Zeljko Fajfrić:

Sveta loza Stefana NemanjePredgovor Nenada LemajićaSnažno interesovanje za istoriju tesno je povezano sa razvojem građanske klase i stvaranjenacionalnih država. To ne čudi, s obzirom da je razvijena svest o zajedničkom poreklu iprošlosti neophodan preduslov društvenih veza koje spajaju pripadnike istog naroda. Većod samih početaka ovo interesovanje za prošlost razdvojilo se pristupom u dva pravca.Jedan bi označio njegovo uobličavanje, kao naučne discipline, sa sopstvenommetodologijom, što je postepeno dovelo do oblikovanja i gomilanja novih saznanja,stečenih kao rezultat sistematskih istraživanja. Kao posledica tih istraživanja razvila su senova interesovanja u krugovima naučnika a pitanja, koja ranije nisu bila ni formulisana,počeće da označavaju trasu kojom su usmeravani istraživački napori. Drugi pravac ovihinteresovanja za prošlost ostao je vezan za prirodnu ljubopitljivost koju je šira publika,uvek pokazivala za poznavanje sopstvene prošlosti. U tom miljeu mešali su se oduveksaznanja stečena od predaka, na granici mita i slabašnog sećanja, istoricizam veoma bitanza formiranje srpske države u XIX veku sa svim svojim najvažnijim postavkama jošuvekdobrim delom ukorenjenim kako u školske udžbenike tako i u državno nacionalnuideologiju i znanja stečena iščitavanjem naučnih i književnih dela o prošlosti. Naravno daje ovakva podela morala izazvati jaz između istoričara – istraživača i stručnjaka, kaopripadnika prvog pravca, i brojnih zaljubljenika u istoriju, kao njihove najvernije publike.Nerazumevanje između ove dve grupe ponekad je izuzetno teško prevazići jer zahtevanapor obe strane. Dok istoričari-istraživači moraju pokušati da izađu iz svojenaučnoistraživačke ljušture i, ma koliko im to bilo teško, zauzmu labaviji odnos premapitanjima vezanim za krute, ali neophodne, principe istorijske metodologije, ljubiteljiistorije moraju naći razumevanja za njima često neshvatljivu opreznost u izricanjuvrednosnih sudova, ocena, zaključaka pa često i fakata kojima druga strana često provociranjihovo većionako tanko strpljenje i neutoljivu želju za saznanjem najtamnijih dubinaprošlosti.

Knjiga Željka Fajfrića, Sveta loza Stefana Nemanje, u izdanju Grafosrema iz Šida,popunjava veoma uspešno baštaj nastali jaz. Naravno da knjiga može pretrpeti kritiku saobe strane. Naučnici bi pre svega, pošto su fakta navedena u radu neosporna, naveli brojnemetodološke primedbe dok bi ljubitelji istorije mogli da se požale na slabu "raspevanost"dela. S druge strane, nesumnjive su i pozitivne reakcije. Ljubitelji istorije dobijaju delopisano zanimljivim stilom, koje se lako čita, a stručnjaci će nesumnjivo potvrditi da je autorkonsultovao brojnu literaturu i svoju priču gradio na verodostojnim faktima. Autor jesamim svojim životom bio opredeljen da napiše knjigu interesantnu obemasuprotstavljenim stranama jer ne samo što je ljubitelj istorije, većje i doktor pravnih nauka,tako da mu uz ljubopitljivost amatera nije strana ni naučna opreznost stručnjaka.

Suočavajući se sa tek fragmentarno sačuvanim ostacima prošlosti, na osnovu kojih jemorao rekonstruisati to razdoblje, autor se opredelio za originalan metodološki pristup. Za

razliku od klasične metode koja zahteva održanje istorijske priče samo u onim okvirimakoje dopuštaju istorijski izvori, Fajfrićse opredelio za pristup u suštini blizak metodipisanja istorijskog romana. Igrajući na tananoj niti između mašte i dokumenta konstantnoje uspevao da priču održi u granicama koje dopuštaju istorijski izvori uz pripovedački stilkoji čitavoj priči daje izuzetan stepen životnosti.

Istoričari su interesovanje za proučavanje perioda Nemanjića pokazali jošna samompočetku ozbiljnih istoriografskih istraživanja, koja su otpočela u drugoj polovini XVIIIveka. To je dovelo do nastanka velikog broja monografskih dela o rečenom razdoblju.Specifičnost istorijskih podataka, koji su iz tog doba očuvani, uslovila je i način rada nanjemu. Nepostojanje celovitih arhivskih serija prisiljavalo je istoričare da mnoge procese idogađaje rekonstruišu na osnovu fragmentarnih podataka. To je za posledicu imalopropuštanje odgovora na neka od najinteresantnijih pitanja našeg srednjeg veka.

Pogotovo su veliki propusti učinjeni u sferi proučavanja društvene istorije, užih društvenihgrupa odnosa elite i preostalog stanovništva i uloge pojedinaca koji su tu elitu predvodili.Svesno zaobilazeći ove teme, istoričari-medievalisti su nam uskratili zadovoljstvo daosetimo duh srednjovekovnog doba i da uporedimo život tadašnjih ljudi sa životom u našojepohi. Analiza sličnosti i razlika ondašnjeg i savremenog čoveka, traženje opšteg ispecifičnog svakako je jedan od glavnih pokretača interesovanja čitalaca.

Željko Fajfriću ovoj knjizi analizira istorijske izvore sa željom da se pronikne u načinrazmišljanja vodećih ličnosti tadašnjeg vremena, svesno zanemarujući one među njima i tomnogobrojnije, koji su govorili o ekonomskoj problematici. Zato su maksimalno iskorištenipodaci iz srpskih žitija koji govore o delatnosti i intimnim razmišljanjima srpskih kraljeva icareva. Pri tome autor uspeva da razreši najvažnije probleme u korišćenju takve vrstedokumenata i uspostavi kritički odnos prema njima.

Prva poglavlja knjige posvećena su delatnosti osnivača dinastije Nemanjića StefanaNemanje koji je u drugoj polovini XII veka postavio temelje budućoj moći Srbije. Unjegovo vreme su se na tada, naizgled, jošmoćnoj Vizantiji počeli primećivati prvi znacislabljenja. Vešt diplomata i sposoban vojskovođa Nemanja je iskoristio postojeće okolnostiza početnu ekspanziju Raške i njeno nametanje kao vodeće srpske zemlje.

Delatnosti njegovih sinova Stefana Nemanjića (Prvovenčanog) i Rastka (Save) posvećenoje više značajnih poglavlja. Za ovaj period su karakteristične krupne promene naBalkanskom poluostrvu koje su imale odraza na unutrašnje prilike u Srbiji. Posle slomaVizantije u IV krstaškom ratu njeni ostaci, Epirska despotovina na Balkanskom poluostrvu,Nikejsko i Trapezuntsko carstvo u Maloj Aziji, borili su se za prevlast. Srpski veliki županStefan Nemanjićiskoristio je te suprotnosti za dalje jačanje zemlje. Potvrdu svoje snageSrbija je ostvarila dobijanjem kraljevske krune 1217. godine. Značajan uspeh predstavljaloje i stvaranje samostalne crkvene organizacije i njeno emancipovanje od Ohridskearhiepiskopije 1219. godine.

Važan period u razvoju Srbije nastupio je od polovine XIII veka. Kulturni uticaji Vizantijena Srbiju bili su u ovom periodu izuzetno značajni. Razlog svakako leži u činjenici da se

Srbija proširila na dotada vizantijske teritorije u Makedoniji. Istovremeno je razvojrudarstva i trgovine omogućio srpskim vladarima, a pre svih Milutinu početak velikeekspanzije ka jugu.

Delatnostima kralja Stefana Dečanskog i njegovog naslednika, kralja i potom cara, Dušanaposvećena je značajna pažnja. To je razdoblje od izuzetnog značaja u srpskoj istoriji, jerupravo tada otpočinje zadnja faza ekspanzije Srbije prema oslabljenoj Vizantiji koja jeposle unutrašnjeg rata između Andronika II i Andronika III zapala u krizu od koje se višenikada nije oporavila. Osnažena srpska država, upravo tada, otpočinje sa osvajanjima. Sveono što je pripremano gotovo čitav vek uspeo je da ostvari bašcar Dušan u svega nekolikopohoda posle kojih se većina vizantijskih teritorija na Balkanu našla u srpskim rukama.Kroz proučavanje ličnosti ovog cara, njegovih dilema, oklevanja, ali i odlučnih akcija,autor na gotovo dramatičan način opisuje te pohode i Dušanove pregovore sa vizantijskimprebezima Sirgijanom i Jovanom Kantakuzinom. Okolnosti u kojima je Dušan krunisan zacara posebno su analizirane i svakako predstavlja najbolji deo knjige.

Buran period srpske istorije u vreme između Dušanove smrti i bitke na Marici, koja ćeoznačiti početak kraja srpskih srednjovekovnih država, razmotren je izuzetno pomno.Krupni feudalci uspeli su u ovom periodu da zaokruže svoje posede. To je dovelo douzdizanja nekoliko feudalnih porodica u Srbiji. Ovi procesi su bili prekinuti turskimprodorima u Srbiju. Epoha velikog uspona Srbije, koju su obeležili članovi porodiceNemanjića biće završena. Ova granica je znalački odabrana i za hronološku granicuFajfrićeve knjige jer predstavlja završetak klasičnog srednjovekovnog perioda Srbije.

dr Nenad Lemajić

Strana 1 >>

Zeljko Fajfrić:

Sveta loza Stefana Nemanje1. Mladost Stefana Nemanje2. Raška u borbama za nezavisnost3. Krštenje Stefana Nemanje4. Uspon Stefana Nemanje5. Veliki župan Stefan Nemanja6. Nemanja u Carigradu7. Smrt vizantijskog cara Manojla8. Bitka na Moravi9. Nemanja ustupa presto sinu Stefanu10. Sukobi među braćom

1. Mladost Stefana Nemanje

Početkom XII veka na Balkanu stoje nasuprot jedna drugoj dve srpske oblasti – Raška iZeta. Obe su međusobno imale dovoljno različitosti da bi bile u stalnim neprijateljstvima, arazlog je bio jednostavan – prevlast. Osim drugačijeg etničkog sastava i različite religije,Raška i Zeta su trpele različite uticaje što se i te kako osetilo u kulturnom pogledu. Njihovimeđusobni odnosi bili su samo ponekad skladni, a najčešće je stalna netrpeljivost dovodilai do krvavih sukoba. Ono što im je bilo zajedničko bilo je to da nijedna oblast nije bilanezavisna, većsu obe pod stranom vlašću.

Zeta se nalazila u primorju, tako da je tu bio izražen uticaj romanske kulture, a bila je, osimsrpskim življem, naseljena i brojnim romanskim i arbanaskim stanovništvom koje je imaloi priličan politički uticaj. Zeta je jedno vreme nosila ime Dioklitija ili Duklja, to je bionaziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane (ovoime potiče verovatno od imena rimskog grada Doclea ili možda od naziva ilirskog plemenaDocleatina). Sam naziv Duklja je u upotrebi od X veka i negde od XI veka ova se oblastpočinje nazivati Zetom. Naziv Duklja (Dioklitija) se kasnije samo upotrebljava uvladarskim titulama.

Oko 1077. godine Zeta je uzdignuta na rang kraljevine time što je rimski papa Grgur VIIodobrio da se knez Mihailo kruniše za kralja. Istovremeno, kralj Mihailo je radio i na tomeda Zeta dobije samostalnu arhiepiskopiju, što je na kraju, 8. januara 1089 urodilo plodomtako da je u Baru osnovana zetska (Dukljanska) arhiepiskopija. No, tada većnije vladaoMihailo, većnjegov naslednik Bodin. Barska arhiepiskopija je imala prilično velikunadležnost i kontrolisala je episkopije u Baru, Skadru, Drivastu, zatim pulatsku episkopiju,srpsku, bosansku i trebinjsku, a i svi manastiri u zemlji bili su pod njenom kontrolom.Zahvaljujući ovome katolički uticaj je bio izuzetno jak, tako da mnoge oblasti u Zeti nisuimale uopšte pravoslavnog sveštenstva. Da je uticaj rimske kurije bio veliki vidi se i iz togašto su sva dokumenta pisana isključivo na latinskom jeziku. Samo stanovništvo u Zeti nijebilo homogeno, budući da se ova država nalazila na granicama različitih plemena, koja sejesu mešala, ali koja su i zadržavala mnoštvo svojih plemenskih običaja.

Raška se nalazila u unutrašnjosti, okružena planinama i neprohodnim šumama koje su jojpredstavljale dugo vremena štit teško prolazan za strane osvajače. U ovoj oblasti živelo jepretežno srpsko stanovništvo uz veoma malo drugog etničkog elementa tako da je Raškauspela da sačuva mnogo toga patrijarhalnog i konzervativnog. Tu su u najvećoj meriočuvani narodni jezik i drugi običaji, a pravoslavna crkva je imala isključivi uticaj. Raškase uglavnom bavila svojim poslovima, ali to nije smetalo njenog vladara da kada god tomože usmeri svoju vojsku ka Zeti. Pogranične čarke su bile neprestane, ali ni jedan odvladara nije pokazivao neke veće ambicije prema drugoj oblasti, pa su svi sukobi završavaliuglavnom pljačkama stoke i paljenjem useva.

Ova stalna trvenja su dostigla vrhunac nakon smrti zetskog vladara Bodina, oko 1101.godine, kada ga je trebao da nasledi sin Mihailo, ali zbog nemoralnosti njegove majkeizbila je sveopšta pobuna u kojoj se najbolje snašao Bodinov brat Dobroslav i iskoristio

ogromni metežda se dočepa prestola. Uspeh mu je bio tek polovičan jer ga nikako nijeumeo i očuvati. Do tog momenta Zeta je bila koliko – toliko mirna zemlja, bez nekih većihtrzavica koje bi omele stalni uspon ove oblasti, ali od pojave Dobroslava istorija Zetepostaje poprište divljih obračuna za vlast. Da je situacija u Zeti veoma nesigurna, prvi jeosetio Vukan, tadašnji raški veliki župan, pa sa vojskom upadne u Zetu. VećrasklimanaZeta nije bila u stanju da se brani, a izgleda da ni Dobroslav nije pokazivao naročitu volju,jošmanje snalažljivost, pa nekog otpora nije ni bilo. Takvog vladara nije bilo teško oboriti,tako da Vukan nije imao većih problema pri hapšenju Dobroslava i naturanja svogakandidata Kočapara Branisavljevića.

Raški župan je želeo da dovođenjem Kočapara na zetski presto dobije odlučujući uticaj uovoj oblasti. Sudbina Zete, a ni sudbina Kočapara njemu nije bila bitna, bitna je bila vlast iprilika da je proširi preko granice Raške. U tome nije uspeo u potpunosti jer se Kočaparpokazao nezahvalnim, a verovatno i prevrtljivim, pa se veoma brzo odvojio od Vukana.Uskoro su između njih vladali toliko loši odnosi da je Vukan, ne mogavši više nikako dapovrati uticaj nad svojim štićenikom, čak pokušao i da ga ubije "Potom je Vukan saRašanima postavio zasjede Kočaparu da bi ga ubio" (Letopis pop Dukljanina). Kočapar sepokazao kao veoma spreman na Vukanove podvale pa ih je do kraja sve izbegao.

Sve u svemu Kočapar se pokazao kao odlučan vladar koji je imao nameru da Zeti povratiraniju snagu i važnost. Njegovi pokušaji su bili okrenuti uglavnom ka zauzimanju humskezemlje, no u jednom od pohoda pogine. Sada je opet raški župan Vukan imao potpun uticajnad zetskim unutrašnjim stvarima pa je to iskoristio isturajući i podržavajući novogkandidata za zetskog vladara koji se zvao Vladimir, inače sin najstarijeg Bodinovog brata,takođe Vladimira. Ovaj se potpuno prepustio Vukanu i čak mu postao i zet. Zahvaljujućitome Zeta je proživela nekoliko godina bez dinastičkih borbi što je i te kako ostalo usećanju. "I zemlja je dvanaest godinaživjela u miru" (Letopis pop Dukljanina). Verovatnoje da bi ovakvo stanje trajalo duže vreme da u Raškoj Vukan iznenada ne umire, čime jezetski vladar Vladimir izgubio sigurnu podršku.

To je bila prilika da se odmah pridignu njegovi neprijatelji pa tako pobunu diže Bodinovsin Đorđe, a na nagovor svoje matere Jakvinte. Inače, ova žena je ostala u predanju poznatakao nadasve opaka i zla. Ona je kao žena Bodinova jošza njegova života bila u stalnimsukobima sa Branislavljevićima jer se bojala njihovog jačanja predviđajući da će oni nakonBodinove smrti preuzeti presto. Pop Dukljanin njoj čak pripisuje u zaslugu odsecanje glaverodonačelniku Branislavljevića, knezu Branislavu, a koje je na njen nagovor naredio Bodin.Tada su pogubljeni i Branislavljev brat Gradislav i Branislavljev sin Berinja: "Kralj Bodinbi pobijeđen od žene kao Irod od Irodijade" (Letopis pop Dukljanina).

Đorđeva pobuna je na kraju uspela (izgleda da je Vladimir otrovan), ali ni on se nije dugonauživao na vlasti. Uskoro ga Branisavljevići uz Grčku pomoćpotisnu, a mater muJakvintu uhvate u Kotoru i pošalju na zatočenje u Carigrad. Sada je na prestolu GrubešaBranisavljević, podložnik Grka. Đorđe nemajući kud pobegne u zaštitu kod svojihdoskorašnjih neprijatelja, u Rašku.

Grubešina vladavina je trajala sedam godina i ostala je u lepom sećanju. "Za to vrijeme

zemlja je bila u miru i veoma se oporavila. Tada je bog dao žita i vina na pretek i zemlja binapunjena svakim izobiljem" (Letopis pop Dukljanina). Mir ponovo poremete Rašani kojisa vojskom upadnu u Zetu. Kod Bara dočekuje ih Grubeša, ali bitku gubi i sam gine. Zetskipresto preuzima ponovo Đorđe, ali sada je on većstariji i mnogo iskusniji pa mu je jasnoda se mnoge stvari u politici i borbi za vlast mogu mnogo lakše steći mitom nego oružjem.Stoga pokušava da se izmiri i sa Branisavljevićima, svojim najvećim neprijateljima, nudećiim pojedine županije na vladanje. Verovatno je računao da mu je bolje da ih kao svojepodložne župane drži na oku nego da stalno sa strahom gleda prema Grčkoj odakle bi onimogli naići. Uspeh mu je bio samo delimičan. Neki od Branisavljevića mu dolaze iprihvataju ponudu, dok drugi ostaju u Grčkoj, a opet neki odlaze u Rašku gde spletkare. Zato je sada Raška idealno tlo, jer u njoj se dinastičke borbe nakon smrti Vukanove jošuvekne smiruju. To je idealna prilika za Zećane i njihovog vladara Đorđa, da sada oni počnu dase mešaju u raške poslove. Đorđe je toga svestan i on to koristi, pa gura svog kandidataUroša, inače sinovca Vukanovog. Kako je Urošbio u tamnici u Raškoj to ga je trebalonajpre osloboditi iz nje. "Kralj sakupi vojsku i ode u Rašku, pa je oružjem zadobije ipoplijeni. Tu naiđu na Uroša koji je bio u zatvoru, u koji su ga bili stavili njegovi rođaci,pa ga, izvukavši ga odatle pošalju zažupana u Raškoj". (Letopis pop Dukljanina).

Ove dinastičke borbe u Raškoj su izbile odmah nakon smrti velikog župana Vukana. Umeđuvremenu, dok se Urošnije dočepao vlasti, neki Zavida je izgleda vladao jedno vreme(stoga postoje pretpostavke da je on možda Vukanov sin ili bliski rođak), ali on nije bioličnost većeg značaja i formata u Raškoj tako da nije uspeo da se održi na prestolu i odmahje podlegao pobuni svoje braće. Zavida se navodno sa svojom braćom sporečkao okoimanja i budući da nije došlo do mirnog rešenja ovoga spora, došlo je do teških reči, zatimpretnji i na kraju do otvorenog sukoba. "Ipak sam slušao da je bio veliki metežu ovoj stranizemlje, i Dioklitije i Dalmacije i Travunije, i da su roditelju njegovu braća mu zavišćuoduzela zemlju". (Stefan Prvovenčani). Zavida nije mogao drugačije odgovoriti većsamobekstvom. On je imao nekih imanja u Zeti, poznato je Ribnica kod Podgorice, i tu sesklonio za izvesno vreme.

Za to vreme u Raškoj besne dinastičke borbe koje traju duže vreme što omogućuje da se unjih umeša i zetski kralj Đorđe želeći da on bude taj koji će da odluči o tome ko bi mogaobiti novi župan. U tome je na kraju precenio svoje snage jer se odjednom raška vlastelaudružila sa nezadovoljnom zetskom vlastelom, pa onda tako udruženi pozovu u pomoćGrke. Naravno, Grci su osetili povoljnu priliku da ponovo dobiju uticaj u srpskimposlovima i pristanu. Kao rezultat ovog saveza ostvarena su dva vojna pohoda protivĐorđa. Prvi pohod Đorđe je suzbio, ali u drugom podlegne. Vojska mu se raziđe i on,nemajući kuda, za prvo vreme se skloni u Crmnicu. Sada je cela zemlja buknula protivnjega, najpre Kotor, a zatim i ostali. Jedno vreme je lutao po zemlji tražeći utočište dok gakonačno nisu, prezrenog od svih, uhvatili i odveli najpre u Drač, a zatim u Carigrad. UCarigradu je, poput svoje majke nekoliko godina ranije, i on umro u zatočeništvu. Grci sutada kao svoga pretendenta na presto u Zeti doveli Gradihnu iz kuće Branisavljevića.

Ove dinastičke borbe dovele su Zetu dotle da je ona od nezavisne pretvorena u državu kojaje zavisna od Vizantije. Verovatno je da je narod Zete tuđinsko osvajanje dočekao kaoolakšanje, jer ga je osvajačkonačno oslobodio beskrajnih dinastičkih borbi koje nisu imale

nikakve svrhe, osim borbe za vlast. Izdajstvo je postalo obična stvar, a da je uzelo mahapotvrđuje i pop Dukljanin: "Tada su oni koji su se smatrali prijateljima i veoma bliskimkralju, i koji su jeli njegov hljeb, podigli protiv njega svoje potčinjeno ljudstvo, tako jednispolja a drugi iznutra predadoše tvrđavu i kralja vojskovođi gospodinu Aleksiju, koji uzevšikralja, povede ga sa sobom u Drač, a odatle ga, okovanog i u pratnji stražara, pošalje uCarigrad, gdje je preminuo u zatvoru." (Letopis pop Dukljanina). Osim nezavisnosti, Zetaje izgubila i druge privilegije koje su Bodin, a kasnije i Mihailo teško stekli. Sredinom XIIveka ukinuta je i barska arhiepiskopija, a i vladar više ne nosi naziv kralja većnaziv "velikiknez".

Upravo nekako oko tog vremena, pretpostavlja se 1113. godine, Zavida je dobio sina komeje dao ime Nemanja. Kako je u to vreme Zavida boravio u Ribnici kod Podgorice, to sepretpostavlja da se Nemanja rodio upravo tu. Odmah po rođenju deteta postavilo se ipitanje njegovog krštenja. Zavida je bio pravoslavne vere i bilo je za očekivati da se i detetako krsti, no tu je bilo problema jer je Zeta bila pod snažnim katoličkim uticajem tolikimda u njoj skoro da nije bilo pravoslavnog sveštenstva. Kako je Zavida bio praktičan čovek,odlučio je da mu dete krsti katolički sveštenik. "A kako su u zemlji toj latinski jereji; to sepo volji božjoj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krštenje" (Stefan Prvovenčani).

O Nemanjinom detinjstvu i ranoj mladosti ne znamo ništa, ali na osnovu onoga kako seživelo u Zeti u to doba može se sa velikom sigurnošću rekonstruisati i to kakav je on imaoživot. Zavida je, iako bez značajnije političke uloge u životu Zete ili Raške, pripadaoporodici velikog raškog župana a bio je u srodstvu i sa zetskom dinastijom. Bio jeverovatno i dobrostojeći o čemu govori i tošto je mogao iz Raške prebeći u Zetu. Izgledada je najveći deo vremena provodio u Ribnici koja se nalazila blizu dva velika grada –Kotora i Dubrovnika. Oba grada imala su široku autonomiju, koja je u sebi podrazumevalada postoje tačno određene granice gradske teritorije, sopstveni zakoni, sudije, razničinovnici i magistrati koji su svake godine birani i menjani, imala su svoje episkopije,mada je što se tiče crkvenih stvari, grad Bar imao nesumnjivu prednost u odnosu naDubrovnik i Kotor jer je u njemu bilo sedište arhiepiskopije.

Bar se nalazio na brdu iznad oštrog grebena Sutormana i Rumije i upravo zahvaljujućitome što je bio sedište arhiepiskopije smatran je politički važnijim od ostalih. Ovaj grad ježiveo od trgovine maslinovim uljem i zahvaljujući tome bio je gusto naseljen, a sama varošje bila prilično velika. Ipak, Kotor je bio ekonomski jači i sigurno je da ga je Nemanjačesto posećivao i posmatrao snažnu tvrđavu na steni koja se dizala visoko u nebo, dok seispod nje prostirala varošsa oko pet stotina kuća. Oko njih se pružao isto tako snažankameni bedem, koji je služio kao zaštita od nenadanih napada. Kotor je bio tipičnaprimorska varošsa tesnim ulicama u kojima su se nalazile kuće od kamena (ređe oddrveta), prekrivene slamnatim ili drvenim krovovima. Skoro svaka kuća je imala po jedanbalkon koji se nalazio sa glavne strane kuće. Grad je bio pun zanatlija, uglavnom kožara,cipelara, zlatara, voskara i naravno ribara. Sa Dubrovnikom, Kotor nije imao posebnosrdačne odnose iz razumljivih konkurentskih razloga. No, sve to nije bila velika smetnja dase građani ova dva grada međusobno mešaju, trguju, pa čak i venčavaju. Ipak, malo jeprimera da se Dubrovčanin preselio u Kotor dok je u obrnutom smeru bilo dosta selidbi.Kotor je obuhvatao relativno veliki prostor koji je zauzimao poluostrvo između drugog i

trećeg zaliva. Sva oblast je bila gusto naseljena, a zemljište je bilo marljivo obrađivano,štoje rezultiralo brojnim voćnjacima, vinogradima, baštama među kojima je bilo sagrađeno imnoštvo vila. U samom gradu znalo se ko na kom mestu živi, pa je u severnom delu(Dobrota i Perast) bila naseobina zanatlija (bačvari, lađari, krečari, ciglari).

Dubrovnik je bio srazmerno jači grad u odnosu na Kotor što se moglo odmah videti i pokućama koje ne samo da su bile skoro sve od kamena, većsu bile uglavnom dvospratne ilitrospratne, a nisu bile retke ni četvorospratne. Gradile su se uglavnom od kamena ili opeke,ali kao i u Kotoru bile su gusto zbijene. Prozori su zatvarani drvenim kapcima, dok jestaklo bilo prilično retko. Skoro svaka kuća je imala otkrivenu ili pokrivenu galeriju, gde sedržalo cveće. Ove galerije su služile i za mnogo prozaičnije stvari, kao što je smeštajnužnika i to na prednjoj strani kuće tako da sav izmet pada direktno na ulicu. To je biorazlog zašto su ionako uzane ulice bile pune smeća. Kaldrmisane ulice su bile retkost, astanovnici su slobodno držali svinje i drugu stoku na ulici. Isto tako u mnoge kuće seulazilo sa stepeništa koje su bile spolja, na ulici, što je jošviše sužavalo ionako tesne ulice.Po ovakvim ulicama bila je prava avantura ići noću; uvek je postojala opasnost da seupadne u jamu koja je puna nečistoće ili da se strada od pljačkaša i neprijatelja, a moglo senaići i na kakav ljubavni par za koji su ovakve ulice bile idealne. Stoga je bilo malo onihkoji su se usudili da bez fenjera šetaju kada padne mrak.

Bilo je zabranjeno da se izvan gradskih zidina prave kamene kuće, većsu se pravileuglavnom od drveta sa slamnatim krovom. To je bilo iz vojničkih razloga, odnosno zato štobi se te kuće u slučaju napada spolja odmah zapalile i ne bi mogle da neprijatelju pružezaklon. Zbog pomenute neurednosti širile su se i mnoge bolesti od kojih je svakako bilanajprisutnija lepra. I u Kotoru i u Dubrovniku zaraženima leprom bio je zabranjen ulazak ugrad i oni su morali da žive na tačno određenim mestima, da ne bi preneli bolest na ostalegrađane. Osim toga, u Dubrovniku su morali da nose i bela odela kako bi bili primetni saveće razdaljine. Bilo je jošljudskih nakaza, poput onih koje su sami ljudi napravilikažnjavajući kriminalce sečenjem ušiju, nosa, smuđenjem kose, oslepljenjem, itd. Čestakazna bila je i čupanje brade, a zbog običaja da ljudi nose duge kose i brade, pa je čak bilavelika sramota biti ćosav.

Budući da je Nemanja bio iz dobrostojeće kuće, to mu je i život bio daleko lagodniji no štoje to bio život običnih građana. No, to ne treba preuveličavati, jer ni tadašnja visokavlastela nije imala neki bog zna kako ugodan život. Verovatno je da je kuća Nemanjinihroditelja bila sva od kamena, bez velike udobnosti. Moguće je da su i u njoj kao i kućamadrugih bogatijih pod i vrata bili prekriveni šarenim prostirkama, a verovatno je da su imaliplatnene zavese ili pamučne, koje su služile kao zaklon od sunca. Ukoliko su imaliskupocenog pribora čuvali su ga, kao i sve druge vrednije stvari, u kovčezima od kojih jeključimao samo starešina porodice. Kuća je bila osvetljavana svećnjacima ili fenjerima,dok su u siromašnijim kućama koristili luč. Čak i u najbogatijim kućama u to vreme je bilaretka postelja, većse spavalo na podu, gde bi se rasprostrlo neko krzno, a kasnije seupotrebljavao dušek, perjanice i slamarice. Hrana nije bila jednolična kako se to danasčesto neopravdano misli. Preovlađivala je biljna hrana. Koristio se hleb, pogača, kaša, pitasa mesom ili sirom. Zapravo najviše je u upotrebi bio sir, ali i svinjsko i ovčje meso. Odsvinjskog mesa na ceni je bila naročito šunka i slanina. Jela se riba, ali i divljačmada samo

na trpezi znatnije gospode. Kao piće korišćeno je vino i medovina.

Nemanja se verovatno najviše zabavljao odlazeći u lov i to na prepelice, jarebice i drugeptice, što se tada smatralo posebno otmenim. Dobijalo se mnogo na prestižu ukoliko bi se ulov išlo sa sokolovima. Tada su se u okolini Kotora po brdima hvatali sokolovi mrežama ioni su bili obučavani za lov. Bili su veoma skupoceni, tako da su često vođene parnice okovlasništva nad ovim pticama. Osim lova bile su omiljene i neke zabave koje su bile vezaneza korišćenje bojnog oružja. Najčešće se vežbalo u gađanju strelom i lukom, ručnimbalistom kao i sa mačevima.

Gozbe su bile česte, a gostoprimstvo je bilo poslovično. One bi se uvek završavaležestokim pijankama, što i nije bilo čudno jer su neprestano za sve i svašta dizane raznezdravice. Na takvim veseljima igranje je bilo obavezno, posebno kolo. Korišćeni su frula,gusle, gajde i rog kao instrumenti. Bile su česte i zabave pod maskama, a najčešće su senosile životinjske maske. Kada nije bilo takvih zabava, odlazilo se u krčme gde su najčešćeradile žene zbog kojih su stalno izbijale tuče. Pevanje je bilo veoma omiljeno i pevalo se usvakoj prilici, i u svadbi ali i na sahrani, dok su epske pesme bile nerazdvojni deo života.

2. Raška u borbama za nezavisnost

Vreme vladavine velikog župana Uroša vezano je za uplitanje Raške u veliki rat izmeđuUgarske i Vizantije koji je počeo 1127. godine. Ugari su najpre osvojili Hrvatsku i velikibroj dalmatinskih gradova koji su do toga momenta bili pod Venecijom. No, njihoviplanovi su išli i dalje ka jugu. Na tom putu oni su naišli na Rašku koja je bila, i poredsvojih neprestanih borbi, ipak protivnik za respekt i saveznik oko kojega se trebalopotruditi i pridobiti ga. Koristeći to što su Rašani bili izrazito netrpeljivi prema Vizantijiželeći se osloboditi od vizantijske zavisnosti ugari ih pridobiju za saveznike.

Oko 1127. godine Ugari su počeli sa napadom i prvom naletu osvajaju Beograd, ali izgledada nisu bili sigurni da će ga uspeti i zadržati, te su počeli da ruše gradske bedeme i dakamenje prenose u Zemun pojačavajući njegove bedeme. Uskoro su stigli do Niša i Sofije,a ima nekih indicija da su se pojedini odredi zaletali čak do Filipopolja. Vizantija jeuzvratila udar i uspela da ih porazi na levoj obali Dunava, kod Hrama. Nakon ovog porazaUgri su jošjednom pokušali ratnu sreću i napadaju na Braničevo. Imali su uspeha, ali samodok se vizantijski car nije pojavio sa vojskom. Međutim i vizantijska vojska se uskoromorala povući zbog bolesti i nedostatka hrane.

U međuvremenu, Srbi navale na Ras gde se nalazila vizantijska posada, osvoje ga i pale(1129.). Tada je zapovednik vojne posade u Rasu pobegao, a vizantijski car, razljućen,osramoti ga tako što ga obuče u žensku odeću, posadi na magarca i provede ga poCarigradu. Kako je ovaj ustanak bio prilično ozbiljna stvar to je vizantijski car JovanKomnin morao da lično dovede vojsku i da ovaj ustanak umiri. Ustanak je ugušen, a Grcisu se žestoko osvetili tako što su mnoštvo zarobljenih Srba odveli u razne krajeve Grčke.Župan Urošje tada morao da ponovo prizna vrhovnu vizantijsku vlast.

U ovom ratu Srbi su žestoko stradali, ali njihova želja za oslobođenjem od Vizantije nije

prestala, kao što je i njihovo prijateljstvo sa Mađarima ostalo. Želeći da Srbe što više vežeza sebe, ugarski kralj je došao na ideju da svoga sina oženi ćerkom velikogžupana Uroša.Tako je godine 1131. došlo do braka između srpske princeze Jelene i budućeg mađarskogkralja Bele II.

O ovome Beli postoji interesantna priča. Ugarski kralj Koloman (1095-1116), jedna nakazaod čoveka, razrok, rutav, ćorav, grbav, hrom i jecav, imao je brata Almoša koji ga jepokušao srušiti sa prestola. Pokušaj nije uspeo, a Koloman se grozno osvetio naredivši dase Almošoslepi, i što je jošgroznije naredio je da se oslepi i petogodišnji Almošev sin,Bela. Kasnije je Kolomanu sunulo kroz glavu da je i to mala osveta pa je dao naređenja dase obojica pogube. Međutim, redovnici nekog samostana sakriju i Almoša i Belu, tako da jeKoloman i umro ubeđen da su ova dvojica, shodno njegovoj želji, mrtvi.

Kolomana je nasledio Stjepan (1016-1131.), veoma sličan svome ocu, razbludnik, koji jedoveo u Ugarsku Kumane (Polovci) i živeo sa njihovim ženama. Ovo je bekrijanje uzelotolikog maha da je Stjepan u svojoj tridesetoj godini umro, iscrpljen od takvog života ličećina osušenog starca. Jošdok je on bolovao, počele su smutnje oko prestola, budući da nijeimao naslednika. Ipak, nekako Stjepan sazna da je nesrećni kraljevićBela živ (iako slep),silno se obraduje, dovede ga na dvor i proglasi za naslednika. U isto vreme ugovori savelikim županom Raške, Urošem, ženidbu Bele i Uroševe ćerke Jelene. Godine 1131.Stjepan je umro, a naslednik ugarske krune je postao Bela dok je Jelena postala ugarskakraljica. Jelena je potpuno uzela pod svoje Belu koji je bio slabić, neodlučan i koji je svojestrahove sakrivao u neprestanim pijankama. Jelena je čak na ugarski dvor dovela i svogabrata Beloša, koji je dugo vodio glavnu reču svim državnim poslovima, a jedno je vremeimao titulu bana Hrvatske i titulu palatina. Bela II je vladao samo deset godina, a 1441.godine je umro. Celo to vreme Jelena je bila ta koja je zapravo vodila Ugarsku i njoj sepripisuju nemilosrdni obračuni sa svim protivnicima njene vlasti, pa je tako čak jednomprilikom namamila u dvor oko stotinu plemića koji su bili protiv nje i njenog muža, a ondaih dala nemilosrdno pobiti. Bela i Jelena su imali četiri sina: Gejzu, Ladislava, Stjepana iAlmoša, a presto je nasledio najstariji sin Gejza (1141-1162.).

Rat Vizantije i Ugarske je znatno izmenio celokupnu balkansku situaciju jer Ugri počinjushvatati Balkan kao svoju uticajnu zonu. Kako su Hrvatsku osvojili, deo dalmatinskihgradova isto, a oko nekoliko gradova vode neprestano borbe sa Mlecima to je njihovpogled sada otišao prema istoku, tamo gde je Vizantija. Jedini saveznik koji im možepomoći jesu Srbi, a njima su Mađari opet potrebni ne bi li se oslobodili nesnosnogprisustva Vizantije.

Verovatno je da su i Srbi imali veoma sličnu računicu kada su ulazili u savez sa Mađarima.Očekivali su da se uz pomoćMađara oslobode Vizantije koja je bila sve slabija i sa svemanjim mogućnostima da izdržava vojsku koja bi kontrolisala tako ogromnu državu koja jezalazila na dva kontinenta. Isto tako, prostor na kojem su Srbi živeli nikada nije bioprvorazredni interes Vizantije, tako da se očekivalo da Vizantija neće biti u stanju da poredtoliko važnijih frontova na ovaj šalje veliku vojsku. Teren na kome su Srbi živeli bio jeveoma težak – sa punošuma, klanaca i litica, gde je bilo potrebno dugo vremena da bi senešto osvojilo. Sve je to tražilo mnogo sredstava kojih je Vizantija tada imala sve manje.

To su i Srbi i te kako osetili i samo se tako može objasniti strašna upornost sa kojom su onistalno dizali bune protiv Vizantije iako su se one veoma često svršavale teškim srpskimkatastrofama. Udajom Uroševe ćerke Jelene za Ugarskog kralja Belu II i dolaskom njenogbrata Beloša na ugarski dvor, Srbi dobijaju jednog iskrenog saveznika koji je uz to i veomamoćan. U toj političkoj i borbenoj igri ni Mađari nisu suviše žurili. Nakon rata 1127-1129. ioni su shvatili da je Vizantija, mada poljuljana, jošuvek veoma snažna i stoga je politikakoju je vodio ugarski dvor mnogo smotrenija i postepenija. Čitava vladavina Bele II (1131-1141.) protekla je u postepenim osvajanjima Bosne, kada je uzeta Rama, a po nekimizvorima i cela Bosna.

Situacija se naglo komplikuje kada na vizantijski presto dolazi car Manojlo Komnen (1143-1161.), jedna izrazito vojnička ličnost, ali sa dosta diplomatskoga dara. Ovaj car je imaovelike planove, no većiscrpljena država mu je to samo donekle omogućila. Manojlo IKomnen je bio sin cara Jovana II, njegov četvrti i najmlađi sin. Ovo je bio car koji nije ličiona dotadašnje vizantijske samodršce. Bio je svestan svoga, ali i značaja vizantijskogCarstva pa se u skladu sa tim ponašao. Pod velikim uticajem zapadnjačkog modelaviteštva, kao i samog zapadnjačkog načina života bio je u duši ratnik koji je više od svegavoleo direktne vojne sukobe u kojima i lično učestvuje, ali isto tako i zanesenjak koji se savelikom strašću upuštao u zamršene teološke diskusije. Oba puta se ženio zapadnimprincezama koje su sa sobom takođe donosile dah Zapada.Živeo je u Vlahernskom dvorcuna kojima se živelo u vedroj i lakoj atmosferi bez poznate vizantijske ceremonijalnosti iukočenosti. Viteški turniri su bili česti i na njima je car uzimao učešće gde je u sudarima sadrugim vitezovima često padao u prašinu što, naravno, konzervativnim Vizantijcima nijebilo ni malo prijatna scena. To mu niko nije smeo reći, ali i sam car je to osećao pa seokružio uglavnom strancima.

Od svoga oca Jovana II, car Manojlo je nasledio sukob sa Normanskom kraljevinom kojase nalazila nasuprot Vizantije u južnoj Italiji. Ovaj sukob za vreme cara Jovana II je biouglavnom lokalnog karaktera, između same Vizantije i samih Normana, međutim Manojloga je proširio do neslućenih razmera. U želji da se jednom za sva vremena obračuna saNormanima, car je krenuo u stvaranje široke koalicije koja bi mu omogućila invaziju južneItalije i konačan slom Normana. U tom pravcu sklapao je saveze sa Nemcima i Venecijom.S druge strane stvarala se koalicija na strani Normana i u nju su ulazili francuski kralj,Ugarska i Raška, a imala je i podršku rimskog pape.

Pripreme za napad na južnu Italiju su većbile u toku, kada je došlo do, za cara Manojla,iznenadnog pokretanja II krstaškog rata. Pod pritiskom Bernarda od Klervoa od 1147.godine francuski i nemački kralj pokreću armije u želji da ih prebace u Malu Aziju i takooslobode Hristov grob. Na putu za Malu Aziju krstaše je put vodio najvećim delom prekovizantijskog Carstva. To je samo po sebi donosilo ogromne probleme. Osim što surazulareni krstaši, više nalik na drumske razbojnike nego na svete Hristove ratnike,pljačkali i napadali sve što im se našlo na putu, oni su bili i veoma moćna armija spremnana sve. Jedna takva horda u srcu države značila je samo probleme.

Prva grupa krstaša pod vođstvom nemačkog kralja Konrada III je pravila celim putemstrašne nerede. Manojlo ječak izbegao i da se susretne sa Konradom III, iako su oni bili

saveznici protiv Normana, a Manojlo je bio čak i oženjen Konradovom rođakom Bertomod Zulebaha (u Vizantiji dobila ime Irina). Vizantijski car je zapravo žurio da Nemceprebaci što pre za Malu Aziju, dok nije došla i druga grupa krstaša koju je vodio francuskikralj. Postojala je realna opasnost da bi se ove dve armije mogle sukobiti između sebe navizantijskom tlu, pa bi se i krstaški pohod završio pre no što je i stvarno započeo.Čini se dase Konrad toga dosetio, pa je bez većih problema prešao u Malu Aziju.

Sa Francuzima i njihovim kraljem Lujem VII je većbilo teže budući da je sa njimaVizantija bila u neprijateljskim odnosima zbog sukoba sa Normanima, čiji su saveznici biliFrancuzi. Između Francuza i Manojla je bilo dosta natezanja, pa su čak Francuzi razmišljalida napadnu i sam Carigrad i da baštu završe sa svojim pohodom, ali ipak francuski kraljpopusti i prevede vojsku u Malu Aziju. Sada je i car Manojlo mogao da odahne, tim višešto su obe vojske odmah po dolasku u Malu Aziju doživele sve same poraze. Pogibelj jebila tolika da su se i nemački i francuski kralj ubrzo vratili kući, ostavljajući svoje armijenjihovoj sudbini.

Za to vreme car Manojlo je nastavio svoju politiku prema Normanima i ovaj sukob setokom 1147. godine počeo sve više zahuktavati. U ovom ratu inicijativu odmah preuzimajuNormani i pod vođstvom svog kralja Rožera ubrzo osvajaju Krf, Korint i Tebu. Ovigradovi su bili centri svilarstva i zbog toga bili najbogatiji u Vizantiji. Odmah po osvojenjuovih gradova, Normani najpoznatije svilare odvode u Palermo gde su otvorili fabrike svile.Vizantijski car Manojlo je brzo odgovorio na napad Normana i to tako što se prvo izmiriosa nemačkim kraljem Konradom III, a u savez je ubrzo uveo i Veneciju. Tokom 1149.godine car Manojlo je povratio Krf i spremio se za prelazak u južnu Italiju, sa namerom daizvrši invaziju i slomi Normane.

Uskoro se i car Manojlo uverio da u normanskom kralju Rožeru ima dostojnog protivnika,kako u ratu tako i u spletkama. Rožer najpre u Nemačkoj pravi smutnje nemačkom kraljuKonradu, tako što protiv njega podbunjuje vojvodu Velfa. Sada Konrad u srcu Nemačkeima pobunu i on nema više vremena za savez sa Vizantijom, većžuri kući ne bi li smiriosopstvenu pobunu. Pošto je eliminisao jednog protivnika, Rožer isti recept primenjuje i upozadini Vizantije nagovarajući Mađare i Srbe da napadnu Vizantiju.

U Mađarskoj na prestolu je Gejza II (1141-1162.) koji tada ima tek nešto više od desetgodina i državu vode njegova mati Jelena (ćerka raškog župana Uroša) i njen brat Beloš. URaškoj na vlasti je UrošII, sin Uroša i brat Jelenin, koji samo čeka priliku da se otresevizantijskog jarma. Ovo se Urošu sigurno učinilo pogodnom prilikom da konačno u svomenaumu i uspe. Sve šanse su, tako je njemu izgledalo, na njegovoj strani. S jedne stranenalazi se Vizantija bez saveznika (Nemci su otpali, Venecija je daleko) dok se sa drugestrane nalaze Normani, Mađari i Srbi. Ni to nije sve, jer francuski kralj Luj VII obećavakrstaški rat protiv Vizantije a tu ideju podržavaju verski zatucani Bernar od Klervoa i papaEugenije III. Kako Vizantija može da se odupre ovakvom napadu koji ide sa svih strana?No, to su samo obećanja koja vrede samo onoliko koliko se i ispunjavaju, a ni Francuzi nipapa nemaju nameru da bilo šta od onoga što obećavaju ispune. Konačno, oni to ni nemogu i Luj VII ima veoma neprijatne scene sa svojim vitezovima kada pokušava da ihubedi da krenu u novi krstaški rat, ali ne da bi oslobodili Hristov grob, većda bi uništili

Vizantiju. Pošto oni to burno odbijaju, nasuprot Vizantije ostaju samo Mađari i Rašani.

I upravo u to vreme Zavida se sa porodicom vraća u Rašku. Sa njime su i njegovi sinoviTihomir, Stracimir, Stefan Miroslav i Stefan Nemanja. Ne zna se tačno kada se vratio, alise zna da je to bilo nakon pada Đorđa u Zeti. Ono što pomalo zbunjuje jeste da je Zavidanakon povratka u Rašku dobio i sva imanja koja su mu svojevremeno oteta. Stoga ipretpostavka da ih je pozvao veliki župan UrošII želeći ih pridobiti za veliki rat protivVizantije za koji se upravo spremao.

Srbi su iznenada napali na susedne vizantijske teritorije 1149. godine. U to doba carManojlo se pripremao za pohod na Siciliju i ovaj srpski napad je izgleda bio ozbiljan jer secar odmah odlučio na odlaganje pohoda na Siciliju i sa svojom vojskom krenuo je odmahna Rašku. U samom početku rata Srbi su imali dosta uspeha, a kako su izgleda očekivali iMađarsku pomoćto se i car ozbiljno zabrinuo, pa se time može objasniti brzina kojom jereagovao na srpski napad i što je lično poveo vojsku. Ovakva brza reakcija iznenadila je iMađare, tako da je u odsudnom momentu veliki župan UrošII ostao sam. Mađari nisuuspeli tako brzo da opreme i pošalju vojsku.

Sam UrošII nije imao dovoljno snage da se u direktnom sukobu nosi sa vizantijskomvojskom i toga je bio savršeno svestan. Kako je bio na vreme obavešten da se približavavelika carska vojska, on se odmah povukao u neprohodna brda i šume. Car Manojlo nijeimao ni jedne prilike da se direktno sudari sa srpskom vojskom i stoga razara glavni gradRas, kao i sve one oblasti kroz koje je prošao. Jedini pravi sukob se desio kod grada Galiča(okolina Zvečana) koji se odupirao nekoliko dana, ali je na kraju ipak zauzet.

U međuvremenu, veliki župan UrošII je napao na garnizon u Rasu koji je car ostavio podKonstantinom Anđelom kao i druga manja odeljenja Vizantijaca koja su bila rasuta poRaškoj. Konstantin Anđelo se našao u veoma opasnoj situaciji i pretila je opasnost da gaSrbi savladaju, pa se car jošjednom vraća u Ras. Ovaj put car umalo nije zarobio Uroša II,ali je župan ipak uspeo da izmakne, mada mu je jedna od prestonica potpuno spaljena.Ponovo su se Srbi povukli u planine, a naišla je i zima, tako da je bilo nemoguće voditidaljnje operacije. Stoga car Manojlo obustavlja ratna dejstva i odlazi u Carigrad.

Ova ratna godina nije ništa donela ni Srbima, ali ni Vizantiji, šahovski rečeno pat pozicija.Srbi nisu imali dovoljno snage da prime otvorenu borbu sa Vizantijom, ali ni ovi nisu imalisnage da Srbe traže po planinama. Ovakva situacija uopšte nije odgovarala caru, budući daje morao da drži velike snage u Raškoj, koje bi mogao upotrebiti za napad na Siciliju. Bašzahvaljujući ovakvoj upornosti Rašana car je u potpunosti obustavio sve pripreme za napadna normansku Kraljevinu. Očigledno da su Srbi bili ipak teži protivnik, za kojeg nijedovoljna samo jedna jesen. Stoga car Manojlo, nimalo zavaran delimičnim uspesima uovom ratu, spremi za sledeću jesen mnogo ozbiljniji pohod. On je znao da se sa Srbima nemože nositi tokom letnjih meseci, kada se ovi mogu nesmetano skloniti u duboke šume,većto mora biti akcija u vreme kada šume ostanu bez lišća. To je značilo spremiti vojskuza zimski pohod i raskrstiti sa Raškom za duže vreme. "A iduće godine, većpred kraj leta,kada putevi za Srbiju postaju najpogodniji za vojsku koja napada, jer tada drveće već

počinje da gubi lišće, sakupi car vojsku kod Niša". (Jovan Kinam).

Za rat u sledećoj godini spremali su se i Srbi i Mađari. Župan Urošje marljivo sakupljaosaveznike, tako da se spominje da je na svojoj strani imao i odrede župana Grdeše i Vučine.Možda su tu bili i Zavidini sinovi koji su stigli na poziv Uroša. Očekujući da će Mađarskavojska krenuti kroz moravsku dolinu, car Manojlo je svoju vojsku koncentrisao u Niš. No,zakasnio je i Mađarska vojska se spojila sa srpskom.

U blizini Valjeva, kod rečice Tare, došlo je do direktnog sudara vizantijske vojske iudruženih Srba i Mađara (1150.). Ovo je bila izuzetno žestoka bitka, a Srbi i Mađari sudoživeli poraz. Sam car Manojlo lično je uzeo učešće u bici. "Naime, približivši seneprijatelju što je brže mogao, Jovan stade da udara arhižupana Vakhina po plećimaželećida ga probode kopljem. Međutim, ne bi kadar da to učini jer se suprotstavljao oklop. I ovajVakhin se okrenu, i spazi da su mu za petama dva čoveka. Bili su car i onaj drugi JovanDuka, koga većspomenuh. Pošto Vakhin prikupi oko sebe sedmoricu svojih, stupi u okršajsa Kantakuzinom i nastade borba prsa u prsa. I kad varvari počeše sa raznih strana stalnoda pristižu, Kantakuzin se nađe u krajnjoj opasnosti i da ga car, stigavši u neposrednublizinu, ne izbavi iz nevolje, mislim, da je malo nedostajalo da ovaj čovek postane žrtvavarvarskog mača." Nešto kasnije car Manojlo je direktno podelio megdan sa ugarskimvođom Vakhinom, a evo kako je to izgledalo: "Posle toga stupi car s njim u borbu izbliza.A sam Vakhin i oni oko njega spazivši to, napustiše Jovana tamo i ustremiše se na cara.Prizor beše pun strave. Ali car baci koplje i isukavši mačkoji mu je visio sa strane žestokoje na njih nasrtao neprestano zadajući i primajući udarce, dok sečitava bitka, pošto seostali rasturiše, ne svede na njega i Vakhina -čoveka izuzetno hrabrog i telom preteranogolemog. Posle dužeg okršaja Vakhin zamahnu mačem i udari po licu cara, ali nije mogaoda probije zaklon na kacigi pričvršćen iznad očiju. Toliko je bio jak udarac da su kolutovičvrsto se utisnuvši u meso, dugo ostavljali traga. Međutim, car odseče mačem varvarinuruku i predade ga nećaku živo želeći da ponovo krene na neprijatelja." (Jovan Kinam)

Iako su potere jedno vreme gonile ižupana Uroša, on je ipak uspeo da izmakne. Vizantijcisu zarobili mnogo Srba od kojih su svakako najznačajniji župani Grdeša i Vučina. Jedan odglavnih razloga za katastrofalan poraz Srba i Mađara bila je strahovita nedisciplina u boju,nasuprot Vizantijcima koje je čvrstom rukom vodio car Manojlo koji je, to smo videli, ilično bio u najvećem kreševu bitke i tamo dobio udarac po glavi.

Veliki raški župan UrošII je na vreme izmakao zarobljavanju, ali poraz je bio tako potpunda je i on sam uskoro uvideo da je bilo kakav otpor u toj situaciji potpuna besmislica. Stogaje odlučio da se pokori caru Manojlu i zatraži oproštaj. Tako je i bilo. Uroš, u pokajničkomodelu i sa konopcem oko vrata, jednoga dana dođe u vojni logor cara Manojla i padne prednjima na kolena tražeći oproštaj. "Uskoro dođoše u logor poslanici županovi tražeći da muse nedela zaborave. Po carevoj naredbi ubrzo stiže i sam župan držeći se smerno i ponizno.Primivši molitelja, car mu oprosti krivicu. A ovaj se malo pridiže sa zemlje gde je, ničice sebacivši pred carevim nogama ležao i zakletvama zajemči ono što je bilo ugovorenouveravajući da će za sva vremena biti potčinjen Romejima." (Jovan Kinam)

Na kraju car mu oprosti, ali Urošje morao da pruži novu zakletvu vernosti pod uslovima

koji su začudo bili tek nešto teži nego do tada. Do tog momenta Urošje kao vazal cara,morao ovome da daje ratnike za njegove pohode. Ta je obaveza ostala ista za ratove uEvropi – ukupno 2.000 ratnika, dok je obaveza davanja ratnika za rat u Aziji povećana sa300 na 500 ratnika. "On je pristao da će, ako bi car ratovao na zapadu, učestvovati sa dvehiljade vojnika, a ako se vodi vojna u Aziji, da će pored tri stotine, koje je ranije slao,poslati jošdve stotine". (Jovan Kinam). Ostaje tajna zbog čega je car ovako blago postupioprema svome nevernome vazalu. Ne samo što je car ostavio župana na vlasti, većmu nivazalske obaveze nije značajno pogoršao. Pretpostavlja se da je razlog tome bio daljnjinastavak rata koji je Vizantija sada okrenula prema Mađarima i car je verovatno hteo damu pozadina ostane sigurna. Računao je sa tim da je Urošdobio dovoljno dobru lekciju ida će bar za vreme dok on ne obavi kažnjavanje Mađara biti miran. Teško da je Manojloverovao ovoj novoj Uroševoj zakletvi. Kako nije održao ni prvu vazalsku zakletvu, takoverovatno ne bi održao ni drugu. No, sada je bilo prečeg posla, a zabavljati se oko novogažupana u Raškoj mogao je biti mukotrpan i dugotrajan posao. Naći nekog novog županakojeg bi Srbi primili bez pobuna, nije bio lak posao i stoga je bilo bolje zadržati ovoga kojije većdovoljno oslabljen da za izvesno vreme neće predstavljati nikakvu opasnost. Samoponašanje prema županu u kasnijem periodu će ovo potvrditi.

Sada je i Manojlo nastavio rat prema Mađarima i to tako što je godine 1151. zauzeoBeograd i Zemun, a Srem opustošio. Nekih većih sukoba nije bilo i iste godine sklopljen jemir po kojem je Ugarskoj ostao Srem, a Vizantija je povratila Zemun i Beograd. Godina1152. je prošla mirno, iako je bilo nekih znakova da bi Ugarska mogla da obnovineprijateljstva.

U svim ovim događanjima Srbi iz Zete nisu imali nikakvog učešća, ne želeći da pomognuSrbima iz Raške. Po završetku sukoba sa Raškom (1149.), zetski knez Radoslav je čakdolazio kod Manojla i kao veran vazal bio lepo primljen. Tada ga je u zvanju kneza Zetecar Manojlo samo potvrdio i ostavio ga da vlada i dalje.

3. Krštenje Stefana Nemanje

U to vreme Stefan Nemanja je verovatno većbio u Raškoj, kao i njegova cela porodica. Popovratku u Rašku, ne znamo da li odmah ili malo kasnije, Nemanja se krstio u hramu sv.Petra i Pavla. Ovaj hram se nalazi na ušću reke Deževe u Rašku, na ulazu u današnji NoviPazar. Podignut je između VI i VIII veka, a obnovljen je tokom IX veka. Kao takav on jenajstariji sačuvani spomenik u Srbiji iz vremena od pre Nemanjića. Na Nemanju je ovajhram ostavio moćan utisak i upravo zahvaljujući njemu on će postati važan duhovni centar.Tu činjenicu jošje više uvećavalo i to što je to bila jedina episkopska crkva u Raškoj.

Nemanjino prekrštavanje ne treba da iznenadi. On je došao iz Zete koja je bila katoličkazemlja i to što je tamo kršten po katoličkim običajem jeste sasvim normalno, kaošto je iprekrštavanje takođe sasvim u skladu sa običajima koji su tada vladali u Raškoj, koja je uodnosu na Zetu bila mnogo konzervativnija zemlja i u kojoj katolika skoro da i nije bilo.Osim toga Nemanja je pripadao jednoj izuzetno ambicioznoj porodici kojoj ništa nije bilostrano kada je u pitanju njihov lični interes. Nemanja i nije mogao drugačije napredovati napolitičkoj sceni; u Raškoj se nije mogao zauzeti iole važniji politički položaj bez podrške

pravoslavne crkve. Sama porodica Zavidina nikako ne može biti primer skladnihporodičnih odnosa jer su tu sukobi između braće oko vlasti bili sasvim uobičajeni (kasnijeće da bude i ubistava). U tom okviru menjanje vere, odnosno prekrštavanje, spada svakakomeđu manje prevrtljive poteze. Uostalom, sa mnogo argumenata se može reći da je ovo bioveoma uspešan politički potez: Nemanja menjanjem vere nije ništa izgubio, ali je zatomnogo toga dobio.

Može se zamisliti kakva je to bila predstava za neuke gledaoce – najmlađi sin bivšegvelikog župana se vraća iz katoličke Zete i ponovo prihvata pravoslavlje. Kakav je to poenza crkvu, ali i za Nemanju, kome je crkva beskrajno zahvalna. Zar se ovim nije dokazalokoliko je pravoslavna crkva u odnosu na katoličku moćnija, kada katolički pokrštenici hoćeda se ponovo prevedu u pravoslavlje. Nemanja je sklon ovakvim predstavama, a zašto i ne,one mogu da budu ubedljivije i od same stvarnosti. On je verovatno imao više problemaoko navikavanja na nov život u Raškoj koji je bio u mnogome različit od onoga u Zeti.Rođen u Zeti, najraniju mladost je tamo proveo, obilazeći bučne i prometne dalmatinskegradove susrećući se sa mnogim strancima i osećajući uticaje romanske i delimičnoevropske kulture. Sada se odjednom sve to izmenilo, sa dolaskom u brdovitu i sa svihstrana zatvorenu Rašku.

To je bila planinska zemlja, prepuna šuma, mračnih i dubokih klanaca, brzih reka i pomalodivljih ljudi. Ovde nije bilo prestonice u onom klasičnom smislu reči, a nije ni moglo bitijer je veliki župan neprestano putovao, odlazeći iz jednog dvora u drugi, zadržavajući setoliko koliko su zalihe hrane to dozvoljavale. Ipak, prestonicom je na neki način smatrangrad Ras, mesto koje se nalazilo u Pazarištu (nešto zapadno od Novog Pazara). Ovaj gradse nalazio u uzanoj kotlini između stenovitih i strmih bregova. Ras nije bio veliki, štouostalom ni kotlina u kojoj se nalazio nije dozvoljavala, ona sama je bila oko 300 mdugačka i oko 150 m široka. Zato se i ne može shvatiti kao grad u klasičnom smislu većkao utvrđenje gde su često boravili raški veliki župani, a jedno vreme i vizantijskigarnizoni.

Sam naziv Raška (Rassia, Rascia) sreće se tek krajem XII veka. Vladalac Raške je nosiotitulu velikog župana, a zemlja je bila podeljena na manje oblasti koje su zvane župe iližupanije. Središte svake župe je bio grad, odnosno utvrđeno mesto. Velikižupan je bio nesamo glavni vojskovođa, većglavni sudija, zakonodavac, ali i najveći zemljoposednik. Svisu mu dugovali poslušnost, mada nisu nepoznati ni periodi kada su oblasni župani sticaliveliku nezavisnost u odnosu na velikog župana. Sve je to zavisilo od njegove snage, kolikoje bio jak toliko je imao i vlasti. Uostalom, onaj koji nije bio dovoljno jak brzo bi pao podnaletom onoga koji je od njega bio moćniji.

Pogranične župe su se zvale krajine i imale zadatak da paze na granice te su shodno tomeuživale posebnu organizaciju. Gradovi u Raškoj nisu bili ni malo nalik na one u Zeti,pogotovu ne na one koji su se nalazili u primorju – bile su to samo skupine drvenih kuća saslamnim krovovima razbacane bez ikakvog reda. Tu nije bilo ulica, nije bilo nikakvihokolnih zidova koji bi okružili te naseobine pomoću kojih bi se stanovnici odbranili odneprijatelja. Za te svrhe je služila neka utvrda koja bi se sastojala od nabijene zemlje izabijenog kolja. Raška je oskudevala u tvrdim gradovima i utvrđenja su bila uglavnom

građena od balvana i kolja, dok su ona zidana od opeke ili kamena bila vrlo retka. Ovo jeveoma čudilo Gijoma Adama (1332): "Ova država ima malo, ili skoro nikakvih tvrdihgradova ili utvrđenih mesta, nego su u njoj sami salaši i sela, bez rovova i sasvim bezzidova". Srbi u Raškoj nisu ni upotrebljavali naziv "grad" većsu takva mesta, tek neštoveća od običnog sela, zvali "trg". Kao najstariji trg spominje se Brskovo.

Raško stanovništvo se bavilo uglavnom stočarstvom, a poljoprivredom mnogo slabije.Rudarstvo je tek bilo u začetku, a i ono što je postojalo bilo je jako primitivno. Samenaseobine nisu stalne, kao što ni vlasništvo na zemlji nije nikada sigurno pošto su bila čestaotimanja. Zbog toga je bilo dosta iseljavanja stanovništva u dalmatinske gradove, a kaorazlog spominjala se nerodna godina, ali ozbiljniji razlog čestim migracijama bile supljačke i otimačine kao i veliki tereti koji su svaljivani na podložno stanovništvo. Naprostorima Raške je uvek vladala velika nesigurnost, jer su razne vojske često nalazile svojput kroz nju, pa kada se tome dodaju i stalni domaći sukobi oko prestola, onda se vidi da subile retke godine koje su mogle proći spokojno. Upravo je to bila ona najveća muka koja jeterala ljude na uzmak u Dalmaciju gde je bilo mnogo manje sukoba i uništavanja. Samnačin na koji su se vodili ratovi je veoma doprinosio tome da ljudi beže u mirnije krajeve.Svaka strana vojska koja bi ušla na rašku teritoriju nije gledala samo da savlada raškuvojsku ili da opljačka ono što joj je za preživljavanje potrebno, većje uništavala sve što jeimala pred sobom. To je značilo paljevinu kuća i useva, sečenje voćnjaka i drugih zasada teubijanje stoke i ljudi, ukoliko bi se na njih naišlo. Zapravo, retko kada je prošlo više od pargodina, a da se ne desi nešto ovakvo i stoga se ljudi nisu mogli nigde duže ni zadržavati,niti se baviti nečim što bi ih za duže vreme vezalo za jednu teritoriju. Stoga nipoljoprivreda nije mogla da uhvati korena, jer je zemljoradnik samom prirodom svogaposla vezan dugoročno za zemlju, a kako su bila česta pomeranja stanovništva zbog stalnihratova, to se ovakvi preduslovi nisu mogli ostvariti. Jedino zanimanje koje je obezbeđivalostalnu pokretljivost, a davalo i kakvu – takvu sigurnost bilo je stočarstvo.

U vreme Nemanjinog dolaska u zemlju upravo je takva situacija i bila. Vizantijci su gotovoredovno svake godine upadali u Rašku i uništavali sve na šta su naišli. Narod se povukao uplanine i nerado se spuštao u doline gde je bio stalno na udaru. Ovakva situacija nijeomogućavala ni razvijanje zemljoradnje, a jošmanje rudarstva. Zemlja je bila u stalnomratu i bežanije u planinu i neprohodnešume su bile obična pojava. Naravno da ni o nekojkulturi nije moglo biti govora, pa su spomenici iz toga doba prava retkost. Sve je touništeno tokom besnih sukoba, nekada sa Vizantijom a nekada i u međusobnim otimanjimaza vlast.

Kako je bilo Nemanji kada je sve ovo video i doživeo možemo samo da pretpostavimo.Njegova snažna ličnost se izgleda ipak svemu ovome brzo prilagodila. Jedan od znakova dase brzo snašao u novoj sredini jeste i njegovo brzo prekrštavanje. Veoma je brzo shvatiogde se nalazi i kakva je njegova okolina, kao i šta on od nje može očekivati i šta njoj za onošto od nje očekuje, mora da pruži. Nikada nije bio sanjar, a ni tvrdoglav čovek koji odsvojih principa ne odstupa. Znao je da ukoliko želi da uspe on se Raškoj mora i prilagoditi,a čekati da se okolina njemu prilagodi je mukotrpan i uzaludan posao. Nemanja je želeonajviše što se u Raškoj može postići, a za to je bilo potrebno i mnogo toga žrtvovati i okomnogo čega se pomučiti. Bio je spreman i za njega nije bila bašteška stvar da se ponekad i

savije da bi se kasnije jošponosnije uspravio, popuštanja su donosila više nego što su muoduzimala. Raški župan UrošII nije dugo držao zakletvu vernosti koju je dao vizantijskomcaru, većje opet počeo da tajno šuruje sa Mađarima i da priprema novu pobunu. I ovaj putto je trebalo da bude usaglašena akcija Srba i Mađara. Međutim, kada je tokom 1153.godine trebalo da dođe do novog napada na Vizantiju, Mađari se iznenada predomisle isklope novi mir sa Vizantijom. Razlog za ovo naglo predomišljanje je bio u tome što je carManojlo načuo šta se sprema pa je ponovo pokrenuo armiju. Mađari su, uplašivši se,poslali caru u Serdiku poslanstvo da mole za mir. Manojlo je pristao, i mir je sklopljen.Istovremeno, veliki župan UrošII je ponovo morao da ide kod Manojla i da moli za oprost,što mu ovaj opet učini. I sami događaji kao da su mu išli na ruku.

Carev srodnik Andronik Komnen, koji je upravljao oblašću koja se graničila sa Ugarskom(Braničevo, Niši Beograd) počne da priprema svrgavanje Manojla sa vlasti. Nekimnačinom stupio je u vezu sa Ugarskim dvorom kao i sa nemačkim carem Fridrihom IBarbarosom. Na oba mesta dobio je obećanja kao i odrede vojske. Ne zna se da li je županUrošII u svemu tome učestvovao, ali teško da je tako krupna stvar mogla proći mimonjegovoga znanja. Ugari uz podršku Andronika, iznenada udare na Braničevo. U to vremecar Manojlo je znao sve o izdaji i dao je da se uhapse zaverenici, a među njima i Andronik.Vizantijska vojska je u narednih godinu dana (1154-1155.) branila svoju severnu granicu ina kraju je ovaj ugarsko – vizantijski rat završen sklapanjem mira. Vizantiji su ostale sveteritorije, odnosno granica na Dunavu nije pomerena.

Odmah nakon toga u Raškoj su izbili nemiri u kojima je sa vlasti skinut veliki župan UrošII, a na njegovo mesto je došao njegov brat Desa. To je pomalo iznenadno jer se zna da jeon od 1150. godine vladao Dukljom, Trebinjem i Zahumljem. Onda se iznenada odlučio dasvoju vlast proširi i na Rašku (i obori Uroša II), a verovatno na nagovor raške vlastele,kojoj je dosadilo da u službi mađarske politike neprestano ratuju sa Vizantijom i isto takoneprestano doživljavaju katastrofe. Ovaj uspeh mu je bio samo delimičan jer su obojica, iUroši Desa, morali da idu kod cara Manojla koji je trebalo da odluči koće da bude naraškom prestolu. Zapravo, u ovoj borbi oko prestola niko nije pobedio i sada je trebaloneko treći da odluči ko će biti raški župan. Možda ni Manojlo nije želeo da trpi da senjegovi vazali međusobno tuku, pa je stoga rešio da ih obojicu pozove kod sebe da vidi štaje sporno između njih. Nesumnjivo je da je Desa uživao podršku vizantijskog cara, ali, nezna se zašto, car niježeleo da remeti većpostojeće stanje u Raškoj i donosi odluku da Urošostane veliki župan. O sceni međusobnog objašnjavanja Dese i Uroša pisali su grčki pisci,navodeći da su se ova dvojica žestoko svađala između sebe pa su čak i oružje jedan nadrugoga potezali.

Iako je Urošu ostavio Rašku, car nije zaboravio ni Desu, dajući mu jedan deo vizantijsketeritorije na upravu. Taj deo se nazivao Dendra i bio je veoma bogat i šumovit, no Desaovo nije dobio na stalno uživanje, većsamo privremeno. Car je sa njim imao i drugihplanova, pa se dolazi do zaključka da je i carevo potvrđivanje Uroša u nazivu velikogžupana bilo isto tako privremeno. Verovatno da Manojlo nije verovao Urošu i da je samočekao pogodniji momenat da ga obori. Zapravo, Desino postavljanje za carevog poverenikau Dendri je moglo da Urošu posluži i za opomenu.

U Raškoj se sa ovim nije smirilo unutrašnje previranje i samo par godina kasnije Urošjepao. Zašto, ne zna se, a pretpostavka je da je uzrok u njegovom ranijem promađarskomdelovanju i da je to caru, ostavljajući Uroša na prestolu, bio samo kratak predah koji jetrebalo da posluži Manojlu za bolju procenu situacije. Bio je Manojlo dovoljno jak daUroša skine sa vlasti joši pre. Careve simpatije su sigurno bile na strani Dese, međutimovaj verovatno nije imao dovoljno podrške u samom raškom plemstvu, tako da je njegovdolazak na vlast možda mogao izazvati unutrašnje pobune. Careva procena je bila da nijepogodno da Desa odmah preuzme vlast, trebalo je da prođe izvesno vreme koje je popunionovi župan po imenu Prvoslav. No, on je bio vrlo kratko vladar i kako ga je doveo, tako gaje car odmah i smenio. Opet car postavlja novog župana, nekog Beluša (Prvoslavov mlađibrat?), koji je došao u Rašku bežeći iz Ugarske, ali je ubrzo zaključio da mu je mnogo boljeda se vrati u Ugarsku. Ostavlja Rašku ižupansku titulu, i vraća se u Ugarsku.

Sada se car setio Dese i od godine 1162. on postaje veliki župan Raške. Car Manojlo seteško prevario procenjujući Desu i njegovu naklonost ka Vizantiji. Desa možda jeste protivpribližavanja mađarskom dvoru i zbog toga se sukobio sa Urošem, ali isto tako njegovokasnije delovanje pokazuje da je on joši više protiv Vizantije. On je kroz celo svojevladanje pokušao da Rašku stvori nezavisnom u odnosu na bilo koga, slično kao Nemanjau kasnijem periodu. Desin rad je u početku bio usmeren ka tome da se stvore jaki saveznicipa je shodno tome članove svoje porodice pokušao da ženidbenim vezama spoji saevropskim dvorovima. No, tu mu je uspeh bio više nego jadan. Raška je bila suviše mala ineugledna da bi predstavljala dobru partiju za neku razmaženu princezu ili princa.

Ipak njegove su prve znatnije aktivnosti bile usmerene ka Zeti gde je neke oblasti oteo odkneza Radoslava. Ovaj Radoslav je sin Gradinje kojeg je nakon 11 godina vladanja onnasledio. Radoslava je na prestolu potvrdio i vizantijski car Manojlo. "Zatim knez Radoslavode kod cara Emanuela koji ga dobro primi i dade mu da gospodari i upravlja čitavomzemljom koju je ranije posjedovao njegov otac. Kad se zatim knez Radoslav vratio od cara,poče da, skupa sa svojom braćom, gospodari i vlada zemljom. Potom ustaše neki zlotvori,koji bijahu neprijatelji od davnine, i odmetnuše se od njega i dovedu Desu, Uroševog sina injemu dadoše Zetu i Travuniju" (Pop Dukljanin). Dukljanin ovde greši samo u tome štoDesa nije bio Urošev sin većnjegov brat. Nakon ove pobune Radoslavu je ostala primorskaoblast i grad Kotor, sve do Skadra.

Tokom 1162. godine na vizantijskom dvoru su počeli sukobi po pitanju carskog nasleđa,kada car Manojlo nije uspeo da kao naslednika naturi svoga kandidata. To je bio znak da iDesa podigne glavu i to tako da ponovo zauzme oblast Dendru koju je dolaskom na raškipresto vratio caru. Ipak, Desa nije preduzimao nikakve otvorene vojničke akcije, a kada jecar Manojlo godine 1163. pokrenuo vojsku na Ugarsku, Desa je otezao da mu se kao vazalpridruži. On je nešto očekivao, ne zna se šta, ali kada se car pojavio sa svom svojomarmijom u Nišu i Desa je morao da se odluči i da ipak dođe. U Nišu je on morao da sepravda pred carem i izgleda da mu je to dobro išlo, tako da Manojlo nije ništa preduzeo. Toje Desu ludo ohrabrilo i on je ni manje ni više, nego počeo da kontaktira sa Mađarima,bukvalno caru pred očima. Sada je i caru dosadilo da se objašnjava sa Desom, pa ga hapsi ivodi sa sobom u Carigrad gde biva i zatočen.

4. Uspon Stefana Nemanje

U to doba Nemanja je većznačajna ličnost u Raškoj. On je nešto ranije, shodno običajima,dobio i deo srpskih zemalja na upravljanje. To je bila prilično velika teritorija i obuhvatalaje prostor Toplice, Ibra, Rasine sve do Morave – krajnji istok srpskih oblasti. Sami izvori otome veoma su škrti i u priličnoj meri i nerazumljivi. Teško je proceniti i koliko je imaogodina. Ukoliko bi se uzelo da mu je godina rođenja 1113. tada je imao blizu četrdesetgodina. Prema tome on nije bio ni u kom slučaju mlad i mora da je imao većdosta i ratnogi političkog iskustva. Stefan Prvovenčani navodi "A kad je odrastao do mladićstva i primiočest otačastva svojeg po imenu Toplicu, Ibar i Rasinu i zvane Reke..".

Bio je i oženjen nekom plemkinjom koja se zvala Ana. Domentijan navodi: "Kada jedospeo do mladićkog reda, sjediniše ga ka zakonitom braku i bi mu dan deo njegovaotačastva, istočna zemlja." Po ovome bi se moglo izračunati i to kada je Nemanja oženjen.Reč"mladićstvo" je označavala jedan period života od 15 pa sve do 22 godine, a shodnosrednjovekovnom verovanju da život čoveka ima sedam perioda. To znači i da se Nemanjaoženio najkasnije do 22 godine, odnosno do 1135. godine.

Shodno svemu ovome imao je sasvim dovoljno vremena da za njega čuje i sam carManojlo koji ga je prilikom svog dolaska u Niš1162. godine (neki kažu i ranije, 1158.)pozvao na razgovor. "A kad ču bogoljubivi car Manojlo iz Konstantinova grada o izvrsnojčistoti i smernosti i krotosti ovoga nezlobivog, približiv se niševskoj strani, želeći ga videti,posla po nj da dođe na viđenje." (Stefan Prvovenčani)

Na ovom bi se trebalo sada malo zaustaviti. Rečeno je da je Nemanja upravljao istočnimdelom raške županije i da je ta oblast bila prilično velika obuhvatajući oblasti Toplice, Ibrai Rasine i neke oblasti nazvane Reka. Ovu teritoriju Stefan Prvovenčani naziva "častotačastva svojeg" što asocira da je Nemanja ovaj deo dobio kao član Zavidine porodice,odnosno kao deo koji njemu pripada. Od koga je on to zapravo dobio? Da li zaista odZavide? Zavida nije bio veliki župan, ali je bio iz županske porodice, no to nije dovoljno. Isam povratak Zavide u Rašku je nedovoljno jasan, da li se, kao jedan od uslova za povratakkući, on morao odreći svih pretenzija na mesto velikog župana?

Svi sinovi Zavide, među njima i Nemanja, stiču veliki ugled, čak u toj meri da je zaNemanju čuo i sam car. To je išlo čak dotle da će i najstariji sin Zavide uskoro da postaneveliki župan Raške (Tihomir). Pitanje je opet, na osnovu čega su oni doživeli takvo carevopoverenje. Da li su možda Zavidini sinovi bili ti koji su pružali Desi podršku onda kada jetrebalo ukloniti Uroša, a to ne bi trebalo da čudi jer posle bitke na Tari Urošviše nepredstavlja ono što je on možda nekada bio. Ako su i podržavali Uroša u samome početku,dok je trebalo da se obezbedi povratak u Rašku i povrate imanja, nije nemoguće da suZavidini sinovi okrenuli stranu i prišli Desi kada su videli da je Urošizgubljen i da je sadapotrebno sve učiniti da bi se stečeno sačuvalo. Ako su podržavali Desu od samoga početka,onda bi se moglo doći do zaključka da su, pošto je Desa bio carev kandidat, Zavidini sinovizapravo vodili progrčku politiku. Jednostavno su osetili koja strana pruža više prednosti isigurnosti i odlučili se. U tom okviru bi se možda moglo potražiti poreklo njihovog velikogugleda u Raškoj. Tošto su oni iz velikožupanske porodice, moglo je da znači nešto za

ugled u Raškoj, ali ni u kom slučaju toliko koliko je to bilo u njihovom slučaju. Oni sumorali imati joškakvih delatnosti za koje mi ne znamo.

Ugarska u to doba nije imala neki veći uticaj u Raškoj, barem ne onoliko veliki da može darešava problem župana. To je bio delokrug vizantijskog cara i on je često dolazio savojskom u Srbiju, dok su Mađari bili samo Rašanima saveznici u borbi za oslobođenje odVizantije. Ako je Manojlo i imao izvesnih simpatija za ovu porodicu, te su simpatije mogledoći onoga momenta kada je Desa dolazio na vlast. Tada je on dobio poziv od raškihplemića koji su bili nezadovoljni Uroševom promađarskom politikom i kojima su dosadilistalni ratovi sa Vizantijom koje su uvek gubili. Verovatno su i sami ocenili da je Vizantijadovoljno jaka da se oni, čak i uz pomoćMađara ne mogu jošuvek osloboditi. Da li su iZavidini sinovi bili među tim nezadovoljnicima? Kako bi inače drugačije Tihomir postaoveliki župan? Samo snagom oružja bez političke podrške cara, on to nije mogao da uradi.

Bilo kako bilo, Nemanja se odjednom našao sa svojom oblašću u blizini Vizantije i on je toodmah iskoristio. Njegov susret sa carem će kasnije biti od velikog značaja – zapravoosnova celokupnog kasnijeg uspona. Poziv cara Nemanja je jedva dočekao, pravilnoosećajući da mu je to šansa života, "I on, pohitav dođe k njemu" (Stefan Prvovenčani).Carev doček je bio veoma srdačan: "A kad ga ovaj ugleda, primi ga s carskom ljubavlju ipoljubi ga". Izlazi da je car zvao Nemanju, ne da bi ga upoznao ili za nešto kontrolisao, ne,on je bio uveren u Nemanjinu vernost i vrednost, carev cilj je bilo nešto drugo. Trebalo jeNemanju jošviše učvrstiti u vernosti, jer zašto bi se on bunio protiv nekoga ko ga tako lepodočekuje, da ga čak i ljubi pri susretu. Ovaj navod Stefana Prvovenčanog mnogo govori.Vizantijski car, možda najmoćniji vladar Evrope toga vremena, naslednik RimskogaCarstva, u susretu sa jednim relativno nepoznatim i, što da ne, potpunim autsajderom naraškoj političkoj sceni, ovoga dočekuje na nečuveno srdačan način tako što ga poljubi.Setimo se ukočene etikecije vizantijskoga dvora. Mada sam car Manojlo nije patio odformalizma, ovo je ipak sasvim neuobičajeno. Tako se dočekuju samo najveći prijatelji ilioni koji to tek treba da postanu, a tako se dočekuje i neko ko je jednako moćan. Nemanjaniti je bio tako moćan, niti bio carev prijatelj, oni se i ne poznaju i verovatno se po prvi putu životu vide. Pre će biti da je car hteo da stvori jednog vernog, ne prijatelja, većslugu.

S druge strane, ovakav doček Nemanji stvara ogroman ugled u Raškoj, jer koga je jošcardočekao tako lepo da ga je čak i poljubio. No, ne zavarajmo se. Nije car Manojlo takonaivan, zna on da sa Nemanjom ne može biti prijatelj i on isto tako zna da i Nemanja sličnomisli. Suviše je veliki jaz između njih. Manojlo je car Vizantije, a Nemanja tek knez jedneudeone kneževine, bedno male naspram onoga nad čim car ima vlast. Nikada oni ne moguni biti prijatelji, jer Manojlo vlada nad Nemanjom i ovaj poljubac je samo careva milost,koja i treba da posluži samo Nemanji da mu podigne ugled među Rašanima.

Verovatno da ni Nemanja nema nekih posebnih iluzija oko prijateljstva sa carem, on je uNišu po carevom naređenju. Prijatelji se tako ne pozivaju, ali to može dobro doći ubudućnosti. Nije za potceniti politički kapital ovakvoga carevog dočeka. Malo pozorištamože samo dobro doći, ljudi su naivni, najčešće veruju u ono što vide, ne razmišljajući štase iza toga krije. No, to Nemanju ne može mnogo zavarati, zna on sa kime ima posla. Ovoje idealna prilika da se izdigne iznad svoje braće koja su većpočela da mu dosađuju i da se

mešaju u njegov način upravljanja nad njegovom oblašću,želeći da od njih traži za svedozvolu. Za takve stvari nije teško izdržati ovo pretvaranje, u kome su Vizantijci nedostižnimajstori. Pretvaraju se oni i sada, ali i Nemanja se pretvara.

Do toga momenta Nemanja možda i nije imao vladarskih ambicija, možda on i nije mislioo tome da bi se mogao dočepati županskoga dostojanstva. Možda mu je car Manojlo to naindiskretan način došapnuo ili tek nagovestio, a Nemanja ako ima dovoljno pameti dosetićese. Nemanja je i dotle pokazivao neke osobine samodršca ne želeći da se sa bilo kimekonsultuje kada je u pitanju način na koji on upravlja svojim posedom. Pri tome je pokazaoi neke kvalitete koji su se dopali caru Manojlu. Možda je Manojlo tada i tražio nekogkandidata za župansko mesto u Raškoj, nekoga koji će biti dovoljno siguran i koji nećeprvom prilikom napasti na Vizantiju i pokušati da se otcepi. Caru je sigurno većdosadiloda se lomata po raškim klisurama i mračnim šumama, za koje u Evropi malo ko zna.Pobede u takvim ratovima su uvek jako teške, sa mnogo napora i žrtava, a sa malo slave iskoro ništa plena. Sa takvim pobedama Manojlo se ne može ponositi po Evropi, suviše je tositno za takvu državu kao što je Vizantija. S druge strane porazi u takvim ratovima su vrlolako mogući, a porazi uvek donose ili podsmeh stranih dvorova ili neprilike kod kuće kadatajni pretendenti na presto odjednom postaju javni i koji takve poraze žele da iskoristeprikazujući ih isključivom krivicom cara. Onda oni ističu da takvog nesposobnog cara trebasmeniti, a gomili nije potrebno mnogo puta ponavljati, ona priznaje samo uspeh.

Manojlo je možda Nemanju ocenio kao dovoljno častohlepna i ambiciozna da na njegamože izvršiti jedan tih uticaj i usmeriti ga na otimanje prestola i tu je pogodio. Međutim,ljuto se prevario ako je mislio da bi Nemanja, onoga momenta kada sedne na presto, osetiotakvu zahvalnost prema caru, da će mu biti do kraja veran. Car je mislio da iskoristiNemanju, ali Nemanja je iskoristio njega.

Susret je za Nemanju završen neočekivano lepo. Dobio je od cara titulu "carskog sana", štoje neka od dvorskih titula, ali i velik komad vizantijske zemlje. To je bio jedan kraj okoLeskovca (Dubočica). Iz ovoga se zaključuje da je Nemanja ostavio na cara povoljan utisaki da se uklapao u njegove planove. "I, zadiviv se mudrosti ovoga junoše, odlikova gacarskim dostojanstvom i različitim darovima. I, odvojiv mu od svoje zemlje, dade muzvanu Dubočicu, govoreći" Tebi budi i potomstvu tvojemu po tebi u vekove, ni s kim uzajednici, ni sa mnom, ni sa srodnicima mojim po meni" (Stefan Prvovenčani). Nemanja uvreme ovoga susreta nije bio ni malo mlad, kako se to možda na prvi pogled može učiniti.Njega Stefan Prvovenčani naziva "junošom", a to je period od 23 do 44 godine. Najbližeistini jeste da je Nemanja imao oko četrdeset godina ili čak nešto i više.

Nemanja je iz Niša morao otići zadovoljan, jer je osim što je od cara dočekan lepo, što nijeuspelo do tada niti jednome od Rašana, dobio joši lep komad zemlje koji je car samonjemu, Nemanji, poverio. Na tom, ne tako malom prostoru, Nemanja je vladao neodgovarajući nikom, osim samome caru. Ograničenje ipak postoji, budući da je car ovuzemlju dao isključivo Nemanji to on njome upravlja samo za života i ta zemlja nakonNemanjine smrti se vraća caru. Znači da tu zemlju ne mogu da naslede Nemanjini potomci.Ovo je tipično vazalski odnos. Car je verovatno mislio da je uspeo da postigne ono što je

hteo.

Ne može se oteti utisku da je car Manojlo i pored svoje lukavosti u odnosu na Rašane ipakbio naivan. I do sada su raški župani dolazili kod njega, molili za oprost obećavajući sve,on im je uvek ili skoro uvek opraštao, a oni su se opet bunili. Zašto bi i Nemanja bioizuzetak? Car je morao znati da raškim velikodostojnicima data rečne vredi mnogo, pa štobi Nemanja bio neki izuzetak? Sa ovom zakletvom car nije stekao vernog vazala, naprotiv,stvoren je samo jošjedan jak pretendent na velikožupanski presto. Možda je car upravoželeo da se to i desi. Nemanju je trebalo ubediti u to da mu ni županski naslov nijenedostižan, a ovo je bio najbolji način. Uz to, takav Nemanjin doček trebao je da natera itadašnjeg velikog župana u Raškoj da se dobro zamisli i potrudi da očuva carevu milost, jerukoliko ne bude veran caru, Nemanja je tu da ga zameni.

Naravno, ostaje pitanje kako je carev izbor pao bašna Nemanju. Teško da je car poznavaoNemanju pre nego što su se susreli u Nišu. Suviše je Nemanja bio sitan za tako nešto isuviše beznačajan da bi se car Manojlo njime bavio i da bi ga proučavao. Ovde je sretanslučaj za Nemanju odigrao veliku ulogu. Položaj udeone kneževine koju je Nemanja dobioodigrao je odlučujuću ulogu. Ova njegova oblast se nalazila odmah uz Vizantiju i bila prvisused izuzetno značajnog vojnog puta koji vodi ka Dunavu, ka Ugarskoj, sa kojom je u todoba car Manojlo neprestano ratovao. Istovremeno, Nemanja je, ukoliko bi se pobunioprotiv cara, mogao veoma lako da ugrozi putno čvorište koje se nalazilo u Nišu. Ne bi onmogao značajno da ometa carsku vojsku, ali bi joj mogao stvoriti dosta neprilika i zadržatije za duže vreme dok ona ne bi sebi prokrčila put ka Dunavu. Videli smo da je udosadašnjim ratovima sa Ugarskom značajna prednost cara bila upravo u tomešto je oninsistirao na brzini pokreta, kao i da je neke pobede upravo tom prednošću ostvario. Samabitka na Tari je za cara bila tako teška, da car umalo nije život izgubio, bašzbog toga štocarska vojska nije uspela da se dovoljno brzo probije do Dunava i spreči spajanje ugarskih iraških trupa. Ukoliko bi car imao nekoga ko je dovoljno veran da čvrsto drži oblasti poredovih puteva, tada bi za njega bilo mnogo lakše da kontroliše Balkan i da uvek ima otvoreneputeve.

U tom cilju car je želeo da od oblasnog gospodara dobije sigurne garancije i tog čoveka dapridobije za sebe. To što se tada bašNemanja nalazio na toj poziciji jeste stvar slučaja, i tosretnog za njega. Da je bilo ko bio na Nemanjinom mestu bio bi verovatno isto tako pozvankod cara u Niš. No, treba ipak znati da ma koliko car Manojlo često bio lakomislen, ipaknije bio naivan. Bašiz razloga da proceni kvalitet čoveka koji se nalazi na ovom strateškivažnom mestu, car je pozvao Nemanju na razgovor u Niš. I tu je izgleda Nemanja uspeo dakod cara stvori pogodnu sliku o sebi, pogodnu u toj meri da mu je car dao i dvorsku titulu ijedan deo zemlje na upravljanje. Zapravo, dao mu je taman toliko koliko je Nemanji bilopotrebno da u odnosu na ostalu gospodu u Raškoj dobije prestiž. Istovremeno, dao jeNemanji i slobodu delovanja.

Nemanjina braća sigurno nisu rado gledala ovaj Nemanjin uspon. Po nekom pravilu, on je,kao najmlađi, trebalo da u svemu sluša svoju stariju braću i nije mogao imati nekusamostalnu politiku, a da njih prethodno o tome ne pita. Jedan od braće, Stracimir,upravljao je oblašću oko Zapadne Morave, Miroslav je upravljao Zahumljem, odnosno,

jednim delom Polimlja, a bio je oženjen i sestrom bosanskog bana Kulina. Ne zna se da lije u to vreme najstariji brat Tihomir većbio veliki župan Raške (izgleda da nije), ali iz togse može zaključiti da je on tada imao i najveći uticaj među braćom. Sam položajNemanjinih zemalja nije bio ni najmanje pogodan, nalazio se odmah uz Vizantiju i, sledećilogiku dotadašnjih događaja, to je bio najistureniji raški položaj koji ima zadatak da prviprimi udar Vizantije u slučaju nekog novog rata. Dakle, Nemanja je imao jako težak terenza upravu i braća su mu dala očigledno najgoru moguću zemlju, dok su za sebe zadržalibolju. No, šta se sada odjednom dešava? Umesto da najmlađi brat, koji ima najmanjereprezentativnu zemlju bude i najmanje bitan u raškoj hijerarhiji, odjednom bašzahvaljujući tom nepogodnom položaju, on postaje carski štićenik koji dobija dvorskutitulu, proširenje zemlje i što je jošvažnije dobija carsku milost. Osim toga, na zemlji kojuje dobio od cara Nemanja ima privilegiju da potpuno samostalno upravlja ne pitajućinikoga za dozvolu ili savet. To što Nemanja ima i posebne vazalske obaveze nije nikakvasmetnja, konačno i cela Raška je u tom odnosu prema caru. Za samu zemlju Rašku odnosvazalstva prema Vizantiji nije neka posebna pogodnost, ali za gospodu koja je željna vlastibiti vazal vizantijskog cara jeste odlučujuća prednost u borbi za vlast. To su Nemanjinabraća dobro znala.

Ovo je bila i večna opomena za njih, a pogotovu za velikog župana – car ima svog čovekau Raškoj. Mora da je vest o Nemanjinom uspehu kod cara kod njih izazvala ogromnupometnju. Najmlađi brat o kome niko do sada nije vodio posebnog računa stiče odjednomveliku carsku milost. Šta će biti sledeće? Stoga se mora povesti računa o tome šta Nemanjaradi i šta sprema. Mora se izvršiti pritisak na Nemanju i naterati ga na poslušnost, ako trebai oružjem i dati mu do znanja da se ništa nije promenilo u njihovom odnosu. On je najmlađibrat i bez obzira na carsku milost kojom je obasut, on mora da sluša stariju braću i velikogžupana. Upravo je to car Manojlo i hteo. Stvoren je razdor među raškom gospodom, sadaće se oni više baviti međusobnim namirivanjem računa, nego što će imati vremena da sebave razmišljanjima o novom ratu sa Vizantijom. S druge strane, ako se i pobune, oninikada više neće biti jedinstveni. Nemanja će biti na carevoj strani i obezbeđivati mu put kaDunavu. Na taj način Mađari Raškoj više ne mogu pomoći, pa će i manje carske snagemoći da održavaju situaciju.

Uskoro je carska politika prema Raškoj i milost prema Nemanji pokazala rezultate. Tokom1163/1164. godine car dva puta upada u Ugarsku. Zemun je zauzet dok je Srem spaljen.Istovremeno u Dalmaciji su zauzeti gradovi, sve od Splita pa do Bara (ukupno 57). Podvizantijskom vlašću su sada Srem, Bosna i veliki deo Dalmacije. Snažne utvrde uBeogradu, Zemunu i Braničevučuvaju granicu. Rašani prema Vizantiji uredno izvršavajusvoje vazalske obaveze i šalju vojne odrede koji učestvuju u ovim akcijama. Ovakvo vernoispunjavanje vazalskih obaveza je izgleda bio rezultat carevog postupka prema Nemanji.Veliki župan sada ima u svojoj državi stalno spremnu zamenu ukoliko se bude po bilo kompitanju ogrešio o cara. Mora da je i Nemanja pojačao svoju aktivnost po Raškoj upokušajima da stekne što više pristalica. Rascep među raškom vlastelom je postignut.

Dok je ovaj rat trajao, odjednom se na mestu velikog župana u Raškoj javlja ponovo Desa.Kako je on došao na vlast i kada tačno, ne zna se. Iako je pomagao Vizantiju, izgleda da

mu je stalno na pameti bilo kako da se nje i oslobodi.

Ugarska nije mogla tek tako da prežali poraze iz prethodnog rata (1163/1164.) i 1166.godine započinje vojne akcije, tako da kod Sirmijuma potuče neke vizantijske odrede. CarManojlo odmah pošalje tri vojske na Ugarsku. U jednoj od tih vojski (koja je bila podvođstvom Andronika Kontostefana) opet su bili srpski odredi. Ova vojska je rat i zaključilasjajnom pobedom kod Sirmijuma. Ipak, ovaj rat nije imao konačnog pobednika. Obe sustrane bile toliko iscrpljene da nisu imale snage a za daljnji nastavak akcija (1168.).

Nakon razgovora sa carem Nemanja je osetio svoju šansu i verovatno malo i preuveličaosvoj položaj i samim tim precenio svoju snagu. On je nema sumnje do tada bio veran carskivazal. To potvrđuje i Stefan Prvovenčani: "Jer, iako ovoga Svetoga ljubljaše car, i ongledaše carske ljubavi, srce se njegovo raspaljivaše.....". Dakle, jasno je da je Nemanjasvoje vazalske obaveze shvatio veoma ozbiljno i uredno ih izvršavao. Sigurno je da jeobezbeđivao put carskoj vojsci, onda kada je ona išla na Mađare. Da li je on ličnoučestvovao u ovom ratu, ne zna se, mada ne postoji niti jedan razlog da nije učestvovao.Naime, Nemanja je bio carski vazal, zato je i dobio Dubočicu, i u vazalsku obavezu nijeišlo samo to da on šalje svoje vojnike, većje veoma često bilo potrebno da ih on i ličnovodi. Isto tako Nemanja je imao mnogo vojničkog dara i znanja koje je negde morao steći.Verovatno je da je on učestvovao u dosta vojnih pohoda jer njegovo kasnije komandovanjevojskom je bilo u maniru iskusnoga vojskovođe. Nema pogodnijeg mesta za sticanjetakvog znanja nego u okviru vizantijske vojske, koja je bila prava armija, sa razrađenomtaktikom, iskusnim i disciplinovanim vojskovođama.

Bašzahvaljujući svom posebnom položaju kod cara, ili je on to tako mislio, Nemanja jepočeo da na svom posedu vodi sasvim nezavisnu politiku od one koja je vođena u Raškoj.Istovremeno, on više ne želi da sarađuje sa svojom braćom. Nemanjina politika je bila upotpunosti vezana za Vizantiju, što verovatno da raškom županu nije moglo biti pravo, jerRaška je bila pod Vizantijom i stalno je pokušavala da se od nje otme. U tome do sada nijeuspevala, ali se stalno čekala povoljna prilika. Međutim, sada Nemanja odjednom slabi taj,do sada uglavnom jedinstveni front prema Vizantiji. Stefan Prvovenčani je pokušao da tajrazdor prikaže kroz versku prizmu, navodeći da je Nemanja počeo graditi hramove, a da tonije bilo po volji njegovoj braći. Radi se o dvema crkvama koje su izgrađene u Toplici.Prvi je hram sv. Nikole (kod Kuršumlije), a druga je crkva svete Bogorodice koja se nalazina ušću reke Kosanice. Dok je trajalo podizanje hrama sv. Nikole došlo je do sukobaNemanje i njegove braće. Po Stefanu Prvovenčanom: "Opet braća njegova, podsticanjemđavoljim i zlom revnošću i ljutim gnevom obuzeta, dođoše da ožaloste Svetoga, govoreći:"Šta radišto, ne dogovoriv se o tome s nama, što ti ne liči da radiš".

Braća su se očigledno naljutila na Nemanju i izgleda da su došla kod njega. On verovatnonije kod njih hteo da ide, možda iz straha, a možda jednostavno sa njima nije želeo darazgovara. S jedne strane, videćemo, ubistva među rođacima u Nemanjinoj porodici nisubila tako retka, postojala je dakle realna opasnost da ga braća možda i likvidiraju. Takavrizik mu nije bio potreban, jer ionako nije nameravao da im se pokori. S druge strane, on sanjima nema o čemu da razgovara, njegove su ambicije mnogo veće negošto su razgovori otome šta on sme da radi, a šta ne sme. Možda su ga braća i opominjala zbog njegove

progrčke politike, tada u Raškoj potpuno neuobičajene stvari, što u Raškoj nije moglo takolako proći. Rašani sa Vizantijom mogu samo da ratuju, ali ne i da sarađuju kao što to činiNemanja. Zar nije sramota Nemanjina saradnja sa Grcima, umesto da kao većina razmišljao tome kako da se oslobode Vizantije. Sve su ovo braća Nemanjina možda njemu kazala.Nemanjin je odgovor izuzetan: "Braćo moja draga, kako smo jednorodni, neka ne bude nagnev ovo delo moje, koje počeh u Gospodu i dovrših ga. Ja ga svrših, pa, ako je dobro,neka je meni, a ako je zlo, neka opet bude meni." (Stefan Prvovenčani).

Možemo ga shvatiti dvojako, kao čisto verski odgovor na kojem Stefan Prvovenčaniinsistira ili kao čisto svetovni koji je daleko bliži istini. Ne može se verovati u to da subraću Nemanjinu povredili Nemanjini građevinski poduhvati. Ne smeta njima to štoNemanja gradi crkve, njih ne interesuju Nemanjini verski motivi. Da je Nemanja bio tolikoverski revnostan ne bi oni njega ni primetili. Opasno je to što Nemanja iza verskih motivakrije svoje prave namere, a to je uzimanje vlasti u Raškoj. Suviše je Nemanja slab da bi touradio samostalno, ali zato je tu Vizantija i Nemanja na nju računa. To braću Nemanjinubuni i toga se oni boje. Oni njega okrivljuju za saradnju sa Vizantijom, okrivljuju ga (pa tose tako jasno vidi) da želi da se dočepa županskoga prestola. Neka on zida i dalje, ali nekaprestane da računa na cara i da mu se dodvorava. Nisu oni naivni, znaju oni da Nemanjazidanjem crkvi pokušava da zadobije pomoćcrkve, veoma uticajne tada, u pohodu kaprestolu.

Nemanjin odgovor, onako kako ga je predstavio Stefan Prvovenčani, verovatno da neodstupa mnogo od onoga kojeg je stvarno i dao. Nemanja se svoje braće ne boji, oseća dase oni njega plaše, konačno oni su došli kod njega, a ne on kod njih. Iza njega stoji moćnaVizantija, a uskoro će i crkva kojoj on daje tako obilne darove, te stoga može da "pogledavna njih s krotošću i s osmehom oko usana" (Stefan Prvovenčani) odgovori onako kako tonjemu odgovara. Nemanja je potpuno smiren i nema u njemu nimalo straha ili zbunjenosti,on se smeška i izigrava naivka. Izašao je on na kraj i sa carem, a da neće sa svojom braćomkoja se ne mogu meriti sa njime. Oseća se jakim i blizu cilja. Ipak, oseća da su pred njimnjegova braća, jedne su krvi "Braćo moja draga, kako smo jednorodni,...", oseća on da suoni donekle i u pravu kada ga pitaju "Šta radišto, ne dogovoriv se o tome s nama." Moždaoni hoće da sarađuju, bilo bi dobro kada bi imao njihovu podršku, ali osim pitanja oniupućuju prekor "što ti ne liči da radiš". Ovaj prekor je sve rekao, nisu oni došli da bi muponudili saradnju, oni su došli da ga odvrate od njegovog nauma. Zapravo oni ga neće zažupana, imaju oni i svojih planova. Ovo je bio raskid između Nemanje i njegove braće, oniviše ne mogu zajedno. Nemanja ne odustaje i pruža im gore naveden odgovor, traži da sebraća na njega ne naljute, ali on nastavlja svojim putem ma kakav on bio. Kad većneće damu se pridruže, neka znaju da neće ni uživati u plodovima njegovog uspeha, oni će pripastisamo njemu "ako je dobro, neka je meni.". Isto tako on od njih ne očekuje ni pomoć, ondakada sve krene po zlu "a ako je zlo, neka opet bude meni".

Tako je ovaj razgovor završio i braća su se razišla u većoj neslozi nego što je to ikada bilo.Nemanja je nastavio svojim putem, a braća su sprovodila svoje planove koji će na krajuzavršiti dovođenjem najstarijeg brata Tihomira na vlast, na mesto velikog župana Raške.Istorijski gledano, ovaj razgovor je vođen ne dugo nakon Nemanjinih pregovora sa caremManojlom. Naime, odmah nakon ovih razgovora, Nemanja je počeo da gradi i manastir

svete Bogorodice, a manastir svetog Nikole je građen u isto vreme. Od StefanaPrvovenčanog saznajemo da su braća zatekla Nemanju pri zidanju hrama sv. Nikole, prematome nije prošlo mnogo od razgovora Nemanje i cara. Od tog momenta Zavidini sinoviviše ne sarađuju, većsvako kreće svojim putem. Nemanja je svoje hramove završio, alidogađaji važni za njega, naglo su uhvatili drugi tok. On je verno služio caru Manojlu,obezbeđivao mu je put kojim je car slao vojsku na Ugarsku. Možda je poslao i svojevojnike u ovaj rat, a nije isključeno da je u njemu i lično učestvovao.

Rečeno je da je bašnekako u to vreme Desa bio ponovo veliki župan raški. Možda je tobila politika Vizantije. Na presto je Desa došao ponovo. On je to mogao samo uzvizantijsku podršku. Oni su ga ranije oborili sa vlasti i sada je zahvaljujući njima ponovoveliki župan. Kako car nije bio siguran u njegovu vernost, sasvim se da zamisliti da jeuzdizanje Nemanje bilo zapravo u funkciji opominjanja Dese da pazi na svoje ponašanje,jer car ima i drugog čoveka koji može Desu da zameni. No, to za Desu nije izgleda bilaposebno ozbiljna opomena, on je i dalje šurovao sa Mađarima. Sada je i caru dosadilo da sesa svojim nevernim vazalom stalno nateže, stoga Desa biva uhapšen i opet odveden uCarigrad. Da li je umro u toku zatočeništva, ne zna se, ali na osnovu nekih izvora posrednose može zaključiti da je on ipak na kraju pušten i da je umro u Trebinju. Ovo potkrepljuje ijedan nepoznat grob u crkvi sv. Petra i Pavla (7 km jugoistočno od Trebinja) za koji sepretpostavlja da bi mogao biti Desin.

5. Veliki župan Stefan Nemanja

Nakon ovog rata sa Ugarskom car je verovatno očekivao da mu ovi uzvrate napad i stogase morao za to i pripremiti. Mađarski napad je došao godine 1166., a Raška je opet nastrani vizantijskog cara i čak jedan odred srpske konjice učestvuje u pobedi Vizantije kodSirmijuma. Na raškom prestolu sada sedi kao veliki župan Tihomir, Nemanjin najstarijibrat. Ovo je mimo očekivanja, jer svi znaju da je Nemanja taj koji je carev ljubimac.

Veoma je teško reći šta je bilo to što je cara Manojla ubedilo da iz svojih kombinacijaizostavi Nemanju i da Tihomiru pomogne da postane župan. Možda su Nemanjina braćaipak uspela nekako da istisnu Nemanju kod cara? Možda car nikada nije ni računaoozbiljno na Nemanju, koristeći se njime samo za neke ograničene ciljeve? Ovakav carevpostupak mora da je strašno razjario Nemanju, čak u tolikoj meri da on odlučuje da odnajvećeg prijatelja Vizantije postane njen neprijatelj. Postoji pretpostavka da je carManojlo doveo Tihomira na mesto velikog župana iz razloga što je među braćom najstarijii da je to bilo u skladu sa tadašnjim običajem da najstariji sin dobija županski presto, pa jetime car poštovao princip legitimiteta koji je vladao u Raškoj. O tome periodu se zna jakomalo, više se pretpostavlja. Sigurno je da je u ovom novom ugarsko – vizantijskom sukobu,koji je počeo 1166. godine veliki župan Tihomir bio na carevoj strani i u okviru toga slaomu je kao pomoćvojne odrede. Bašu periodu 1167/1168. u Raškoj naglo izbijanezadovoljstvo, praćeno pobunom, zbog toga što župan daje Vizantiji pomoć. Jedan odglavnih nezadovoljnika (možda i organizator) jeste bašNemanja. Pobuna ne uspeva iNemanju župan Tihomir hvata i baca u tamnicu. Iz tamnice Nemanja uskoro beži i uspevada Tihomira skine sa vlasti i da on sam postane veliki župan (1166?). To su istorijske

činjenice. A šta stoji iza toga?

Nemanja je izgleda ipak precenio svoj značaj kod cara Manojla a onaj lep doček kod caraje bio izgleda samo trenutna politička potreba, a ne i stvarno stanje. Možda je car oNemanji toga dana u Nišu stekao i pravu sliku videći u njemu veliku opasnost za Vizantiju.Možda je on u Nemanji video sve ono što drugi raški župani nisu imali. Sa svimdotadašnjim županima Manojlo je izlazio na kraj, no ovaj se ipak razlikuje od drugih.Nemanja bi mogao biti veoma opasan, a car nije smeo dozvoliti jednom takvom čoveku dauhvati vlast u stalno buntovnoj Raškoj. Car je njegov uticaj morao ograničiti na jedanodređeni predeo i tako ga učiniti bezopasnim. Sa braćom je dovoljno zavađen da se nećeviše pomiriti, barem ne toliko da mogu sarađivati u kakvim pobunama. S druge strane,možda je car sa svojim sjajnim postupkom prema Nemanji želeo da izazove surevnjivostostale braće i tako ih privuče k sebi. Ako je toželeo, u tome je i uspeo. Nemoguće je da jeTihomir došao na vlast bilo kako drugo većsa pristankom i uz pomoćcara Manojla.Tihomir je morao caru biti zahvalan na ukazanoj pomoći, tim više što su svi očekivali da ćecar Nemanju da protežira, a ispalo je sasvim drugačije. Car se priklonio Tihomiru, aNemanju je zaboravio.

Međutim, Nemanja nije to zaboravio, a nije zaboravio ni braću. Nisu oni tako naivni, a nitako veliki protivnici Vizantije kako su se pravili. Slični su oni njemu, radi vlasti su na svespremni. Nemanja je ispao u ovoj situaciji pomalo i naivan. Ipak je Manojlo bio dalekolukaviji no što je to u početku izgledalo. Konačno on je Vizantijac, a ko se sa njima mogaomeriti u političkim spletkama? Stoga sada ostaje samo jedan put, pobuniti se i iskoristitikao sredstvo protiv Tihomira bašono za šta se do sada i Nemanja zalagao. Do sada on jebio najveći grkofil, od sada on će biti najveći protivnik Grka, a za grkofilstvo će da optužiTihomira. Bašu to doba Tihomir je Vizantiji i dao neke pomoćne odrede u ratu saUgarskom i to je bila idealna prilika. Zar nisu Mađari do sada bili najveći prijatelji Raške,pomažući joj da se oslobodi Vizantije? Kako može Tihomir da pomaže Vizantiju protivMađara? Takav čovek ne može biti veliki župan Raške, on mora da se otera.

Ova pobuna je izgleda uspela u samom početku i imala je toliku snagu da je bilo pitanje dali takvu pobunu može Tihomir sam da umiri. O tome je i car obavešten i može se zamislitinjegova reakcija kada je čuo da je jedan od pokretača ove pobune ni više ni manje većnjegov do tada verni vazal Nemanja. Grčki izvori su navodili Nemanju kao nezahvalnogčoveka koji ne zna da ceni carsku milost. On je isto tako nezajažljiv, zar mu nije dosta tošto ima? Istovremeno, Nemanja je za njih i drzak, jer je usudio da se pobuni protiv carskogizbora velikog župana. Ko je on pa da tako nešto sme da uradi? Zar nije do sada bio samojedan od sitnih vazala koji samo carskoj milosti ima da zahvali svoj uspon? Mora da dobijelekciju koju će da zapamti.

Pobuna do kraja nije uspela i Tihomir udružen sa ostalom braćom hvata Nemanju i baca gau tamnicu. Izgleda da su Nemanju braća uhvatila zahvaljujući nekom lukavstvu. Naime,oni su njega namamili "jer se dogovoriše s najstarijim od braće njegove, koji je tadavladao ovom srpskom zemljom, i, dozvavši ovoga celomudrenog i svetog muža, uhvatiše ga,i okovaše mu ruke i noge, i vrgoše ga u pećinu kamenitu.." (Stefan Prvovenčani). Nemanjaim je poverovao, ali se prevario. Nešto slično navodi i Domentijan: "Jer savećaše zli savet,

govoreći:"Svežimo pravednika, jer nam je neugodan, i uništimo sa zemlje njegovuuspomenu, jer nije u jedinstvu sa nama." I savećavši se sa najstarijim bratom svojim, kojije tada vladao srpskom zemljom, sazvaše neki veliki savet, tako da se nije mogao od njihukloniti". Izgleda da je to bio skup najveće gospode Raške i po tome se vidi da jeNemanjina buna ipak uhvatila jak koren i bila veoma opasna za župana. Toliko opasna daon nije mogao sam da je savlada i da je morao da skupi svu rašku gospodu i da autoritetomtoga skupa privoli Nemanju da dođe i da se opravda. Nemanja je morao da prihvati ovajpoziv i sa svojim pristalicama on je došao na skup. Sam tok skupa je nepoznat, ali krajnji jerezultat bio da je Nemanja, zajedno sa svojim pristalicama bio uhvaćen, okovan i zatvoren."Uhvatiše ga i svezaše ga, položiše mu na ruke i nogeželezne okove, i sa njima njegoveizabrane sluge.." (Domentijan).

Oružanih sukoba izgleda da nije bilo, verovatno da je Nemanja bio iznenađen ovakvimpostupkom svoje braće. On izgleda nije očekivao da bi mu se braća mogla poslužitiovakvim sredstvom. Ovde se on gorko prevario, bašsu ga braća okovala i bacila u tamnicu.Možda se on opet osećao i dovoljno jakim sa velikim brojem pristalica koje će ga odbranitiod napada velikog župana Tihomira i braće mu. Ako je tako mislio i tu se prevario.Prevrtljiva vlastela se uvek okretala onome ko je jači, a procena je bila da je jači Tihomir,kojeg podržava Vizantija. Prema tome, Nemanja je samo smetnja koju treba nemilosrdnoukloniti. Kasnije će ovakva praksa među Nemanjićima biti uobičajena. Nije nemoguće ni toda je Nemanja došao na ovaj skup u nameri da vodi polemiku i da pokuša da ubedi Rašaneda je pravi protivnik Vizantija (to što je on do sada bio njen verni vazal nije bitno), a da suMađari ti koji su pravi prijatelji. Rasprava nije pokazala rezultate i oni koji su bili slabijimorali su u lance. Ovaj put Nemanja je bio slabiji, njegove pristalice su malobrojnije istoga moraju da idu u tamnicu. U to doba Nemanja ima između četrdeset i pedeset godina.

Nemanja je verovatno pre toga imao nekih kontakata sa Mađarima i mora da je održavao sanjima jake veze. To stoga što se on veoma brzo i relativno lako oslobodio tamničenja.Neko mu je morao pomoći sa strane. To su mogli biti samo Mađari. Isto tako sigurno je i toda je Nemanja imao mnogo pristalica među raškom vlastelom; mnogo godina oni suratovali protiv Vizantije i mnogo su oni godina proveli pod njenom vlašću da bi se to tektako zaboravilo. Raška nikada nije bila verni vizantijski vazal i većina raških župana je ipadala sa vlasti stradajući u stalnim pobunama protiv Vizantije. Stoga nije čudno da jeRaška vrvela nezadovoljnicima, koji nikako nisu odobravali savezništvo sa Vizantijom. Svisu oni sada u Nemanji videli onoga koji je mogao da napravi preokret u Raškoj, da se onakonačno oslobodi vizantijskog ropstva.

Ne zna se gde je Nemanja tamnovao. Stefan Prvovenčani kaže "vrgoše ga u pećinukamenitu", dok Domentijan kaže i nešto više "a ovaj prepodobni otac našbi odveden odistočne zemlje u ljutu tamnicu, u pećinu na zapadu". Nemanja je bio zatvoren negde uRaškoj u pećini koja je bila u kamenu (da li tvrđava u Rasu?). Iz nje se on oslobodio,relativno brzo. Kako, ostaje tajna. Kasnije predanje je ovo povezalo sa nebeskim čudesima.U svakom slučaju, Nemanjine pristalice ga nisu zaboravile i nakon izlaska na sloboduNemanja je mogao da krene konačno ka svom dugo očekivanom cilju. Trebalo je da svrgneTihomira i da uzme velikožupanski naslov. Lakoća sa kojom je Nemanja izašao iz svojetamnice veoma jasno govori da Tihomir nije imao jaku podršku u Raškoj, odnosno on kao

vizantijski štićenik nije bio omiljen i stoga je morao pasti.

Kasniji letopisi su Nemanjino oslobođenje tumačili legendarno. "I ovoga opet, zbogkrotosti i pravde, i divne smernosti, i zbog svih dobrih običaja, Vladika premilostivi rukomsvojom krepkom i mišicom visokom izvede iz kamenite pećine, i uzvede ga na prestootačastva njegova i podiže ga za gospodara velikoga svemu svetu" (Stefan Prvovenčani).Naravno da nije Nemanja zahvaljujući nebeskim silama uspeo da se izvuče iz tamnice,odlučujuća je bila njegova politička genijalnost. Da sve ipak nije išlo tako lako i da ovooslobođenje kao i samo Tihomirovo rušenje sa prestola nije proteklo bez borbe svedočiDomentijan: "I gospod posla s visina svoju pomoći zajedno se pobori sa slugom svojim, irastoči neprijatelje oca našega po tuđim stranama.."

Nemanja se oslobodio tamnice, ali ni Tihomir nije želeo tako lako da ustupi svoj naslovžupana. Sa svojim pristalicama pružio je otpor, no biva slabiji. Plašeći se Nemanjineosvete, Tihomir i braća mu pobegnu "po tuđim stranama", a sklonište pronađu u Vizantiji.Verovatno da je odmah nakon pobede Nemanja potražio čvršće savezništvo sa Mađarima.Bilo je jasno da sada treba od Tihomira očekivati protivudar, a znajući da Vizantija nijesklona Nemanji, trebalo je očekivati da bi Vizantija mogla i vojno intervenisati. Imao jeprotiv sebe vizantijskog cara i to iz najmanje dva razloga. Prvo, bio je carev vazal (dobio jeDubočicu) i njegova saradnja sa Mađarima bila je otkazivanje poslušnosti senioru. Za takonešto ide kazna i to samo ona najteža. Drugo, sa vlasti je srušio župana kojeg je lično carpostavio i podržavao. Ovakav nastup bio je uvreda za cara i predstavljao je težak oblikneposlušnosti, tim više što je cara izložio podsmehu. Obaranjem župana Tihomira,Nemanja je teško potcenio carev izbor i jedan car moćne, božanske Vizantije nije smeodopustiti da se jedan sitan raški plemićismejava sa njegovom politikom. Tako neštozaslužuje samo najtežu kaznu.

Uskoro su Tihomir i braća mu stigli na dvor cara Manojla i ispričali mu događaje koji su sedesili u Raškoj, verovatno preuveličavajući celu situaciju iz jednostavnog razloga daopravdaju sebe. To nije bilo lako, jer svi znaju da je Nemanja bio u tamnici okovan, a da jedobar deo njegovih pristalica takođe bio utamničen. Car Manojlo se verovatno malozamislio nad celom ovom situacijom. Očigledno je da je on Nemanju potcenio, čim je ovajbio u stanju da se izvuče iz tamnice i da nakon toga rastera župana i njegove pristalice,verovatno je u stanju da uradi i veće stvari. Možda se toga momenta Manojlo i pokajao štoje njegov izbor za velikog župana bio Tihomir, a ne Nemanja. Da je pravilnije razmisliosada ne bi slušao ove kuknjave i molbe za pomoć, jer Nemanja sigurno ne bi dozvolio ovimnespretnjakovićima da mu učine ono što je on njima učinio. Pokušati sada sa njim ponovopregovarati uzaludan je posao. To sada Nemanja ne samo da ne bi hteo, većne bi ni smeo.Bašzahvaljujući tome što je raspaljivao mržnju prema Vizantiji Nemanja se oslobodiotamnice i srušio župana zauzevši njegovo mesto. Kada bi se okrenuo ponovo premaVizantiji, verovatno da bi doživeo Tihomirovu sudbinu.

Problem je u tome što se caru više ne ide u tu zlokobnu Rašku. Ponovo jahati po gudurama,planinama i verati se liticama i ganjati sa tim poludivljim narodom, on više ne želi. Niti jeviše mlad kao nekada, niti više ima volje za to. U takvom ratu on nikada nije uspeo dastekne slavu, samo muke. Isto tako, zašto bi se on mučio da osvaja presto Tihomiru kad mu

ga je jednom većdao. Neka se malo pomuči i sam; izgubio ga je, pa neka ga i osvaja. Akouspe dobro je, ali ako ne uspe sva sramota pašće na Tihomira, a ne na cara. Ovo je zaTihomira poslednji test, jer ne osvoji li raški županski presto sam je kriv i znači nije ga nizaslužio. Biće jedan nespretnjakovićmanje. Uostalom, to je politika, gubitnike ne trebažaliti. Istorija pamti samo pobednike.

Car Manojlo je bio čovek kod kojeg je viteštvo bilo izuzetno razvijeno i on je znao daproceni šta je dobar protivnik. Verovatno da se tada kod njega morala pojaviti i iskradivljenja za toga Nemanju koji je uspeo da se iščupa iz tamnice i da skoro ni iz čega osvojiza sebe naslov župana Raške. Svoga protivnika treba mrzeti, ali mu se treba i diviti ipoštovati ga. Nemanja je bio carev ljubimac i kao takav živeo je nekoliko godina uiščekivanju da mu car ponudi naslov župana Raške, ali kada to ovaj nije učinio i kada je nato mesto postavio drugog, Nemanja nije očajavao. Naprotiv, odmah ja napravio pobunu ukojoj nije uspeo i posle koje je dospeo u tamnicu. Ni tu nije očajavao, uspeva iz tamnice dase iščupa i da nakon toga otme Rašku, pri tome ne razmišljajući da baci Vizantiji rukavicuizazova u lice. To ne može svako. Takvog čoveka treba poštovati, ali ga se treba i bojati.No, to jošuvek nije dovoljno da bi car lično poveo vojsku na Nemanju. Car će Tihomiru dapruži vojnu pomoć, ali u ovaj pohod neće ići.

Kolika je to bila armija, ne zna se, jedino što je poznato jeste da se radilo o najamničkojvojsci u kojoj su bili Grci, Franci i Turci. "A oni nadajući se na svoju silu, sabraše množinunaroda: Grke, Fruge, Turke i mnogu silu drugih naroda, i tako žureći se sa mnogom silom,uđoše u zemlju Svetoga do mesta zvanoga Pantina" (Domentijan). Vojska koju je vodioTihomir bila je izgleda veoma velika, i sudeći po imenima naroda koji su je sačinjavaliizgleda da se radilo o prvoklasnoj vojsci. Nemanja nije oklevao i odmah pošto je čuo da sepribližava ova vojska, krenuo joj je u susret. Uostalom on je ovo i očekivao i njega vojnaakcija Vizantije nije nimalo iznenadila. Nije se zavaravao da se u ovome momentu moženešto postići pregovorima. Sada je govorilo samo oružje. Znao je da županski presto nećeuspeti da sačuva ako se povuče u planinu i ako prepusti gradove Tihomiru. Sada se igralona sve ili ništa. Znao je isto tako da je ovo možda jedini carev pokušaj da spasi Tihomira.Ako ova vojna ekspedicija ne uspe, car će od Tihomira dići ruke i prihvatiti faktičko stanjestvari na terenu, a to znači pobednika. Prema tome potrebno je u ovoj bici odneti pobedu,sa njom dobiće i od cara priznanje. Što ubedljivija pobeda, to će i carevo priznanje bitibrže. Car ne voli slabiće; i on je više ratnik, vitez, no što je diplomata. Takav čovek će znatipravilno da oceni jednu pravu vojnu pobedu i stoga samo ona može da očuva Nemanju.Tihomira zato treba dočekati i u otvorenoj bitki uništiti. Nemanja pokrene svoju vojsku ikod Pantina na Kosovu dočeka Tihomira i njegovu vojsku.

U ovoj bici Nemanja je izgleda lično vodio vojsku jer po Domentijanu on neposredno predbitku kaže svojim vojnicima: "Kao što mene vidite, takođe i vi činite". Ovo govori da jesituacija bila veoma ozbiljna, čim je Nemanja stao u prve redove. Nadmoćvizantijskevojske je bila tolika da je župan morao da pruži lični primer ne bi li rasterao strah svojojvojsci koji je ove obuzeo kada su videli toliku množinu protiv sebe. Bitka je bila žestoka"Sutradan odmah stekoše se na bitku snažnu i silnu" (Stefan Prvovenčani). U ovoj bicipobede Srbi, a pogibija Vizantijaca je bila velika "i padoše od oružja svi, i nestade impomena sa zemlje" (Stefan Prvovenčani). Bilo je i mnogo zarobljenih "Jedni padoše od

oružja, a druge silom povedoše" (Domentijan). Sam Tihomir se nije izvukao, poginuo je ion i to tako što se u bekstvu udavio u reci Sitnici "Učiniv bitku tu, jedan odzakonoprestupne braće njegove svrši, utopiv se u vodi.." (Stefan Prvovenčani). OsimTihomira, Sitnica je progutala i mnoge druge "i veći deo njih potopi reka, više od onih kojisu pali od oružja" (Domentijan). Tumačeći ovo mesto Domentijana dolazi se do zaključkada je Nemanja naterao u strašno bekstvo Tihomirovu vojsku tako da je pri bežanju mnogonjih u panici zagazilo u Sitnicu i tu se podavilo. Time je bitka za županski presto bilagotova.

Pri povratku u vizantijskoj vojsci je nakon poraza došlo do neke svađe. "A oni koji su odnjih ostali, nevidljivom silom Božjom i svetim njegovim anđelima i molitvom prepodobnogaoca našega bivši pobeđeni, i sami među sobom učinivši borbu, sa stidom i bezdelni budućivraćahu se svako svojoj kući" (Domentijan). Verovatno da je izbio sukob između samihRašana koji su se međusobno okrivljavali za strašan poraz. To nije ni malo čudno, jer jenjihova sudbina bila potpuno neizvesna. Caru nisu smeli više izići na oči, upropastili su mujednu veliku vojsku dok s druge strane njih kao gubitnike sada car više nije ni trebao. Biloje pitanje kako će se i Nemanja od sada ponašati prema njima, ima on mnogo razloga da imse osveti. Osim što su ga bacili u tamnicu na kraju su protiv njega i vojsku poveli. Da suoni bitku dobili ko zna kako bi kaznili Nemanju. U svakom slučaju većina njih, ne smejućida ode ponovo u Vizantiju "vraćahu se svako svojoj kući". Nemanjina pobeda je bila tolikoubedljiva da su se verovatno prepustili sudbini i Nemanjinoj milosti. Tako su verovatnomislila i uradila i oba Nemanjina brata, Stracimir i Miroslav nadajući se da kod Nemanjejošuvek postoji neki bratski osećaj. I nisu se prevarili, Nemanja im se nije svetio.

Nakon ove pobede Nemanja je postao gospodar Raške, ne apsolutni, to će postati neštokasnije, ali u svakom slučaju on je taj koji je velikižupan Raške i to mu niko ne osporava.Sada je trebalo vladati, a uvek je lakše vlast osvojiti nego li je očuvati.

6. Nemanja u Carigradu

Po svemu sudeći Nemanja je u to doba imao jasnu ideju šta treba dalje činiti. Današnjimrečnikom bi se reklo – imao je jasan politički program: trebalo je ujediniti dve najjačesrpske zemlje: Rašku i Zetu. Ipak, Nemanji se pogled jošviše otimao ka istoku, kateritorijama koje je kontrolisala Vizantija, ka onim teritorijama koje su nekada bile u okvirubugarskog Carstva. Na taj način je usmerio i kasnije srpske vladare. Svi su oni kasnijeostvarivali Srbiji teritorijalna proširenja na račun vizantijskih teritorija.

Ujedinjavanje srpskih zemalja je bio Nemanjin prvenstveni cilj; najpre u Raškoj da se stavipod kontrolu sve ono što je nekada raški veliki župan imao pod svojom vlašću. Nakon togaujediniti Rašku sa srpskim zemljama koje se nalaze u primorju, dakle sa Zetom, pomoćukojih bi izašao na more i obezbedio sebi ulazak u Evropu. Takva država, koja je naslonjenana more sa kojeg može stizati pomoć, može svoje armije da okrene i da udari na Vizantiju.To je bila politika koja je zahtevala prodore na dva fronta i za koje Raška objektivno nijeimala snage ukoliko bi nastupala frontalno. No, to je i Nemanja znao; ako se ne možeudariti direktno, onda se mogu koristiti povoljne prilike kada je neko od suseda dovoljnoslab da bi mu se mogao otkinuti deo teritorija. Taj deo mora biti dovoljno veliki da opravda

napor, ali ne i toliko velik da izazove susedovu reakciju.

Jedno od značajnih sredstava za postizanje ovih ciljeva Nemanja je video u religiji.Pomoću pravoslavlja on je sebi učvrstio položaj u Raškoj, do sada crkva nije imala takodarežljivog župana, pomoću vere on će ostvariti i lakši prodor u vizantijske krajeve. SaZetom će većbiti drugačija situacija, tu se pravoslavlje ne sme isticati suviše i sakatoličkom crkvom se neće dolaziti u sukobe. Iako nikada nije imao ideja da se priklonirimskoj crkvi, Nemanja isto tako nije želeo ni da sa njom dolazi u sukob. Suviše je dubokoona bila ukorenjena u Zetu da bi se njen uticaj mogao tako lako prenebregnuti. Zeta je dugobila i državni i verski centar Srba i nikako nije bilo moguće da se to zaboravi. To je i razlogzašto Nemanja u kasnijem periodu održava srdačne veze sa papom, čak u tolikoj meri damu je najstariji sin Vukan bio gorljivi katolik.

Naravno, bilo je i pitanje koja će srpska zemlja biti centar ujedinjenja: Zeta ili Raška? Zetaje bila katolička zemlja, imala je većdržavnu tradiciju pa čak i kraljevsku krunu, otvorenaje ka moru i daleko jača što se tiče kulture. Sve prednosti su bile na strani Zete, a Nemanjase ipak odlučio da Raška bude ta koja će da bude centar okupljanja srpstva i centar koji ćestvoriti državu. Samim tim što se odlučio za Rašku, Nemanja se opredelio i za pravoslavnuveru, tu sada više nije bilo dileme.

Centar svih važnijih događaja u Raškoj, političkih a naročito verskih, pomera se u manastirsvetih apostola Petra i Pavla gde je bilo i sedište raškog episkopa. Tu su održavani i državnisabori. Grad Ras je dugo bio središte oko kojeg se koncentrisalo sve ono što iole neštoznači u srpskom pravoslavlju, tek nakon pojave Svetog Save, Ras će da postepeno izgubisvoj prvobitni značaj. Nemanja je vešto uspeo da poveže srpsku državnu ideju sa verskomidejom i da ih za dugo vreme učini nerazdvojnim. Svi raniji i kasniji Nemanjini radovi okopodizanja pravoslavnih hramova, kao i stalno jačanje uticaja pravoslavne crkve, vezani suupravo za to.

Pre bitke kod Pantina Nemanja je započeo sa izgradnjom manastira Đurđevi stupovi: "paovaj sveti gospodin moj poče hitno, nimalo ne zadocnev, zidati hram svetoga i preslavnog ivelikog mučenika Hristova, Đorđa, s revnošću i ljubavlju" (Stefan Prvovenčani). Ovajmanastir je sagrađen kod Novog Pazara, na uzvišenju iznad dolina reke Raške i Deževe. Onima veoma čudan položaj, na samom vrhu uzvišenja i izgleda da takav njegov položajsimboliše Nemanjin trijumf u ratu sa braćom. Bašgradnja ovog hrama na neki načinpredstavlja početak svih kasnijih Nemanjinih aktivnosti oko ujedinjavanja srpstva. Gradioje on pravoslavne hramove i ranije, zbog toga je dolazio u sukob sa braćom, ali tada je toimalo druge ciljeve. Raniji njegovi građevinski poduhvati trebali su da mu posluže pridobijanju crkvene podrške u prodoru ka vlasti, a sada treba da mu ostvare duhovnojedinstvo u državi koju ima nameru da stvori.

Na kraju se može reći da je Nemanja bio taj koji je bukvalno stvorio srpsku državnu ideju,ali on nije bio u stanju da je i intelektualno, duhovno, uobliči. Nemanja je dobro osetio dabi pravoslavlje na tom putu moglo da odigra odlučujuću ulogu i išao je svesno ka tome. Bioje i te kako svestan da će sve ono što on učini biti učinjeno snagom oružja i njegovimličnim zalaganjem, ali pitanje je šta će se desiti nakon njegove smrti. Najverovatnije da će

se sve raspasti i da će krvavi partikularni obračuni rasturiti celo njegovo delo. On nije smeodozvoliti da Srbiju drži ujedinjena snaga jednoga čoveka, tu je trebalo nešto i više. Bila jepotrebna jedna ideja koja će Srbe da drži na okupu, ta ideja je bila pravoslavlje i neko jemorao da joj stvori onaj oblik koji će biti prihvatljiv za sve. Taj zadatak on nije mogao samobaviti. To je morao neko drugi. Nekako u to doba rođen je i najmlađi Nemanjin sin poimenu Rastko (Sveti Sava).

Uskoro se Nemanji ukazala prilika da počne da vodi aktivnu politiku prema Vizantiji. Zbognekih međusobnih sporova car Manojlo je naredio da se svi mletački trgovci koji su sezatekli u Vizantiji uhapse, a da se njihova roba kao i svi brodovi zaplene (1171.). Venecijaje brzo reagovala šaljući veliku flotu od oko 120 brodova da napadnu na vizantijskeposede. Ovu flotu je vodio lično sam venecijanski dužd Vitale Mikijeli, ali flota nijekrenula ka Grčkoj većje usput napala na vizantijske gradove Dubrovnik i Trogir. UDubrovniku je tada za kneza postavljen Ivan Rajneri i po nekim izvorima on je bio taj kojije uspeo da Nemanju ubedi da Srbi napadnu Grke. Po tome bi trebalo zaključiti daNemanja nije od samog početka učestvovao u ovom ratu, odnosno savezu, većda senaknadno pridružio. No, to je diskutabilno. Kasniji razvoj događaja govori da je Nemanjajošod ranije bio u toku svih ovih događaja i da je njegovo delovanje bilo u skladu saakcijama Venecije.

Ovu priliku Nemanja je samo čekao i odmah se pridružio frontu koji su sačinjavaliVenecija, Ugarska i Nemačka. Veću to vreme Evropa je bila pomalo umorna od stalnihambicija vizantijskog cara Manojla i pokušavala je da mu konačno stane na put. Vizantijaje naročito nakon smrti njenog starog neprijatelja Rožera II (1154.) pokazivala velikepretenzije. Tada je car Manojlo ispunio svoju staru želju i godine 1155. zauzeo u Italiji celuoblast od Ankone pa sve do Tarenta. To je uplašilo ostale evropske zemlje i odmah nakontoga svi su se ujedinili protiv njega. Nemačka, Ugarska i Venecija čak uspevaju dazajedničkim silama istisnu Vizantiju iz Italije. Inspirator čitavog saveza protiv Vizantije jebio nemački car Fridrih Barbarosa. Od tada njega Manojlo smatra za najvećeg neprijatelja.U kasnijem periodu car Manojlo je počeo da spletkari po Italiji privlačeći na svoju stranuĐenovu i Pizu, a nešto pre je anektirao Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Srem (1167.). Timeje do kraja izazvao Veneciju. U savez protiv Vizantije odjednom ulazi i Nemanja. On je jošod pre imao snažne veze sa Mađarima i moguće je da je posredstvom njih i stupio ukontakt sa Nemcima koji su ga ubedili da im se pridruži i da uzme učešća u vojnimakcijama protiv svoga staroga neprijatelja Vizantije.

Po prvobitnom planu Nemanja je trebalo da uznemirava moravski put koji vodi od Niša kaBeogradu i koji je kontrolisala Vizantija, a druga njegova vojska je trebalo da krene kaDalmaciji i tamo napadne vizantijske posede. Zapravo, Nemanjini vojni odredi je trebalosamo da uznemiravaju i otežavaju prolazak moravskim putem, da bi se njime potpunoovladalo trebala je mnogo veća sila kojom Nemanja nije raspolagao. Ono što je Nemanjuverovatno najviše privuklo bila je ideja da on sa svojom vojskom sa kopna krene kaDalmaciji. To je bila idealna prilika da se ostvari Nemanjina želja o ujedinjavanju Srba izZete sa Srbima u Raškoj. Stoga je on posebnu pažnju posvetio napadu na Kotor. U ovomnapadu Venecija bi ga sa svojim brodovima pomagala sa mora.

Da su Srbi bili veliki protivnici Vizantije vidi se iz jednog zapisa Arnolda iz Libeka. On jeopisivao putovanje Hajnriha od Lava (saski herceg) koji je išao u Svetu Zemlju i kojeg jeput vodio kroz neke srpske zemlje koje su bile pod vizantijskom vlašću. Grci su muodobrili prolazak i kod Braničeva ga čak dočekali, davši mu pratnju radi sigurnijegprolaska. U to doba Nemanja je većzapočeo svoje akcije u Dalmaciji, kao što je i poslaoneke odrede da uznemiravaju put kroz moravsku dolinu (Niš-Beograd). Kada je saskiherceg stigao kod grada Ravno, koji se nalazi na ušću Ravanice u Moravu, trebalo je da ugradu prenoće. Međutim, stanovništvo ovoga grada ih nije pustilo, smatrajući saskoghercega za vizantijskog prijatelja i Nemanjinog protivnika. Iako se taj deo nalazio poddirektnom vlašću Vizantije i sam grad je bio vizantijska teritorija, ništa nije vredelo iherceg je morao da noći u šumi. Tu su ga oko ponoći napali Srbi tako da je došlo do pravebitke. Hercegova pratnja je bila dosta brojna i najviše zahvaljujući tome (bilo je oko 1200ratnika) napad je odbijen, tako da je herceg mogao nastaviti put. Celo vreme puta ipak nijemogao biti spokojan jer su Srbi pratili ovu grupu i stalno vrebali, mada se nisu više usudili ida napadnu. Ovaj napad je imao i dosta pljačkaških motiva u sebi, ali je isto takonedvosmisleno govorio koliko je vizantijska vlast neomiljena i da Nemanja ima mnogopristalica.

Sam rat za Srbe nije imao neki posebno povoljan tok. Srbi nisu bili vični dužem ratovanjukao što nisu umeli da zauzmu neki utvrđeni grad, tako da su njihove akcije po Dalmacijibile tek delimično uspešne. Očekivala se mađarska pomoć, ali u međuvremenu uMađarskoj umre kralj Stefan III (1172.) i Mađari brže – bolje potraže cara Manojla koji jevećkrenuo ka Ugarskoj. Da bi zadobili mir, Mađari pristanu da im Manojlo postavi zakralja svog kandidata Belu III, koji je boravio većdugo vreme u Vizantiji i tamo većstekaotitulu kesara. Bela III je stupio na presto (krunisan tek 1173. godine zbog nemira) i odmahse obavezao da će voditi samo onu politiku koja odgovara Vizantiji.

Za to vreme i Mleci su doživeli pravi pomor među vojskom koja je zimovala na ostrvuHiju. Od neke bolesti veliki broj vojnika poumire i dužd biva primoran da se vrati kući, gdeubrzo gine u nekoj od spletaka. Sada su Srbi odjednom ostali sami naspram vizantijskevelike vojske koja je bila pokrenuta ka Ugarskoj. Kako su Ugari ispali iz igre to su ostalijedino Srbi i car Manojlo sada okreće armiju na Nemanju.

Ovo je sada bila prvoklasna vizantijska armija koju vodi car Manojlo lično. Mora da je injemu sada većdosadila Nemanjina nasrtljivost. Od jednog nezadovoljnika koji jeočekivao da će njemu car poveriti župansku stolicu u Raškoj, Nemanja se pretvorio uopasnog napadača koji sasvim jasno pokazuje nameru da prema Vizantiji vodi aktivnuosvajačku politiku i koji želi teritorijalno proširenje Raške bašna račun Vizantije. DaNemanja nije naivan videlo se i iz masovne podrške koju mu je pružalo ono stanovništvosrpskog porekla koje je živelo pod direktnom vlašću Vizantije. Epizoda sa saskimhercegom jasno govori. Srbi su se u tom delu, koji nije bio baštako blizak mestima gde suse vodile vojne operacije, i te kako uzbunili i odmah prešli na stranu Nemanje, napadajućine samo Grke veći sve one koje smatraju njihovim saveznicima. Da li je Manojlo većtadavideo u Nemanji vladara koji bi mogao krenuti da nacionalno ujedinjuje Srbe, teško je reći.Sama nacionalna ideja nije bila bašrazvijena u to doba. Postojalo je osećanje pripadnosti

jednom plemenu, ali ne u tolikoj meri da se traži ujedinjenje svih koji su jedne nacije.

Izgleda da Nemanja nije bio u tolikoj meri opterećen nacionalnom idejom. Iz njegovihkasnijih osvajanja i napora vidi se da on nikada nije ni pomišljao da pokuša da ujedini usrpsku državu krajeve u Mačvi, Sremu, Posavini, donjem Podrinju i Bosni, krajeve koji sunaseljeni skoro isključivo srpskim stanovništvom. Ti krajevi su bili tada pod Ugarskom iNemanja je celo vreme svoje vladavine sa ovima imao dobre odnose. Da li je to razlog štose njegov pogled nije okretao na tu stranu? Možda se on plašio zavade sa dva svojanajmoćnija suseda, i sa Vizantijom i sa Ugarskom. Bilo kako bilo, Manojlu nije moglonikako promaći to da je Nemanja svoje armije usmerio ka Zeti, gde je srpsko stanovništvosa simpatijama dočekalo Nemanju smatrajući ga oslobodiocem. To što Zeta nije pala, to štose Kotor održao, bilo je samo zbog toga što Nemanja nije imao armiju spremnu za dužeratovanje i što njegova armija nije umela da zauzima utvrđene gradove. To je tek trebalo danauči. Imponovala je više spremnost Nemanjina da uđe u savezništvo sa Mlecima i saNemcima, kao i sigurnost sa kojom je Nemanja odredio ciljeve svojih akcija. Odmah jebilo jasno da on ratuje za svoj račun, niti jednoga momenta ne pristajući da bude slepooruđe Mletaka tako da je verovatno da Kotor, da ga je osvojio, ne bi prepustio Mlecima.

Caru Manojlu se izgleda žurilo da se obračuna što pre sa Rašanima i stoga nije dočekao dase sakupi cela armija, većtek sa nekoliko odreda (jedva nekoliko hiljada ljudi) provali uSrbiju. Računao je da će to biti sasvim dovoljno jer sada armiju vodi on lično, a ne nekašeprtlja. Tako je isto osećao i Nemanja i čuvši da car nadire kroz raške klance, povuče se uplanine, a da nije prihvatio niti jednu ozbiljniju borbu. Ma koliko ovo povlačenje u planineizgledalo kao strah od prihvatanja borbe, kasnije se pokazalo kao jedan od boljihNemanjinih poteza.

Nemanja je znao da je car na njega posebno ljut zbog njegovog odmetanja, rušenjaTihomira, zbog toga što mu je jednu carsku vojsku razjurio i konačno zbog saradnje saVenecijom, Ugarskom i Nemačkom. Bio je to dugačak spisak Nemanjinih greha i samojedan od njih bio bi dovoljan da car Nemanju sruši. Da prihvati otvorenu bitku sa carskomvojskom i to sada kada je car lično vodi, bilo bi glupo junaštvo koje ne donosi ništa osimpogibije, a Nemanja nije bio taj tip. Bitka da, ali samo onda kada postoje realne šanse zauspeh, a da Nemanja nije plašljiv i da se ne plaši kreševa do sada se većdovoljno videlo.Prema tome, mnogo je pametnije ne dražiti cara, stoga se treba povući ispred njegovevojske i od njega zatražiti milost.

Nemanja se odluči i jednog dana on gologlav, bos i golih ruku do lakata, sa konopcem okovrata i mačem koji je predao caru, uđe u vizantijski logor. Vizantijci ga odvedu kod carapred kojim Nemanja padne na zemlju nudeći mu svoj mačda car uradi sa njim šta hoće.Ovo mora da je bila ogromna satisfakcija za samoga cara, konačno taj nepokorni Nemanjase do kraja ponizio i moli za milost. Da li je cara ganuo taj prizor, ne znamo, ali sepouzdano zna da Nemanja nije tek tako došao u carski logor i caru ponudio svoju glavu.Nije on tako naivan, znao je Nemanja jako dobro da je car prema njemu milostivoraspoložen i da će mu dati milost ako mu se dovoljno duboko pokloni. Kako je to Nemanjasaznao, ne zna se. Možda je imaošpijuna u vizantijskom logoru koji je tako nešto od caranačuo i odmah dojavio Nemanji. S druge strane i sam car je možda namerno takvu svoju

nameru javno izrekao, očekujući da Nemanja to dočuje i učini ono što je većučinio.Verovatno da je ovo drugo bliže istini i da je caru većdosadilo lomatanje po raškimgudurama gde nikada nije bilo kraja ratovanju. Stoga je smatrao da je pametnije daNemanju ponizi, ali i da ga sačuva na raškom prestolu, te da onda može mirno očekivati daće mu Nemanja do kraja ostati veran.

Na kraju, Nemanju je car ne samo poštedeo većga je i milostivo dočekao što je sigurno isamoga Nemanju vrlo iznenadilo. Međutim, u krajnjoj liniji mogao je biti sasvimzadovoljan, sačuvao je ne samo živu glavu većostaje i dalje raški župan. Malo pozorišta iteatralnog padanja ničice pred carem jeste poniženje, ali raški presto vredi toga. Ionako ćese to brzo zaboraviti. Bitno je sada samo vratiti se u Rašku i sprečiti svako mešetarenje okoprestola.

Ipak, car je smatrao da ovo nije dovoljno dobra lekcija za Nemanju, trebalo je pokazati i sakakvom snagom raspolaže Vizantija, treba ga odvesti u Carigrad. Tu u Carigradu će ovajpoglavica divljih Rašana konačno videti sjaj i bogatstvo vizantijske prestonice i konačno seuveriti da su svi njegovi pokušaji da ratuje sa Carstvom samo trošenje snage. TrebaNemanji omogućiti malo luksuznoga života u carskim palatama pa da se ovaj uveri da nijesve u ratovanju. Isto tako treba Nemanju, za kojeg se znalo da je veoma religiozan, provestipo pravoslavnim crkvama i pokazati veličanstvenu Aja Sofiju. Tu će moći da vidi freskoslikarstvo, veličanstvene procesije i mnoštvo sveštenika.

S druge strane car je bio jošjednom zadivljen Nemanjinom pojavom. Sam car je bio vitez,snažan čovek koji je cenio one koji su bili slični njemu, a to je upravo bio Nemanja.Takvog protivnika treba provesti kroz Carigrad i pokazati narodu ovoga visokog, naočitogžupana, da se sa njim uveća trijumf carev. Treba svi da vide kakav protivnik je došao kodcara da moli za milost.

Tu je car pogodio. U trijumfalnoj povorci u Carigradu Nemanja je hodao iza carskih kočijaiz kojih je Manojlo milostivo odmahivao oduševljenome narodu. Nemanjina pojava jeodmah bila uočena, ali iako su mu se svi divili to ga ipak nije spasilo pogrda i podsmeha izcarigradske svetine. Uskoro se i to završilo. Car Manojlo je opet od Nemanja uzeo zakletvuvernosti, odnosno vazalsku obavezu i vratio ga u Rašku. Boravak u Carigradu nije trajaodugo, ali za Nemanju je bio i te kako značajan. Uverio se on, baškako je to Manojlo ipredviđao, da se protiv Vizantije ne vredi boriti barem dok je Manojlo car. S druge straneNemanja je bio svestan brojnih slabosti koje je Raška pokazivala i to počev od sameunutrašnje organizacije države pa sve do borbene sposobnosti raške vojske. Raška, takvakakva je sada, ne može ratovati ni protiv male sile, a ne protiv jedne Vizantije. Mogu sedizati pobune, ali one su unapred sve osuđene na neuspehe. Prema tome, potrebno je prvourediti unutrašnje prilike, pa tek onda razmišljati o većim poduhvatima. Sigurno je da seNemanja u Vizantiji naučio mnogim stvarima i videvši njenu čvrstu organizaciju pokušaoje da nešto od toga ostvari i u Raškoj. Za sve vreme dok je boravio u Vizantiji Nemanja ježiveo u manastiru sv. Bogorodice Evergetide (Dobrotvorka). Kasnije se on jako vezao zaBogorodicu smatrajući da je njena zasluga za sav njegov uspeh. U svojoj zadužbini uStudenici, kao uspomenu na ovo, Nemanja je sagradio crkvu sv. Bogorodice. "Nazidaću ihram prečiste i preneporočne matere tvoje dobrotvorke, i tu ću ti ispuniti zavete moje, koje

izrekoše usta moja" (Stefan Prvovenčani).

U to vreme Nemanja nije više mlad čovek i ima oko 60 godina. Sa ženom Anom ima onsada dva sina: Vukana i Stefana, kao i tri ćerke: Vuku i dve za koje ne znamo kako se zovu.Bašnekako u to vreme, 1175. godine, rodio se najmlađi sin Rastko, kasnije sveti Sava.Domentijan opisuje kako su Nemanja i žena mu Ana, veću godinama, svesrdno moliliboga da im pokloni jošjedno dete. Bog je im molbu uslišio. "I potom zače bogoljubiva Anau svojoj utrobi, i rodi po božjoj volji sina, dobro iznikli izdanak od dobroga korena, u komeroditelji njegovi primivši bogosvetlu radost, blagodariše dobrotvora svoga, koji ne previdemoljenja njihova" (Domentijan).

Prva stvar po povratku bila je da se srede prilike u samoj Raškoj. Osim što je suzbiopartikularizme svojih podložnihžupana, Nemanja je i svoju braću Stracimira i Miroslavanaterao na poslušnost. U to vreme Stracimir je držao oblast oko Zapadne Morave, dok je uZahumlju vladao drugi brat Miroslav. Izgleda da oni nisu Nemanji više pružali otpora i danije bilo između njih posebnih sukoba. Stracimir je čak stekao veoma visok položaj ispominje se u nekim poveljama odmah posle Nemanje. On se pominje i kao osnivačBogorodičinog manastira u Gradcu (danas Čačak). Drugi brat Miroslav osnovao jemanastir Svetog Petra i snabdeo ga mnogobrojnim imanjima. Bio je oženjen sestrombosanskoga bana Kulina, koja je izgleda bila naklonjena bogumilima.

Nakon učvršćenja vlasti u Raškoj Nemanja je nenadano naišao na problem bogumilstva.Većje rečeno da je jedna od njegovih osobina bila velika pobožnost i naklonjenostpravoslavnoj crkvi, no tu mu nije smetalo da toleriše, pačak i pomaže, katoličku crkvu.Jedna od njegovih osnovnih poluga pri ujedinjavanju srpskih zemalja trebala je da budereligija i to je bio jedan od razloga zbog kojih je on toliko naklonjen pravoslavnoj crkvi. Uto doba nacionalna ideja nije bila razvijena i Nemanja nikako nije mogao da računa da satom idejom ostvari ujedinjenje. Postojalo je snažno osećanje pripadnosti jednom plemenu,ali to je jošuvek bilo daleko od onoga što bi se moglo nazvati nacionalnim osećajem koji jetoliko jak da može poslužiti za cilj ujedinjenja. Trebalo je tražiti drugu ideju koja će bitisnažnija i iza koje će biti jedna snažna i cenjena organizacija. Ta ideja je mogla da budesamo pravoslavlje, a crkva kao veoma moćna i od strane Nemanje neprestano potpomaganai jačana, trebalo je da posluži za njeno učvršćenje. Katolička crkva nije bila neka posebnasmetnja u Raškoj, bila je suviše slaba za to i Nemanju ona nije zabrinjavala.

Mnogo opasniji protivnik je bila patarenska crkva, bogumili, a zbog svog učenja. Bogumilinisu imali crkvu pa su se na molitve i obrede sakupljali po privatnim kućama ili naskrovitim mestima. Osuđivali su crkvenu raskoš, sami su živeli veoma siromašno,izbegavali su krčme i bilo kakve oblike veselja. Isto tako izbegavali su sve ono što bimoglo da liči na javna zvanja i nisu se bavili trgovinom, većisključivo zemljoradnjom izanatima. Odeća im je bila jednobojna bez jakih boja, hrana isključivo biljna, zabranjenoim je meso, mleko, sir, jaja. Živeli su isključivo od hleba, voća i povrća. Stoga su uvek bilibledi i ozbiljni. Na čelu njihove hijerarhije stajao je starešina koga su zvali "djed".

Bogumili su smatrali da je ceo materijalni svet delo đavola kao predstavnika zla, dok je bogtvorac duhovnog sveta koji je jedini dobar. Sve događaje iz Starog zaveta smatrali su

delom đavola i stoga su Mojsija i sve proroke videli kao prokletnike. Po njima ljudske dušemogu doći u nebo tek kad se očiste molitvom i postom. Nisu verovali u strašni sud kao štonisu verovali ni u uskrsnuće tela.

Samo poreklo ove sekte je nejasno, tako da iako samo ime bogumili ukazuje na verovatnoslovensko poreklo, nije jošuvek jasno odakle ona potiče. Mišljenje je da su bogumili došliiz Bugarske i to oko X veka i njihovo učenje je od bogumila napravilo jednu sektu koja je usebi imala više društvenih nego li verskih elemenata. Njihova socijalna učenja su višeprivlačila sledbenike nego samo versko učenje. Bili su protiv bogatstva i propovedali sujednakost među ljudima i to su oni elementi koji su privukli masu sledbenika.

U Srbiju bogumili su došli iz Makedonije i tu našli veoma mnogo pristalica. Iz Srbijebogumili su brzo prodrli u Zetu, kao i u oblasti Hum i Trebinje (tada spadali pod Zetu).Ova sekta se jako raširila po Raškoj, i izgleda da je njihovo učenje u Raškoj imaloposebnih karakteristika. Stefan Prvovenčani spominje da su oni koristili žrtvenike i kumire:"I ne mogući trpeti smrada gluhih kumira i mrske jeresi". Oni, koliko se za sada zna, nisuimali nikakvih žrtvenika niti su se klanjali idolima, mada postoji mogućnost da su upravo uRaškoj odstupali od svog učenja i da su upražnjavali različite obrede.

Svojim delovanjem bogumili su rušili ono duhovno jedinstvo koje je Nemanja pokušao sapravoslavljem da postigne. Učenje bogumila rušilo je u potpunosti ugled crkve, a znajućida je Nemanji crkva bila jedna od najjačih poluga u stvaranju srpske države, to je timeposredno i država došla u pitanje. Ono što je bilo posebno opasno kod bogumila je bilonjihovo odbijanje da učestvuju u javnom životu, propovedali su anarhiju i u svakompogledu bili su radikalno buntovnički nastrojeni. Odbijali su da služe u vojsci i time slabiliNemanjinu ionako ne bašimpresivnu vojnu moć. To je bio pokret protiv države i protivbogatih. Međutim, ono što je Nemanju posebno zabrinulo bilo je to da pristalice bogumilanisu bili samo siromašni, naprotiv, veliki broj njihovih pristalica bio je bašu redovimabogatih, vlastele.

Stefan Prvovenčani opisuje kako je Nemanja saznao da mu se u Raškoj širi bogumilstvo.Po njemu jedan od njegovih vojnika je došao i saopštio mu: "usudih se javiti tvojoj moći dase mrska ti i trikleta jeres većukorenjuje u državi tvojoj". Nemanja se iščuđava što se jereszavukla u Rašku. "I nikako nisam mislio da je on u oblasti mojoj, a većsad čujem da selukavi brzo ukorenio i da hulu nanosi na svetoga Duha i deli nedeljivo božanstvo..".

Nije moguće da je Nemanja tako iznenada saznao za ovu jeres, i time ga StefanPrvovenčani zapravo samo opravdava što je dopustio da se ona toliko duboko zavuče uRašku. Bogumili i bogumilstvo su se vremenom tako duboko ukorenili da su kasnijepreduzete radikalne mere jedva uspele da ih suzbiju. Nemanjino konstatovanje "a većsadčujem da se lukavi brzo ukorenio" jasno govori da je situacija u Raškoj bila zabrinjavajuća,čak u tolikoj meri da je Nemanja morao da sazove državni sabor. Na tom saboru su bileprisutne sve iole važnije velmože u Raškoj, kao što su bili prisutni i crkveni poglavari "ASveti, izvedav ovu pred sabor svoj, sabran protivu te lukave jeresi, izobliči krivoverjenjihovo, i savetova se sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa časnim črncima, i sa velmožama

svojim, ..." (Stefan Prvovenčani).

Bogumili su duboko prodrli u sve društvene slojeve Nemanjine države, pa tako StefanPrvovenčani govori da je u pauzi ovoga sabora pred Nemanju došla jedna plemkinja kojase žalila da je njen mužbogumil i da je ona stoga od njega pobegla: "uistinu, gospodinemoj, u oca mojega, bih isprošena po bračnom zakonu, u oca mojega, sluge tvoga, koji jemislio da je jednoverstvo u tvojoj državi. I bih u tih zakonoprestupnika, i videh, gospodine,da zaista služe otpadniku od slave božje, samome sotoni". Stoga je pobegla od muža i moliNemanju da iskoreni ovu jeres "istrgavši se iz ruke njihove i prebegavši, vapijem državitvojoj:porazi krstom one koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćnavera tvoja, gospodine".

Ovaj odlomak govori mnogo toga. Na prvom mestu vidi se da je jeres uhvatila tolikogmaha da je Nemanja bio prinuđen da sazove sabor na kome su prisutne i velmože, ali icrkveni velikodostojnici. Prisustvo velmoža znači da su bogumili prestali biti samo stvarcrkve, ona sa njihovim učenjem više ne može da se nosi, bogumili su toliko ojačali da supostali sada opasnost i za samu državu. To opet znači da bogumili nemaju uporište samo uraškoj sirotinji, mnogo jače uporište imaju i među samim velmožama. Upravo zbog njih ijeste sazvan ovaj sabor. Lako bi se izašlo na kraj sa sirotinjom, ono što Nemanju brine jesteto da se veliki broj raške vlastele priklonio bogumilima. Sam njegov razgovor sa ženomkoja je kod njega govori dovoljno. Iz toga dijaloga, gde ona objašnjava Nemanji kako jepobegla od muža zato što je on bogumil, vidi se koliki je jaz ova sekta napravila. Čak i uporodicama pucaju veze zbog bogumila, u tolikoj meri da sama žena poziva Nemanju da seoružjem obračuna sa njenim mužem i njegovim istomišljenicima.

No, ni bogumili nisu bili tako slabi, oni su pružili i te kakav otpor. Po StefanuPrvovenčanom, velmože – bogumili se nisu ni trudili da sakriju svoju pripadnost i veomaslobodno iskazuju svoje verovanje. Čak u tolikoj meri da se na saboru svađaju i prete "Idok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka..", pa izgleda da ne žele ni Nemanjuda saslušaju. Nisu svi oni koji se sa županom svađaju bogumili. Neki jesu, ali dobar deonjih trpi među svojim podložnicima ovu jeres jer im to na neki način odgovara.

Uskoro je Nemanjina armija prošla Rašku tražeći bogomile "i nimalo ne zadocnev, poslana njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih.." (Stefan Prvovenčani). Ova vojna akcija sepretvorila u pravi građanski rat koji je besneo jedno vreme po Raškoj. Bogumila je bilodosta i njihova jeres se do kraja pretvorila u bunt protiv vlasti. Stefan Prvovenčani navodida je vojna akcija stigla na vreme "i nimalo ne zadocnev..", mada se čini da on time višepravda samoga Nemanju negoli što ga hvali za pravovremenu akciju. Moguće je da je i samon bio iznenađen tolikom snagom bogumila, verovatno nije mislio da je njihova brojnost iupornost tako velika.

Vojna akcija je od Nemanje bila iznuđena, ili on ili bogumili. Stoga je ovaj rat dobio obrisegrađanskoga sa strahovitim, nečovečnim postupcima. Nemanjina ljutnja je bila strašna, akazne užasne. Bogumili su paljeni, proterivani a imanja su plenjena: "jedne popali, drugeraznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupi,razda prokaženim i ubogim" (Stefan Prvovenčani). Uskoro je Nemanji dopao šaka i sam

vođa bogumila koji je morao da istrpi strašnu kaznu: "Učitelju i načelniku njihovu jezikureza u grlu njegovu , što ne ispoveda Hrista, sina božjeg" (Stefan Prvovenčani).

U ovim okršajima stradale su i bogumilske knjige, što je svakako velika šteta, jer bi onedanas bile neprocenjive vrednosti, budući da bi predstavljale najstarije spomenike raške imakedonske škole. Tako surov progon bogumila i uništavanje njihovih knjiga i jeste razlogšto se danas o njima toliko malo zna i što sva znanja dolaze upravo iz knjiga njihovihneprijatelja.

Stefan Prvovenčani, nadalje, hvali Nemanju da je uspeo da iskoreni ovu jeres, slično iDomentijan "i istrebi uspomenu zloslavnih jeretika po svome otačastvu". Iako je mnoštvobogumila stradalo, mnoštvo ih bilo proterano, ipak Raška je ostala i dalje njihovo stecište.Njihovi ostaci su jošdugo živeli u Raškoj i to tako da su se uglavnom pritajili, tako da će inaredni srpski vladari imati sa njima problema, doduše nikada više u tako izrazitoj merikao Nemanja. Veliki deo bogumila je tada iz Raške prebegao u Bosnu i u narednimgodinama tamo će biti njihov centar, a bosanski ban Kulin će imati zbog njih mnoštvoproblema sa papom i Ugarskom.

