, а тиме нарастајуће снаге “господарске расе”. Будући да нема било каквиздравствених или моралних ограда прогресистичком принципу citius, altius, fortiu

јасно је да “усавршавање” човека води његовом (само)уништењу. Спорт је обрачун модерном (хуманистичком) идејом прогреса која подразумева квалитативне скокове

развоју друштва, афирмацију човека као слободарског бића и стварање novum-a. њему су могући само (бескрајни) квантитативни помаци, напредовање у задатпросторној и временској димензији, што значи напредовање без напретка.

У спорту долази до израза подела на умни и телесни рад, као и (све ранијспецијализација. Сваки спорт има специфичну технику тренинга, што значи да свакспорт на специфични начин ментално и телесно сакати људе и ствара од њиспецијализоване спортисте-рекордере. Једнострана спортска активност доводи дхипертрофије једних, и до атрофије других екстремитета, органа, телесних менталних функција. Спортиста постаје специфична радна снага (само-деструктивн

карактер), оруђе за рад (високо-специјализована машина) и предмет обраде (тело касировина) - за производњу специфичног рекорда. Што је већи јаз између биолошкимогућности човека и рекорда који се мора постићи, спортски тренинг све је вишначин отуђења човека од себе као људског бића и уништавање његових индивидуалнисклоности и способности. На темељу апсолутизованог принципа учинка у спорту је оздравог телесног напрезања дошло до таквог напора који уништава човека као живбиће. Спортиста постаје робот и као такав роба на тржишту спортског show-business-

а "спортска техника" технички облик уништавања природног и културног бића човекУ спорту се примењују методи и средства који се користе у индустријској производњи у савременој науци: спорт је погон за производњу рекордера (рекорда). Максим

“Рекордери се рађају у епруветама!” указује на праву природу “врхунског спорта” кој је, као што му име говори, највиши изазов за спорт у целини. Иза техничких израза научних формулација крије се индустрија смрти: “врхунски спорт” постао је врхунскоблик уништавања човека. Спорт је средство којим се човек као биолошко и хуманбића преображава у механичку ствар. Истовремено, њиме се производи екоцидна свеси екоцидни однос човека према своме телу. “Такмичарска свест” постаје облик у комсе појављују ирационални процеси капиталистичке репродукције који су путе“спортског духа” унети у човека. “Агресивну животињску природу” замењујсамодеструктивни фанатизам.



Култ тела

У спорту доминира култ тела и мишићне снаге који је уобличен у Кубертеновмаксими „у мишићавом телу борбени дух“ (mens fervida in corpore lacertoso). Док античком телесном agon-у постоји спонтани однос човека према телу, који проистич

из доживљавања тела као саставног дела космоса и као изворишта животне енергијчовека, у спорту доминира инструментални однос човека према своме телу. Све јподређено моделирању које се заснива на капиталистички (зло)употребљеној техници науци: као што је у антици телесни изглед требало да буде у јединству с(геометријски устројеним) космосом, тако у савременом свету телесни изглед треба дбуде у јединству са социјално- дарвинистичким и прогресистичким духокапитализма. Исто тако, у спорту култ тела нема везе са ширим религиозниконтекстом, као што је то било у антици, већ је средство за стварање позитивнокарактера и позитивне свести, као и средство за демонстрирање експанзионистичкмоћи капитализма. У спорту нема антропоморфних симбола који представљај

владајућу моћ поретка, као што су то богови у антици. Ту улогу преузимају спортистис тим што је њихово тело и изглед у потпуности подређено природи владајућепоретка. Уместо античког холистичког приступа телу, инсистира се на експанзивномишићној снази и механизовању тела. У спорту човек се уклапа у капиталистичккосмос путем тела и телесног става који одговара динамичкој и прогресистичкприроди капитализма. “Спортски дух” је појавни облик експанзионистичког прогресистичког духа владајућег поретка, а “спортско тело” је најаутентичнијкапиталистички облик дегенерисања тела и као такво је “наткласни” и “надраснимодел тела. Ради се о идеолошком телу које је израз тоталитарне и екоцидне природ

владајућег поретка. Дехуманизованом и денатурализованом свету, који се темељи нкапиталистичкој деструкцији, одговара дехуманизовано и денатурализовано тело деструктивни покрет.

Спорт је област где је технизовање амбијента, човека и међуљудских односа достиглврхунац. Oн је једно од најважнијих средстава капитализма за уништавањхуманистичке и за стварање “техничке цивилизације”. “Спортивизација” светнајрадикалнији је облик денатурализовања и декултивисања човека и средство зњегово увлачење у животну и духовну орбиту “техничке цивилизације ”. Наука настојда створи такво биће (машину), које ће бити лишено свих оних људских особеност

које представљају препреку за обарање рекорда и произвођење све крвавијег спортскоспектакла. Спорт се ослања на механицистичку филозофију тела и проналазмиметичке импулсе у индустријском и милитаристичком покрету. Уместо природнопокрета и природног тела, доминира механика покрета, тело постаје кавез техничк

рационалности, а “такмичарски карактер” отелотворење владајућег деструктивндуха. Тренери постају техничари тела и гоничи робова који треба да омогућпостизање задатих резултата (рекорда) по цену уништења човека. Истовремено, сакатсе дух човека и ствара култ технизованог тела и на тај начин култ “техничкцивилизације”. Ради се о таквом начину мишљења које апсолутизује квантитативнмерљиви учинак који се постиже по цену уништења природног бића човека (принци



“већег напора”). Спортом се ствара капиталистичка идеолошка сфера и одговарајућ“јавно мнење” тако што се уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва којпружа могућност за ослобађање човека од екоцидне капиталистичке тираније.

"Дисциплиновање" тела у грађанској телесној култури и спорту одговара настојању дсе природа стави под контролу владајућег поретка: "кроћење" тела одговара "кроћењуприроде. Спортом се не оплемењује природно биће човека, већ се "дисциплинује

технократски заснованим дрилом у коме доминира механика телесног, при чему телпостаје машина. За разлику од средњег века, где се ради о обрачуну с телом којпостаје обрачун с "лажним" земаљским светом, у грађанској педагогији ради се потискивању и уништавању свега онога у човеку што не одговара потребамкапиталистичког поретка и што може да га угрози, и о развијању свега онога штдоприноси очувању поретка. Отуда Кубертен инсистира на "утилитарној педагогији"добро" је оно што је корисно за владајући поредак. Агресивни борилачки ("здравиегоизам, незајажљива "потреба" за стицањем и владањем (тлачењем) - то су "правеодлике "узорног” буржуја. Кубертенов принцип "већег напора", који условљавбеспоштедни однос човека према своме телу и коме у психолошкој сфери одговар

принцип “грамзивости”, одговара колонијално-пљачкашком односу према природи“Развој спорта” заснива се на екоцидној логици: телесни дрил уништава тело, које јнепосредна природа за човека, и на тај начин кида везу човека са природом онемогућава живот у природи. Технизовани услови живота, што значи нкапиталистички начин дегенерисана природа, постају животна средина човека којој о„спонтано“ тежи и у којој може да преживи. На примеру спорта може се јасно видетда капиталистички начин производње не преображава природу у корисне ствари, веда је дегенерише и уништава: однос према телу одговара односу капитализма премприроди. У спорту је до краја реализована капиталистичка експлоатација природе кој

се заснива на принципу постићи што већи учинак (профит) у што краћем времену. Нтоме се заснива и принцип ране селекције којим се сакати тело, уништава еротскприрода човека, ум, духовност, ствара садо-мазохистички карактер - с тим што је савременом свету („потрошачко друштво“) спортско тело постало средство зпроизвођење спортског спектакла, што значи духовне дроге, и покретни рекламнпано.

Спортски телесни дрил подразумева моделирање тела по прогресистички(квантитативним) критеријумима који доводе до (само)уништења човека. Највишизазов постаје досезање задатог "модела" тела који је пројекција резултата (рекорда

који се настоји постићи. Уместо уметности и природности, у спорту доминира техниккоја подразумева инструментализовано тело које је сведено на техничку направу технизовану вештину која је условљена природом спорта и "нивоом" који је у њемпостигнут. Човек је сведен на оруђе за производњу рекорда, а његово тело на сировинкоју, путем телесног дрила и научних третмана, треба "преобразити" у "спортско телоУ спорту владајући модел тела не одговара одређеном културном обрасцу, већ јнепосредно отелотворење владајућих односа и вредности: спортиста је антрополошкпојавни облик владајућег поретка. Попут антике, и грађанин модерног друштва требда се у потпуности укалупи у успостављени (капиталистички) космос, да буде



духовном, телесном и делатном (активистичком) јединству са њим. Спортска естетикне проистиче из културе, већ се заснива на природи спорта као рата телима, ннастојању да се постигне рекорд и на природи спектакла - који је рекламно паковањспортске робе. Одбачен је холистички приступ телу (пропорционалносхармоничност), мекоћа покрета и телесног израза, пулсирање еротског, емотивнодуховног, покрет човека ка човеку, као и античка kalokagathia која инсистира н

јединству лепог и доброг. Миметички импулси не проналазе се у природи ил

културној сфери, већ у техничким процесима: техничко "савршенство" представљнајвиши изазов за спортску естетику. Њему одговара тело сведено нвисокоспецијализовану машину, механика покрета, технизовани (екоцидни) умпотиснути и осакаћени Ерос, као и осакаћено емотивно и духовно биће човекУнакажена тела савремених гладијатора постају највиши домет “лепог”.

Тело није облик постојања човека као самосвојне личности, његова властитост, већ јинструмент за постизање политичких и економских циљева. У том контексту, одночовека према своме телу посредован је владајућом идеологијом. Отуђење тела очовека постаје отуђење човека од самога себе. “Дисциплиновање тела”, максима men

sana in corpore sano и mens fervida in corpore lacertoso, citius-altius-fortiusпредстављају облике успостављања институционализоване репресије над човеком којне подразумева само деструктивно инструментализовање тела, већ и уништењличности. Уместо поштовања индивидуалне специфичности човека и његове људсккомплексности, на прво место ставља се дехуманизовани (деструктивни) принциучинка и њему одговарајући модел човека. Једнострана репресивна телесна активносствара телесно једностраног и духовно осакаћеног човека. За разлику од софиста, којпод човековом природом подразумевају “јединство тела и душе, али пре свегунутрашње настројење човека, његову духовну природу”,(3) у спорту је, као и

хришћанству, успостављен дуализам тела и духа. Уместо „божанског духа”, у спортвлада дух капитализма који је отелотворен у мишићавом телу спортисте које је борилачком напону, с тим што уместо душе, карактер (садо-мазохистички, убилачкодеструктивни) постаје стециште и упориште владајућег духа у човеку. У спорту чове

је сведен на деперсонализовани модел “спортисте”, што значи да је осакаћен елементарну људскост постајући део “тима” капиталистичких гладијатора, каскадера циркузанера. Он у другом спортисти не види човека, већ “противника” кога требуклонити с пута. Наношење телесних повреда и убиство постаје легални и легитимноблик “односа” према “противнику”. Исто важи и за однос човека према своме телМучење тела и његово уништавање основни је начин “победе над телом (болом)”, чим

се стиче (садо)мазохистички карактер и “победничка воља”. Човек се своди на тело,снага, брзина, издржљивост, убилачка и деструктивна моћ (вештина) постају основнначин његовог самовредновања. Спортисти од живих постају роботизована бића којсе руководе (само)деструктивним фанатизмом... Истовремено, у спорту човек сподређује ауторитарном поретку и навикава се да “реагује на пиштаљку” - бе

разумног расуђивања. Златно правило сваког тренера је да “играчи не размишљају, ве раде оно што се од њих захтева”. Спортски тренинг не оплемењује човека, већ сакатљудскост. Он се своди на техничку дресуру која је наближа милитаристичком дрилу, тим што у њему не влада принцип оптималног, већ принцип “већег (деструктивно



напора”.