7. Smrt vizantijskog cara Manojla

To je bila uglavnom sva ratna aktivnost Nemanjina do 1180. godine i smrti cara Manojla.Do tog vremena on je bio caru veran vazal i nije se više bunio, a svoje obaveze je vernoizvršavao. Između ostalog, slao je caru vojne odrede, pa je tako 1176. godine jedan srpskiodred konjice učestvovao u carevom pohodu na Ikoniski sultanat u Maloj Aziji. Tu suVizantijci doživeli masakr u frigiskim klancima kod Miriokefalona (17. septembar 1176.),a sa njima i srpski ratnici. Da je to bio strašan poraz sa katastrofalnim posledicama svedočii poređenje samoga cara Manojla koji ovaj poraz sa njegovim posledicama izjednačuje saonim od pre 105 godina kod Mancikerta. Ovo je strašno srušilo carev ugled, čak toliko daje nemački car Fridrih Barbarosa poslao Manojlu pismo u kome traži da mu ovaj ukažeposlušnost.

Iznenadna smrt cara Manojla 1180. godine izazvala je odmah ogromne promene naBalkanu. I do tada je Vizantija držala veliki deo teritorija pod svojom vlašću višezahvaljujući gvozdenoj Manojlovoj pesnici nego bilo čemu drugom. Sad njega više nema, anasleđuje ga njegov dvanaestogodišnji sin Aleksije II. Kako je on bio maloletan, regenstvoje vršila carica – majka Marija, inače antiohijska princeza, poreklom Francuskinja. Prekonje vlast je držao Aleksije Komnin, caričin ljubimac, a inače sinovac pokojnog cara. UVizantiji je tada vladala strašna mržnja prema Latinima i kako je i sama carica – majka bilalatinka, to je sada mržnja bila i jača. Krivci za to bili su Mletački trgovci koji su živeli uCarigradu i koji su se veoma obogatili, kao i najamničke trupe koje su uglavnom bile saZapada.

Ovakvu napetu situaciju je iskoristio Andronik Komnin, tada većšezdesetogodišnjak, čijije život bio pun romantičnih pustolovina. Bežeći ispred cara Manojla, koji ga je opravdanosumnjičio da želi da mu preotme carski presto, Andronik je dobar deo života proveo upustolovinama po jugozapadnoj Rusiji, gde je dosta vremena bio na dvoru galicijskog

kneza, zatim u prednjoj Aziji kod muhamedanskih vladara; bio je čak jedno vreme izatočen u Carigradu. U vreme careve smrti bio je namesnik jedne od pograničnihprovincija. On se odmah pobunio i već1182. godine stigao u Carigrad gde je smesta dao dase uhapsi Aleksije Komnin. Odmah nakon hapšenja Aleksije je i oslepljen. Za prvo vremeAndronik se pretvarao da želi samo da vrši regenstvo i da hoće da zaštiti intereselegitimnog cara. U ime toga izvršio je pravi pomor među vizantijskim plemstvom,likvidirajući sve one koji su mu se na neki način zamerili.

Uskoro je Andronik, vešto koristeći tadašnju netrpeljivost prema Latinima, dao da seuhapsi i sama carica – majka (Manojlova udovica), pod optužbom da je izdajnik. Ono što jebilo posebno monstruozno jeste to da je Andronik čak naterao carevića Aleksija II, da onsam potpiše smrtnu presudu za svoju majku koja je neposredno nakon toga udavljena. To jebio znak da u Carigradu počne strahovit pokolj svih Latina, a Andronik se proglasi zasavladara.

Nakon smrti cara Manojla odahnuli su mnogi vladari koji su bili podložni njemu lično ikoji se nisu sada više smatrali obaveznim prema Vizantiji. Između ostalih to je bio i ugarskikralj Bela III, kojeg je car Manojlo doveo na vlast i koji je sada sebe smatrao oslobođenimbilo kakvih obaveza. Carevu smrt je hitro iskoristio i odmah nakon njegove smrti (1181.)otme od Vizantije jedan deo Hrvatske, Dalmaciju i Srem.

Vizantija, tada zauzeta unutrašnjim previranjima, nije ništa preduzimala. Na vest da jezatvorena, a kasnije i pogubljena Manojlova udovica Marija (Belina svastika), Ugariotpočnu sa otvorenim i širokim napadom na granicu Vizantije. Godine 1182. Bela IIInaređuje napad na Beograd i Braničevo. Sam napad je bio dosta traljav, a obe tvrđavebranile su iskusne vojskovođe iz doba cara Manojla, Aleksije Vranas i AndronikLampardas. U prvo vreme Ugari nikako nisu mogli da probiju ovu odbranu.

Za to vreme u Vizantiji događaji idu svojim tokom, carica – majka je zadavljena, izvršen jepokolj Latina, a uskoro je i sam carevićAleksije II po naređenju Andronika zadavljen ibačen u more. Sada u Vizantiji počinje da bukti nezadovoljstvo, svima je pomalo većidosta samoga Andronika koji je, ogrezao u krvi i ludilu za vlašću, likvidirao svakoga onogako mu je iole i malo bio sumnjiv. O ovoj krvavoj orgiji u Vizantiji i Androniku govori iStefan Prvovenčani: "Posle ovoga ustade u Konstantinovu gradu drugi car, ljut ikrvoprolitnik, i pokvari mir s Prečasnim i Svetim. Razvaliv usta svoja, mišljaše da progutai države drugih, što ne učini, bezumnik, niti postiže takve namere, nego, hoteći nauditiNezlobnome i Svetome, nanese na se pogibao svoju, i hulu na carstvo svoje, i opustošenjena zemlju svoju." Veliki deo vizantijskog plemstva se tada razbežao po celoj Evropi.Andronik je pokušao da sprovede neke reforme u Vizantiji okrenute ka ograničenjufeudalnog sistema, a to je verovatni razlog zašto mu je plemstvo pružilo toliki otpor. Uslamanju njihovog otpora Andronik je bio nemilosrdan pokazujući znake ludila: "ustade uKonstantinovu gradu neki ljut car i prolivačkrvi i razruši mir sa prepodobnim ocem našim,uzdigavši visoku svoju misao da će uzeti svu zemlju i otačastvo Svetoga,što ne dobibezumni.." (Domentijan).

Onoga momenta kada se Andronik proglasio vizantijskim carem raspala se odbrana na

Dunavu. Kada su načuli da se Andronik krunisao za savladara, a malo kasnije i za cara,vojskovođe Vranas i Lampardas posvađaju se međusobno i odluče da se povuku. Beograd iBraničevo padnu u šake Ugarima i Srbima, koji su većtada uzimali učešća u ovimakcijama.

Nemanja nije od samog početka, odnosno odmah nakon smrti cara Manojla počeo saratnim operacijama. Tek kada su Mađari napali Beograd i Braničevo i Nemanja sepridružio ovoj vojnoj akciji. "A prepodobni otac naš, uzevši ugarskoga kralja, ode tamo uunutrašnjost grčkoga carstva, i zemlju poplenivši satre mnoge gradove i učini krajnjupustoš" (Domentijan). Sada se pokazala prava Nemanjina slika i tek sada su došle doizražaja sve njegove ambicije. Ugarska i srpska vojska su veoma brzo prodrle krozmoravsku dolinu i stigle čak do Sofije (Sredec)."Jer pođe prečasni sveti Simeon saugarskim kraljem, i dođe do grada, po imenu, Sredca, i razruši ga i opustoši do kraja."(Stefan Prvovenčani). U ovom pohodu stradali su Beograd, Braničevo, Ravno i Niš(1183.). Nikada srpska vojska nije tako duboko prodrla u vizantijsku teritoriju. U svompohodu Ugri i Srbi strašno su sve ove gradove opustošili i razrušili, tako da se jošdugovremena oni nisu oporavili: "poplenivši satre mnoge gradove i učini krajnju pustoš"(Domentijan).

Verovatno po prvi put srpska vojska je nastupala disciplinovano i sa nekim redom i čvrstoodređenim ciljem. Nemanja je uspeo da za proteklo vreme stvori armiju sa kojom može dase upusti u ozbiljnija osvajanja. Iako su Srbi išli u savezu sa Ugarskom, a protivnik je bilasada većoslabela Vizantija, uspeh se nikako nije mogao potceniti. Po prvi put Srbi suispred sebe terali u bekstvo vizantijsku armiju i zauzimali utvrđene gradove. Nemanja jedobro osetio priliku i svoju šansu, tako da nije imao nameru da napusti vojni pohod čak ionda kada su Ugri, nakon osvajanja Sredeca (Sofija), prestali sa pohodom i zadovoljili seosvojenim. Oni su u Sredecu uzeli mošti bugarskog sveca Ivana Rilskog, vratili se kući, ipokopali ih u Ostrogonu.

Nakon odlaska Mađara Nemanja je imao jošdosta dejstava po južnom delu i u njima je bilodosta uspeha. U ovim akcijama srpska vojska je sišla na Kosovo i doprla sve do Vranja iLipljana. O tome je bilo i vrlo pohvalnih zapisa: "A kad se Ugarski kralj vrati u svojudržavu, rastav se od njega, otide sa silom svojom na grad Pernik, pa i njega razruši silomsvojom i opustoši i grad Stob, i grad Zemln, i grad Velbužd, i grad Žitomitski, i gradSkoplje, i grad Leški u Donjem Pologu, i grad Gradac, i grad Prizren, i grad slavni Niš, igrad Svrljig, i grad Ravni, i grad Kozli. Te gradove poruši i do kraja temelja ih iskoreni,jer ne osta kamen na kamenu koji se ne poruši. I ne podigoše se do danas" (StefanPrvovenčani). Sudeći po ovom nabrajanju i opisu akcija, kao i njihovim posledicama,uspeha je bilo dosta, ali i žestokih razračunavanja sa Grcima. Srpska vojska je izgledauništavala sve pred sobom proterujući Grke sa tog terena, a ovi prostori su i prisajedinjeniRaškoj: "Zemlje njihove, i bogatstva njihova, i slavu njihovu priloži bogatstvu i slaviotačastva svoga, i slavi velmoža, i naroda svoga" (Stefan Prvovenčani). Ovo su bili do sadauvek vizantijski krajevi i Srbi nikada nisu na njih polagali pravo, ali Nemanja ipak "dodadeka zemlji otačastva svoga mnoge zemlje od oblasti grčkoga carstva, i silom Božjom ipospešenjem svetoga duha pobedi neprijatelje svoje.." (Domentijan).

Nakon ovih uspeha, Nemanja odluči da nastavi svoja osvajanja. Sada je imao dovoljnovremena, a i izvežbanu vojsku da ostvari davno željeni cilj: da ujedini srpske zemlje. Stogausmeri vojsku ka Zeti (Duklja) i uspeva da i nju za relativno kratko vreme osvoji.

Ne zna se tačno vreme kada su osvajanja po Dalmaciji i Zeti bila sprovedena, ali se zna dasu otprilike oko 1186. godine bila završena. Od tada Nemanja u svojim rukama drži celuZetu, Skadar i čitavo bokeljsko primorje. Stefan Prvovenčani je pun pohvala za ovaNemanjina osvajanja: "Povrati Dioklitiju i Dalmaciju, otačastvo i rođenje svoje, pravudedovinu svoju, koju je nasiljem držao grčki narod, i gradove u njoj, sazidane od rukunjihovih, tako da se prozvala grčka oblast, a kojima su imena: Danj grad, Sardoniki grad,Drivast, Rosaf grad zvani Skadar, grad Svač, grad Ulcinj, grad slavni Bar." Interesantno jekako sve oblasti Stefan Prvovenčani navodi kao "otačastvo" i "pravu dedovinu"Nemanjinu. Zapravo on navodi da je Nemanja smatrao osvojene oblasti svojom"dedovinom" koja je nepravedno oduzeta od strane grka. Tim više što je Nemanjinaporodica imala tesne rodbinske veze sa zetskom dinastijom i smatrano je za sasvimnormalno da Zeta uđe pod Nemanjinu vlast. Nešto slično navodi i Domentijan "a Dioklitijui Dalmaciju, otačastvo i rođenje svoje, istinitu dedovinu svoju, koje su trpele nasilje odgrčkoga roda, i gradove sazidane od njih razruši i izmeni slavu njihovu u sliku pustoši,...".

Ima se utisak da možda Stefan Prvovenčani opravdava ovo osvajanje, zapravo manje sepravda otimanje ovih oblasti od Grka, a više to što je Nemanja ove oblasti odmah pripojioRaškoj. On nigde ne spominje tadašnjeg vladara Zete, velikog kneza Mihaila, pravogpredstavnika stare zetske dinastije. Nemanja ga je nemilosrdno uklonio i Mihailovo pravona Zetu, nesumnjivo jače od Nemanjinog, Stefan Prvovenčani nigde ne napominje.Zapravo Nemanja jeste oslobodilac Zete od vizantijske vlasti, ali odmah nakon toga on sepokazao i kao njen osvajačisterujući legitimnog vladara, a Zetu anektirajući. Kasnijipostupak prema Mihailovoj udovici Desislavi ne može Nemanji da bude načast. Ova ženaje morala da se 1189. godine skloni u Dubrovnik, verovatno se uklanjajući od Nemanje. Unjenoj pratnji se tada nalazilo dosta zetske vlastele, a među njima je svakako najznačajnijibarski arhiepiskop Grgur. On je bio poznat od ranije kao Nemanjin protivnik i veoma jelako moguće da se Desislava uz njegovu pomoćpokušala ponovo vratiti na zetski presto,no u tom pokušaju su bili po svemu sudeći otkriveni, te su morali da se sklanjaju ispredNemanjinog gneva. Postoje neke indicije da je barski arhiepiskop tražio pomoću tomsvome naumu, pa se tako navodi da se obraćao Splitu za pomoć, no ovi to odbiju.Očigledno da je Nemanja tada bio suviše jak da bi mu se usudili suprotstaviti.

Osvajanja u Dalmaciji i Zeti su praćena sa mnogo nasilja i uništavanja. "Ostale gradovepoobara, i poruši, i pretvori slavu njihovu u pustoš.." (Stefan Prvovenčani). Slično govori iDomentijan: "gradove sazidane od njih razruši i izmeni slavu njihovu u sliku pustoši, i imenjihovo ne nazva se više tamo u oblasti toj", mada izgleda da o tome ima i mnogopreterivanja. Od svih gradova Nemanja je izrazitu naklonost imao prema Kotoru, on jedininije imao nikakvih razaranja. "A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj, koji je to ido danas" (Stefan Prvovenčani). Zna se da je Nemanja već1186. godine boravio u Kotoru iiz toga doba datira jedna odluka kotorske opštine u kojoj stoji da je doneta u vreme velikogžupana Nemanje.

Grci su strašno stradali u Zeti i Dalmaciji. Izvršen je njihov nemilosrdan pokolj "istrebigrčko ime, da se nikako ne pominje ime njihovo u toj oblasti." (Stefan Prvovenčani). Odsamog početka Nemanja je imao savršeno jasan cilj, ove oblasti pripojiti Raškoj i učiniti ihsastavnim delom jedne jedinstvene srpske zemlje. Tom cilju grčko stanovništvo bi samosmetalo. Moguće je da je Nemanja očekivao i reakciju Vizantije, kao i njene kasnijepokušaje da Zetu ponovo osvoji. Tada bi grčko stanovništvo u Zeti predstavljalo velikiproblem jer bi sigurno listom bilo na strani Vizantije, a Nemanja nije više imao namere davraća Zetu. Stoga je trebalo sve što je grčko nemilosrdno očistiti i ovaj prostor pretvoriti učisto srpski. Tako je i učinjeno.

U ovom naletu Nemanja nije bio opterećen time što su Grci bili iste, pravoslavne vere kao iSrbi. Versko je ovaj put bilo zapostavljeno, a nacionalno je istureno u prvi plan. Tim višešto je skoro celo zetsko stanovništvo bilo katoličko, dok su Grci bili jedini pravoslavnielement u njoj. Nije slučajno što Stefan Prvovenčani navodi: "Narod svoj u njimanepovređen ostavi da služi državi njegovoj, sa strahom, i sa urečenim dankom od Svetoga".Srbi u Zeti, iako u katoličkoj veri, ali pod uslovom da su Nemanjine pristalice, nisu dirane.Grcima to što su pravoslavne vere nije pomoglo, oni su bili nemilosrdno istrebljeni.Doduše, ni Srbi katolici nisu bili sasvim sigurni. Stefan Prvovenčani jasno navodi da su oniostali "sa strahom" i da su morali da plaćaju Nemanji danak. Domentijan je tu jošjasnijikada kaže "a narod svoj, koji je u njima, sačuva nepovređen, tako da je sa strahom služionjegovoj vladavini". Sudeći po ovome izgleda da Srbi katolici nisu bašsa nekimoduševljenjem dočekali Nemanju, jer Domentijan jasno navodi da su ga kasnije služili sastrahom.

Nemanja jeste bio duboko odan pravoslavlju, ali nikada nije bio i fanatik, zahuktanibojovnik pravoslavlja, on je bio na prvom mestu političar koji je znao šta je za državunajvažnije. Osvajanjem Zete Raška je dobila veliko teritorijalno proširenje, ali je dobila isrbe katolike. Nemanja ih nije shvatao kao posebno veliku opasnost, mada je pokazaoizvesno neraspoloženje i nepoverljivost prema njima. No, jasno im je stavio do znanja dazna da su oni Srbi i da nemaju razloga da se plaše. Sa Grcima je većbila druga situacija,oni su bili uljezi u državi koju je stvarao.

Vidi se da Nemanja stvara srpsku državu u kojoj pravoslavlje predstavlja osnovnu, ali ne ijedinu ideju. To nije verska država, većdržava Srba u kojoj pravoslavlje predstavlja onajidejni amalgam koji treba da Srbe drži na okupu i da sprečava nove separatističkeatavizme. Ovo je dozvoljavalo da u državi Srbiji postoje i druge verske ideje, osimpravoslavnih, ali samo do onog momenta dok ne ugrožavaju državu. Moguće je daNemanja ne bi proganjao ni bogumile, on je dugo oklevao dok se nije odlučio da ihoružjem istrebi, da oni nisu postali opasnost za samu državu. Sa katoličanstvom je biladruga situacija, dobar broj Srba je bio u toj veri, ali to je ipak bio manji broj, koji nijepredstavljao neku posebnu opasnost i Nemanjina procena je bila da će jednim stalnimradom pravoslavne crkve i katoličanstvo da se postepeno povuče. S druge strane i rimskakurija je bila dosta jaka da bi se sa njom ušlo u veća zameranja.

Sva osvajanja Ugarske i ona osvajanja koja je ostvario Nemanja nisu ni Vizantiju ostavilaravnodušnom. Andronikovo divljanje počelo je da plaši i njegove pristalice. Nije bilo

sredstva kojim se on nije poslužio ne bi li odgodio propast. Jedan od njegovih suludihpoteza bila je i njegova ženidba saženom carevića Aleksija kojeg je dao zadaviti i baciti umore. Ova devojčica od 13 godina po imenu Agneza (Ana, ćerka francuskog kralja LujaVII) trebalo je da svojom udajom za Andronika ovoga koliko-toliko prikaže kao legitimnogcara Vizantije. No, to je sada bilo sve uzalud.

Stari neprijatelji Vizantije, Normani, godine 1185. iz južne Italije udaraju na Vizantiju.Normanski napad je dobrim delom bio koordiniran i sa Nemanjinim akcijama. Brzo suzauzeli Solun (tada drugi grad carstva) i Drač. Kao osvetu za pokolj Latina u CarigraduNormani strašno masakriraju stanovništvo Soluna. Istovremeno oni se počinju pripremati iza napad na Carigrad.

Sada je u Carigradu izbila panika, svi su optuživali cara Andronika za svu nesreću koja sesručila na Vizantiju. U uličnim neredima, na dan 12. septembra 1185. godine, svetina se naulici dočepa cara, ista ona svetina koja ga je pre samo nekoliko godina obožavala, i živa garastrgne na komade. Ova užasna smrt prekinula je agoniju Vizantije. Sada se sreća konačnoi Grcima nasmešila. Normani koji su imali ideja da napadnu Carigrad zabavljali su sepljačkom oko Soluna, izgubili su potrebnu disciplinu, zadesila ih je i neka bolest koja ih jedesetkovala i u dve bitke (Mosinopolj i Dimitrica) budu od vizantijskog vojskovođeAleksija Vranasa potučeni. Sada je i njima bilo dosta rata, pa sklope mir sa Vizantijom iodmah potom napuste sve ono što su osvojili. Vizantija je mogla da odahne, neposrednaopasnost po Carigrad je bila izgleda prošla. U Vizantiji u to vreme car je Isak II Anđel kojije došao na presto više slučajem nego svojom zaslugom. Ipak, dobro se snalaziootklanjajući opasnosti, jednu po jednu.

Kada je opasnost od Normana, a bila je najneposrednija, konačno prestala, car je počeopregovore sa Ugarskom. Tu se car pokazao kao dobar pregovarači njegova diplomatskaakcija se završila dosta povoljnim ishodom za Vizantiju. Sa Ugarskom je sklopljen mir, acar Isak II Anđel se oženio saćerkom kralja Bele. Kao miraz caru su obećani svi onigradovi koje je Ugarska osvojila u prethodnom ratu, Beograd i Pomoravlje. Sada se tupojavio jedan veliki problem. Moravska dolina je bila pod kontrolom Nemanjine vojske iovaj nije imao nikakvu nameru da te teritorije prepusti ponovo Grcima.

Baštu, na tom mestu, nastaje raskid do tada skladnih odnosa Nemanje i Ugarske. Mađarisu pokušali da slobodno raspolažu sa onim osvajanjima koja su učinili zajedno sa Srbima,nudeći te teritorije Vizantiji iako ih nisu faktički držali. Tu su sada bili Srbi. Zapravo,Mađari su na neki način smatrali da su sada na Balkanu oni ti koji su preuzeli uloguVizantije i gurali su svoje interese ne obraćajući pažnju na Rašku. Tim putem su išli i ondakada su ne pitajući Nemanju odlučili da Vizantiju ponovo puste u moravsku dolinu.

Sada se Raška našla u jednoj dosta neobičnoj situaciji. Ona više nije bila toliko slaba da bitako olako napustila dotadašnja osvajanja po Pomoravlju, ali ni toliko jaka da bi se samasuprotstavila Vizantiji. Trebalo je dakle naći saveznike. Ugarska to više nije mogla biti jersu sada interesi Raške i Ugarske bili dijametralno različiti. Niti je Ugarska želela da ispustisvoju novu ulogu na Balkanu, niti je Raška želela da se prepusti Ugarskoj, što bi značilosamo da je vizantijsko gospodstvo nad Raškom zamenjeno ugarskim. Nemanja se našao u

situaciji da sada sve ono što je osvojio, mora i da sačuva. To je veoma često mnogo teže odsamoga osvajanja.

Dok su se svi gore navedeni događaji odvijali, Nemanja je svoje aktivnosti širio poDalmaciji pokušavajući da se dočepa i Dubrovnika (1184.). Nije lično učestvovao u ovimakcijama većje njihovo vođenje poverio svojoj braći, Miroslavu i Stracimiru. Najpre jeStracimir napao sa flotom na Korčulu, ali je tu ljuto stradao, brodovi su mu izgoreli, a onsam jedva izbegao zarobljavanje. Iste godine Miroslav sa flotom od 13 brodova napadneDubrovnik sa morske strane, ali prođe isto kao brat. Flota mu je spaljena, a on se jedvaspasao bekstvom.

Sledeće godine jošjednom je pokušan napad na Dubrovnik, a napad je vodio Nemanjinbrat Miroslav. Dubrovnik je opkoljen sa kopnene strane, a Miroslav je raspolagao izgledasa mnoštvom ljudstva i sa dosta opsadnih mašina. To je sada očigledno bila jedna sasvimdruga vojska u odnosu na onu od pre nekoliko godina. Ipak, Dubrovnik je bio suviše tvrdorah za Rašane, opkoljen jakim zidinama on je bio nerešiva enigma. Iako su opsadnemašine sedam dana bacale na Dubrovnik kamenje i drvlje, nisu mu mnogo naudile.Međutim, okolina Dubrovnika je strašno stradala, sve je spaljeno i opljačkano. Bašu tovreme Dubrovčani su sa Normanima vršili pregovore u želji da priznaju njihovu vrhovnuzaštitu, što se na kraju i desilo, ali ta zaštita je trajala samo kratko vreme (1185-1192).Mora da je Miroslav nešto saznao o tome i plašeći se da bi Normani mogli da pošalju svojuflotu, on većsedmog dana opsade spali sve opsadne mašine kojima je napadao Dubrovnik ižurno se povuče.

Sada je i Nemanji bilo jasno da on Dubrovnik ne može osvojiti, te stoga tokom 1186.godine sklapa mir sa njegovim predstavnicima. Sklapanju mira bili su prisutni Nemanja saoba brata, predstavnici Dubrovnika i zastupnici normanskoga kralja. Ovaj ugovor jeregulisao mnoštvo međusobnih odnosa poput onih koji su vezani za trgovinu, garantovanjeteritorija itd.

Nekako istovremeno sa sklapanjem mira između Ugarske i Vizantije pojavilo se novožarište sukoba i to u Bugarskoj. Braća Teodor i Asan Belgun, vođe ustanka, obezbedepomoćKumana i za dve godine uspevaju da se oslobode Vizantije. Ovaj ustanak je imao ipočetni neuspeh (1186.), ali je na kraju ipak krunisan uspehom tako da je na kraju 1187.godine Vizantija digla ruke od Bugarske i ona je formirana kao nezavisna država. U tovreme ovaj ustanak je neizmerno pomogla i činjenica da se vojskovođa Vranas proglasiocarem pa je car Isak Anđel veliki deo svojih snaga morao da usmeri na njega. Vranas jestigao pod zidine Carigrada, ali je tu i umro ne ostvarivši cilj (1187.).

8. Bitka na Moravi

Uskoro je Nemanja dobio priliku da se umeša i u krupnije političke događaje koji su tadapotresali Evropu. Godine 1187. Jerusalim je pao pod naletom Saladina i Hristov grob je bioponovo pod kontrolom muhamedanaca. Na glas o tome Evropa se uznemirila i počeo je dase priprema novi krstaški rat. Vođa ovog krstaškog rata trebalo je da bude nemački carFridrih Barbarosa, tada verovatno najmoćniji vladar u Evropi. Nemačkom caru trebalo je

da se pridruže i engleski kralj, Ričard (Lavlje Srce) i francuski kralj Filip II Avgust.Engleska i francuska vojska je trebalo da se morskim putem prebace do Svete zemlje dokje nemačka vojska odabrala kopneni put koji će preko Ugarske i Vizantije da ih odvede doželjenog cilja. Bašova maršruta preko Vizantije, silno je uznemirila vizantijskog cara, kojije sa nemačkim carem bio u veoma lošim odnosima zbog sukoba u Italiji koji su jošnekadaimali pokojni car Manojlo i nemački car Fridrih. Postojala je realna opasnost da bi Nemcionoga momenta kada se nađu na vizantijskoj teritoriji pokušali i nešto više od običnogprolaza ka Svetoj zemlji.

Nemanja je većbio dočuo da se priprema novi krstaški pohod, kaošto je isto tako znao iostale detalje oko sastava vojske i njenog puta. Istovremeno je dobro znao da Vizantijcinisu bašraspoloženi prema Nemcima i nerado gledaju ne samo na to da će ova armija proćikroz Vizantiju većsu bili i protivnici samoga krstaškoga rata. Teritorije koje su krstaši i dotada osvajali oni su smatrali za svoje i na njih polagali pravo, tako da su na neki načinkrstaški rat videli kao posredni napad na samu Vizantiju. Bilo je realno za očekivati da biizmeđu Grka i Nemaca moglo doći do sukoba, a Nemanji je izgleda palo na pamet da temoguće sukobe iskoristi. Stoga odluči da stupi u kontakt sa nemačkim carem i da gaupozna sa stanjem u Raškoj, kao i da caru ponudi svoje usluge.

Ostaje tajna kojim se načinom Nemanja uspeo približiti caru Fridrihu, da li je to bilo prekoistarskog krajiškog grofa i titularnog vojvode Hrvatske i Slavonije po imenu BertoldAndeks ili nekim drugim putem ne zna se. Bilo kako bilo, Nemanjini pregovarači su zaBožić1188. bili u Nirnbergu na dvoru cara Fridriha. Caru su predali Nemanjino pismo ukojem on izražava zadovoljstvo time što će imati priliku da pozdravi nemačku armiju isamoga cara na njihovom pohodu u Svetu zemlju. Istovremeno, Nemanja traži da se ličnosastane sa carem i za taj sastanak predlaže Niš, koji je njegov najpoznatiji grad i kojinamerava da učini prestonicom.

Veliko je pitanje da li bi samo ovako kurtoazna poruka izazvala Fridrihovu radoznalost i dali bi se on zaista i sastao sa Nemanjom, da tu nije bilo nečeg drugog. Suviše je car Fridrihbio zauzet sa drugim stvarima da bi obraćao veću pažnju na ovakve poruke kojih je onverovatno dobijao po nekoliko na dan. Za armije onoga doba, pa i za današnje, najvećiproblem na njihovim pohodima bilo je snabdevanje hranom. Ovo se rešavalo na različitenačine, a najčešći je bilo pljačkanje okolnog stanovništva. Razlog za pljačku je bio u tomešto je okolno stanovništvo retko kada pokazivalo volju da trguje sa razularenim ratnicima,dok s druge strane retko je kada bilo dovoljno hrane i za sopstvene potrebe, a kamoli i zatako veliki broj ljudi. Nemajući dovoljno ni za sebe, seljaci su sklanjali ispred krstaša, a onisu, nemajući drugoga izlaza, otimali. U takvim otimačinama uvek je bilo sukoba koji subili veoma krvavi i koji su zadržavali armiju u pohodu. Da se ne bi takvi sukobi pretvorili udirektan rat sa državom kroz koju prolaze, uvek se pokušavalo da se sa lokalnim vođamapostigne neki sporazum koji će garantovati uredno snabdevanje vojske i otkloniti opasnostotimanja.

Sve je to znao i Nemanja, pa je stoga njegovo poslanstvo obećalo caru Fridrihu urednosnabdevanje krstaša hranom, a izgleda da su i uslovi (cene) koje su oni ponudili bili veomapovoljni za Nemce. Ovde se Nemanja pokazao i kao diplomata, ali i kao dobar trgovac. Bio

je on svestan i toga da će Nemci morati najpre da prođu jedan deo teritorije (od Beograda)koji drže pod svojom kontrolom Grci, gde će biti ispoljena strašna mržnja prema Nemcima.S druge strane, Vizantijci verovatno neće uspeti da Nemcima obezbede uredno snabdevanjei time će izazvati kod cara Fridriha ogorčenje. To treba iskoristiti tako što će se u Raškojprema Nemcima ispuniti sve ono što je obećano i tako Fridrihovu ljutnju prema Vizantijijošviše uvećati i onda konačno, većtako pripremljenog cara Fridriha, lakše pridobiti zasopstvene ciljeve.

Sam Nemanjin nastup i slanje poslanika na nemački dvor govori da Nemanja sebe većsmatra dovoljno jakim da može da stupi u pregovore i sa tako poznatim vladarima kao štoje Fridrih. Isto tako, on se oseća u Raškoj toliko sigurnim da može caru da garantuje nesamo bezbedan prolazak kroz Rašku veći uredno snabdevanje hranom i ostalimpotrepštinama. Istovremeno i car Fridrih lepo dočekuje raške poslanike, dajući im jasno doznanja da on zna za raškog župana i da želi i ceni njegovu ponuđenu pomoć. Očigledno dacar respektuje Rašku i da neželi nikakve sukobe sa njom, te stoga šalje bogate daroveNemanji i poruku da pristaje na sastanak sa njime.

Ovo je za Nemanju bio veliki uspeh i pomalo podseća na njegov sastanak sa vizantijskimcarem Manojlom. Ipak ima i mnogo razlike. U ono vreme Nemanja je bio Manojlovpodložnik koji na Manojlov poziv mora do dođe u Niši da se pokloni caru. Sada jesituacija značajno različita, Nemanja ima državu i on sam ne odlazi u Nirnberg kod caraFridriha, naprotiv, on šalje svoje izaslanike koji nude caru sastanak sa Nemanjom i koji većunapred imaju odabrano mesto za taj susret. To je opet Niš. Mora da se i sam Nemanjaprisetio svoga prvoga dolaska u Niš, upravo tome on i duguje ceo svoj uspon. Upoređujućiondašnje uslove pod kojima je pregovarao sa vizantijskim carem i sadašnje pod kojimatreba da razgovara sa nemačkim carem, vidi se velika razlika. Međutim, cilj je jošuveksličan, to je uspon Nemanje i same Raške. Vidi se da je Nemanja u dobroj meri svestansvojih kvaliteta, kao i svoje pozicije. Nesumnjivo da mu je ugled za proteklih dvadesetgodina strahovito porastao, kao što mu je porasla i moć.

U maju sledeće godine (1189.) nemački krstaši su se pokrenuli, ova ogromna vojska od oko100.000 ljudi valjala se niz Dunav ka Braničevu. U Ostrogonu cara Fridriha dočekao je iugarski kralj Bela III i ovaj susret je samo na prvi pogled bio prijateljski. U potaji Bela IIIje naredio ugarskim krstašima da se na prvi sukob sa Grcima odmah vrate kući. Ugarskikralj nikako nije želeo da se njegovi krstaši na bilo koji način nađu u sukobu koji bi mogaonastati između Nemaca i Grka. Zapravo, Bela III je tako nešto i očekivao, a kako mu jećerka bila udata za vizantijskog cara to su mu interesi svakako bili na strani Vizantije.

Kada su stigli do Beograda, Nemce dočeka vizantijski predstavnik (braničevskizapovednik)i pozdravi ih kao najveće prijatelje, obećavši im sve moguće olakšice nanjihovom putu kroz teritorije koje on kontroliše. Da je to bilo puko pretvaranje pokazalo seubrzo. Kada su krstaši zašli u guste šume kroz koje su ih vodili ugarski vodiči, iz zasedebudu iznenada napadnuti sa otrovnim strelama. Ovaj napad je bio posebno usmeren nakrstašku komoru, zapravo bilo je jasno da se radi o tipično pljačkaškim motivima, jer sunapadači otimali prtljag. Napad je bio odbijen, a kasnije se od zarobljenika čulo da je napadizveden po naređenju samog braničevskoga zapovednika, dok su sami napadači bili

regrutovani od Srba, Grka, Bugara i Vlaha. Na osnovu toga car Fridrih je došao u ubeđenjeda braničevski zapovednik ne bi bio u stanju da takav napad naredi bez odobrenja izCarigrada. Da bude jošgore, celo vreme puta krstaška kolona je bila neprestanouznemiravana, a uredno snabdevanje od strane Grka je ostalo samo njihovo obećanje. Utakvom mračnom raspoloženju i ogorčenosti krstaši stignu i na teritoriju koju je kontrolisaoNemanja.

Ovde je doček bio sasvim drugačiji. Krstaši su bili uredno snabdevani tokom celog puta inekih većih sukoba nije bilo. U Nišu caru Fridrihu Nemanja priredi svečani doček, gde sukrstaši bili dočekani sa vinom, ječmom, mesom i svim ostalim ponudama. Čak se tvrdi daje Nemanja poklonio caru i pripitomljenih jelena i morskih pasa. "Car Fridrih prvi ovogimena, idući s vojskom protiv azijskih Turaka i prolazeći kroz Srbiju, stigao je u Niš. Tu muje izišao u susret Nemanja s velikom svojom svitom noseći caru mnogo kraljevskih darova.Car ga je ljubazno primio, pa pošto su vodili pregovore o raznim stvarima, i on je njegakraljevski darovao i potvrdio u državi Srbiji" (Orbin). Naravno sve je to imalo svoje svrhe.U razgovoru Nemanje i cara (prisustvovao i Nemanjin brat Stracimir) bila su pretresanapitanja oko odlaska krstaša u Svetu zemlju, o urednosti njihovog snabdevanja, ali tu jepriliku Nemanja prvenstveno iskoristio da cara upozna sa svojim delatnostima i planovima(27. juli 1189.).

Car je najpre saznao kako je Nemanja osvojio od Vizantije Niši svu oblast oko njega svedo Serdike. Postoji želja da se osvajanja nastave, ali im je potrebna i podrška jedne takvevelike sile kao što je Nemačka. Koliko sutra, Nemanja je spreman da nastavi osvajanjaukoliko Nemačka zarati sa Vizantijom, a kao znak zahvalnosti Nemanja je spreman dapostane i nemački vazal, i u okviru toga nudi caru za rat sa Vizantijom na raspolaganje20.000 vojnika. Od cara očekuje da za uzvrat prizna sva ranija osvajanja vizantijsketeritorije, kao i ona koja će tek uslediti. Ovde je Nemanja ipak precenio svoje snage, ne znase šta je car odgovorio Nemanji, verovatno neko neodređeno obećanje i time je razgovorbio završen. Bilo je jošnekih ceremonijalnih poteza, poput ženidbe Toljena (sinaNemanjinog brata Mladena) sa ćerkom Bertholda od Andeksa i detalja u vezi sa time. No,to je bilo manje važno.

Na kraju ovog razgovora izgledalo je da Nemanjina diplomatska aktivnost nije uspela. CarFridrih je dao neka neodređena obećanja bez ičeg konkretnog što bi ga kasnije na bilo štaobavezivalo. Izgledalo je da se Nemanja nalazio u istoj situaciji u kojoj je bio i pre ovogsastanka. Car Fridrih u to doba nije imao nameru da ratuje sa Vizantijom, njegove misli subile u Svetoj zemlji. Tamo su većbili i engleski i francuski kralj i trebalo je požuriti ne bi lise uzelo udela u osvajanju Hristovog groba. Nemački car je i inače bio u veoma lošimodnosima sa katoličkom crkvom i ovaj pohod je bio na neki način njegovo iskupljivanje zasve one svađe koje je on imao sa papom. Istovremeno, možda to Nemanja nije znao,Nemačka i Vizantija su imale sklopljen ugovor iz jeseni 1188. godine po kojem seVizantija obavezala da dozvoli krstašima nesmetan prolaz kao i što se obavezala da će ihuredno snabdevati. Prema tome, cilj cara Fridriha nije bio u tome da se ratuje saVizantijom, većda se ide u Svetu zemlju i stoga se i njegova obećanja Nemanji bila takoneodređena. S jedne strane nije želeo da zarad Nemanjinih ciljeva zarati sa Grcima, dok sdruge strane nije želeo da se zamera sa njim jer mu je ovaj obezbedio nesmetan prolazak

kroz Rašku. To je tako izgledalo spolja. Međutim, analizirajući ovu situaciju, dolazi se dozaključka da je Nemanja ipak uspeo u svojoj nakani.

Vizantija je u to doba bila u jako lošim odnosima sa Nemcima i to zbog nekih njihovihranijih razmirica u Italiji. To je bio razlog zbog kojeg Grci nisu rado gledali na nemačkuvojsku koja je prolazila. S jedne strane oni su predstavljali realnu opasnost, mogli su sesvakog momenta okrenuti i pokušati da osvoje Carigrad u kojem ih čeka više plena negoliu celoj Svetoj zemlji. S druge strane krstaši su uvek pravili strašne nerede dok su prolazilikroz Vizantiju, a tako je bilo i sada. Same zemlje u Maloj Aziji koje su krstaši išli daosvoje bile su veliki kamen spoticanja. Te zemlje su nekada pripadale Vizantiji i ona je nanjih polagala pravo tražeći od krstaša da kada osvoje te zemlje, iste predaju Vizantiji.Naravno, ovi su to uvek odbijali i Vizantija ih je smatrala osvajačima, stoga je i bio takavodnos prema krstašima. To je bio osnovni razlog što se u Evropi stalno podgrevalorazmišljanje da je Vizantija protivnik krstaških ratova i da uvek pokušava da ih sabotira.Svega toga bio je svestan i Nemanja.

Odlazak njegovih pregovarača u Nirnberg kod cara Fridriha nije mogao ostati nezapažen uVizantiji, mada je malo verovatno da je to Nemanja uopšte pokušao i da sakrije. Naprotiv,njemu je odgovaralo da ti pregovori budu što javniji i da za njih svi znaju. Osim što dobijana prestižu, Nemanja na taj način upućuje jasan znak upozorenja Vizantiji koja jošuveksmatra Rašku delom svoje teritorije i ne želi da je prizna za samostalnu državu. Ovipregovori su trebali da budu u dvostrukoj funkciji. S jedne strane Nemanja pokušava dasebi obezbedi pomoćjedne tako jake sile kao što je Nemačka, dok se s druge straneVizantiji skreće pažnja da Raška više nema nameru da ponovo dođe pod njenu vlast.Dolazak cara Fridriha u Rašku (Niš) Nemanja koristi kao priliku da se lično sastane sacarem Fridrihom i da mu ni manje ni više ponudi Rašku kao vazala. Za uzvrat traži odnjega da Nemačka zarati sa Vizantijom. U tom ratu Raškaće pomagati cara Fridriha sasvojim trupama. Zapravo Nemanja ima svoje sopstvene planove. Dok car Fridrih budeosvajao Carigrad, on će ratovati za svoj račun i proširiti Rašku.

Ovakvi pregovori i ovakva Nemanjina ponuda Nemcima, izazvali su pravu burunegodovanja u Vizantiji. Oni su većod ranije bili ogorčeni na Nemce zbog natezanja okoItalije, sada se situacija jošviše pogoršava. Nemci, kao krstaši, odlaze u Malu Aziju gde ćepod zastavom krstaškog rata da osvajaju posede koji po svim pravilima pripadaju Vizantiji.Ni to nije sve. Car Fridrih direktno pregovara sa raškim županom, za Vizantiju jednimpobunjenikom, o tome kako da je napadnu. Takvu nemačku armiju Vizantija treba da pustiu svoje granice i da je jošsnabdeva hranom i ostalim potrebama. Ogromno nepoverenje sesada uvuklo u Vizantiju. Sasvim je sigurno da je Nemanja ovakvu reakciju i očekivao imožda je on namerno i širio neke vesti koje bi mogle da dodatno uplaše vizantijskog cara.Mada nije uspeo da ubedi nemačkog cara na intervenciju, jošima vremena. Nemačke trupetreba da prođu kroz Vizantiju i od Grka treba da dobiju brodove za prebacivanje u MaluAziju. Ako se kod Vizantije izazove dovoljno velika doza nepoverenja koja će da pređe uotvoreno neprijateljstvo, eto caru Fridrihu problema i dovoljno razloga da ipak zarati saVizantijom. Moguće da je Nemanja namerno radio na tome da izazove što veću zategnutostizmeđu dva cara; uz većpostojeće njihove nesporazume, to i nije bilo posebno teško. I preno što je car Fridrih krenuo iz Niša, Vizantija je većsve dočula i preduzela većneke svoje

poteze.

Nemanjina ovakva pozicija i ovakvo spletkarenje ne bi trebalo ni malo da iznenade, to jepolitika, a on je bio vizantijski učenik i ovakvi potezi su sasvim u skladu sa vizantijskimgledanjem na vođenje državnih poslova.

Bašu vreme dok je Nemanja pregovarao sa carem Fridrihom u Nišu i nudio im Rašku kaovazala, a cara ubeđivao da zarati protiv Vizantije, pojavljuju se i predstavnici Bugara. I onisu tražili prijem kod cara Fridriha i ponudili isto ono što i Nemanja, da Nemci zarate saVizantijom, a oni će postati nemački vazali. Da li je Nemanja koordinirao sve ovo?Verovatno da jeste. Raška je i ranije pomagala Bugare u njihovom ustanku protivVizantije, oni će i kasnije sarađivati, i veoma lako je moguće da su ovi sinhronizovanidiplomatski napadi na cara Fridriha i od strane Raške i od strane Bugarske, bili Nemanjinaideja. Uostalom, on je i bio smislio da se sa nemačkim carem sastane u Nišu, verovatno nesamo zato da se upoznaju (to u politici ne postoji) većočekujući neku korist iz toga.

Bilo kako bilo, car Fridrih nije bio jošuvek pokoleban u svojoj ideji da osvoji Svetu zemljui nije pristao da napadne Vizantiju. No, Vizantijci dobro zaplašeni svim ovim događajima okojima su bili dobro obavešteni, povlače svoje poteze. Njima ništa drugo nije ostalo većdastupe u kontakt sa najvećim neprijateljima cara Fridriha. To je u tom momentu bio vođaSaracena, Saladin. Sa njim je sklopljen ugovor po kojem Vizantija uzima obavezu da nedopusti krstašima prelazak preko njenih teritorija kao i to da ni pod kakvim uslovima neobezbedi ovima brodove za prelazak u Malu Aziju.

Krstaši su nakon Niša krenuli preko vizantijske teritorije ka Serdiki (Sofija). Od samogpočetka ovaj put je praćen samim neprilikama i problemima. Nemci su celo vremenapadani, nailazili su na zakrčene puteve, opustele gradove. Sukobi su bivali sve žešći akrstaši su za odmazdu vešali sve ono što bi mogli uhvatiti. Dolazak u Serdiku je bio jošjedno razočarenje, grad je bio potpuno pust. Ovaj mukotrpni put je trajao oko šest nedelja.Nakon toga krstaši stignu u plovdivsku ravnicu očekujući da će konačno strahovanju igladovanju doći kraj. Međutim u Trakiji dođe i do otvorene borbe između vizantijske inemačke armije. Car Fridrih odluči da napadne Plovdiv, kojeg i osvoji, a odmah zatimopsedne Jedrene (novembra 1189.). Tada se odluči da pozove Rašane i Bugare i da prihvatinjihovu raniju ponudu za saradnju. To je značilo da će uskoro da dođe i do napada naCarigrad.

Do ponovnog susreta Nemanje i cara Fridriha ipak nije došlo, jer je Nemanja u to vremevećbio u ratnim akcijama tako da su pregovori išli preko posrednika. Nemanja je obećaocaru 20.000 vojnika dok su Bugari obećali oko 40.000. Izgledalo je da više ništa ne možespasiti Vizantiju od napada udruženih Nemaca, Rašana i Bugara. Nemačka vojska je većišla na Carigrad, a car Fridrih je naredio i svome sinu Henriku da pokrene flotu i da blokiraCarigrad i sa morske strane. Sada su i Grci osetili da situacija postaje neizdrživa, tim višešto je neumorni Nemanja većosvojio Pernik, Zemen, Velbužd,Žitomisk i Stob. On je tadavećimao više od sedamdeset godina i može se misliti kakav je to napor bio za njega. No,isto tako znao je da je to možda poslednja prilika da Raškoj obezbedi značajna teritorijalnaproširenja. Ko zna dokle bi ova njegova osvajanja išla da nije iz Adrijanopolja stigla vest

da se car Fridrih nagodio sa Vizantijom koja mu je obećala brodove za prebacivanje uMalu Aziju. U proleće 1190. godine Vizantijci prebacuju Nemce brodovima u Malu Aziju.Sada je odjednom Raška ostala bez moćnog saveznika i mogao se očekivati protivudarVizantije.

Odmah nakon što se otresao Nemaca, car Isak Anđel pokrene vojsku na Bugarsku (1190.).Međutim Bugari su se dobro pripremili tako da opsada njihovih gradova nije donelanikakvih uspeha vizantijskom caru. Nakon nekoliko neuspeha Grci se počnu povlačiti, aBugari ih na povratku dočekaju i žestoko potuku. Sav svoj gnev sada car Isak Anđel okreneprema Srbima. Novi pohod bude dobro pripremljen i krajem 1190. ili početkom 1191.godine krene car na Nemanju. Ovo je bila veoma bitna ratna akcija za vizantijskog caraIsaka Anđela; do sada su svi njegovi ratni pohodi bili uglavnom neuspešni, ovo je moglabiti prekretnica.

Nemanja se u prvo vreme povlačio pred carskom vojskom koju je car lično vodio, a kodMorave prihvati direktnu bitku. Sudeći po svemu ovo je bila žestoka bitka. Srbi su se borilikoliko su mogli, ali na kraju su ipak poklekli. Da li je Nemanja bio lično prisutan u tomkreševu, ne zna se. Sam vizantijski car je pod punom bojnom opremom lično rukovodioovom bitkom. Nakon ovog poraza Nemanja se povukao, a car je nastavio napredovanje kaNišu i kasnije prema Beogradu. Celim svojem putem Grci su uništavali i palili po Raškoj,pa je između ostalih spaljena i jedna Nemanjina prestonica. U Beogradu se car sastao saugarskim kraljem pokušavajući i ovoga da uvuče u rat sa Raškom.

Vojnički gledano bitka na Moravi je bez ikakve sumnje pripala Vizantiji. Međutim ukasnijem se periodu pokazalo da ona od ove pobede nije izvukla mnogo koristi. Ostvarenaje jedna pobeda, ali rat nije dobijen. Za tako nešto je trebalo jošmnogo vremena i snage.Sve to Vizantija nije imala. Bilo je očigledno da je Nemanja toliko jak, a sa njim i samaRaška, da jedan poraz za nju nije katastrofa. Do sada su vizantijske pobede nad Rašanimanajčešće značile i samu županovu propast ili njegovo padanje u prašinu pred carem imoljenje za milost. Sada to nije bio slučaj. Nemanji na pamet nije padalo da se pojavi predcarem. Za tako nešto on nije imao potrebe. Vojska mu je uglavnom bila sačuvana, a on jošuvek nije morao da se povlači u planine. Konačno i sam vizantijski car je ubrzo ograničiociljeve svoje vojne akcije samo na obezbeđenje sigurnosti puta Niš– Beograd.

Sva Nemanjina osvajanja su bila praćena isterivanjem Grka sa tog terena i naseljavanjemSrba, što se sada i te kako primetilo. Iako su Niši Ravno ponovo bilo u vizantijskimrukama, stanovništvo u tim krajevima bilo je skoro isključivo srpsko. To stanovništvo nijenikako trpelo Vizantijce i bilo je spremno da se svakog momenta ponovo digne na ustanak.Znajući da su ovi osvojeni krajevi jako nepouzdani, a da se ne može više zadržavati uRaškoj car Isak Anđel se odluči da pozove Nemanju na pregovore o miru. Ovo je sada biobitno nov momenat u odnosima Raške i Vizantije, car poziva župana da se pregovara.Završeno je sa klečanjem pred carem, sada se pregovara na ravnopravnoj nozi. Nemanjaništa više od toga nije ni mogao poželeti, sve ono što se on trudio za protekle godinesadržano je u ovom pozivu. Car više ne shvata Rašku kao deo svoje teritorije i župana kaosvoga vazala sa kojim može da radi šta hoće, većRašku vidi kao nezavisnu državu i

Nemanju kao njenog vladara.

Nemanja je odmah prihvatio ove pregovore verovatno zadovoljan sa ovim pozivom. Ovajpoziv ga je morao obradovati iz više razloga. Osim što ga je car na taj način priznao kaonezavisnog vladara, Nemanja je dobio priliku i da ovaj rat sa Vizantijom na vreme prekine.Iako Raška nije poražena, izgubila je samo jednu bitku, postojala je realna opasnost daVizantija ipak smogne snage ili da se pojavi neki darovit vladar (što u Vizantiji nije bilaretkost) koji bi uspeo da ovog gorostasa ipak trgne iz letargije. Tada bi sve ono što je onstvarao više od dvadeset godina došlo u opasnost. Pretila je istovremeno i opasnost odUgarske, a car Fridrih Barbarosa se u međuvremenu u Svetoj zemlji u nekom nabujalompotoku udavio. Raška nije imala niti jednoga saveznika tako da upuštanje u bilo kakveratove za sada nije imalo nikakvog smisla. Stoga je mnogo pametnije primiriti se iprihvatiti one uslove koje diktira Vizantija, koji ionako ne mogu biti suviše teški jer niVizantija ne sme suviše rizikovati sa diktiranjem teških uslova. Možda bi suviše teškiuslovi odbili Rašku od mira i prisilili je da nastavi rat, a Vizantija nema ni snage, a ni voljeda dalje ratuje. Kroz ove kalkulacije, kojima se mora priključiti i to da je Nemanja bioveoma star, preko sedamdeset godina, te da je i on verovatno težio smirenju i učvršćenjusvojih tekovina, prolazio je verovatno raški župan.

Mora da je i vizantijskom caru bilo mučno pregovarati sa raškim županom, sa istim onimkoji je pre dvadesetak godina dolazio kod cara Manojla bosonog i sa konopcem oko vratamoleći za milost. Sada isti taj župan dolazi na pregovore, ali ovaj put kao ravnopravanpartner. Sami pregovori nisu dugo trajali, niti je Vizantija tražila nešto što Raška nije moglaispuniti, a isto tako ni ovi nisu mnogo zatezali većsu pristali na sve ono što je vizantijskicar tražio. Nemanja je morao da vrati Vizantiji samo ono što je osvojio u poslednjihnekoliko godina, ali mnogo toga je i ostalo. Vizantija je kao pogranična mesta imala sadaBeograd, Ravno, Niš, Skoplje, Prizren, Kroju i Lješ.

9. Nemanja ustupa presto sinu Stefanu

Nemanjina država je obuhvatala na severu oblast između Zapadne i Velike Morave, naistoku je to Zagrlata, Dubočica, oblast oko Vranja. Na jugu Srbija se širi na Kosovo i Lab,Hvosno i Gornji i Donji Pilot na putu od Prizrena u Skadar. Na zapadu, to je možda inajvažnije. Pod Nemanjinu vlast spadaju Zeta, Trebinje i Hum. Sada je Srbija izlazila namore, ali i na tri velike doline: moravsku, kosovsku i metohijsku. Bila je to sada velikadržava sa sigurnim i jakim temeljima. Sam položaj dozvoljavao je Srbiji da ona sadapostaje odlučujući faktor stabilnosti na Balkanu. Ništa se od sada na Balkanu ne možedesiti, a da to prođe mimo Srbije.

Srbija je Vizantiji ulivala veliko nepoverenje i vizantijski car je takav popustljiv stav premaNemanji zauzeo isključivo zbog same njegove snage i vlastite slabosti. Da su se Grcipribojavali Srbije vidi se iz jednog njihovog ugovora kojeg su sklopili sa Dubrovnikom.Jedno vreme Dubrovčani su priznavali vrhovnu vlast normanskoga kraljevstva, ali kada suNormani zaratili sa Nemcima, njima se normanska zaštita učinila nesigurnom. Stogaodluče da opet pristanu uz Grke. Godine 1192. Dubrovčani su svoje odnose sa Vizantijomregulisali ugovorom. Iz ugovora se jasno videlo koga se sve Vizantija pribojava, odnosno

koga smatra glavnim protivnicima. Tako se Dubrovčanima, dok su pod zaštitom Vizantijezabranjuje da sklapaju saveze sa Nemcima, Ugarima, Normanima, Venecijom, ali sa ivelikim županima Raške. Ovo je bilo veliko priznanje za Rašku. Od vazalne države zakratko vreme, po sopstvenom priznanju Vizantije, ona se pretvorila u jednog od glavnihnjenih protivnika.

Car Isak Anđel je bio svestan da ni ovaj ugovor koji je sklopljen sa Nemanjom, neće ovogadugo držati na miru. Onoga momenta kada se oseti dovoljno jakim Nemanja će opet udaritine bi li povratio ono što je morao Vizantiji vratiti. Odnosi snaga su se bitno izmenili. Raškaneprestano jača dok Vizantija strašno slabi. Sam ugovor ne predstavlja nikakvu sigurnostza Vizantiju. Potrebno je Srbe vezati, ali kako se to ne može učiniti sa pretnjom i vojnomsilom, ostaju samo ženidbene veze. I inače ovo sredstvo je bilo omiljeno Grcima onda kadanisu bili u stanju nekoga da zadrže pod kontrolom. Stvarajući rodbinske veze izmeđuvladajućih porodica, odnosno ženeći i udajući međusobno princeze i prinčeve, ostvaruje semnogo čvršća veza no što bi se ostvarila bilo kakvim ugovorom. Vizantija ponudi Nemanjida se njegov sin, Stefan (kasnije Prvovenčani) oženi sa sinovicom cara Isaka II Anđela poimenu Jevdokija (ćerka carevog brata Aleksija i Eufozine Dukene).

Osim što je dobio za ženu jednu od vizantijskih princeza Stefan je dobio i titulusevastokratora koja se davala samo carskim rođacima. Sa tom titulom Stefan je dobio pravoda u svečanim prilikama nosi sjajnu dvorsku uniformu, što je trebalo da ima psihološkiefekat na okolinu. U tim pregovorima, čini se, pao je i dogovor da Nemanjino mestovelikog župana nasledi upravo Stefan, iako je on bio mlađi sin. Najstariji sin Vukan je, potome, bio obavezan da prizna starešinstvo mlađeg. To je bilo nešto sasvim novo u Srbiji.Velikožupanski presto je do sada uvek nasleđivao najstariji sin, a u nekim prilikamavladala bi sva braća dok bi najstariji opet bio prvi po starešinstvu. No, sada se od togaodstupilo. Zašto?

Interesantno bi bilo znati zbog čega su se Vizantijci pri pregovorima oko udaje njihoveprinceze odlučili za mlađeg Nemanjinog sina Stefana, a ne najstarijeg Vukana. Bilo jejasno da Grci pokušavaju da sa ženidbenim vezama ostvare ono što nisu uspeli na vojnomplanu. Srbe oni viši nisu mogli vojno savladati i ostala im je jedina mogućnost u stvaranjurodbinskih veza sa vladajućom dinastijom u Raškoj. Oženivši naslednika raškog prestola sasvojom princezom i davši mu neku od svojih visokih dvorskih titula, Grci su mislili daostvare odlučujući uticaj na poslove u Raškoj. Sledeći tu logiku bilo bi za očekivati da zasvoga zeta odaberu Vukana, pošto je on najstariji sin Nemanjin koji će po svimdotadašnjim pravilima da postane vladar Raške. Međutim, mimo svih očekivanja u carskuporodicu Vizantije ne ulazi Vukan većto mesto zauzima mlađi brat njegov, Stefan. To štoje u to doba Vukan bio katolik ne menja mnogo na stvari. U Nemanjinoj porodici ne bi biloprvi put da se zarad državnih interesa promeni vera. Jedini logički odgovor na ovo pitanjejeste da je u doba pregovora Vukan verovatno većbio oženjen, dok Stefan to nije bio. Potome Vizantijcima i nije ostalo mnogo da biraju. Najstariji Nemanjin sin Vukan je oženjen.Najmlađi sin Rastko je suviše mlad i većokrenut ka svešteničkom pozivu. Ostao je jošsamo jedan sin, srednji Stefan.

Da bi ušao u porodicu vizantijskog cara Nemanja je morao da ostvari i izvesne uslove.

Najvažniji je bio taj da onaj sin koji postane vizantijski zet mora da nasledi ivelikožupanski presto. Tu se sada otvaralo nekoliko problema. Najstariji sin Vukan bitrebalo po svim pravilima da nasledi Nemanju, ali on kao oženjen ne može da se sadaponovo ženi vizantijskom princezom. Jedini koji to može jeste Stefan, ali on opet kaomlađi ne može da nasledi Rašku. U toj, dosta komplikovanoj situaciji, Nemanja jejednostavno odlučio. Za carskoga zeta ide Stefan koji će biti i naslednik velikožupanskoganaslova u Raškoj. Prema tome, Nemanjin naslednik će biti Stefan, iako je mlađi, a neVukan koji je stariji i kome bi trebalo da pripadne Raška. Nemanja je tada presekao tusituaciju i odredio da Stefan bude taj koji će naslediti Rašku i koji će biti veliki županRaške. Ovde nije u pitanju nikakva veća naklonost Nemanjina prema Stefanu, kako tomožda može da izgleda, većdržavna potreba. Nemanji je bilo i te kako stalo da neki odnjegovih sinova uđe u carsku porodicu Vizantije, a kako je to mogao biti samo Stefan to jei njegova odluka bila u tom smislu. S druge strane i sam Vukan je u to doba bio katolikkome je izgleda čak i žena bila katolikinja, što bi možda izazvalo kasnije i veće potrese.Verovatno je da bi Vukan pokušao da potisne pravoslavlje i da katoličanstvu pruži sveuslove za razvoj u Raškoj. Kako je jezgro države, Raška, bila duboko pravoslavna zemlja,to je veliko pitanje kako bi se sve to završilo. Verovatno nekim sukobima i kasnijeraspadom države. Sve ovo uzimajući u obzir, Stefan je bio bolji kandidat za župana.Imajući u vidu prvenstveno državni interes Nemanja je žrtvovao mnoge do tada ukorenjeneobičaje, shvatajući srpske zemlje kao jednu celinu čije se jedinstvo ne sme ničim ugroziti.

Sam Nemanja, iako je ratovao celoga svoga života protiv Vizantije, video je u njoj ijedinog mogućeg pravog uzora za daljnji nastavak srpskog državnog života. On je bio podvelikim uticajem vizantijske kulture i mnoge stvari koje je sprovodio bile su direktnoinspirisane bašprimerom iz Vizantije. Postavljanje Stefana za naslednika i njegovovezivanje rodbinskim vezama za Vizantiju govori bašu prilog tome. Vizantija, ma kolikomu do sada bila neprijatelj, jeste onaj uzor kojem je on stremio, tim više što je to bilapravoslavna zemlja iz koje je i Srbima došla ova vera.

Starijem sinu Vukanu, kao neko obeštećenje za izgubljeno mesto velikog župana, Nemanjaje dodelio Zetu i Trebinje. Zeta je do ujedinjenja sa Raškom bila samostalna. Ona je preRaške bila nezavisna država, i kao takva bila je puna separatističkih težnji. Sa dobijanjemposebnog vladara, koji je ipak morao da priznaje župana za starijeg, u Zeti su donekle bilezadovoljene želje za samostalnošću. S druge strane, bilo je sigurno da u Zeti, koja je bilakatolička, ima mnogo onih koji žele tešnje veze sa Zapadom i koji nisu odobravaliNemanjino vezivanje uz Vizantiju. Vukan se nekako od 1195. godine naziva kraljem tihoblasti, a u to doba Nemanja je jošbio živ. Ova titula kralja nije nikako pripadala Vukanujer mu je Nemanja dodelio titulu velikog kneza. Pretpostavlja se da je Vukan došao donaziva kralja tako što se oženio nekom od devojaka koje su pripadale staroj zetskojkraljevskoj lozi, pa je uz ženu dobio i tu titulu. Da Nemanja nije bio ni malo naivan i da jeočekivao da će se Vukan ipak pobuniti protiv Stefana, vidi se iz toga što je Zahumlje, kojeje uz Zetu i Trebinje, kojima je vladao Vukan, držao Vukanov stric i Nemanjin bratMiroslav. Ovaj je trebalo da iz najbližeg susedstva motri na Vukana i na njegove ambicijeTo je sve bilo dosta dobro zamišljeno, ali situacija nije išla bašonako kako je to Nemanjahteo.

Nedugo nakon toga došlo je i do promena odnosa između Vizantije i Ugarske. Iako jezahvaljujući Vizantiji došao do ugarskoga prestola, Bela III je pred kraj svoje vladavineodjednom izmenio svoju politiku prema ovima. Do tog momenta on je uglavnom sarađivaosa Grcima. Međutim uskoro je osetio da je Vizantija toliko oslabila da bi Ugarska mogla daostvari ekspanziju ka jugu.

Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

11. Vukanova pobeda i poraz12. Sveti Sava miri braću13. Uspesi u spoljnoj politici14. Srbija kao kraljevina15. Crkvena nezavisnost16. Smrt kralja Stefana Prvovenčanog17. Kralj Radoslav18. Kralj Vladislav i smrt Svetog Save19. Novi kralj UrošI "Veliki" (Hrapavi)20. Restauracija Vizantije

11. Vukanova pobeda i poraz

Vukanove žalbe papi na jeres u Bosni nisu nikako prestajale tako da konačno 1200. godineRim obaveštava ugarskoga kralja Emerika o jereticima u Bosni i traži od njega da ih satre.Ipak, papa savetuje Emerika da prvo pokuša lepim putem, odnosno naređuje mu da se prvoKulin banu obrati lepim, pa ako ovaj jeretike ne otera iz zemlje i ne popleni im imanja,onda da sam Emerik to učini. Emerik je pozvao Kulina na odgovornost (1201.) a on jeuspeo da se odbrani time što je tvrdio da je on mislio da se radi o pravoj veri. Da bi jošvišeu to ubedio papu, Kulin mu šalje u Rim neke od jeretika (patareni) da bi ovome objasnilisvoja učenja. Na to papa kasnije pošalje u Bosnu svoje ljude, koji su trebali da na licumesta ispitaju o kakvoj se jeresi radi. Tokom 1202. i 1203. godine papini izaslanici suboravili u Bosni, a Kulin ih je lepo dočekao i izlazio im u svemu u susret. U samo proleće1203. godine uz reku Bosnu na Bilinu polju sakupio se sabor svih bosanskih zvaničnikakoji su tada priznali rimsku crkvu i obećali da više neće skretati u jeres. Sa toga skupaostala je sačuvana jedna povelja u kojoj se nalazi pismeno odricanje od bogumilstva, a radiupečatljivosti prenosimo najinteresantnije delove ove povelje: "Najprije se odričemo jeresikojom smo ozloglašeni i priznajemo crkvu rimsku za svoju majku, glavu svegahrišćanskoga jedinstva", "Nećemo se više kao do sada, zvati hrišćanima nego braća jer bise time činila nepravda drugim hrišćanima", "Kada umre starešina od sada će za svavremena ubuduće, načelnici sa savetom bogoljubne braće birati poglavara da ga jedinipapa potvrdi". Ovde se očigledno radilo o pismenoj zakletvi vodećih ljudi bosanskihmanastira, budući da se čitava ova pismena zakletva odnosi najvećim delom na formumanastirskog života i vršenja verskih obreda. Svega je u njoj bilo, počev od toga da će semonasi međusobno nazivati braćom, a ne hrišćanima pa sve do postova, pričesti, pojanja,

odeće, obuće, itd.

Sa ovim veoma veštim postupcima, na ovaj način, Kulin je uspeo da otkloni sve oneneugodnosti koje mu je Vukan priredio. Od samoga početka ovih događaja mora da je onbio svestan toga da iza svega ovoga stoji samo Vukan. S druge strane, ovakvi Vukanovipostupci se mogu objasniti jedino time da je on imao neke pretenzije na Bosnu, te da jeračunao da će na ovaj način najlakše skršiti Kulina. Sva njegova nada bila je u papi, apreko njega, računao je on, Ugari će intervenisati u Bosni, što bi opet njemu otvorilopriliku da uradi i nešto više od onoga što bi po svojoj snazi inače mogao.

Odnosi između Vukana i pape Inoćentija III bili su veoma dobri, što se jasno vidi i izpapinog pisma (1199.) "predragome u Hristu sinu Vukanu svetlome kralju Dalmacije iDuklje", kako ga papa naziva, te da je iz njegovih pisama razumeo "žar njegovepobožnosti, naime da će rimsku crkvu, majku njegovu, posle Boga nadasve ljubiti ičastiti".O tome koliko je papa bio i iskren može se diskutovati, ali upravo zahvaljujući ovakvimpapinim pismima on se i ohrabrio za kasniji napad na Stefana.

Nedugo nakon toga ugarske trupe su provalile u Srbiju (proleće 1202. godine), a u ovojakciji aktivno učešće uzeo je i sam Vukan. Stefan je veoma brzo bio slomljen i uskoro jepobegao. Nakon pobede Emerik dozvoli Vukanu da ovaj uzme naziv velikog županaRaške, međutim ugarski kralj je sebi uzeo naziv kralja Srbije i on je vekovima nadaljekrasio ugarsku kraljevsku titulu. Vukan je dobio Rašku i nišku oblast, ali morao je Emerikuda prepusti oblast istočno od Morave. Nadalje, Emerik je bio veoma aktivan kod pape daovaj Vukanu pošalje kraljevsku krunu i da Srbiju podvede pod uticaj rimske kurije. Izgledada je papa bio veoma oprezan i da njemu ova Emerikova osvajanja nisu bila bašubedljiva.Stoga je uz dosta otezanja poslao nalog arhiepiskopu Kaloče u Ugarskoj da obiđe Srbiju ida poseti Vukana, ali i srpsku vlastelu i episkope te da mu o svemu šta je video javi.Zapravo, papa nije žurio jer nije bio siguran kako će Vukan biti prihvaćen na prestolu, dokje s druge strane bilo veliko pitanje kako će vlastela i crkveni velikodostojnici da prihvateovako naglu promenu vere. Ostaje nejasno da li se papsko poslanstvo ikada pojavilo iobavilo sve ove zadatke koje mu je dao papa. Najverovatnije da nije, jer su događajikrenuli tolikom brzinom da verovatno nije ni bilo vremena da se sve to uradi.

Ovaj sukob braće oko prestola naneo je ogromne štete Srbiji i izazvao je veliku sablazan."Hoću ovde da ispričam mržnju braće, a ustežem se od stida" (Teodosije). No, samomeugarskom kralju Emeriku uskoro se pojave novi problemi, jer se bugarski kralj Kalojan,koristeći Emerikovu zauzetost ratom u Češkoj, osmeli i napadne i zauzme od UgaraBraničevo. Istovremeno, on je napao i Srbiju zauzimajući Nište odvodeći masu ljudi uropstvo (1203.)

Sada je istok Srbije bio u bugarskim rukama. Tu priliku je tada iskoristio Stefan i započeosvoju borbu za povratak županskoga prestola. Gde je on bio do tada, da li u bugarskoj ilimožda u Bosni kod bana Kulina, ne zna se. Isto tako ne zna se ni uz čiju je on pomoćzapočeo borbu protiv Vukana. Nalet Bugara nije oborio Vukana, ali je njegov položaj sadabio i te kako ozbiljno uzdrman.

O ovome se periodu zna jako malo i u postojećim izvorima ne postoji mnogo podataka ovođenim borbama, većse isključivo spominje strašno stradanje. Osim ratnih strahota, došlaje i glad. "U takvom neprijateljstvu i preganjanju između braće bila je srpska zemlja uvelikoj nevolji, kao u nekoj teskobi, opustevši od mnogo plenjenja i prolivanja krvi,propadajući do kraja od gladi zbog neoranja, tako da su se mnogi razišli po tuđoj zemlji."(Teodosije). Razaranja su bila strašna i izgleda da su oba brata koristila mnogo stranihplaćenika, mada Stefan Prvovenčani za tako nešto optužuje isključivo Vukana kao što gaoptužuje i za to što nije poslušao Nemanjinu zapovest u vezi nasleđa prestola "Jer on ostavizapovedi gospodina i oca svojega, i bi prestupnik. Jer izvede inoplemenike na otačastvosvoje, i oduze mi zemlje i opustoši ih, ne poslušav, svirepi, zapovedi Gospoda, koji reče:Poslušaj oca i mater, i ostalo.." (Stefan Prvovenčani). Dalje Stefan navodi kako je Vukanimao dosta vojske "iako su s njime inoplemeni pukovi bili mnogobrojni,..", i on je imaodosta vojske, što na posredan način priznaje "Jer, pobediv ih silom svojom, povrati me opetu otačastvo svoje". Ovde se Stefan hvali da je presto zadobio lomeći Vukanovu silu svojomsilom, što zapravo znači da je on imao pomoćsa strane, bugarsku verovatno.

Stefan je započeo svoju borbu negde tokom 1203. godine,što se slaže i sa bugarskimupadom, tako da odatle i idu pretpostavke da su ga ovi pomagali. Međutim, on svoju vlastnije povratio odjednom, to je išlo postepeno, tako da je tek 1205. godine uspostavljenostaro stanje. Taj period je bio pun krvavih sukoba što biografi jasno navode uz stalneoptužbe na račun Vukana. "Ali, iako je mnoge narode skupio i mada se svim sredstvimatrudio višerečeni veliki knez Vukan – na grad neoborivi što na molitvi i na blagoslovuočevu osnovan beše, na samodršca Stefana, u stvari, navaljujući – razbijaše se, i ništa odsvojih zamisli ostvariti ne mogade" (Teodosije). Borbe su bile stalne, a Stefan je u njimaimao dosta uspeha "Jer mnogo puta bivši posramljen od njega, i odbijen dajući plećazajedno sa inoplemenicima koji bejahu s njim, sa stidom se kući vraćahu, i strahom obuzetiu tesnacima puteve za sobom od Stefana zaziđivahu" (Teodosije).

Tek od 1205. godine uspostavilo se pređašnje stanje: Stefan je opet veliki župan dok jeVukan veliki knez u Zeti. U međuvremenu od 1202. godine, kada je Vukan uspeo da osvojivlast pa sve do 1205. (ili 1204.) godine, kad ju je Stefan povratio, desilo se mnogopolitičkih promena koje su išle uglavnom Stefanu u korist. Nekako su svi događaji napolitičkoj sceni slabili Vukana i omogućili Stefanu mnogo širi manevarski prostor zanjegova dejstva. Tokom 1202. godine otpočele su pripreme za četvrti krstaški rat. Iako sekao duhovni pokretačovoga rata spominje uvek papa Inoćentije III, u pozadini celogpoduhvata je bio mletački dužd Enriko Dandolo. Ovaj dužd je verovatno najinteresantnijafigura cele mletačke istorije. U to doba on je imao skoro devedeset godina, bio je slep iveoma teško pokretan, ali i pored svega u diplomatskim i zakulisnim radnjama bio jenenadmašan. Za interese Venecije bio je spreman sve da žrtvuje i sada mu se ukazalaprilika za to.

Venecija je oduvek želela da osigura svoj nadmoćan položaj na Istoku i u tome je imaladosta i uspeha. Većduže vreme mletački trgovci imali su najveće moguće privilegije pritrgovini sa Vizantijom, međutim ove privilegije nikada nisu bile sigurne pošto su uVizantiji često izbijale pobune u kojima bi mletački trgovci bili u veoma opasnoj situaciji.Nisu bili retki ni njihovi pokolji od razularene svetine u Carigradu, stoga su i vojni sukobi

sa Vizantijom bili uobičajena stvar. S druge strane i drugi italijanski gradovi, najviše Piza iĐenova, neprestano su se trudili (ne bez uspeha) da istisnu Veneciju sa njenogprivilegovanog položaja. Doduše, tu je i Vizantija često mešetarila, dodeljujući Pizi iĐenovi slične privilegije poput onih koje je imala i Venecija i time stvarala konkurentskunetrpeljivost između njih. Dužd Dandolo je mislio da je došlo vreme da se ova stalnanesigurnost Venecije jednom konačno reši i to tako da se sruši Vizantija. Sama Venecijanikada nije imala dovoljno vojnih efektiva da bi bila u stanju da tako nešto sprovede, a istotako nju nisu interesovala ni teritorijalna proširenja većsamo trgovačke privilegije.Vizantija je bila ranjiva sa svih strana, a njena najslabija tačka je bila svakako slabost njeneflote. S druge strane, Venecija je u odnosu na Vizantiju bila neuporedivo jača na moru iDandolo je rešio da tu prednost iskoristi do kraja.

Krstaši su se počeli okupljati u Mlecima (1202.), a u ovoj vojsci bili su uglavnom Francuzi,pod vođstvom Bonifacija Monferatskog. Njihov plan je bio da se napadne prvo na Egipat,ali put za Egipat je vodio samo preko mora. Oni sami nisu imali brodova, kao što nisu imalini novac da bi platili prevoz. U prvo vreme su krstaši izgleda mislili da će uspeti da sakupeogromnu sumu od 85.000 maraka srebra koju je Dandolo tražio za njihov prevoz, pa su natu cenu koju je ovaj tražio i pristali. No, kada je trebalo da se počne sa ukrcavanjemispostavilo se da oni to ne mogu da plate. Baštada je došao do izražaja i diplomatsko –trgovački genije venecijanskog dužda Dandola. On sam nije bio rad da preveze krstaše uEgipat, budući da su tada Venecijanci sa ovima imali razvijenu trgovinu, te stoga dolazi nagenijalnu zamisao. On predloži krstašima da ih venecijanski brodovi prevezu na željenomesto, ali kako ovi nemaju novca da plate vozarinu, za uzvrat će obaviti neke vojne uslugeza Veneciju. Kao prvi cilj Dandolo im odredi osvajanje grada Zadra koji su u to doba držaliUgari. Dandola uopšte nije smetalo to što je i ugarski kralj bio pristalica krstaškog pohoda ičak obećao da će mu se pridružiti. Papa Inoćentije III je pokušao da ove pregovore sprečino u tome ne uspeva. Krajem novembra 1202. godine krstaši su ispunili deo svoje pogodbesa Venecijom i napali Zadar koji je veoma lako pao. Stanovnici Zadra su pokušali da seodbrane tako što su po zidinama grada istakli krstove, no ništa nije pomoglo, krstašizauzmu grad i predaju ga Venecijancima.

Ovo je bila tek predigra za ono što je tek trebalo da dođe. U to doba kod dužda Dandolavizantijski princ Aleksije Anđel, sin cara Isaka II (srušen 1195 godine), zatraži pomoćne bili se vratio na presto. Ovaj princ je prethodno imao dosta lutanja po Zapadnoj Evropitražeći pomoć, ali niko ga nije ozbiljno shvatao pa ga je u okviru toga i papa Inoćentije IIIodbio. Jedini koji je stvarno želeo da mu pomogne bio je njegov zet Filip Švapski, no kakoon sam nije bio u stanju da Aleksiju obezbedi vojsku to ga uputi na mletačkog dužda. Zavreme dok su krstaši boravili u osvojenom Zadru, počeli su pregovori između Aleksija ivenecijanskoga dužda. U ovim pregovorima Aleksije krstašima obećava sve ne bi li ihizmolio za pomoć. Između ostalog on im obećava veliku sumu novca (što njih najviše iinteresuje) kao i pomoćpri daljnjem krstaškom pohodu. Kako je bio potreban i pristanakpape, to Aleksije Inoćentiju III obećava crkvenu uniju. U ovim pregovorima svi su videlineki svoj interes. Krstaši će dobiti veliki novac, papa crkvenu uniju, a Aleksije postativizantijski car. Ipak, u pozadini stoji Enriko Dandolo sa svojim vlastitim planovima koji sesastoje jedino u tome da što više oslabi vizantijsko carstvo, a po mogućstvu i da ga uništi.Vođa krstaša Bonifacije Monferatski nije imao težak zadatak da ubedi ostale krstaše da

napadnu na Carigrad, obećana nagrada je bila dovoljno jak razlog.

Izgledalo je da ovo savezništvo ima sve šanse za uspeh. Sporazum je sklopljen na Krfu(maj 1202.), a 24. juna flota sa krstašima je stigla pod Carigrad. Na putu za Carigradosvojen je i Dubrovnik i Dračkoji su odmah priznali novoga cara. Galata je brzo pala,Zlatni rog takođe i ceo Carigrad je konačno 17. jula 1203 godine bio zauzet. Car AleksijeIII je pobegao, odnoseći sa sobom ogromnu količinu državnog novca, a krstaši su seulogorili pred carigradskim zidinama, očekujući da im se isplati nagrada.

Na vizantijski presto je ponovo vraćen oslepljeni Isak II dok je Aleksije IV (inicijatorceloga poduhvata) proglašen njegovim savladarom. Da dovođenje krstaša nije bio pametanpotez, uverio se Aleksije veoma brzo. Obećanu nagradu krstašima on nikako nije mogao dasakupi jer je stanovništvo odbijalo da plati ovaj nenadani danak mrskim Latinima. Ovonezadovoljstvo se pretvorilo u pobunu u kojoj je krajem januara 1204. godine sam Aleksijepoginuo, dok je car Isak II ponovo bačen u tamnicu, gde je uskoro i umro. Svetina tada napresto dovede novoga cara koji se zvao Aleksije V Duka Murzuful (zet Aleksija III, koji jeoženio bivšu ženu Stefana Prvovenčanog, Jevdokiju).

Krstaši, ulogoreni pod gradom, nisu mirno posmatrali sve ove događaje. Budući da su znalida novi car neće hteti da im isplati ono što im je poginuli Aleksije IV obećao, oni napadnu izauzmu Carigrad (13. april 1204. godine). Osveta je bila strašna, tri dana i tri noći trajala sukrstaška nasilja po zauzetom gradu. Ovaj napad krstaša je bio detaljno isplaniran, kao što jebilo isplanirano i to kako će se carstvo podeliti između krstaša i Mlečana. Samim time isudbina IV krstaškog rata je bila zapečaćena, niko više nije o njemu ni razmišljao.

U to doba i sama Ugarska je prolazila kroz velika previranja. Većje rečeno da je kraljEmerik imao sukoba sa svojim bratom Andrijom oko ugarskoga prestola. U prvimsukobima Andrija nije mogao da se pohvali nekim uspesima, ali ako ništa drugo, bio jeuporan. Tokom 1199. godine Andrija se opet buni protiv Emerika, ali i ova njegova pobunase loše završila, tako da je morao ponovo kod kralja da traži milost. Emerik mu opetoprosti, ali 1202. godine ponovo izbija Andrijina pobuna. Andrija je bio veoma blizukrajnjeg uspeha i izgledalo je da Emerika više ništa ne može spasiti. Odlučujući susretdveju armija odigrao se kod Drave, nedaleko od Varaždina. Obe vojske, od kojih jeAndrijina bila neuporedivo jača, stajale su na suprotnim stranama ove reke. U to vreme nitijedna od njih nije bila spremna da prva započne bitku. Videći da neće imati snage dasavlada Andriju, Emerik se odluči na očajnički potez. Jednostavno pređe reku na konju iuđe u logor Andrijine vojske i tako sam projaši kroz njega pitajući ko je od vojnikaspreman da podigne ruku na njega kao svoga zakonitoga kralja. Ovaj njegov postupak jeizazvao zaprepaštenje, a zatim euforiju oduševljenja među Andrijinim vojnicima koji svilistom pređu na Emerikovu stranu. Andrija dugo nije znao šta se događa u njegovomlogoru, a kada je konačno saznao bilo je kasno. Uhapšen je i zatvoren je u Varaždin u kuluKneginec, gde je ostao sve do 1204. godine, kada je Emerik i umro. Svi ovi događaji kojisu se odvijali sprečavali su stoga Ugare da se aktivno mešaju u poslove svojih suseda i to jeosnovni razlog zbog čega je i Vukan ostavljen bez pomoći. Bašu to doba Stefan je lomioVukanovu pobunu uz verovatnu bugarsku pomoć, a Ugari zauzeti svojim problemima nisu

imali vremena za Vukana.

Na tlu vizantijskog Carstva formirano je više država od kojih je svakako najznačajnijelatinsko Carstvo za čijeg je cara proglašen grof Balduin Flandrijski. Ovaj izbor je bio mimosvih očekivanja jer su mnogi na prestolu većvideli vođu krstaša Bonifacija Monferatskog.No, kako je Dandolo smatrao da Bonifacije predstavlja suviše jaku ličnost na koju on nećemoći da utiče, to je spletkarenjem doveo svojim uticajima podložnijeg Balduina. Samolatinsko Carstvo je obuhvatalo jednu četvrtinu teritorije Vizantije, dok su Mlečani odpreostalog dobili jednu polovinu. Oni su dobili pod svoju kontrolu ono što je njih najviše iinteresovalo, a to su bile luke i ostrva na putu od Venecije do Carigrada (jonska ostrva, deoKiklada i Sporada, jugozapadni deo Peloponeza, Galipolje, deo Albanije i Krit). Ostatakvizantijskog carstva je bio podeljen kao carsko leno vitezovima iz krstaške vojske. Posklopljenome dogovoru Venecijanci su držali i tri osmine Carigrada dok je ostatak držaocar Balduin.

Dok su trajale ove borbe oko Carigrada, opštu zbrku iskoriste Bugari i njihov vladarKalojan zauzme skoro ceo vizantijski zapad, između ostalih i gradove Prizren, Skoplje,Ohrid i Ber. Iz tog doba datira i njegov upad u Srbiju i stvaranje uslova za povratakStefanov na županski presto u Srbiji. Kalojan je kontaktirao sa papom Inoćentijem IIIpokušavajući da od njega dobije kraljevsku krunu, što mu je na kraju i uspelo. Godine1204. (8. novembra) kardinal Lav kruniše Kalojana za kralja Bugarske. To je značilo iproširenje papskog uticaja i na Bugarsku. Papa je nekako u to vreme sa ugarskim kraljemEmerikom i raspravljao pitanje oko Vukanovog krunisanja. Vukan je tada jošuvek bio navlasti, ali njegova pozicija je izgleda bila toliko uzdrmana da papa nije želeo ništa darizikuje krunišući nekoga ko može svakoga momenta da padne sa vlasti.

Osnaženi Kalojan je odmah nakon svoga krunisanja počeo da napada na novoosnovanolatinsko Carstvo. Vizantijsko plemstvo mu je pružilo pri tome ogromnu pomoćnudeći mučak carsku krunu, samo da bi ih on oslobodio omrznutih Latina. Kalojan je i bez toga biovoljan da napadne Latine i njegov upad u Trakiju bio je uskoro krunisan ogromnimuspehom. Kod Jedrena 14. aprila 1205. godine on razbije Latine, a samoga cara Balduinazarobi. Sami Latini su ovde doživeli pravi masakr od kojega se više nisu ni oporavili.Katastrofu je uskoro upotpunila i smrt Bonifacija Monferatskoga koji je takođe poginuo,opet u borbi sa Bugarima (1207.). Kalojan je dozvoljavao svojoj vojsci užasna divljaštva iosim Latina strašno je stradalo i samo grčko stanovništvo tako da je Kalojan dobio nadimak"romejoubica". Tada je na carigradskom prestolu sedeo brat Balduinov, HenrihFlandrijski.

Bugarska ekspanzija i aktivnost je naglo prekinuta onda kada je pri opsadi Soluna na dan 8.oktobra 1207. godine kralj Kalojan poginuo od ruke jednoga svoga vojvode. Ovo nijepredstavljalo neko posebno olakšanje za latinsko Carstvo, jer je ono sada bilo ugrožavanood strane dve grčke države koje su osnovane u Maloj Aziji – nikejsko i trapezuntskocarstvo.

Sama Bugarska je planula u građanskom ratu kada je naslednik Kalojanov maloletni JovanAsen (sin Asena I) bio srušen od strane sestrića Kalojanovog po imenu Borilo. Ni Borilovo

vladanje nije počelo sretno, jer mu Mađari otmu Beograd i Braničevo i oduzmu i zemljesve do današnje Ćuprije u Srbiji. Istovremeno podigne se protiv Borila i neki Kalojanovsrodnik po imenu Strez.

Šta se dešavalo u Srbiji za svo to doba? U vreme ovih poslednjih događaja na prestolu uSrbiji većje bio Stefan koji je na neki način uspeo da potisne Vukana. Pretpostavlja se daje najkasnije do 1205. godine Stefan bio ponovo veliki župan, a nije nemoguće da seStefanov povratak desio i 1204. godine. Ostaje tajna uz čiju pomoćje on potisnuo Vukana.Ne zna se isto tako i gde se Stefan sklonio od Vukanovih napada, da li je to bila Bosna iliverovatnije Bugarska. U ovim pretpostavkama prednost dobija mišljenje da je Stefanuutočište dala Bugarska i njihov vladar Kalojan, budući da se upad Bugara u Srbiju (1203.godine) bašpoklapa sa vremenom borbe braće oko prestola. Naime, negde tokom 1202.godine Stefan je pao, a Vukan je zauzeo presto, da bi 1203. godine došlo do bugarskogupada u Srbiju, a već1204. ili 1205. godine Stefan je ponovo veliki župan. Da su Bugaribili ti koji su verovatno pomogli Stefanu potvrđuje i kasnije ponašanje Stefanovo premaStrezu, rođaku bugarskoga kralja Kalojana, koji je bio verovatni Stefanov saveznik.Osećajući zahvalnost prema pokojnom Kalojanu, bez čije pomoći ne bi mogao povratitipresto, Stefan je nesebično pomagao Kalojanovog rođaka Streza u njegovim kasnijimpokušajima da se dočepa bugarskog prestola. Ipak, Stefanovu zahvalnost ne treba nikakopreuveličavati, pomoćStrezu sigurno nije bila data bez neke koristi koju je Stefan u tomevideo.

Oko 1204. ili 1205. godine Stefan je ponovo vladar u Srbiji i čini se u bašnajkriznijemtrenutku po Srbiju. Vizantijsko carstvo je palo, pri tome rušeći mit o svojoj neuništivosti iistovremeno ostavljajući mnoštvo dilema iza sebe. Sve one države koje su stvorene nateritoriji Vizantije nisu bile u stanju da ovo carstvo zamene, a razloga za to je bilo mnogo.Jedan od najvećih je bio svakako u veoma agresivnom nastupu rimske crkve koja jepokušala da na prisilan načini pokatoliči za kratko vreme ono što je vekovima bilopravoslavno. Tako je prvi korak Latina nakon osvajanja Carigrada bilo prisilno smenjivanjetadašnjeg patrijarha i postavljanje Venecijanca Tome Morozina, kao i postavljanje joštrinaest mletačkih kanonika. Ovo je moglo samo izazvati otpor. Grci su se ipak bili održaliu Nikeji ("grčko carstvo") gde je vladao Teodor Laskaris, kao i u Trapezuntu gde su sedržali Komnini. Istovremeno u Epiru je formirana despotija Arte kojom je vladala porodicaAnđela. Svi oni su bili ljuti protivnici latinskoga Carstva. Sam pad Vizantije doveo je i donaglog jačanja Bugara, koji su doživeli ogroman napon snage pod kraljem Kalojanom.Ovaj vladar je vodio veoma veštu politiku sarađujući sa svima onima od kojih je mogao daima bilo kakve koristi. Njegovo krunisanje (1204.) od strane pape Inoćentija III govori bašu prilog tome. Iako krunisan katoličkom krunom njega to nije uopšte smetalo da svu svojuenergiju upravi bašna izrazito katoličke zemlje: latinsko Carstvo i Ugarsku. Isto tako, onje, po svemu sudeći, nesebično pomagao Stefanov povratak u Srbiju protiv Vukana koji jebio ugarski i papin štićenik. S druge strane, na severu je stajao stalni srpski protivnikUgarska, koja je Srbiju smatrala delom svoje teritorije.

U takvim okolnostima Stefan je morao veoma pažljivo da meri svaki svoj potez. Građanskirat koji je besneo po Srbiji u vremenu od 1202. do 1204. (1205?) strašno je opustošioSrbiju; Stefanova vlast nije bila ni malo sigurna. Istina je da se Vukan morao povući u

Zetu, ali opasnost od njega jošuvek nije bila prestala. Uz sve spoljne protivnike pretila jeStefanu i ova stalna unutrašnja opasnost. Do tada Stefan je, uglavnom zahvaljujući tomešto je bio oženjen sa vizantijskom princezom Jevdokijom, možda mogao računati navizantijsku pomoć. No, kako je vizantijsko Carstvo palo (Stefan je nešto ranije oteraoJevdokiju) bilo je potrebno pronaći novoga saveznika. Stefan je jedno vremeželeo da odpape dobije krunu i time sebi osigura papsku podršku, što bi opet značilo i obuzdavanjeUgarske koja je bila pod jakim papskim uticajem. No, kako se to izjalovilo, izgledalo je dapomoći neće biti niotkuda. Sama spoljna uznemiravanja u to vreme i nisu bila toliko velikaopasnost, ona su imala doći tek posle, ali unutrašnja previranja su bila ono što je moglo dauništi Srbiju. Stefan je možda i mogao da spoljnu opasnost izbegne, ali ono što je najvišenjega ugrožavalo bio je njegov brat Vukan, koji u to doba jeste bio potisnut u Zetu, ali jošuvek nije bio i savladan. U takvim sudbonosnim trenucima Stefan se setio svoga brata Savekoji je za to vreme boravio u manastiru Hilandaru.

12. Sveti Sava miri braću

U vreme Nemanjine smrti (1200.) u Hilandaru je boravilo svega 14 monaha, ali ubrzo jenjihov broj porastao na devedeset. Sveti Sava navodi da ga je zbog tako malog brojamonaha uhvatio strah da se Hilandar ne bi u slučaju napada razbojnika mogao odbraniti."Obuze me velika tuga i bojazan, jedno od pustoši, a drugo zbog straha od bezbožnihrazbojnika". No veoma brzo pristigli su novi monasi, tako da je manastir bio u relativnojsigurnosti. Sam Sava navodi da je pad Vizantije i Carigrada izazvao veliki meteži u Svetojgori, jer su katolički sveštenici pokušali da i tu prodru. "I kada sam tu probavio osamgodina, nastadoše mnogi meteži u tome kraju, jer prošavši Latini i zauzeše Carigrad, bivšuGrčku zemlju, čak i do nas i ulegoše i tu u sveto mesto, pošto je nastao veliki metež". Zasav ovaj period Sava je radio na učvršćenju svetačkog kulta Nemanjinog što mu izgledanije bilo ni suviše teško, jer je Nemanja jošza života uživao veliki ugled. Domentijan dostadetaljno opisuje stalne Savine molitve upućene Bogu "I uteši srce moje molitvama tvogaugodnika Simeona, i ispuni dušu moju duhovnom radošću, i ovde pošalji presvetoga Duhasvoga, i obnovi kosti usahle tebe radi, da svi razumeju tvoju neizmernu silu i tvojubeskonačnu milost". U ovim molitvama Sava moli Boga da iz Nemanjinih kostiju potečemiro, tečnost koja ističe iz moštiju svetaca. Miro će samo da posvedoči Nemanjinu svetostbudući da se njome saopštava sila Svetoga Duha. Bog je uslišio Savine molbe: "A ljubiteljnjegov Hristos neizmernom milošću zapovedi i suhome kamenu da istoči dobromirisnomiro od noge svete slike napisane na steni, da i većom slavom proslavi svoga ugodnika,...".Zapravo iz groba je počelo da ističe miro, što je bio znak da je Nemanja postao svetac i daod sada njegovi mošti imaju čudotvornu moć. "A koji se nađoše bolni i da imaju nečisteduhove, doticanjem groba Svetoga i pomazanjem mira Svetoga postadoše zdravi, od kakvebolesti ko bolovaše,..." (Domentijan).

Od tog momenta Nemanja je postao priznati crkveni svetac. "Svi prepodobni i pravednioci, sveti sabor presvete Bogorodice Svetogorske, videvši slavu Božju i čudesa Svetoga,koja Bog satvori sa njime, napisaše ga u red svetih velikih prepodobnih otaca, jošičudotvoraca, i pokloniše mu se kao i svima svetima i Bogom proslavljenome na nebu i nazemlji" (Domentijan). Ovo mesto kod Domentijana izaziva i malu zabunu, budući dakanoniziranje Nemanjino stavlja na dan 13. februar 1200. godine, no to je malo verovatno.

Biće pre da je Nemanja kanoniziran tek nakon prenosa njegovih moštiju u Srbiju. Ukolikobi se prihvatio kao datum smrti 13. februar 1199. godina, onda bi Domentijanovo pričanjeimalo smisla, jer bi 13. februar 1200. godine bila godišnjica Nemanjine smrti i poobičajima pravoslavne crkve tada se i vršila kanonizacija. Sam događaj i Teodosije dostadetaljno priča: "I kada je došla množina zvanih i nezvanih, tako da je manastir postaotesan, sveti ukrasi crkvu svetu svakim blagolepijem i grob prepodobnoga svetlo udesi. Ikada je došlo navečerje, otpojaše kod groba svetoga oca za spomen uzakonjeno odpsalama". Sam događaj kada je miro počelo da teče Teodosije ovako opisuje: "I gle, kao davetar šumi vrenjem od groba svetoga, i oni koji su blizu stojali i išli da videšta se dogodiloodmah videše kako se mramorni grob svetog, blagodaću Svetoga Duha, mirom kao vodomnavodnio, i kako odasvud ispunjavan kao potok otiče i crkvu obagruje i oblagouhava, ičudom užasnuti odskočiše da jave protu"

Ipak iz Domentijanovog pričanja se vidi da je Sava odmah nakon smrti Nemanjine počeosve pripreme za njegovo kanoniziranje. "I blagosloviše bogonosnoga oca našega kir Savuda mu napiše kanone i stihire i čudotvorenja njegova, on napisav koliko je moguće,..".Dakle, Sava je većoko 1200. godine počeo da priprema sva ona dela koja su potrebna da bise slavio Nemanjin kult (Službu i jedan hagiografsko-retoričan spis), no nije uspeo damnogo od svega toga uradi. Tek oko 1208. godine završio je Nemanjin život uStudeničkom tipiku, a Službu joškasnije. Nešto slično potvrđuje i Teodosije: "opet svetogadozva prot sa svima igumanima i starcima i sa svima pridošlima, i blagosloviše ga daostavi za spomen pismeno žitije prepodobnoga, i da se praznuje sa svetima".

Iz ovih navoda vidi se da je Sava odmah nakon Nemanjine smrti počeo da ga slavi kaosveca i da je počela izgradnja njegovoga kulta. Da to ni Stefanu nije bilo nepoznatopotvrđuje Teodosije "Staklenicu pak mira od svetih moštiju prepodobnoga svoga oca, kojunošaše, posla ljubaznome svome bratu samodršcu Stefanu, i napisavši na hartiji sve štoBog učini sa prepodobnim, posla sa svetim mirom". Dakle Stefan je za ovaj događaj saznaoodmah po njegovom dešavanju, a kako ga Teodosije naziva "samodršcem" to zapravoznači da je on tada jošuvek bio na vlasti.

To što je Sava obavestio Stefana o ovome događaju može da znači samo jedno. Sava jeobavio sve one poslove koji su potrebni ne bi li se Nemanja po crkvenim pravilimaproglasio svecem, ali za širenje kulta po Srbiji, među narodom, bio je potreban Stefan. Bezpomoći njegove kao velikog župana, širenje Nemanjinog kulta u Srbiji sigurno nije bilomogućno. Sam Stefan je veoma brzo shvatio koliko Nemanjin kult može da bude značajan."A ovaj hristoljubac ustavši s velikom radošću, i klanjajući se ovo uze i celivaše, ipročitavši pismo sve što se dogodilo Božjim milosrđem sa prepodobnim Simeonom ocemnjegovim razumede" (Teodosije). Sam događaj je mogao njemu doneti velike koristi. Timešto je Nemanja proglašen čudotvorcem i svecem, on je mogao svoje pravo na presto daubedljivije brani. Njega na presto nije više postavio bivši veliki župan Nemanja, nego svetiSimeon. Stoga nije ni čudo što se on toliko obradovao Savinom pismu u kome ga ovaj otome obaveštava, pošto je tada većverovatno bilo dosta sukoba sa Vukanom. Stefan nijegubio vreme većje odmah objavio Savino pismo "Plačem radosnim zadugo beše obuzet, iblagodarivši Boga i hvaleći se velikim udivljenjem njegova milosrđa, prizva svetiteljasvojega i sve blagorodne koji su tada bili tamo, i zapovedi da se pismo pročita da ga svi

čuju" (Teodosije). Stefan nije sazivao skup njegovih plemića, verovatno da je situacija bilatoliko ozbiljna da za to nije imao ni vremena, većje sazvao one koji su se tog momenta bilizatekli oko njega i njima se ovo pismo pročitalo odmah. Sama Stefanova reakcija gde onplače nad Savinim pismom, govori da je on tada bio u velikom uzbuđenju koje sigurno nijeizazvala vest da je Nemanja postao svetitelj, verovatnije da je on bio u veoma teškojsituaciji izazvanoj Vukanovim pobunama, i da je ovo možda bila njegova poslednja nada.Moguće da je među srpskim plemstvom većtada postojao rascep i da je njegova ovakobrza reakcija (javno čitanje pisma) bila upravo plod svega toga. No, sve to nije bilodovoljno da se Vukan zaustavi. Stefan verovatno nije imao dovoljno ni vremena da proširiNemanjin kult u onoj meri u kojoj bi to za njegov spas bilo dovoljno. S druge strane, bilo jesavršeno jasno da u ovom sukobu među braćom Sava može biti samo na Stefanovoj strani.Konačno, Stefan je postao veliki župan upravo po Nemanjinoj želji, a Sava je svoga ocaneizmerno poštovao.

Nakon svog povratka na velikožupanski presto Stefan se opet susreo sa mnogim nevoljamaod kojih je Vukan bio svakako najveća. Sa strane pomoćnije mogao da očekuje i stoga seon ponovo dosetio svoga brata Save koji je za to vreme boravio u Hilandaru. Sigurno je dase Nemanjin kult većraširio po Srbiji, stoga se Stefan dosetio da bi Savino prisustvo uzemlji kao i svete mošti Nemanjine mogle da učvrste njegov položaj. Zato on šalje pismoSavi u Svetu Goru gde od njega traži da se vrati u Srbiju i da donese Nemanjine mošti. Daje položaj Stefanov bio krajnje ozbiljan svedoči i pismo koje je napisano i poslato Savi samnogo žurbe. "Posle toga, braćo, osećajući nemoću telu svojem od mnogih trudova i rana,sa željom, s mnogo žurbe i uzbuđene molbe javih se rečima:.." (Stefan Prvovenčani). Stefanne krije svoj težak položaj jer pismo, piše "sa željom, s mnogo žurbe i uzbuđene molbe..".U Teodosijevom tekstu jošje uočljiviji taj Stefanov uzbuđeni ton: "O, mnogoljubazni srcui duši mojoj, gospodine i oče sveti, usliši glas plača mojega i poslušaj uzdah moj, i neprezri molbu ovu". Samo pismo govori o nevolji onoga koji ga je pisao i ono je punopodsećanja na Nemanjinu želju da Stefan vlada, ali da se to zbog Vukanove neposlušnostinije moglo sprovesti i da je to razlog građanskoga rata koji besni po Srbiji. Stefan govori daje rat uglavnom dobio, ali da Vukan jošuvek nije savladan te da njegova vlast nikako nijesigurna. "Zato te neprestano molim, o prečasni oče našSavo, poslušaj glas koji ti šaljem izdubine srca, i ne prezri moljenja mojega, i, skupivši mošti Svetoga i Prečasnoga, učini nammilost, potrudi se i sam donesi prijatna mirisa mošti Svetoga, da se prosveti otačastvonjegovo donosom moštiju njegovih i dolaskom tvojih, jer se oskvrni zemlja našabezakonjima našim i bi ubijena krvima, i padosmo u plen inoplemenika." (StefanPrvovenčani).

Iz pisma se dovoljno vidi koliki značaj Stefan pridaje prisustvu svetih Nemanjinih moštiju,te samog Save u Srbiji. Jasno je da Sava uživa većveliki ugled, a i da je Nemanjin ugled,kao osnivača države, jošuvek ogroman. "Ne bi li kako vašim svetim molitvama i vašimdolaskom svemilostivi Bog postao milosrdan prema nama, i rasejanje naše sabrao ujedno,i protivnike naše uništio" (Teodosije). Zapravo, Stefan očekuje da Savin dolazak jasnopokaže da je on na njegovoj strani, te da samo Savino prisustvo sa Nemanjinim moštimaodvrati Vukana od nasrtanja na županski presto.

Sava se odlučio veoma brzo na to da posluša Stefana i da dođe u Srbiju. Čitajući biografe

dolazi se do utiska da je i inače većbila Savina namera da se vrati u Srbiju, te da se on zatako nešto većpripremao duže vreme. " I ne prezre moljenja njegova, i požurivši sesveljubazno, i skupivši mošti svetoga, i uzevši sobom Hristoljubive muževe i prepodobne,izvanredne svete črnce Svete Gore, na pohvalu i na blagodarenje svetoga, i pošavši na put,počeše putovati sa svetim u svoje otačastvo" (Domentijan). Sava je u to doba bio veomamlad, tek je prešao trideset godina, nosio je čin arhimandrita, a vidi se da je sa sobompoveo i nekoliko učenika koji su mu bili potrebni za rad na terenu. Ovakav njegov dolazakgovori da je Sava došao u Srbiju iz više razloga. S jedne strane sigurno je da je on želeo daprimiri građanski rat koji je besneo u državi, a u okviru toga on nije mogao a da ne bude naStefanovoj strani, jer je ovaj bio nosilac legitimiteta u Srbiji, a bio je i veoma darežljivprema Hilandaru. Shodno tome Sava je morao znati da će njegov pokušaj izmirenjazavađene braće u suštini biti državnički posao. Isto tako bio je svestan i toga da će samoizmirenje braće biti sigurno samo onda ako on izvesno vreme bude boravio u Srbiji i akobude blizak saradnik župana Stefana. S druge strane, njegova želja je bila da se stvoriautentična srpska pravoslavna crkva i stoga je njegov dolazak trebalo da ima misionarskusvrhu, zato je i poveo svoje učenike sa sobom. Isto tako, donošenje svetih moštijuNemanjinih bilo je ispunjavanje Nemanjine želje da počiva u Srbiji i Sava je sada imaopriliku da ispuni želju svoga pokojnoga oca.

Sređivanje prilika u Srbiji i njeno prosvećivanje bila su dva osnovna Savina cilja, tako da jepogrešno razmišljanje da je on napustio Svetu Goru i došao u Srbiju zbog toga što su Latinizavladali i Svetom Gorom. Njemu samome sigurno nije bilo lako da gleda njihovovladanje, ali to sigurno nije bio razlog njegovog dolaska u Srbiju. Zapravo, njegov povratakje samo logičan sled svih događaja, počev od odlaska u Svetu Goru, njegovogzamonašenja, dolaska Nemanjinog, podizanja Hilandara i konačno uzdizanja Nemanje usveca i stvaranje njegovoga kulta. Verovatno da je to bio sve deo brižljivo spremljenogaplana, jer kada je sve gornje postignuto, sledeći logični korak je bio prosvećivanje sameSrbije. Savina veličina se upravo i ogledala bašu tim aktivnostima, bio bi on veliki i da nijedolazio u Srbiju većda je ceo život proveo u Svetoj Gori. Međutim, tada njegova žrtva nebi imala onoga smisla koji je kasnije dobila. Veličina Savina je bila upravo u tome što je onshvatao trenutak u kome je on, a i cela Srbija, kao što je dobro znao da Srbiji nije potrebanjošjedan asketa kojih je bilo dovoljno i koji su bili posvećeni samo sebi. On je bio odsamog početka posvećen Srbiji i čitav njegov život je bio samo priprema za ono što ga jesada povratkom u Srbiju dočekalo.

Sava dosta detaljno opisuje svoj povratak u Srbiju i po njegovim spisima izlazi da on nijedobio poziv samo od Stefana većda je poziv za povratak u državu stigao i od Vukana:"dođe mi poslanica od hristoljubivoga i blagočastivoga, Bogom izabranoga iblagoslovenoga blaženim ocem Simeonom, Stefana Nemanje, koji je vladao njegovomdržavom, i brata njegova, velikoga kneza Vukana". Savin je stav veoma jasan, on Stefananaziva "bogom izabranog" dok Vukana zove "velikim knezom". Kod njega nije bilonikakvih dilema kome pružiti podršku i koga priznati za legitimnoga vladara. To je mogaobiti samo Stefan. Ipak navođenje da je poziv stigao i od Stefana i Vukana može da izazovezabunu jer drugi biografi, a i sam Stefan, navode da je poziv uputio samo Stefan. Sudeći poSavi veliki okršaji između braće su bili završeni, ali sama situacija je bila jošuvek veomazamršena i nije nikome obećavala odlučujuću nadmoć. Stoga je trebalo na neki način rešiti

celu ovu situaciju jer ovakvo stanje nije nikome odgovaralo. Moguće je da Stefan i Vukannikako nisu uspevali da razreše nesuglasice i da im je stoga bio potreban neki posrednik.Tu posredničku ulogu niko nije mogao bolje da obavi od Save. Sam Stefan nije mogao daračuna na neku pomoćspolja, Vukan takođe, jer je papa imao mnogo problema salatinskim Carstvom, dok su Ugari bili zauzeti sopstvenim građanskim ratom. Jedini put zarazrešenje celog spora mogli su biti samo pregovori, a tu im je zbog međusobnenetrpeljivosti mogao pomoći samo posrednik. To je trebalo da bude Sava.

Sava, u svojoj plemenitoj tradiciji, nikoga ne optužuje da je izazivačovog sukoba iizbegava da bilo šta više spomene o ovome sukobu. Njegova misija se sastojala u tome dabraću izmiri, što je verovatno tada bilo i jedino moguće, jer bi presuđivanje samo u koristjednoga ili drugoga moglo izazvati nove sukobe.

Za put do Srbije trebalo je i dosta hrabrosti, jer su putevi bili nesigurni i po njima sukrstarile razne vojske. Ipak, ovaj put je sretno prošao. "I mada je bio veliki metežu timzemljama, uz pomoćBožju i presvete Vladičice Bogorodice, i molitvama blaženoga iprepodobnoga i časnoga gospodina nam i oca Simeona, prođoh,što reče, kroz oganj ivodu, ceo i sačuvan, i ničim povređen. I dođoh sa časnim moštima u Hvosno" (Sveti Sava).

U Hvosnu je bio svečani doček Savin i svetih moštiju Nemanjinih, a na dočeku su premaSavi bili i Stefan i Vukan. "Kada je saznao vladalac sin njegov Stefan Nemanja, i brat muknez Vukan, skupiše svetitelja i jereje i igumane, sa mnogim monasima i sa boljarima svim,sa radošću radujući se i veseljem veseleći se" (Sveti Sava). Po drugim biografima(Domentijan i Teodosije) ovome dočeku je bio prisutan samo Stefan, a Vukan nije. Ako biSavini podaci bili tačni to bi značilo da su se Stefan i Vukan bili većizmirili i to izgleda umeđuvremenu od Stefanovog poziva Savi pa do njegovog dolaska u Srbiju. Moguće da jeSava želeo da ublaži u svojim sećanjima ovaj bratski sukob time što je naveo da su gabraća zajedno pozvala i da su ga zajedno dočekala. Ako su podaci drugih biografa tačni, ato je ipak bliže istini, odnosno ukoliko je samo Stefan dočekao Savu to je značilo da jesukob jošuvek bio u toku. Zapravo, gledajući u retrospektivi ovaj Savin dolazak nikakonije mogao da obraduje Vukana, jer je to značilo potiskivanje katoličke crkve. Upravozahvaljujući Rimu i katoličkoj Ugarskoj, Vukan je uspeo i da potisne Stefana. ZauzvratVukan je priznao ugarsku vlast i uticaj rimske kurije u Srbiji. Savin dolazak je sada sve tosamo kvario, a on više nije mogao da računa na uspeh u borbi za presto. Ukoliko je Vukanzaista bio prisutan pri Savinom dočeku to može značiti samo to da ga je neka teška nevoljana to prisilila i on je time priznao svoj apsolutni poraz. Tim više što nije moglo biti nikakvesumnje u to kakavće stav Sava zauzeti, on je mogao samo da Stefana prizna za legitimnogvladara. U crkvenim pitanjima bilo je jošmanje dileme. Sava je ceo svoj život posvetiopravoslavlju i njemu nikako nije moglo biti pravo da vidi kakav uticaj na Vukana imaRim.

Za potvrdu ovome može se navesti deo od Domentijana gde on navodi da je Sava nakon štoje primio od Stefana poziv da se vrati u Srbiju otposlao ovome pismo u kome navodi:"Zbog tvoje dobre vere i zbog tople ljubavi koju imaška njemu, evo ide k tebi sa pobedamanebesnih sila, hoteći pobediti silom Hristovom i krsnim oružjem sve tvoje neprijatelje iratne protivnike od Boga danom mu blagodaću. Zato se, o ljubimče, spremaj na njegovo

sretanje" (Domentijan). Po ovima navodima se vidi da je Sava dolazio sa tačno određenimciljem i određenom idejom, nije se on niti jednoga momenta dvoumio između Vukana iStefana. To je jasno i navedeno u njegovom pismu Stefanu, a za očekivati je da je Savapismo slične sadržine uputio i Vukanu tako da ovaj nije mogao biti u nedoumici okoSavinoga stava. Prema tome, Vukan se sigurno nije mnogo radovao tome što će videti brataSavu, njegovim dolaskom padala je i celokupna Vukanova politika oslonjenosti na Rim iUgarsku.

Kada se desio sam dolazak Savin u Srbiju ne zna se tačno, ali sigurno je da je to bilo 1206.ili 1207. godine. Samo mesto prvog sastanka Savinog sa Stefanom (i Vukanom?) jesteHvosno, oblast u severnom delu Metohije, na severoistok od Peći. U to doba Hvosno jepredstavljalo pograničnu oblast, a od 1220. godine ovde se nalazilo i sedište novesvetosavske (hvostanske) episkopije.

Ubrzo nakon ovog dolaska Nemanjine mošti su odnete u Studenicu, gde ga je čekaopripremljen grob: "i ovi bogoljubivi i blagoobrazni sinovi njegovi sa svom državom primišega, radošću radujući se i veseljem veseleći se, samo noseći prečasno telo oca svoga, i savelikom počašću položiše ga u ovoj svetoj crkvi u određeni mu grob, koji blaženi ranijesam sebi beše načinio." (Sveti Sava).Datum ovoga polaganja Nemanjinih moštiju uStudenicu nije siguran: 19. februar 1206. ili 19. februar 1207. godine. Kasnije se čudo saisticanjem mira dogodilo opet "Minu malo vremena do dana predstavljanja njegova, isabrasmo se svi, čineći praznik smrti njegove. I Bog premilostivi, koji ga ječuvao odmladosti njegove, i sad ga nije ostavio, pokaza čovekoljublja svoja sam gospodinom svetimna nama, slugama njegovim. I istoči raka njegova miročudna i prijatna mirisa, isceljujućibolne i stradanja različna, i, prosto reći, progoneći besne duhove." (Stefan Prvovenčani).

Sava je sahranio Nemanju u Studenicu i izgleda da su se Stefan i Vukan, baštu nadmoštima mrtvoga oca, konačno izmirili. Detalje ovoga pomirenja ne znamo, ali je sigurnoda je Vukan dobio od Stefana neke ustupke. Da je ustupaka bilo vidi se i iz toga da jeVukan, nakon pomirenja ostao da samostalno vlada u Zeti kao što su bili samostalni injegovi naslednici. Isto tako, Stefan i Sava su se izuzetno mnogo založili da se barskaarhiepiskopija održi u životu tako da su je dosta pomagali, što isto tako može biti jedan oduslova pod kojima je Vukan pristao da se izmiri sa Stefanom. Od tada Vukan nije višepravio Stefanu smetnje, a izgleda da je ubrzo nakon toga i umro, mada nije nemoguće da jena neki način i uklonjen. Njegovo poslednje spominjanje bilo je 12. aprila 1207. godine ujednom ugovoru između Dubrovnika i Kotora. Vukana je nasledio njegov sin po imenuĐorđe (imao ih tri) koji od 1208. godine nosi i kraljevsku titulu. Da je Đorđe vodio sasvimnezavisnu politiku u odnosu na Stefana vidi se iz togašto je on 3. jula 1208. godine daozakletvu vernosti Veneciji i postao njihov vazal. U svakom slučaju Stefan od tada višenema nikakvih pretnji iz Zete.

Nakon ovog uspelog izmirenja situacija se u Srbiji sredila, spoljni protivnici su ostali, aliunutrašnjih više nije bilo. Nekako od toga doba naglo jača Nemanjin kult, a Stefan za svesvoje kasnije uspehe zahvaljuje upravo svetim moćima Nemanjinim "Posle ovoga ja,nedostojni sluga njegov, molitvama ovoga svetoga gospodina mojeg olakšavah se od svihtereta mojih, starajući se o zapovedima njegovim, i, živeći u miru i tišini odasvud, otresoh

sa sebe, s pomoću Prečasnoga, sve neprijateljske varvare koji su napadali na otačastvonjegovo" (Stefan Prvovenčani). Izgleda da ješirenje Nemanjinog kulta ipak bilo višenamera Savina i Stefanova nego što je to bilo stvarno spontano. Kao mudri državnici znalisu da ovakav kult može da učvrsti dinastiju Nemanjića i da zahvaljujući tome doprineseunutrašnjoj stabilnosti u državi. Koliko je taj kult narastao kasnije i koliko se verovalo usvetačku moćNemanjinu vidi se i kod Domentijana koji za sve uspehe Stefanovezahvaljuje isključivo svetačkim Nemanjinim moćima: "svi neprijatelji otačastva njihova,vidljivi i nevidljivi, padahu pod njegove noge molitvama i blagosiljanjem njihovaprepodobnoga oca".

U vreme ovoga izmirenja Stefan je bolovao od neke bolesti koja ga je dosta ograničavala.Od te bolesti je bolovao jošu vreme njegovih ratovanja sa Vukanom i on je prvi putspominje u momentu dok je pisao pismo Savi u kojem ovoga poziva da se vrati u Srbiju."Posle toga, braćo, osećajući nemoću telu svojem od mnogih trudova i rana, sa željom, smnogo žurbe..." (Stefan Prvovenčani).

13. Uspesi u spoljnoj politici

Odmah nakon smirenja prilika u Srbiji, Stefan dobija mogućnost da se aktivnije okrene ispoljnjim poslovima. Situacija u srpskom okruženju je bila zaista haotična, ali upravo takvakakva je bila omogućila je Stefanu da za vreme sređivanja unutrašnjih prilika ne budeuznemiravan sa strane. Nekako u to vreme i bugarski kralj Kalojan je poginuo podSolunom (1207.) što je odmah izazvalo nerede po celoj Bugarskoj. Građanski rat uBugarskoj veoma vešto iskoriste Ugari i zauzmu Beograd i Braničevo šireći granicu sve doĆuprije. Novi kralj Borilo (1207-1218.) nije imao mirnog vladanja, jer se protiv njegaodmah dignu novi pretendenti od kojih se despot Slav otcepi u Rodopima, a drugi po imenuStrez nije te snage, pa je stoga morao da beži iz Bugarske. Zaštitu je našao upravo na dvorusrpskog župana Stefana, koji mu je pružio utočište. "Jedan odmetnik od istoga plemena,Gota, zvanog i bugarskog, po imenu Strez, odvoji se na zapad k državi mojoj, napadnut odovog zlog zakonoprestupnika, brata njegova. Njega primih kao dragog sina, othranih ga isačuvah nepovređena od najezde pogibli i od ubistva njegova" (Stefan Prvovenčani).

Stefan je odmah uspostavio veoma prisne odnose sa Strezom tako da su se čak ipobratimili, a Stefan je ovome sa svojom vojskom pomogao da se dočepa utvrđenog gradaProseka na Vardaru odakle je Strez kontrolisao centralnu Makedoniju. "I najpre ga Stefanuvede u jedan tvrdi grad, koji se zove Prosek, davši mu vojsku svoju u pomoć, i sam mupomože i utvrdi i ugospodi ga, udostojivši ga da ga imao kao druga i brata" (Teodosije).

Bugarski kralj Borilo je bio svestan opasnosti ovoga saveza pa je stoga nudio Stefanu dobreuslove za izručenje Streza, no ovaj na to nikako nije pristajao."Jer svakoga dana tražaše gada ognjem sažeže telo njegovo ili da ga raseče na četiri česti i da ih poveša na putovimagradskim" (Stefan Prvovenčani). Stefan je bio veoma uporan pri vođenju ovakve politike,budući da je i na svom dvoru imao jaku opoziciju protiv Streza. Šta je nagonilo Stefana natakve postupke ne zna se. Uspeh ovoga saveza neizmerno je pomogla i činjenica da je tadaBorilo bio zauzet na drugoj strani i to ratovanjem protiv Latina. Ovaj rat za njega nije biosrećan i završio se strašnim porazom kod Filipopolja (1208.), no tada je i on imao sreće,

pošto su Latini bili zauzeti stalnim borbama protiv Grka, tako da nisu uspeli da iskoristeovu veliku pobedu. Doživevši ovakav neuspeh, Borilo odluči da se udruži sa svojimprotivnicima Latinima i Ugarima.

Stefanov savez sa Strezom je u početku imao uspeha i verovatno da je u samom početkuStrez u odnosu na Stefana imao vazalski odnos. No, to nije dugo trajalo, budući da je Strezimao drugih planova. On se okrenuo ka jugoistoku Balkana, stupivši u vezu sa epirskimvladarom Mihailom Anđelom I (1205-1214.) sa kojim je čak pokušao da napadne nalatinski Solun. Ipak, ono što je najviše uplašilo Stefana bile su iznenadne veze Streza sabugarskim vladarem Borilom. Strez je i do tada pokazivao znak bezumnosti ubijajući bezrazloga, sve u svemu imao je zaista nepredvidljive postupke. Zapravo radilo se o izuzetnosurovom čoveku kome je ljudska smrt bila zabava. Njegov grad Prosek se nalazio navisokoj steni, ispod koje je tekao Vardar i tu na velikoj visini on je sačinio pozornicu sakoje je bacao ljude u dubinu na stene. "Za malu, dakle krivicu prestupnika na smrtosuđivaše, i niz onu stenu strašnu visinom, sa one pozornice zapovedaše da se baci. A kadakoga bacahu, on u veselju k njemu klicaše: Pazi da ne okvasiškožuh" (Teodosije). Odnosiizmeđu Stefana i Streza su se veoma brzo pokvarili isključivo zbog toga što Strez nije hteoda prizna svoju zavisnost. Njemu ni malo nije smetalo da počne da sklapa saveze saStefanovim neprijateljima Latinima i kasnije Bugarima (od kojih ga je Stefan i spasio).

Stefan se pribojavao mogućeg saveza Streza sa Bugarima budući da bi tada jedina metanjihovog zajedničkog napada mogla biti Srbija. Stoga je on pokušavao da Streza najprenagovori da se njihovi raniji odnosi obnove. No to nije vredelo i čini se da se Stefan većspremao i da vojno napadne na Streza. Tada se umešao Sava predlažući Stefanu da sepokuša jošjednom sa pregovorima i ponudi se da bašon, Sava, bude taj koji će ići kodStreza pa ukoliko ni njegova misija ne uspe da tada napadne sa vojskom. "Idem pravo ja kaprotivniku, govoriću mu, pa ako ni mene koji učim o bogu, ne posluša kao mnoge, tada vipreduzmite što je ljudsko"(Teodosije).

Savu je Strez lepo primio, međutim tokom pregovora on nije odustajao od svojih namera iizgledalo je da je Savina misija propala. Tu noćStrez je iznenada počeo da zapomaže, akada mu je došla pomoćon je prostenjao "Neki strašni mladićpo zapovesti Savinoj rečenaspavanju je na mene napao, i izvadivši mačmoj njime probode srce moje" (Teodosije).Straža je Savu većtražila, no on je do tada većbio otišao. Smrću Strezovom nestala jejedna velika opasnost po Srbiju. Njegove oblasti tada su podelili Latini koji su uzeli Proseki Grci koji su uzeli ostalo.

Sama Strezova smrt je bila veoma čudnovata. Umro je "smrću čudnom, da su se svi čudilitome" (Stefan Prvovenčani). Kasnije se ova smrt pripisivala čudesima: "jer Gospod koji jeblizu pravedne molbe, da usliša molitvu onih koji ga se boje, posla anđela ljuta da gaubode posred ljutoga srca njegova" (Teodosije). No, tu nema mnogo čudnoga. Radi se oatentatu na Streza, a koji je direktno povezan sa njegovim odbijanjem da prizna Stefanovuvlast. Ovo je veoma vešto izvedeno uz verovatnu Savinu ulogu. Njegov odlazak Strezu jeverovatno i bio usmeren ka tome, budući da je sigurno među samim Strezovim ljudima bilodosta onih koji su na Stefanovoj strani. Sava je Strezu predočio da će Stefan vojnointervenisati ukoliko se on ne urazumi, a kada je ovaj odbio Savine predloge nezadovoljnici

su ga ubili. Da je Sava na neki način povezan sa tim vidi se iz toga što su ga odmah nakonatentata tražili po tvrđavi, no on više nije bio tamo. Čak i Savino ponašanje nakon povratkau Srbiju može ovo da potvrdi. Sava je znao šta se desilo Strezu, ali zbog utučenosti nije biou stanju da to lično saopšti Stefanu, pa je jedno vreme odbijao da o tome bilo šta govori"Sveti, pak, nije hteo ništa pohvaliti se ili govoriti o onomešto se desilo, nego jesmernošću, štaviše, bio veoma potišten i utučen. A, Stefan, saznavši od onih koji su bili sasvetim za uzrok njegove potištenosti, nije ga smeo o tome pitati, nego sve ispitavši odvojnika koji su došli i saznavši za strašnu smrt protivnika, užasom obuzet čuđaše se iproslavljaše svesilnog Boga za ono što se dogodilo" (Teodosije). Očigledno da su mu i ovamisija i njen rezultat teško pali, ali od Srbije je otklonjena velika opasnost. Sama godinaovih događaja je dosta diskutabilna: 1214. ili 1212? No, to ne menja bitno situaciju, Strezje tada direktno ugrožavao Srbiju i trebalo ga je na neki način neutralisati. Kako se sa njimenije mogla u pregovorima obezbediti saradnja, to se njegovom fizičkom likvidacijom došlodo željenoga cilja.

Da je Stefan tada bio vojno slab vidi se i iz toga što nakon Strezove smrti njegove oblastinije pripojila Srbija, većLatini i Grci. Svi planovi za proširenje Srbije bili su vezani upravoza jug i u tom kontekstu treba i gledati savezništvo Stefanovo i Strezovo i bašpropuštanjeStefanovo da zauzme Strezove zemlje izaziva čuđenje. Stefana nije mogla iznenaditiStrezova smrt, konačno on je za nju saznao sigurno pre no Latini ili Grci. To što je onpropustio da ih prvi zauzme može govoriti da u to vreme nije imao za tako nešto dovoljnosnage.

U Bugarskoj je za to vreme Borilo postepeno sređivao situaciju i tokom 1211. godine onuspeva da svoju domaću opoziciju slomi. Vrhunac ovog obračuna se desio na državnomsaboru u Trnovu (11. februar 1211. godine) kada je pod izgovorom da se obračunava sabogumilima Borilo zapravo skršio svoje protivnike. Saradnja sa ugarskim kraljem je bilasve bolja, pa mu je ovaj čak i slao vojne trupe da bi mu pomogle u gušenju nekih pobuna.Posredovanjem pape latinski car Henrik se čak oženio sa Borilovom rođakom. Imajućiovakve saveznike Borilo se odjednom okreće ka Srbiji i Stefanu,želeći da ih kazni zbogtoga što su njegovom protivniku Strezu pružili utočište. Zajednička vojska Bugara i Latinaprodrla je do Niša, međutim neki događaj je u noći izazvao paniku tako da se ova vojskarazbežala. "I najednom, u ponoć, bi vika. I rasu nevidljivo Prečasni neprijatelje naše, kojise behu digli. I strahom velikim obuzeti, pojavom mojega gospodina svetog i znamenjemjednim, pobeđeni od njega pobegoše, sekući sami sebe, jedni druge, i pobeda im bi međusobom, i do kraja se srušiše. I otidoše posramljeni u propasti i sramoti velikoj." (StefanPrvovenčani). Sam Stefan ovde rasturanje neprijateljske vojske pripisuje isključivo čudimaNemanjinim, no sigurno je da to nije bio jedini razlog. Veoma je lako moguće da su Srbiizvršili neki noćni napad kojim su napravili paniku među Bugarima i Grcima. Izgleda da suu toj zabuni Grci mislili da su ih Bugari izdali i napali, kao i obrnuto, pa je stoga došlo i donjihove međusobne borbe. Nije nikako isključeno ni to da je došlo do nekakve međusobnerasprave između Bugara i Grka, i da je ta svađa kulminirala međusobnom tučom i kasnijeborbom. Možda zato i Stefan navodi da je u ponoćiznenada izbila vika u neprijateljskomlogoru. Srbi su možda bili u blizini i stoga su mogli čuti šta se dešava kod ovih.Poznavajući Stefanovu veštinu politike i snalaženja u tome, možda je bašon i napravio ovu

svađu među saveznicima.

Bilo kako bilo, pohod Bugara i Latina se završio sramno, vojska se razbežala, a da nijeimala nekih posebnih ratnih dejstava. S druge strane, za Stefana je ovo značilo da jednovreme sa te strane neće biti napadan. Opasnost je sada nailazila sa druge strane i to iz Epiragde je vladao despot Mihailo I. On je od ranije vladao celom Albanijom. Oko 1212 – 1214.godine od Venecije otima Drači Krf, a jedno vreme je imao i dodira sa samim Strezom.Padom Streza Epiru je pripojena severna Makedonija, a Mihailo je uskoro zauzeo i Skadar.Time je on jasno iskazao svoju želju da proširi svoj uticaj na zetsko primorje. Koji je biorazlog za njegovu ekspanziju u tom pravcu ne zna se, ali ova njegova osvajanja suuznemirila Stefana jer je on te oblasti smatrao svojim. "I on podiže rat na mene, slugunjegova, koga ostavi na prestolu svom. I, ulučiv vreme, kada sam se bio daleko udaljio odte strane, uze jedan od mojih gradova, po imenu Skadar, koji uistinu, Dalmaciji pripada"(Stefan Prvovenčani). Mihailo je očigledno iskoristio Stefanovu zauzetost na drugoj strani ipripojio Skadar svojoj državi.

Sam Stefan nije želeo da započinje neprijateljstva većje pokušao da pregovorima postignepovratak svojih zemalja. Svi njegovi pokušaji su bili uzaludni i stoga su se primenila drugasredstva. Veoma slično Strezu i Mihailo je ubijen (verovatno 1215. godine) i to od stranejednog od svojih robova dok je bio u bračnoj postelji. "I odmah jedan od robova njegovih,ustav, probode ga mačem na odru njegovu, i zlom smrću predade dušu svoju, na sramotugledaocima, a na radost svima koji se uzdaju u Gospoda i u svete ugodnike njegove"(Stefan Prvovenčani). Da li je Stefan imao kakvog udela u ovoj nasilnoj smrti Mihailovojteško je reći, ali činjenica je da je sa njegovim naslednikom despotom Teodorom veomabrzo uspostavio dobre odnose. Koliko su ti odnosi postali dobri vidi se i iz bračnih ugovorakoji su tada sklopljeni ili su trebali biti sklopljeni. Tako je Manojlo (brat Mihailov) oženiojednu od sestara Stefanovih (istoriji nepoznato njeno ime, zna se da je umrla 1216). Čak je iStefan imao nameru da oženi ćerku pokojnog Mihaila, no kako je između njih postojalasrodnička veza crkva nije dozvolila da se ovo i ostvari. Na ovaj način je otklonjena jošjedna opasnost po srpsku državu, a Stefan čitav događaj oko Mihailove smrti prikazujelegendarno, stavljajući ga opet u zaslugu čudotvornim moćima Nemanjinim.

Prava opasnost po Srbiju dolazila je od katoličkih zemalja, od Ugarske i latinskogaCarstva. U to vreme Ugarskom je vladao Andrija II (1205-1235), slab i tašt vladar koji jeobećavao svašta, ali je malo toga bio spreman i da ispuni. Osnovna njegova slabost je bilato što je on bio pod ogromnim uticajem svoje žene Gertrude, koja ga je ustvari i bunilaprotiv njegovoga brata kralja Emerika. Čitav Andrijin život je i protekao u stalnimpokušajima da sa ugarskog prestola sruši Emerika, tako da je na kraju ovaj morao Andriju ida zatoči u Varaždinu, dok mu je ženu Gertrudu proterao. Osećajući da će uskoro umreti,Emerik se smilovao i pustio Andriju iz zatvora pod uslovom da ovaj bude starateljnjegovom maloletnom sinu Ladislavu. Da bi se ova zakletva Andrijina učvrstila ona je bilaučinjena pred papom Inoćentijem III. Sam Emerik je jošza svoga života krunisao sinaLadislava i ubrzo nakon toga je i umro (1204.). Odmah nakon njegove smrti Andrijapreuzima starateljstvo, ali u zemlju se vraća i njegova žena Gertruda koja odmah počinje dase sveti za sve ono što je morala da pretrpi u izgnanstvu. Na udaru se odmah našla udovicaEmerikova, kraljica Konstancija, a sukob je uzeo tolikog maha da se Konstancija uplašila

za svoj život kao i za život svoga sina, kraljevića Ladislava tako da oboje pobegnu uAustriju, kod vojvode Leopolda. Andrija je odmah zatražio od vojvode da mu ovaj izruči iKonstanciju i Ladislava, no ovaj to odbije i sa vojskom krene na Ugarsku. Austrijanci suvećbili na granici Ugarske kada Ladislav iznenada umre (1205.). Sada više niko nijeAndriji stajao na putu tako da se on nesmetano kruniše za ugarskoga kralja (1205.). Odsamog početka svoje vladavine Andrija je imao stalnih neprilika sa pobunamanezadovoljnika, a tokom 1213. došlo je i do najozbiljnijeg izliva nezadovoljstva. Dok je onboravio u Haliču, zemljom je upravljala njegova žena Gertruda. Njoj je u upravi pomagaonjen brat Bertold, koji je bio sveštenik, ali kome to nije ni najmanje smetalo da uz svesrdnupomoćsvoje sestre namami i siluje ženu palatina Banka. Ovo je izazvalo pobunu u kojoj jeGertruda od strane nezadovoljnika bila isečena na komade dok je njen brat Bertold sadržavnom kasom uspeo da pobegne. Sama priča o silovanjužene palatina Banka ide u redlegendi i teško da je istinita, ali dovoljno govori koliku je mržnju Gertruda na sebe navukla.Andrija je pobunu uspeo da smiri, ali situacija je i dalje bila veoma neizvesna. U takvoj jesituaciji bio Andrija kada je dobio poziv od latinskog cara da dođe u Nišna pregovore, acilj je bio, u to nije bilo nikakve sumnje, samo Srbija. Odnosi sa Bugarskom su bili veomadobri tako da je bilo sigurno da napad nije usmeren na njih.

Savez između ugarskoga kralja i latinskoga cara trebalo je da se sklopi u Nišu tokom 1215.(ili 1216?) godine i na ovaj sastanak su trebala doći oba vladara sa svojim armijama. U Nišje bio pozvan i Stefan, no njemu je ovaj poziv bio veoma sumnjiv. On je pretpostavljao dabi to mogla biti klopka za njega te da ga žele uhvatiti kako bi lakše slomili otpor u Srbiji."I, kad se sastanu, da se obrnu na zemlju svetoga Simeona i na otačastvo moje, zovući meneprestano, na prevaru kao s ljubavlju, da dođem na viđenje s njima." (StefanPrvovenčani). Stefanu je bilo odmah jasno da Ugari i Latini zapravo nameravaju da udarena Srbiju i da su ovi pregovori na koje ga pozivaju samo način da ga se lakše dočepaju. Ciljje rasparčavanje Srbije. "Svećaše rđav savet da me prognaju i da zemlju otačastva mojegarazdele i zadrže sebi" (Stefan Prvovenčani).

Prihvatiti borbu sa udruženim armijama vodilo bi u propast, stoga Stefan poteže svojenajjače oružje: diplomatiju u kojoj je bio izuzetno vešt. Jedina moguća prilika za njega jebila da nekako ne dozvoli da se saveznici sastanu u Nišu, jer tada bi bilo sve kasno. U ovojizuzetnoj diplomatskoj akciji Stefanu je glavnu pomoćpružio brat mu Sava od kojeg jeizgleda i potekao savet da se prvo pokuša pregovarati sa ugarskim kraljem Andrijom.Osnovni razlog za to je bio u tome što Stefan sa njim većduže vreme nije imao nekihsukoba, kao i to što između njih nije bilo nikakvih protivnih interesa. U proleće te godine(1216.), u gradu Ravnom došlo je do susreta dva vladara. Ugarski kralj Andrija je prihvatiosastanak sa Stefanom računajući da ni on sada nema nekih posebnih interesa na toj strani,budući da je bio i suviše zauzet unutrašnjim razmiricama kod kuće.

Sastanak je trajao 12 dana, uz sve svečanosti koje idu uz to kao i uz izmenjivanje bogatihpoklona. "I probavismo u veselju časnom 12 dana. A velmože njegove i boljari silnipoklanjahu mi se svakoga dana i donošahu mi vrlo mnogo darova raznovrsnih" (StefanPrvovenčani). Stefan je u ovim pregovorima postigao pun diplomatski uspeh i uspeo je daodvrati Andriju od bilo kakvih vojnih akcija prema Srbiji. Izgleda da se ugarski kraljprijatno iznenadio Stefanovim odnosom prema njemu pa je i sam uzvratio sve ljubaznosti

kojima je bio obasut. "Vidite, braćo moja, prečudnu i predivnu ljubav muža ovoga slavnog,kako za ljubav moju divlje i besne zverove, ture i turice izveze, kao što mi, izvezav, i pitomustoku dade, i sracinsku stoku,.." (Stefan Prvovenčani). U takvom dobrom raspoloženju obavladara dočekaju latinskog cara Henrika. Stefan je možda mislio da će ovaj kada vidipotpuno preobraćene Ugare i sam popustiti, no to se nije desilo. Car je bio razjaren videćikako se Andrija i Stefan paze, što je u suštini bio njegov teški politički poraz. Ovo je bilavelika sramota za cara i da ne bi izgledalo da je nadmudren on je od Stefana tražio baremkomad srpske zemlje. "Posle ovoga približi nam se Grčki car, gnevan i jarošću obuzet,naučen od onih koji mi zlo misle. I sastasmo se u slavnom gradu Nišu, i koji mnogo hoćaše,pa ma i neki mali deo da uzme od mene, i ne dobi, bezumni, nego zlim srcem ne mogade nirata podići ni ljubavi učiniti, molitvama Svetoga" (Stefan Prvovenčani).

Na ovom izuzetnom diplomatskom uspehu Stefanovom moramo se malo zadržati budućida on tako slikovito prikazuje sve njegove kvalitete dobroga političara. Savez izmeđuugarskog kralja i latinskoga cara za Stefana je mogao biti katastrofalan, jer on se nikakonije mogao odbraniti od dve takve armije. Međutim, poziv ove dvojice Stefanu da dođe uNiš, na tobožnje pregovore, u sebi krije nešto drugo. Verovatno da je Stefan ipak biodovoljno jak, prvenstveno vojnički, da su ova dva vladara bili pomalo zabrinuti za uspehsvoje akcije. Možda su se sećali ranijih borbi kada su se Srbi povlačili u planine iz kojih sumogli dugo vremena da pružaju otpor. To bi od njih tražilo dugotrajno ratovanje za kojetreba i ljudi i novca, a isto tako zahteva i stabilnu situaciju u njihovim zemljama. Od svegatoga oni nisu imali ništa, naprotiv samim njima je pretila stalna opasnost od unutrašnjihudara. Stoga su očekivali da bi možda bilo bolje da se Stefan dovede u Niši tu stavi predsvršen čin. Igrali su na iznenađenje, a možda i na pokušaj raskola među srpskimplemstvom, koji bi se možda pojavio kada bi se saznalo da je Stefan uhvaćen. S drugestrane okupljanje njihovih armija u Nišu dovodilo ih je u situaciju da mogu odmah dadejstvuju, ne dozvoljavajući Srbima da se pripreme. S druge strane i same pregovore uNišu oni su verovatno Stefanu prikazali krajnje bezazleno, želeći da ga zavaraju da ne bi ion počeo spremati svoju vojsku. Činili su sve da bi Stefana zavarali o svojim namerama.Sve su ovo kombinacije koje su mogle biti za Srbiju pogubne, i sigurno je da je NišzaStefana trebao biti varka, gde bi on izgubio vreme koje kasnije ne bi uspeo da nadoknadi.

No, Stefan se pokazao kao superiorniji u političkim igrama. Prvo on nije ovoj dvojicipoverovao, od samoga početka je znao o čemu se radi. Za nekakve akcije poput onih protivStreza ili Mihaila, nije bilo vremena, a verovatno ni mogućnosti. Stoga se zaigraladiplomatska igra. U pregovorima u Ravnom Stefan je sa Andrijom pregovarao, ali i ovogazabavljao priređujući mu razne vesele igre dajući mu velike poklone. Andrija nije bioposebno sposoban vladar, ali beskrajno častohlepan (njegovi ratovi sa bratom Emerikomoko prestola dovoljno govore) i Stefan mu je verovatno povlađivao da bi na kraju od njegadobio bašono što je hteo: obećanje da neće napasti Srbiju.

Dolazak latinskog cara u Nišnije mogao više ništa da izmeni u Stefanovom uspehu. Možese zamisliti kakvo je ogorčenje bilo kod cara kada je video da se Andrija i Stefan dobroslažu i da od planiranog zajedničkog pohoda Latina i Ugara nema ništa. Ovu ogromnusramotu car je pokušao da na bilo koji način izbriše, bio je on zadovoljan i sa malimkomadom srpske zemlje. Tek toliko da ovaj svoj dolazak u Nišmože nazvati svojim

uspehom. No, Stefan sada više nije želeo ni da čuje da bilo šta prepušta caru, verovatno sesada osećao nadmoćnijim i moguće je da je ovoga pomalo i ismejavao. Car nije imaonikakve šanse da od Stefana dobije bilo kakav teritorijalni ustupak, dok s druge strane nijeimao ni vojne šanse. Konačno, sedeo je u Nišu gde su boravili srpski vladar sa svojomarmijom, ali i njegov dosadašnji, a sada Stefanov saveznik ugarski kralj Andrija sa svojomarmijom. Moglo se lako desiti da su se Stefan i Andrija dogovorili da udare na cara.

Navod Stefanov da je car otišao posramljen dovoljno govori. Nije on bio posramljen samozato što mu je akcija doživela neuspeh, bilo je tu sigurno i nešto više. To nešto više, bilo jesigurno Stefanovo ponašanje, a možda i Andrijino. Osećajući svoju nadmoćnad carem, onisu se prema njemu verovatno tako i odnosili, što ovome svakako nije bilo lako trpeti. Ipak,car je imao dovoljno ponosa da je tvrdoglavo ostao pri svojim zahtevima prema Stefanu,što je ovaj iskoristio kao opravdanje da zaposedne sve izlaze iz Srbije i time odseče carupovratak. "Ali ne mogaše izići iz otačastva mojeg, jer zatvorih sve staze njegove pomoćusvetoga gospodina mojega" (Stefan Prvovenčani). Svi klanci su bili zatvoreni i sada su seLatini odjednom našli odsečeni i pretila je teška katastrofa i moguće je da bi Stefan satroovu armiju da ugarski kralj Andrija nije posredovao kod Stefana, moleći ga da pusti cara"A kralj Andrija umoli me da iziđe u svoje carstvo. I ja, poslušav molbe njegove, ostavihga. I otide s mirom, veliko beščašće i hulu ponesav carstvu svojemu" (Stefan Prvovenčani).

Ovaj svoj poraz car Henrih nije dugo nadživeo i već11. juna 1216. godine on umire.Odmah nakon njegove smrti u latinskom Carstvu počela su nadmudrivanja oko toga ko ćepreuzeti carski presto.

14. Srbija kao kraljevina

Sama akcija ugarskog kralja i latinskog cara nije Stefanu nanela nikakve štete, naprotivuspela je da ga približi ugarskom kralju. Ipak, ova opasnost navela je Stefana da napravikrupan zaokret u svojoj politici. Bilo je jasno da dotadašnji način vođenja politike postajesve teži i da je zapravo neodrživ. Oslanjanje načisto pravoslavne zemlje nije više bilomoguće jer Vizantija više ne postoji. Bugarska je imala pretenzija na srpske teritorije, doksu pravoslavne zemlje koje su nastale na tlu Vizantije ili suviše slabe da bi mogle pomoćiSrbiji, ili su daleko, ili su čak one same neprijatelji Srbije. Prema tome, tu više nije bilomogućeg naslona za Srbiju. Stefan je jasno video da Srbiji najveća opasnost dolazi upravood katoličkih zemalja, međutim bilo je isto tako očigledno da se sa nekima od njih može iveoma dobro sarađivati. Sam napad latinskoga cara odbijen je najviše zahvaljujući tome štoje ugarski kralj Andrija napustio savez sa njim i prišao Stefanu. Trebalo je saveznike tražitiupravo na toj strani. Stefan je bio veoma fleksibilan kada je politika bila u pitanju i stoganjegov krupan politički zaokret tokom 1217. godine i ne treba da mnogo iznenadi, budućida je bio samo logičan sled dotadašnjih događaja.

Veoma je lako moguće da je upravo ugarski kralj Andrija bio taj koji je ukazao Stefanu namogućnost približavanja katoličkim zemljama i da mu je u tome kasnije i pomogao. Prvikorak Stefanov ka približavanju Zapadu bila je njegova ženidba sa unukom venecijanskogadužda Enrika Dandola, koja se zvala Ana (ćerka Rinijera Dandola). Pri sklapanju ovogabraka ulogu posrednika je po svemu sudeći odigrao dubrovački knez Đovani Dandolo. Ovo

je bio izgleda treći Stefanov brak, pošto se pretpostavlja da je Stefan imao tokom 1204-1207. ženu za koju se ne zna ko je bila niti kako je završila. Brak sa Anom Dandolom jesklopljen verovatno između 1207. i 1208. godine, a motivi su mu bili čisto političkeprirode. Stefanu je verovatno imponovalo da za ženu dobije rođaku moćnog mletačkogdužda koji je uspeo da skrene krstaški pohod i da obori Vizantiju. U vreme 1207. godineuticaj Venecije je bio i najveći pa je stoga i verovatno u to doba i došlo do ovog braka. Akoje brak sklopljen u to vreme onda je očigledno da je Stefan o orijentaciji ka Zapadurazmišljao joši ranije i da njegov kasniji preokret u politici nije tako iznenadan. Zapravo,Stefan nikada nije imao bilo kakvih dubljih veza sa drugim pravoslavnim zemljama, izuzevsa Vizantijom u samom početku svoje vladavine. Videvši da sa te strane neće imatipomoći, a osećajući stalnu pretnju latinskog Carstva, Ugarske pa i Venecije, Stefan jemorao da pokuša da sa njima sarađuje. Tim više što je kroz pad Vizantije mogao na delu davidi kolika je moćpapske kurije i njenih katoličkih štićenika. Njegovi kratkotrajni pokušajisaradnje sa bugarskim otpadnikom Strezom veoma su loše završili, a uspesi bugarskogvladara Kalojana koji je od pape dobio kraljevski venac i njegovu podršku dovoljno sugovorili sami za sebe. Između verskih interesa i državnih Stefan se opredelio za državne.

U suštini, Stefan je bio samo realan političar koji jasno sagledava zbivanja oko Srbije.Najjače zemlje u srpskom okruženju bile su katoličke i od njih je pretila i najveća opasnost,ali istovremeno od njih je mogao imati i najveće koristi. Brak sa mletačkom princezom bioje bašu funkciji njegovog približavanja Zapadu. Ovaj brak Stefan je uspeo da iskoristi i zaostvarenje svojih davnih želja: za dobijanje kraljevske krune. Preko Venecije on je stupio uvezu sa tadašnjim papom Honorijem III i od njega zatražio krunu. Papa je lepo primioStefanove izaslanike i uvažio mu molbu te preko svoga legata poslao Stefanu krunu.Tokom 1217. godine krunisanje je i obavljeno. Po svemu sudeći krunisan je samo Stefanjer mu je žena Ana Dandolo umrla pre ovoga čina. Doduše u navodima Andrije Dandolakoji je pisao istoriju svoje porodice stoji da je Ana ipak doživela ovaj događaj te da jekrunisana.

Ovaj potez Stefanov izazvao je mnogo polemika i osuda u samoj Srbiji, a uglavnom zbogkatoličkog porekla ove krune. Kakva je on obećanja dao papi zauzvrat, ne zna se, ali jeočigledno i iz kasnijih događaja da obećanja, ukoliko su i data nisu ispunjena. Stefan jeSrbiju sačuvao kao isključivo pravoslavnu zemlju, a približavanje papi se može objasnitiisključivo političkim razlozima. Dobijanjem krune Stefan je uspeo da preko pape svojojvlasti da legitimitet i time istovremeno učvrsti svoj položaj prema spoljnim državama.Kruna je značila da papa priznaje Srbiju kao nezavisnu državu što je automatski dovodilodo toga da sve pretenzije drugih vladara (prvenstveno ugarskog kralja) na srpske zemljegube smisao. U to doba, a i kasnije, ugarski kralj se u svojoj tituli hvalio da je vladar i nadsrpskim zemljama, no Stefan sada to poriče nazivajući se "samodržac", time jasnonaglasivši svoj apsolutno nezavisan položaj prema drugima. To je bio tada jedini vladarkome je Stefanova titula mogla da smeta, no Ugarska je bila zauzeta sasvim drugimstvarima, tako da za Srbiju nije bilo vremena.

Ugarski kralj Andrija II se tokom 1215. godine oženio po drugi put i to sestrom latinskihcareva Balduina i Henrika, koja se zvala Jolanta. U vreme kada se Andrija sastao saStefanom u Ravnom njegov brak je tek bio započeo, a njegov odnos prema latinskom caru

Henriku, koji je bio rođeni brat njegove žene, dovoljno govori o njemu samome, ali iljudima toga vremena koji su bili na vlasti (mada se od onda i nisu mnogo izmenili). Iakooženjen sestrom latinskoga cara Henrika to mu nije mnogo smetalo da sa njime prekršidogovor i pređe na Stefanovu stranu. Nikakve rođačke veze nisu mogle njega dapokolebaju onda kada je bio u pitanju lični interes. Ipak, Andrija se kod Stefana zauzeo daovaj pusti iz klopke cara Henrika, što je ovaj do kraja i učinio. No, ubrzo nakon ovesramote car Henrik je u Carigradu umro (1216.). Kako je Henrik umro bez naslednika, to seAndrija odjednom našao u najužem izboru za latinskoga cara. Njegovoj taštini je ovoizuzetno prijalo, a Latini mu pošalju poslanike koji mu ponude krunu. Kako se ovo bezpapinog pristanja nije moglo obaviti, to Andrija od njega zatraži odobrenje za prihvatlatinske carske krune. U to doba papa je bio Honorije III, koji nije bio bašrad da vidiAndriju na latinskom prestolu, verovatno se plašeći njegove prevelike snage koju bi dobiokada bi ujedinio ugarsku i latinsko carstvo. Papski odgovor je bio verovatno vrhunaclicemerstva, ali i političke veštine da se spreči onošto papi ne odgovara, ali da se direktnone zabrani Andriji da prihvati latinski presto. Papa je Andriji odgovorio kako se raduje štočuje da mu je ponuđena carska kruna Latina, ali da on jošuvek nema o tome nekoodređeno mišljenje te ga stoga jošne može i kazati. Međutim, papa se seća na davnoAndrijino obećanje da će krenuti u krstaški rat i opominje ga da izvrši svoje obećanje unajkraćem mogućem vremenu, jer bi u suprotnom uvredio Boga i papu. To je zapravoznačilo da papa ne želi Andriju da vidi kao latinskog cara, tako da je za veoma kratkovreme Andrijin tast Petar od strane pape bio okrunjen za latinskog cara. Ni Petru ova krunanije donela sreće, jer ga je na putu za Carigrad u Epiru zarobio Teodor Komnen i bacio utamnicu gde je ovaj ubrzo i umro. Tada je latinskim carem postao Petrov sin Robert(1219.).

Videvši da mu je carska kruna izmakla, a da bi sa papom mogao imati neprilika, Andrijanapokon odluči da krene u krstaški rat i počne se spremati. Krajem 1217. godine stigao jeon u Svetu zemlju gde je ostao samo tri meseca i početkom 1218. godine se vrati uUgarsku. Ovaj njegov pohod je bio jedna strahovita katastrofa gde on i nije imao vojnihsudara sa nevernicima, ali je zato izgleda bio od svojih plemića otrovan i to tako da se, iakose spasio od smrti, nikada više nije oporavio. Bašdok je on bio na krstaškom pohodu,Stefan Prvovenčani je bio od strane pape Honorija III krunisan za kralja. Ugarsku su ubrzonakon Andrijinog odlaska zahvatili nemiri, a kada je sve to čuo, Andriju ništa više nijemoglo zadržati u Svetoj zemlji. Bilo je mnogo uticaja na njega da ostane u Svetoj zemlji, anaročito uporan je bio papin legat koji ga je ubeđivao, dok ga je jerusalimski patrijarh iprokleo. Sam povratak Andrijin u Ugarsku takođe liči na roman prepun svakakvihdogađaja, od ugovaranja sklapanja brakova sa vladarima zemalja kroz koje je prolazio naputu kući, pa sve do njegovog zarobljavanja od strane bugarskog cara Ivana Asena II. Ipak,nekako se dočepao Ugarske koja je bila u pravom rasulu, a njegov autoritet je pao nanajniže grane. Sam pohod u Svetu zemlju, koji je počeo spektakularno, završio se jadno, aAndrija se vratio bez vojske, dok Jerusalim nije ni video. Vrhunac haosa u Ugarskoj sedesio 1220. godine, kada se protiv Andrije pobunio njegov rođeni sin Bela, inače hercegHrvatske i Dalmacije, a sukobi su uzeli tolikog maha da ni pretnje pape Honorija III da ćena njih sve baciti prokletstvo ako ne prestanu sa svađama nisu pomogle. Epilog svega jebila, na državnom saboru 1222. godine doneta, Zlatna bula, dokument na koji je Andrijapod pritiskom morao pristati. Ovom bulom kraljevska vlast je značajno ograničena i on

više nije mogao doneti bilo kakvu značajniju odluku bez njihovog odobrenja. Time je zasva vremena u Ugarskoj skršena kraljevska samovolja. Andrija se izmirio sa sinom Belomno to je trajalo samo za kratko i uskoro izbije novi sukob tako da je Bela morao tokom1223. godine da beži iz Ugarske. Godine 1224. oni su se opet izmirili. Za sve ovo vremetrajali su i Andrijini sukobi sa plemstvom, a prvenstveno zbog toga što ni Andrija, a niplemstvo nisu poštovali odredbe Zlatne bule.

Ovaj poduži pregled ugarske istorije zapravo jasno pokazuje da Andrija, iako nije mogaobiti zadovoljan time što je Stefan dobio kraljevsku krunu, ništa nije mogao učiniti da tospreči. Iako je bilo nekih znakova da on ima nameru da i vojno interveniše, do toga dokraja nije došlo. Bilo je očigledno da za duže vreme Srbiji od strane Ugarske ne preti bilokakva opasnost. Ako iz Ugarske nije mogla doći reakcija na Stefanovo krunisanje, a drugezemlje nisu bile posebno za to zainteresovane, u Srbiji većnije bilo tako. Pomaloparadoksalno zvuči to da je Stefan najveću opoziciju krunisanju imao bašu Srbiji, ali takoje bilo. U samom plemstvu opozicija nije bila posebno jaka, ali sveštenstvo nije bilo radoda rimski papa kruniše Stefana. Radilo se očigledno o strahu da bi rimska kurija mogladobiti značajnije privilegije. Ostao je nejasan i Savin stav prema ovome pitanju. O tomepostoji više mišljenja i to od onih koji tvrde da se Sava opirao Stefanovom prozapadnompolitičkom kursu, pa do onih koji smatraju da je on Stefanovu politiku odobravao. On jetada imao dosta uticaja na vođenje srpske politike, a u mnogim državnim poslovima čak jei lično učestvovao. Verovatno da Sava nije pružao otpor Stefanu onda kada se ovaj obratioRimu za krunu, budući da je on osim što je bio duhovnik, bio i državnik. Da je bio realanpolitičar i sposoban državnik videlo se i po tome što ga je Stefan slao u veoma teške misije,poput one kod bugarskog otpadnika Streza koju je Sava tako uspešno okončao. Pregovorisa ugarskim kraljem Andrijom bili su takođe Savina inicijativa. Stoga je i primanjekatoličke krune on sigurno shvatao kao državnu potrebu i teško je poverovati da je Sava utakvoj situaciji mogao staviti interese crkve ispred interesa države. Doduše, gledajući saizvesne distance ovaj čitav događaj oko krunisanja pokazalo se da je bojazan od prevelikoguticaja katoličke crkve bila nepotrebna, te da je srpska crkva od Stefanovog krunisanjaimala kasnije koristi. Da bi se objasnio Savin stav oko krunisanja potrebno je sagledatinjegovu delatnost u Srbiju od onog momenta kada je došao pa sve do njegovog odlaska uSvetu Goru 1217. godine.

Savin boravak u Srbiji se i te kako osetio, mada on izgleda nije imao namere da se u njoj izadrži nakon što je uspeo da pomiri Vukana i Stefana. Njegov je prevashodni cilj bio dabraću izmiri, te da se nakon toga vrati u Hilandar. Međutim na Stefanovu molbu on ipakostaje u Srbiji. "A sveti i oni koji su s njime došli spomenuše samodršcu svoj povratak uSvetu Goru. A ovaj čuvši ovu reč, koja je prolazila kroz njegovo srce kao koplje, promenise, pripade, i sam s blagorodnima poče moliti Svetoga govoreći: Ne ostavi nas u ovaj čas,o oče sveti i ne oduzimaj pre vremena žalošću dušu moju od mene!" (Teodosije). Situacijau Srbiji nije bila povoljna i Stefanu je i dalje bila potrebna Savina pomoćte je stoga toosnovno zašto se Sava zadržao. Za centar svoga delovanja on je uzeo manastir Studenicu,koja je postala središte srpskog duhovnog i crkvenog života. Tada je Studenicu proglasioarhimandrijom, a uskoro je zahvaljujući njegovom uticaju tokom 1208. do 1220. godinesazidana i Žiča (zadužbina Stefana Prvovenčanog) posvećena Spasovdanu (Vaznesenje)"Jer vaistinu Bogom bi narečena arhimandrija, od koje i ovaj bogoljubac osnova veliku

arhiepiskopiju, dom Spasov, zvanu Žitču, koju počevši i savrši sa blagovernim bratomsvojim, velikim županom kir Stefanom" (Domentijan).Ovaj manastir je podignut na severukraj Zapadne Morave pokrivajući teritorije prema Savi i Dunavu, a imao je zadatak dasuzbije ugarski uticaj koji se u tim krajevima zbog bliskosti granice osećao.

Njegov rad se naročito osetio u narodu gde je on odlazio u svojim misionarskim pohodima.U to doba on je i stekao naziv narodnog učitelja, pošto je bio neumoran u držanjupropovedi, ali ne samo u tome, učio je on narod i kako da obavlja pojedine radove pa jeodatle i potekla priča kako je on naučio seljaka da ore, ženu da prede itd. Njegov se uticajosetio i među pravoslavnim sveštenstvom koje je bilo dosta zapušteno i neuko. Sava je sasobom doveo iz Hilandara i nekoliko učenika koji su ga pomagali u njegovom radu.Istovremeno on je dosta učinio i kod podizanja pravoslavnih crkava, naročito u onimkrajevima gde je bio jak uticaj katoličke vere. "I druge svete crkve u svima izabranimmestima počevši i svrši, i stare utvrdi, a nove sazda i sve postavi na svakom dobromzakonu, i prenese svaki uzor Svete Gore u svoje otačastvo..." (Domentijan). Sam njegovživot je izazivao strahopoštovanje budući da je bio pun odricanja, a on se često povlačio i uisposnicu u Studenici povrgavajući se iscrpljujućim postovima.

Sve ovo što je Sava radio svedoči o njegovoj planskoj delatnosti koja je išla ka tome dasrpskoj pravoslavnoj crkvi pribavi samostalnost. Njegova misionarska aktivnost, kao iveliki trud oko pripremanja podmlatka svešteničkog izvršili su onu pripremu koja je bilaneophodna da bi srpska crkva mogla samostalno da deluje. Bašu vreme kada je Stefan biokrunisan, Sava odluči da se vrati u Svetu Goru. Ova njegova odluka izazvala je polemikeoko razloga njegovog odlaska iz Srbije baštada. Stoga i zaključci da se Sava naljutio naStefana što ga je krunisao rimski papa i da to Sava kao pravoslavac nije mogao otrpeti.Savin odlazak detaljno opisuje Teodosije. "Došavši ka samodršcu bratu, hoteći mu datipozdrav radi odlaska, ovaj smatraše njegov odlazak kao izlazak duše, i mnogo plakavši i sasvima blagorodnima molivši htede ga zadržati. Pošto nikako ne mogade, veoma seražalosti". Sava videći koliko Stefanžali njegov odlazak teši ga govoreći "Ako dobri Bogizvoli, opet ću se vratiti k vama" (Teodosije). Da se ne radi o svađi, vidi se i po tomeštoStefan daje Savi mnogo zlata, a uz to ga i lično prati do granica Srbije. "A samodržacStefan dade veliko mnoštvo zlata, njemu na potrebu i radi razdavanja manastirima u SvetojGori, i onima koji samotno žive i svima potrebnicima, i sam ga isprati sa blagorodnima dogranica Grčke zemlje" (Teodosije).