У спорту човек је лишен еротске природе. Мушкарац и жена нису полна (природнафективна, људска) бића, већ су сировина и оруђе за постизање рекорд“Специфичност” женског тела је да је оно “слабије” од мушког тела, што значи дпостиже “слабије” резултате. Уколико је животворност основни егзистенцијалнпринцип, онда је жена управо као телесно биће супериорна у односу према мушкарц

јер поседује животворно (родно) тело. Прихватањем владајућег вредносног модела каоснова сопственог вредновања, жена се одриче онога што је чини специфичниљудским бићем и своди себе на “инфериорно биће”, на сурогат, или лошу копијмушкарца сведеног на роботизованог гладијатора. Спортска педагогија обрачунава сеЕросом који усмерава човека да развија своју афективну природу и блискост с другиљудима, и његову енергију претвара у покретачку снагу “прогреса”: мишићаво мушктело у борилачком напону, као симболични појавни облик владајућег духа, највиши јеротски изазов. Љубав разара фанатичну усресређеност спортисте на постизање побед(рекорда), а самим тим мења и његов однос према телу вољене особе, као и премсвоме телу. Оно престаје бити машина и постаје еротски изазов - извор задовољства

што доводи у питање тренинг којим се немилосрдно уништава организам, допингтретмане којима се сакати сексуална потенција, као и (самодеструктивну “такмичарску мотивацију”.

На примеру телесног напрезања може се, такође, видети колико је ПлеснеровХабермасова и Ригауерова теза да је спорт “удвајање света рада” проблематична. У

раду доминира принцип оптималног напора, који проистиче из принципа ефикасностидок у спорту доминира принцип ”већег напорa” (Кубертен) који се своди нбеспоштедно уништавање организма - на темељу апсолутизованог принципа учинк

Ритам и интензитет спортског напора уништавају биолошки ритам рада организма. спорту је укинута разлика између замора и премора - који је патолошко стањорганизма. “Набијање кондиције” подразумева трпљење и блокирање бола који јприродна одбранбена реакција организма на прекомерни (деструктивни) напоУништавају се ћелије, мишићи, кичмени стуб, срце, зглобови, јетра, успоставља сфункционална и конституционална дисхармонија органа и тела, долази дхипертрофије једних и атрофије других екстремитета, органа и функција организма…

Спорт је на капиталистички начин произвођење телесно и ментално болесних људиФранцуски лекар Филип Тисије је, почетком XX века, на основу анализе рад

организма дугопругаша, дошао до закључка да прекомерни телесни напор доводи ддегенерисања ћелија, и да је спортиста хронично болестан човек. Спортски лекари нборе се за здравог човека, већ за стварање "спортског тела" и за његово "сервисирањеОно што је патолошко стање за “обичне људе”, за спортисте је “нормално стањеСтворени су изрази као што је "спортско срце" којима се хронично болесниспортистима прибавља слика “супермена”. Наравно, тако је само док се доносе медаљЛекари су саучесници у телесном и менталном уништавању људи у спорту. Типичапример је лекарски извештај о западно-немачкој седмобојки Биргит Дресе“Стопроцентно здрава” Дреселова умрла је од “токсичног распада крви” у највећимукама. Имала је 27 година. Нико није одговарао. Тако свакодневно завршава живо



спортиста широм света… Тренери масовно уништавају децу у претпубертетском пубертетском узрасту. Најочигледнији пример је гимнастика у којој се девојчицдегенеришу до монструозности. Што се тиче повреда у спорту, само у рагбију у САгодишње тешко се повреди преко 650 000 људи. На хиљаде спортиста сваке годинзаврши у инвалидским колицима. Процењује се да већина ортопеда на Западу живи о“санирања” последица повреда које су настале у спорту.

Допинг тела само је једно од средстава која се користе да би организам спортистпостигао учинак који превазилази његове биолошке могућности. Анаболици стереоиди, “купање” у кисеонику, крвни допинг, допинг-трудноћа, вирилизовањ“терапија” хормоном раста, еритропоиетин, компјутерска “обрада” мишића електрошокови (као код “тренинга” коња), генетски инжињеринг - све су то средства “методи рада” без којих не може да се замисли “развој спорта”. Оно што спортскиндустрија смрти чини спортистима блиско је експериментима на живим људима којсу вршени у нацистичким лабораторијама смрти. Допингу тела претходи фанатизовањспортисте, које (само условно) може бити названо ментални допинг, чиме се блокирмоћ расуђивања и производи воља за самоуништењем. Потреба за бекством и

сиротињског гета и анонимности, сан о “великим парама”, владајући вредносни модедостигнути ниво резултата, наметнути шаблон понашања у спорту који подразумевпроизвођење све крвавијих и деструктивнијих представа - све то ствара подлогу зфаталистичко препуштање спортској “судбини” и за развој самодеструктивне свестиМаксима mens sana in corpore sano, поготову Кубертенова максима mens fervida i

corpore lacertoso јасно указују на то да се у спорту не рачуна с развојем ума, већ развојем борилачког (убилачко-деструктивног) карактера и инструментализованителом.

Теоретичари спорта, попут Матвејева, у поваћевању телесне снаге и брзине, и сходнотоме “резултатима” које постижу данашњи спортисти у односу према античким“спортистима”, виде главне показатеље “развоја човечанства”. Потпуно је занемаренаиграчка вештина, развој културног бића човека и међуљудских односа, као и “моралнеквалификације” на којима је инсистирао Кубертен говорећи о религиозном духу(religio athletae) који је владао на античким олимпијским играма. Истовремено,истицање тих особености као критеријума на основу којих се одређује развојчовечанства обезвређује у данашњем времену оне, који немају телесне особености којодговарају “највишим достигнућима” отелотвореним у спортистима и њиховим

рекордима. Поред тога, антички атлетичари остварили су резултате које не могу да

постигну многи данашњи људи. Да ли то значи да су они дегенерици?