Iz ovoga je veoma jasno vidljivo da među braćom nije bilo nekih posebnih nesuglasica, akasnija Savina delatnost koja je bila usmerena ka sticanju nezavisnosti srpske pravoslavnecrkve, govori da je ovo jošod ranije bilo među njima dogovoreno. Sva aktivnost Stefanova,od dana kada je on došao na presto pa sve do kraja, bila je samo sprovođenje osnovneNemanjine ideje da Srbija stekne nezavisnost. Savin dolazak u Srbiju i njegovo izmirenjeStefana i Vukana, opet su bili deo te aktivnosti. Dobijanjem kraljevske krune srpskanezavisnost je bila konačno utvrđena, a dinastija Nemanjića je dobila legitimnost. Savinauloga pri svemu ovome je bila ogromna, a on sam je mnogo učinio na tome da se Srbijaočuva od spoljnjeg neprijatelja. Stoga nije jasno zašto bi on bio posebni protivnikStefanovog krunisanja od strane pape kada je time Srbija ogromno dobijala na spoljnomplanu, kao što je i sama dinastija Nemanjića krunisanjem bila priznata kao legitimna. Zar

nije sva dosadašnja delatnost (pa i kasnija) bila usmerena baška tome i šta bi on mogaoimati protiv jednog ovakvog Stefanovog poteza koji samo učvršćuje njihove dotadašnjeuspehe. S druge strane, Sava je imao veliki uticaj na Stefana koji je ovome dugovao skorosve; teško da bi se i Stefan usudio da dođe u sukob sa Savom pa ma to bilo i pitanjekrunisanja.

Samo krunisanje izdiglo je Srbiju u rang kraljevine, dajući joj mnogo na prestižu, ali onošto joj je jošnedostajalo pa da bi stvarno bila van domašaja stranih uticaja jeste nezavisnacrkva. Pitanje crkve nije bilo ni malo naivno pitanje, a to su znali, a i osetili i Stefan i Sava.Jošje Nemanja shvatio koliku snagu ima crkva i stoga je veliki deo njegove delatnosti biousmeren baška njenom jačanju. Pred kraj života Nemanja se i zamonašio, što nije bio samoplod njegove velike religioznosti. To je bio završni čin njegovog državničkog delovanja,budući da je upravo time i osnivanjem Hilandara udaren temelj nezavisnosti srpskepravoslavne crkve. Sava je imao da nastavi tu Nemanjinu aktivnost, a kolika je snaga crkveon je video veoma jasno u Svetoj Gori.

15. Crkvena nezavisnost

Srbija je krunisanjem Stefanovim dobila priznanje, ali za njenu političku nezavisnost biloje veoma opasno da nema i samostalnu crkvu. U to doba srpska crkva je bila potčinjenaohridskoj arhiepiskopiji, koja je bila grčka i preko koje su veliki uticaj dobili grčkielementi. Preko crkvene zavisnosti mogla je lako doći i politička. Srpska crkva nije imalasvoje vrhovne vlasti većje ona bila u Ohridu, što je dovodilo i do duhovnog rascepa usamoj crkvi. Posredno, crkveno nejedinstvo je stvaralo i nejedinstvo u državi, a bašjecrkva bila ta koja je trebalo da pruži državno jedinstvo. Stoga je trebalo srpskoj crkvipribaviti nezavisnost, a trenutak za to je bio veoma dobar.

Raspadom Vizantije izgubljeno je ne samo državničko veći crkveno jedinstvo ove države.Latinsko Carstvo koje je formirano na tlu Vizantije popuštalo je pod udarima Grka izNikeje i Epira. Međutim, između ove dve grčke države postojalo je rivalstvo oko toga podčijim će se vođstvom Vizantija ponovo ujediniti. Slična je situacija bila i sa crkvom.Pravoslavna crkva je sada imala dva sedišta i to u Nikeji, gde je boravio carigradskipatrijarh Manojlo Saranten, ali i u Epiru. Srpska crkva je bila pod ohridskomarhiepiskopijom koja je pripadala Epiru. Sama država epirska je bila tada u naponu snage, anjen vladar Teodor (1214-1230.) veoma ambiciozan i krajnje beskrupulozan. Koliko jeovaj čovek bio opasan svedoči i zarobljavanje latinskoga cara Petra koga je Teodordočekao u zasedi i zarobio. Petrovo hvatanje, kao i odlazak ugarskog kralja Andrije ukrstaški rat stvorili su od Teodora najmoćnijeg vladara na tom delu Balkana. To je i bilobašono što je Stefana i Savu moglo najviše da zabrinjava. Srpska crkva je bila podohridskom arhiepiskopijom, a njeno sedište je bilo u Epiru čime se Teodor mogao lakookoristiti i preko crkve napraviti rascep u Srbiji. Trebalo je dobiti nezavisnost srpske crkveu odnosu na epirsku, a nezavisnost se mogla dobiti samo iz Epira ili Nikeje.

Bilo je sigurno da Epir neće dozvoliti da srpska crkva stekne nezavisnost, prema tomeostala je samo Nikeja. Za srpsku crkvu je sretna okolnost što je između Epira i Nikeje bilavelika surevnjivost i to se trebalo iskoristiti. Moguće je da su i Sava i Stefan imali ovo u

vidu onda kada je Sava napuštao Srbiju i odlazio u Svetu Goru. Tokom 1219. godine Savaotputuje u Nikeju sa željom da poseti nikejskog cara Teodora Laskarisa i patrijarhaManojla Sarantena koji su tamo boravili. "Posle ovoga hteo je sveti zbog manastirskihpotreba, ili jošbolje - hteo je Bog zbog njega, a zbog poznatog uzroka, da ide u carstvujućiKonstantinov grad, u kome je tada carevao Teodor Laskar" (Teodosije). Iako se kodTeodosija navodi da je Sava u Nikeju išao prvenstveno zbog manastirskih poslova, to nijebio krajnji cilj ovog putovanja, a što će i on sam nešto kasnije da potvrdi.

Car je Savu primio lepo, "jer kći cara Teodora Laskara beše udata nevesta Radoslava, sinaStefanova, sinovca svetog Save. Zbog toga car ga mnogoljubazno primi sa sugubom čašću,jer je i sam želeo da ga vidi" (Teodosije). Nakon što je obavio sve manastirske posloveSava zatraži od cara da ovaj zapovedi svome patrijarhu da ovaj posveti nekog Srbina zaarhiepiskopa srpske pravoslavne crkve "Skrbno i pečalno mi je, caru, jer moja zemlja nemasvoga arhiepiskopa; a joši mnoge zemlje su okolo otačastva mi u oblasti države naše, nonisu napredne božanstvenim ispravljenjem. Da, hteo bih da tvoje veliko carstvo zapovedipatrijarhu da mi osveti kao arhiepiskopa jednoga od braće moje koja je sa mnom, da gazemlja otačastva mi ima na osvećenje svoje, i da se država velikoga ti carstva njime veliča"(Domentijan). U samome početku Sava nikako nije pristajao na to da on bude taj koji ćebiti posvećen za arhiepiskopa, no kasnije pod carevim ubeđivanjem on na to pristane.Nakon toga Sava zatraži i punu autokefalnost srpske crkve, što većcaru izgleda nije bilopravo. "Car čuvši ovo izmeni lice svoje zbog krupne molbe, jer se ni patrijarhu nikako nisvima blagorodnima ne učini ugodna. Jer su hteli posvećenjem i vlašću crkvenom da oveimaju pokorne sebi, poslušne i daronosne. Ali zbog velike ljubavi koju car imađaše premasvetome, sramljaše ga se da ga neispunjenjem molbe otpusti žalosna, pa utišavši silom onekoji su negodovali, ispuni svetome molbu" (Teodosije). Dakle, sa dobijanjem autokefalnostije išlo mnogo teže i car nikejski i patrijarh su očigledno imali opoziciju tome. Ipak, Sava jesretno obavio posao i srpska crkva se odvojila od ohridske u zasebnu arhiepiskopiju, dok jeSava postao njen prvi arhiepiskop.

Mada se to kroz spise Teodosija i Domentijana ne vidi čitava Savina akcija u Nikeji nijebila baštako iznenadna za cara i patrijarha. Jošpre Savinog odlaska u Nikeju kralj StefanPrvovenčani je poslao caru Teodoru pismo u kojem mu najavljuje Savin dolazak, aistovremeno ga obaveštava o cilju ove misije i moli ga da Savine zahteve ispuni. Prematome, iako su pitanja koja je Sava u Nikeji rešavao prevashodno bila crkvena pitanja, ipakona su dobila neizbežni politički karakter. Bašti politički momenti su i uticali na to daSavina misija uspe u potpunosti. Stefan je baši zaigrao na netrpeljivost epirske despotovinei nikejskog Carstva oko pitanja ko će od ove dve države da bude naslednik Vizantije.Nikejski car je računao sa Srbijom kao važnim saveznikom u borbi sa Epirom i to je bioosnovni razlog zbog kojeg je on bio tako popustljiv.

U vezi Savinog puta u Nikeju potrebna je jošjedna napomena. Srbija je u to vreme većbilakraljevina i kao takva imala je pravo na samostalnu crkvu, što je Sava verovatno u Nikejivešto iskoristio. Veći je problem bio oko njegovog posvećenja za arhiepiskopa i to je biobašonaj momenat na koji se kasnije pozivao Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop.Njegovi protesti nisu išli u smeru da opovrgavaju pravo Kraljevine Srbije na samostalnucrkvu, na to je ona kao kraljevina većimala pravo. On je smatrao da ne postoji pravni

osnov za osvećivanje Savino. "A gde je danas carstvo, kome pripadaju i ostala pa i ovodostojanstvo, pošto sada mnogi vrše vlast po oblastima, a niko nije sačuvao neokrnjenocarsko dostojanstvo? A pošto većnema pravog carstva, to tvome rukopoloženju sasvimnedostaje pravni osnov ". Homatijan nije smatrao Teodora Laskarisa legitimnim carem, i tuje bio u pravu, međutim prisustvo legitimnog carigradskog patrijarha davalo je Teodorovojtituli cara političku težinu. Sam patrijarh je Nikeju smatrao samo privremenim mestom gdeboravi dok se Carigrad ne oslobodi od Latina i on je iz Nikeje i obavljao sve svoje poslove.Verovatno da je i Sava razmišljao o tome kada se obratio u Nikeju, a ne u Epir. S jednestrane niti je Epir imao patrijarha (on je bio u Nikeji) niti je on bio carevina (samodespotovina). Autoritet ohridske arhiepiskopije nije bio dovoljno jak, niti je konačnoohridski arhiepiskop imao nadležnost da srpskoj crkvi daje autokefalnost. Sava kao dobarpoznavalac kanonskog prava nije želeo ništa da rizikuje i stoga se obraćao prvenstvenocarigradskom patrijarhu koji je smatran za naslednika vizantijskog jerarha.

Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan čuvši za Savin uspeh u Nikeji reaguje pišući mupismo u kojem protestuje zbog njegovog posvećenja za arhiepiskopa, ali ne buni se i zatošto je srpska crkva dobila autokefalnost. Istovremeno on na pomalo uvredljiv način zameraSavi zato što je napustio Svetu Goru i vratio se u Srbiju gde se bavio ne samo crkvenim veći državničkim poslovima. Tako ga optužuje da je pobožnost, asketski život i inočko ćutanjezamenio za svetski metež, učešćem na gozbama, jahanju na odabranim konjima prekrasnogizgleda, okružen velikom svitom. Istovremeno, on Savu optužuje da je stekao čin arhijerejapreskačući niže činove. "Ako si to postao rukopoloženjem carigradskog patrijarha, pitamo:čega radi? Od starine su, istina carevi imali povlasticu da daju gradovima stepene, pa odmanjeg stepena, recimo episkopskog, dižu na viši, na arhiepiskopski ili mitropolitski. Ali jezato trebalo da ti pre toga budešepiskop, te da bi se tako mogao uzvisiti od nižeg u viši ipočasniji čin. A ti niti si bio episkop, niti imašbilo kakav carski dokument kojim bi seproglašavalo tvoje postavljenje. A i gde je danas carstvo kome pripadaju ta prava iizdavanje privilegija kad vlast vrši negde ovaj, negde onaj, a nijedan nije sačuvaoneokrnjeno carsko dostojanstvo. A pošto nema pravog carstva, to ni ti nisi mogao imatizavršni blagoslov i odobrenje". Istovremeno on Savu savetuje da se odrekne arhijerejskečasti i kaže "ako se vratišna put kojim su sveti oci odiskona išli, možda ćešdobiti oproštajradi pokajanja". Na kraju Homatijan opominje: "Ako, pak ostanešnepokoran i drzak i akoostanešpri svome prezrevši ovo naše pismo, učinićešda ti se na glavu sruči kazna koja ti srazlogom preti silom autoriteta prava; onda ćemo te mi odvojiti od svete i živonačelneTrojice i isterati iz zajednice vernih kao narušitelja sveštenih zapovesti i božanskih kanonai kao onoga koji je stvorio sumnje i izmene u crkvenoj organizaciji koju su sveti oci odavnoutvrdili. Isto tako biće kažnjeni i svi oni koji ostanu uza te, bili oni duhovnog čina ilisvetovnog zvanja i bića".

Nakon uspešno obavljenog posla Sava se vratio u Svetu Goru i tu boravio jedno vreme.Razlog zbog čega nije išao odmah u Srbiju bio je u tome što je on morao da obavi nekeposlove u samom Hilandaru koji su se ticali njegove uprave, ali i da odabere pogodna licakoja će postaviti za episkope u Srbiji. On se zapravo odmah počeo pripremati za rad nareorganizaciji Srpske pravoslavne crkve: "dođe opet u svoj manastir Hilandar, počinasamo igumana da onima koji su pod njime sam sobom pokazuje primer svakedobrodetelji, a opet bratiju da igumana sa strahom Božjim u svemu slušaju, svima mir i

blagoslov i u Gospodu celiv davši, iziđe iz manastira, uzevši sa sobom one za koje je znaoda su podobni da ih postavi za episkope" (Teodosije). Po ovom biografu Sava je dostarazmišljao i o svom dotadašnjem životu i bio je izgleda zabrinut za uspeh pri organizovanjuSrpske pravoslavne crkve "pomišljaše kako neće ništa moći uspeti u zemlji svoga naroda,jer ranije oni nisu imali arhiepiskopa". Očigledno da je Sava dosta vremena proveo urazmišljanjima, zapravo skupljao je snagu za ono što ga tek čeka.

On nije krenuo odmah za Srbiju većja najpre svratio u Solun gde je odseo u manastiruFilokal u kojem je on bio jedan od ktitora. Tu se posavetovao sa solunskim mitropolitomKonstantinom Mesopotamitom (Kostadije) i snabdeo sa potrebnim knjigama. "Posle ovogasveti sabra sve dostojno što je potrebno velikoj crkvi, i uze sa sobom knjige zakonske isvetlo ispraćen od mitropolita, iparha i prvaka gradskih, ode u zemlju naroda svoga."(Teodosije). Sava je zapravo uzeo Nomokanon ili Krmčiju, koja predstavlja zbirkucrkvenih zakona, a koji su bili potrebni za novu arhiepiskopiju. Budući da se radi o nizuvizantijskih crkvenih zakona i koji su kao takvi najbolji predstavnici vizantijskogzakonodavnog rada, to znači da se na pripremi radilo duže vreme. Zapravo za ovaj kratakperiod koji je Sava proveo u Solunu ovakav obimni rad sigurno nije mogao biti dovršen.Stoga je najverovatnije da je rad na ovome trajao većduže vreme i da je možda tek sada uSolunu bio završen. To potvrđuje tezu da se Sava za dobijanje autokefalnosti Srpskepravoslavne crkve spremao većduže vreme, a on to sigurno nije mogao raditi bez pomoćisvoga brata Stefana. To opet dalje znači da odnosi između Stefana i Save nikako nisu moglibiti zategnuti, u protivnom ovakav jedan posao koji je Sava obavio ne bi mogao bitiuspešno završen. Nakon svega ovoga on je krenuo za Srbiju prethodno kralju Stefanunajavivši svoj dolazak. "A svoj dolazak unapred pismeno javi bratu samodršcu Stefanu"(Teodosije).

Sam Stefan nije bio u mogućnosti da dočeka Savu budući da je bio bolestan i vezan zakrevet, međutim umesto njega doček su obavili njegovi dostojanstvenici "I kada se tako onpribližio ka zemlji otačastva svoga, i posla brat njegov mnoge u sretanje njegove svetinje, asam beše obuzet velikom telesnom slabošću." (Domentijan). Kod Teodosija se opet navodida su Savu između ostalih dočekali i Stefanovi sinovi "mesto sebe posla mu sinove svoje usretanje, koji mladošću kao orlovi zlatokrili i sa mnogim blagorodnima do grčke granicečasno stigoše. I dočekivahu svoga po telu strica a u Boga vladiku i svetoga oca, i sasvakom ga počašću ka samodršcu ocu privođahu". Stefan je bio veoma bolestan, tako da jeSavu dočekao u krevetu, a bio je tako slab da čak nije imao snage da se bez pomoći drugihpridigne u krevetu. "A kada sveti dođe nad bolesnički odar samodršca brata, ovaj mupodignut od drugih jedva mogaše dati celovanje, uz veliki plačobojice i sviju blagorodnih,jer beše jaka bolest samodršca i nikako se ne nadaše životu" (Teodosije). Po biografimaSava je na čudesan način izlečio Stefana tako da se ovaj odmah pridigao i počeo obavljatidržavnički posao.

Nakon Savinog povratka u Srbiju trebalo je izvršiti i reorganizaciju crkvene uprave uSrbiji, a sve u skladu sa upravo dobijenom autokefalnošću. U ovom poslu morao je velikogučešća uzeti i Stefan jer ovaj posao bez njega Sava sigurno ne bi mogao sam obaviti,budući da to više nije biločista crkvena stvar većje dobrim delom bila i politička, odnosnodržavna. U okviru toga Sava je osnovao ukupno osam episkopija ( humska. zetska,

hvostanska, budimljanska, dabarska, moravička, toplička, lipljanska) uz većpostojeće uRaškoj i Prizrenu i postavio osam episkopa. "Davši im knjige zakonske, da po predanjusvetih apostola i svetih otaca uče narod kako da se podižu u veri u Gospoda našega IsusaHrista, i zapovedivši im da ga pokajanjem obraćaju kao Bogu,.." (Teodosije). Episkopijesu postavljene tako da je čak pet episkopija bilo na granici prema katolicima i bogumilima.Ove episkopije su s jedne strane trebale da obavljaju misionarsku ulogu prema timkrajevima, dok su s druge strane trebale da sprečavaju da se ove verešire po Srbiji. Sedištenovih eparhija bilo je po manastirima, a Žiča je bila sedište arhiepiskopije. Ovakvimrasporedom Sava je sve učinio ne bi li u Srbiji održao jednu veru i to pravoslavnu,čime biuspeo da ujedini državu i istovremeno da ujedini narod u jednoj veri. To bi isključilo bilokakve verske sukobe, a sećanje na građanski rat, koji se dobrim delom do kraja pretvorio uverski, sa Vukanom, bilo je veoma sveže. Ovakvim svojim radom Sava je crkvu izreligiozne i etičke ustanove dobrim delom pretvorio u ustanovu koja je imala mnogo togapolitičkog. Ipak, ova politička snage crkve nikada nije bila usmerena ka tome da se ona uodnosu na državu potpuno osamostali i odvoji pa dačak dobrim delom bude i državni tutor.Naprotiv, Sava je Srpsku pravoslavnu crkvu podredio državnoj ideji Srbije i crkva sepotpuno predala služenju državnim interesima.

Sava je veoma agresivno krenuo pri reorganizovanju Srpske pravoslavne crkve, ističući pritome nacionalni momenat. Shodno tome raški i prizrenski episkopi, koji su bili Grci bili susmesta uklonjeni i zamenjeni Srbima. Grci su shvaćeni kao tuđelement, a što nije bilo ničudo, pošto su Grci vršili veliki pritisak helenizujući jugoistočnu Srbiju. Sa katoličkomcrkvom Sava je veoma pažljiv tako da niti jedna njena dijeceza nije ukinuta niti je na onimterenima gde se nalazio katolički biskup bila ustanovljena neka pravoslavna eparhija.Njegovi postupci sa grčkim episkopima izazvali su reagovanje ohridske arhiepiskopije injenog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana koji je žestoko protestovao. Koliki je maliznačaj ovim protestima Sava davao vidi se iz toga što njegova pisma i protesti nisu ni malouticali na promenu srpske crkvene politike.

16. Smrt kralja Stefana Prvovenčanog

U to doba na Balkanu je i dalje trajala politička bura. Epirski despot Teodor uspeva datokom 1224. godine uzme Solun i da se nakon toga kruniše za cara. Sada je Srbija nasvojim granicama imala izuzetno moćnog suseda, ali ovakav nagli uspon Epira nije bionenadan za Stefana. Joštokom 1219-1220. godine Stefan se počeo naglo približavati caruTeodoru (tada despotu) i to tako da je svoga sina Radoslava oženio njegovom ćerkomAnom. Kako je bilo znano da će Radoslav kao najstariji sin naslediti Stefana to je ovakavpotez bio primljen veoma dobro u Srbiji. Podrška jednog takvog moćnog vladara kao što jeto bio car Teodor mogla je samo dobro doći. Do tog momenta može se reći da je Stefanvodio prozapadnu politiku, što mu je i donelo kraljevsku krunu. Međutim bašod tihgodina, odnosno 1219-1220 njegov se politički kurs menja i on se ponovo okreće premapravoslavnim zemljama. Ta njegova nova politička orijentacija se i vezuje upravo za ovajbrak njegovog sina sa epirskom princezom, ali i za dobijanje autokefalnosti Srpskepravoslavne crkve od strane carstva u Nikeji. Tu je izuzetno vidljiva vijugava političkalinija Stefanova koji se nikada nije tvrdoglavo držao jednog političkog kursa. Shodnosvojim i državnim interesima on je menjao saveznike, ali nikada na svoju štetu.

Nekako u to doba i ugarski kralj Andrija je pripretio Srbiji. Razlog je bio to što on nikakonije mogao preboleti Stefanovo krunisanje budući da su ugarski kraljevi Srbiju smatralisvojom zemljom. Ugarsku su jošod njegovog povratka iz Svete zemlje (1118) potresalistalni nemiri koji su imali krajnji rezultat u Zlatnoj buli, jednom dokumentu na koji je onmorao pristati i po kojem se njemu znatno smanjuje vlast. Opasnost iz Ugarske Stefan jeozbiljno shvatio i očekivao je da bi Andrija mogao napasti Srbiju. Sigurno je da u to dobaAndrija nije mogao prema Srbiji preduzeti skoro ništa, jer jednostavno za to nije imaosnage. Izgleda da Stefan nije bio dovoljno upoznat sa pravim stanjem svari u Ugarskoj istoga je poslao Savu kod Andrije na pregovore, ne bi li Sava ovog odgovorio od napada. "Iodma prizvavši svetog arhiepiskopa, ispriča mu o svim Ugrinovim pretnjama ratom, ivelerečivo hvalisanje bez straha Božjega, i zamoli ga da ode do Ugrina sa velikašima kojisu od njega došli" (Teodosije). Ugarski kralj je po svemu sudeći poslao svoje poslanstvoStefanu i nakon što je bio upoznat sa njihovim zahtevima ovaj je odmah poslao Savu uUgarsku. Na ugarskom dvoru Sava je bio lepo primljen i nakon pregovora uspeo daodgovori Andriju od njegovih namera. Biografi detaljno opisuju Savin boravak u Ugarskoji spominju njegova čuda koja je izveo pred kraljem. To je navodno uplašilo Andriju i onodustane od pohoda na Srbiju. Istina je bila nešto drugo. Andrija je, što je verovatno,poslao Stefanu svoje poslanstvo u kojem izražava svoje nezadovoljstvo Stefanovimkrunisanjem i sigurno mu je napomenuo i neku mogućnost da bi Ugarska mogla i vojnointervenisati. Stefan se zabrinuo, mada nije imao nekog posebnog razloga za to jer Andrijasve i da je hteo da ratuje, nije mogao. Koliko se Stefan zabrinuo vidi se po tome što je uUgarsku odmah poslao Savu, većprovereno uspešnog diplomatu, da pokuša da smirisituaciju. Andrija je prividno popustio, zapravo nije imao drugog izbora, sa Savom onmožda ne bi ni razgovarao da je imao te snage da napadne. Kasniji opisi ovog događajastrašno preuveličavaju Savinu ulogu, a koliko je to daleko otišlo vidi se i po tome štoTeodosije čak navodi da je Sava ugarskoga kralja iz katoličke preveo u pravoslavnu veru,što je naravno besmislica.

Srbija je u to doba imala dosta povoljan položaj na Balkanu i nekih posebnih opasnosti ponju nije bilo. S jedne strane rodbinski odnosi sa epirskim carem garantovali su joj sigurnosti podršku ove sada moćne države. Stefan je istovremeno uspeo da slomi i separatističketežnje u Zeti, ne dozvoljavajući čak ni svome sinu Radoslavu da njome upravlja plašeći seda bi i on mogao postati zaražen ovim idejama. Celokupna Stefanova politika i jeste vodilaka tome da se izbriše svaki trag samostalnosti te oblasti u odnosu na centralnu vlast. Uokviru toga Stefan je uspeo i da oblast Hum, gde je vladao Nemanjin brat Miroslav pripojiu potpunosti pod Srbiju. Nakon Miroslavljeve smrti u Humu je došlo do otimanja okovlasti i u tu borbu se umešao Stefan koji je imao i najviše uspeha. Oko 1216. godine jejužni deo Huma pripao pod Stefanovu vlast dok su neznatni delovi pripali ostalimpretendentima.

Stefan je imao jedine bojazni od napada iz Bugarske gde je car Jovan Asen (1218-1241.)pokušavao da ostvari slovensko – grčko carstvo koje bi zamenilo vizantijsko. U te njegoveplanove bili su uključeni i delovi Srbije, ali sretna je okolnost što se tim njegovimplanovima isprečilo moćno epirsko Carstvo, tako da su Bugari u Grcima videli glavneprotivnike. To vreme je karakteristično po velikim političkim i vojnim obračunima koji su

rešavali sudbinu grčkog sveta i u taj vrtlog bile su umešane mnoge države. Dok su nekepokušavale da naslede Vizantiju, druge su opet pokušavale da za sebe zgrabešto više.Srbija je imala tokom Stefanove vladavine dosta iskušenja u kojima je mogla da postradajer ona nije predstavljala neku posebnu silu koja bi izazivala respekt. Nju je bilo teškopokoriti, ali ona sama je bila veoma slaba da bi bilo kome mogla tada predstavljati nekuposebnu pretnju. Opasnost je bila tim i veća što su se u Srbiji prelamali različiti verskiinteresi. Na njenom terenu bili su prisutni i pravoslavci i katolici, a jošuvek su bili dostabrojni i bogumili. Srpska pravoslavna crkva je bila deo ohridske arhiepiskopije u kojoj jeupravljao Grk, a on je opet postavljao episkope u Srbiji (Prizren i Ras). Srpski vladari stoganisu imali neki posebni uticaj na izbor sveštenika, jer je ohridski arhiepiskop, budućiepirski podanik na prvom mestu vodio računa o interesima epirskog vladara. Stoga su Srbibili izloženi grciziranju koje je dolazilo preko tako postavljenih sveštenika, najčešće Grka.Sama služba se vršila prvenstveno na grčkom jeziku što je dovodilo do toga da većina ljudikoja je dolazila u crkvu nije zapravo ni razumela šta sveštenik govori. Takva crkva jemogla veoma opasno da ugrozi državu i bilo je jasno da u sukobu grčkih i srpskih interesa,ona neće štiti srpski, većgrčki interes.

Sama Srbija nije bila imuna na verske sukobe. sudar Stefana i Vukana umalo nijeupropastio državu. Stoga je Stefan imao mnogo problema dok nije postigao teritorijalno iduhovno jedinstvo srpske države. Čitavo Stefanovo delo može se nazvati izuzetnouspešnim, budući da je Srbiju uspeo da odbrani od spoljnih napada, kao što je uspeo daslomi i unutrašnje otpore. Autokefalnošću crkve srpska država je dobila svoju državnucrkvu koja će biti u funkciji njene odbrane i koja će da ostvari duhovno jedinstvo srpskognaroda.

Za Srbiju je srećna okolnost što je u tim vremenima imala jednog takvog vladara kao što jeStefan Prvovenčani, ali jošje veća sreća što je na čelu crkve bila jedna takva ličnost kao štoje sveti Sava. Oba brata su se izuzetno dobro razumela kada su bile u pitanju državnepotrebe, a nesuglasice među njima nikada nisu prerasle u otvoreni sukob koji bi mogao daugrozi državu. Sve njihove akcije su bile uglavnom zajedničke, mada bi se po složenostinjegovog zadatka uloga svetog Save ipak morala staviti na prvo mesto. Njegovu ulogu okostvaranja i organizovanja Srpske pravoslavne crkve ne treba posebno naglašavati, budućida ju je on i stvorio. Uloga prosvetitelja je takođe dovoljno poznata, međutim njegovauloga kao državnika i političara ostala je u senci prve dve. Najveći diplomatski uspesiStefanovi ostvareni su upravo onda kada je Sava odlazio u diplomatske misije. Da je bioveoma vešt vidi se iz rezultata njegovih pregovora sa Strezom, zatim epirskim despotomMihailom i konačno ugarskim kraljem Andrijom. Odlazak u Nikeju, gde je dobijenaautokefalnost srpske crkve takođe se može nazvati Savinim diplomatskim uspehom. Kolikoje on bio savetnik Stefanov teško je i pretpostaviti, ali sigurno je da Stefan nije donosio nitijednu važniju odluka bez dogovora sa Savom. Samo Stefanovo krunisanje od strane pape,često se navodi kao razlog zategnutih odnosa Save i Stefana. Ova razmišljanja su preterana,jer iz čitavog rada Savinog vidljivo je da je on u svom čitavom životu interes srpske državečesto stavljao ispred verskog, znajući da će bašzahvaljujući jakoj srpskoj državi ipravoslavna crkva dobiti na snazi. Nemoguće je da on nije shvatao sve prednosti koje jeStefan dobio krunisanjem i da je uski religiozni interes stavio ispred državnog. Konačno,on je crkvu i stvorio takvom da služi državi i narodu i nikada pravoslavna crkva nije

pokušala da se nametne državi. Rimska kruna je tada bila državna potreba, kao što je to bilai samostalna crkva i verovatno je da Stefan ni krunisanje nije tražio a da se prethodno otome nije savetovao sa Savom.

Nakon postavljanja episkopa, Sava je najveći deo vremena provodio organizujući crkvu, ato je radio ili svojim pismima ili putujući po zemlji. U okviru toga održan je tokom 1221.godine veliki sabor u Žiči, prvi opšte crkveno-državni sabor nakon dobijanja autokefalnostii na njemu se raspravljalo o pravoslavlju. Sava je propovedao protiv jeresi, verovatnoprotiv bogumila, kojih je bilo dosta po Srbiji. "Zbog toga se i ja bojim da među vama nebude što od nečistoga i kukoljnoga učenja takvih. Hoću da među vama izvršim obnovljenjesvete, istinite, božanstvene vere u Oca i Sina i Svetoga duha..." (Teodosije). Sa bogumilimaje postupljeno veoma oštro, tako da oni koji nisu želeli da se odreknu ove jeresi, buduproterani. "A one koji su propovedali jeres zadrža sa sobom kod crkve i nasamo ih tačnoispita. Nekrštenima sa prethodnim proklinjanjem jeresi koju imađahu zapovedi da držedane oglašene u čuvanju čistote, i tako zapovedaše im da se krste." Spominjanje nekrštenihgovori da je bilo dosta Srba koji nisu bili kršteni ni od strane pravoslavne crkve, a ni odkatoličke i koji su pripadali nekoj jeretičkoj veri. Svi su oni sada ponovo kršteni. Kasnije jeon ovaj rad nastavio u narodu. "A i sam sveti prolažaše i obilažaše celu zemlju svojeganaroda, verom pravoslavlja utvrđujući i učeći, i predajući im vrline i dobre običaje, vodećisve ispovedanjem ka pokajanju" (Teodosije). Naročita se pažnja obraćala na jeres međusveštenstvom i plemstvom koja je bila dosta raširena i gde je pokušano najpre da seubeđivanjem povrati u pravu veru, a ako to ne bi uspelo, tada se pristupalo mnogo oštrijimmerama "A blagorodne koji su bili u jeresima koje nalažaše mnogo je molio i učio da sevrate sabornoj apostolskoj crkvi, obećavajući im počasti i darove velike, i koji bi gaposlušao bio je priman od njega s ljubavlju velikom, i primao bio od samodršca kralja,brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima,ovoga proklevši a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu, rasudivši da nijedostojno da budu kupine zajedno sa vinovom lozom" (Teodosije).

Kralj Stefan je u to doba sve češće poboljevao, ne zna se od koje bolesti, i postavilo sesigurno pitanje ko će ga naslediti. Zna se da je Stefan imao trižene. Prva je bila vizantijskaprinceza, Jevdokija, koju je oterao tokom 1201. ili 1202. godine. Ova žena je imala dostaburan život, a i ona sama pokazivala je neke nezgodne osobine u karakteru. Poznate sunjene svađe sa Stefanom koga je optuživala za preljubu, no i on je nju za to isto nabeđivao.Tokom 1204 – 1207. godine Stefan je po svemu sudeći bio oženjen i po drugi put, ali oovoj drugoj ženi istorija nema nikakvih podataka. Njegova treća žena je bila unukavenecijanskog dužda Enrika Dandola i ovaj brak je sklopljen verovatno između 1207. i1208. godine. Iz ova tri braka Stefan je ima petoro dece, a od toga četiri sina i jednu ćerku.

Najstariji sin se zvao Radoslav dok su mlađi sinovi bili Vladislav, Predislav i Uroš, ćerkase zvala Komnina. Negde oko 1216. godine Stefan je pokušao da ćerku uda za albanskogplemića Dimitrija koji je nosio vizantijsku titulu panipersevasta, gospodario je oko Kroje ibio najmoćniji plemiću Albaniji. To je bilo vreme kada je Stefan svoju politiku usmerio nate oblasti pokušavajući da iz Zete prodre dublje u Albaniju. Nije on bio jedini koji je baciooko na te krajeve, bili su to joštada veoma jaka Venecija i epirska despotija. Stefanoviplanovi do kraja nisu uspeli budući da je nesuđeni mladoženja iznenada umro (1216.), tako

da do planiranog braka nije došlo (mada postoje neke indicije da je brak ipak ostvaren).Kasnije se Komnina udala za Dimitrijevog rođaka sevasta Grigorija Kamonu. Iz ovogbraka rođena je jednaćerka za čije ime se ne zna.

Stefanov najstariji sin je bio Radoslav koji je rođen iz braka sa vizantijskom princezomJevdokijom. Njega je Stefan 1119 – 1220. godine oženio za Anu Komninu koja je bilaćerka Teodora I Anđela, u doba venčanja despota epirskog, a od 1223. i epirskog cara. Ovoje bio tipično politički brak iz računa, kojim je trebalo da se ostvari bliska veza Srbije i tadanajmoćnije balkanske države, despotije epirske (kasnije carstvo).

Drugi sin Stefanov je bio Vladislav i u doba Stefanove smrti on jošnije oženjen, verovatnozbog mladosti. Treći sin Stefanov je bio Predislav koji je bio usmeren uglavnom kaverskim poslovima tako da je njegovo prisustvo u politici bilo neznatno. I konačno, četvrtisin po imenu Uroš, bio je u to doba takođe veoma mlad tako da se ne spominje udogađajima koji su tekli. Izuzev Predislava svi Stefanovi sinovi su se kasnije izređali nakraljevskom prestolu.

Većje rečeno da je Stefan Prvovenčani počeo poboljevati, odnosno njegova bolest (neznamo koja) pratila ga je većduže vreme, a oko 1228. godine počela se naglo pogoršavati.Izgleda da je Stefan predosetio kraj i stoga je zamolio Savu da ga ovaj zamonaši da bi usmrt otišao kao monah. Sava je to odbijao. "Kada dođe vreme za takvu tvoju molbu - reče -ja ću ti sam poslužiti u ovim stvarima" (Teodosije). Po biografima Stefanu je iznenada takopozlilo da su svi mislili da je umro i o tome su obavestili Savu koji je izgleda bio na putu,ali je na tu vest odmah odlučio da se vrati. Vest o bratovoj smrti je veoma pogodila Savu."Kada on ču ovaj gorki glas, u tom času, sišavši sa konja, pade na zemlju, ispunivši očisvoje suzama i ridanjem, i uzdigavši ruke svoje gore ka višnjemu koji sedi na heruvivima,koji umrtvljava i oživljava, poče se moliti,...." (Domentijan). Tada je Sava uspeo da Stefanaponovo oživi, što opet spada u jedno od njegovih čuda. "Onaj koji je umro i bez duše seukočio i sasušio, i koji je za pogreb spremljen, da se preda materi zemlji, molitvamasvetoga opet dobija dušu i ubrzo oživljuje" (Teodosije). Stefan je poživeo taman onolikokoliko je bilo potrebno da bi ga Sava zamonašio davši mu ime Simon. "Posle toga svetiarhiepiskop ga ukrasi svetim i anđelskim obrazom inočastva, nazvavši ga Simon monah,umesto Stefan" (Teodosije). Ovo zamonašenje je verovatno obavljeno radi toga da bi senastavila Nemanjina tradicija te da bi se i Stefan mogao proglasiti svecem. Time bi seautoritet same dinastije jošviše učvrstio.

Na sledećim stranicama kod biografa se nalaze protivrečnosti koje su u vezi Stefanovognasleđa. Većje rečeno da je Radoslav bio najstariji sin Stefanov i očekivalo se da jedino onmože biti naslednik kraljev, tim više što je izgleda on jedno vreme samostalno upravljaoZetom i Trebinjem (to nije dokazano). Stoga iznenađuju pomalo navodi Teodosija kojikaže da Stefan nije odredio svoga naslednika ostavljajući to Savi. "A ni kraljevstvo neostavi nikome od sinova svojih, rekavši: Kraljevstvo nije moje nego Božje, i onoga koji setrudio za njega, svetoga vladike i brata mojega. I kao što ga prvo dade meni molitvama iblagoslovom, i sada će ga takođe dati kome ga Bog nauči". U Teodosijevom daljnjemtekstu se pitanje nasleđa spominje jošjednom i to u onom momentu kada je Stefan većprimio monaški čin, a Sava mu privodi najstarijeg sina Radoslava i naređuje Stefanu da

njemu preda presto. "Tada privede i najstarijega sina njegova Radoslava u njegove ruke, isveti zapovedi da ovome da kraljevstvo. A on reče: Ja vlašću skiptra, a ti molitvamablagoslov". I pored neizmerno velikog Savinog uticaja na srpskom dvoru, izgleda da jeTeodosije ipak malo preterao preuveličavši ovde njegovu ulogu. Teško je poverovati da jekralj Stefan bio toliko zavisan od Savinog mišljenja onda kada se radilo o pitanju nasleđa.Zapravo, u tome što je Radoslav nasledio Stefana nema ničega neuobičajenoga za Srbiju,najstariji sin nasleđuje presto i teško da bi bilo ko mogao imati nešto protiv. Pogotovo Savai Stefan kojima je posebno stalo da se sačuva red u kući te da se zna kada ko koganasleđuje. Bez toga reda nastao bi veoma brzo rat u Srbiji i svaka smena na prestolu vodilabi u haos i bezakonje. Prema tome, ovde su i Sava i Stefan imali zajednički interes, tako daje svako preuveličavanje uloge ili jednoga ili drugoga samo želja pisca da se jedan od njihdvojice jače istakne. Da su se Stefan i Sava razišli po pitanju nasleđa, ili da su dali prestonekome drugome, a ne Radoslavu kao najstarijem sinu, tada bi oni sve ono što su do tadaradili upropastili. Sav trud njihov da se uspostavi red u Srbiji, kako svetovni tako i duhovni,time bi bio doveden u pitanje, a iz njihovog dotadašnjeg rada vidi se da oni retko kadaimaju prenagljenih poteza. U ovakvo bitnoj stvari, kao što je nasleđe, pogotovo nije smeloda se bilo šta eksperimentiše.

Domentijan taj događaj prikazuje u drugome svetlu, a njegov prikaz je bliži istini. Ponjemu Stefan je bio taj koji je odredio naslednika, a Sava ga je samo podržao u tome."Blagoverni kralj kir Stefan, hoteći se preseliti ka nebesnim, i Božjim izvoljenjem i voljomPreosvećenoga, blagoslovi starijega sina Radoslava da on bude namesnik posle njega".Ovakav opis događaja je mnogo bliži onome što se verovatno desilo. Sava je bio taj koji jemožda savetima pomagao Stefana, ali on nikako nije bio i taj koji je odlučivao. To jesasvim u skladu sa ulogom Srpske pravoslavne crkve, ulogom koju je njoj bašSavanamenio. Crkva je bila ta koja je pratila državu, nikako ne obrnuto, svaka svetovna odlukabila je prepuštena kralju a crkva je bila ta koja bi pomogla realizaciju te odluke.

Nakon sahrane Stefanove u Studenici, Sava je u Žiči krunisao Radoslava za kralja (1228)."Posle predstavljenja blagočastivoga Stefana i prvoga kalja, sveti arhiepiskop venčakraljevstvom najstarijeg sina njegova Radoslava u velikoj crkvi, u pomenutoj Žiči, utvrdivšiga molitvama i blagoslovom, predade mu da samodržavno upravlja otačaskim i srpskimskiptrom" (Teodosije).

17. Kralj Radoslav

Kralj Radoslav (1228-1233.) bio je oženjen epirskom princezom, ćerkom epirskog despotaTeodora Anđela koji se od 1224, nakon krunisanja u Solunu, naziva epirskim(vizantijskim) carem. Istovremeno, Radoslavljeva majka je bila vizantijska princezaJevdokija, što je dosta uticalo na samo njegovo vaspitanje. Stoga jak uticaj koji su Grci nanjega imali ne treba uopšte da čudi. Njegove veze sa carem Teodorom u prvom momentusu izgledale kao njegova prednost, međutim vreme je donosilo velike promene dok se samRadoslav nije umeo prilagođavati trenutnim političkim obrtima.

Od samog početka svoje vladavine Radoslav se oslanjao isključivo na svoga tasta, caraTeodora, što se opet pripisuje velikom uticaju njegove žene Ane. Ovakva Radoslavljeva

politika činila je Srbiju podložnom grčkom uticaju, međutim s druge strane donosila joj jemir, budući da zbog cara Teodora na Srbiju niko nije smeo da napadne. Koliki je bio grčkiuticaj na Radoslava veliki, vidi se i po tome što je on nerado isticao da je loze Nemanjićapreuzimajući carsko prezime svoje majke: Duka. Isto tako on se grčki potpisuje napoveljama, dok novac koji kuje nosi grčke natpise. Očigledno se više ponosio svojimgrčkim poreklom preko majke, nego srpskim preko oca. Istorija i biografi za ovakav odnosRadoslava u najvećoj meri optužuju njegovu ženu Grkinju Anu, za koju kažu da je na njegaimala presudan uticaj.

Navodi se i njegov zategnut odnos sa Savom, a kao rezultat toga što je Radoslav održavaoodnose sa ohridskim arhiepiskopom Homantijanom koji je bio najveći protivnikosamostaljenju srpske crkve. Radoslav jeste održavao odnose sa njim, ali nije poznatokakve je prirode bila njihova veza. Postoje tzv. Odgovori, odnosno pismo Homantijanovokoje je upućeno Radoslavu i u kojem ovaj Radoslavu objašnjava izvesna liturgijska ikanonična pitanja. Ovo pismo jeste odgovor na pitanja koja je Radoslav postavioHomantijanu. Ukoliko je ovo zaista uradio, odnosno ako je Radoslav stvarno Homantijanupostavljao ova pitanja, tada je on načinio krupnu grešku. Za sva pitanja koja zadiru u veruon se morao obratiti carigradskom patrijarhu u Nikeji ili srpskom arhiepiskopu Savi,nikako ohridskom arhiepiskopu. To zato što je za sva kanonička pitanja bio nadležan srpskiarhiepiskop, odnosno Sava. Isto tako, Radoslav se mogao obratiti nikejskom(carigradskom) patrijarhu, budući da je on bio taj koji je bio nadležan za Srbiju. To je kodSave moglo da izazove samo nezadovoljstvo, jer je značilo da Radoslav ne prihvata Savinautoritet, odnosno autoritet nikejskog (carigradskog) patrijarha, te da namerava da srpskucrkvu ponovo potčini ohridskoj arhiepiskopiji. Ipak, ova veza Homantijana i Radoslavljevaje veliko pitanje i malo je dokaza da je stvarno i postojala. Kasnija istoriografija je dostakritički gledala na stvarnu mogućnost te veze. Vršene su analize onoga što je Radoslavnavodno pitao Homantijana i izražena je sumnja u verodostojnost čitavog spisa, budući danije jasno zbog čega bi ta pitanja bila predmet interesovanja srpskog kralja. Stoga sepretpostavlja da je ovo možda i plod falsifikata ohridske arhiepiskopije, koji je trebalo daposluži kao potvrda da je srpska crkva ponovo pod njenom jurisdikcijom. S druge strane, oovome biografi (Teodosije i Domentijan) ne govore ni reči, što oni sigurno ne bi propustilida se ovaj događaj zaista i desio, jer o ovakvom krupnom događaju oni su morali znati.Sama pretpostavka da su odnosi Save i Radoslava bili zategnuti nema nigde potvrde, većsuto uglavnom konstrukcije koje za sada nemaju čvršće podloge. Stoga kada se govori oodnosima njih dvojice mora se biti vrlo oprezan i ne bi trebalo prenagljivati.

Verovatno je da Radoslav nije bio omiljen vladar među plemstvom u Srbiji, zbog izuzetnoguticaja Grka, a posebno kraljice Ane. Moguće da je u okviru toga došlo do nekih pregovoraizmeđu cara Teodora i Radoslava o tome da srpska crkva prizna jurisdikciju ohridskearhiepiskopije, međutim u tome se verovatno nije otišlo dalje. Teško je i poverovati da bitako nešto uopšte i moglo proći pored Save te da bi on tako nešto dopustio. Saviniznenadan put u Svetu zemlju 1229. godine upravo se povezuje sa ovim neslaganjem saRadoslavom. Poznavajući Savin rad do toga momenta nemoguće je poverovati da bi on tektako dopustio ponovnu zavisnost srpske crkve, a da jedini njegov otpor bude taj da u znakprotesta otputuje. Da je Radoslav zaista i hteo da podvede srpsku crkvu pod ohridskuarhiepiskopiju on bi to tada verovatno i učinio, tim više što je Sava bio daleko, u Svetoj

zemlji. No, on to nije uradio. Kasniji odnos Savin prema Radoslavu, kada je ovaj srušen saprestola i kada ga je Sava svesrdno pomagao govori da on na njega nije bio ljut i njegovupomoćteško da bi Radoslav dobio da je zaista radio na tome da podvede srpsku crkvu podohridsku arhiepiskopiju.

Kada govore o Savinim motivima za put u Svetu zemlju, istoričari ističu da je Sava bionezadovoljan Radoslavljevom politikom, te da je to razlog zašto je tamo otišao.Opštepoznato je da je Sava bio iskreni vernik i stoga zaista nije jasno zbog čega bi senjegov put u Svetu zemlju ne bio mogao objasniti upravo tim, religioznim motivima.Onoga momenta kada se to zaboravi dolazi se u situaciju da se poriče njegova religioznost,a Sava se pretvara u političara makijavelističkog tipa, a takav stav nikako ne može bitikorektan prema njemu. Zapravo, čitava konstrukcija njegovih, navodno zategnutih odnosasa Radoslavom, jeste samo plod špekulacija nekih istoričara bez ijednog pravog dokaza zato. Sava je u to doba bio arhiepiskop jedne samostalne crkve i ništa nije normalnije od togada on kao takav poseti Svetu zemlju i da konačno vidi mesta gde se Isus kretao.

Tokom 1229. godine Sava se odluči da otputuje u Svetu zemlju ne bi li obišao sveta mesta iupoznao se sa monaškim životom u Palestini. Bašmonaškiživot je bio predmet njegovoginteresovanja, a poznato je da ga je i posebno privlačio te da je jedno vreme nameravao i damu se posveti. Trenutak je bio povoljan, jer je baštada car Fridrih II uspeo da oslobodiJerusalim (VI krstaški rat). U suštini, on ga nije oslobodio, većga je putem pregovoradobio od egipatskog sultana, a uz Jerusalim i niz drugih mesta po Palestini (Vitlejem,Nazaret). U trenutku odlaska iz Srbije Sava je bio u dobrim odnosima sa Radoslavom: "isam kralj Radoslav molili su ga sa mnogim suzama da ne odlazi od njih, ali ga nisu moglizadržati. Ipak, pošto je nadom utešio srca njihova da će se opet vratiti k njima, bio je odnjih otpušten" (Teodosije). Radoslav ga je dobro snabdeo novcem za ovaj put. "KraljRadoslav dade mu da sa sobom ponese veliki tovar zlata i srebra, a dao bi i sav dom svojda je sveti hteo uzeti" (Teodosije). Savin put u Svetu zemlju može se gledati kao njegovaželja koja je bila i religiozna, ali je u pitanju bila i radoznalost, da vidi i upozna sva onamesta o kojima je znao samo iz biblijskih knjiga. No, to je bila idealna prilika da se upoznai sa crkvenim životom, uređenjem manastira i monaškog života. Stoga on nije samo obišaoJerusalim, Sion, Galileju, Vitaniju i druga sveta mesta, većje obišao i jerusalimskogpatrijarha Atanasija. Tu je bio veoma lepo dočekan. Ovaj dolazak u Svetu zemlju Savaiskoristi da od patrijarha isposluje dozvolu za podizanje manastira, tako da je u Akonu (gdese iskrcao kada je stigao) podigao manastir sv. Georgija, koji je trebalo da budeprihvatilište za vernike iz Srbije. Na Sinaju je podignut manastir sv. Jovana Bogoslova. "Iizmoli mesto na sazdanje manastira, i bi mu dano mesto od igumana i od sve bratije, i odčasnoga patrijarha Atanasija, i blagoslov primivši posveti crkvu svetoga i velikogaapostola i jevanđelista Jovana Bogoslova na Sionu,.." (Domentijan). Ovaj manastir jenekoliko stotina godina bio pravo srpsko uporište u kojem su odsedale hadžije iz svihslovenskih krajeva. Nekada veoma bogat i cenjen, danas je samo ruševina.

Oba ova manastira su bila pod kontrolom manastira sv. Save Osvećenog, koji se nalazio uJerusalimu i kome je Sava dao bogate poklone. Tokom XVI veka kontrolu nad manastiromsv. Save Osvećenog preuzeli su srpski monasi. Ovaj manastir se nalazi na tri časa hoda odJerusalima i smešten je u kamenitoj judejskoj pustinji. Manastir je osnovao sv. Sava

Osvećeni (439-531.), osnivačpalestinskog monaštva, a po njemu je Rastko (Sv. Sava) iuzeo ime. Računa se da je manastir osnovan 484. godine. U ovom manastiru je i grob sv.Save Osvećenog, koji je smešten u jednu pećinu, a nad grobom se nalazi oslikana njegovaikona. Domentijan opisuje kako je Sava obišao ovaj grob: "i slatko celovavši sliku svetoganapisanu na časnom grobu njegovu". Sve manastire koje je posetio Sava je bogato darivao,ali je od njih nakupovao i dosta raznoraznih relikvija.

Daljnji put je Savu iz mesta Akr doveo do nikejskog cara Jovana Vataca (1222-1254.), a"Car se obradova njegovu dolasku i posla svoje blagousrdne sluge sa svojim konjima, dasa svakom počašću dovedu svetoga od mora. Sa velikom ljubavlju car ga primi ..."(Teodosije). Od cara je uspeo da dobije deo od krsta na kojem je Isus razapet "i obdarisvetoga časnim drvetom krsta i moštima svetih,..." (Teodosije), a osim toga nabavio je i nizdrugih relikvija. Deo krsta koji je Sava doneo danas predstavlja jednu od najvećih relikvijau Hilandaru. Nakon izvesnog vremena provedenog kod cara, odluči Sava da se vrati uSvetu Goru, a car mu za taj put obezbedi brod i oružanu pratnju. U Svetoj Gori se Savaduže vreme odmarao, a onda krenuo ka Srbiji. Na tom putu svratio je u Solun kod caraTeodora Anđela, gde je takođe lepo primljen "I on mu ukaza poštovanje velikom ljubavlju iugošćenjem i darovanjem" (Teodosije). Jasno je vidljivo da su odnosi Save i cara Teodoraveoma dobri, ali izgleda da nije bilo tako i sa odnosima cara i Radoslava i stoga on ovomeporučuje: "Car i mitropolit mnogo izgovoriše svetome da blagočastivi kralj Radoslav uljubavi i u miru sa njima prebiva, i tako ga otpustiše da pođe svojoj kući,...." (Teodosije).Ovakva careva poruka izaziva sumnju u to kakav je zapravo bio odnos njegov saRadoslavom, jer da je njegov uticaj bio toliko jak, kao što se tvrdi, on sigurno ne biRadoslavu upućivao ovu dosta neprijatnu poruku.

Na granici Srbije Radoslav nije dočekao Savu, većje to učinilo njegovo poslanstvo. "Ikada se približio ka zemlji otačastva svoga, blagoverni kralj, sinovac njegov Radoslav,čuvši za dolazak Preosvećenoga, posla u sretenje njegovo. I radost i veselje obuzečedanjegova kad sretoše bogonosnoga učitelja svoga." (Domentijan). Nema nikakvih dokaza dasu odnosi između njega i Radoslava bili po bilo čemu poremećeni. Istina, Radoslav ga nijedočekao na granici, ali mu je ipak odao dužnu pažnju "a i sam, kada se približio, daleko muu susret iziđe. Kaošto priliči, učini mu poklon licem na zemlju i radovaše se neizmernimveseljem svome u Gospodu ocu. A sveti arhiepiskop, videvši samodršca i njegoveblagorodne, i sva čeda svojega otačastva, pohvali Boga i dade svima mir i blagoslov i celivu Gospodu, i tako posle velikog ugošćenja, svi odoše na počinak" (Teodosije). Osim što ganije dočekao na samoj granici (učinio je to nešto dalje), Radoslav je Savi ukazao svu onupažnju koju je ovaj i ranije dobijao od Stefana Prvovenčanog i stoga nema nikakvogosnova da se tvrdi da je kod njih bilo kakvih neslaganja.

Nekoliko narednih godina Sava je proveo u crkvenom i pastirskom radu. U okviru togaizvršena je i kanonizacija Stefana Prvovenčanog (Simona), a njegove mošti su prenete izStudenice u Žiču. "Dozvavši episkope i igumana i sve crkvene ičasne sveštene ličnosti,svrši sa njima svetu i božastvenu službu o spomenu brata svojega prvovenčanoga kraljaStefana". Dalje se opisuje prenos Stefanovih moštiju "i sa svakom dostojnom čašću izStudenice ove podigavši u Božjoj velikoj crkvi od Stefana sazdanoj, u Arhiepiskopiji što se

zove Žiča, sa psalmima i pesmama i svakomčašću ove položi" (Teodosije).

Srbija je u to vreme imala dosta dobre pozicije, a mir je većduže vreme vladao u njenimgranicama. Poslednjih desetak godina Stefanove vladavine bilo je mirno i Srbiju niko nijeuznemiravao, kao što ni sam Stefan nije preduzimao bilo kakve akcije. Slična je situacijabila i za vreme Radoslava i moguće je da bi ova situacija mogla potrajati i duže vreme, danije došlo do sloma epirskog carstva. U to doba latinsko carstvo je bilo u potpunomraspadu dok su dve grčke države, nikejsko i epirsko carstvo, naglo jačale, postepenoodlamajući od Latina komad po komad njihove teritorije. Istovremeno, ojačalo je ibugarsko carstvo i to naročito otkada je presto preuzeo Jovan II Asen (1218-1241.). Ovajcar je takođe odjednom počeo da pokazuje neke ambicije ka tome da sruši latinsko carstvote da stvori neko bugarsko – grčko carstvo koje bi zamenilo Vizantiju. Sada je na teritorijinekadašnjeg vizantijskog carstva postojalo četiri carstva: bugarsko, latinsko, epirsko inikejsko.

U samome početku inicijativu je imalo nikejsko carstvo, a naročito otkada je na presto seoJovan III Duka Vatac (1222-1254.). Upravo njega je posetio Sava na svome putu u Svetuzemlju. Tokom 1225. godine nikejsko carstvo je poslalo vojsku u Trakiju, a na pozivstanovnika Jedrena. Činilo se da ih ništa ne može zaustaviti. Jedrene je palo, a vojska sepokrenula ka Carigradu. Latinsko carstvo je bilo na izdisaju, međutim, iznenada se pojavilavojska epirskog cara Teodora (Radoslavljevog tasta). Nikejci su se morali povući, a Teodorje nastavio da ide ka Carigradu. Moguće je da bi u tome i uspeo da se nije pojavio noviprotivnik: bugarsko carstvo. Bugarski car Jovan II Asen je takođe želeo da stvorivizantijsko-bugarsko carstvo, a za to mu se uskoro ukazala prilika. Kada je latinski carRobert Kurtene, umro 1228. godine, nasledio ga je sin Balduin II. Kako je on biomaloletan, Latini dođu na pomisao da regenstvo do njegovog punoletstva ponude bašbugarskom caru Jovanu Asenu. Ovo je naravno odmah suprotstavilo Bugare i Epirce, aepilog svega je bila strašna bitka između njih na Klokotnici, pritoci Marice (1230.). Bugarisu strašno razbili vojsku cara Teodora, a njega samog zarobili i uskoro oslepili. Presto uEpiru sada je preuzeo Teodorov brat Manojlo. Sada više epirsko carstvo nije postojalo kaoiole ozbiljna sila.

Upravo su bitka na Klokotnici i propast cara Teodora odigrali veliku ulogu u sledećimdogađajima u Srbiji. Kralj Radoslav se u potpunosti oslanjao na svoga tasta, epirskog caraTeodora i zahvaljujući njemu održavao se na vlasti. Propašću Teodora i on se našao uopasnosti, budući da je nestalo njegovog tako moćnog zaštitnika. U ovoj situaciji Radoslavse očigledno nije mogao snaći; čitava njegova politika je ležala samo na jednoj osnovi,podršci epirskog carstva. On se nije mogao ili nije umeo približiti Bugarima koji su opetsmatrali sebe naslednicima Epirskoga carstva, te su shodno tome gledali na Srbiju kao nasvoju vazalnu državu. Oni su zapravo hteli da u Srbiji ostvare onaj uticaj koji je do tadaimao Epir, no dok je Radoslav bio kralj to je bilo teško izvodljivo. U poznatom natpisu ucrkvi četrdeset mučenika u Trnovu, navodi se da je bugarski car Asen II osvojio sve zemljeod Jedrena do Drača, a uz ove zemlje nabrajaju se joškao zemlje pod vlašću Bugara isrpska zemlja te Albanija.

I u samoj Srbiji je većpostojalo nezadovoljstvo Radoslavljevom vladavinom, a naročitu

mržnju je izazivala njegova žena. "Jer blagočastivi Radoslav kralj u svemu najpreblagopohvalan i izvanredan, postade pokoran ženi, od koje i bi povređen umom"(Teodosije). Teško će biti da je njegova žena bila ta koja je izazvala nezadovoljstvovlastele; jednostavno radilo se o vladaru koji nije bio dovoljno fleksibilan i koji je vodiojednostranu politiku. Takvo čvrsto vezivanje za Epir, Radoslavljev otac, StefanPrvovenčani, sigurno ne bi sebi dopustio. On je uvek bio spreman da se prikloni tamo gdesu mu interesi, što Radoslav nije znao. Stoga nije čudo da se vlastela uskoro pobunila i kaosvoga kandidata nasuprot Radoslavu isturila je njegovog brata Vladislava, opravdavajućisve to njegovom neuračunljivošću. "Vlastela su negodovala zbog neuračunljivosti umanjegova i odstupila od njega i pristupila mlađem bratu njegovu Vladislavu, te međubraćom nastade mržnja i gonjenje zbog gorke slave kraljevstva" (Teodosije). Moguće je dasu i sami Bugari imali velikog udela u ovoj pobuni te da su podržavali Vladislava. Usuštini, ovde se radilo o sablažnjivoj borbi dva brata Nemanjića oko vlasti, tolikouobičajenoj među pripadnicima ove dinastije.

Kralj Radoslav nije bio toliko nemoćan koliko to često želi da se prikaže, budući da jepružao otpor sve do jeseni 1233. godine, kada je konačno slomljen njegov otpor. Radoslavje nakon toga morao sa ženom Anom da beži u Dubrovnik, koji ga je ljubazno primio. Savanije odobravao ove sukobe, a nije ni mogao, jer se verovatno dobro sećao sličnog sukobaizmeđu Stefana i Vukana koje je nekako uspeo da umiri. Na sličan način je pokušao daumiri Radoslava i Vladislava, ali u tome nije uspeo. "Sveti ih je mnogo molio i pretio im dabudu u miru, i kada nije mogao da ih umiri reče: Ako je od Boga ono što vi činite, voljaGospodnja da bude" (Teodosije).

Sava je pokušao da primiri sukob i njegove simpatije su sigurno bile na strani Radoslava,kao legitimnog vladara Srbije, međutim u ovom sukobu Vladislav je bio mnogo jači ividevši da će Radoslav uskoro biti slomljen, Sava je pristao da ga kruniše za kralja. U tommomentu iz Save je progovorio praktični političar. On nikako nije mogao biti zadovoljanovim prevratom, međutim sigurno se plašio da bi sukob mogao uzeti dublje razmere imožda dovesti samu državu u opasnost. Stoga je za Srbiju bilo mnogo praktičnije ikorisnije da se prizna faktičko stanje stvari, odnosno da se ozakoni Vladislavljeva premoćida se on kruniše za kralja. Videvši da će Radoslav svakako izgubiti, te da bi time što bi gapodržao samo produžio i rasplamsao ovaj sukob, Sava se odluči da kruniše Vladislava iovome na taj način da legitimnost: "i uze presto oca svoga kir Stefana kralja, i biblagosloven i venčan od Preosvećenoga" (Domentijan). Da Sava nije imao nimalosimpatija prema Vladislavu vidi se i kod Teodosija: "A sveti arhiepiskop kraljevstvom imolitvama venča svoga sinovca rečenoga Vladislava, mada je nezakonito i razbojničkiugrabio vlast, ali je sudio da je to po božjoj volji". Teodosije se nimalo ne libi da navede dasmatra Vladislavljevu pobunu "razbojničkom" kao i to da je njegova vlast bez ikakvesumnje nezakonita. Drugačije nije mogao ni Sava da razmišlja, no u pitanju je sada bioopstanak države. S druge strane, vlast je ipak ostajala u dinastiji Nemanjića i to je moždamogla biti uteha.

18. Kralj Vladislav i smrt Svetog Save

Na Balkanu je tada bio najmoćniji bugarski car Asen, kome do kraja ipak nije uspelo da

postane regent u latinskom carstvu. Čini se da je bašbitka na Klokotnici njega udaljila odovog cilja i stoga je ona za njega, iako vojna pobeda, bila u suštini politički poraz. Latini suAsena tražili za regenta u doba dok je epirski car Teodor pretio, no njegovim padomnestalo je te opasnosti. Stoga se Latini odluče da regenstvo ponude jerusalimskom kraljuJovanu od Brijena. Ovo je naljutilo Asena kome sada latinsko carstvo postaje glavniprotivnik. Uskoro sklapa savez sa nikejskim carem Jovanom i epirskim vladaremManojlom. Manojlovo učešće je bilo drugorazredno, budući da se on jedva održavao uSolunu, Tesaliji i Epiru gde je upravljao. Ovakav nagli preokret politike bugarskog cara, ukome on postaje protivnik latina imao je svoj logični nastavak i u crkvenoj politici. Jošod1204. godine, od dana kada je bugarski vladar Kalojan krunisan krunom iz Rima, bugarskacrkva je bila pod uticajem rimskoga pape. Sada, kada je počeo da ratuje protiv Latina i touz pomoćpravoslavnih saveznika (nikejsko carstvo i epirsko carstvo) ova situacija jepostala neizdrživa. Stoga Asen raskine veze sa rimskom kurijom i pokuša da od nikejskogpatrijarha dobije samostalnost. Međutim, patrijarh postavi uslove koje su stavljale bugarskucrkvu u potčinjen položaj, te car od svega toga odustane za prvo vreme, no kasnije nakondužih pregovora Nikeja je ipak dozvolila da se osnuje bugarska patrijaršija u Trnovu.

Za to vreme novi srpski kralj Vladislav se približio bugarskom caru tako što se oženiobugarskom princezom Beloslavom (ćerka cara Asena). Najveće zasluge za ostvarenje ovogbraka ima bašSava, koji je očigledno pokušavao da Srbiju veže za najjaču silu na Balkanu."I dovede mu nevestu, kćer cara zagorskoga zvanoga Asena, i oboje blagoslovom utvrdi"(Teodosije). Nije poznato koliko je veliki uticaj bugarski car imao na Vladislava, ali da gaje imao nije bilo sumnje. Bilo je mišljenja da je Vladislav čak priznao i vrhovnu vlastbugarskog cara te na neki način doveo Srbiju u vazalni položaj u odnosu na Bugarsku, noto su uglavnom proizvoljne ocene. Iako se bugarski car u natpisu u crkvi četrdesetmučenika hvali da pod vlašću drži i srpsku zemlju, teško da je bilo tako. Nema sumnje daje Asen uspeo da neke srpske zemlje stavi pod kontrolu, ali u istorijskim izvorima nemaniti jednoga podatka koji bi govorio da je Vladislav priznavao carevu vrhovnu vlast.

Bugarski car je verovatno imao najveći uticaj na politiku kralja Vladislava, međutim kolikije on bio može se samo pretpostavljati. Savez pravoslavnih zemalja koji je car Asen stvaraoizgleda da je bio bez Vladislava. Moguće je da se Vladislav plašio suviše velikog vezivanjaza Bugarsku, poučen primerom svoga brata Radoslava koji je vezivanjem za epirskocarstvo izazvao nezadovoljstvo u plemstvu, tako da je padom carstva propao i on. Iz ovogabi se mogao izvući zaključak da Vladislav ipak nije bio toliko zavisan od Bugara, čim nijemorao da uđe u ovaj savez, ašto bi sigurno bio prisiljen da uradi da je priznavao vrhovnuvlast bugarskog cara.

Sava je iznenada krajem 1233. godine abdicirao sa arhiepiskopskog položaja i to u koristsvoga učenika Arsenija. Ovaj njegov čin je obavljen u manastiru Žiči na saboru crkvenih isvetovnih velikaša. "Dozvavši u veliku Arhiepiskopiju u pomenutuŽiču, blagočastivogaVladislava kralja i blagorodne njegove velikaše, zapovedi i da čuvaju mnoge stvari koje seodnose na svete crkve. Izabravši jednoga od učenika svojih, Arsenija jeromonaha, kogatačno poznavaše da je više od drugih ukrašen bezlobnošću i pravdom..." i dalje: "Posadivšiga mesto sebe kao arhiepiskopa na svojem blagodarovanom prestolu, utvrdi ga sveti,dovoljno ugostivši u Arhiepiskopiji samodršca i velikaše njegove..." (Teodosije). Ne postoji

iole vidljiv razlog koji bi mogao opravdati Savino abdiciranje nekim njegovim eventualnimnezadovoljstvom Vladislavljevom vladavinom. Iako nije odobravao nasilno smenjivanjeRadoslava, on se sa uzurpatorom Vladislavom dobro slagao. "Blagočastivi Vladislav bio jeblagoposlušan svetome arhiepiskopu u svemu što se tiče svetih crkava, i više od drugih, iostade s njim u miru i ljubavi koliko se izvoli Gospodu." (Teodosije). Prema tome, kraljVladislav nije mogao biti taj zbog koga je Sava odlučio da se povuče. Verovatniji razlogjeste da je Sava hteo da jošza života sebi odredi naslednika te da ga svojim autoritetompomaže. U slučaju da se to radi nakon njegove smrti, bile su moguće nesuglasice koje biverovatno iskoristila ohridska arhiepiskopija da ponovo stavi pod kontrolu srpsku crkvu.Do tog momenta sudbina srpske crkve je u mnogome zavisila samo od snažne ličnostinjenog arhiepiskopa, a bilo je verovatno da će tako biti i dalje. Stoga je trebalo od novogarhiepiskopa stvoriti takvu ličnost, a to je Sava želeo da učini jošza svog života i tu bitrebalo tražiti razlog za ovo iznenadno njegovo povlačenje. Da je to tako, potvrđuje ičinjenica da je Sava izvesno vreme nakon abdiciranja proveo u Srbiji, pomažući novomarhiepiskopu Arseniju u obavljanju poslova i u utvrđivanju njegove vlasti. ArhiepiskopArsenije I je u godinama 1234 – 1263. bio na čelu srpske crkve, a nakon smrti (1266.)proglašen je svecem.

Nekako u vreme ovih događaja razrešila se i sudbina nesretnoga kralja Radoslava. On je odVladislava pobegao u Dubrovnik (1233.), a pratila ga je i žena Ana. Postoje indicije da jeon iz Dubrovnika rukovodio nekim akcijama protiv Vladislava i da je očekivao da će uspetida se vrati na presto. Koliko je on bio siguran u svoj povrat u Srbiju, vidi se i iz toga što jepočetkom 1234. godine izdao trgovačku povelju Dubrovniku u kojoj obećavaDubrovačkim trgovcima da će im po povratku u Srbiju dati neke trgovačke privilegije.Zbog svega toga Vladislav je počeo da ugrožava Dubrovnik koji se morao stoga obratiti zapomoćbosanskom banu Ninoslavu. Kako akcija protiv Vladislava nije uspela, to jeRadoslav nakon toga otputovao u Draču želji da se obrati tadašnjem epirskom vladaruManojlu, ne bi li ga ovaj pomogao.

Upravo u Draču doživeo je Radoslav jednu izuzetno tešku epizodu u svom životu, a kaokrivac navodi se njegova žena Ana. Prema navodima Teodosija, ona se u Draču spetljala sakomandantom grada, nekim Frankom, i pobegla sa njim. Kada ju je Radoslav pokušaopovratiti, Frank ga umalo nije ubio i stoga je nesretni Radoslav morao da beži iz Drača. "Iodmah kralj Radoslav izgnan bi, i pobeže u grad Drač. Ali mu zbog lepote žene njegovestadoše zavideti, i posle kratkog vremena bi lišen te zlonaravne žene, jer beše druga Dalidakao prva Samsonu, i ova se nađe kriva svome krasnome gospodinu, jer po njenoj volji oteje od njega veliki Frug koji je vladao gradom i ustremi se da ga konačno ubije."(Teodosije). Nakon ovoga Radoslav je pobegao u Srbiju, gde ga je primio Sava i uskorozamonašio pod imenom Jovan. "Pomenuti Radoslav pobegavši od smrtonosnog mača,izagnan iz kraljevstva i lišen žene i odasvud u nedoumici o sebi, odmah pribeže svetomearhiepiskopu kao svojemu ocu, a sveti ga primi radosne duše i dovoljno ga uteši slatkimrečima od skrbi, koja mu se dogodi od brata i lukave žene." (Teodosije). Sam činzamonašenja je po Teodosiju urađen zbog toga što je Sava želeo da na neki način zaštitiRadoslava od osvete njegovog brata Vladislava. "A hoteći zaustaviti bratovljevoneprijateljstvo protiv njega, ukrasi ga anđelskim i inočkim obrazom, nazvavši ga Jovanmonah umesto Radoslav" (Teodosije). Radoslav je poživeo jošnekoliko godina i umro

(godina se ne zna, ali je bila nakon 1235.), a sahranjen je u Studenici.

Sama epizoda sa neverstvom Radoslavljeve žene Ane je veoma sumnjiva, budući da jespominje samo Teodosije. Po nekim izvorima izgleda da do svega ovoga nije došlo i da jeRadoslav sa ženom došao u Srbiju. Tako se u nekim spomenicima uz monaha Jovana(Radoslav) spominje i monahinja Ana, što može da znači da su oboje zajedno došli i Srbiju,a nakon toga oboje se i zamonašili.

O kasnijim odnosima između Vladislava i Radoslava (nakon Radoslavljevog povratka izamonašenja) ne zna se mnogo, ali je verovatno da Vladislav nije uznemiravao brata.Postoji čak i pretpostavka da je Radoslav dobio i jedan deo srpske zemlje na upravu. Usvakom slučaju, ostatak života Radoslav je proveo u miru, a njegova nesretna sudbinaizgleda nije mnogo dotakla kasnija pokolenja. Iako nije bio vladar onoga kova kojeg je bionjegov otac Stefan Prvovenčani, Radoslav nikako nije zaslužio da se tako odnose premanjemu, ni kasnija istorija tako njegovi savremenici. On možda nije bio sjajan vladar iosvajač, no činjenica je da Srbija tokom njegove vladavine nema posebnih potresa, anjegova naslonjenost na Epir, što mu je kasnije uzeto kao najveći greh, jeste tada bilajedina moguća politika. Ko je tada mogao pretpostaviti da bi se jedna takva jaka državamogla samo tokom jedne bitke srušiti. S druge strane da epirski car Teodor nije biozarobljen od strane Bugara, moguće ja da bi epirska snaga bila obnovljena i tada bi seRadoslavljeva politika do kraja pokazala kao ispravna. Sličnu politiku je vodio i Vladislav,s tom razlikom što se on isto tako bezrezervno povezao sa Bugarima. Ono što se Radoslavunajviše može zameriti jeste nedostatak prevrtljivosti koja obavezno ide uz politiku i što nijeumeo odmah nakon poraza Epira da se približi Bugarima kao pobednicima. Taprevrtljivost, zvana "fleksibilnost" bila je svojstvena Stefanu Prvovenčanom, ali i svimkasnijim velikim vladarima, i ne samo Srbiji.

Veze Radoslava sa ohridskim arhiepiskopom su kasnije strašno naduvane i Radoslavu supripisivane namere da ponovo potčini srpsku crkvu, a da za tako nešto ne postoje jačidokazi izuzev Homantijanovih "Odgovora" očijoj autentičnosti se može raspravljati. ORadoslavu, kao vladaru, stvarala se slika tipična za istoriju koju pišu pobednici, u kojoj se ogubitnicima govori sve najgore. U suštini, Radoslav nije bio dorastao spletkama i očiglednose nije nadao da će udar doći bašod strane njegovoga brata, no to jošuvek ne znači da jeon bio i lošvladar. Sam Teodosije ga navodi kao dobrog kralja: "Jer blagočastivi Radoslavkralj u svemu najpre blagopohvalan i izvanredan, ostade pokoran ženi, od koje bi povređenumom". Krivica za njegovu zlu sudbinu se baca na njegovu ženu, Grkinju Anu, a verovatnozbog dosta jakog uticaja Grka što se smatralo da je njeno delo. Teško da je Ana tolikomogla uticati na Radoslava, uticaj Grka je bio plod tadašnje političke situacije. Uostalom,za vreme kraljevanja Vladislava isti takav uticaj, ako ne i veći, imali su Bugari. Iako jeVladislav bio oženjen bugarskom princezom nigde se ne navodi da je uticaj Bugara tolikizahvaljujući njoj. Zapravo, Teodosije je tražio opravdanje za Radoslavljev pad i našao ga unjegovoj ženi, a to što je Radoslav bio naslonjen na Epir bio je samo plod tadašnje političkesituacije. Tada je Epir bio najjači i bilo je sasvim za očekivati da i ima najviše uticaja uSrbiji. Konačno, tvorac te politike i nije bio Radoslav, naslanjanje na Epir započeo jeStefan Prvovenčani onda kada je oženio Radoslava sa epirskom princezom. GreškaRadoslavljeva je samo u tome što nije uspeo da se obračuna sa razularenom vlastelom u

Srbiji, koja je svoje nezadovoljstvo izražavala menjajući kralja. Kasniji period (ali i raniji)je bašpokazivao to da srpska vlastela nije imala mnogo sluha za državne interese;podređujući ih uvek svojim ličnim. Konačno šta je dobijeno rušenjem Radoslava idovođenjem Vladislava? Ako je razlog za pobunu bio suviše veliki uticaj jedne sile, sanovim kraljem je uticaj ostao, ali on više nije bio iz Epira većiz Bugarske. Tačnije rečeno,promenjen je samo gospodar.

Oko uticaja iz Epira i Bugarske isto tako ima malo preterivanja. Niti je uticaj Epira bio takoveliki za vreme Radoslava, niti su Bugari mogli da utiču mnogo na srpske poslove, zavreme Vladislava. Da epirski car Teodor nije imao baštako skladne odnose sa Radoslavomgovori Teodosije kada opisuje Savinu posetu epirskom caru. "Car i mitropolit mnogoizgovoriše svetome da blagočastivi kralj Radoslav u ljubavi i miru sa njima prebiva".Odnosi između Epira i Srbije očigledno nisu bili baštako skladni, a da je Radoslav biotakva igračka u rukama cara Teodora i svoježene Ane, sigurno je da mu car ne bi slaoovakvu poruku. To bi trebalo da znači da Radoslav nije pao zbog epirskog cara i zbogsvoje žene Ane, većje to bila tipična borba za vlast između pripadnika loze Nemanjića okokraljevske krune. Oni su to radili i ranije, a kasnije će toga da bude joši više. To je bilanjihova porodična osobina, a da ni Vladislavu uzurpatorstvo neće doneti sreću videće seonda kada ga sa prestola sruši njegov brat Uroš.

Nakon što je pomogao novom arhiepiskopu Arseniju, odluči Sava da ponovo krene zaSvetu zemlju i da poseti Egipat i Malu Aziju. U proleće (ili jesen) 1234. godine on jekrenuo na put. O tome je obavestio kralja Vladislava. "Nasamo reče kralju Vladislavusvoju pomisao" (Teodosije), a iako se ovaj odupirao tome Sava otputuje. O ovomeSavinom putovanju bilo je brojnih kombinacija, postavljalo se pitanje zašto je on u takopoznim godinama (preko 60), a bio je i bolestan, krenuo na ovaj put. Najsmelija je svakakoona kombinacija koja nalazi u ovom putu političke motive. Po ovoj verziji bugarski carAsen (tast kralja Vladislava) je zamolio Savu da kod jerusalimskog, antiohijskog ialeksandrijskog patrijarha izradi da bugarska crkva dobije autokefalnost, da postanepatrijaršija. Teza veoma interesantna i moguća, ali u nedostatku istorijskih dokaza potpunosvojevoljna. Mnogo su bliža istini razmišljanja da je Sava na ovaj put krenuo isključivo izreligioznih motiva, tim više što u to doba on više nije bio arhiepiskop, većčovek koji višenema zemaljskih briga, većje potpuno posvećen bogu. Jošsu neosnovanija razmišljanja daje Savino putovanje izvedeno zbog toga što se on nije slagao sa srpskim kraljemVladislavom. Iako nije odobravao njegovu pobunu, Sava je ipak krunisao Vladislava ipomagao mu. Nikada on ništa nije učinio što bi moglo da naruši sigurnost srpske države iSrpske pravoslavne crkve, a sva njegova aktivnost je uvek bila usmerena na to da se idržava i crkva što više učvrste. Njegova ljutnja na Vladislava i ovakav protestni odlazakmogli bi pokrenuti lavinu nezadovoljstva i izazvati haos u Srbiji, a sav Savin dotadašnji radje upravo bio usmeren ka smirivanju situaciju i jačanju jedinstva u državi. Takav Savinpostupak bi bio zapravo poništenje čitavog njegovog životnog dela, stoga je jasno daovakva razmišljanja nemaju nikakvih osnova.

Sava je na putovanju obišao Jerusalim, zatim patrijaršiju u Aleksandriji, u Egiptu je obišaopustinjake i Sinaj. Nakon toga vratio se u Jerusalim, odakle je otišao u antiohijskupatrijaršiju i konačno nakon Carigrada stigao je u Bugarsku, u Trnovo, kod Bugarskog cara

Jovana Asena. Pri dolasku u Svetu zemlju u gradu Akr, Sava je boravio u manastiru svetogGeorgija, isti onaj koji je on otkupio na svom prvom putovanju i koji je služio kaoprihvatilište srpskim hodočasnicima.

Bugarski car je Savu primio veoma lepo. "I primi ga car sa velikom čašću i ljubazno slavljesatvori zbog njega blagoverni car Jovan" (Domentijan). Većtada je Sava bio i umoran ibolestan, tako da je nedugo potom i umro. Datum smrti ostaje nejasan:12, 13, 14. ili 15.januar (u crkvi je preovladao datum 14. januar kada se i praznuje). Godina je takođediskutabilna: 1235. ili 1236.? Samu njegovu smrt opisuje Teodosije: "A u ponoćkada jesvitao vaskrsni dan nedelje, sveti pričestivši se svetim i životvornim Hristovim tajnama, kaošto i uvek govoraše:Slava Bogu za sve! I odmah, kao da su ga posetili neki iz davnine milidrugovi, bio je veseo duhom, a ovim veseljem potvrđivaše se dolazak anđela Božjih k njemui pokaza se neiskazano svetao u licu, čime dokazivaše čistotu duše svoje. I tako, do krajasvojega blagodareći Boga, u ruke njegove predade dušu svoju".

Nešto pre smrti svoje Sava je uputio pismo i kralju Vladislavu i srpskom arhiepiskopuArseniju gde se on verovatno od njih oprašta i koja treba da predstavljaju na neki načinnjegovu oporuku. Da je sa Vladislavom bio u dobrim odnosima vidi se i iz toga što on upismu daje ovome blagoslov. "U pismu darova mir i blagoslov Vladislavu kralju i svojegaprestola namesniku, blaženom Arseniju arhiepiskopu, i svoj zemlji naroda svoga, i takootpusti svoje učenike u srpsku zemlju, a sam ostade sa malo njih" (Domentijan). Nakonsmrti Sava je sahranjen u crkvi četrdeset mučenika u Trnovu.

U međuvremenu, godine 1235. na maloazijskoj granici u mestu Galipolju je potpisan grčko– bugarski savez, a nedugo potom je u Lampsaku obavljena i svadba između vizantijskogprestolonaslednika Teodora II Laskarisa i ćerke bugarskog cara, Jelene. Istovremeno jeobjavljeno i da je bugarska pravoslavna crkva dobila rang patrijaršije, a odobrenje su dalasva četiri patrijarha. Odmah nakon toga dve ujedinjene armije udare na Carigrad. Opsadase otegla do proleća 1236. godine, a Carigrad se dobro držao, najviše zahvaljujući tome štoga je pomagala mletačka flota sa mora. Sve to nije sprečilo latinskoga cara Balduina II da upanici pobegne iz Carigrada. Verovatno da bi se i grad ubrzo predao da među Bugarima iGrcima nije došlo do sukoba. Bugarski car Asen II se dosetio da bi pad Carigrada doneostvarne koristi samo Grcima, a da on od toga ne bi imao ništa. U suštini, stvorio bi sebisamo jakog protivnika, a mnogo je bolje održati na životu slabo latinsko carstvo negodobiti jako grčko. Stoga on raskine savez sa carem Jovanom Vatacem i sklopi novi saLatinima, pa onda zajedno udare na Grke. No baštada u Trnovu počne da besni nekazaraza u kojoj caru Asenu umru žena i sin, a i trnovski patrijarh. Stoga na brzinu sklopi mirsa nikejskim carem (1237. godine) i požuri u Trnovo. Latini su nastavili operacije protivGrka, ali oni sada višu nisu predstavljali nikakvu opasnost. Po povratku u Bugarsku carAsen je zbog stalnih spletaka koje je pravio dao da se oslepi bivši epirski car Teodor, nokasnije ga je pustio iz zarobljeništva, pa je ovaj čak uz pomoćBugara uspeo da svoga sinaJovana (1240-1244.) kruniše za cara u Solunu, prethodno odatle proteravši brata Manojla.Međutim, car Jovan se nije uspeo dugo održati i kada ga je nikejski car Jovan Vatac napao,on se godine 1242. odrekne carske krune, a zauzvrat mu car Jovan Vatac ostavi da vladaSolunom, sa titulom despota. Sada više nije bilo nikakve prepreke da car Jovan Vatac

obnovi vizantijsko carstvo, tim više što je tokom godine 1241. umro i bugarski car Asen.

Nakon Savine smrti i njegove sahrane u Trnovu, srpski kralj Vladislav je pokušavao da odbugarskog cara izmoli Savine mošti ne bi li ih doneo u Srbiju. Bugarski car nije bio voljanda ispuni Vladislavljevu želju, tako da je do kraja ovaj morao lično da ode u Bugarsku. "Acar beše u nedoumici šta da čini, jer mišljaše da će se lišiti carstva ako se liši svetoga, a uzto jer beše položen u njegovu manastiru. Pozvavši patrijarha i svoje savetnike, pitaše da lida ga preda. A oni mu rekoše da to nikako ne čini, jer, reče, velmože i ceo grad veomanegoduju zbog ovoga" (Teodosije). Situacija u Srbiji nije bila ni malo povoljna poVladislava, pa je bio čak optuživan da je on kriv što je Sava umro i sahranjen u Bugarskoj.Želeći nekako da suzbije ove glasine on je morao po svaku cenu doneti Savine mošti isahraniti ga u nekom od kraljevskih manastira. "A kralj Vladislav, videći da je carneumoljiv, beše u nedoumicišta dačini. Jer smatraše na sebi ukor i prezir od naroda ignev od Boga, dogod bude sveti ležao u tuđini i van svoga naroda. Naumi, zato, da samode do cara i dobije svoju prozbu" (Teodosije). U Trnovu su pregovori između Vladislava icara išli veoma teško "I bila je velika raspra i mnogo uzbuna zbog ovoga,..." (Domentijan).No, na kraju car ipak popusti i Vladislav uzme Savine mošti i donese ih u Srbiju. Pobiografima car nije imao namere da Vladislavu izađe u susret, međutim noću mu seprikazivao anđeo božji koji mu je naređivao da Vladislavu ipak dopusti da odnese Savinemošti. Uplašen, ali ipak nerad, car na kraju popusti. Pri otvaranju groba našli su Savino teloneoštećeno pa se činilo kao da spava, "i telom svega cela i nerazrušena, i vlasi glave ibrade sve svetle i cele da ima, i kao da leži i spava" (Teodosije).

Nakon dolaska u Srbiju Savine mošti Vladislav sahrani u manastir Mileševo. "I svačedanjegova sa strahom i verom celovavši Preosvećenoga i pojući bogohvalne pesme za njegovpokoj, časno ga prevedoše u veliku Lavru vaznesenja Spasova, u mesto zvano Mileševu, urukotvoreni manastir toga samoga bogoljupca i svetoljupca, velikoga kralja Vladislava"(Domentijan). Ovaj manastir predstavlja zadužbinu Vladislavljevu, a podignut je 1234.godine na desnoj pritoci Lima, reci Mileševskoj. U Mileševu su Savine mošti bile sve do27. aprila (10. maja) 1595. godine, kada su ih Turci na Vračaru u Beogradu spalili.

Nakon što je preneo mošti svetog Save, Vladislav se imao pozabaviti sa unutrašnjimproblemima. Raniji sukobi su Dubrovnikom zbog toga što je ovaj grad pomagao njegovogbrata Radoslava vremenom je izbledeo, pa je u vremenu 1234/1235. između njih sklopljenugovor kojim su Dubrovčani dobili trgovačke povlastice, ali su zauzvrat morali da seobavežu da neće više dozvoliti dase na njihovoj teritoriji pripremaju akcije protiv Srbije.No, netrpeljivosti ipak nije nestalo i ona je stalno bila prisutna.

Mnogo je veći problem predstavljala Bosna, gde je od godine 1232. banovao MatejNinoslav. Za njega se smatralo da je zaštitnik jeretika (bogumila, verovatno), a papa GrgurIX odluči da jednom za svagda raskrsti sa Bosnom koja je u to doba bila strašnoozloglašena zbog jeresi. Tadašnji bosanski biskup je bio trn u oku papi i stoga ga u pismunaziva pukim neznalicom, besramnim braniteljem jeretika, zatim ga optužuje da u crkvi nevrši nikakve službe božije, ne zna čak ni forme krštenja, a sa jereticima boravi u nekomselu, dok je njegov rođeni brat čak poglavica tih jeretika. Stoga su kaločki nadbiskup,zagrebački biskup i prepozit sv. Lovre kaločke nadbiskupije trebali da ispitaju njegov rad.

Da je izveštaj ove trojice bio porazan vidi se iz toga što je papa poslao svoga legata Jakovau Bosnu da na licu mesta vidi o čemu se zapravo radi. Legat je imao ovlaštenja dabosanskoga biskupa i zameni, međutim on svu krivicu za jeres u Bosni baci na nadbiskupadubrovačkog. Stoga je bosansku biskupiju oduzeo iz jurisdikcije dubrovačkog nadbiskupa idao je kaločkom nadbiskupu. Tokom samog postupka bosanski biskup nije niti jednogmomenta poricao to da je bogumil većmu je jedino opravdanje bilo "da je izprostodušnosti pogrešio" misleći da su bogumili pravoverni. Koliko je on pri toj svojojizjavi bio iskren danas je teško reći, ali ako jeste onda bi se moglo postaviti pitanjenjegovog obrazovanja, jer ako on nije bio u stanju, kao biskup, da razlikuje pravoverje odkrivoverja, šta se onda moglo očekivati od običnih vernika. Ako je bosanski biskup mislioda će mu ovakva odbrana pomoći da se opravda kod pape, onda se ljuto prevario, jer gaovaj odmah smeni uz opravdanje da "u tom grehu nema velike razlike između onih kojivaraju i onih koji su prevareni; tim više kad se oni, koji bi kao kedri Libana imali stajati,upletu u mrežu različitih zabluda, i koji postanu povodom propasti, a trebali bi bitiuzrokom spasenja".

U svakom slučaju papski legat nije naišao na bilo kakav otpor. Bilo kako bilo, odluka papeje bila veliki udarac za Bosnu jer su Ugari preko kaločkog nadbiskupa imali punumogućnost za delovanje. Ban Ninoslav se jedno vreme tome opirao, ali pošto je postojalaopasnost da kaločki nadbiskup uz pomoćKolomana, hercega Hrvatske, inače rođenog brataugarskog kralja Bele IV (1235-1270.), pokrene krstaški rat, na kraju popusti i prividnoprihvati katoličku veru. To su učinili i drugi bosanski velikaši među kojima je svakakonajistaknutiji bio Ninoslavov rođak, po imenu Prijezda koji je izjavio svoju "čistu i iskrenuodanost prema svetoj crkvi ne samo u rečima nego i činom verno progoneći jeretike".

Izgledalo je da je papa konačno ostvario ono što je želeo, te stoga on banu Ninoslavu piše:"Grleći te iskrenom ljubavi, tvoju osobu i tvoju zemlju Bosnu primamo pod zaštitu sv. Petrai našu sa svima posedima..." No, papa posebno podvlači to da njegova zaštita vredi samodok Ninoslav bude u katoličkoj veri.

Ninoslav nije bio ni u kom slučaju iskren, želeo je jednostavno da dobije u vremenu.Istovremeno, on papinu trenutnu milost iskoristi da se žali na hercega Kolomana kako muovaj otima pojedine delove Bosne. Nije Ninoslavu toliko smetao Koloman, koliko usorskiknez Sibislav koji je bio katolik i kojeg je Koloman znatno pomagao. Knez Sibislav nijepriznavao Ninoslava, te je stoga pokušavao da se dočepa banske stolice. Upravo žalbom naKolomana, ban Ninoslav je postigao to da papa zaustavi Kolomana, a ovaj knezaSibislava.

Iako se ban Ninoslav prividno priklonio papi, a bosanski biskup je zamenjen sadominikancem Ivanom, inače Nemcem, papa se uskoro uverio da u suštini ništa nije uradio.Da li se biskup Ivan uopšte i pojavio u Bosni, veliko je pitanje, ako jeste brzo je odatlepobegao plašeći se za život. U Bosni je planula buna, kako protiv pape, tako i protivugarskog uticaja. Stoga tokom 1234. godine papa pokreće krstaški rat protiv jeretika uBosni, a vođe su trebali da budu herceg hrvatski Koloman i biskup bosanski Ivan. Uskorosu pozvani svi belosvetski probisveti da uzmu učešća u ovom ratu, a zauzvrat su dobijali odpape oprost svih grehova i isti onaj status koji su krstaši imali kada su išli u Svetu zemlju, a

sve u skladu sa papinim pismom biskupu Ivanu: "koji bi na njegov poziv krst uzeli zauništenje jeretika, onaj oprost i one povlastice podeli koje se daju onim krstašima koji idu uSvetu zemlju". U okviru toga Bosna je čak od strane ugarskog kralja Andrije (jošje tada biona vlasti) data u potpuno vlasništvo Kolomanu, a papa je to potvrdio (1235.). To je trebaloda znači da je ban Ninoslav zbačen sa vlasti, ali postignut je sasvim suprotan efekat. Bosnase tek od sada branila kao jedan čovek. Koliko je ovaj rat bio naporan, vidi se iz toga što jenesuđeni biskup bosanski Ivan zatražio od pape da ga ovaj razreši od daljnjeg učešća uovom ratu, no papa to odbije. Rat je za krstaše i inače išao veoma loše. Nešto zahvaljujućineprohodnom terenu, ali više zato što su izuzev kneza Sibislava i majke mu Anke, svibosanski velikaši prešli na stranu bana Ninoslava. U to je umro i ugarski kralj Andrija, anasledio ga je njegov sin Bela IV (1235-1270.) koji je nastavio da pomaže Kolomana uovom ratu. Tokom 1237. Bosanci počnu da popuštaju. tako da je izgleda do kraja te godineKoloman uspeo da dođe čak do Rame, pregazivši celu Bosnu.

Upravo te godine (1237.) Koloman odjednom svoju akciju proširuje i na Hum, što jezabrinulo srpskoga kralja Vladislava, budući da je on držao pod svojom vlašću delove oveoblasti. Severni deo Zahumlja koji je držao knez Toljen (potomak Nemanjinog brataMiroslava) pao je veoma brzo, a Vladislav je morao da pokrene vojsku ne bi li zaštitiosvoje oblasti. Krstareći sa svojim odredima dužgranice, Vladislav je došao čak do rekeCetine, ali nekih ozbiljnijih okršaja sa Kolomanom nije imao.

Krstaški rat u Bosni nije doneo posebno velikih rezultata, budući da Koloman nikada nijeuspeo da ovlada i centralnom Bosnom, a ban Ninoslav nije bio mnogo zabrinut za svojuvlast, tako da tokom 1240. godine njega i njegove velikaše prima Dubrovnik. U poveljikoju je izdao Dubrovniku on gradu čak obećava da će mu pružiti zaštitu ukoliko kraljVladislav napadne. Tada su srpske čete krstarile u okolini Dubrovnika, a i sam kraljVladislav je bio sa njima. Dubrovčani su se možda sećali ranijih razmirica sa Vladislavompa su ga se pribojavali, ili je možda on zaista uznemiravao Dubrovnik, uglavnom on jepredstavljao opasnost. Razvoj događaja na tom terenu bi bio zaista neizvesan da godina1241. nije donela nekoliko neočekivanih događaja koji su u potpunosti poremetilidotadašnji tok događaja.

19. Novi kralj UrošI "Veliki" (Hrapavi)

Prvi događaj je bio značajan samo za Balkan, pogotovo za Srbiju. Bila je to smrt bugarskogcara Jovana II Asena (jun 1241.) koja je naročitog traga ostavila u Srbiji. Bašzahvaljujućimoćnoj podršci koju je dobijao iz Bugarske, Vladislav je i uspeo da sa vlasti sruši svogabrata Radoslava. U dobroj meri zahvaljujući daljnjoj bugarskoj podršci on se i daljeodržavao na vlasti. Iako veze između njih nisu bile baštako skladne, bugarska pomoćje i tekako bila značajna, tako da je nakon careve smrti Vladislav imao unutrašnje nemire.Moguće je da bi Vladislav te nemire i smirio, budući da je on bio vladar sa ipak značajnimsposobnostima, da se nije pojavila jošjedna opasnost koja je bila za celu Evropu nalik nanajstrašniju noćnu moru.

Negde iz dubina Azije pojave se Mongoli; koje je ujedinio Temudžin zvani Džingis-kan,koji u periodu od 1206. do 1227. godine uspeva da osvoji teritoriju koju do tada niko pre

njega nije uspeo. Pala je Mandžurija, severna Kina, Turkestan i cela Azija sve do Krima,kraljevina Tangutska i Velika Buharija. Mongoli su izazvali strašan strah po Evropi, nikonije znao odakle oni dolaze. "Te godine (1223) izbili su pogani a da niko nije tačno znao niko su, ni odakle su došli, kojim jezikom govore, kom plemenu pripadaju i koje su vere.Zvali su ih Tatarima... Neki su govorili da si izašli iz pustinje Jatreb: bog zna ko su.."(Nestor). Ovde se većvidi zabuna oko imena napadača: Mongoli ili Tatari. Ova nejasnostoko imena je u Evropi dugo vladala. Nestor spominje Tatare koji su zapravo predstavljalisamo jedno od pet plemena koja su prevlađivala u Mongoliji. Do zabune je došlo zbogogromnog straha koji su Mongoli izazvali, pa se smatralo da dolaze iz podzemnog svetaTartara i koji se nalazi ispod samoga pakla. Nakon bitke na Kalki (maj 1223.) gde suMongoli strašno potukli Ruskog kneza Mstislava, oni su se odmah povukli i sledećihtrinaest godina se zanimali osvajajući Kinu.

Nakon osvajanja Kine oni ponovo kreću na Evropu pod vođstvom novoga kana Ogataja.Ovaj šalje Džingis – kanova unuka Batua sa vojskom za koju procene (preteraneverovatno) tvrde da je brojala oko pola miliona ljudi. Do kraja 1240. godine sva Rusija jebila zauzeta, da bi dalje kao plen Mongola pale Poljska, Ugarska, delovi Hrvatske pa čak idelovi Bosne i Srbije. Ugarska vojska koju je teškom mukom uspeo da sakupi kralj Bela IVna reci Šaj bude satrta (poginuo je i herceg Koloman), a Bela IV pobegne u Austriju, azatim pređe u Zagreb, odakle je pokušao da organizuje otpor. Savremenik ovih događaja,arhiđakon Toma ovako opisuje Mongole: "Ti su ljudi maleni, ali prsa su imširoka.Spodoba njihova je grozna; golobrado lice i plosnato, nos tup, a male oči razdaleko jednood drugoga. Odijelo im je neprodirno, a sastavljeno je složene kože te nalikuje ljuskama.Kacige su im od kože ili od željeza. Oružje im je zavinuta sablja, tulac, luk i strelica soštricom od željeza ili kosti koja je za četiri prsta duža od naše. Na svoje crno-bijelezastave meću na vrh vunenu kitu. Njihovi konji, koje jašu bez sedla, maleni su ali jaki, viklinaporu i gladu; premda nisu potkovani, penju se i veru po pećinama kao divokoze, aposlije trodnevnoga trka zadovoljavaju se s malo odmora i hrane. A ni ljudi ne brinu semnogo za svoju hranu, kao da žive od same okrutnosti; ne jedu kruha, hrana im je meso, apiće konjsko mlijeko i krv. Sa sobom vuku velik broj zarobljenika, osobito oružanihKumana. Silom ih gone u bitku i ubijaju čim vide da slijepo ne srću u boj. Mongoli sami neidu rado u boj. Ako pak koji od njih pogine, odmah ga pokopaju na onom mjestu, tako damu se grob ne pozna izvana. Gotovo nema rijeke preko koje ne bi sa svim konjimapreplivali. Preko velikih rijeka ipak se prevoze na svojim mjehovima ili čamcima. Šatori suim od kostrijeti ili od kože. Premda ih ima golema množina, ipak nema u njihovu taboruštropota, niti halabuke, većmukom mučeći hodaju i mukom muče kada se bore".

U zimu te godine (1241.) Mongoli preko leda pređu Dunav i upadnu u zapadnu Ugarsku, ada Bela IV nije uspeo da organizuje bilo kakav otpor. Cela je Hrvatska sada gorela, a kanBatu je uputio posebnu poteru koja je tražila Belu koji je sada bio u Splitu ali uskoro ode uTrogir budući da mu se Split nije učinio dovoljno sigurnim. Pred Splitom nisu Mongolimnogo toga pokušavali većga ostave i udare na Klis gde su mislili da je Bela. Opsada imnije uspela i morali su da se povuku, a u međuvremenu i Batu dočuje da je umro kanOgataj (decembra 1241.). Ipak odluči da pokuša napad na Trogir jer je načuo da je Bela unjemu. Napad nije uspeo, a i Bela je većbio pobegao iz Trogira na ostrvo Rab. Mongoli sučak imali pokušaj da osvoje ovo ostrvo, ali nevični borbi na moru nastradaju. Daljnjih

pokušaja više nisu imali budući da su žurili da se vrate kući pošto je nakon smrti Ogatajatrebalo izabrati novoga kana.

U svom povlačenju Mongoli pređu preko Srbije, Bosne i Bugarske na putu ka donjemDunavu, usput ih pustošeći. Iako je stradala, Srbija ipak nije tako jako osetila ovajmongolski udar budući da se stanovništvo sklanjalo u neprohodnešume a Mongoli nisupokazivali volju da ih tamo traže. Od srpskih gradova stradali su Kotor, Drivast i Svač.Čitav ovaj pohod bio je u suštini pljačkaški i mogao bi se uporediti sa plimom koja sve rušipred sobom, ali se i isto tako brzo i povlači. Ovaj upad Mongola je u Srbiji izazvao uzbunu,izvesne potrese, ali ne i neke dublje promene. Pravi potres je izazvala većpomenuta smrtbugarskog cara Asena (1241.) ostavljajući kralja Vladislava bez značajne podrške.

Pobunjena vlastela je kao svoga kandidata istakla trećeg sina Stefana Prvovenčanoga kojise zvao Uroš(1243-1276.), a od 1242 godine pa do proleća 1243. godine trajala je borbaoko vlasti. Napokon u proleće 1243. godine Vladislav je bio prisiljen da odstupi i da seodrekne krune u Uroševu korist. Izgleda da je Urošveoma brzo uspeo da uhvati Vladislavai da ga negde drži zatvorenog, tako da se kao glavni nosilac otpora Urošu spominje bašVladisavljeva žena Beloslava. Ona je jedno vreme kao izgnanica boravila u Dubrovniku, ada je zaista ona bila ta koja je iz Dubrovnika upravljala otporom protiv Uroša vidi se izjedne Dubrovačke povelje iz leta 1243. godine. U toj povelji Dubrovčani se obavezujuprema kralju Urošu da kraljica Vladislavljeva neće ni na koji način preduzimati bilo kojuradnju koja bi bila protiv njega. To što se samo ona spominje navodi na pomisao da jeotpor postojao i da je kraljica Beloslava upravljala njime, a kako se nigde ne pominje iVladislav to bi moglo značiti da je on bio negde zatvoren.

Ipak na svu sreću ovo stanje nije dugo trajalo, braća su se veoma brzo izmirila. Urošsepokazao kao veoma predusretljiv prema Vladislavu, dajući mu na upravu Zetu iostavljajući mu kraljevsku titulu. U suštini o ovoj borbi između braće se veoma malo zna,kao što se ne zna ni pravi razlog nezadovoljstva vladavinom Vladislava. Kao i uvek, kadase ne zna pravi razlog neke pojave, poteže se za pretpostavkama, a kako je bašneposrednopred Vladislavljev pad umro i bugarski car i desila se mongolska provala, to se ti događajiautomatski povezuju sa ovom pobunom. Koliko je to tačno ostaje stvar procene. Ako sedonekle i može povezati smrt bugarskog cara i Vladislavljeva slabost zbog izgubljenebugarske podrške, zaista nije jasno zašto bi mongolska provala bila onaj momenat koji jenaškodio Vladislavu, a pomogao Urošu?

Kasniji izvori veoma malo pominju kralja Vladislava, a i kada to čine napominju se njegoviprijateljski odnosi sa Urošem,što znači da je on u potpunosti izgubio vladarske ambicije, teda više ništa nije pokušavao ne bi li povratio presto. Vladislav je imao dva sina (Stefan iDesa) i jednu ćerku za koju se ne zna kako se zvala, a bila je udata za omiškog kneza ĐuruKačića (1239-1274). Vladislavljeva deca kao i njihovi potomci u kasnijem političkomživotu Srbije od tada više nemaju nikakve uloge i ne pominju se više.

Od 1243. na srpskom prestolu sedi kralj Stefan UrošI (1243-1276), četvrti i najmlađi sinkralja Stefana Prvovenčanog. U periodu od 1228. kada je umro Stefan Prvovenčani pa do1243. godine, na srpskom prestolu izređala su se trojica njegovih sinova. Ono što je

karakteristično jeste da je smena na prestolu (Vladislav mesto Radoslava i UrošmestoVladislava) izvršena nasilnim putem. Time su sinovi Stefanovi nastavili neslavnu tradicijuu kući Nemanjića. Ono što jedino možda može da uteši jeste da se jošjedino nisu ubijaliizmeđu sebe. Sama srpska vlastela je i dalje pokazivala znake velike nepokornosti koja jeišla dotle da je svrgavanje kralja postala obična stvar. Takvu vlastelu mogao je u zaptu dadrži samo izuzetan čovek kome nisu bile strane ni političke smicalice, ali ni najobičnijalikvidiranja neposlušnih. Radoslav i Vladislav očigledno nisu imali one kvalitete koje jeimao Nemanja i Stefan Prvovenčani i stoga su morali pasti. Njihov sunovrat ne trebatumačiti time da su oni bili loši vladari, više je to bio splet okolnosti u kojima se Srbijanašla u datom momentu, a u kojima se oni nisu uspeli dovoljno brzo snaći.

Radoslav sigurno nije bio takav slabićkakvim se kroz radove biografa prikazuje, a to sepogotovo odnosi na Vladislava koji je imao i vojnih sudara sa Ugarima. Samo vreme ukojem su oni vladali tražilo je vladara drugoga tipa, tražilo je nekoga ko je mogao da budedo krajnosti prevrtljiv, ali i ratoboran. Greška Radoslava i Vladislava je bila u tome što suse oni oslanjali isključivo na jednu stranu (na Epir ili Bugarsku) što ih je činilo veomaranjivim u slučaju slabosti njihovog zaštitnika. Ni jedan od njih nije imao onaj prefinjendar političara koji oseća sa koje mu strane ide opasnost i koji zna tu opasnost da preduhitri.Ta osobina je bila svojstvena njihovom ocu Stefanu, dovoljno je setiti se njegovih poteza saStrezom, ugarskim kraljem Andrijom itd. Stefanu Prvovenčanom je bila svojstvenavijugava politička linija, on se jedno vreme oslanjao na Vizantiju, zatim na papu, opetposle na Vizantiju (Epir) itd., uvek nalazeći svoj interes. On je pored svog političkog darabio i u potpunosti spreman ratnik, ali to je ipak bilo drugostepene važnosti. Najveći njegoviuspesi su postignuti bašna političkom planu.

Istorija je uglavnom nepravedna kada govori o rezultatima vladavine Radoslava iVladislava, nazivajući ih slabim vladarima. Oni možda nisu imali spektakularnih vojnihpobeda ili odgovarajućih političkih rezultata, ali oni su ipak uspeli da sačuvaju Srbiju odsvih onih ratova koji su tada potresali Balkan. Država je bila sačuvana od upada spolja štoje kasnije i te kako došlo do izražaja i što je toliko pomoglo kralju Urošu. To što ni jedanod njih nije imao ratnih poduhvata sasvim je razumljivo ako se pogleda okruženje u kojemje tada bila Srbija. Na koju je stranu ona mogla da se širi? Sa severa je bila Ugarska, sadruge strane bili su moćni Epir i veoma jaka Bugarska i u početku jako, a kasnije sveslabije latinsko carstvo. Sa takvim protivnicima Srbija se nije mogla nositi, konačno, nisam Stefan Prvovenčani nije na njih udarao. Bilo je bitno samo sačuvati svoju nezavisnost isprečavati unutrašnje sukobe. Bašna unutrašnjem planu Radoslav i Vladislav su izgubilikontrolu i to ih je stajalo vlasti.

Sam Radoslav nije bio tvorac politike oslanjanja na Epir, to je bio Stefan Prvovenčani kojiga je oženio epirskom princezom. Potez sasvim razuman, ali iznenadan pad epirskog caraTeodora bio je za Radoslava tragičan. Tu priliku je iskoristio Vladislav i verovatno uzbugarsku pomoć, preoteo vlast. Politiku naslanjanja na Bugare podržavao je i sam svetiSava koji je, ako je verovati biografima, bio taj koji je oženio Vladislava ćerkom bugarskogcara Asena II. Time je udaren temelj naslanjanju na Bugarsku, što je opet bilo zaVladislava tragično nakon što je bugarski car umro. Sudeći po ovome Radoslav i Vladislavnisu bili ti koji su odredili pravac spoljne politike Srbije, oni su bili ti kojima je upravljano.

Možda je tu njihova greška, a možda se i nije moglo drugačije.

Bilo kako bilo, jedan period za Srbiju je bio završen. Veliki župan Stefan Nemanja je uspeoda Srbiji pribavi nezavisnost i koliko – toliko jedinstvo, kao što je uspeo i da crkvi stvorisve preduslove da ojača. Njegov sin kralj Stefan Prvovenčani je Srbiju digao na rangkraljevine i uz pomoćsvetog Save omogućio srpskoj crkvi samostalnost. Istovremeno,slomio je unutrašnje separatističke težnje koje su dolazile iz Zete, a ono što je ovdeposebno bitno jeste da je učvršćena dinastija Nemanjića. Naslednici Stefanovi, Radoslav iVladislav, nisu imali tako spektakularne rezultate kao njihovi prethodnici, ali nisu ni rasuliono što je pre njih stvoreno. Presto je izgubio i jedan i drugi, ali država i njeno jedinstvo susačuvani. Da to nije malo videće se onda kada Stefan UrošI (1243-1276) započne sasvojim poduhvatima. Ovaj kralj je svojevremeno nazivan "velikim" zbog rezultata koje jepostigao, a kojih sigurno ne bi bilo da nije imao državu koja je bila u stanju da prati iostvari njegove zamisli. Baštakva netaknuta država sposobna za velika dela jeste zaslugaRadoslava i Vladislava. Oni nju nisu osnažili, ali je nisu ni oslabili.

Način na koji je Urošuspeo da se dočepa vlasti ostao je nepoznat, pa stoga i pretpostavkada je on uspeo da iskoristi komešanje u Srbiji koje je nastalo nakon smrti Bugarskog cara.Sam UrošI, zvani "veliki", nije omiljena figura u srpskoj istoriografiji. Ovaj vladar se nijesuviše isticao u ratnim dejstvima, i to je bilo toliko upadljivo da su ga u okolnim zemljamasmatrali miroljubivim. No, tu ocenu ne bi trebalo shvatiti kao i konačnu. Urošje imaoratnih dejstava, međutim to nisu nikako bile onako spektakularne bitke koje je imaoNemanja. Njegova politika je bila dosta smotrena i oprezna sa verovatno najvišeprevrtljivosti koje su Nemanjići kroz svoju istoriju pokazali. Stefan Prvovenčani jepokazivao veliku gipkost pri odabiru političkog pravca, međutim Urošnije bio samo"gibak", on je zaista bio prevrtljiv. Ipak, savremenici su ga cenili dajući mu nadimak"veliki", mada nije jasno zašto. Osim ovog nadimka Urošje nosio i jedan drugi mnogoneprijatniji. Da li zbog boje glasa ili zbog hrapavog lica, tek zvan je i "hrapavi".

Gledajući sumarno dolazak Uroša na vlast, njegovo vladanje kao i kasniji odlazak sakraljevskog trona, može se slobodno reći da je sve to bilo u okviru i dotadašnjeg ponašanjaNemanjića. To zapravo znači da je Urošsilom došao na vlast, da se sa dosta mukeodržavao na vlasti imajući najviše problema bašsa sinovima, te da je do kraja mimo svojevolje morao da ustupi kraljevsku krunu svome sinu.

Nemanjićka strast za vlašću i pobune da bi se do nje došlo bile su izražene među sinovimakralja Stefana Prvovenčanog. Od četiri sina koje je on imao, samo jedan od njih, Predislavnije pokazivao nekih ambicija prema kruni i on je jedini od njih koji nije sedeo nakraljevskom prestolu. Moguće je da bi se i on umešao u borbu za nasleđe da se nije bavioduhovnim pozivom, tako da je jedno vreme bio episkop zahumski, a kasnije i srpskiarhiepiskop Sava II (1263-1270.). Ipak, ono što je za utehu, jeste to da Stefanovi sinoviipak nisu potezali sva sredstva koja su možda mogli. Niti jedan od trojice Stefanovihsinova (Radoslav, Vladislav, Uroš) u ovim borbama oko vlasti nisu dovodili strane sile, nitisu njih upletali u ove borbe. Neku pomoćiz inostranstva oni su sigurno dobijali, no tonikada nije bila pomoćtoga obima koji bi mogao kasnije Srbiju da dovede u vazalnipoložaj. Dovoljno je setiti se Vukanovih poteza koji je kao cenu za ugarsku pomoću borbi

protiv Stefana Prvovenčanog, priznao čak vrhovnu vlast ugarskog kralja.

Radoslav je bežeći od Vladislava nalazio utočište u Dubrovniku, međutim moglo bi sezapitati šta bi se desilo da je on kojim slučajem otišao u Ugarsku. Ovi bi ga verovatnopomogli i tada bi Srbija ušla u strašne borbe oko prevlasti, koje bi se ko zna kako završile.Slično je postupila i Vladislavljeva žena Boleslava (Vladislava je tada verovatno Urošnegde držao zatvorenog) koja je iz Dubrovnika upravljala otporom. Izgleda da niti jednomeod njih nije padalo na pamet da bi se pomoćmogla tražiti u nekoj od katoličkih zemalja(Ugarska na prvom mestu), što bi možda moglo zemlju da dovede u opasnost. Ovidinastički okršaji nisu mnogo oštetili zemlju i dešavali su se u određenom krugu ljudi, takoda sama država nije mnogo trpela. Borba između braće bila je u svakom slučaju dokrajnosti sablažnjiva no to je ipak bilo u duhu toga vremena i nije bilo ništa neuobičajeno.Na kraju braća bi se uglavnom izmirila, a ako se posle toga i nisu mnogo trpela, ipak nisupotezala više oružje jedan na drugog. Isto tako jošuvek se nisu i ubijali između sebe.

Samo okruženje u kojem je bila davalo je Srbiji dosta mogućnosti da se mirno razvija.Talas Mongola koji je prošao kroz Istočnu Evropu naročito je naneo štete Bugarskoj. Onaje većsamim timešto je car Asen II iznenada umro (1241.) bila dovoljno uzdrmana.Najezda Mongola je to stanje samo jošviše produbila. Cara Asena je nasledio njegovmaloletni sin Kaliman I (1241-1246.) ali on nije dugo vladao. Već1246. ponovo dolazi dosmene na Bugarskom prestolu, a car je sada jošjedan Asenov sin, Mihailo Asen (1246-1256.). Sada je Bugarska bila u vrlo lošem stanju, a bila je i mongolski vazal. Teneprestane zađevice u Bugarskoj iskoristio je najbolje nikejski car Jovan Vatac, koji nakonprolaska mongolskog talasa na Balkanu nema nijednog ravnopravnog protivnika. On jenajpre oteo Bugarima sve provincije južno od Adrijanopolja koje idu do Vardara. Kasnijeje neutralisao najvećeg takmaca u borbi za obnovu vizantijskog carstva: epirsko carstvo.Sam Epir nakon poraza kod Klokotnice (1230) ne predstavlja više neku posebnu silu takoda prodoru Nikejaca u Epir nije ni bio pružen neki poseban otpor. Tada bi se ta carevina(Epir) verovatno i raspala da Nikejci nisu morali da prekinu svoj prodor zbog navaleMongola u njihove malo azijske krajeve. No, to je bilo sasvim dovoljno da tadašnji epirskivladar, Jovan (1240-1244.) uvidi sav besmisao otpora, te se stoga odriče carske titule ipriznaje vrhovnu vlast nikejskog cara Jovana Vataca. Za uzvrat ovaj mu ostavlja daupravlja Epirom, ali ne više sa titulom cara, većsa nazivom despota. Upad Mongola umaloazijske posede nikejskog carstva odvratio je pažnju cara Jovana Vataca, tako da sve do1246. godine on nema vremena za događaje na Balkanu. Nakon prolaska mongolskeopasnosti on se vratio u Evropu i godine 1246. je konačno ušao u Solun.

Latinsko carstvo je bilo ograničeno samo na teritoriju oko Carigrada i od njega je čak ipapa bio digao ruke. Bilo je sasvim očigledno da na Balkanu postoji samo jedna prava sila:nikejsko carstvo. Jedina država koja im je mogla konkurisati bila je Ugarska. U prvo vremenakon mongolske najezde ugarski kralj Bela IV je morao da se posveti obnavljanju strašnoopustošene države. Bašnekako u to vreme počeli su sukobi Splita i Trogira oko nekihpovlastica (1242.). Jedno vreme se ovaj sukob primirio, da bi tokom 1244. godine ponovoplanuo, i kasnije se pretvorio u opšti rat u Hrvatskoj i Bosni. Tokom 1242. godine Bela jeratovao sa austrijskim hercegom Fridrihom Babenbergom, a odmah potom i sa Venecijomzbog Zadra. Rat sa Venecijom do kraja ne ispadne sretan i Bela bude primoran da se

odrekne Zadra. Nakon ovoga Bela ponovo ratuje sa Fridrihom Babenbergom, a u tom ratuFridrih gine. Iza sebe nije ostavio naslednika, tako da se oko njegovog nasleđa počnuotimati Bela, nemački car Fridrih II i Češki kralj Većeslav I. Bašdok se pripremao za ovajrat dođe Beli vest da Mongoli ponovo spremaju napad na Ugarsku, stoga on 1247. i 1248.godinu provodi u osiguranju državne granice. Beskrajni rat oko Babenbergova nasleđa sekonačno završio 1254. godine mirom u Požunu. Bela je takođe uspeo da iskoristinestabilnost Bugara nakon smrti njihovog cara Kalimana, te da tokom 1246. godine uzmesebi titulu "kralja Bugarske". U Bosni je takođe bio aktivan, pa je najpre uspeo da ubedipapu da ovaj bosansku crkvu podloži pod vlast kaločke nadbiskupije, što je konačno tokom1247. godine i urađeno. Time je papa iz nadležnosti dubrovačke arhiepiskopije oduzeobosansku crkvu, a Dubrovnik da bi to nekako nadoknadio pokušao je da pod svojunadležnost stavi barsku arhiepiskopiju što će opet kasnije izazvati dosta sukoba sa Srbijomna čijoj je teritoriji bio Bar. Tokom 1250. godine u Bosni je umro i ban Ninoslav, a Ugariiskoriste unutrašnje smutnje i tokom 1254. stave Bosnu pod svoju kontrolu. Bosna nakontoga bude izdeljena na manje delove koje je kao svoj posed delio kralj Bela. Ipak, u užojBosni održao se ban Prijezda, po predanju rodonačelnik kasnije dinastije Kotromanića.

Čitava ova situacija je išla u korist srpskom kralju Urošu, budući da ga se okolna događanjanisu neposredno ticala, dok s druge strane na Srbiju tada niko nije obraćao posebnu pažnju.Sam Urošje bio u dosta dobrim odnosima samo sa nikejskim carstvom, no i ti odnosi nisuod njega tražili posebne obaveze. Ono što je Urošu naročito pogodovalo bilo je izraženoslabljenje epirske i bugarske države. Ove dve sile su u poslednjih nekoliko godina imalepreovlađujući uticaj u Srbiji i njihovo slabljenje je bilo uzrokom pada dvojice srpskihkraljeva. Možda je bašto i opredelilo Uroša da se ni na jednu državu ne naslanja suviše,tako da njegovo vladanje nema spoljnih podrški. On se na vlasti održavao isključivosvojom snagom. Sama njegova politika prvih godina je veoma smotrena i on se držipodalje od svih gore opisanih događaja. Balkanska karta se tada veoma brzo menjala, a onsam u to doba ili nije imao nekih aspiracija na susedne teritorije ili se, što je verovatnije,tek pripremao za buduće akcije. Tada je bilo veoma bitno odrediti pravac kojim će kretatidržavna politika i sa kojim državama će se sarađivati. Odabir saveznika je bio veomaosetljivo pitanje, jer pogrešna procena vodila je u sigurnu propast. Primer Radoslava iVladislava je bio dovoljno poučan.

Prvo ozbiljnije pitanje na koje je Urošnaišao bili su odnosi sa Dubrovnikom. Iako jeodmah nakon njegovog dolaska na vlast sa Dubrovnikom sklopljen ugovor u kome su seobe strane međusobno zaklinjale na prijateljstvo i kojim su utvrđena obostrana prava iobaveze, odnosi su se veoma brzo pokvarili. Ono što je sukobilo Uroša sa Dubrovnikombilo je crkveno pitanje, odnosno postavilo se pitanje odnosa crkvene hijerarhije u katoličkojcrkvi između dubrovačke i barske arhiepiskopije. Jošod davnih vremena Bar je bio sedištearhiepiskopije (godine 1089. papa je to potvrdio), međutim Dubrovnik se sa time nikadanije pomirio, smatrajući da Bar treba da bude samo episkopija i saglasno tome da spadapod nadležnost dubrovačke arhiepiskopije. Kako je Bar bio u okviru srpske države to jeUrošod samog početka zastupao njegove interese. Uopšte, srpski kraljevi su od samogpočetka uložili mnogo truda ne bi li Baru sačuvali njegov arhiepiskopski status. To je bilo ite kako važno budući da je većina stanovništva u Zeti bila katoličke vere i stoga srpskikraljevi nisu želeli da sedište arhiepiskopije bude van srpske države. Katolički element u

Srbiji (Zeta) bio je faktor koji je mogao veoma lako da izazove nestabilnost, a sećanja nasukob Stefana Prvovenčanog i njegovog brata Vukana je bio dovoljno poučan primer. SamiNemanjići tokom celog svoga vladanja su bili veoma tolerantni po verskom pitanju, nepokušavajući nikada da katolike nasilno pokrste, a očuvanje nezavisnosti barskearhiepiskopije je bio jedan od preduslova njihove takve politike. S druge strane, sabogumilima je većbila druga situacija, prema njima nije bilo nikakvih obzira i oni su bilinemilosrdno gonjeni.

Sukob je naglo počeo onda kada je tokom 1242. godine, a bez nekog vidljivog razloga,ulcinjski episkop priznao vrhovnu vlast dubrovačkog arhiepiskopa. Time je Ulcinj izašao iznadležnosti barskog arhiepiskopa, pod kojom je do tog momenta bio. Pomažući se time,Dubrovnik je kod pape počeo sa jošvećom upornošću tražiti Bar pod svoju nadležnost.Situacija je naglo dobila novi obrt kada je tokom 1247. godine Bar ostao bez arhiepiskopa ikada je trebalo izabrati novoga. Tada se pojavila jedna masa raznoraznih povelja koja jetrebalo da potvrdi prvenstvo Dubrovačke arhiepiskopije i koje su bile uglavnom ploddubrovačkih falsifikata. Istini za volju, ni Barani se nisu libili da sa svoje strane falsifikujuneke povelje i darovnice koje opet potvrđuju njihovo pravo. Nije čudo što se i sam papazbunio tako da mu ovaj spor nikako nije bilo lako rešiti. No, izgledalo je da su Dubrovčanibili u samome početku mnogo ubedljiviji no što su to bili Barani. Sudeći po tom prvomutisku papa odluči u korist Dubrovnika i donese rešenje kojim barska arhiepiskopija dolazipod nadležnost Dubrovačke. Problem se pojavio onda kada je papsko rešenje trebalosprovesti u delo.

Tako dubrovački kanonik Matej umalo nije poginuo u Baru kada je došao tamo da izvršipapsko rešenje po kome je Bar potpao pod Dubrovnik. Njega su građani Bara napali naulici i samo je intervencija sina barskog kneza spasila dubrovačko izaslanstvo koje sevratilo neobavljena posla. Reakcija Barana je bila pomalo čudna budući da suDubrovačkim izaslanicima govorili da oni ne priznaju papu, te da je za njih papa kraljUroš. To je za to vreme (a i kasnije) bilo neoubičajeno, jer su Barani, iako katolici, veomažustro branili svoga pravoslavnog kralja. Ovakav postupak katoličkog življa je bila samopotvrda verske tolerancije Nemanjića. Čuvši to, papa je odlučio da konačno ispita celustvar jednom za svagda. Tada je imenovan za barskog arhiepiskopa poznati franjevacKarpini koji je trebalo da vidi o čemu se tu zapravo radi. On je trebao da sakupi svemoguće povelje koje govore o tom problemu, kao i da sakupi sav ostali materijal na osnovukoga papa u Rimu treba da odluči ko je u pravu: Bar ili Dubrovnik? Sam Karpini je biolični papin prijatelj i po tome se može videti kakav je značaj papa dao ovome sporu. Stičese utisak da je Rim zaista hteo da na najpravedniji mogući način presudi ovaj slučaj.

Nakon dugog otezanja konačno godine 1252. počela je i parnica u Rimu oko toga pitanja.Odnosi između kralja Uroša i Dubrovnika su se u to vreme strašno pokvarili. Urošnikakonije želeo da izgubi barsku arhiepiskopiju, dok je s druge strane on sa Dubrovnikom imaoneraščišćenih računa jošod kada je ovaj grad pružio utočište Vladislavljevoj ženiBeloslavi, koja je bašiz Dubrovnika upravljala otporom protiv Uroša. Da su se Dubrovčanidobro uplašili videlo se onda kada su tokom 1249. godine počeli tražiti saveznika koji bi impomogao protiv eventualnog srpskog napada. Kao saveznika nađu bosanskog banaNinoslava, koji im obeća pomoću slučaju srpskog napada rečima "ako se razratite s

kraljem raškim, da vas ne dam ni vašdobitak...". No većsledeće 1250. godine Ninoslavumire i Dubrovnik ostane bez zaštitnika. Istovremeno, kada su dobili od bana Ninoslavaobećanje vojne pomoći oni su uspeli da i od velikog kneza Andrije, koji je upravljaosusednim Humom dobiju obećanje da on u eventualnom ratu neće imati učešće, odnosno daće biti neutralan. Isto tako veliki knez im je obećao da će lepo primiti i sve one Dubrovčanekoji budu pobegli u Hum u slučaju eventualnog rata sa Srbijom. U to vreme veliki knezAndrija je priznavao vrhovnu vlast srpskog kralja (u suštini bio mu vazal) i čudno je bilo daon uzima takve obaveze koje su u suprotnosti sa interesima Srbije. Čini se da je on jošu todoba pripremao odmetanje od Srbije, a što će učiniti konačno njegov sin Radoslav koji segodine 1254. naziva ugarskim vazalom.

Nakon smrti bana Ninoslava, Dubrovnik je ostao bez zaštite i to se kralju Urošu učinilozgodnom prilikom da ga napadne. Tokom 1252. godine on se zaista i pojavio sa dobroopremljenom vojskom pod Dubrovačkim zidinama. Kao i toliko puta do sada, pokazalo seda srpska vojska ne ume da zauzima dobro utvrđene gradove, stoga se aktivnost Uroševasvela na pustošenje i pljačkanje okoline Dubrovnika. Okolni vinogradi i voćnjaci suposečeni dok su kuće opljačkane i popaljene. Kada je i to bilo gotovo, Urošse verovatnozapitao šta dalje da radi. Jake zidine branile su u tolikoj meri Dubrovnik da mu nije mogaoništa i bilo je jasno da se grad ne može osvojiti. Ukoliko bi se povukao ispalo bi da jepohod bio uzaludan, što njegovoj sujeti sigurno ne bi prijalo, a ko zna kako bi to prihvatilai njegova uvek buntovna okolina. Jedini spas su bili pregovori koji odgovaraju i Urošu, ali iDubrovniku. Srpskom kralju da bi izašao pod prividom pobednika, a Dubrovniku da skineopsadu koja je jako smetala trgovini. Grad je ostao neoštećen, a u nastalim pregovorimaUrošse zadovoljio sa ne baštako velikom odštetom. Sami pregovori koji su tekli bili sujako napeti. Urošu je jako smetalo otezanje parnice između Dubrovnika i Bara, adubrovačkim poslanicima je posebno naglasio da u Srbiji nije vlast ni papa, a ni rimskacrkva. Brat mu, kralj Vladislav (svrgnuti) bio je jošdirektniji, psujući papu i kardinale iusput ih nazivajući psima. Osim toga, Urošje uporno odbijao da pruži zaštitu dubrovačkimizaslanicima koji su trebali doći u Bar, a sve u okviru parnice. Dubrovačkom arhiepiskopuUrošje čak obećao da će ga živog odrati, ako mu padne šaka. U takvim uslovima bilo jezaista teško voditi pregovore, a Urošje bio očigledno izuzetno neprijatan sagovornik. Ipak,mirovni ugovor je nekako sastavljen i potpisan.

Ovaj mir je bio samo prividan i nijedna od strana nije bila iskrena. Dubrovčani su želeli daskinu opsadu, dok je Urošvideo da Dubrovniku ne može ništa pa je stoga hteo da dobijebilo kakvu odštetu na osnovu koje bi imao opravdanje da povuče vojsku. Zapravo, pokazaose cinizam i jednih i drugih, ali i obostrana nemoć. Niti jedna strana nije imala snage daprevlada, ali niko nije želeo ni da popusti.

Ne želeći da odustanu od jurisdikcije nad barskom arhiepiskopijom, Dubrovčani su seuskoro upustili u zamašnije poduhvate. U toku juna 1253. godine oni sa Bugarima sklapajusavez koji je bio usmeren direktno protiv kralja Uroša, a želja saveznika je bila da i njega isav njegov porod isteraju iz Srbije jednom za svagda. Da im se za sve ovo vreme tolikozamerio pomalo iznenađuje, kao što može da začudi i ovolika upornost Dubrovčana. U todoba oni nisu imali finansijska sredstva za rat protiv Srbije, a i ovakve aktivne ratne igreodudaraju od njihovog dotadašnjeg veoma smotrenog vođenja političkih poslova. Sada su

Dubrovčani počeli odjednom da vode aktivnu politiku ne želeći više da pasivno iščekujusrpski napad. Sa Bugarskim carem Asenom je sklopljen savez po kojem Dubrovčaniovome osiguravaju pomoćna kopnu i moru, a isto tako obećavaju da sve one gradove kojebudu eventualno zauzeli imaju predati Bugarima. Zauzvrat Dubrovčani dobijaju pravoslobodne trgovine po Bugarskoj, zadržavaju stare povlastice u Srbiji, dobijaju neznatnoproširenje zemljišta, ali i vrhovno pravo svoje crkve nad katolicima u Srbiji. Izgleda daDubrovčani ipak nisu bili inicijatori ovog inače veoma detaljnog ugovora i po svemusudeći početni impuls je ipak došao iz Bugarske. Ovome savezu se naredne godine (1254.)pridružio i humski župan Radoslav, inače potomak Nemanjinog brata Miroslava. U tovreme župan Radoslav za sebe govori "ja župan Radoslav jesam verni vazal gospodinukralju Ugarskom".

Nedugo nakon sklapanja saveza Bugari sa vojskom koja je bila sastavljena uglavnom odKumana, udare na Srbiju i prodru veoma duboko. Pretpostavlja se da su uspeli da dođu svedo Lima i da opljačkaju manastir svetog Petra. Da li su otišli jošdalje na sever, do Žiče,ostaje da se nagađa, a u prilog tome da jesu govori činjenica da je srpski arhiepiskopuskoro nakon ovog bugarskog prodora premestio sedište arhiepiskopije iz Žiče u Peć.Verovatno da ovaj prodor nije Bugarima doneo očekivane rezultate, a ni Dubrovčani nisupokazivali mnogo volje, tako da su neprijateljstva uskoro obustavljena. Stoji i pretpostavkada je bilo i posrednika između bugarskog cara i srpskog kralja, mada se ne zna ko bi tomogao biti: car Vatac ili ugarski kralj? Bilo kako bilo, srpsko – bugarski sukobi su prestali,tako da je i Dubrovnik konačno morao da popusti. Godine 1254. obnovljen je ugovorizmeđu Srbije i Dubrovnika, ali ovaj put Dubrovčani se nisu tako jeftino izvukli. Osimvelike ratne odštete koju su morali da isplate Srbiji, Dubrovčani su morali da odustanu odparnice sa barskom crkvom i da priznaju nadležnost Bara nad katoličkim življem u Srbiji.Tako je ova jogunasta i nepromišljena politika Dubrovnika doživela potpuni krah. Nakonovoga rata odnosi između Uroša i Dubrovnika nikada se višu nisu popravili.

Posle ovih uspeha kralj Urošodluči da raščisti i sa svojim nepouzdanim vazalom humskimžupanom Radoslavom. Kako se kralj sa županom obračunao ne zna se, ali od tada sežupanu gubi svaki trag, što zapravo znači da ga je kralj Urošna neki način uspeo da skloni.Da li je to bilo spletkom ili snagom oružja ne zna se.

U ovim događajima primetljiva je Uroševa žurba i stiče se utisak da je on naredne događajena neki način očekivao. Čini se da je bašu tim godinama (1254-1256.) došlo do naglogzbližavanja Srbije sa Ugarskom, što nije bilo odmah vidljivo, ali kasnije dolazi naročito doizražaja. Kakvi su bili Uroševi planovi u to vreme teško je zaključiti budući da on, izuzevratobornosti, nije pokazivao neke znakove po kojima bi se mogao odrediti pravac njegovebuduće politike. Srbija ni sa jednom državom, izuzev donekle sa nikejskim carstvom, nijeimala nekih dubljih kontakata koji bi upućivali na moguće savezništvo. S druge strane nisaradnja sa Nikejcima nije bila iskrena, tako da ni oni nisu bili sigurni kako da gledaju naUroša: kao na prijatelja ili na neprijatelja. U svim tim događajima (do sada opisanim) Urošnije imao prilike da do kraja iskaže svoje političke mogućnosti i njegova politika bila jekrajnje oprezna, što se možda njegovim savremenicima nije dopadalo, ali Urošje bio dokrajnosti pragmatičan.

U to vreme na Balkanu je svakako bila najjača nikejska carevina, kojom je čvrstom rukomvladao car Jovan Vatac i koji je uspeo da teritoriju carevine za vreme svoje vladavine skoroudvostruči. Car je uspeo da sa svih strana okruži latinsko carstvo (u suštini da ga ograničina Carigrad sa okolinom), a Bugarska, isto kao ni epirska despotovina nisu bile ioleozbiljniji protivnik. Baštakva situacija je najviše i zabrinjavala Uroša. Nikejsko carstvo jetoliko duboko prodrlo u Balkan da se većgraničilo sa Srbijom i bilo je sasvim za očekivatida će Nikejci uskoro zauzeti i Carigrad i da će doći do restauracije vizantijskog carstva.Samim time postaviće se pitanje onih teritorija koje su sada pod Srbijom, a pripadale sunekada Vizantiji. To automatski znači sukob u kojem Srbija ima jako malih šansi. Za Srbijuje bila sreća što je car Vatac veći deo svoje vladavine bio zauzet na drugim mestima, takoda za ova pitanja nije imao vremena. Za carevog života kralj Urošje održavao neke veze saNikejcima i stvarao prividnu sliku dobrih odnosa, što je opet više rezultat Uroševogpribojavanja no što su ti odnosi bili i iskreni. Ipak, naslanjanje na nikejsko carstvo imalo jei za rezultat da su Bugarski apetiti na srpske krajeve bili ipak suzbijeni, a da su Bugari togmomenta bili mnogo opasniji za Srbiju videlo se jasno.

20. Restauracija Vizantije

Nikejski car Jovan Vatac je za celo vreme svoje vladavine imao jasno postavljeni cilj kojise sastojao od restauracije nekadašnje Vizantije. Upravo kada je preostalo veoma maloprepreka da svoj dotadašnji rad i završi, on počne naglo poboljevati od neke bolesti koja jeimala kasniji rezultat u tome da je on mentalno oboleo. Poslednjih nekoliko godina njegovevladavine car zbog te bolesti nije imao nekih posebnih poteza i očekivala se njegova smrt.Sasvim je sigurno da Urošu to nije moglo ostati nepoznato i time se može objasniti zašto seon nije tešnje vezivao za nikejsko carstvo. S jedne strane Urošje očekivao skoru smrt cara inemire u carstvu koji će se ko zna kako završiti i posle kojih je veliko pitanje da li ćecarstvo imati onu snagu koju ima za cara Vataca. Stoga nije bilo preporučljivo suviše sevezivati za nikejsko carstvo. S druge strane, sam car nije pokazivao neke aktivnosti koje biišle ka Srbiji i Urošjednostavno nije imao posebnih razloga da se pribojava opasnosti sa testrane, pa prema tome nije morao prema caru da pokazuje više udvornosti od one koju jeinače ispoljavao. Ovakva rezervisana politika se uskoro pokazala kao dobra i jedinomoguća u to vreme. Urošje uspeo tako da stekne status "nesigurnog" prijatelja nikejskogcarstva, što mu je osiguravalo i priličan manevarski prostor pri kasnijem odabiru saveznika.U suštini on je sebi držao otvorenim sve opcije za kasnije svoje nastupe.

Sa mađarske strane situacija takođe nije bila jasna. Jošuvek pod utiskom nedavne provaleMongola ugarski kralj Bela IV osiguravao je sa svih strana svoju državu. U tu svrhuorganizovan je sistem banovina, tako da je jošod godine 1233. na istočnoj ugarskoj granicistajala severinska banovina koja je predstavljala odbranu od Bugara i Tatara. Od godine1247. kralj ovu banovinu predaje vitezovima Ivanovcima. Između ove, severinskebanovine i Bosne godine 1247. osnovana je i mačvanska banovina koja je obuhvatalaizmeđu ostalog i porečje Kolubare, a ponekad su joj pripadali i oblasti Braničevo, Kučevo iSrem. Tom banovinom vladao je kraljev zet Rastislav, jedno vreme ban hrvatski. Svebanovine su imale svoju posebnu vojsku kojom su njeni komandanti dosta slobodnoraspolagali, tako da formiranje mačvanske banovine na granicama Srbije sigurno nijemoglo odgovarati Urošu. Stoga je i njegova politika morala biti oprezna, no kralj Bela tog

momenta nije imao većih pretenzija prema srpskoj zemlji pa tako ni nekih aktivnosti na tojstrani nije imao.

Nakon smrti cara Jovana Vataca (3. novembra 1254.) Bugari počinju sa napadima naNikejsko carstvo verovatno računajući da će uspeti da iskoriste trenutnu zabunu. Podvođstvom mladog cara Mihaila Asena Bugari uspevaju da u jednom naletu zauzmu oblastiu Trakiji i Makedoniji. Na ove oblasti Bugari su polagali pravo budući da ih je od njih oteopreminuli car Vatac. Novi nikejski car Teodor II Laskaris (1254-1258.) se pokazao kaoveoma odlučan, tako da je sa dva pohoda uspeo da povrati sve ono što je izgubljeno te daprimora Bugare na za njih veoma nepovoljan mir (1256.). Interesantno je da je prisklapanju ovog mira posredovao herceg Rastislav (zet ugarskog kralja Bele, inačeupravljao mačvanskom banovinom). Imajući na raspolaganju vojsku, Rastislav je vodiopolitiku pomalo i na svoju ruku, tako da se odmah aktivno umešao u građanski rat koji jebuknuo u Bugarskoj nakon neuspeha u ratu sa Nikejcima. Vojne poraze protiv Nikejaca,bugarski car Mihailo II Asen je platio glavom u metežima, a na njegovo mesto je stupionjegov rođak Kaliman II. Položaj Kalimanov je od početka bio veoma nesiguran, tako da jeRastislav morao da mu šalje vojnu pomoćkoja je kasno stigla, pa Kalimana ubijaju. SadaRastislav pokušava da postane Bugarski car, ali ni on ne uspeva. Konačno, posle silnihperipetija na presto dolazi Konstantin Tih (1257-1277.), "jedan veoma istaknut i plemenitčovek po imenu Konstantin Tih, čovek veoma pametan, a snagom tela je daleko predostalima" (Mavro Orbin), za koga se pretpostavlja da je po ženskoj liniji srpskog porekla,unuk Nemanjin. Koliko je ova špekulacija oko Konstantinovog porekla tačna, ostaje stvarprocene, no nesumnjivo je da on među svoje pretke nabraja i Stefana Nemanju. Sam svojuspeh car Konstantin svakako duguje velikoj pomoći koju je dobio iz Srbije i od nikejskogcara. Sigurno je da Kaliman bez Uroševe pomoći ne bi uspeo da pridobije carsku krunu. Saovim svojim potezom Urošje uspeo da obezbedi srpske granice sa bugarske strane, pa muopasnost sa te strane nije više pretila.

Konačno godine 1257. dolazi do velikog preokreta na balkanskoj političkoj sceni i doprvog potpuno otvorenog političkog, ali i vojnog istupa srpskog kralja Uroša. Te godineepirski despot Mihailo počinje otvorena neprijateljstva sa nikejskom carevinom. Kaosaveznik uz Epirce nastupa i kralj Uroš. Krivac za ovaj sukob je nesumnjivo nikejski carTeodor, II koji je odmah nakon ženidbe svoje ćerke Marije za sina epirskog despotaMihaila, Nićifora, jednostavno zauzeo epirski grad Drači tvrđavu Serviju. Nekih posebnihpotreba za ovim gradovima on nije imao i ovaj njegov istup može se tumačiti njegovomosionošću, a možda i bolešću (epilepsija) koju je nasledio od svoga oca, cara Vataca, kojaje kod njega poprimila mnogo teži oblik. Pod teretom bolesti car Teodor se sa velikombrutalnošću obračunavao sa svojom okolinom koju je optuživao za sve neuspehe, a kaznekoje su odmeravane bile su izuzetno svirepe. Ovo nasilno oduzimanje gradova od epirskogdespota izazvalo je njegovu vojnu akciju protiv Nikejaca. Budući da je sam Epir bio suvišeslab da se nosi sa nikejskom carevinom bilo je potrebno naći saveznike. Jedan od saveznikaje bio i srpski kralj Uroš.

Danas je veoma teško reći šta je bio razlog Uroševog prilaska ovom savezu protivnikejskog carstva. Nekog direktnog povoda on nije imao. Izgledalo je u to vreme da je onnikejski prijatelj, a i njegova saradnja sa carem oko dovođenja Konstantina Tiha na

bugarski presto je samo potvrđivala tu činjenicu. Njegova nagla promena je iznenadila čaki poslovično prevrtljive Grke tako da se oni sa gorkim rečima osvrću na taj njegov potez.Moguće je da se on plašio velikog nikejskog carstva računajući da će njegovim slabljenjemi Srbija imati sigurniji položaj. Možda ga je na takav potez navelo i to što su mu odsaveznika obećana teritorijalna proširenja, no i ona su bila potpuno beznačajna u odnosu narizik koji je Urošpreuzimao suprotstavljajući se Nikejcima. Sam tok Uroševe politike jedosta teško pratiti i razumeti, no krajnji rezultat se najčešće pokazivao izuzetno povoljnimza njega. Stoga je veoma često teško dati logičan odgovor na neke Uroševe poteze, tako daje on među Nemanjićima možda i najtajnovitiji vladar. Njegovi savremenici su ga izuzetnocenili tako da je nakon smrti dugo nosio ime "veliki", no kasnija pokolenja nisu održalaovaj sud. Iako je danas neke njegove poteze teško objasniti, ostaje činjenica da je u svojojpolitici ipak retko kada promašivao.

Savez epirskog despota i srpskog kralja bio je ojačan sa jošnekoliko značajnih saveznika:franačkim knezom Vilhelmom Vildaurenom koji je upravljao Ahajom i sa kraljem Sicilije,Manfredom. Saveznici su uskoro napali na Albaniju i Makedoniju, a u ovim akcijamaučestvovala je i srpska vojska. Doduše, i ovde se Urošpokazivao u priličnoj merirezervisan, budući da mu vojska i nije bila tako brojna, tek oko hiljadu vojnika. Međutim,iako prilično malobrojan, ovaj odred je imao sve same uspehe. Nakon opsade Skoplja, ovajodred se preko Kičeva provukao sve do Prilepa. Pod ovim gradom uspevaju strašno dapotuku nikejsku vojsku, no tvrđavu nisu uspeli da osvoje. Po ko zna koji put se pokazalo dasrpska vojska ne ume da osvaja utvrđene gradove, a sam Prilep je bio jaka tvrđava, koja seuzdizala na jednom strmom bregu iznad grada. Nakon neuspele opsade srpska vojska sevratila do Skoplja i zauzela ga. Što se tiče Prilepa, on je ipak na kraju pao, pošto su Epircikoristeći izdaju uspeli da u njega uđu. U ovom osvajanju Prilepa izgleda da srpska vojskaviše nije učestvovala. Nikejski car je veoma brzo odgovorio na sve ove napade tako da jenjegova vojska pod vođstvom Manojla Paleologa uskoro započela sa dosta uspešnimakcijama.

Tokom avgusta 1258. godine iznenada umre nikejski car Teodor, a nasledi gasedmogodišnji sin Jovan IV. Kako on nije mogao da vlada, regenstvo je preuzeo GeorgijeMuzalon, ali većdeveti dan nakon careve smrti regenta Muzalona i njegovog brata u crkvinapadnu i ubiju. Sada regent postaje Mihailo Paleolog, veoma moćni plemići sposobanvojnik. On je odlučnije nastavio akciju protiv Epiraca i njihovih saveznika, a njegovpoložaj u nikejskom carstvu je posebno ojačan kada je krajem 1258. (ili početkom 1259.)on proglašen za savladara maloletnog cara Jovana IV Laskarisa. Veću to vreme sva srpskaosvajanja su po svemu sudeći bila propala, a nikejska vojska pod vođstvom JovanaPaleologa (rođeni brat Manojla) ubrzano je osvajala onošto je dotada bilo izgubljeno. Sadasu i vojne akcije bile mnogo opasnije za saveznike, što je kulminiralo bitkom kod Bitolja(Pelagonija) tokom avgusta 1259. Vojska nikejske carevine pod vođstvom carevog brataJovana Paleologa strašno je razbila Epirce i njihove saveznike. Koliko je poraz bio strašanvidi se iz toga što je franački knez Vilhelm bio zarobljen dok je preko četiri stotinekonjanika koje je poslao sicilijanski kralj Manfred izginulo.

Sigurno je da u ovoj bitki Srbi nisu pomagali Epirce, a stoji pretpostavka, i to dosta realna,da je Uroščak dao jedan pomoćni odred od oko 600 Srba nikejskom caru. Naime, već

početkom 1259 godine sve ono što su Srbi osvojili u Makedoniji pripalo je ponovonikejskom carstvu, tako da u vreme pelagonijske bitke Srbi više nemaju ništa od prošlihosvajanja. To bi trebalo da znači da je Urošnapustio svoje saveznike Epirce i ponovo sevratio Nikejcima. Ova pretpostavka nije bez osnova, a potkrepljuju je podaci iz Morejskehronike gde se navodi da je jedan odred od oko 600 Srba pomagao u pelagonijskoj bitkiMihailu Paleologu. Moguće je da je Uroš, nakon preuzimanja vlasti od strane MihailaPaleologa, uvideo da je stvar Epiraca izgubljena. Shodno tome on je svoju vojsku povukaoiz Makedonije, pa je bez nekih posebnih sukoba vratio Nikejcima ono što je im pre parmeseci zauzeo. Verovatno zato i nema nekih podataka koji bi govorili da su Nikejci saSrbima imali sukoba oko Skoplja i drugih zauzetih teritorija. Kasnije i Nikejci nisu upali uSrbiju onako kako su to učinili u Epiru sveteći se, a razlog za takav njihov postupak jeverovatno u ponovnoj saradnji sa Urošem. Ako je ova pretpostavka tačna, onda ona sasvimjasno govori o Uroševoj politici i njegovim postupcima. Njemu nije bio problem da menjasaveznike i u tome nema nekih posebnih principa, izuzev trenutne koristi. O njegovojmoralnosti bi se možda moglo raspravljati, ali mora mu se odati priznanje da je umeo usvakoj situaciji da se vešto izvuče. Njegovi pomalo napamet potezi mogli su dovesti Srbijudo propasti, no to se ipak nije desilo. Kako je pogrešio, tako je Urošumeo odmah svojugrešku i da minimizira, tako da država ne trpi posledice. S druge strane, Urošnije biotvrdoglav čovek koji uporno brani svoju stvar bez obzira na posledice, a to se jasno vidi i iztoga što je on osvajanja po Makedoniji napustio bez ikakvih razmišljanja onda kada jeuvideo da ih verovatno neće moći održati. Isto tako, za divljenje je njegova političkadalekovidost, a to se najjasnije vidi onda kada je on napustio Epirce, iako su ovi bili navrhuncu snage. Urošje jasno predvideo njihov poraz i otresao se ovog nezgodnogsaveznika. Poraz Epiraca na Pelagoniji je potvrdio ispravnost njegovih postupaka.

Nakon pobede na Pelagoniji (1259.) nikejska vojska upada u Epir i uskoro je ušla i u Artu,tako da je jedno vreme izgledalo da je epirski despot Mihailo izgubljen. Ipak, pomoćuodreda koje mu je poslao sicilijanski kralj Manfred, uspeo je da se održi. U ovimosvetničkim akcijama nikejska vojska, kako je većrečeno, nije ulazila u Srbiju što naposredan način govori da je kralj Urošuspeo da se izmiri sa njihovim carem MihailomPaleologom. Tako je Srbija jošjednom uspela da izbegne upad strane vojske, a što sezamalo nije dogodilo zbog prilično neopreznog mešanja u ratove Epira i Nikejaca.

Glavni događaj za celokupno to doba desio se 25. jula 1261 godine. Nikejski vojskovođaAleksije Stratigopul je sa malim odredom bio upućen na bugarsku granicu i u Trakiji jesasvim slučajno saznao da je Carigrad napustila mletačka flota i da krstari negde po Crnommoru. Sa Mlečanima je otišla i većina onih vitezova koji sučinili posadu Carigrada. To jeznačilo da je ovaj grad ostao bez zaštite i Aleksije bez predomišljanja okreće svoj maliodred vojske i napadne Carigrad. Sam napad je potpomognut od seljaka koji su svaki danulazili u Carigrad i koji su nekoliko Aleksijevih vojnika uveli kroz tajni prolaz. Nakon štosu pobili latinsku stražu, Aleksijevi vojnici otvore i glavne kapije kroz koje nagrne ostalavojska. Napad je bio u samu zoru 25. jula 1261. Latinski car Balduin II je bio primoran dana ponižavajući način u malenom čamcu sa svojom porodicom, bez carskih oznaka koje jeu panici ostavio, pobegne. Kasnije su latini pokušali da povrate grad, ali se njihov jurišpokazao neuspešnim. Time je latinsko carstvo, uspostavljeno 1204. godine, konačno i palo,a Mihailu VIII Paleologu je zapala čast da on bude taj koji će obnoviti vizantijsko carstvo.

Na dan 15. avgusta 1261. godine Mihailo svečano ulazi u Carigrad. On je pešice prošaokroz Carigrad gde ga je oduševljeno građanstvo pozdravilo. U Aja Sofiji Mihailo jezajedno sa svojom ženom Teodorom krunisan starom carskom krunom, dok mu jetrogodišnji sin proglašen za vasilevsa. Nesrećni maloletni car Jovan IV Laskaris bio jepotpuno zaboravljen, a da ne bi kada odraste zatražio svoje legitimno pravo na krunu, carMihailo naredi da ovome detetu iskopaju oči. Time je i poslednji Laskaris uklonjen, aPaleolozi su zasnovali svoju vladavinu koja neće biti prekidana sve do propasti Carigrada.

Srpski kralj Urošje sve ove događaje pratio mirno i njegov stav je, kao i do tada, uglavnomneutralan. Car Mihailo ga nije smatrao nekim velikim prijateljem, ali u njemu nije video nineprijatelja, tako da njegove vojne aktivnosti na Balkanu mimoilaze Srbiju i ograničavajuse na Epir i Bugarsku. Srpski kralj Urošje u to vreme imao sasvim drugih aktivnosti.Njegovi vojni odredi tada su pomagali ugarskog kralja Belu IV u ratu sa češkim kraljemOtakarom. Sukobi ova dva kralja su bili vezani za oblast štajerske oko koje su se otimali.Sukob je datirao jošod ranije, ali je jedno vreme bio primiren da bi opet 1258. godinebuknuo otvoreni rat. Godine 1260. sukob je dostigao vrhunac kada su se obe vojske našlena austrijsko – ugarskoj granici. Računa se da svaka od ovih armija imala oko 100.000ljudi. U ugarskoj vojsci su se nalazili tada i srpski odredi, a ovo njihovo vojevanje sezavršilo neslavno.Čitava ugarska vojska je naterana u strašno bekstvo, a kralj Bela jeprednjačio, ostavivši čitav svoj logor sa brojnim blagom. Bela je bežao sve do Požuna, gdega je konačno pronašao palatin Roland i ponudio mu mir pod dosta nepovoljnim uslovima.Nemajući drugog izbora Bela pristane na ovu ponudu. U ovom ratu srpski kralj Urošjeučestvovao sa svojom vojskom, ali ne zna se da li je i lično on uzimao učešće u borbama,kao ispunjenje svoje vazalne obaveze prema ugarskom kralju. Kada je 1261. godine došlodo svečanog potpisivanja mira u Beču između ugarskog ičeškog kralja u pratnji ugarskogkralja Bele IV nalazio se i kralj Urošsa svojim sinovima Dragutinom i Milutinom.

Oko učešća srpskih odreda u ovom ratu na strani Ugarske postoje različita mišljenja.Nesumnjivo je da je kralj Urošposlao svoje odrede ugarskom kralju kao deo svoje vazalneobaveze, što zapravo znači da je Srbija u to doba u odnosu na Ugarsku bila u vazalnomodnosu. Postavlja se pitanje kada je do uspostavljanja ovih odnosa došlo i konačno zbogčega je Urošpristao da Ugarima bude vazal?

Postoji pretpostavka da je do ovih vazalnih odnosa došlo nakon srpsko – bugarskog rata1253-1254. godine. Da se podsetimo, tada su Bugari u savezu sa Dubrovnikom i humskimžupanom Radoslavom napali Srbiju i uspeli da prodru sve do manastira sv. Petra na Limu.Iako su im akcije bile uspešne, Bugari se iznenada povlače iz Srbije ostavljajući svojesaveznike da se sami spašavaju od Uroševog gneva. Bašto povlačenje Bugara ostajepomalo misteriozno, budući da je jasno da oni nisu potisnuti srpskom vojnom silom, većdaje do toga došlo zahvaljujući nekom drugom. Upravo taj neko "drugi" su izgleda bili bašMađari. Za uzvrat, Urošje morao da prihvati vazalne obaveze prema Mađarima. Ako bi tobilo tačno, onda to znači da se Srbija tada našla u zaista očajnom položaju i da je Urošovakav potez morao povući. U suštini, Urošje verovatno spašavao samog sebe i vlastdinastije Nemanjića, budući da je savez Dubrovnika i Bugara bio usmeren bašna njega ikrajnji cilj njihovog udruživanja je bio, ne uništavanje Srbije, većisterivanje Uroša injegovih potomaka iz Srbije. U to doba Urošje iza sebe većimao jednu opsadu

Dubrovnika, a istovremeno je i podržavao barsku arhiepiskopiju u poznatom sporu saDubrovnikom oko jurisdikcije nad srpskim katolicima. Prema svemu tome, on se očiglednoljuto zamerio Dubrovčanima i nije bilo čudno to što su oni i te kako priželjkivali njegovpad. Ostaje tajna zašto su Bugari pristali na savez sa Dubrovnikom i zašto je Srbija postalanjihov cilj, pošto su njihovi pravi ciljevi bili pod vlašću nikejske carevine. Oni su doduše uto vreme vodili energičnu politiku, a njihov vladar Mihailo Asen je bio u rukama njegoveambiciozne majke Irine i vođe ratoborne stranke, sevastokratora Petra. Biće da im se Srbijaučinila lakim plenom te su stoga pokušali da bez veće muke dobiju teritorijalna proširenja.

S druge strane, ugarski kralj Bela IV je baštih godina (1254.) bio na vrhuncu moći. Držaoje Dalmaciju i Hrvatsku, Bosnu od 1254 godine, humski župan Radoslav mu je vazal, aprema Srbiji je organizovana i mačvanska banovina u ravnici oko donjeg toka Save kaozaštita ugarske granice. Bašova banovina koja je obuhvatala veoma veliki prostor zapadnood Beograda između Save, Drine i planine Cer, zatim pokrajine Usoru i Soli u Bosni,Braničevo, Beograd i Srem, bila je velika pretnja Srbiji. Njom je u prvo vreme upravljaoBelin zet Rastislav, a kako je imao samostalnu vojsku to je on vodio isto tako i dobrimdelom nezavisnu politiku. Većsmo videli da se aktivno mešao u bugarske zađevice, pa ječak pokušao i sebe proglasiti bugarskim vladarem, mada do kraja ipak neuspešno.

Dakle, vidljivo je da se Srbija velikim delom graničila sa Ugarskom ili sa zemljama koje sujoj bile vazali. Ugarska je mogla Srbiji biti najopasniji protivnik, ali i najveći saveznik. NaNikejce se Urošnije mogao osloniti, jer su oni tada bili zaposleni oko svojih imanja uMaloj Aziji, a bili su srazmerno dalje. U nastaloj opasnosti od napada udruženih Bugara iDubrovčana jedini pravi saveznik mogla je biti Ugarska iz više razloga. Prvo, bila jenajbliže i nije joj moglo biti svejedno da posmatra jačanje Bugarske. Drugo, u savezuprotiv Srbije bio je i njihov vazal župan humski Radoslav, na koga je ona mogla da utiče.Treće, tih godina ugarski kralj Bela IV je operisao po Bosni, a istovremeno je formirao imačvansku banovinu koja je bila na samoj srpskoj granici, što znači da je na tom terenu bioi te kako vojno prisutan i nije mu trebalo mnogo vremena da sakupi potrebnu vojsku.Nikejcima bi za tako nešto bilo potrebno više vremena, a onda bi većmožda bilo i kasno.To zapravo znači da su Ugari bili mnogo bliže no bilo ko drugi, mogli su napasti Srbiju izviše pravaca, ali isto tako mogli su joj i značajno pomoći. Isto tako ne sme se zaboraviti daUrošdo tog momenta nije imao posebnih problema sa Ugarima i izgledalo je da ne bitrebalo da ih ima ni u budućnosti.

Ova pretpostavka ne mora biti tačna, ali jedina je koja pruža iole logično objašnjenjeUroševih vazalnih obaveza prema Ugarima kao što, isto tako, daje jedini mogući odgovorzašto su se Bugari nakon velikih početnih uspeha tako naglo povukli. Njihovo odustajanjeod rata sa Srbijom je bilo tako iznenadno da su najveće posledice od toga pretrpeli bašnjihovi saveznici u Dubrovniku koji su o bugarskom povlačenju saznali poslednji.

Sama Uroševa dotadašnja a i kasnija politika je puna opreza i nedoslednosti i uopšte nijelaka za objasniti. On se ni za koga ne vezuje za duže vreme i njegovo prijateljstvo jekrajnje nesigurno i neiskreno. Sada se odjednom vezuje za Ugarsku i to ni manje ni viševećsa vazalnim obavezama. Urošni prema kome nije bio posebno zahvalan niti od reči,međutim, svoje vazalne obaveze prema Ugarima vrši uredno duži niz godina. Zapravo tek

od 1267. godine, kada u Ugarskoj počinju borbe oko prestola između kralja Bele IV injegovog sina Stevana primećuje se Uroševo kolebanje. Na ovakvu vernost mora da jeUroša naterala neka posebna opasnost, a osim opasnosti od Bugara on nije imao nekihdrugih koje bi joj bile slične. Moguće je da je ugarska intervencija tada spasila čitavudinastiju Nemanjića u Srbiji i to bi možda bio razlog tolike Uroševe vernosti. Srpsko –ugarske veze su posle bile sve čvršće tako da je kasnije došlo i do ženidbe najstarijegUroševog sina, Dragutina, sa unukom ugarskog kralja Bele koja se zvala Katarina (ćerkaBelinog sina, Stevana). U pogledu datuma ovog venčanja vlada prava zbrka i ne zna se čakni približno kada je došlo do njega, izuzev da je do njega došlo za vreme trajanja vazalnihobaveza kralja Uroša prema Ugarskoj. No, o tome kasnije.

Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

21. Dragutin kao "Mlađi kralj"22. Kralj Stefan Dragutin23. Sabor u Deževu24. Kralj Stefan UrošII Milutin25. Zajedničke akcije26. Pomirenje sa Vizantijom27. Katalanci napadaju Hilandar28. Nezadovoljstva u Srbiji29. Pobuna Stefana (Dečanskog)30. Stefanov povratak

21. Dragutin kao "Mlađi kralj"

Nakon završetka ugarsko – češkog rata, za Ugare neuspešnog, 1261. godine u Beču jedošlo do svečanog potpisivanja mirovnog ugovora između ugarskog kralja Bele IV ičeškog kralja Otakara, kada je došlo i do njihovog rodbinskog zbližavanja. Međutim,izgleda da je bašu Beču došlo i do prvih sukoba u okviru Beline porodice. Veću proleće1262. godine protiv kralja Bele digne se njegov sin Stevan. No, nemiri su trajali kratko,tako da uskoro Bela bude primoran da Stevana prizna za "mlađeg kralja" i da mu dodeli naupravu istočni deo države sa Erdeljem i zemlju Kumana, a Stevan je dobio i polovinu svihprihoda od soli. Ipak, i pored svega, Stevan nije bio zadovoljan, tako da je neprestanopravio nerede pa je godine 1264. ponovo između oca i sina morao biti sklopljen novi mir.

Razlog za ovaj sukob je bio izgleda u tome što je kralj Bela IV imao nameru da prestoostavi, ne Stevanu kao najstarijem sinu, većmlađem sinu Beli. Godine 1264. došlo je i dovenčanja između brandenburške kneginje Kunigunde i mlađeg Belinog sina koji se zvaoisto Bela. U okolini Beča obavljena je ova svečanost, a o bogatstvu ovog venčanja bilo jemnogo pisano. Između ostalih gostiju, bio je prisutan i kralj Uroš, svakako kao veran vazal

ugarskog kralja. Sukobi između Bele IV i Stevana su se nastavili i u narednim godinama paje između njih ponovo 1266. godine sklapan novi mir. Nakon toga opet je došlo do novogarata koji je kulminirao velikom bitkom u blizini Pešte i koju je dobio Stevan (1267.). Kozna kada bi se ovi besmisleni ratovi završili da iznenada mlađi Belin sin, Bela, nije 1269.godine umro. Do nekog sklada između Bele IV i Stevana opet nije došlo, ali sukobaonakvog intenziteta više nije bilo.

Sam kralj Urošizgleda da se nije mešao u ove sudare oca i sina, većje po svom običaju sastrane posmatrao šta se dešava i razmišljao šta bi on trebalo da uradi. Njemu je izgleda većdosadilo da ide kralju Beli na poklonjenje i izgleda se osetio dovoljno jakim da iskoristiunutrašnje smutnje u Ugarskoj. Tokom 1268. godine on udari na mačvansku banovinu kojamu je tolike godine bila kost u grlu. U to doba banovinom je upravljao Rastislavljev sin,herceg Bela. Napad je bio iznenadan i imao je u samom svom početku dosta uspeha. Ovabanovina je tada teško stradala od pljačke srpske vojske, što navodi na pomisao da Urošnije nameravao da Srbiju teritorijalno proširi, većda je ova akcija trebalo da bude samovojna demonstracija, te da privoli Belu da oslobodi Uroša vazalskih obaveza. Kada je kraljBela IV poslao pomoć, situacija se iz osnova izmenila. Srpska vojska doživi strašan poraz isramotu pošto su Ugari zarobili i samoga kralja Uroša, a zajedno sa njim i njegovu zastavui zlatni krst bogato ukrašen dragim kamenjem. Nakon ove bitke kralja Uroša, kao ratniplen, odvedu do kralja Bele IV. Osim Uroša, među zarobljenicima se spominje imnogobrojna srpska ugledna vlastela, ali i Urošev zet (istoriji nepoznat). Nešto ranijesličan pokušaj poput Uroša imao je i bugarski vladar Svetoslav, sa istim katastrofalnimrezultatom. Bela IV se nije svetio bugarskom vladaru, dozvolio mu je da ostane naprestolu, ali uz određene uslove poput otkupnine itd. Slično je prošao i kralj Uroš. Osim štoje morao da plati otkupninu i da ponovo prizna vazalne obaveze, Uroša ječekala i jednagorka pilula.

Urošje morao da svog sina Dragutina prizna za "mlađeg kralja", zapravo morao je da muda udeo u vršenju vlasti. Osim toga, izgleda da je baštada došlo do sklapanja braka izmeđuDragutina i Beline unuke Katarine (Katalina) koja je bila ćerka Belinog sina Stefana."Kada je prošlo izvesno vreme, i kada je dorastao ovaj blaženi do mladićkog uzrasta, htelisu njegovi roditelji da se po zakonu oženi, i uzevši kćer od carskoga plemena ugarskoganaroda, zaručiše mu blagočastivuženu, zvanu Katelinu. A otac njegov, kralj Urošobećamu dati kraljevstvo, i sa velikim obećanjem izreče da neće prekršiti svoga obećanja, no daće ga učiniti kraljem u otačastvu svome, u srpskoj zemlji, i da će mu za života svogadarovati svoj presto. Takođe i svatu svome kralju ugarskome obeća se govoreći mu: Hoćuda daškćer tvoju za moga sina, jer će u velikoj časti i hvali ići ka carskom prestolu ibescenom biseru. Jer evo ću učiniti da sin moj bude samodržavni kralj svoj srpskoj ipomorskoj zemlji" (Danilo Drugi). Biograf ovde veoma vešto pokušava da prikažeproglašenje Dragutina za "mlađeg kralja" kao Uroševu volju. Istina je ipak bitno drugačija.Na ovakav korak on je bio prisiljen, pa je čak osim proglašenja Dragutina za "mlađegkralja", sudeći po Danilu, obećao da će se jošza života povući sa prestola i to u koristDragutina. Koliko je ovo za Uroša bilo bolno i ponižavajući teško je i zamisliti. No, da nipri ovom potezu, kao ni mnogo puta do tada, nije bio iskren videće se uskoro.

Sam Urošje za celo vreme svoje vladavine bio u suštini centralista koji nije dozvoljavao da

se Srbija razbija na nezavisne oblasti. Do tog vremena oblast Hum je bila dobrim delomnezavisna, a njen vladar je bio u nekoj vrsti vazalnog odnosa prema srpskom kralju.Ovakav položaj Hum je imao isključivo zato što su njime vladali potomci Nemanjinogbrata Miroslava, a koristeći to što su sporedna loza dinastije Nemanjića, imali su skoronezavistan položaj. Nakon srpsko – bugarskog rata 1253/1254 godine, kada su Bugarizajedno sa Dubrovnikom napali Srbiju, Urošje iskoristio zgodnu priliku da iz Huma uklonižupana Radoslava i čvršće pripoji ovu oblast Srbiji. Kao verovatni razlog za ovo Urošjeiskoristio to što je župan Radoslav pristupio bugarsko – dubrovačkom savezu protiv Srbije.S druge strane Radoslav je i sebe doveo u vazalni odnos prema Ugarskoj, što će reći kaosvoga seniora više nije priznavao Uroša. To je praktično značilo postepeno razbijanjeSrbije, no Urošje odlučno suzbio sve takve namere. Iz Zete je takođe potisnuo i poslednjeVukanove potomke tako da se ova loza gubi sa istorijske scene.

Njegova strogo centralistička politika je dovođenjem sina Dragutina za savladara značila usuštini postepeno komadanje Srbije na porodične oblasti, što je opet značilo slabljenjekraljeve vlasti. Mađari su upravo to i želeli misleći da će time oslabiti Uroša, a ojačatiseparatističke težnje koje su u Srbiji bile oduvek prisutne. Uroš, prevrtljiv kao i do tada,pristao je na mađarske uslove nemajući kud. U vreme kada je pristao da Dragutina uzme zasavladara, Urošje bio u mađarskom zarobljeništvu, armija mu je bila uništena i on zaistanije imao drugoga izbora. Stoga njegov pristanak ne treba da iznenadi, to je tada bilo jedinoi moguće. Njemu je bilo jedino bitno da se iščupa iz zarobljeništva i da se vrati u Srbiju, ada bi to postigao verovatno je da bi on pristao i na više nošto je od njega traženo.

Bilo bi veoma interesantno znati kako se Dragutin prema svemu ovome odnosio. Njega kaonajstarijeg sina čekao je srpski kraljevski tron, međutim izgleda da je on pokazivao znakenestrpljivosti i moguće je da su Mađari o tome nešto znali. Oni su samo podržaliDragutinove težnje i na taj način Urošu stvorili opoziciju u sopstvenoj kući. Sam Dragutinnije bio za njih nepoznanica, oni su njega upoznali kada je sa Urošem, kao ugarskimvazalom, dolazio na dvor, a verovatno je da je Dragutin učestvovao i u ugarskim ratnimpohodima u okviru vazalnih obaveza. Moguće je isto tako da je sa Urošem bio zarobljen isam Dragutin, te da su tada Mađari mogli jošbolje da ga upoznaju i da o njemu donesusvoj sud. Baštada su u njemu mogli da raspale pritajenu vladarsku ambiciju i da većnestrpljivom Dragutinu odjednom predlože proglašavanje za "mlađeg kralja". KodNemanjića je i inače bila jako izražena težnja za vlašću, tako da Dragutina nije trebalo bašmnogo ubeđivati. S druge strane, po svemu sudeći tada je došlo i do braka izmeđuDragutina i unuke ugarskog kralja po imenu Katarina (Katalina). Time je Dragutin bioučvršćen u uverenju da su mu Mađari prijatelji. Sama Katarina je bila ćerka Belinog sinaStevana koji je u to doba većnaveliko ratovao sa ocem oko ugarskog prestola. Prema tome,Dragutin je ušao u jednu porodicu u kojoj je rascep većpostojao i gde je borba zakraljevsku vlast bila prisutna većnekoliko godina. BašMađari su njemu omogućili sličanpoložaj onome koji je kod njih imao kraljev sin Stevan i zbog čega je građanski rat besneovećnekoliko godina. Taj virus pobune oni su samo raširili i na Srbiju.

Dragutin je bio tada verovatno veću godinama koje su pokazivale njegovu zrelost isposobnost, jer teško je poverovati da bi Mađari dali podršku i svoju princezu nekome konije u stanju da to i u potpunosti iskoristi. Njega su ocenili kao sposobnog da Urošu

zagorča život i u krajnjoj liniji sruši ga sa vlasti. Tada bi u Srbiji kao kralj sedeo neko konjima u potpunosti odgovara i ko je pod njihovim uticajem. Oni su znali da se na Urošaviše nikako ne mogu osloniti i da je on za njih izgubljen, no nisu smeli ni da prenagle, većsu nastojali da postepeno na srpski presto dovedu čoveka koji im odgovara. Dragutin se tupokazao kao idealan izbor pošto je bio ambiciozan, a u isto vreme i beskrupulozan ispreman da zarad vlasti udari i na rođenog oca.

Sve ovo što je navedeno, ako je tačno, nije moglo ostati nepoznato Urošu. On je i do sadapokazivao dosta dobar osećaj za razne spletke i umeo je da se od njih odbrani. Ovakvukrupnu političku spletku koju su mu Mađari spremili zajedno sa njegovim sinomDragutinom, on možda nije očekivao, ali je bio spreman da se brani. Nakon povratka izMađarske on je trebao da izvrši odredbe iz mirovnog ugovora i da Dragutinu prepusti deokraljevske vlasti. Međutim, to njemu nije ni na pamet padalo tako da je stalno otezao daizvrši ono što je obećao.

Urošje bio oženjen za Jelenu čije poreklo nije sigurno "uze sebiženu od carskogaplemena, od fruškoga roda, zvanu blagočastivu kraljicu Jelenu" (Danilo Drugi), tako da otome postoje različite pretpostavke. Bilo je mišljenja da je ona anžujskoga roda, budući dasu anžujski kraljevi u Napulju spominjali u svojim pismima neku Jelenu kao svoju rođaku.Postoji i pretpostavka da je ona od loze Kurtene, koja opet ima rođačke veze sa Anžujcima.Postoje i pretpostavke da Jelena potiče iz nekog francuskog plemstva iz Grčke, pa čak ima itakvih koji njeno poreklo traže u francuskom i mađarskom plemstvu u Slavoniji i Sremu.Ipak, na kraju ostaje najverovatnija teza da kraljica Jelena dolazi iz roda Karla I Anžujskog,kralja Sicilije i Napulja. Sam Karlo potiče iz kraljevske porodice u Francuskoj pa bi shodnotome i Jelena bila iz francuske kraljevske porodice.

Tačan datum sklapanja braka između Uroša i Jelene se ne zna i pretpostavlja se da je donjega došlo oko 1250. godine. Jelena je ostala u jako lepom sećanju: "Ovaka je bila naravove blažene: Oštra rečju, a blaga po prirodi, neporočna životom, u zapovedanju krotka, daobrati dobrorazumnim rečima, da teši licemerno i bezlobno, a kolika je svesrdačna njezinasmelost k Bogu, prosto kazati bila je ukrašena svakom vrlinom." (Danilo Drugi). Ona samaje bila katolikinja, a veru nije promenila ni kada je došla u Srbiju. Bila je veoma aktivna priizgradnji hrišćanskih hramova, kako pravoslavnih, tako i katoličkih. Za godinu 1288. sevezuje osvećenje njena četiri franjevačka manastira koji su se nalazili u Baru, Skadru,Ulcinju i Kotoru. Ona je mnogo toga učinila i pri izgradnji pravoslavnih hramova i izmeđuostalih izgradila je pravoslavni hram Gradac na Ibru. " I tako poče zidati crkvu u imepresvete Bogorodice praznik Blagovešćenja, na mestu zvanom Gradac. Samapodvizavajući se, ne imajući pokoja ni danju ni noću, kako bi samo sa uspehom moglasvršiti takvo delo...." (Danilo Drugi). Ovaj hram ona je naselila monasima i obezbedila impotrebne prihode "Utvrdivši crkveni ustav, sakupivši izabrane monahe, zapovedi im da tuprebivaju, ustanovivši im zakonsko izdržavanje, koje drži nepromenjeno i do sada, takođe icelom crkvenom kliru, kao što u taj dan ustanovi blažena,..." (Danilo Drugi).

Njena pobožnost je postala poslovična. "Sve ovo sabiraše blažena podvizavajući se dobrimpodvigom i neprestano brinući se dan i noć, kako će ugoditi Gospodu, a trudila se o tome,kako će davati milostinje u božastvene hramove, i svešto je na potrebu, stavljajući

božastvene knjige u svome domu, a isto tako i veštene sasude, zlatne i srebrne, ukrašenebiserom i skupocenim kamenjem, izabrane odežde jerejima i svake crkvene pravde, što jena potrebu". (Danilo Drugi). Iako katolikinja Jelena je oko 1280. godine u crkvi svetogNikole kod Skadra, koji je inače ona podigla kao pravoslavni manastir, primila i monaškizavet.

Kraljica Jelena je čak organizovala i neku vrstu ženske škole, verovatno prvu ove vrste uSrbiji "Zapovedi u celoj svojoj oblasti sabirati kćeri sirotih roditelja, i njih hraneći usvome domu, obučavaše svakom dobrom redu i ručnom radu, koji priliči za ženski pol. Akada su odrasle, udavaše ih za muževe da idu u svoje kuće, obdarujući ih svakimbogatstvom, a na mesto njih uzimala je druge devojke kao i prve. I tako uvek usrdno činećiišla je za Onim jedinim, koji radi nas pretrpe voljno raspeće..." (Danilo Drugi).

Ovo je možda prvažena u istoriji Srbije koja je uspela da dostigne toliko divljenje svojihsavremenika. Interesantno je kako Danilo Drugi sumira njen životni put ne mogavšiočigledno da nađe dovoljno snažne reči da izrazi svoje divljenje za nju. "Ako koga trebaimenovati, čiji život prevaziđe čovečje umove, to je dostojno tebe. Trudove tvoje i bodrapodvizanja rasplodila si na stotinu i bila si od Gospoda darovani svetilnik otačastvu svomesijajući mnogosvetlim čudima. No, koje hvale možemo Ti prineti od slaboga smislanašega? Ti si, blažena, anđelskim hvalama proslavljena. Od kojih li cvetova lepo ukrašenihi mirisnih, sastavivši venac, da venčamo svečasnu glavu Tvoju, koju je uvezala desnicaVladičenja neuvelim vencem? Koje li darove da ti prinesemo mi? Jer ti primivši darSvetoga Duha, srušila si napadaj lukavoga i sačuvala si tvoje telo nepovređeno. Ti blaženaobukavši se u haljinu izatkanu sa visina, koju ću nazvati tihost i nezlobivost srca tvoga, iimašsvagda blagodat od Gospoda, i naslađivati se njome na vekove."

Za istoriju ostaje tajna koliki je ona uticaj imala na Uroša i na njegovo vođenje politike.Često se navodi da je Jelena veoma mnogo pomagala barsku katoličku arhiepiskopiju unjenoj parnici sa dubrovačkom arhiepiskopijom i to takošto je vršila uticaj na svoga muža,kralja Uroša. Ovo je dosta sumnjiva špekulacija budući da je Uroš, kao i uostalom sviNemanjići, bio veoma tolerantan prema katolicima, i njegov trud oko toga da Bar očuvasamostalnost bio je većim delom plod njegove državničke mudrosti nego ženinog uticaja.Ipak, njen uticaj je sigurno bio prisutan. Moguće je da u tom prvom periodu nije bio tolikoprimetan, ali u periodu koji je došao nakon nesretnog rata sa Ugarskom i Uroševogzarobljavanja, postaje nesumnjivo mnogo veći. Da je Jelena uzimala aktivnog učešća vidise i iz same njene biografije koju je napisao Danilo Drugi. On navodi kako ona savetujesvoje sinove da žive u skladu sa hrišćanskim zakonima, "A sinovi blažene gospođe Jelene uslast i sa strahom primahu reči i pouke svoje blažene matere Jelene, povinujući joj se sasvakom radošću". Očigledno je da ona na njih ima veliki uticaj i da je oba sina i te kakouvažavaju i poštuju.

Posebno je upečatljiv odnos između Jelene kao majke i Dragutina kao njenog sina, ondakada su se sastali nakon što je Dragutin srušio Uroša sa vlasti. Dragutin njoj izjavljujepokornost i poslušnost u svemu, međutim to nije ona ljubav koju iskazuje sin prema majci,tu je nešto i više. "A ja ću se po dostojanju tebi pokoravati i služiti tebi sa strahom iljubavlju istinite vere, i tebi činiti veću čast i slavu, ne bi li kako radi tebe blagoslov

nasledio. I koliko ti sagreših, oprosti mi. Tvoje molitve neka me utvrde u volji razumaBožija." Stiče se utisak da Dragutin od nje traži političku podršku i kao nagradu za nju nudijoj neke zemlje na upravu "A ti kao čedoljubiva mati, u velikoj ljubavi uzmi sva mojabogatstva, i koliko hoćešdaćešmi iz tvoje ruke". Jelena je bila zadovoljna načinom na kojiju je sin primio, kao što je bila zadovoljna i time što je on njoj ponudio deo zemlje naupravu pa za Dragutinov napad na oca ne nalazi krivice u njemu (Dragutinu), većsmatra tobožjom voljom: "evo sve što se dogodi sa nama, to ne bi od ruke snage tvoje, no od Boga,u čijim je rukama sve i u koga nema obaziranja na lice. On jedini sve ovo učini" (DaniloDrugi). Time je Jelena nastupila, ne kao mati ili kao supruga svrgnutog kralja Uroša, većkao iskusni političar koji je pružio političku podršku iželi nagradu za to. Dragutin je baštako i postupio davši joj jedan deo zemlje na korištenje "A blagočastivi i samodržavni sinnjezin kralj Stefan, primivši s ljubavlju i u slast njezinu poruku, i pavši na njezine noge,molio se je sa suzama, da primi praštenje svojih grehova i da dobije blagoslov. I ovahristoljubiva, darova mu savršeni blagoslov i mir, i tako pođe u odeljeni joj svoj kraj,primivši mnogo imanje i časne darove, koliko je htela, od ljubljenoga sina svoga". (DaniloDrugi).

Sudeći po svemu ovome radilo se veoma odlučnoj ženi, pobožnoj doduše, ali spretnompolitičaru koji nije dolazio kod Dragutina da moli za muža Uroša, većda za svoju podrškudobije odgovarajuću nagradu. Da je njena podrška bila značajna vidi se iz spremnostiDragutina da joj ispuni sve zahteve. Verovatno je da se ona ponašala slično i za Uroševevladavine i da je na svoga muža mogla imati dosta uticaja. Ipak svoje mogućnosti i svojuticaj umela je da iskoristi na najbolji mogući način, tako što je pomagala i pravoslavnu ikatoličku crkvu pa nije ni čudo što je ostala u tako lepoj uspomeni.

Ako se Jelena i držala po strani politike do 1267 – 1268. godine kada su Uroša zarobiliMađari, od tog momenta ona počinje da u njoj uzima aktivno učešće. Bilo bi veomainteresantno znati kako se ona odnosila prema Uroševoj obavezi da se Dragutin proglasi za"mlađega kralja". Teško da je njena uloga u kreiranju srpske politike mogla na Uroša dautiče odlučujuće, ali da je imala uticaj bilo je evidentno naročito od 1267. godine. Samidogađaji koji su nailazili otvarali su joj mogućnosti za to.

Karlo I Anžuvijski, grof od Provanse i brat Francuskog kralja, a verovatni i rođak srpskekraljice Jelene, završio je 1266. godine svoju borbu za južnu Italiju. U bitki kod Beneventaon je konačno savladao dotadašnjeg kralja južne Italije, Manfreda koji je tu i poginuo.Karlo je na Siciliju došao na papin poziv i uz njegovu podršku uspeo je da izvrši ovajprevrat. Većsledeće godine (1267.) on sa bivšim latinskim carem Balduinom II pravidogovore o napadu na Vizantiju i ponovnom stvaranju latinskog carstva. Uskoro su se ijedan i drugi bacili u potragu za saveznicima na samom Balkanu. Kako je bugarski carKonstantin Tih bio zet bivšeg vizantijskog cara Jovana IV Laskarisa, a koga je sadašnji carMihailo VIII u svom pohodu ka vlasti srušio sa prestola i kasnije i oslepio, to nije bilosumnje da će Bugari biti uz ovaj novi zapadni savez. Uskoro je ovome savezu pristupio iViljem II Vilarduen, Ahajski knez koji je i do tada ratovao sa Vizantijom no u tome nijeimao bašposebnih uspeha, tačnije bio je pred katastrofom. Stoga se stavio pod suverenitetKarla Anžuvijskog, te na taj način ovome omogućio pristup na Balkan.

U samom početku Urošnije imao simpatije za ovaj novi savez i smatrao se prijateljemvizantijskog cara. Ono što je Uroša u prvo vreme držalo na strani Vizantije bio je pomenutiugovor koji je sklopljen između Karla Anžuvijskog i bivšeg latinskog cara Balduina(1267.). Ovim ugovorom njih dvojica su većpodelila vizantijsko carstvo i to tako da jeKarlo trebalo da dobije jednu trećinu osvojenog zemljišta, s tim da on taj deo može da birau epirskoj despotiji, Srbiji ili Albaniji.

Zapravo, oni su smatrali Srbiju saveznikom Vizantije i kao takvu za neprijatelja. Sam Urošje dao dosta povoda za to, stupajući u tešnje veze sa vizantijskim dvorom, verovatnopokušavajući da se nekako otrese vazalskih obaveza prema ugarskom kralju. S drugestrane, i vizantijski car je osetio opasnost iz Italije i pokušavao je da se barem na Balkanuosigura sa saveznicima. Sa Srbijom je pokušao da ostvari dinastičke veze i to tako da sećerka vizantijskog cara Mihaila VIII koja se zvala Ana uda za Milutina, mlađeg sina kraljaUroša. Za ove dinastičke veze bio je i te kako zainteresovan i kralj Uroš, pa su pregovoriuskoro krenuli. U ovim bračnim pregovorima Urošje po svemu sudeći pokušao danadmudri Vizantijce. Oni su izgleda poverovali da je Dragutin, stariji Urošev sin iprestolonaslednik, smrtno bolestan te da stoga nije sposoban da nasledi kraljevski presto uSrbiji. Prema tome kao jedini naslednik ostaje mlađi sin Milutin koga im, eto, Urošnudi zazeta. Vizantijci su nerado pristajali na to da se njihove princeze udaju za one prinčeve kojinisu prestolonaslednici. Do tog momenta oni su u Srbiju dali samo jednu svoju princezu,Jevdokiju, koja se bila udala za Stefana Prvovenčanog, a i na to su pristali tek onda kada jeNemanja, kao veliki župan, obećao da će ga naslediti Stefan, a ne Vukan iako je ovaj biostariji sin i po svim pravilima trebao biti naslednik. Verovatno je da oni ni sada ne bipristali da se njihova princeza uda za Milutina da nisu mislili da će on biti naslednik kraljaUroša.

Bilo bi veoma interesantno znati na koji su oni način dovedeni u zabludu. Iako nema nekihdirektnih podataka o tome, po svemu sudeći oni su namerno dovedeni u tu zabludu i to bašod strane srpskog dvora, odnosno od strane samog kralja Uroša. U to vreme Urošjepokušavao da se na bilo koji način otrgne od Ugara. koji su ga smatrali za svoga vazala.Njegov oružani pokušaj da ih se oslobodi završen je najvećom mogućom sramotom poUroša, budući da su ga u bitki Ugari zarobili i kao ratni plen vodali po svojoj državi. Toponiženje bi samo po sebi bilo dovoljno da ih Urošzamrzi, međutim Ugari su osim toga odnjega uzeli i obećanje da će on deo svoje vlasti prepustiti sinu Dragutinu. Bilo je sasvimjasno da će Dragutin, koji se oženio unukom ugarskog kralja, pokušati ne samo da uzmedeo vlasti koji mu je obećan, većće pokušati i da sruši Uroša. U takvoj situaciji ništanormalnije za Uroša većda potraži novog saveznika koji će biti dovoljno jak da sesuprotstavi ovim ugarskim težnjama. Drugog saveznika osim Vizantijaca on nije imao, onisu bili tada jedini izbor. No, sada je bilo pitanje kako ih privući na svoju stranu i to sadovoljno čvrstim vezama, koje bi morale biti takve da sigurno garantuju njihovu pomoćuslučaju problema sa Dragutinom. Nije isključeno da je Uroštada razmišljao o tome darazbaštini Dragutina u korist Milutina, kao što je to učinio Nemanja sa Vukanom u koristStefana Prvovenčanog. No, situacija je u odnosu na onu od pre 90 godina bila radikalnodrugačija. Niti je Urošbio ono što je Nemanja, kao što ni sam razlog nije bio isti. U onomslučaju Nemanja je pokušao da očuva državu, dok bi ovo bio sebičan Urošev potezusmeren samo ka tome da se očuva njegova vlast. Istini za volju, njemu je na ruku išlo i to

što je tada vizantijski car Mihailo Paleolog očajnički tražio saveznike za predstojeći rat saKarlom Anžuvijskim. Bašzahvaljujući tome i Vizantijci su priliku da se orode sa srpskimdvorom i tako steknu saveznika izgleda jedva dočekali, pa bi to možda moglo da opravdanjihovu neopreznost.

U okviru takvih razmišljanja nije nemoguće da je Urošsam raspirio vesti i ubedioVizantijce da Dragutin zbog bolesti ne može da nasledi presto i da će srpski kralj zbog togabiti mlađi sin Milutin. Sada više ništa ne sprečava Vizantijce da daju svoju princezu"rođenu u purpuru" na srpski dvor. Ako je to tačno, onda ovakav potez Uroša dovoljnogovori sam po sebi o kakvom se čoveku radilo. Kao i svaki njegov potez do tada, on jeimao u samome početku uspeha. Vizantijci su bili ubeđeni da daju princezu za naslednikasrpskog prestola i nakon uspešno obavljenih pregovora oni pošalju princezu za Srbiju.

Sa velikom pratnjom, kako doliči princezi, Vizantijci dovedu svoju princezu do grada Bera(Makedonija). Iz ovog grada pošalju jedno poslanstvo koje je trebalo da stigne na srpskidvor i da se upozna sa običajima koji tamo vladaju da bi mogli pripremiti princezu zaživotu Srbiji. Sa ovim poslanstvom je išla i posluga princezina, koja je imala zadatak dapripremi prostorije u dvoru gde je ova trebala da boravi. Ovo poslanstvo je vodio JovanVek, kasniji patrijarh (1275.) i navodno, njih je izgled srpskog dvora, kao i sam načinživota koji se vodio tamo u potpunosti razočarao. Prvo su bili iznenađeni nedostatkom bilokakvog komfora na dvoru, a naročito ih je šokiralo kada su videli Katarinu ženuDragutinovu, ugarsku princezu, kako sedi u staroj haljini i ni manje ni više, većpredevunu. Njima nikako nije moglo biti jasno kako to da princeza bilo šta fizički radi.

S druge strane i ovo vizantijsko poslanstvo je iznerviralo kralja Uroša kome je strašnosmetalo njihovo insistiranje na raskoši, a naročito ga je pogodilo kada je video evnuhe kojisu trebali da ostanu kao princezina posluga. On nikako nije mogao podneti da se nasrpskom dvoru motaju ove nakaze. "Došavši, oni tamo ne samo da ne videše ništa dostojnosvite i odgovarajuće vlasti, nego se Uroš, gledajući njihovu pratnju i poslugu , a naročitoevnuhe, pitao šta bi oni trebalo da budu. A kad ječuo od njih da je takav carski red i daprincezi sledi takva pratnja, on negodujući reče: "e, e, šta je to? nama nije uobičajenotakvo ponašanje". I to rekavši, odmah pokaza jednu mladu ženu, siromašno odevenu ipredenju posvećenu. "Tako se mi, reče pokazujući rukom, odnosimo prema mladama". Isve je kod njih bilo priprosto i siromašno, kao da životare o zverinju i kradući" (GeorgijePahimer). Na kraju je sledila prepirka pri čemu je Urošnjima prebacivao suvišnuraskošnost, dok su ovi njemu posebno naglasili superiornost vizantijske kulture, zapravo naposredan način mu kazali da Srbe smatraju nečim tek malo većim od varvara. Ovaj prvisusret budućih "rođaka" završio se nečim što je veoma ličilo na svađu.

Sa ovako lošim utiskom vizantijsko poslanstvo se vrati princezi i podnese izveštaj, no toizgleda buduću nevestu nije mnogo pokolebalo. Put je nastavila, ali kada je stigla doOhrida, Jovan Vek je ponovo otišao da izvidi situaciju. Nešto su očigledno sumnjali i stogaje ovo trebala biti poslednja provera. Jovan Vek je na svom izviđanju imao sve sameneprilike. Prvo ga je neki srpski činovnik dobro uplašio kada mu je rekao da se razbojnicikreću okolinom, te da su i njega samoga napali. Jedne noći Veku su pokrali konje i on sedobro poplašio, a strah su povećavale i gomile koje su se neprestano okupljale oko

Vizantijaca i koje su više podsećale na razbojnike nego na poštene seljake. To je navodnoprepunilo čašu i Vek se vrati u Ohrid, te ubedi princezu da od braka nema ništa i vrati jenazad u Carigrad, uz opravdanje da ona na srpskom dvoru ne bi bila princeza većrobinja."I držeći da je ova odluka pre dobra i korisna nego štetna, zaploviše krmom, kako se tokaže, i zaputivši se nazad, stigoše do Ohrida. Odande dođoše zajedno sa princezom u Soluni, odbacivši taj brak, ugovore i dogovore, vratiše se caru" (Georgije Pahimer).

Ovaj put je poznat po opisu koji je dao Georgije Pahimer i koji ne garantuje i tačnost svegašto je navedeno. Nemoguće je da Vekov strah od razbojnika bude onaj odlučujući momenatkoji je naterao Vizantijce da odustanu od ovog braka. Pratnja koja je pratila princezu ličilaje na pravu malu armiju i kojekakvi odrpani razbojnici nisu mogli njima ništa. Zapravo, naneki način Pahimer pravda vizantijsku diplomatiju, ne videći u njenoj naivnosti u odnosuprema prepredenom Urošu jedinog krivca za ovaj nesporazum.

Pravi razlog se nalazi u tome da je Vek video na srpskom dvoru prestolonaslednikaDragutina. Tada je uvideo da su oni grdno nasamareni i da je Dragutin savršeno zdrav te daće on biti taj koji će nakon Uroša biti srpski kralj. Sve dotadašnje kombinacije o tome daćevizantinski zet, Milutin, biti naslednik Urošev sada su pale u vodu. Kako više nije postojaoonaj odlučujući razlog za sklapanje braka, to on sada kao takav više nije bio ni potreban.Međutim nije se smela priznati i sramota koja je naneta i samoj carskoj porodici ovimneuspelim pokušajem sklapanja braka. Stoga se pristupilo preterivanjima prikazujući srpskidvor prljavim, a čitavu kraljevsku porodicu varvarima, zaboravljajući da je na srpskomdvoru većboravila jedna princeza "rođena u purpuru" koja se nije na takve stvarižalila. Naprvi pogled izgledalo je da su Vizantijci grdno nasamareni, mada u suštini neku političkuštetu nisu imali. Ovim svojim postupkom ni Urošnije mnogo dobio. Naprotiv, pravigubitnik će biti upravo on, budući da je sada dobio jednog zaista ogorčenog protivnika uvizantijskom caru. Koliko je to bila kratkovida politika videće se uskoro, a ono što jedodatno otežavalo Urošu situaciju jeste da mu više ni Ugarska nije bila prijatelj. StogaUrošponovo menja stranu i postaje saveznik Karla Anžujskog koji je od 1272. godineveoma aktivan na Balkanu. Verovatno je da bi Karlo i ranije nešto preduzeo na Balkanu daga u tome nije sprečilo to što je morao da 1270. godine prati u krstaški rat francuskog kraljaLuja IX Svetog. Nakon povratka iz krstaškog rata Karlo je zauzeo Drači Berat, Valonu,Kroju i jošneke tvrđave stvarajući albansko kraljevstvo. Nekako tada su i počele vezesrpskog kralja Uroša sa Anžuvijcima.

Sasvim je sigurno da je pri ostvarenju ovih veza aktivno učestvovala srpska kraljica Jelena.Da je to tako, vidi se i iz nekih pisama u kojima Karlo Anžujski nju naziva svojomrođakom. Tokom 1273. godine Uroševi poslanici su bili na Karlovom dvoru na Siciliji, gdesu ugovoreni detalji oko budućeg saveza. Kakvi su bili uslovi i ko je bio u srpskomposlanstvu, ne zna se, ali zna se da je ono bilo lepo dočekano. Time je Uroši zvaničnopostao Karlov saveznik i po ko zna koji put promenio svoju politiku. Ovaj put je sigurno daje Urošbio pod velikim uticajem svoje žene, mada ni to ne bi trebalo uzimati kaoapsolutno. Njemu je tada očajnički trebao saveznik, jer mu vlast nikada nije bila ugroženakao do tada. S druge strane, Karlo Anžujski mu je tada mogao biti i najljući protivnik, štose vidi iz toga da su u prvobitnim odredbama ugovora iz 1267. Karlo i bivši latinski carBalduin otvoreno ugovorili podelu Srbije. Kako je Karlo postao vojno prisutan na Balkanu,

to bi se možda moglo očekivati da napadne i Srbiju. To što je Urošprešao na njihovustranu, moglo bi se donekle gledati i kao državna potreba, jer se otklanjala neposrednaopasnost od napada na Srbiju, a time posredno se i Uroševa vlast štitila.

Urošje za to vreme nastavio sa svojom pomalo mušičavom politikom i došao ponovo usukob sa Dubrovnikom. Ugovor između Dubrovnika i Srbije je postojao, a danak suDubrovčani redovno isplaćivali. Urošnije imao nekih posebnih razloga da napadne grad,ali Dubrovčani nisu njemu mnogo verovali, tako da su utvrđivali svoje zidine sa kopnenestrane, odakle su mogle srpske snage da udare (1265-6.). Kraljica Jelena je bila protiv takvepolitike svoga muža, pa je čak Dubrovniku obećala da će ga obavestiti na vreme ukolikoUrošbude spremao napad na njega. Isto tako, uzela je obavezu da će uzeti u zaštitudubrovačke trgovce, pa makar to bilo i protiv kraljeve volje. Tokom 1268. godine sukob jeizbegnut tako što je dubrovački danak prema Srbiji povećan. Sam postupak kraljice Jelenenužno postavlja neka pitanja. Nisu jasni njeni motivi obećavanja pomoći Dubrovniku, pačak i obećanje, ravno izdaji, daće grad obavestiti ukoliko Urošpočne opremati vojsku naDubrovnik. Ipak je ona bila kraljica Srbije, pa je nelogično da pomaže neprijatelja svojezemlje. Postavlja se pitanje da li je njen motiv ovakvog postupka religiozni, da li je ona kaorevni katolik odlučila da zaštiti katolički grad. Moguće je da su sukobi u okviru porodice narelaciji Uroš– Dragutin doveli do njene potpune podele. To bi onda značilo da je kraljicastala na stranu svoga sina Dragutina nasuprot svome mužu Urošu. Bilo kako bilo, ovo jebio znak da je došlo do velikog raslojavanja u okviru kraljevske porodice i da kralj nije ustanju ni njome da upravlja. Ne zna se da li je za sve ovo i Urošznao, ako jeste, postavljase pitanje kako je to sve trpeo. Možda je morao, jer im ništa nije mogao. Zna se da ovakvisukobi u okviru kraljevske porodice nužno dovode i do podele plemstva i stvaranjastranaka. Moguće je da je stvorena jaka stranka na čijem je čelu stajao Dragutin samajkom, nasuprot kraljevoj stranci.

Većje rečeno da je Uroševa vladavina bila duboko centralistička, pričemu je on svepartikularističke težnje uklanjao. Osimšto je takvu politiku vodio u državnim poslovima,Urošje isto to pokušao u crkvenim poslovima. U vremenu od 1263. godine do 1271.godine na čelu Srpske pravoslavne crkve je rođeni Urošev brat Predislav (Sava II). To jebio treći srpski arhiepiskop, njegovi prethodnici su bili sveti Sava, zatim Arsenije (1234-1263.) i konačno Sava II (1263-1271.). On je bio četvrti sin Stefana Prvovenčanog, jedinikoji nije sedeo na kraljevskom prestolu.

Za arhiepiskopa Sava II je izabran nakon povlačenja arhiepiskopa Arsenija 1263. (umro je1266.), uz veliku pomoćsvoga brata kralja Uroša. Time je na čelo srpske crkve došao opetjedan od Nemanjića, a ovo je kralju Urošu omogućilo i nesumnjiv uticaj i na crkveneposlove. Sava II se podvizavao u Hilandaru, obišao je Svetu zemlju i Jerusalim, a jedno jevreme izgleda bio i humski episkop. Na čelo crkve je došao u većpoznim godinama(računa se da rođen 1200. godine). Bašu vreme kada je Sava II postao arhiepiskop, Urošjepodigao i manastir Sopoćani, kao svoju zadužbinu. Nakon smrti Save II za arhiepiskopa jeproglašen Danilo I: "preuze svetiteljski presto Danilo arhiepiskop, koji je radi nekog dela,kao što i napred ukazasmo, bio smenjen takva prestola" (Danilo Drugi). Danilo je bioveoma kratko vreme na čelu crkve, tek godinu dana i to od 1271. do 1272. godine. Ne znase kakav je on to prestup učinio i zašto je smenjen. Možda bi se mogao posredno izvući

zaključak da je Uroši u ovo umešao svoje prste, a razlog bi se mogao naći u tome štoDanilo nije pristajao uz Uroša. Tim više što je Danilov naslednik bio Joanikije, fanatičniUrošev pristalica. "I pošto su mnogo tražili, ne nađoše nikoga drugoga dostojna takvevlasti, osim ovoga blaženoga Joanikija, koji je u to vreme bio iguman doma presveteBogomatere, mesta zvanoga Studenica" (Danilo Drugi). Da je Joanikije bio Urošu veran,vidi se i iz toga što je nakon svrgavanja ovoga i Joanikije dobrovoljno napustio svojpoložaj i otišao sa njim u manastir. Da na to nije bio prisiljen svedoči i sam Danilo Drugi:"Ovaj preosvećeni Joanikije, sećajući se njegove nelicemerne ljubavi i pošto mu bešeobećao, da se i do svoje smrti neće razlučiti od njega, ostavivši svoj svetiteljski presto, iustavši ode za njime, i tamo požive u strani zemlje Pilotske".

Vizantijski car Mihailo VIII je za to vreme sve učinio ne bi li otklonio opasnost od novepodele Vizantije. U okviru toga on se počeo obraćati papi Klimentu IV sa predlogom da seostvari crkvena unija sa Rimom. Sam papa nije pristajao uz planove Karla Anžujskog pokojima je vizantijsko carstvo trebalo ponovo razbiti. Njemu je bilo jasno da se samookupacijom neće postići da se pravoslavna crkva potčini katoličkoj. Vizantiju, po njemu,nije trebalo vojnički osvajati, većverski potčiniti Rimu.

Kliment IV je umro 1268. godine, a posle izvesnog vremena nasledio ga je Grigorije X.Novi papa je bio mnogo direktniji kada je caru Mihailu obećao da će uspeti da obuzdaKarla Anžuvijskog, ali samo pod uslovom crkvenog potčinjenja Rimu (1273.). Bašu tovreme srpsko poslanstvo je boravilo kod Karla na dvoru, a on sam počeo je sa jačimvojnim akcijama po Moreji. Vizantijski car nije više imao izbora, pa je u okviru ostvarenjacrkvene unije sa Rimom u Lionu 6. juna 1274. priznat primat rimske crkve i rimske dogme,a ugovor je potpisan. Srpska crkva nije dala pristanak na ovu uniju, a car Mihailo VIII jepotegao čak i neke falsifikate koji su navodno potvrđivali da su Srbi i Bugari pristali naUniju. Radi se o navodnim pismima srpskog arhiepiskopa i bugarskog patrijarha koja suupućena carigradskom patrijarhu, gde ova dvojica daju pristanak na uniju. To je bionastavak careve politike od 1272. godine, kada je u avgustu te godine on potvrdio jednustaru povelju vizantijskog cara Vasilija II, po kojoj se sve episkopije koje se nalaze u Srbijii Bugarskoj potčinjavaju ohridskoj arhiepiskopiji. Time je i srpskoj i bugarskoj crkvipokušao da oduzme samostalnost. Taj sukob je uzrokovan time što ni srpska ni bugarskacrkva nikako nisu pristajale na uniju sa Rimom. Mihailo je išao čak dotle da je naLionskom saboru (1274.) bilo tvrdnji da mitropolija Srbija i patrijarhat Zagore (Bugarske)u suštini nisu kanonični, pošto su stvoreni bez papske dozvole. Istoričari smatraju daMihailo nikada iskreno nije ni razmišljao o stvarnom ostvarenju unije, većda mu je bilaisključiva želja da ovom, u svojoj suštini, političkom igrom odvoji Karla Anžuvijskog odpape. Do kraja je u tome i uspeo. Njegovi pokušaji da bugarsku i srpsku crkvenusamostalnost oduzme u korist carigradske, bili su ne samo iskreni veći veoma uporni.

Dugo se postavljalo pitanje kakav je bio odnos kralja Uroša prema mogućnosti ove unije.Za pretpostaviti je da je kraljica Jelena, kao revna katolkinja, bila za to da srpska crkvapristupi uniji. Ako je i želeo uniju, kralj Urošje morao računati sa snažnim otporomsrpskih arhiepiskopa, a bašu vreme kada je pitanje unije bilo veoma značajno i koje seproteže kroz godine 1264-1276, na čelu srpske crkve bila su tri arhiepiskopa: Sava II,Danilo I i Joanikije I, od kojih su Sava i Joanikije bili Hilandarci. Oni su kao takvi bili čisti

pravoslavci i sigurno nisu bili pristalice unije. U suštini vladaocima Srbije unija bi možda iodgovarala, pošto bi tada i pravoslavna i katolička crkva u Srbiji bila podređena njihovojvlasti. Ako je kod Jelene preovlađivao religiozni momenat kod Uroša je to moglo bitipovezano sa pitanjem učvršćivanja njegove vlasti. Nedoumice oko toga zašto jearhiepiskop Danilo I smenjen možda bi se mogle staviti u ovaj kontekst, odnosno on moždanije bio pristalica stvaranja unije pa je stoga bio sklonjen. Duži niz godina nakon Lionskogsabora (1274.) pitanje unije u Srbiji je bilo aktuelno. Na njega su se vraćali Dragutin iMilutin. Samo zahvaljujući tome što su na čelu srpske crkve stajali arhiepiskopi koji nisuhteli da čuju za ovu uniju, do nje nije došlo. Moguće je da su bašsrpski arhiepiskopi saodbijanjem unije spasili Srbiju građanskog rata. Vizantija je imala dosta potresa zbogprihvatanja unije jer ona kod naroda i nižeg sveštenstva nikada nije prihvaćena. CarMihailo VIII se krvavo obračunavao sa neposlušnim sveštenstvom na Atonu (Vatoped,Iveron, Zograf itd.), pa su mnogi sveštenici jednostavno ubijeni. To je tako trajalo sve doMihailove smrti 1282. godine. Teško je poverovati da se nešto slično ne bi desilo i u Srbiji,no na sreću na čelu srpske crkve su stajali kao arhiepiskopi veoma snažni ljudi, na koje nijemogao tek tako uticati autoritet vladara.

22. Kralj Stefan Dragutin

Ono što je Uroša najviše moglo zabrinjavati bio je njegov sin Dragutin, kome je on trebaodati deo u vlasti, sve po ugovoru iz 1268. godine. Dragutin je pokazivao velike znakenestrpljenja podsećajući oca na dato obećanje. "Kada roditelj nije hteo da ispuni ono štomu je rekao, i videći se ovaj bogoljubivi u velikoj tuzi i žalosti, da nema nijednogaodeljenoga dela od svoga otačastva, gde bi zasebno prebivao, a uz to slušajući prekornereči sa mnogim dosađivanjem od svoga tasta kralja Ugarskoga, koji vide da mu roditeljnjegov ne dade što mu obeća, pavši na kolena, poče se moliti roditelju svome,..." (DaniloDrugi). Urošse nije mnogo obazirao na Dragutinove molbe neprestano odbijajući da delidržavu. "A roditelj se njegov, po nagovoru lukavoga neprijatelja, nije obazirao na njegovereči, i ne izmeni se srce njegovo da u ljubavi dade sinu svomešto mu je obećao dati, prestosvoj ili bilo neki deo države svoje" (Danilo Drugi). U suštini, Urošje postupio pravilno, neželeći da rasparčava Srbiju, budući da to nikako nije bio državni interes. Dragutin je bioneprestano podbadan od Ugara "slušajući prekorne reči sa mnogim dosađivanjem od svogatasta kralja Ugarskoga...", da uzme ono što mu je obećano. Od 1270. godine na prestolu uUgarskoj sedi Stevan V, otac Dragutinove žene. On je kroz veći deo svoga života ratovaosa pokojnim ocem Belom IV. Radilo se o jednom dosta nezgodnom čoveku, koga se irođeni otac plašio. Da je to tako vidi se i iz toga što je Bela IV kada je umirao, punnepouzdanja prema sinu Stevanu, svojoj ćerci (Stevanovoj sestri) Ani predao Ugarskukrunu, mači razne druge državne dragocenosti, a Češkog kralja Otakara je zamolio da mupričuva ženu, kćer i sve druge velikaše koji su mu bili verni te da im pruži utočište ako biih Stevan progonio. Nedugo nakon Beline smrti (1270.) umrla je i kraljica Marija. Belinakćer Ana, Stevanova sestra, nije smela da ostane u Ugarskoj nakon Stevanovog krunisanja,većsa grupom plemića i kraljevskom krunom i drugim dragocenostima koje je dobila odpokojnog oca, pobegne u Češku. To Stevan iskoristi kao povod da zarati sa Češkom.Stevan ipak nije dugo vladao, tako da je 1272. godine većumro. Nasledio ga je sinLadislav IV Kumanac (1272-1290.) koji je imao tek deset godina kada ga je zapao ugarskipresto. Sukobi između Dragutina i Uroša su počeli zaživota ugarskoga kralja Stevana, tako

da je on pred kraj svog života imao nameru da ih izmiruje, no smrt ga je preduhitrila.Prema tome, navodi biografa o sukobima Dragutina i Uroša gde on često spominjeDragutinovog tasta, nisu tačni pošto je on tada bio većmrtav.

Bilo bi za očekivati daće Urošobratiti pažnju na sve ove probleme koji su mu mogli stićiod strane Dragutina i da neće stvarati sebi neprijatelje u svojoj okolini, međutim on je radioupravo suprotno. Bez pravog razloga (ili ga mi ne znamo?) Urošje tvrdoglavo nastavljaosa svojim neprijateljstvima protiv Dubrovnika. Godine 1275. on lično je poveo svojuvojsku na Dubrovnik. Time su svi dotadašnji sukobi doživeli kulminaciju. Prvi napadi su sezavršili, kao i do tada, pljačkom, paljenjem i sečom vinograda oko grada. Ovaj putDubrovčani su se branili veoma odlučno, tako da su imali i ispade iz grada, a njihova flotaje napadala i priobalne delove srpske teritorije. Pri jednom takvom napadu Dubrovčaniupadnu u klopku i bude zarobljeno oko 40 dubrovačkih plemića. Urošim se grozno osvetitako što im dvojicu vođa (Benedikta Gundulića i jednog Venecijanca) da oslepiti. Kako susukobi počeli uzimati sve većeg maha Dubrovčani su se izgleda i uplašili pa su moliliVeneciju da posreduje. Ovi pristanu i ubede Uroša da sklopi novi mir sa Dubrovnikom, štoovaj na kraju i uradi. Na ovaj mir Urošje morao pristati budući da je i sam uvideo da gradneće zauzeti, dok su s druge strane Dubrovčani veoma agresivnom odbranom nanosiliosetne gubitke srpskoj vojsci. U suštini, to je opet bio njegov tek polovičan uspeh.

Bašu to vreme Dragutin je ponovo od oca zatražio obećani deo vlasti. "I opet je moliosvoga oca, govoreći: Gospodaru moj, koliko slugu tvojih žive u svakom izobilju, a ja,ljubljeni sin tvoj, bez tvoga sam milostivoga milosrđa. Imajući me kao bogatstvo duše umojoj mladosti, i uvek veseleći se zbog mene, lišavašme zemaljskoga bogatstva,žalostećime. Možešučiniti milost tvome čedu koliko hoćeš. Učini da nisam lišen Bogom darovane tidržave, neka bude istinita rečusta tvojih, koliko si obećao meni ljubljenome sinu tvome"(Danilo Drugi). Ponovo je bio odbijen, no ovaj put Dragutin je odlučio da više ne moli, većda silom uzme ono što mu je obećano: "ustavši sa nekima svojim mu ljudima, ode tastusvome kralju ugarskome, i javi mu svoju žalost, što mu se dogodi od roditelja svoga. Iražalosti se veoma njegov tast zbog nevolje koja mu se dogodila, i svesrdno se zauze,.."(Danilo Drugi). Očigledno da je u Srbiji došlo do raskola na Uroševe i Dragutinovepristalice i da je u unutrašnjem sukobu Dragutinova stranka bila slabija. Stoga su svi moralida se sklone u Ugarsku i da tamo zatraže pomoć. Biograf pogrešno navodi da se Dragutinobraćao svome tastu Stevanu, on to nije mogao jer je Stevan još1272. godine umro, a naprestolu je bio maloletni Ladislav Kumanac. Dragutin se za pomoćobratio nekome izkraljeve blizine, verovatno Joakimu Pektaru, koji je tada bio najjača ličnost na ugarskomedvoru i koji je sa kraljicom majkom Elizabetom Kumankom upravljao državom.

Na ugarskom dvoru Dragutina su lepo primili i kako biograf kaže (doduše pogrešno kadanavodi Dragutinovog tasta): "reče mu: Koliko hoćešdaću ti vojnika svojih u pomoć".(Danilo Drugi). Na ugarski dvor Dragutin je otišao sa sasvim jasnom namerom da dobijevojnu pomoći da oružanim putem konačno potisne oca. To navodi na pomisao da je ontako nešto veći pokušao u Srbiji, da je sve ovo plod dugo planirane akcije, a da su Mađaribili u to aktivno umešani te da su Dragutina neprestano podstrekavali. Na čelu jake vojskeDragutin se uputi u Srbiju da zatraži krunu. "I tako uzevši veliku silu naroda ugarskoga ikumanskog, i pođe brzo, vodeći sa sobom veliku pobedu" (Danilo Drugi). Sada biograf

navodi kako je Dragutin došavši u Srbiju ponovo pokušao da od Uroša na miran načindobije deo države na upravu: "Gospodaru moj i oče, daj mi,čedu svome, dostojni deoimanja tvoga." (Danilo Drugi). Izgleda kao da Dragutin ne traži celu državu većsamojedan njen deo što sada većteško može da odgovara istini. Verovatnije je da je Dragutin odUroša tražio da ovaj abdicira u njegovu (Dragutinovu) korist. Zašto bi sada tražio samo deodržave kada ima moćnu armiju i može da uzme sve, a ionako je on prestolonaslednik.Teško da je Dragutina pri tome toliko pekla savest, kako to biograf uporno pokušava daprikaže, i pomalo licemerno deluju silne zakletve ljubavi sina prema ocu.

Urošje ponovo odbio da se odrekne vlasti, a ako je verovati biografu izgleda da jeDragutin jedva izbegao da ne bude ubijen "Kada roditelj njegov nije primio takve njegovereči molbe, nego se jošvelikom jarošću razgnevio na njega, ovaj mladićvideći da je prednjim smrt ili život, i ne znajući šta dačini, podiže ruku na svoga roditelja" (Danilo Drugi).Verovatno da je bilo nekih pregovora koji nisu urodili plodom. Nakon toga Dragutin seviše nije imao čemu nadati. Dovevši ugarsku vojsku sa sobom u nameri da oborilegitimnog kralja, on je načinio klasičan oblik izdaje za koji postoji samo smrtna kazna.Moguće je da mu je to i Urošrekao i stoga konstatacija biografa "ovaj mladićvideći da jepred njim smrt ili život", mada nije nemoguće da ga je Urošpokušao i likvidirati. Usvakom slučaju povratka više nije bilo, ili Dragutin ili Uroš.

Između oca i sina došlo je tada i do oružanog sukoba. Odlučne borbe su se desili naGatačkom polju u Hercegovini i tu Urošbude poražen (1276.), "I pošto je bila među njimavelika borba u zemlji zvanoj Gacko, sin odole svome roditelju, i uze presto njegov silom. Ikada je seo kraljevati na prestolu oca svoga u srpskoj zemlji, nazva se blagočastivi ihristoljubivi i samodržavni sve srpske i pomorske i podunavske i sremske zemlje kraljStefan" (Danilo Drugi).

Iznenađuje lakoća i brzina sa kojom je kralj Urošpodlegao. Njegov poraz je bio takopotpun da on više nije predstavljao opasnost, pa je odmah nakon poraza pobegao uZahumlje, gde se zakaluđerio pod imenom monah Simon. "Jer ovaj blagočastivi kraljUroš, videći se lišen carskoga prestola, ustavši ode u kraj humske zemlje, i tamo i dovršiživot" (Danilo Drugi). Uskoro je i umro, a kao verovatni datum njegove smrti spominje se1. maj 1277. godine, mada ima mišljenja da je umro 1280. godine. No, to više nije bilovažno, Urošod poraza kod Gacka ne predstavlja realnu političku snagu. Sahranjen je usvojoj zadužbini manastiru Sopoćanima. "Roditelj ovoga blagočastivoga kralja ode u nekuzemlju, tamo svrši svoj život, i bi časno preneseno telo njegovo, i položiše ga u njegovimrukama načinjenom manastiru, u domu Svete Trojice, u mestu zvanom Sopoćani, i tu leži ido ovoga dana" (Danilo Drugi).

Biograf Danilo Drugi u opisu ovih događaja u biografijama Uroša i Dragutina svu krivicuza sukob oca i sina prebacuje na Uroša i u dosadašnjim navodima iz ovih biografija to jedovoljno vidljivo. Međutim, u biografiji arhiepiskopa Joanikija njegov pristup je sasvimdrugačiji. "Posle nekog vremena, đavo, koji od iskoni mrzi rod hrišćanski, podiže ljutuzavist protiv ovoga blagočastivoga kralja od sina mu kralja Stefana. Jer podigavši se savelikom silom, uze presto svojih roditelja, tako, kao što ukazasmo u napred pisanom žitiju osvemu što se dogodilo " (Danilo Drugi). Sada je krivica sva na Dragutinu kojega je "ljuta

zavist" podigla na oca. Zapravo, ovaj sud bi bio sigurno najtačniji i savršeno odgovaraonome što se dogodilo. Žalosna praksa među Nemanjićima se samo nastavila, od svihsrpskih kraljeva jedino je Stefanu Prvovenčanome uspelo da umre kao kralj. Ostali sumorali ili da odstupe (župan Nemanja) ili su bili svrgnuti (Radoslav, Vladislav i Uroš).

Dragutinu članovi njegove porodice izgleda nisu bili neka posebna smetnja. Videli smo daje kraljica Jelena došla kod Dragutina i dala mu blagoslov, a zauzvrat on je njoj odelioTrebinje gde je ona prebivala. Stiče se utisak da je ona zapravo naplatila svoju političkupodršku. Slična je situacija bila i sa Milutinom, mlađim bratom Dragutina. Verovatno je ion dobio zasebnu oblast da njome upravlja, pa je na taj način i on bio za izvesno vremesmiren. Jedini pravi otpor Dragutinu pružio je srpski arhiepiskop Joanikije (za arhiepiskopaizabran 1272.) koji je odstupio sa svog položaja u znak protesta zbog ovakvog postupkaprema Urošu. "Ovaj preosvećeni Joanikije, sećajući se njegove nelicemerne ljubavi i poštomu beše obećao, da se i do svoje smrti neće razlučiti od njega, ostavivši svoj svetiteljskipresto, i ustavši ode za njime, i tamo požive u strani zemlje pilotske" (Danilo Drugi). Ovajarhiepiskop dao je primer vernosti i poštovanja, a uz Uroša je proveo svo vreme dok bivšikralj nije umro. On ga nije dugo nadživeo (ako uzmemo da je Urošumro 1277.) i umro je1279. godine. Skoro tri godine nakon njegove smrti (1282.) njegove mošti su kralj Dragutini kraljica – majka Jelena, kao znak poštovanja i zahvalnosti za ovakvu vernost, preneli izPilota u Sopoćane gde su ležale Uroševe mošti. Za ovaj zaista uzvišen čin najviše zaslugaima kraljica Jelena. "I tu sama blagočastiva Jelena sa sveosvećenim saborom učiniše nadtelom preosvećenoga psalme i božastvena pjenija i sa dobromirisnim mirisima časnoslaveći položiše njegovo telo u grob, gde leži i do ovoga dana,časno spominjan uGospodu" (Danilo Drugi).

Da li je Milutin imao kakvu aktivnu ulogu pri rušenju Uroša, ne zna se, ali on se u svimovim događajima ne spominje. Nemoguće je da su svi ovi događaji prošli mimo njega i daon u njima nije imao učešća. Iz kasnijeg Milutinovog ponašanja ne može se zaključiti šta jeon tada radio, međutim on se u novonastaloj situaciji jako brzo snašao. Prihvatio jeDragutinovo kraljevanje pa je čak od njega primio i zasebnu oblast na upravljanje. Da jeimao i svoje vlastite planove, pokazaće se veoma brzo.

Za kraljem Urošem izuzev arhiepiskopa Joanikija izgleda niko nije iskreno zažalio. On samnije bio posebno uspešan vladar i njegovi postupci su bili često kontradiktorni, mada se nemože reći da nije bio bez talenta. Sama Srbija je uglavnom ostala izvan ratnog vihora, kojije za vreme njegove vladavine tako žestoko potresao Balkan. Urošje više bio političar, nošto je bio ratnik tako da on i nema nekih ratnih dostignuća, ali zato ima mnogo političkihzaokreta. U spoljnoj politici nije imao čvrste linije tako da su svi njegovi poduhvati punineočekivanih zaokreta. Možda mu se to može zameriti, ali bi se moglo postaviti pitanje dali je on tada uopšte i mogao drugačije. Tvrdoglavo držanje jedne linije možda je moglo bitimoguće, ali po koju cenu? Iako mnogi njegovi potezi nisu bili uspešni, oni su veoma malonaškodili položaju koji je imala Srbija. Skoro svi ratni vihori su prošli mimo nje i njoj jeomogućen miran razvitak. S druge strane, Urošu se mora odati priznanje da je neprestanopokušavao da se otrgne od preovlađujućeg uticaja neke od velikih sila, tako da je u vođenjuspoljne politike uglavnom nezavistan. Jedan period Ugarska je smatrala Srbiju svojimvazalom, pa je čak Urošizvršavao i vazalske obaveze, ali to je ipak bilo nevoljno. Njegov

pokušaj da se od toga otrgne završen je neuspešno, ali i pored svega ugarski uticaj nikadanije bio posebno osetan, mada je ugarsko podržavanje Dragutina na kraju dovelo doUroševog pada.

Ono po čemu se Urošnaročito ističe jeste sređivanje unutrašnjih prilika u Srbiji. Najpre jesuzbio partikularizam u Srbiji, potiskujući Vukanove i Miroslavljeve potomke izporodičnih oblasti (Zeta i Hum) i čvršće ih vezujući za centar. U okviru toga treba shvatiti injegovo uporno odbijanje da Dragutinu odeli zasebnu oblast države u kojoj bi ovaj vladao.Sličan postupak je Urošprimenio i na Srpsku pravoslavnu crkvu gde je na njeno čelodoveo svoga brata Predislava na mesto arhiepiskopa pod imenom Sava II. Time je uspeo dasrpsku crkvu čvršće veže za državnu vlast, mada crkva nikada nije bila domen u kojem biUrošmogao apsolutno da odlučuje. Tu posebno upečatljivo pokazuje slučaj kada se srpskacrkva oduprla uniji sa katoličkom crkvom, prema kojoj je Urošizgleda pokazivao nekihsklonosti. Isto tako, njegov odnos prema katoličkoj crkvi u Srbiji se pokazao kao izuzetnodobar i rezultirao je ogromnom popularnošću među katoličkim življem u Zeti u vremeafere između barske i dubrovačke arhiepiskopije oko njihove nadležnosti.

Ono po čemu je Urošostao posebno poznat jeste oživljavanje rudarstva u Srbiji i toposebno vađenje srebra u Brskovu. Rudari su bili Nemci, a doseljeni su iz Ugarske. Njih suSrbi nazivali Sasi. "U tu svrhu posla u Nemačku ljude da mu dovedu Nemca vešte ukopanju zlata, srebra i drugih kovina. I tako blagodareći mnogim rudnicima koje mu oviotvoriše , poraste veoma njegovo blago i postade vrlo bogat" (Mavro Orbin).Urošim jedavao posebne privilegije o kojima podaci nisu sačuvani tako da ne znamo učemu sezapravo sastoje, mada se može pretpostaviti da su se sastojale iz posebnog sudstva, pravakrčenja šuma, posebnog položaja njihove crkve, itd. Uz rudnike išle su i kovnice novca, aprve veće količine novca iskovane su bašu vreme kralja Uroša. Kako su rudari imaliobavezu da jedan dobar deo metala koji su kopali (bakar, srebro i zlato) predaju kralju to jeUrošdolazio do većih količina novca. Taj novac je imao dobru prođu pa ga se nalazi čak iu Veneciji, mada su ovi sve činili ne bi li ga potisnuli zbog toga što je oblikom bio veomasličan njihovom, pa je često dolazilo do zabune. Stranci su taj novac nazivali grošsadodatkom imena gde je kovan (Brskovo, Rudnik), mada ni naziv dinar nije tako redak.Period mira i privredne ekspanzije koji je obezbedio baškralj Urošnije odmah mogao dapokaže pravi rezultat, on je došao tek kasnije.

Sam Urošje od svojih savremenika i kasnije, dugo nakon smrti, nazivan "velikim", nokasnija istorija mu nije sačuvala ovaj epitet. Više ceneći ratna dostignuća i teritorijalnaširenja, bez obzira kakvim to žrtvama bilo praćeno, istoričari su često zaboravljali da jeUrošbio taj koji je Srbiju ekonomski osnažio i pripremio za kasniju teritorijalnuekspanziju. "I tako, blagodareći mnogim rudnicima koje mu ovi otvoriše, poraste veomanjegovo blago i postade vrlo bogat. Ovo nisu umeli njegovi prethodnici, pa su živelipriprosto, ne brinući se za sakupljanje blaga i sticanje novca" (Mavro Orbin). Za njegovovreme Srbija nije povećana teritorijalno, ali nije ni umanjena. Isto tako, sačuvana jenezavisnost, pa je Srbija bila u svojoj spoljnoj politici daleko nezavisnija no što je to moždabila i za Stefana Prvovenčanog. Unutrašnje partikularnosti su bile suzbijene i ekonomskiojačana Srbija je mogla da krene i u zamašnije poduhvate. Da je Urošvodio aktivnuspoljnu politiku i da se mešao u balkanske razmirice pitanje je u kakvom bi stanju on

zemlju ostavio. Ljudski element je ovako očuvan, a ekonomski Srbija je mogla da izdrživeće poduhvate.

Urošje iza sebe ostavio ukupno petoro dece, od kojih samo za sinove Dragutina i Milutinaimamo sigurnije podatke. Postoje pretpostavke da je imao jošdvojicu sinova i to Brnču(Brnjača, Prnča) i Stefana čiji je grob u Studenici, kao i ćerku za koju istorija nemapodataka ni kako se zvala niti se bilo šta preciznije o njoj zna.

U godini u kojoj je Urošpao oslabile su i ratne aktivnosti Karla Anžujskog i njegovihsaveznika, tako da je jedno vreme izgledalo da se politika vizantijskog cara Mihaila okounije sa katoličkom crkvom isplatila. Naime, pod pritiskom pape dolazi do sklapanjaprimirja 1. maja 1276. godine. Veću to vreme i Vizantijci su konsolidovali svoje redove,tako da su na većini ratišta oni bili ti koji su u ofanzivi, a saveznici su pretrpeli i smrtViljema II Vilarduena. Iako je njegova država, morejska kneževina, došla pod direktnuvlast Karla Anžujskog, to je ovome donelo samo novih glavobolja. Kneževina je većbilaupropaštena ratom, a prisutni grčki elemenat se neprestano bunio. Glavni problem caraMihaila nisu više bili Karlo Anžujski i njegovi sateliti, to je sada postala njegova vlastitapravoslavna crkva. Grci predvođeni svojom pravoslavnom crkvom pružili su strašan otporuniji sa Rimom, ne želeći da priznaju primat omrznutih Latina. Car se nije mnogo obaziraona ove proteste, ali zbog toga se morao susresti sa jakom opozicijom koju je on žestokolomio. Istorija Vizantije tog doba puna je mučkih ubistava, dok su po zatvorima trunuliistaknuti sveštenici. Država s podelila na dva tabora i to u tolikoj meri da se u samojcarskoj porodici pojavila opozicija uniji sa Rimom.

U Bugarskoj situacija nije bila ništa bolja. Tu je počeo građanski rat 1277. godine i trajaosve do 1280. godine. Bugarski car Konstantin je bio tada teško pokretan budući da jeslomio nogu pa je u bitke išao tako da su ga nosili na kolima. S druge strane, i njegovacarica se strašno zamerila narodu svojim nerazumnim postupcima. To je izazvalo pobunukoju je vodio neki probisvet koga su zvali "car Ivajlo". On je imao većdosta ratnihiskustava budući da se borio protiv tatarskih hordi i imao dosta uspeha. To ga je ohrabriloda navali i na samog cara koga u jednoj bitki i pobedi. Računa se da je to bilo krajem 1277.godine. Vojska cara Konstantina se razbežala, ostavljajući njega nemoćnog sa slomljenomnogom da leži u kolima. Ivajlovi pobunjenici ubiju cara i od tog momenta u Bugarskoj sepočinju dešavati strašne stvari. Pri otimanju za carski presto pojavi se odjednom višekandidata, a pokolji postanu obična stvar. "Car Ivajlo" nije se uspeo dugo održati jer nanjega krene Jovan Asen III, koga su Vizantijci podržali, budući da je bio oženjen jednomvizantijskom princezom. Tokom 1219. godine on se kruniše pod imenom car Jovan AsenIII, ali nije uspeo dugo da se održi, jer ga većsledeće, 1280. godine, ruši jedan plemićpoimenu Đorđe Terterije, inače kumanskog porekla. "A Terter je, kako nije bilo nikoga koji bimu se suprotstavio, zauzeo Bugarsko kraljevstvo. Ali ne zadugo" (Mavro Orbin).

Od samog svog dolaska na vlast (1276. godine) Dragutin je vodio dosta smotrenu politiku,uz jako oslanjanje na Ugarsku. Odmah na početku svoje vladavine obnovio je ugovor saDubrovnikom, a i sa Venecijom je održavao dobre odnose. Njegova kratka vladavina jebila uglavnom okrenuta saradnji sa Zapadom, a ovi su očigledno znali da ga cene stoga niječudno što: "Svi okolni carevi, koliko slušahu za toliku silu i krepost i celomudrenu mudrost

njegovu, veoma veliku ljubav osećahu prema njemu. A oni koji su se hvalili protivotačastva njegova, slušajući za veliku silu njegovu i krepost, kojom ga je Bog krepio, svikoji su zlo mislili vraćahu se puni stida, i svi moćni zemlje njegove, radujući se ukrašavahuse, učeni i utvrđivani rečima njegovim" (Danilo Drugi).

23. Sabor u Deževu

Sam Dragutin nije mnogo menjao politiku svoga oca Uroša I, ostao je i dalje u savezuKarla Anžujskog, usmerenog protiv Vizantije. Čak i njegova politika ostaje isto onakosmotrena sa puno opreza. No, dok je to kod Uroša bila osobina samog njegovog duha,opreznost i oklevanje Dragutinovo je bilo više vezano za objektivnu situaciju, nego što jeon stvarno želeo da takvu politiku vodi. Njegov dolazak na vlast ipak nije prošao bezpotresa. Sa ocem Urošem imao je bitku na Gatačkom polju, majci Jeleni je morao da odelijedan deo državne zemlje, a isto tako je postupio i prema bratu Milutinu. Ima se utisak daje njihovu naklonost morao da kupuje, što govori dosta jasno da njegov dolazak na prestonije bio nimalo lak. S druge strane, i sama Srpska pravoslavna crkva nije imala mnogopohvale za Dragutinovo svrgavanje oca, pa je čak patrijarh Joanikije u znak protestaabdicirao. Niko od ovih gore pomenutih nije Dragutinu pružao oružanog otpora, ali on jena njih morao da računa kao na stalnu opoziciju i pretnju. Zapravo, oprezna Dragutinovapolitika je bila više plod unutrašnje nesigurnosti, no što je bila tako smišljena.

Iako u savezu sa Anžujcima, Dragutin, dakle, nije imao nekih posebnih dejstava protivVizantije. Aktivnosti srpske vojske su se svodile uglavnom na čarkanje dužgranice, anajviše sukoba je bilo sa albanskim bandama koje su bile na strani Grka i napadale nasrpske trgovačke karavane. Ko zna dokle bi trajala ta situacija da u Rimu ne umre papaNikola III (1277-1280.), zagovornik crkvene unije sa Vizantijom i osnovni kočničarKarlove ratne opcije protiv Vizantije. Uz Karlovu pomoćpapa postaje Martin IV, inačeFrancuz, koji baci anatemu na vizantijskoga cara i pruži punu podršku Karlu Anžujskom.Godine 1281. počinju i ratne akcije saveznika protiv Vizantije, no glavnina trupa dođe doBerata i opsedne ga. Ratne akcije se nisu stigle razviti dalje od Albanije, jer Vizantijcistrašno potuku Karlovu vojsku i ostvare neka osvajanja po Albaniji.

U ovim akcijama na strani saveznika učestvovale su i srpske jedinice, ali one nisu ratovaleu njihovom okviru, većsu imale sopstvene ciljeve. Početno vojevanje Dragutinove vojskeograničilo se na područje Šar – planine. Iz nekog razloga Dragutin je bio veoma oprezan, atek kada mu se pridružio vizantijski prebeg po imenu vojvoda Kotanica sa svojomvojskom, usudi se on da prodre dublje u vizantijsku teritoriju. Vojevanje je išlo dobro, takoda su udružene vojske, prodrle duboko u Makedoniju i ugrozile grad Ser. U to vreme dođe ido velike pobede vizantijske vojske nad vojskom Karla Anžujskog. Nakon toga se okrenesva vizantijska sila na Srbe. To je nagnalo Dragutina da se ubrzano izvlači sa onog što jeosvojio, a uskoro i da brani srpsku teritoriju. Nisu poznate razmere vizantijskog napada, alipo svemu sudeći prodor je bio veoma veliki. "U te dane videla se srpska zemlja obuzeta uvelikoj tesnoti i umanjena, jer država grčkoga carstva sizaše do mesta zvanog Lipljan, iovom je carstvu rasla snaga, tako da je htela uzeti celu oblast otačastva ovogahristoljubivoga, pa čak i njega samoga da ima kao poslušnoga slugu" (Danilo Drugi). Pobiografu izgleda da su Vizantijci došli većdo Lipljana, ali se nisu tu imali nameru

zaustaviti, većsu želeli da Srbiju slome potpuno. Po svemu sudeći oni su hteli ponovoSrbiju da stave u vazalni položaj, a srpskoga kralja za vazala.

Očigledno da Dragutin nije mogao da se suprotstavi ovom napadu, a u tome ga jedelimično sprečavalo i to što je početkom 1282. godine pod Jelečom slomio nogu. "Kada jejezdio nekim poslom s vlastelom svojom pod gradom Jelečem, pavši sa konja slomi nogusvoju." (Danilo Drugi). Veću to vreme Srbija se nalazila u teškoj situaciji zbog napadaVizantije, a biograf navodi: "Pošto je bila velika uzbuna i velikažalost u njegovuotačastvu.." Upravo u to vreme dolazi i do smene na srpskom prestolu kada Dragutinustupa mesto svome mlađem bratu Milutinu. Sama smena ostaje nejasna, kao što su inejasni razlozi za to. Po svemu sudeći smena nije izvršena nasilno, većje Dragutindobrovoljno odstupio, mada "dobrovoljnost" ne isključuje postojanje nekog pritiska.

Biograf Danilo Drugi navodi da je Dragutinov lom noge isključivi razlog zašto je onabdicirao budući da je Dragutin, kao religiozan čovek, smatrao da je sve to deo božje kaznezbog toga što je on svoga oca (Uroša) nasilno srušio sa prestola. "Sagreših, Vladiko, očistime, i činio sam bezakonje, oprosti mi. Jer prvo ne poslušah zapovesti božanstvenoga Tipisma, kako reče u svetom Tvome evanđelju: Ko zlostavi oca ili mater, smrću neka umre..",zatim dalje: "Ove zapovesti prestupivši ja jadni, pogubih samoga sebe, podigavši ruku nasvoga roditelja, (tako) da su evo moje rane po zasluzi,....". Biograf ovde očiglednopreteruje prikazujući Dragutina suviše religioznim i kao čoveka koji drži do božjihzapovesti, zaboravljajući šta je sve Dragutin do toga momenta prekršio od božjih zapovestirušeći svoga oca. Nije on bio toliko moralan, a ni religiozan i ne bi presto ustupio da nijemorao. Razlog za njegovu abdikaciju je sasvim druge prirode.

Za vlade kralja Uroša I, Srbija je naglo ekonomski ojačala i imala je dosta finansijskihsredstava kojima je mogla da unajmljuje i izdržava veliku najamničku vojsku. Samim timei vlastela je postala naglo ratoborna, željna ratne slave i osvajanja. Na njihovom čelu je posvemu sudeći bio bašDragutinov brat Milutin. Neuspesi u ratu sa Vizantijom i njen prodorduboko u Srbiju strašno je uznemirio vlastelu i izazvao bunt među njom, a o tome nešto ibiograf govori. On navodi kako je vlastela, nakon što je Dragutin slomio nogu, došla kodnjega i izrazila svoju bojazan rečima: "O moćni i slavni gospodine naš, čuvaru i zastupniče,šta ćemo raditi mi sluge tvoje, stado darovano ti Bogom? Jer ako ko od okolnih carevačuje za takav tvoj pad, mi ćemo nasilno potpasti pod ruku tuđinaca, lišavajući se tebe, našmili gospodine ičuvaru, slavo naša i radosti" (Danilo Drugi). U suštini, oni su izrazilisvoje nezadovoljstvo njegovom vladavinom i indirektno mu nagovestili da njegov daljnjiopstanak na vlasti nije više moguć.

Dragutin je bio veoma inteligentan vladar, to će se kasnije jošjasnije videti, i bilo mu jesavršeno jasno o čemu se ovde radi. S jedne strane prodor Vizantijaca, a s druge stranenezadovoljna vlastela. Sigurno je da je on bio svestan da iza svega po svemu sudeći stojinjegov brat Milutin. Bašu to vreme, najnesrećnije po njega, došao je i lom noge koji senaglo zakomplikovao i koji ga je onemogućio da aktivnije deluje i raščisti sanezadovoljnicima. Mora da mu je pred očima lebdeo primer bugarskog cara Konstantinakoji je imao istovrstan udes (slomio nogu) i kojeg je njegova vlastela ostavila nemoćnog ukolima na milost i nemilost neprijatelju. Nije nemoguće da i on dođe u takvu situaciju.

Teško da je i on sam bio iznenađen ovakvim obrtom situacije, budući da je i njegovdolazak na presto bio nasilan, a i on je protiv svoga oca iskoristio nezadovoljnu vlastelu.Inteligentno shvatajući da nema načina da se iz ove neprilike izvuče Dragutin odluči daabdicira, ali se ipak potrudi da to za njega bude što povoljnije.

Tokom 1282. godine Dragutin sazove sabor u Deževu gde se obavi njegova abdikacija ukorist Milutina. Danilo Drugi navodi kako je Dragutin odmah nakon što ga je vlastelaposetila odlučio da pošalje po Milutina: "govoreći mu: Brzo dođi ka meni, jer imam velikotajno savetovanje s tobom". Gde je bio Milutin u to doba ne zna se, ali je očigledno da nijebio sa Dragutinom i možda bašovo svedoči da je većtada došlo do razlaza među braćom.Da je Milutin jedva dočekao ovaj poziv vidi se iz toga što je na Dragutinov poziv žurnodošao "A on čuvši za takvu njegovu bolest, brzo pođe ka njemu, i došavši mu u mesto zvanoDeževo, u oblasti Raške župe, i tu učini veliko ridanje i plačnad svojim bratom." Biografmelodramatično prikazuje susret braće, a da među njima nije bilo neke posebne ljubavivideće se kasnije.

Da Dragutin nije mnogo verovao Milutinu i da se ipak pribojavao za svoju sudbinu,očigledno je iz sledećih navoda biografa. "I mene ljubimoga ti brata ne zaboravljaj uljubavi srca tvoga. A ja idem u sudbinu koju mi je Bog odredio, da ne pređem u drugevekove sa silom ljuto stradajući u ovom životu" (Danilo Drugi). Dragutin je imao i te kakorazloga da se pribojava Milutina, jer sporazum u Deževu je imao više odredbi koje se nisubašslagale sa Milutinovom prirodom.

Sa prestola Dragutin je odstupio pod pritiskom, ali je jošuvek imao dosta povoljnepozicije, pa je to bio verovatno razlog da on pokuša da za sebe ostvari što bolje usloveabdikacije. Najpre je zadržao za sebe teritoriju Rudnika, Arilja i Uskoplja, a možda i deoTrebinja (pošto je samo Trebinje držala njegova mati Jelena). Ove se oblasti nalaze odmahuz ugarsku granicu, a Dragutin je bio oženjen sa sestrom tadašnjeg ugarskog kraljaLadislava Kumanca. Iz ovoga je jasno da se on osećao nesigurnim i da je hteo da bude štobliže Ugarskoj, odakle bi mu došla pomoću slučaju da ga Milutin napadne.

Ono što je najviše sporova u istoriji izazvalo jeste problem oko toga da li se Dragutinodrekao kraljevanja i Milutinu prepustio bez ikakvih uslova kraljevsku krunu, ili je Milutinbio regent koji vlada samo dok najstariji sin Dragutinov ne bude dovoljno odrastao dapreuzme krunu. Biograf Danilo je veoma jasan po tom pitanju navodeći da se Dragutinodrekao prestola. "I posle ovoga darova mu svoj presto, i kako treba proslaviše..", zatimdalje opisuje i simboličnu predaju kraljevske vlasti. "Dade mu dragocene darove i zlato ihaljine skupocene carske, konja svoga i oružje svoje, koje sam na sebi, na svome telunošaše". Na kraju Danilo sve to zaključuje sa Dragutinovim odlaskom. "Utvrdi gabogorazumnim rečima, i tako se rastade sa bratom svojim, gde mu darova kraljevstvo uRasu, u mestu zvanom Deževo". Dakle, po ovim navodima nigde se ne pokazuje ni tračaksumnje u to da je Milutin dobio od Dragutina kraljevstvo bez ikakvih ograda. No, ukasnijoj istoriji pojaviće se sukob Milutinovih naslednika sa Dragutinovim naslednicima,bašoko prava na krunu. Tada će Dragutinovi naslednici da ističu to da je Milutin u suštinibio samo regent, a da su Dragutinovi sinovi trebali dobiti krunu. Da je veoma lako mogućeda je Milutin u Deževu dao i jednu takvu obavezu vidi se i iz toga da je Dragutin i dalje

nosio naziv kralj Stefan, dok je Milutin nosio naziv kralj Uroš. Ovi nazivi se spominju unatpisu u manastiru Arilju (Dragutinova zadužbina), a datiraju iz 1296. ili 1297. godine. Tuse jasno navodi da je vladalac "mladi kralj Urošsamodržac" (Milutin), a da je manastirskiktitor "gospodin kralj Stefan, brat kralja Uroša" (Dragutin).

Ne postoji ni jedan zvanični izvor koji bi potvrdio da je Milutin zaista trebao da vrati prestoDragutinovim sinovima što navodi na pomisao da je to možda bio neki tajni dogovor braće.Za tako nešto biograf Danilo daje dovoljno povoda kada navodi kako Dragutin zoveMilutina u Deževo "jer imam veliko tajno savetovanje s tobom". Ako je to zaista tajnidogovor, mada nije jasno zašto bi to bio, onda se Milutin nigde nije javno obavezao davrati presto i stoga mu je bilo daleko lakše da svoju obavezu vraćanja prestola negira.Moguće je da se Milutin i javno obavezao, no vremenom je stekao takvu snagu dajednostavno obavezu nije hteo da izvrši, a kasniji naslednici su ionako oružjem rešavali koće biti kralj. U suštini to i nije bilo toliko važno jer među Nemanjićima se nikada nijepreviše pažnje obraćalo na legitimitet vladara (mada situacija ni u drugim državama nikakonije bila bolja), a kraljevski tron je grabio najjači i najbezobzirniji. Bašstoga bi bilo jakointeresantno znati, ako je istina to da je Milutin bio samo regent, na osnovu čega jeDragutin mislio da će Milutin ispuniti svoje obaveze iz ugovora i prepustiti prestonjegovim sinovima. Na takvo razmišljanje je Dragutin imao najmanje pravo, budući da je ion sam bio uzurpator, kao što je to bio i njegov otac Uroš.

24. Kralj Stefan UrošII Milutin

Na kraljevski tron u Srbiji sada je došao Stefan Uroš, zvani Milutin, pravi predstavnikratoborne i osnažene vlastele. Sam izgled Milutinov je obećavao mnogo. "Uzrastom je biomlad, a blagodaćom Božjom visok i celo otačastvo njegovo krasilo se zbog njega, unapredvideći da će u dane njegove poživeti u dobroj veri i čistoti, i da će se javiti strašnineprijatelji svojima, svima čudni" (Danilo Drugi). Novi kralj je bio mlad, ambiciozan, auskoro će se videti krajnje i nemilosrdan kada su u pitanju njegovi ciljevi. No, izgleda da jebaštakav vladar bio potreban srpskoj vlasteli, pošto je samo čovek sa takvim osobinamamogao da ih drži na okupu. U vreme dolaska Milutina na vlast Srbija je većbila pristupilasavezu koji je 3. jula 1281. godine uz papinu svesrdnu podršku, kako moralnu tako imaterijalnu, sklopio Karlo Anžujski i titularni latinski car Filip (sin pokojnog Balduina II)sa mletačkom republikom. Ovo proširenje saveza sa Venecijom bilo je direktna reakcija nastrašan poraz koji su Vizantijci početkom 1281. godine naneli Karlovoj vojsci. Trebalo jeda saveznici u proleće 1282. godine napadnu direktno na Carigrad i da ponovo uspostavelatinsko carstvo. U okviru saveza trebali su Srbi, kao i sevastokrator tesalijski Jovan daudare na Makedoniju. Istovremeno sa ovima na Vizantiju su trebali da udare i Bugari.Izgledalo je da više ništa ne može da spasi Vizantiju osim nekog nenadanog čuda. I ono sedesilo.

Politika Karla Anžujskog dovela je Siciliju skoro do propasti, budući da je skoro istrebiodomaću aristokratiju, svojim najbližim saradnicima podelio njihovu zemlju, enormnopovećao poreze, a njegovi najamnici su se drsko ponašali pljačkajući većosiromašenostanovništvo. To je veoma vešto iskoristio vizantijski car Mihailo VIII, koji je saogromnom količinom novca pomogao aragonskog kralja Petra III da izgradi flotu i da

napadne Siciliju. Istovremeno, velike količine novca iz Vizantije počele su da po Sicilijiskriveno nezadovoljstvo stanovnika pretvaraju u otvoreni bunt. Na dan 31. mart 1282.godine Palermo se pobunio i uskoro se pobuna proširila na celu Siciliju. To je tzv.Sicilijansko večernje u kojem je oko 4.000 Karlovih vojnika, što je bila celokupna njegovaokupaciona vojska, bilo nemilosrdno pobijeno. Uskoro je stigla i flota Petra Aragonskog idva puta razbila Karlovu flotu koja je pokušala da povrati ostrvo. Sada je on kontrolisaosamo južni deo poluostrva, a njegovi bivši posedi na Siciliji dobijaju ime napuljskekraljevine. Sada je između Anžujaca i napuljske kraljevine počeo beskonačni rat koji jeKarla u potpunosti odvratio od planova sa Vizantijom. Rezultat ove katastrofe je bio iraspad ovog saveza, pošto je Karlo sada bio suviše slab, Venecija se odjednom počelapribližavati napuljskoj kraljevini, ali i Vizantiji, dok je latinski car postao samo komičnafigura. Sada više nikakve opasnosti nije bilo po Vizantiju.

Za sve ove događaje u Srbiji se nije znalo i Milutin je odmah po preuzimanju kraljevskekrune krenuo u izvršenje prvobitnoga plana. Sakupivši vojsku udari na Makedoniju, aVizantijci ili su bili iznenađeni ili su bili slabi, uglavnom posebnog otpora nije bilo inapredovanje je teklo veoma brzo. Zauzeti su Skoplje, Gornji i Donji Polog (useverozapadnoj Makedoniji sa Tetovom u središtu), Zletovo (odnosi se na celokupnusredišnu zonu doline Bregalnice), Ovče polje, Pijanec (oblast u gornjem delu Bregalnice saDelčevom u središtu). Milutinovu akciju značajno su pomogli i Tesalci koji su istovremenoudarili sa juga. O tome biograf navodi: "I posle ovoga zapovedi da se saberu svi njegovivojnici, i kada je ovo bilo, i uzevši molitvu od svoga arhijereja svetitelja i celoga saborasvešteničkog lika, i podigavši se sa svojom silom, pođe u državu oblasti grčkoga carstva, uokolne predele, a to su ovi, koje ću kazati: prvo uze oba Pologa sa njihovim gradovima i saoblašću, i grad glavni Skoplje, potom Ovče Polje i Zletovo i Pijanec" (Danilo Drugi).

Ova osvajanja su ostavila dubok utisak na srpsku vlastelu i stvorila veliko oduševljenje, jerje izgledalo da je smena Dragutina bila sasvim opravdana, budući da im novi kralj donosivelika osvajanja. Istovremeno, Milutin je sada čvrsto zaseo na kraljevski presto, niko muviše nije mogao bilo šta prigovoriti, a njegova vlast je postala veoma velika. "Takve svezemlje uze u početku svoga dolaska i priloži ih ka državi otačastva svoga, i slavu ibogatstvo takve države izmeni u bogatstvo i slavu svoju, velmoža i naroda svoga. Svigrađani i boljari sa čašću sretahu ovoga blagočastivoga, i sa strahom i trepetompripadahu, ka njegovim nogama, i klanjahu se njemu, gledajući u njemu istinitoga cara,koji je došao sa velikom silom na njihovu pobedu" (Danilo Drugi). Sada je Milutin postaoapsolutni gospodar Srbije, a ova njegova osvajanja su mu na to davala pravo.

Ova Milutinova osvajanja su zapravo nastavak politike koju je započeo jošStefan Nemanjai koja je značila teritorijalno proširenje Srbije na račun Vizantije, a pravac je vodio krozvardarsku dolinu. Milutin je, slično Nemanji, sa ovog prostora proterivao grčku vlastelu, unameri da sve osvojene teritorije trajno priključi Srbiji. O tome biograf takođe navodi: "Aona zlomislena i lukava vlastela države grčke, prognani od ovoga moga gospodina iz teoblasti, koju uze, otišavši sa poniženjem u sveti i slavni grad Konstantinopolj, zvaniCarigrad tadašnjem caru Paleologu, i javiše mu o svemu što se dogodilo njegovojdržavi,..." (Danilo Drugi). Da je napad bio zaista silovit i da je srpska vojska delovalamoćno, vidi se iz toga što su ova grčka vlastela opominjala cara Mihaila VIII da će, ako se

ne zaustave na vreme, Srbi uskoro napasti i Carigrad. "Moćni caru, mi sluge tvoje ovako tigovorimo: ako mu ubrzo ne učinišodmazdu i jačinom sile tvoje ne odagnašod predeladržave tvoje, vaistinu usudiće se (da dođe) i do same glave slavnoga ti carstva, jer seveoma uzveličao" (Danilo Drugi).

Iz ovog navoda jasno je da su ovi uspesi uticali i na samoga Milutina koji je odjednompostao svestan svoje snage. Da li je on zaista pokazivao neke namere da se ide na Carigradteško je reći, mada je moguće da su neke takve ideje mogle proisteći iz toga što on jošuveknije znao za "Sicilijansko večernje". Ipak on nije bio neoprezan, nakon što je obavio sveposlove u osvojenim krajevima, vratio se u Srbiju. "Umirivši sva ta mesta u jedan skup iprogna sve one koji su činili meteže i bure, i opet se vrati u svoju državu ka prestolu Bogudarovanom mu, veseleći se i radujući se Gospodu" (Danilo Drugi). U vreme povratka uSrbiju verovatno je većčuo šta se desilo sa Anžujcima na Siciliji, pa je stoga obustavio sveakcije i odlučio da sačeka daljnje događaje i da se pripremi za njih. Da će reakcija izVizantije doći bilo je sigurno, trebalo je samo spremno je dočekati.

Te godine (1282.) Milutin je oterao svoju ženu Jelenu. O njoj se malo zna i jedino što jepouzdano jeste to da je bila srpskoga roda. Po svemu sudeći dece nisu imali. Kada je došlodo braka ne zna se, a verovatni razlog njenog teranja jeste izmenjena politička situacija.Milutin se njome oženio onda kada se nije ni moglo pretpostaviti da će postati srpski kralj.No, sada kada je postao vladar trebalo je pronaći princezu sa nekog od stranih dvorova, apomoću koje bi se ostvarile i dobre političke veze. Te (1282.) godine Milutin je imao dostauspeha u borbi sa Vizantijom, a veoma mnogo mu je pomogao gospodar Tesalijesevastokrator Jovan I Anđeo (1268-1289) koji je sa svojim Tesalcima napadao sa juga.Kako je Milutinova osvajačka politika i dalje trebala da bude okrenuta ka Vizantiji, to jeprirodno on u Tesalcima video saveznika sa kojim je trebalo učvrstiti veze. Stoga je i došlodo ideje da se ove veze jošviše prodube sa ženidbenim vezama izmeđučlanova vladajućihkuća. Uskoro je došlo do sklapanja braka između Milutina i ćerke sevastokratora Jovana(1282). Kako se zvala Grkinja ne zna se. Ni ona se nije dugo zadržala većje takođe oteranatokom 1283 godine, no o tome kasnije.

Vizantijski car Mihailo VIII, veoma sposoban i talentovan političar, veoma brzo je shvatioodakle ide prava opasnost za Vizantiju sada kada je eliminisana Karlo Anžujski. Stoga jetrebalo čim pre slomiti novoga srpskoga vladara. Sa Milutinom se nije moglo igratidiplomatijom, sa njime se moglo samo oružjem razgovarati. Stoga počne marljivopripremati veliku vojsku koja je bila sastavljena mahom od najamnika Turaka i Tatara. "Aovaj car čuvši takve reči koje se ne daju trpeti, i pošto mu se dogodi iznenada takva skrb,veoma ožalostivši se, i u velikoj nedoumici ispuni se velikom jarošću, i tako sakupivšiveliku pobedu svoje vojske naroda grčkoga, i mnoge druge inoplemene narode, Tatare iTurke i druge, i sa ovima pođe, hvaleći se u svome bezumlju, daće ne samo ozlobitiotačastvo ovoga blagočastivoga, nego da se neće više spominjati njegovo ime u njegovojdržavi, a nije sam znao šta će mu se dogoditi, da će, protivno njegovu lukavu verovanju: daće se proslaviti u tuđem nasledstvu, ubrzo iznenadnom smrću svršiti" (Danilo Drugi).Očigledno je da je car imao velikih planova i da nije nameravao samo da kazni Srbiju, upitanju je bilo mnogo više od toga. Ova armija je bila sastavljena uglavnom od divljihTatara i Turaka koji su trebali da proharaju po Srbiji, a sam car je bio naklonjen

sakupljanju isključivo najamničkih vojski. U ovoj je bilo i Normana, Rusa, Bugara,Engleza, Francuza i drugih, ali u znatno manjem broju. Caru je sakupljanje ove armije bilotim lakše što mu ni sa jedne strane više nije pretila opasnost, pa je sve svoje efektive mogaoda uperi na Srbiju.

Konačno su i pripreme bile gotove i car povede ovu moćnu vojsku. Međutim, pokret jetrajao tek tri dana kada car iznenada u selu Alage kod Rodosta na dan 11. decembra 1282.godine umre. "Posle ovoga podigavši se sa takvom silom mnogih naroda, pođe brzo naovoga hristoljubivoga kralja ljut kao lav, i hoteći da kao ljuta zver ugrabi nezlobivo jagnje.I otišavši od slavnog grada Konstantinova dalje od tri dana, i kada je došao sa svojomvojskom do mesta zvanog Islaigita, u kome je mestu crkva sv. mučenika Hristova Georgija,i tu iznenada, ne bolovavši ni malo, izdahnu posred naroda svojih vojnika, oprovrgnutčudnom smrću, da su se svi čudili" (Danilo Drugi). Armija, ostavši bez cara, za trenutak sezaustavila, ali bilo je jasno da se ovolika vojska neće tek tako rasuti.

Cara Mihaila VIII nasledio je njegov sin Andronik (1282-1328.) koji je sada imao darazmisli šta će uraditi sa ogromnom vojskom koja je stajala i očekivala nove komande.Novi car nije odustajao od napada na Srbiju, ali to sada više nije trebala da bude onakosveobuhvatna akcija kako je to planirao pokojni Mihailo. S druge strane najamnici su tražilipljačke i stoga početkom 1283. godine car Andronik ih uputi u napad na Srbiju. "I sami nemogoše vratiti tolike vojničke snage mnogih naroda, koje je sabrao car taj, a velikoimenitisrodnici toga cara, kao i telorodna braća, sabraše se i pođoše na državu ovogablagočastivoga kralja,žureći se na zaklanje svetoga, da razore njegov dobar spomen iiskorene do konca, koje misli nije odobrio Bog" (Danilo Drugi) Ova se vojska sastojalauglavnom od Tatara i po svemu sudeći od njih Andronik nije očekivao neke veće uspehe,pa je ovaj pohod izgubio sve karakteristike neke smišljene vojne akcije. Zapravo car seplašio da bi se Tatari mogli okrenuti na vizantijske posede, pa ih je stoga morao negdeuposliti. Pohod kako je počeo, tako je i završio. Neki tatarski odredi stigli su do Prizrena iLipljana, ali zbog iznenadnog poraza jednog većeg njihovog odreda, kada je nabujali Drimprogutao mnoštvo Tatara koji su pokušali da ga preplivaju, ostatak armije se počeo ubrzanopovlačiti. Da je poraz Tatara bio potpun svedoči i biograf. "I tada se jedan deo njihovnaroda tatarskoga odluči da dođe na reku zvanu Drim, koji beše veoma nadošao, tako dase niko nije mogao usuditi da ga pređe. I ti nečastivi videvši s one strane reke gde se najednom mestu zbeglo mnoštvo naroda, kao nesite zveri ustremiše se na stado Hristovo, iuzdajući se u snagu konja svojih, uđoše u njega (Drim). A voda naglo podigavši se, potopimnoge od njih. A koji su od njih hteli da pristanu na obalu, takovi zasipani i ubijanioružjem, opet se vraćahu i skončaše u takvoj reci, i pogiboše zbog svoga bezakonja. I tuuhvativši samoga starešinu njihova zvanoga Črnoglava, i odrezavši mu glavu ukrašenudragocenim biserom, i natakavši je na koplje, donesoše blagočastivome kralju kao naročitidar" (Danilo Drugi).

Nakon povlačenja Tatara iz Srbije odluči Milutin da je pravi čas da se ostvari jošteritorijalnog proširenja Srbije na račun Vizantije. Dolazak na vizantijski presto novogacara Andronika II i komešanja koja takvi događaji uvek izazivaju učinili su mu se kao pravimomenat. Milutin je imao opsežnih planova za koje njegove vojne snage nisu nikako biledovoljne, pa je to bio razlog da pozove i brata Dragutina da mu se ovaj sa svojom armijom

pridruži: "ovaj hristoljubivi gospodin moj ne kasnivši ni malo, zapovedi da se skupe svivojnici države otačastva njegova, i uzevši sebi u pomoćvazljubljenoga svoga brata kraljaStefana sa celom njegovom vojskom, i tako spremivši se za boj, sa ovim pođe na državugrčkoga carstva, u nameri da odmazdi što su vojevali na njegovu državu,...." (DaniloDrugi). Biograf navodi da su oba brata sakupila svoju celokupnu vojsku, što samo po sebidovoljno govori o zamašnosti vojnih operacija koje su trebali da vode. Nikada do sadasrpska vojska nije preuzimala ofanzivne akcije takvih razmera. Milutin je bio i te kakosvestan kako svojih snaga tako i nemoći vizantijskog cara.

U jesen 1283. godine srpska vojska provalila je u vizantijske oblasti, opljačkane sustrumska i serska oblast, a kod Hristopolja došlo sečak i do obala Egejskog mora dok sugranice Svete Gore dodirnute. Tako biograf opisuje kako su Milutin i Dragutin proslaviliduboko u Makedoniji Božići nakon toga nastavili sa vojnim operacijama: "prispe vremeprazniku Rođenja Hristova, i tu slavno proslavi praznik sa vazljubljenim bratom svojim isa vojnicima svojima u mestu zvanom Nasudu, i otuda podigavši se, pođe sa svojim silamapo unutrašnjosti grčke zemlje, do Svete Gore atonske, i zavojevavši sve takve strane togacarstva, zemlju Strumsku i Sersku. Krstopolj i druge okolne strane tih zemalja," (DaniloDrugi).

Vizantijci nisu pružali jak otpor, a samo ponašanje cara Andronika je bilo pomalo čudno."A ovi čuvši za dolazak gospodina kralja u njihovu državu, ne mogoše se staviti protivnjegove velike sile, i ovaj blagočastivi mnogo vreme provede sa silama svojima u državigrčkoga carstva ograđujući se krsnim znakom. Jer imađoše uspešan carski izgovor, uvekističući božastveni zakon, ne uzveličavajući se carskom vlašću, no više razgarajući sebožanskom ljubavlju" (Danilo Drugi). Nepružanje jačeg otpora od strane cara Andronikamože se objasniti time što on zbog finansijske krize skoro da nije ni imao vojske, čak utolikoj meri da Vizantija više nije ni imala flote, većse vezala za Đenovu koja joj je trebalapo potrebi da obezbedi brodove. S druge strane, ni on sam nije bio ličnost takvog formata,bilo u političkom bilo u vojnom pogledu, koja bi se mogla porediti sa pokojnim caremMihailom VIII. Andronik je bio više filozof koji se posebno interesovao za nauku i kulturu,tako da je dobar deo svoje energije posvetio upravo tome. Takva osoba se nije mogla meritisa silovitim Milutinom koji je bio spreman na sve.

U navodu biografa spominje se da se Milutin "ograđujući se krsnim znakom", "Uvekističući božastveni zakon" služio rascepom u vizantijskoj crkvi koji je bio direktan rezultatstvaranja unije sa rimskom crkvom. Ovaj problem je Mihailo VIII ostavio svomenasledniku Androniku da ga rešava. Iako od unije, naročito nakon "Sicilijanskog večernja",nije bilo ništa, rascep u vizantijskoj crkvi nikako nije bio zalečen. Car Andronik se odmahnakon svog dolaska na vlast svečano odrekao unije i čitavu svoju politiku usmerio kapravoslavlju, međutim suviše su bili duboki ožiljci i suviše sveža sećanja na obračune kojeje imao car Mihailo sa onim sveštenicima koji su odbijali uniju. Trebalo je da prođe jošdosta vremena da bi se sve rane zalečile. Moguće je da se u svojoj ofanzivi Milutin i timekoristio, prikazujući sebe kao pravog pravoslavnog vladara čija crkva nikada nije ulazila uuniju sa rimskom crkvom.

Nakon uspešnih osvajanja Milutin odluči da odmori vojsku i stoga dozvoli Dragutinu da se

ovaj vrati u svoju oblast dok je on planirao da nakon kraćeg odmora nastavi sa akcijama. "Iotpusti vazljubljenoga svoga brata u njegovu sremsku državu, i sam otpočinu malo sasvojim vojnicima" (Danilo Drugi). Verovatni razlog otpuštanja Dragutinovog je bio u tomešto je Milutin došao do ocene da vizantijska sila nije toliko jaka da je ne bi mogao i samsavladati. Sva dosadašnja saradnja dva brata je bila zaista besprekorna, tako da se sveeventualne bojazni Dragutina nisu pokazale kao opravdane. Ubrzo su srpski odredinastavili osvajanja, tako da tokom 1284. godine uzimaju Poreč, Kičevo i Debar. "Kada jeposle ovoga prošlo malo vremena, opet htede ići na državu grčkoga carstva. I skupivši sesa svima silama svojima, i od drugih okolnih carevima mnogi iđahu kao ovomblagočastivom, slušajući za veliku njegovu vrlinu i slavno ime. I tako sa takvim silamapodigavši se pođe, i uze zemlju debarsku sa svima gradovima i državama njihovim; takođei državu zemlje kičevske sa gradovima i oblašću njihovom;porečku zemlju takođe, sagradovima i oblašću njihovom" (Danilo Drugi). Kakvom je to silinom i sigurnošćuosvajano vidi se iz toga što nije bilo skoro nikakvog ozbiljnijeg otpora. "Te zemlje njihovedržave dodade ka državi otačastva svoga, jer mu se niko nije protivio, niti protiv govorio"(Danilo Drugi).

Po svemu sudeći, Milutin se u ratnom pohodu nije obračunao samo sa ratnimneprijateljima, većje i svaku opoziciju neposlušne vlastele nemilosrdno lomio: "pobedi svesvoje neprijatelje i ratne neprijatelje i one koji su mu se protivili" (Danilo Drugi). On seodmah pokazao kao odlučan vladar, koji nije trpeo mnogo prigovora i koji je svoju ličnuvolju sprovodio bez obzira na žrtve. Nije jasno samo kakav je oblik protivljenja on mogaodoživeti, budući da se oko vlasti sa njim nije imao ko sporiti. Jedini koji je to mogao bio jeDragutin, no on nije postavljao nikakva pitanja pa je teško poverovati da je to mogao nekou ime njega. Verovatnije je da se radilo o nekim sukobima oko načina vođenja ratnihoperacija koje su bile toliko iscrpljujuće da ih je Dragutin čak morao napustiti, a Milutin jesvojim trupama dao kratkotrajan odmor. Moguće je da pojedina vlastela nije mogla izdržatitaj tempo, pogotovo što su se operacije vodile u zimsko doba, po teškom terenu i time jošviše iscrpljujuće, pa je to dovodilo do nezadovoljstva. No, Milutin je odmah pokazao da sanjime nema šale, tako da su svi otpori bili brzo slomljeni.

Sada je srpsko – vizantijska granica išla linijom preko Strumica – Prosek – Prilep – Ohrid –Kroja. Na tim granicama su stajale vizantijske tvrđave, a Milutin je ostavio vizantijskogprebega Kotanicu da neprestano uznemirava granicu i da je tako kontroliše. Zapravo, ovagranica nikada nije bila mirna, ali nekih većih ispada ni sa jedne strane nije bilo za duževreme. Jedini veći incident se desio kada je srpska vojska provalila u Tesaliju, no motivi subili izgleda samo pljačkaški, tako da se granica nije menjala: "ode na državu zemljevlahiotske; i njih zavojevavši svojom velikom silom, i ovih naroda sve neiskazano bogatstvooduzevši, ostavi ih u pustoši" (Danilo Drugi). Istoriji nije poznato kada je ovaj napadizveden, ali on nema dubljeg značaja za odnose u regionu, izuzev što je pokazao da Milutinsa svojim bivšim saveznikom nema dobre odnose.

Dosadašnje akcije su pokazale da Srbija postaje prva sila u regionu i da ima mladog iveoma ambicioznog kralja. Tek za Milutinovog vladanja pokazala se sva ispravnost načinavladanja Milutinovih prethodnika. Iako se i Radoslavu i Vladislavu može zameriti da sevodili pasivnu politiku, a Urošu da je njegova politika bila možda suviše oprezna, upravo

takvi načini vođenja državnih poslova očuvali su Srbiji sav njen biološki i ekonomskipotencijal. Država je bila za sve ove godine van svih ratnih događaja u regionu i u nju nisuulazile strane vojske uništavajući je i paleći. Sada je ta sva nakupljena energija odjednomeksplodirala, a Milutin je uspeo da je usmeri u pravom pravcu, direktno ka većumornom iistrošenom vizantijskom državnom organizmu, koji nije uspeo da se odupre svežoj navaliiz Srbije. Vizantija je bila jošsamo po imenu jaka država, koja je uglavnom živela navelikoj prošlosti, ali je bila suviše slaba za sadašnjost. Sa Srbijom je bila upravo drugačijasituacija, nepoznata država koja se ni po čemu nije isticala, postaje odjednom velika sila.Srbija nije imala veliku prošlost, ali je zato imala veliku snagu koja joj je u sadašnjostidavala velike mogućnosti. Sva je sreća za državni organizam mlade srpske države što jeimala na svome čelu snažne kraljeve koji su bili svesni onoga šta mogu, a šta ne.

Veću to vreme Milutin je imao novu ženu i to ćerku pokojnog kralja Ugarske, Stevana V,zapravo rođenu sestru Dragutinove žene Katarine. Ona se zvala Jelisaveta i njenživotni putpomalo liči na tragični ljubavni roman. Joškao dete ona je odvedena u manastir naMargaritinom ostrvu, koje se nalazi kod Budima. Jedno je vreme živela i na dvoru kodsvog brata kralja Ladislava Kumanca. Jednom prilikom ona je otišla u posetu svojoj sestriKatarini na Dragutinov dvor. Tu se, ne zna se kako, odjednom našao i Milutin koji ju jezaveo i uskoro oženio. U to vreme Jelisaveta nikako nije bila mlada, imala je oko tridesetgodina, pa stoga ova priča o zavođenju pomalo liči na njeno opravdanje. Bilo kako bilo,Milutin svoju bivšu ženu (ćerku Tesalskog sevastokratora) jednostavno vrati ocu uTesaliju. Sa njom je imao sina i ćerku. Srpska pravoslavna crkva jedva da je pristala naovaj brak, budući da je Jelisaveta došla iz manastira, a i zbog bliskog srodstva, koje je pomišljenju crkve predstavljalo smetnju. Sa ovom ženom Milutin je imao ćerku koja se zvalaCarica (Zorica?).

25. Zajedničke akcije

Bašdok su trajala poslednja Milutinova osvajanja Dragutin, koji je odustao od daljnjegpohoda, dobije od ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca jedan veliki deo ugarsketeritorije koji je obuhvatao Mačvu sa Sremom, Beograd i delove Bosne, koji su se sastojaliod Usore i Soli. Ova teritorija je sačinjavala mačvansko – bosansku banovinu i njome jeupravljala Jelisaveta, inače mati Ladislava Kumanca. Nisu jasni motivi ugarskog kraljakada je Dragutinu davao u posed ovaj i te kako značajan deo ugarske kraljevine. Samavladavina kralja Ladislava bila je za Ugarsku prava nesreća. On je imao tek deset godinakada je postao kralj Ugarske (1272.), tako da je mesto njega vladala mati mu Elizabeta,inače Kumanka. U Hrvatskoj i Dalmaciji su besneli stalni sukobi koji se nikako nisu mogliumiriti, a nešto kasnije protiv kralja su se pobunili i ugarski i slavonski plemići. U ovimzamršenim sukobima veliku ulogu je igrala upravo kraljica majka Elizabeta. Samoponašanje kralja Ladislava bilo je veoma čudno za ono doba. Živeo je uglavnom saKumanima i mnogo vremena provodio sa njihovim ženama, što naravno nije u Ugarskojniko odobravao. To je otišlo toliko daleko da je papa bacio interdikt na Ugarsku, a samogkralja prokleo. Tada je Ladislav kao osvetu zarobio papskog legata i predao ga Kumanima(1280.), a ugarski plemići onda uhvate kralja. Tek kada je on obećao da će sve uraditi ne bili prekrstio Kumance, a mati mu Elizabeta sa svoje strane dala obećanje da će se uoblastima Mačve i Bosne (upravo one koje će kasnije dobiti Dragutin) progoniti krivoverci,

kralj dobije slobodu. No, kasnije ponašanje kralja Ladislava i majke mu Elizabete praktičnose svodilo na izigravanje obećanja koja su data rimskoj crkvi i stiče se utisak kao da jenamerno izazivao papu. Istovremeno, on je i politiku prema Kumanima promenio, budućida su oni odbili da se prekrste i da prestanu da žive nomadskim životom. Njihovu pobunukralj uguši u krvi, a najstrašniji njihov pokolj napravi kod Segedina (1282.). OstatakKumana pobegne kod nogajskih Tatara i moglo se očekivati da će oni uzvratiti udar uzpomoćTatara. Taj udar je i došao tokom 1285. godine.

Moguće je da je bašto imao u vidu Ladislav kada je Mačvansku banovinu prepuštaoDragutinu. Sasvim je sigurno da je on tada znao za velika zajednička osvajanja Milutinovai Dragutinova, te da je bio svestan snage kojom sada raspolaže Srbija. Imajući kaosaveznika Dragutina, mogao je očekivati daće i Milutin biti privučen na njegovu stranu.Nejasna je i godina kada je mačvanska banovina pripala Dragutina: 1283. ili 1284. ? Ako jeto bila 1284. onda je to mogao biti razlog zbog koga je Dragutin napustio zajedničkoratovanje sa Milutinom, budući da je morao da preuzme banovinu. Kod nekih istoričara sepojavilo mišljenje da Elizabeta, mati Ladislavljeva koja je do tog momenta upravljalaovom banovinom, nije bila za ovaj potez te da se tome protivila. Teško da to odgovaraistini, jer je Ladislav i do tog momenta tesno sarađivao sa majkom, tako da on ovo sigurnonije uradio bez njenog nagovora ili barem bez sporazuma sa njom. Sukob majke i sina doćiće tek kasnije i to nakon 1285. kada bude odbijen napad Tatara.

U oblastima koje je dobio, Dragutin je odmah počeo da vlada sasvim nezavisno, a kaoprestonice uzima Beograd i Debrec u Sremu. Doduše, u Beograd je on dolazio samopovremeno, ali ovo je prvi srpski vladar koji je držao pod vlašću ovaj grad. Sada seDragutin ponašao kao apsolutno suvereni vladar, a u tome ga nisu ometali ni kralj Ladislav,a ni brat mu Milutin. Od tada i datira njegov naziv "sremski kralj" budući da su dobijenezemlje (izuzev bosanskih) zvale Sremskim. U ovoj oblasti Dragutin se naročito istakaopokrštavanjem patarena kojih je bilo mnogo i zbog kojih je i kraljica mati Elizabeta imalasa papom dosta problema. "Mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hrišćansku veru ikrsti ih" (Danilo Drugi). U tom poslu je bio veoma oprezan i ne želeći (ili ne smejući ?),prekrštavati silom, on je u Rim poslao barskog nadbiskupa i javljao papi kako po Bosni imamnogo patarena i tražio od njega da mu pošalje misionare koji znaju domaći jezik. Na ovumolbu papa se odazvao i naredio starešini franjevaca slavonske pokrajine da mu pošaljedvojicu takvih. Na poslove prave Bosne u kojoj je banovao Stevan I, Dragutin je imao jakovelikog uticaja, tako da je na neki način ovaj bio od njega zavisan. Već1284. godineDragutin je svoju ćerku Jelisavetu oženio sa Stevanom I, a ovom vezom su Dubrovčani bilitoliko zadovoljni da su Dragutinu poslali novčani dar.

Dragutin je vodio veoma spretnu politiku, stupajući ne samo u političke veze sa okolnimdvorovima većstvarajući i porodične veze. U okviru toga oženio je i svoju ćerku Urošicu(Ursu, Ursulu?) za moćnog hrvatskog bana Pavla I Šubića. Izvori često navode kako jenjegov zet, bosanski ban Stevan I, upravo zahvaljujući ženidbi sa njegovom ćerkom(Jelisavetom) stekao veliki ugled. Dragutin je imao dodir i sa napuljskim dvorom, pošto muje žena Katarina bila rođena sestra Marije, žene napuljskog kralja Karla II. Ove pomalozamršene porodične veze omogućile su mu pristup i kontrolu nad većinom političkihposlova koji su se dešavali po regionu. Dragutin je održavao i tesne veze sa papom, pa

odatle i pretpostavka da se on početkom 1291. godine i prekrstio, odnosno prešao ukatoličku veru. Sa Venecijom su održavane veze preko bosanskog episkopa Vasilija, koji jetamo putovao kao Dragutinov izaslanik.

Većpočetkom 1285. godine Ugarska je pretrpela napad Tatara, kojima su se pridružili onipreživeli Kumani sa kojima se kralj Ladislav onako svirepo obračunao. Ovaj upad je bioveoma širokih razmera tako da je Ugarska veoma postradala, međutim napad je ipak biobrzo suzbijen. Po svemu sudeći, stradale su i srpske zemlje, mada se ne zna u kolikoj meri.

Najviše je udar Tatara osetila Bugarska, koja od 1285. godine postaje tatarski vazal."Videći, naime, Nogaj kako mu poslovi veoma srećno idu za rukom, okrenuo se i protivBugarske" (Mavro Orbin). Bugarski car Georgije Terter (1280-1292.), bašzahvaljujućistalnim tatarskim upadima u Bugarsku, postaje tek neznatni politički činilac u svojojzemlji. Sa srpskim dvorom car je održavao tesne veze zahvaljujući tome što mu je ćerkaAna tokom 1284. godine bila udata za kralja Milutina. Ovo je sada bio većčetvrti braksrpskog kralja, a šta je bio razlog njemu nije poznato. Sama Milutinova plaha priroda injegovi politički računi se ovde možda i nisu pomešali. Najverovatnije je da je bila upitanju strast, pošto bugarski car nije predstavljao neki posebni politički faktor da bi gaMilutin morao pridobijati ženidbom. Ništa drugo ne može objasniti ovaj iznenadniMilutinov brak. To bi bilo sasvim u skladu sa Milutinovom naravi, a ovaj brak samu jošjedan u nizu poteza kojima je on sablažnjivao svoju okolinu. No, ko mu je to smeozameriti, a svi su se plašili njegove brutalnosti, kojoj kao da nije bilo kraja. Može se samozamisliti šta je o ovome svemu mislila njegova mati Jelena, žena duboko pobožna. Bivšažena, nesretna Jelisaveta, bude oterana i ponovo se vrati u manastir na Margaritinomostrvu. Na kraju ćerku Caricu Milutin nije dao majci, većju je zadržao kod sebe. Jelisavetanije dugo ostala u manastiru, ponovo se udala za moćnog češkog plemića Zavišu (1287.),ali ni tu nije dugo uživala bračnu sreću, jer je ovaj već1290. godine ubijen. Na to seJelisaveta ponovo povuče u manastir i tu ostane do kraja života. Iz braka sa Zavišom ostaojoj je jedan sin.

Napad Tatara je razbio Bugarsku tako da je ona bila razdeljena na dosta potpunonezavisnih oblasti u kojima su pojedini boljari bili sasvim samostalni. Podržavani odTatara, ovi boljari nikako nisu priznavali cara Tertera. Ova njihova neposlušnost, ali inepoverljivost Tatara prema caru Georgiju, dovela je do toga da se tatarskom kanu Nogajuovaj učinio toliko sumnjivim da je odlučio da ga kazni. Kan Nogaj sa vojskom dođe ubugarsku prestonicu Trnovo, ali ga Terter ne dočeka, većpobegne (1292.). Došavši uTrnovo i ne našavši cara Tertera, odluči kan Nogaj da na bugarski presto postavi vojvoduSmilca.

Poseban položaj su imala dvojica boljara, braća Drman i Kudelin. Oni su naročitouznemiravali Dragutinovu oblast i zalećući se potpomognuti kumanskim i tatarskimčetama, te pljačkajući po Ugarskoj i oblasti kojom je upravljao Dragutin, postali su tolikanapast da se nešto moralo učiniti. U svojoj oblasti Braničevo bili su relativno bezbedni,pošto su imali dobro utvrđen grad u Ždrelu na Mlavi (današnja Gornjačka klisura), tako dasu neki raniji pohodi ugarske vojske bili bez većih problema odbijeni. Sam prilaz ovomegradu bio je veoma težak i zahtevao je mnogo žrtava, pa je to bio osnovni razlog zašto su

se ova dvojica smatrala toliko sigurnim. Naročito su stradali Ugari godine 1285. kada supokušali da se kroz klisuru probiju do razbojničkog utvrđenja.

Ne mogavši više trpeti stalne pljačkaške upade ove dvojice, koji su oko sebe okupili svemoguće probisvete i pljačkaše, Dragutin odluči da udari na njih i to biograf ovako opisuje:"nađoše se neka dva velmože koji su se ukorenili u državi zemlje braničevske u mestuzvanom Ždrelu, i od mnogih vremena tu utvrdiše se kao samovlasni , ne bojeći se nikojeganasilja, braća jedne matere, naime Drman i Kudelin. Ovi veoma hvaleći se svojom silom ine dajući nikome da ima vlasti oko njihovih predela, od đavolskog dejstva nagovoreni,počeše se nositi mišlju protiv ovoga blagočastivoga, hoteći ozlobiti i njega i njegovudržavu." (Danilo Drugi). Dragutin pošalje jednu vojsku da pokuša da suzbije ovu dvojicu,međutim ova akcija doživi do kraja neuspeh. "I ovaj hristoljubivi kralj čuvši ovu zlunjihovu zaveru, i sakupivši svu silu svoje države, pođe u oblast njihovu, hoteći ih prognati,da kako god, misleći zlo iz dana u dan, ne okončaju volju svoju" (Danilo Drugi). Izgleda daje Dragutin pokušao da preduhitri neki njihov pljačkaški pohod koji je bio usmeren nanjegove zemlje. Vojska koju je on sakupio bila je znatna, a namera je po svemu sudeći bilada se Drman i Kudelin proteraju iz braničevske oblasti. Sudeći po biografu, Dragutin jeimao nameru da ovu oblast nakon toga priključi svojoj.

Ovde je Dragutin precenio svoje snage tako da je zahvaljujući nešto teškom terenu, aliverovatnije više veštoj odbrani, doživeo poraz. "I kada je on došao u njihovu državu,zemlju braničevsku, pošto je ova zemlja bila veoma utvrđena, nije im mogao nikakvepakosti učiniti, niti ih odagnati iz tih predela, i opet se vrati u svoju državu" (DaniloDrugi). Nakon povlačenja Dragutinove vojske Drman i Kudelin sakupe svoje pljačkaše ipređu u napad. "I ovi videvši nasilje ovoga blagočastivoga kralja protiv njih, otišavšisakupiše oko sebe mnogu vojsku naroda tatarskoga i Kumane, davši im mnogo zlata. I saovima se jednodušno ustremiše na državu ovoga blagočastivoga kralja Stefana. I tadazavojevavši mnoge strane njegove države, i veoma napadajući činjahu mu velike pakosti,ne razilazeći se (Danilo Drugi). Ovaj napad sada više nije imao u sebi samo pljačkaškemotive veći nešto više, a bašzato biograf i spominje da se Drmanova i Kudelinova vojskanije razilazila. Naime, pljačkaški pohodi su samo u prvom udaru delovali neštoorganizovanije, odmah nakon provale i razbijanja prvog otpora, pljačkaši bi se razilazili upoteri za plenom. No, sada to nije bio slučaj i vojska se držala na okupu. Dragutin je tovideo i ne mogavši se odupreti ovoj navali pozove u pomoćsvoga brata Milutina. "Agospodin kralj Stefan vide se u tolikoj bedi, i ne imajući drugo šta činiti, ustavši pođe kavazljubljenom svom bratu kralju Stefanu Urošu, i sa njime se sastade u državi župerasinske na reci Moravi, u mestu zvanom Mačkovci" (Danilo Drugi).

Ovaj deo je veoma interesantan i govori dosta slikovito o odnosu braće u to vreme.Dragutin je tada, to je sasvim sigurno, u svojoj oblasti upravljao potpuno nezavisno, neobraćajući mnogo pažnje na Milutina, tim više što je imao snažan oslonac na Mađare. To jevidljivo i iz ovog njegovog napada na Drmana i Kudelina, kada se smatrao dovoljno jakimi sposobnim da braničevsku oblast uzme sam, bez ičije pomoći. Međutim, ne uspevši utome biva prisiljen da Milutina zamoli za pomoć. "I tako mu javi mnoge svoje skrbi koje sumu se dogodile od njegovih ratnih neprijatelja " (Danilo Drugi). U daljnjem tekstu biografse uopšte ne ustručava da kaže da Dragutin od Milutina nije zahtevao pomoć, većju je

upravo molio: "I poče mu se sa velikomžalošću moliti...". Spominje se i da je Dragutinpomoćmolio "sa velikom žalošću",što se može dvojako tumačiti. Sa jedne strane opasnostje bila velika, dok s druge strane Dragutin se i dalje smatrao legitimnim kraljem Srbije dokje Milutin, po njihovom dogovoru, bio samo regent. Mora da se Milutin u to doba većpolako počeo odricati ranijeg dogovora, ne pomišljajući da vrati krunu Dragutinovimnaslednicima. I sada je Dragutin prisiljen da moli uzurpatora svoje krune za pomoći to bimogao biti razlog zašto se on sa tolikom žalošću obraća bratu.

U svom obraćanju Dragutin sasvim ponizno moli podsećajući Milutina kako mu je i onjednom pomogao, pa je red da se usluga vrati: "kao što sam i ja u prošlo vreme pomogaotebi" (Danilo Drugi). Milutin je prihvatio bratov poziv i došao na Moravu da se nađe sanjim te da sačine sporazum o zajedničkom napadu. U Mačkovcu (okolina Kruševca) jesačinjen i njihov međusobni sporazum o ovoj akciji, tako da su ujedinjene armije uskoronapale na Braničevo. "Čuvši ove molbene reči, ovaj gospodin moj previsoki kralj Urošodvazljubljenoga svoga brata, i u taj čas, ne kasnivši ni malo, zapovedi da se sakupe svivojnici njegove države u pomoćvazljubljenome svome bratu" (Danilo Drugi). Po svemusudeći među njima su većtada besnele nesuglasice jer biograf spominje "imajući u telujednu volju i ljubav bratsku", što nekako navodi na pomisao da do tog momenta nijepostojala takva saglasnost između njih. Bilo kako bilo, ujedinjena vojska uskoro navali naDrmana i Kudelina: "pođoše na državu onih koji su podigli unutrašnje ratove i bune".Pobeda je bila potpuna. "I tako božjom pomoću postigavši svu svoju volju, prognaše onezlomislenike sa njihova nasledstva, i odoše posramljeni u pogibli velikom veziru" (DaniloDrugi).

Tako je te 1291. godine braničevska oblast bila prisajedinjena onoj oblasti kojom jeDragutin upravljao. "Ovaj gospodin moj kralj Urošuzevši svu državu njihovu i imanje,dade ga vazljubljenome svome bratu kralju Stefanu" (Danilo Drugi). Biograf pokušavaovde da posebno naglasi Milutinovu ulogu nagoveštavajući da je u suštini vojna pobedabila njegova, a ne Dragutinova, te da je Milutin na kraju braničevsku oblast dao na upravusvome bratu. Poraženi Drman i Kudelin pobegnu kod kana Nogaja, kome su bili vazali, noza jedno vreme nisu ništa preduzimali. Sam Dragutin i Milutin se nakon velike pobederaziđu "i pošto su se ljubazno poveselili, i tako oprostivši se, odoše svaki svojoj kući"(Danilo Drugi).

Ova akcija na Braničevo je kasnije izazvala nekoliko posledica sa kojima su se i Dragutin iMilutin duže vreme nosili. U to doba vidinskom oblašću (Bugarska) upravljao je moćniknez Šišman, koji je poput Kudelina i Drmana bio vazal tatarskog kana Nogaja. On jedržao zemlje oko Bdina (Vidina). "U ta vremena ustade u zemlji Bugarskoj neki knez zvaniŠišman, živeći u gradu zvanom Bdini, držeći okolne krajeve i mnoge zemlje Bugarske.Đavolskim nagovoromŠišman je zavideo na otačastvo ovoga blagočastivoga. Uznese sesvojom mišlju visoko, da podigne silu svoju na ovoga hristoljubivoga." (Danilo Drugi).Odmah nakon uspešnog završetka osvajanja Braničeva od strane Milutina i Dragutina,Šišman iz nekog neznanog razloga napadne na Srbiju i dođe čak do Peći. Moguće je da jeŠišman imao i nekih veza sa Drmanom i Kudelinom, pa ih je kroz svoju akciju moždamislio da osveti. Pravi razlog ovog napada se ne zna, ali se pretpostavlja da je tatarski kanstajao iza ovoga. Budući da je on bio senior Šišmanu, to je jasno da ovaj ništa nije mogao

da preuzima bez njegovog znanja, pa je verovatno on i mogući inicijator ovog napada.

Ovaj napad je bio potpuno iznenađenje. "Previsokome kralju nisu ni na um padale njegovelukave misli" (Danilo Drugi). Moguće je da suŠišmanovi Kumanci tada zapalili i sammanastir Žiču, a imali su nameru da opljačkaju i pećku arhiepiskopiju, ali u tome ne uspeju."Ovaj sakupivši trikletu jeres tatarskog naroda i svoje vojnike, i iznenada uđe sa vojskom udržavu ovoga blagočastivoga kralja do mesta zvanoga Hvosna, i kada su hteli ući u mestozvano Ždrelo, da uzmu tamošnje veliko nasledstvo crkve doma Spasova, t. j. arhiepiskopije,nisu mogli" (Danilo Drugi). Sam napad Šišmana je u početku bio veoma uspešan, aliodjednom negde sa juga naiđe srpska vojska i strašno razjuri Šišmanovu vojsku. Šta setačno desilo i kakva je to srpska vojska bila, ne zna se, dok sam biograf to objašnjavanekim božjim čudom. "Te noći, kada su stojali blizu toga mesta zvanogaŽdrelo,molitvama svojih ugodnika sv. Simeona i Save i arhijereja Hristova sv. Arsenija, koji tu ležiu domu sv. apostola, javi im Bog veliko znamenje straha, takovo znamenje, da su videliveliki ognjeni stup gde silazi sa neba, od koga su izlazile plamene luče i sa jarošću paljahunjihova lica, i ognjeni ljudi sa oružjem u rukama i sa velikom žestinom gonjahu ih, sekućinjihove pukove. I tako videvši ovaj njihov zlomisleni vođovako znamenje za njegovupogibao i za sve koji su sa njime, poče bežati, gonjen Gnevom Gospodnjim, sa malo vojskeu svoju državu, ne mogavši postići svoje volje, samo navukavši sebi pogibao " (DaniloDrugi).

Poraz je bio strašan, tako da se Šišman morao povlačiti nazad u Vidin. Tada se pojavio isam kralj Milutin, koji do toga momenta nije imao učešće u ovoj srpskoj ratnoj akciji. "Ividevši ovaj gospodin moj kralj šta se dogodilo, i tako sakupivši svu svoju vojsku, i sa ovompođe na ovoga nečastivoga,..." (Danilo Drugi). Milutin je osetio da je sada pravi trenutakda se razbijeni neprijatelj uništi do kraja, te stoga sakupivši svoju vojsku krene zaŠišmanom. Na granici se nije zaustavio, većje nastavio dalje prodor sve do Vidina, gde seŠišman zatvorio. No, ubrzo ovaj pobegne iz Vidina čamcem preko Dunava, a sam grad sepreda. "I kada je došao u državu njegovu do grada zvanoga Bdinja, i tu zauze i svu njegovuoblast, a ovaj sujemudri dade se u begstvo, ušavši u šumu, i pređe reku zvanu Dunav,smiren i posramljen. Ovome gospodinu previsokome kralju sve se dade u ruke,..." (DaniloDrugi).

Po svemu sudeći Milutin je imao nameru da grad uništi "a htede sve njegove stanoverazoriti, i grad taj, u kome beše njegov dvor, do kraja srušiti, i opustošiti celu njegovudržavu" (Danilo Drugi), no Šišman ponudi pregovore. On je verovatno video da je sveizgubljeno i želeći da spase ono što se može, odluči da pristane na sve onošto Milutin budetražio, a sam se čak ponudio za Milutinovog vazala. "Primi me kao jednoga odvazljubljenih tvojih, sa kletvom izrekavši, da do izdisanja moga neću više pogrešiti tvojojvolji" (Danilo Drugi). Milutin nije želeo da dalje zateže situaciju svestan da se radi o vazalumoćnog kana Nogaja, stoga se odluči na pregovore. Ubrzo je sklopljen mir po kojem jeŠišman priznao Milutina za svog gospodara (postao njegov vazal), a ovaj mir je trebalo daučvrsti i ženidba Šišmanova sa ćerkom jednog od srpskih plemića po imenu Dragoš."Gospodin kralj ovako reče: Ako hoćešda bude po mojoj volji, kako mi obećavaš, učini štoti ja zapovedam. Hoću da uzmešćerku jednoga od mojih velmoža, i po tome ću razumeti dasu tvoje reči istinite" (Danilo Drugi). Nakon sklopljenog mira Milutin vrati sve osvojene

oblasti Šišmanu. "I vrati mu državu njegovu, koju beše uzeo i grad zvani Bdinj" (DaniloDrugi), a posle dođe i do ženidbe Šišmanove sa Dragoševom ćerkom. "I posle ovoga dademu kćer velikoga svogažupana Dragoša, da mu bude žena, ..." (Danilo Drugi).

Vremenom odnosi između Šišmana i Milutina su se dodatno učvrstili ženidbomŠišmanovog sina Mihaila sa Milutinovom ćerkom Anom. "Videći njegovu velikuprivrženost i svaku istinitu poslušnost i služenje, ovaj blagočastivi kralj, zbog njegovesvesrdačne ljubavi, dade kćer svoju za njegovog sina zvanoga Mihaila, koji posle postadecar celoj bugarskoj zemlji" (Danilo Drugi). Ovo je bio pravi dinastički brak iz političkihrazloga, a inicijator svega je bio bašMilutin. On je iskoristio svoj nadmoćni položaj nadŠišmanom i naveo ga na ovaj brak. Ovom bračnom vezom Srbija je dobila sigurne granicesa bugarske strane, a Milutin je za zeta dobio budućeg bugarskog cara. Sami Bugari nisuimali razloga da budu nezadovoljni, jer se Milutin na kraju ipak pokazao kao razuman, pačak i velikodušan. Iako je imao u rukama celu njihovu oblast, on je ipak nije zadržao, većju je vratio Šišmanu i njegovim naslednicima, pa se čak bračnim vezama i orodio sa njima.

Ovo je jedan od ređih Milutinovih diplomatskih poteza koji se može nazvati uspešnim. Onse nije bašu diplomatiju pouzdao i njegovi uspesi su uglavnom vojne prirode. Pa i ovidinastički brakovi sa Bugarima nisu uspeh njegovog diplomatskog genija (nije ga ni imao),većsu više plod njegovih vojnih uspeha. Zapravo, Šišman nije imao kud, ili pristanak naove brakove ili propast. Uglavnom, ovo je u svakom slučaju bio dalekovid potez koji ćeSrbiji doneti izvesnu sigurnost sa bugarske strane.

Uskoro su se pojavili i negativni rezultati dosadašnjih Milutinovih i Dragutinovih uspeha uborbama sa Drmanom, Kudelinom i Šišmanom. Tatarski kan Nogaj je smatrao ovu trojicusvojim vazalima, a Bugarsku svojim domenom. Stoga mu nikako nije moglo biti pravo tošto je Dragutin pripojio braničevsku oblast, i što je Šišman priznao Milutina za svogagospodara. S druge strane, bračnim vezama došlo je do velikog zbližavanja Srba i Bugara.Izgledalo je kao da Bugarska izlazi iz zone uticaja kana Nogaja. Krivac za sve ovo je bilaSrbija i njen kralj Milutin koji je uspeo da potpuno uništi dva kanova vazala. Stoga jetrebalo vojnički kazniti Srbiju. "I poče se spremati da se podigne sa silama poganika, ipođe na ovoga blagočastivoga, hoteći ugrabiti njegovo nasledstvo" (Danilo Drugi). Kan jespremio veliku vojsku i izgleda da ju je veći pokrenuo. "I ovaj nečastivi podigavši se satatarskim silama, pođe na ovoga pravednoga" (Danilo Drugi).

Kanova vojska je bila veoma jaka i sastavljena uglavnom od Kumanaca i Tatara i neštoRusa, skoro sve sami konjanici. Sada je Milutin bio savršeno svestan da se kanu vojničkine može odupreti, pa je stoga potegao diplomatiju. "I kadaču previsoki kralj Urošzanjegov pohod, toga časa posla svoje poslanike pred njega, da ga dobrorazumnim molbenimrečima posavetuje da se vrati od takva pohoda, i to protiv takve velike sile, povinujući se iosećajući bol za otačastvo svoje, da ga ne ozlobi nečastivi" (Danilo Drugi). Ovi poslanicisu imali zadatak da uvere kana da Milutin nema daljnjih pretenzija na bugarske teritorije teda i dosadašnji njegovi ratovi sa kanovim vazalima nisu bili izazvani Milutinovom voljom.Kan je upravo pokretao vojsku kada je Milutinovo poslanstvo stiglo njemu. "A oviposlanici poslani od gospodina moga protiv toga cara poganskoga, nađoše ga gde sesabrao sa velikom silom u državi carstva svoga, i gde žure na ovoga hristoljubivoga. I

javiše mu reči gospodina svoga." (Danilo Drugi). Izgleda da je ovo poslanstvo stiglo uposlednji tren, a uspeh je bio iznad svakog očekivanja. "I pomoću Božjem dobrousavetovavši ga, i učiniše da se on opet vrati natrag sa silama svojima,..." (Danilo Drugi).

Mi danas ne znamo šta je ovo srpsko poslanstvo učinilo ne bi li kana odvratilo od napadana Srbiju i pomalo iznenađuje lakoća uspeha ove misije. Sam kan Nogaj je bio i te kakoiskusan i ratnik i političar, koji je bio prisutan na balkanskim prostorima većduže vreme.Još1272. godine Nogaj je imao sklopljen ugovor o prijateljstvu sa vizantijskim caremMihailom VIII. Njihove veze su se kasnije jošviše učvrstile ženidbom Nogajevom savanbračnom ćerkom Mihailovom po imenu Eufrosina. Ovaj kan je možda bio inajznačajnija ličnost u Zlatnoj hordi, a prebivao je uglavnom na Crnom moru. Teško jeverovati da je Milutinovo poslanstvo moglo u pregovorima nadmudriti Nogaja, bio je onsuviše iskusan i moćan za njih. Njemu verovatno nije mnogo značilo to što je Milutinuspeo da razbije njegova dva vazala, bio je verovatno u pitanju prestiž. No, kada jeMilutinovo poslanstvo došlo i uverilo ga da Srbi neće dalje napadati, on je bio zadovoljan.U to vreme i u Zlatnoj hordi su počela komešanja oko vrhovne vlasti, tako da je Nogaj biozabavljen time i ovaj problem sa Srbima za njega je bio drugostepene važnosti. Stoga je onpristao na pregovore. "I opet taj car posla svoje poklisare ka ovome blagočastivome i imalisu sastanak među sobom i a silnima njegovima" (Danilo Drugi).

Kan Nogaj se zadovoljio samo Milutinovim obećanjima, ali je zatražio od njega da sataocima garantuje ono na šta se obavezao. "I toliku veliku ljubav utvrdiše među sobom, daje i ovaj previsoki kralj dao vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana na službu njemu, savelikoimenitom vlastelom zemlje srpske" (Danilo Drugi). Tako su se na tatarskom dvoru,kao taoci, našli Milutinov sin Stefan (Dečanski) i deca istaknute Milutinove vlastele. Poovome se jasno vidi da je Milutin morao po svaku cenu da pristane na kanove uslove. Sdruge strane, sami uslovi za državu Srbiju nisu bili teški, mada za Milutina sigurno nisu bilini laki budući da mu je sin morao ići kod Nogaja kao talac. Ovaj odlazak StefanaDečanskog na Nogajev dvor desio se 1292. ili 1293. godine, a on je tamo ostao sve do1299. godine, kada je došlo do unutrašnjeg sukoba u Zlatnoj hordi i kada je Nogaj poginuou sukobu sa kanom Zlatne horde, kanom Toktajem. "Jer podiže u njima mržnju, ubistva, iustade neki jedan silnoimeniti toga tatarskoga naroda sa svojom silom, i dođe na ovoganečastivoga cara Nogeja, koji se hvalio protiv države ovoga blagočastivoga, i pošto je tubio među njima veliki rat i krvoproliće, i ubivši ga svojim oružjem, uze njegov presto."(Danilo Drugi). Nakon Nogajeve pogibije Stefan (Dečanski) se nakon sedam godinazatočeništva vratio u Srbiju. "I pošto je ovaj njegov sin mnogo vremena proveo u dvorubezakonoga cara tatarskoga Nogaja, pošto niko nije rekao da se opet vrati u otačastvosvoje, no dobri Bog, koji se brine za sve nas, i ovoga nepovređena vrati ka svojemuroditelju" (Danilo Drugi). Po biografu Milutin se veoma obradovao Nogajevoj pogibiji, amolitva kojom se on obraća Bogu i kojom on iskazuje svu svoju zahvalnost je veomaupečatljiva. Sudeći po tome opasnost od Tatara je bila stalna i Milutin je o njima i te kakorazmišljao.

26. Pomirenje sa Vizantijom

U periodu od pregovora sa Nogajem (1292.) pa sve do njegove smrti (1299.) Milutin nije

imao nekih posebnih aktivnosti i izuzev zauzimanja Drača tokom 1296. godine, on se nijevojno angažovao. Osim manjih upada na teritoriju Vizantije i to uglavnom pljačke radi,drugih vojnih dejstava nije bilo. Upravo srpsko zauzimanje Drača ponovo je pogoršalomeđusobne odnose. Milutin je ovaj grad oteo od Vizantijaca, koji su ga samo koji mesecranije zauzeli. To je njih nateralo da pošalju vojsku na Srbiju, na čelu sa svojim poznatimvojskovođom Mihailom Glavasom. Ova akcija je počela 1297. godine, ali se završilapravom katastrofom, što je nateralo cara Andronika II da sa Srbima pokuša da pregovara.Upravo ovi događajiće okarakterisati kasnije Milutinovo vladanje Srbijom. Bilo je jasnoda Vizantiji treba neki mir sa Srbijom koji će biti trajnijeg karaktera, dok je Milutin želeoda dobije priznanje svojih osvajanja iz 1284. godine. Ovi pregovori će uskoro postatizamršeno klupko u kojima se strašno spletkarilo. Svako je tražio neki svoj interes.

U Srbiji ovaj novi miroljubivi pravac Milutinove politike uglavnom nije naišao narazumevanje jer se vlastela, obogaćena ratovanjem, nije slagala da se prekine sa lakimosvajanjem vizantijskih teritorija. Pregovori ipak počnu tokom 1297. godine i vođeni suuglavnom veoma mučno. Osim opozicije koja je gledala da minira ove pregovore, velikuuzbunu je diglo i pitanje ženidbe Milutinove sa nekom od vizantijskih princeza. CarAndronik najpre ponudi Milutinu za ženu svoju sestru Evdokiju, udovicu trapezuntskogcara Jovana. Milutin je bio sasvim zadovoljan sa ovim izborom svoje buduće žene.Međutim, Evdokija odjednom napravi probleme. Jednostavno nije želela da ide u Srbiju,smatrajući je za varvarsku zemlju, pa stoga ode u Trapezunt kod svoga sina gde je i umrla1301. godine. "Kraljevo traženje dovelo je cara u višestruke neprilike. Prvo,što je dokraljevog prijateljstva mnogo držao; drugo,što se careva sestra grozila veza sa kraljem inije htela da čuje da se pred njom spominje; treće, što bi to bio kralju većčetvrti brak"(Nićifor Grigora).

Milutinu, takvom kakav je bio, verovatno je godilo sujeti da postane vizantijski zet, poštoje Vizantija i pored svoje slabe moći uživala veliki ugled kao naslednik Rimskog carstva.Odbijanje Evdokije da mu postane žena strašno ga je razjarilo, tako da je on po svemusudeći iz lične sujete bio spreman da opet zarati sa Vizantijom. "I što ga je Evdokija višeodbijala, to je on bivao uporniji, pribegavajući često i pretnjama". (Mavro Orbin) Naravnoda je ovo najviše obradovalo srpsku pograničnu vlastelu, kojoj se opet otvarala mogućnostnovih osvajanja i pljački po Vizantiji. Međutim, to je sada uplašilo cara Andronika II koji,ne bi li umirio Milutina, nudi ovome za ženu svoju ćerku, petogodišnje dete Simonidu."Stoga je car bio prisiljen da mu skrene pažnju na svoju kćer Simonidu, koja je imala tekpet godina. Car je obećao daće mu je dati, ali da ostane u očinskoj kući do punoletstva, aonda da je vodi kao ženu" (Mavro Orbin).

Milutin je u to doba bio oženjen sa četvrtom ženom Bugarskom princezom Anom, koju jeoženio tokom 1284. godine. Moguće je da mu je ova žena veći dosadila, mada su njegovirazlozi za brak sa vizantijskom princezom isključivo političke prirode. Može se samozamisliti kakvo je zaprepašćenje izazvala mogućnost ove ženidba većdobro ostarelogMilutina sa petogodišnjim detetom. I na vizantijskom dvoru, kao i na srpskom, najvećaopozicija je dolazila iz reda crkve. Vizantijski car je imao opravdanje da je morao žrtvovatiSimonidu ne bi li Vizantiji obezbedio mirne granice prema Srbiji. "Ali ga zbog toga ukoripatrijarh Jovan, ranije zvan Kuzma. Car mu odgovori da se kraljevska srodstva

podešavaju i sklapaju kako zahtevaju prilike." (Mavro Orbin). S druge strane, Milutin jebio suviše moćan u Srbiji da bi obraćao pažnju na bilo koga, pačak i na svoju majku Jelenukoja, kao iskreno pobožna žena, nikako nije mogla da odobri postupke svoga sina.

Upravo ovi pregovori su pokazali kakva je zapravo snaga Srbije na Balkanu, a Milutinukao veoma sujetnom čoveku to je moglo samo da imponuje. Bilo je mnogo onih koje jeuzbunila mogućnost da se Milutin oženi vizantijskom princezom. Svi su se sada odjednomotimali da se orode sa njim, a vrhunac je došao kada je iz Bugarske stigla ponuda udovicebugarskog cara Smilca, koja se sama ponudila Milutinu za ženu te da tako uz nju dobije iBugarsku carevinu. Epirski Grci su takođe činili sve da bi onemogućili Milutinovu ženidbusa Simonidom, ne bi li ga imali za saveznika u ratu sa Vizantijom. Iako je bilo dostanastojanja sa strane da ove pregovore omete, Milutina niko više nije mogao da odgovori odideje da postane carski zet i da sklopi mir sa Vizantijom. Naravno najviše je bilazainteresovana upravo Vizantija, budući da se veoma bojala narasle Milutinove moći. "Jer(kako kaže Nikifora Gregora u VI knj.) bio je moćan čovek i neprestano je uznemiravaoRimsko Carstvo, čije je zemlje delom zauzimao, a delom pustošio. Sve to zadavalo je carumnogo nevolje i straha." (Mavro Orbin).

I pored svega pregovori su mučno išli, tako da je od 1297. do 1299. godine, kada sukonačno i završeni, vizantijski pregovaračTeodor Metohitčak pet puta dolazio u Srbiju.Glavni problem uspešnog završetka pregovora bio je bašMilutin, koji nije mogao da ispunisve zahteve Vizantije. Oni izgleda nisu mnogo verovali Milutinu, pa su stoga od njegatražili da kao taoca preda svoju ženu kraljicu Anu i neke velikaše, a kao jednu odnajvažnijih i za Milutina najmučniju stavku ugovora, zahtevali su od kraljice-majke Jelene(Milutinova mati) posebnu zakletvu na ugovor između Vizantije i Srbije, kao i daprisustvuje svadbi Milutina i Simonide. Milutinu nije bilo teško da svoj brak sa kraljicomAnom proglasi nevažećim, mada je to izazvalo pravu buru nezadovoljstva u Srbiji. Praviproblem je bio kada je trebalo da od majke dobije odobrenje na sve ono što je dogovorio saVizantijom. Mi danas ne znamo ni da li je on tako nešto kod majke uopšte pokušao, budućida je jako dobro znao da od pobožne starice može da dobije samo prekore. Bilo je sasvimsigurno da ona neće nikako pristati na ono što Vizantijci od nje traže, stoga se Milutinizvlačio da se radi o staroj ženi te da je neželi time uznemiravati. Do kraja je ova odredbaiz ugovora otpala i nije se tražilo odobrenje kraljice Jelene.

Tokom 1299. godine ovi pregovori su konačno doživeli i svoj uspešan kraj i trebalo je prećina njegovo izvršenje. Dva vladara su se imali sastati na "ničijoj" zemlji, na Vardaru, gde jeMilutin trebao da dobije princezu Simonidu i vizantijske taoce, dok bi on Vizantijcimapredao svoju četvrtu ženu Anu i svoje taoce, a među njima je bio i Kotanica, vizantijskiprebeg, koji je toliko godina ratovao na Milutinovoj strani protiv Vizantije. Sama Simonidaje stigla sa najvećom raskoši i oružanom pratnjom. Razmena je obavljena na Vardaru, aMilutin je lično dočekao Simonidu i kada ju je ugledao sjahao je sa svoga konja i klekaopred nju. "Otposlati su, dakle, sa obe strane taoci i na sredini reke Vardara razmenjeni, apošto je Srbin predao Kotanicu i Terterovu kćer, a za uzvrat primio carevo dete, otposlatosa najvećom raskoši i pratnjom. I pošto je ohridski arhiepiskop Makarije odslužiouobičajene službe, primila je kćer uobičajenečasti, a sam kralj je primio carevu kćer višenego kao suprugu. Jer, dočekao ju je blagonaklono, ne na konju kao što je običaj

dočekivati, nego sjahavši kad je prilazila, to jest kao pred gospodaricom a ne predsuprugom" (Georgije Pahimer). Nakon venčanja Milutina i Simonide, koju je obavioohridski arhiepiskop, Milutin je posetio cara Andronika u Solunu gde su obavljene isvečanosti. Time je bilo završeno dugo pregovaranje između Vizantije i Srbije, ali rezultatiovoga ugovora imali su dugotrajne posledice.

Ovi pregovori su bili praćeni dubokim međusobnim nepoverenjem, gde niko nikome nijeverovao. Vizantijci nisu verovali da će Milutin ispuniti svoje obaveze iz ugovora, odnosnonisu mu verovali da će poništiti svoj prethodni brak pa su stoga tražili da njegova žena Anabude talac u Vizantiji, a jošuz to su tražili i da se kraljica majka Jelena na sve posebnoobaveže zakletvom itd. S druge strane Milutin se plašio da bi ga Vizantijci mogli ubiti istoga je tražio sastanak na "ničijoj zemlji" i tek nakon što je sa Simonidom sklopio brakpristao je da cara Andronika poseti u Solunu. Nije to bila samo uobičajena dozanepoverenja koja prati ovakve pregovore, kod Milutina je to bilo i nešto više jer on nikadanikome nije verovao, budući da je sam bio takav. Bio je izuzetno ličan i sebičan, okrenutnajviše sebi, a to se izrazito videlo sa rezultatima ovoga ugovora.

Najpre, šta je Srbija dobila ovim mirovnim ugovorom ? Vizantija je, kao miraz, dala uzSimonidu sve one gradove koje je Milutin osvojio 1284. godine. U suštini, Srbiji supriznata sva ranija osvajanja i ona kroz ovaj mir nije dobila ništa što nije i do togamomenta držala. Sama država Srbija nije dobila mnogo od Vizantije, a sam ugovor njojnije pružao ništa više od onoga što je i do tada imala. Državi ni do tada nije pretila opasnostod rasklimane Vizantije i sa te strane ratoborna srpska vlastela je bila u pravu kada je bilaprotiv ovoga ugovora, budući da je on upravo Srbiji vezao ruke sprečavajući njenu daljnjuekspanziju na vizantijska područja. To više nije bila ona situacija u kojoj se nekada nalazioNemanja, koji je pristajao na teške uslove ne bi li od Vizantije dobio priznanje Srbije kaodržave. Tada je on radio u interesu stvaranje nacionalne države, njegovi lični interesi nisubili prisutni, čak je u svojoj porodici napravio razdor dajući presto mlađem Stefanu(Prvovenčanom), a ne onom koji bi ga trebao po pravu prvenstva i naslediti (Vukan). Sadasu bili u pitanju samo lični i nadasve sebični Milutinovi interesi, a da će država zbog togaimati velikih potresa, videće se kasnije.

Jedini pravi dobitnik bila je Vizantija koja je žrtvujući petogodišnje dete osigurala svojugranicu. Što se tiče teritorija koje je dala kao miraz uz Simonidu, one ionako skorodvadeset godina nisu bile pod njenom vlašću i ona nije imala nikakve snage da ih ponovoosvoji. Tim tobožnjim mirazom ona je svoju granicu severno od linije Ohrid-Prilep-Štipimala sigurnom.

Dobitnik sa ovim ugovorom samo donekle je bio i Milutin. "Jer njemu (Milutinu) su išle uračun careveželje pa je želeo tu vezu (sa carem) misleći da će pomoću nje postići velikekoristi, a to zato što mu se presto ljuljao pošto je njegov brat Stevan bio stariji a imaopreče pravo, ma da je on budući hrom, a imajući telesni nedostatak, a pored togaželeći ida živi bez briga, sebi bio odvojio priličan deo zemlje, ostavljajući Milutinu brigu okodržavnih poslova, pod uslovom da se njegovoj deci posle njegovi smrti sačuva presto"(Pahimer). Veću to vreme on je morao da oseti opasnost koja mu preti od Dragutina i kojiga je verovatno većpodsećao na onu odredbu njihovog međusobnog ugovora u Deževu, po

kojem je Milutin trebao predati kraljevsku krunu Dragutinovim naslednicima. Nagloojačavši, Milutin o tome više nije ni razmišljao, ali onoga momenta kada je Dragutin počeorazmišljati da oružanim putem otme od Milutina kraljevstvo i ovaj se morao za topripremiti. Dragutin je imao snažnu podršku iz Ugarske, a verovatno bi obezbedio i širupodršku. To je bio razlog da Milutin sebi pronađe saveznika, a Vizantija je bila idealanpartner za to. Odmah nakon sklapanja ugovora između Milutina i cara Andronika, nekolikovizantijskih vojnih odreda bilo je na raspolaganju kod Milutina i to je izgleda bilo ono štoje zaustavilo Dragutina u njegovom napadu koji je baštada spremao.

Ovaj brak je takođe prijao i Milutinovoj sujeti, budući da je postao vizantijski zet i člancarske porodice. Da je on zaista bio takav i da je brak sa Simonidom smatrao svojimuspehom vidi se iz toga što je u Hilandarskoj povelji naveo da je mačem dobio južnuSrbiju, a kako je kao zet vizantijskog cara dobio "onuzi zemlju u prćiju" (miraz). Njemu jeočigledno i te kako prijao taj status pa nije izdržao da se time i ne pohvali.

Danas iz istorijske perspektive može se jasno videti da je Srbija ovim ugovorom možda jošviše i izgubila. Najpre je napravljen veliki rascep među srpskim velikašima, koji nisuodobravali sklapanje bilo kakvog mirovnog sporazuma sa Vizantijom, ne shvatajući razlogzbog kojeg se Srbija odriče daljnje ekspanzije ka tim prostorima. Ova, ionako jakaopozicija, postala je jošjača onda kada se počelo razgovarati o Milutinovoj ženidbi sapetogodišnjom Simonidom. Uz većnezadovoljnu vlastelu pojavila se i crkva koja nijemogla da odobri ovaj brak kada je jošbio na snazi onaj prethodni sa Bugarkom Anom.Iako je Milutin ovaj brak uspeo da proglasi nezakonitim, nezadovoljstvo je ostalo. Posebnutežinu ima to što je u opoziciji bila i kraljica-majka, Jelena, koja je uživala ogroman ugledkao izuzetno pobožna žena i koja kao takva nije mogla da odobri ni politički pravac svogasina, a kamoli ovakvu ženidbu. Kako je ona upravljala i posebnom oblašću to je ova njenaopozicije time mogla biti i neprijatnija.

Naravno, ni postupak Milutinov prema svojoj bivšoj ženi, kraljici Ani, nikako mu nijemogao služiti za čast. Njoj je najpre 1292/3. oteto dete, Stefan (Dečanski), i predatTatarima kao talac, da bi i ona bez ikakve svoje krivice odjednom iz najobičnijeg hiraMilutinovog bila proglašena njegovom nezakonitom ženom. Upravo na Vardaru, Ana jemogla da vidi Simonidu, dete od pet godina, koja dolazi da bi uskoro zauzela njeno mestokao srpska kraljica, a Milutin kako pred ovim detetom silazi sa konja i pada na kolena, dokona, raskraljičena, bez deteta, ali i bez bilo kakve krivice, odlazi u Vizantiju kao talacsebične i tvrde Milutinove politike. Na kraju, ona se ipak snašla. Po dolasku u Vizantijuudala se za Mihaila Kutrula, tada bašudovca. "Nju je posle kratkog vremena, čim jeodveden u Carigrad, uzeo za ženu Mihajlo Kotrule, koji je ranije imao za ženu carevusestru" (Mavro Orbin). Paradoks je bio u tome da je njegova pokojna žena bila sestra caraAndronika koja se zvala Ana i koja je nekada bila namenjena Milutinu, ali zbog toga štoMilutin tada nije bio naslednik srpskog prestola ova veza je propala. Sa novim mužembivša srpska kraljica je imala dece, ali je njen mužkasnije zbog izdaje ubijen dok su musva imanja zaplenjena.

Dragutin je iz svoje oblasti posmatrao sve ove događaje sa velikom dozom zabrinutosti,videvši da Milutin nema nameru da ispuni svoju obavezu iz Deževa i da mu vrati

kraljevsku vlast. Postoje indicije da se spremao da napadne Milutina i da oružjem uzmeono što nije mogao milom, ali situacija mu nije išla na ruku. S jedne strane Milutin je odVizantije, kao carski zet, dobio vojnu pomoć, dok on sam nije mogao da računa na pomoćuiz Ugarske, "većje i on sam (Dragutin) podozrevao da mu neposredno preti opasnost odbrata koji je po svoj prilici smatrao da je veći nego ranije, pa zbog toga pohita da obezbediono što imaše kao svoje pravo – car je, šaljući i savezničku vojsku koliko je bilo mogućno,sprečavao Stefanove nasrtaje" (Georgije Pahimer).

Godine 1290. ubijen je ugarski kralj Ladislav IV Kumanac i to na dosta ponižavajući način.Sam Ladislav je sablažnjavao svoje savremenike svojim načinom života i uopštecelokupnim ponašanjem. Uglavnom je provodio vreme živeći sa Kumancima u njihovimšatorima i provodeći se sa njihovimženama. U jednom od njegovih "ljubavnih podviga" sanekom od Kumanki, noću ga u njegovom šatoru napadnu tri Kumana i ubiju. U vremesmrti Ladislav je imao tek 28 godina i iza sebe nije ostavio dece tako da se odmah poteglopitanje nasleđa prestola. Pošto je i njegov mlađi brat Andrija umro još1278. godine to jejedini mogući naslednik sada bio unuk kralja Andrije II koji je nosio nadimak "Mlečanin".On je bio sin Stjepana i Tomazine Morozini, inače Mlečanke, pa otuda i taj nadimak. Samoosamnaest dana nakon smrti Ladislava krunisan je Andrija III Mlečanin za ugarskoga kralja(1290-1301.). Međutim, jave se novi pretendenti na presto i to iz Napulja, gde je sestrapokojnog Ladislava Kumanca, Marija bila udata za napuljskog kralja Karla II. Iz ovogbraka je rođen Karlo Martel pa su na osnovu toga što je on bio sin rođene sestre pokojnogLadislava, smatrali da bi on mogao tako da nasledi ugarski presto.

Ovakvo pravo na ugarski presto je imao i Dragutinov sin Vladislav pošto je i on sin rođenesestre Ladislava Kumanca, međutim takva prava Dragutin i njegov sin nisu isticali. Većkrajem 1291. godine ugarsko plemstvo se podelilo po tom pitanju. Tokom 1290. godinerimski papa Nikola IV dao je da se Karlo kruniše za ugarskog kralja, a krunisanje je iobavljeno 1292. godine. U suštini, ovo se pretvorilo u borbu dve kuće: Arpadovića koju jezastupao Andrija III Mlečanin i Anžujaca koju je opet zastupao Karlo Martel. Od samogpočetka na stranu Karla Martela prešao je i Dragutin sa svojim sinom Vladislavom. Kaonagradu za vernu službu Karlo Martel 1292. godine daruje Vladislavu banovinu slavonsku,izuzev onog što su većdržali knezovi iz kuće Frankopana i Babonića. Sama politikaAnžujaca se izgleda svodila samo na to da se darovnicama pridobiju pristalice, ali nekevojne akcije većeg stila nisu preduzimali ne zato što to nisu hteli, većzato što nisu mogli.Nakon "Sicilijanskog večernja" oni su imali pune ruke posla oko umirenja Sicilije, pa jetako planirana vojna akcija za 1293. godinu iznenada odložena. S druge strane, umro je ipapa Nikola IV (1292.) koji je podržavao Anžujce, a papska stolica je ostala za narednedve godine nepopunjena. Isto tako, odjednom su se počeli kolebati i neki hrvatski kneževi,prelazeći postepeno na stranu Andrije III Mlečanina. Kada je 1295. godine iznenada umroKarlo Martel od kuge, koja je počela da hara po Italiji, ova akcija je naglo zastala. Tek1297. godine Anžujci isturaju kao novog kandidata Karlovog sina, Karla Roberta.

Veću to vreme Dragutin više ne podržava Anžujce, pošto je njegov sin Vladislav od 1293.godine oženjen sa Konstancom Morozini, koja je bila nećaka kralja Andrije III Mlečanina.Da li je on pokušavao da učini i nešto više za svoga sina, ne znamo, ali ako i jeste, njegovipokušaji su ostali skoro neprimetni. Moguće je da se tada u njemu pojavila klica ambicije

da vidi svoga sina Vladislava kao ugarskog kralja. Tokom 1301. godine iznenada umreAndrija III Mlečanin, a Karlo Robert bude krunisan kao Karlo I (1301-1342.). Bašu vremedok su se odvijali ovi događaji, Milutin se oženio sa Simonidom, a Dragutinova vojnaakcija koju je po svemu sudeći pripremao, bila je osujećena, jer mu Ugarska nije iznavedenih razloga mogla pomoći.

Ugarska se ni nakon dolaska Karla Roberta i njegovog krunisanja nikako nije smirivala, akako bi se i smirila kada je Robert imao tek trinaest godina. Nasuprot njemu, nezadovoljniplemići isture novoga kandidata i to Većeslava, sinačeškog kralja. Njega i krunišu podimenom Ladislav V. Ovome kralju je bilo tek 12 godina. Čitava 1302. godina prošla je umeđusobnim sukobima, no 1305. godine Ladislavu dosadi ovo natezanje oko Ugarske, a inakon smrti svoga oca Većeslava II on je trebao da nasledi njegov presto, ali je imaoneprilike u vlastitoj kraljevini. Stoga se on odrekne Ugarske, ali svoja prava prenese naOtona Bavarskog, bavarskog vojvodu. Godine 1305. Oton se kruniše za ugarskog kralja, alise i njemu zgadi sve, kada ga na venčanju saćerkom vojvode Ladislava Apora ovaj umestoda mu da ćerku, baci kao poslednjeg drumskog razbojnika u tamnicu. Kada ga je 1308.godine vojvoda pustio na slobodu, on je jedva dočekao da se odrekne ugarske krune.

Do tog momenta Dragutin se nije posebno isticao i ne zna se kakvi su njegovi postupci,mada je moguće da se u njemu tada rađala ambicija da vidi svog sina kao ugarskog kralja.Konačno, njegov sin je imao kudikamo većih prava na ovaj presto no što je to imala većinapustolova koji su se do sada otimali za krunu. Ova ideja Dragutinu se javila sigurno onogmomenta kada je presto preuzeo Andrija III Mlečanin, čije je jedino pravo bilo tošto je biosin rođene sestre pokojnog kralja Ladislava Kumanca. Isto to pravo imao je i Vladislav,Dragutinov sin. Zašto većtada Dragutin nije istakao ovo pravo nije poznato. Da je bioobziran prema Andriji Mlečaninu, teško je poverovati, prije će biti da je u to doba jošuvekračunao da će Milutin ipak poštovati njihov dogovor u Deževu, te da će Vladislavuprepustiti srpski presto. Tek negde oko 1297. godine, ili nešto kasnije, ali uglavnom u onovreme kada je Milutin počeo da pregovara sa Vizantijom, morao je Dragutin da uvidi da oddogovora u Deževu nema ništa i da Milutin nema nameru da Vladislavu prepusti krunu.Tada je Dragutin možda izgubio i strpljenje, pokušavši da vojnim putem dođe do onoga štoje trebao dobiti mirnim putem, odnosno da povrati krunu. Milutin ga je preduhitrio tako štoje obezbedio vojnu pomoćod Vizantije, a Dragutin iz skoro razbijene Ugarske nije mogaoočekivati ništa. Stoga je za prvo vreme odustao od nasilnog povratka srpske krune. Tada seDragutin okrenuo ka Ugarskoj, misleći da će tu možda imati više sreće i obezbediti sinuugarsku krunu. Uz sebe je imao svoga zeta, bosanskog bana Stjepana Kotromanića a ipredstavljao je ozbiljnu snagu. Srbiju ipak nije zaboravio, i sudeći po nekim indicijama,najkasnije 1301. godine počela su neprijateljstva sa Milutinom.

Dragutin nije voljno primio Karla Roberta i nije bio među onima koji su ga radosnodočekali. Najveća uzdanica Karla Roberta je bila hrvatska plemićka porodica Šubić, kojamu je i omogućila da dođe u Split i koja ga je stalno pomagala. Dragutin je takođe trebaoda obavi izvesne poslove oko dolaska Karla Roberta u Dalmaciju, pa onda u Ugarsku, noon to nije učinio. Tragom pisma napuljske kraljice Marije, sestre Katarinine (Dragutinovažena) koja je ona pisala "gospođi Katarini, svetloj srpskoj kraljici, dragoj našoj sestri",vidi se da ona očekuje od Dragutina i Katarine da oni pomognu da ugarski plemići priznaju

njenog unuka Karla Roberta za ugarskog kralja. Kako se ona samo ljuto prevarila, nemisleći da možda i njena sestra ima iste planove sa svojim sinom. No, to nije moglo ostatinepoznato okolini Karla Roberta pa je stoga sva vlast u Hrvatskoj i Bosni namernoprepuštena Pavlu Šubiću, koji je samim time došao u sukob sa Dragutinom i zetom mubosanskim banom Stjepanom Kotromanićem. Sam odnos Šubića i Stjepana Kotromanića jeu priličnoj meri zamršen, jer su njihovi sukobi oko nekih oblasti počeli jošranijem, tako dase već1299. godine Pavle Šubićpojavljuje kao "gospodar Bosne", no Šubići jošnisu imalipodršku ugarskog kralja, pa su sve njihove akcije imale karakter uzurpacije. Kada je KarloRobert konačno postao kralj (1301.) on im iz zahvalnosti pruža svu zaštitu. Tek tada jemogao Šubićda krene i u ozbiljnije akcije protiv Stjepana Kotromanića.

Sukobi između Kotromanića i Šubića su počeli time što je Šubićoptužio Kotromanića daugrožava posede njegovog rođaka Hrvatina i on ga je uzeo u zaštitu. Tada je ban PavleŠubić, kao gospodar Bosne, za bosanskoga bana postavio svoga mlađeg brata Mladena I, aStjepana zbace (1302.). Nakon toga po Bosni i donjoj Posavini počne da besni sukobizmeđu MladenaŠubića i Stjepana Kotromanića u kojem je dosta aktivno učestvovao iDragutin. Stjepan Kotromanićse tokom borbi povlačio u Dragutinove oblasti, dok ga jeŠubićgonio i takođe upadao i plenio po Dragutinovim zemljama. Veću to doba Dragutinje naveliko ratovao sa Milutinom i ove borbe po Bosni su možda u vezi bašsa sukobomDragutina i Milutina. Izvori o ovom ratu su samo fragmentarni i nalaze se uglavnom upismima dubrovačkih trgovaca. Oni javljaju kako je u proleće 1302. godine zatvoren jediniput koji vodi iz Dragutinove oblasti kroz Bosnu za Dubrovnik, pošto na Drini jednanasuprot drugoj stoje vojska Mladena Šubića i Stjepana Kotromanića. Drugi trgovci opetjavljaju da ne mogu proći ni kroz Milutinove zemlje, zbog rata koji tamo besni (1303.).

U ovaj međusobni rat braće bili su jedno vreme uvučeni i Dubrovčani, a uzrok je nađen utome što su u Srbiji neki dubrovački trgovci bili zatvoreni, na što opet Dubrovačkarepublika opremi nekoliko lađa i zauzmu Mljet i blokiraju ušće reke Bojane. Nešto kasnijenapadnu i Kotor, ali se on odbrani. Dubrovčane je aktivno pomagao Hrvatski ban PavleŠubićkao i Venecija. Milutin je brzo blokirao sve veze Dubrovnika sa kopnom, dok samgrad nije dirao jer je znao da mu ne može ništa. Početkom 1302. godine počeli supregovori, a u avgustu iste godine sklopljen je i mir. Izgledalo je kao da ceo region gori, ada je Milutin dobrim delom uzrok za sve ovo kao i njegova ženidba sa Simonidom.

U Bosni se situacija naglo zakomplikovala kada je ban Stjepan Kotromanićiznenada umro,a njegova žena Elizabeta sa svoja tri sina pobegne u Dubrovnik. Ipak, Kotromanići nisuizgubili pristalice, naprotiv, njihov broj kao da se povećavao. Izgleda da su svi bogumilistali na stranu Kotromanića, pa čak i knez Hrvatin, koji je bio bogumil, i zbog koga jedobrim delom rat u Bosni i počeo. Ban Mladen ga je počeo napadati, a on se počeo obraćatiPavlu Šubiću (bio mu je kum) da ga zaštiti. Pavle je održao reči zapretio bratu Mladenuprokletstvom ako ne ostavi na miru Hrvatina. Pravi razlog za neprijateljstvo kneza Hrvatinai bana Mladena nije bio u tome što je Hrvatin bio bogumil, veću tome što je on iznenadaprešao na stranu Dragutinovu i stranku Kotromanića. Jedno vreme je ovaj rat počeo dadobija i verski karakter, kada je papa Bonifacije (1303.) pozvao kaločkog nadbiskupa idržavnu ugarsku vlast da se obračuna sa bogumilima. U to vreme i Dragutin se potpunookrenuo protiv ugarskog kralja Karla Roberta, koji je podržavao Šubiće, tako da je čak

imao i nekih akcija protiv kralja.

Nekako u to vreme Pavlu Šubiću sune kroz glavu da pokuša da iskoristi rat izmeđuDragutina i Milutina te da ovom drugom otme neke oblasti. Šubićje to donekle i učinio iostvario jedan dublji prodor sve do Onogošta, ali se uskoro predomislio, pa stao saMilutinom da pregovara. Njih dvojica su se i lično trebali sastati, ali iz nekih razloga dotoga nije došlo. No, tokom 1304. godine Milutin je poslao svoje poslanstvo prekoDubrovnika koje je pronašlo Pavla Šubića u Skradinu. Ne zna se o čemu se pregovaralomada je verovatno da je glavna tema bio bašDragutin. I za Milutina i za Pavla Šubića on jebio velika smetnja. Pavla je Dragutin uznemiravao u Bosni, dok je od Milutina tražio damu vrati kraljevsku krunu. Bašte godine (1304.) kada su i bili ovi pregovori, bude ubijenMladen Šubić, a na njegovo mesto Pavle Šubićpostavi najstarijeg svoga sina Mladena II.Istovremeno, upadne u Bosnu sa svojom armijom, grozno se sveteći za bratovu smrt, aizgleda da je imao i dosta uspeha, budući da se počeo zvati "gospodarom čitave Bosne", štoinicira da je ona sada cela bila pod njegovom kontrolom. Moguće je da je tada odDragutina oduzeo neke zemlje.

Pavle Šubićje bacao potajne poglede i na Hum, gde je vlast držao Milutin, a kakve jeuspehe imao u toj oblasti teško je reći, a navodi Mavra Orbina o tome su veoma sumnjivi."Kako je Pavao bio veoma pametan i hrabar čovek, pokorio je celu Hrvatsku, a onda jenaumio da zauzme Humsko Kneštvo, kao i Raško kraljevstvo. Došavši, dakle, s velikomvojskom u Hum, zauzeo je celu ovu oblast, jer je Hum tada bio bez vlastitog gospodara.Zatim je otišao u Onogošt da bi se prebacio u Zetu, a odatle u Rašku, u kojoj je vladaoveliki metež....." (Mavro Orbin). Istina, godine 1304. njegov sin se zove "gospodarem celeHumske zemlje", ali po svemu sudeći on nikada nije bio i stvarni vladar na tom oblašću.Moguće je da je bašu borbama oko Huma, ban Mladen II bio iznenada zarobljen od straneMilutina i da je bašto iniciralo lični sastanak Pavla Šubića i Milutina. Ovaj susret seodržao godine 1305. (ili 1306?). Ako je i imao Hum pod svojom vlašću, Pavle Šubićjenakon oslobođenja svoga sina Mladena, morao ovu oblast vratiti Milutinu. U svakomslučaju, nakon ovog sastanka sa Šubićem, sa te strane Milutin više nema neprilika.

27. Katalanci napadaju Hilandar

Bašu to vreme počinju događaji koji će da za sledećih nekoliko vekova da usmeredogađaje u jednom pravcu. Tokom XIII veka počinje naglo da osnažuju Turci i da polakoprodiru na teritorije koje su držali Vizantijci u Maloj Aziji. Njihov prodor na Balkan nijebio ni nagao, a ni spektakularan. Bio je više posredan i Turci su se uglavnom pojavljivalikao članovi plaćeničkih vojničkih grupa. Polovinom XIII veka nikejsko carstvo je držaloskoro polovinu Male Azije i stajalo nasuprot seldžučkom sultanatu koje se zvalo Rum. Dužčitave granice nikejsko carstvo je izgradilo čvrst odbrambeni sistem, no on se počeo nagloraspadati kada je 1261. godine došlo do restauracije vizantijskog carstva i kada se sedištedržave preselilo u Carigrad. Carevi su svoje interesovanje jednostavno usmerili ka Zapaduu potpunosti zapostavljajući svoje maloazijske posede. To je znatno oslabilo ovu granicu istvorilo mogućnosti raznim turskim pljačkaškim grupama da je lako prelaze. No, to su jošuvek bili tek pojedinačni slučajevi koji u sebi nisu imali ništa od organizovanog.

Sredinom XIII veka došlo je i do invazije Mongola, kada su mnogobrojna turska plemenaispred Mongola bežala prema Maloj Aziji i počela da prodiru u nju. Vizantijska graničnalinija je veoma lako pukla, a održala su se samo veća utvrđenja poput Bruse, Nikomedije,Nikeje, Sarda, Magnezije, Filadelfije itd. Bašzahvaljujući slabosti Vizantije, uspevajuTurci da stvore više svojih kneževina u Maloj Aziji, a jedna od njih je bila u Staroj Bitinijikoju je držao Osman. On je upravljao tada Turcima iz grupe Oguz koji su bili veoma srodniplemenu Kaji. U to vreme on sam ne predstavlja ništa više od samo jednog od mnogihturskih kneževa. Koliko je turska plima bila neodoljiva vidi se i iz toga da u 1300. godiniVizantija nema skoro više ništa u Maloj Aziji. Da situacije bude jošgora, carstvo nijeimalo ni bilo kakvih finansijskih sredstava pomoću kojih bi bilo u stanju da formira armijukoja bi mogla da potisne Turke.

Tada je iznenada vizantijskom caru Androniku II došla ponuda od strane Rože de Flora,zapovednika katalanske vojske, da mu on dovede svoje ratnike te da sa njima ratuje zaračun Vizantije. Ova vojska je bila sastavljena od španskih plemića iz severne Španije i dotog momenta ona je učestvovala u sukobima između aragonske kraljevske kuće iz Španijesa napuljskim Anžujcima. Rat je vođen uglavnom oko Sicilije i katalanska vojska jepomagala sicilijanskom kralju Fridrihu protiv Anžujaca. Iako nije bila posebno brojna, tekoko 6.500 vojnika, ova vojska je bila veoma ubojita, najstrašnija pešadija toga vremena,sastavljena sve od samih veterana, kojima je rat bio smisao života. Kako su Aragonci iAnžujci potpisali mir, to za njih odjednom više nije bilo posla i stoga ova njihovaiznenadna ponuda vizantijskom caru. Ovaj je to jedva dočekao, tako da tokom septembra1303. godine Katalanci stignu u Carigrad na 36 lađa. Car ih isplati odmah za četiri mesecaunapred, a katalanskog vođu Rožera odmah veri za svoju rođaku Mariju Asen, davši mu ineke zvučne vizantijske titule. Većpočetkom 1304. godine Katalanci se nalaze u MalojAziji, gde strašno pobeđuju Turke, koji trpe ogromne gubitke. U izvorima koji opisujuratovanje ove vojske, nigde se ne spominju i Osmanlije što zapravo svedoči o tome da jeOsman u to doba jošuvek mali i neugledni vladar. Njegovo vreme tek treba da dođe.

Međutim, ovi plaćenici se nisu zaustavili samo na ratovanju sa Turcima, većpočnu dapljačkaju i vizantijske teritorije, tako da uskoro napadnu Magneziju. Zbog toga, kao i zbogdrugih surovih ponašanja, Katalanci ubrzo dođu u sukob sa Vizantijcima. Za ovaj sukobveliki deo odgovornosti snose i sami Vizantijci, ali do njega bi svakako došlo, budući da jeRožer izgleda imao plan da osvoji Vizantiju. Njemu nikako nije moglo da promakne tokoliko je Vizantija vojnički nespremna, te sa koliko bi malo truda mogla biti osvojena.Moguće je da su i Vizantijci osetili kakve se ideje motaju Rožeru po glavi, mada nijenemoguće ni da su saznali za tajni sporazum između Rožera i kralja Sicilije gde se ugovaraosvajanje Romanije (Vizantije). Stoga i oni krenu u akciju. Tokom zime 1304/5. godine,tada su Katalanci bili u zimovnicima u Galipolju, prestolonaslednik Mihailo IX pozoveRožera da dođe kod njega. Ovaj sa oko 300 konjanika dođe misleći da će biti govora okoneredovne isplate i drugih problema. Međutim, tu Rožera iznenada napadnu i ubiju ga, aosim tri čoveka strada i cela njegova pratnja. Tu je Mihailo grdno pogrešio, nemajući snageda ide dalje. Umesto da pokrene vojsku i razjuri Katalance, koji su u svojim zimovnicimačekali povratak Rožerov, on nakon ovog zločina ostane pasivan, verovatno misleći da će seKatalanci razići sami. No, tu se prevario, pošto ovo mučko ubistvo u ovima raspali želju za

osvetom.

Uskoro su počeli otvoreni vojni sudari između Vizantijaca i Katalanaca koji svoj vrhunacdoživi u bitki kod Apre u Trakiji. Tu Katalanci razbiju Vizantijce, a sam prestolonaslednikMihailo jedva izvuče živu glavu i ranjen nekako se dočepa Dimotike. Nakon ovoga celaTrakija bude prepuštena Katalancima na milost i nemilost. Oni su tada pojačani i sa novimtrupama koje dovede princ Ferdinand od Majorke (1307.), a pridruži im se i oko 5.000Turaka Seldžuka. Ova šarena gomila pljačkaša i razbojnika je uspela da pune dve godinesasvim neometano sa bilo koje strane pljačka po Trakiji. Sam princ Ferdinand se nije dugozadržao među Katalancima većih napušta, ali u julu 1307. godine pada u rukeVenecijancima koji ga bacaju u tamnicu. Ferdinandov odlazak je bio rezultat ranijih sukobameđu Katalancima, koji su početku bili samo verbalni, da bi u leto 1307. godine nakonodlaska iz Hristopolja, u okolini Galipolja došlo do oružanog razračunavanja među njima.Tu je izginulo dosta njih, a među njima i neke istaknute ličnosti. To je bilo dovoljno da seprincu Ferdinandu sve zgadi i da ih on napusti.

Katalanci nemajući po Trakiji više šta opljačkati krenu preko Rodopa i krajem 1307.godine dođu na Kasandriju gde su nastavili da pljačkaju. U ovim svojim pohodima zalaze uSvetu Goru, tako da napadnu i na Hilandar, no u napadu ne uspeju. "Velika množina njihpočeše jedni seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo od njih pozadirazbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Jer strele padahu kao kaplje dažda, puštanerukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujući senapred" (Danilov učenik). Nakon izvesnog vremena napadači videvši da ne mogu slomitiotpor branitelja, povuku se. "A kada ovi zlolukavi videše da ne mogu ući unutra u grad,usedoše na svoje konje i otidoše raspaljivani velikim gnevom i jarošću, preteći ovomblaženom, daće, opet vrativši se, uništiti ga" (Danilov učenik). U to vreme u manastiru sekao starešina (iguman) nalazio Danilo. On je došao u Hilandar nešto pre ovog napada,odnosno 1305. ili 1306. (možda 1307?), a izabran je za igumana na pomalo čudan način.Običaj je bio da se iguman manastira bira od strane sveštene braće Hilandara i to je biouvek jedan od monaha iz Hilandara. Međutim, kod Danila to nije bio slučaj, pošto je on bioimenovan od strane Milutina i sabora u Skoplju. Zašto je to tako bilo ostaje tajna. On je biou suštini Milutinov čovek od poverenja, tako da je nakon smrti arhiepiskopa Save III (26.jul 1316.) ovaj pokušao da Danila naturi za arhiepiskopa. No, to tada nije uspelo zbog togašto se većina vlastele tome suprotstavila, a za arhiepiskopa je izabran Nikodim. Ipak,Milutin je uspeo da Danila postavi za episkopa Huma, da bi konačno 1324. godine Danilobio izabran za arhiepiskopa. Na tom mestu je ostao do smrti (1337.). Ono po čemu je onipak ostao najpoznatiji jesu žitija koja je napisao (Uroša, Dragutina, Jelene, Milutina,Arsenija, Jevstatija I). Iako za svoj uspon Danilo duguje mnogo Milutinu, ipak StefanDečanski je bio taj koji ga je najviše uzdigao i za čije vladavine Danilo postiže svojenajveće uspehe. Danas je on poznatiji pod imenom Danilo Pećki, dok je kao arhiepiskopnosio ime Danilo II.

Ovo su bili prvi napadi na Hilandar i bilo je jasno da će ih biti još. Toga je bio svestan iDanilo i stoga on odluči da iz manastira izvuče sve dragocenosti i da ih skloni na sigurnomesto. "A sam uzevši sve nasledstvo toga mesta, tj. potrebe crkvene, i skupivši sve ostalo, iustavši sa nekima od svoje dece, i evo noseći prođe nepovređen pukove nečastivih

inoplemenika" (Danilov učenik). Danilo je otišao u Skoplje, gde je boravio Milutin i osvemu ga obavestio. Kada je to obavio, Danilo se vrati u Hilandar. Opis njegovog povratkau manastir je veoma upečatljiv i svedoči o tome koliko je Sveta Gora bila preplavljenaKatalancima. Danilo se jedva probio i, sudeći po biografu, nekoliko puta umalo nijezarobljen od napadača. U manastiru je Danilo zatekao tešku situaciju jer su branioci, nemogavši više trpeti opsadu, hteli da se predaju. "A hteli su ga predati u ruke poganika danije prepodobni tako brzo došao, Jer i oni su bili u nevolji, jer behu dugo zatvoreni najednom mestu, ginući od gladi i žeđi" (Danilov učenik).

Danilo je od Milutina dobio dosta zlata, tako da je sa njim uspeo da nabavi hranu zamanastir, ali i da unajmi najamnike koji su trebali da odbrane manastir. "Opet davši drugomnogo zlato i iz mesta van Svete Gore skupi veliku množinu izabranih ljudi, i njih uvede ksebi u manastir sa njihovim oružjem, da se bore sa onom triput prokletom jeresi" (Danilovučenik). Kada su čuli da se u Hilandaru nalaze najamnici, Katalanci odustanu od daljnjeopsade i povuku se. Jednu njihovu grupu u povlačenju napadnu Danilovi najamnici i isekuih sve, a od vođe zarobe lep mačkoji kasnije Danilo pokloni Milutinu. Kasnije je bilo jošnapada na Hilandar (1308. i 1309.), međutim do kraja su se svi pokazali kao neuspešni.Manastir svetog Pantelejmona nije bio iste sreće kao Hilandar, tako da je u jednom odnaleta Katalanaca bio spaljen.

Katalanska vojska je napadala i na Solun, međutim ni tu im ne pođe za rukom da osvojeutvrđeni grad (1308.). Sada više ni oni nisu bili toliko jaki kao do tada. Tu je došlo i doraspada ove šarene vojske, no o tome kasnije.

Dok su tek počinjali sukobi sa Katalancima, Vizantijci su odjednom dobili jošjednogprotivnika u Bugarskoj. Nakon pada kana Nogaja (1299.) pojavljuje se u Bugarskoj kaonovi vladar sin Terterija I, koji se zvao Teodor Svetislav (1300-1322.). Njegova aktivna inasrtljiva politika doživi uspeh kada mu 1307. godine Vizantijci priznaju osvajanja svojihteritorija (gradovi i luke na Crnom moru, između ostalih Anhijal, Mesemvrija). Moguće jeda je i sam Milutin pomagao ova osvajanja, pošto je sa ovim vladarom (brat njegove bivšežene Ane) bio u dobrim odnosima.

Da nevolja bude za Vizantiju jošveća, pobrinuo se i Karlo Valoa (brat Francuskog kraljaFilipa IV Lepog), koji je 1301. godine za ženu dobio Katarinu Kurtene, koja je bila latinskacarica. Iako je ona to bila samo titularno, to je bilo sasvim dovoljno za njenog muža dapočne da oživljava planove za osvajanje carigradske krune i ponovno formiranje latinskogcarstva. Tokom 1306. godine on za saveznika pridobija Veneciju, a sam papa Kliment Vbaci anatemu na vizantijskog cara (1307.). Sada je odjednom u te političke igre uleteo ikralj Milutin. On je jošod 1306. godine imao savez sa Filipom Tarentskim "despotRomanije i gospodar kraljevine Arbanije", koji je bio nosilac svih anžujskih zahteva naIstoku i koji je imao dosta aktivnosti u pokušaju da dođe do obnavljanja latinskog carstva.U dogovaranju oko uslova sklapanja ovog saveza Milutin i Filip su se i lično sastali. Kadase kasnije pojavio i Karlo Valoa, bilo je sasvim za očekivati da Milutin i sa ovim sklopisavez. Tokom 1308. godine do sklapanja ovog saveza je i došlo u mestu Melenima.

Obaveze koje je Milutin preuzeo ovim savezom izazivaju dosta pitanja i nedoumica.

Najpre se Milutin obavezao da će sa vojskom pomoći Karlu Valoa u njegovim napadima naVizantiju, te da neće davati utočište njegovim neprijateljima. Isto tako, Milutin se moraoobavezati da neće napadati Filipa Tarentskog. Zauzvrat, Karlo "priznaje" sva dosadašnjaMilutinova osvajanja vizantijskih teritorija, kao što mu obećava i vojnu pomoćukoliko biga neko sa strane napao. Međutim, postoji i nekoliko Milutinovih obaveza iz ugovora kojepomalo zbunjuju. Najpre, Milutin se obavezuje da će preći u katoličku veru, a kada onpređe u katoličanstvo tadaće doći i do udaje njegove ćerke Carice (Zorica) za sina Karla odValoa, koji se takođe zvao Karlo. Kasnije je došlo do nekih zatezanja oko udaje Milutinovećerke (možda zato što je ona bila izgleda većdva puta udavana) pa je ova odredbaizmenjena tako što se Carica mogla udati za bilo koga izuzev za vizantijskog cara ili nekognjegovog rođaka. Ovim ugovorom Milutin je bio u odnosu na Karla od Valoa u dostapodređenom položaju i sam ugovor od njega traži dosta poteza za koje se ne zna kakvu bireakciju izazvali u Srbiji.

Na prvom mestu je svakako bila Milutinova obaveza da pređe u katoličanstvo. PapaKliment V je izgleda poverovao u ovakvu mogućnost, tako da je tokom 1308. godine izdaoi nekoliko povelja koje se odnose na Srbiju, a poslao je i legate koji su trebali da izvršeMilutinovo prekrštavanje i da mu predaju papsku zastavu. Milutin lepo dočeka papskelegate, ali ipak do kraja ne promeni veru izgovarajući se da bi on to rado učinio međutimstrah ga je od matere i od brata Dragutina. Iako nije promenio veru i time ispunio jednuobavezu iz ugovora sa Karlom od Valoa, Milutin odluči da izvuče bar neke koristi. U tovreme Katalanska vojska se nalazila pod Solunom, pokušavajući da ga zauzme, no to jojnikako nije polazilo za rukom. Izgleda da je tada Milutin uzeo u najam neke od ratnika kojisu stajali pod Solunom. Radilo se o 1000 konjanika i 500 pešaka kojima je komandovaopohrišćanjeni Turčin po imenu Melekil, a sastojali su se isključivo od Turaka. Sa njima (ilibez njih?) on je napao solunsku oblast, no tu on nije imao uspeha, tako da je ubrzo odustaood takvih pokušaja.

Zapravo, većod 1309. godine Milutin postepeno počinje da se hladi od savezništva saKarlom od Valoa, a razlog je bio u tome što je i položaj ovoga naglo oslabio. Najpre jepapa napustio Rim i otišao u Avinjon (1309.), a iste te godine bacio je prokletstvo naVeneciju. Time je lišio Karla od Valoa jakog saveznika. S druge strane i sam Karlo seodjednom počeo baviti sa drugim kombinacijama. Tako je spletkario oko toga da se dočepanemačke carske krune koja je nakon smrti kralja Albrehta (1308.) ostala nepopunjena. Istotako, on je počeo da spletkari i po Francuskoj, pa su planovi sa osvajanjem Vizantije pali udrugi plan. Do kraja se pokazalo da su ovi njegovi planovi bili suviše ambiciozni i suvišeskupi da bi ih on mogao sprovesti. S druge strane, kada je umrla carica Katarina (1308.),njegova žena, izgubio je Karlo i pravnu osnovu za svoje planove. Titula latinske cariceprešla je na njenu ćerku Katarinu Valoa koja je bila udata za Filipa Tarentskog (1313.). Dasu svi planovi oko uspostavljanja latinske carevine propali, videlo se jasno onda kada je1310. godine Venecija sklopila sa Vizantijom primirje na 12 godina.

Time je završena i ova epizoda iz Milutinove vladavine. Njegov ugovor sa Karlom odValoa se pokazao beskorisnim i niti jedan od njih nije imao prilike da izvrši bilo kojunjegovu odredbu. Danas se postavlja pitanje koliko je Milutin zaista bio iskren kada jeulazio u ovaj savez i kada je davao obećanja da će preći u katoličku veru. Kako bi on to

sproveo u Srbiji veliko je pitanje. Teško da bi tu promenu vere prihvatila vlastela, crkva jošmanje, a o narodu i da se ne govori. Stoga o tom pitanju i ne treba ulaziti u veliku diskusiju.Mnogo je interesantnije pitanje šta je bio zapravo razlog ulaska Milutinovog u savez saKarlom od Valoa. Gledajući ugovor između njih dvojice vidi se da je Milutin uzeo mnogeobaveze, a ne vidi se šta zapravo dobija. Karlo od Valoa je priznavao Milutinu teritorijekoje je ovaj većdržao (izuzev Proseka, Prilepa i Strumice koje je držala Vizantija) i koje jeranijih godina ranije osvojio od Vizantije. U suštini, to priznanje nije Milutinu togamomenta ništa značilo, ono bi imalo efekta tek kad se Karlo dočepa vizantijskog prestola.Prema tome, Karla nije ništa koštalo da daje takva obećanja, ali zauzvrat je tražio odMilutina i te kako opipljive usluge. Najpre pokatoličavanje Srbije, a onda i vojnu pomoć.

Verovatni razlog ovog Milutinovog ulaska u savez sa Karlom bio je njegov brat Dragutin.Jošod 1301. godine (ili čak ranije) trajao je sukob dva brata oko famozne odredbe njihovogugovora u Deževu, po kojem je Milutin trebao da vrati kraljevski presto Dragutinovomsinu.

Većje do sada opisano kako je tekla borba za ugarsku kraljevsku krunu, te Dragutinovoučešće u svemu tome. Karlo Robert je bio krunisan 1300. godine u Zagrebu, ali većinaugarskog plemstva to nije priznavala, tako da je Robert morao da izdrži borbu sa nekolikokandidata. Najpre je to bio Vladislav, sin češkog kralja koji je na kraju odustao (1304.), paonda Oton Bavarski koji takođe odustaje 1308. godine. Dragutin je imao do tog momentauglavnom rezervisane stavove, ali nakon odlaska Otona Bavarskog odjednom i on isturazahteve za ugarskom krunu, a u ime svoga sina Vladislava. Doduše, on nije bio taj koji jesve to organizovao, većje to bila stranka ugarskih plemića koju je predvodio LadislavApor. Ta stranka ugovori sa Dragutinom da se njegov sin Vladislav oženi sa ćerkomErdeljskog vojvode Ladislava Apora (isti onaj koji je hteo svoju ćerku da oženi za OtonaBavarskog, ali se predomislio i ovoga bacio u tamnicu), te da uz pomoćovoga vojvodesruše Roberta. U to vreme kod Ladislava Apora nalazila se i kraljevska kruna, plašt i mač,koje je jošranije oteo od Otona Bavarskog. Ovaj plemićje rešio da po svaku cenu svojojćerci obezbedi da postane ugarska kraljica. Baštada počne Dragutin da nemilosrdnoprogoni sve Anžujske privrženike, a cela ova borba je praćena bezbrojnim izdajstvima,prevrtljivostima i prolila je mnogo krvi.

Bašu to vreme i Milutin je sklapao svoj savez sa Karlom od Valoa (1308.) i ovaj njegovpotez bi se mogao povezati sa Dragutinovim pokušajima da za sina zadobije ugarskukrunu. Verovatno da se Milutin tada i uplašio, budući da je njegov rat sa Dragutinom bio upunom jeku (počeo 1301 godine), a kada bi se Dragutinov sin dočepao ugarske krune tadabi i Milutinov položaj u Srbiji postao neizdržljiv. Stoga je nužno trebalo naći jakogsaveznika, a ko bi mogao biti povoljniji od Karla od Valoa koji je bio iz iste kuće(Anžuvijci) iz koje je bio i ugarski kralj Karlo Robert na kojeg je Dragutin nasrnuo.Milutinu je ovo savezništvo trebalo po svaku cenu i možda bi se time mogli objasniti onisilni ustupci koje je on obećao dati, a do kraja niti jedan jedini nije ostvario. Situacija se uUgarskoj veoma brzo razbistrila, Karlo Robert je bio u toku leta 1309. godine u Budimuponovo krunisan, ali jošuvek ne krunom svetog Stefana, koju je Erdeljski vojvodaLadislav Apor odbijao da vrati. On je uporno odbijao da prihvati novog kralja, no na toipak pristaje 1310. godine, kada je i vratio krunu svetog Stefana. Tada je Karlo Robert po

treći put krunisan, ovoga puta konačno. Time je i borba za ugarski presto konačnozavršena. To je veći vreme kada se Milutin polako udaljava od Karla od Valoa i ponovopribližava Vizantiji. U suštini, on nikada nije ni prekidao svoje dobre odnose saVizantijom, a savez sa Karlom je izgleda bio tek prividan i trebao je da posluži samo zaosiguranje od Dragutinovog uspeha u Ugarskoj. U tom svetlu treba gledati i to što jeMilutin unajmio Turke najamnike (njih 1500), oni njemu nisu bili potrebni u borbi saVizantijom većza sukob sa Dragutinom koji je u to doba većuveliko trajao (1301-1312.).Uostalom, plaćenička vojska se i inače najviše koristi za raščišćavanje unutrašnjihrazmirica, a za to je svakako najbolji primer bašVizantija. Ovakva vojska je uvek dobroizvežbana i poslušna onome ko je unajmi, ali isto tako može da predstavlja i veliki problemukoliko ne bude dobro plaćena. Sama Katalanska vojska je za to bila najbolji primer. Doksu Vizantinci plaćali, oni su revno uništavali Turke po Maloj Aziji, ali kada su platepresušile oni su udarili na Vizantiju.

Zaista, kako drugačije objasniti Milutinova obećanja da će Srbiju prevesti u katoličkitabor? Teško je poverovati da bi to učinio on koji je bio među srpskim kraljevimaverovatno najizdašniji kada je trebalo pomagati crkvu "Stare (crkve) obnovi i ukrepi, davšinebrojeno zlato i srebro..." (Danilo Drugi). Njemu se pripisuje da je podigao četrdesetcrkava i mada je to verovatno preterivanje, ipak spisak njegovih graditeljskih poduhvata jeimpresivan: manastiri u Solunu (crkva svetog Nikole), Carigradu (manastir JovanaPreteče), Jerusalimu (crkva Arhangela Mihajla) i nova crkva u Hilandaru (kao i veći deotrpezarije, konaci za goste i monahe, utvrđenje i pirg u Hrusiji) su svakako najveći.Obnovio je Žiču, podignuta je crkva Bogorodice Ljeviške, Gračanica, BogorodicaTrojeručica, sve sama episkopska sedišta.

Interesantna su i opravdanja koja je Milutin izneo papskim legatima onda kada su oni došlida ga prekrste. Tada je on otezao sa izvršenjem ovog čina, a kao opravdanje navodio je toda bi mu se majka, kraljica Jelena, i brat Dragutin takvom njegovom činu protivili. Ništapogrešnije od toga. Dragutin je u to doba bio katolik, Jelena takođe i zaista nije jasno šta bioni mogli imati protiv Milutinovog prelaska u katoličanstvo. S druge strane, treba imati uvidu da je baškraljica Jelena, kao Anžuvijka i bliska rođaka Karla od Valoa, imala baštuodlučujuću posredničku ulogu između Karla i Milutina. Bilo kako bilo, Milutinovaopravdanja su bila više nego providna i to je razlog zbog kojeg papa nije više insistirao naprekrštavanju.

Onoga momenta kada je Karlo Robert izabran konačno za ugarskog kralja, a Karlo odValoa odustao od namere da obnavlja latinsko carstvo, odnos snaga Milutina i Dragutinanije bio više isti. Sada je Milutin bio mnogo jači od svoga brata koji se ljuto zameriougarskom kralju Robertu, od kojeg je mogao očekivati samo probleme. Sam Milutin jeimao podršku Vizantije, a imao je i turske najamnike. Katalanska vojska iz koje su i došli iovi najamnici jednostavno se raspala nakon neuspele opsade Soluna (1308.). Ova se vojskaraspala na dva dela i to jedan koji je bio sastavljen od Katalanaca i drugi koji se sastojao odTuraka. Grupa koja se sastojala od Turaka razdelila se na jošdve grupe, jedna grupa, podMelekilom, kao što je rečeno, došla je kod Milutina (1309.). "Ovaj blaženi kralj StefanUroš, kao car vaistinu primajući careve sviju, dozva jedan deo od tih bezbožnihPersijanaca u Bogom darovanu svoju državu, na pohvalu i čast i na zavist svome

vladičastvu od okolnih careva" (Danilo Drugi). Nije njih Milutin uzeo radi toga da koddrugih vladara izazove zavist većisključivo zato da bi ih mogao suprotstaviti svome bratuDragutinu. Ovi inoverci su bili idealni vojni materijal za građanski rat koji je u Srbiji trajaovećduže vreme. Iako su mu jedno vreme dobro služili, ovi Turci-najamnici umalo mukasnije nisu došli glave.

Za to vreme druga grupa je, pod Halilom, ne mogavši da prodre do Male Azije ostala uTrakiji, zauzevši nekoliko obalskih gradova. Oni su kasnije Vizantiji postali tolika napastda je Milutin morao vizantijskom caru da šalje vojnu pomoć.

Najveća grupacija, koja se sastojala iz Katalanaca, najpre je otišla u Tesaliju gde jepljačkala sve do proleća 1310. godine. Tada su stupili u službu atinskog vojvode Valtera odBrijena. Zahvaljujući njima, vojvoda Valter je značajno proširio teritoriju Atinskogvojvodstva. Ova saradnja se loše završila po Francuze, budući da su ih Katalanci u martu1311. godine strašno porazili kod Kefisa i zauzeli Atinsko vojvodstvo. U ovoj bitkiFrancuzi su suprotstavili Katalancima skoro 15.000 svojih vojnika, dok je Katalanaca biloznatno manje. Ipak, pobeda je na kraju Francuzima izmakla. "A Fruzi livadijski zaratiše snjima, ali im ne mogoše odoleti" (Danilov učenik). Katalanci su pustili da teško opremljeniFrancuzi zađu u baruštine i kada su se tu zaglavili, pobili su ih skoro sve strelama. Njihovavladavina nad Atinskim vojvodstvom se kasnije otegla na dugih 75 godina.

Sa ovim je zapravo bila okončana cela drama i sav metežkoji se događao na terenuVizantije zahvaljujući pomalo neopreznom dovođenju Katalanaca. Ova vojska je pokazalamnogo vojničkih kvaliteta, ali isto tako i veliku nepouzdanost. Bilo je pravo čudo šta možeda uradi jedna veoma mala skupina od jedva 6.000 vojnika, pred njima je drhtalo nekolikodržava, a nekoliko vladara im se udvaralo pokušavajući da zadobije njihovu pomoć. Samimtime i planovi Karla od Valoa, koji su bili toliko tesno vezani za Katalance, odjednom su seraspali. Međutim, drama sa ostacima katalanskih četa jošnije bila završena. Većje rečenoda su ostale dve grupe turskih najamnika od kojih je jedna stupila u Milutinovu službu dokje druga grupa ostala u Trakiji.

Ona grupa Turaka koja je služila Milutina bila je pod vođstvom nekog Melekila koji je u tovreme bio većprešao u hrišćansku veru. Oni su korišteni uglavnom za sukobe koje jeMilutin imao sa Dragutinom, međutim, nisu uživali nikakvo poverenje u Srbiji. Njihov brojnije bio suviše veliki i smatra se da ih je bilo sve ukupno oko 1500 (konjanika 1000, apešaka oko 500), no zbog svoje vojne sposobnosti bili su veoma opasni. Stoga ih jeMilutin, nakon završenih vojnih akcija, razoružao, oduzeo konje i naselio po napuštenojzemlji gde su oni živeli kao obični ljudi. "Određeno je bilo da on i njegovi ljudi ubudućevode privatan život osim kada rat nametne potrebu da jedan broj koji kralj odredi ponovouzme oružje i vojuje s vojskom Tribala" (Nićifor Grigora). Zbog takvog njihovognaseljavanja imao je Milutin jedno vreme i nekih natezanja sa Vizantijom jer ih je pokušaonaseliti na teritoriji koju su Vizantijci smatrali svojom (1310.). "A kada je arhont Tribalaprekršio ugovore sa Romejima, i zbog toga je nastojao da nastani podređene mu Turkeunaokolo, a naši nikako to nisu dozvoljavali jer je nastojao da ih nastani na našoj zemlji,moralo je doći do oružanog sukoba i, sudarivši se međusobno, borili su se u njihovimgranicama. A pošto je rat postajao žestok, kako su varvari koristili protiv nas prejake

operacione baze, a uz to su bili naviknuti na tom krševitom mestu i nikako nepopustljivi ubojnom moralu, a kako smo mi većstali na mestu i u nedoumici smo bili o svemu, Handrinje tako opkolio njihove baze, i to sa jedne strane strateškim lukavstvima, a s drugesrčanošću u borbenoj veštini i smelošću i time što je sam trčao gore – dole i podsticao, išto je sam delima i rečima kao da je sve nadahnuo, i do tog stepena dostigao vrline iuspehe, te im je oduzeo ne samo nadu u pobedu nego gotovo i nadu u njihov život, neizgubivši nikog od svojih, a uništivši većinu neprijatelja, a ostale pretvorivši u ranjenike ibegunce" (Teodul Magistar).

Ovi najamnici su imali odlučujuću ulogu u završnim sukobima koje je Milutin imao saDragutinom (verovatno 1312. godine). No, nakon završetka ovih borbi oni nisu imalinameru da se posvete mirnom životu. Stoga dignu pobunu. "I kada su oni došli u srpskuzemlju, i videvši slavu i veličastvo i bogatstvo dano ovom blaženom od Boga, ispunivši sezavišću i prevarom, počeše misliti na svečasnu njegovu glavu." (Danilo Drugi). Veoma jelako moguće da su na ove Milutinove Turke veoma uticale pobede koje je imala drugagrupa Turaka (vodio ih je Halil). Ova grupa je skoro nesmetano pljačkala po Trakiji injihov je primer zarazno delovao. "A oni bezbožni kao zaboravivši se i izgubivši svoj um,proučavajući seštetnim protiv njegove svečasne glave, i napadahu kao psi na onoga koji ihhrani" (Danilo Drugi). Iako nisi bili brojni, ovi najamnici su mogli da naprave haos poSrbiji, no zahvaljujući veoma brzoj i nadasve energičnoj Milutinovoj akciji, pobuna jeugušena. "A oni se napuniše do konca svojom pogibli, sa oštrim svojim oružjem, na koje sei uzdahu, navalivši sa konjima na blaženoga ovoga, izriše jamu svojoj pogibli..". (DaniloDrugi). Milutinova uloga u ovoj akciji gušenja pobune je bila izuzetno velika i biograf nepropušta da to posebno naglasi: "nije njihove napadaje računao ni u što, no svagda bolećiza svoje otačastvo, nije pazio ni na svoje telo od njihova napadaja tvrdim gradom ilimestom, no kao neboparni orao posred njih prolazeći, javljaše se jasno" (Danilo Drugi).Mora da se Milutin žestoko uplašio od mogućih posledica ove pobune, a što se može jasnovideti i iz onih opisa gde biograf opisuje sa kakvom se žestinom on obračunao sapobunjenicima "Jedne predade smrti, a druge osudi na zatočenje, a ostale, i to ne malopredade u ropstvo srpskoj zemlji" (Danilo Drugi).

28. Nezadovoljstva u Srbiji

Za to vreme Vizantijci su mučili muku sa drugom grupom turskih najamnika koji supredstavljali pravu napast. U suštini, sami su Vizantijci bili ti koji su napravili celu zbrku.Vođa ove grupe najamnika, Halil, svojevremeno je napravio dogovor sa samim carem daim se omogući prolazak do Trakije, da bi se nakon toga oni prebacili za Malu Aziju. Oko3.000 Turaka, sve samih konjanika, dođe u Helespont u nameri da se prebace za MaluAziju. No, Vizantijci ih propuste do Trakije, ali im spreče odlazak za Malu Aziju. Razlogza tako nešto je bio i više nego banalan. Naime, ovu grupu Turaka pratio je jak vojni odredVizantijaca, a kako su Turci vukli gomile plena koje su opljačkali za proteklih nekolikogodina, to ovoj pratnji padne na pamet da taj plen otmu. No, iznenadni napad im ne uspe iTurci se prebace u jednu od okolnih tvrđava. Iz osvete dovedu jošpojačanja iz Male Azijete ostanu u Trakiji i nastave sa pljačkom "I tu odmetnuvši se, počeše vojevati protiv carapleneći države njegove " (Danilov učenik). Kasniji pokušaji vizantijskog cara da slomiTurke bili su uglavnom neuspešni. Da su Turci bili veoma jaki i da su Vizantijci imali

ozbiljne pripreme svedoči i navod Teodula Magistara: "dočekali su nas s obe strane Sist iAbid; ovi ranije behu gradovi, a sada ovaj poslednji liči na senku izmučenog, dok su Sistponovo naselili Romeji. Ovde je logor postavio premoćni car sa mnogobrojnom vojskom itrijerima, da bi s njima kaznio varvare koji su odavno iz Azije doplovili u našu stranu iopljačkali bogate gradove Miza, a sada se nalaze u Egos Potami, i njima sprečio prelazdrugih, koji imaju svoj logor na suprotnoj obali. Njemu (caru) koji sve nadmaši učovekoljublju, a nije manje iskusan i snažnu oružju, predstoji pobeda". Međutim ova sjajnavojska je na kraju doživela poraz od Halilovih turaka i stoga se vizantijski car moraoobratiti srpskom kralju za pomoć.

Sada se desila pomalo kontradiktorna situacija. Niti su Turci imali dovoljno snage da sebisilom prokrče put za Malu Aziju, niti su opet Vizantijci mogli da ih savladaju. Bašu tovreme i Milutin je ugušio pobunu onih Turaka koji su bili pod njegovom službom, a o ovojnjegovoj pobedi dočuje i vizantijski car. "A čuvši samodržavni car Velike RomanijeAndronik Paleolog ovo veliko i slavno čudo i pomoćBožju ovom blaženom, kojom mupomože Vladika Hristos protiv ovih poganih, začudivši se i proslavi Boga, (Danilo Drugi).Milutinov uspeh je ostavio utisak na cara, a kako su oni bili ponovo u dobrim odnosima, onodluči da ovoga zamoli za vojnu pomoćne bi li nekako suzbili Turke. "I ne male molbe imoljenja posla ka ovom velikom i krepkom kralju Stefanu Urošu govoreći:Ljubazni sinedržavnoga mi carstva, čuo sam veliku pomoćod Vladike Hrista tvome previsokomkraljevstvu protiv poganika i svih jezičnika. No i opet osnaži visočastvo ti i Bogomdarovanu ti državu protiv preostalog dela ovih poganika i osveti Hrišćanstvo od nasiljaovih poganika" (Danilo Drugi).

Milutin se odazvao ovoj carevoj molbi i poslao svoju vojsku (tokom 1312.), oko 2.000ljudi, koji su učestvovali u uništavanju Halilovih Turaka. "A blagočastivi i hristoljubivikralj Urošpomože mu, poslavši svoje velikaše sa mnogom silom izabranih vojnika, i uništiih, kao što je znano" (Danilov učenik). Iako je Milutin na neki način poslužio kao sredstvou rukama vizantijskog cara, ipak je to bila velika potvrda njegovog tadašnjeg, kako vojnog,tako i političkog značaja. U Srbiji se smatralo da je ovim svojim pohodom srpska vojskaskoro spasila Vizantiju od propasti. "I tamo sprovedoše svoju volju protiv onih poganika,tako da se ni duša nije izbavila na slobodu, i gradove njihove do osnova iskoreniše, anepravedno njihovo mnogo bogatstvo sebi razgrabiše, tako da su se divili i prekomorskicarevi i kraljevi zbog pomoći i slave Božje ovom blaženome,..." (Danilo Drugi). SamiVizantijci su opet srpsku pomoćsmatrali samo skromnim doprinosom velikoj pobedinjihove (vizantijske) vojske. Tako sam car Andronik hvali srpsku vojsku da je hrabra imoćna kao i vizantijska, te da se bori snažno i sa oduševljenjem.

Šta je bio razlog Milutinove pomoći teško je odgovoriti, kao što je isto tako teško reći šta jebila njegova korist iz ove vojne akcije. Ovakve akcije, gde srpska vojska u suštini služi kaonečija pomoćna vojska, nikada nisu bile u Srbiji naročito popularne. To se veoma jasnovidi iz navoda Danila Drugog: "svoje srodstvo i telesnu stražu naučivši slatkim svojimrečima, i tamo ih posla,..". Po svemu sudeći, Milutin je u ovu akciju poslao najamnike kojeje držao u svojoj službi, a ne državnu vojsku u kojoj je služila domaća vlastela. To se vidibašiz navoda biografa "svoje srodstvo i telesnu stražu". Verovatno da je i on osetio dapostoji snažno neraspoloženje kod vlastele zbog ove njegove tesne saradnje sa Vizantijom.

U to vreme Milutin je imao i te kako snažnu opoziciju protiv njegovog ponovnog okretanjaVizantiji, što nikako nije odgovaralo srpskoj vlasteli, koja je do tog momenta sa Vizantijomsamo ratovala. Sada odjednom ta ista vlastela koja je plenila po Vizantiji mora svojomkrvlju da štiti njene granice. To bi bilo zaista suviše i Milutin se verovatno nije usudio dasakupi državnu vojsku sastavljenu od vlastele i da je pruži caru Androniku naraspolaganje.

Moguće da je bašu vreme dok je Milutinova plaćenička vojska boravila u Vizantiji,Dragutin učinio poslednji pokušaj da se dočepa Srbije. To je samo spekulacija, koja seoslanja na jedan ne bašjasan navod kod Danilovog učenika. Naime u biografijiarhiepiskopa Danila Drugog on navodi: "Posle nekoga vremena dogodi se velika skrbblagočastivomu kralju Urošu, jer se beše podigao njegov brat blagočastiv Stefan, kralj odsremske zemlje, sa mnogom silom, hoteći da uzme njegov presto i da ga dade sinu svojemuUrošicu. I beše mu velika nevolja. Jer sva njegova vlastela odmetnuše se, i ne imađašenijednoga na koga bi se pouzdao,.." (Danilov učenik).

Ovaj navod je veoma tajanstven i ne navodi se više ni u jednom izvoru. Ne vidi se pravirazlog zbog čega je odjednom sva vlastela ostavila Milutina, pa je moguća pretpostavka dase to desilo bašu vreme dok je srpska vojska boravila u Vizantiji pomažući caru da slomiTurke. Dragutin je možda iskoristio priliku dok Milutin nije imao plaćeničke vojske, kojuje poslao vizantijskom caru, a da je vlastela, koja je odbila da učestvuje u vojnom pohoduza račun vizantijskog cara, jednostavno svoje nezadovoljstvo iskazala time što je prešla naDragutinovu stranu. Samo se time može objasniti takva iznenadna Dragutinova nadmoćiMilutinova nemoć.

Izgledalo je da je Milutin izgubljen, no tada se on obrati za pomoćSrpskoj pravoslavnojcrkvi, odnosno njenom arhiepiskopu Danilu. "Mnoge reči slatkim pismima šiljaše mu nejedanput ili dvaput, no mnogo puta, kako bi ga mogao dovesti k sebi" (Danilov učenik).Očigledno da ni to Milutinu nije lako pošlo za rukom, budući da se pismima nekoliko putaobraćao Danilu (kasniji arhiepiskop) dok se ovaj konačno nije odazvao pozivu. Tada mu jeMilutin poverio zadatak da ovaj donese blago iz manastira Banjska koje je izgleda Milutintu čuvao bašza takve prilike. Uz pomoćtog blaga on najmi plaćenike (Turke i Tatareuglavnom) i uguši pobunu. "A sam ustavši pođe protiv brata svoga na rat i protiv svojevolje, jer se svi njegovi velikaši behu odmetnuli. Ali Bog, koji čini jedini milost u tisućama,darova i tomu blagočastivomu nenadanu pomoć. Jer te godine njegove skrbi mnoge vojskenaroda tatarskoga i turskoga i jaškoga došavši predadoše mu se. I sa njima pošavši odbinasilje onih koji su borbu vodili sa njime, sve dobro svršivši Božjom pomoću" (Danilovučenik). Ti događaji su se odvijali verovatno krajem 1311. godine ili na samom početku1312. godine.

U suštini, ako su ovi navodi tačni (i pod uslovom da je data pretpostavka tačna), radilo se ojasno izraženom nezadovoljstvu vlastele Milutinovom provizantijskom politikom. Ovonezadovoljstvo je počelo onoga momenta kada se on oženio vizantijskom princezomSimonidom i imalo svoj vrhunac u ovoj pobuni. Tom Milutinovom venčanju je snažanotpor pružila i crkva i možda je bašto razlog zbog čega je Milutin nekoliko puta upućivaopoziv Danilu "ne jedanput ili dvaput, no mnogo puta...". Kako biograf navodi, Danilo je

oklevao jer s jedne strane nikako nije mogao da se složi sa dotadašnjim Milutinovimpostupcima, no s druge strane Dragutin kao alternativa bio je za Srpsku pravoslavnu crkvumnogo opasniji, budući da je u to vreme on bio većuveliko prekršten u katolika. Isto tako,crkva nikako nije mogla a da ne uzme u obzir sve one silne poklone koje joj je Milutin zaprotekle godine učinio. U izboru između njih dvojice, crkva je svakako imala mnogo višerazloga da bude naklonjena Milutinu.

Ako je ova pretpostavka tačna, to je u svakom slučaju bio verovatno i poslednji Dragutinovpokušaj. Nakon ovoga i on je uvideo da nema nikakvih šansi da za svoje naslednike osvojiSrbiju. Tada je po svemu sudeći došlo i do konačnog pomirenja Milutina i Dragutina.Kako, ne zna se tačno. U ovom pomirenju ulogu posrednika odigrala je Srpska pravoslavnacrkva. O tome događaju postoji dosta nejasna beleška hilandarskog patrijarha Nikodima (naJerusalimskom tipiku). "Bi, naime, neka raspra velika po kušanju staroga zlotvora i razdorbi među gospodinom previsokim kraljem Urošem i među bratom mu kraljem Stefanom, a jasam tada bio iguman časnog manastira svete Bogorodice Hilandara, koji je u SvetojGori,...". Hilandarski patrijarh Nikodim je u povodu toga otputovao u Carigrad kod caraAndronika II i patrijarha Nikona, gde ih je molio da posreduju za mir među braćom ili ih jesamo obavestio o postignutom miru. "Pa videvši i poklonivši se neizrečenim dobrima kojasu tamo i ustav trudoljubazni tih muževa koji drže tipik po običaju svetog gradaJerusalima, prema Ustavu svetoga Save Pustinježitelja, primih pak duhovnu utehu ismirenje i jedinstvo, prema kojem treba da se objedine po rečima bogooca (Davida) obabrata i sva srpska zemlja" (Nikodimova beleška). Očigledno je bilo da su obojica (i Milutini Dragutin) shvatili sav besmisao daljnjeg ratovanja, te da su odlučili da se izmire. Da jeovo bila obostrana inicijativa vidi se iz toga što je Nikodim putovao po nalogu oba brata idržavnog sabora. "Pa izvoljenjem oba brata i sabora srpske zemlje poslan bih u novi Rim,u carski grad, tada carstvu pravovernoga cara kir Andronika Duke Anđela KomnenaPaleologa i sina njegovog cara kir Mihaila i unuka njegovog cara kir Andronika, dok jevaseljenskim prestolom upravljao u Carigradu kir Nifon, a tu je bio tada i patrijarhsvetoga grada Jerusalima kir Atanasije i antiohijski patrijarh" (Nikodimova beleška). Štaje u ovom miru bilo ugovoreno ne zna se tačno. Jedino što je pouzdano sigurno jeste to daje Dragutin dobio teritorijalno proširenje sa Rudnikom (da li jošneke teritorije, nijepoznato), te da su oba brata izdala povelju kojom se manastir Banjska podiže na stepenprivilegovane igumanije. Tada nije određeno ko će biti Milutinov naslednik i uopšteno segovorilo o sinovima, unucima i praunucima (Milutinovim i Dragutinovim) kaonaslednicima. Postoje neki izvori (spis Pseudobrokara) po kojim je Milutin pretrpeo poraz,ali da se Dragutin nije želeo svetiti, pa je pristao da sa bratom stoga podeli kraljevinu. No,to je sve dosta diskutabilno. Bilo kako bilo, situacija na terenu se nije bitno izmenila.Milutin je i dalje nesmetano vladao Srbijom i razmišljao o tome kome će ostaviti presto, au ovim kombinacijama nikada kao ozbiljni pretendenti nisu figurirali Dragutinovi potomci.Među braćom nije bilo više sukoba, a uskoroće biti i nekoliko primera vrlo tesne saradnje,ali i pored svega Milutin nije bašmnogo verovao Dragutinu. Sada su i lukavi Vizantijciosetili Milutinovu popustljivost prema njima (verovatno pod Simonidinim uticajem), iodlučili da to do kraja iskoriste. U Maloj Aziji posedi koje je Vizantija držala bili suneprestano pod turskim udarima, a nikako nije bilo dovoljno snage da se ti napadi odbiju.Stoga se car odluči da zatraži od Milutina jedan veći vojni kontigent pomoću kojeg bi seTurci suzbili. "I posle kratkog vremena pade dobra i bogougodna misao na srce ovom

svetom i vaseljenskom caru kir Androniku...", stoga on napiše pismo Milutinu u kojem kaže"usudih se da ovo spomenem tvom hristoljubivom kraljevstvu; oni zlomisleni Persijancipobeđeni od tebe u Bogom darovanoj ti državi i u drugim krajevima, što skončaše od tvojekreposti, jošneka njihova grana ostavši, čini veoma velike tuge državi moga carstva, imnogo protivivši se ne mogosmo odoleti njima....", i zato od njega traži "požuri se, da ihuskoro gnevom jarosti tvoje smeteši veliku i sujemudrenu dosadu uklonišod nas, da se neuračuna ni ušto" (Danilo Drugi).

Milutin opet odluči da izađe u susret svome tastu. "I zbog tolike bezmerne ljubavi, koju suimali među sobom, ni malo ne zakasni, i u tajčas zapovedi da se skupe svi vojnici njegovedržave. Kada je to bilo, i izabravši velikoimenitu vlastelu svoju koja mu je srcu mila, iukrepivši njihova srca razumnim i slatkim rečima, i odlikova ih mnogom čašću, davši svešto im je na potrebu, i pusti ih da sa velikom silom idu žurno na ove pogane Persijance"(Danilo Drugi). Ova vojna ekspedicija je bila nešto sasvim drugo od one koja je bilauperena protiv Halila i njegovih Turaka. Najpre, nije se više ratovalo na Balkanu (kaoprotiv Halila u Kalipolju), većse moralo preći brodovima na drugi kontinent i to u MaluAziju (Anadoliju). S druge strane, to više nije bio mali kontigent od jedva 2.000 ratnikakoje je Milutin sakupio među najamnicima. To je sada trebala da bude znatno veća vojska,tako da je morao da "zapovedi da se skupe svi vojnici njegove države". Među tom vojskomistaknuto mesto je zauzimala "velikoimenita vlastela". Ovo je sada više ličilo na pravi rat,nego na malu vojnu pomoću nekoj ekspediciji sa ograničenim ciljem. Mi danas ne znamokakve su bile reakcije na ovakve Milutinove poteze, ali uzimajući u obzir da je srpskavojska nerado služila u takvim osvajačkim pohodima sa nejasnim ciljevima, može sepretpostaviti da je bilo dosta nezadovoljstva.

Sam Milutin nije uzimao učešće u pohodu. "I dade im mesto sebe velikoga vojvodu Novakazvanoga Grebostreka" (Danilo Drugi). Ovde bi bilo veoma interesantno pitanje zbog čegaMilutin nije želeo da uzme učešće u ovom pohodu. S jedne strane, on nije bio čovek koji jeizbegavao ratne sukobe, a u gušenju pobune Melekilovih Turaka lično je učestvovao. Sdruge strane, vojska koju je slao vizantijskom caru bila je velika i sudeći po biografu kojikaže "da se skupe svi vojnici njegove države" izlazi da je to bio gro srpske vojne snage. Uto vreme retki su bili vladari koji bi takvu vojsku prepustili tuđoj komandi, budući da bi semoglo lako desiti da komandantu takve vojske padne na pamet misao da pokuša, pošto većima kraljevsku vojsku, da uzme i kraljevsku krunu. Pravo je čudo da Milutin, onakonepoverljiv (tim više što je veći dobro ostareo), pušta takvu vojsku pod tuđu komandu.

Za takvo njegovo ponašanje postoje samo dva moguća objašnjenja. Jedno se nalazi unjegovoj zaluđenosti za mlađanom Simonidom, koja u to doba nije imala više od 20godina, i za kojom je većdobro ostareli Milutin izgubio glavu. Veći do tada dvor senagledao njegovih ljubomornih scena i moguće je da on nije želeo da vodi vojsku koja idena tako daleki put i na takve vojne akcije za koje se ne zna kada će se završiti, plašeći seduže razdvojenosti od Simonide. No, o tome kasnije.

Postojao je i jošjedan drugi, mnogo ozbiljniji razlog. To je bio njegov brat Dragutin, kojije jošuvek imao nade da će Milutin, shodno ugovoru u Deževu, ipak predati kraljevskipresto u Srbiji njegovim naslednicima. Zbog njegovih ambicija Milutin nije smeo da

napusti zemlju, znajući da bi tada sam otvorio put Dragutinovom povratku u Srbiju.

Vizantijski car Andronik se veoma obradovao kada je čuo da stiže Milutinova vojska.Stoga je on sam lično ugostio vođe ove vojske. "Učini veliko veselje zbog njihova dolaska,i ljubazno ugostivši ih, otpusti ih s mirom." (Danilo Drugi). Kada su ove posete obavljene,vojska sa lađama pređe u Malu Aziju. Srpska vojska je vojevala najverovatnije samo tugodinu (1314.) i imala je lepih uspeha. "I pošto je bio veliki rat meću njima, ne jednom ilidvaput, i zastupstvom dobroga Boga, dobro dobivši snage, pobediše ih, sekući njihovanečastiva tela kao travu poljsku. I sasvim uništivši njihov spomen, sve njihovo bogatstvo islavu ugrabiše u svoje ruke, koje su oni kroz mnogo vremena sabrali, i gradove njihove istanove do osnova porušivši, i ispunivši svu volju i želju gospodina svoga previsokogakralja, vratiše se u svoju državu sa velikom slavom" (Danilo Drugi). Nakon svega ovogasrpska vojska se vratila kući, a sam vizantijski car ih je ponovo dočekao. "I ljubaznoproveselivši se sa ovima i mnogim darovima počastivši ih, otpusti ih" (Danilo Drugi). Ovosu inače bili prvi pravi vojni kontakti Srba sa Turcima, do tog momenta Srbi su susretalisamo pljačkaške horde Turaka koje su pljačkale po Balkanu. Te turske bande nisu bilenikako neke ozbiljnije vojničke grupe, no sada je u Maloj Aziji slučaj bio sasvim drugačiji.Veoma je lako moguće da su Srbi tada imali bašsudare sa Osmanovim Turcima, precimaistih onih koje će sultan Murat da dovede na Kosovo i pomoću kojih će da sruši srpskudržavu. No, tada se pokazalo da srpska vojska ne samo da može da se nosi sa Turcima većje u odnosu na njih i daleko superiornija.

Milutin je takođe bio veoma zadovoljan rezultatima ove akcije, ali moguće je da se jošvišeobradovao videvši da mu se vojska vratila. "I tu ovaj moj gospodin umnoži mnoge hvale kaGospodu Bogu svome, a njima dužnu čast odavši, otpusti ih svojim kućama " (DaniloDrugi). U čast ovih pobeda po Maloj Aziji, u Jerusalimu je Milutin podigao crkvuArhangela Mihajla. To što je srpska vojska u Maloj Aziji provela samo jednu godinu i tošto se Milutin toliko obradovao kada ih je video, može se objasniti njegovom velikomnesigurnošću (možda izazvanom Dragutinovim upadom i pobunom vlastele?). Moguće jeda je vojska u Maloj Aziji bila samo jednu godinu zato što ju je Milutin pozvao da se štopre vrati. To ne bi bilo čudno, jer je Srbija bila prepuna nezadovoljstva Milutinovomvladavinom i on se osećao veoma nesigurnim.

Njegova ženidba sa grčkom princezom Simonidom je bila uzrokom njegovih tadašnjihneprilika. Većje rečeno da je Simonida u vreme sklapanja imala tek pet godina i o njenomrođenju postoji veoma interesantna priča kod Mavra Orbina, te je stoga prenosimo u celini."Pošto je njenom ocu Androniku umrlo više dece, on je po savetu neke žene naredio da seizradi dvanaest voštanih sveća veličine čoveka sa slikom dvanaest apostola. Ove sveće(kako kaže Pahimer), kad se približilo vreme porođaja njegove žene, naredio je da seredom pale. I dok je gorela sveća na kojoj je bila slika Simeuna, rodila se ova kći, koja jestoga dobila ime Simonida. Pošto je blagodareći njenom posredovanju bio sklopljen mirizmeđu Grka i kralja Uroša, bila ja nazvana Simonida Irena." Ovde Orbin nije upotpunosti u pravu budući da dvostruko Simonidino ime: Simonida Irena je nastalo zbogtoga što se njena mati zvala Irina (Irena) i mešanjem ova dva imena ona je nazvanaSimonida Irena.

Od samoga početka srpska vlastela, a i crkva, nije pokazivala nimalo oduševljenja ovimbrakom, tim više što je Simonida u vreme sklapanja ovoga braka imala tek pet godina. Dasituacija bude jošgora, Milutin je potpao pod uticaj Simonidine majke koja se zvala Irina(Jolanta) od Montferata, inače druga žena vizantijskog cara Andronika. Sa carem Irina jeimala tri sina, a shodno vizantijskim običajima carski presto je trebao da nasledi najstarijisin. To međutim carici nije odgovaralo, pošto je ona zastupala ideju da se carstvo razdeli nasvu trojicu njenih sinova. To je bilo sasvim u skladu sa zapadnjačkim običajima odakle jecarica i poticala. "Ova carica bila je latinskog porekla i od Latina je preuzela ovu novinukoju je želela da uvede među Rimljane" (Nićifor Grigor). Car Andronik II nije imao nameruda razbija carstvo i da većdobro oslabljenu Vizantiju rasparčava na manje delove, a to jetada bilo i u suprotnosti sa centralističkim načinom vladavine u Vizantiji. Zbog ovogapitanja došlo je do sukoba između cara i carice koji je kulminirao time da je carica Irinanapustila muža i otišla u Solun. Ne mogavši u Vizantiji da ostvari svoje ideje, carici padnena pamet da svojim sinovima obezbedi kraljevski presto u Srbiji. Carica je inače bilaneomiljena u Vizantiji, a njeni pokušaji da Vizantiju razdeli su tamo izazvali zgražavanje."To je nešto nečuveno, ona je želela da carski sinovi vladaju ne kao monarsi premaprastarom rimskom običaju, većda podele rimske gradove i zemlje po latinskom uzoru, dasvaki od njenih sinova upravlja svojim zasebnim delom, koji bi mu pripao kao njegovasvojina, i da pojedini delovi, po zakonu o svojini privatnih lica, od roditelja pređu na njih azatim na isti način od njih na njihovu decu i dalje potomstvo" (Nićifor Grigor).

U prvo vreme (u vreme venčanja Milutina i Simonide 1299.) ona se zadovoljila mišlju daće Milutinov i Simonidin porod biti taj koji će vladati Srbijom. Time bi u potpunosti bioistisnut Milutinov sin Stefan (Dečanski) koji je do tada bio smatran naslednikom srpskogkraljevstva. Do tog vremena Stefan se smatrao Milutinovim ljubimcem a Milutin je premanjemu postupao sa dužnom pažnjom. Sam Stefan je rođen oko 1275. godine i tokom 1292.(ili 1293.) godine dat je kao tala na dvor tatarskog kana Nogaja. Tu je bio sve do 1299.godine kada je Nogaj poginuo. Nakon toga Stefan se vratio u Srbiju, najverovatnije 1299.godine, dakle bašu vreme kada se Milutin oženio sa Simonidom. U samome početku uticajVizantijaca na Milutina nije bio tako jak, pa se smatralo daće Stefan biti taj koji će bitinovi srpski kralj. Tada je Milutin i oženio Stefana saćerkom Bugarskog cara Smileca(1292-1298.) koja se zvala Teodora. "Ovaj hristoljubivi htede oženiti vazljubljenoga sinasvoga zvanoga Stefana, kao otac koji vaistinu ljubi decu, i uze kćer cara bugarskoga,zvanog Smiljca, i ovu zaruči da mu budežena" (Danilo Drugi). Da je Stefan smatranprestolonaslednikom vidi se i iz toga što mu je Milutin odelio Zetu na vladanje, odnosno onshodno tadašnjim običajima u Srbiji bude proglašen vladarem ove oblasti. "I odeli mudostojan deo svoje države, zetsku zemlju sa svima njezinim gradovima i oblašću njihovom"(Danilo Drugi). Zeta je imala poseban status u srpskim zemljama i počev jošod Nemanjeona je poveravana na vladanje onom od kraljevih sinova koji je trebao da nasledikraljevsku krunu. Biograf Danilo posebno ističe tadašnje srdačne odnose Milutina premaStefanu. "Odlikova ga svakomčašću carskoga dostojanstva, davši sve što je na potrebu odmaloga do velikoga, i otpusti ga u takvu državu, koju mu je sam odelio" (Danilo Drugi).

Moguće je da bi ovi skladni odnosi potrajali i duže vreme da se iznenada nije umešalavizantijska carica Irina. Dok je očekivala daće iz braka Milutina i Simonide potećipotomstvo koje će preuzeti srpski presto ona je mirovala. Međutim, tokom 1306. godine

Simonida je imala neki nesrećni slučaj (tako tvrdi Nićifor Grigor) pa je ona zbog neketelesne povrede izgubila mogućnost da rodi potomstvo. "Kralj Uroš, naime, kad mu je biločetrdeset godina i jošviše, počeo je sa Simonidom da živi kao sa ženom kad je jedva imalaosam godina i tako ozledio njenu matericu da nikada nije mogla imati dece. Zbog toga jenjena majka mnogo patila, i kad je videla da se nije ostvarilo ono čemu se nadala, pokušajednu drugu stvar" (Mavro Orbin). To je sada značilo da u ovom braku neće biti dece i daje Stefan (Dečanski) neosporni naslednik. Sada je carica Irina počela da radi na tome dasrpski presto nasledi, ako većne može Simonidino dete, ono neko od njene dece (cariceIrine), odnosno Simonidine braće. O tome je ona razgovarala sa Milutinom onda kada ju jeon posetio u Solunu i ma koliko to izgledalo neverovatno, po svemu sudeći Milutin je nimanje ni više nego pristao na tu njenu suludu ideju. "Molila je svoga zeta Uroša, kome je utu svrhu slala bezbrojne darove, da bar pristane, kad većnije mogao imati dece saSimonidom, da proglasi za baštinika i naslednika kraljevstva Raške jednog od njenihsinova i Simonidine braće, Dimitrija ili Teodora" (Mavro Orbin). Dakle, srpski presto nijeviše trebao da nasledi sin kralja Milutina većsin carice Irine. Činilo se da je ova bezobzirnažena konačno uspela. Sami motivi kojima se carica Irina pokretala ne iznenađuju, budućida je pokušavala da nekome od svoje dece obezbedi kraljevsku krunu. Onaj čiji postupciizazivaju ne samo iznenađenje veći zgražanje jeste Milutin, a isključivo zbog motivakojima se on pokretao.

Šta je bio razlog njegovog takvog ponašanja nije teško odgonetnuti. Državni interes dakraljevski presto nasledi neko od vizantijskih prinčeva tada nije postojao, mogao je to bitisamo njegov privatni hir. U to doba (1308-1314.) Milutin je bio većdobro ostareo (imaopreko 60 godina – rođen oko 1253. godine) dok je Simonida bila veoma mlada (tek neštoviše od 20) i pretvorila se u lepu ženu od koje je on sve više zavisio. Ona sama nijekoristila Milutinovu zakasnelu mladost, i sama je trpela od njegove strahovite ljubomore,ali njena mati, carica Irina, osetila je gde je ovaj najslabiji. Stoga ga je okružila nečuvenompažnjom i obasipala bezbrojnim poklonima postepeno ga navodeći da ostvari njenuzamisao. "Ona je darovala više puta toliku svotu novca svom zetu Urošu da bi se tomsvotom mogla trajno izdržavati stotina oružanih galija. Tako je bila zaslepljena ljubavljuprema svojoj kćeri da ju je htela okružiti svim sjajem jedne prave carice. U nemogućnostida učini više, postavi na glavu svog zeta šešir izvezen mnogim biserima i dragimkamenjem, kako su obično nosili rimski carevi. Tako je nastavila posle svake godine, nepropuštajući ni jedne." (Mavro Orbin). Na kraju je u tome i uspela. Kako je caričinnajstariji sin Jovan umro tokom 1308. godine, za naslednika srpskog prestola ona je isturilasvoga najmlađeg sina Dimitrija. Ona uspe da ubedi Milutina da Dimitrije bude nasledniknjegov, a da bi se Dimitrije upoznao sa svojom budućom kraljevinom dođu na ideju da ondođe u Srbiju u tobožnju posetu svojoj sestri Simonidi, te da tako vidi gde će vladati.Dimitrije stvarno i dođe u Srbiju, ali mu se ova država ne dopadne (on je tada bio jošdečak) zbog loše klime i grubih običaja koji su vladali na srpskom dvoru. No, postojao je injen drugi sin (Teodor) koji je u to vreme bio u Italiji u pokušaju da nasledi monferatskugrofoviju (u tome je i uspeo) i bilo je sigurno da će carica pokušati i sa njim ono što nijeuspela sa mlađim sinom (Dimitrijem). "Jednog za drugim poslala ih je u Srbiju s velikimbogatstvom. Ali ni to nije uspela ostvariti, jer su se rečena braća posle kraćeg boravka uSrbiji kod svoga zeta, ne podnoseći surovost toga kraja, vratila kući ne bašzadovoljniUrošem" (Mavro Orbin). Na taj način, bar za izvesno vreme, otklonjena je mogućnost da

Grk zauzme srpski presto.

29. Pobuna Stefana (Dečanskog)

Većje rečeno da je Milutin imao dva sina i to Konstantina i Stefana (Dečanskog). SamStefan je jedno vreme izbivao iz Srbije i to onda kada ga je Milutin dao Tatarima kao taoca.Zbog Milutinovih napada na bugarskog kneza Šišmana te Drmana i Kudelina, koji su svibili vazali tatarskog kana Nogaja, ovaj je odlučio da se osveti Srbiji. Milutin je uspeo da ganekako umiri, ali kao jedan od uslova za potpisivanje i garantovanje mira tražio je tatarskikan od njega da kao taoca pošalje svoga sina Stefana. "I toliku veliku ljubav utvrdiše međusobom, da je ovaj previsoki kralj dao vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana na službunjemu, sa velikoimenitom vlastelom zemlje srpske" (Danilo Drugi). Ovaj događaj ide ugodinu 1292. ili 1293. Kako se računa da je Stefan rođen oko 1275. godine to zapravoznači da je tada imao oko 17-18 godina. To što je Nogaj tražio bašStefana za taoca, a nedrugog Milutinovog sina, Konstantina, verovatno znači da je Stefan tada bio predviđen zaprestolonaslednika.

Kako je prošlo vreme Stefanovog zatočeništva kod Tatara nije poznato, a on se oslobodio1299. godine, dok su trajali okršaji između kana Nogaja i uzurpatora Toktaja. "I pošto jeovaj njegov sin mnogo vremena proveo u dvoru bezakonoga cara tatarskoga Nogeja, poštoniko nije rekao da se opet vrati u otačastvo svoje, no dobri Bog, koji se brine za sve nas, iovoga mladića nepovređena vrati ka svojemu roditelju" (Danilo Drugi). U tim okršajimapoginuo je kan Nogaj, a Stefan koristeći haos koji je nastao pobegne u Srbiju. "I ustadeneki jedan silnoimeniti toga tatarskoga naroda sa svojom silom, i dođe na ovoganečastivoga cara Nogeja, koji se hvalio protiv države ovoga blagočastivoga, i pošto je tubio među njima veliki rat i krvoproliće, i ubivši ga svojim oružjem, uze njegov presto,..."(Danilo Drugi).

Stefan se vratio u Srbiju bašu vreme kada su započinjali pregovori između Milutina iVizantije, tako da je bio svedokom svih ovih događaja. Milutin je lepo primio Stefana iprema njemu se odnosio kao prestolonasledniku, tako da ga je ubrzo oženio saćerkombugarskog cara Smileca (1292-1298.) koja se zvala Teodora. "Ovaj hristoljubivi htedeoženiti vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana, kao otac koji vaistinu ljubi decu, i uzekćer cara bugarskoga, zvanog Smiljca, i ovu zaruči da mu bude žena" (Danilo Drugi).Dakle, Stefan je bio prisutan kada je Milutin svoj brak sa kraljicom Anom proglasionezakonitim. Time što je brak sa njom proglašen nezakonitim, i sam Stefan, kao dete izovoga braka, postao je nezakonito dete i kao takav nema pravo da nasledi presto. Isto tako,Stefan je mogao da vidi kako carica Irina pokušava da naturi nekog od svojih sinova zasrpskog kralja, a moguće je da je on i lično video njenog mlađeg sina Dimitrija kada je ovajdolazio u Srbiju. Svi ovi potezi bili su upereni direktno na njegovo pravo nasledstvasrpskog prestola, no on jošuvek nije pokazivao nikakve reakcije.

Tokom 1309. godine (ili čak i ranije) Milutin ga je imenovao za namesnika Zete, što je ipraktično značilo da ga ovaj jošuvek smatra za naslednika. "I odeli mu dostojan deo svojedržave, zetsku zemlju sa svima njezinim gradovima i oblašću njihovom. Odlikova gasvakom čašću carskoga dostojanstva, davši sve što mu je na potrebu od maloga do

velikoga, i otpusti ga u takvu državu, koju mu je sam odelio" (Danilo Drugi). Zeta je imalaposeban položaj u Srbiji i njome je upravljao budući prestolonaslednik. Stefan je mogao dabude sasvim zadovoljan sa svojim položajem i izgledalo je daće on biti budući srpski kralj.Jošu to vreme (1309.) Milutin ga je smatrao za naslednika. Imajući u vidu to da jevizantijski carevićdolazio u Srbiju godinu dana ranije (1308.), na prvi pogled Stefan zaistanije imao nikakvog konkurenta. Za sav ostali period do Stefanove pobune (1314.) nemaznakova da je dolazilo do zatezanja odnosa oca i sina. Odnosi između Stefana i Milutinabili su dobri joši 1313. godine, što se vidi i iz toga što je te godine Stefan za Srbiju odVenecije nabavljao oružje. U to vreme trajao je rat Srbije i Hrvatske oko Huma. Većsledeće godine dolazi do Stefanove pobune protiv Milutina (1314.).

U Zeti, gde je Stefan vladao, odjednom se počela okupljati nezadovoljna vlastela. "I poštoje prebivao dugo vremena u državi te zemlje sa svojom vlastelom, koji zlomisleni pobeđeniđavolskom veštinom, sastaviše svoje lukave namere, i ulučivši vreme, pristupiše ka ovomeblagočastivome i vazljubljenome sinu blagočastivoga kralja Uroša, i prevratiše galaskavim rečima od ljubavi svoga roditelja,..." (Danilo Drugi). Moguće je da ideja o pobuninije bila Stefanova većda mu je nju izložila i kasnije ga pridobila nezadovoljna srpskavlastela, koja većduže vreme nije odobravala Milutinov politički kurs. Jošod približavanjaVizantiji (1299.) Milutin je imao jaku opoziciju u srpskoj vlasteli, ali i u svojoj majcikraljici Jeleni koja je uživala ogroman ugled u celoj Srbiji. Na opoziciju Milutin dugo nijeobraćao pažnju, vodeći politiku po svojim željama. Zbog takvog odnosa, tokom 1311.(1312?) godine umalo nije izgubio presto. Te godine Dragutin je izvršio napad, a Milutinaje napustila skoro sva vlastela. Ostaje tajna šta je bio razlog tome pa se pretpostavlja da je upitanju bilo nezadovoljstvo Milutinovim političkim kursom, odnosno saradnjom saVizantijom. Samo je intervencija crkve tada spasila Milutina, odnosno tada je Danilo(kasniji arhiepiskop) doneo ovome zlato sa kojim su unajmljene čete koje su odbile napad."Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imućno bogatstvo u ruke sveosvećenome, a zato nije niko znao samo ovi jedini. A sam ustavši pođe protiv brata svoga na rat i protivsvoje volje, jer se svi njegovi velikaši behu odmetnuli. Ali Bog, koji čini jedini milost utisućama, darova i tomu blagočastivomi nenadanu pomoć. Jer te godine njegove skrbimnoge vojske naroda tatarskoga i turskoga i jaškoga došavši predadoše mu se. I sa njimapošavši odbi nasilje onih koji su borbu vodili sa njime, sve dobro svršivši Božjom pomoću"(Danilov učenik).

Iako je odbio Dragutinov napad, Milutin nije otklonio nezadovoljstvo svoje vlastele, jer je idalje vodio istu politiku. S druge strane bio je svestan svega šta se dešavalo u Srbiji, takoda je morao primetiti i šta se dešava kod Stefana u Zeti. Zapravo, radilo se o tipičnoj borbiza vlast u kojoj niko nikome nije verovao. Biografi (Danilo Drugi i Danilov učenik) usvojim radovima pokušavaju da za sukob između oca i sina okrive nekoga sa strane nenalazeći nimalo odgovornosti kod njih dvojice.

Po Danilu Drugom Stefan je na pobunu protiv oca bio skoro prinuđen od strane vlastele. Ponjemu nezadovoljna vlastela je maltene ucenila Stefana govoreći mu: "Dostojno ti je dauzmešpresto oca svoga, a evo svi mi pomažemo ti, da u svemu bude volja tvoja. Ako li nasne poslušaš, to se mi nećemo više zvati tvoji". No, nije nedostajalo ni ubeđivanje. "Igovoreći mu dugo takve varljive reči, okončaše svoju volju. I ovaj njegov vazljubljeni sin

od tada odvrati srce svoje na lukave reči, i ne htede poslušati reči svojega roditelja, koji gaje vaspitao u dobroj veri i čistoti, u ljubavi i celomudrenu smislu".

Nešto slično kaže i Danilov učenik kada navodi pismo koje je Stefan (tada u Carigradu uizgnanstvu) pisao u Hilandar i u kojem moli monahe u Hilandaru da se zauzmu za njega.Između ostalog, Stefan navodi kako pobuna protiv oca nije bila njegova želja, većje na tobio nagovoren od strane vlastele. "Jer braća moja i drugovi i bližnji moji, koji senaslađivahu mojim darovima, govorahu mi varljive reči, zapeše mrežu nogama mojima , iovako mi učiniše, i bih kao i onaj porugani na njihovo preziranje, ne pazeći na zapovestonoga koji me je rodio."

Da je nekog nezadovoljstva među vlastelom bilo, to je sigurno, ali da je Stefan od njih bionagovoren ili čak prisiljen nema ni govora. Najverovatnije da je Stefan posmatrao šta sesve dešava oko srpskog prestola i da se uplašio da ga neće on naslediti većneko drugi. Daje kandidata bilo dosta to se videlo (Dragutinov potomci, sinovi carice Irine, Stefanovpolubrat Konstantin) i moguće je da je on mislio da preduhitri događaje. Situacija mu setada ukazala kao veoma povoljna pa je stoga odlučio da krene u napad. Najpre je pokušaoda sa lepim privuče što veći broj Milutinove vlastele. "I poče se uznositi svojom mišlju, damu uzme presto njegov, i pošto je bilo veliko uzmućenje među njima, poče velmože ovogaprevisokog kralja nagovarati varljivim rečima, da ostavivši svoga gospodina, idu k njemu.Tako je i bilo" (Danilo Drugi). Po biografu među vlastelom je većključalo nezadovoljstvo"pošto je bilo uzmućenje među njima", a Stefan, verovatno imajući na umu da je ta istavlastela samo par godina ranije većnapustila Milutina i prešla na Dragutinovu stranu,pomisli da će uspeti i on ono što je Dragutinu većjednom pošlo za rukom i zadobitivlastelu. U tome je imao dosta uspeha i po svemu sudeći vlastela mu je obećavala podršku ivernost. "Mnogi, sablasnivši se, odstupiše od ovoga blagočastivoga kralja ka njegovu sinu"(Danilo Drugi).

To je Stefana silno ohrabrilo, tako da više nije prihvatao razgovore sa Milutinom koji jepokušao da ga odgovori od pobune. "I videvši blagočastivi kralj Uroštakvo delo svogasina, poče ga savetovati krotkim i slatkim rečima, da dođe k njemu. A on ne posluša overeči, no se poče podizati na veće zlo protiv svoga roditelja" (Danilo Drugi). Moguće je daMilutin i nije imao ozbiljne namere da sa Stefanom razgovara i da se radilo o nekomnjegovom lukavstvu, što je opet ovaj podozrevao. Sve su to mogućnosti koje i ne morajubiti tačne, no jedno je bilo sigurno. Radilo se beskrupuloznoj borbi za vlast, kakoStefanovoj tako i Milutinovoj. Tu niko nikome nije verovao.

Videvši da sa Stefanom nema razgovora i da je on odlučio da ide do kraja, Milutin počnesakupljati vojsku da čitav spor reši oružjem. "I videvši ovaj gospodin moj nepromenljivuvolju njegovu, i sakupivši svoje vojnike, i sa njima pođe ka sinu svome u njegovu državu,zetsku zemlju" (Danilo Drugi). Otac je očigledno ovde preduhitrio sina tako da Stefan nijeuspeo da sakupi svoju vojsku. S druge strane Stefan je veoma mlako i neodlučno vodiocelu stvar, a šta je bilo uzrok toga teško je reći. On sam nije bio bez talenta i odlučnosti, alinešto ga je ovde sprečavalo. Moguće da ni sam nije verovao u sve to, a autoritet Milutinovje bio zaista veliki, tako da ga je sve to plašilo i kočilo. Stefan se jošnije ni snašao, aMilutin je većprodirao u Zetu. S druge strane i vlastela koja je obećavala podršku uplašivši

se od Milutina masovno napusti Stefana. Odjednom je on sada ostao skoro sam nasuprotMilutinovoj sili, pa mu nije ostalo ništa drugo većda pobegne na drugu stranu reke Bojane."A on videvši dolazak roditelja, pobeže na onu stranu reke zvane Bojane" (Danilo Drugi).Bilo je jasno da je čitava pobuna propala, a da u suštini nije pokazala nikakve rezultate,uglavnom zahvaljujući energičnoj i pravovremenoj Milutinovoj intervenciji. Strašna pojavaMilutinova bila je dovoljna da vlastela napusti Stefana i izjavi vernost starom kralju.

Milutin nije dalje progonio sina, većmu je uputio poruku. "I pošto je ovaj previsoki kralj,bogorazumne reči poslao njemu, kojima bi ga mogao privesti na svoju volju, ovakogovoreći mu :Čedo moje milo i srdačno, zovem te, i ne odazivašmi se. u žalosti mojojizgleda mi da si blizu mene, no pružam ruku, i ne nalazim te. Mnoge suze čine mi slepoću, iljutim bolom cepa mi se srce zbog tvoga razlučenja i deli me plamenovima od mnogoguzdisanja. Zar to beše čedo moje, čemu se ne nadah od tebe? No dođi, dragi sine moj, dase uteši starost moja" (Danilo Drugi). Izgledalo je kao da će otac oprostiti sinu sve njegovegrehe, a tako je izgledalo i Stefanu. U tom momentu bilo je jasno da je on pretrpeo poraz iosim bekstva i potucanja po stranim dvorovima nije mu više ništa preostalo. Stoga onodluči da se preda, očekujući od Milutina milost.

Sam dolazak Stefanov kod Milutina pun je dramatike, ali i melodramatike. "I mnogimtakvim rečima usavetova ga da dođe, i pošto je mnogo govorio sa roditeljem svojim odvode, i posle ovoga pripade ka nogama njegovim govoreći :Sagreših, oče, pred tobom"(Danilo Drugi). Stefan se bojao Milutina i nije mu mnogo verovao međutim nije imaodrugog izbora, nego da mu se preda na milost i nemilost. Stoga je morao da puzi predMilutinom, misleći da ga na taj način gane. U tome je skoro i uspeo. "I ovaj blagočastiviuzevši ga ljubazno celova ga" (Danilo Drugi). Stefan je sigurno bio dobar glumac i uspeoje da savladavši sve strahove i mržnje ubedljivo odigra ulogu smernog sina. "U carskimdvorima hođaše pobožno i u dobrom redu, pokazujući radostan svima prirodno vladanje.Stoj pred ocem imao je nekako smeran i uistinu svojstven način" (Grigorije Camblak).Izgledalo je da Milutin sinu oprašta, ali pokazaće se da je to samo tako izgledalo.

Trenutak milosti je trajao kod Milutina vrlo kratko, znao je on da je veliko pitanje kako bise Stefan ponašao da su kojim slučajem uloge promenjene i da je Milutin taj koji puzi uprašini "Evo vidim kako sam došao u duboku starost i vidim unapred da me i posle očekujumnoge skrbi i žalosti od ovoga moga sina, ako ga ostavim slobodna" (Danilo Drugi). Usuštini buna nije bila ugušena u onoj meri koja bi garantovala da je ubuduće neće biti.Vlastela je sada trenutno napustila Stefana, ali bi se moglo lako desiti da nakon izvesnogvremena dođe do obnavljanja ove bune.

Stoga je trebalo Stefana tako kazniti da ubuduće ne može biti vođa pobune, a to se moglosamo oslepljenjem. U tom slučaju Stefan, po srednjovekovnom običaju, kao slep, ne bi biou mogućnosti da bude vladar i samim time, ne bi mogao da privlači vlastelu na svojustranu. To je bio veoma krupan potez, toliki da Milutin nije smeo sam da donese takvuodluku većse savetovao sa najvećim srpskim velikašima. "I sa mnogim svojim velmožamasavetovaše se o ovom njemu vazljubljenom, i ovi mu rekoše: Blagočastivi kralju, dobrosmisleno si naumio" (Danilo Drugi). Da ni Stefan nije bio bez pristalica, iako je biopobeđen, vidi se iz toga što mu je od strane neke vlastele bilo savetovano da beži ne bi li

izbegao ovakvu kaznu. "A on ne da nije znao za ono što je smišljano o njemu, no su gamnogi knezovi i velmoža tajno učili da se sa množinom vojnika ukloni u neku od tamošnjihzemalja, i da izbegne od prevare, koja je smišljana protiv njega, i da se odene savršeno usvedržanje carstva, ali nije hteo ove poslušati,..." (Danilo Drugi). Iz ovoga je vidljivo da jeMilutin dobro osetio da Stefan, iako je izgubio, nije bezopasan i da jošuvek ima mnogopristalica među prevrtljivom srpskom vlastelom. Sasvim je bilo sigurno da bi ova pobunaimala i svoj nastavak za izvesno vreme i stoga je trebalo onesposobiti Stefana.

Milutin naredi da Stefana bace u lance i da ga kao poslednjeg drumskog razbojnika odvukuu Skoplje. "I tako u taj čas zapovedi da uhvativši svežu njegova sina i da užeta železnapolože na njegovo telo, i odvedoše ga u slavni grad Skoplje" (Danilo Drugi). On nijeodmah oslepljen nego tek posle izvesnog vremena zatočenja u Skoplju. Verovatno da je utom vremenu koje je proteklo od njegovog bacanja u lance pa do oslepljenja Milutinubeđivao svoju vlastelu na takav potez. Do sada u istoriji Nemanjićke dinastije nije bilotako drastičnih obračuna među članovima porodice i sigurno je da Milutin nije mogao tektako da oslepi prestolonaslednika. Samim oslepljenjem Stefan prestaje biti potencijalnisrpski kralj i to je Milutin morao imati na umu. Zato je morala postojati šira podrška. Kakood crkve takvu podršku ne bi mogao dobiti, Milutin je nije ni tražio, ali vlastelu je uspeo daubedi (mada ne svu). Time je on imao pokriće da ovakva kazna prestolonaslednika nijesamo njegova većda je rezultat savetovanja sa vlastelom. Moguće je da se Milutin plašioda ovakvo drastično kažnjavanje ne dovede do kakve pobune te se i sa te strane hteoosigurati.

Nakon svega Stefana oslepe. "I pošto je sedeo u tom gradu, posla ovaj blagočastivi kraljneke vazljubljene od svojih, i uhvativši oslepiše ga" (Danilo Drugi). Ko je Stefana oslepione zna se, a po Danilu izlazi da je Milutin poslao neke od svojih bližih velmoža da obaveovaj posao: "posla ovaj blagočastivi kralj neke vazljubljene od svojih". Očigledno daMilutin nije imao poverenja te da je, da bi bio siguran da će zadatak biti obavljen i Stefanoslepljen, morao poslati one ljude koji su mu bili najbliži i u koje je imao poverenje.Međutim ni oni nisu obavili zadatak do kraja i Stefan nije bio oslepljen većmu je vid biotek neznatno oštećen. Šta se moglo desiti? Bilo je navođeno da je dželat bio potplaćen i daje to razlog ovog delimičnog Stefanovog oslepljenja. Većje rečeno da u kući Nemanjićajošnije bilo ovako drastičnih obračuna među članovima porodice i ovakva kazna je moralaizazvati sablazan. Sam Stefan je bio lepa pojava i kao budući kralj je mnogo obećavao, dokje Milutin većmnogima sa svojim hirovima i samovoljom dosadio. S druge strane, nije seznalo ko će naslediti kraljevsku krunu, a to nije moglo biti vlasteli svejedno. Njima sigurnonije prijala pomisao da bi Srbijom mogao da zavlada Dragutinov sin Vladislav, katolik kojibi pokušao Srbiju da podvede pod Rim. Jošmanje je izgledao prihvatljiv kao kralj neki odsinova vizantijske carice Irine. Stefan kao prestolonaslednik je bio sasvim prihvatljiv, aMilutin ga sada upropaštava i to ne iz državnog većiz čisto ličnog interesa. U tomkontekstu razmišljanja sasvim je blizu pameti da je neko od vlastele, ali i sama Srpskapravoslavna crkva, došao na ideju da se izvede podvala sa Stefanovim oslepljenjem.

On je oslepljen samo provizorno, tek toliko da se Milutin zavara. S jedne strane Srbija ćesačuvati sposobnog prestolonaslednika, a s druge strane sprečiće se jedan užasan zločin.Kada se to obavi potrebno je samo čekati da Milutin umre (bio je većstar) i onda svima

objaviti da Stefan nije slep i da je sposoban da vlada. No, bio je problem u tome što biMilutin, ukoliko Stefan ostane u Srbiji, mogao otkriti ovu podvalu i onda kaznu do krajaizvršiti. Stoga je trebalo Stefana skloniti što dalje od Milutina i to na neki od stranihdvorova koji će biti dovoljno prijateljski, da srpski prestolonaslednik ne živi u strahu da ćega neko odati Milutinu, i reći da nije slep.

Za ovakvu kombinaciju bila je svakako zainteresovana Srpska pravoslavna crkva i to izviše razloga. Neki su se ticali nje same, dok su drugi bili tipično državni razlozi. Crkva jeimala razloga da se plaši ako bi srpski presto zauzeo neko od Dragutinovih potomaka,budući da su oni bili revni katolici, i da bi moglo doći do pokatoličavanja Srbije. U sudaruizmeđu Milutina i Dragutina, crkva je nesebično pomagala Milutina (treba se setitiDanilove uloge kada je Milutina spasio od propasti) i bilo je sasvim sigurno da Dragutin tonije zaboravio. Od njega se crkva nije mogla nadati ničem dobrom. S druge strane, čistodržavni razlozi za očuvanje Stefana su bili u tome što je Milutin sa caricom Irinom praviokombinacije da neki od njenih sinova zasedne na srpski presto. Time bi se "svetorodna"dinastija Nemanjića ugasila i srpski presto ne bi nasledio neko od njih, većni manje ni višenego Grk. To bi opet značilo da čitav trud prvih Nemanjića (Stefana Nemanje, StefanaPrvovenčanog i svetog Save) pada u vodu. Trebalo je više od sto godina da se sačini ovakojaka država i da se Nemanjićima stvori oreol svetaca, a uloga crkve je u tome bilaneizmerna. Trud nekoliko generacija nije imao pravo da upropasti niko, pa ni Milutin.Naravno da je veliko pitanje da li bi i srpska vlastela prihvatila tako lako na prestolunekoga ko nije iz loze Nemanjića. Teško da bi to prošlo bez krvavog rata u koji bi se tadaumešala i Vizantija i ko zna ko sve još. To bi značilo raspad države. U takvim uslovimacrkva je bila i te kako zainteresovana i moguće da se ona tada umešala spašavajućiStefana.

Crkveni pisci, kada su kasnije opisivali Stefanovo oslepljenje, nisu optuživali niti jednogaod aktera ovih događanja – ni Stefana, ali ni Milutina. To je sve zbog toga da se očuva"svetost" dinastije Nemanjića i da se ničim ne krnji njihov ugled u narodu. Danilo Drugi iDanilov učenik su okrivljavali za sve ove događaje vlastelu koja je okruživala Stefana ikoja ga je navodno na čitavu pobunu nagovorila. O oslepljenju se nisu izjašnjavali i osimopisa samog događaja nisu pružili više podataka. Međutim, docniji pisac, GrigorijeCamblak, optužuje za oslepljenje Milutinovu ženu Simonidu, navodeći nju kao jedinogkrivca. "Čujte. Dolazi carica k caru pokazujući tužno lice, neukrašen i neobičan nastup,roni suze i unutrašnjim plamenom preseca glas. I, da ukratko kažem, podiže oca naoslepljenje prvorodnoga sina, vaistina slična Isaku dobrim pokoravanjem i poslušnošću"(Grigorije Camblak). Milutin biva ubeđen od nje i naredi da se Stefan oslepi. "A šta je bilodalje? Nadvlada ženska prevara dostojna žaljenja i priče za suze, pobedi se carevapremudrost ženskim spletkama, pokloni se očinska mudrost ženskoj slabosti, ugasi seroditeljska toplota ženskom bestidnošću! Pravedni bi uhvaćen nepravedno, nezlobivi ljutomzamkom, milostivi nemilostivo, i , o ružnog dela, bi lišen očiju" (Grigorije Camblak).Naravno da su ovo besmislice i da Camblak opravdava Nemanjiće bacajući krivicu najednu strankinju (Grkinju), a to će uskoro postati manir, budući da je u srpskoj istoriji bilojošstrankinja koje su bez ikakvog razloga bile okrivljavane za nedaće koje su zadesileSrbiju (npr. "prokleta" Jerina"). Verovatno pod utiskom priča među narodom i MavroOrbin ponavlja istu optužbu. "Neki kažu da je Stefana otac oslepio pre zbog optužbe

njegove maćehe".

Nakon oslepljenja Stefan je poslat na vizantijski dvor kod Milutinovog tasta caraAndronika II. "Ovaj blagočastivi kralj Urošuzevši svoga sina takvoga oslepljenoga dadega u slavni grad Konstantinov ka tadanjem svome tastu, svetom i vaseljenskom caru kirAndroniku" (Danilo Drugi). U zatočeništvo Stefan je otišao saženom i sa dvoje dece:Dušica i Dušan (kasniji car Dušan) "da ga tamo čuva zajedno sa njegova dva nejaka sina,od kojih je jedan uskoro umro; drugog s nadimkom Dušan, jošgotovo kao dečaka, prenego što umre dovede iz Carigrada u Srbiju" (Mavro Orbin).

Vizantijski car Andronik II je veoma lepo primio Stefana sa njegovom porodicom i dao imjedan od carskih dvorova na korištenje. "I kada je bio priveden tamo ka blagovernomu caruAndroniku, zapovedi da ga čuvaju, i davši mu jednu carsku palatu na prebivanje, reče damu daju sve što mu je na potrebu" (Danilov učenik). Po svemu sudeći, bilo je i više negoočigledno da Stefan nije oslepljen, tako da je to car Andronik odmah primetio. "Jer imajućiga joštamo u svojim rukama, unapred je razumeo da mu nije do kraja bio oduzet vid očijunjegovih po Božjoj dobroj volji" (Danilov učenik). Ipak, car to nije dojavio Milutinu,plašeći se da bi ovaj mogao da ponovi kaznu. "Ovaj blagoverni razumevši takvoprogledanje njegovo, ne objavi nikome takva viđenja da mu se ne doda opet koja zloba"(Danilov učenik).

Sami uslovi pod kojim je Stefan bio u zatočeništvu trebali su izgleda da budu veoma strogi,a on sam da bude pod strogim nadzorom. To se vidi iz načina na koji je car Andronikpostupio prema Stefanu onoga momenta kada je ovaj došao u Carigrad. Tada je car naimenaredio da se Stefan zatvori u jednu od carskih palata, istovremeno zabranjujući mu bilokakve posete izuzev igumana i onih lica za koje car lično dozvoli. "I bi zapoveđeno odtadašnjeg cara Andronika Paleologa, da prebiva u obitelji Boga sviju i svedržitelja,zaveštavši da niko drugi k njemu ne dolazi da besedi, osim iguman obitelji i onaj kome ondozvoli" (Grigorije Camblak). Ovakve stroge uslove car nije odredio po svojoj volji, većpoMilutinovim uputstvima. Ovo zatočeništvo se pretvorilo u svojevrsnu izolaciju Stefanovu,čak u tolikoj meri da biograf navodi kako je Stefan maltene uračunat u mrtve. "Udaljen odčasti i slave carske, koju je pre imao, i od ljubavi svoga roditelja, i nečuvan od bivših musvojih, no da kažem, kao da je sa mrtvima uračunat,..." (Danilov učenik).

Stefanu ovo zatočeništvo u Carigradu nije bilo lako, tako da je dosta vremena proveo umolitvi. "I često se moljaše i činjaše mnoga kolenopreklonjenja" (Grigorije Camblak). Čaku tolikoj meri da je izazivao divljenje. "A kada su se bratija okupljala na molitveno pravilo,on se prvi nalažaše, stojeći nepomično do svršetka bogosluženja, tako da su se i samnastojatelj i sva bratija divili njegovoj bodrosti i revnosti" (Grigorije Camblak). Po svemusudeći Stefan je izazvao divljenje i poštovanje od onih koji su ga tada okruživali. "I zbogovoga bio je od sviju ljubljen i voljen, i prema njemu pokazivahu svaku pažnju" (GrigorijeCamblak). Sve ovo je na neki način doprlo i do cara Andronika. "Nego i on beše čuo zapohvalno življenje ovoga muža" (Grigorije Camblak). Sada se i sam car odjednomzainteresovao za Stefana i počeo je da ga poziva na svoj dvor i da razgovara sa njim. "Takoda je često pozivao k sebi u carski dvor zbog koristi da sa njime govori i s njim obeduje"(Grigorije Camblak). Nakon nekoliko takvih razgovora car Andronik odjednom menja

svoje do tadašnje suzdržano ponašanje prema Stefanu. "A blagoverni taj car vaseljenski štoje po istini nazvan car milosti, ne prezre ni ovoga mladića, no videći ga u iskušenju inapasti, nakloni se na milosrđe njegovo i ne dodade mu bol na bol, videći da mu jedovoljno njegovo zlo, i čineći milostinju hranio ga je, sve korisno čineći mu,..." (Danilovučenik). Po svemu sudeći, tokom tih razgovora car je i primetio da Stefan uopšte nije slep,a moguće je da mu je to i ovaj sam rekao. To bi značilo da su njihovi odnosi tolikouznapredovali da se Stefan nije plašio pokazati caru da sasvim dobro vidi i da Milutinovonaređenje nije do kraja izvršeno.

Kod Grigorija Camblaka spominje se i jedno Stefanovo učešće u verskim diskusijamapovodom rasprava isihasta i njihovih protivnika. Radilo se o diskusijama Varlaama, sajedne strane kao predstavnika racionalističkog aristotelizma, i Grigorija Palama, sa drugestrane kao predstavnika mističnog isihazma. U tom sukobu pobedio je Grigorije Palama,dok je Varlaam bio oteran. Prema biografu, na jednom od razgovora Stefana i cara počelose diskutovati o tom problemu i Stefan je kroz svoju diskusiju kritikovao učenje Varlaama.Car je bio zadivljen Stefanovim rezonovanjem i pod tim uticajem "odmah zapovedi da mudovedu Varlaama svezana, a da se izagnaju njegovi jednomišljenici iz grada i da ih neprimaju gradovi i sela njegove države" (Grigorije Camblak). Ovde je biograf napraviogrešku, budući da se ovaj sukob pojavio tek nakon smrti Stefana Dečanskog i onrazumljivo nije mogao imati ulogu u tim događajima. Ipak, i pored svega ovo sasvimslikovito govori o tome da je Stefan sa carem bio u veoma dobrim odnosima. S drugestrane, biograf pokušava i da pokaže kako je Stefan bio pravi borac za pravoslavnu veru."Takva je bila Stefanova revnost za pobožnost, takva je bila mržnja prema jereticima, takvavera ka Hristu. I kada je u tuđoj zemlji i zatočenju disao takvom revnošću premapravoslavlju da je i cara podigao na izgnanje jeretika, i koji je tako bio snažan u Hristukoji ga krepi, šta li on neće učiniti kada bude imao državu u svojoj volji?" (GrigorijeCamblak).

Sam ovaj odnos cara prema Stefanu i ovo pitanje koje navodi Camblak "Šta li on nećeučiniti kada bude imao državu u svojoj volji" nameće jedno drugo pitanje. Da li je caronoga momenta kada je otkrio da Stefan nije slep došao do zaključka daće na kraju ipakStefan biti taj koji će naslediti Milutinov kraljevski presto? Stoga je u skladu sa tim iizmenio svoje ponašanje prema Stefanu. On ga je zapravo video kao budućeg srpskogkralja i prema njemu se tako i odnosio. Caru Androniku kao većstarijem čoveku, aliizuzetno iskusnom političaru bilo je jasno da Dragutinovi potomci nemaju šanse da nasledesrpski presto, kao što to nema ni neko od njegove dece iz braka sa Irinom. Milutin saSimonidom nema dece niti će je imati, tako da se krug naslednika sužava na Konstantina iStefana. U tom odnosu, car je kao iskusan političar, morao oceniti da je Konstantin slabiji,te da će na kraju Stefan biti taj koji će uzeti krunu. S druge strane, i to što Stefan nije dokraja oslepljen, što je izvedena podvala Milutinu, dosta je govorilo samo po sebi. Ako jetačna gore navedena pretpostavka da je u celu podvalu oko Stefanovog oslepljenja umešanaSrpska pravoslavna crkva i deo vlastele, tada je i car Andronik to morao saznati onogamomenta kada je utvrdio da Stefan nije slep. To je za njega bilo sasvim dovoljno da uvidida se u suštini samočeka da Milutin umre, pa da se Stefan pojavi i da uzme krunu. SamStefanov boravak na vizantijskom dvoru bio je više u funkciji njegove zaštite odMilutinove osvete, nego što je trebao da bude kazna. Zaista, koji je drugi razlog mogao

njega navesti na toliko prisno ponašanje prema Stefanu i njihove česte susrete? Jedinoobjašnjenje je da je car pripremao dobre odnose sa budućim srpskim kraljem. Izdotadašnjih događaja bilo je sasvim vidljivo da Vizantiji najveća opasnost može da dođebašiz Srbije. Istovremeno, Srbija joj može biti i najveći saveznik, što se videlo izdosadašnje Milutinove pomoći kada je ovaj slao svoje odrede da ratuju sa Turcima za računVizantije. Prema tome, car je pokušavao da sa Stefanom ostvari dobre odnose ne bi li gazadužio za kasniju dobru saradnju, kada ovaj postane srpski kralj.

30. Stefanov povratak

Nakon što je prošlo pet godina od zatočenja u Carigradu, na čudesan način vrati se Stefanuvid. Nakon svenoćnoga bdenja u čast uspomene na čudotvorca Nikolaja, Stefan je, zavreme dok se čitaložitije o čudesima ovoga sveca, sedeći za stolom zadremao. U snu mu sejavio Nikola, mirlikijski episkop, koji mu je obećao da će ponovo progledati. "I kada mudavaše vid, podiže ga i učini krsni znak na licu, dotakavši se krajevima prstiju očiju,reče:Gospod našIsus Hristos, koji je slepome od rođenja dao vid, dariva i tvojim očimaprvašnji zrak" (Grigorije Camblak). Tako je Stefanu povraćen vid i time se ostvariloobećanje ovog sveca koje je dato jošonda kada je on i oslepljivan. Naime, odmah nakonoslepljenja dok je Stefan ležao iscrpljen pojavio se ovaj svetac. "Imao je sveštenolepniizgled, ukrašen svetiteljskom odeždom, a svetlost blagodati sijaše na licu muža. Noseći nadesnom svome dlanu oba njegova izvađena oka ..." (Grigorije Camblak). Time je rečeno dasu oba Stefanova oka sačuvana, a daće ih svetitelj vratiti onda kada se za to ukaže prilika.Sada je bila ta prilika i Stefanu je vid vraćen. Sva njegova pravovernost je time bila u punojmeri nagrađena.

Ovo Stefanovo žitije pisao je Grigorije Camblak kada je prošlo skoro više od 70 godina odsmrti Stefana (Dečanskog). Camblak je bio iguman manastira u Dečanima i ovi njegoviprikazi verno odražavaju legende koje su tada bile raširene u narodu o tome kako seStefanu povratio vid. U daljnjem tekstu će biti vidljivo da su te legende počele da se šireonog momenta kada se Stefan upustio u borbu za Milutinovo nasledstvo i u toj borbi muneizmerno pomogle stvarajući od njega sveca.

Tokom zatočenja u Carigradu stigla je Stefana i jedna porodična tragedija: umro mu je sinDušica. "Kada prođe nemnogo dana iza toga čudnovatog progledavanja, najmanji njegovsin razbole se teškom bolešću i u malo dana umre" (Grigorija Camblak).

Za to vreme umro je Dragutin (1316. godine), a Milutin sa svojom vojskom zauzme zemljekojima je ovaj za života vladao. Vladislava, Dragutinovog sina koji je bio određen zaočevog naslednika i potencijalnog naslednika srpske kraljevske krune, Milutin je bezmilosti bacio u tamnicu. Time je kao naslednik srpske kraljevine i Vladislav (kao nedavnoStefan), izbačen iz igre. Uskoro je i drugi sin carice Irine koji se zvao Teodor odustao odtoga da bude budući kralj Srbije. On je naime oko 1317. godine dolazio u Srbiju, ali mu se,kao ni njegovom mlađem bratu Dimitriju 1308. godine, nisu dopali klima i ljudi pa jeodustao od kandidature. U to vreme on je većimao grofoviju od Monferata (od 1305.) paverovatno nije želeo da rizikuje sa srpskom kraljevinom. Verovatno da je upoznao situacijukoja vlada u Srbiji i kao većiskusan čovek ocenio da u Srbiji on nema nikakvih šansi, te da

ga srpska vlastela nikada neće, kao stranca, prihvatiti za svoga kralja. Njemu nikako nijemoglo ostati nepoznato da postoji nekoliko ozbiljnih kandidata za srpski kraljevski presto ida je nakon Milutinove smrti verovatan građanski rat. U tom ratu mogao je lako izgubitiglavu, a on nije bio voljan da svoju udobnu grofoviju zameni za nesigurnu krunu. Tokom1317. godine umrla je i carica Irina, pa je i sa te strane prestalo mešanje u pitanjeMilutinovog nasledstva.

Sam Milutin je po svemu sudeći, doduše i nije imao drugog izbora, za svoga naslednikaodredio sina Konstantina. Za istoriju on je nepoznat i o njemu postoje samo pretpostavke.Ima nekih indicija (veoma nesigurne) da je Milutin postavio Konstantina za zetskog kralja ida je on (Konstantin) u tom svojstvu u Skadru dao kovati srebrni novac. Na tom novcuKonstantin je prikazan kako sedi na prestolu i drži u ruci skiptar dok na glavi ima krunu.Da ga je Milutin odredio za naslednika vidi se iz toga što je Konstantin naslikan saMilutinom i Simonidom na fresci u Gračanici gde je prikazano kako ih Hristos blagosilja.Isto tako, spominje se Konstantin i u natpisu na ikoni koja je se nalazi u crkvi SvetogNikole u Bariju. Ta je ikona poklonjena 1319. godine i to govori dovoljno jasno da se tadaKonstantin vodio kao Milutinov naslednik. Ko je bio on, ko mu je majka (pretpostavlja seda je to bila prva Milutinova žena – nepoznata srpska vlastelinka), da li je bio oženjen i dali je imao dece, ostaje tajna. Po svemu sudeći, Milutin ga nije mnogo cenio niti držao donjega, a to što je bio određen za naslednika bila je stvar čiste slučajnosti, pošto drugihjednostavno nije bilo.

Bašnekako u vreme nakon dolaska Teodora, sina carice Irine, u Srbiju i njegovog jošbržegodlaska iz nje, počne Stefan da radi na tome da kod Milutina isposluje dozvolu za povrataku Srbiju. Znajući da se ne može direktno obratiti Milutinu, on pronađe u Srpskojpravoslavnoj crkvi uticajnog posrednika. On tada napiše pismo Danilu koji je tada (1320.)bio u Svetoj gori, u Hilandaru i u kojem ga moli da se ovaj zauzme kod Milutina ne bi lidobio dozvolu za povratak. "Napisavši slova umilnih reči sa velikom tugom srca, i njihdade ka ovome preosvećenome gospodinu mome, koji je tada bio u Svetoj Gori u domupresvete Bogorodice, mestu zvanom Hilandar, živeći u usamljeništvu radi inočestva, molećimu se...." (Danilov učenik). Sam tekst pisma sadrži u sebi uglavnom molbe Danilu da sezauzme kod Milutina, ali na kraju se naglašava želja. "No dobrorazumnim i slatkim rečimatvojim učini poslušnim njegovo previsoko ime, da me dovede u Bogom darovanu svojudržavu" (Danilov učenik). Stefan traži od Danila da mu ovaj obezbedi povratak u "svojudržavu" što ima značenje da Stefan smatra sebe za prestolonaslednika i to govori dostasigurnim tonom. Tako nešto se ne bi moglo očekivati od onoga ko je zatočen u dalekomCarigradu i koji se nalazi u nemilosti kraljevoj. Takva sigurnost je kod Stefana bila plodnečega što je on znao ili očekivao. To nešto bi moglo biti samo neka podrška koju je imao,ili od crkve ili od plemstva. Moguće je i od jednih i od drugih. Vreme u kome se on vraća uSrbiju se kasnije pokazalo kao pravi momenat, jer je neposredno nakon toga Milutiniznenada umro. Ta podudarnost (sreća ili namera?) njegovog povratka sa Milutinovomsmrću kasnije je bila veoma dragocena.

Ovakvu Stefanovu molbu Danilo je primio i o tome upoznao crkvene dostojanstvenikeSvete Gore. "I sakupivši ka sebi svečasne i prepodobne i dostojnoimenite črnce Svete Gore,i ljubazno učinivši sastanak Gospodu, i pošto je bila duhovna beseda među njima, ovaj,

gospodin moj, Bogom vođen i urazumljivan Duhom svetim, smisleno i razumno posavetovase s njima, i dade im pismo ka njemu." (Danilov učenik). Po primitku pisma Danilo nijesamostalno preduzimao ništa, većje sa Stefanovom molbom upoznao dostojanstvenikeSvete Gore. Na tom savetovanju dogovoreno je kako treba delovati na Milutina, ne bi li seod njega izmolila tražena dozvola za Stefanov povratak. Tada je izabrano jedno poslanstvo."I izabravši neke od takvih svečasne črnce Svete Gore, i ove poslaše ka previsokome kraljuUrošu sastavivši mnogorazumne i divne reči pisma, kojima bi mogli da postignu voljunjihove molbe, kao što su molili o sinu ovoga hristoljubivoga" (Danilov učenik).Istovremeno je poslata i molba arhiepiskopu Srpske pravoslavne crkve Nikodimu od kojegje traženo da i on svojim autoritetom podrži ovu molbu i da bude na čelu ovog poslanstva."Takođe molbu načiniše ka preosvećenom arhiepiskopu Nikodimu da se potrudi sa ovimposlanicima do blagočastivoga kralja" (Danilov učenik).

Arhiepiskop Nikodim je u potpunosti prihvatio molbu iz Svete Gore pa uz ovo poslanstvokrene i on ka kralju Milutinu. "I tako ovaj gospodin moj preosvećeni arhiepiskop kirNikodim saslušavši takve reči, i kao vaistinu muždobrih želja, revnitelj istinite ljubavi,mrzeći zlo i odvraćajući se od svake nepravde, sa uspehom ustavši pođe ka tomeblagočastivome i hristoljubivome kralju Urošu" (Danilov učenik). Sada je poslanstvo bilokompletno: sa jedne strane sakupljeno je iz Svete Gore (Hilandara), dok s druge strane tu jesam arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve Nikodim. U svakom slučaju pokretačoveinicijative bio je Danilo, odnosno impuls je krenuo iz Svete Gore (Hilandara), dok searhiepiskop Nikodim pridružio ovoj ideji kada je ona većbila formirana i kada se većipočela sprovoditi. Sudeći po Danilovom učeniku, poslanstvo bi išlo do Milutina i da im searhiepiskop Nikodim nije pridružio, no zbog njegovog velikog autoriteta njegova podrškaje bila dobrodošla. To je bio sam vrh Srpske pravoslavne crkve, podržan iz Svete Gore.

Ovakvo poslanstvo kralj Milutin je morao da primi i da ga sasluša. "Pristupiše sa ovimpreosvećenim arhiepiskopom kir Nikodimom ka blagočastivome, i što su imali da kažuzbog čega su poslani, sve izgovoriše " (Danilov učenik). Da je ovakvo poslanstvopretpostavljalo izvestan rizik za sve koji su bili u njemu, vidi se iz sledećeg. "A ovajpreosvećeni vaistinu imajući savršenu smelost ka ovome blagočastivome, pristupivši knjemu poče mu govoriti slatke i dobrorazumne reči, kojima bi mu bilo moguće veliki gnevjarosti njegove okrenuti na krotost, kao što je i bilo" (Danilov učenik). Biograf navodi kakoje arhiepiskop morao imati dosta hrabrosti onda kada je pred Milutina istupio sa takvommolbom, jer je kralj bio jošuvek ogorčen na Stefana. Stoga bi bilo veoma interesantnoznati šta je bio razlog da se baštog momenta zatraži od Milutina oprost za Stefana? Kojimsu se razlogom rukovodili crkveni velikodostojnici onda kada su rizikovali Milutinov gnevi sa takvom upornošću kod njega insistirali na svome zahtevu? Moguće je da su oni sviustvari očekivali da bi Milutin možda mogao početi poboljevati budući da je tada većimaoi dosta godina (oko 70) i da je potrebno da Stefan bude u Srbiji kada se postavi pitanjenasledstva.

Da li je u pozadini ovoga događaja stajala možda i Vizantija? Grigorije Camblak navodikako je Stefanov povratak zasluga vizantijskog cara Andronika II. Car je naime jednomprilikom poslao neko izaslanstvo u Srbiju koje je tražilo od kralja Milutina vojnu pomoćzaborbu sa Turcima. Na čelu ovog poslanstva postavljen je, kako kaže Camblak "nastojatelj

manastira Pantokratorova, kao muža rečita i iskusna u svemu". Dakle, poslanstvo je došlona srpski dvor, ali Camblak greši u tome što navodi da je poslanstvo tražilo vojnu pomoćza borbu sa Turcima. Ta vojna pomoćo kojoj on govori bila je još1312-1313. godine,dakle jošpre nego što se Stefan i pobunio. To znači da ovo poslanstvo nije imalo kao svojuglavnu svrhu da traži od Milutina vojnu pomoćvećnešto drugo, a to "nešto drugo" je krozdaljnji tekst rečeno. Naime, tokom pregovora Milutin pozove "nasamo onoga časnoga oca,pitaše o sinu Stefanu." U daljnjem razgovoru Milutin je mogao da čuje samo reči pohvale osvome sinu. "I pričaše mu o mnogim dobrim delima muža i o neporočnom životu, i kakopremudro podiže samodršca da izagna jeretike". Nakon toga Milutin dobija savet. "I akoćešposlušati mene, koji te dobro savetujem, vrati sčašću sebi onoga koji je viši odčovečanskečasti". Milutin se nije dugo razmišljao većodgovori: "Neka bude kako Boghoće, časni oče, kaošto si zapovedio". Time je Stefan dobio oprost i mogao je slobodno dase vrati.

U obe ove priče koje su izneli biografi (Danilov učenik i Grigorije Camblak) primetna jevelika uloga pravoslavne crkve, zapravo čak isključiva. Kod Danilovog učenika uposlanstvu kod Milutina je bilo izaslanstvo sa Svete Gore, ali je vođa bio srpskiarhiepiskop Nikodim. Isključivi zadatak poslanstva je bio da ubedi Milutina da ovajStefanu oprosti i dozvoli mu dolazak u Srbiju. Kod Camblaka se situacija malo menja iposlanstvo nije bilo sastavljeno iz crkvenih lica većiz svetovnih i to isključivo Grka, alikojima je bio priključen "nastojatelj manastira Pantokratorova, kao muža rečita iiskusna...", dakle opet jedno veoma uticajno crkveno lice. Zadatak poslanstva je bio da seobezbedi vojna pomoć, a tek slučajno je bilo govora o Stefanu (samo zbog toga što jeMilutin bio radoznao da čuje šta mu sin radi).

Posmatrajući ove dve mogućnosti verovatna je verzija koju je pružio Danilov učenik, ali nesme se nikako zanemariti ni Camblakova. Uloga Vizantije je veoma lako moguća u ovomcelom događaju i verovatno da je Camblak nešto znao o tome, i to je mogući razlog zaštose u njegovoj priči uloga Srpske pravoslavne crkve i ne spominje.

Kakva bi mogla biti uloga Vizantije? Za mogućnost da je Stefan preko Srpske pravoslavnecrkve sebi omogućio povratak u Srbiju treba imati u vidu da je za takvu akciju, koja je bilazbog učešća sabora Svete Gore i arhiepiskopa Nikodima dosta široka, potrebno ipakizvesno vreme i dosta priprema. Sve to ne bi moglo promaći budnom oku mnogobrojnihšpijuna i dostavljača kojih je Vizantija bila puna i kojima je sigurno i Stefan bio okružen.Dakle, car Andronik bi sigurno znao za Stefanove veze u Svetoj Gori i bilo je dovoljnosamo da učini mali napor i da sve to osujeti. On to ipak nije učinio ili iz nekog interesa kojije imao, ili (što je mnogo verovatnije) zato što je i Vizantija učestvovala u celoj akciji.Dovoljno je samo setiti se toga da je car znao da Stefan nije slep, a ipak to nije dojavioMilutinu. On je na njega očigledno računao kao budućeg kralja Srbije i stoga je negovaotako dobre odnose sa Stefanom. U vreme kada je Stefan pripremao povratak u Srbiju, carAndronik je znao da srpski presto neće naslediti niti jedan od njegovih sinova (Dimitrije iTeodor), a da Simonida (njegova ćerka i srpska kraljica) ne može imati dece. Znači trebapronaći neku odgovarajuću ličnost za srpski presto, a za to nije trebalo mnogo truda. SamStefan mu se nalazio u Carigradu i bila bi neoprostiva politička greška da se ta prilika neiskoristi. Sada je car imao prilike da direktno utiče na to koće vladati Srbijom, a takva se

prilika ne propušta, pogotovo je ne propušta iskusna vizantijske diplomatija. Dakle, akonije direktno on bio taj koji je omogućio Stefanu povratak u Srbiju (po verziji GrigorijaCamblaka), onda je car Andronik u najmanju ruku, makar blagonaklonim odnosom premaceloj toj akciji (jer mu nije mogla ostati nepoznata) omogućio njen uspešan završetak.

Bez obzira na to što sina nije video tolike godine, Milutin ga nije bio željan i bio bi caruverovatno veoma zahvalan da mu je on ranije dojavio da Stefan ipak nije slep. Imao je carmogućnosti i da Milutina obavesti da se preko crkve priprema Stefanov povratak. Ništa odsvega toga nije učinjeno. Milutin bi sigurno umeo sve te pokušaje da osujeti i da Stefanazadrži na sigurnoj udaljenosti. To da je Milutin bio neraspoložen prema Stefanu videće sekasnije kada ga nakon dolaska u Srbiju ne bude zadržao pored sebe većga pošalje uudaljenu županiju, zadržavajući mu sina Dušana (možda kao taoca?). Postoji jošjedanmomenat koji je veoma interesantan i koji može da prikaže u kakvom je raspoloženjuMilutin dopustio Stefanu da se vrati. Naime, on nastojniku manastira Pantokratorova,nakon što je čuo o sinu Stefanu sve najlepše "i izlivši dovoljno suza i ustavši klanjaše semužu, i ispovedaše blagodat", dozvoljava povratak Stefanov rečima: "Neka bude kako Boghoće, časni oče, kaošto si zapovedio". Tu ima veoma malo od ljubavi oca prema sinu iMilutin ne dozvoljava Stefanov povratak kao otac koji je oprostio, većtaj čin izgleda kaoda je iznuđen. To doduše ni Milutin ne krije jer kaže "kao što si zapovedio".

Na kraju, Milutin je ipak morao popustiti, jer to više nije bio usamljeni zahtev jednogcrkvenog velikodostojnika ili samo Srpske pravoslavne crkve veći sabora Svete Gore "nehoteći prezreti takve prozbe i molbe ovoga preosvećenoga i celoga Bogom ljubljenogasabora Svete Gore..." (Danilov učenik). Tu Milutin nije imao više mnogo izbora,jednostavno je morao popustiti, znajući koja je moćcrkve i svestan svega onoga što je zanjega crkva učinila. Naročito mu je mogao ostati u uspomeni Dragutinov prodor u Srbijutokom 1311. (ili 1312.) kada ga je skoro sva vlastela napustila i prešla Dragutinu. Izgledaloje tada da mu nema spasa pred bratovljevim gnevom, ali uz pomoćSrpske pravoslavnecrkve uspeo je da sakupi zlato kojim je nakupio dovoljno najamničkih četa i odbio ovajnapad. Da ga tada crkva nije pomogla on bi izgubio kraljevstvo. Pri samome pomirenju sabratom (1311. ili 1312.) upravo je crkva bila ta koja je bila posrednik. O toj svojoj ulozipomiritelja arhiepiskop Nikodim sasvim neuvijeno govori na Jerusalimskom tipiku. "Bi,naime, neka raspra velika po kušanju staroga zlotvora i razdor među gospodinom miprevisokim kraljem Urošem i među bratom mu kraljem Stefanom, a ja sam tada bio igumančasnoga manastira svete Bogorodice Hilandara, koji je u Svetoj Gori, pa izvoljenjem obabrata i sabora srpske zemlje poslan bih u novi Rim, u carski grad, tada carstvupravovernoga cara kir Andronika Duke Anđela Komnena Paleologa i sina njegovog carakir Mihaila i unuka njegovog cara kir Andronika, dok je vaseljenskim prestolom upravljaou Carigradu kir Nifon,..." (Nikodim Hilandarac na Jerusalimskom tipiku). Prema tome, onovakvom svom savezniku nije smeo odbiti ni jednu molbu i stoga je njegov odgovor biosasvim racionalan i jedino moguć. "Molbu vašu ispunih, i zapovedam da bude u svemuvaša volja, što ste mi govorili o mome sinu" (Danilov učenik).

Na neki način ovo bi se moglo smatrati i diplomatskom pobedom Stefana, budući da jeostvario sve ono što se moglo tog momenta. Uspeo je da sebi omogući bezbedan povratak uSrbiju i sada je mogao mirno da doputuje i da se smesti negde, očekujući da Milutin umre i

da mu otvori put ka prestolu. Niko nije tada znao da Stefan uopšte nije slep i to je bilonjegovo najjače oružje. Uz pomoćSrpske pravoslavne crkve on je jošjači i ne postoji nitijedan konkurent koji će mu se moći suprotstaviti onda kada se otvori pitanje nasleđaprestola. S druge strane, ni vlastela mu nije bila nesklona. Ipak je on taj koji je sin kraljaMilutina i koji je dugo godina bio smatran za prestolonaslednika, a treba se setiti da je imaoi značajnu podršku od vlastele u momentu kada je podigao bunu. Mora da je nešto od tepodrške jošuvek ostalo. Vreme koje je proteklo od njega je načinilo i mnogo odlučnijegčoveka, tako da se više ne može desiti da bude onako mlak i neodlučan kao u pobuni protivoca. Tada je mogao dobro videti šta se može sa odlučnom i energičnom akcijom (tako jeMilutin savladao njegovu pobunu), a srpska vlastela ceni samo takvog vođu. Bila jedovoljno samo njegova kratka neodlučnost i razmišljanje da li da udari na oca, a Milutin senije mnogo razmišljao većje napao, pa da vlastela pređe na stranu onoga ko je odlučniji.To je bio razlog zašto je on ostao bez podrške i zašto je sva vlastela prešla Milutinu.

Uskoro krene poslanstvo put Carigrada da bi saopštilo Stefanu radosnu vest. "Posla caru uVizantiju, moleći da pošlje Stefana k njemu" (Grigorije Camblak). Stefan se odmah počeospremati za povratak, a rastanak sa carem Andronikom je bio veoma srdačan. "I počastivšiga mnogim različnim pohvalnim darovima, i koliko mu je trebalo, svako dovoljno dade mu,mnogo zlato i druge potrebe, koliko je hteo, i sa velikom ljubavlju otpusti ga kao ovomblagovernom i blagočastivom i hristoljubivom kralju Urošu" (Danilov učenik). Putovanjeje trajalo nekoliko dana i konačno nakon dugog vremena stigao je Stefan u Srbiju. Odmahse javio Milutinu. "I kada dođe na mesto gde je car tada prebivao, po njegovoj zapovestidođe k njemu" (Grigorije Camblak). Sudeći po biografima susret je bio veoma srdačan (ilije samo tako na prvi pogled izgledao), a Milutin se obradovao sinu. " A on kao otac primioje dobroga sina i sa suzama celivao, i reče mu reči pune utehe, moleći sa istinitomsmernošću oproštaj za ono što je njemu učinio" (Grigorije Camblak). Teško da je Milutinmolio Stefana za oproštaj, to nije ličilo na njega. Ako i jeste bila je to gluma koja je trebaloda posluži za okolne gledaoce. Slično je i Stefan postupio kada je tešio Milutina govorećimu da je on (Stefan) kriv za sve ono što mu se desilo. "Oče, zapoveđeno ti izvršio si, jernije prepodobno ni pravedno da ko ne posluša kada Bog zapovedi, pošto ti nisi uzrok nimome rođenju na svet, kada on ne bi dao. Zato smo, oče - reče - obojica dužni dablagodarimo onome koji je tebe hteo da spase služenjem carstva, a mene da udostojimilosti gubitkom vida" (Grigorije Camblak).

Sam susret je malo ličio na odnos oca i sina, pogotovo ako se oni obojica kaju za svojepostupke. Naime, Stefan je pred Milutina izišao sa povezom preko očiju praveći se da jeslep, padao mu je pred noge sa celom svojom porodicom i pred Milutinom plakao. "I kadaje došao ka svome roditelju sa sinom svojim Dušanom, i sa nešto malo dece svoje, i takopavši na noge njegove, imajući povezane oči svoje, kao što priliči slepome, i sa gorkimsuzama vapijući,..." (Danilov učenik). U suštini Stefan je tek tada od Milutina tražio oprost,jošuvek se nije znalo da li će mu Milutin zaista i dozvoliti ostanak u Srbiji. Moguće je daje Milutina pogodila (bar na trenutak) ova scena gde mu sin Stefan sa povezom preko očijuzajedno sa ženom i sinom Dušanom koji je bio dete (rođen 1308. ili 1312.) plačući, pužepred njim i moli za milost. "A ovaj roditelj njegov, hristoljubivi kralj, ne mogući trpeti zbogžalosti i tuge srca svoga, videći vazljubljenoga sina svoga gde mu govori takove reči,izmeni se na milosrđe, imajući kao novu i dobru i poslušnu milost od dobre česti i ne

odmećući se od prisnosti sinovljeve, dade mu neki mali deo od države župe budimaljske,gde će se čuvati" (Danilov učenik).

Milutin je dozvolio Stefanu da ostane u Srbiji, ali ga nije i zadržao pored sebe, većga jeposlao u župu u Budimlju, dok je Stefanovog sina, a svoga unuka, Dušana, zadržao poredsebe. "Bi poslan od cara i ujedno oca sa mnogomčašću da prebiva u nekom dioklitijskommestu, pošto su mu prinošene obilne potrebe na svako ugađanje. A on sina, koji je došao snjim od Konstantinova Grada predade ga njegovu dedu (Grigorije Camblak). Dakle,Stefan je bio poslat odmah u zaseban deo države, ne bašveliki, gde je mogao mirno daboravi. Milutin se uverio da je slep (barem je on tako mislio) te da mu od njega više nepreti opasnost. Same Stefanove suze i molbe za oprost kao i iskazano pokajanje, delovali suMilutinu dosta ubedljivo. Sam taj susret je pokazao da Milutinu pažnja ipak slabi, jer ga jeStefan veoma lako prevario u tome da je slep, kao što ga je uverio i u svoju bezopasnost.To je bio znak da Milutin stari i da više nije onaj nekadašnji lukavi kralj. Međutim, zaStefana je jošuvek bio sasvim nedostižan. Istovremeno ovaj susret je i za Stefana bio jasanznak da on protiv Milutina, dok je živ, ne može ništa. To će se naročito videti onda kadaStefan čuje da je Milutin umro, ali misleći da je u pitanju podvala bude jedno vremeoklevao. Jošuvek je Milutin bio strašan i opasan. S druge strane ni sama pravoslavna crkvane bi dozvolila ponovno razbuktavanje sukoba oca i sina. Stefan će morati da sačekaMilutinovu smrt.

Ostaje pitanje koji je razlog bio to što je Milutin pored sebe zadržao Stefanovog sinaDušana. Moguće su dve stvari. Kao prvo moguće da Milutin ipak nije u potpunosti verovaoStefanu te da je podozrevao neku podvalu. U tim staračkim godinama Milutin je većsvimabio težak sa nepoverljivošću i sumnjičenjem. Od njegovih neprestanih optuživanja nije biosiguran niko, a po svemu sudeći najgore je bilo njegovoj ženi, mladoj kraljici Simonidi.Nju je neprestano sumnjičio za neverstvo, itd. U okviru toga mogao je jošmanje verovatiStefanu koji je većjednom pokušao pobunu. S druge strane toliko zauzimanje crkve zaStefana nije mu moglo biti svejedno, jer je on znao za njenu moć. To ga je verovatno iplašilo, budući da su u Srbiji postojala mnoga nezadovoljstva koja bi mogla lako da sepretvore u otvoreni bunt. Prestolonaslednik Konstantin mu nije bio neka posebna uzdanicai sa njim on prvi nije bio zadovoljan. Jedina mogućnost da Stefana drži pod kontrolom bilaje da mu sina Dušana drži pored sebe kao taoca. Dokle god bude držao Dušana, dotle će iStefan biti veran. Da on nema nikakvih skrupula i da bi se u slučaju kakve pobune mogaoosvetiti na Dušanu u to Stefana ne bi trebalo posebno uveravati, jer njega samog je Milutinzarad vlasti dao oslepiti.

Druga mogućnost je možda ubedljivija. U tim staračkim godinama, većje rečeno, Milutinje bio veoma nepoverljiv. Ni sa jedne strane on nije imao ljubavi. Od pet žena koje je imaosve ga mrze, a ova poslednja, Simonida, ga mrzi joši najviše, čak toliko da je većod njegai bežala. Osimšto ga mrzi možda ga i vara sa drugim, mlađim od njega. Deca ga takođe nepodnose, neko sa razlogom neko bez njega. Konstantin jedva čeka da on umre ne bi li ganasledio, a Stefan ga mrzi zbog oslepljenja. Nevoljen, a većdobro ostareo i mrzovoljan onodjednom dolazi u priliku da vidi unuka Dušana kojeg Stefan dovodi sa sobom izprogonstva. Dušan je u to doba bio većmomčić, ako uzmemo da je rođen 1308. godine (ili1312.) u vreme susreta sa Milutinom (1320.) imao je oko 12 godina. Dakle, Milutin sada

pred sobom ima mladog momka koji je većtada bio veoma lepa pojava i moguće je da sutada odjednom u njemu proradila osećanja koja dugo nije imao. Sada je imao odraslogunuka od kojeg bi on mogao da napravi pravog vladara i koji bi bio njegov dostojniprestolonaslednik. Stoga odlučuje da Dušana zadrži pored sebe i da ga pokuša naučiti kakose vlada jednom takvom jakom, ali i neposlušnom državom kao što je Srbija. Tek sadaSrbija ima pravog Nemanjića koji će biti u stanju da nastavi ovu "svetorodnu" lozu. UKonstantina ionako nikada nije imao mnogo poverenja, Stefan je slep, ali tu je zato Dušan,njegov unuk. To ne bi bilo prvi put u istoriji da jedan vladar ne ostavlja presto svome sinu,pošto u njega nema poverenja (smatra ga slabićem ili slično), većunuku, kojega za toposebno i priprema.

Ovakvo surovo kažnjavanje Stefanovo nije bilo lako objašnjivo biografima koji su pisali oMilutinu i Stefanu Dečanskom. Nije bilo moguće ni jednoga od njih označiti kao jedinogakrivca za ovaj sukob i surovo Stefanovo kažnjavanje. Krivac je do kraja nađen uMilutinovoj ženi Simonidi koja je označena kao spletkarošica koja je uspela da ubedi oca(Milutina) da kazni sina (Stefana). "Podiže zavist đavo koji uvek mrzi dobro. A izvršilactakvog služenja bila je njegova žena. O moje suze, što ženska prevara savladapraroditeljevu u raju veliku mudrost..." i dalje "Dolazi carica k caru pokazujući tužno lice,neukrašen i neobičan nastup, roni suze i unutrašnjim plamenom preseca glas. I, da ukratkokažem, podiže oca na oslepljenje prvorodnoga sina,..." (Grigorije Camblak). Po njemuizlazi da je Milutin bio žrtva njena. "Nadvladaženska prevara dostojnažaljenja i priče zasuze, pobedi se careva premudrost ženskim spletkama, pokloni se očinska mudrost ženskojslabosti, ugasi se roditeljska toplota ženskom bestidnošću." (Grigorije Camblak). Ovakveglasine su stigle i do Mavra Orbina koji navodi: "Neki kažu da je Stefana otac oslepio prezbog optužbe njegove maćehe. Međutim, nije ostao sasvim slep, mada se u početku pravioda jeste." Sve ovo su besmislice, budući da je Simonida možda bila i najveća žrtva svihovih događanja. Najpre je kao petogodišnje dete dovedena za ženu jednom starcu, da binedugo potom bila uhvaćena u pravo vrzino kolo ambicija njene majke carice Irine kada jeova pokušavala da ubedi Milutina da srpski presto nasledi jedan od njenih sinova.

Simonida je uskoro izrasla u lepu ženu prema kojoj je Milutin pokazivao strahovituljubomoru. Većostareo plašio se da mlada žena ne bi pogledala koga mlađeg, dok je sdruge strane (ako verujemo Orbinu) on nju upropastio kao ženu upuštajući se sa njom dokje imala samo osam godina u seksualne odnose i tako je povredio da ona više nije moglarađati. Takvu upropaštenu, neprestano je sumnjičio za ljubavne prevare, svestan svojestarosti i nemoći. Ona mora da je prema njemu osećala sve osim ljubavi i iskoristila je prvupriliku koju je mogla da od njega pobegne. To je bilo 1217. godine kada joj je umrla majkai kada je pod opravdanjem da ide na njenu sahranu otišla u Carigrad da bi odmah potomodbila da se vrati u Srbiju. Na to se Milutin žestoko naljutio i počeo da preti vizantijskomcaru Androniku. Videvši da je Milutin izgubio potpunu kontrolu nad sobom i da bi zbogSimonide mogao i vojsku da pokrene, car natera Simonidu na silu da se vrati u Srbiju. Onakrene za Srbiju, ali u očaju, samo da se ne bi morala vratiti Milutinu, u Seru se zamonaši.Eto šta je bila u stanju da uradi jedna mlada žena (od samo 22 godine) samo da se ne bivratila bezobzirnom starcu. Može se zamisliti kakav je užas zavladao među pratnjom kojaju je vodila Milutinu. Ko će sada smeti da mu izađe na oči i da mu objasni kako jeSimonidi draži i kruti manastirski život od života sa njim. Međutim sada se umešao i

Simonidin brat despot Konstantin, koji joj pocepa monašku rizu i svu uplakanu i u jaukupreda na silu srpskom poslanstvu koje je Milutin poslao po nju. "Ona je tada bila u uzrastuod 22 godine. Uplašena da ne bude po povratku ubijena od strane muža, koji je uvek biopodozriv prema njoj a sada joši raspaljen velikim gnevom, smislila je da obuče monaškuodeću i tako pobegne od zajedničkog života s njim. Nije se usuđivala da to učini dok jetamo kod oca boravila, da ne bi oca, iako on nije bio posvećen u njen plan, izložila optužbizbog javnog saučesništva i da ne bi podstakla kralja na otvoreni rat protiv oca. Zato je dograda Sera putovala onako kako je pri polasku bila obučena. Boraveći tamo više dana,tajno je od nekog kupila monašku rizu i obukla je jedne noći. Tako se sledećeg dananenadano pojavila pred Tribalima koji su je pratili i izazvala kod njih ne malozaprepašćenje i zbunjenost, tako da su iz straha od gospodara hteli nešto strašno protiv njepreduzeti. Naime, ili da joj poderu rizu i da je protiv volje odvedu njenom mužu, ili kaodrugu mogućnost, da je ubiju, da ne bi živa stanujući veoma daleko od svoga muža, mučilanjegov duh žestokim bolovima. Ali, njen polubrat, sin druge majke despot Konstantin, kojije takođe bio prisutan, preduhitrio je te planove i ispravio njenu lakomislenost, sluteći dabi kralj veoma rđavo primio to što se desilo. On joj je prišavši silom poderao rizu i obukaouobičajenu njenu odeću. Zatim je predao Tribalima i naredio im da je što je moguće bržeodvedu, iako se ona opirala i plakala" (Nićifor Grigora).

Eto kakvi su bili odnosi između Milutina i Simonide. Savršeno je jasno da Simonidapredstavlja žrtvu Milutinovu i da ona kao takva nije mogla imati apsolutno nikakav uticajna njega, a najmanje u njegove odnose sa Stefanom. To što je ona označena kao glavnikrivac loših odnosa između Milutina i Stefana, jeste samo opravdanje biografa koji nisusmeli da napišu pravu istinu.

Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

31. Poslednje Milutinove godine32. Sukob nakon Milutinove smrti33. Kralj Stefan Dečanski34. Bitka na Velbuždu35. Dušanova pobuna36. Kralj Dušan37. Savez sa Kantakuzenom38. Velika osvajanja39. Car Dušan40. Turci nadiru na Balkan

31. Poslednje Milutinove godine

Po svemu sudeći nakon ugušenja Stefanove pobune došlo je do susreta Milutina sa

Dragutinom. Povod je bilo to što je Dragutin došao da obiđe majčin grob, pošto on, kao štoje većopisano, nije bio prisutan kada je ona sahranjena. "I došavši u dom sv. Bogorodice umesto zvano Gradac, gde leži telo blažene, i tu učini veliki plači ridanje nad grobomnjezinim, takođe i sva vlastela njegova." (Danilo Drugi). Posle obilaska groba, Dragutinproduži put ka Milutinu koji je u to vreme bio u svojoj rezidenciji, u dvoru Pauni koji senalazio u blizini Uroševca. Dvor je bio deo većeg kompleksa koji se zvao Paunpolje. "Iposle ovoga pođe ka vazljubljenome svome bratu kralju Urošu, koji je tada bio u dvorusvome Pauni" (Danilo Drugi). Ovaj susret je prošao veoma srdačno i izgledalo je da međubraćom nema više nikakvih nesuglasica. Nakon izvesnog vremena Simonida zatraži odMilutina da joj dozvoli da poseti Dragutinovu ženu Katalinu. "Molim te, Gospodaru moj,zapovedi mi da idem do vazljubljene sestre moje, a snahe tvoje, blagočastive kraljiceKateline; jer dostojno je da se i mi vidimo, da i mi učinimo dužnu ljubav među sobom, kao iti sa vazljubljenim ti bratom" (Danilo Drugi). Do tog momenta Simonida se nije susretalasa Katalinom i bila je razumljiva njena želja da se upozna sa njom. S druge strane,Simonida je bila mlada žena koja je verovatno bila željna provoda, a pored ostarelogMilutina za tako nešto sigurno nije imala mnogo prilike. Ovo je bila mogućnost da maloproputuje i oslobodi se za izvesno vreme Milutinovih ljubomornih istupa.

Sastanak Simonide sa Katalinom i Dragutinom se desio u Beogradu. "I dođe u slavni gradzvani Beograd na obali reke Dunava i Save. I tu se u velikoj sabornoj crkvi mitropolitskojpokloniše čudotvornoj ikoni presvete. I sastavši se sa blagočastivim kraljem Stefanom i sanjegovomženom Katelinom, i tu je bila velika radost i veselje prilikom dolaska oveblagočastive i neiskazana ljubav" (Danilo Drugi). Susret je bio veoma srdačan, a Simonidaje dočekana sa velikim počastima. Lično Dragutin je učinio sve ne bi li joj ukazao svamoguća poštovanja. "Ovaj blagočastivi kralj Stefan beše napred izvešten o dolasku njezinu,i beše zapovedio da se saberu k njemu svi silni države njegove" (Danilo Drugi). Simonida iKatalina su se veoma dobro složile i odluče da zajedno odu na grob Milutinove iDragutinove majke Jelene, ne bi li pokojnici iskazali počast. "I pođoše obe radujući se uGospodu, imajući veliku ljubav među sobom. I došavši u dom presvete Bogorodice, u mestozvano Gradac, i pokloniše se ikoni presvete i po tom pođoše na grob blažene i ljubavljucelivavši ga, i omočiše raku njezinu toplim suzama" (Danilo Drugi). Iz ovih navoda semože zaključiti da je Simonida, osim što je bila lepe spoljašnosti, u suštini prijatna žena sakojom su Dragutin, a posebno njegova žena Katalina, sklopili jedno iskreno prijateljstvo.Njena posete se trebala ograničiti samo na susret u Beogradu, no kako je Katalina izgledabila prijatno iznenađena Simonidinim lepim ponašanjem ta je poseta bila produžena.

Nedugo nakon ovoga umre i Dragutin, negde tokom proleća 1316. godine. Nešto pre smrtion se zamonašio dobivši ime Teoktist. "I tako obukoše ga u monaške haljine i posle ovognaložiše na njega anđelski obraz, i narekoše mu ime Teoktist monah nazvan u anđelskomobrazu" (Danilo Drugi). Dragutina je po svemu sudeći, do kraja života pratilo kajanje zbogtoga što je nasilnim putem srušio sa kraljevskog prestola svoga oca kralja Uroša. "Ovezapovesti prestupivši ja jadni pogubih samoga sebe, podigavši ruku na svogaroditelja,(tako) da su evo moje rane po zasluzi, i ne samo ovo, no i gore od ovoga, štopredviđam, uskoro me očekuje" (Danilo Drugi). On sam bio je veoma naklonjen monaškomživotu i rado je provodio vreme u razgovoru sa monasima. Nasilje koje je izvršio nad ocembilo je razlogom zašto je sebe mučio jednom neobičnom kaznom. Odmah nakon što je

umro, po običaju, trebalo je oprati njegovo telo. "I kada su ga hteli omiti, nađoše gaopasana oštrim pojasom od slame po nagu telu njegovu i obučena u oštru lanenu haljinu, apojas od slame zalepio se duboko u telo njegovo, i kada su hteli da ga skinu sa tela, nisumogli. I kada su ga mnogo kvasili vodom, jedva ga odlučiše od tela ovoga blaženoga,štosve niko nije znao za života njegova " (Danilo Drugi). Ipak ni to nije bilo sve. "Drugo, čudočujte, vazljubljeni, jer istinu govorim: Ovaj blagočastiviživeći sa ženom u svome životu,mislim više od dvadeset tri godine ne dotače se nje, no čuvajući se oboje u celomudriju ičistoti, ostadoše živeći kao brat i sestra" (Danilo Drugi).

Dragutin je sahranjen u crkvi Đurđevi stupovi koja se nalazi u neposrednoj blizini NovogPazara (podigao je Stefan Nemanja 1175. godine). U ovoj crkvi Dragutin je bio drugi ktitor(nakon Nemanje) i jedna kapela je posvećena njemu. Ova crkva se nalazila na teritoriji kojaje bila pod Milutinovom vlašću. "I svršivši sva nadgrobna pjenija i uzevši telo ovogablaženoga od sremske zemlje, i noseći iđahu ka istoku. I kada su došli u Ras ka crkvi sv.mučenika Hristova Georgija u njegov manastir, i tu sve obično svršiše, i tako grobupredadoše telo ovoga blaženoga Teoktista monaha, nekada bivšeg kralja Stefana moćnogai samodržavnoga, i tu leži do današnjeg dana" (Danilo Drugi).

Za njegovu smrt vezana je i jedna njegova čudna molba. Naime, on je zabranio da senjegovo telo vadi iz groba, sprečivši time bilo kakav razvoj svetačkog kulta koji bi biovezan za njega. "Zapovedio je uživotu sa strašnom kletvom izrekao je:ako se javi kakvablagodat Božja na njemu, da ne iznose tela njegova od prašnjave zemlje" (Danilo Drugi).Danas se misli da to nije bila njegova želja, većda je to samo predstavljeno kao njegovereči. Razlog je bio u tome što se želelo da se preko Milutina, a ne preko Dragutina, nastaviokrilje božjeg nasleđa Nemanjine dinastije. To je bio praktičan potez budući da je time štose kao svetac slavio samo Milutin (ne i Dragutin) u suštini sankcionisana promena naprestolu izvršena 1282. godine (Milutin zamenio Dragutina). Osim toga i sam Milutin seodnosio na poseban način prema Đurđevim Stupovima. Nikada Milutin nije ništa gradio uovom manastiru, iako je bio poznat kako veliki ktitor, a isključivo zato što je to biomanastir koji je određen za Dragutinovu grobnu crkvu. Osim toga iguman manastira,veoma uticajan i u početku Milutinove vladavine, dolazi Milutinovom voljom tek na sedmomesto u hijerarhiji igumana Srpske crkve. Vidljivo je da sukobi među braćom nisu mogli, ada ne utiču i na njihovo ponašanje prema crkvi.

Dragutinova smrt je izazvala uskoro nove potrese u Srbiji. Neposredno pred smrt on jesvoje zemlje u Sremu ostavio svome sinu Vladislavu, međutim Milutin nije imao namereda poštuje ovu njegovu odredbu. Jednostavno je pokrenuo vojsku i okupirao oblast u kojojje vladao Vladislav, a njega samog bacio u tamnicu. Zauzeta je Mačva i druge oblastiizuzev Bosne, što je uskoro izazvalo nove probleme. Očekivalo se da će Srbija zaratiti saugarskom, budući da je na teritorije koje je Milutin oteo od Vladislava polagao pravo iugarski kralj Karlo Robert. U prvo vreme ugarski kralj nije odgovorio na Milutinov napad,pošto je on u to vreme lomio vlast svojih neposlušnih plemića i nije imao dovoljno snage.

U međuvremenu, Milutin je uspeo da zarati i sa Dubrovnikom, tako da je leto 1317. godinebilo u znaku ratnih operacija na dubrovačkoj teritoriji. Nekih većih sukoba nije bilo, asrpska vojska je uglavnom pljačkala i palila okolinu Dubrovnika. Naročito su stradali

dubrovački trgovci koji su bili posebna meta pljačke Milutinovih vojnika. Ipak, kada se uovaj sukob umešala i Venecija, na strani Dubrovnika, sklopljen je u jesen 1317. godine mir.Po svemu sudeći, ovaj rat nije doneo Milutinu mnogo, pošto je bio obavezan da plati velikuratnu odštetu.

Za sve to vreme Karlo Robert se pripremao da napadne Srbiju. Za dosta kratko vremeuspeo je da okruži Srbiju sa svih strana. Najpre je pod njegovim uticajem hrvatski banMladen II tokom leta 1318. godine krenuo u napad. U početku je izgleda bio veomauspešan, pošto se počeo zvati gospodarem Humske zemlje, no kasnije se ratna srećaokrenula protiv njega. Nakon nekoliko ratnih uspeha, Milutin za osvetu što se Mladennazvao gospodarem Huma, uzme sebi titulu Hrvatskog kralja. Sredinom 1319. godineneprijateljstva su prestala, a ban Mladen je bio potpuno iscrpljen. Mir koji je sklopio saMilutinom bio je za njega izrazito nepovoljan, budući da je morao kao garanciju da ćemirovni ugovor izvršiti predati taoce, a između ostalih i svoga rođenog brata, omiškogkneza Grgura. To nije bio samo njegov vojni poraz, to je bilo i poniženje. Te taoce Milutinzatim predaje Dubrovniku koji su ih držali sve dok Mladen ne izvrši svoje obaveze. On jeočigledno morao vratiti neke teritorije, ali koje ne zna se. Time je Milutin otklonioopasnost sa jedne strane.

Od samoga početka ovih napada na Milutina aktivnu ulogu je uzeo i papa Jovan XXII sasvojom širokom diplomatskom aktivnošću. Ove sukobe sa Milutinom on je shvatio kaomogućnost da jednom za svagda raščisti sa "šizmatičkim nevernim Raškim kraljem", usuštini želeći da srpsku državu slomi. Papa Jovan XXII uspeo je da na Milutina pokreneFilipa Tarentskog, a istovremeno je pisao izvesnim albanskim velikašima, predlažući im dase pobune protiv Milutina. Uspeh nije bio veliki i nekih većih pokreta protiv Milutina nijebilo.

Ipak, najopasniji napad je došao bašod ugarskog kralja Karla Roberta. On je udario u prvojpolovini 1319. godine i u samome početku napredovao veoma brzo. Zauzeo je Mačvu,Beograd i jošneke druge oblasti. Uspeo je da se probije sve do reke Kolubare i izgledalo jeu jesen te godine da je ovaj pohod i završen potpunim Karlovim uspehom. Ipak, ono što jeosvojio brzo je i izgubio, tako da je tokom zime 1320. godine ovaj rat nastavljen. Sve onošto je većjednom bio zauzeo, morao je ponovo da osvaja. Na kraju uspeva i sada su Mačvai drugi gradovi, jezgro Dragutinove države, bili ponovo pod ugarskom vlašću. Da niRobertu nije bilo lako, vidi se iz toga što on u pomalo paničnom tonu poziva papu upomoć, kao i druge katoličke vladare, a posebno nemačkog kralja Fridriha. U to vremeKarlo Robert je imao izgleda velike planove, misleći da Srbiju slomi potpuno, no neprimivši pomoćni sa jedne strane zadovolji se sa onim što je osvojio. Rimski papa jepokušao pomoći Karlu pozivajući u rat protiv "šizmatika" (Srba) nemačkog, poljskog ičeškog kralja, kao i austrijskog i koruškog vojvodu. Papu je pokrenuo sam Karlo Robert,koji mu je javljao o svojim uspesima, tvrdeći da će uz pomoćostalih katoličkih vladarauspeti da prodre do mora. No ovi vladari nisu ni mrdnuli imajući i svojih problema. Tako jeova dosta široko zamišljena akcija doživela tek polovičan uspeh. Robert je odustao oddaljnjih akcija, a načelo mačvanske banovine (upravo osvojene) postavi PavlaGorjanskog.

Tokom 1320. godine iz izgnanstva u Carigradu, vratio se i Milutinov sin Stefan(Dečanski).

Nedugo nakon Stefanovog povratka u Srbiju u susednoj Vizantiji su počeli nemiri. Ovomdržavom nominalno je vladao Andronik II (Milutinov tast), a sin mu Mihailo IX je biosavladar. Uzrok je bio u unuku cara Andronika II, mladom, lepom i popularnom AndronikuIII koji je joškao dete bio proglašen za carevog savladara. Mladi Andronik III očiglednonije suviše ozbiljno shvatao svoju dužnost carskog savladara, provodeći svo svoje vreme uzabavama, a posebno u ljubavnim avanturama. On je bio sasvim suprotan svome dedi caruAndroniku III, jednom škrcu i zanovetalu, kome je smetalo unukovo ponašanje. Upravozbog toga došlo je do jako loših odnosa između njih dvojice, koji su uskoro prerasli uotvoreno neprijateljstvo. Razlog je bio više nego banalan, ali se uskoro izrodio u tragediju.Mladi Andronik III je većinu svoga vremena provodio u udvaranjuženama i ljubakanjima ijedna takva pustolovina se pretvorila u katastrofu. Kod neke vizantijske dame Andronik jeimao suparnika i ne mogući ga istisnuti mirnim putem on pošalje svoje ljude da nađu togdrznika i da ga ubiju. Međutim, ove njegove ubice nalete na Andronikovog brata Manojla iu zabuni ubiju njega. Ovo je izazvalo pravi šok kod oca im Mihaila IX koji je ionako bioteško bolestan. Nakon ove vesti on je ubrzo i umro (1320.). Stari car Andronik II za celuovu nesreću optuži Andronika III i stoga ga liši prestola i celokupnog nasledstva. No, niAndronik III nije želeo da odstupi i odjednom se oko njega počne kupiti nezadovoljnoplemstvo, među kojima je najistaknutija ličnost bio Jovan Kantakuzen i avanturista Sirgijan(inače daleki carski rođak). Nekako u to vreme na vizantijskom dvoru je boravio i izaslanikkralja Milutina, neki monah po imenu Kalinik, koji je došao da traži da car vrati natragMilutinovih 2.000 najamnika (uglavnom Kumana) koje je ovaj caru dao na korištenje. U tovreme (1321.) u Vizantiji oružani sukobi većuveliko besne i ovi najamnici su mogliodigrati odlučujuću ulogu kada bi ih Milutin uputio na jednu ili drugu stranu. Toga su sedosetili i plemići oko Andronika III tako da su pregovori oko toga ubrzo počeli. SaMilutinove strane pregovarao je pomenuti monah Kalinik, a Milutin je pokazivao otvorenunaklonost ka mladom caru Androniku III, ne obazirući se na to da mu je Andronik II tast.Milutin je bio izuzetno nepoverljiv, pa je stoga tražio da se sastane lično sa Andronikom IIInegde na granici, gde bi ovome dao svoje uslove za vojnu pomoć.

Ko zna kako bi se ovi pregovori završili da se nije umešao Jovan Kantakuzen, savetujućiAndronika III da se ne vezuje suviše za Srbiju ili Bugarsku, pošto bi to kasnije moglo bitiveoma opasno. Bašnekako u to vreme ti sukobi su se počeli i smirivati tako da Milutinovapomoćtog momenta niti jednome od careva nije bila neophodna. To mu je bila poslednjaakcija jer je nedugo potom i umro.