Морис Мерло-Понти: тело као “бивање-у-свету”

Код Мерло-Понтија доминира настојање да се тело схвати на нови начин и успоставнови однос према телу. Мерло-Понти: “Оно збиљско је чврсто ткиво, оно не чека ннаше судове како би присвојило најчудније појаве, ни како би одбацило нашнајвјеројатније имагинације. Перцепција (опажај) није знаност свијета, то није чак н



акт, неко хотимично заузимање става, она је основа на којој се сви акти оцртавају њихова је претпоставка. Свијет није објект чији закон конституирања посједујем себи, он је природна средина и поље свих мојих мисли и свих мојих јасних перцепцијИстина не “пребива” само у “унутрашњем човјеку”, или радије, нема унутрашњечовјека, човјек је у свијету, он се спознаје у свијету. Када се враћам себи полазећи одогматизма здравог разума или од догматизма знаности, не наилазим на жариштунутрашње истине, већ на субјект предан свијету.”(4) Оптерећен потребом да с

супродстави догматизму, Мерло-Понти се нашао на терену грађанске филозофије чиј је главни задатак да створи лавиринте у којима ће се изгубити критичко-мењалачки уи идеја будућности. Прави проблем је уништење човека и његовог тела.

Можемо се сложити са Мерло-Понтијевом тврдњом да је доживљавање света телоизворни и основни начин “бивања-у-свету” и односа човека према свету. Међутим, коМерло-Понтија “бивање-у-свету” има објективистички, што значи апстрактнкарактер. Он полази од тела као датости и превиђа да “бивање-у-свету” нијсамосвојни процес, што значи да човек не доживљава своје тело непосредно, вепосредством конкретног тоталитата епохе у којој живи и владајућег идеолошко

“модела” тела, што значи као конкретно људско (друштвено) биће. Људско тело нијприродна датост и као такво појава sui generis, већ је историјски производ. Не само дданас постоји битно другачији однос према телу у односу према античкој хришћанској цивилизацији, већ се ради о битно другачијем телу. Свака цивилизацијствара специфично тело и специфични однос према телу - и на тај начин специфичночовека. Још су у антици схватили да је произвођење одређеног тела истовременпроизвођење одређеног типа човека (господарске расе и роба). Класна и раснфизиогномика имају прворазредни значај у грађанској антропологији и на њој посебнинсистирају грађански хеленисти који идеализују антику. Специфичност капитализм

је у томе што он не дегенерише тело тако што га лишава животности (одумирањтелесних функција) путем медитативног активизма (аскеза), као што је то хришћанству, већ тако што га, путем инструментализованог (технизованодеструктивног продуктивистичког (профитерског) активизма, преображава у машинуСпортско тело је типичан производ “техничке цивилизације”, што значи нкапиталистички начин дегенерисано тело човека. Истовремено, “бивање-у-светумодерног човека значи имати (критички) однос према постојећем свету, полазећи отога да је човек увек “више” од онога нашта је сведен у постојећем свету. И животињ

је тело, али она доживљава свет око себе на битно другачији начин него човек. Човек јслободарско-стваралачко биће које доживљава свет посредством очовечени

(социјализованих) чула, што значи на људски начин као целовито људско бић руководећи се визијом света који може да створи: животиња је оно што јесте; човек јоно што може да буде.

Мерло-Понти тврди да је тело “начин присвајања свијета”, али је тело данашњечовека већ присвојено од стране капитализма и одговара капиталистичком присвајањприроде: оно има инструментални и деструктивни (денатурализујући) карактеТелесни однос према свету однос је капиталистички дегенерисаног тела (човека) премкапиталистички дегенерисаном свету. Нерефлектовани “наивни додир са светом



(Мерло-Понти) одређен је још пре рођења - и није “наиван”. Самим актом зачећа, кој је све чешће само техничка оплодња све болесније жене путем све болеснијег семеноматеријала, ствара се биће које је док је још у мајци изложено погубном утицајсредине. Човек није “бачен у свет” (Хајдегер), већ се рађа и настаје у на смрт болесносвету и неминовно добија особености тог света. Човек већ као дегенерисано бић“улази” у дегенерисани свет: порађање детета од стране жене само је појавни облик коме свет порађа човека. Субјективност је битно одређена пре него што је човек поста

свестан себе као личности, што значи пре самосвесне субјективности. Управо на нивотелесности или нерефлектоване перцепције дете несвесно усваја начин живота вредносне моделе који одређују његово будуће понашање: тело је резервоар несвесноОднос према телу у детињству битно условљава развој личности, афективне природума, понашања... “Ембриологија људског духа” (Пијаже) условљена је телесни

развојем и животним условима у којима се он одвија. Начин рађања детета, првконтакт са светом, са мајком, светлост, средина у којој расте, покрети које савладавствари које додирује, звукови, мириси, исхрана и ритам исхране, телесни контакамбијент, облачење, ваздух, пелене, вода, покрети око њега, постељина, бојтелевизор, намештај, дизање на ноге, ограничени животни простор, играчке, одно

родитеља, напетост, агресивност средине - читаво животно окружење има специфичнкарактер и предодређује однос човека према свету. У одрастању детета нема спонтанопонашања, које представља пулсирање изворног животног ритма природног бићчовека, већ доминира репресивни ритам живота који “усисава” човека у постојећи светако што потискују и дегенеришу изворну природу човека и ствара од њега патолошкличност. Још у најранијем детињству у човека је унето “семе зла” и питање јдруштвених околности, конкретног живота и природе личности како ће се оно развити испољити. Тзв. “агресивност”, која непосредно утиче на телесни развој, нијутемељена у “животињској природи човека”, већ је патолошка (психичка и телесн

реакција на репресију којој је човек од најранијег детињства изложен. Када “спонтана”, она је компензационо понашање које не уклања узроке незадовољства, ведоприноси њиховом развоју.