Iako je imao dosta godina bio je savršeno zdrav, Milutinova bolest bila je toliko iznenadnada je iznenadila sve. Bolest ga je zadesila dok je boravio u svojoj rezidenciji u Nerodimlju."Kada je prošlo mnogo vremena i kada je trebalo da se izvrši božastvena volja, dođe carunaprasno neka bolest,...." (Grigorije Camblak). Da zlo bude veće Milutin je odmah izgubioi moćgovora tako da je ležao u krevetu potpuno nemoćan. "I ne beše glasa ni slušanja odnjega, jer se beše svezao jezik njegov" (Danilo Drugi). Danas se misli da je to bioapoplektički udar. Njegova agonija je trajala dugo, tako da se nikako nije mogla sakriti odjavnosti. To je bilo dovoljno da na sve strane izbiju meteži, tako da su razbojničke bande

neometano krstarile kroz Srbiju. "I pošto je bio veliki meteži ne mala uzbuna i smetenost uvreme prestavljenja blaženoga, i pošto su bile borbe i velike pljačke od sujemudrih vojnika,kao da su se među sobom sukobili pukovi, hoteći da jedni od drugih uzmu bogatstvonjihovo, ovaj blaženi i blagočastivi kralj ležao je tu kao mnogosvetlo sunce, (DaniloDrugi). Bilo je jasno da kralj umire i da nema nikakve šanse da ozdravi. Čitave grupevojnika međusobno su se sukobljavale, otimajući jedni drugima plen. Ono što je dodatnoopteretilo situaciju bilo je to što Milutin nije odredio svoga naslednika, pa je jošza vremedok je on umirao, počelo da se iz sve snage spletkari i razračunava oko budućegprestolonaslednika. Vlastela koja je okruživala Milutina, videći da on umire, počela je dakombinuje ko bi mogao biti eventualni naslednik i u skladu sa tim počele su oko pojedinihmogućih naslednika da se okupljaju pristalice.

Dana 29. oktobra 1321. godine kralj Milutin je umro. Vest o njegovoj bolesti se brzoraširila po državi i osećajući da više nema čvrste ruke počeli su nemiri i pljačke po državi.Odjednom su se pojavila čak tri naslednika. Najpre Dragutinov sin Vladislav (koji je izašaoiz zatočeništva odmah nakon Milutinove smrti), te dva sina Milutinova: Konstantin i Stefan(Dečanski).

U Srbiji je metežbio neopisiv, tako da je čak i povorku koja je nosila kraljevo telo napalagrupa razbojnika, pokušavajući da otme njegovo telo obučeno u bogato odelo. "I pođošenoseći telo blaženoga. Na mnogim mestima javljali su se pukovi vojnika, misleći dapostignu neku svoju volju i da ugrabe nešto od onih koji nose telo blaženoga, jer u tovreme, kao što rekosmo, beše veliki metež; a videći da se nosi telo ovoga blaženoga i kaood neke ognjene jarosti paljeni,.." (Danilo Drugi). Uvek prisutni episkop Danilo je biozaslužan što je ova pogrebna povorka uspela da se odbrani od napadača. Milutinovo telo jeiz Nerodimlja preneto u manastir Banjsku gde je sahranjen. "Zapovediše da se spreme kolasa izabranim krotkim konjima, da položivši na njih telo blaženoga i previsoka kralja,prenesu ga ka spremljenom grobu u crkvu sv. apostola Hristova Stefana, u rukotvoreni mumanastir" (Danilo Drugi). Kasnije su Milutinove mošti prenošene u Trepču (1389.) i uSofiju (1460.) gde su i danas.

Tako je završio kralj Milutin, do tada (izuzev Nemanje) najjači srpski vladar koji je izdigaoSrbiju na najjaču balkansku silu, pred kojom je drhtala i do tog momenta neprikosnovenaVizantija. O njegovom moralnom liku nema šta mnogo lepog da se kaže, ali kao političar iratnik bio je bez premca. Njegov značaj za razvoj Srbije nije moguće preceniti, nikadaSrbija nije bila toliko jaka. Raspolagao je sa dosta finansijskih sredstava pomoću kojih jemogao da unajmi veliku oružanu silu kao što je isto tako bio i neumoran graditelj, tako damu se pripisuje izgradnja čak četrdeset crkava. Snalažljiv, lukav i nadasve bezobziran,vladar koji nikome nije verovao, ali izuzetno uspešan ostao je jedan od najvećih srpskihosvajača (u tome ga je jedino pretekao unuk – car Dušan).

Ono što baca senku na Milutina jeste njegov privatni život i njegovo bezobzirno menjanježena, kao i lošodnos prema svojoj deci. Ono što mu se mora zameriti jeste to da nije rešiopitanje svoga naslednika, pa je to dovelo do besnog građanskog rata u Srbiji između čaktrojice pretendenata. Verovatno da je on razmišljao o svom mogućem nasledniku, no kakoje bio savršeno zdrav (smrt je došla iznenada) to niko nije ni mogao da pretpostavi da mu je

kraj toliko blizu. S druge strane za vreme trajanja bolesti on je izgubio i moćgovora takoda čak ni na samrtnoj postelji nije mogao da imenuje novoga kralja. Kao da se pred krajživota sve zaverilo protiv njega. Sam njegov porodični život sa Simonidom se pretvorio upravu moru, kako za njega koji je bio bezumno ljubomoran i beznadežno star, tako i za njukoja je bila mlada i osuđena da živi sa čangrizavim starcem. Od sinova nije imao mnogoutehe. Jedan se pobunio (Stefan), a drugi nije bio ličnost posebnog formata (Konstantin).

Srbiju je Milutin ostavio veliku i snažnu, ali iznutra strahovito podeljenu, što se videloodmah nakon njegove smrti. Suviše je toga bilo vezano za njega i njegovu ličnost, pa jenjegovim nestankom nestalo ono što je vezivalo sve te raznorodne elemente u teritorijalnonabujaloj državi. Suviše je u njoj bilo različitih interesa da bi se mogli lako držali na okupu,a sama centralistička vlast nije bila dovoljno ukorenjena. Nerešeno pitanje naslednika je turazličitost i surevnjivost jošviše produbilo, gurajući zemlju u građanski rat.

32. Sukob nakon Milutinove smrti

Iako je bilo rašireno ubeđenje da je slep, Stefan (Dečanski) je imao svojih pristalica tako daje on bio dobro obavešten o tome kako Milutinova bolest napreduje i šta se dešava nadvoru u Nerodimlju. U njegov dvor u Budimlju dolazila je vlastela, javljajući mu novosti."A kada je car izdisao, mnogi su brzo priticali ka Stefanu, i javljali mu što se događa"(Grigorije Camblak). Međutim on ništa nije preduzimao plašeći se da se radi o kakvojMilutinovoj podvali, da namerno potura vesti o svojoj bolesti ne bi li video kako će seStefan ponašati. Doduše, u Milutinovu bolest je bilo teško poverovati jer Stefan ga je videokao savršeno zdrava i sada je bilo teško poverovati da za tako kratko vreme onako snažančovek kao Milutin može da se razboli na smrt. Tu je jasno vidljivo kako se Stefan plašioMilutina i kako je ovaj imao tešku ruku. "A on mišljaše da je to prevara, jer ne beše takolak na ismenu, od čega mnogi stradaju zbog lakomislenosti" (Grigorije Camblak). S drugestrane, Stefan je morao da vodi računa i o tome da se Dušan nalazi u Milutinovim rukama ida bu u slučaju da posumnja u Stefana on mogao Dušanu da se osveti. U svakom slučaju zavreme Milutinove bolesti Stefan je mirovao.

Nakon Milutinove smrti postavilo se pitanje ko će biti naslednik. Ono što je bilo odnjegove porodice, raspalo se odmah. Kraljica Simonida je nakon sahrane otputovala uCarigrad gde je živela kao kaluđerica. Njen život ipak nije bio suviše strog, pošto je većinuvremena provela kod svog oca cara Andronika II u njegovoj palati (kasnije kod bratića),dok je tek povremeno boravila u manastiru Svetog Andrije. Ne zna se kada je umrla, aposlednji put se pominje u godine 1336. kada se navodi kao prisutna na velikom zborudržavnih i crkvenih dostojanstvenika koji su sudili za neku dvorsku zaveru. Srbija je njojipak ostala u dobrom sećanju, ali izgleda (i pored svega) i sam Milutin, budući da je dve ipo godine nakon njegove smrti, kada je proglašavan svecem, ona poslala za Milutinov grobkandilo od zlata i druge veoma skupocene poklone. "I tako blagočastiva kraljica Simonidanačinivši kandilo od skupocenog zlata, i takođe platna skupocena i zlatna, imajući na sebidivnu lepotu izgleda, kojim će pokriti raku ovoga hristoljubivoga, i druge mnoge počastispremivši, ovo dade ka grobu ovoga blagočastivoga (Danilo Drugi). Za to vreme oba sinaMilutinova: Konstantin i Stefan, potegla su za krunom osporavajući jedan drugome topravo. Obojica su počela na svoju stranu da privlače pristalice, a svaki sa svojim

obećanjima.

Stefan je imao veoma mnogo pristalica, što bi moglo biti dokazom da je njegova borba zapresto ipak bila pripremana i da on u župi u Budimlju nije uzalud sedeo. Verovatno je imaoi jaku podršku od strane crkve. Imajući u vidu to da je crkva bila ta koja mu je omogućilapovratak u Srbiju, te da se kod Milutina najviše zalagala za to onda ta podrška i ne treba daiznenađuje. Tu je on u odnosu na Konstantina bio u velikoj prednosti. Na ovome mestumalo ćemo se zadržati, pokušavajući objasniti od kojih crkvenih ličnosti je morala doći tapodrška.

Sigurno da je tada najjači čovek u crkvi bio Humski episkop Danilo (kasnije arhiepiskopDanilo II 1324-1337.). Ovo je veoma interesantna ličnost, koja je i za vreme Milutinovevladavine igrala veliku ulogu, a ta uloga se nastavila i nakon njegove smrti. Milutina je onbeskrajno zadužio, a kasnije će to biti slučaj i sa Stefanom . Moguće je da je upravo on biotaj koji je sačuvao srpsku državu od raspada, ali je svoju ulogu sačuvao daleko od očijujavnosti. On je svakako bio kontroverzna ličnost, razapeta između želje za usamljeničkimživotom u manastiru i stalnog pritiska na njega da učestvuje u državnomživotu. Milutin gaje bezbroj puta zvao da dođe iz Hilandara, poveravajući mu poverljive misije političkeprirode, a i sam Stefan mu se obraćao ne bi li mu ovaj omogućio povratak u Srbiju. Bašto ijeste pomalo simptomatično, jer se Stefan nije obratio Nikodimu, kao tadašnjemarhiepiskopu većbašDanilu, što dovoljno govori koliki je njegov značaj bio tada. Danilonije bio prvi crkveni čovek (to je bio Nikodim), ali zbog svog uticaja na Milutina imao jetaj značaj. Toga je Stefan bio svestan, ali moguće je da je bilo i nešto drugo u pitanju.Možda bašzahvaljujući Danilu Stefan nije do kraja oslepljen. To je Danilo lako mogaotada izvesti (1314.), jer je bio na dvoru (bio je kraljev rizničar) i čovek od ogromnogpoverenja i uticaja. Njemu nije moralo biti teško da ubedi dželata da ovaj simulira izvršenjekazne i ostavi Stefanu vid. Kasnije mu je bilo mnogo lakše da ubedi Milutina da zaradnjegove tobožnje sigurnosti pošalje Stefanačak u Carigrad, pošto na takvoj daljini Stefanpostaje bezopasan. No to je bila podvala. Time bi se u stvari sakrilo od Milutina da Stefannije oslepljen.

U takvom postupku Danila (ako je tako zaista i bilo) ne bi trebalo tražiti ni jedan njegovsebičan motiv. Od toga svega on ne bi ništa dobio što većnije imao. Bio je Milutinovčovek od poverenja, a ovaj ga je čak predlagao i za arhiepiskopa. Prema tome, sa te straneon nije imao nikakvog razloga. Jedini pravi motiv koji je mogao Danila da pokrene bila jesigurnost srpske države. Milutin jeste bio veliki vladar, koji je digao Srbiju na dotadanedostignutu visinu, ali je svojim postupcima mogao da je gurne i u propast. Njegova igrasa naslednicima (dovođenje sinova vizantijske carice Irine) i kasniji pokušaj Stefanovogoslepljenja vodio je Srbiju u propast. Sam Konstantin nije uživao ničije poverenje i Daniluje, budući veoma blizak Milutinu, moglo biti savršeno jasno da je za Srbiju jedini praviMilutinov naslednik samo Stefan (Dečanski). Upravo kada je Milutin želeo da i njegaukloni, moralu su se crkva i Danilo zarad interesa države umešati. Kako se sa Milutinomzbog njegove preke naravi nije moglo ubeđivati, to je bilo potrebno raditi tajno. Tada jeizvedena i podvala oko Stefanovog oslepljenja i njegovo odvođenje u Carigrad, a zatim idovođenje u Srbiju. Crkva je tu (ako bi to sve bilo tačno) odigrala izuzetno uzvišenu ulogu,s jedne strane sprečavajući oslepljenje sina od oca i s druge strane osiguravajući Srbiji

dostojnog vladara. A sada nešto o Danilovom životu.

Za njega se ne zna kada je rođen niti ko su mu roditelji, iako je izvesno da su vlasteoskogroda. Postoji mišljenje da je njegov otac boravio na dvoru kraljice Jelene (Milutinove iDragutinove majke) koji se tada nalazio u Pilotu. Veoma rano je postao pažkod Milutinana dvoru, no tu se nije dugo zadržao, pa je pod utiskom monaškog života uskoro pobegao umanastir sv. Nikole na Ibru, gde se i zamonašio. "I došavši u manastir velikoga arhijerejaHristova Nikole, koji je na obali reke zvane Ibar, mesto zvano Končul, i tu iz rukeprepodobnoga Nikole primi monaški obraz, i bi mu narečeno ime Danilo monah" (Danilovučenik). Tu se veoma istakao pa ga je arhiepiskop Jevstatije II rukopoložio za jeromonaha."I iz ruke njegove bi postavljen za prezvitera" (Danilov učenik). Nakon izvesnog vremenaposlat je u Hilandar, gde je boravio duže vreme. Nedugo po dolasku u Hilandar bivaimenovan za njegovog igumana. "I blagočastivi kralj Stefan Urošučini savet sapreosvećenim arhiepiskopom Jevstatijem i celim saborom, i izbravši ovoga mojegagospodina, bi mu zapoveđeno da bude iguman više rečenoga Bogom podignutamanastira,..." (Danilov učenik). Danilo je za igumana postavljen na pomalo neoubičajeninačin, što je odmah pokazalo kakav ugled on ima kod kralja Milutina. Naime, običaj je dasveštena braća iz Hilandara imenuju igumana, a biva izabran onaj ko je iz Hilandara.Danilo niti je bio iz Hilandara (došao je u njega) niti je imenovan od strane sveštene braćeiz Hilandara, većje postavljen od strane kralja Milutina i sabora održanog u Srbiji. Zašto jeto tako učinjeno, ostaje nejasno.

Dok je igumanovao u Hilandaru ovaj manastir su napali Katalonci i Danilo se veomaistakao u odbrani (1307 – 1309.). Kada je prošla opasnost za Hilandar, odluči Danilo da sepovuče u isposnicu u Kareju. "Ostavivši starešinstvo slavnoga manastira Hilandara,ustavši pođe u ćeliju svetoga Save u mestu zvanom Kareji" (Danilov učenik). Ovu jeisposnicu podigao jošSveti Sava 1199. godine i za nju napisao i tipik. Nakon njegovogodlaska iguman Hilandara je postao Nikodim (o njemu kasnije), koji mu je bio učenik.Tokom 1313. godine Milutin je Danila pozvao natrag u Srbiju i želeo od njega da načininovog arhiepiskopa Srpske pravoslavne crkve, tako da je proglašavanje za episkopamanastira u Banjskoj bila tek priprema za taj čin. U svojstvu episkopa u Banjskoj obavljaoje Danilo i posao Milutinovog rizničara, odnosnočuvao je kraljevsko zlato, koje se čuvalou manastiru. "Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imućno bogatstvo u rukesveosvećenome, a za to nije niko znao samo ovi jedini" (Danilov učenik). Da se zlato čuvau manastiru bila je tajna i tu je jošjednom potvrđeno da je Danilo čovek izuzetnogMilutinovog poverenja. On je neposredno pre toga Milutinu učinio jednu ogromnu uslugu.Za vreme dok su Milutin i Dragutin ratovali i kada je skoro celokupna vlastela prešla naDragutinovu stranu, Danilo je doneo Milutinu zlato pomoću kojeg je ovaj platio najamnikei uspeo da odbrani presto. "A sam ustavši pođe protiv brata svoga na rat i protiv svojevolje, jer se svi njegovi velikaši behu odmetnuli" (Danilov učenik). Ti događaji bi padaliizmeđu 1310 – 1312. godine.

Ne zadržavajući se dugo u Banjskoj uskoro je Danilo otišao ponovo u Hilandar. "I došavšiu slavni manastir Hilandar, i uzišavši na pirg, poče tu u ćutanju živeti, postavši bolji udivnoj mudrosti,..." (Danilov učenik). Nakon toga ponovo je Milutin pozvao Danila uSrbiju, gde je ovaj postao episkop Humski. "A ovome gospodinu mojemu dade blagočastivi

kralj episkopiju humsku" (Danilov učenik). Njegov dolazak u Srbiju bio je motivisan timešto se očekivala smrt obolelog arhiepiskopa Save III i Milutin je imao nameru da Danilozauzme to mesto. "Od toga vremena blagočastivi kralj Urošbeše obećao da će ovomepreosvećenome dati presto svetoga Save,… (Danilov učenik). Nakon smrti arhiepiskopaSave III (1309-1316.) Milutin je zaista i pokušao da Danila naturi za arhiepiskopa, ali utome nije uspeo pa je arhiepiskop postao Nikodim (1317-1324.), inače Danilov učenik.Milutin je bio veoma uporan u svojoj nameri i vršio je veliki pritisak pa je Sabor na kojemse birao arhiepiskop odlagao u toku godine dva puta, a na trećem zasedanju i protivnjegove volje bude izabran Nikodim. "I sabravši sav sabor otačastva svoga, svečasneepiskope i igumane i monahe i velikoslavnu vlastelu, tražio je takvoga muža ne jednom no itriput, i za celu godinu, i mnogo brinući se o tome" (Danilo Drugi).

Za celo vreme svoga života Danilo je bio čovek od posebnog Milutinovog poverenja, te jekao takav išao u razne misije i na razna putovanja. "Jer ovoga sveosvećenog episkopaDanila primaše gospodin kralj na svako većanje u mnogočasnu ljubav i slast, jer nikadanije pogrešio njegove volje" (Danilo Drugi). Ono što je ovde posebno bitno jeste to da jebašDanilo bio taj kojeg je Stefan zamolio da se zauzme kod Milutina da mu ovaj dozvolipovratak u Srbiju. Po svemu sudeći, Danilo je bio u Srbiji i onda kada se desila Stefanovapobuna i kada je on oslepljen. Od samoga početka svoje karijere Milutin je prema njemuimao poseban odnos i posebno poverenje, pa nije nemoguće da je u okviru toga Daniloiskoristio priliku i spasao Stefana od potpunog oslepljenja. To što se Stefan obraćao najprenjemu govori bašu prilog tome. Ipak, mora se napomenuti i to da je Danilo ostao Milutinuveran do smrti, te da je bio uz njega dok je ovaj umirao. "Posle malo vremena prispesmrtno razlučenje hristoljubivom kralju Urošu, i pri prestavljanju njegovu i gospodin mojbeše se tu našao, i njegovo blaženo telo prenese sa slavom u rukotvoreni manastirhristoljubivog" (Danilov učenik). U suštini, Danilova vernost nije bila okrenuta ka Milutinukao takvom, većka dinastiji Nemanjića i ka interesima države. Time je Danilo samo pratiocrkvenu politiku koja je bila ustanovljena jošod Svetoga Save i svi njegovi postupci semogu tako objasniti.

Druga crkvena ličnost koja je odigrala veliku ulogu kod Stefanovog povratka u Srbiju bioje arhiepiskop Nikodim, takođe jedna izuzetna ličnost, no u odnosu na Danila sa ipakmanjim političkim uticajem. Većje rečeno da je Danilo bio učitelj Nikodimov, koji jenakon njega (Danila) postao iguman u Hilandaru. Nikodim je postao arhiepiskop 1317.godine i bio to sve do 1324. godine, iako se sam Milutin zauzeo da to mesto uzme Danilo.Jošdok je bio iguman u Hilandaru, imao je Nikodim jednu misiju u Carigradu (1312. ili1313.) sa kojom je postignuto konačno mirenje Dragutina i Milutina. Kada je većbioarhiepiskop Nikodim je, na Danilovu molbu išao kod Milutina i bio vođa poslanstva koje jetražilo da ovaj dopusti da se Stefan vrati u Srbiju. Kasnije će on biti taj koji će krunisatiStefana (Dečanskog) za kralja u Srbiji.

Ovo su bila dva najjača čoveka u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u to vreme i verovatno je dasu oba pomagala Stefana. Budući da su to radili i ranije, dok su se trudili da se on vrati uSrbiju (sa verovatnim ciljem da ga nakon Milutina dovedu na presto) to su sa tim u skladuto radili sasvim sigurno i kasnije kada je većbio u Srbiji. Kako se Danilo nalazioneprestano u Milutinovoj blizini, to je Stefan stalno imao svoga čoveka na najvažnijem

mestu, pa je znao šta se sve tamo dešava. Ipak, tako neočekivana smrt koja je zadesilaMilutina iznenadila je sve.

Kada se konačno uverio da je Milutin stvarno umro, Stefan se dao u akciju. Najpre bacipovez sa očiju, objavljujući svima da sada ponovo vidi "A kada saznade da je očeva smrtistinita, odmah bacivši ubrus od očiju, pokaza se onima koji su se skupili svetao licem, ajošsvetliji očima, i prepasa se na dostojno mu srpsko carstvo" (Grigorije Camblak). Timeje Stefan ne samo objavio da je progledao, većje najavio i svoju kandidaturu za srpskukrunu. Sam događaj povratka vida predstavljen je od samog Stefana kao božje čudo, što bitrebalo da znači da mu je Bog blagonaklon i da će biti uz njega u budućoj borbi za krunu."Slušajte, vazljubljeni, prisni moji drugovi i braćo, i uzveličite Gospoda sa mnom, koji imasilu i krepost, izvodeći nas okovane mužastvom. Vidite i divite se, jer ja, koji sam bio slep,evo sada vidim" (Danilov učenik)

Vest o čudu se brzo prenela kroz Srbiju i donela Stefanu mnoštvo pristalica."I pošto setakav glas svuda raširio, jedan drugoga ne stižući ka njemu tečahu, a i vojništvo bezmalosve, i velmože koje su u savetu. A činovnici i koji su nad carskim dankom postavljeni, ovisvi tekući pripadahu k njegovim nogama, i odavahu carske dobre hvale" (GrigorijeCamblak). Iako je ova vest o iznenadnom povratku vida sigurno imala psihološko dejstvona prost puk, bilo bi suviše naivno verovati da je tako delovala i na vojsku i vlastelu. Oni suverovatno jošod pre naslućivali Stefanove prave namere, onda kada se on vratio u Srbiju, isada je njihov pristanak na njegovu stranu bio motivisan drugim razlozima, a ne o onimavezanim sa čudesnim povratkom vida. To je sada bila politika gde se pristaje uz onustranku koja najviše obećava i daje za pruženu podršku. Tako je i Stefan radio dočekujućivlastelu i obećavajući im mnogo toga za pruženu podršku. "A on grleći celivaše i govorašeim reči pune koristi a ujedno i premudrosti, i nekako polagaše u njihova srca neku siluusrdnosti. I beše voljen i željen od njihovih duša, i okružavaše ga velika množina onih kojinose oružje" (Grigorije Camblak). Crkva nije bila problem, budući da je ona u sveverovatno bila od samoga početka upućena, ako većnije bila i organizator.

Stefanov polubrat Konstantin nije shvatao Stefana kao ozbiljnog protivnika i ponašao sedosta oholo. I on je imao pristalica, tako da je sakupio i dosta vojske i to uglavnom stranihnajamnika što će Stefan u kasnijem pismu ljuto zamerati. "Konstantin, brat njegov oddruge matere, sakupivši dovoljno vojske, a prizvavši joši od okolnih predela ne malupomoć, iđaše na njega i poslavši zapovedaše da se brzo ukloni s carstva,..." (GrigorijeCamblak). Konstantin je krenuo na Stefana želeći da ga jednom odlučnom vojnom akcijomslomi, međutim on izgleda nije znao da se Stefanu vratio vid i stoga mu šalje poruku "Kadase kadgod čulo, da slepu čoveku priliči carstvo" (Grigorije Camblak). Zbogneobaveštenosti Konstantin je potcenio Stefanovu snagu, misleći da je ovaj slep, te dasamim time nema nikakvih mogućnosti da vlada.

Borbe između dva brata su verovatno počele odmah nakon smrti Milutinove, ali je sigurnoda nisu uzimale većeg maha i za to vreme obojica su tek sakupljali vojsku. U celoj tojsmutnji Stefan se pokazao kao daleko vispreniji te stoga i ne iznenađuje njegova odluka dase kruniše za srpskoga kralja. Crkva je spremno prihvatila ovu njegovu želju, ako je nijeveći inicirala, i krunisanje je obavljeno na Bogojavljenje 6. januara 1322. godine. "A srete

ga onaj koji je svetiteljstvovao, tadanji arhiepiskop, sa mnogom radošću i carskom čašću,Nikodim zvani, i Hristov učenik vaistinu po prvom Nikodimu. A kada su bili u crkvi,arhijerej uzveši rukama krunu carstva, venčavaše njegovu časnu glavu, pokazavši ga kaosavršena cara svim ilirskim narodima" (Grigorije Camblak). Krunisanje je obavioarhiepiskop Nikodim, isti onaj koji je predvodio poslanstvo koje je išlo kod Milutina datraži dozvolu za Stefanov povratak u Srbiju. I ovde je vidljivo koliko je Stefan bio tesnopovezan sa crkvom i obrnuto. Arhiepiskop se bez razmišljanja odlučio da kruniše Stefana,iako je Konstantin bio taj koji je (po Milutinovoj želji) trebao da bude sledeći srpski kralj.Crkva nije poštovala ovu želju Milutina i krunisala je Stefana. Brzina sa kojom je crkvaodlučila da kruniše Stefana, iako Konstantin nije bio jošuvek vojno poražen (vojneoperacije šireg obima jošnisu počele), govori da je možda inicijativa za krunisanje poteklamožda bašod nje. U tom slučaju Stefan je bio samo nošen događajima i u suštini nije imaomnogo uticaja na njih. Konačno on nije imao mnogo uticaja ni na svoj dolazak u Srbiju,sve su to drugi uradili, pa je moguće da je i kod krunisanja bila ista situacija. Bilo kakobilo, Stefan je postao novi kralj, pod imenom Stefan UrošIII. Istovremeno, sa Stefanomkrunisan je i Dušan kao "mlađi kralj".

Nakon ovoga bilo je jasno da između dvojice pretendenata od kojih je jedan (Stefan) većkrunisan, mora doći do oružanog sukoba. Tim više što su obojica imali sakupljenu vojsku,tako da se više nije imalo kud. Neposredno nakon krunisanja krenuli su sa svojim vojskamajedan u susret drugome. Po svemu sudeći, Stefan je želeo da izbegne borbu, pa je poslaoporuku u kojoj traži od Konstantina da ga ovaj prizna za kralja, a on će (Konstantin) bitidrugi po dostojanstvu, a ispred njega će biti samo kralj (Stefan). Po Grigoriju Camblaku topismo je ovako glasilo: "Stefan, milošću Božjom car Srba, veoma željenome bratu našedržave, Konstantinu, pozdrav. Što se meni dogodilo, prema Božjem promislu, koji svedobro udešava, sam si istinito čuo. A sada opet znaj, da me je Bog pomilovao i postavljensam kao car otačaskom udelu, da strahom Božjim i njegovom pravdom vladam narodomkao oci naši. Zato prestani sa onim što si počeo, dođi da usrdno vidimo jedan drugoga iprimi drugo dostojanstvo carstva, kao drugi sin, a ne ratuj sa tuđim narodima na svojeotačastvo, a dovoljno je meni i tebi u tolikoj širini zemlje živeti, jer ja nisam Kainbratoubica, no Josifov drug bratoljubac. Njegovu rečjavljam sada tebi, kao on tada kabraći..... itd" (Grigorije Camblak).

Teško je ulaziti u prave razloge ovoga pisma i raspravljati o njegovoj iskrenosti. Da jeStefan bio takav bratoljubac kao što se pokušao predstaviti u pismu, ne može se nikakopoverovati, što će se uskoro videti onda kada se on bude na krajnje zverski način obračunaosa bratom. Najverovatnije da se on nije osećao dovoljno sigurnim i da je želeo da izbegneborbu po svaku cenu. Konstantin je imao dosta jaku vojsku, među kojom je bilo dostanajamnika (to mu Stefan i zamera) i mogao je lako bitku dobiti, a to je ono što je Stefanaplašilo. Njegova nesigurnost ne treba da čudi. Pobuna koju je on pokrenuo protiv ocaMilutina jako se loše završila, pa je na kraju trebao biti čak i oslepljen. Strah koji je on tadapretrpeo i duge godine izgnanstva u Carigradu morale su u Stefanu ostaviti traga. Mogućeje da se on bojao, misleći šta bi mu brat (i to jošne rođeni) uradio kada bi ovu bitkuizgubio. Stoga je pokušao sa ovom ponudom, misleći da bi se Konstantin dao ubediti daprihvati ovo "drugo dostojanstvo carstva".

S druge strane, Konstantin se osećao suviše jakim da bi sada popustio i Stefanova porukaga je mogla samo ohrabriti. Da se osećao sigurnim u pobedu, Stefan ne bi pregovarao, većbi pregazio njegovu vojsku. Zato ne treba pričati većtreba ratovati i uzeti celo kraljevstvo,a ne samo "drugo dostojanstvo". Isto tako, Stefan nije baščovek kome se može verovati.Kada je bio u stanju da tolike godine krije da je slep, jošviše je u stanju i sada da sepretvara ne bi li njega (Konstantina) ubedio da sada, kada mu je pobeda nadomak rukeraspusti vojsku. Ko mu može garantovati da će Stefan nakon toga poštovati dogovor kojisada nudi.

Uglavnom, Konstantin je Stefanovu ponudu odbio. "A on nimalo ne poslušavši, spremaševojsku za bitku" (Grigorije Camblak), a bitka koja je nakon toga sledila pretvorila se unjegov užasan poraz. "I kada su se sudarile obe strane, bi pobeđen onaj koji je pošao dačini nepravdu" (Grigorije Camblak). Da je bitka bila izuzetno krvava svedoči i biograf. "Ipadoše mnoga tela jednorodnih, a mnogi se odlučiše na bekstvo" (Grigorije Camblak). Posvemu sudeći Konstantin nije bitku izgubio samo zbog toga što je njegova vojska popustilazbog oružane nadmoći Stefanove, većje u pitanju izgleda i neko izdajstvo u njegovimredovima, što biograf na malo uvijen način navodi: "a njegovi ljudi se skloniše Stefanu"(Grigorije Camblak). U samoj bitki Konstantin je zarobljen, a Stefan zaboravljajući nasvoje uzvišeno pismo koje je slao Konstantinu pre bitke i u kome sebe naziva "Josifov drugbratoljubac" naredi da se ovaj likvidira na krajnje zverski način. Pseudobrokar kaže da jeStefan dao Konstantina "opružiti na jednom komadu drveta, pa mu klincima probi mišice ibutine, pa ga onda raseče na dve pole, po sredini". Nešto slično navodi i Mavro Orbin stom razlikom što on greši mešajući Stefana i Vladislava. Naime on navodi da jeKonstantina uhvatio i likvidirao Vladislav, a ne Stefan "Kad je Vladislav uhvatio svogabrata Konstantina, naredi da ga razapnu na krst, pribiju i pretesterišu po sredini" (MavroOrbin). Orbin je o ovome događaju nešto znao, ali očigledno nije razlikovao njegoveaktere, pa otuda i zabuna oko imena. Da je ovo ubistvo ostavilo mučan utisak na sve i da jeStefan zbog toga trpeo prekore (doduše ne javne), vidi se i iz legende koja se raširila ponarodu. Naime, počele su priče da je Stefan dao da se Konstantinu odseče glava i odere pada se od lobanje napravi pehar iz kojeg je on kasnije pio vino. Ovo je naravno bilopreterivanje, ali sasvim slikovito govori o tome šta se mislilo o takvom njegovompostupku, ali i o njemu samome, budući da je takav njegov postupak bio poređen sapostupcima bugarskih (tatarskih) kanova.

Time je u suštini Stefan na Konstantinu naplatio sav onaj strah koji je on pretrpeo pre ovebitke kao i tokom nje, ali i sva ona poniženja koja je imao od oca Milutina. SaDragutinovim sinom Vladislavom je većbilo teže, mada on nije bio tako opasan protivnikkao što je to bio Konstantin. Odmah nakon Milutinove smrti Vladislav je bio pobegao izzatočeništva u kojem je bio jošod 1317. godine (ili nešto kasnije). On se odmah prebacio uone oblasti u kojima je vladao njegov otac (Dragutin) i tu bio primljen od domaće vlastele.Uz njihovu pomoćveoma se brzo učvrstio i istakao svoju kandidaturu za srpsku kraljevskukrunu, pozivajući se na ugovor u Deževu po kojem nakon Milutinove smrti prestopreuzimaju Dragutinovi potomci. Njegova moćnikako nije mogla preći okvire one oblastiu kojoj je vladao, pa se borba između njega i Stefana vodila uglavnom oko Rudnika iOstrvice. Vladislav je bio apsolutni gospodar u svojoj oblasti, pa se tako nazivao kraljem,izdavao povelje i imao dvor sa službenicima. Iako je bio pomagan od strane ugarskog

kralja Roberta i bosanskog bana Stefana II, nikada nije mogao ugroziti Stefana(Dečanskog) u onoj meri da se to oseti i u Raškoj. Stiče se utisak da on i nije imao nekihposebnih ofanzivnih akcija i uglavnom se branio. U suštini, do 1323. godine nije bilo nekihvećih ili ono barem odlučnijih borbi i Stefan nije obraćao posebno veliku pažnju naVladislava.

33. Kralj Stefan Dečanski

Odmah nakon pobede i likvidacije Konstantina morao je Stefan da po Srbiji uguši ostatkeotpora i u tome je imao sve same uspehe. "Dalje je imao sve u rukama, i niko se nije smeoprotiviti, no svi okolni slahu knezove sa mnogocenim darovima kao molitvenike i moljahuda žive sa njima u miru, i sklanjahu se pod njegovu ruku, i moljahu da im zapoveda kaoslugama, i obećavahu mu svaku dobru pokornost" (Grigorije Camblak). Vreme od pobedenad Konstantinom provedeno je uglavnom na učvršćenju vlasti, tako da tek od 1323.godine Stefan počinje da obraća veću pažnju na Vladislava. Tokom te godine (1323.) izbioje sukob oko grada Rudnika, a ratovanje se završilo tokom 1324. godine (verovatno doproleća), kada je konačno Vladislav i savladan. Sudeći po biografu sukob je isprovociraosam Vladislav. "I ovo čuvši previsoki kralj od sveosvećenoga, ražalosti se veoma, jer mu seu to vreme beše dogodila neka skrb od cara bugarskoga Mihaila, i od brata njegovaVladislava, sina Stefana kralja,..." (Danilov učenik). Nakon toga on odlazi negde uUgarsku, gde mu se gubi trag, pa se pretpostavlja da je umro. Da li prirodnom smrću ilinasilno, ne zna se. Kada je umro nije poznato, mada se joštokom 1325. godine spominjekao "dominus reg Vladislaus" u jednom dubrovačkom dokumentu. Njegove bosanskeposede tada je zauzeo bosanski ban Stefan II Kotromanić.

Sam sukob oko Rudnika doveo je Stefana do svađe i sa Dubrovnikom. U tom gradu jeboravio neki dubrovački trgovac koji je bio jedan od vođa pristalica Vladislava, pa je jednovreme čak i upravljao otporom iz rudničke tvrđave Ostrovice. To Stefanu nije bilo pravo ion je mislio da je Dubrovačka republika umešana u sve to i da pomaže Vladislava. To štose on na Dubrovnik ljutio bilo je i razumljivo, jer ovi (ako su zaista pomagali Vladislava)za to nisu imali stvarnoga razloga. Čim je preuzeo vlast, Stefan je njima tokom 1321.potvrdio sve one povlastice koje su oni imali jošza Milutina, pa mu stvarno nije bilo jasnozbog čega oni nastupaju protiv njega. Ti odnosi su se vremenom sve više zatezali, tako dasu tokom 1324. godine doživeli i svoj vrhunac, kada je Stefan dao da se svi dubrovačkitrgovci pohapse i da im se oduzme sva imovina.

Imao je Stefan tih godina neprilika i sa druge strane. Većje rečeno da je Vladislavljeveposede u Bosni zauzeo Stefan II Kotromanići to je bilo vreme kada se ovaj ban uzdizao.Njegov uspon je veoma tesno povezan sa padom Mladena Šubića. Sam Mladen se teškoupetljao u borbe sa dalmatinskim gradovima, ali i sa hrvatskim moćnim plemstvom. Najpresu Šibenik i Trogir tokom 1322. godine sklopili savez protiv Mladena, a onda se Šibenikpredao Veneciji, a malo zatim i Trogir. Ne samo da je Mladen izgubio ove gradove, većihje izgubio tada i ugarski kralj Karlo Robert. Da bi im se osvetio, Mladen sakupi saborhrvatskih knezova ne bi li od njih izmamio pomoći povratio gradove. No šta se desilo?Ovaj sabor je bio sve osim dogovora i pretvorio se u strahovito vređanje i pretnje. Mladenje optužio prisutne kneževe da su bili u dogovoru sa odmetnutim gradovima, te da čak

prave planove kako i njega da ubiju. Sa ovako teškim uvredama raziđe se ovaj sabor naMladenovu propast. Odmah posle Mladenovih optužbi knezovi se stvarno udruže ne bi liupropastili Mladena i sklope čak savez. Oni su se njemu ionako pokoravali samo iz straha,a sada kao da ga je odjednom nestalo. Ipak, ne udare direktno, većse obrate ugarskomkralju Karlu Robertu i slavonskom banu Ivanu Banoniću. U tom savezu učestvovali suskoro svi viđeniji hrvatski knezovi, a među njima i Mladenov rođeni brat knez Pavle. Jedanod važnijih učesnika bio je i bosanski ban Stefan Kotromanići brat mu Vladislav. Tokom1322. godine počeli su i oružani sukobi između njih i u njima je sa svojom vojskomučestvovao i ban Stefan. Poprište ovih sukoba je bilo kod Skradina, a Mladen ne mogavšise odupreti stalno se povlačio. Ipak, kod Bliske (Blizne) prihvati borbu i doživi poraz, anakon nje pobegne u Klis. Tu je dočekao i kralja Karla Roberta, koji je dolazio sa vojskom.Kralj je trebalo da učestvuje u dotadašnjim vojnim akcijama protiv Mladena, ali kakohrvatski plemići nisu imali strpljenja da ga sačekaju, to je ovaj rat završen bez kralja. Usuštini, kralj je stigao sa željom da Mladena Šubića kazni i to najverovatnije smrtnomkaznom. Sam Mladen se opet nadao da će uspeti da kralja ubedi u svoju vernost i da sebiobezbedi stare privilegije. Rezultat je bio tek polovičan. Istina, kralj ga nije dao ubiti, ali ganije vratio ni na stari položaj, većga je bacio u tamnicu. U Kninu se zbio susret izmeđunjih dvojice, a kralj ga uhapsi i povede sa sobom. Vodio ga je do Zagreba, a onda gaodvede u Ugarsku, gde je ovaj bio utamničen i gde je i umro (verovatno 1341. godine).

Padom Mladena Šubića odjednom je Stefan Kotromanićdobio slobodu delovanja i to izviše razloga. S jedne strane, bosanski patareni su podržavali bana Stefana i odgovaralo imje to što su se otresli zadrtog katolika, kakav je bio Mladen. Sada više nije bilo onoga ko ihje tako žestoko progonio. S druge strane, sada je Stefan postao nezavisni gospodar u Bosni,a nestankom Mladena nestalo je i moćnog tutora. Srodstvo Stefanovo sa ugarskim kraljemKarlom Robertom mu je u tome samo dobrodošlo. Da je on zaista držao svu Bosnu vidi seiz nekoliko povelja koje je izdavao. One oblasti koje je držao Dragutin, a kasnije i sin muVladislav (severnu Bosnu) bile su sada pod vlašću ovoga Kotromanića.

Vešti Kotromanićiskoristio je i metežnakon Milutinove smrti i tokom građanskog rataizmeđu Stefana (Dečanskog) i ostalih kandidata za presto kraljevine Srbije, on zauzmegornje Zahumlje. U svom prodoru imao je i široku podršku tamošnje vlastele, a pre svihNevesinjskog župana Poznana Purće. Bašu to vreme zapleli su se i odnosi Stefana saDubrovnikom (gore opisani) i tu se na sceni pojavljuje i vlastela Branivojevića(rodonačelnik vojvoda Mladen i joštri brata Mihailo, Brajko i Branoje). Oni su bili dostasamostalni u Zahumlju i po svemu sudeći imali su namere da se otcepe i proglasenezavisnima. U okviru toga zaratili su sa Dubrovnikom i sada je nastala cela zbrka odnosa.Oni su držali Pelješac, Ston (zauzeli ih jošza Milutina), napadali Imotski (1322.) iugrožavali dubrovačke posede. Stoga je Dubrovnik morao da učini nešto protiv njih.Situaciju je otežavalo to što su se oni smatrali podanicima srpskog kralja, pa je postojalabojazan da bi se to moglo smatrati kao napad na samoga kralja. Čak se sumnjalo da jepodsticaj za njihove napade na dubrovačke posede došao bašod kralja Stefana(Dečanskog) koji ježeleo da se Dubrovniku osveti zbog njegove navodne pomoćiDragutinovom sinu Vladislavu.

Pojavom bosanskog bana Stefana II Kotromanića odjednom su Dubrovčani dobili zgodnog

saveznika. Tokom 1326. godine dubrovačko Veliko veće sklopi sa Stefanom IIKotromanićem savez na život i smrt i uništenje Branivojevića. Dubrovnik bi napadaobrodovima sa mora, dok bi bosanski ban udarao sa kopna. Tada je Dubrovnik morao da sepravda srpskom kralju Stefanu ubeđujući ga da se ratuje samo protiv Branivojevića, a ne iprotiv njega. No, kako su u to doba oni smatrani odmetnicima od srpskog kralja, to je iStefan (Dečanski) to prihvatio dosta mirno. Uskoro je ovaj rat završen potpunim porazomBranivojevića, a oni sami su doživeli katastrofu. Najstariji brat Mihailo je poginuo, dok suBrajka zarobili Dubrovčani i držali ga u gvozdenom kavezu na javnom mestu, gde je iumro od gladi. Poslednji brat Branoje je uspeo da se za izvesno vreme spase, pobegavši uSrbiju. No to mu nije donelo sreće, jer su njega srpske vlasti u Kotoru pogubile nakonnekog suđenja, u kojem su Dubrovčani podmitili sve sudije ne bi li ga osudili na smrt.

Time je bila uništena ova značajna vlasteoska porodica, a njena snaga potiče od togašto ježena Brajka Branivojevića bila ćerka jednog od najmoćnijih velikaša u Srbiji, vojvodeVojina (Vojinovići). Koliki je bio njihov značaj vidi se iz toga što je "mladi kralj" Dušandolazio tokom 1326. godine u Dubrovnik ne bi li iz zarobljeništva oslobodio pomenutućerku vojvode Vojina i u tome je i uspeo. Jedno vreme i sam kralj Stefan se zauzimao zaBranoja, onda kada je ovaj prebegao u Srbiju, ali ga je on kasnije izgubio iz vida i u tovreme je on u Kotoru i pogubljen.

Kasnije se pokazalo da uništenje ove porodice najviše štete donosi bašStefanu Dečanskom,jer teritorije koje su oni držali više nisu došle pod srpsku vlast većsu Dubrovnik i bosanskiban podelili ono što su osvojili. Osim toga Dubrovčani su želeli da uzmu Ston i Pelješac,ali nikako nisu mogli da se nagode sa kraljem Stefanom.

U tom periodu koji traje od 1324. godine pa sve do 1328., kralj Stefan je mirno posmatraosve ove događaje, ništa ne preduzimajući. To bi se moglo protumačiti samo time što je biosuviše zauzet unutrašnjim stvarima u Srbiji i što, možda, nije smatrao da je oblast Humaposebno značajna za Srbiju. Izgledalo je čak da mu upad bana Stefana Kotromanića u Humuopšte ne smeta, pa je sa njim čak održavao i dosta prisne odnose. Koliko je Stefan IIKotromanićbio uvažavan i moćan vidi se i iz toga što mu se Dubrovnik ulaguje tako štonjegovoj ženi i njenim sinovima 1327. godine daje poklon, ali ne iz kakve dužnosti većizljubavi.

Ovi nagli uspesi bana Stefana Kotromanića izveli su Bosnu na more, a ban je držao podkontrolom deo primorja od Dubrovnika pa sve do Neretve, a onda od Neretve do Omiša naušću Cetine. Tokom 1327. godine izbio je i jedan rat između Dubrovnika i Srbije. Kao iuvek do tada srpska vojska je palila okolinu Dubrovnika, dok su opet dubrovačke lađeometale trgovinu Kotora. Tokom 1328. godine sklopljen je mir i isplaćene su međusobneštete. Dubrovčani su morali da vrate sve one delove srpske teritorije koje su oteli odBranivojevića, pa bi se moglo protumačiti da su u suštini oni bili u ovom ratu gubitnici.

Ipak, sve su ovo za srpskog kralja Stefana bili problemi drugostepene važnosti. Glavnapreokupacija Srbije bile su kao i do tada Vizantija i Bugarska. Odmah nakon preuzimanjasrpskog prestola Stefanu je umrla žena Teodora, pa se uskoro pojavilo pitanje novogkraljevog braka. U to vreme (1323.) on je ratovao sa Vladislavom kojeg je zdušno

pomagala Ugarska i Stefan je mislio da brakom sa ćerkom Filipa Tarentskog dođe u vezusa Anžuvincima i na taj način oslabi Vladislava. Njegova izabranica se zvala Blanka i bilaje ćerka pomenutog Filipa Tarentskog i njegove žene Tamare iz Epira. Koliko je on biozainteresovan za taj brak vidi se i po tome što je Filipu Tarentskom (budućem tastu) obećaoda će prevesti Srbiju pod Rimsku crkvu, odnosno da će pokatoličiti svoju državu. Unastojanju da se ubedi Filip da Blanku pošalje u Srbiju posebno su se isticali Dubrovčani,tako da je u srpskom poslanstvu koje je ugovaralo brak bio i jedan Dubrovčanin. Tadašnjirimski papa Jovan XXII je smatrao da je to većgotova stvar, a da će on konačno uspeti onošto pape pre njega nisu mogle i da će Srbija biti pokatoličena. U to doba papa je boravio uAvinjonu i uskoro je odande trebalo da krene izaslanstvo na čelu sa episkopomBertrandom, koje je trebalo da obavi sav ovaj posao. Izgledalo je da će sigurno doći dosklapanja ovoga braka pa je čak ugovoreno da se svadba održi u Skadru i to s proleća 1323.godine. Međutim sve se do kraja izjalovilo zbog toga što Filip Tarentski niježeleo daraskida veze sa Vladislavom, smatrajući da su te veze dosta čvrste dok bi veliko pitanjebilo kakvi će se odnosi uspostaviti sa Stefanom. Teško da je Filip mogao poverovati iStefanu onda kada je ovaj obećavao prelaz na katoličanstvo. U svakom slučaju u merenjuinteresa Filip je smatrao da mu dobri odnosi sa Stefanom nisu tako potrebni kao što su to saVladislavom. Stefan nije jošodustajao pa je u avgustu 1323. godine poslao jošjednoposlanstvo u Južnu Italiju ne bi li ipak ubedili Filipa Tarentskog na ovaj brak. No i to jebilo uzalud.

Nakon toga Stefan se okrenuo ka Vizantiji i uskoro je odande stigla nevesta. Bila je toćerka namesnika Soluna, koji se zvao Jovan Paleolog. On je inače bio iz carske porodice injegov otac Konstantin Porfirogenit je bio brat vizantijskog cara Andronika II. Samaprinceza se zvala Marija Paleolog i imala je tek 12 godina kada je udata za Stefana. I ona jebila u rodu sa bivšom srpskom kraljicom Simonidom (bila joj bratičina). Mati Marijina sezvala Irina i bila je ćerka velikog logofeta Teodora Metohita, većdobrog poznavaocaSrbije. Tokom 1324. godine došlo je do sklapanja ovoga braka. "Pošto beše lepo da on imapomoćnicu ka bogoljubaznim delima, onaj koji u svemu promišlja njemu korisno, izabratakvu mužu dostojnu, koja od grada solunskoga od carskoga korena budući dođe nacarsko, blažena Paleologina" (Grigorije Camblak).

U ovome braku posredovao je po svemu sudeći neizbežni Danilo. "A on ne hoteći neposlušati njegove molbe, ode prvo ka caru bugarskome, i Božjom pomoću tu svrši njegovuvolju. Takođe i u slavni Carigrad, i tu svrši svu volju srca njegova" (Danilov učenik). U todoba Danilo je bio veoma aktivan pa je najpre išao na dvor Bugarskog cara MihailaŠišmana (1323-1330.), koji je bio oženjen sestrom Stefana Dečanskog koja se zvala Ana.Car Mihailo je tada oterao Anu i doveo kao novu ženu Teodoru koja je bila udovicaTeodora Svetislava (1300-1332.), ali i unuka vizantijskog cara Andronika III. "Ovaj, madaje imao kod kuće ženu, kćer srpskog kralja Stefana Nemanje, po imenu Neda ili Nedeljka,želeo je ipak da ima jošjednu, koja bi bila carskog roda. I tako, otpustivši prvu ženu, uzeoje Teodoru, bivšu Svetislavljevu ženu i sestru Andronika Paleologa Mlađeg, veoma lepuženu, koja je tada boravila u Trnovu" (Mavro Orbin). Kako se bugarski car u to vremepočeo politički približavati Vizantiji, to je bio odlučio da se sa njima i orodi pomoću oveženidbe. Tu mu je smetala bivša žena Ana, pa ju je stoga oterao. Danilo je išao kodBugarskog cara u vezi ovoga događaja budući da je to Stefan izgleda shvatio kao ličnu

uvredu. "Jer mu se u to vreme beše dogodila neka skrb od cara Bugarskoga Mihaila, i odbrata njegova Vladislava, sina Stefana kralja, a takođe je imao poslanstvo zbog nekihcarskih poslova u slavni grad Konstantinopolj, zvani Carigrad..." (Danilov učenik). Moždaje ova Danilova misija bila povezana sa mogućim približavanjem bugarskog cara iDragutinovog sina Vladislava, te je trebalo na vreme osujetiti ostvarenje ovog saveza. Iakose pravi razlog Danilovog puta u Bugarsku ne zna, po svemu sudeći misija je bila uspešna isukob je izglađen, pošto Stefan nije preduzimao više nikakve korake u tom pravcu. Istotako ni Bugari nisu preduzimali nikakve daljnje poteze, pa ostaje da se nagađa prava temaovih razgovora. Bilo kako bilo, time je sa bugarskim carem preko episkopa Danila izbegnutsukob, što je tada Stefanu moralo biti veoma bitno, jer za veće sukobe on nije imao snage.Nakon toga Danilo je otišao i u Carigrad gde je obavljen posao oko Stefanove ženidbe saMarijom Paleolog.

Bašnekako dok su se ti svi događaji dešavali, umro je i arhiepiskop Nikodim (12. maja1324. godine). Trebalo je sada postaviti novoga arhiepiskopa. "Kada je prošlo malovremena i kada se prestavio preosvećeni arhiepiskop Nikodim, potraži ovaj previsoki kraljStefan UrošTreći, koga bi našao takvoga črnca i bogobojažljiva dostojnoimenita muža,koji može predržati presto svetoga i bogonosnoga oca našega svetitelja Save, i pošto jemnogo traženje sa takvim ispitivanjem bilo, i ne mogući naći takvoga črnca, i pade dobramisao na srce ovom previsokom kralju, i seti se ovoga sveosvećenoga episkopa kirDanila,..." (Danilov učenik). Tako je dana 14. septembra 1324. godine izabran episkopHumski Danilo za novoga arhiepiskopa Srpske pravoslavne crkve pod imenom Danilo II."I pošto je sabran ceo sabor srpske zemlje, episkopi, igumani i svi velemoćni srpske zemlje,učini savećanje sa ovima gospodin moj kralj o ovom sveosvećenom. I izabravši ga, i takovelikom molbom gospodina kralja, i metanijem časnih črnaca Svete Gore i svega Bogomsabranoga sabora srpske zemlje, i sve učiniše po zakonskom običaju, i tako ga uzvedoše napresto svetoga arhijereja Save, na dan praznika Vazdviženja Časnoga Krsta,..." (Danilovučenik). Na toj funkciji ostao je sve do 19. decembra 1337. godine, kada je i umro.

Pomalo čudno deluju navodi ovoga biografa kada kaže kako je Stefan Dečanski tražionovog arhiepiskopa i ne mogući ga naći on se setio Danila. Da će Danilo biti noviarhiepiskop znalo se, ne samo zato što je on bio kandidat na tu funkciju joši za vremeMilutina, funkciju, veći zato što je većduži niz godina Danilo najpoverljiviji čovek srpskihkraljeva. To je bio kod Milutina, a sada je to i kod Stefana. Danilu se poveravaju tadašnjenajvažnije diplomatske akcije na bugarskom dvoru, kao i ugovaranje kraljeve ženidbe. Tosu i inače bili teški dani za Stefana, jer borbe za kraljevsku krunu tek što su gotove, a ostajejošpitanje rata sa Dubrovnikom, dok su se odnosi sa Vizantijom i Bugarskom počeli naglokvariti. U takvoj situaciji na čelu crkve Stefan je morao imati poverljivog i snažnog čoveka,a ko je to bio više od Danila? Danilo nije bio samo verski čovek, veći ratnik (branioHilandar), a naročito je Stefana zadužio kao diplomata (pregovori sa Milutinom, bugarskimcarem itd.). Kompletnijeg čoveka od Danila tada Stefan nije imao.

Na ovom mestu bi se moglo prodiskutovati i Stefanovo obećanju Filipu Tarentskom da će,ukoliko njegovu ćerku Blanku dobije za ženu, prevesti Srbiju u katoličanstvo. Ovakvaobećanja su i ranije davali srpski kraljevi, ali ni jedan nije ni pokušao bilo šta ozbiljnije natome i da uradi. To je bio verovatno slučaj i sa Stefanom. Nije on uzalud bio sin kralja

Milutina. Obećavao je sve ne bi li od Filipa dobio ćerku, a svoje obećanje ne bi nikadaizvršio i to ne samo zato što to on ne bi hteo, većzato što to ne bi mogao. U tom momentuza takav potez Stefan nije imao nikakvih šansi. Tekšto je uzeo krunu, zemlja je jošbila unemirima, a on je bio jako zavistan od crkve, kojoj je trebalo da nametne rimsku vlast.Stefan je novom arhiepiskopu Danilu II dugovao sve i to su svi znali, pa bi njihoveventualni sukob, pogotovo oko takvog pitanje, za Stefana bio unapred izgubljen. Da je totako i da Stefan ne može uraditi ono što je rekao verovatno je procenio i sam Filip i videoda su Stefanova obećanja prazna priča.

Stefanov brak sa Marijom Paleolog je sklopljen isključivo iz političkih motiva i to je opetviše interesa bilo sa vizantijske nego sa srpske strane. Otac Marijin, Jovan Paleolog bio jenamesnik u Solunu i želeo je da ovaj grad sa okolinom i Makedonijom otcepi od Vizantije."Ne želeći više da bude pod carem, većhoteći da za samog sebe stvori (zasebno) carstvo,kao što mu je po njegovom mišljenju pripadao u nasleđe" (Nićifor Grigor). Pomagali su mubraća Metohiti koji su držali Strumicu i Melnik, ali to je jošuvek bilo malo za tako velikipoduhvat. Stoga je trebala pomoćsa strane, pa se Stefanova želja da sa Marijom sklopibrak učinila Jovanu kao zgodna prilika da pridobije srpskog kralja te da uz njegovu pomoćuradi ono što nije mogao sam. Stoga se nije mnogo razmišljao kada je trebalo dati pristanakiako je Marija imala tek 12 godina dok je Stefan imao oko 50. Sa ovim brakom dobija semnogo toga u politici, a teško da bi Jovan za svoju ćerku uspeo da nađe boljeg ženika.Odmah nakon sklapanja ovog braka Jovan je sa svojom suprugom Irinom pod opravdanjemda dolazi u posetu ćerki i zetu, otputovao u Srbiju i pokušao Stefana da pridobije za svojplan.

Ovoga nije trebalo mnogo ubeđivati i uskoro je srpska vojska napadala na sersku istrumičku oblast. U tim napadima nije učestvovala neka veća i jača grupacija srpske vojskevećsu bili samo pojedini odredi, koji su pomagali Jovanovoj vojsci. Stoga su te akcije višebile pljačka i pustošenje okoline, no što su bile smišljeni vojni pohod. Po svemu sudeći,Stefan je samo otaljavao ono što je obećao tastu, ni jednog momenta ne misleći da seozbiljno potrudi. Po serskoj i strumičkoj oblasti srpska vojska je nesmetano krstarila, alinapade na gradove nije preduzimala. Nije bilo kod Stefana dovoljno zainteresovanosti zato, budući da su te akcije opsađivanja tražile dosta vremena i sredstava, a dobit je bilanikakva. Sva osvajanja bi na kraju trebalo predati tastu, a to Stefan nije želeo. S drugestrane, moguće je da Stefan niježeleo da se zamera vizantijskom caru, te da su ove akcijebile provizorne, tek toliko da se tast umiri.

Bilo kako bilo akcije su ipak postigle delimičan cilj, jer se vizantijski car Andronik uplašioi zatražio da sa Jovanom pregovara. Car ponudi Jovanu titulu kesara i zatraži od njega da sevrati u Solun. Ovo nije bilo ono što je Jovan želeo, međutim Stefanovo sumnjivo ponašanjejasno je govorilo da ovaj neće više ratovati za njegov račun. Stoga Jovan pristane na uslovekoje je car ponudio, ali se naglo razboleo i u Srbiji je i umro (1327.).

Za sve to vreme u Vizantiji su trajala trvenja između dva Andronika i to cara Andronika II injegovog unuka Andronika III. Sukob je počeo iz prilično prozaičnih razloga. Andronik IIIje u nekoj ljubavnoj zgodi želeo da se osveti svom protivniku koji je imao više uspeha kodneke vizantijske dame i poslao je svoje ljude da ovoga ubiju. Međutim oni greškom

smaknu njegovog rođenog brata, despota Manojla. To je veoma pogodilo Mihaila IX(Manojlovog i Andronikovog oca), tako da je on, i inače veoma teško bolestan, ubrzo umro(1320.). Sam Mihailo IX vodio se kao prvi prestolonaslednik dok je Andronik III bio drugiprestolonaslednik. Car Andronik II se strahovito naljutio na svog unuka, Andronika III, ilišio ga nasledstva. Prema tome, sada Andronik III nije više mogao da nasledi vizantijskicarski presto, što mu naravno nije moglo biti pravo, te stoga to nije prihvatio mirno i uzpomoćJovana Kantakuzina i nekog Sirgijana podigne protiv cara Andronika II pobunu. UVizantiji je većbilo dosta nezadovoljstva sa starim carem, tako da je Andronik III odmahdobio dosta moćnih pristalica. Stoga je od samog početka stari car bio u defanzivi i točaktoliko da je već1321. godine pristao na mir, dajući unuku (Androniku III) celu Trakiju, aCarigrad je ostao u njegovim rukama. Time je Vizantija bila podeljena na dva dela, jedankojim je upravljao Andronik II i drugi kojim je vladao Andronik III.

Kod Andronika III uskoro je izbio sukob između Jovana Kantakuzena i Sirgijana. U tovreme opet su započinjali sukobi sa starim carem, a Sirgijan, ljut na Andronika III, ode kodstarog cara Andronika II i postane komandant njegove vojske. I u ovom sukobu stari carnije imao sreće, pa je te godine (1322.) sukob i okončan tako što je stari ugovor samoobnovljen. Tokom 1325. godine Andronik III je uspeo da bude i krunisan za cara isavladara Vizantije. Bašu vreme svih tih smutnji Jovan Paleolog (tast Stefana Dečanskog)počeo je da radi na svom planu za otcepljenje od Vizantije, pokušavajući da iskoristiopisani sukob dva Andronika. U tome je uspeo tek delimično, jer je ubrzo i umro 1327.godine.

Bašte godine (1327.) kada je Jovan umro, počelo je u Vizantiji opet trvenje između dede iunuka. I jedna i druga strana je pokušavala da za svoju stranu pridobije Srbiju, ali iBugarsku. Stari car Andronik II je jošod pre bio u dobrim vezama sa StefanomDečanskim, koje su uspostavljene jošdok je Stefan boravio u izgnanstvu u Carigradu. Uproleće 1326. godine došlo je u srpski dvor jedno poslanstvo starog cara Andronika II,tobože da pregovara sa udovicom Jovana Paleologa i da je nagovara da se vrati u Solun. Unjemu se nalazio i Nićifor Gregor, poznati pisac, kao i Kasandrin i Tornikije (ovaj ćeodigrati posebnu ulogu). U suštini, ovo je poslanstvo pokušavalo da pridobije srpskupomoćza naredne sukobe koji su predstojali i udovica Jovanova je bila samo opravdanje.Jedan član poslanstva, Tornikije, posebno je tajno pregovarao sa Stefanom i nakon togaodmah otišao za Carigrad, ostavljajući ostalu dvojicu iz poslanstva. Očigledno da jeTornikije ugovarao savez između Stefana i vizantijskog cara Andronika II i kada je u tomeuspeo, žurno je otputovao u Carigrad ne bi li o tome što pre obavestio vizantijski dvor.Ovaj potez vizantijskog cara se pokazao kao veoma uspešan, jer je Stefan pristao da gapomaže. Nako svega toga otputuje u Vizantiju i Stefanova tašta, a on ju je posebno lepoispratio. "Pošto prođe deset dana otkako je poslanstvo prispelo, kralj srpski, koji se ondenegde u blizini nalazio, saopštišto je imao o poslovima jednome od poslanika i, naredivšida poslanstvo polazi, dođe i on sa kraljicom da i sobom teši svoju taštu i da naredi što jejoštrebalo za polazak poslanstva. Jer mu je dužnost bila da taštu isprati s počastima idostojanjima koja su joj i kao tašti njegovoj i kao ženi velikog cara i kao gospođi koja se utaj mah u žalosti zatekla prilikovala" (Nićifor Grigor).

34. Bitka na Velbuždu

Za to vreme Andronik III se povezao sa bugarskim carem Mihajlom Šišmanom koji većnije bio u dobrim odnosima sa Srbijom zbog srpskih ekspanzionističkih planova premaMakedoniji, na koju su bacali pogled i Bugari. S druge strane, jošuvek je bila veoma svežai uspomena na to kako je bugarski car Mihajlo neku godinu ranije oterao svoju ženu, inačerođenu sestru Stefana Dečanskog. Međusobni susret dva cara se odigrao u Dimotici i tu suugovorene pojedinosti ovoga ugovora. "Tu su se dogovorili i zaključili da car pomogneMihailu protiv srpskog kralja, a on caru protiv njegovog strica, Andronika, a kada potpunosavladaju neprijatelja, da Bugarin, kao nagradu za svoje napore, dobije neke gradove uRomaniji" (Mavro Orbin).

Tokom 1327. godine počele su i vojne operacije, a od samog početka Andronik III je imaoinicijativu. Najpre je uspeo da odbrani Makedoniju od napada Andronika II i sada je upotpunosti držao celu ovu oblast i grad Solun. Veću januaru 1328. godine Andronik III jetrijumfalno ušao u Solun, gde je dočekan kao car. U samome Carigradu Andronik II sepočeo osećati nesigurnim i pomišljao je na pregovore.

Za to vreme srpska vojska je uglavnom mirovala, jer vojvoda Hrelja, koji ju je vodio, jasnoje video da je Andronik III toliko nadmoćniji da bi bilo uzalud pomagati Andronika II, kojije bio toliko slabiji da je većbio praktično izgubljen. Sam kralj Stefan Dečanski jepočetkom 1328. godine došao lično sa svojom vojskom ne bi li uzeo učešće u ovom ratu.No, na nagovor vojvode Hrelje odustane od pomoći starom caru i odluči da se bori protivAndronika III samo ako ga ovaj napadne. Tada je Stefan imao i neprilika sa srpskomvlastelom koja mu je stavila do znanja da će ga napustiti, bude li napao Andronika III.Nemajući kud, Stefan napusti starog cara i ostane u ulozi posmatrača. Tada se jasno videloda kralj Stefan nema bašpotpunu kontrolu nad svojom vlastelom i da mu vlast i nije tolikosigurna. Veoma brzo će se to pokazati jošjednom, ali mnogo drastičnije. Po svemu sudeći,Stefan nije bio bašomiljen, a razlozi su se verovatno nalazili u njegovom ponašanju.

Za to vreme bugarski car iznenada napusti svog saveznika Andronika III i pređe na stranustarog cara, šaljući mu jedan odred od skoro 3.000 vojnika koje je lično vodio. "Mihailo,podstaknut, može, nekom velikom nadom koju je bio sebi stvorio u glavi, potajno je poručioAndroniku Starijem da će mu doći u pomoćako pristane da zaključi s njim prijateljstvo.Andronik Stariji je smesta prihvatio ovaj predlog koji mu je izgledao upravo kao s nebadošao" (Mavro Orbin) To je dalo podstreka starom caru da pokuša da organizuje otpor.Kada je bugarski car ušao u Vizantiju i počeo se približavati Carigradu, počne Andronik IIIsa njim pregovarati. Na neki način uspe on da ubedi bugarskog cara da ovaj odustane odnamere da pomogne starog cara i Bugari se uskoro povuku iz Vizantije. "Kad je, dakle,Andronik Mlađi bio o tome obavešten, istog časa je uputio jednog svog poklisara s mnogopoklona i s jošviše obećanja zapovedniku Bugara, moleći ga da ode i vrati se kući, što jeBugarin odmah i učinio" (Mavro Orbin). Sada je bilo jasno da je Andronik II izgubio svešanse, tako da je 24. maja 1328. godine Andronik III ušao u Carigrad i preuzeo vlast. Staricar Andronik II je abdicirao, ali ga unuk, novi car Andronik III nije progonio većga jeostavio da živi na carskom dvoru. Time je bila izvršena smena na vizantijskom carskomprestolu. Tek dve godine kasnije vizantijsko plemstvo, koristeći bolest cara Andronika III,

natera starog cara Andronika II da se zamonaši. Time je on i definitivno sišao sa političkescene.

U ovom ratu, videli smo, Stefan Dečanski nije imao vidnijeg učešća, mada je on to izgledaželeo, ali zbog otpora vlastele morao je biti samo posmatrač. Ipak, srpska vojska je uspelada osvoji grad Prosek i to tako što ga je njegov zapovednik (neki Bugarin), ne želeći da gapreda novom caru, predao Srbima. To je bio razlog više da Andronik III smatra Srbijuneprijateljem. On i inače nikako nije mogao da oprosti Stefanu tošto je ovaj, makarminimalno, pomagao starog cara Andronika, pa je ovo osvajanje Proseka bio samo jošjedan dodatni razlog za daljnju ljutnju.

Te godine (1328.) Andronik III i bugarski car Mihajlo su raščišćavali međusobne računekoji su ostali jošod rata dva Andronika u Vizantiji. U ovome ratu niko nije imaoodlučujućeg uspeha, većse ratovalo sa promenljivim uspesima, da bi na kraju sklopili mirkrajem te godine. Tada su zaključili da im je zajednički neprijatelj Srbija i da bi oružjetrebalo okrenuti na nju. Prekinuvši međusobna neprijateljstva oba vladara su se moglaposvetiti svome novome cilju: Srbiji.

Za to vreme na granici sa Vizantijom vojni odredi iz Srbije zaletali su se u Makedoniju, alito nisu bili krupniji pohodi. Tokom 1329. godine srpska vojska je počela da opseda Ohrid,a dok je opsada trajala, po starom običaju okolina je opljačkana. Isto tako, po staromobičaju, opsada Ohrida je išla jako loše, tako da je car Andronik III nakon teške bolesti iuspešnog ratovanja sa Turcima u Maloj Aziji, uspeo da na vreme dovede vojsku Ohridu upomoć. Srpska vojska ga nije ni dočekala, većse povukla. Ne treba misliti da je ovo bilaneka krupna akcija srpske vojske, radilo se o odredu manje snage koji i nije nešto ozbiljnijenameravao pa stoga nije prihvatao otvorenu borbu. Sada je car Andronik III došao dozaključka da se mora nešto učiniti sa Srbijom budući da je jasno video da mu sa te straneneće biti nikako mira. Odmah je u bugarskom caru Mihailu našao istomišljenika, pa je sanjim stupio u pregovore. Bugarski car nije bio raspoložen prema Srbiji, jer je i kralj Stefan,kao i on sam, pokazivao da ima nameru da osvoji Makedoniju. Stoga dva cara, vizantijski ibugarski, sklope savez u nameri da napadnu na Srbiju i to sa dve strane. Ovaj dogovor jepostignut tokom proleća 1330. godine. "Kad je Bugarin bio obavešten o tim pripremama,uputio je molbu caru da s jedne strane provali u Srbiju sa svojim četama, a on će doći sasvojim Bugarima s druge strane, tako da Nemanja ne bude u stanju da se odupre obojici"(Mavro Orbin). Ovde Orbin greši utoliko što kao srpskog kralja navodi Nemanju, a neStefana Dečanskog. Oba cara su izgleda imala velike planove u vezi ovoga rata, očekujućida osvoje Srbiju. "Hoteći ozlobiti njegovo otačastvo, i hvaleći se da će postaviti presto udržavi njegova otačastva, i takvo jednomisleno savetovanje imajući i kratku ljubav sagrčkim carem, kaošto i bi" (Danilov učenik). Po biografu namera je bila da se Stefan srušisa prestola, a Srbija podeli. "Ovi zlomisleni ovako većahu govoreći: Otići ćemo i ubićemoga, i naše će biti nasledstvo,.." (Danilov učenik).

Po svemu sudeći ovaj rat je bugarski car najozbiljnije shvatio pa je stoga pristupio itemeljnim pripremama. "Jer bugarski car Mihailo, uznevši se mnogim uspesima i slavomcarstva, podizaše se na srpsku državu i žuraše se da je pokori. A velika je bila, dakle,njegova vojska, sakupljena od različitih naroda, a prizvavši joši nemalu pomoćGota, koji

su živeli s one strane Dunava, iđaše podobno moru koje se talasa." (Grigorije Camblak).Bugarski car Mihailo je unajmljivao strane plaćenike i to uglavnom Tatare i Jase (Osete), adobio je pomoći od vlaškog kneza Jovana Basarabe. Ni Stefan Dečanski nije mirovao, paje i on dovodio najamnike uglavnom Nemce i Špance i to sve same konjanike. "Zato,posredstvom Dubrovčana, dovede iz Italije hiljadu i tri stotine Nemaca koji su ranije služiliu ratovima mnogim italijanskim knezovima. Sem toga, dođoše mu u pomoćmnogi drugiljudi, izvežbani ratnici. I tako se kralj Stefan Urošpripremi za otpor Bugarinu" (MavroOrbin). Istovremeno je zabranio mletačkim trgovcima da preko Srbije nose oružje ili bilokakvu drugu robu za Bugarsku, pod pretnjom strogih kazni. Po Mavru Orbinu osnovnirazlog za ovaj predstojeći sukob bio je u tome što je bugarski car oterao svoju ženu Anu,Stefanovu sestru (Milutinova ćerka). "Urošuda svoju kćer Nedu za Mihajla koji se zvaocarem Bugara. Mihajlo ju je, pošto je s njom imao mnogo dece, odbacio i uzeo TeodoruPaleologu, najmlađu sestru cara Andronika" (Mavro Orbin). No, to ne može nikako bititačno, jer Mihajlo je Anu oterao još1324. godine, dakle pet godina ranije, pa je vremenomtaj sukob bio izglađen. Osnovni razlog je bio u borbi za prestižna Balkanu, a neposrednipovod aspiracije dva kralja na Makedoniju.

Srbiju je napao najpre car Andronik III i njegov udar je došao početkom jula meseca 1330.godine. Međutim, on je operisao samo oko granice, ne zalazeći dublje, verovatno očekujućida vidi ishod bugarskih akcija. Plan je u suštini bio veoma jednostavan: Srbiju je trebalonapasti sa obe strane i tako priklještenu lakše je savladati. Međutim od samog početkavizantijski car ovaj plan nije poštovao, pa je svoju vojsku zaustavio u Pelagoniji ičekao.Moguće je da ni sama vizantijska vojska nije bila dovoljno jaka, pa car nije želeo da onbude taj koji će primiti najjači srpski udar. "I tako, car je pripremio svoje čete i svepotrebno za rat, te je u proleće otišao u vojni pohod. Ali videći da se njegova vojska nemože meriti s vojskom srpskog kralja, utaborio se u Pelagoniji i rešio da tu čeka da vidi štaće uraditi Bugarin, koji je raspolagao većim brojem ljudi negoli on,..." (Mavro Orbin).

Kralj Stefan Dečanski je bio upoznat sa ratnim planom dva cara i odlučio je da se sa njimaobračunava pojedinačno. Iako su Bugari napali tek kasnije (krajem jula), on je njih oceniokao opasnije, pa je stoga odlučio da ih prvi dočeka. Sam pravac iz kojeg će Bugari udaritiStefan je samo mogao nagađati, stoga je od samoga početka bilo i malo lutanja. Najpre jeStefan se sa vojskom ulogorio na Dobrič-polju koje se nalazi na ušću Toplice u Moravu.Znači, očekivao se udar sa severa, međutim on nije došao sa te strane. "I tako zapovediprevisoki kralj da se sakupe svi vojnici srpske zemlje otačastva svoga na polje zvanoDobriče; to je polje divno i veliko u mestu zvanom Toplica, jer pripada ka reci Moravi"(Danilov učenik). Sama srpska vojska jošuvek nije kompletna i očekivali su se jošnekiodredi. Tada je iznenada stigla vest da Bugari ne idu pravcem iz kojeg su očekivani, većprema oblasti Zemen, u izvorištu Strume. "I tada dođoše glasnici njegovi ka ovomgospodinu kralju, govoreći: Neka ti je znano, previsoki kralju, da se podigao car sa svojimsilama od svoga slavnoga grada Bdinja, od reke zvane Dunava i ide u državu kraljevstva tiu mesto zvano Zemen, i tu hoće da se bori sa tobom" (Danilov učenik).

Stefan Dečanski je odmah pokrenuo vojsku i krenuo prema Bugarima. "I u taj čas uzevšiprevisoki kralj svoje vojnike, i spremivši se za borbu, brzo pođe prema njemu,..." (Danilovučenik). Na svom putu svratio je u crkvu sv. Đorđa u Nagoričinu. "I idući sa svojim

vojnicima dođe u svoj manastir ka svetome mučeniku Hristovu Georgiju Nagoričkom"(Danilov učenik), a nešto kasnije i u manastir Sarandaporski. "Takođe i ka svetomeJoakimu, koji je u Sarandaporu, molio se je, došavši ka grobu njegova tela, i sa svomvlastelom srpske zemlje za pomoćmu, sa suzamačinio je veliko obećanje ka ovomprepodobnom i blaženom ocu" (Danilov učenik).

Sada je većbio u blizini Bugara i o njima su mu stizale sasvim pouzdane vesti. "I takočuvši da bugarski car došavši sa svojom silom stoji u državi njegovoj u mestu zvanomZemen, na obali reke Struma, i da pleni okolne krajeve te, i tako požurivši se stade blizunjega sa svojim vojnicima na reci Kamenči" (Danilov učenik). Vojska kralja Stefana jošuvek nije bila kompletna i očekivala su se značajna pojačanja, no Bugari to nisu znali. "Ikada je bio na mestu takozvanom Velbuždu, koje pripada k Sardikiji, tu obe straneugledaše jedna drugu, i naši behu veoma mali, a množina njihova, tako kao kada bi nekorekao pet na tisuću" (Grigorije Camblak). Pri tom prvom susretu dveju vojski bilo jeočigledno da su Bugari nadmoćniji (Srbima je pojačanje tek trebalo doći) i to je uslovilokasnije događaje.

S druge strane ni disciplina u bugarskoj vojsci nije bila na nekom nivou, pa se dobar deonjihove vojske razišao po okolini pljačkajući. "S tom vojskom provalio je u Srbiju prekosevernih delova planine Hema i stigao skoro do izvora reke Strumice. Kako mu se niko nijeodupirao, četiri je dana neprekidno pustošio sve ognjem i mačem" (Mavro Orbin). Posvemu sudeći ni snabdevanje nije bilo obezbeđeno pa su se Bugari hranili tako što suotimali po okolnim selima. Znajući to Stefan se nije žurio. S druge strane, Bugari su videlida Stefanova vojska nije brojno jača od njihove, ali nisu znali da se očekuju pojačanja, pasu potcenili njegovu snagu i bili sigurni u pobedu. "I tako čuvši ovaj car za dolazakprevisokoga kralja, rastuži se veoma misleći da nije moguće previsokom kralju boriti se sanjime i sa njegovim silama" (Danilov učenik).

Stefan je namerno oklevao šaljući Bugarima pregovarače sa porukom u kojoj pozivabugarskog cara da odustane od napada i da se zadovolji sa onim što ima u Bugarskoj. "Budizadovoljan sa svojim, da to dobro bude, a ne želi drugo, što Bog drugima darova, jerdolazišu sukob sa Bogom, kao onaj koji smućuje i ratuje ono, što je od njega dobrorazdeljeno." (Grigorije Camblak). Ovi pregovori su postigli svoj cilj odlažući početakbitke, a za to vreme konačno stignu Stefanu i očekivana pojačanja. "I imajući poslanstvameđu sobom, zakasniše dva ili tri dana, jer gospodin kralj očekivaše okup svoje vojske,pošto neka vlastela zakasniše, budući na njegovu poslu" (Danilov učenik). Sada se višeništa nije moralo čekati i bitka je mogla da počne. Bugari su bili teško nasamareni odStefana misleći da je on toliko slab da mora pregovarati pa im ni vojska nije bila na okupu,jer se najveći deo jošuvek nalazio po okolnim selima i pljačkao. Stoga Stefan naredi da sepočnu pripreme za bitku. "I dozvavši vojvode zapovedi da se uređuje vojska i da se spremaza borbu. A sam u svome šatoru stojeći, moljaše se, podigavši svoje neporočne ruke k Bogui njega prizivaše u pomoć. I tako provede svu noćstojeći" (Grigorije Camblak).

Da je Stefan žurio za ovu bitku vidi se iz toga što su poslednja pojačanja stigla u samuzoru, u subotu 28. jula 1330. godine, a da je veću podne bitka počela. "Kada je dan subotesvitao i kada mu je prispela sva vojska, a ovaj car je mislio da previsoki kralj neće da se

bori sa njime, iznenada u samo podne subotnoga dana spremivši se za borbu sa svojimvojnicima, pođe brzo na rat" (Danilov učenik). Bugari se uopšte nisu nadali ovome napadu,pogotovu ne nakon onih pregovora (ima mišljenja da je čak i primirje bilo ugovoreno, a daga Stefan nije poštovao), misleći da srpske vojske ima suviše malo da bi mogla njima da sesuprotstavi. Da je bugarski car bio i te kako iznenađen vidi se iz navoda biografa. "I takokada vide bugarski car dolazak gospodina kralja koji je izišao protiv njega na borbu, bio jeu velikom metežu, i kao primoran i ne hoteći da ide protiv njega na borbu" (Danilovučenik). U stvari, obe vojske su na dan bitke bile podjednake i svaka je brojala oko 15.000vojnika. Za ono vreme bile su to prilične armije. Podatke o bugarskoj vojsci daje i Orbin:"jer je bio sakupio dvanaest hiljada Bugara i tri hiljade Vlaha."

U ovoj bici posebnu ulogu je dobio sin kralja Stefana Dečanskog, Dušan, i to tako što jepod svoju komandu dobio elitnu jedinicu. "Jedan deo izabranih svojih vojnika odluči daide na rat sa sinom svojim mladim kraljem, a sam sa drugim delom vojske;" (Danilovučenik). Nešto slično govori i Mavro Orbin: "Dušan, imajući uza se mnogo ljudstva i međuostalim pomenutih 1300 Nemaca, od kojih 300 konjanika, potuče se s Bugarinom, koji jeimao mnogo više ljudstva nego Rašani" (Mavro Orbin).

Bitku je započela srpska vojska u samo podne dana 28. jula 1330. godine i to na Velbuždu(danas Ćustendil). Ovaj napad je bio za Bugare strašno iznenađenje jer mu se uopšte nisunadali. Dobar deo vojske je harao okolinom, a Bugarski car je bio ubeđen da je Stefansuviše slab za borbu i da je to razlog dotadašnjih pregovora, ali grdno se prevario jer: "tadazatrubiše ubojne trube, sudari se oružje s obe strane, i konji frkom zarzaše, i bio je velikivapaj" (Mavro Orbin). Srpska vojska je pokazala veliku umešnost i izvežbanost. "Mladićiprevisokoga kralja tako ustrojeni na rat, na obe ruke streljahu i ništa nisu grešili i počešese moćno boriti, i stojahu krepko, ne razilazeći se ni jedan od drugoga. I tako boreći se, biveliko padanje Bugara, i tako odole srpska sila" (Danilov učenik). Bugarska vojska nijeizdržala ni prvi nalet srpske vojske većse razišla na sve strane, a srpska vojska je umela daiskoristi ovu smetenost Bugara i da ih razbije do kraja.

Nije poznato kako je tekla sama bitka i jedini koji je nešto više o tome kazao bio je MavroOrbin po kome je glavnu ulogu u velikoj pobedi imao strani element u srpskoj vojci,odnosno plaćenici. Oni su navodno prvi udarili u centar Bugara i kada su ga razbili u napadje krenuo i ostatak srpske vojske koje je predvodio Stefanov sin Dušan. "Ali kad su vojskeimale da zametnu bitku, nemački vojnici razrediše svu vojsku, kako je zahtevala ratnaveština, te rekoše Stefanu Dušanu i drugim velikašima Raške: Mi koji smo rimske ililatinske vere i obreda, ući ćemo prvi u borbu, a vi ćete stajati postrojeni s vašim četama, iako budete videli da mi napredujemo i da smo izazvali pometnju u neprijateljskoj vojsci,tada ćete nas slediti udarajući junački kao pravi ratnici. Ali ako slučajno budete videli (štone dao bog) da smo mi razbijeni, pazite da se ne upuštate u borbu s neprijateljem, većnekase svako spasava kako bolje može. Odmah posle toga, zbivši se svi zajedno, počeše kaopobesneli upadati u neprijateljsku vojsku, te snagom kopalja i mačeva prođoše svudaranjavajući i ubijajući svakoga koji im se našao na putu. Zatim se vratiše odakle behukrenuli. Tako ponoviše jošdrugi i treći put, tukući uvek i praveći pokolj međuneprijateljima" (Mavro Orbin). Tek kada su plaćenici slomili Bugare u napad je krenuo i"mladi kralj" Dušan i Bugare razbio do kraja. "Kad je to video sin kralja Stefana Uroša,

krene i on sa svojim Srbima protiv Bugara. Napadajući ih smelo i odvažno, razbi ih inatera u bekstvo ubijajući sve na koje se nameri" (Mavro Orbin).

U daljem tekstu svoje knjige ("Kraljevstvo Slovena") i to na onom mestu gde piše obugarskoj istoriji, Mavro Orbin pravi zbrku. Po jednoj verziji (upravo navedenoj) straniplaćenici su sami razbili bugarski centar, a niti jedan od srpskih kraljeva ih nije vodio (niStefan ni Dušan, a ni neki od srpskih vojskovođa). Međutim, kada piše o bugarskoj istoriji,Orbin u suštini ponavlja priču o udaru stranih najamnika u centar bugarske vojske, ali sadatvrdi da je na čelu najamnika bio baškralj Stefan Dečanski. Ovaj odred najamnika bio jepojačan i sa jednom četom srpskih konjanika. Dakle, Stefan vodi ovaj prvi udar na centarBugara, otima zastavu i zarobljava bugarskog cara Mihajla (Orbin Stefana nazivaNemanjom). "Kad su, dakle, vojske zametnule bitku, Nemanja, praćen jednim odredomsvojih konjanika i s hiljadu i tri stotine Nemaca, hrabrih i oružju izvežbanih ljudi, najpre jenasrnuo na Mihailovu zastavu. Pošto ju je oduzeo bez velikih teškoća, okrenuo se onda putkonjičkog odreda gde je bio Mihailo. U velikom pokolju koji je tu napravio, zarobio jeMihaila. Od ostalog pak dela vojske većina je tu izginula, a oni koji su pobegli, vratili su sekući napola goli. Smrtno ranjeni Mihailo ostao je puna tri dana u potpunoj nesvesti, ačetvrtog dana, došavši malo k sebi, ispustio je dušu" (Mavro Orbin). Ono što može dazbuni jeste i to da Orbin opet na jednom mestu navodi kako su ti plaćenici bili podkomandom Dušanovom. "Dušan, imajući uza se mnogo ljudstva i među ostalim pomenutih1300 Nemaca, od kojih 300 konjanika, potuče se s Bugarinom,... itd." (Mavro Orbin). Štaje od svega tačno?

Nekom logikom moglo bi se doći do zaključka da je verzija po kojoj su najamnici, ojačanisrpskim konjanicima, udarili u centar Bugara i rešili bitku, a da ih je vodio Dušan (neStefan), zapravo najtačnija. Uloga Dušanova u ovoj bitki je bila velika i to svi biografipodvlače, ali niko ne kaže i u čemu je ta uloga. Navodi se samo to da je on bio hrabar itd.,ali to nikako ne bi moglo biti dovoljno da bi on stekao neku znatniju slavu u toj bitki. Biloje tu nešto i više. Dušan je na neki način rešio bitku. Da su strani plaćenici bili ti koji susamostalno odlučili ovu bitku, ili da ih je vodio Stefan, tada za pohvale Dušanu ne bi bilomesta. Uzimajući u obzir to da je bitka rešena odmah u početku, kada je razbijen bugarskicentar, te da se sve ostalo pretvorilo u proganjanje i ubijanje neprijatelja, to izlazi da jeDušan slavu mogao steći jedino u početku bitke. To je upravo taj udar u centar Bugara kojije verovatno Dušan predvodio. To ne bi trebalo da bude ništa čudno, jer je Dušan bioveoma mlad i željan slave, a svi su u njemu videli prestolonaslednika. On se takvim moraopokazati i na bojnom polju. S druge strane, nije isključeno da su joštada počela komešanjaizmeđu njega i Stefana i to je bio dodatni razlog da se Dušan dostojno pokaže pred srpskomvlastelom, kao hrabar i borben kralj. Isto tako, ni to što su najamnici dobili glavnu ulogu ubitki ne treba da iznenadi. Oni su bili izvežbani i prekaljeni ratnici, koji su godinama pretoga ratovali po Italiji (po Orbinu) i predstavljali su najjači deo srpske vojske. Sasvimlogično da im se onda dodeli i najvažnija uloga u bitki.

Bitka na Velbuždu je bila takva katastrofa Bugara da je i sam car Mihajlo u bekstvupoginuo. O njegovoj pogibiji postoje različite verzije. Po Grigoriju Camblaku izlazi da jecar živ uhvaćen i da je izveden pred Dušana koji ga je dao pogubiti. "Car bugarski biuhvaćen od srpskih vojnika i bi priveden k sinu carevu, Stefanu, koji je tada pokazivao u

borbi veliku hrabrost, i tu se liši života bedno" (Grigorije Camblak). Po drugoj verziji car jebežao, ali mu se konj sapleo i pao. Dok se on batrgao na zemlji pristignu srpski vojnici iubiju ga. "A car Mihailo videvši padanje svojih vojnika, poče bežati, i kada je bežao, silaGospodnja sape noge njegovu konju, i spavši sa konja sakruši sve telo svoje. I tako videvšivojnici gospodina kralja njegovo padanje, priskočivši ubiše ga svojim oružjem, i takoizdahnu. I položivši telo njegovo na konja, prenesoše ga ka gospodinu svome kralju"(Danilov učenik).

Verzija Mavra Orbina odudara od obe gore navedene. I po njemu car Mihajlo je bežao, alimu se konj sapleo pa je on pobegao pešice u šumu. Tu su ga uhvatili oni srpski vojnici kojisu bili ranjeni i koji su se sklonili u šumu. Nakon bitke priveli su ga kod kralja StefanaDečanskog, i on je iznenada, dok je razgovarao sa Stefanom, umro. "U ovoj bici bio jeranjen i oboren s konja bugarski car Mihajlo. Ali pošto ga nisu tada prepoznali, kasnije gaje našao jedan slovenski konjanik među onima koji su se zbog rana bili sklonili ušumu, gdesu ležali na zemlji jer se nisu mogli maknuti s mesta. Kad je bio doveden pred kraljaStefana, koji je s drugima stajao tu blizu, Stefan mu je rekao da ga je pravedni sud božjidoveo to toga. Jer je on zbog velike oholosti i bez ikakvog razloga hteo da zauzmekraljevstvo koje mu nipošto nije pripadalo. Na to Bugarin ništa ne odgovori, većobratipogled prema njemu, podigne prst prema nebu i reče: Neka se ispuni volja božja. Izrekavto, izdahne." (Mavro Orbin).

Sam car Mihajlo je uhvaćen dok je bitka trajala, preciznije dok je trajao progon Bugara, jeroni nisu ni stigli da pruže neki veći otpor. "Dok je ovo bivalo, vojnici i sile gospodinakralja gonjahu sile i mnoge narode cara Mihaila, jedne sekući, druge streljajući, drugebodući, druge ranjene silom vodeći ka previsokom kralju i sinu njegovu mladom kraljuStefanu" (Danilov učenik). Kakav je to haos kod Bugara bio vidi se iz toga da ni najvećevelmože bugarske nisu znale da im je car poginuo, sve dok im njegovo telo nije pokazaoStefan Dečanski.

U ovoj bitki kralj Stefan nije uzimao lično učešće, većje nakon što je poslao vojsku u bitkuproveo celo vreme u molitvi. "A on opet došavši u običan šator, preklonivši kolena ipoloživši lice na zemlju, roneći suze kao izvor moljaše se. A Bog posluša svojega ugodnikai onaj silni gordeljivac bi pobeđen sa svom vojskom svojom, kao nekada Amalik, dejstvommolitve, i ne mogaše izbeći sud Božji" (Grigorije Camblak). Za to vreme, Dušan, sinStefanov je imao direktno učešće u toku cele bitke "koji je tada pokazivao u borbi velikuhrabrost" (Grigorije Camblak), a to nije ostalo nezapaženo među vlastelom. "A i ovajmladi kralj veoma se proslavi u tome ratu, kao Isus Navin..." (Danilov učenik).

Bugarska katastrofa je bila strašna, armija potpuno razbijena, mnogi pobijeni ili zarobljeni,car poginuo. "A ovi posle velike bitke i strašne borbe koja je bila toga dana, i od prolivanjatolike krvi tih bezbožnih i poganih naroda, koji su došli na srpsku zemlju sa ovim carem,reći ću da se i sama ta reka Struma sva izmenila u krv, jer behu sasecani kao i poljskatrava,..." (Danilov učenik). O ovoj pobedi bio je odmah obavešten i vizantijski carAndronik III, koji se odmah odlučio da odustane od daljnjeg vojnog pohoda na Srbiju. Sjedne strane bojao se snage Stefana Dečanskog, dok s druge strane ovaj strašni porazBugara mu je davao dobru priliku da sada njih tako nemoćne bez posebnog rizika napadne.

Do tog momenta on je osvojio par mesta u Makedoniji (Ohrid itd.), ali odmah nakon vestisa Velbužda on glavninu vojske izvuče iz Makedonije ostavivši par manjih garnizona."Posle primljene vesti o tome, car se vratio kući, ne pruživši pomoćni jednoj strani i nepretrpevši ikakvu štetu" (Mavro Orbin).

Nakon bitke najpre se prikupio plen i utvrđivani su rezultati pobede. "A sutradan posle tesilne bitke, pošto je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja u dan nedeljni, i u prvičas dana, pošto su prinosili vojnici njegovi mnogo zlato i carske haljine i nebrojenobogatstvo, prekrasne konje ovoga bugarskog cara i sile njegove, što se podigoše naotačastvo ovoga previsokoga, jer evo svu slavu njihovu i bogatstvo, koje imađahu,..."(Danilov učenik). Pred Stefana su dovođene zarobljene bugarske velmože, kojima jepokazivan njihov mrtvi car. "I sve velmože toga cara, koje uhvatiše u ratu, sve oveprivedoše pred lice gospodina kralja, imajući železne okove na svojim nogama. Mnogi odnjih nisu verovali da je pogubljen car njihov, no su mislili da je izbegao smrti u toj velikojborbi, i iznenada zapovedi gospodin kralj da se iznese mrtvo telo ovoga cara. A oni videvšiistinu, gorko zaplakaše,..." (Danilov učenik). Ovi potezi Stefanovi su trebali da ubedeBugare da je daljnji otpor uzaludan, tim više što im ja car mrtav. Zapravo, Stefan je došaona ideju da na bugarski presto vrati svoju sestru Anu (Nedu) koju je pokojni car Mihajlooterao nekoliko godina ranije. Kako je Ana sa Mihajlom imala sina Jovana Stevana to je ontrebao biti novi car Bugarske, ali pošto je maloletan regentsku vlast vršila bi Ana (Neda).Ta ideja je verovatno Stefanu pala na um onoga momenta kada je video koje su razmereovoga bugarskoga poraza, pa je prikazujući telo mrtvoga cara želeo da ubedi Bugare unesvrsishodnost daljnjeg otpora.

Videći da se njegova ideja može ostvariti, Stefan je, verovatno kao propagandni potez, neželeći ozlojediti Bugare, nego ih pridobiti, saslušao njihovu molbu u kojoj su oni od njegatražili da se njihov car dostojno sahrani. "No neka nas pomiluje tvoje previsoko kraljevstvoi zapovedi preslavnom tvojom rečju, da se pogrebe telo ovoga našega gospodina, koji jejuče bio tvoj ratnik, a sada je nedostojni Tvoj sluga" (Danilov učenik). Nakon većanja sasvojim velikašima Stefan Dečanski "zapovedi da telo ovoga cara bude sa čašću prenesenoi položeno u crkvi sv. mučenika Georgija, u mestu zvanom Nagoričkoga; i tu leži i doovoga dana na hvalu Bogu, na proslavljanje i čast ovom previsokom kralju i celom njegovuotačastvu, gde leži telo ovoga cara bugarskoga Mihaila" (Danilov učenik). Ova crkva senalazi severoistočno od Kumanova u selu Staro Nagoričino, a crkvu je podigao jošu XIveku vizantijski car Diogen IV. Tokom 1313-1318 godine manastir je detaljno obnoviokralj Milutin.

Nakon toga srpska vojska se pokrene put Bugarske, uz put ne nailazeći ni na kakav otpor.Pre pokreta Stefan je o svojoj pobedi obavestio svoju ženu kraljicu Mariju, ali iarhiepiskopa Danila II i sabor srpske zemlje. "Gospodin kralj posla vesnike kapreosvećenom arhiepiskopu sve srpske i pomorske zemlje kir Danilu i kaženi svojojblagočastivoj kraljici i gospođi Mariji i ka svemu saboru srpske zemlje,.." (Danilovučenik). On je u suštini obavestio sve njih, ne toliko o velikoj pobedi, koliko o daljnjimnjegovim planovima. Verovatno da ni kralj, a niti niko drugi, nije mogao ni sanjati da ćesrpska pobeda biti toliko ubedljiva i da će bugarsko carstvo pasti na kolena. Sva je prilikabila da se ovaj trijumf iskoristi do kraja te da se iz pobede izvuče sve što se može. Stefan je

želeo da sestru vrati na presto, misleći preko nje da utiče na bugarske poslove, dok jesrpska vlastela videla dobru priliku za novo teritorijalno proširenje. Nije nemoguće da je zaovaj prodor u Bugarsku Stefan bio prisiljen od strane vlastele, jer biograf navodi: "Asutradan posle te silne bitke, pošto je bio sabran ceo sabor ovoga previsokoga kralja u dannedeljni....." (Danilov učenik). Znači, odmah nakon bitke ovaj sabor, videći razmerepobede, verovatno je raspravljao šta dalje preduzimati. Bugarska je bila slomljena ipotrebno je samo ući u nju, a onda je razdeliti. Stefan po svemu sudeći nije imao volje za toi bašće to kasnije biti glavni kamen razdora između njega i srpske ratoborne i pljačkeželjne vlastele. S druge strane, tu je bio i Dušan, sa veoma sličnim idejama kao i vlastela ijošovenčan slavom iz protekle bitke. U njemu su velikaši našli istomišljenika i o tome jeStefan i te kako morao da vodi računa. Na osnovu svega toga njegova odluka o prodoru uBugarsku je bila po svemu sudeći samo ograničenog dometa. Tako je on mislio, ali takonije mislila i njegova vlastela, koja je želela da od pobede na Velbuždu dobije i opipljivijekoristi.

Iz ovoga se vidi da je Stefan bio i te kako zavistan sa više strana. Najpre je morao da vodiračuna o crkvi i arhiepiskopu Danilu II, kome je dugovao to što je bio srpski kralj. S drugestrane, morao je i te kako voditi računa o raspoloženju vlastele, a naročito od onogamomenta kada mu je sin Dušan pokazao onoliku ratničku sposobnost. Stefanove odlukenakon Velbužda su bile velikim delom uslovljene upravo raspoloženjem sa strane, a nenjegovim željama. Upravo tada, nakon najveće pobede, počeo je i Stefanov sunovrat. Baštu, na Velbuždu, bio je Stefan na vrhuncu svoje moći. Slavljen je kao pobednik nadbugarskim i vizantijskim carstvom, ali umesto da mu ta pobeda donese učvršćenje vlasti,desilo se suprotno.

Nakon svega Stefan pokrene vojsku i provali na bugarsku teritoriju. Put kroz Bugarsku nijepredstavljao poseban problem, jer Bugari, jošpod teretom poraza, nisu pružali nikakavotpor. Dok je jošputovao kroz Bugarsku uputi Stefan svojoj sestri poruku gde jeobaveštava da joj je bivši muž, bugarski car Mihajlo, poginuo i gde je nju obavestio osvojoj ideji da na bugarski presto postavi njenog i Mihajlovog sina, Jovana Stevana. "I takogospodin kralj podigavši se sa svojim silama od toga mesta rata i uvek idući ka istoku udržavu bugarske zemlje, i posla svoje poklisare napred ka sestri svojoj blagočastivoj cariciAni, ženi ovoga cara, koga pobedi, i deci njezinoj,..." (Danilov učenik). Rečeno je većdaBugari nisu imali snage da bilo šta učine protiv Stefana, jer osimšto je on imao jakuvojsku, sa sobom je vodio i najistaknutije bugarske velikaše. "Velike velmože behu vođeneu železnim uzama sa ovim previsokim kraljem, da predadu svoje gradove i celu državu uruke gospodinu kralju, ne hoteći da ih jako muči" (Danilov učenik). Stoga se i oni odlučena jedan dosta ponižavajući, ali veoma delotvoran potez. Preostali velikaši na čelu saBelaurom (brat pokojnog cara Mihajla) dočekaju Stefana kod mesta Izvori i zamole za mir."Odatle se podiže sa svojim vojnicima, i dođe u predeo bugarske zemlje, u mesto zvanoIzvori. I odatle htede pustiti svoje skiptre sa silama radi primanja te zemlje; i sutradanpošto su se spremali njegovi vojnici, u taj čas dođoše poklisari od brata toga cara Mihailazvanoga Belaur, i od sviju velemoćnih te zemlje, koji sa velikomčašću i slavnim imenimapo dostojanju behu poštovani od ovog bugarskog cara...." (Danilov učenik). Ideja je bila dase srpska vojska zaustavi dok ne dođe u prestonicu Trnovo, jer bi tada bilo veliko pitanješta bi se desilo sa Bugarskom. Upravo tada je Stefan i saznao da su se Vizantijci povukli.

"Tu je čuo da car grčki, koji je sa svojim silama došao u pomoćovom caru bugarskom, ačuvši za takovu pobedu toga cara, i gnevom Gospodnjim gonjen, pošto je mislio da sve silegospodina kralja idu za njim goneći ga, poče bežati u državu zemlje svoje" (Danilovučenik). Jasno je bilo da će se srpska vlastela teško obuzdati bude li ušla u Trnovo.

Zato su Bugari odlučili da se sa Stefanom sastanu pre nego što on uđe u njihovu prestonicu,dok je s druge strane i njemu to odgovaralo, jer on nije imao nameru da rasparčavaBugarsku. To i jeste razlog zašto je Stefan tako lako pristao na mir sa Bugarima ne tražećiskoro ništa za Srbiju. Jedini zahtev je bio da se na presto popne sin njegove sestre Ane,Jovan Stevan. "Kada je čuo previsoki kralj ove reči i videći da se sva njegova volja i htenjedogodi Božjom pomoću, i da se sva država zemlje toga carstva i silni te zemlje dadoše unjegove ruke, i primivši njihovu molbu, i hoteći učiniti krepost i pomoćsestri svojoj cariciAni i njezina sina učiniti carem bugarskim mesto njegova oca,... (Danilov učenik). Bilo jepredloga od strane nekih bugarskih velikaša da dođe do sjedinjenja Srbije i Bugarske, noStefan nije bio raspoložen za to. "Jer od sada srpsko kraljevstvo i bugarsko carstvo bićeujedno sastavljeni i biće mir" (Danilov učenik). Mir je sklopljen veoma brzo i uskoro jejedan odred srpske vojske otpratio Jovana Stevana i njegovu mati Anu. "I posla nekolicinuod velmoža svojih sa nekim delom svoje vojske njoj u pomoć,… (Danilov učenik). Saostatkom vojske Stefan se vratio u Srbiju, gde je dočekan onako kako to priliči pobedniku."A pobeditelj Stefan, ukrašavajući se svetlim pobedama, vrati se svojoj kući, a narod ga jesretao i venčavao pobednim pesmama, hvalio i čudio se, blagodareći Boga, što su steklitakvoga cara, najsjajnijeg među svima prvima" (Grigorije Camblak).

Šta je bio rezultat ovoga rata? S jedne strane Srbija je svoje granice prema Bugarskojkonačno utvrdila i bugarsku moćtako slomila da veoma dugi niz godina Bugarima nećepadati na pamet da udare na Srbiju. S druge strane, Stefan je preko svoje sestre Ane imao uBugarskoj odlučujući uticaj. Prema njemu Bugari nisu osećali mržnju, jer Stefan se nakonpobede na Velbuždu nije mešao uopšte u bilo kakve bugarske unutrašnje stvari. Tako nijedan od velikaša nije bio uklonjen, većsu naprotiv svi oni u svojim zvanjima čak ipotvrđeni. Odmah nakon bugarske predaje u mestu Izvori objavljen je jedan proglas pokojem Stefan Bugarima garantuje nemešanje u njihove unutrašnje stvari. "Evo, dakle, čuliste sve što se događa sa nama od lica sile Gospodnje u pomoćnašu i kako htedosmo doći udržavu zemlje vaše sa mnogom silom kraljevstva mi. Nočuvši reči vaše, primih molbuvašu, i neću vam učiniti nikakve zlobe. No neka vam je znano da vam dajem kao caravazljubljenoga sina moje sestre, da vam je gospodin i car, kao i otac njegov Mihailo car,neka vam bude takođe sin njegov gospodin i car; Stefan car, i kao mene njega poslušajte. Iu kom je činu i imenu ko od vas postavljen, u tom neka ostane. I zdravi budite" (Danilovučenik). Isto tako od Bugara nije otkidan niti jedan veći komad teritorije i ona je ostala uonim granicama u kojim je bila i pre Velbužda. To su sve bili tipično politički poteziStefanovi kojima je on postizao odlučujući uticaj na bugarski politički život. Sa tim nijebila zadovoljna srpska vlastela jer, praktično od velike pobede na Velbuždu ona nije dobilabašništa. Nije bilo pljačke, nije bilo teritorijalnih proširenja, nije bilo novih zvanja itd. Totako nije moglo proći i uskoro se to osetilo u punoj snazi.

Toga svega je bio svestan i sam kralj Stefan, osetivši nezadovoljstvo u vlasteli. Da situacijabude gora, tu je bio i njegov sin Dušan, koji se posebno istakao na Velbuždu i kome se

skoro sva vlastela divila. Konačno jedan ratoboran kralj koji će umeti nabujalu snagu Srbijeda usmeri u nova osvajanja, dok je Stefan većbio iscrpljen i skloniji mirnom životu. Da binekako kanalisao ovo nezadovoljstvo, uputi Stefan svoga sina Dušana i neke vojne odrededa oslobode sve one gradove po Makedoniji koje je vizantijski car Andronik III zauzeo usvom kratkotrajnom pohodu. "I opet zapovedi da se sakupe svi njegovi vojnici zemljesrpske, hoteći ići sa njima, ako Bog hoće, na onoga drugoga neprijatelja svoga grčkogacara, koji je jednu misao i savećanje imao sa carem bugarskim o ovom blagočastivomkralju,..." ( Danilov učenik). To su ovi veoma lako obavili i uskoro su sva mesta povraćenaSrbiji. "Gradove njihove uze,čija su imena: grad slavni Veles, grad Prosek, grad Štip,grad Črešće, grad Dobrun. I prve godine kraljevstva svoga i u tim vremenima mnogegradove uze od zemlje grčke sa svima državama njihovim i sa mnogim imenima, kojepodrobno sve po imenu nije nam moguće ukazati u ovom spisu" (Danilov učenik).Vizantijci skoro da nisu ni pružali otpor, pa su se skoro sva ova mesta predavala bez borbe."Mnogi od slavnih grčke zemlje iđahu ka gospodinu kralju, predajući se njemu sadržavama svojim, i te gradove, koje uze ovaj gospodin moj hristoljubivi kralj sa njihovomdržavom i slavom i bogatstvom, predade nekima od vernih svojih, da ih sa silama vojskesvoje drže u poslušnosti i raboti, po zapovesti ovoga previsokoga kralja" (Danilov učenik).

35. Dušanova pobuna

U to vreme Stefanov sin Dušan je imao otprilike 22 godine (ako je rođen 1308.) i veoma seistakao u svim ovim borbama. Sam kralj Stefan je prema njemu bio dosta podozriv,osećajući da mu je sin miljenik kod vlastele, te da bi mu možda moglo pasti na pamet dapokuša da preuzme kraljevski presto jošdok je on živ. To je i bio jedan od razloga štoStefan uskoro dodeli Dušanu na vladanje oblast Zetu. Time ga je on na neki način odredioza prestolonaslednika. "Kralj Stefan, svestan da je mnogo ostareo, iz velike ljubavi koju jeosećao prema svome sinu, koliko zbog gore pomenute pobede, toliko i što mu je u svemubio veoma poslušan i nada sve ga poštovao, dade mu u vlast obe Zete s gradovima itvrđavama koje su bile u njima" (Mavro Orbin). Nešto slično navodi i Danilov učenik: "ikada je ovaj vazljubljeni sin njegov Stefan mladi kralj dospeo do savršenoga uzrasta datreba da ima dostojan deo države roditelja svoga radi osobnog prebivanja sa svojima, idade mu zemlju zetsku". Sa Dušanom u ovu oblast krenulo je dosta mlađe vlastele željneratnih podviga i novih osvajanja. "Odlazeći, dakle, njegov sin Stefan na upravu rečenihdveju pokrajina, povede sa sobom iz Raške mnogo mladeži i nekoliko rđavih savetnika"(Mavro Orbin). Uskoro je Zeta postala pravo leglo nezadovoljstva i buntovnika.

Vlastela okupljena oko Dušana neprestano ga je nagovarala da se pobuni protiv oca i dauzme vlast. "Ovi ga danonoćno podsticahu da oduzme kraljevstvo iz ruku oca, koji je zbogstarosti bio nesposoban za upravljanje, i da se tako obezbedi od svog brata Siniše, koga jenjegov otac imao s drugom ženom" (Mavro Orbin). Na neki način Orbin pokušava Dušanada opravda i baca krivicu na Stefana Dečanskog. Po njemu odnosi između oca i sina su senaglo pogoršali zbog toga što je Stefan imao sa Marijom Paleolog sina (rođen pre 1330.)koji se zvao Siniša. Nagovaran od strane kraljice Marije počeo je Stefan da priprema Sinišuza prestolonaslednika, a prema Dušanu je odjednom ohladneo. Danilov učenik ide jošidalje govoreći da je Stefan prema Dušanu počeo pokazivati otvorenu mržnju. "UrošIIIpodiže mržnju na svoga vazljubljenoga sina, i mesto velike ljubavi, omrznu ga savršenom

mržnjom". U suštini krivac je opet jedna žena, opet srpska kraljica i opet Grkinja (za sukobMilutin – Stefan okrivljena je Simonida). Ova teza je neodrživa jer Marija Paleolog nijeimala skoro nikakvog uticaja na Stefana Dečanskog, a ponajmanje na pitanje nasleđaprestola. Sam Dušan, onda kada je preuzeo vlast, poštovao je svoju maćehu i nije jeuznemiravao. Ona je nakon smrti Stefana Dečanskog (11. novembar 1331. godine) ostala uSrbiji i zamonašila se kao monahinja Marta (umrla 7. aprila 1355. godine). Sahranjena je uSkoplju.

Veoma sličnu verziju iznosi i Nićifor Grigor. "Pošto se pak sam kralj, kome je bilo pedesetgodina, oženi nanovoćerkom carevom (iz Carigrada), kojoj je bilo tek dvanaest godina, ameđutim ne oženi sina, i pošto s tom ćerkom carevom poče i decu rađati, sin kraljev,mladićduše vatrene, podražen i podbunjivan od vršnjaka svojih, poče smišljati odmetanjeod oca i bunu protiv njega" (Nićifor Grigor). Nezadovoljna vlastela, uvek spremna napobunu, to je odmah primetila. "Kad to opaziše velikaši, vojvode, satnici i svi oni koji su sevećbili nasitili vlade očine zbog dužine njene, počeše tajno jedan po jedan pristajati uzasina, raspaljujući sve više planova bune o kojima je on mislio; dokle ga posle nedugogavremena ne povukoše sa sobom" (Nićifor Grigor).

Veću jesen 1330. godine u Srbiji je došlo do otvorenog sukoba kralja Stefana i sina muDušana. Šta je bio osnovni razlog može se samo pretpostavljati. Iako biografi navode da jebio u pitanju Dušanov strah da neće on biti taj koji će naslediti Stefana, to se može uzetisamo sa velikom rezervom. Osnovni pokretačStefanovog pada nije bio Dušan, većisključivo nezadovoljna vlastela. Osnovni uzrok za nezadovoljstvo vlastele je biloStefanovo ponašanje nakon Velbužda kada on nije iskoristio plodove ove velike pobede nedopuštajući svojoj vlasteli zadobijanje novih teritorija i pljačku. Naravno da je ovo izazvalopravu buru nezadovoljstva, a da je bilo mnogo nezadovoljnika govori i Grigorije Camblak(koji je bio naklonjen Stefanu Dečanskom), onda kada opisuje početak Dušanove pobune."Imajući sa sobom mnogo vojništva i mnoge od načelnih velmoža, pređe u arvanitskuzemlju, odlikovanu dostojanstvom tribuna, i tamo se opasa na svesadržanje carstva, i ovuoduze od otačaske oblasti" (Grigorije Camblak).

Drugi biograf, Danilov učenik, opet isključivu krivicu baca na Stefana Dečanskog i njemupripisuje prvi napad na Dušana. Evo kako on opisuje početak sukoba: videvši da kod ocaviše nije omiljen, Dušan mu se obraća sa pitanjem u čemu se sastoji njegova krivica jer:"Oče, znašda sam vazljubljen sin bio pred licem Tvojim, i nikada ne prestupih Tvojezapovesti, niti da se nisam brinuo za Tvoje reči;..." (Danilov učenik). Međutim, to kodStefana Dečanskog izaziva jošveću ljutnju i on skupi vojsku pa napadne na Zetu gde jeDušan boravio. "A ovaj roditelj njegov nije pazio na takve reči, no se podiže na jošvećignev, hoteći ljutom smrću osuditi svoga sina, po nagovoru napred spomenutog gubitelja. Iskupivši vojsku svoje mnoge sile,..." (Danilov učenik). U ovim navodima ima dosta istine,jer nije sporno da je tokom novembra meseca 1330. godine Stefan tražio od Dubrovnikanekoliko ratnih brodova, no oni ga odbiju. I Dušan se obraćao Dubrovčanima za pomoć, alii njega odbiju i poruče im da treba obojica da se izmire i da žive u miru. Stefan je zaistasakupio vojsku i ušao u Zetu, došavši sve do Skadra. "I skupivši vojsku svoje mnoge sile, ipođe na sina svoga do unutrašnjosti države njegove zemlje zetske, do grada zvanogaSkadra" (Danilov učenik). Mora da je to kod Stefana probudilo uspomene, jer je to bio isti

onaj kraj gde je on ratovao sa svojim ocem, kraljem Milutinom. Isto kao i onda sin se nijesuprotstavio ocu većse povukao preko Bojane, a Stefan razori Dušanov dvorac na obalireke Drimca i opljačka ceo taj kraj. "I tu učini mnoge pakosti državi njegovoj, vinograde imnoga različna voća zapovedi poseći iz korena, i njive mnogo ponele, koje daju mnogeplodove na hranu ljudima, takođe zapovedi do konca iskoreniti, i tu sam dvor sina svogapod gradom Skadrom, na obali reke Drimca, mnoge divne palate zapovedi do osnovarazoriti" (Danilov učenik).

Očigledno da je Stefan bio ogorčen na svoga sina čim je dozvolio da se tako opustoši ovajkraj, a po svemu sudeći on je Dušana tada nameravao da ubije "hoteći ljutom smrću osuditisvoga sina,…" (Danilov učenik). Nekih direktnih sukoba tada nije bilo, ne zato što jeStefan bio jači, većpo svemu sudeći zbog toga što Dušan nikako nije mogao da se odlučina oružani otpor ocu. Zbog toga je sa svojom vojskom prešao na drugu stranu reke Bojane iiščekivao. "Pošto je sin njegov napred rečeni mladi kralj Stefan prebegao s one strane rekeBojane, i tu stojeći sa svojom vlastelom i sa nekim delom svoje vojske,..." (Danilov učenik).Bio je verovatno dovoljno jak, pa se Stefan nije usuđivao da pređe Bojanu i da ga pokušasavladati u otvorenoj bici. Sam ovaj sukob deluje pomalo čudno. S jedne strane Dušan jestebio predvodnik nezadovoljne vlastele, ali veliko je pitanje da li su oni bilo šta pokušavalida obore Stefana. U celom sukobu uglavnom aktivnu ulogu ima Stefan, dok je Dušanpasivan i stalno pokušava da izbegne direktan sukob. Iznenađuje tolika ogorčenostStefanova, jer on želi smrt sinovu i nemilosrdno pali i uništava po Zeti zaboravljajući da seradi o njegovoj državi i o njegovim podanicima. To je pomalo i neuravnotežena Stefanovareakcija izazvana verovatno uspomenama na njegovu neuspelu pobunu kada je biooslepljen. Uplašen da će izgubiti vlast on nemilosrdno uništava i želi i sina da likvidira.

Moguće je da se i sam Dušan iznenadio ovakvom reakcijom Stefanovom i ne znajući šta daradi jednostavno se povukao. No, sada se i Stefan setio svoje pobune kada se isto takopovlačio pred Milutinom. Tada je Milutin upotrebio lukavstvo i ponudio Stefanu pregovoreda bi ga na kraju okovao, oslepio i proterao. Sada je i Stefan pokušao nešto slično i počeopozivati Dušana na razgovor. "Ovaj njegov roditelj previsoki kralj poče mu šiljati nekevelikoimenite od velmoža svojih, govoreći da dođe k njemu, i javi mu mnoge varljive rečikojima bi ga mogao sebi dovesti, da bi ga uhvatio" (Danilov učenik). Ipak, Stefan nije bioMilutin, niti je Dušan bio Stefan, pa varka nije uspela i Dušan odbije ove pregovore. "A onBogom čuvan i Duhom svetim zaštićivan, razume takve reči svoga roditelja, da mu nisu nakorist, i ne htede u to vreme doći" (Danilov učenik). Prvo utanačenje susreta njih dvojicenije uspelo, ali drugo jeste. Sigurno je da je na ovaj drugi sastanak Dušan došao tek ondakada su bili stvoreni takvi uslovi koji mu garantuju izvesnu sigurnost, što pri prvoj ponudinije bio slučaj. "No pošto je imao mnoga poslanstva sa svojim roditeljem, dok postiže svojuvolju i htenje, da nije ništa sumnjao, i tako dođe ka svome roditelju,..." (Danilov učenik).Dakle, Dušan je na viđenje sa Stefanom došao tek onda kada su se ispunili oni uslovi kojeje on tražio, a Stefan je na njih morao pristati. To sasvim dovoljno govori o Dušanovojsnazi i nemoći Stefanovoj. Da je mogao, Stefan sigurno ne bi pregovarao sa Dušanom ipristajao na njegove uslove, većbi ovoga uhvatio i likvidirao.

Na kraju do sastanka njih dvojice dođe i postigne se neki sporazum (neiskren sa obestrane), na koji su obojica dali velike zakletve. "I tu strašnim kletvama i velikim obećanjem

u Gospoda Boga i prečistu Bogorodicu, učini izmirenje sa sinom svojim, i opet se vrati usvoju državu" (Danilov učenik). U suštini, nije ništa rešeno većje održano dotadašnjestanje: Stefan je kralj, a Dušan "mladi kralj", koji ostaje da vlada u Zeti. Jedini pravirezultat je bio taj što su borbena dejstva i pljačke prestale, a Stefan se povukao iz Zete.Ipak, svima je bilo jasno da ovo stanje ne može dugo trajati, koliko zbog Stefanoveneuravnotežene i osvetoljubive prirode, toliko i zbog pritiska koji je vlastela vršila naDušana. Plašeći se Stefanove osvete, oni su morali ići do kraja.

Po Danilovom učeniku Stefan se nikako nije mogao smiriti i oprostiti sinu, većje i daljepripremao osvetu. "No imajući u svome srcu prvu zlu misao, i nikako ne izmenivši takvenapred rečene mržnje protiv vazljubljenoga svoga sina, i nikako se nije mogao obratiti nadostojnu ljubav prema svome sinu, no raspaljujući se velikomžestinom srca, opet poče nanj podizati gnev, veći od prvoga, dok svi nisu razumeli takovu sujemudrenu mržnjunjegovu" (Danilov učenik). Iz ovih navoda bi se moglo zaključiti da je Stefan pripremaokonačni obračun sa Dušanom, mada se ne vidi kakav. Da li je Stefan mislio da sa vojskomslomi Dušana ili nekim drugim putem – ostaje tajna. No, Stefanovo raspoloženje nije zaDušana ostala tajna, on je o tome bio obavešten. "A ovaj bogoljubivi mladić, sin njegov,videvši takovu zlobu i mržnju gde se diže na nj i nesmirenu volju roditelja svoga, nemajućišto drugo činiti, no prvu misao i svu žalost svoju pred Gospodom javljajući, k njemuvapijući sa velikom tugom srca, sa suzama govoraše: Gospode Isuse Hriste, sineprevečnoga Oca... itd." (Danilov učenik). Saznavši za očeve namere, Dušan se našao upravom moralnom procepu. Ukoliko bude čekao, moguće je da ga Stefan likvidira, dok sdruge strane on nikako nije mogao da se odluči da udari na njega. Po svemu sudeći, Dušanje pokušao da izbegne ovaj sukob šaljući ocu glasnika i poruku gde ga uverava u svojuvernost i ljubav. "A ja, vazljubljeni sin tvoj, kojomžalošću oskrbih dušu tvoju, ili kojommojom zlobom ražljutih tebe, moga dobroga hranitelja? U kojem li nepodobnom delunađoh se, da ovako stradavam, gledajući beskrivično zaklanje? No ukloni se gnevom odsluge tvoga i ne prezri mene, vazljubljenoga ti; jer evo od mnogoga očajanja, skrbi ižalosti, ostavi me srce moje" (Danilov učenik).

Stefan nije obratio posebnu pažnju na ova Dušanova uveravanja i molbe, većga je opetnabusito pozvao da se pojavi kod njega. "Hoću da se uskoro nađešpreda mnom, a ako mene poslušaš, to te čekaju mnoge napasti" (Danilov učenik). Ti pozivi su bili očiglednaklopka i to je Dušan podozrevao, pa je to tako i komentarisao svojoj okolini, u suštini neznajući šta radi. "Braćo moja vazljubljena i drugovi, evo vidite veliki rat ratnoganeprijatelja, koji se podigao na nas. Šta ćemo učiniti? Bežimo od njega u strane narode, dane poginemo prevremenom smrću. Jer evo razumeste moga roditelja, gde se sprema namoje zaklanje za nikakvu krivicu" (Danilov učenik). Dušana je očigledno uhvatilamalodušnost i nije više imao želje za ratnim sukobima sa ocem i stoga je predlagao bekstvou neku stranu zemlju. Međutim, vlastela koja ga je okruživala nije htela da čuje o tome većga je ubeđivala da se odupre ocu, odnosno oni su Dušanu predlagali da pokuša iznenadnimnapadom da obori Stefana. "No ako hoćešsam da izbegneštakvu smrt, koja ti jespremljena, preteci, dakle, prvo ti i ukloni svoj prezir" (Danilov učenik). To je ovome bilomučno i odbijao je takvu njihovu ideju. Tada je i nestrpljiva vlastela stavila Dušana predalternativu: ili da zajedno napadnu na Stefana ili da će oni svi preći na stranu staroga kralja,a Dušana ostaviti njegovoj sudbini. "A ako nas ne poslušaš, mi uvećavši se kod roditelja

tvoga, i ustavši ići ćemo k njemu, a tebe ćemo ostaviti u velikojžalosti i preziru" (Danilovučenik).

Neobjašnjiva je tadašnja Dušanova malodušnost i neodlučnost. Po Mavru Orbinu u pitanjuje bilo to što je Dušan bio blag i popustljiv. "Mada je ovo izgledalo okrutno njegovom sinu,koji je bio vrlo blage i umiljate naravi,..." (Mavro Orbin), ali u to je, imajući u vidu njegovkasniji život, veoma teško poverovati. Najbliže istini jeste to da se možda Dušan uplašioodmah nakon Stefanovog provaljivanja u Zetu, a da je strah postojao vidi se iz toga što onocu nije ni pružao otpor većse povukao. Samu zaveru protiv Stefana sam Dušan nije niinicirao većje u nju od strane nezadovoljne vlastele uvučen i bio je celo vreme samonevoljan pratilac, pa možda baši iz toga potiče njegov strah. Iako se Stefan povukao izZete, njegov je uticaj bio jošuvek jak, a broj Dušanovih pristalica se rapidno smanjivao.Ostalo ih je jošveoma malo, a i oni su bili spremni da Dušana napuste ukoliko on ne budeodlučnije krenuo na oca. U suštini, Dušan više nije imao izlaza i morao je da ide do kraja."Pošto je ovaj bogoljubivi junoša bio u velikoj nedoumici zbog takvih njihovih reči inemajući drugo što činiti,..." (Danilov učenik). Sada je pobuna protiv Stefana bila i mnogoteža, jer Dušan nije imao mnogo pristalica i napad na oca mogao se izvršiti samoiznenadno. "Jer ne beše velika njihova sila, no mali neki broj" (Danilov učenik).

Tako je i bilo. Sa manjom grupom odabranih vojnika i verne vlastele napadne Dušan svogaoca Stefana, dok je ovaj sa porodicom boravio u svom dvorcu Nerodimlju. "Pošto je, dakle,potajno sakupio vojsku u obadve Zete i izvršio izbor najboljih tamošnjih ratnika, vodećisobom i Karavida Fratnuta i Đurđa Ilijića kao svoje savetnike otpoče usiljen maršputRaške, u kojoj se nalazio njegov otac" (Mavro Orbin). Radilo se o dobro pripremljenojakciji u kojoj su bili samo oni koji su bili vojnički najspremniji, pravi iznenadni napad. PoOrbinu, Stefan je nešto bio načuo, ali nije mogao verovati da bi Dušan bio u stanju izvršititako drsku gerilsku akciju i sa malim brojem vojnika napasti njega, kralja Stefana, u centrunjegove države Srbije (Raške). Kako se samo teško prevario. "Mada je bio saznao tu stvaro sinu, kralj ipak nije mogao da poveruje. Zato ga je sin, kad ga je zatekao u lovu kodtvrđave Peterco sa nekoliko slugu, uhvatio bez otpora i zatočio u tvrđavi Zvečanu" (MavroOrbin). Da je Stefan bio iznenađen, potvrđuje i Danilov učenik. "A roditelj njegovblagočastivi kralj tada je bio u svome slavnom dvorcu, zvanom Nerodimlje, i nikako se nijenadao ovakvom delu" (Danilov učenik), ali i sam Orbin "To veoma iznenadi njegova oca,jer nikada nije mogao ni pomisliti na nešto slično" (Mavro Orbin).

Napad je izveden veoma vešto, u samu zoru, sa opkoljavanjem celog kraljevog dvorca, alije kralj Stefan ipak uspeo da sebi prokrči put i da praćen tek nekolicinom najvernijihpobegne. "A ovi sastavivši se sa njegovim sinom, kako gore ukazasmo, i ustavši od Zetskezemlje, od grada Skadra, i kada je svitao dan sreda, stavši posred gore Prozraka, razredišese koji će od njih sa koje strane poći sa svojim vojnicima. I tako u jedan čas učiniše napadoko njegova dvora, i pošto je bio veliki vapaj, ovaj njegov roditelj, previsoki kralj, usevšina konja svoga i pobeže u grad zvani Petrič, sa nešto malo svoje vlastele" (Danilovučenik). Sama reakcija kralja Stefana nije bila nimalo na visini, jer se on toliko uspaničioda je pobegao ostavljajući i svojuženu kraljicu Mariju Paleolog i dvoje njihove zajedničkedece: Sinišu (Simeona) i Jelenu. "A tu u dvoru svome ostavivši ženu svoju, blagočastivukraljicu sa decom svojom, ovaj hristoljubivi sin uze u svoje ruke sve njegovo bogatstvo i

slavu, kao darovano mu od Vladike sviju Hrista" (Danilov učenik). Računa se da je ovajnapad izvršen dana 21. avgusta 1331. godine.

Odmah nakon što je Stefan pobegao, organizuje Dušan nastavak potere za njim, znajući dane sme ostaviti Stefanu dovoljno vremena da organizuje neki čvršći otpor. U tvrđavi Petričoni nađu kralja Stefana koji se, videvši da ne može organizovati otpor, odmah preda. "Iopet ustavši pođe sa svojim vojnicima na grad, gde beše pobegao njegov roditelj, i ovaj muse predade" (Danilov učenik). Po svemu sudeći, Dušan nije imao nikakvu nameru da se saocem obračunava i, kako kaže Danilov učenik, on je oca tešio govoreći mu da mu ne pretibilo kakva opasnost. Verovatno se Stefan grdno uplašio imajući na umu kako je prošlanjegova pobuna protiv Milutina, a i ono što je on mislio uraditi Dušanu, da ga je na vremeuhvatio.

Nakon što je Stefan uhvaćen, Dušan naredi da ga zajedno sa celom porodicom zatvore utvrđavu Zvečan, dok se ne reši njegova dalja sudbina. "Ovaj hristoljubivi sin njegovsavećanje učini sa svojom vlastelom, i bi zapoveđeno da roditelj njegov bude odveden sasvojom ženom u slavni grad Zvečan, i da se tamo čuva, dok ne učine neko izmirenje međusobom" (Danilov učenik). Nakon toga počnu pripreme za Dušanovo krunisanje. Najpre sepošalju glasnici koji su javljali o promeni na prestolu. "I posle ovoga posla vesnike u svedržave otačastva svoga, i kada silni ovo čuše, svi dolazeći klanjahu mu se;..." (Danilovučenik).

Pripreme za Dušanovo krunisanje su išle bez nekih većih problema, tako da otpora u državinije bilo. "Kada je ovaj blagočastivi kralj primio presto oca svoga, sve otačastvo njegovoveselilo se zbog njega, uzašiljući dostojne hvale i molbe za njegovu krepost, videći ga gdecveta blagodaću Božjom, i Njegovom silom i pomoću utvrđena, krepka i nepokolebima, ipobede neprijateljske rasuše se svima koji su zlo mislili protiv njegova otačastva, iščezošekao i snovi onoga koji ustaje,..." (Danilov učenik). Po svemu sudeći, postojala je bojazanda smena na prestolu neće biti primljena tako lako, no ti su strahovi brzo iščezli. StefanDečanski očigledno nije bio omiljen i njegov pad nije prouzrokovao nikakva uznemirenja.No, ostala je crkva. Pitanje je bilo kako će to ona primiti, a pogotovo imajući na umu njenuulogu u dovođenju Stefana na kraljevski presto, tim više što je na čelu crkve bioarhiepiskop Danilo II. Da li će on, koji je više zaslužan za to što je Stefan bio srpski kralj,mirno prihvatiti Dušana kao novog vladara. Stoga je i Dušanova poruka arhiepiskopuDanilu II veoma snishodljiva u kojoj on Danila moli da ovaj dođe i da ga kruniše za kralja."No, požurivši se, dođi k nama, da čuvši reči i pouke bogougodnih reči tvojih, i mi, čedatvoja, naučimo se strahu Gospodnjem, i opet da učinišsa namašto je po dostojanju, i dablagoslovom ruke tvoje primimo ovaj presto Bogom darovani mi" (Danilov učenik).Dušanova bojazan (ako je postojala) bila je bezrazložna i arhiepiskop Danilo II je mirnoprimio ovu smenu na prestolu i krunisao Dušana.

Događaj Dušanovog krunisanja je obavljen veoma svečano na dan 8. septembra 1331.godine na dvoru u Svrčinu, gde je bio okupljen državni sabor plemstva i sveštenstva.Krunisanje je obavio sam arhiepiskop Danilo II, a kako je teklo samo krunisanje detaljnoopisuje biograf: "I tako zapovedi da bude sabor Bogom sabrani otačstva njegova. I kada jeovaj preosvećeni došao sa Bogom darovanom mu pastvom, episkopima i igumanima, i sa

celim klirom crkvenim, i kada je bio sabran ceo sabor srpske zemlje u njegovu carskomdvoru Svrčinu, i kada je bio slavni praznik Rođenje presvete Bogorodice, i na navečerjeučiniše hvalbena slavoslovlja, kako je na pohvalu slavnom prazniku, i opet noćno stajanjetakođe, i ujutro, dan nedelje, učiniše na ovom blagočastivom sve po zakonskom ustavu ucrkvi svetoga Preteče, i preosvećeni arhiepiskop kir Danilo učini molitvu, i uzevši carskivenac u svoje ruke, i položi na svečasnu glavu njegovu, govoreći: Položio si na glavunjegovu venac od dragog kamenja, i umoli od tebe života i dao si mu dužinu dana navekove vekova" (Danilov učenik). Nakon krunisanja arhiepiskop Danilo II održao je, sadavećkralju, Dušanu besedu u kojoj ga je savetovao kako da vlada. "Kada je bila dovršenabožastvena služba i sve ostalo, izloži mu gospodin moj, preosvećeni kir Danilo, božastvenei celomudrene reči sa celim saborom episkopa i igumana i časnih črnaca, što mu je odkoristi za dušu i telo" (Danilov učenik).

Nakon svega, ipak je ostalo pitanje starog kralja Stefana Dečanskog. Šta raditi sa njime injegovom porodicom? On više nije kralj, ali on jošuvek ima svojih pristalica i mogao bibiti opasan. Moguće je da bi ga Dušan i ostavio na miru i shodno tadašnjim običajimaposlao u manastir, ali vlastela koja je pomogla Dušanu nije mislila tako. Oni su se Stefanaplašili i stoga su tražili da se on likvidira. "Dok je, dakle, kralj tako boravio u tamnici,pomenuti savetnici stadoše nagovarati sina da ubije oca. To su činili iz podozrenja da se nebi loše proveli ako bi slučajno bio oslobođen tamnice" (Mavro Orbin). Očigledno da jeStefan bio veoma osvetoljubiv i ko zna kako bi se obračunao sa onima koji su Dušanapomogli samo kada bi mu se za to ukazala kakva prilika. Po svemu sudeći Dušan jepopustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ako veći nije naredio, da se Stefanpogubi. "Privolevši se sin njihovim opakim savetima, posla neke ljude spremne da izvršetakvo zlodelo, te ga oni udaviše usred noći u rečenoj tvrđavi" (Mavro Orbin). Slična jeverzija i Grigorija Camblaka koji takođe tvrdi da je Stefan udavljen po Dušanovoj želji iveoma šturo opisuje tok cele pobune i Stefanovo likvidiranje. "A zato i nađe zgodno vremesin, a ujedno i napadač, i iznenada dođe sa mnogim silama, i imađaše u rukama oca saženom i decom, i njih dadečuvati u drugom gradu, a njega posla u tako zvani grad Zvečan,i posle nekoliko dana osudi ga na najgrču smrt udavljenja" (Grigorije Camblak). PoCamblaku Stefan i njegova porodica nisu zajedno tamnovali većodvojeno, što će reći da suplanovi sa Stefanom bili većunapred određeni i da je njegova sudbina bila zapečaćenaonoga momenta kada je uhvaćen. To je i bio razlog zbog čega nije dozvoljeno da bude saporodicom što bi, po mišljenju napadača, moglo stvoriti neke teškoće (verovatnosažaljenje) kada se bude odlučivalo o njegovoj sudbini. Istim putem ide i Nićifor Grigor,koji navodi "Oni su bez muke doneli okovanog oca pred sina. Zatim su ga bacili u tamnicu,po svoj prilici protiv volje sina i na njegovu žalost. On pri svem tom ćutaše, ne mogući statinasuprot zahtevima množine, jer se i sam bojao da mu se može desiti nešto neočekivano.Nije prošlo mnogo dana, kada oni udaviše onoga (oca) u tamnici, te mu na taj način, kaoprotivnost onim slatkim sretnim slučajevima (pobeda od 1330). spremiše gorak kraj života,ali sinu načiniše vladu čvršćom i pouzdanijom" (Nićifor Grigor). Dakle, po Grigorunaređenje za Stefanovo pogubljenje nije išlo direktno od Dušana, većsu to na svoju rukuuradile njegove velmože. Sam Dušan se nije mogao tome odupreti, jer se bojao za sebe.

Ipak, ima i suprotnih mišljenja. Po Danilovom učeniku Stefan Dečanski je umro prirodnomsmrću i to neposredno nakon Dušanovog krunisanja. "Kada je posle ovoga prošlo malo

vremena, ovaj roditelj njegov u takovom prebivanju, kaošto napred ukazasmo, promislomBožjim (jer niko ne može pobeći od prirodne veze smrti, jer niko, ljubimci moji, ne zna, ukoji će se dan ili čas duša razlučiti od tela), kada se niko nije nadao, ovaj blagočastivi ihristoljubivi kralj UrošIII predade duh svoj Gospodu" (Danilov učenik). Dakle, Stefan jeumro prirodno i nije bilo nikakvog nasilja nad njim, dok se samo vreme smrti samonesretno podudarilo sa svim ovim događajima. Sledstveno tome, verovatno da Stefanovozdravlje nije moglo izdržati sve tegobe kroz koje je prolazio, a vreme je kasnije načinilo odDušana njegovog ubicu. Uzimajući u obzir to da je svim ovim događajima ipak najbliži bioDanilov učenik, dok su svi ostali bili ili vremenski udaljeniji od ovog događaja (GrigorijeCamblak) ili teritorijalno (Mavro Orbin, Nićifor Gregor, i drugi.), to bi trebali izvestizaključak da je njegova verzija ipak najtačnija. Sve ostalo je samo legenda. Međutim, trebaimati u vidu i to da Danilov učenik deluje za života Dušanovog i u to vreme je i pisao oStefanu Dečanskom. Iz razumljivih razloga on je morao prećutatičinjenicu (ako je onatačna) da je Dušan dao pogubiti svoga oca Stefana. Grigorije Camblak je pisao skorosedamdeset godina nakon smrti Stefana Dečanskog i mogao je slobodno reći istinu. Imajućito u vidu, izlazi da je Camblakova verzija, neopterećena dnevnim političkim potrebama,mnogo tačnija. No, kod njega je drugi problem. On je svoje spise mogao pisati pod jakimuticajem legende koja je bila veoma snažna i po kojoj je Dušan ubica Stefanov. SmrtStefana Dečanskog je zbog svega toga ostala obavijena misterijom, a datum njegove smrtipada na 11. novembar 1331. godine. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru VisokiDečani.

Ovaj manastir je podignut na reci Dečanska Bistrica jugozapadno od Peći, a građen je od1327. godine do 1335. godine. Oslikan je znatno kasnije 1347-1348 godine. Graditelj je bioprotomajstor fra Vito, Kotoranin, inače katolički monah. Same proporcije ovog manastira(dug 36 metara, a visok 30 metara), za ono vreme potpuno neuobičajene doprinele su da seovaj manastir naziva "Visokim" (Visoki Dečani). Plemenito jednostavan, skladnihproporcija ovaj manastir predstavlja najveći srpski srednjovekovni spomenik. Po legendi,sam Stefan Dečanski je izabrao mesto na kojem manastir sada leži. On je u tu svrhu dostamesta obilazio, a onda je iznenada naišao na ovo mesto koje ga je očaralo svojom lepotom."A sam, postavivši šatore, tu prebivaše diveći se krasnome mestu, jer leži na najvišimmestima, sačišćeno svakim drvećem, mnogogranatim i mnogoplodnim, a ujedno ravno itravno, a odasvud teku najslađe vode. Tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka, čijavoda pre ukusa daje veliko rumenilo licu, a posle ukusa veliko dobro rastvorenje telu, takoda se niko ne može nasititi naslade vode. Sa zapadne strane zatvaraju ga najviše gore injihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh. Sa istočne strane ovome se priupodobljavaveliko polje, navodnjavano istom rekom. Takvo je dakle mesto časno i dostohvalno zapodizanje manastira" (Grigorije Camblak). Sam Stefan Dečanski je sazidao ugaoni kamenna ovoj crkvi. "I sutradan učini preosvećeni molitvu na utvrđenje crkve, i pošto su označilimesto, uze gospodin kralj u svoju ruku ugaoni kamen, … itd.,". Ovome činu je prisustvovaoi arhiepiskop Danilo II, koji je kasnije i upravljao izgradnjom Dečana. "I tako položi kamenrukom svojom prvo, takođe za njim i ovaj preosvećeni. I narekoše ga hram Gospodnji naime praznika Vaznesenja Gospodnjeg, zvano mesto slavno Dečani" (Danilov učenik).

Za smrt Stefanovu vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, akasnije i cele srpske države. "Neki kažu da je, kad su došli ti ljudi da mu oduzmu život,

prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipakna njegova unuka Uroša, koji je izgubio kraljevstvo, kako ćemo u ovoj knjizi reći posle"(Mavro Orbin). Ova legenda je trajala mnogo vekova, a svi su se tog prokletstva setili ondakada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke.

Smrću Stefana Dečanskog počinje najveći period srpske srednjovekovne istorije, njenouzdizanje do carstva, ali i začetak kasnijeg pada. O Stefanu kao čoveku može seraspravljati i ovako i onako, ali ostaje činjenica da je on svakako najtragičnija ličnost izcele loze Nemanjića. Čitav njegov put posut je patnjama. Od oca, kralja Milutina, doživeoje to da ga ovaj šalje kao dečaka na Tatarski dvor kao taoca, da vidi to kako mu otac teramajku da bi doveo na njeno mesto petogodišnje dete (Simonidu), a njega samog proglasionezakonitim detetom. Kasnije ga je Milutin oslepio i oterao iz Srbije u progonstvo. Nakonočeve smrti imao je sukob sa bratom Konstantinom i kada se konačno dočepao krune umrlamu je verna žena Teodora koja ga je pratila u svim nedaćama. Ni to nije bilo sve, jer odmahnakon njegovog najvećeg trijumfa na Velbuždu protiv njega se pobunio rođeni sin, Dušan,i svrgao ga sa prestola, a onda dao ubiti. Toliko razočarenja, i suviše za jedan obični ljudskivek.

Sama njegova politika, u suštini veoma mudra, nije naišla na razumevanje među vlastelom,ali ni kod sina Dušana. Stefan nije dozvoljavao da se Srbija nekontrolisano širi i da okupirateritorije koje nije u stanju da kontroliše bez velikog napora. Stoga nije želeo da okupiraBugarsku, što i jeste verovatni uzrok njegovog pada. Da je njegova politika biladalekovidna videće se odmah nakon Dušanove smrti, kada se Srbija, ogromno narasla budeodjednom i raspala iz jednostavnog razloga što nije bilo dovoljno nacionalnog elementa dasve to drži pod kontrolom.

Za veliki deo svojih nevolja Stefan snosi i sam krivicu. Njegov odnos sa Dušanom ostajenejasan i veoma je lako moguće da je krivac za svađu sa njim upravo Stefan. Iako ga jeDušan po svemu sudeći dao ubiti, čini se da nije ni imao drugog izbora jer je i Stefan radioDušanu o glavi. Imao je on mnogo tamnih strana u svojoj ličnosti i nikako nije mogao bitisvetac u onom smislu kako to želi Grigorije Camblak, ali na kraju Stefan, je ipak bio pravistradalnik. Oslepljen od oca, a ubijen od sina. Stefan Dečanski je ostao u naročito lepojuspomeni u crkvi, koja ga je smatrala mučenikom, što on u suštini i jeste bio, pa je nedugonakon smrti (verovatno 1339) on proglašen svecem.

36. Kralj Dušan

Jošdok su trajale borbe u Srbiji između Dušana i Stefana, iskoriste Bugari priliku daproteraju caricu Anu (Stefanovu sestru i Dušanovu tetku) i njene sinove, a na prestopostave Jovana Aleksandra (1331-1371.). Ovaj novi car se pokazao kao veoma aktivan paje odmah nakon dolaska na presto napao Vizantiju, pokušavajući da povrati ona mesta kojaje vizantijski car Andronik III 1330. oteo od Bugara. Tada su naime Vizantijci, nakon štosu čuli za srpsku pobedu na Velbuždu, odustali od napada na Srbiju i skrenuli svoju vojskuna svog dojučerašnjeg saveznika Bugarsku, uzimajući im neke crnomorske gradove. "Kadje, dakle, Aleksandar preuzeo upravu kraljevstva, sastavio je jaku vojsku od Bugara iVlaha i provalio u susedne zemlje Rimljana. Prodro je sve do Jedrena, pokorio mnoga

mesta, osvojio zatim neka utvrđenja i vratio se kući veseo i pun plena" (Mavro Orbin).Ovaj napad Bugara završio se sa njihovom velikom pobedom nad Vizantijcima kodRosokastra, pa su Bugari time potvrdili svoja teritorijalna proširenja na jugu.

Dušan nije reagovao na to što su Bugari proterali njegovu tetku Anu i njene sinove, većjenaprotiv sa novim bugarskim carem Jovanom Aleksandrom sklopio ugovor o prijateljstvu.Istovremeno je došlo i do sklapanja braka između Dušana i Jelene koja je bila sestrabugarskog cara (početak 1332. godine). Od tada pa sve do Dušanove smrti nije bilo višenikakvih sukoba između Srbije i Bugarske. Dušanova tetka Ana je nakon proterivanja izBugarske otputovala u Dubrovnik i tu boravila sve do svoje smrti 1346. godine.

Odmah nakon Dušanovog krunisanja došlo je do unutrašnjih nemira kada se protiv novogkralja pobunila vlastela iz Zete. Imajući u vidu to da se protiv Dušana pobunila bašonavlastela koja ga je pomagala da se dočepa prestola, dolazi se do zaključka da je ova vlastelabila nezadovoljna nagradama koje je dobila za ukazanu pomoć. Vođa Zetske vlastele bio jevojvoda Bogoja kome je sedište bilo u Svetom Srđu na Bojani. Ova pobuna je kasnijezahvatila i oblast severne Albanije, gde je glavni eksponent nezadovoljnika bio DimitrijeSuma. Računa se da je do pobune došlo tokom aprila 1332. godine. Nezadovoljstvo ovihvelikaša izgleda nije bilo nimalo naivno, kao što ni razmere pobune nisu bilenezanemarljive. Da je ova pobuna mogla biti veoma opasna, vidi se iz toga što su morali iDubrovčani da intervenišu, te da posreduju između nezadovoljnika i kralja. Pobuna je bilabrzo smirena i nije imala nekih većih posledica, mada se danas ne zna kako je došlo doumirenja nezadovoljnika: posredovanjem Dubrovnika (mirnim putem) ili silom.

Da je nezadovoljstvo imalo širih razmera vidi se iz jednog pisma koje je arhiepiskop uBaru, Gijom Adam poslao francuskom kralju Filipu VI (1332.), i u kojem on opisujesituaciju u Srbiji. "Ova kraljevina ili nema nikakvih tvrdih mesta ni gradova, ili ih imaveoma malo; kraljevina je to jadna i žalosna, gradovi su u njoj bez jaraka i bez zidova.Zgrade i dvorovi, kako kraljevski tako i ostalih plemića, sagrađeni su od brvana i oddrveta; niti ja tamo videh dvora ili kuće od kamena ili od zemlje, manje u latinskimgradovima po primorju. A kraljevina je ta mnogo bogata žitom, vinom, uljem i mesom;prijatno je ispresecana tekućim vodama, izvorima i rekama, okićena šumama, planinama,dolinama i ravnicama, i puna svakovrsne divljači; u kratko rekavši, dobro je i odabranosve što u njoj rodi, naročito u krajevima primorskim. U Srbiji ima sada pet rudnika zlata, itoliko isto rudnika srebra, gde rudari neprestano rade. I osim toga ima ruda srebra,pomešanog sa zlatom, koji su zaista tu skoro nađeni na mnogim drugim i različitimmestima, i povrh svega ima velikih šuma i dobre vrste. I ko god bude dobio ovu kraljevinu,imaće doista prekrasnu i milu dragocenost, kojaće imati skupu cenu u svemu ovom veku".Istovremeno on opisuje kako nezadovoljstvo stanovništva, pogotovo Latina i Arbanasa,sadašnjim režimom čini situaciju u Srbiji jako nestabilnom. Na kraju Gijom Adam predlažefrancuskom kralju da osvoji Srbiju. Radi se o jednom veoma pristrasnom izveštaju, jerGijom Adam je bio zatucani katolik koji je osećao strašnu netrpeljivost prema pravoslavnojcrkvi i njenim pripadnicima nazivajući ih svešizmaticima. U suštini, on je želeo danagovori francuskog kralja na krstaški rat, a koliko je ovaj njegov predlog bio nerealanpokazalo je vreme.

Odmah nakon dolaska na vlast morao je Dušan da razreši situaciju i sa Dubrovnikom okopoluostrva Stona. Tu je situacija bila pomalo mutna, jer je bosanski ban Stefan držao Hum,ali na neki način polagao je i pravo na Ston, mada je njega faktički držao srpski kralj. Tu jesada trebalo nategnuti diplomatiju i otkupiti Ston, a ne zameriti se ni Srbiji, ali ni Bosni. Daimaju dobru volju prema Srbiji, Dubrovčani su pokazali onda kada su Dušana pomagali prismirivanju pobune vlastele u Zeti. Dubrovčani su većdugi niz godinaželeli da nekakodođu do ovog poluostrva, ali to nisu pokušavali nasilnim putem dok su trajale borbeizmeđu Dušana i Stefana. Nakon Dušanovog krunisanja pošalju Dubrovčani ponudu ukojoj traže da poluostrvo Ston otkupe, ali istovremeno počnu pregovore i sa bosanskimbanom Stefanom, budući da je i on isticao pravo na ovaj deo teritorije. Na kraju uspeju daubede Dušana i on im proda Ston, a nedugo potom isto to urade i sa bosanskim banom.Kupovina Stona je Dubrovčane koštala mnogo više novca no što je to Dušan tada i mislio,budući da su Dubrovčani podmitili Kotoranina Nikolu Buću koji je izvršio odlučujućiuticaj na njega da im proda Ston. "Tu potvrdu je izdao prvenstveno na molbu KotoraninaNikole Buća, svoga protovestijara, kojega su Dubrovčani zbog toga uvrstili među svojuvlastelu" (Mavro Orbin). Kasnije su izbili problemi oko pravoslavnoga stanovništva koje ježivelo na Stonu i koje je od strane Dubrovnika sistematski ili prekrštavano ili potiskivanoda bi krajem XIV veka bilo i potpuno potisnuto. Bez obzira na sve to, za sve vreme trajanjaDušanove vladavine imale su Srbija i Dubrovnik dobre odnose. "I tako Raško Kraljevstvo igradovi Dalmacije stajahu u njegovo vreme bolje nego ikada ranije, posebno gradDubrovnik i Kotor" (Mavro Orbin).

Sa Vizantijom je većbila druga situacija, jer sva Dušanova osvajanja su trebala ići u tompravcu. Nije to bila samo njegova želja, on je tako i morao, jer vlastela je većpred krajMilutinove vladavine jasno iskazivala nezadovoljstvo njegovom miroljubivom politikomprema Vizantiji. To su bili bogati krajevi i zbog nemoći Vizantije da ih odbrani bili suidealni za osvajanja. "Stefan, dakle, kao prvo, nastojao je da osvoji delove Romanije, učemu nije imao mnogo teškoća. Kako je Romanija u prošla vremena živela dugo u miru,bila je gotovo bez oružja, a nije imala ni ratnika koji bi je mogli braniti" (Mavro Orbin).Stoga je i logično jedini mogući pravac za ekspanziju bio bašu tom pravcu i to se odDušana i očekivalo. Odmah nakon krunisanja, tokom 1332. godine, većsu pojedini odrediupadali u Vizantiju i pljačkali, i to uglavnom po istočnoj Makedoniji. Osvajanja nisu bilavelika, pa je zauzeta samo Strumica i neki manji gradovi, mada biograf pokušava da ovepohode prikaže mnogo većim no što su oni to stvarno i bili. "Ovaj previsoki i blagočastivikralj skupivši svu silu vojske svoje otačastva svoga, i pođe tamo u unutrašnjost grčkogacarstva, i uze mnoge gradove toga carstva, i zarobi mnoge zemlje te države, i dodadenjihovo bogatstvo i slavu ka bogatstvu i slavi svoga otačastva i u slavu velmoža i narodasvoga, i nikako nikada nije se uzdao na silu kreposti svoje, no neoslabljeno i svesrdnouzdaše se u gospoda...." (Danilov učenik). No, ti pohodi i nisu bili namenjeni osvajanju, toje bilo tek isprobavanje snaga. Dušan je tek pripremao svoju glavnu silu za ono što će tekdoći.

Sama Dušanova pozicija među vlastelom u Srbiji nije bila posebno čvrsta i on je dostazavisio od svoje okoline. Na takav način ga ipak ne opisuje i Mavro Orbin. "Došao je navlast njegov sin Stefan s nadimkom Dušan. On se rodio od majke Bugarke, sestre kraljaSvetoslava, a kad je počeo vladati imao je oko dvadeset godina. Uprkos tome što je u

mladosti izgledao tupoglav i nedovoljno sposoban za upravljanje, slušajući ipak stare imudre velikaše koje nije puštao od sebe, postao je vrlo mudar vladar i upravljao jekraljevstvom veoma razborito. Stoga su mu bili veoma poslušni njegovi velikaši" (MavroOrbin). Ništa pogrešnije od toga. Niti je Dušan tako čvrsto držao velikaše u zaptu niti sumu oni bili poslušni. Sami ratovi sa Vizantijom, koji su uskoro došli, bili su plod pritiskanezadovoljne vlastele željne osvajanja, ali i Dušanove potrebe da im se ratnim pobedamanametne. On drugačije nije ni mogao da im se nametne, osim ratnim pobedama, jer je uvreme dolaska na vlast imao tek 22 godine ili čak i manje. S druge strane, to se do sadavidelo, najmanje je Dušanova zasluge to što je postao kralj. On je bio veoma kolebljiv i tekpod pritiskom sa strane on je morao da dovrši pobunu protiv oca. Na neki način to i Orbinkomentariše navodeći da je Dušan bio okružen starim i mudrim velikašima čije je saveteslušao i koje nije puštao od sebe. Nije on njih držao oko sebe većsu oni njega kontrolisali iuticali na njegove odluke. Stoga su uspešni ratni pohodi ka Vizantiji bili potrebni, ne bi liim se konačno nametnuo kao vladar.

Sam njegov fizički izgled Orbin veoma detaljno opisuje. "Bio je prekrasnog izgleda itelesno vrlo lepo građen: imao je široka ramena, snažne ruke, izrazita bedra, trbuh uvučen,jake noge, a stas visok, pravilan i muževan. I mada je vremenom odebljao, ipak mu to nijesmetalo, jer se neprestano vežbao u svim vrstama oružja, koje je veoma voleo. Posebno gaje veselilo da ide u lov." (Mavro Orbin). Dakle, radi se o pravom ratniku, kako po fizičkomizgledu tako i po ljubavi prema oružju. Isto tako, Dušan je umeo i sa ljudima. "Voleo je icenio valjane ljude kojima je davao upravu nad svojim pokrajinama. Pored toga, bio jevrlo dostojanstven i širokogrud. Stoga je svojim dvorjanimačesto darovao konje, novac,zlatne i srebrne opasače, odeću od svile i najfinijeg sukna; hteo je da se lepo oblače ivežbaju u oružju. Priređivao je takođe često viteške turnire i pijanke, obdarujući one kojisu se isticali i druge pobeđivali. Zato je kraljevstvo Raške u njegovo vreme bilo vrlo slavnoi prepuno valjanih ljudi koji su bogatstvom prevazilazili ljude drugih kraljevstava" (MavroOrbin).

Dušan je bio i dosta strog vladar, a kao i svi ostali Nemanjići veoma religiozan i naklonjencrkvi. "Držao je takođe strogi red na dvoru i u svom kraljevstvu, u cenama i dažbinama, nestarajući se odviše da gomila blago, jer je po prirodi, kako je rečeno bio darežljiv. Bio je,sem toga vrlo odan veri grčkoga obreda, i podizao je crkve i manastire darujući im velikemilostinje i dajući velike darove dostojanstvenicima i sveštenicima koji su u njima pevalisvete himne" (Mavro Orbin). To što je bio odan pravoslavnoj veri nije mu bila smetnja dase prema katolicima odnosi sa pažnjom. "Lepo se odnosio i prema Latinima i onima koji subili rimokatoličke vere, bez obzira na to što je jednom na nagovor svoje žene Rogozne,zvane i Jelene, opake žene koja je mnogo mrzela katolike, lišio svega zlata i srebra i drugihdragocenosti latinske crkve i manastire u obe Zete. Na to se tadašnji papa vrlo razljutio, temu je stavio do znanja preko svojih poslanika koje je dvaput u tu svrhu slao da će, ako nepovrati dobra oduzeta pomenutim crkvama i manastirima, podići krstaški rat protiv njega idoći sa svim hrišćanima da ga potraži u njegovom kraljevstvu. Prestrašivši se Stefan zbogtoga, vrati im sve u potpunosti i poče ih lepo gledati" (Mavro Orbin). Očigledno da jeDušan bio i pod dosta jakim uticajem svoje žene Jelene, koja nije ostala u lepoj uspomeni,a taj ženin uticaj je pomalo neuobičajen za Nemanjiće. Oni nikada nisu mnogo slušali svoježene, pa nije bio redak slučaj da ih, ako im nisu po volji, i oteraju. No, Dušan je po tom

pitanju bio ipak drugačiji.

Dok se Dušan spremao za pohod na Vizantiju, ona je sa svojim carem Andronikom IIIpreživljavala teške trenutke. Turci su Maloj Aziji postepeno otkidali deo po deo teritorija, a1331. godine uzeli su Nikeju. Istovremeno, u samoj državi trajala su jošuvek trvenja kojasu zaostala jošiz borbe Andronika II i Andronika III. Nezadovoljan nečim, vojskovođaSirgijan, koji je u građanskom ratu bio najpre na strani Andronika III, pa onda AndronikaII, napusti Carigrad, ljut na cara. Nakon kraćeg boravka u Galati, zatim Evbeji i konačnoAlbaniji, on iznenada bane u Srbiju na Dušanov dvor (1334.. U momentu napuštanjaVizantije on je bio optužen, i to lažno, za izdaju. Ne mogavši da se opravda i plašeći se dane bi bio likvidiran, on odluči da se osveti i to je bio osnovni razlog zašto se pojavio uSrbiji. Istovremeno, on je Dušanu jako dobro došao, jer je on sada dobio jednog zaistavrednog čoveka, pomoću kojeg može da ostvari prodor u Vizantiju. Njihovi su se interesitada poklopili mada su im motivi bili potpuno različiti.

Sam Sirgijan dugo je službovao u pograničnim predelima Vizantije, koji su se nalaziliprema Srbiji, tako da su mu prilike na tom delu bile jako dobro poznate, dok je s drugestrane imao dosta dobrih veza i poznanstava. Sve to je doprinelo da je imao i dosta svojihpristalica u Vizantiji. Većtokom 1334. godine počeo je Dušan uz Sirgijanovu pomoći prvavojna dejstva. Napad je išao iz više pravaca, a jednu vojnu grupaciju predvodio je i samSirgijan. Odmah su postignuti značajni uspesi pa je Sirgijan zauzeo Kostur, dok su drugegrupacije uzele Ohrid i Strumicu. Nakon svega, tokom leta 1334. godine bane srpskavojska pod Solun. Na čelu vojske stajali su lično Dušan i Sirgijan. "I otišavši od nekogamesta države zemlje grčke, i došavši sa svojim silama, stade pod slavnim gradom Solunom,pošto se ovaj grad hteo njemu predati, no ne sa silom, kao zakon imajući" (Danilovučenik). Dok je srpska vojska harala po okolini u Solunu su počeli međusobni sukobi dvejusuprotstavljenih stranaka od kojih je jedna htela da se preda dok je druga to odbijala. To jedalo taman toliko vremena da car Andronik III organizuje pomoćkoja je trebalo da kreneSolunu u pomoć. Vizantijski car je želeo da izbegne po svaku cenu direktan sukob saDušanovom vojskom, verovatno plašeći se njene snage. Stoga se odluči na lukavstvo.

Car je odmah opazio da je duša čitavog ovog pohoda bašSirgijan i da bi njegovimlikvidiranjem Dušan izgubio značajnog čoveka, te da bi taj gubitak bio toliki da bi Srbimorali odustati od daljnjeg pohoda. Stoga pošalje Dušanu Sfrancesa Paleologa, koji sepredstavio kao vizantijski prebeg, navodno prebegao na stranu Sirgijana. Njegov je zadatakbio da pridobije poverenje kod Srba i Sirgijana i da onda izvrši atentat na Sirgijana.Sfrancesu nije bilo teško da sve njih ubedi u svoju lojalnost, pa je uskoro dobijao ipoverljivije zadatke od njih dvojice. U jednom od njih, dok je tek počinjala opsada Soluna,Sfrances i Sirgijan obilazili su teren i u pogodnoj prilici Sfrances smrtno rani Sirgijana, asam uspe da na vreme pobegne do gradskih kapija Soluna. Nedugo potom Sirgijan umre, aDušan ga je iskreno oplakao i dostojno sahranio. Sada je opsada Soluna postajala sve teža,jer su Sirgijanovi Grci sve više napuštali Dušana i vraćali se caru Androniku III. To je išločak toliko daleko da su Srbi nekoliko puta zbog izdajstva Sirgijanovih Grka upadali uklopke. Videći da bez pomoći nekog kao što je Sirgijan ovaj pohod nema šansi za uspeh,odluči Dušan da stupi u pregovore sa carem Andronikom III. S druge strane i sam car jejedva dočekao ove pregovore, jer se nije ni njemu ratovalo, pošto je Mala Azija bila

njegova preokupacija. Da je car zaista želeo pregovore, tvrdi i biograf, navodeći čak da jeod njega potekla inicijativa za njih. "I ovaj car, čuvši da se sva zemlja grčke države i svigradovi i svi silni zemlje te predaju u ruke blagočastivoga kralja Stefana, i sam videći se uvelikoj skrbi i žalosti, i pribegavši u grad Solun, poče šiljati svoje poslanike ka ovomblagočastivom kralju sa smirenim i pokornim rečima,..." (Danilov učenik). Dana 26.avgusta 1334. godine došlo je do sastanka Dušana i cara Andronika III i mirovni sporazumje postignut. "I sve ovo svršivši na utvrđenje i veru, i tako učiniše sastanak pod slavnimgradom Solunom meseca avgusta 26. dan, u dan petak. I celovavši se ljubazno međusobom, u taj dan bilo je veliko veselje i radost među vojnicima gospodina kralja i u svojgrčkoj zemlji zbog izmirenja i sastanka njihova" (Danilov učenik).

Po sklopljenom sporazumu Dušan je morao da vrati izvesne teritorije, što biograf pokušavada predstavi kao da je to on učinio svojom voljom. "Pošto mu je gospodin kralj neki deozemlje i gradova darovao,..." (Danilov učenik). Naravno da ovde biograf malo preteruje,jer Dušan i nije imao mnogo izbora, a mir je bio potreban ne samo caru veći njemu, budućida su Ugari sa severa u to vreme većnapadali. On više nije imao vremena da se zamajavaoko Soluna gde je ishod opsade postao krajnje neizvestan, pa se trebalo što časnije izvući izsvega i braniti se od Ugara. Ipak, dosta teritorija je i zadržano. "A ostale gradove i zemljegrčke, što uze, dodade ka zemlji otačastva svoga, i neke mnoge zemlje od oblasti carstvatoga i gradove, čija su imena: prvo grad slavni Ohrid, i grad slavni Prilep (u komeblagočastivi kralj podiže sebi carski dvor za prebivanje), i opet grad slavni Kostur, gradStrumicu, grad Hlerin, grad ?elezanac, grad Voden, grad ?emren. I ovo sve uze u trigodine kraljevstva svoga, pošto ga je Bog tako proslavljao" (Danilov učenik). Time jeSrbija ostvarila ipak značajan pomak granica na jug. Posebno značajan je bio grad Ohridgde se nalazilo i sedište Ohridske arhiepiskopije, a na čijem je čelu bio arhiepiskop Nikola.On je mirno prihvatio novog vladara, srpskog kralja Dušana, a nekoliko godina kasnijeodigraće ovaj arhiepiskop i značajnu ulogu pri krunisanju Dušana za cara.

Nakon svega, Dušan je mogao biti više nego zadovoljan onimšto je uradio za svega trigodine svoje vladavine, što biograf ne propušta da ponosno navede kada nabraja šta je sveosvojio. Prema vlasteli je utvrdio svoju vlast i svojim ratnim uspesima uspeo seosamostaliti od njih tako da je mogao da im nameće svoju volju. S druge strane imao jepriliku da pregovara sa vizantijskim carem i to ne na ravnoj nozi, većsa pozicije koja jeviša u odnosu na cara. Sam car Andronik, iako 12 godina stariji od Dušana, prema ovomese odnosio sa velikom pažnjom i ljubaznošću. "I ovoga blagočastivoga kralja odlikovasvakim carskim darovima, i svu srdačnu ljubav pokaza mu ovaj bogoljubivi car;..."(Danilov učenik). To je moglo Dušanu da pruži sasvim opipljivu predstavu o sopstvenojvažnosti i snazi, ali i o tome koliko je moćVizantije opala. Nije nemoguće da je tadaizmeđu Dušana i cara došlo i do sklapanja ne samo mira veći saveza. "I u zajednici mnogobesedovavši među sobom o upravljanju i utvrđenju da bude nepokolebivo obećanje međunjima,..." (Danilov učenik). Očigledno da su dva vladara dosta razgovarala i car AndronikIII je sigurno Dušanu govorio o teškoćama sa kojima se susreće, a u okviru toga i onadirućem talasu Turaka iz Male Azije. Tada je Dušan mogao upoznati ovu novu opasnost,ali je moguće da se tada i javila klica ideje o srpskom carstvu koje je trebalo da zameni većrasklimanu Vizantiju.

Dok se Dušan bavio na jugu, oko Soluna, granice na severu prema Ugarskoj bile su slabobranjene i to je iskoristio ugarski kralj Karlo Robert. Za samo vreme opsade Soluna nisuvođene veće akcije od strane Ugara, ali su njihovi povremeni upadi jasno govorili da ćeuskoro slediti i akcija većeg obima. Tokom cele 1334. godine samo se gerilski ratovalo, aliugarski kralj je spremao veliku ekspediciju i o tome je Dušan obavešten na vreme. Mogućeda je i to razlog zašto je on bio tako popustljiv prema vizantijskom caru, neželeći da sesuviše zadržava sa njim, dok je severna granica skoro nebranjena. Većpočetkom 1335.godine Karlo Robert je prešao u napad, po svemu sudeći ne znajući da ga Dušan čeka imisleći da on jošuvek ratuje sa Vizantijom. "Bi zavist od ugarskoga kralja Karla protivovoga blagočastivoga kralja i na državu otačastva njegova. Jer behu mu javili, govoreći,da ovaj hristoljubivi kralj iziđe sa svojim silama u daleka carstva naroda, hoteći ihzavojevati, a otačastvo njegovo niko ne čuva" (Danilov učenik). Ugari su krenuli prekoDunava u one oblasti koje je nekad držao Dragutin. Vojska je bila po svemu sudeći velika,a aktivni njihov pomagačje bio i bosanski ban Stefan II Kotromanić. "I ovaj zlomislenikralj ugarski, raspaljujući se nesitošću napred rečenog gubitelja, htede ozlobiti državuotačastva ovoga blagočastivoga kralja, misleći da nema ko će se protiviti njegovim silama,i da će postići svoju sujemudru volju, a ne mogavši to, javi se kao smehu izvrgnut, samnavukavši na se svoju pogibao. I uzveši u pomoćsebi okolne kraljeve i drugih naroda, isjedinivši mnoge njihove vojske sa svojim silama, podiže rat na ovoga blagočastivoga,sabravši desetine hiljada mnogih naroda na pogubljenje njegova otačastva, i ove posla,misleći bezumni da ovaj blagoverni nije u državi otačastva svojega" (Danilov učenik).

Karlo Robert se gadno prevario misleći da Dušan nije spreman i da se ne nalazi u Srbiji, jerčim su Ugri prešli Dunav o tome je Dušan obavešten. "Kada su prešli reku zvanu Dunav,dođoše vesnici ka ovom blagočastivom kralju, govoreći: Neka je znano previsokom tikraljevstvu, da sile mnogih inoplemenih naroda dođoše na državu previsokoga tikraljevstva" (Danilov učenik). Srpska vojska je sakupljena veoma brzo, a po svemu sudećinjoj je priključeno i nekoliko vizantijskih odreda, što može da potvrdi da su Dušan i carAndronik III u Solunu sklopili ne samo mir veći savez. "I u taj čas zapovedi da budusabrani svi vojnici države njegove, i prizvavši svoje velikoimenite velmože, učini sa njimasavećanje,..." (Danilov učenik). Ovakva vojska se odmah pokrenula ka Ugarima i uskorostigla do manastira ?iče gde se trebala kompletirati, a verovatno je to bilo i zborno mesto."I kada je došao sa svojim vojnicima do mesta zvanoga Žiča, gde se nariče dom Spasovvelika arhiepiskopija srpska, i tu se pokloni ikoni Vladike sviju Boga i prečisteBogomatere, iz dubine srdačne zovući i moleći Mu se za svoju pomoć" (Danilov učenik).

Čuvši da se približava srpska vojska potpomognuta Vizantijcima, ugarski kralj KarloRobert je nenadano odustao od daljeg pohoda. "A one predrečene mnoge sile sujemudrogakralja ugarskoga, poslane na ovoga blagočastivoga i na državu otačastva njegova, kadačuše da vaistinu dolazi gospodin kralj i kako grede protiv njih, hoteći da se bori sa njima,oni se svi u jedan čas smetoše, i sva njihova mudrost iščeze, i ne beše nijednoga od njih,koji bi mogao koju rečreći na njihovu korist,..." (Danilov učenik). Biograf opisuje da su seUgari strašno uplašili i da nisu znali šta da rade, jer nisu očekivali daće naleteti na srpskuvojsku, a onda ih je odjednom uhvatila panika i povlačenje se pretvorilo u divlje inekontrolisano bekstvo. "I pošto je nastala među njima velika pometenost i uzbuna, napadena njih strah i trepet, i počeše bežati gonjeni gnevom jarosti Gospodnje, misleći da

stradaju u velikom ratu" (Danilov učenik).

Ugari su pri povlačenju do Beograda joši ličili na koliko – toliko uređenu vojsku, no kadaje trebalo preći Savu počela je katastrofa. Nastalo je strahovito gušanje među njima jerčamaca nije bilo dosta, a Srbi su se približavali. Zbog toga se reka prelazila na svakojakenačine pa ih se mnogo udavilo i nestalo u talasima Save. "I kada su došli na reku zvanuSavu, i tu ne imajući nikakve spreme, na kojoj bi mogli preći takvu reku, i ne znajućipristaništa kuda će isploviti, počeše ulaziti u nju zajedno. I Gospod podiže ruku na njih daih uništi, i voda ih potopi, a malo od njih se izbavi od takove ljute smrti, i u jedančas svipostadoše prazni, i u taj dan pogiboše sve njihove misli" (Danilov učenik). Skoro bez nekihvećih okršaja Dušan je uspeo da povrati Mačvu, ali Beograd, Mačvanski grad i Golubaczadržali su Ugari. Iako su sramno pobegli, Ugari nikako nisu odustajali od daljihpovremenih upada, ali ni Srbi nisu ostajali dužni, pa su čak prelazili Savu i upadali u Srem.Kome je bilo teže: Srbima ili Ugarima, teško je reći. Ni jednima ovaj rat nije doneo mnogotoga, osim mnoštva razaranja i krvavih sukoba. Srbima je situaciju dodatno otežavalo i tošto je papa smatrao kralja Dušana za šizmatika i neprestano pozivao belosvetski šljam ukrstaški rat protiv Srba, nudeći za to oproštaj grehova. Ipak, i pored svega, za duži nizgodina stanje je na granici bilo uglavnom nepromenjeno i akcije nekog većeg značaja nijebilo. Obe vojske bile su suviše zauzete na drugim stranama.

Dušan, kao i njegovi prethodnici, nije pokazivao puno ambicija prema severu, gde su senalazili Ugari, većje sve svoje snage usmeravao ka jugu prema oblastima gde su vladaliVizantijci. To je bilo sasvim u skladu sa onim što je jošnekada započeo Stefan Nemanja, anjegovi naslednici samo nastavili. Sama situacija je svima njima davala mnogo šanse zaekspanziju u tom pravcu, jer je Vizantija bila sve slabija. Evropa tada nije jošbila svesnaopasnosti koja joj se približava iz Male Azije, ali Vizantijci jesu. Od njihovihmnogobrojnih poseda u Maloj Aziji jedva da je nešto ostalo i to su bili uglavnom utvrđenigradovi sa kojima su se teško održavale veze. Ratna ekspedicija koju je tokom 1329.godine preduzeo Andronik III i Jovan Kantakuzen završila se porazom kod Filokrene, pa jezahvaljujući tome izgubljena Nikeja (1331.), a nešto kasnije i Nikomedija (1337.). Gubitakovih gradova sam po sebi nije bila katastrofa, ali on je doneo nešto što će uskoro da seoseti. Turci su došli na obale mora i sada ih ništa više nije sprečavalo da počnu da prelaze uEvropu, doduše isprva samo u pljačkaške pohode. Ipak, u Evropi jošuvek se nije osećala taslabost Vizantije, pa ona jedno vreme ređa sve same uspehe. Najpre je severni deo Tesalije,sve do katalanske granice (1336.), nakon smrti najmoćnijeg tesalskog velikaša Melisina(1333.), potpao pod Vizantiju. Osvajanje ove oblasti u ime Vizantije najpre je započeosolunski namesnik Monomah, a završio ga sam car Andronik III. Nakon uspelog osvajanja,po povratku iz Tesalije, na Strumici u Radovištu car Andronik III se iznenada sastao saDušanom. Sastanak nije bio kratak, trajao je punih sedam dana, ali o čemu se razgovaraloostaje samo da se pretpostavlja. Sigurno je da se tu nisu rešavala neka krupna pitanja paovaj sastanak i nema neku posebnu političku težinu. Samo posredno će ovaj sastanak dakasnije odigra jednu sasvim drugačiju ulogu u drugačijim uslovima, jer uz cara AndronikaIII bio je i njegov veoma sposoban vojskovođa Jovan Kantakuzen. Tada je došao u dodir saDušanom i njegovom vlastelom, što će on posle da veoma vešto iskoristi.

Ovaj razgovor i sastanak sa carem malo je ohladio Dušanove želje za prodorom na jug, jer

je bilo jasno da Vizantija i nije baštoliko slaba koliko to možda na prvi pogled izgleda.Bilo je očigledno da sada nije vreme za neku ekspanziju u tom pravcu i da se mora čekatibolja prilika. Mi danas pretpostavljamo da je tada car Andronik III upoznao Dušana sasvojim planovima da zauzme Epir. Baštada je umro njen vladar, despot Jovan (1335.) i totako što ga je verovatno otrovala njegova žena Ana. Nakon toga, ona je počela da vlada uime svoga maloletnog sina Nićifora II, međutim kako nije imala dovoljno snage za to,obratila se caru Androniku III i predložila da se Epir prisajedini sa Vizantijom. Tokom1337. godine ova ideja je izvedena bez ikakvih sukoba. Dušan je mogao samo da odobriovu Andronikovu akciju, jer nije mogao sam ništa da učini. Tada se i sam Dušan mogaouveriti da Vizantijci nisu toliko slabi i da Srbija ne bi mogla bez velikih napora da izvršiekspanziju u tom pravcu.

U to vreme i car Andronik III i Dušan imali su zajedničkih briga oko Albanaca koje su podsvojom vlašću imali i jedan i drugi. Tada je napuljski kralj Robert (1335.) počeo daobećava Albanskim velikašima pomoćukoliko se pobune protiv svojih dotadašnjihgospodara. Za takve njihove akcije obećavao im je pomoć, kako u novcu tako i u vojsci.Izgledalo je da Robert to stvarno i misli, jer je uskoro počeo slati i svoje emisare koji sutrebali da pripreme ustanak koji će da bukne u proleće 1337. godine. Do kraja je od svegaispala jedna usamljena pobuna oko Berata, Kanine i Klisure Ove oblasti su spadale podvlast vizantijskog cara i one su se pobunile dok su oblasti naseljene Albancima koje jedržao Dušan ostale mirne. Sam car Andronik III nije imao većih poteškoća da skršipobunjenike, čije su se akcije sastojala više u pljački okolnih naselja. Radilo se planinskimalbanskim plemenima, koja nisu mogla da zauzimaju utvrđene gradove, pa su uglavnompalili i otimali po nezaštićenim naseljima. Doduše, ni akcija cara Andronika III se nijemnogo razlikovala. On je ovim plemenima jednostavno pootimao njihova stada i takoobeštetio stanovnike u gradovimačija su imanja uništena. Time je ova pobuna višeprimirena no što je stvarno ugušena, ali to je bilo za taj momenat sasvim dovoljno.

U to doba pada i pobuna u Epiru, jer odmah nakon carevog odlaska iz ove oblasti, izbijepobuna i Epirci pokušaju da se opet otcepe od Vizantije. Išlo se čak dotle da je i maloletniNićifor II proglašen za vladara u mestu Artu, ali kada je car Andronik III sa svojomvojskom ponovo došao u Epir ova je pobuna brzo i efikasno skršena (1340.). To je biloposlednje što je ovaj car učinio jer je već15. juna 1341. godine i on umro.

Sam Dušan za svo ovo vreme (1335-1340.) miruje i nema nekih posebnih aktivnosti, baremne prema susednim zemljama. U to doba on je po svemu sudeći prolazio kroz neku krizu usamoj zemlji koja je izgleda uzela tolikog maha da je većrazmišljao i o povlačenju. Bilo jedosta razloga za krizu, kako u samoj državi tako i u Dušanovim porodičnim odnosima. Joštokom 1336. godine Dušan je razmišljao o tome da se sa svojom ženom kraljicom Jelenomraziđe, jer i poredšto su bili u braku skoro osam godina (brak je sklopljen 1332. godine)nisu imali dece. Verujući da je za to ona kriva, počeo je on da traži pogodnu princezu sakojom bi se oženio. Izbor padne na Jelisavetu, ćerku nemačkog kralja Fridriha Lepog isinovicu austrijskog vojvode Otona. Kada je izgledalo da su ovi pregovori došli do kraja, onjima dočuje sama Jelisaveta i odlučno odbije da ode u Srbiju i da postane Dušanova žena.Najpre nije htela da se uda za šizmatika koji je uz to većoženjen, a s druge strane jako sebojala odlaska u Srbiju smatrajući ovu zemlju varvarskom. Da se ona stvarno uplašila

videlo se po tome što ju je to toliko pogodilo da se razbolela i joštu jesen (1336.) i umrla.Ni Dušanovažena, kraljica Jelena, nije bila naivna, većčuvši da se živo radi na tome da seona udalji sa dvora u korist neke nove princeze koja će roditi naslednika, požuri da rodi ikrajem 1336. ili početkom 1337. godine ona donese na svet muško dete kojem daju imeUroš. Pod kojim se okolnostima desilo ovo rađanje i kako da se desi bašu to vreme, ostajetajna, ali uglavnom Dušan o tome više nije postavljao nikakva pitanja. Time je Jelenaosigurala svoj opstanak i potraga za drugim princezama prestaje. Porodična kriza je rešenakako – tako.

Osim ove krize, imao je Dušan i drugih, koje su bile kudikamo teže. Tokom 1340. godine(ili nešto ranije) on se teško razboleo, a ova je bolest (ne zna se koja) uzela tolikog maha daje izgledalo da će Dušan i umreti. Baštada to iskoristi vojvoda Hrelja, jedan odnajmoćnijih Dušanovih velikaša, koji je vladao u Makedoniji i pristupi Vizantijcima. Zarazlog ovog izdajstva se ne zna, ali to je bio u svakom slučaju veoma krupan događaj zbogsamog značaja vojvode Hrelje, ali i oblasti kojom je on vladao i koju je pripojio Vizantiji.Ovo je bila veoma značajna oblast sa tri jaka grada, a među njima najznačajniji je sigurnoStrumica. Može se zamisliti kakva je bila reakcija na dvoru kada se za to čulo. Sve to je naDušana jako uticalo, jer je Hreljino izdajstvo moglo da znači samo to da vizantijski carAndronik III sprema udar na Srbiju. Dušan ne preduzima nikakve poteze koji bi doveli dotoga da se ove oblasti povrate i da se Hrelja kazni, što mnogi opravdaju njegovom bolešću.Teško da je samo to bilo u pitanju. Ne treba zaboraviti njegovu mladost i uslove podkojima je došao na presto što je značilo i veliku zavisnost od jake vlastele. Bez njihovepodrške on je bio izgubljen, a Hreljin odlazak je mogao samo da bude najava da bi gamogle slediti i ostale velmože. Uz to, opasnost od Vizantije nije bila mala, a Dušanovumalodušnost je sigurno moglo samo da poveća ovo Hreljino prebegavanje, jer sada nijebilo više snažnog velikaša koji bi primio na sebe prvi udar iz Vizantije. Stoga i neiznenađuju iznenadni Dušanovi pregovori sa Venecijom (jun 1340.), u kojima on traži odnjih flotu za eventualni rat sa Vizantijom. Ono što može da začudi jesu uslovi koje Dušannudi Veneciji za njihove brodove. On se nudi da Veneciji pomaže u njenim ratovima, nesamo na Balkanu, veći u Lombardiji, i to sa 500 svojih ratnika koje će (čak!) on sam ličnoda predvodi. Osim toga, on od Venecije traži da obezbedi njemu i njegovoj porodicisklonište ukoliko bude morao da beži iz Srbije. Mora da je i same Venecijance ova ponudaiznenadila i stoga su i bili veoma oprezni ne odgovarajući Dušanu ni odbijanjem, ali niprihvatanjem. Stoga je on morao da se zadovolji samo time da sa svojom porodicom budeprimljen među građane Venecije.

Ovakvi potezi Dušanovi izazivaju i posebnu pažnju. Očigledno je bilo da se oko Srbijestezao obruč. Sa severa stoji Ugarska, spremna svakoga momenta da sa svojom vojskompređe Savu i da uz pomoćBosanaca udari na Srbiju. Na jugu Vizantija veoma jača,osvajajući Tesaliju i Epir i sasvim je sigurno da je njen sledeći plen Srbija. Izdaja vojvodeHrelje i njegov prelazak u vizantijski tabor može da znači samo to daće Vizantija uskoroda udari, a da sam vojvoda nema više poverenja u Dušana. Vojvoda, kao iskusan čovekkoji je većslužio pod tri kralja, može sasvim jasno da oceni ko je u ovom odnosu snagajači i njegov prelazak iz srpskog u vizantijski tabor je sasvim indikativan. To mora da je iuplašilo Dušana. Osim toga, mora da je primetio i neke pokrete među vlastelom, pa je i tobio razlog da se osigura sa sigurnim pribežištem u Veneciji. U svakom slučaju ovo vreme

njegove malodušnosti nije trajalo dugo, tačnije do smrti Andronika III. To je bio momenatkoji je Dušan i čekao celo vreme, jer bilo je sasvim jasno da nakon careve smrti dolaziperiod smutnje u Vizantiji koji će da oslobodi Srbiju ne samo opasnosti sa te strane veććejoj omogućiti i teritorijalnu ekspanziju, a samim time Dušanu dati priliku da kao ratni vođanametne svoju volju nepokornoj srpskoj vlasteli.

Ne može se oteti utisku da je smrt Andronika III donela Dušanu mnogo sreće, čak toliko damu je spasla i samu vladavinu u Srbiji. Koliko je careva smrt značila vizantijsku propast,toliko je isto, ako ne čak i u većoj meri, ona Srbiji donela neviđeni uspon koji ona nikadaviše nije ponovila. Ne može se poreći zasluga snažne i sposobne Dušanove ličnosti zanaredni nagli uspon Srbije, ali se mora primetiti da je dobrim delom, kao uostalom i u svimdrugim velikim poduhvatima, i splet sretnih okolnosti odigrao veliku ulogu. Jer,pretpostavimo da toga momenta car Andronik III nije umro i da je nesmetano nastaviosvoju vladavinu. Da li bi Dušan svoje armije usmerio ka Vizantiji? Sigurno je da ne bi, jerni do tada, čak i onda kada je bio u povoljnoj situaciji, setimo se opsade Soluna, on jeizbegavao direktne sudare sa vizantijskom vojskom. ?ak i tokom svojih najvećih uspeha natlu Vizantije nije Dušan imao direktnih bitaka, većsu se skoro sva osvajanja ostvarivala saopsadama gradova i tvrđava. On je očigledno izbegavao da ima direktnih sukoba sa caremAndronikom i za celo vreme dok je ovaj vladao, Srbi nisu ostvarivali prodor na jug. I samcar Andronik se izgleda osećao nadmoćnim u odnosu na Dušana, jer je osvajanja Epira iTesalije izvršio sasvim sam, bez davanja značajnijeg udela Dušanu. Njihov sastanak uRadovištu (1336.) je imao po svemu sudeći samo ograničenu svrhu, koja se sastojala jedinou tome da se Dušan obavesti o nameravanom zauzimanju Epira od strane Vizantije. Ukomadanju Epira i Tesalije nije učestvovala Srbija, mada se ne može reći da Dušan jošonda nije bacao pohlepne poglede na te delove teritorije. Ako je tada car samo obaveštavaoDušana o nameravanom zauzimanju Epira, to je tada Dušan možda mogao shvatiti i kaoomalovažavanje jer je, eto, bio samo obavešten bez ikakve ponude da dobije barem deo togkolača. Što je jošgore, on je mogao samo da posmatra ulazak Vizantijaca u Epir, neusuđujući se da im ospori ta osvajanja, bilo rečima bilo vojno. Kako li je to samo moglo dautiče na samu Dušanovu sujetu? To nije moglo da prođe nezapaženo ni od strane njegovevlastele, koja je bila možda sujetnija i od samog Dušana, ali njoj je moglo uvek biti mnogolakše u takvim slučajevima. Njihov je izlaz bio u tome da jednostavno pređu u službu jačegi izdašnijeg gospodara, što je možda imao na umu i sam Hrelja onda kada je preveo svojuoblast u Makedoniji pod vizantijskog cara i samim time izašao iz Dušanove vlastizamenjujući je vizantijskom. To je bio verovatni znak i za ostale velikaše da razmisle podkojim gospodarem služe, te da shodno tome nešto i preduzmu. Upravo stoga Dušanovoobraćanje Veneciji gde za sebe i svoju porodicu traži obezbeđenje utočišta u slučaju da uSrbiji ne može opstati, upućuje na razmišljanje da je do nekih komešanja među vlastelomtada ipak došlo.

Uzrok svega ovoga bila je samo i jedino Vizantija, odnosno njen car Andronik, koji jeuspeo da ovu državu koliko – toliko ujedini i načini je onoliko jakom koliko ona većdugonije bila. Bilo bi veoma interesantno znati kakva je bila Dušanova reakcija na vest da je carAndronik III umro, ali i ovako se to može uglavnom sa velikom tačnošću proceniti. On jetada mogao samo da oseti veliko olakšanje i to ne samo zato što će prestati pritisak najužne granice Srbije. To je možda i manji razlog. Ono što je bilo najbitnije jeste da je

Dušan svu onu nagomilanu snagu nezadovoljne vlastele sada mogao nesmetano da usmerika jugu, gde je ova vlastela mogla da nađe bojno polje i mnogo teritorija za pljačku. Timeće se pritisak na njega znatno smanjiti i Dušan će imati priliku da vlasteli, kao ratnikomandant, stane za vrat.

37. Savez sa Kantakuzenom

Sama situacija u Vizantiji nakon smrti cara Andronika (1341.) davala je Dušanu neslućenemogućnosti za nova osvajanja. Cara Andronika III trebalo je da nasledi njegov sin Jovan V,koji je tada imao tek devet godina i shodno tome trebalo je odabrati regenta koji ćeupravljati državom do njegovog punoletstva. Na ovaj položaj pretendovao je JovanKantakuzen, koji je i do tada bio najbliži carev, ne samo saradnik, veći prijatelj, pa jeshodno tome očekivao da jednostavno niko drugi osim njega ne zaslužuje tu čast. Ipakzahvaljujući spletkama carice majke, Ane Savojske i patrijarha Jovana Kalekasa, uskoro seuverio u suprotno. Ona naime nikako nije pristajala da se Kantakuzenu poveri regenstvo istoga su počele uskoro po Carigradu mnogobrojne spletke. Za to vreme Dušan je iskoristioneslogu u Vizantiji i odmah nakon vesti o smrti cara Andronika III sa vojskom stigao podSolun. Rasulo je bilo sveopšte i njemu nije imao ko da se suprotstavi. Slično kao i Dušanpostupe i Bugari, pa njihov car Jovan Aleksandar pod pretnjom rata zatraži od Vizantije damu predaju pretendenta na Bugarski presto sina cara Mihaila po imenu ?išman.Istovremeno pobuni se ponovo Epir, a za njima i Albanija. Ni Turci nisu gubili vreme, većsa svojim lađama počnu da pljačkaju obale Trakije. Ipak niti jedan od ovih napadača nijepostizao neke veće uspehe. Dušan je stao pod Solunom i uskoro sklopio mir saizaslanicima koje poslao Kantakuzen (septembra 1341.). Bugari nisu mrdnuli dalje odSlivena i samo su pretili. Pobune u Epiru i Albaniji, kao i pljačke Turaka po Trakiji nisumogle ozbiljnije da uzdrmaju Vizantiju. Izgledalo je da Kantakuzen drži stvari u svojimrukama, tim više što je vojsku kojom je držao protivnike na sigurnoj udaljenosti plaćaosvojim, a ne državnim novcem. Shodno tome mogao je biti siguran u njenu vernost ibudućnost mu je izgledala ružičasta. Njegov optimizam je naročito porastao onda kada jeAhaja izrazila spremnost da prizna suverenitet Vizantije, pa se činilo da će uspeti da proširidržavne granice.

Sam Kantakuzen je mir koji je postigao sa Srbijom smatrao tek trenutnim stanjem, kojenije bilo ni u kom slučaju pogodno za Vizantiju. Tu je veoma primetljivo kako Kantakuzennema nekog posebnog straha od Srbije i otvoreno najavljuje osvetu. "Tada će se vlastRomeja, kao u staro doba, širiti od Peloponeza do Vizantiona, i biće nam lako da i od Srbai drugih susednih varvarskih naroda dobijemo zadovoljenje za sve uvrede koje su nam takodugo činili" (Kantakuzen). Treba se setiti da je Kantakuzen dugi niz godina bio najbližisaradnik cara Andronika III i ova njegova izjava se ne treba shvatiti kao njegovo trenutnorazmišljanje koje mu je moglo pasti na pamet toga momenta. Bilo je to zajedničkorazmišljanje i njega i pokojnog cara Andronika III i sasvim je sigurno da bi car, da je samoduže poživio, pokušao da ostvari to što je sada Kantakuzen izjavio. Stoga te njegovepretnje jesu samo nastavak one politike koju je car sve vreme svoga vladanja pokušavao daostvari.

Veoma smotrena Kantakuzenova politika doživela je ipak na kraju slom onda kada je on

napustio Carigrad. To mu je bila životna greška, a njegovi protivnici to iskoriste i proglasega za uzurpatora i izdajnika, pristalice mu pobiju i sruše mu palatu, a ostala materijalnadobra razvuku. Regenstvo zadobije patrijarh Jovan dok je Aleksije Apokavk dobio položajupravitelja prestonice i susednih gradova i ostrva. Ne mogavši se vratiti nazad u Carigrad,odluči Kantakuzen da se u tračkoj tvrđavi Dimotici proglasi za cara (21. oktobar 1341.), anešto kasnije (19. novembra 1341.) u Carigradu proglase maloletnog Jovana V (imao tekpet godina) za cara. Time je počeo i građanski rat. Iako je Kantakuzen stalno isticao da sene bori protiv cara Jovana V kojeg smatra legitimnim vladarem, većda se bori protivApokavka koji je pravi uzurpator, malo ko mu je i stvarno verovao. U kolikoj meri jepostao omrznut video je uskoro i on sam kada se gotovo cela Trakija, gde je boravio, diglaprotiv njega. Uskoro je pao i Solun koji je držao njegov do tada verni pristalica TeodorSinadin, i ovaj da bi sačuvaoživot morao se čak i odreći Kantakuzena. Ovu formulu, da bisačuvali živu glavu, ponovili su mnogi koji su se do tada kleli u Kantakuzena. Početkomleta 1342. godine Kantakuzen bude primoran da beži iz Vizantije, a pribežište pronalazi uSrbiji. Koliki je njegov poraz bio vidi se iz toga što je uz njega ostalo jedva nešto oko 2.000pristalica, većinom plaćenika.

Dušan se veoma malo mešao u ove okršaje, a njegov pokušaj da zauzme Voden završio seočiglednim neuspehom, jer je Apokavkova konjica stigla na vreme da potisne srpskuvojsku. Bašu doba Kantakuzenove katastrofe i prelaska u Srbiju, Dušan se bavio svojimporodičnim stvarima, pa ga je dolazak Kantakuzenov zatekao čak na bugarskoj granici (naMoravi), dok je pratio svoju ženu Jelenu koja je odlazila u posetu svome bratu, bugarskomcaru Jovanu Aleksandru. On očigledno nije suviše budno pratio ove događaje, a poslednjiporaz kod Vodena, iako bez posebnog značaja, opominjao ga je da je jošuvek bolje držatise po strani. Dolazak Kantakuzena bio je i za same Srbe prilično iznenađenje, jer njimasigurno nije bilo nepoznato da je jošnedavno on njima pretio sa odmazdom. Ipak, dočekajuga lepo, najpre u Proseku, gde je Kantakuzen najpre stigao. Ovaj grad je bio sagrađen odkamena i nalazio se, dobro utvrđen, na strmim i visokim stranama klisure Vardara, a njimeje upravljao vizantijski prebeg Mihailo. Oni su se od ranije dobro poznavali pa ga je ovajodmah uputio kod Jovana Olivera, jednog od najznačajnijih Dušanovih velikaša koji se togmomenta nalazio u Velesu. Jovan Oliver je odmah shvatio sav značaj Kantakuzenovogdolaska i stoga odlazi da lično o tome obavesti Dušana, koji je, kako je većnavedeno, bionegde na Moravi dok je pratio ženu u Bugarsku. Kantakuzenu je savetovano da krene kaSkoplju, što je on i učinio. Očigledno da je Oliver bio sasvim siguran da će Dušan hteti darazgovara sa Kantakuzenom i stoga ovoga nije ostavio da čeka u Proseku na eventualanDušanov odgovor, većga je sa velikom dozom sigurnosti uputio ka Skoplju. Time suKantakuzenu odmah date nade u pozitivan ishod njegovih molbi. Ovo bi moglo samo dapotvrdi razmišljanje da je tada Dušan bio u velikoj meri zavistan od volje svoje vlastele teda je bašpolazeći od toga Oliver i postupio onako kako jeste. On se uopšte nije pitao da liće Dušan prihvatiti razgovor sa Kantakuzenom, štaviše bio je siguran u to, jer ovoga inačene bi slao u Skoplje. S druge strane, ni Kantakuzen ne bi gubio vreme putujući u Skoplje danije bio siguran da će uspeti Dušana da pridobije za svoje planove, većbi u suprotnompotražio saveznika na drugoj strani. On odlazi za Skoplje siguran da će dobiti srpskupomoć, a verovatno da ga je i Oliver sa nekim svojim postupkom ili čak rečima u to sasvimuverio. Kod srpske vlastele većpostoji nezadovoljstvo dotadašnjom Dušanovomvladavinom, što jasno pokazuje i Hreljino odmetanje, pa ovaj Kantakuzenov dolazak pruža

idealnu priliku srpskoj vlasteli da konačno pokrene svoga kralja u nova osvajanja.

Dušan je odmah nakon što je čuo da je Kantakuzen u Srbiji prekinuo svoj put i sa kraljicomJelenom, koja je odložila svoj odlazak u Bugarsku, krenuo njemu u susret. Kako jeKantakuzen bio car (makar i samozvani) to mu je Dušan kao takvom odavao i izvesnepočasti, pa je shodno tome odmah odaslao Oliverovog brata Bogdana kao glasnika. Osimšto je trebalo Kantakuzenu da izruči Dušanove pozdrave, Bogdan je verovatno imao i nekisuptilniji politički zadatak. Sasvim je sigurno da je Dušan odmah shvatio sav značajKantakuzenovog dolaska u Srbiju i osetio da je to ona prava prilika da se konačno krene uosvajanja na jug. U sećanju je bio jošuvek onaj prodor u Vizantiju koji je Dušan učinio uzpomoćvizantijskog prebega Sirgijana, koji je bio veoma uspešan a bio bi sigurno dalekouspešniji da nije izvršen atentat na njega. Odmah nakon Sirgijanove smrti sve se zaplelo iosvajanja su stala, a svi kasniji pokušaji da se bilo šta otme od Vizantije (poslednji pokušajsa Vodenom) ispali su jadni. Bilo je očigledno da je za uspešan tok takvih akcija potrebnaneka krupnija ličnost iz Vizantije kojaće omogućiti srpskoj armiji uspešno vojevanje. Kadaje sa Sirgijanom, koji jeste bio krupna ličnost, bilo toliko uspeha koliko bi tek moglo biti saKantakuzenom, koji je bio joškrupnija politička figura u Vizantiji. Osim toga, Kantakuzenje bio car, istina uzurpator, ali ipak car koji ima mnogo pritajenih pristalica po celojVizantiji. Stoga je verovatni zadatak Bogdanov bio da obavesti Kantakuzena da Dušanprihvata njegovu posetu i da je voljan da raspravlja sa njim o budućim vojnim akcijama. Toje trebalo da umiri Kantakuzena i da ga zadrži na srpskom dvoru da ne bi otišao na nekidrugi, gde bi zatražio istu takvu pomoć. Ovakvog saveznika Dušan je celo vreme do sadačekao i nije ga smeo izgubiti. Isto tako, Dušan je jasno shvatio da sada jednostavno morada pokrene armije ka Vizantiji i time zadovolji vlastelu željnu novih osvajanja, jer bi usuprotnom on u potpunosti izgubio njihovu podršku. Odlazak Hreljin je bila dovoljnaopomena.

S druge strane, ne treba misliti da je Kantakuzen tek tako odabrao Dušana i njemu ponudio(ili od njega zatražio) savezništvo. Imao je on i druge okolne dvorove gde se mogaopojaviti sa istovetnom ponudom, no on je odabrao bašDušana. Očigledno da se ovomstarom iskusnom ratniku i prevejanom političaru Dušan učinio dovoljno vojnički jak, ali ipolitički naivan da bi se mogao iskoristiti za sopstvene ciljeve. Njegove namere premaDušanu nisu bile iskrene, a on mu je trebao samo kao moćno vojno sredstvo da pomoćunjega ostvari ono što nije mogao sam. Kantakuzen je imao prilike da upozna Dušana, kao injegove vojskovođe, jošu Radovištu 1336. godine i jošodatle je o njemu mogao stećiodređeni utisak. Tada ga je mogao upoređivati sa carem Andronikom III, što Dušanu, kojije bio veoma mlad, sigurno nije moglo suviše ići u korist. Od tada je prošlo tek šest godina,a Dušan nije imao posebnih vojnih poduhvata gde bi mogao steći iskustvo i vojno znanje.Moguće je da je i vojvoda Hrelja, koji je prebegao Vizantijcima, o Dušanu doneo nekepriče koje su uticale na Kantakuzena. U svakom slučaju ni u vreme kada je Kantakuzendošao u Srbiju nije se ni približno moglo meriti Dušanovo vojno i političko znanje sa onimkoje je on imao Kantakuzen, ali je Dušan imao armiju koju je Kantakuzen nameravao daiskoristi. Dušan stvarno nije imao suviše ratnog iskustva kao vojskovođa, mada muhrabrost niko nije mogao osporiti. Bitka na Velbuždu je dovoljno govorila da je on veomasposoban na bojnom polju i da se ne plaši ratnih okršaja, ali tu bitku nije on zamislio, većnjegov otac Stefan Dečanski. Drugih većih direktnih bitaka nije bilo, a i sukobi sa ugarskim

kraljem Karlom Robertom su se pretvorili u progon Ugara koji su divlje bežali neprihvatajući bitke. Opsade koje je do tada Dušan imao nisu imale bog zna kakvih uspeha isve je to moglo govoriti Kantakuzenu da će uspeti da se nametne Dušanu. No, ovajprevejani politički prevarant se ovaj put ljuto prevario. Sam doček Kantakuzena naDušanovom dvoru bio je veoma svečan. Kantakuzena je na kapiji, pre no što je ušao nadvor, dočekala mlađa srpska vlastela i dopratila ga do prostranog dvorišta. Tu su gasačekale najuglednije Dušanove velmože, a onda mu je i sam Dušan izašao u susret.

Tokom jula 1342. godine počeli su u Prištini pregovori između Dušana i Kantakuzena, asam njihov početak nije mnogo obećavao. Dušan se dosta kolebao, ali pod pritiskom 24najmoćnijih srpskih velmoža, koji su prisustvovali ovim pregovorima, na kraju on popusti.Ono što je indikativno jeste da je najveći zagovornik saveza sa Kantakuzenom bio bašJovan Oliver, prvi Dušanov velmoža sa kojim je Kantakuzen stupio u kontakt onda kada jeprešao u Srbiju. S druge strane, ni ostale velmože nisu mnogo u svojoj ratobornostiodudarale od Olivera, pa je na neki način Dušan bio faktički prisiljen na ovaj savez. Ostajetakođe nejasna i uloga kraljice Jelene, Dušanove žene, koja je, barem sudeći poKantakuzenovim spisima, praktično vodila glavnu reč. Upravo je ona ta koja je bilapresudna u Dušanovom pristanku na savez, jer je njen pritisak bio taj pred kojim je onkonačno popustio. ?udno je i to da je ona uopšte prisustvovala ovom savetovanju, pa je čaki istupila (uz Olivera) kao jedan od govornika sa srpske strane. Zaista neuobičajena velikauloga jedne srpske kraljice. Tako nešto bilo je nezamislivo za vreme Dušanovihprethodnika. No, upravo zahvaljujući njenom pritisku Dušan je, iako nevoljno, jer jesmatrao da uslovi pod kojima se sklapa savez nisu povoljni za Srbiju, na kraju pristao. Midanas znamo da ni jedan od pregovarača nije bio iskren. Niti je Kantakuzen mislio daSrbima tek tako prepušta osvojene teritorije niti su Srbi mislili da naivno ratuju i ginu zaKantakuzenov račun. No i jedni i drugi su smatrali da je najbitnije da se ratni pohodzapočne, a onda će se na kraju i međusobni računi lako izravnati, naravno na štetu onogadrugoga. Možda bi se bašu tome mogla i videti uloga kraljice Jelene. Sam Dušan nikadanije pokazivao bog zna koliko veliki politički talent (tu nije imao mnogo zajedničkog saStefanom Prvovenčanim ili svojim dedom Milutinom) i njegova reakcija je možda moglaoterati Kantakuzena iz Srbije, a da bi to sprečila umešala se i kraljica prisiljavajući Dušanada pristane na neke, po njemu, neprihvatljive odredbe ovog savezništva. Bilo je najbitnijeda se Kantakuzen pridobije i da se započnu osvajanja, a da li će Kantakuzen na kraju neštodobiti od toga kolača treba da se ostavi za kraj. Moguće da Dušan nije bio spreman zaovakav vid diplomatije, ali je zato tu bila kraljica Jelena, pa je ona vešto popunila tajnedostatak.

Bilo kako bilo, savez je bio sklopljen, a saveznici su se dogovorili da svako zadrži za sebeone teritorije koje uspe da osvoji. Dušan je najpre tražio da Srbija dobije sve gradovezapadno od Kavale (Hristopolja) u kojima bi se nakon ratnih dejstava većina stanovništvaizjasnila za srpsku vlast. Kantakuzen dugo nije hteo da pristane na ovu odredbu (to je bilobašono mesto gde su se pregovori mogli slomiti), a kada je napokon odlučio da je odobridobio je od Dušana i dodatni zahtev po kojem je morao ostaviti kao taoca svoga sinaManojla. Dakle to su bili ti pregovori budućih saveznika koji jošnisu izvršili ni jedno slovoiz obaveza sklopljenog saveza, a većse pribojavaju jedan drugoga.

Ovaj susret sa Kantakuzenom iskoristi Dušan da se konačno raspravi i pitanje njegovogvelikaša Hrelje koji se od njega odmetnuo prelazeći na stranu cara Andronika III. NakonAndronikove smrti Hrelja je postao Kantakuzenov podanik i konačno, na kraju, prelazi nastranu tadašnje carigradske vlade. Tačnije rečeno, ovaj velikašuspeo je da promeni do sadanekoliko gospodara, a između ostalog izdao je i Dušana i Kantakuzena. Osećajući šta sesprema uspeo je da ponovo odobrovolji Dušana i da mu ovaj oprosti izdajstvo (leto 1342),ali to je morao da plati tako što je trebalo da prepusti grad Melnik. U suštini, o ovome jeDušan samo obavestio Kantakuzena, formalno od njega tražeći pristanak, što je ovajnemajući kud i učinio. No, Hrelja ipak nije proveo mirno svoje poslednje dane. Ubrzonakon toga, verovatno zbog stalnih Dušanovih prebacivanja ili čak i pretnji povukao se uFilski manastir, gde je krajem 1342. godine u dubokoj starosti pod imenom monah Haritoni umro. Na mramornoj ploči njegovog groba stoji kratko zapisano "Grob te sadrži sadaumrtvljena, ćesaru, koji juče s nama govoraše. Ovo gledajući usrdno mislite o onome kojileži; toliko velik bi..., u takvom utesni se malom robu". Odmah nakon njegove smrti Dušansa vojskom uđe u njegove teritorije i zauzme ih.

Početak zajedničkih akcija je bio u jesen 1342. godine, a cilj je bio grad Ser. Vođa oveakcije je bio sam Kantakuzen, ali uz njega su bili i srpski velikaši Jovan Oliver i vojvodaVratko. Većsama prva akcija je pokazala kakvi su zapravo odnosi između saveznika.Vojska koja je opsela Ser bila je skoro isključivo sastavljena od Srba, a kao komandant imje bio postavljen Kantakuzen. Međutim, to je bilo tek prividno, jer on nad njima nije imaoskoro nikakvu vlast, a da mu Dušan nije verovao videlo se i po tome što su uz Kantakuzenastalno bili Vratko i Oliver. S druge strane, nedisciplina je u vojsci uzela velikog maha.Umesto da se izvrši prava opsada Sera po svim pravilima vojne veštine, ona se do krajapretvorila u pravu pravcatu katastrofu. Videći da grad neće da se preda vojnici su počeli dase napijaju mladim vinom i uskoro je, kao reakcija, došla dizenterija od koje je pomrlo oko1500 vojnika. Taj događaj prouzrokovao je više posledica. Najpre svađu između Grka iSrba, pri čemu su Grci prebacivali Srbima zbog neozbiljnosti i nediscipline. Nakon togadošlo je i do razlaza među samim Grcima kada je većina Kantakuzenovih pristalicaodlučila da ga ostavi tako da je on na kraju ostao sa jedva 500 ljudi. Zbog odlaska velikogbroja Grka i zbog haranja dizenterije ubrzo se odustalo od opsade Sera.

Dušan je za to vreme svoje akcije okrenuo na drugu stranu, prema Albaniji. Lako je uspeoda osvoji grad Voden, ali ne borbom većmitom. Uzimajući u obzir i teritorije koje jeDušan uzeo od Hrelje (Strumica, Melnik) taj jesenji pohod godine 1342. se pokazao kaodosta dobar. Kada je i Tesalija uskoro bez borbe prišla Kantakuzenu (dao je na upravurođaku Jovanu Anđelu) izgledalo je da ovom savezu idu bolji dani. Nakon svega zimaprekine vojna dejstva, pa se Dušan i Kantakuzen povuku na zimovanje. Međutim, ovonenadano jačanje Kantakuzena izazove i druge posledice. Kada je došao u Srbiju osim2.000 pristalica koje je doveo sa sobom on nije imao ničeg opipljivijeg, pa je jedini njegovulog u ovoj igri sa Dušanom bio sam njegov ugled. Dakle, on u savezništvo sa Dušanomnije imao šta drugo uneti osim svojih veza u Vizantiji. To su i Srbi tako shvatili i sebe sutretirali kao glavni oslonac ovog saveza, što su u suštini i bili, dok im je Kantakuzen samoobezbeđivao lakši prodor u Vizantiju. To je automatski dovodilo do toga da je Kantakuzenipak morao biti smotreniji u odnosu na Srbe. Sasvim je sigurno da ponosnom Vizantijcu,koji je do toga momenta smatrao Srbe varvarima sa kojima je imao nameru da se obračuna,

ovo ponižavanje nije padalo nimalo lako. Iako ga je Dušan dočekao sa svim počastima ipažnjom nije se moglo sakriti da u Kantakuzenu vidi samo sredstvo za lakši prodor uVizantiju, a i sam Kantakuzen teško da je mogao sakriti svoja prava osećanja premaSrbima. Nakon osvajanja carskog prestola u Vizantiji došlo bi do njihovog verovatnograzlaza, jer teško da je Kantakuzen iskreno mislio Dušanu prepustiti one vizantijsketeritorije koje Srbi osvoje. Ovaj savez za Kantakuzena je bio samo nužno zlo, koje mu višenije trebalo kada mu se Tesalija priklonila i kada ga je priznala za vizantijskog cara. Sadaje imao jaku bazu za dalje napade na teritorije koje je kontrolisao Carigrad, dok su mu Srbipostali smetnja.

Isto tako ni Dušanu ovo savezništvo nije lako padalo. S jedne strane Kantakuzenovaambicija je kočila Dušanove planove, jer nije Srbima dozvoljavala širinu akcije. Naime,Dušan je bio više okrenut ka teritorijama koje su se nalazile u Albaniji i on je svoja prvaosvajanja usmerio bašu tom pravcu. To Kantakuzenu nije moglo biti pravo, jer je njegovcilj bio carski presto u Carigradu, dok su akcije Srba išle u sasvim drugom pravcu. S drugestrane, ni sam car Jovan i njegova mati (stvarna vladarka) Ana Savojska nisu sedeliskrštenih ruku većsu radili svim sredstvima da smrse Kantakuzenu konce. Stoga su svinjihovi pokušaji, budući da su bili vojno nemoćni, bili upereni na to da se razbije ovajsavez. U tom pravcu bilo je jedno poslanstvo u Srbiji jošdok je Kantakuzen uzaludnoopsedao Ser (1342.) i ono je Dušanu nudilo sve gradove zapadno od Hristopolja (izuzevSoluna) za Kantakuzenovu glavu. Ovo je bila veoma primamljiva ponuda za Srbe, jer je tobašbilo ono što je Dušan tražio od Kantakuzena na pregovorima u Prištini, a na šta ovajnije pristao. No, Dušan je ipak bio čovek od reči i nije želeo da raskine savez. Kasnije je isam Apokavk pokušao da dođe u dodir sa Dušanom i u tom smislu se svojim brodovimaprobio do ušća Strume, no iz nekog razloga do sastanka nije došlo. Iako nije prihvataoponude iz Carigrada ne znači da Dušan o njima nije razmišljao i o tome sa svojimvelmožama raspravljao. Konačno, to i nije bila nikakva tajna jer se i sam Carigrad potrudioda dobro razglasi ove pregovore, verovatno preuveličavajući stvari. To je bilo sasvimdovoljno da se u Kantakuzena uvuče nepoverenje kada je čuo za Carigradske ponudeDušanu. Ako se zađe u psihologiju ovog vizantijskog političara sasvim je jasno kakav sestrah u njega tada mogao uvući. On je bio sasvim svestan da je njegov savez sa Dušanominspirisan obostranim koristima, čak više srpskim nego njegovim. On je uspeo da pridobijeDušana time što mu je obećao ili tačnije rečeno prodao delove vizantijske teritorije zaizvesne usluge. Dakle, u pitanju je bila čista trgovina. Sada se odjednom pojavljuje njegovljuti protivnik iz Carigrada i nudi Dušanu bašono što je on i tražio. Sa ovom ponudom izCarigrada Dušanu se ukazuje prilika da mnogo lakše dođe do onih teritorija do kojih mu jestalo i koje mu je Kantakuzen na pomalo mutan način obećao. Ne treba se zavaravati,Kantakuzen je bio smutljivac prvog reda i on bi sigurno iz prve prihvatio ponudu izCarigrada da je bio na Dušanovom mestu. Stoga je sasvim opravdano, sa svoje tačkegledišta, očekivao da to i Dušan učini. Međutim ovde su se sudarila dva različita načinashvatanje politike i date reči. Jednostavno, Dušan nije želeo da pogazi datu reči ostao jeveran Kantakuzenu. Međutim, nepoverenje se ipak uvuklo među saveznike.

38. Velika osvajanja

U proleće 1343. godine rat ide dalje. Dušan nastavlja svoj prodor u Albaniju i uzima Kroju,

glavni grad srednje Albanije. Za to vreme Kantakuzen ponovo udari sa srpskim odredimana Ser. Međutim i ovaj put opsada se vodi mlitavo, a srpski vojnici odbijaju poslušnostKantakuzenu. Da on nije imao nad njima nikakve vlasti vidi se i iz toga da ih jednostavnonije mogao za bilo kakvu neposlušnost kazniti. Sam Ser nije imao nikakve namere da sepreda, ne toliko zbog mržnje prema Srbima, koliko prema Kantakuzenu čijeg su poslanikakoji im je ponudio predaju jednostavno rastrgli i komade njegovog tela obesili po gradskimzidinama. Opsada koja je loše išla, neposlušna srpska vlastela koja ne želi da sluša njegovekomande, tajni Dušanovi pregovori sa Carigradom gde ovi otvoreno traže od Dušananjegovu glavu, sve je to uticalo na to da se Kantakuzen počeo osećati u srpskom logoruveoma nesigurno. Prelomnu ulogu je odigralo je jedno poslanstvo pod vođstvom MarinaVenijerija (leto 1343.), koje je došlo iz Venecije kod Dušana. Ovo je poslanstvo biloangažovano od strane Carigrada i samo je ponovilo staru carigradsku ponudu Dušanu zaKantakuzenovu glavu. Kantakuzen je većdotada, što zbog neuspeha pod Serom, što zbogstalnog straha da ga Dušan ne izruči Carigradu, pogubio živce i stoga je napustio srpskuvojsku. Doduše, u tom momentu on je i te kako imao razloga da se pribojava Dušana, jermu je tokom aprila te godine (1343.) na prevaru uzeo grad Ber. Taj grad se trebao predatiDušanu, jer je on većuspeo da podmiti njegove komandante, ali u grad je ušao Kantakuzeni stavio ga pod svoju kontrolu. Shodno njihovom dogovoru svakome od njih trebao jepripasti onaj grad koji svaki od njih osvoji. U svojim spisima Kantakuzen se hvali da je tuDušana teško prevario, jer je ovaj grad zauzeo sa nemačkim najamnicima koje je dobio odsame kraljice Jelene, Dušanove žene. Može se zamisliti kako je bila jarosna Dušanovareakcija kada je za sve ovo čuo. Nešto kasnije stiglo je i gore navedeno poslanstvo izVenecije i nije isključeno da ga Dušan ne bi bacio u lance i predao Carigradu. U svakomslučaju ovo savezništvo prestalo je da deluje onda kada je Kantakuzen na prevaru uzeo Ber(april 1343.), a formalno od sredine leta 1343. kada su Venecijanci stigli Dušanu.

Ipak, Dušan je pokušao da se nekako sporazume sa Kantakuzenom i stoga ga je pozvao napregovore, no ovaj to odbije. Koliko su Dušanovi pozivi bili iskreni, ostaje stvar procene, aneodazivanje Kantakuzena može samo da navede na misao da mu je ovde spremana klopkai da se Kantakuzen baštoga bojao. Bilo kako bilo, od ovog momenta Dušan se više nijeosećao obavezan prema Kantakuzenu i na nagovor poslanstva iz Venecije uskoro stupi upregovore sa Carigradom. Odmah je zaključen sporazum Dušana, sa jedne strane, i AneSavojske i Aleksija Apokavka, sa druge strane. To je bio sada novi savez koji je biookrenut protiv Kantakuzena. Da bi savez bio čvršći ugovorena je i ženidba Dušanovog sinaUroša sa sestrom vizantijskog cara Jovana V Paleologa. Na kraju ne može se oteti utisku daje Venecijansko poslanstvo obavilo dobar posao jer ne samo da je uspelo da razbije savezDušana i Kantakuzena većje do kraja prevelo i Dušana u tabor Kantakuzenovih protivnika.Tu bi se moglo primetiti da je stari lisac Kantakuzen izgleda pravilno procenio da muDušan više nije naklonjen i da bi ga na kraju možda mogao i izručiti Carigradu. Stoganjegovo bekstvo iz srpskog logora i kasnije neodazivanje na Dušanove pozive na pregovoreizgleda da je bilo opravdano. Doduše, za ovaj raskid sa Dušanom velike krivice snosi i samKantakuzen, mada bez krivice nije ni Dušan. No, rasprave o krivici daleko bi odvele, jer tajsavez od samog početka nije bio iskren ni sa jedne strane i stoga nikakvo čudo što jedoživeo ovakav kraj.

No, sada događaji uzimaju jedan katastrofalni tok, kako za Vizantiju tako dobrim delom i

za Srbiju, a onda i za Evropu. Ta katastrofa se zvala Turci. Bašovaj građanski rat uVizantiji doveo je Turke u Evropu, Vizantiju do propasti, a Srbiju do vrhunca njene moći.Međutim tu su bili stvoreni i svi preduslovi koji će dovesti Srbiju do propasti. Kantakuzennije u momentu raskida sa Dušanom imao dovoljno samostalne snage da se obračuna saCarigradom, dok mu je sa druge strane i Dušan postao veoma opasan neprijatelj. Zato sumu trebali novi saveznici, no kako ih u Evropi nije mogao naći njegov pogled se okrene kaMaloj Aziji, pa se obratio za pomoćseldžučkom emiru Umuru, tada najjačem turskomvelikašu u Maloj Aziji. Njih dvojica su bili stari poznanici, pa čak i prijatelji. Umur je i dotada uzimao učešća u ovom ratu i to krajem 1242. godine, kada je spašavao Kantakuzenovuženu iz, od Bugara opkoljene, Dimotike. Nakon toga Kantakuzen je došao kod Dušana, aTurci se povlače u Malu Aziju. Dakle, do tog momenta njihova uloga je bila tek epizodna,a Kantakuzen ih više nije tražio, jer je očekivao da će pomoću Dušana ostvariti svojenamere. No, sada se situacija potpuno izmenila i Kantakuzen bude primoran da se ponovoobrati Seldžučkom emiru, Umuru koji opet spremno prihvati ovaj poziv.

Sama akcija koju je zamislio Kantakuzen, a Turci trebalo da je izvrše, bila je veoma smela,ali za Turke i primamljiva. Cilj je bio bogati Solun, posle Carigrada najveći i najbogatijigrad u carstvu. Lično Umur je doveo prilično veliku flotu turskih čamaca na ušće Vardarasa namerom da se napadne Solun. No, ovaj dobro utvrđeni grad nisu mogle lako zauzeti niuređenije i organizovanije armije, pa je ovoj turskoj rulji to bilo potpuno nemoguće. Tavojska koju je doveo Umur, mogla bi se prije nazvati pljačkaškom hordom (kao i sve turskearmije koje su učestvovale u ovom ratu) koju osim pljačke ništa drugo nije interesovalo.Oni niti su znali, niti su hteli da vrše pravilnu opsadu grada, većsu radije lutali okolinom,tražeći sigurnu pljačku. Kako nije bilo moguće osvojiti Solun, a većse pojavilo inezadovoljstvo među Turcima jer pljačke nije bilo, a krstaši su napali njihove domove uMaloj Aziji, to je Umur odlučio da se vrati. Stoga se oni ponovo ukrcaju u svoje brodove,međutim kod Palene, zapadnog poluostrva Halkidike, dočeka ih ujedinjena hrišćanska flotakoju su sačinjavali Venecijanci, vitezovi sa Rodosa i kiparski kralj, pa ih razbije i brodoveim popali. Jedan odred Turaka tako ostane u Evropi ne mogući da se vrati u Malu Aziju.Jedini put im je preostao preko Trakije pa da se onda izbije na obale Helesponta odakle semoglo otputovati za Malu Aziju. Ovaj događaj pada negde u početak proleća 1344. godine.Za sve to vreme Dušan se marljivo pripremao za nastavak svojih osvajanja po Albaniji iMakedoniji, ovaj put ne kao saveznik Kantakuzenov, većkao njegov protivnik. Vest ouništenju turske flote zatekla ga je u logoru kod mesta Zihne. Tu je on i dočuo da turskiodred od oko 300 (ili 3000 ?) ljudi pokušava da se dočepa Trakije i da će proći baštuda.Zato pošalje svoga vojskovođu Preljuba sa jednim odredom teško opremljenih oklopnika –konjanika koji je trebalo da uništi preostale Turke. Ovo je trebalo da bude lak zadatak. No,šta se desilo. Između Soluna i Sera tokom maja 1344. godine, kod Stefanijane, uspe Preljubda preseče Turcima put i da ih natera na vrh jednog brda. Kako se teško opremljeni konjinisu mogli sa oklopnicima popeti na ovo brdo, to Preljub naivno naredi oklopnicima dasjašu i da se pešice popnu za Turcima, dok su konji trebalo da ostanu u podnožju brda.Izgledalo je da Turcima nema spasa, jer su bili samo lako naoružani i bez oklopa. Srpskimkonjanicima je trebalo vremena da sjašu sa konja i da otpočnu pretragu brda, za to vremeTurci su bili posakrivani po gustom rastinju kojim je brdo bilo obraslo i samo su čekali dato Preljub naredi. Dok su se srpski oklopnici polako i sa naporom penjali na ovo brdo onise niz stranu tog brda, pošto su bili bez oklopa, brzo sjure i dočepaju srpskih konja koje je

čuvala slaba straža. Dok su se Srbi dosetili o čemu se radi Turci pobiju one oklopnike kojisu ih pokušali sprečiti i na konjima pobegnu. Daljnji put do Kantakuzena im je bio lak iniko ih više nije mogao zaustaviti.

Ovo je bio prvi sudar srpskih i turskih vojnika i završio je ovom turskom pobedom. Tajsudar nije mnogo značio za kasniji tok ovog građanskog rata i stoga ne predstavlja ništaviše do li usputnu epizodu u ovom ratovanju. Niti je on Srbima bio neki poseban poraz nitiTurcima neka velika pobeda, ali bio je veoma indikativan za kasnije sudare srpskih iturskih vojnika. I tada su (kao i kasnije na Marici) Srbi bili u apsolutnoj prednosti nadTurcima, kako u broju tako i po naoružanju, međutim bašta prednost je izgleda dovela dotoga da se Turci shvate olako i da im se dopusti da se na tako lak način izvuku.Jednostavno, Preljub nije uspeo da iskoristi prednost svoje oklopljene konjice kojoj lakonaoružani Turci nisu mogli ništa, većje krajnje naivno svoje konjanike pretvorio unajobičniju pešadiju koja mora pod teretom oklopa da se penje uz strmo brdo. Turci su bilisavršeno svesni svog podređenog položaja i svoje slabosti – lako naoružani, bez oklopa,bez konja, ali su uspeli da to pretvore u odlučujuću prednost. Ovo nije bila boljka samosrpske vojske, to će se kasnije redovno ponavljati u bitkama hrišćanskih i turskih vojnika,kada teško oklopljeni vitezovi potcenjujući lako opremljene Turke bahato uleću u okršaje igube bitke koje su morali dobiti (Nikopoljska bitka, zatim Kosovska – ne kneza Lazara većona koju je vodio JanjošHunjadi, itd.). Činilo se kao da Evropa ne može da se navikne naturski način ratovanja, upravo suprotno Turcima, kojima nije trebalo mnogo da otkriju gdesu nadmeni Evropljani jaki, a gde im je slabost.

U daljem toku ovoga građanskoga rata Dušan sada ratuje sasvim za svoj račun, pa mu je todobrim delom omogućilo i širinu akcije. Bašzato dalji tok ovog rata donosi mu sve sameuspehe pa je tako uskoro pala Valona, Berat, Kanina (sve u Albaniji), pa onda Kostur,Drama, Filipi i Hrizopolj (sve u Makedoniji). Međutim, Solun ostaje neosvojiv, kao i Ser,koji je bio najvažniji grad na ovom putu ka Solunu. Kako Solun nisu mogli uzeti, to su seDušanovi vojnici bavili uglavnom pljačkom, misleći da će tako Solunjane naterati da sepredaju. "Pošto nije mogao zauzeti Solun, pustošio je neprestano njegovo područje da biga bar na ovaj način prisilio na pokornost" (Orbin).

Za to vreme i vojna sreća Kantakuzenova bila je sve veća. Videći da bi se on uskoro mogaopojaviti i pred Carigradom, carica Ana i Apokavk se obrate za pomoćOrhanu, vođiosmanlijskih Turaka, inače najvećim protivnicima Umurovih Seldžučkih Turaka, koji suratovali na strani Kantakuzena. Verovatno su očekivali da će ove dve smrtno zavađenevojske iskrvariti u međusobnim obračunima i pomalo naivno želeli da njihove međusobnesukobe izratuje neko drugi. To je možda moglo biti moguće dok je Vizantija bila moćna ikada je rekama zlata umela da zavadi varvarska plemena među sobom, skrećući takonjihove najezde od Vizantije. No, to su bila davno prošla vremena, kada je Vizantija imala inovca i vojske, ali i spretnu diplomatiju, i konačno, to su bile situacije kada se Vizantijaborila za svoje granice. Ovo sada je bilo većnešto drugo. To je bila najobičnija borba zavlast, građanski rat koji je razdirao Vizantiju, a to su uvek situacije kada plaćeničke trupene ratuju na tuđoj teritoriji i kada ne pljačkaju tuđe podanike i tuđe zemlje. Sada suplaćenici bili u Vizantiji i uništavali su njene podanike i njena bogatstva, a te plaćenike sudovodili upravo oni. U svoj svojoj zaluđenosti borbom za vlast carica Ana i Apokavk nisu

imali granicu. Da bi pridobili Orhana oni su mu ne samo obećali gomilu novca i zlata, većsu mu dopuštali da sve hrišćanske zarobljenike koje ovi pohvataju u borbi saKantakuzenom mogu slobodno prodavati, pa mu čak za to daju i tržnicu u Carigradu.Orhan je poslao oko 10.000 svojih najgorih razbojnika koji su sa najvećim svečanostima ičašću dočekani u Carigradu. Kakva je to morala biti slika. Bogati slavni Carigrad prepunprekrasnih spomenika, bogatih biblioteka, dočekuje svečano divlje Turke koji na svojimmalim čupavim konjima jašu kroz ovaj grad i osmatraju sva ona silna bogatstva koja samočekaju da budu uzeta. Nikada Carigrad nije video veće sramote no što je video taj dan.Kako se mogla osećati carica Ana ili Apokavk, toliko ponosni na svoje plemenito poreklo ikulturu, kada su morali da u svojoj blizini trpe ove divljake. Ne treba se zavaravati, nisu tobile one veličanstvene i moćne vojske koje će kasnije da vode Mehmed II OsvajačiliSulejman Veličanstveni. To je bio najobičniji šljam koji je Orhan mogao da sakupi, ali timopasniji. Većina tih divljaka nije bila bog zna ni kako naoružana, tek poneki od njih je imaoštit, a mesto mača dosta njih je nosilo volovsku žilu, mesto bojne sekire koristili sumagarećučeljust. Eto, od takvih se očekivalo da spašavaju Vizantiju kao poslednji ostatakSvetog Rimskog Carstva. Većdegenerisani vizantijski političari očigledno da nisu mogli dashvate da je Zapadno Rimsko Carstvo i propalo onoga momenta kada se prepustiloovakvim divljacima i kada su rimski carevi, kao da su deca, očekivali da će neko umestonjih čuvati rimske granice. Zar nije bilo mnogo lakše i mnogo isplativije za ove divljake daopljačkaju nezaštićenu Vizantiju, nego da se upuštaju u neizvesne borbe sa Srbima ilinekim drugim vizantijskim protivnicima.

Turske vođe su verovatno sa svojim primitivnim, ali veoma bistrim umom to shvatili.Nikada oni nisu ni imali nameru da prolivaju svoju krv za ograničenu caricu Anu i potpunoiskvarenog Apokavka ili podmuklog Kantakuzena. Bilo im je važno samo da se dočepajuevropskog tla, a Vizantija i njena neograničena glupost su im u tome pomogli. Sada suodjednom dobili široko otvorenu kapiju za sva moguća zverstva koja će uskoro počiniti ičime će u narednim vekovima skoro upropastiti Evropu. Nedugo po svečanom dočeku uCarigradu oni krenu u akciju, ali ne vojnu, većpljačkašku, pa su počeli da pljačkaju sve, nepitajući da li su to podanici carice Ane ili Kantakuzenovi. Da sramota bude jošveća većinutog nevinog roblja oni su prodavali po Carigradu. Sami Carigrađani su dobar deo tog robljaotkupljivali, ne samo iz samilosti (to su bili većređi slučajevi), većiz koristi jer im je tobila idealna prilika da nakupuju jeftino roblje. Mi danas teško da možemo i zamisliti tescene gde Turci po hrišćanskom Carigradu vuku išibane i u lance okovane jadnike, koji suhrišćani, koji su Grci i da to hrišćanski i grčki Carigrad sasvim mirno gleda. Nakon toga, dase taj isti hrišćanski i grčki Carigrad slije na tržnicu robova i da se između sebe svađa inadmeće oko cene tih jadnika koje su Turci prodavali. Vizantija je sopstvene podanikeprodavala posredstvom Turaka svojim podanicima. Naravno i za ovo niko nije mogaoTurke okrivljavati, jer su im carica Ana i Apokavk to ugovorom izričito dopustili. ?to je jošinteresantnije, ali i poraznije veoma malo ih je shvatalo celokupnu tako poraznu situaciju.

S druge strane, Kantakuzen nije to sve mirno posmatrao, ali nije ni mislio da to spreči.Njemu se nije motalo po glavi kako da Orhana vojnički razbije i istrebi tu pljačkaškubandu, većkako da ga privuče na svoju stranu. Hrišćanska sramota se tako nastavljala, jerKantakuzen pozove Orhana i ponudi mu savez. Istovremeno mu dozvoljava da i dalje hvatai prodaje hrišćansko roblje, ali ovaj put (tu ga savest sigurno nije progonila) pristalice

carice Ane i Apokavka (kao da su Turci o tome vodili računa i do tada). Kao vrhunacponiženja ponudi mu ni manje ni više većsvoju ćerku, mlađanu Teodoru za ženu. Jednavizantijska princeza rođena u purpuru odlazi većostarelom divljem Orhanu u Malu Azijuda mu popuni harem. Po princezu Orhan je poslao trideset brodova i mnoštvo konjanika.Dan pred odlazak nesretne princeze, priređeno je, po običaju, njeno prikazivanje narodu.Ipak, ni to nije bilo sve. Videći da će izgubiti Orhana, carica Ana i Apokavk se sada zapomoćponovo obraćaju u Malu Aziju i to jošjednom razbojniku poput Orhana, nekomSarukhanu koji je vladao u severozapadnom delu Male Azije.

39. Car Dušan

Dok su Vizantijci tako spletkarili između sebe i jedni drugima preotimali saveznike, usputsve više uništavajući zemlju, Dušan je uspeo 25. septembra 1345. godine da konačnozauzme tvrdi grad Ser. Pad ovog grada spada svakako u najkrupnije događaje ovoggrađanskog rata, barem što se tiče srpske strane. Naime, zauzećem Sera, Dušan je staviopod svoju kontrolu celu jugoistočnu Makedoniju, sve do klanaca istočno od gradaHristopolja. "Zauzeo je, naime, sve pokrajine i gradove koji su joj pripadali sve do Soluna,a posebno Veriju, Serez, Ohrid, Kostur, Trikalu, Janjinu, Kaninu, Beograd i duga mestasve do Negroponta" (Mavro Orbin).Tu je spadalo i celokupno Halkidičko poluostrvo, gdese nalazila i Sveta Gora. Ono što je toga momenta bilo veoma važno bilo je to da su svimonasi Svete Gore priznali Dušana za svoga vladara i spominjali su ga u svojimbogosluženjima kao takvog (doduše, jošuvek su vizantijskog cara spominjali prvog pa tekonda Dušana). Za uzvrat, Dušan im je priznao sve njihove dotadašnje privilegije i posedekoje su uživali, a nije propustio da ih obdari novim poklonima i privilegijama. Ovo je bioveoma bitan politički uspeh Dušanov, jer Sveta Gora je bila centar pravoslavlja i sa njimase nije moglo silom, dok je sama njihova podrška značila veoma mnogo. S druge strane, zaDušanove naredne planove ova podrška iz Svete Gore nije bila samo potrebna, većineophodna. Ovaj veoma uspešan Dušanov politički potez osigurao je njegov logotet Hrs,koji je uspešno priveo pregovore sa svetogorskim protatom i sa njima o tome sklopiougovor (novembra 1345.).

Ovi uspesi su jako uticali na Dušana i njegovu svest o sopstvenoj važnosti i snazi. Tada je ipočeo da otvoreno iskazuje svoju ideju o osvajanju celokupnog vizantijskog carstvapotpisujući se na jednoj povelji za manastir Sv. Jovana Krstitelja na Gori Menikejskoj kao"kralj Srbije i Romanije", dok u jednom mnogo važnijem pismu mletačkom duždu kao"gospodar skoro celoga carstva Romanije". Tu se veoma jasno ocrtavaju njegove budućeželje, ali i budući politički pravac. Do tog momenta on je o tome možda i razmišljao, alinije svoje želje i otvoreno pokazivao tako da je teško reći da li je ta ideja o zauzimanjuceloga vizantijskog carstva bašnjegova ili mu je nabačena sa strane, od onih koji su gaokruživali. Uzimajući u obzir to da je vlastela bila ta koja je, u vreme Kantakuzenovogdolaska u Srbiju, bila ta koja je na Dušana vršila pritisak za nova osvajanja, ne bi biločudno da je i ideja o osvajanju Vizantije bila bašnjihova. Kao i onda, možda je i sadaDušan bio taj koji je samo sledio njihova stremljenja, mada je teško verovati da je i on sammogao imati nešto protiv. To bi značilo da su se želje srpske vlastele i njihovog vladaocasada poklopile. Zapravo, sva ova osvajanja vizantijskih teritorija nisu uticala samo naDušana, većmožda joši više na njegovu okolinu. Osvajajući bogate vizantijske gradove sa

neočekivanom lakoćom, velmože su mogle veoma lako da dođu do uverenja da i ostatakrasklimane Vizantije samo čeka da bude zauzet, pogotovo Carigrad. Da je to tako,potvrđivali su i događaji koji su se dešavali. Tokom 1345. godine uspeo je Kantakuzen daovlada celom Trakijom, a strana cara Jovana V doživela je težak udarac kada je 11. juna1345. godine ubijen njihov najznačajniji čovek, Apokavk. Saveznik carigradske vlade,Orhan je većprešao na stranu Kantakuzena, dok je drugi mogući saveznik Carigrađana,Sarukhan, zahvaljujući Umurovim spletkama, prešao takođe Kantakuzenu. Nakon toga biloje jasno da će Kantakuzen biti pobednik u ovom građanskom ratu. Izgledalo je da Carigradpredstavlja lak plen, jer u njemu nije bilo ni jedne iole ozbiljnije snage, koja bi ga moglauspešno braniti.

Sam Dušan se tada odlučio na jedan veoma smeli potez, pa se krajem 1345. godine u Seruproglasi za cara. Krunisanje je trebalo biti obavljeno nešto kasnije, a to međuvreme jetrebalo iskoristiti da se o tome obaveste strani dvorovi i da se pridobije njihova podrška.Najpre je upućeno poslanstvo u Veneciju, koje je trebalo da Republiku obavesti oDušanovoj nameri da se kruniše za cara, ali i da pridobije njihovu podršku za daljeosvajanje Vizantije. Pošto su dalji Dušanovi planovi bili vezani za osvajanje Carigrada, tomu je za osvajanje ovoga grada bila potrebna i podrška flote. Srbije nije imala brodove istoga je morala naći nekog saveznika koji ih ima. To je bila Venecija. Stoga im je Dušanponudio savez za osvajanje ostataka vizantijskog carstva, pa bi po tome Venecija napalaCarigrad sa mora, a Dušan sa kopna. Lukavi Venecijanci su u to doba ratovali saUgarskom, pa im je flota trebala radi toga rata, a s druge strane imali su većugovor onenapadanju sa Vizantijom, te im je to bio izgovor da ne pristanu na savez sa Dušanom. Usuštini više im je odgovarala takva slaba Vizantija, od koje se mogu dobiti bogatetrgovačke povlastice, nego što bi im odgovaralo jako Dušanovo carstvo sa kojim bi većbilo teže pregovarati. Ipak, srdačno mu čestitaju na tituli cara, što je trebalo da znači da senjegovom krunisanju ne opiru. Tako je ova misija imala tek delimični uspeh, no u tommomentu o tome se nije mnogo razmišljalo.

Za planirano krunisanje postojao je jošjedan problem, možda formalne prirode, ali u todoba veoma bitan. Cara je, naime, morao krunisati patrijarh, a srpska crkva je u to dobabila arhiepiskopija i na čelu je crkve bio arhiepiskop. Bilo je sasvim jasno da Dušana nećehteti krunisati ni carigradski patrijarh, a o rimskom papi se verovatno nije ni razmišljalo,dok s druge strane nije se moglo razmišljati ni o bugarskom patrijarhu, iako je Bugarskapodržavala Dušanovu želju za carskom krunom. S druge strane, ni Dušan nije želeo da gakruniše bilo koji patrijarh osim onog koji je srpski. Prema tome moglo se uraditi samojedno i to da se srpska arhiepiskopija uzdigne na stepen patrijaršije, a srpski arhiepiskop nazvanje patrijarha. Tada bi srpski patrijarh mogao da kruniše Dušana, pa bi se i ta smetnjaotklonila. Bugarska patrijaršija, ohridska arhiepiskopija i srpska arhiepiskopija se nisuprotivili i tokom (verovatno) aprila 1346. godine bude izvršen ovaj čin, a za prvog srpskogpatrijarha bude proglašen dotadanji arhiepiskop Joanikije. "I kada je prebivao u domuSpasovu, ovaj car Stefan venča se na carstvo i izbra sebi patrijarha srpskoga ne po zakonuni sa blagoslovom carigradskoga patrijarha, kao što priliči, no zaiska blagoslov beščinood patrijarha trnovskoga i od arhiepiskopa ohridskoga i sa srpskim saborom, tako sezacari i postavi patrijarha, kako ne priliči" (Danilov učenik). Bilo je mnogo diskusija otome da li je trebao pristanak Bugarske patrijaršije i ohridske arhiepiskopije za ovaj čin, te

da li je Dušan imao kanonsku podlogu da arhiepiskopiju proglasi za patrijaršiju.Preovlađuje mišljenje da po crkvenom pravu podizanje srpske arhiepiskopije na rangsrpske patrijaršije nije ni po čemu povredio te propise, te da Dušan nije ničim izašao iznjihovog okvira. ?to se tiče dobijanja dozvola od patrijaršija (bugarske ili carigradske) iliarhiepiskopije (ohridske), ona po svemu sudeći nije ni tražena, jer po kanonskom pravunije ni bila potrebna. Razlozi su suviše zamršeni i zahtevaju mnogo prostora, a za daljnjitok ove priče su sasvim nebitni, pa ćemo ih preskočiti.

I sama ličnost prvog srpskog patrijarha Joanikija je dosta interesantna. On je bio prethodnologotet na dvoru kralja Dušana, što znači da je bio svetovna ličnost. Njegova dužnost sesastojala u tome što je bio glavni Dušanov administrator. To je sve što se o njemu zna preno što se pojavio kao srpski arhiepiskop. Ko su mu roditelji, kršteno ime ili bilo šta onjegovom prethodnom životu ostaje tajna. Odjednom se on pojavljuje dana 3. januara1338. godine kao arhiepiskop srpske pravoslavne crkve, a pri njegovom imenovanjuočigledno da je Dušan odigrao glavnu ulogu. "Posle prestavljenja gospodina arhiepiskopakir Danila, gospodin kralj Stefan postavi svoga logoteta na prestolu svetoga Save, i ostadeu arhijerejstvu osam godina" (Danilov učenik). Dakle, ravno nakon osam godina (1346.)bude i Joanikije uzdignut na rang patrijarha. "Kada je tada gospodin kralj Stefan u tovreme zauzeo mnoge zemlje i gradove grčke, venča se na carstvo u gradu Skoplju i postaviarhiepiskopa kir Joanikija za patrijarha" (Danilov učenik).

Drugi čin koji se sastojao u proglašenju Srpske arhiepiskopije u rang patrijaršije trebao seobaviti na državnom saboru, kada bude izvršeno i krunisanje Dušana za cara. Sada više nijebilo nikakvih smetnji, pa je 16. aprila 1346. godine u Skoplju na državnom saboru najpresrpska arhiepiskopija proglašena za patrijaršiju, a onda je srpski patrijarh uz sadejstvobugarskog patrijarha Simeona i ohridskog arhiepiskopa Nikole i svih srpskih episkopa,okrunio Dušan carskom krunom. Samo krunisanje je bilo veoma svečano, uz prisustvo većspomenutih crkvenih ličnosti koje su izvršile krunisanje i mnogobrojnih predstavnikavelikih manastira iz Svete Gore (ipak ne svih). Bilo je tu i poslanstvo iz Dubrovnika, kao isva iole važnija vlastela velike Dušanove države. Istovremeno kada je on krunisan sa cara"Hrista Boga blagoverni car", i njegova žena Jelena je krunisana za caricu "blagoverna ihristoljubiva carica carstva i avgusta", a njihov sin Uroš(imao tek devet godina) za kralja"svih srpskih i pomorskih zemalja". Nekoliko godina kasnije u povelji manastiruArhiljevici (1354.) Dušan caricu Jelenu naziva "blagočestivom i hristoljubivom,previsokom avgustom blagovernom caricom gospođom Jelenom, caricom mogacarstva,...", dok sina Uroša naziva "bogodarovanim i mnogovoljenim našim sinom kraljemUrošem,..".

Evo kako to krunisanje opisuje Orbin. "Zato 1340. godine, zanesen tolikim pobedama,odluči da uzme titulu cara. Pozva, dakle, na sabor patrijarha, episkope, opate, sveštenike icrnorisce svoga kraljevstva i svu vlastelu i velikaše svoje zemlje, te uz sudelovanje joštrijudubrovačkih poklisara, i to ?urđa Getaldića, Marina Bunića i Stjepana Gučetića, koje suDubrovčani bili poslali s mnogo darova, uz puno odobravanje sviju, krunisa se za cara.Ime kralja dodeli svome sinu Urošu, mada je u to vreme bio vrlo mlad". Ovde Orbin grešiutoliko što kao godinu krunisanja uzima 1340. umesto 1346.

Nakon krunisanja za cara Dušan je odlučio da i ostale dvorske titule koje su karakterisalevizantijski dvor upotrebi i u Srbiji. Stoga uvede titule despota (njegov polubrat Simeon-Siniša, brat carice Jelene Jovan Asen, Jovan Oliver i Ivaniš), titule sevastokratora ( Dejan,Branko Mladenović) titule kesara (Grgur Golubić, Preljub, Vojihna). Ove titule dodeljenesu samo carskim rođacima, kako Dušanovim, tako i Jeleninim. U svakom slučaju oveličnosti bile su tada "gospoda srpska", kako su ih nazivali, želeći da istaknu njihov značaj uodnosu na ostalu vlastelu. Bilo je na dvoru jošvizantijskih titula, kao što je logotet (izmeđuostalih ovu titulu nosio je i Pribac koji je bio otac kneza Lazara), protovestijar itd."Ustanovi nove službe po ugledu na druge careve, naime, službućesara, despota, pincernei druge kojima su se služili carevi" (Mavro Orbin).

Upravo ovo krunisanje Dušanovo zaustavilo je njegove vojne akcije većeg formata, panekih većih osvajanja nije bilo. Za to vreme Kantakuzen je mučio svoje brige. ?uvši da seDušan krunisao za cara Kantakuzen za inat njemu kruniše se za vizantijskog cara u Jedrenu(maj 1346. godine). Ovo krunisanje nije želeo da izvrši carigradski patrijarh, pa je toobavio jerusalimski. No, to sada nije imalo nekog posebnog značaja i u suštini predstavljaoje samo hir ovog pokvarenjaka. Za to vreme Carigrad je bio sasvim na izdisaju, a kako susvi strani plaćenici (Turci) bili u Kantakuzenovoj službi, to sada carica Ana nije imala višenikakvih šansi, tim više što je i Apokavk poginuo (1345). Stoga se 3. februara 1347. godineKantakuzen jednostavno ušetao u Carigrad koji mu je velikodušno otvorio širom svojekapije. Međutim, on se ipak nije osećao dovoljno sigurnim da bi cara Jovana V skinuo saprestola i uzurpirao carsku krunu, većto uradi na zaobilazan način. Ponovo je 13. maja1347. godine krunisan za cara, s tim da je kao zastupnik pokojnog cara Andronika IIItrebao da vlada sledećih 10 potpuno sam, a nakon toga sa njim će zajedno vladati car JovanV Paleolog. Istovremeno, došlo je i do braka mladog cara Jovana V i Kantakuzenove ćerke.No sada je većbilo pitanje svrhe svega toga, jer Kantakuzen je kao vizantijski car imao tekdeseti deo onih prihoda koje je imao nekada kao vizantijski vojskovođa, toliko je zemljabila uništena i iscrpljena.

Car Dušan je za to vreme sa caricom Jelenom boravio u Svetoj Gori obilazeći manastire.Njihov boravak u Svetoj Gori je potrajao nekoliko meseci i to od kraja 1347. godine dopočetka 1348. Ova Dušanova poseta je ostala upamćena po ogromnim poklonima koje jeon neštedimice davao manastirima. Ti pokloni su bili kako u novcu, nakitu, zlatu,privilegijama tako i u zemljišnim posedima. Naravno, najviše poklona je dobio srpskimanastir Hilandar. Osim tih, uglavnom svečanih dužnosti, Dušan se pobrinuo i da Srbimonasi zauzmu mnoga rukovodeća mesta po manastirima. U suštini, on je obavljao jedanpolitički posao, želeći da pridobije veoma uticajne svetogorske manastire, od kojih je kaoprotivuslugu očekivao da odbace uticaj carigradske patrijaršije, koja je prema njemu bilaveoma neraspoložena. U svakom slučaju, crkva je mogla sada da odigra jednu ulogucentrifugalne sile u velikoj Dušanovoj državi gde je bilo mnoštvo različitih nacionalnosti,ali im je vera bila zajednička: pravoslavna. Da je Dušan ostavio na svetogorske monahepovoljan utisak, vidi se iz jednog rukopisnog jevanđelja u manastiru Hilandaru, gde jedannepoznati monah navodi: "Bog milošću svojom i na molitvu carevih praroditelja, dao je uvlast Stefanu Dušanu svu srpsku zemlju, i bugarsku, do Vidina, i grčku, do Morunca, i svuDioklitiju, do Drača. A car je milostiv, krotak, trpeljiv, i ukrašen muževnošću i lepotom telakao ni jedan od careva". Ipak na njegovu posetu pada i jedna senka. Pravilo Svete Gore je

bilo da njeno tlo ne može da kroči ženska noga i do tada to je bilo poštovano. Međutim,Dušan je bez ikakvog posebnog razloga prekršio ovo, dovodeći među monahe i svoju ženu,caricu Jelenu. Sasvim je bilo jasno da to i nije bila njegova želja, ali da je on popustio predupornošću ove žene. Sigurno je da monasi u Svetoj Gori nisu imali načina da spreče ovokršenje vekovnog pravila, a ostaje nejasno zbog čega je Dušan bio toliko popustljiv premacarici Jeleni. Nakon završetka ove posete Svetoj Gori počeo se Dušan vraćati u Srbiju itada je početkom 1348. godine počeo u Prizrenu da zida i svoju zadužbinu, manastir koji jeposvećen arhanđelima Mihailu i Gavrilu. Iste godine izdata je i povelja za ovaj manastir,jedan izuzetno značajan pergamentni rukopis od 91 lista (182 strane), koji sadrži mnoštvomaterijalnih podataka iz tadašnjeg života, ali i mnoga mistična razmišljanja "Svetli se liktvoj ognjeni, i lepota čudesna, i plameno oružje koje u ruci nosiš; obličja kao zlato sjajnog,prirode plamene; odežda tvoja je munja. Bestelesnom prirodom svojom prolazio si krozpredele i izvršavao sve naredbe Tvorca...." (opis arhanđela Mihaila)

Ovaj boravak cara Dušana u Hilandaru mnogi povezuju sa kugom koja je tada vladala poEvropi, ali i po Balkanu. Pretpostavlja se da je Dušan tako spojio dve stvari. S jedne stranesklonio se u Svetu Goru gde je bio relativno siguran od ove bolesti, a s druge strane obišaoje sve manastire i utvrdio svoj položaj vladara nad Svetom Gorom. Možda bi se upravostrahom od kuge i moglo protumačiti to što je i pored zabrane ženama da uđu u SvetuGoru, ipak carica Jelena tu provela nekoliko meseci. Sama poseta Svetoj Gori, a naročitoHilandaru ostavila je na Dušana veliki utisak. U povelji koju je on 1348. godine izdaoovom manastiru, Dušan navodi da mu se konačno ispunila velika želja da dođe u veliku isvetu lavru srpsku, manastir Hilandar, pa se tu zadivio lepoti crkve. Nakon upoznavanjaHilandara, dalje navodi, on se uputio u Svetu Goru, pa je tako upoznao i ostale manastire inakon što im se svima poklonio, on ih je bogato obdario zlatnim i srebrnim posudama,crkvenim odeždama. Kada je došao u središte Svete Gore, u Protaton, najpre je dao poklonnjegovom proti, a onda je i samom manastiru dao kabal zlata, pomena svoga radi. Sav tonove povelje odiše nekim veseljem i radosnim ushićenjem koje nije bilo tek trenutno, jer ujednoj drugoj povelji (1348. takođe) manastiru Hilandaru on ponovo izjavljuje svojeoduševljenje Svetom Gorom. Poput svih Nemanjića dotada, on je iskreno religiozan patako odaje slavu Bogu u Svetoj Trojici "jedinome božanstvu, jedinoj sili, jedinomejestestvu, jedinome suštastvu, nesazdanu, neospornu i nerazdeljivu, trisastavnu ibezpočetnu i jedinoslavnu i jedinoprestolnu", od koje "zasja svetlost neizrečne slave".

Nekako od toga doba počinje Dušan do podržava kult Matere Božje koji je i do togmomenta bio veoma prisutan. "Slavim te, prečista Bogorodice, što me tvojim neizrečnimmilosrđem podiže od odra bolesti moje i dade mi kraljevati velikim i slavnim gradovimagrčkim i biti naslednikom velikih i svetih careva grčkih u gradu Ohridu" (Povelja crkviBogorodice Perivlepte u Ohridu iz 1345.). Ovde on zahvaljuje Bogorodici na svomozdravljenju od teške bolesti, ali i za sva njegova dotadašnja osvajanja. U okviru togobožavanja Bogorodice dao je Dušan da se oslika Pantokratorova crkva u Dečanima (južnakapela) u oltaru ciklus scena iz Himne Bogorodičine. Tu je naslikan on sa porodicom utrenutku kad se pred ikonom Bogorodičinom peva Bogorodičina himna.

Za sve to vreme Kantakuzen je pokušavao da vodi nešto aktivniju politiku prema Srbiji. Utome smeru izveo je više poteza. Prvi je bio da pri podeli onih vizantijskih teritorija koje je

joškontrolisao, poveri svom sinu, Matiji, primorsku ravnicu od Dimotike do Kavale. Ta jeoblast bila neposredno naslonjena na one oblasti koje je kontrolisao Dušan, a samim tim štoje tu stavio bašsvog sina, Kantakuzen je jasno stavio do znanja koliki on značaj pridajeSrbiji. Očigledno da se najviše plašio udara iz tog pravca, pravilno procenjujući daDušanovo krunisanje za cara nije samo puko razmetanje, većda predstavlja praktičnopolitički program. Pokušao je Kantakuzen i sa diplomatijom. Odmah po preuzimanju vlastiu Carigradu on je slao dva poslanstva Dušanu preko kojih je tražio da mu ovaj vrati svezemlje i gradove koje je osvojio od Vizantije. Istovremeno mu se zahvaljuje na svojdotadanjoj pomoći koju mu je Dušan ukazao u nekada, za Kantakuzena, teškimvremenima. Naravno, da Dušanu na pamet nije padalo da vrati ono što je osvojio, pa je iodgovor bio takav, pun praznih fraza koje osim odbijanja nisu mogle ništa drugo da znače.

Poslednji potez je bio veoma mudar, ali ipak ograničenog dometa i imao je više značajakasnije, no što je tog momenta doneo nekog rezultata. Pošto je kontrolisao carigradskogpatrijarha Kalista Kantakuzen je uspeo da izvrši pritisak na njega, tako da je ovaj u periodu1350-1353. godine (tada je Kantakuzen napao na Voden, Ber i Serviju) bacio anatemu nasrpsku crkvu, Dušana i na sve srpsko sveštenstvo, što je trebalo da znači da ih timeisključuje iz zajednice pravoslavnih hrišćana. "A tadašnji patrijarh carstvujućeg gradavaseljenski kir Kalist, posla i odluči cara sa patrijarhom i njegove arhijereje" (Danilovučenik). Da je ova mera carigradskog patrijarha imala isključivo politički karakter nemanikakve sumnje. No, pitanje je zašto je carigradski patrijarhčekao tolike godine da bacianatemu, budući da je srpska crkva proglašena patrijaršijom još1346. godine.

Sam Dušan ovaj raskol sa carigradskim patrijarhom sigurno nije hteo, što ne krije nibiograf navodeći da se Dušan jedno vreme pokušavao pomiriti sa njim. "Kada je ovo bilo,pokaja se car, i zaiska razrešenje za ovo zlo, i nije mogao naći radi dostojanstva igradova" (Danilov učenik). Ipak, mora se priznati da je Dušan sa svojim postupcima naneki način i doveo do raskola. Naime, carigradski patrijarh dugo nije reagovao na uzdizanjesrpske pravoslavne crkve na rang patrijaršije, iako je još1346. godine obavljeno Dušanovokrunisanje za cara i uzdizanje srpske crkve na rang patrijaršije. Jednostavno carigradskipatrijarh se nije osećao ugrožen u svojim interesima. Ono što je pomutilo ove odnose biloje sledeće. Svojim osvajanjem vizantijskih teritorija Dušan je uspeo da pod svoju kontroludovede i nekoliko carigradskih eparhija (ukupno 9), gde su kao episkopi i mitropolitiupravljali Grci. Kako nisu svi Grčki episkopi i mitropoliti (koji su tu zatečeni) htelidragovoljno da prihvate jurisdikciju srpske patrijaršije, to su svi oni koji su se odupirali biliproterani. Ovde se često optužuje srpski patrijarh Joanikije kao onaj koji je Dušana na tonagovorio. "I posle ovoga ostavi od praroditelja i Svetoga Save predano muarhiepiskopstvo od patrijarha carigradskog, postavi sebi nasiljem patrijarha Joanikija.Zatim sa savetom ovoga odagna carigradske mitropolite koji su po gradovima njegoveoblasti, i nastade ne mala beda" (Danilov učenik). Ulaziti u to koliko je Dušan stvarnoproterao episkopa i mitropolita, nije toliko bitno, ali je sasvim sigurno da je to stvarnouradio. No, ono što je bitno jeste da on to nije činio iz religioznih razloga, većiz tipičnopolitičkih, jer kako ova duhovna lica nisu htela da priznaju jurisdikciju srpske patrijaršije,to automatski nisu priznavali ni njega za cara. S druge strane, ovi episkopi i mitropoliti sumogli da predstavljaju jedan stalni izvor bunta na terenima gde srpski elemenat nije bio uvećini. Stoga je ovaj potez Dušanov bio duboko političkog karaktera, kao što je to bila i

anatema koju je izrekao carigradski patrijarh i koja je trebalo da posluži za Kantakuzenoveciljeve.

No, to su bili za Dušana toga momenta manji problemi koji ga nisu u tolikoj merizaokupljali. Stoga je svoje interesovanje za trenutak okrenuo ka severu, gde je stajaonjegov stari neprijatelj Ugarska. Nakon smrti Karla Roberta (1301-1342.) presto uUgarskoj zauzeo je njegov najstariji sin Ludvig (1342-1382.), kasnije zvani "Veliki". On jetada bio veoma mlad, nije imao ni 17 godina. Ovaj kralj je bio od samog početka ratničkinastrojen, nasuprot njegovom ocu Karlu, koji je bio više diplomata nego vojskovođa. NaLudviga je izgleda odlučujući uticaj izvršila njegova mati Elizabeta, sestra poljskog kraljaKazimira, inače jedna pametna, ali i opaka žena. Ludvigu se nimalo nije obradovaobosanski ban Stevan II Kotromanić, pa je počeo da razmišlja kako bi to bilo da on Bosnuotrgne od Ugarske. Njegovi planovi su bili koliko smeli toliko možda i bezumni. On jesmislio jedan dosta širok savez protiv Ludviga u koji bi ušli Venecija, Srbija, deo Hrvatske,dalmatinski gradovi i naravno Bosna. Kako je to smislio na brzinu tako je odmah počeo i sadiplomatskim aktivnostima. Većtokom 1343 godine on šalje u Veneciju svoje poslanike,koji o tome upoznaju mletačkog dužda. Iako su Venecijanci u načelu bili za savez,postavljali su neke uslove koji su tu celu ideju otežavali, a na kraju i onemogućili. Oni susmatrali bana Stevana II ozbiljnim partnerom, ali ipak nedovoljno jakim, pa su na savezpristali pod uslovom da u njega obavezno uđe i Dušan (tada jošuvek kralj). Za dalmatinskegradove većnisu pokazivali takvu volju, jer su ih smatrali svojim posedom, pa shodnotome nisu želeli da se iko osim njih meša u poslove ovih gradova, a svojim savezom banStevan II je bašto hteo. To je i bio razlog zašto su otezali i pronalazili kojekakve razlogeodlažući da daju odgovor. Na kraju, ipak, dozvole da ban Stevan II pokupuje u Venecijidosta oružja. No, sada se on malo zabrinuo videvši da Venecijanci otežu, a uskoro je čuoda je ugarski kralj Ludvig podigao veliku vojsku i da sa njom ide na hrvatske velikaše načijem je čelu stajao knez Nelipić. Ni manje ni više nego ban Stevan II pristane uz kraljaLudviga, protiv kojeg je do nedavno kovao zaveru, i delimično zahvaljujući njemu buduNelipići pokoreni. Zadovoljan sa banovim uslugama, Ludvig ga u jednoj svojoj ispravi iz1345. godine naziva "dragi našrođak".

Sledeća epizoda se desila sa Zadrom, koji su držali Venecijanci, a koji se oteo od njihimajući nameru da ponovo prizna vlast ugarskog kralja. Na to Venecija opremi brodovekojima pošalje pešadiju da Zadar ponovo vrati pod svoje okrilje. Tokom leta 1345. godineoni ga i opkole i započne opsada. Ovu opsadu Dušan je gledao sa velikim zanimanjem ičekao pogodni momenat. Opsada se otegla čak do decembra 1346. godine, kada je konačnoZadar morao da se vrati pod vlast Venecije. Tu su borbe bile žestoke; pa su Venecijanciuspeli da slome dve vojske od kojih je jednu vodio ugarski kralj Ludvig. U tim borbamaban Stevan II ratovao je, barem javno, na strani Ugara i Zadra. Za svoj poraz Zadrani suposle jako optuživali bašbana Stevana II, tvrdeći da je on izdavao sve planoveVenecijancima i zato ga nazovu "đavoljim učenikom". Da se ban baštako ponašao lako jemoguće, a njegov motiv sigurno nije bilo mito koje je možda mogao dobiti od Venecije,većviše želja da što više oslabi svog sizerena, kralja Ludviga, te da se onda lakše otrgne odugarske vlasti. Dok je trajala ova opsada Zadra, car Dušan (tada se većokrunio) obraćao seVeneciji i nudio im pomoću vojsci ili kao posrednik u pregovorima sa Zadrom, no

Venecija sa na toj ponudi samo zahvalila.

Veliko bi bilo pitanje kakvi bi se odnosi između Srbije i Ugarske tada zametnuli daiznenada nije kralja Ludviga stigla tragedija. Njegovog brata Andriju, muža Napuljskekraljice Ivane, mučki ubiju (1344.). U ovoj zaveri jednu od glavnih uloga odigrala je bašAndrijina žena Ivana koja se ljubakala sa mnogobrojnim ljubavnicima, naočigled mužu.Kako je želeo da osveti bratovljevu smrt to je Ludvig počeo da priprema vojsku da binapao na napuljsku kraljevinu. Da bi imao odrešene ruke Ludvig pozove Dušana i tokomleta 1346. godine oni sklope mir. To sada nije odgovaralo bosanskom banu Stevanu II, kojise jako plašio da će Dušan sada moći da od njega zatraži da vrati Srbiji Hum. Iste te godine(1346.) Venecijanci su na banovu molbu posredovali kod Dušana. Njega su poslanici izVenecije našli duboko u osvojenoj vizantijskoj zemlji i kada su ga upoznali sa banovomželjom za izmirenjem, on je postavio uslov za trajni mir i prijateljstvo, povratak Huma kojije ban zauzeo iako ta zemlja po pravu pripada Dušanu. Ako ban sumnja u to, Dušan jespreman da o tome drugi sude, a ako on to neće, on može pristati samo dve-tri godineprimirja. No, te lepe želje su bile tek prividne, jer ni jedna ni druga strana nije imalanameru da sklopi mir. Niti je ban hteo da vrati Hum, niti je Dušan mislio da će on toučiniti. Stoga ne iznenađuje da su i jedan i drugi naveliko kupovali oružje od Venecije kojaje, eto, po ko zna koji put iskoristila zgodnu priliku da dobro trguje. Ipak, na kraju Dušan jemogao biti sasvim miran i sa bosanske i sa ugarske strane. Dok se ban Stevan II plašioDušana i nije imao nikakve namere prema srpskim teritorijama, ugarski kralj Ludvig seteško zapetljao u rat sa napuljskom kraljevinom. To je omogućilo Dušanu da privede svojaosvajanja Vizantije do kraja, ali i da na miru obiđe Svetu Goru (1347/48.).

Nakon posete Svetoj Gori nastavio je Dušan sa svojim osvajanjima po jugu. Baštada je ikuga pokosila vizantijskog namesnika Epira i Tesalije, Jovana Anđela. Tu pometnju tadaiskoristi Dušan i pošalje vojsku koja bez većih napora zauzme Epir i Tesaliju, tako da jesrpska granica sada dodirivala grad Ptele koji je držala Venecija. Po svemu sudeći, nekogznačajnijeg otpora nije bilo tako da je ova, zaista velika teritorija pripala Dušanu bez većihnapora. Tada je Tesaliju poverio na upravu Preljubu, Epir je dobio Simeon (Dušanovpolubrat), dok je Jovan Asen bio namesnikom Albanije, s Valonom i Beratom. Tako ječitav zapadni deo Balkana, izuzev Drača, bio pod Dušanovom vlašću.

Posle ovih osvajanja došlo je do većeg sukoba Dušana i bosanskog bana Stevana II.Njihove nesuglasice su samo privremeno i to na vreme od tri godine (1346-1349.) bilezamrznute, jer je samo za to vreme između njih trajalo primirje. Prvi potez je po svemusudeći povukao ban, kada je tražio od Venecije da posreduje kod Dušana (proleće 1349.).U to vreme Stevan II je imao nameru da sagradi u Humskoj zemlji na morskoj obali (naušću Neretve) jednu tvrđavu pa je stoga tražio od Venecije vojnu pomoć(pomorsku),ukoliko Dušan bude pravio smetnje. Istovremeno, on je spreman da celu Bosnu stavi podzaštitu Venecije. Lukavi Italijani nikako nisu hteli da odobre izgradnju tvrđave u Humu, jersu znali da bi prvi ugrađeni kamen ove tvrđave napravio rat između Bosanaca i Dušana,koji je Hum smatrao svojim posedom. Stoga su se prihvatili da posreduju kod Dušana, alisu zahtevali od Stevana II da odustane od gradnje ove tvrđave. Dušan se tada veomasuzdržavao da ne navali na Stevana II koji je bio sve drskiji. Bosanske čete su stalnoprovaljivale na Dušanovu teritoriju, pa se tako beleži jedan prodor preko Gacka i Rudina

sve do Kotora. "Njegovi ljudi su neprestano narušavali granice cara Stefana, a naročito supričinjavali velikuštetu u predelima Trebinja, Konavala, Gacka, Rudina i drugih mesta svedo Kotorskog zaliva" (Orbin). Ipak, najveći udar je bio oko Božića 1349. godine, kada suBosanci palili po Konavlima sve do Cavtata. Tu se Dušan nekoliko puta žalio Veneciji naStevanovo ponašanje pa su njihova poslanstva tada imala pune ruke posla, neprestanoputujući između cara i bana, ali bez nekog uspeha. U proleće godine 1350. Dušan je slao isvoje poslanstvo u Veneciju, koje je vodio Mihailo Buća iz Kotora. Ovo poslanstvo jeimalo osnovni zadatak da Veneciju upozna i pridobije za Dušanovu nameru da osvojiCarigrad, te da od njih za taj poduhvat dobije brodove, pošto samo sa kopna nije mogaoosvojiti ovaj grad. To je Dušan pravdao time što želi da cara Jovana V oslobodi iz rukuKantakuzenovih. Zauzvrat, Dušan nudi Veneciji Epir ili Galatu (jedan deo Carigrada kojisu držali Đenovljani). Venecija je sa pažnjom i interesovanjem saslušala ove Dušanoveplanove, ali nije želela da ulazi u savez sa njim, opravdavajući se da većima sklopljensavez sa Vizantijom te da nije zgodno kršiti ga. Isto tako, bez razmišljanja odbiju iDušanov predlog da se sa njihovim duždom Andrijom Dandolom sastane u Dubrovniku ilina ušću Neretve, sa opravdanjem da po njihovim zakonima dužd ne sme izaći iz grada. Sveu svemu, ovo Dušanovo poslanstvo nije uspelo, a čin po kojem su on, carica Jelena i sinUrošbili primljeni među građane Venecije bio je samo čin pažnje, koja ništa ne znači.

U jesen 1350. godine konačno Dušan pokrene svoju moćnu armiju na Bosnu. "Krenuvši naput s caricom, dođe na granicu Bosne, kod reke Drine, a pedeset hiljada konjanika itrideset hiljada pešaka" (Orbin). Po svemu sudeći Stevan II ni u jednom momentu nijeverovao da se može suprotstaviti Dušanu, jer je jošpre u Dubrovniku obezbedio sebiutočište, ukoliko bude morao bežati iz Bosne. Vojska Dušanova je napredovala veoma brzone nailazeći na neki jači otpor, pa je veoma brzo opkoljen i grad Bobovac, ali bana StevanaII tu nije bilo, pošto se on na vreme povukao u planine. To Orbin opisuje dosta detaljno."Kad je o tome bio obavešten ban Stjepan, pripremi i on dobru vojsku. Ali uvidevši nakraju da neće moći odoleti neprijateljskoj vojsci, poseče mnogo velikih stabala pomoćukojih zakrči prolaze, te osta povučen u šumama i planinama kao u nekakvim tvrđavama,braneći s mnogo ljudi sve prolaze kroz koje se moglo prodreti s vojskom u Bosnu" (Orbin).Mnoštvo bosanske vlastele tada se pridružilo Dušanu, očigledno nezadovoljni dotadašnjomvladavinom bana Stevana. "I tog puta, s obzirom na pomenute preduzete mere, kao i naprolaze koji su po svojoj prirodi bili utvrđeni, sprečio bi carevim ljudima ulazak u Bosnuda su mu velikaši bili verni i da nisu bili u tajnom dogovoru s carem" (Orbin). Ipak,Bobovac se održao, ali za osvetu Dušan opustoši Bosnu i preko Duvanjskog polja dođe doCetine, pa onda zađe u Humsku zemlju. "Car uđe sa svom vojskom u Bosnu bez ikakveprepreke i stade uništavati i paliti sve, ne štedeći ni banove dvore. Ovo u početku car nijehteo raditi, ali kasnije učini po nagovoru svoje supruge, žene uistinu spremne na svako zlo.Baci se jošna osvajanje utvrđenja Bobovca, u koje se bila sklonila Jelisaveta, jedinica kćibana Stjepana, koja je tada bila devojčica, a kasnije žena Ludovika, ugarskog kralja, imajke Marije, žene cara Žigmunda. Pošto je, dakle, Stefan više dana napadao rečenoutvrđenje bez ikakva uspeha, napusti poduhvat, te poče krstariti po svoj Bosni sve doDolmna ili Duvna. Utaborivši se tu, posla deo vojske da pleni prema reci Cetini i onojdrugoj reci, Krku, prema Hrvatskoj, a on s ostalim delom vojske skrenu prema Humskojoblasti. Zauzevši Imotski i Novi, ostavi u njima dobru posadu svojih ljudi" (Orbin). Posvemu sudeći, Dušan je i tada imao nameru da sa banom Stevanom II pokuša njihov

međusobni spor da izgladi, te da posrednim putem ipak dođe do Huma. U okviru togapadne mu na pamet da svoga sina Uroša oženi za banovu ćerku Jelisavetu, te da ona Urošukao miraz donese Hum. "Jer je car hteo da ban dade svoju kćer Jelisavetu za ženunjegovom sinu kralju Urošu i da u miraz donese Humsku oblast, kao nešto što pripadašesamom caru preko Nemanje i njegove braće, ranijih gospodara Huma, od kojih je sam carvukao lozu" (Orbin). Međutim, ban nije hteo ni na to da pristane, pa su neprijateljstvanastavljena.

40. Turci nadiru na Balkan

Pohod je morao biti naglo prekinut, jer su iznenada stigle nepovoljne vesti iz Makedonije,gde je Kantakuzen otpočeo široku ofanzivu pokušavajući da povrati one gradove koje jeDušan do tog momenta osvojio. Od samog početka Vizantinci su imali dosta uspeha pa jestoga Dušan morao odmah da krene prema granici, ne bili preokrenuo situaciju. U odlaskuiz Bosne Dušan je sa sinom Urošem i caricom Jelenom tada svratio do Dubrovnika, gde jelepo dočekan. "Gde je car bio primljen s velikim počastima i smešten u Knežev dvor.Carica i drugi iz njegove pratnje bili su smešteni takođe u udobne stanove i svratišta.Zadržavši se ovde puna tri dana na veselim zabavama, plesovima i svečanostima, bio je scaricom, velikašima i drugom vlastelom počašćen i kraljevski darivan skupocenim svilenimi suknenim tkaninama" (Orbin). Odmah nakon Dušanovog odlaska iz Huma ban Stevan IIponovo zauzme svu ovu zemlju tako da je na kraju krajeva ovaj Dušanov pohod završioneuspešno.

Dok je Dušan boravio u Bosni, tu priliku iskoristi Kantakuzen da pokuša da od ovoga otmeneke gradove, ali i da Solun oslobodi pritiska. Ovaj grad je veoma trpeo od napadaDušanovih vojnika, a ono što je jako brinulo Kantakuzena jeste stranka koja je u ovomgradu ojačala i koja je nameravala da grad preda Srbima. U vojsci koja je krenula Solunu upomoći koju je vodio Kantakuzenov sin Matija bilo je i dosta Turaka, njih oko 20.000.Prvi saveznik Kantakuzenov, Umur, poginuo je u nekim sukobima oko grada Smirne, pa susada sa Kantakuzenom sarađivali Turci Osmanlije. Turke je doveo Orhanov sin Sulejman ibraća mu (među njima i budući sultan Murat). No, do kraja je njihovo učešće ostalo jadno ipretvorilo se u pljačkanje pograničnih teritorija. U nekim većim akcijama oni nisu mogli dauzmu učešće, jer su morali zbog nekih sukoba da se vrate u Malu Aziju. No, u prvimsukobima, kod osvajanja Bera i Vodena, oni su bili prisutni i odigrali su priličnu ulogu. Padgrada Bera je dobro uplašio Srbe, jer je on bio dobro utvrđen i sa priličnom posadom, kojaje brojala 1500 konjanika, koji su bili Srbi i jedan broj nemačkih najamnika. Takav tvrdgrad i sa malom posadom mogao se dugo održati, međutim Ber je pao veoma brzo i tojedino zbog izdaje nekog Grka. Grad je pao bez borbe, pa je tako Kantakuzen uspeo dazarobi skoro celu posadu. Međutim, on se ipak nije svetio, većnemačke najamnike nagradii otpusti sa svim njihovim oružjem. Srbi su morali ostaviti konje i oružje, pa tek ondanapustiti Ber. Međutim, jedan broj vlastele, oko 30, sve same starešine, nije smeo posleovoga Dušanu na oči, pa stoga odluče da ostanu kod Kantakuzena. Međutim, nisu se tudugo zadržali pa su postepeno, jedan po jedan, uskoro ipak na kraju prebegli Dušanu. Sveto je izazvalo i malu paniku među Dušanovom vojskom, pa je za Berom brzo pao i Voden,Ostrovo, Notija, Sosk, itd. I sama Dušanova vlastela kao da se uplašila, pa je zabeleženo dasu se Brajan (hrisopoljski zapovednik), Hlapen (kasniji tast Marka Mrnjavčevića), Tolislav

čak upuštali u pregovore sa Kantakuzenom. U većini ovih pregovora nije bila rečo izdaji,većo nesnalaženju ovih vojnih zapovednika koji su bili iznenađeni ovim napadom pa supokušavali da dobiju u vremenu. To se videlo kasnije kada su skoro svi ponovo prešli naDušanovu stranu onog momenta kada se on pojavio.

Nakon ovih početnih uspeha odlučio je Kantakuzen da navali i na Tesaliju, ali tu je odmahslomio zube. Zadržao ga je grad Servija, koji je stajao na ulazu u oblast Tesalije i koji je savelikom veštinom odbranio Preljub. "A to je bio ne mali grad koji se nalazio na graniciizmeću Botijeje i Tesalije, njime (je) sa ostalom Tesalijom zapovedao Preljub, jedan odKraljevih (cara Dušana) velmoža, koji se osobito isticao mudrošću i hrabrošću iprednjačio je nad drugima ratnim iskustvom. A nalazio se onaj grad na nekom grebenu ionom ko prilazi u početku izgleda viši nego što jeste. A uzdiže se na tom vrhu (grad)razdeljen sa tri bedema, tako da spolja izgleda da se nalaze tri grada postavljena jedan uzdrugi. Sa obe strane okružen je dubokim jarugama. Onaj deo grada do ravnice i jaruga,koliko zaista dozvoljava da se naseli, ispunjen je kućama i ljudima ne samo od puka nego inajboljima od građana i vojnika, koji behu meštani brojni i odvažni" (Kantakuzen). On jeimao velikih problema sa grčkim življem u ovom gradu koje je odmah pokazalo nameru dapređe na stranu Kantakuzena. "A Građanima uopšte ne verujući, decu, žene i blago poveoje na drugi zid, a sve ljude je isterao na treći (zid) i zapovedio je da se bore protiv cara kojinapada a za sebe same i decu:.." (Kantakuzen). Ipak sa samo 500 boraca uspeo je daodbrani tri tvrđave, a s druge strane bilo je i malo sreće, jer su počele zimske kiše koje sunaterale Kantakuzena da odustane od daljnjih napada. "A pošto bašu vreme najžešće borbepadoše jake kiše i ostala vojska ustuknu i povuče se u logor, ne mogavši da se istovremenobori i sa kišom i sa neprijateljima, čvrsto stojećim zidinama, dok su se sami mnogo klizalipo blatu. A car, pošto je omanuo u prvom pokušaju napada na grad i izgubivši nadu da ćeih nevične oružju savladati i pošto zbog kiše i studeni jurišna zidine ne beše moguć, odmahse vrati u Veriju;..." (Kantakuzen).

Bilo je očigledno da Srbi mogu da se odupru Kantakuzenovoj vojsci koja je većizgubilapočetni zamah i koju su napustili Turci, pa je brojčano oslabila, ali bili su problem Grci -Dušanovi podanici, koji su samo čekali priliku da izdaju i da pređu na Kantakuzenovustranu. Ono što je naročito plašilo, i što je verovatno i nateralo Dušana da onako nagloprekine vojevanje po Bosni, bio je pokušaj da se Skoplje preda Kantakuzenu. To je bilo i tekako ozbiljno, a Dušan je odmah shvatio koliko to teških posledica na kraju može imati.Grad Skoplje je bio prestonica Srbije većskoro 70 godina, tu je Dušan bio krunisan za carai sada se tu odjednom pojavljuje toliki broj Kantakuzenovih pristalica da oni ne samopreuzimaju vlast, veći drsko pozivaju Kantakuzena da mu ga predaju. No, to se na krajunije desilo jer se Dušan usred zime, kada mu se nije niko nadao, odjednom stvorio podSolunom. Sada se situacija iz temelja izmenila.

Sa Dušanom je došla i vojska, doduše mala, ali ipak dovoljno jaka da se Vizantijci odlučena pregovore. Ispred kapija Soluna sastala su se tri cara: srpski (car Dušan) i dvavizantijska (Kantakuzen i Jovan V). Kako nisu jedan drugome verovali, to je svakog odnjih pratio oružani odred. Pregovori su počeli jako loše, jer je Dušan odmah počeo daprebacuje Kantakuzenu nezahvalnost, pa ga je čak optužio da je on (Kantakuzen) taj koji jeglavni krivac za sve ove borbe, jer od samog početka pokušava da otme od cara Jovana V

(koji je bio prisutan) ono što ovome pripada. Istovremeno, mu zamera na tome što držiTurke u svojoj službi, kao i to da je podmuklo bez ikakvog razloga napao na njega(Dušana). Stoga Dušan predlaže da se svi ovi sporovi reše na taj način da Vizantijci vratesve one gradove koje su do tada oteli od njega. Kantakuzen nije uzvratio tako oštrimrečima, većje na diplomatski način počeo da hvali velikodušnost Dušanovu, pa mu je zasvu ukazanu pomoćzahvalan, ali da je Dušan ipak preterao zauzimajući suviše vizantijskihgradova i tako dalje, sve na taj način. Jedno je vreme izgledalo da će Kantakuzen uspeti daDušana ubedi da ovaj vrati većinu područja koje je osvojio (Makedoniju, Akarnaniju,Tesaliju) tim više što su jedan deo ovih razgovora vodila njih dvojica u četiri oka.Pregovori su nastavljeni i drugog dana, ovaj put u mnogo opuštenijoj atmosferi, a ponovose govorilo o tome da Dušan vrati osvojene teritorije. Na kraju tog, drugog, dana izgledaloje da je Dušan konačno popustio, pa je sve proslavljeno jednom gozbom. Međutim, trećegdana Dušan odjednom promeni raspoloženje i odbije da bilo šta vrati, većpočne tražiti onegradove koje mu je Kantakuzen u nedavnoj ofanzivi oduzeo. Kako Kantakuzen tvrdi (teškomu je ipak verovati), tokom noći kod Dušana su došli predstavnici cara Jovana V Paleologakoji su ga ubedili da ne pristane na Kantakuzenove predloge, nego da se udruži sa caremJovanom V, pa da onda zajedno navale na Kantakuzena. Tu su se poslanici cara Jovana Vžalili Dušanu da je caru većdosadilo Kantakuzenovo tutorstvo i da bi ga se on radootresao. Videći da Vizantijci nisu ni malo jedinstveni te da među njima samo što nijepočelo međusobno trvenje, Dušan se odluči da odbije pregovore sa Kantakuzenom i dazapočne rat.

U ranu zoru dođu srpski glasnici da to jave Kantakuzenu. Uskoro se obe vojske postrojejedna prema drugoj, ali nijedna nije imala dovoljno volje da bitku započne prva. Takoprođe ceo dan, a da bitke nije bilo. Napokon, Kantakuzen napusti Solun (u njemu je ostaocar Jovan V) i ode u Carigrad. Dušan se takođe više nije zadržavao pod ovim gradom većse jedno vreme bavio ponovnim osvajanjem izgubljenih gradova Bera i Vodena. Uosvojenim gradovima veoma se oštro obračunao sa izdajnicima (listom Grcima), tako da jeneke poubijao, a dobar deo Grka raselio. Tada se Dušan mogao veoma jasno uveriti daGrčki element stoji uz njega samo onda kada mora, a da će prvom prilikom da se pobuni.Jedino se moglo pouzdati u Srbe i ostale Slovene. Grci su bili potpuno nepouzdani i samosilom straha držao ih je pokorne. Problem je bio u tome što je teritorija bila ogromna, asrpski biološki element ipak ograničen. Jednostavno nije bilo dovoljno srpske vojske kojabi mogla da drži tako veliku teritoriju pod kontrolom. To je značilo da je država bila velika,ali nije bila dovoljno solidna. Trebalo je jošmnogo vremena da se učinjena osvajanjastabilizuju i da se te teritorije uklope u srpsko carstvo. Upravo Dušanova poseta SvetojGori bila je u funkciji toga, jer je trenutno jedino religija bila ta koja je bila zajednička svimovim mnogobrojnim narodima koje je Dušan držao pod svojom vlašću, dok je sve ostalobilo potpuno različito. Upravo je religija po Dušanovoj zamisli trebala da bude tajkohezioni element koji će sve ove narode držati na okupu. No, to je bio veoma dug proceskoji ima mnogo zahteva i mnogo uslova, a Dušan je bio okupiran sasvim drugim stvarima.

Ove borbe sa Kantakuzenom uverile su Dušana i u to da Turci uzimaju sve veću ulogu uovim okršajima i da je njihova snaga nešto na šta se mora računati. To se videlo veomalepo kada je Kantakuzen uglavnom zahvaljujući Turcima i zauzeo Voden i Ber. Stoga jeDušan želeo da ih privuče na svoju stranu, pa pošalje jedno poslanstvo u Brusu kod

Orhana. Ovo poslanstvo je trebalo da ponudi Orhanu da neki od njegovih sinova uzme zaženu Dušanovu ćerku. Time bi, računao je Dušan, dobio Turke za sigurne saveznike, a neza neprijatelje, kako je sada bio slučaj. Turci su ovu ponudu ozbiljno razmotrili i odmahnakon toga pošalje Orhan jedno svoje poslanstvo u Srbiju da bi se tamo ovi pregovorizavršili. To je zapravo trebalo da znači da je Dušan uspeo u svojoj nameri te da Orhanpristaje. Međutim, kod Rodosta, despot Nićifor (namesnik Halkidike) napadne poslanstvo,verovatno privučen bogatim poklonima koje je ono nosilo, poubija ih i opljačka. To jerazjarilo Orhana koji je za sve okrivio Kantakuzena, misleći da je to sve u njegovojorganizaciji pa je stoga i napustio savezništvo sa njim, ali ipak samo za kraće vreme. Da lije ova priča istinita, teško je reći. Istorija ne poznaje Dušanovu ćerku i on je najverovatnijenije imao, pa bi ova cela priča više mogla da liči na neku legendu većna istinu. Ipak,poznajući pisca od kojeg potiče ova tvrdnja (Nićifor Grigor), nije lako poverovati da je onto sve izmislio. Nekih pregovora između Dušana i Orhana je po svemu sudeći ipak bilo, nostvar sa venčanjem Orhanovog sina i Dušanove ćerke ostaje diskutabilna. No, to i nijevažno. Bitno je da su za ove pregovore, pod uslovom da ih je bilo, Vizantijci saznali i da suse dobro uplašili da Turci ne pređu na Dušanovu stranu. Stoga napad na poslanstvoOrhanovo i jeste delo lukavog Kantakuzena koji je hteo da omete ove pregovore i koji je nakraju u tome i uspeo. Nakon ovoga ne spominju se više nikakvi kontakti između Srba iTuraka i oni su od sada smrtni neprijatelji. Dušanov pokušaj (ako je postojao) može sesmatrati veoma hrabrim, veštim, ali nadasve dalekovidim. On se nije mnogo kolebao okotoga da Turke treba smatrati snagom dostojnom poštovanja, a ne bandom pljačkaša kojidolaze i odlaze. Iz njihovog dotadašnjeg ponašanja bilo je vidljivo da ih Vizantijastrahovito privlači, što nije nikakvo čudo, jer je bilo vidljivo da se radi o bogatimgradovima i bogatoj zemlji koju jednostavno nema ko da brani. Međutim bilo je velikopitanje do kog momenta će se oni zadovoljiti samo sa pljačkom ne pokušavajući da deoteritorije i okupiraju. Nije jedini Dušan bio taj koji je bacio pogled na Carigrad i mislio daje vreme da se u njemu ustoliči jedan jak vladar (kao što je on). Dušan je hteo Carigrad dabi omogućio kontinuitet vizantijskog carstva, ali ovaj put sa Nemanjićima kao carevima,dok su Turci videli Vizantiju kao idealan teren za osvajanja i bogatu pljačku. U suštini,njima su se namere podudarale, razvlačenje Vizantije, ali su im ciljevi bili radikalnodrugačiji. Stoga bi i njihov savez, pod uslovom da su ga sklopili, bio sasvim sigurno jakoklimav i veoma brzo bi prsnuo. Verovatno da Dušan nije ni mislio sa njima sarađivati naduge staze većje želeo da Turke, dok su im interesi zajednički, iskoristi za svoje ciljeve.

Za to vreme, Kantakuzen je mučio svoje muke u Carigradu sa Đenovljanima koji su imaliveliku trgovačku koloniju u Galati, naspram Carigrada, na istočnoj obali Zlatnog Roga.Venecijancima se nije sviđala ovakva pozicija njihovog glavnog trgovačkog konkurenta iz?enove pa su na različite načine pokušavali da ih odatle istisnu. To je išlo dotle da suuskoro ova dva italijanska grada zaratila. U tom ratu Kantakuzen je prišao Venecijancima,što je dovelo do toga da je Orhan, sećajući se pokolja svoga poslanstva koje je slao Dušanu,a koji je skrivio Kantakuzen, ratovao na strani ?enove, samo da što više napakostiKantakuzenu. Ovaj rat se vodio uglavnom po morima tako da su Turci većinu vremenaproveli kao posmatrači. Naročito je ostala upamćena bitka od 13. februara 1352. godine,kada su se pod Carigradom sudarile venecijanska i đenovljanska flota. Oko 140 velikihratnih lađa tukle su se ceo dan, a na venecijanskoj strani ratovalo je i nekolikoKantakuzenovih brodova. Za to vreme Turci su postrojeni na obali (azijskoj strani Bosfora)

mirno posmatrali ovu borbu. Bitka je bila veoma krvava, ali se na kraju završila bezpobednika. Kantakuzen se jako uplašio kada je video da se Venecijanci neće zadržavati uCarigradu, većda se posle bitke vraćaju u Italiju, a da on ostaje sam naspram ?enovljana iTuraka. To ga je nateralo, plašeći se Turaka, da sa Đenovom sklopi na brzinu kakav-takavmir. No, rat Venecije i ?enove se nastavio, ali ovaj put po obalama Sardinije, Istre iMoreje.

Dušanu nije bilo ni malo po volji kada je video da su se Kantakuzen i Venecija udružili i dazajedno ratuju protiv ?enove. On je od Venecije očekivao pomoću lađama u njegovimplanovima oko osvajanja Carigrada, koji su ga sve više obuzimali. Sada je mogao videti danjegov potencijalni saveznik veoma lepo sarađuje sa Kantakuzenom. Iz tog vremena ipotiče plan carice Jelene, koja se očigledno veoma mnogo mešala u vođenje politike, da secar Jovan V Paleolog razvede od svoje žene Jelene Kantakuzenove i da se oženi sa njenomsestrom Teodorom. Istovremeno su hteli da Jovan V preda svoju ženu JelenuKantakuzenovu kod Srba u zatočenje. Time bi Dušan preko ženine sestre došao u direktnuvezu sa Paleolozima. Verovatno da Dušan nije imao ništa protiv takvog plana, jer on ni dotada nije imao loše odnose sa carem Jovanom. Dušan je i do tada priznavao caru Jovanu Vnjegova legitimna prava, nazivajući ga "preuzvišenim carem Romeja" i svojim "sinovcem".Tokom 1351. godine car Jovan V je uzvratio Dušanu ovu ljubaznost tako što ga je nazvao"preuzvišenim carem Srbije" i "voljenim stricem". Ono što je moglo da izazove razdormeđu njima, carska titula, to očigledno nije uradila. ?ta više, Jovan V je nazvao Dušanasvojim "stricem" što je nekako značilo da ga priznaje starijim od sebe i time mu priznajeizvesno starešinstvo. Time je Dušan mogao biti sasvim zadovoljan, a car Jovan nikada nijeizmenio svoj stav prema Dušanu svom "voljenom stricu" pa čak ni onda kada je Dušanumro. Tada je svoje poštovanje Dušanove carske titule preneo na caricu Jelenu nazivajućije "preuzvišenom caricom Srbije". To što je Dušanovu carsku titulu ograničio samo naSrbiju, a ne i na i na Grčku bilo je manje bitno. Jovan V je bio legitimni car i Dušan je biosvestan da sve dok ne smogne snage da uzme Carigrad takva će situacija da potraje. Stogaje bilo mnogo mudrije, dok ne uzme Carigrad, sarađivati sa carem Jovanom V i ovaplanirana ženidba je bila bašu toj funkciji. Kantakuzen je nekako saznao za planove cariceJelene i stoga je odmah poslao svoju ženu caricu Anu u Solun gde je boravio Jovan V i ovažena je na kraju uspela da osujeti ove ideje.

Iako nije došlo do planirane ženidbe počelo je naglo približavanje Dušanovo i cara JovanaV. Jošpod Solunom, dok je pregovarao sa Kantakuzenom, Dušan je jasno rekao da smatraJovana V legitimnim carem, a Kantakuzena uzurpatorom, pa je shodno tome nudio caruJovanu V pomoć, kako u novcu tako i u vojsci, da se konačno Kantakuzenu smrse konci.Samom caru Jovanu V većje dosadio Kantakuzen i njegovo tutorstvo, pa su između njihdvojice većpočela čarkanja i netrpeljivost. To je osetio i Kantakuzen, primetivši da sveviše njegovih pristalica prelazi na Jovanovu stranu, pa je nekim podvalama pokušavao dasukob, ako većne može da izbegne, a ono barem odloži. U tome nije uspeo, a car Jovan sasvojom vojskom uđe u oblast koju je držao Matija Kantakuzen (jesen 1352.), sin JovanaKantakuzena. Cela oblast se odmah predala caru, pa i samo Jedrene, dok se MatijaKantakuzen zatvorio u tvrđavu. Tu se držao sve dok mu otac Jovan Kantakuzen nije doveopomoćkoju su uglavnom sačinjavali Turci. Njih je doveo Orhanov sin Sulejman i ova jevojska brojala oko 10.000 ljudi. Sada je car Jovan zatražio pomoćod Dušana i od Bugara

koji se spremno odazovu ovoj molbi. Sudar ovih dveju vojski desio se kod grada Empitij(Dimotika). Taj su gradićSrbi, Bugari i Grci želeli da opsednu i osvoje. Dok su trajalepripreme za opsadu iznenada naiđu Turci, koji tek što su došli iz Male Azije. Susret je biosasvim neočekivan za obe strane, ali Turci se bolje snađu. Bugari pobegnu, Grci se predaju,a Srbi umorni od puta prihvate borbu u kojoj teško stradaju. Samo se vođa srpskihkonjanika kaznac Borilovićuspeo da izvuče iz ovog pokolja. Po Kantakuzenu (verovatnopreteruje) poginulo je oko 7000, Srba dok Nićifor Grigor kaže 4000. Bilo kako bilo ovo jebila prava katastrofa, koja će imati dugosežne posledice. Jošjednom su hrišćani stradali odTuraka i to uglavnom zbog nesnalaženja na nepoznatom terenu. Možda bi to moglo bitiopravdanje za Srbe i Bugare, ali ne i za Grke, koji se skoro nisu ni borili većsu se predali.No, mora se priznati da ni za Turke teren nije bio poznat, ali su bili veštiji, pa im je to idonelo pobedu. Da je to bio veliki trijumf za Turke vidi se iz svečanog dočeka u Jedrenima,koji im je priredio ovaj grad radujući se ovoj njihovoj pobedi. Bez ikakve griže savestistanovnici Jedrena su se podrugivali zarobljenicima koje su Turci u trijumfu vodili krozulice grada, istovremeno zavideći na ogromnom plenu koji su ovi osvojili. Ti jedrenskijadnici jošuvek nisu shvatali da i njih očekuje ista takva sudbina.

Nakon ove turske pobede osetio se Kantakuzen dovoljno jakim da zbaci cara Jovana VPaleologa, koji se povukao u Solun, te da za savladara i cara proglasi svoga sina MatijuKantakuzena. Pre toga Matija nije imao neku određenu titulu, većje imao dostojanstvo"koje je iznad despotskog, a neposredno iza carskog" (Kantakuzen). Osim toga, naredio jeKantakuzen da se Jovanovo ime izbaci iz svih aklamacija i molitava, a kada se carigradskipatrijarh Kalist tome usprotivio bez milosti ga je zamenio novim patrijarhom, po imenuFilotej. Međutim sada više ni Turci nisu bili zadovoljni samo time da služe kao najamnavojska za raščišćavanje međusobnih razmirica u Vizantiji. Oni su hteli, osim najamničkeplate i pljačke, da osvoje i neku teritoriju sa tvrdim gradom, koja će im služiti kasnije kaoodskočna daska za daljnja osvajanja. Prvi plen im je bila tvrđava Cimpa, udaljen oko sat ipo od Galipolja. Uz obilnu pomoćjednog Grka (izdajstvo, naravno) ovu tvrđavu osvojiOrhanov sin Sulejman sa samo 80 svojih vojnika. Očekujući da će možda Kantakuzenpokušati da povrati ovu tvrđavu, za tri dana Sulejman je doveo joštri hiljade vojnika, kojisu sačinjavali posadu Cimpe. S druge strane, Kantakuzen nije ni pomišljao da napadne naTurke, jer jednostavno nije imao snage za to. Moguće da je tek tada Kantakuzen osetio štaTurci zapravo hoće te da on nad njima više nema nikakve kontrole.

Videvši da ne može sa Turcima silom Kantakuzen pokuša sa da ih istisne svojomdiplomatijom. Smatrao je da će uspeti da ubedi Orhana da povrati Cimpu, no ovaj je stalnootezao, izgovarajući se da nije on taj koji je naredio da se ova tvrđava osvoji većda je todelo njegovog sina Sulejmana. Uskoro i sam slučaj izađe Turcima u susret. Tokom marta1354. godine dođe do veoma jakog zemljotresa koji skoro potpuno razruši ovaj grad.Većina stanovništva se iselila iz grada, a Turci to iskoriste i ubrzo nasele i grad i celuokolinu. Ovo je Sulejman izveo veoma smišljeno tako da je doselio veliki broj turskihporodica kojima je popunio sva ona mesta koja su Grci u panici od zemljotresa napustili.Osim toga, posebna je pažnja posvećena utvrđivanju gradskih zidina. Sada su Turci imali ite kako jaku bazu iz koje su nesmetano mogli da krstare po Trakiji i drugim okolnimterenima. Tu sada više Kantakuzenu nije mogla pomoći ni diplomatija ni brdo novca kojeje nudio Turcima da napuste Galipolje. Jednostavno, Sulejman se pravdao da su Galipolje i

okolinu Grci napustili i da su Turci samo naselili napušteni kraj. Bilo je jasno da Turcinemaju nameru da napuste osvojena područja, ali i da imaju sasvim otvorene aspiracije naostale vizantijske teritorije. Sada je u Carigradu nastao strah. Tek nakon ulaska Turaka uGalipolje otvorile su se oči Vizantijaca i oni su napokon shvatili sa kime su do sadasarađivali. Naravno, odmah su u Kantakuzenu svi videli glavnog krivca, pa je on pogubioskoro sve pristalice. Stoga caru Jovanu V Paleologu i nije bilo teško da tokom novembra1354. godine uđe u Carigrad i prinudi Kantakuzena da odstupi sa prestola. Po svemu sudećii sam Kantakuzen je shvatio kakvo je zlo naneo dovodeći Turke u Evropu, tako da nikakavotpor nije pružao, većje mirno prihvatio nametnutu abdikaciju. Odmah se zakaluđerio podimenom monah Joasaf i povukao se u manastir. Živeo je sve do 15. juna 1383. godine iimao je dovoljno vremena, skoro trideset godina, ne samo da napiše svoju čuvenu istoriju,veći da do kraja sagleda katastrofu koja je zadesila kako Vizantiju, tako i Evropu, a kojojje on neposredni krivac. Ipak njegov sin, Manojlo Kantakuzen, uspeo je da se održi uMoreji sve do smrti (1380.) kada je vlast preuzeo Kantakuzenov drugi sin po imenuMatija.

Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

41. Neuspeli pregovori sa papom42. Srbija nakon smrti cara Dušana43. Sukobi oko prestola44. Oblasni gospodari45. Braća Mrnjavčević46. Vukašin kao kralj47. Veliki župan Nikola Altomanović48. Despot Uglješa Mrnjavčević49. Bitka na Marici50. Legenda o smrti cara Uroša

41. Neuspeli pregovori sa papom

Dušan je sa velikim interesovanjem i zabrinutošću pratio sve ove događaje. Turci supostajali sve drskiji pa su upadali u Bugarsku dolazeći i do Sofije. U tim sukobima saTurcima poginula su i dva sina Bugarskog cara Aleksandra, Jovan i Mihailo. Za sada Turcinisu ugrožavali Dušanove posede, ali bili su opasnost u najmanje dva vida. Najpre, bili suvelika smetnja Dušanovim planovima da se osvoji Carigrad i ostali deo Vizantije. Bilo jeviše nego jasno da i sami Turci imaju u vidu neku sličnu nameru. Onoga momenta kadaDušan pokrene svoju vojsku ne bi li do kraja ostvario svoje namere u pogledu osvajanjaCarigrada, on će morati da dođe u sukob sa Turcima. S druge strane, Turci su pokazalivelike ekspanzionističke namere i sasvim je bilo jasno daće se veoma brzo njihove želje zaplenom i osvajanjem proširiti i na teritorije koje drži Dušan. Zato je mnogo bolje sa njima

se obračunati dok nisu suviše osnažili i dok se sa njima može jošobračunati jednim jačimudarcem.

Tu je Dušan morao da naiđe na više problema koje nije mogao nikako sam da reši. Turci subili dosta jaki i on nije imao nekih posebnih želja da se sam obračunava sa njima, tim višešto bi onda ostavio svoje severne granice prema Ugarskoj otvorene, što bi ugarski kraljsasvim sigurno iskoristio i provalio u nezaštićene srpske zemlje. Prema tome, trebalo jeobezbediti, ako ne ugarsku pomoć, a ono barem da za vreme njegovog ratovanja saTurcima ugari ne provaljuju u Srbiju. Isto tako, Dušan je imao nameru da pokuša da ujedinihrišćansku silu, te da sakupi vojsku iz cele Evrope pod nekim vidom krstaškog rata protivTuraka, te da na čelu takve vojske protera Turke. Time bi on pod zastavom krstaškog ratane samo Turke slomio veći ostvario svoj davno željeni san i osvojio Carigrad. Praktično,na neki način bi iskoristio sakupljenu hrišćansku vojsku za isterivanje Turaka, ali i zaostvarenje svojih ciljeva. Dušan se istovremeno plašio da neka od evropskih sila,prvenstveno Đenova ili Venecija, ne pruži pomoćTurcima, pa se i za tu eventualnosttrebalo obezbediti. Da neki od ovih italijanskih gradova postane turski saveznik ne bi biloveliko čudo, jer su oni i do sada dosta dobro sarađivali sa njima. To su bili veomaambiciozni ciljevi za koje Dušan sigurno nije imao ni dosta autoriteta, ali ni ubedljivosti.Evropa ga nije bašrado gledala, tim više što su najmoćnije države toga doba bile listomkatoličke i jedan "šizmatički vladar" sigurno nije mogao imati toliko simpatija da bi muevropski vladari poverili svoje armije. Stoga je jedini posredstvom koga bi se moglo učinitinešto više bio rimski papa.

Iako je bio čisti pravoslavac, koji nije bašsuviše rado gledao na katolike, Dušan se bezmnogo premišljanja obratio papi Inoćentiju VI koji je stolovao u Avinjonu. Sam papa je sainteresovanjem dočekao Dušanovo poslanstvo tokom 1354. godine, koje je stiglo uAvinjon preko Venecije. Mada je Dušan oko sebe kao bliske saradnike okupljao katolike(Mihailo Buća, Palaman, trogirski biskup Vartolomej itd.), a njegova država obuhvatalaveliki broj katolika, papi su stizale mnogobrojne žalbe katoličkih vernika na njihov tretmanu Srbiji. Bilo je tu različitih pritužbi poput onih da je Dušan na silu oduzimao katolicimanjihove crkve i manastire, da ih je isto tako silom prekrštavao, da su im udareni nekiposebni nameti, itd., pa je to bila zgodna prilika da se sve ove žalbe razreše. Isto tako, papisigurno nije bilo pravo da Dušan u svom Zakoniku katoličku veru naziva sa "latinska jeres"pa tako kaže "I za jeres latinskuju; što su se obratili hristijani va azamistvo, da se vazvrateva hristijanstvo. Ako li se kto obrete prečuv i ne vazvrativ se va hristijanstvo, da se kažekako piše u zakoniku svetih otac" (član 6. Dušanovog Zakonika). Kazne su veoma stroge,čak drakonske "I kto se obrete jeretig, žive va hristijaneh, da se žeže po obrazu i da seprožene; kto li ga ima tajiti, i tazi da se žeže" (član 10 Dušanovog Zakonika). U suštini,Dušan nije dozvoljavao katoličku propagandu i prevođenje pravoslavaca u katoličanstvo,dok stare katolike nije uznemiravao i dozvoljavao im je da na miru ispovedaju svoju veru.Time je sasvim jasno tretirao pravoslavlje kao državnu veru.

Dušanovo poslanstvo, što je opet pomalo indikativno, bilo je sastavljeno od dvorskogsudije Božidara, jednog Grka po imenu Nestong i Kotoranina Damjana. Svi su oni predpapom Inoćentijem VI bili vatreni pobornici Dušanove politike, tako da su se bezpremišljanja zakleli pred njim da sva ona obećanja koja Dušan daje u pismu ima nameru i

da ispuni. Ovo je poslanstvo nosilo Dušanovo pismo po kojem je on obećavao da ćeprihvatiti uniju crkava, odnosno da ima nameru da prizna papu kao oca hrišćanstva,pravoga zastupnika Hristova i naslednika sv. Petra. Zatim od pape traži da ovaj budeorganizator krstaškog rata protiv nailazećih Turaka, te da Dušan bude imenovan"kapetanom" ove krstaške vojske, zapravo vrhovnim zapovednikom. Isto tako, obaveštavapapu da je sve one mere koje su ograničavali katolike u Srbije većukinuo, vratiokatolicima one manastire i crkve koje im je oduzeo itd. Time je Dušan jasno pokazao papida ima nameru da se približi katoličkoj crkvi, a u okviru toga on poručuje papi da bi želeoda on (papa) uputi na srpski dvor svoje poslanstvo, gde će se sve ostalo utanačiti. Izgledaloje da će se konačno Srbija prikloniti Rimu.

Tada papa načini nekoliko grešaka, moguće i namernih. Najpre je poslao Dušanu ljubaznopismo (29. avgust 1354. godine), ali ga odmah u pismu uvredi ne obraćajući mu se kaocaru većkao kralju Raške "reg Rassie". Samo papsko poslanstvo koje je trebalo da otputujeu Srbiju bilo je imenovano tek pred kraj godine (decembra 1354.), a njen vođa je bioPadski biskup (inače Francuz) Petar Toma. Iako je Dušan jasno pokazivao znakenestrpljenja, papa očigledno nije mnogo žurio, pokušavajući na taj način da pokaže svojunadmoć. Ipak, moguće je da bi Dušan i to nekako progutao u zamenu za svoja traženja, danešto ranije, u leto 1354. godine, dakle bašdok su srpski izaslanici boravili kod pape, nijeprovalila vojska ugarskog kralja Ludviga u Srbiju. Očigledno da papa nije ništa ozbiljnijeučinio ne bi li Ludviga odvratio od napada na Srbiju, iako je na ovoga imao veliki uticaj,verovatno se plašeći da ga ne bi uvredio. Time je bilo jasno da od ozbiljnih pregovoranema ništa i da će papa uvek prvenstvo dati ugarskom kralju u odnosu na srpskog cara.

U to doba Ludvig je većzavršio sa svojim vojevanjima po Napulju, uverivši se da nećemoći da se dočepa napuljskog prestola. Tokom 1351. godine upetljao se na strani Poljaka unjihovim borbama sa Litavskom. Tada je u Poljskoj vladao Ludvigov ujak Kazimir Veliki iizgledalo je da će umreti bez muških potomaka, što bi onda značilo da će Ludvig nakonnjegove smrti naslediti i Poljsku. To je bio i jedini razlog zašto je Ludvig pomagao Poljake.Rat sa Litavskom je bio delimično uspešan, a u njemu pri opsadi grada Belza Ludvig umalonije poginuo kada ga je neki Litavac udario drvenim topuzom. Nakon toga bilo mu je dostavojevanja, pa se počeo više baviti unutrašnjim neprilikama u Ugarskoj. U okviru toga došloje do naglog otkravljivanja odnosa između njega i bosanskog bana Stevana II Kotromanića.Jošod pre bio je Ludvigu ban Stevan II sumnjiv zbog tajnih odnosa sa Venecijom (naročitopri opsadi Zadra 1346.), ali nemajući nekih jačih dokaza za izdaju, nije ga mogao optužiti.S druge strane, bosanski ban Stevan je zgodno došao Ludvigu, jer je ovaj spretno znaoratovati sa Dušanom. Kralj Ludvig i ban Stevan II su i inače bili u srodničkim odnosimapreko banove žene Elizabete, koja je bila Poljakinja. Ubrzo su se te srodničke veze iproširile kada je Ludvig banovu rođakinju (sestru?) Mariju udao u Nemačku za grofaUlrika od Helfenštajna. Vrhunac je došao kada je tokom 1353. godine kralj Ludvig zatražiood bana Stevana II da mu za ženu daćerku Elizabetu. To je ista ona Elizabeta koju jeDušan tražio od Stevana II za snaju, ali je ovaj to odbio. Sada je ban Stevan II saoduševljenjem prihvatio za zeta ugarskog kralja Ludviga. To venčanje je izazvalo i maliskandal, jer su Ludvig i Elizabeta bili u četvrtom kolenu srodstva, pa je venčanje obavljenobez papinog pristanka. Ipak, nešto kasnije papa Inoćentije IV pruži oprost i tako osnažiovaj brak. Uz Elizabetu ban Stevan II je kralju Ludvigu kao miraz dao i Humsku zemlju

zbog koje je sa Dušanom imao toliko problema.

Ubrzo nakon ovih događaja umre ban Stevan II Kotromanić(1353.) i bude sahranjen umanastiru Mileševu (desna obala Bosne) koji je sam podigao. Nasledio ga je StevanTvrtko, sin njegovog brata Vladislava i kneginje Jelene rodom od bribirskih knezova. U todoba Tvrtko je imao tek petnaest godina, pa je Bosnom vladala njegova mati, ali podvelikim uticajem ugarskog kralja.

Tokom 1354. godine (u leto) Ludvig je odlučio da upadne u Srbiju. Detalji ovog rata nisupoznati i zna se samo da je Ludvig boravio u Beogradu dok je tokom avgusta Dušan bio nareci Brusnici, ispod Rudnika. Nekih većih sudara nije bilo, jer je ugarska vojska jakostradala od neke zaraze. "Dođe jošjednom s ogromnom vojskom protiv cara, ali ne učininišta značajno. Jer kad su njegovi ljudi počeli u velikom broju umirati zbog pokvarenogvazduha koji se dizao iz baruština preko kojih su prolazili, bio je prisiljen da se vrati usvoju zemlju" (Mavro Orbin). Da je pomor među Ugarima uzeo maha vidi se i iz toga što jetu umro i mlađi brat Ludvigov, herceg Stefan od Slavonije. "U to vreme razboleo se mlađibrat kralja Ludovika, Stefan, pa kad je stigao u Ugarsku, umro je od te bolesti" (MavroOrbin).

Bašu to vreme umro je i srpski patrijarh Joanikije i to 3. septembra 1354. godine uPolumiru na Ibru. Njega je Dušan pozvao u Žiču zarad nekih savetovanja (verovatnoverskih) i patrijarh je pri povratku u Pećiznenada navukao neku bolest od koje je i umro. "Ikada je car Stefan stao na Paklarima sa svima vojskama, napisa i zamoli patrijarha dadođe u Žiču. I kada je patrijarh došao u Žiču, i posle malo dana upade patrijarh uneisceljivu bolest, a sam zapovedi da ga dignu u Peć. I kada se tada sabrao ceo saboržičkii podigao ga, i kada je nošen, prestavi se u Polumiru u sutesci. I kada je bio donesen u Peć,bio je položen u svoj grob. I požive u svetiteljstvu na prestolu svetoga Save šesnaest godinai osam meseci, i sa mirom usnu u Gospodu meseca septembra u treći dan, ušesti čas noću"(Danilov učenik). U jesen te godine (1354.) izabran je na državnom saboru u Seru novipatrijarh Sava III koji je do tog momenta bio hilandarski iguman.

Kod Mavra Orbina postoji jedan interesantan navod koji ostaje pomalo tajanstven. Onnaime navodi da je dve godine pre Ludvigovog upada u Srbiju (ako je upad bio 1354.godine onda bi to trebalo biti 1352. godine) došlo do nekog sastanka između Dušana iLudviga. Sastanak je bio negde na granici zemalja ovih dvaju vladara i završen je bez nekihopipljivijih rezultata. "Posle toga kralj Ludovik i car Stefan sporazumno odlučiše da sesastanu na dogovor s nekolicinom svojih ljudi na određenom mestu, pa da tu ličnorazgovaraju o međusobnim sporovima. Prema tome, car je dojahao s neznatnim brojemvlastele na obalu Dunava, a kralj se ukrcao na jednu lađu i pristao uz obalu, ali se nijeiskrcao na kopno. Pozdravivši jedan drugoga, počeli su da razgovaraju, ali, kako se nisumogli složiti, razišli su se. Pregovore su nastavili preko poklisara, ali ni na ovaj način nedođoše do bilo kakvog zaključka" (Mavro Orbin). Po Orbinu glavni krivac za neuspeh ovihpregovora je baškralj Ludvig, koji je Dušanu postavljao takve uslove na koje ovaj nikakonije mogao da pristane. Stiče se utisak da Ludvig i nije imao nameru da postigne bilo kakavsporazum, pa je stoga namerno tražio ono što neće moći dobiti. "Kralj Ludovik je, naime,tražio od cara četiri stvari: prvo, da prihvati katoličku veru i bude pokoran rimskoj crkvi;

drugo, da mu ustupi nekadašnje zemlje kralja Stefana, koje je želeo pripojiti ugarskojkruni; treće, da ga prizna za svoga starešinu i da mu bude pokoran i veran; četvrto, da mudade za taoca svoga sina Uroša" (Mavro Orbin). To su bili takvi uslovi na koje niko prizdravoj pameti ne bi mogao da pristane, što priznaje i Orbin. "Ali car, ponosan kakav jebio, ne htede pristati ni na jedan od tih zahteva" (Mavro Orbin). Epilog je bio taj da jeLudvig prebacio vojsku u Srbiju i jedno vreme pustošio po njoj. "Stoga Ugri, prebacivši sesa svom vojskom preko reke, pustošeći pređoše čitavu zemlju Rašana sve do pomenutešume Lomnice i Rudnika" (Mavro Orbin). Posle izvesnog vremena Ugari ne mogavši dapostignu nešto više, odustanu od daljnjeg pohoda.

Ovo je Orbinova priča, koja nema svojih potvrda u istorijskim spisima. Nije poznato da jetih godina bilo nekih sukoba između Ugara i Srba, a da je bilo, o tako krupnim vojnimakcijama moralo je negde ostati traga. Ako se odbaci Orbinova tvrdnja o provali Ugara uSrbiju, njegovi navodi o pregovorima Dušana i Ludviga zaslužuju pažnju. Najpre zato štopregovori ovakvog oblika kada se na granici sastaju dva vladara u četiri oka nisu ništaneuobičajeno za to vreme i sasvim je prihvatljivo da su se Dušan i Ludvig mogli odlučiti zataj vid razgovora. S druge strane, ovi pregovori bi se možda mogli posmatrati u okviruDušanovih kasnijih pregovora sa papom oko organizovanja krstaškog rata protiv Turaka.Dušanovi predlozi papi su bili veoma osetljivi: najpre pokretanje krstaškog rata, a ondapoveravanje Dušanu vrhovne komande nad krstašima. Rimski papa je morao voditi računao tome šta kaže ugarski kralj i sigurno je da papa ne bi pristao na ove Dušanove predloge, ada prethodno o tome nema ugarski pristanak. Stoga bi bilo sasvim logično da je Dušanmožda mogao poželeti da najpre sa Ludvigom raščisti nejasna pitanja i da dobije od njegapristanak za svoje ideje, pa da tek onda krene u pregovore sa papom. No, očigledno daLudvig nije imao nameru da sa Dušanom sklapa bilo kakav mir, pa je pregovore tako ivodio.

Tokom marta 1355. godine kod Dušana napokon stiže i papsko izaslanstvo. Sada više nijebilo ništa od srdačnog dočeka kojem se možda ovo izaslanstvo nadalo, a Dušan je na njihbio toliko ljut, najviše zbog ugarskih provala, da je i život biskupa Petra Tome (vođeizaslanstva) bio u opasnosti. Dušan se ponašao oholo, a taj utisak je jošviše pojačan timešto je poslanstvo dočekao opkoljen od strane svoje vlastele i vojnika pa je utisak naposlanstvo odmah morao biti nepovoljan. Čitav razgovor se uglavnom sveo na Dušanovagorka prebacivanja zbog toga što papska kurija suviše ističe ugarske interese nasuprotsrpskih. Razgovor nije makao dalje od početka i završen je bez rezultata. Ogorčen nabiskupa Petra Tomu Dušan je odlučio da mu pravi sitne pakosti dok je ovaj boravio nasrpskom dvoru. Biskup je dobio dozvolu da drži misu, ali je Dušan zabranio katolicima nasvome dvoru da prisustvuju toj misi. Ipak neki najamnici su bez obzira na carevu zabranuprisustvovali ovoj misi i navukli na sebe Dušanov gnev. No sve se završilo bez posledica.Sam biskup Petar Toma otišao je ogorčen sa srpskog dvora i otputovao je odmah kodugarskog kralja Ludviga, gde je iz sve snage ocrnio Dušana, usput huškajući Ludviga na ratprotiv Srbije. Tu se zadržao nešto duže, tako da je tek 1. maja 1356. godine stigao kod papeu Avinjon. U to doba Dušan je većbio mrtav.

Time je stavljena tačka na Dušanovu ideju da na neki način ujedini evropske hrišćanskevladare i da sa zajedničkim snagama potisnu nadolazeće Turke. Pomalo je poražavajuća

činjenica da Evropa nije shvatala sav značaj turskog nadiranja, ne videći da to nije samoproblem propadajuće Vizantije i delimično Srbije, koja je trebala biti sledeća na udaru. Akoto većnisu mogli shvatiti Francuzi ili Nemci, čudo je da Ugari nisu imali nikakve volje dasa Dušanom učestvuju u ovoj akciji. U suštini, ovde su se sudarile ambicije tadašnjihvladara. Verovatno misleći da bi sa ovim krstaškim ratom jedini pravi dobitnik mogao bitiDušan, koji bi osvajanjem Carigrada postao apsolutno najjači faktor na Balkanu i veomajak i za Evropu, evropski vladari (posebno ugarski) više su želeli da gledaju slabu Vizantijunego jaku Srbiju. No, u tim računicama nekako su ispušteni iz vida Turci, koji su strahovitopotcenjeni. Ako su možda prve njihove grupacije i nalikovale pljačkaškim hordama,osvajanje Galipolja je pokazalo da su oni i te kako dobro organizovani i da njima upravljajedna čvrsta volja, koja zna šta hoće. Dušanu nije trebalo mnogo da dođe do ove istine istoga njegova ideja nije bila za potcenjivanje. Turke je trebalo smrviti onda kada su oni tekjednom nogom bili u Evropi (Galipolje) i dok su bili jošuvek relativno slabi. Jednaodlučnija akcija bi njih brzo bacila u more, ali Evropa je u njima videla samo jednu šačicuodrpanaca koji se mogu lako zgaziti. Jošće dugi niz godina biti takav odnos premaTurcima, pa se nameće misao da su za prodor Turaka u Evropu ipak bili mnogo značajnijiegoistični interesi Evropskih vladara, koji su onemogućavali iole ozbiljniju akciju, no što jeto bila turska umešnost ili vojnička snaga.

Poslednje aktivnosti Dušanove vezane su za dalmatinske gradove Klis i Skradin. Ovimgradovima je nakon smrti kneza Mladena III Bribirskog (1348.) u ime njegovog sinaMladena IV upravljala sestra Dušanova, a Mladenova udovica, Jelena. Jošod 1351. godineova hrabra žena se nosila sa protivnicima, a njih je bilo zaista mnogo. Najpre se tu pojavilažena Pavla III (stric njenog sina Mladena IV) koja se zvala Katarina i bila je iz Venecije, izčuvene porodice Dandolo. Zatim se pojavila kao pretendent i treća žena, ovaj put Jelena,mati bosanskog bana Tvrtka. Iza Jelene (mati Tvrtkove) je sasvim otvoreno stajao i ugarskikralj Ludvig, podržavajući njene namere, a u suštini želeći ove gradove za sebe. Tokom1355. godine pojavljuje se opet novi pretendent na ove gradove i to Venecija, koja je bilaod samog početka veoma preduzetna. Oni su jošte godine (1355.) poslali kneginji Jeleni(Dušanovoj sestri) ponudu po kojoj žele da od nje ove gradove otkupe. Kako ona nije htelada proda ove gradove, a nije bila u mogućnosti da ih brani od ovih mnogobrojnihpretendenata, to od svoga brata Dušana zatraži pomoć. U jesen 1355. godine Venecija jesaznala da Dušan ima nameru da svoju sestru i ove gradove uzme u zaštitu. Naravno daVeneciji to nije moglo biti pravo, ali Dušan ih pretekne i pošalje nešto najamnika koje jevodio Palaman i koji dođu u Klis dok u Skradin ode ĐurašIlijićsa braćom, sinovima isinovcima. No građani oba grada nisu bili raspoloženi prema ovim posadama, amešetarenje Venecije i Ugarske uzelo je daljeg maha. Tada je i bilo nekih borbi no one nisubile ono što je odlučilo da se oba ova grada napuste. Dušan je jošod ranije imao nameru daSkradin preda Venecijancima, ne želeći da se sa njima upušta u sukobe, jer je jošuvekmislio da će uspeti da od njih dobije flotu koja mu je bila neophodna za osvajanjeCarigrada. U tom smislu on je Đurašu Ilijiću i dao uputstva po kojima je ovaj trebao daSkradin prepusti Veneciji.

Iznenada na dan 20. decembra 1355. godine umire car Dušan, ne zna se od čega. Sahranjenje u Arhanđelovom manastiru u Prizrenu. Na vest o njegovoj smrti ĐurašIlijićje dana 10.januara 1356. godine predao Skradin Veneciji, dok su Klis nešto kasnije uzeli Ugari. Iako

je predao Klis bez borbe, Palaman je iz njega uspeo da izvede kneginju Jelenu, ali njen sinMladen IV je ostao kao talac.

Sa smrću cara Dušana završio se i period uspona srpske srednjovekovne države. Od sadapočinje posrtanje države koje će imati svoju kulminaciju Maričkom bitkom (1371.) i njenapropast u Kosovskoj bici (1389.). Ono što je građeno dva veka jednostavno je nestalo zasamo dvadesetak godina od smrti cara Dušana. Iako je uzdigao Srbiju na do tada nikadaviđenu visinu, Dušan je stvorio i klicu onoga što će tu istu državu do kraja da upropasti.Nekontrolisano širenje granica značilo je pod svoju vlast stavljati masu naroda nesrpskenacionalnosti koji nikada nisu Srbiju prihvatili kao svoju državu i koji su to stanje shvatilisamo kao trenutno. Po svemu sudeći i sam car Dušan je to shvatao i ima nekih nagoveštajada je preko pravoslavne crkve pokušao da sve te raznorodne elemente ujedini i čvršće veže.Da li bi to do kraja uspeo jeste hipotetično pitanje. S druge strane, mora se priznati da jeDušan na vreme osetio kakva opasnost dolazi iz Male Azije i njegovi predlozi papi da seorganizuje jedan krstaški rat koji će Turke baciti nazad, jesu ono što je tada moglo daspreči ovu invaziju. Možda bi to bio onaj amalgam koji bi zaustavio kaniju propast države.Zbog raznoraznih političkih razloga ovaj predlog kod Rimskog pape nije prošao i Turci suse uklinili na Balkan. Kasnijih godina, upravo će pape biti te koje će recept krstaškihratova, koji im je predlagao Dušan, da primene i da pokušaju da potisnu Turke. No, tada ćebiti kasno.