У модерном друштву однос према телу посредован је капиталистичким космосо(индустријски мимезис, принцип рационалности и ефикасности, деструктивнинструментализам…) који се појављује у облику од човека отуђене и над човекодоминирајуће техничке сфере која је непосредно животно окружење, и која намећлогику живљења. Путем ње капитал влада човеком и природом. Као што је у антицпосредством сфере олимпијских богова човек био роб владајућег поретка, тако је

капитализму постао роб владајућег поретка посредством науке и техникИнструментализовање тела заснива се на капиталистички заснованој подели рада, штзначи на специјализацији и на тој основи сакаћењу човека. Маркс говори о претварањчовека у наказу у индустријском процесу производње, што је на маестралан начиприказао Чарли Чаплин у свом филму “Модерна времена”. Капиталистички облиотуђеног рада прерађује тело тако што од њега ствара техничко (радно) оруђе, а усводи на операционализовани интелект. Капиталистички дегенерисано тело имдегенерисана чула и моторику. Доминира телесна механика, прецизност покретестетика машине, де-еротизовање, хипертрофија једних и атрофија других функциј



обездуховљено тело и покрет; уместо античког принципа metron ariston доминирагресивно мишићаво тело; принцип оптималног напора укинут је принципом “већенапора”; доминира (само)деструктивни карактер и покрет чија је динамикприлагођена капиталистичком ритму репродуковања и тсл. Не ради се, дакле, култивисању (хуманизовању), већ о технизовању тела (природе). Капиталистичкначин индустријске производње створио је од човека роботизовану наказу. То снајбоље види у спорту у коме важи принцип “Рекордери се рађају у епруветама!” и

коме је роботизовано тело највиши естетски изазов. Уколико тело није ни природно нљудско, онда човек не може путем тела не само “бити-у-свету”, већ више не може нбити - јер више није човек.

Телесност као “перцептивност с властитом просторношћу и временошћу” (МерлоПонти) је привид: капитализам присваја човека капиталистички присвојени(дегенерисаним природним) простором, што значи тако што га уништава као природни људско биће. “Властитост” тела није јаство човека, већ владајућег поретка - будућда се ради о отуђеном човеку, а то значи од човека отуђеном и на капиталистичкначин инструментализованом (дегенерисаном) телу. Инструментални однос прем

природи, која је сведена на објект експлоатације и деструкције, условљава и однопрема телу које је за човека непосредна природа. Постојећи свет је неприродни нељудски свет и човек опстаје у њему преко сурогата тела. Људи живе у градовимкоји су капиталистичка гета у којима је капиталистичко дегенерисање природе, животи човека достигло врхунац: човек је “обасјан” вештачком светлошћу, удише загађенваздух, пије загађену воду, једе затровну храну, живи таквим начином живота кој

разара везу човека са природом и његово природно биће… Што се тиче временкапитализам инструментализује човека тако што му намеће ритам живота којодговара брзини капиталистичке репродукције и који има технички и деструктивн

карактер. То је тотализујуће време које пре свега условљава ритам и начин кретањтела, и које представља обрачун с биолошким ритмом рада организма.

Будући да је човек путем свог тела “непосредно у свету”, најпогубнији и неизбежноблик дејства капитализма као поретка деструкције на човека је преко тела: криза светистовремено је криза тела. Отуда је основни облик отуђења човека од себе - отуђење освог тела. Човек доживљава себе као другост у односу према постојећем свету путемуке која проистиче не само из његових незадовољених примарних потреба, већ и збоњиховог сакаћења. Он бежи из света тако што бежи из свог тела, или тако што бежи своје тело (нарцизам). Већина грађана Запада доживљава свакодневну фрустрациј

због одбацивања сопственог тела као безвредног, зато што не одговара владајуће(потрошачко-рекламном) моделу тела који је основ друштвеног вредновања. Човедоживљава сопствено тело као казну, као нешто туђе и покушава да га маскир(“мода”), или преобрази насилним телесним вежбама, “третманима”, операцијамаКапиталистички дегенерисани човек има инструментални однос према своме телу којсе заснива на профитерском принципу. Телесни изглед и здравље нису циљ, весредство за остваривање друштвеног престижа и егзистенције. Настоји се досећи модетела који одговара владајућем вредносном моделу који диктирају владајући моднконцерни. Све чешћа промена модних модела наводи људе на све учесталиј



интервенције, што значи на све беспоштеднији однос према телу. Створена јиндустрија која производи моделе изгледа. Image постаје роба попут одевнипредмета. Индустрија забаве нуди све разноврсније облике телесног дегенерисањПластичне операције, body-building и fitness-центри, дијете итд - служе да прилагодчовека доминирајућем моделу “лепог” - који се заснива на стандардима рекламниндустрије, као што је модел “Барбике” који је “најлепши” облик обезвређивањчовека. Што се тиче “Рокија”, “Рамбоа”, “терминатора” и других холивудских наказ

они су слика савременог капиталистичког “натчовека” коме је “обрисана” културнсвест и који се у “свом” понашању руководи деструктивним идиотизмом.

Природа “спонтаног” покрета условљена је амбијентом, условима и начином живот“Спонтани” покрет у граду има битно другачију природу од спонтаног покрета природи. Карактер покрета условљава природу тела (сензо-моторике), развинтелекта, међуљудске односе... Технизовани покрети, који проистичу из техничкосвета и који имају деструктивно-конзумерски карактер, представљају доминирајућоблик репресије над човеком. Истовремено, телесни покрет има симболични значапијење “кока-коле” није само задовољавање жеђи и телесни акт, већ и симболичн

однос човека према постојећем свету, према будућности, према себи и другим људимИсто тако, телесно присуство у “МекДоналдсовим” ресторанима и конзумирањсурогат-хране у њима представља симболични облик бивања-у-свету и произвођењвладајућег поретка, као што је то и боксерски ударац, технизоване телесне вежбодлазак на стадион... “Тражења одговора” у дечијој “спонтаности” и у културама којима није дошло до еманциповања човека као индивидуе, а посредством средстава облика који су производ капиталистичке цивилизације, је странпутица у борби човекза еманципацију. Не може се “лоша” рационалност заменити мистиком, што значвраћањем на примитивне облике свести. Грађанској теорији није више основни циљ д

афирмише капиталистичку цивилизацију, већ да уништи идеју будућности и сам ум“Ослушкивање ирационалног” постаје одбацивање културног наслеђа и бекство иживота. Гласови ирационалног су вапај потиснутих и дегенерисаних људских потребпотиснуте личности. “Слушати тело”, које је најнепосреднији производ постојећсвета, значи подредити се владајућем поретку.

За разлику од ранијих владајућих класа, буржоазија настоји да укључи не само у својдуховну, већ и животну сферу и радне слојеве. Капиталистички начин живот(“потрошачко друштво”) постаје тотализујући принцип живота који никога не штеди од кога се не може побећи. Комерцијализовање живота најгори је облик тоталитаризм

који је створен у историји јер оно у потпуности подређује природу, друштво и човекдеструктивном механизму капиталистичке репродукције. Његова суштина уобличена ју монструозној максими “Паре не смрде!” - у којој је изражена бит екоциднокапиталистичког тероризма. По диктату апсолутизованог принципа профита долази дтотализовања света “техничком цивилизацијом” - којом се уништава могућност зстварање хуманистичке цивилизације - као и природе, тела и телесног покрета, штнепосредно условљава „развој“ чула и менталних способности човека. Доминирајућоблик телесног активизма постаје конзумерски активизам. Комерцијализовање тел“највиши” је облик капиталистичког дегенерисања тела (човека). Тело човека није сам



део капиталистички дегенерисаног света, већ постаје средство за уништавањприродног и људског и као такво непријатељ човека. Непосредни произво“потрошачког друштва” је човек-потрошач коме одговара потрошачко тело у комтреба да нестану сурогати “потрошачке цивилизације” и средство за уништавање светКапитализам уништава тело тако што га претвара у деструктивни механизам изазивајући хипертрофију оних телесних функција које пружају могућност за развпотрошачког друштва, и атрофију оних функција организма које немају профитабила

карактер. Доминира ритам капиталистичке репродукције који уништава биолошк ритам живота - без чега нема здравог човека. Човек се не руководи само конзумерскиактивизмом као вредносним изазовом, већ његово тело не може да опстане без сввећег броја препарата и помагала, као и вештачких животних услова. Капиталистичктотализовање света подразумева капиталистичко тотализовање тела, што значи његовизобличавање и стварање хронично болесног човека који може да преживи јединуколико конзумира све веће количине медикамената и медицинских интервенцијОпстанак човека све је више посредован вештачким средствима која од човека стварајинвалида. Тело је изгубило природне потребе: оно не може више да прерађуприродну храну, живи на медикаментима и посредством медикамената. Читав живочовека је под “третманима” који, у крајњем, треба да омогуће да опстане функционалном складу са владајућим поретком. Материјално богатство не омогућавздрав живот, већ доводи до специфичног менталног и телесног дегенерисањплутократије. На основу односа према телу може се видети да развој “потрошачкостандрада” подразумева уништавање животног стандарда. Рад, начин живота, кретањ

ритам живота, исхране, спавање, простор који је савремени гето (градови), ваздувода, храна, дуван, дрога, пиће, начин живота који уништава природно биће човекноћни живот, ритам и начин исхране - готово сви облици живота постају начидегенерисања човека. Холестерол, целулит, шећерна болест, рак, срчана оболењ

неурастенија, депресивност, СИДА итд. - нису “болести савременог света”, векапиталистички облик телесног и менталног дегенерисања човека. Ради се капиталистичкој мутацији човека која се изводи тако што се човек лишава природне људске животворности и дегенерише у пластично и техничко “биће”. Истовремено, сввећи број болести којима је човек изложен нису природно условљене и немајприродни карактер, већ су производ лабораторија и имају геноцидни и профитабилнкарактер. Ради се о капиталистичкој производњи болести које се “лече” тако, да се очовека ствара профитабилни пацијент, што значи хронични болесник. “Телеснпотребе” данашњег човека одређује пропагандна машинерија и његов друштвенположај. Човек који непрестано прождире све веће количине све неквалитетније хранпредставља најважнији стратешки циљ индустрије хране. Она ствара све болеснијечовека кога, по природи ствари, “преузима” медицина и фармацеутска индустријКонзумирање све веће количине хране није телесна потреба, већ је компензација зприкраћену људскост. Исто је с пушењем, дрогирањем, алкохолизмом, конзумерскителесним активизмом попут аerobic-a, body-building -a и сл. Капитализам од последицуништавања природе и човека ствара изворе профита и развија све стравичнимеханизме деструкције. Људско тело постаје универзална деструктивна машина универзална канта за отпад у којој треба да нестану све отровнији сурогаткапиталистичке цивилизације. Истовремено, егзистенцијална стрепња, понижавањ



која човек свакодневно доживљава, усамљеност, безнађе које ствара деструктивнкапиталистичко ништавило - ментално изобличава човека, што непосредно условљавдегенерисање тела.

Суштина појаве може се на прави начин схватити само уколико се схвати тенденцијњеног развоја, а то значи тенденција развоја света у коме она настаје и развија се. Шт

је тело може се схватити само у контексту владајуће тенденције развоја капитализма.

методолошкој равни феноменологија пружа могућност да се, у вид“интенционалности” и “феноменологије генезе”, појаве схвате у контексту њиховпромене (постајања). Није “чињеничност света” (Мерло-Понти) оно што по себ“твори Wеltlichkeit der Welt” (световност света), већ је то владајућа (деструктивнтенденција његовог развоја. Она непосредно утиче на телесни и ментални развој човеки условљава његов однос према свету.

Култ постојећег света

Спорт је култ капитализма. Кубертен у својим олимпијским списима пише олимпизму као “култу постојећег света” који се појављује под идеолошким вело“култа хуманости”. Није хуманизам, већ су социјални дарвинизам и позитивизатеоријско полазиште за утемељење спорта као култа постојећег света. Спорт ј

реакција буржоазије на идеје-водиље Француске грађанске револуције, еманципаторско наслеђе грађанског друштва и на идеју будућности која постаоријентир политичког покрета која тежи превазилажењу капитализма. Он је облик

коме је буржоазија, која је на власт дошла на валу грађанских револуција, извршилдуховну контрареволуцију. Уместо “слободе, једнакости, братства”, принци“прогреса”, који се своди на “развој” и “усавршавање” капитализма, постаје врховнполитичко начело; уместо борбе за реализовање основних људских и грађанских правнамеће се сукоб између нација и раса и колонијална експанзија; уместо поштовањкултурног наслеђа, спортом се настоји уништити духовно наслеђе народа и на тначин њихово слободарско достојанство... Спорт постаје најважниј“мондијалистичка” идеологија, а стадион најважније култно место савременог света.

За разлику од религиозних култова који се заснивају на трансценденталнивредностима, спорт је позитивистички култ који се своди на обоготворење постојећесвета. Симболика која доминира на стадионима изражава владајући дух постојећесвета и представља средство за интеграцију људи у владајући поредак. Не рат, веживот који се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму представља извориштспорта. Уместо традиционалних религија, олимпизам постаје највиша (позитивн

религија која одговара духу савременог света: дух олимпизма је дух капитализма. З разлику од традиционалних религија, спорт није покушај давања смисла животу, већ јшок-терапија којом треба ублажити све већу људску патњу коју изазива свакодневнбесмислени и све крвавији живот. Он је обрачун с критичко-визионарским умом



идејом будућности и с човеком као живим (биолошким) бићем. “Стварањбудућности” у спорту заснива се на позитивистичкој максими “знати да би спредвидело, предвидети да би се деловало” ( savoir pour prevoir, prevoir pour agir

Могућа је борба између људи, по правилима која су отелотворење владајућег духа, алне и за промену успостављеног поретка. У њему нема борбе између добра и зла, штзначи да је из спорта избачен основни хуманистички принцип без кога немцивилизације. Спорт је најаутентичнија антиципација капиталистичке “будућности”.

Спорт представља еротизовани култ постојећег света. Дееротизовање човека и односизмеђу људи (полова) праћено је еротизовањем односа према спорту и спортистимкао симболичном отелотворењу владајућег духа. Олимпијски спектакл, својоагресивном кореографијом, представља својеврсну љубавну предигру у којој снадражују чула и човек држи у стању еротске напетости. Модерне олимпијске игрпостају врхунски ритуал подавања човека владајућем духу, попут античкиолимпијских игара на којима се човек подавао олимпијским боговима, с тим што је нњима присутно дееротизовање античке телесне културе путем прогресизма којподразумева квантификовање и индустријски мимезис. Будући да је најважнији задата

спортске педагогије потпуно уклапање човека у постојећи свет, и у њој доминирзахтев за хармонијом која је “сестра поретка” (Кубертен). Истовремено, ритам добијизузетан значај будући да “прогрес” има динамички карактер. Он симболизуоткуцавање животног била капитализма и вечно обнављање његове животне снаге којсе појављује као судбинска моћ.

Спорт је постао најважније политичко оруђе класне доминације којим буржоазијуништава класну свест радништва, критички ум, слободарско достојанствдеполитизује потлачене, постиже “националну интеграцију”... За разлику од ранији

игара, у којима се изражава дух владајућег поретка, које су имале класнексклузивност, спорт је “наткласна” игра која је израз прогресистичкокапиталистичког универзализма којом буржоазија увлачи у своју духовну орбиту как

раднике, тако и жене и припаднике “нижих раса”. Њиме се “превазилази” класнантагонизам (“спорт нема везе са политиком”), постиже “класно помирење” и на тначин “друштвени мир”. За владајућу класу спорт је “идеолошка полицијска тољага(Хоч) која уништава критички ум и мењалачку енергију радника. Он је вентил којим сизбацује незадовољство потлачених и спречава да створе организовани политичкпокрет који може да угрози владајући поредак. Класни сукоб из политичко(друштвеног) простора преноси се на стадионе, с тим што се у спорту води рат који ј

отелотворење капиталистичког начина живота. Кад човек празни своје незадовољствна стадиону, он то чини на начин који не доводи у питање постојећи поредак, већ г

репродукује. Спорт је капиталистичка идеологија која “нивелише” класне разлике нтемељу владајућих принципа капитализма. Победити! - то је егзистенцијалнимператив како за оне који су на дну, тако и за оне који седе у “плавим ложама”Капитализам никога не оставља на миру. Егзистенцијална неизвесност је Дамоклов макоји виси над главом свакога. Бекство са дна и борба да се не дође на дно - то је оншто "зближава" сиромашне и богате. "Уживање" у богатству је иживљавање страха осиромаштва. Спорт увек изнова производи свест о неминовности света који се заснив



на социјално-дарвинистичком принципу “Јачи побеђују, слабији бивају елиминисани(Кубертен). Путем спорта намеће се сукоб између људи (нација, раса и полова) којисе производи постојећи свет неправде. Спорт служи да се потлаченима подмест“противници” у виду “противничког тима” и “противничких навијача” да би на њимискалили незадовољство због понижавајућег друштвеног положаја у коме се налазОн је упијач за све веће незадовољство потлачених радних слојева и њихове деце којима је уништена будућност. Капитализам производи несрећног и осакаћеног човек

и истовремено ствара све крвавије компензационе механизме и потребу за њима - којсе приписује “злој” људској природи. У спорту се на очигледан начин показује истинда је политика вештина усмеравања незадовољства потлачених на остваривањнељудских циљева. Зато је у спорту све дозвољено: убиство, тешке телесне повреднајгоре погрде... “Победа” на спортском пољу представља пораз људског.

Спортски спектакли постали су главна и најјефтинија духовна храна за обесправљенУтеривање потлачених у стадионе и хале постао је прворазредни политички задатавладајућих режима. Отуда се све чини да се обезбеди њихово редовно одвијање. Онкоји доносе законе у којима су прописане вишегодишње затворске казне за децу кој

утрче у терен за време трајања утакмице, главни су пропагатори спорта који јинституционализовано насиље које добија спектакуларну димензију; они кој"укидају" смртну казну као "нецивилизовану меру" главни су организатори свкрвавијих спортских представа у којима је легализовано убиство с предумишљајем и инехата, као и наношење тешких телесних повреда; европско законодавство ни на којначин не настоји да спречи монструозну злоупотребу деце све нижег узраста и њиховпретварање у спортско робље; нема ограничења времена одвијања и интензитеттренинга; легализована је продаја играча од стране клубова; институционализована јсегрегација по полу; употреба допинга дигнута је на ниво државне политике - иза кој

се крију интереси мултинационалних концерна и владајућих политичких кланова; ишкола је избачена „телесна култура“ и уведено “спортско васпитање” у коме уместкултурне свести и толеранције доминира телесна снага и дух беспоштедно

ривалитета; обесправљени млади људи добијају статус “хулигана” и на тај начидруштвених отпадника; уместо педагошких мера за спречавање насилничког понашањмладих и стварања услова за промену њиховог све тежег друштвеног положајинсистира се на све бруталнијој полицијској репресији... Све оно што је израегзистенцијалног духа капитализма - убиство, телесне повреде, деструкција људскогдобија на спортским теренима спектакуларну димензију. Принцип “Победа по свакцену!”, која одговара принципу “Профит по сваку цену!” - постаје врховно

неприкосновено начело спорта.

Спорт званично “нема везе са политиком”, у ствари је универзално политичко средстввладара света за очување капитализма. “Спортивизација” је постала најважнијидеолошки облик капиталистичког тотализовања света, а стадион најважније култнместо савременог света - где се владајућем духу приносе на жртву мењалачка енергији критичко-мењалачки ум. Спорт, као главна „мондијалистичка” религија, постајсредство за уништавање традиционалних религија, културног наслеђа народа политичких идеја и покрета који се супродстављају „новом светском поретку”, шт



значи деструктивном (екоцидном) капиталистичком тоталитаризму. Кубертен не кријда је главни задатак МОК-а да путем спорта створи глобално позитивно једноумљУспостављање тоталне и неприкосновене доминације једног (капиталистичкогпогледа на свет - постао је владајући политички принцип. У свету се свакодневнодржавају на десетине хиљада спортских манифестација; извештаји са спортскитерена спадају у ударне вести и покривају највећи део простора у јавним медијим“спортски” ТВ канали 24 сата емитују спортски програм; спорт постаје главн

рекламни пано у све беспоштеднијем економском рату и најважнија политичтрибина; спортски паганизам постаје средство хришћанских цркава (и других водећиверских заједница) за додворавање “масама”; владајући “естетски модел” постајспортско тело; свакодневни језик преузима спортску терминологију, поготовполитички језик и језик бизниса; политичари и капиталисти на прво место стављајсвоје спортске биографије, сликају се док се баве спортом и са спортистима, настоје димају “спортски изглед” којим демонстрирају “победнички дух”; спорт постаје главнсредство за “прање пара”, што значи прворазредни мафијашки бизнис; тренердобијају статус врхунских менаџера капитализма, спортисти постају његови покретнкипови, а стадиони, спортске хале и спортске кладионице постају храмовкапитализма.

Улога новинара је да све суровијој спортској стварности дају „спектакуларнудимензију. Више не постоји критичка дистанца с аспекта морала, друштвеног интересили било којих норми које превазилазе спорт. Спортски извештачи глорификујнасиље и деструкцију, на перфидан начин подстичу сукобе између потлачених, који спојављују у облику навијачких група, између нација, полова и раса. Они настоје дуспоставе непосредну везу између спортских представа и подсвести: спортски спектактреба да “извуче” незадовољство из потлачених и усмери га ка “противнику

Спортски извештаји имају све примитивнији карактер: они одговарају спорту којим суништава моћ расуђивања и ствара масовни идиотизам. Све агресивнијсензационализам представља рекламни облик појављивања све бесмисленијих текстовкојима се маргиналним појавама даје „судбинска“ димензија, да би питања од којизависи судбина човечанства добила маргиналну димензију. Пишући о природсавременог капитализма Маркузе закључује: “Изостајање дјеловања телевизије сродних средстава тако би могло почети остваривати нешто што нису постиглунутарње протурјечности капитализма-дезинтеграцију система. Креирање репресивнипотреба је већ одавно постало дио друштвено научног рада - нужног у том смислу да сбез њега не би могао одржати постојећи начин производње. Не ради се ни

проблемима психологије ни естетике, већ о материјалној бази доминације.”(5Капитализам ствара не само репресивне, већ (само)деструктивне потребСамоубилачки “подвизи” постају највиши “испит храбрости” и као такви су облиодвалачења људи са поља (политичке) борбе за остваривање њихових људских права за опстанак света. Исто је са боксом и другим крвавим спектаклима. Уместо нукидање света несреће, незадовољство људи усмерава се на крвави обрачун с другиљудима. Спорт је најважније средство капитализма за дегенерисање човека. Њиме сне уништава само тело, већ пре свега критичко-мењалачка (визионарска) свест производи (самодеструктивни) фанатизам. Путем спорта човек се држи у ван





Documents

Sport i kult