Na neki način i sam Dušan je izazvao papsko nepoverenje, budući da je sa krstaškimratovima on imao nameru, ne samo da potisne Turke, veći da zauzme Carigrad i većposustalo vizantijsko Carstvo zameni novim srpsko – vizantijskim na čijem bi čelu stajalasrpska dinastija Nemanjića. Ova ideja nije bila njegova i o tome je razmišljao joši kraljMilutin, međutim bio je realan političar koji je znao da sprovođenje te ideje nije samovojna stvar. Nije bilo dovoljno samo armijom ući u Carigrad i proglasiti se carem, trebaloje dobiti i priznanje ostalih evropskih zemalja. Na neki način, Evropi toga vremena, više jeodgovaralo slabo Vizantijsko carstvo nego neko novo koje bi bilo jako i koje bi tada moglosvoje interese da natura u tome delu regiona. Dušan kao da to nije shvatao i pomalozaslepljen tom idejom, uporno je pokušavao da od Venecije dobije brodove ne bi li osvojioCarigrad. Vremenom je i sam uvideo koliko je to teško ostvarivo i moguće da bi u tommomentu odustao od te ideje. No, to ipak nije bilo ono što će kasnije da bude klica propastisrpske države. Pravi razlog jesu granice koje su razvučene preko svake mere i koje srpskibiološki element nije mogao kontrolisati jer ga nije bilo dovoljno. Osim toga, car Dušan izasebe jeste ostavio rešeno pitanje naslednika i promena vladara će proći relativno lako, bezvećih potresa, ali samo u starim srpskim zemljama. Novoosvojene teritorije će se sa svojimpodručnim vladarima odmah otcepiti i proglasiti samostalnost i time načeti propast države.

Ipak, i pored svega car Dušan ostaje najveći srpski vladar u srednjem veku. Raširio jegranice do neslućenih mogućnosti, proglasio državu carstvom, uzdigao Srpsku pravoslavnucrkvu sa arhiepiskopije na patrijaršiju, doneo prvi pisani zakonik i jošmnogo toga što dotada Srbija nije imala. Međutim, nije ostavio ono što je najvažnije, dostojnog naslednika.

42. Srbija nakon smrti cara Dušana

Car Dušan (1308-1355.) je nakon svoje smrti ostavio Srbiju ogromne teritorije, ali iogromnih suprotnosti koje su vladale u njoj. Nesumnjivo je da su njegova osvajanjadoprinela tome da Srbija bude najvažniji politički i vojni činilac na Balkanu, bez kojeg sene može doneti ni jedna iole važnija odluka, ali se ubrzo pokazalo da je bašta snaga bila iklica njenog brzog raspada. Bilo je tome dosta uzroka. Najpre, sama Dušanova osvajanja suišla uglavnom ka jugu, na račun vizantijskih oblasti, od kojih je on uspeo da otkineogromne komplekse teritorija. Tim osvajanjima Dušan je želeo da sveže srpsko carstvoujedini sa većiznurenim vizantijskim, i da stvori novo srpsko – vizantijsko carstvo, na čelusa novom dinastijom, Nemanjićima. Ideja nije bila nova, a verovatno da je i njega kao injegove prethodnike neobično privlačila vizantijska nadmoćna kultura. Da je njoj odmahpodlegao, videlo se iz usvojenih vizantijskih dvorskih i drugih običaja, dvorskih titula,oblačenja itd. Takvom svojom politikom Dušan je uspeo da od Srbije načini teritorijalnonajveću i najjaču državu na Balkanu, ali i da stvori sve preduslove za njen raspad. Osnovnagreška Dušanova je bila u tome što je on u svojim osvajanjima bio isključivo oslonjen napolitički rezultat koji je trebalo da donese srpsko – vizantijsko carstvo, dok je samnacionalni cilj bio potpuno zapostavio. Dušana uopšte nije privlačila ideja da ujedini sveone teritorije na kojima su bili nastanjeni Srbi, a da je to tako, vidi se iz toga da je veomamali broj njegovih aktivnosti bio usmeren ka Bosni ili Sremu, koji su bili naseljeniisključivo srpskim elementom. Njegovi su planovi bili usmereni u sasvim drugom pravcu.Na novoosvojenim vizantijskim teritorijama skoro da i nije bilo srpskog stanovništva, većsu one bile naseljene Grcima i Arbanasima što se i te kako osetilo tokom 1350. godine,kada se skoro sve grčko stanovništvo koje se nalazilo na teritorijama pod Dušanovomvlašću diglo na pobunu. Nikada Grci nisu osećali da su sastavni deo srpskog carstva, a biloje suviše malo vremena da se na tome uspešno radi. Možda bi se tu mogla povući paralelaizmeđu Dušanove politike i politike koju su vodili njegovi prethodnici Milutin i StefanDečanski. Ni Milutin, a ni Stefan Dečanski nisu išli u nekontrolisano širenje srpskihgranica, dobro znajući da je Srbija ograničena biološkim elementom (brojem stanovnika), ida ne bi mogla kontrolisati sva ostvarena osvajanja. To se pogotovo odnosi na Milutina,koji je na samom početku vladavine osvojio mnoštvo vizantijskih teritorija, pa je izgledaloda se ta njegova osvajanja mogu protegnuti čak i na sam Carigrad. No, to njega nijezavaralo i on je tada mudro stao, da bi dugi niz godina utvrđivao ono što je do tada uzeo,želeći da sve osvojene teritorije čvršće poveže sa Srbijom, u čemu je do kraja i uspeo.Slična je bila i politika Stefana Dečanskog, koji nakon pobede nad Bugarima kod Velbuždanije podlegao zahtevima da se bugarsko carstvo pripoji Srbiji, iako je to tada mogao učinitibez ikakvih problema. Bašta njegova suzdržanost koštala ga je kasnije i prestola.

Moguće je da su i Dušanova razmišljanja išla u tom pravcu i da je bio svestanograničavajućeg momenta svojih osvajanja, a da je imao u planu da kasnije više poradi natešnjem spajanju osvojenih teritorija, ali iznenadna smrt ga je u tome sprečila. Ulaziti umotive Dušanove i njegove kasnije planove, danas je veoma teško i bez svrhe, tako da sena tome i ne treba suviše zadržavati. Bilo kako bilo, Srbije jeste bila kolos, ali na veomaslabim nogama. Sve njene neprilike išle su upravo od opisanog nekontrolisanog širenjadržavnih granica. Čak i proglašenje Srpske pravoslavne crkve patrijaršijom (1346.) nijedoprinelo učvršćenju Srbije na novoosvojenim teritorijama, većje izazvalo nove sukobe,pošto su srpske vlasti proterivale one grčke sveštenike (mitropolite, uglavnom) koji su sezatekli na novoosvojenim teritorijama i koji nisu želeli da priznaju ovaj čin. To je dovelo i

do kasnijeg bacanja anateme na Srpsku pravoslavnu crkvu tokom 1352. godine od stranecarigradskog patrijarha Kalista. Bez obzira koliko u činu bacanja anateme ima mnogo višepolitičkih no verskih razloga, pokazalo se da je to bio postupak koji je imao i te kakvogefekta u kasnijim događajima. Naime, nije trebalo mnogo da dobar deo srpskogsveštenstva, ali i plemstva, ubrzo nakon Dušanove smrti sasvim otvoreno postavi pitanjeopravdanosti stvaranja carstva i uzdizanja srpske crkve na rang patrijaršije. Ta pitanja su sedoduše u prvom momentu kretala tek u okviru vere, ne i politike, ali imajući u vidu da suverska pitanja bila po težini često važnija od svih drugih, to je bilo savršeno jasno da će seversko pitanje uskoro pretvoriti i u političko. Za sve kasnije nesreće koje su zadesile Srbijuokrivljena je upravo Dušanova ambicija da stvori carstvo. "Uhvati se i on u zamku odopćega neprijatelja, uzvisi se srcem, i ostavivši praroditeljsku vlast kraljevstva, zaželevšicarsko dostojanstvo, venča se na carstvo. I posle ovoga ostavi od praroditelja i svetogaSave predano mu arhiepiskopstvo od patrijarha carigradskoga, postavi sebi nasiljempatrijarha Joanikija. Zatim sa savetima ovoga odagna carigradske mitropolite koji su pogradovima njegove oblasti, i nastade ne mala beda" (Danilov učenik). Jošje bio oštrijiKonstantin Filozof: "mislim od dana cara Stefana, zvanoga Dušan, srpska crkva otcepi seod saborne crkve i (stade) tonuti u zlo, kao što se mnogo puta od male iskre razgori velikioganj" (Konstantin Filozof). Smatralo se da Srbija nikako nije smela da postane carevina,većje morala ostati kraljevina, kao što se ni crkva nije smela uzdići na rang patrijaršije, ada je Dušan sa svojim postupcima poremetio ono što je ostalo od njegovih slavnih predaka,naročito Svetog Save. Za Dušanova života o tome se nije mnogo raspravljalo izjednostavnog razloga što se niko nije usuđivao da njemu protivreči, ali moglo je biti i tekako primetno da ovaj put crkva nije kao u Nemanjino vreme ta koja će biti kohezionielement na novoosvojenim teritorijama. No, to tada Dušana sigurno nije mnogo brinulo,bio je relativno mlad i dobrog zdravlja, tako da je izgledalo da ima jošdosta vremena daporadi na tom pitanju. Njegov cilj jošuvek je bilo osvajanje Carigrada.

Bašta njegova usmerenost ka osvajanju Carigrada stvorila je jošjedan element koji jedoveo do razaranja carstva. Taj element su bile izrazito jake vlasteoske ličnosti koje jestvorilo Dušanovo osvajanje. Snaga tih ličnosti bila je vezana bašza novoosvojeneteritorije, iako neki od tih velmoža i nemaju toliko zasluga za sve Dušanove uspehe. Dušanih je uzdigao na, do tada za Srbiju, neviđeno visok rang i to kako po bogatstvu i veličiniteritorija kojima upravljaju tako i po privilegijama. Najpre su dobili, kao carevi namesnici,ogromne delove osvojenih vizantijskih teritorija na upravljanje. Bašte novoosvojeneteritorije su se nalazile na jugu, koji je bio očuvan od tadašnjih ratnih razaranja koja suVizantiju potresala većdosta godina, tako da su Dušanovi ratnici zatekli Epir i Tesaliju iostale krajeve sasvim netaknute, sa svim njihovim bogatstvima. Tu su se ovi surovi ratnicisusreli sa jednom za njih potpuno nepoznatom kulturom i svom raskoši za koju nisu niznali da postoji. Osim mogućnosti da uživaju u materijalnom blagostanju, ovi plemići sudobili i niz privilegija koje su do tada bile vezane samo za vladaoca, poput prava da pravenovac, da imaju vlasteličiće u svojoj službi itd. Osim toga, uvedene su i vizantijske tituledespota, kesara, sevastokratora itd, pa su se i po tome uzdizali. To je njima samima, ali injihovoj okolini, odjednom stvorilo sliku o sopstvenoj važnosti,što će nakon Dušanovesmrti tek da dobije na intenzitetu. Ove velmože su imale izrazito jak položaj jošzanjegovog života i samo je njegova jaka ličnost uspevala da suzbije njihovu samovolju.Tako je poznat Dušanov sukob sa Hreljom, koji se odmetnuo, zatim sa Brajanom,

Tolislavom i Hlapenom koji su to isto učinili nešto kasnije (1350.). U starim srpskimzemljama većina stvari je ostala po starom i tamošnja vlastela je ostala mnogokonzervativnija u svojim shvatanjima o važnosti carstva, a uz to nije imala tu snagu koju jeimala ona na novoosvojenim teritorijama. To i ne treba da čudi, jer je Dušan svojenajzaslužnije ljude nagrađivao upravo osvojenim teritorijama i privilegijama. Stoga je tavlastela bila i mnogo pokretljivija od one u Srbiji, ali i mnogo bogatija i ratobornija, tesamim time svesnija svoga visokog položaja. Uzimajući u obzir da su podanici na timosvojenim teritorijama bili najčešće Grci ili Arbanasi, koje ništa nije vezivalo za Srbiju,mnogo je jasnije zašto su prvi znaci osamostaljenja pojedinih velmoža dolazili upravo iz tihkrajeva. Veoma često su zahtevi za osamostaljenje dolazili upravo od Grka i Arbanasa kojisu naseljavali te teritorije, a Dušanove velmože koje su upravljale tim oblastima samo susledile te zahteve. Kako su ove ličnosti odigrale veliku ulogu kako u pomaganju Dušanovihosvajanja tako i u kasnijem raspadu srpskog carstva, o svakoj od njih biće nešto rečeno.

Među samom Dušanovom vlastelom bilo je dosta razlika. Poseban položaj svakako suimali članovi vladajuće porodice, odnosno carevi rođaci i rođaci njegove žene cariceJelene. Radi se o despotu Jovanu Komninu Asenu (caričin brat) i despotu Simeonu(polubrat cara Dušana). Ova dvojica nemaju mnogo značaja u Dušanovim ratnimpohodima, ali zahvaljujući svojim rodbinskim vezama imaju visok položaj na njegovomdvoru. Ukratko, njihove zasluge za stvaranje srpskog carstva su veoma male, ali oni imajutu sumnjivu slavu da su bili ti koji su prvi počeli sa smutnjama nakon Dušanove smrti. Obasu imali jednu zajedničku osobinu koja se sastojala u izuzetnoj častohlepnosti, a ta ne bašpohvalna karakteristika im je kasnije omogućila i saradnju.

Jovan Komnin Asen je kao brat carice Jelene dobio od Dušana titulu despota i namesništvou severnom Epiru. Nije on bio posebno sposobna i značajna ličnost, a da zlo bude joši goreod samog početka je pokazivao veliku samovolju i častoljublje.Čak i za vreme caraDušana despot Jovan je pokazivao znakove neposlušnosti prema centralnoj vlasti. Kaoprimer navode se njegovi nedolični postupci prema mletačkim trgovcima, tako da je samDušan morao da rešava pritužbe koje su stizale od Mletaka. To je bio jedan od razloga daDušan uopšte nije bio raspoložen prema despotu Jovanu, ali zbog toga što ga je caricaJelena neprestano štitila, on je nekako održavao svoj položaj. Koliko je on bio prevrtljiv,vidi se iz toga što je sa Mlecima tajno pregovarao i uspeo pored stalne opasnosti da Dušanza to sazna, te da stoga izgubi sve privilegije da sa njima nađe zajednički jezik pa je tokom1353. godine postao i građanin ove republike. Sami Mleci se nisu za njega interesovalizbog njegovih kvaliteta, većisključivo zbog kvaliteta teritorije u kojoj je on bio namesnik.Naime, severni Epir je imao nekoliko zgodnih utvrđenja i luka (posebno Valona, gde mu jebilo i sedište) na koje su lukavi Mleci bacili oko i koji bi im dobro došli u njihovimtrgovačkim poslovima. No, sve ovo nije došlo do izražaja za vreme života cara Dušana,budući da se despot Jovan, i pored zaštite svoje sestre carice Jelene, ipak nije usuđivao daide baštoliko daleko u svojim odnosima sa Mlecima. To i jeste bio osnovni razlog da suodnosi njega i Mletaka za Dušanova života bili dobrim delom ipak uzdržani. Dušan ga nijemnogo mario, ali zbog velikog uticaja koji je imala carica Jelena na njega, trpeo je nekestvari sa njegove strane, koje inače sasvim sigurno ne bi.

Drugi član carske porodice bio je polubrat cara Dušana, po imenu Simeon. Računa se da je

Simeon rođen oko 1330. godine (možda nešto malo ranije) od oca kralja StefanaDečanskog (oca Dušanovog) i kraljice Marije Paleolog. Dakle, on i Dušan su bili braća poocu (Stefanu Dečanskom). Iako su biografi navodili da je Stefan Dečanski jedno vreme,pod uticajem svoje žene Marije Paleolog, imao nameru da presto ostavi Simeonu, te da jeto bio jedan od razloga Dušanove pobune protiv oca, sve se to nije moglo osetiti uodnosima između Dušana i Simeona. Sam Simeon je uživao izuzetan položaj kod Dušana,pa mu je on i dodelio titulu despota i namesništvo nad južnim Epirom (sa sedištem u mestuArtu). S druge strane, stara srpska vlastela ga uopšte nije podnosila, jer mu je mati bilaGrkinja (Marija Paleolog), a uz to je jošbio i oženjen Grkinjom Tomaidom (ćerka JovanaII Orsinija i Ane Paleolog ). Da ga nisu u Srbiji bašmnogo cenili vidi se i iz toga da ga jemalo ko u Srbiji zvao njegovim grčkim imenom Simeon, većje ostao poznat pod imenomSiniša, mada je imao i drugih nadimaka poput Simče, Simša itd. Za vreme Dušanovevladavine on se skoro i ne pominje, što bi trebalo da znači da ga Dušan nije mnogo koristiou svojim poduhvatima.

Orbin navodi da je car Dušan imao posebno dobar odnos prema Simeonu, ali da ga caricaJelena nikako nije trpela, pa ga je čak pokušala i otrovati. Da bi ga spasao od caričinoggneva, Dušan je, po Orbinu, udaljio Simeona sa dvora dajući mu deo novoosvojenihzemalja na upravu. "Iza smrti kralja Uroša Slepog bila su ostala dva sina, jedan (kakorekosmo) Stefan Dušan, koji docnije uze titulu cara, drugi Siniša, kojemu je njegov bratStefan, s jedne strane, zbog velike ljubavi koju je gajio prema njemu, s druge strane, poštoje video da ga je njegova žena nastojala otrovati, bio dao joškao dečaku grad Janjinu uRomaniji sa svim područjem sve do Arte, kao i mnoge druge tvrđave i gradove u onimpredelima. Stefan ga je uz to bio upozorio da vodi brigu o svome životu, a posebno da sepazi caričinih zamki" (Mavro Orbin). Ako bi to bilo tačno, što je veoma lako moguće,carica Jelena je izgleda uterala takav strah u kosti Simeonu da se za Dušanovog života niječuo da je živ. Izgledalo je da on nema posebnih ambicija i da se zadovoljava sa onim štomu dodeli Dušan, no to je bio izgleda samo privid. Odmah nakon smrti cara Dušana, onističe svoje pravo na srpski carski presto i uz malo spretnosti on ga je možda mogao izadobiti. Mogući krivac za ovakvu Simenovu ambiciju jeste izgleda bašsam Dušan koji gaje 1342. godine označio kao mogućeg naslednika. Te godine Dušan je bio teško bolestan paje naznačio kao svog naslednika sina Uroša, koji je tada imao tek šest godina (rođen 1336.),a onda naveo kao eventualnog naslednika (ukoliko se Urošu nešto desi) i Simeona. No, toje izgleda bio tek trenutak Dušanove slabosti, koji nije dugo trajao, jer godine 1345. uSkoplju se Dušan kruniše za cara dok mu sin Urošbiva krunisan za mladog kralja. Od togmomenta više nije bilo nikakve sumnje ko bi mogao da bude naslednik i Simeon se u tomkontekstu više i ne pominje. Međutim, i ovo veoma diskutabilno njegovo navođenje zamogućeg naslednika Dušanovog je kod Simeona izgleda probudilo neke ideje koje će on nakraju pokušati i da ostvari. No, o tome kasnije. Sam Simeon za Dušanova života, da to jošjednom navedemo, ne igra skoro nikakvu ulogu ni u političkom, a ni u vojnom smislu. Tošto je on namesnik u pograničnoj i stoga osetljivoj oblasti nije zasluga njegovih kvalitetavećisključivo toga što je bio najbliži carev rođak. Ipak za Simeona se ne može reći da nijeimao upornosti i izvesnog talenta, što ćemo kasnije videti mnogo jasnije. U samommomentu Dušanove smrti on na srpskom dvoru i među srpskom vlastelom nije značioskoro ništa, i niko ga nije ozbiljno shvatao kao mogućeg cara. Ovakva njegovanepopularnost među srpskom vlastelom bi se možda mogla povezati i sa njegovim stalnim

sukobom sa caricom, koja je opet, nasuprot Simeonu, imala i te kakav uticaj na velmože. Uželji da obezbedi siguran dolazak sina Uroša na carski presto, carica Jelena je, u strahu dabi Simeon to možda mogao ometati, učinila sve ne bi li to obezbedila, pa je izazvala imržnju vlastele prema njemu, a kada joj se učinilo da je i to malo, pokušala ga je i otrovati.No, to je za sada samo nepotvrđena pretpostavka.

Mnogo značajnija ličnost je bio svakako namesnik u Tesaliji, kesar Preljub, verovatnonajistaknutiji vojskovođa cara Dušana. Svakako najveći momenat u Preljubovoj karijeribila je njegova uloga u osvajanju Tesalije tokom 1348 godine. Za nagradu, Dušan gaproglasi namesnikom u Tesaliji i dodeli mu i titulu kesara. Namesnikovanje mu nije bilolako u ovoj pograničnoj oblasti, kojom je upravljao iz grada Trikale, koju je odabrao zasvoje sedište. Od svih njegovih vojnih uspeha svakako najpoznatija je odbrana utvrđenjaServije tokom 1350. godine. Upravo na toj tački slomio se napad Vizantinaca koje je vodiocar Jovan VI Kantakuzen. Većtada Kantakuzen je veoma cenio Preljuba. "I udostojivšivojsku sa malo odmora, car (Jovan Kantakuzen) je krenuo na Serviju. A to je bio ne maligrad koji se nalazio na granici između Votijeje i Tesalije, njime (je) sa ostalom Tesalijomzapovedao Preljub, jedan od Kraljevih (cara Dušana) velmoža, koji se osobito isticaomudrošću i hrabrošću i prednjačio je nad drugima ratnim iskustvom" (Jovan Kantakuzen).

Preljubova uloga na političkoj sceni je bila daleko slabija, mada on nije bio bez političkoguticaja, a što naročito potvrđuje jedno papino pismo od kraja 1354. godine, u poznatimpregovorima između Rima i cara Dušana o eventualnoj uniji Katoličke i Srpskepravoslavne crkve. Tada je papa imao nameru da angažuje i Preljuba u ovim pregovorimaračunajući na njegov nesumnjivi uticaj. Za istoriju je jošuvek ostalo otvoreno pitanjeporekla Preljubove žene Irine, a sumnju je izazvalo jedna povelja cara Uroša iz 1357.godine gde on Irinu naziva ljubljenom sestrom. Da li to znači da je Irina zapravo rođenasestra cara Uroša? Ovu sumnju donekle potvrđuje i freska zapadnog zida u manastiruDečani gde su naslikani Uroš, kraljica Jelena i jošjedna nepoznata osoba. Kako je natpisiznad nje uništen, a iz slike se ne može razabrati da li je ta osoba (nesumnjivo mlađa)muško ili žensko, to se stvorilo mišljenje da bi to mogla biti bašIrina, ovde prikazana kaoUroševa sestra, odnosno Dušanova ćerka. Ono što posebno nagoni na takvo razmišljanjejeste naročito blagonaklon odnos cara Uroša prema Irini u njenoj kasnijoj nesrećnojsudbini. Kasnije razmišljanje da je ta naslikana osoba u Dečanima zapravo Dušanovpolubrat Simeon, stvorilo je zbrku, pa je određeniji odgovor na ovo pitanje nemoguće dati.

Možda najuticajniji na dvoru cara Dušana bio je Jovan Oliver koji je nešto pre 1349.godine postao despot. Dobio je veliku oblast koja je obuhvatala Ovče polje, Lesnovo,Radovište, Tikveš, Mariovo, a bilo je i drugih privilegija poput prava da kuje sopstveninovac, neposredni uticaj na izbor zletovskog episkopa itd. To nijedan velikašnije imao prenjega. O njegovom napredovanju u službi kod cara Dušana naročito svedoči tekst napisan1341. godine, uz njegov (despota Olivera) ktitorski portret u manastiru u Lesnovu. "Ja, rabHristov Jovan Oliver po milosti božjoj i gospodina mi kralja Stefana bih u Srbalja velikinačelnik, potom veliki sluga, potom veliki vojevoda, potom veliki sevastokrator, za vernonjemu zalaganje po milosti božjoj i veliki despot sve srpske zemlje i pomorske i učesnikgrčki." Sam uspon Jovana Olivera se kreće uzlaznom linijom naročito od 1342. godine(mada je on i tada bio krupna politička ličnost). Te godine on je dočekao Jovana

Kantakuzena, koji je stigao u Srbiju ne bi li od Dušana dobio pomoću pokušaju da sedočepa vizantijske carske krune. Prvi srpski velikaškojeg je tada Kantakuzen sreo bio jebašJovan Oliver, a susret se desio kod Velesa na Vardaru. Oni se tada nisu upoznavali, jersu se znali jošod 1334. ili 1336. godine, kada su bili prisutni prilikom susreta caraAndronika III Paleologa i kralja Dušana. Tada su obojica bili u pratnji svoga vladara. BašJovan Oliver je uz kraljicu Jelenu odigrao odlučujuću ulogu prilikom sklapanja savezaizmeđu kralja Dušana i Jovana Kantakuzena, tako da činjenica da je Kantakuzen od svihsrpskih velikaša sreo najpre Jovana Olivera sigurno nije tek slučajnost. Nije nemoguće dasu oni jošod pre imali kontakata i da je ovaj njihov susret bio dogovoren. Sam Dušanizgleda da nije imao mnogo volje da uđe u savez sa Kantakuzenom, ali pod pritiskom svojevlastele ipak je pristao. Koliki je značaj Jovana Olivera joštada bio na Dušanovom dvoruvidi se iz toga što je na skupu 24 najviđenija velikaša iz Srbije koji su rešavali o sklapanjusaveza sa Kantakuzenom, on bio jedini (uz kraljicu Jelenu) koji je govorio sa srpske strane.Stiče se utisak da je Oliver bio taj koji je govorio u ime celokupne vlastele, što većsamo posebi dovoljno govori o veličini njegovog ugleda u Srbiji. Taj skup je doneo i veridbuManojla (sina Jovana Kantakuzena) i njegove ćerke. No, kasniji događaji omeli susklapanje ovog braka. Odmah nakon sklapanja saveza srpska vojska koju je vodio JovanOliver i grčka koju je vodio Jovan Kantakuzen, udarili su na Ser. No, pod Serom se nije nitijedan od njih dvojice proslavio, jer je ta prva opsada (1342.), ali i druga (1343.) završenaneuspešno. Ser pada 1345. godine, ali kada je Dušan lično došao da ga zauzme. Ipak, nisusvi Oliverovi poduhvati bili tako neuspešni.

Samo Oliverovo poreklo ostaje pod znakom pitanja, tako da postoje mišljenja da je ongrčkog porekla, moguće srpskog, ali i zapadnog. Njegova žena Ana Marija takođe izazivaneke nedoumice. Njeno samo ime navodi da je ona došla sa Zapada, ali po nekimrazmišljanjima nakon smrti kralja Stefana Dečanskog njegova udovica kraljica MarijaPaleolog se preudala za despota Olivera i to je upravo ta Ana Marija. Kao dokaz za tutvrdnju navodi se slika u crkvi u Lesnovu (Oliverova zadužbina) gde je ona naslikana poredOlivera sa veoma sličnom krunom kao i carica Jelena koja je naslikana nešto više. Bilo je idrugih indicija za takvo razmišljanje (poput Dušanove povelje iz 1340. godine), ali podacisu jošuvek oskudni da bi se išta moglo sa sigurnošću utvrditi.

Istaknutu ulogu imao je i vladar krajeva oko Velbužda i Kumanova, despot Dejan, koji svojuspon može da zahvali koliko tome što je bio oženjen sestrom cara Dušana, koja se zvalaTeodora, toliko i svojim vlastitim kvalitetima. On se ne spominje mnogo u Dušanovimvojnim poduhvatima, mada njegov kasniji ugled (i njegovih naslednika) nesumnjivo govorida je bio prisutan u većini carevih uspeha. Da je bio poznat i van granica Srbije, vidi se iztoga što se tokom 1355. godine papa Inoćentije VI obraća despotu Dejanu tražeći od njegapodršku pri stvaranju unije između Katoličke i Srpske pravoslavne crkve. Njemu je bilapoverena na upravu teritorija između skopske Crne gore i reke Strume, mada ta teritorijanije bile takve veličine za vreme Dušanova života, većje kasnije proširena.

Osim ove najznačajnije vlastele veoma bitni su bili i kesar Vojihna koji je gospodarioDramom, a tu je bila i serska oblast, veoma bitna u ovoj priči. Kesarova ćerka Jefimija bilaje udata za Uglješu Mrnjavčevića, koji je zapovedao u tvrđavi Ser (?). Koliki je uticajVojihna imao na sersku oblast ostaje da se pretpostavlja, međutim sigurno je to da je imao

ambiciju da je stavi pod svoju kontrolu. Neposredno nakon Dušanove smrti, njegovaudovica carica Jelena odjednom sa našla u ovoj oblasti i počela njome da upravlja. Tosasvim sigurno nije moglo biti pravo kesaru Vojihni i njegovom zetu UglješiMrnjavčeviću, koji su imali sopstvene planove. To će izazvati nešto kasnije i oružanesukobe. Kako se carica odjednom našla u Seru i počela njime da upravlja, ostaje jošuvektajna. Ima pretpostavki da je u Seru boravila zbog tople klime, budući da je u Srbiji vladalažestoka zima koju ona nije mogla trpeti. Bašdok je ona tu zimovala umro je i car Dušan.Kao energična i nadasve snalažljiva, (mada ne bašmnogo talentovana) predvidela jemogući raspad Dušanovog carstva, pa je stoga odlučila da zavlada ovim krajem. Po tojverziji Uglješa i Vojihna su joj morali služiti kao što su nekada služili Dušana, mada samnogo manje oduševljenja, a videće se kasnije, i vernosti. S druge strane carici je položajSera izuzetno odgovarao budući da je bio odmah uz vizantijsku granicu čijom je kulturom inačinom života ona bila očarana. Tu je bila i Bugarska gde su njeni rođaci vladali i moglijoj po potrebi pomoći.

43. Sukobi oko prestola

A šta se desilo odmah nakon iznenadne smrti cara Dušana? Iako je sama država, zbog svograznorodnog nacionalnog sastava, bila nesigurna, samo pitanje nasledstva se nijepostavljalo. To je Dušan rešio jošza života budući da je svoga sina Uroša prilikom svogacarskog krunisanja 1345. godine, proglasio "mladim kraljem". Na državnom saboru uSkoplju 1346. godine Dušan je i zvanično proglašen za cara, a sin mu Uroškrunisan zakralja. Time je Urošpostao Dušanov savladar, a dobio je na upravu sve stare srpske zemlje(ne samo Zetu, kao svi ostali prestolonaslednici dotada), dok je car upravljao u osvojenim(grčkim) zemljama. Kroz dokumente iz toga vremena jasno se razdvaja ova dvostruka vlastpa se stvara privid da je Urošstvarno upravljao starim srpskim zemljama, ali ne trebamisliti da je on stvarno sa samo devet godina mogao upravljati svojim delom države. No,svrha i nije bila da Urošupravlja (bio je suviše mlad), većje Dušan želeo da ga postepeno,kao naslednika, uvede u vladanje. Zapravo, želeo je da Uroša vlastela postepeno primi kaobudućeg cara, da prilikom nasleđivanja ne dođe ni do kakvih jačih potresa. Sigurno je želeoda se izbegnu sva ona trvenja koja su toliko bila prisutna pri promenama vladara u Srbiji, akoja su i te kako ostala svima u sećanju. Nikakve, dakle, nije bilo sumnje ko će bitiDušanov naslednik. Međutim, osimšto je bio veoma mlad kada je nasledio carstvo, posvemu sudeći Urošne da samo nije imao sposobnosti da vlada (to mu zameraju skoro svi),većizgleda da nije imao ni neke posebne volje. Čudno je da ga Dušan, iako ga je veomarano proglasio za savladara, nije više uključivao u svoje ratne pohode ili političke akcije.Urošse uopšte ne spominje sve do onog momenta dok nije bio prisiljen da preuzme vlast,pa se stiče utisak da je on ceo svoj dotadašnji život proveo na nekom drugom mestu, a nepored Dušana, učeći se državnoj i ratničkoj veštini. Da li ga je Dušan stvarno zapostavljao,računajući da ima jošdovoljno vremena da ga nauči kako se vlada srpskim carstvom, ilisam Urošnije bio mnogo zainteresovan, ostaje tajna. Kasnijeće se videti da Urošnije biobez izvesnog talenta, ali nije imao odlučnosti kada je to trebalo. Doduše, nešto jače akcijekod njega vidimo odmah po preuzimanju prestola (1356.) tako da sam početak njegovevladavine ipak uliva izvestan optimizam. "Bio je, naime, prekrasnog izgleda i od njegovavladanja nadahu se svakom dobru. I mada je imao jedva dvadeset godina, u početku jeipak pokazivao veliku razboritost i pamet u svim svojim delima, ali tokom vremena pokaza

da ne vredi mnogo" (Mavro Orbin). Međutim, sve to je kod njega trajalo samo jednoveoma kratko vreme, otprilike do 1360. godine. Do te godine on je uspeo da carstvo koliko– toliko održi na okupu i da sačuva centralnu vlast. Međutim, od 1360. godine sve sepočelo naglo osipati.

Naglo propadanje srpskog carstva se ne može Urošu staviti na dušu. Osim što on nije posposobnostima ravan svome ocu, što je na neki način i razumljivo, od samog početka nisituacija mu nije išla na ruku. Najpre je bila u pitanju njegova mladost i neiskustvo, a na tose odmah moraju nadodati neke situacije koje su se na nesreću desile odmah nakonDušanove smrti. Najpresudnija je svakako bila iznenadna smrt kesara Preljuba, namesnikaTesalije. Nestankom ovog vernog i veoma sposobnog Dušanovog vojskovođe Urošjeizgubio jednu jaku polugu dotadašnje vlasti. Osim toga, odjednom je ova pograničnaoblast, nakon Preljubove smrti, bila otvorena za napad sa strane, na koji nije trebalo dugočekati. Veću rano proleće 1356. godine Preljubovu smrt iskoristi despot Nićifor II Orsini(zet vizantijskog cara Jovana Kantakuzena) i zauzme Tesaliju. Time je on značajno proširiosvoju teritoriju, a svoju samostalnost u odnosu na vizantijskog cara, čiju vlast većtada nijepriznavao, jošviše ojačao. Iskorištavajući situaciju, a veću naletu, Nićifor II provaliodmah i u južni Epir, gde je vladao Dušanov polubrat Simeon, i zauzme i ovu oblast, asvoga zeta Simeona otera. Time je srpsko carstvo veoma brzo nakon Dušanove smrti, jedvapet meseci, ostalo bez dve značajne oblasti. Što je jošgore nikakve protivakcije sa srpskestrane nije bilo, što je većsamo po sebi bilo dovoljan znak slabosti. Sam car Urošje upočetku brinuo druge brige jer mu je na dvor uskoro stigla Preljubova udovica Jerina sadecom, tražeći od njega pomoć. Možda je ona želela da Urošoružanim putem povratiTesaliju, ali Urošse pokazao kao veoma blagonaklon prema Jerini, u pomaloneočekivanom pravcu, dajući joj stare muževljeve oblasti, koje su obuhvatale srednji tokCrne reke, Mariovo i Selečke planine. Njima je Preljub upravljao ranije, dok nije odDušana dobio na upravu novoosvojene Grčke zemlje. Većtu, u samom početku, Urošjebio nemoćan, ne mogavši da pomogne ženi istaknutog vojskovođe svoga oca, a to jesigurno bilo odmah primećeno. Uvek nepokorna vlastela sada se uverila da je carneodlučan i nije trebalo biti mnogo promućuran pa predvideti sledeće događaje u carstvu.Šta je bilo u pitanju, može samo da se pretpostavlja. Da je Urošstvarno bio tolikoneodlučan, zato što nije imao snage za intervenciju, teško je poverovati. Nemoguće je da sesnaga Dušanovog carstva mogla istopiti za samo par meseci od njegove smrti, a isto tako jeteško poverovati da je vlastela tako brzo počela pokazivati znake neposlušnosti.Najverovatnije da je bila u pitanju njegova neodlučnost i nespremnost da odmah rešavatakve probleme.

Samom Simeonu, koji je prošao kao i Preljubova udovica, nije padalo na pamet da se obratiUrošu za pomoć,što je ovome možda u samome početku olakšavalo položaj, ali je todovelo do drugih posledica. Moguće da je Simeon malo bolje poznavao Uroša od Jerine, paje to bio razlog da odmah uvidi da mu sa te strane nema nade, a isto tako on je tada sigurnovećpokazivao ambicije prema carskoj kruni, pa je i to bio razlog zašto se nije mogaoobratiti Urošu za pomoć. Veoma je interesantan Simeonov kasniji postupak, koji govori dase ipak radi o čoveku koji nije bio bez ambicija, ali ni bez značajnih sposobnosti. To što jeon bio polu-Grk i što je kasnije posegnuo za carskom krunom izazvalo je velikoneraspoloženje prema njemu, tako da je na njegov račun bilo i mnogo primedbi da je

beznačajna i nesposobna ličnost, što sigurno ne odgovara istini.

Iako ga je despot Nićifor na krajnje grub način izbacio sa poseda Simeon nije uopšteočajavao većje i sam krenuo u akciju, ali njegov cilj nije bio samo u tome da ponovo zasebe osvoji nove posede. Sa nekih pet hiljada ratnika, što nikako nije bio mali broj, uspevada zauzme Kostur i okolinu. To ga je ohrabrilo na sledeći postupak. Smatrajući selegitimnim naslednikom srpskog carskog prestola, on se proglasi za cara i zatraži "vlastnad svim srpskim zemljama misleći da su njegova prava pretežnija" (Jovan Kantakuzen) uodnosu na Uroševa. Njemu očigledno nije na pamet padalo da pokuša da povrati južni Epirod despota Nićifora II, tako da ga uskoro vidimo kako iz Kostura upada na sever ipokušava da na svoju stranu privuče vlastelu iz starih srpskih zemalja, računajući da uznjihovu pomoćistisne Uroša. No, u tome nije imao mnogo uspeha. Da je otpor premanjemu bio veoma jak, vidi se iz toga što su i pored prilično brojne vojske, oko pet hiljadaratnika, njegovi uspesi tek minimalni. Od značajnijih ličnosti koje su mu pružili podrškujedini koji nešto znači bio je Jovan Komnin (brat carice Jelene), a to i ne čudi, jer je ovajuobraženi Bugarin odavno pokazivao znake samovolje, čak i prema Dušanu, tako da jeovaj haos koji je nastao nakon njegove smrti bila idealna prilika da se otrgne carskoj vlasti.Ono što je posebno interesantno u međusobnom odnosu Simeona i Jovana Komnina jesteto da Komnin nije priznavao Simeona za cara, mada mu je pomagao da osvoji srpskucarsku krunu. Simeonovi napadi su bili ograničeni uglavnom na pogranične krajeve, anajviše je akcija bilo po skadarskoj oblasti. Uspesi su bili ili mali, ili skoro nikakvi. Usuštini, on je pokušavao da krene ka severu, očekujući da će ga vlastela na koju je nailaziopriznavati za cara, ali tu se ljuto prevario. Tu je odmah naleteo na Hlapena, gospodaraVodena i Bera, koji je ostao veran caru Urošu. Ista je situacija bila i sa sevastokratoromBrankom Mladenovićem, koji je upravljao ohridskim krajevima. Simeon je u tim svojimnastojanjima ostao uglavnom sam.

Ne treba misliti da je Jovan Komnin nešto izdašno pomagao Simeona. Prevejani Bugarin sepriklonio Simeonu isključivo zato što ni njega, kao ni Simeona, srpska vlastela ne samo danije marila, većga je otvoreno i mrzela zbog grubijanskog ponašanja. Njemu se tadaučinilo da su se stvorili idealni uslovi da svoju oblast otcepi od srpskog carstva i dakonačno postane nezavistan, ali to nije mogao sam. Iz Srbije se nije mogao nadati bilokakvoj pomoći, jer su ga tamo otvoreno mrzeli. Prema tome, jedini put za uspeh vodio jepreko Simeona, ali onoga momenta kada je Jovan Komnin osetio da Simeona srpskavlastela želi da vidi u Srbiji jošmanje nego njega, bilo mu je svega dosta. Stoga se on upotpunosti okrenuo ka Mlečanima, a objektivno drugog izbora stvarno nije ni imao.Upravljao je teritorijom na kojoj su bili isključivo Grci kojima nije trebalo mnogo da sepodignu ne bi li svrgli omrznutog Bugarina, dok opet on nije želeo da bude zavistan odcara Uroša. Od njegove stalne zaštitnice carice Jelene (sestre mu) nije mogao očekivatipomoć, jer se ona nalazila u serskoj oblasti i do nje nije mogao doći, jer su ih deliliHlapenovi posedi. Doduše veliko je pitanje da li bi ga carica i pomogla u njegovimakcijama protiv njenog rođenog sina. Ambicije sa Simeonom su se pokazale kao nerealne ijedino je preostalo da Mlecima prepusti svoje primorske gradove u zamenu za njihovupomoć. To mu je tada bilo i te kako potrebno, jer mu se na granicama pojavio despotNićifor II, koji je tada bio u velikoj ekspanziji. Vremenom je Komnin uspeo da se otcepi odSrbije, da se otrese Simeona i da postane nezavistan u krajevima oko Valone i Kanine,

međutim cena je bila velika. Mleci su dobili toliko veliki uticaj u Komninovim zemljama,da je čak jedan njihov plemićpostao knez u njegovim gradovima. Ipak, mora mu se odatipriznanje da je svoj naum uspeo da izvede bez ikakvih ratnih akcija sa bilo koje strane, pasu njegove oblasti bile pošteđene ratnih razaranja, što u svakom slučaju nije mali uspeh.Ipak, nije do kraja uspeo da sačuva celokupnu oblast koja se postepeno sužavala, pa je takoizgubio veoma značajan grad Berat.

Dok se sve to dešavalo, Urošje bio prinuđen da sakupi državni sabor u Skoplju, koji jeodržan tokom aprila 1357. godine. Na tom saboru najvažnije pitanje je bilo Simeonovotraženje carske krune, odnosno srpska vlastela je trebalo da se odluči između Uroša iSimeona. U suštini, tu nekog velikog pitanja nije ni bilo. Urošje jošod pre bio određen zanaslednika, pa je tako Simeon proglašen za uzurpatora. Time je i ovo veoma bitno pitanjebilo rešeno, budući da je sva vlastela bila listom uz Uroša. Postoji mišljenje da je poduticajem ovakvih odluka na saboru u Skoplju Simeon odlučio da sa Urošem stupi upregovore. Veću kasno leto 1357. godine (septembar, verovatno) posredstvom Dubrovnikapočeli su pregovori između Uroša i Simeona. Da li je do njih i stvarno došlo, ostaje da sepretpostavlja, ali ako i jeste sasvim je sigurno da su oni završeni potpunim neuspehom. Očemu su oni mogli da pregovaraju i gde su se razišli u pregovorima, ne zna se. Verovatnopod uticajem neuspešnih pregovora Simeon nastavlja sa vojnim akcijama pokušavajući dasvoje oblasti proširi. Ipak, to su sada samo akcije lokalnog karaktera, koje ne moguozbiljnije da ugroze Uroša.

No, sada idu događaji koji su bili daleko bitniji od ovih sukoba sa Simeonom. Većjerečeno da je carica Jelena za svo to vreme gospodarila serskom oblašću. Odmah nakonsmrti svoga muža, cara Dušana, ona se shodno tadašnjim običajima zamonašila podimenom Jelisaveta, ali iz političkog života nije imala nameru da izađe. Poznavajući njenuulogu jošza Dušanovog života, stiče se utisak da je ovoj veoma odlučnoj ženi politika bilavelika strast. Osim što je gospodarila Serom (videli smo da tamo nije bila primljena saoduševljenjem od strane kesara Vojihne i njegovog zeta Uglješe Mrnjavčevića), ona jeaktivno učestvovala i u radu državnog sabora u Skoplju (1357.) kada je Urošu data podrškaod strane vlastele. Ona je tada bila značajan politički činilac, tako da je i njena podrškaUrošu i te kako značila. Stoga nije tačna konstatacija koju je o njoj dao Jovan Kantakuzen."Majka mu pak Jelena niti prista uz sina niti uz devera Simona, nego sebi odvoji mnogegradove, okruži se dosta znatnom silom, i poče vladati sama za se, te niti na koga napadašeniti kome pomagaše." Tu je Kantakuzen bio neobjektivan, jer niti je Jelena izdvojila serskuoblast van Uroševe vlasti, niti je hladnokrvno posmatrala Simeonove pokušaje da odnjenog sina, Uroša, otme carski presto. Ona jeste bila u Seru, ali je priznavala Uroševuvrhovnu vlast i aktivno mu pomagala u odbrani njegovog prava od Simeona. Međutim,imala je i ona svojih muka u Seru. Najpre zato što to nije bila izvorno njena oblast, većjeona nju preuzela neposredno nakon Dušanove smrti. Naravno da to nije moglo biti pravokesaru Vojihni, koji tada vladao Dramom i njegovom zetu, koji je po svemu sudećizapovedao u serskoj tvrđavi. Njih dvojica su imali iste takve planove, ali ih je carica Jelenapreduhitrila, pa su sada Vojihna i Uglješa, umesto da zapovedaju celom oblašću, postaliJelenini podložnici. S druge strane, Jelena je tada bila veći monahinja (Jelisaveta) pa je itaj njen duhovni položaj sa aktivnim učešćem u političkom životu bio pomalo neuobičajen.Dobro osećajući nemoćcentralne vlasti, a pogotovo Uroševu neodlučnost, Vojihna i

Uglješa odluče da Jelenu proteraju iz Sera. No, oni sami to nisu mogli učiniti i stoga nađusaveznika u Matiji Kantakuzenu, sinu Jovana Kantakuzena, koji je vladao istočno odVojihne. Zavera je imala sve izglede za uspeh, jer je dobijen pristanak i saradnja arhontagrada Sera (najverovatnije bašsam Uglješa), a tu su bile i udružene snage kesara Vojihne iMatije Kantakuzena.

Evo kako je to sve išlo. Početkom leta 1356. godine kesar Vojihna pošalje glasnika MatijiKantakuzenu po kojem mu poručuje spremnost da ovome (Kantakuzenu) preda grad Ser sacaricom i svime onim što je u njemu. Vojihna mu obećava da ova akcija neće biti teška,budući da se većduže vreme sprema, a obezbeđen je i pristanak zapovednika tvrđave uSeru (Uglješe, najverovatnije). Zbog ozbiljnosti situacije Vojihna traži od Kantakuzena dane okleva mnogo, ali da mu i javi unapred dan za akciju, ne bi li i on (Vojihna) spremiosvoje čete. Kantakuzenu nije trebalo mnogo da se odluči, pa je odmah javio Vojihni da savojskom stiže za trideset dana. Međutim ni on sam nije imao dovoljno vojnika za ovuakciju, pa se stoga obratio svome zetu Turčinu Orhanu za pomoć. Ovaj očigledno nije znaoza kakve potrebe Matiji treba vojska, pa mu je umesto pouzdanih ratnika dao oko pethiljada običnih pljačkaša i razbojnika. Čim je ova horda stigla Matiji on je video sa kakvimološem ima posla. Njih nikako nije smeo držati besposlene, jer bi u protivnom odmahpočeli otimati po njegovim zemljama, a to je sada značilo da više nema vremena za čekanjeda se njegova (Matijina) vojska okuplja. Stoga Matija sa ovim razbojnicima krene na Serznatno ranije od onih dogovorenih trideset dana kako je većjavio Vojihni. Da bi se izbeglazabuna on pošalje glasnika da javi Vojihni da stiže nešto ranije, ali glasnik ne nađe Vojihnuu Drami. U međuvremenu i carica Jelena je osetila da se nešto dešava, pa je stoga od sina,cara Uroša, zatražila pomoći on joj bez ikakvog premišljanja pošalje jedan jak odreddobrih ratnika. Upravo na tu vojsku cara Uroša koja je išla u Ser, naleti kesar Vojihna kojise tu zadesio po nekom svom poslu. Vojihna se ovoj vojsci pridružio i ne znajući šta jenjena svrha, a da ona ide u Ser da bi pomogla carici Jeleni protiv Matije Kantakuzena nijemu na pamet padalo, jer je bilo jošdosta vremena do dogovorenog roka od trideset dana. I,kako to sudbina ume često da odredi, baštaj srpski odred sa Vojihnom, ni manje ni višenego naleti direktno na Matiju Kantakuzena i njegove Turke. Turci su se većpo svomstarom običaju raspršili radi pljačke, tako da u prvom sudaru sa Srbima ne samo da nisubili kompletni, većsu delovali i zbunjeno. U tom metežu Srbi ubiju turskog vođu, ali zbogsvoje malobrojnosti na kraju su morali da se sklone iza tvrdih zidova Sera.

Sam Kantakuzen zauzme logor nedaleko od Sera, očekujući da se vrati ostatak njegovihTuraka koji su se rasuli pljačke radi, pa stoga nisu bili prisutni u ovom prvom vojnomsudaru. I tada je došlo do kobne zabune. Od Turaka koji su vraćali iz pljačke, pomisleTurci koji su bili sa Kantakuzenom da su to Srbi koji ih napadaju pa se bez razmišljanjarazbeže. Sada je Matija Kantakuzen odjednom ostao sam, ali nije gubio nadu većkrene dasakupi svoje razbegle Turke. No, sada su njih većpočeli da progone stanovnici ovihkrajeva, sveteći se za njihovu nedavnu pljačku. Ispred grada Filibedžika uskoro građaniuhvate i Matiju koji se sa konjem sakrio u obližnji tršćak. Bilo je to kao lov na divlju zver,a upotrebljavani su i lovački psi. Za to vreme Vojihna sigurno nije mirno spavao jer jepostojala opasnost da se carica Jelena dočepa Matije Kantakuzena koji bi u želji da spasesvoju kožu mogao carici da ispriča ko je zapravo inicijator ovog celokupnog poduhvata.Stoga je veoma požurio da uhvaćenog Matiju Kantakuzena preuzmešto pre i da ga skloni

što dalje od carice Jelene, kojoj bi uhvaćeni zarobljenik, kao vrhovnoj zapovednici, popravilu trebalo da bude predan. No, ni ona nije mnogo zatezala pitanje oko Matije pa jeVojihna mogao Matiju Kantakuzena da za skupe pare proda vizantijskom caru, kome je i tekako bilo stalo da se ovoga dočepa. Ipak, na kraju ovaj poduhvat je samo Kantakuzenunaneo štetu, jer je vizantijski car, za vreme Matijinog zarobljeništva uspeo da mu preotmesvu zemlju.

Svi ovi gornji navodi su ovde predstavljeni na osnovu zapisa Jovana Kantakuzena tako dasu kao takvi veoma diskutabilni. Sasvim je sigurno da je bilo pokušaja od strane MatijeKantakuzena da uzme ovu oblast i da je takav pokušaj završen njegovom katastrofom. Sveto i da je hteo, Jovan Kantakuzen nije mogao da sakrije, ali diskutabilni su oni momentikoji na neki način opravdavaju Matijin neuspeh. Pomalo dramatično deluju svi onimomenti kada se on dogovara sa kesarom Vojihnom i arhontom Sera (Uglješa?), a kaoodlučujući momenat za propast ovog poduhvata Jovan Kantakuzen navodi to da se Vojihnanije nadao da će Matija tako brzo krenuti na Ser, pa je to bio osnovni razlog zašto ga nijepomogao. Ako je to svi zaista tačno, onda to sasvim slikovito govori o tadašnjimvelikašima cara Uroša i njihovoj spremnosti da izdaju čim im se ukaže zgodna prilika iopipljiva korist. Međutim, isto tako vidi se i da je Uroševa ruka ipak bila teška jer Vojihnanije imao hrabrosti da svoju izdaju i završi, većodjednom ponovo prelazi na carevu stranu.To bi trebalo da znači da je jošu to vreme vlast Uroševa ipak bila dovoljno jaka, a on sampokazivao dovoljno odlučnosti.

Neposredno nakon ove uspešne akcije, Urošje uspeo da dokrajči i svoj sukob saSimeonom. Nakon što nije uspeo da ga sabor u Skoplju proglasi za cara (1357.), kao i posleneuspešnih pregovora sa Urošem (kasno leto 1357.), Simeon je nastavio sa ratnim akcijamapokušavajući da što više proširi svoju oblast. Uspeo je da prodre dosta duboko u Skadarskuoblast, ali je tu njegov pohod na kraju slomljen. "Kad je, dakle, Siniša video da svi velikašizauzimaju područja pomenutog njegovog brata, sakupivši i sam nešto vojske, koju susačinjavali Grci i Arbanasi, dođe s njom u Zetu i poče da napada skadarsku tvrđavu. Alinije mogao ništa postići, bilo što je rečena tvrđava bila po prirodi teško osvojiva, a uz tobranjena od dobrih ratnika, bilo što ga nijedan zetski i raški velikaš, videći ga onako jadnai nevoljna, nije hteo slediti. Stoga se vratio kući,..." (Mavro Orbin). Tim porazom i njegoveambicije za prodor u Srbiju su doživele konačni krah, a to je uskoro i on sam uvideo. Uratnim akcijama sa srpske strane ovaj put učešće je po svemu sudeći imao i sam car Uroš,ali mi danas ne znamo kojeg je obima njegovo učešće, odnosno da li je samo prisustvovaoratnim operacijama ili je njima aktivno rukovodio. Iako ratne operacije nisu išle dalje odskadarske oblasti, ne treba misliti da je ovo bila laka pobeda. Naprotiv, čitav kraj je teškoopustošen i opljačkan, a u starim srpskim zemljama (Raška) i te kako se pratilo koće uovom duelu da nadjača.

Nakon svega, Simeonu nije ostalo više ni prijatelja, a ni vojske dok mu je oblast kojom jeupravljao bila sužena tek na Kostur sa okolinom. Međutim, sada je konačno i njega srećaposlužila. Njegov ljuti neprijatelj Nićifor II Orsini zavadio se sa Arbanasima koje jezatekao u osvojenoj Tesaliji i Epiru, tako da je uskoro morao i vojsku na njih da pokrene.To mu je bilo i poslednje što je uradio, jer kod Aheloja (1359.) njegova vojska sastavljenaskoro isključivo od Turaka bude satrvena, a njega samog Arbanasi ubiju. Tu zgodnu priliku

odmah je iskoristio Simeon i bez ikakvih potresa ušao u Tesaliju i Epir, koji su mu seodmah priklonili. Tako je on konačno uspeo da za sebe stvori jednu prilično veliku državu.Centar ove države postala je Trikala, a on sam i dalje je zadržao carsku titulu i sve što ideuz to. Ipak, on se više nigde ne navodi kao član dinastije Nemanjića, većse potpisujejedino grčki i to kao Paleolog. To ne treba da čudi, jer su ga Srbi odbacili, a oblasti koje jedržao naseljavali su uglavnom Grci kojima ime Nemanjića nije mnogo značilo, dok imePaleologa jeste. No, on se do kraja nije pokazao kao zlopamtilo, budući da je sa svojimsusedima Srbima bio u veoma dobrim odnosima i to kako državnim, tako i porodičnim. Nakraju je posinak vojvode Hlapena, Toma, (inače sin kesara Preljuba) postao njegov zet(oženio mu ćerku Mariju), a kao miraz Simeon mu je dao čitav Epir sa centrom u Janini.Gledajući u retrospektivi činjenica je da se Simeon do kraja pokazao kao najsnalažljiviji inajuporniji od svih velikaša pokojnog cara Dušana. Imao je Simeon dosta pokušaja koji subili neuspešni, ali on se pokazao kao veoma uporan i veoma snalažljiv. Ratnička strananjegove ličnosti nije bila posebno izražena i sa oružjem on je uspeo malo toga da pridobije,ali se pokazao kao veoma spretan kada je trebalo iskoristiti trenutnu povoljnu situaciju iuzeti za sebe maksimum.

Jošranije od opisanih događaja, na severu srpske carevine, u oblasti koja se graničila saUgarskom, besneo je rat između dva Uroševa velikaša. Nije poznato kako su se oni zvali,ali pretpostavlja se da su jedni od njih bili braća Rastislalić. Urošje pokušao da primiriovaj sukob, ali očigledno nije imao dovoljno autoriteta pa se uskoro jedan od ovih velikaša(Rastislalići verovatno) našao pred totalnim porazom. Kako su se njihove teritorije nalazileuz sam Dunav, a na drugoj strani je većbila Ugarska, to im nije bilo teško da pređu naugarsku teritoriju u Mačvu, i tamo zatraže pomoć. U to vreme je u Mačvi banovaosposobni Nikola Gorjanski koji je i do tada stalno ratovao sa Srbima, odbijajući njihovenapade na Golubac. On jeste bio vrlo mlad, ali je imao većmnogo iskustva, tako da jeodmah shvatio šta bi se sve moglo dobiti i politički i vojno ukoliko bi uspeo da obezbediugarskom kralju Rastislaliće za vazale. Stoga je Gorjanski u ime ugarskog kralja obećaovojnu pomoćRastislalićima, pod uslovom da pređu u katoličanstvo i postanu ugarskivazali. Ovi i nisu imali bašmnogo izbora, pa su videvši da od cara Uroša nema nikakvepomoći, na kraju pristali na sve uslove. Uskoro uz pomoćugarskih četa braća Rastislalićuspeju da slome svog protivnika, te da ga ubiju i da zavladaju Braničevom, ali po svemusudeći i Kučevom. Od tog momenta oni postaju ugarski vazali i od tada spominju se kaogospodari Braničeva. Ovaj prelazak Rastislalića na ugarsku stranu bio je mnogo značajnijinego što je tada možda moglo izgledati u Srbiji, gde je to sve prošlo uglavnom nezapaženo,verovatno zbog tadašnjih sukoba sa Simeonom.

Ugarski kraljevi su većduže vreme pokušavali da od Srbije otkinu severni deo, te da sebiobezbede sigurni mostobran preko Dunava i Save u svojim napadima na Srbiju. U timsvojim pokušajima oni su se većviše puta sa svojim odredima zaletali dublje u Srbiju,uglavnom pljačke radi. Poslednji takav ugarski pokušaj 1354. (za vreme cara Dušana)završio se teškom katastrofom i tu sramotu ugarski kralj Ludvig sigurno nije mogao tektako lako da zaboravi. Tada je i sam kralj Ludvig poput svojih vojnika bezglavo bežaoispred vojske cara Dušana, a sigurno nije zaboravio ni stotine svojih ratnika koji su sepodavili u Dunavu pokušavajući da ga preplivaju pre nego što naiđe Dušanova vojska. Zasamog Ludviga mora se reći da se radilo o veoma sposobnom vladaru, koji je na kraju

dobio i epitet Veliki. Većduže vreme on se nalazio na ugarskom prestolu, odnosno od1342. godine (vladao sve do 1382.), tako da se radilo o veoma iskusnom i snalažljivomvladaru kome ratovi nisu ni malo strani. U to doba (nakon mira u Zadru 1358.) on vladaogromnom teritorijom, na kojoj je uspeo da slomi otpor skoro svih svojih velikaša. Držaoje u rukama sve hrvatske zemlje, a samog bosanskog bana Stefana Tvrtka držao je utakvom zaptu da njega niko i nije smatrao za nezavisnog vladara, većviše za nekogkraljevog službenika. Gotovo svi njegovi dotadašnji ratovi bili su mu uspešni, ali ljuto ga jepekla sramota koju je doživeo od cara Dušana tokom 1354. No, sada se situacija značajnoizmenila u njegovu korist. Na prvom mestu Srbijom više ne vlada car Dušan, većnjegovsin Uroš, koji se dosta teško snalazi, a da je to tako vidi se iz toga što nije uspeo da umirisukob svoja dva velikaša. Da ni sami velikaši nemaju bašmnogo poverenja u cara Uroša,ali ni straha od njega, vidi se iz toga što jedan od njih (braća Rastislalić) bez ikakvog strahatraži pomoću Ugarskoj, nimalo se ne plašeći Uroševe reakcije. S druge strane i to štoRastislalići ne traže pomoćod cara Uroša navodi da je Urošbio toliko upleten u svojeposlove (rat sa Simeonom se baštada odvijao), da on sve i da je hteo nije mogaointervenisati na severnoj strani svoje države. Dakle, momenat za napad je bio izuzetnopovoljan. S druge strane, sada je Ugarska imala pouzdanog vazala sa srpske strane(Rastislaliće), koji će im obezbediti siguran mostobran. To je sve obećavalo jednu dostalaku vojnu akciju pred kojom može biti samo uspeh.

Onog momenta kada je Urošzavršio svoj rat sa Simeonom i kada je možda mogao i dainterveniše na severu, tamo je većsve bilo gotovo. Rastislalići su gospodarili Braničevom,ali sada kao ugarski vazali i Uroštu sada više nije imao pristupa. Celu tu zbrku namislio jesada ugarski kralj Ludvig da do kraja iskoristi, i tokom proleća 1359. godine sa priličnojakom vojskom odjednom pređe Dunav. Da je vojska bila jaka i da je pohod brižljivospreman, vidi se iz toga da je bilo dosta nemačkih vitezova, ali i poznatih dostojanstvenikapoput grofa Urliha Celjskog. Ova je vojska bez većih problema prešla Dunav, ali odmahpotom naleti na jednu srpsku vojsku koju razbiju (postoje indicije da ju je vodio knezVojislav), ali i sami ljuto postradaju. Ova pobeda im je omogućila da nesmetano prodru"osam dana hoda" duboko u srpsku zemlju, ali tu su tada morali stati. Za dalje nije bilosnage, a osim toga stanovništvo je bežalo ispred Ugara, noseći sve sa sobom, tako da nipljačka nije bila bog zna kako velika. S druge strane, ugarska vojska je teško stradavala priprolasku kroz neprohodne šume, obrasle uvale i urvine gde su ih neprestano uznemiravalipreostali stanovnici. Za dalji prodor u planine, gde su se Srbi krili, ali gde su ih i spremnočekali, nije bilo ni hrabrosti ni volje. Situacija se nije mnogo izmenila ni kada je tokom letastigao i kralj Ludvig lično sa novim četama. Niko više nije hteo ni da čuje da se i daljelomata po planinama, u potrazi za Srbima. Rizik je bio toliki da nije bilo načina da se, većsiti svega, ugarski ratnici ubede za daljnji pohod. Ni autoritet kralja Ludviga nije mnogopomogao, pa je sredinom jula 1359. godine on morao svojoj umornoj i razočaranoj vojscida dozvoli povratak u Ugarsku. Povratak nije ni malo ličio na trijumfalni polazak, ali zautehu Rastislalići su i dalje ostali ugarski vazali, dok je Mačva, koju su do tada Srbi stalnouznemiravali, bila osigurana od daljnjih srpskih napada.

Sa ovim koliko – toliko uspešnim odbijanjem upada Ugara završava se prva faza vladavinecara Uroša. Jošuvek postoji centralna vlast, ali državna teritorija je ogromno smanjena i tone samo na novoosvojenim teritorijama u Grčkoj, jer su počele da se "krune" i one teritorije

koje bi se mogle nazvati starim srpskim teritorijama. Počeo je uveliko proces koji se uistoriji naziva "pojavom oblasnih gospodara". Videli smo do sada da je taj proces nanovoosvojenim teritorijama najpre započeo, do 1360. godine on se skoro i završio, ali jošuvek nije poljuljao centralnu vlast, kao ni vlast samoga cara Uroša. Međutim, pojavaRastislalića i njihovo odmetanje od Uroša i prelazak Ugarima označio je proces pojaveoblasnih gospodara i u starim srpskim zemljama. Sada je to većznačilo i raspad srpskecarevine, ali i same srpske države. Do tog momenta car Urošje jošnešto i pokušavao, sajadnim uspehom sve ukupno, ali od sada njegova uloga skoro i da ne postoji. Mora se rećida teritorijalni gubitak koji je srpsko carstvo do toga momenta pretrpelo nije bio uopštemali, ali ostaje činjenica da je četiri petine zemlje ostalo nedirnuto i taj deo je bio upravosržsrpskog carstva. Dakle, država je jošuvek bila velika, jošuvek najveća i najsnažnija naBalkanu i jošuvek je mogla uz jednu čvrstu volju i čvrstu pesnicu slomiti sve otpore.Međutim, za tako nešto sada je trebao čovek različitog kova od onog kojeg je bio Uroš. Dase sada kojim slučajem mogao pojaviti vladar tipa Milutina ili Dušana nesumnjivo da bidržava za kratko vreme stala na noge i povratila sve ono što je do tada izgubila. Ni tada svenije bilo kasno, ali Urošviše nije imao ni volje, ali izgleda ni želje da bilo šta preduzme. Toje osetila i vlastela u starim srpskim zemljama koja je do sada ipak dosta statičnoposmatrala proces osamostaljivanja velmoža na jugu, sve očekujući da će se centralna vlasti car Uroštrgnuti iz letargije i zauzdati ove silnike. Videvši da od toga nema ništa i vlastelau starim srpskim zemljama je uskoro izgubila svo poštovanje prema centralnoj vlasti,napose prema caru Urošu, i pokušala da dograbi za sebe što više može. Ipak, sama ličnostcara Uroša nikada nije došla u opasnost i u to doba on jošuvek nikome nije meta, a sviodaju dužno poštovanje njegovoj carskoj ličnosti, ali niko nema nameru da mu budeposlušan. Daljnja istorija srpskog carstva ima sada veoma malo veze sa carem Urošem, ali isa onim ličnostima koje su izronile odmah nakon smrti cara Dušana čija je uloga završena.Sada se pojavljuju novi silnici za čiju sudbinu se vezuje carstvo. Ko su oni?

Najpre je to veoma moćni knez Vojislav Vojnović, koji je u tim presudnim trenucima zasrpsko carstvo (1360. i dalje) većveoma iskusan ratnik i političar, mada veoma osoran.Knez Vojislav vodi poreklo iz stare i veoma ugledne vlasteoske porodice, budući da mu jeotac, vojvoda Vojin, bio jedan od jačih vlastelina kralja Stefana Dečanskog, dok su mu sesinovi kretali uglavnom oko mladog kralja Dušana. Sam Vojislav nije imao bašspektakularan politički put mada je izgledalo da bi njegov uspon ka vlasti mogao biti brz,budući da je još1333. godine bio poslat od kralja Dušana u Dubrovnik, radi nekihpregovora. Međutim, njegov uspon je tada naglo zastao, verovatno stoga što je Vojislav biotreći i to najmlađi sin vojvode Vojina, pa su svi pogledi bili usmereni ipak na njegovubraću Miloša i Altomana. Tako i pregovarački tim koji je 1333. godine uputio kralj Dušanu Dubrovnik nije vodio Vojislav većnjegov najstariji brat Miloš. "Od Vojina se rodiše trisina: Toma, Vojisav ili Vojislav i Altoman. Oni posle očeve smrti razdeliše između sebeHumsku oblast. Vojislavu dopade onaj kraj koji se graničio sa Dubrovnikom" (MavroOrbin).

Ipak, Vojislav se nalazio stalno na dvoru u okolini kraljevoj, mada sa veoma skromnomtitulom stavioca. No, i to je bilo dovoljno za boravak u kraljevskom dvoru, tako da jebudućnost ipak mogla doneti mnogo toga novog. Ubrzo je umro najstariji Vojislavljev bratMiloš, pa su njegove teritorije podelili Vojislav i Altoman koji je bio župan negde u okolini

Dubrovnika. Ne zna se kada, ali sigurno pre smrti cara Dušana (1355.) Vojislav je dobiotitulu kneza, što znači da je između 1350. (kada je bio stavilac) i 1355. (kada je postaoknez) očigledno bio veoma aktivan i koristan caru Dušanu, pa ga je ovaj shodno tome inagradio kneževskim zvanjem. Nakon smrti cara Dušana izgleda da se Vojislav dostadobro snašao pa su njegov uticaj i teritorija kojom je upravljao postajali sve veći. U tomega je neizmerno pomoglo i to što mu je i drugi brat, župan Altoman 1359. godine umro, paje on dobar deo njegovih teritorija pripojio svojim. Inače, ovaj Altoman je interesantanstoga što je bio oženjen sa Ratoslavom koja je bila ćerka vojvode Mladena, rodonačelnikapoznate vlasteoske porodice Brankovića.

Sam Vojislav se nije mnogo žacao nad tim što je iza njegovog pokojnog brata Altomanaostao njegov maloletni sin Nikola (docniji opaki župan Nikola Altomanović), onda kada jeod njega otimao one posede koji su ovome ostali iza oca. U svakom slučaju bio jeneumoran kada je trebalo zauzimati teritorije okolne niže i neuporedivo slabije vlastele,tako da je uskoro on postao najmoćniji srpski feudalac, sa ogromnim teritorijama koje jekontrolisao. U doba najveće moći on je držao oblasti između Rudnika, Drine, Popovogpolja, Dubrovačke Republike, Boke i Kosova (tu su spadale i teritorije koje je oteo odvelikog čelnika Dimitrija). Međutim, oblast koju je držao nije bila koncentrisana, većseprotezala dužgranice sa Ugarskom (uglavnom) i na neki način bila vojna krajina koja jekao takva bila veoma podložna udarima sa strane. To se osetilo naročito 1359. godine, kadaje ugarski kralj Ludvig provalio u Srbiju i kada je plenio uglavnom onu oblast koju je držaoknez Vojislav. U sukobima koje je imala srpska vojska sa Ugarima učestvovao je knezVojislav koji je po svemu sudeći i predvodio srpsku vojsku. Njegov sukob sa ugarskimkraljem je pokazao da on veoma dobro barata vojnom veštinom i uglavnom se dosta dobronosio sa Ugarima.

Međutim, taj rat sa Ugarskom (1349.) je pokazao i neke nezgodne strane Vojislavljevogkaraktera. Krajnji rezultat njegovog vojevanja sa Ugarima ipak nije bio za njega bog znakako povoljan, budući da su mu Ugari popalili i opljačkali deo poseda pa je njihovopovlačenje za njega ipak bila slaba uteha. Stoga je namislio da se Ugarima osveti i tražio jezgodnu priliku za to. Pogled mu je odmah pao na Dubrovnik, koji je od 1358. godine(Zadarski mir) priznavao vrhovnu vlast ugarskog kralja. Dubrovnik su Vojislavljeveteritorije okruživale sa celokupne njegove kopnene strane i zbog toga bile veoma podložnenjegovim napadima. I inače odnosi Dubrovnika i Vojislava su bili i do tog momenta veomateški, a Dubrovčani su neprestanim novčanim darovima pokušavali da izbegnu veće sukobesa ćudljivim knezom. "S njima je za života vodio neprekidni rat, tokom kojega je poharao ipopalio čitavu njihovu teritoriju i pobio mnogo njihovih trgovaca koji su, oslanjajući se nanjegove garantije poslovali u njegovoj zemlji. I to je radio, kazivaše, po uputstvima svogagospodara kralja. No i njemu su Dubrovčani ponekad uzvraćali milo za drago" (MavroOrbin). Tu Orbin malo preteruje, jer knez Vojislav nije neprestano ratovao saDubrovnikom, većsamo u periodu 1360-1362, ali su zato njihovi odnosi bili stalnozategnuti. Doduše, mržnja kneza Vojislava prema Dubrovniku potiče jošod njegovog ocaVojina, koji je imao nesuglasica sa ovim gradom u vreme kada se Dubrovnik svetio BrajkuBranivojeviću i kojeg su do kraja Dubrovčani na zverski način ubili. Pomenuti Brajko jebio oženjen za Vojinovu ćerku (sestru kneza Vojislava) pa je i ona jedno vreme boravila udubrovačkoj tamnici. Dakle, koreni njihove međusobne netrpeljivosti su bili veoma

duboki.

44. Oblasni gospodari

Do ugarske provale Vojislav se koliko – toliko suzdržavao da ne napadne Dubrovnik, nonakon rata sa Ugarima ništa ga više nije moglo zadržati. Odmah je počeo da prikupljavojsku, a Dubrovčane je većbila uhvatila panika što se vidi iz jednog njihovog pisma. "Asada se Vojislav verovatno s velikim vojskom sprema na nas. I većje blizu nas, samo zajedan dan". Opravdanje za ovaj rat Vojislav je našao u tome što mu je, kako je on to tadanavodio, pripadala titula humskog kneza i samim tim vlasništvo nad poluostrvomPelješcem i gradom Stonom, koje su tada držali Dubrovčani i kojima nije na pamet padaloda ih prepuste knezu. Da Dubrovčani nimalo ne preteruju u svom strahu od knezaVojislava moglo se videti kada su kneževe čete popalile i uništile jedan deo Dubrovačkihkopnenih poseda. Videvši da od ugarskog kralja neće biti pomoć(njemu je izgleda iodgovaralo da Vojislav što više pritisne Dubrovnik ne bi li jošviše umanjio upravo datusamoupravu ponosne republike), Dubrovčani progutaju ponos i odluče se na pregovore.Interesantni su ti pregovori koje su Dubrovčani pokušali tada da iniciraju i koje je Vojislavgrubo odbio. Evo šta javlja jedno dubrovačko pismo na ugarski dvor povodom tihpregovora. Navod počinje od onog momenta kada dubrovačko poslanstvo dolazi kod knezaVojislava, a on ih gnevno dočekuje. "Taj se tamo s njim dogovarao i zatekao ga strašnognevna na nas. Govorio je: Doći ću eto sa svojom vojskom sve do Lesne ploče i tamoćustajati s čitavom vojskom i dat ću da se opustoši čitav kotar Dubrovački, a neću poštedetini crkve. I uzeću vam Stonski rat, jer je moj. Ja sam knez Huma, a Stonski rat je stolicaknezova humskih, pa je stoga moj. I jošmnogo i nebrojeno je pretio kako će doći sčitavomsilom svojom da uništičitavu našužupu, govoreći da ima za to zapoved od kralja raškoga,jer je gospodin kralj ugarski provalio u zemlju srpsku. I to nam je javio našposlanik usvom pismu da je knez Vojislav neki karavan, za koji je doznao da dolazi iz Prijepolja, daozarobiti." Ipak, do većeg sukoba jošuvek nije došlo, delimično zahvaljujući i intervencijicara Uroša, ali najviše zbog toga što su Dubrovčani pristali da isplate izvesnu sumu novca.To kneza na izvesno vreme ipak primiri.

Za sve to vreme knez Vojislav jeste istupao samovoljno u odnosu na Dubrovnik pa bi semogao steći utisak da većtada on nije priznavao vrhovnu vlast cara Uroša, no to bi biosamo trenutni utisak. Naime, evidentno je to da je on i te kako uvažavao vlast cara Uroša ida je na njegov zahtev prekinuo sa upravo započetim neprijateljstvima. Znači, nikada knezVojislav nije pokazao da ima bilo kakve namere prema caru Urošu koje bi mogle da izlazeiz onog okvira koji imaju car i podanik. On jeste često bio samovoljan, tako da će i kasnijeimati slične postupke, ali uvek je car Urošu knezu Vojislavu ipak imao izvesnu potporu uodnosu na ostale nepokornije velikaše. No, nije knez Vojislav bio jedini koji je tolikoojačao. Bilo je i drugih.

Naime, nakon pregovora sa Dubrovnikom izdao je car Urošu Sjenici u jesen 1360. godinejednu povelju u kojoj garantuje slobodu trgovine i u kojoj spominje oblast Zetu kojuoznačava kao zemlju koja pripada Balšićima. To je prva pojava ovog imena gde se Balšićini manje ni više većodmah priznaju za oblasne gospodare. O njihovom poreklu se znaveoma malo, tako da osim navoda koje je ostavio Mavro Orbin drugih podataka skoro i da

nema. Postoje neki fragmentarni navodi koji ukazuju da je rodonačelnik ove porodice,Balša, zapravo rod od "cara Nemanje" te da je držao oblast Bojane (u susedstvu Skadra), noto je sve veoma nesigurno. Po Orbinu rodonačelnik ove porodice bio je neki Balša,siromašni vlastelin koji je držao tek jedno selo u vreme cara Dušana. Međutim, odmahnakon smrti cara Dušana, Balša sa svojim sinovima (imao ih tri) i grupom prijatelja kreneda osvaja deo po deo Zete. "Balša o kojem ćemo sada govoriti beše veoma siromašan zetskivlastelin i za života cara Stefana držao je samo jedno selo. Ali kad je umro car, a kakonjegov sin Urošnije bio valjan vladar, počeo je s nekoliko svojih prijatelja i sa svojimsinovima Stracimirom, Đurđem i Balšom da zauzima Donju Zetu. Od Balšinih sinovaStracimir je bio i po dobroti i po vernosti bolji od drugih. Đurađje bio mudar, veomaoštrouman i vešt u oružju. Balša je bio dobričina i vrstan konjanik, ali nije bio velikepameti" (Mavro Orbin). Vremenom su Balšići sve više jačali, a izgleda da su odigrali iaktivnu ulogu prilikom sukoba cara Uroša i Simeona oko Skadra pomažući Uroša "Njihovotac držao je najpre grad Skadar, koji su mu predali neki od njegovih branilaca, a zatimosvoji svu Zetu do Kotora" (Mavro Orbin).

Bez ikakve sumnje radilo se o krajnje ratobornoj i beskrupuloznoj porodici koja jeuništavala sve što joj se nađe na putu u osvajanjima. Čak je i stari vojskovođa, ĐurašIlijićbio likvidiran od Balšića onda kada im se našao na putu. Radilo se o veoma cenjenomvlastelinu čije poreklo vuče jošiz vremena kralja Milutina. Budući da je porodica Ilijićavećdve generacije živela u Zeti, sasvim je moguće da su Balšići sa njima mogli doći usukob oko prevlasti, tako da navod Orbina može da odgovara istini. "Posle toga krenuo jesa svojim ljudima na osvajanje Gornje Zete, koju je držao ĐurašIlijići njegovi rođaci.Đuraša ubiše Balšini sinovi, neke njegove rođake zarobiše, a ostali napustiše zemlju. I takosu Balšini sinovi zagospodarili i Gornjom Zetom" (Mavro Orbin). Sada su Balšići držaliskoro celu Zetu, ali to nije momenat u kojem ih i spominje povelja cara Uroša (1360.). Onisu tek nakon 1362. godine postali moćni, a momenat kada ih spominje povelja (1360.)zatiče ih dok drže jedan deo zemljišta između Skadarskog jezera i mora.

Koliko su oni bili ratnici ostaje veliko pitanje, ali činjenica jeste da je ova porodica bilaveoma složna i da je u okviru njih vladala stroga hijerarhija i poslušnost. Stariji suzapovedali, a mlađi su imali slušati. Teritorija se nije delila među članovima porodice, većje uvek pripadala na upravljanje starijem od braće. To je bila njihova osnovna snaga, aliposedovali su i beskrajnu podmuklost i bezobzirno lukavstvo kojim su postigli većinusvojih uspeha. "Isto tako pali su u njihove ruke Dukađini koji su imali mnogo poseda uZeti. Neke su poubijali, a druge bacili u tamnicu. Pri osvajanju ovih i drugih pokrajina višesu se služili lukavstvom i prevarama nego silom oružja" (Mavro Orbin). Njihova snaga, uvreme kada ih car Urošspominje u svojoj povelji, više potiče od togašto je njihovateritorija zbog nepristupačnosti terena stvarno bila nedostupna i pogodna za otcepljivanjeod centralne vlasti, nego od njihove objektivne moći. Oni su u to doba tek u usponu.Međutim, njihova bezobzirnost većje i tada bila vidljiva, a naročito dolazi do izražajatokom novog rata sa Dubrovnikom.

Novi sukob sa Dubrovnikom bio je po svemu sudeći isprovociran sa srpske strane i to kakood strane cara Uroša, tako i od njegove majke, carice Jelene, ali na najverovatniji nagovorod strane kneza Vojislava Vojnovića. Tokom 1360. godine iznenada se setila carica Jelena

da od Dubrovnika traži neko zlatno posuđe i novac koje je jošcar Dušan davno ostavio uDubrovniku na čuvanje. Uzalud su bila dokazivanja da je to posuđe većodavno vraćeno ida Dubrovčani o tome imaju uredne priznanice. Ovu nesuglasicu (namernu sa srpskestrane) jedva je dočekao knez Vojislav pa je ne oklevajući započeo ratna dejstva premaDubrovniku. Kao opravdanje je iskoristio to da se navodno carica Jelena obratila njemu zapomoću natezanju sa Dubrovnikom oko zlatnog posuđa. Na Dubrovnik uputi svogavojskovođu Milmana, koji počne da uništava okolinu grada, ali zbog toga što gaDubrovčani ubiju, akcije stanu za jedno vreme (oko šest meseci). Dubrovčani su mislili daiskoriste ovo međuvreme i da pokušaju preko cara Uroša da nekako zaustave knezaVojislava. Međutim, na carskom dvoru ih dočeka gorko razočarenje, jer sada je odjednompočeo i car Urošda traži ono zlatno posuđe na koje je bacila oko carica Jelena i oko kojegje sve ovo i započelo. Usledilo je zatvaranje onih dubrovačkih trgovaca koji su se našli nasrpskoj teritoriji, a Dubrovnik odgovori tako da pozatvara srpske trgovce i blokira imimovinu. Sada je nastalo ratno stanje i između Dubrovnika i srpske države. Međutim,nastaje jedna pomalo čudna situacija, budući da car Urošuopšte ne učestvuje u ratnimakcijama protiv Dubrovnika. Njegova ljutnja se očigledno ispraznila sa zatvaranjemdubrovačkih trgovaca, ali zato knez Vojislav intenzivira ratna dejstva, istovremenouvlačeći u sukob i grad Kotor, na svojoj strani. Kotorani i nisu imali nekog pravog razlogada ratuju sa Dubrovnikom, ali su izgleda očekivali da uz pomoćkneza Vojislava slomeDubrovniku trgovačku moć. Tada bi nestalo jedinog konkurenta za trgovinu na tom deluJadrana, i Kotor bi igrao onu ulogu koju Dubrovnik sada ima. Dakle, u pitanju su bilitipično ekonomski interesi.

Sada su i Dubrovčani uvideli da je vreme da se ratuje i da pregovorima nije vreme. Jednanjihova ratna galija blokira ulaz u Kotorsku luku potpuno zaustavljajući bilo kakavtrgovački promet Kotora. Kako se radilo o moćnoj galiji sa velikim brojem mornara to jeova galija često pristajala uz obalu i onda su mornari kretali u pljačku i palež. Naravno,najviše su stradali kotorski posedi pa se na kraju ovaj grad veoma brzo pokajao što jeuopšte pristajao da se bori protiv Dubrovnika. Car Urošnije bio u stanju da pomogneKotoru iako je on bio njegov, carski, grad. Do te mere su Kotorani bili dovedeni u očajanje,da su čak počeli da tajno dogovaraju mir sa Dubrovnikom. Sam knez Vojislav se brzouverio da ne može provaliti preko Dubrovačkih zidina i stoga je sav svoj gnev premaDubrovniku iskalio na njegovim kopnenim posedima koje je skoro potpuno uništio. Tobestijanje i paljenje dubrovačkih kopnenih poseda je bilo toliko da su u jednom navraturatnici kneza Vojina doprli skoro do kapije grada. Mržnja Dubrovnika prema njemu je bilatolika da je uskoro raspisana nagrada za onoga ko ubije kneza Vojislava u iznosu od 10.000perpera, a glava nekog od njegovih sinova je vredela 1.000 dukata. Uz to, ubica je trebaloda dobije i kamenu kuću u Dubrovniku. Rat je bio kratak, ali žestok i iscrpljujući, budućida se svodio na običnu pljačku i uništavanje materijalnih dobara. Dok je knez palio okolinuDubrovnika, ovi su opet organizovali ekspedicije koje su uništavale kneževe posede.

Ko zna dokle bi ovo iscrpljivanje trajalo da dubrovačka diplomatija nije izvela jedanveoma smeli i genijalni potez. Naime, do tog momenta od srpske strane u napadima naDubrovnik je učestvovao samo knez Vojislav dok se ostala vlastela (koja nije bila podložnaknezu) nije mešala, smatrajući da se njih ovaj sukob ne tiče. Slično je bilo i sa Balšićima,koji su do tada mirno posmatrali šta se dešava, ne preduzimajući ništa. Moguće je i da su

merkali koja je strana jača, pa da se njoj na vreme pridruže. Pomalo nenadano, Dubrovnikim ponudi savez za napad na Kotor, što je za Kotorane bilo veliko i neprijatno iznenađenje.Ovi pregovori nisu bili ni malo tajni, tako da se o njima vrlo brzo raščulo. Ovo je za Kotorbila realna opasnost i njihova dotadašnja relativna sigurnost je odjednom bila ugrožena.Naime, bilo je jasno da Dubrovnik nema tih efektiva kojima bi mogao Kotor napasti sakopna dok sa mora nije bilo moguće izvesti takav napad. No, sada se situacija iz osnovamenjala, jer su Balšići predstavljali realnu opasnost. Samo ponašanje Balšića, koji su bilinominalno podanici cara Uroša, jeste za svaku osudu, jer oni bez razmišljanja prelaze nastranu neprijatelja svoga cara, ali istovremeno to je prvi konkretan znak da vlast cara Urošapostepeno posustaje i u starim srpskim zemljama. To je sada bio i definitivan raspadsrpskog carstva. Primer Balšića je bio zarazan jer uskoro jošneki carski gradovi, koji suspadali pod vlast cara Uroša, naglo prelaze na stranu Dubrovnika. Izrazit je primer za tograd Budva, gde se odjednom osamostalio neki vlastelin po imenu Površko. Dubrovnik gaje pridobio tako što mu je dao kamenu kuću unutar dubrovačkih zidina i pravo građanstva.Slično je uradio i grad Ulcinj. Ovi pregovori između Balšića i Dubrovnika nisu stigli da seoživotvore, tako da mi danas samo možemo da pretpostavimo da li bi Balšići zaista napaliKotor. Na kraju, oni su i dalje mirovali ne pomažući ni jednu stranu, ali gorak ukus je ipakostao. Bilo je očigledno da se radi o porodici na koju niko nije mogao da računa, a knezVojislav im nije zaboravio ovu izdaju.

U leto 1361. godine počinju i ozbiljni pregovori o sklapanju mira, a inicijator je bio Kotor.Tada se Dubrovnik osetio dovoljno jakim da odbije njihovu ponudu, ali Republika je sveučinila ne bi li se izmirila sa knezom Vojislavom. Sa srpskog dvora stigne u Dubrovnikposlanstvo, i to pod vodstvom sina Vukašina Mrnjavčevića koji se zvao Marko (kasnijepoznati KraljevićMarko). U suštini, samo poslanstvo nije izgleda uspelo u svojoj misiji, jermir nije bio sklopljen, ali je ono na neki način ipak bilo uspešno, pošto su Dubrovčaninastavili sa svojim mirovnim delatnostima. Naime, oni tada mole za posredovanje caricuJelenu i Vukašina Mrnjavčevića, koji je izgleda imao odlučujuću ulogu na srpskom dvoru.Simptomatično je da se Dubrovčani ne obraćaju za pomoćcaru Urošu, što samo po sebidovoljno govori ko sada ima najveću moćna dvoru. Mir nije sklopljen odmah isključivozbog toga što je knez Vojislav naglo počeo tvrdoglavo da ističe neke zahteve kojeDubrovnik niti je mogao, niti je hteo da prihvati. Tokom aprila 1362. godine Dubrovnikponovo pokušava preko cara Uroša i carice Jelene da privoli kneza Vojislava na mir, aliuzalud. U maju ponovo pokušavaju, ali ovaj put samo preko carice i VukašinaMrnjavčevića. Ovaj pokušaj je većmnogo uspešniji i uskoro počinju pregovori outanačenju mira.

Upravo ovi pregovori i ovaj rat sa Dubrovnikom izbacuju na površinu dva nova imenameđu srpskom vlastelom. Prvi od njih je Vukašin Mrnjavčević, koji je tada u naglomusponu i predstavlja, pored kneza Vojina, kome je snaga veću padu, najjaču figuru nasrpskom dvoru. Istovremeno, mirovni pregovori na scenu dovode jednu tada i više negominornu ličnost pred kojim je sjajna budućnost, mada to tada tako ne izgleda. Bio je toLazar Hrebeljanović, tada samo stavilac, koji doduše ne učestvuje direktno u pregovorima,ali na čiju pomoćDubrovnik i te kako računa. U avgustu 1362. godine biva potpisana uOnogoštu povelja o miru, pa je i ovaj sukob sa Dubrovnikom konačno završen. U samojpovelji o miru pokušao je car Urošda sebe uzdigne u nekakvog pomiritelja obeju strana,

iako je i on na neki način bio učesnik u ovom sukobu, pa stoga naređuje da povelja o miruistakne njegovu ulogu ovim rečima: "Behu se Dubrovčani poplašili od carstva mi, i svadilis bratom carstva mi, s knezom Vojislavom...i smirih ih s bratom mi carstva mi knezomVojislavom". Time nije bio završen samo ovaj nadasve iscrpljujući sukob Dubrovnika ikneza Vojislava, većje postignuto i nešto više.

Najpre, u potpunosti je izašla na videlo nemoćcara Uroša u čije ime je knez Vojislav vodiorat sa Dubrovnikom, ali za svoj račun. S druge strane, tada je po prvi put došlo i dootvorenog sučeljavanja oblasnih gospodara i to onog najjačeg kneza Vojislava Vojnovića ioblasnih gospodara u usponu, Balšića. Do sada se ovako moćni oblasni gospodari nisusukobljavali, ali to sada više nije bio slučaj. Isto tako, car Urošje bio sasvim nemoćan dabilo šta učini ne bi li kaznio Balšiće, kao i gradove Budvu i Ulcinj za očiglednu izdaju.Treće, pojavljuje se u punoj snazi Vukašin Mrnjavčevići uz kneza Vojina postajenajmoćniji oblasni gospodar u Srbiji. I konačno, četvrto, na sceni je i nova ličnost u likubudućeg kneza Lazara. Tada ga niko nije bog zna koliko primećivao, i on predstavlja samojednog od mnogobrojnih carevih dvorana. Međutim, vredno je zabeležiti da su gaDubrovčani ipak primetili i da su računali na njegovu pomoćpri sklapanju ovog mira.Dakle, očigledno da je većtada pokazivao neke osobine koje će mu pomoći da za nekolikogodina postane najznačajniji srpski velikaš.

Treća ličnost, tada veoma značajna bila je carica Jelena, koja je tada bila uveliko monahinjaJelisaveta, ali nikako nije imala nameru da se povuče u tišinu manastirskih zidova. Oblastkojom je ona upravljala, o tome smo većgovorili, bila je Ser. Ona se u Seru sasvim dobroosećala, budući da je u blizini bila njena rodna Bugarska, ali i Vizantija prema čijoj jekulturi osećala veliku naklonost. Do 1360. godine ona je, mada ja vladala velikim delomsamostalno, priznavala vrhovnu vlast svoga sina, cara Uroša. No, vremenom i njena seoblast počinje sve više osamostaljivati, tako da uskoro i ona samostalno istupa.

45. Braća Mrnjavčević

No, svakako najznačajnija ličnost koja se tada javlja u svojoj punoj snazi jeste VukašinMrnjavčević, za koga se smatra da je 1361. godine bio najmoćniji velikašna dvoru caraUroša. Samo poreklo ove porodice je mutno, pa se uglavnom samo pretpostavlja. PoOrbinu, rodonačelnik ove porodice bio je neki Mrnjava, siromašni vlastelin, koji je imao trisina i to Vukašina, Gojka i Uglješu. "Oni su se rodili u Livnu, od oca Mrnjave, koji je upočetku bio siromašni vlastelin, ali ga je kasnije, s njegovim sinovima, car Stefan mnogouzdigao" (Mavro Orbin). Po Orbinovim navodima Mrnjava svoje uzdizanje ima da zahvalisamo sretnom slučaju. Naime, jedne noći car Dušan se zaustavio pod Blagajem, gde ga jeugostio u svojoj kući pomenuti Mrnjava. Budući da mu se dopalo Mrnjavino ponašanje,uzme ga car zajedno sa sinovima na svoj dvor. "Kad je car Stefan kasno jedne večeri došaopod Blagaj i nije hteo ući u grad, Mrnjava ga ljubazno primi u svoju kuću. Videvši tu carnjegovo otmeno ponašanje, uze ga, zajedno sa ženom, tri sina i dve kćeri na svoj dvor.Sinovi se zvahu Vukašin, Uglješa i Gojko" (Mavro Orbin). Mi danas ne znamo da li je trećiMrnjavin sin Gojko zaista i postojao ili je samo plod Orbinove mašte ili pogrešnogpodatka. Osim ova tri (dva?) sina, Mrnjava je imao i jošjednu ćerku koja se zvala Jelena ikoja je bila udata za Nikolu Radonju, jednog od sinova rodonačelnika Brankovića,

sevastokratora Branka Mladenovića.

Uspon braće Mrnjavčevića (Vukašina i Uglješe) nije moguće pratiti, a izvori koji se odnosena njih nisu uvek pouzdani. Tako je diskutabilan navod Halkokondila da je Vukašin naDušanovom dvoru bio peharnik, a Uglješa konjušar, mada nije ni sasvim nemoguće. Onošto je sigurno jeste to da oko 1346. godine Uglješa jeste namesnik cara Dušana, i da kaotakav upravlja nekim krajem oko Dubrovnika (Konavli i Trebinje ?). No, ovde se on nijedugo zadržao te ga odjednom, nakon smrti cara Dušana, zatičemo u serskoj oblasti. U todoba je većoženjen ćerkom kesara Vojihne, koja se zvala Jelena, ali je poznatija po svommonaškom imenu – Jefimija. Sama Jefimija je izuzetno interesantna ličnost, rođena oko1349. godine, veoma obrazovana, tako da se sa sigurnošću zna da je znala dačita i piše i tokako srpski tako i grčki. Istovremeno je naručivala, ali i izradila sama dosta umetničkihpredmeta. Iako rođena u poznatoj porodici i udata za jednog od najjačih velikaša u srpskomcarstvu, njena sudbina je u pravom smislu te reči nesrećna. Udata je za Uglješu veomamlada i u tom braku je rodila sina (jedinca) Uglješu Despotovića, koji je sa samo četirigodine umro. Ovaj dečak je sahranjen u Hilandaru u istom grobu sa svojim dedom(Jefimijinim ocem) Vojihnom. Ova nesretna žena je između 1368. i 1371. godine poslalana grob svog sina jednu ikonicu na kojoj je na spoljašnjoj njenoj strani u metalu bio urezannatpis pun bola i nežnosti za tako rano umrlim sinom. Između ostalog stoji zapisano:"Udostoji, Gospode Hriste, i ti, prečista Bogomati, i mene jadnu da se svagda brinem zarazlučenje duše moje, koje ugledah na onima koji su me rodili i na rođenom od menemladencu" i sve svoje misli upućuje svom umrlom sinu koga nikako ne može da prežali "zakojim žalost neprestano gori u srcu mome". No, to nije bio jedini udarac koji joj je sudbinanamenila budući da uskoro (1371.) njen mužUglješa gine na Marici, a ona sa samo 22godine ostaje udovica i mora da se sklanja iz Sera. Ostaje tako bez matere, bez oca, bezdeteta i na kraju i bez muža pa se uskoro zamonašila pod imenom Jefimija. Sve dokosovske bitke boravi kod kneza Lazara i kneginje Milice u Kruševcu. Međutim, ni tu jenije sačekao spokojan život, jer nova iskušenja dolaze nakon kosovske bitke (1389.), azadnje godine života provodi u manastiru Županjevcu, od koga su danas ostale samoruševine.

U vreme kada se oženio za Jelenu (Jefimiju), Uglješa postaje većdosta jaka ličnost, neštosvojom zaslugom, ali dosta zahvaljujući i tome što je bio zet kesara Vojihne sa kojimzajedno istupa. U svakom slučaju, njegova delatnost u jugoistočnoj Makedoniji će kasnijebiti osnova njegove celokupne snage. "A ćesar Vojihna sa svojim zetom Uglješomzagospodari čitavim krajem na granici Romanije" (Mavro Orbin). U to doba (1358.) posvemu sudeći (to nije sigurno) Uglješa nosi titulu velikog vojvode što znači da mu uglednije bio nikako mali. Postoje izvesni izvori (opet nesigurni) koji nagoveštavaju da je neštopre 1365. godine on čak imao susrete sa vizantijskim carem Jovanom V, gde ga ovajspominje kao "nećaka despine Srbije", odnosno kao rođaka carice Jelene. Uglješa naravnonije bio nikakav rođak caričin, ali zauzimao je očigledno veoma visoko mesto u Seru, gdeje carica vladala, pa ga ovo navođenje kao caričinog rođaka zapravo samo želi uzdići uočima savremenika i u svakom slučaju predstavlja veliku čast. Njega kasnije u jednojpovelji vizantijski car Jovan V, naziva "voljeni nećak preuzvišene despine Srbije...presrećni despot Srbije Kir Jovan Uglješa". (Povelja iz 1365.). Dakle, kada se govori o

Uglješi onda se mora reći da se radilo o jednoj politički veoma spretnoj ličnosti.

Vukašinov put je bio nešto drugačiji i njegov je uspon u prvo vreme mnogo sporiji, alikasnije neuporedivo brži. On se spominje tek 1350. godine kao župan prilepskog kraja ikasnije je njegov uspon vezan upravo za taj deo Makedonije. Zapravo, Vukašinu je uodnosu na Uglješu napredak bio i mnogo teži, budući da se on nalazio na dvoru cara Urošakoji je bio prepun moćnih velikaša (poput kneza Vojislava) pored kojih se nije moglo baštako lako istaći. S druge strane, dvor carice Jelene je ipak bio srazmerno mnogo manji, samanjim brojem jakih ličnosti,što je Uglješi opet davalo veće šanse. Isto tako, ne trebazaboraviti ni to da je Uglješa bio zet kesara Vojihne, koji mu je sigurno znatno pomagao ito bi mogli biti razlozi njegovog relativno bržeg napretka u odnosu na Vukašina. U okvirutoga ostao je veoma tajanstven pokušaj Manojla Kantakuzena da sruši caricu Jelenu u Seru,gde mu je veliku pomoćpružio baškesar Vojihna, mada uloga samoga Uglješe ostajeveoma diskutabilna. No, o tome smo većgovorili. Vukašin je bio oženjen jednomvlastelinkom koja se zvala Jelena (Aljena, Jevrosima) i o njoj ne znamo mnogo. Nadživelaje Vukašinovu pogibiju na Marici i zamonašila se pod imenom monahinja Jelisaveta.Umrla je oko 1388. godine. Vukašin i Jelena su imali šestoro dece, a od toga četiri sina(Marko, Andrija, Ivaniš, Dmitar), i dve ćerke Milicu i Oliveru, koja je bila udata za ĐurđaBalšića. Sam Vukašin je u svojim postupcima bio mnogo pragmatičniji i taktičniji odUglješe. Ako većnije mogao da ostvari jači uticaj na cara Uroša, to nije sprečavaloVukašina da barem svoje teritorije proširi što više može. Poput drugih moćnih velikaša onje iskoristio sva sredstva ne bi li ostvario svoje ciljeve, pa mu je jedan od ne bašpohvalnihpoteza bio i to što je velikog vojvodu Nikolu Stanjevića 1365. godine oterao u manastir ipreuzeo mu teritorije kojima su do tada zajednički upravljali vojvoda Stanjevići Vukašinovsin Marko (poznati KraljevićMarko). Takvim svojim postupcima, nekim promišljenim, anekim podmuklim, ali uvek energičnim, Vukašin je postepeno sabirao i povećavao svojeteritorije.

No, pravi uspon za Vukašina počinje tek od 1361. godine u vreme većopisanih ratnihsukoba Dubrovnika i kneza Vojislava Vojnovića. I inače to je doba kada velikaši u starimsrpskim zemljama naglo počinju da se osamostaljuju i da pribiraju ogromne teritorije podsvoju kontrolu. Naravno, u tim borbama za teritorije stradavala je slabija vlastela, a jačalaona krupna. U tim obesnim nastupima posebno su se isticali bašVukašin i knez Vojislav(Balšići nešto kasnije). Sigurno da to nije moglo promaći carevoj okolini, onojdobronamernoj, kojoj je bilo savršeno jasno kakva se borba za moćodvija izmeđuVojnovića i Mrnjavčevića. Navodno da je tada car Urošdobio i nekoliko saveta dalikvidira Mrnjavčeviće, ali i kneza Vojislava. "U to vreme neki velikaši Raške, koristećismrt cara Stefana, nastojali su da postanu veći nego što su bili. Među njima je bio despotVukašin i njegov brat Uglješa, koji su bili humska vlastela, i knez Vojislav, sin Vojnov, odkojih je svako bio na upravi najvažnijih zemalja kraljevstva. Stoga su neki Uroševi ljudikoji su mu bili veoma verni savetovali caru da zatvori u tamnicu despota Vukašina, i knezaVojislava i neke druge koji su u svim svojim delima pokazivali veliku oholost i bili prekomere ponositi" (Mavro Orbin). Očigledno da je careva okolina shvatila o kakvoj sepogubnoj za carstvo, ali i za samog cara borbi za vlast radi. Ti saveti nisu bili usmerenisamo na uklanjanje Mrnjavčevića i kneza Vojislava, veći na neke druge moćnike "koji su usvojim delima pokazivali veliku oholost i bili preko mere ponositi". Želja careve okoline je

bila da se od ovih moćnih velikaša otmu imanja, te da se sve to podeli siromašnoj vlastelikoja je i dalje bila verna caru Urošu. "Ti ljudi su takođe podsticali cara da njihovepokrajine preda na upravu siromašnoj vlasteli koja ga je volela i bila mu verna, dokazujućimu ispravno da ako to ne učini na početku, dok pomenuti, ne sumnjajući nimalo u njega,slobodno dolaze na dvor, kasnije, kad se oni budu učvrstili i kad postanu jaki, neće moći toizvršiti bez velikih teškoća i opasnosti" (Mavro Orbin). I više nego očigledno da su ovakvisaveti mogli doći samo od dalekovidih političara kojima je veoma brzo bilo jasno da ćeosiljeni velikaši uskoro da otkažu poslušnost caru. Isto tako, radilo se o veoma odlučnimljudima koji su predlagali caru najjednostavnije, ali zato najdelotvornije sredstvo:likvidaciju protivnika. No, šta se desilo. "Međutim, Urošne samo da nije hteo slušati ovesavete nego ih je otkrio, i time upozorio te ljude da se dobro paze, pa su oni retko dolazilina dvor. Zato oni koji su davali dobre savete Urošu, videći da su otkriveni, ubuduće seokaniše toga da ne navukli na sebe zlovolju i mržnju velikaša" (Mavro Orbin).

Ovaj odlomak ipak govori i malo više od toga. Naime, Orbin navodi da Mrnjavčevići, knezVojislav i ostali na koje se ova pretnja odnosila, budu upozoreni od strane samog caraUroša da imaju brojne neprijatelje na dvoru, te su od tog momenta oni počeli da se paze.To bi trebalo da znači da je omraza na carskom dvoru dostigla takav stepen da su Vukašin iknez Vojislav bili u stvarnoj životnoj opasnosti, bilo od noža, bilo od otrova ili nekogdrugog načina likvidacije. Ovako moćni velikaši se uopšte nisu osećali sigurnim nacarskom dvoru, pa su stoga počeli na njega i da ređe dolaze. Očigledno je da je car Urošipak imao moćnu okolinu koja je na njega, ali i na sebe pazila, kao što je isto takoočigledno da su ovi oblasni gospodari bili strahovito omrznuti. Stoga se stiče utisak da oninisu imali tako veliku moćna dvoru, te da je dvorska okolina za njih ipak povremeno bilaveoma opasna. To opet, izgleda da znači da njihova moćnije poticala iz dvorskih odnosavećisključivo iz veličine teritorije kojom su vladali. Zapravo, oni na cara Uroša i nisumožda imali veliki uticaj u smislu da utiču na njega da donese ovakvu ili onakvu odluku,većje njihova snaga bila u tome da ne sprovode na svojim teritorijama zahteve cara Uroša.Dakle, u svojim oblastima oni su bili apsolutni gospodari, ali do cara Uroša su ipak maloteže dolazili. Tu je bilo malo sposobnijih spletkara nego što su to oni sami bili. Upravo zatotrvenja između onih koji su okruživali cara Uroša i pojedinih oblasnih gospodara bila sustalna, a rezultati su očigledno bili promenljivi. Naime, sasvim je nejasno kako je nestaomoćni Oliver koji je bio najsnažniji velikašza vreme cara Dušana. Imajući u vidu Orbinovenavode o mržnji koja je pratila Vukašina i kneza Vojislava, sasvim je blizu pameti da je iOliver stradao u dvorskim spletkama. Zaista, zbog čega tražiti njihov nestanak isključivona bojnom polju ili u njihovom prisilnom zatvaranju u manastire. Verovatno da je veći brojnjih nestao zahvaljujući otrovu ili nožu u kakvom mračnom hodniku. To su inače bilesasvim uobičajene stvari na svim evropskim dvorovima, a posebno u Vizantiji, pa zaista nepostoji razlog da se takve stvari nisu dešavale i u Srbiji.

Moglo bi se postaviti i pitanje kako se sam car Urošosećao između ovakvih različitihstruja. S jedne strane su bili oblasni gospodari koji su ga formalno priznavali, ali na koje onnije imao nikakvog uticaja, dok je s druge strane bila njegova okolina koja ga je po svemusudeći poštovala, ali koja opet nije imala one količine teritorija i moći koje su imali oblasnigospodari. Samim tim car Urošje bio moćan u dvorskoj okolini, ali nije imao nikakvihsredstava (jer ih nije imala ni njegova okolina) za bilo kakvu samostalniju akciju. Na

oblasne gospodare je imao sve manje uticaja i to je razlog zašto su se tu u Uroševoj okolinisudarale razne ambicije i spletke. Oblasni gospodari su pokušavali da ostvare uticaj na carane bi li istisli svoje takmace (druge oblasne gospodare), dok bi ostala sitnija vlastela, kojase poput rojeva kupila oko cara, pokušavala da na cara takođe izvrši uticaj ne bi li pomoćunjegove milosti uspela da formira svoju oblast. On se ni sa jednima nije mogao nositi i posvemu sudeći osećao je odvratnost i prema jednima i prema drugima, pa ih je verovatno upar navrata pokušao i međusobno sukobiti ne bi li tako sebi pribavio veću snagu. U tomsmislu bi se mogao shvatiti i Urošev postupak kada je obavestio Mrnjavčeviće i knezaVojislava da im se na dvoru sprema klopka. Time je otkrio jedne drugima. "Zato oni koji sudavali dobre savete Urošu, videći da su otkriveni, ubuduće se okaniše toga da ne navuklina sebe zlovolju i mržnju velikaša" (Mavro Orbin). Zapravo radi se o tome da ovakvojprevejanoj okolini i njenim marifetlucima i spletkama car Urošjednostavno nije dorastao.On nije imao onaj prefinjeni osećaj za politiku koji je imao njegov predak StefanPrvovenčani, ali ni grubost koju mu je imao pradeda Milutin, a jošmanje snagu koju mu jeimao otac Dušan. Stiče se utisak da se radi o pogrešnomčoveku u pogrešno vreme kojipokušava da nabujale strasti i, što da ne, razularenost koja će uskoro da do kraja upropastidržavu, smiruje razgovorima i savetima. Tu je trebala čvrsta pesnica poput Milutinove, kojisigurno ne bi dočekao da ga okolina savetuje da se sa oružjem razračuna sa silnicima. To bion sam davno obavio. Uroškao da je zaboravio na koji se način njegov otac razračunao upar navrata sa pobunjenicima, ne očekujući da se velikaši sami urazume.

Nakon svega, svima je bilo jasno da je Urošu potpunosti nemoćan da se suprotstaviVukašinu i knezu Vojislavu, kao tada najmoćnijim oblasnim gospodarima, a stiče se utisakkao da im se pokušao umiliti, pa to i Orbin konstatuje. "Štaviše, car, kao da mu ni to nijebilo dovoljno, uzdizao je optužene na jošveće časti i položaje". No, u tom košmaru knezVojislav se mnogo bolje snašao od Vukašina. "Jošje na veće dostojanstvo uzdigao knezaVojislava Vojnova kad je uzeo jednu njegovu kćer za ženu, a otpustio prvu ženu, kćervlaškog vojvode Vlajka. Mada je gorko osetila ovu nepravdu, ne želeći da neprestano imapred očima svoju suparnicu, ona svojevoljno napusti dvor i vrati se u dom svoga oca"(Mavro Orbin).

U svakom slučaju, knez Vojislav je do kraja svoga života ostao veran caru Urošu i nije ganikada ni po jednom osnovu ugrožavao. Kakvi su bili planovi Vukašinovi u to doba teškoje reći, jer o tome ne postoje bilo kakvi tragovi. Njegovi kasniji postupci su jasno govorilida se radilo o čoveku sa veoma jakom voljom i što je jošvažnije, čovekom koji ume dačeka. Uostalom strpljivo čekanje i jeste najveći dar političara. Svestan da, dok je knezVojislav živ, on neće moći imati na Uroša više uticaja nego što ga ima knez, Vukašin jeodlučio da čeka. Uzimao je učešća u državnim poslovima gde god je to mogao, postepenošireći svoj uticaj, što je jasno vidljivo i iz toga što ga 1361. godine Dubrovčani i te kakodobro poznaju. Oni ga možda ne cene kao čoveka, ali veoma cene njegov politički uticaj injegovu tadašnju snagu. Od toga Vukašin ništa više nije ni mogao poželeti, no jošuvek muje onaj odlučujući uticaj van dometa. No, tada je i srećan slučaj za Vukašina odigrao svojuulogu.

Nakon mira u Onogoštu (1362.) godine, na koji je kneza Vojislava po svemu sudeći bioprisilio car Uroš, situacija se u Srbiji naglo zaoštrava. "Naime, svako od vlastele poče

nastojati i truditi se da se dočepa većih položaja i preduzimati sve kako se ne bi pokoriosebi ravnima." (Mavro Orbin). Svemoćnom knezu Vojislavu sigurno nije moglo biti pravoto što su u prošlom ratu sa Dubrovnikom braća Balšići istupali protiv njega, a na straniDubrovnika. S druge strane, Balšići su tada pokazivali i veliku ekspanziju, zauzimajućiokolne teritorije, otvoreno pokazujući da ne priznaju nikakvu vlast cara Uroša nad sobom.U suštini, oni su bili prvi od oblasnih gospodara u Srbiji koji su otvoreno otcepili svojeteritorije od carske vlasti. Oni bi verovatno, da su nastavili tim tempom da jačaju, uskoromogli postati i takmaci samom knezu. Da njihova moćraste, videlo se iz toga što je istogdana (3. juli 1362.) i kneza Vojislava i Balšiće kao svoje građane primila Venecija. Usamom postupku primanja u građanstvo Venecijanci su napravili razliku (knez je dobiopovelju sa zlatnim pečatom, a Balšići sa srebrnim), međutim to nije mnogo menjalo nastvari. Bilo je više nego očigledno da braća postaju sve moćnija, ali i sve drskija, nepoštujući nikoga. Stoga je knez Vojislav odlučio da sa Balšićima raskrsti i počne odmah dasprema vojnu akciju na njihovu teritoriju. Znajući da su oni ipak tvrd orah, prišao jepripremama za pohod veoma detaljno. Naime, želeo je da izvrši napad i sa kopna i sa mora,ali se baštu ukazao problem. Knez Vojislav uopšte nije imao flote, pa je stoga morao da seobrati Dubrovniku za pomoć. Tokom marta 1363. godine njegovo poslanstvo se nalazi uDubrovniku, gde traži galiju, ali oni ga diplomatski odbijaju, govoreći da mu ne mogupomoći, budući da su i on i Balšići pod jednim gospodarom (carem Urošem), pa ne bi bilozgodno da se oni u to mešaju. Time su pripreme za rat na trenutak zastale, a za njihovnastavak knez više nije imao vremena, budući da je krajem 1363. godine umro.

Osim ovih priprema imao je knez Vojislav i drugih aktivnosti. Naime, većje rečeno da sunjegove oblasti bile zaista veoma velike, ali da nisu predstavljale jednu prirodnu celinu, većsu bile razvučene, tako da ih je bilo veoma teško kontrolisati išto je naročito bitno, kaotakve bile su veoma izložene udarima sa strane. Znači, nije ih bilo lako braniti. Upravo tihgodina (1362-1363.) većina njegovog delovanja je usmerena baška zaokruživanju teritorijakoje je držao. To zaokruživanje je radio na različite načine, odnosno, nešto silom, a neštozamenom sa drugim vlastelinima. Naročito je poznata njegova zamena teritorija sačelnikom Musom kome je prepustio grad i župu Zvečan za grad i župu Brvenik, a kaojedan od učesnika u ovoj zameni pominje se i (budući knez) Lazar, tada samo kaznac. Netreba misliti da je čelnik Musa pristao na ovu zamenu svojom voljom, biće da ga je knez naindirektan način prisilio.

Upravo njegov rad na zaokruživanju oblasti, odnosno teritorija koje je držao pod svojomvlašću može da ima i jedno posebno značenje i da bude deo budućih planova koje je moždatada imao. Naime, on do tada, što je većrečeno, nije pokazivao nikakvih ambicija ka caruUrošu i ni jednog momenta mu nije ugrožavao carsku vlast. Moguće je da mu je tada palona pamet da, pošto car Urošnije imao dece, postane ovome savladar i uzme učešće u vlasti.U okviru toga bi se mogle posmatrati i pripreme za obračun sa Balšićima, što bi zapravoznačilo da on želi da sa scene ukloni one koji otvoreno nisu priznavali carsku vlast. Shodnotome, ako većnisu priznavali autoritet i vlast cara Uroša, verovatno bi jošmanje priznavalii njega kao savladara. S druge strane, kada se govori o Balšićima, mora se reći da se radiloo veoma lukavoj i na sve spremnoj porodici, koja bi mu mogla napraviti mnoge neprilike ito naročito onoga momenta kada bi se proglasio kraljem (savladarem). Prema tome, bilo jemnogo mudrije ukloniti ih dok jošnisu ojačali i dok su jošbili bez jačih saveznika. Nakon

toga bi verovatno došao na red i Vukašin, da se i on slomi. Ovakvo razmišljanje jeste samopretpostavka, ali sasvim moguća, jer zašto bi Vukašin bio taj koji se prvi dosetio i primetioda caru Urošu treba savladar? Zašto ne bi knez Vojislav, kao i te kako sposoban čovek, bioprvi kome je ta ideja pala na pamet? Sasvim je druga stvar to što knez svoju moguću idejunije uspeo i da izvede. S druge strane, knez je bio veoma blizak caru i sigurno da je mogaomnogo lakše da izvrši na Uroša uticaj u pravcu mogućeg savladarstva, nego što je tokasnije imao priliku Vukašin. U prilog tome ide i da su možda bili i rođaci, i konačno, knezje bio najmoćniji feudalac u celoj Srbiji, sa mnogobrojnom zavisnom vlastelom. Ništanormalnije nego da on bude taj koji će biti carev savladar. Isto tako, teško da bi i sam carUrošmogao imati bilo šta protiv takve solucije. Osim što nije imao dece, prema tomeostalo je otvoreno pitanje nasleđa prestola, bilo je više nego očigledno da on nije u stanjuda se nosi sa razularenom vlastelom. Balšići su se većsasvim otvoreno otcepili, a uskoro ćei drugi. I do sada se car Urošodržavao delom zahvaljujući vekovnom autoritetu imenaNemanjića, ali jošviše time što je knez Vojislav stajao iza njega išto je većtada vršiofaktičke dužnosti savladara. Proglašavanjem kneza za savladara stvarno stanje stvari samobi se legalizovalo. Sam natpis na njegovom grobu u manastiru Banji kod Priboja na Limugovori da je knez bio svestan svoga značaja i snage: "Meseca oktobra, 25. dana, prestavi serab Hrista boga Stefan, a zovom veliki knez Voislav sve srpske, grčke i pomorske zemlje".To što ga na nadgrobnoj ploči označavaju kao velikog kneza sve srpske, grčke i pomorskezemlje može da potvrdi da je on imao i veće ambicije nošto je bila njegova tadašnja titulavelikog kneza. Osim toga bilo je tu i ime "Stefan" koje su uzimali samo članovi vladarskekuće Nemanjića, pa bi to govorilo u prilog ovoj tezi.

Ovo je naravno samo razmišljanje koje uopšte ne mora biti tačno, ali izgleda sasvimmogućno. S druge strane ako knezu Vojislavu tada nije pala na pamet takva ideja, sasvimsigurno bi mu to sunulo u glavu samo da je poživeo koju godinu duže. To bi bilo sasvimnormalno jer je i on bio u stalnoj ekspanziji i verovatno bi mu ubrzo dosadilo da on, kojijedini drži pravu moću Srbiji, stalno saginje koleno pred jednim slabićem i čovekom kojegu Srbiji niko ne poštuje zbog njegove snage. I u dosadašnjoj istoriji kuće Nemanjića i višeje nego vidljivo da su najjači vladari bili upravo oni koji su znali da udare gvozdenompesnicom i nisu se bojali da na sebe obuku pancir. Neko je od Nemanjića bio sposobniji nabojnom polju, neko u potajnom udarcu nožem iz mraka, ali odlučnosti su svi imali. Samotakve ljude je srpska vlastela poštovala, i to isključivo zato jer ih se bojala. Cara Uroša seniko nije bojao, a ponajmanje knez Vojislav. Ono malo poštovanja prema imenuNemanjića koje je car Urošnosio, verovatno da je i tada kod kneza bilo smanjeno, avremenom bi sigurno sasvim iščezlo. I šta bi bilo normalnije nego da on sam, pošto je većnajjači, ponese najpre kraljevsku, a onda možda i carsku krunu. Ako ne on onda njegovisinovi, jer ne zaboravimo, car Urošnije imao dece. Možda je tada razmišljao da je došlovreme da dođe do smene dinastije na srpskom prestolu. Kakve bi reperkusije to izazvalo,ostaje samo da se pretpostavlja, ali knez nije bio slabići verovatno da bi takav njegovpokušaj imao i te kakve šanse za uspeh.

Bilo kako bilo, knez Vojislav i da je imao ovakve namere nije uspeo da ih izvrši, jer većutoku decembra 1363. godine on je kako se navodi mrtav. Pretpostavka je da ga je kugapokosila, budući da je ova opaka bolest u to doba harala po jadranskoj obali. Da li je baškuga bila uzrok smrti, ne zna se ali je sigurno da je on tada bio mrtav. Međutim, mogućje i

drugačiji rasplet događaja. Ako je knez Vojislav zaista imao planove da postane savladarcara Uroša, sigurno je da to nije moglo ostati nepoznato ostalim oblasnim gospodarima.Plašeći se da bi mogli kroz kneza Vojislava dobiti odlučnog carskog savladara (kralja), nijenemoguće da se desila i kakva urota među velikašima i da je knez pao kao njihova žrtva.To ne bi bilo ništa novo, jer su i evropski dvorovi prepuni takvih obračuna, pa ni srpski potom pitanju nije nikako mogao da bude izuzetak. Sigurno je da ostalim oblasnimgospodarima nikako ne bi knez odgovarao kao savladar, ne samo zato što on nije Nemanjić(to je manji problem za njih), većviše zato što je bio jak i odlučan i što bi možda skršionjihovu samovolju. Njima je idealno odgovarao car Urošsa svojom neaktivnošću ineodlučnošću, budući da su pored njega, iako su mu formalno priznavali da im je ongospodar, mogli slobodno da se bave svojim poslovima i da ratuju međusobno proširujući igubeći teritorije. Malo je ko od njih imao kakvih vladarskih ambicija (jedino kasnijeVukašin), jer takvim vladarskim zahtevima jednostavno nisu bili dorasli, a s druge strane (ito će se videti), njihovi pogledi i razmišljanja nikako nisu išla dalje od granica njihovihposeda. Njima je bilo jedino u glavama kako da od najbližeg suseda otmu koje selo iližupu, dok ih sama država i njena sudbina nije ni najmanje interesovala. Stoga i nije čudošto, do Vukašina, niko nije pokušao da se dočepa carskog prestola. Sve to plemstvo koje jeokruživalo cara Uroša i nije bilo sposobno za takvo razmišljanje (videćemo kako su seponašali pred maričku bitku), budući da bi carska kruna nosila i veliko bremeodgovornosti, a oni nisu bili spremni za to. Ovako im je bilo mnogo lakše. Međutim, svioni iako nisu bili sposobni i spremni da preuzmu breme državne vlasti, znali su vrlo dobrokako da spletkama nekome slome vrat. Nikoga oni nisu poštovali, jer za takvo nešto i nisubili sposobni. Jedino što su poštovali bila je snaga i vladar koji je u stanju da vitlabuzdovanom iznad njihovih glava. Car Urošili za to nije bio spreman, ili jednostavno nijebio takav čovek. Međutim, knez Vojislav je bio baštakav silnik koji nije imao nikakvogpoštovanja prema bilo čemu kada napreduje ka svome cilju. Takav čovek bi možda slomiooblasne gospodare. Stoga bi pretpostavka o nasilnom kraju kneza Vojislava možda i moglaimati smisla.

Sam knez je iza sebe ostavio ženu Goislavu sa dva maloletna sina: Stefanom iDobrovojem. Međutim, bila je tu i gomila problema. Sasvim je sigurno bilo da samaudovica neće uspeti da se održi na tako velikoj teritoriji, nešto zbog nepogodnog položajateritorija, ali daleko više zbog tadašnje situacije. Tada je naime bila prava jagma za tuđimteritorijama, pa je i kneževa smrt bila idealna prilika za neke da se osamostale, a za drugeda se dočepaju njegovih teritorija. Među njima nisu Goislavi i njenim sinovima bili najvećineprijatelji Vukašin i Uglješa, kako bi se to možda moglo očekivati. Njihov najopasnijisuparnik bio je iz njihovog vlastitog doma. Radi se Nikoli Altomanoviću, sinuAltomanovom (rođeni brat kneza Vojislava). On je u to doba bio veoma mlad (rođen oko1348. godine) i većje pokazivao crte svoga naprasitoga karaktera. U svakom slučaju, radise o jednoj samosvojnoj i veoma interesantnoj ličnosti, kojoj ne nedostaje izvesneromantike i tajanstvenosti. Njegovi potezi su uzbuđivali savremenike, a i danas NikolaAltomanovićuživa, pomalo i nezasluženo, ugled opasnog grubijana, mada on sa svojimpostupcima nikako nije odudarao od ostalih srpskih velikaša. No, o njemu će kasnije bitimnogo više reči.

U to vreme iznenada nestaje i despot Oliver, nekada najmoćniji velikašna dvoru cara

Dušana. Od dolaska na vlast Uroša, njemu skoro da se gubi trag i nije poznatošta se sanjime dešavalo. Verovatno da je ostao na svojim teritorijama, ali nije imao više bilo kakvogudela u političkom životu. Na njega bi se možda mogao odnositi navod Pajsija Janjevca, ukojem komentariše da car Urošod svog dolaska na vlast nije obraćao pažnju na savetestarijih, većse okrenuo isključivo ka mladima. "Bio je toliki razumom, da su se svi divili,uspevao je iz dana u dan u dobroti i razumu, ne primajući savete starih, a držeći savetemladih" (Pajsije Janjevac). Isto to navodi i "Letopis Pećki" kada kaže: "I rodi sina Urošačetvrtoga, godine 1337. Taj Uroškrasan i doista divan izgledom, ali mlad razumom beše, iodviše krotak i milostiv, savete starih odbacivaše, a savete mladih primaše i voljaše"(Letopis Pećki). O tome je dočuočak i janičar Konstantin Mihailovićkoji u "Janičarskimuspomenama" komentariše: "a posle njega je ostao sin njegov Stevan Uroš, koji je lošeupravljao carstvom: zbog greha oca njegova Gospod Bog mu je oduzeo razum, jernapustivši verne zaslužne sluge, on se prikloni novima i nevernima, koji ga pak prozvašeLudi Uroš". Dakle, moguće je da se Oliver nije mogao nametnuti Urošu, osetio sesuvišnim, a možda i ugroženim i stoga se sklonio sa dvora. Od tada je uglavnom boravio nasvojim imanjima. Međutim, on je kontrolisao velike komplekse teritorija i sasvim jeshvatljivo da je morao uskoro postati trn u oku naglo ojačalim oblasnim gospodarima i toprvenstveno Vukašinu. U to vreme Vukašin je većveoma jak i uticajan na dvoru i car ga jeudostojio i titulom despota. "Ovaj Vukašin udostoji se od njega časti despotskogčina,.."(Letopis Pećki). Tada je većmorao Oliver da Vukašinu zasmeta u njegovim teritorijalnimambicijama (ne političkim, jer se Oliver politikom malo bavio). Uglavnom na sceniodjednom Olivera više nema, a ako se stvarno sklonio u manastir (zamonašio se), kako senegde pretpostavlja, onda je to jedino mogao učiniti zato što ga je na to neko naterao. Tajneko je mogao biti po svemu sudeći bašVukašin, kome je nakon Oliverovog nestanka ipripao najveći deo njegovih teritorija. Koliko je Vukašin zagrabio Oliverovih poseda vidise iz toga što Oliverovim sinovima Krajku i Rusinu nije ostalo skoro ništa, pa su morali daLesnovo oduzimaju od Hilandara iako ga je njihov otac (Oliver) jošdavno pokloniomanastiru. Ukoliko je smrt ili povlačenje u manastir despota Olivera došla bašu to vreme(dakle negde oko smrti kneza Vojislava) onda se može reći da je Vukašina pratio izuzetnosretan (mada je verovatnije da je u pitanju mnogo više s p r e t a n slučaj. Sve se to desilonekako u kratkom razmaku vremena da bi se moglo reći da Vukašina služi samo "sreća". Sjedne strane, smrt najmoćnijeg velikaša na dvoru cara Uroša (kneza Vojislava) odjednomotvara Vukašinu mogućnost da stekne najveći mogući uticaj na cara, a s druge strane,nestanak despota Olivera stvara šansu da se Vukašinov teritorijalni posed po Makedonijinesmetano širi.

No, nije jedini despot Oliver bio taj koji je tajanstveno nestao omogućujući Vukašinovoširenje. kao što ni on nije bio taj koji je jedini koristio sva moguća sredstva. SličnoVukašinu, radio je i njegov brat Uglješa, koji je iskoristio nestanak despota Dejana. DespotDejan je držao veoma prostranu oblast koja se prostirala između skopske Crne gore igornjeg i donjeg toka reke Strume. Pošto je bio oženjen sa Teodorom, sestrom caraDušana, car Dušan mu je dodelio titulu sevastokratora, a car Uroškasnije i titulu despota.Nakon smrti Dejanove, njegove teritorije, izuzev župe Žegligova i Gornjeg postrumlja,prisvojio je vlastelin Vlatko Paskačić. Postoje opravdane sumnje da je u komadanjudespotovih teritorija tada učestvovao i Uglješa. On je iskoristio veoma povoljnu priliku daprisvoji uglavnom one oblasti koje su se graničile sa serskom oblašću, gde se opet on

nalazio. Nikome tada nije padalo na pamet da vodi računa o maloletnim sinovima despotaDejana koji su se zvali Dragaši Konstantin i koji će kasnije biti i te kako bitni. Od smrtidespota Dejana koristi su izvukli i Vukašin i Uglješa, ne toliko možda kroz proširenjesvojih teritorija (što i nije sigurno), koliko kroz to što je despotovim nestankom nestalo iposlednje iole jače ličnosti koja bi mogla da u tom kraju parira Mrnjavčevićima. Doduše,bilo je jošoblasnih gospodara koji su se tada uzdizali ili su padali (Nikola Stanjević, braćaGolubići), no oni za našu priču nemaju neki posebni značaj, kao što nemaju ni nekuposebnu ulogu u događajima koji sada slede.

Smrt kneza Vojislava je otvorila neka pitanja u srpskoj carevini. Možda se očekivalo da ćecar Urošsada da odahne, jer se oslobodio tutorstva ovog moćnog velikaša, međutim to senije desilo. Upravo je caru najviše nedostajao knez Vojislav, tako da nije nikakvo čudo štoje on postao uskoro plen Vukašinovih ambicija. Uopšte nije bilo sumnje da će, ako to ikobude, bašVukašin biti onaj velikaškoji će preuzeti onu ulogu koju je do tada imao knez.Vukašin je tada zaista i bio najjači, a uz podršku svoga brata Uglješe, koji je stvarno vladaoSerom (carica Jelena tek formalno, ali ni to neće jošdugo), takmaca jednostavno nije imao.Doduše, teško da je bilo ko od ostalih iole jačih velmoža imao želje i ambicije da stekneodlučujući uticaj na cara Uroša. I oni preostali sitniji i krupniji vlastelini koji su moždaočekivali da bi milošću cara Uroša mogli nešto postići, uskoro su se mogli uveriti da nacarskom dvoru nema više ničega radi čega bi se vredelo potruditi. Tu se jošjedino moglodobiti visokih titula koje su bile "prazne", jer nikome više nisu ništa značile. Skoro sveteritorije i bogatstva držali su oblasni gospodari i ko je želeo uspon, morao je tražiti milostkod njih, a ne kod cara. Tada je došlo i do potpunog rascepa među srpskom vlastelom naonu koja je iz starih srpskih zemalja (Raška, Travunija, Hum) i onu koja je iz grčkihzemalja.

Do tog momenta vlastela iz grčkih zemalja se pokazala kao ambicioznija, jer je posedovalai više titule (despot Dejan, sevastokrator Vlatko Paskačić, despot Vukašin, kesar Vojihnaitd.) i više samostalnosti (istina i daleko veće posede, a samim time i bogatstva) u odnosuna vlastelu iz starih srpskih zemalja. Doduše, za života kneza Vojislava, na cara Uroša,zahvaljujući knezu, imali su više uticaja velmože iz starih srpskih zemalja. No, nakonkneževe smrti sve se to izmenilo. Vukašin odjednom dobija presudni uticaj na cara, štovlasteli iz starih srpskih zemalja za prvo vreme nije mnogo smetalo, ali Vukašinovaambicija i njegovi sledeći potezi naglo sa raspalili dugo uspavljivani antagonizam. No, netreba misliti da je samo Vukašinova beskrajna ambicija i častoljublje njemu prokrčilo putka vrhu u srpskoj državi. Imao je on dosta podrške od strane druge vlastele koja je u svemutome nalazila i neku svoju računicu.

Najpre, podršku Vukašinu, ali i Uglješi, pružala je carica mati Jelena. Kakvu je onaračunicu u svemu ovome nalazila nije baštako lako otkriti, tim više što će nju, samo pargodina nakon smrti kneza Vojislava, bašUglješa, kojeg je tako svesrdno pomagala,nemilosrdno oterati iz Sera i preuzeti tu oblast. Ona je pružala podršku Mrnjavčevićimaisključivo zbog svoga samoljublja, a da je ono bilo veliko, videlo se iz njenog celokupnogživota. Dok je car Dušan bio živ, ona je imala i te kako veliku ulogu u političkom životuSrbije, a nakon njegove smrti požurila se da zavlada serskom oblašću i time na sebenavukla mržnju kesara Vojihne, koji je imao istu takvu ideju. Od samog početka ona je sa

novim carem, svojim sinom, Urošem sarađivala veoma dobro, ali su vremenom ti odnosiizmeđu njih ipak zahladneli, no ipak nikada u tolikoj meri da bi ih potpuno raskinuli. No,vremenom carica Jelena se potpuno osamostalila u serskoj oblasti, ali to je imalo zaposledicu da je izgubila sav uticaj na svoga sina, cara Uroša. Ona je verovatno najbolje odsvih poznavala svoga sina i bila i te kako svesna da se radi o neodlučnom čoveku, poredkojeg će se carstvo rasuti. Verovatno je i to razlog da je požurila da zavlada serskomoblašću što pre znajući da njen sin neće imati snage da je u toj njenoj nameri spreči. Nakraju je u tome i uspela, međutim sada je bila suviše daleko od sina na kojeg odlučujućiuticaj ima knez Vojislav. Osim onog najnužnijeg poštovanja prema njoj kao bivšoj ženisvoga gospodara, cara Dušana, kojem može da zahvali svoj sadašnji uspon, knez Vojislavnije pokazivao ništa više. To je osetila i ona, ali zbog toga što je knez imao odlučujućiuticaj na cara Uroša, carica je bila potpuno nemoćna. Dakle našla se odjednom izvan svihodlučujućih događaja u kojima je sve do tada uzimala tako rado punog učešća. Tada je i tekako osetila koliko je politička sudbina prevrtljiva, no prave posledice tek će da doživi.Ostale su joj samo spletke, što je ona i iskoristila.

Ona nije mogla da drugačije utiče na to da smanji vlast i uticaj kneza Vojislava, osim dapronađe nekog drugog velikaša kojeg bi podržala i na taj način ga suprotstavila moćnomknezu i time ga postepeno istisnula. Najpogodnija ličnost za to je bio Vukašin, koji je bašuto vreme u Makedoniji formirao svoju oblast i nije bio daleko od serske oblasti. S drugestrane, on je bio rođeni brat Uglješe, koji je boravio kod nje u Seru i čiju sposobnost onanije mogla a da ne primeti. Najverovatnije da je preko Uglješe ona i nešto bolje upoznalaVukašina, koga je do toga momenta mogla znati samo površno. Tu je njoj sigurno sunulokroz glavu da bi svojom podrškom mogla Vukašina da uzdigne na dvoru cara Uroša i dapreko Vukašina ostvari na sina uticaj koji do tada nije imala. Ipak, nije nikako nemoguće nito da su lukavi Mrnjavčevići uspeli da njoj nametnu tu ideju, pa je ona celu tu stvar guralamisleći da je njena. Međutim, tu se očigledno preračunala, jer su i Vukašin, ali i Uglješaimali svoje sopstvene planove pa se do kraja desilo da umesto da ona iskoristi njih, oni suiskoristili nju. No, u to prvo vreme nakon smrti kneza Vojislava oni sarađuju veoma dobroi činilo se da je sada pravi trenutak da se Vukašin progura na ono mesto koje je do tadadržao knez Vojislav.

S druge strane, ni braća za sve ovo vreme nisu sedela skrštenih ruku. Osim što je Vukašinpostepeno, ali ipak nešto usporeno, proširivao svoju teritoriju, Uglješa je postao veomabitna ličnost u Seru i postepeno istiskivao caricu Jelenu. Isto tako, oni su pomoćuporodičnih veza na svoju stranu privlačili i jedan značajniji deo važne vlastele. Na prvommestu, sam Uglješa, bio je oženjen sa ćerkom kesara Vojihne koji je gospodario Dramom.Sa Balšićima su uspostavljeni odnosi zahvaljujući ženidbi Vukašinove ćerke Olivere saĐurđem Balšićem. "S kraljem Vukašinom su živeli u miru, jer je Đurađimao za ženunjegovu kćer Milicu,..." (Mavro Orbin). Orbin greši ovde u imenu, budući da seVukašinova ćerka zvala Olivera, a ne Milica. Vukašinov sin Marko (KraljevićMarko) bioje opet oženjen saćerkom Hlapena koji je bio namesnik u severnoj Grčkoj. Po svemusudeći bila je uspostavljena i porodična veza Uglješe i sevastokratora Vlatka. Sva ovavlastela, povezana porodičnim vezama, međusobno se pomagala u formiranju svojihoblasti, tako da su oni predstavljali i te kako jak blok. Što je jošvažnije, oni nisu ni malooklevali, tako da nakon smrti kneza Vojislava počinje odmah i pohod Vukašina ka glavnoj

poziciji u Srbiji. Doduše, tu sada i nije trebalo mnogo toga učiniti da bi se to postiglo, jer ido tada je Vukašin bio najsnažniji nakon kneza Vojislava, tako da je nakon kneževe smrtitrebalo samo zauzeti njegovo mesto. To je učinjeno toliko brzo da pomalo i iznenađuje sakoliko je lakoće car Urošpao pod uticaj Vukašina.

Većčetiri meseca nakon smrti kneza Vojislava (januar 1364.) imamo svedočanstvo novesnage Vukašinove. Naime, Dubrovnik je pokušavao da na neki način otvori trgovačkeputeve kroz Zetu, koju su držali Balšići i da bi to uspeli oni se obraćaju Balšićima, što jenormalno jer su oni držali ovaj kraj. Međutim, pomalo iznenađuje to što se oni obraćaju nimanje ni više većVukašinu, tražeći od njega da se on zauzme kod Balšića. Dakle,Dubrovnik to ne traži od cara Uroša, jer zna da je on nemoćan, ali kao veoma spretnipolitičari, znaju ko im može stvarno pomoći, odnosno znaju ko je prava snaga u Srbiji.Osim toga što je najmoćniji u Srbiji i što može učiniti i onošto car ne može, Vukašin ima iporodične veze sa Balšićima, što ga čini jošpogodnijim za pomoćDubrovniku.

46. Vukašin kao kralj

U tom prvom periodu nakon smrti kneza Vojislava uspon Vukašina je ipak tek postepen,tako da nije privlačio neku posebnu pažnju i podozrenje kod vlastele u Raškoj. S jednestrane, njih nisu posebno zanimali događaji u Makedoniji, gde se Vukašin širio, jošmanjeih je interesovala serska oblast, a čini se da ih ni događaji oko cara Uroša nisu mnogobunili. Zapravo, i sama vlastela koja se dizala baštada u Raškoj, naročito LazarHrebeljanović, Vuk Brankovići Nikola Altomanović, otimala se međusobno za pojedineteritorije, tako da nisu imali ni volje, a ni neke posebne snage da se interesuju za događajeu dalekoj Makedoniji. Pitanje je i koliko su imali političke mudrosti i dalekovidosti darazumeju šta se to sve događa oko cara Uroša. Ipak se mora priznati i to da je Vukašin bioizuzetno taktičan u svojim potezima, ne radeći ništa suviše naglo, kako ne bi izazvaopodozrenje. Ovakva taktika, mudro smišljena, teško da je bila njegovo delo, a imajući uvidu kasniji razvoj događaja, sasvim je sigurno da je duhovni otac svega bio Uglješa.

Upravo tada dolazi do jednog događaja koji ni do danas nije do kraja razjašnjen i koji ćeizazvati mnogo više posledica no što se uopšte moglo i misliti. To je bilo proglašenjeVukašina za kralja, odnosno njegovo proglašenje za savladara cara Uroša. Ovaj događajpada negde u vreme avgust – septembar 1365. godine i obuhvata ne samo krunisanjeVukašina za kralja, veći uzdizanje Uglješe na zvanje despota. Vukašinovo uzdizanje,odnosno njegovo krunisanje za kralja, desilo se na nekom od sabora srpske vlastele, uzprisustvo cara Uroša. Na ovom saboru sigurno nije bilo prisutno svo srpsko plemstvo, većsamo jedan njegov deo, budući da Raška vlastela nikada nije priznala Vukašina za kralja.Stoga i pretpostavka da oni ovom saboru nisu prisustvovali, što znači da su se otvorenoizjasnili za Vukašinove protivnike. Isto tako, moguće je da je ovom događaju prisustvovalai sama carica Jelena koja je i do tada davala punu podršku Mrnjavčevićima, pa se možepretpostaviti da ona sigurno ne bi propustila ovaj događaj. Ako većnije bila na tom saboru,ono je za njega sigurno znala i odobravala ga sasvim otvoreno. Dugo se mislilo da jeVukašin uzurpator, odnosno da je titulu kralja sam uzeo bez Uroševog odobrenja.Međutim, danas je sigurno da je to učinjeno po Uroševoj volji i da nije postojala nikakvaprisila da bi se obavio taj čin. U tadašnjoj situaciji car Urošje bio u zaista teškom položaju

budući bez novca, bez vojske, bez autoriteta. Njemu samome najviše od svega je trebalapodrška jednog jakog velikaša, a od Vukašina on tada stvarno nije imao boljeg izbora. Akose pretpostavi da je i carica Jelena pružila ovakvom potezu svoju podršku, onda se zaista nevidi kako se car Urošuopšte mogao odupreti i ne dati pristanak da mu Vukašin budesavladar.

Ovaj događaj je veoma uzbudio savremenike i to iz više razloga. S jedne strane,što jemožda i najveći razlog, Srbijom je većskoro dva veka vladala jedna dinastija: Nemanjića.Jednostavno niko nije mogao da zamisli da Srbijom vlada bilo ko drugi osim ove porodice.Koliki je autoritet Nemanjića bio, vidi se iz togašto je i tako neodlučan vladar poput Urošavladao, a da mu za celo vreme njegove vladavine ni jednog momenta nije pretila opasnostda ga neko sruši sa prestola. Nezadovoljstva njegovom vladavinom bilo je na pretek, ali tojošuvek nije stvaralo takve nezadovoljnike koji bi išli na rušenje jednog od Nemanjića.Sada se odjednom pojavljuje Vukašin koji ruši celu tu vekovnu tradiciju i njega je zatomalo ko mogao da trpi na prestolu (makar i sa vladarskom). Vukašina su podržavalipraktično samo oni koji su imali neke koristi ili su bili u odnosu zavisnosti, tako da su sepravi sukobi tek mogli da očekuju. S druge strane, Vukašinovim uzdizanjem na kraljevskipresto, srpska vlastela iz grčkih zemalja je dobila apsolutnu prevagu, a odnosi između njih ivlastele iz Raške nikada nisu bili dobri. Konzervativna Raška, jezgro srpskih zemalja, kojaje očuvala staru tradiciju i običaje, nikako nije mogla da prihvati da im vlastela iz grčkihzemalja sada vodi državu. Sve do tog momenta Raška je bila ta koja daje osnovni tonsrpskoj politici, no sada se to odjednom izmenilo.

Sve je to Vukašin morao znati onoga momenta kada je primio kraljevsku krunu na glavu.Ako većon nije bio toga svestan, bio je verovatno Uglješa. To se odmah osetilo. Naime,Uglješa, kao izuzetno visprenčovek, vešt i inteligentan političar, koji nikako nije bio grubisiledžija, znao je da se Mrnjavčevići moraju najpre učvrstiti na vlasti. Vukašin je imaoveliki deo teritorija kojima je vladao, jedan deo vlastele (Balšići, sevastokrator Vlatko,kesar Vojihna) bio mu je naklonjen zbog porodičnih veza (ne iz ljubavi), ali sam Uglješanije imao ni jednu oblast kojom bi vladao. Doduše, u Seru on većduže vreme u potpunostidrži vlast, a carica se vodi samo formalno kao gospodar Sera, ali to ipak slabi njegovpoložaj. Stoga neposredno nakon krunisanja Vukašina za kralja, a njegovog proglašenja zadespota, Uglješa otera caricu Jelenu iz Sera i zagospodari ovom oblašću. Osim što jekonačno postao gospodar jedne značajne oblasti, Uglješa se konačno ratosiljao i cariceJelene, od koje se izvuklo sve što se moglo. Sada je ona mogla da bude samo smetnja, abila je toliko beznačajna i bez uticaja u Seru da bi bila ludost ne iskoristiti njenu slabost.

Šta su dobili Mrnjavčevići timešto je Vukašin proglašen za kralja – savladara cara Uroša?U samom početku skoro ništa, a kasnije samo probleme koji su na kraju rezultirali ratomprotiv raške vlastele. Šta je dobilo carstvo? Verovatno jošmanje negoli sam Vukašin.Naime, veliki deo srpske vlastele nije uopšte priznavao cara Uroša za svoga gospodara (zacara da, ali ne i za gospodara), tako da je sitnija vlastela priznavala za svoga gospodaranekoga od moćnih oblasnih gospodara, a oni sami nisu ni do koga držali, a ponajmanje dokralja Vukašina. Na taj način Vukašinovo krunisanje je samo ubrzalo proces cepanjacarstva na oblasti. Ono malo što je priznavalo Uroša, svakim danom se sve više smanjivalo,a naročito od trenutka kada je Vukašin krunisan. Pomalo ironično deluje konstatacija da je

najviše dobio ni manje ni više većsam car Uroš, koji bi po logici stvari, pošto je dobiosavladara, trebao biti u svojim pravima okrnjen. Međutim, on je kroz Vukašina dobiopriliku da dobar deo poslova carstva, koje on sam nije bio sposoban da obavi i koje je donedavno obavljao knez Vojislav, jednostavno prebaci na Vukašina. Možda je to njemu biloolakšanje, ali samo u početku, jer se uskoro uverio da Vukašin nije knez Vojislav i da jekrunisanje Vukašina samo jedan deo Vukašinovih ambicija i to onih početnih. Tačnijerečeno, Vukašin samim krunisanjem jošuvek nije do kraja otkrio koje su mu namere, on ćeto učiniti tek kasnije. Sada je bilo drugih briga.

Odmah nakon Vukašinovog krunisanja krenuli su Mrnjavčevići da povećavaju svojeoblasti. Uglješa je preuzeo sersku oblast tako što je oterao caricu Jelenu. Za to vremeVukašinovi potezi su bili daleko širi. Najpre je oterao velikog vojvodu Nikolu Stanjevića umanastir i preuzeo mu oblasti. Nakon toga završio je sa osvajanjem zapadne Makedonije,zadržao je i Skoplje i Prizren. Zatim je krenuo na sever, zauzimajući Prištinu i Novo brdo,u suštini pokušavajući da se probije u Rašku. Tada je i Priština postala njegov prestonigrad. "Kralj Vukašin odredio je Prištinu kao prestoni grad i držao svu okolnu zemlju"(Mavro Orbin). No, u prodoru ka severu, na Rašku, nije imao više skoro nikakvog uspeha.Sada su se isprečili raški vlastelini poput Vuka Brankovića, Nikole Altomanovića i čelnikaMuse. Izgleda da je u dotadašnjim akcijama Vukašin istupao kao kralj i svoje napadeopravdavao time da zavodi red i poslušnost među nepokornom vlastelom, odnosno da jezapravo istupao u ime cara Uroša. "Pripojivši, naime despotu Vukašinu mnoge pokrajine,dade mu takođe titulu kralja. Tim povodom Vukašin poče ugnjetavati mnoge ličnosti togakraljevstva, istupajući kao da to čini po uputstvu cara i radi učvršćenja njegova carstva"(Mavro Orbin). Teško da je Vukašinu pomagalo to što se pozivao na cara Uroša, nepokornavlastela nije više uopšte marila za cara, a jošmanje za njega kao kralja.

U dosadašnjoj priči nisu spominjane okolne zemlje, tako da se stiče utisak da su one nadogađaje u Srbiji imale veoma malo uticaja i da su sve događaje koji su se tamo dešavalisamo gledale sa strane. Takvo zapažanje bi dobrim delom moglo biti i tačno. Sa severnestrane, Ugarska je osim kratkotrajne ekspedicije tokom 1359. godine, koja je završenatraljavo, uglavnom samo registrovala šta se dešava po Srbiji, nemajući bilo kakve namereda se upliće u tamošnje događaja. Za to vreme Bugarska, drugi sused Srbije, bila je ustrašnim previranjima i stoga više obuzeta sopstvenim problemima, tako da nije bila ustanju da brine i o tuđim. Treći sused, Vizantija, raspadala se, nemajući ni snage, a ni voljeda iskoristi naglo raspadanje srpske carevine, ne bi li sebi obezbedila barem delimičnipovratak ranije izgubljenih teritorija. Vizantijska nespremnost ne treba da iznenadi, budućida je ona na svojim granicama imala novu silu koja se do sada tek sporadično pojavljivala.Bili su to Turci. Koliki je bio turski zamah vidi se iz toga što su se već1359. godine onipojavili i pod zidinama Carigrada. Za utehu, Carigrad jošuvek nije bio u opasnosti, budućida je bio okružen jakim bedemima, pa ga Turci nisu ni pokušavali da zauzmu. No, zauzvrat su preplavili Trakiju, a zatim zauzeli Dimotiku (1361.) i konačno sledeće godineuzeli su i Jedrene. Tokom 1363. godine pada i Plovdiv, a sultan prenosi svoju prestonicu izAzije, najpre u Dimotiku, a onda u Jedrene.

Da ovo više nisu samo sporadični upadi, većda se radi o sistematskom osvajanju moglo jebiti jasno iz najmanje dva razloga. Prvi je bio taj što su Turci sve osvojene teritorije naglo

naseljavali svojim stanovništvom, dok je domaće stanovništvo uglavnom oterano kaoroblje u Malu Aziju. Drugi razlog je bio u tome što je sultan sasvim otvoreno preselioprestonicu u Evropu, očigledno želeći da budešto bliži mestu ratnih operacija koje suočigledno tek trebalo da se razmahnu, a što je trebalo da znači da će turska sila uskoro izsve snage da zakorakne na Balkan, a kasnije i dalje. Vizantija je odahnula kada je tokom1362. godine umro turski sultan Orhan, od neke zaraze izgleda, očekujući da će sada Turcida se nađu u zbrci, u borbi oko prestola. Oni su naivno verovali da su ova osvajanjavizantijskih teritorija plod Orhanove nasrtljivosti, te da će njegovom smrću Turci da sevrate u Malu Aziju. Međutim, desilo se to da se sultanskog mesta dočepao Orhanov mlađisin (prestolonaslednik Sulejman je umro 1357.) Murat I (1362-1389.), izuzetnopreduzimljiv vojskovođa i vladar, jošspremniji i vlastoljubiviji vladar i ratnik od svoga ocaOrhana. Murat je verovatno osećao strašnu netrpeljivost prema Vizantiji i zbog svojihličnih razloga, budući da su Vizantijci spletkarili čak i po pitanju sultanskoga prestolanakon Orhanove smrti. Oni su naime priželjkivali da Halil, zet vizantijskog cara Jovana,postane turski sultan. No u tome ne uspevaju, a Murat se suprotno njihovim željama ipotrošenom novcu dočepa sultanata. Odmah po sedanju na sultansku stolicu, on obnavljavojne pohode i na vizantijske teritorije. Muratov vojskovođa Lala Šahin zauzima Jedrene, asultan Murat uskoro svoju prestonicu Bursu seli bašu Jedrene ne bi li bio bliže sledećimdogađajima. Međutim, većje tada bilo vidljivo, a sultanu Muratu i sasvim jasno, da on sasvojom vojskom, kakva je tada bila, jošuvek nije spreman za udar na Carigrad. On je ipakbio suviše utvrđen za njih, a Murat suviše mudar da to ne bi uvideo, stoga je pravac turskihprodora usmeren prema Bugarskoj i srpskim zemljama koje su se nalazile oko Strume iVardara. U okviru toga najpre je osvojena Kumucina, sedište vizantijske pokrajineVolerona. Sada je bilo više nego otvoreno prikazana turska namera.

Samo seljenje turske prestonice u Evropu trebalo je da bude dovoljna opomena za sve onekoji su se nalazili na meti turskog udara, ali očigledno da nije. Istini za volju, Vizantijci sudobro shvatili kakva opasnost preti od Turaka, pa su u okviru toga poznati uzaludnipokušaji cara Jovana Paleologa da pokrene Evropu na krstaški rat. On je tražio pomoćuItaliji i Francuskoj, ali uzalud. Car traži kasnije pomoći od Ugara (1366.), pa se do krajaponizio odlazeći im na noge, ali i tu bez ikakvih rezultata. Niko nije imao razumevanja zavizantijske probleme, ali ni sluha za nadolazak turske plime. Posebno iznenađujekratkovidost Ugarske, čiji se kralj zaplitao u sve moguće spletke i ratove po Evropi, nevideći neprijatelja na pragu svoje kuće.

U to vreme pada i jedan veoma interesantan pokušaj carigradske patrijaršije, a koji je vezanza izmirenje sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Pravilno uviđajući da su Vizantija i serskaoblast podjednako izložene turskom udaru, te da je savezništvo između njih pitanjeopstanka, povedeni su pregovori o mogućoj saradnji. Inicijator je bila Vizantija. Tokom1364. godine carigradski patrijarh Kalist je doputovao u Ser, gde je jošuvek vladara caricaJelena. U planu su bili pregovori o budućoj borbi sa Turcima, međutim da bi se ovipregovori mogli uspešno obaviti, bilo je potrebno prethodno ukloniti jednu prepreku kojase nalazila u crkvenom raskolu između Srpske i Carigradske pravoslavne crkve. Raskol jedošao zbog toga što je carigradski patrijarh (i to bašKalist) svojevremeno anatemisaosrpskog patrijarha i cara Dušana, a zbog togašto je Dušan, prilikom svoga krunisanja zacara, uzdigao Srpsku pravoslavnu crkvu na stepen patrijaršije, a da za to nije imao dozvolu

od carigradskog patrijarha. U suštini, razlozi za anatemu su bili manje kanonske ili verskeprirode, a više političke, budući da je to Kalist uradio pod pritiskom Kantakuzena, koji je uto doba navaljivao na Srbiju, pa mu je trebao ovakav crkveni raskol. Iako ga je imala uveoma neprijatnoj uspomeni (što je sasvim razumljivo), carica Jelena se pokazala na visinii primila lepo patrijarha koji je njoj i njenom mužu (caru Dušanu) napravio toliko neprilika.Interesantan je taj pokušaj carigradskog patrijarha. On je progutao svoj ponos i došao nadvor carice onog cara (Dušana) na kojeg je ne baštako davno bacio crkveno prokletstvo.Pitanje je kako se on osećao dok je prilazio dvoru u Seru, verovatno pomalo sepribojavajući kakoće ga carica primiti. A ona je imala i te koliko razloga da se sećanjegovog prokletstva i svih onih neprilika koje je imala tada, ali koje je i sada osećala.

Sasvim su jasni motivi kojima su se rukovodili Vizantijci, ali nije bašnajjasnije koje su bilenamere carice Jelene. Da su Vizantijci bili svesni opasnosti od Turaka, van sumnje je, alipitanje je da li je i carica Jelena bila toliko politički dalekovida? Da li je ona iz Sera moglashvatiti kakva opasnost dolazi iz Male Azije ? Sudeći po svemu, trebala je biti svesna, jer jeJedrene palo 1362. i od te godine sultan Murat boravi u Evropi, veoma blizu Sera.Međutim, njeni motivi za razgovore sa patrijarhom Kalistom bili su moguće ipak sasvimdruge prirode. Nju je možda više interesovalo crkveno pomirenje i prevazilaženje raskolasrpske i carigradske crkve, koje je kao ljuta rana trajalo skoro dvadeset godina. Ona je bilavećstarija žena kojoj je vlast u Seru polako izmicala iz ruku, više naklonjenarazmišljanjima o uspomenama o dalekoj prošlosti kada je bila carica i imala stvarnu moć.Iz tih dalekih dana njene i muževljeve moći ostala je kao ružna uspomena anatema koju jebacio patrijarh Kalist, koji eto bašsada dolazi, kao odjek dalekog vremena, i to baškod njena dvor. Ipak, ona nije mislila da se osveti. Osetila je da bi to mogla biti prilika da ispraviono što nije uspeo da popravi ni njen mužcar Dušan, iako se zaista trudio da postignepomirenje dve crkve. Bilo kako bilo, ako je tako i mislila, nije uspela da svoje namere dokraja i sprovede. Na serskom dvoru, većdobro ostareli Kalist, iznenada umire. CaricaJelena ga sahrani u crkvi serske mitropolije uz najveće počasti. Time je crkveno pomirenjesrpske i carigradske crkve ostavljeno za druga vremena, i bez carice Jelene.

U navedenim pregovorima morao je učestvovati i Uglješa, kao najznačajnija političkaličnost Sera, a tada je mogao čuti od patrijarha Kalista nešto više detalja o turskojopasnosti. Da podsetimo, u to doba jošuvek Vukašin nije postao savladar cara Uroša, nitije Uglješa despot, a serskom oblašću vlada carica Jelena. Dakle, ni Uglješi tada ovipregovori o savezu sa Vizantijom i pomirenju crkava ne znače mnogo i on sa njima sigurnonije bio opsednut u onoj meri kao carica Jelena, budući da su pred njim i Vukašinomsasvim drugi planovi. Koliko je on o Turcima tada znao i koliko je shvatao opasnost odnjih ostaje samo da se pretpostavlja. Ipak, imajući u vidu njegove kasnije poteze, sasvim jemoguće da je njemu većtada bilo jasno sa koje strane ide prava opasnost, ali tada on nijeimao onu snagu koju će imati kasnije. S druge strane, što je veoma važno, on se upoznao izprve ruke sa problemima crkvenog raskola, shvatio ne samo snagu crkve veći dobru voljucarigradskog patrijarha za pomirenje. Upravo njegovi kasniji potezi na pomirenju crkavakao da su inspirisani ovim pregovorima sa patrijarhom Kalistom. Na kraju, smrt patrijarhaKalista označila je kraj bilo kakvih pregovora između Vizantije i Sera o mogućemsavezništvu i pomirenju crkava, ali Uglješa nije zaboravio ovaj susret.

Nakon krunisanja Vukašina za kralja bilo je veliko pitanje kakva će biti saradnja izmeđuVukašina kao kralja i cara Uroša. U samome početku bila je veoma dobra. Doduše i totreba shvatiti samo uslovno, jer prave saradnje tu nije moglo ni biti. Ovlašćenja i cara ikralja su skoro ista, tako da je Vukašin, iako samo kralj, mogao samostalno da deluje što jeon na kraju krajeva i činio. U tom svom delovanju on odaje dužno poštovanje caru Urošu,ali samo to. Tada se javlja i problem koji preti da postane ozbiljan, budući da je njegovavlast kao kralja u Srbiji vrlo diskutabilna. Naime, Vukašina ne priznaje vlastela, izuzev onekoja mu je lično podložna. No, to Vukašinu nije bilo posebno ni važno i u prvo vreme nijebio time posebno opterećen očekujući da nepokornu vlastelu natera oružjem na poštovanje.Doduše, u prvim svojim vojnim akcijama, čija je svrha bila ograničena samo na to dapoveća svoju nezavisnu oblast, istupa kao kralj, ali sve je to sa ograničenim ciljem. To zatošto ta osvajanja nisu imala kao posledicu učvršćenje carevine ili carske vlasti, ili konačnovlasti kralja, većsamo Vukašinove lične vlasti, odnosno, kao što je većnavedeno, širenjeVukašinove nezavisne oblasti. U suštini Vukašin jošuvek nastupa kao oblasni gospodar, ane kao kralj koji štiti državu.Šta je car Urošočekivao od svoga savladara Vukašina teškoje reći. Ako je mislio daće pomoću Vukašina da učvrsti vlast i da osnaži svoju poljuljanupoziciju, onda se grdno prevario. Vukašin je od samog početka sasvim samostalan u svomdelovanju i radi isključivo u svoju korist, mada odaje dužno poštovanje caru niti jednogmomenta ne osporavajući njegovu vlast. Sve i da je hteo, car Urošnikako nije mogaoVukašina sprečiti u njegovim namerama, budući da su mu novčana sredstva bilaograničena i samim time i njegova vojna samostalnost je bila minimalna. Tačnije rečeno,car Urošviše nije imao u službi stranih plaćenika budući da nije bio u stanju da ih plaća, adomaću vlastelu nikako nije mogao da natera na poslušnost. Upravo zahvaljujući tome carUrošje sigurno bio u podređenom položaju u odnosu na Vukašina, koji je bio i te kakovojno jak.

Ipak, Urošje imao titulu cara i samim time u hijerarhiji je bio iznad Vukašina koji je biosamo kralj. Tu situaciju ni sam Vukašin nikada nije osporavao, a da je to tako vidi se izportreta u crkvi sv. Nikole u Psači, koju je podigao vlastelin Vlatko Paskačić. Sam Vlatkoje bio u veoma dobrim odnosima sa Mrnjavčevićima, ali i sa carem Urošem, pa na taj načinfreska u njegovoj zadužbini govori dovoljno sama po sebi. Naime, na severnom zidumanastira u Psači naslikani su car Uroši kralj Vukašin zajedno, ali tako da je Urošsa desnestrane, a Vukašin sa leve strane, čime je caru Urošu (zato što je sa desne strane) dataautomatski prednost u hijerarhiji. Praktično, to znači da se Vukašin u to doba (1365-1370.)jošuvek nije drznuo na sam carski presto. Po svemu sudeći, on i nije nameravao da po biločemu (izuzev vlasti) ugrozi samu carevu ličnost, verovatno budući svestan da bi bilo kakvonasilno uklanjanje Uroša moglo izazvati vlastelu u Raškoj. Sa te strane car Urošje biobezbedan, ali od njegove carske vlasti ostalo je veoma malo. Zbog takvog odnosa premacaru, kao i zbog samog čina krunisanja za savladara, Vukašin je navukao strašnu mržnjuprotiv sebe, a ta mržnja čini se traje i danas. Doduše, izgleda da je i sam Vukašin dobrimdelom zaslužan za takav odnos prema sebi. Naime, umetnik koji je slikao figuru cara Urošai kralja Vukašina u manastiru Psači nije uspeo da izbegne svoju nesimpatiju premaVukašinu slikajući ga kao kržljavog starca sa dugom belom bradom i kosom, kako stojipored cara Uroša koji je opet naslikan kao krupan, lep muškarac. Čitava Vukašinova figuraodiše nečim lukavim, podmuklim, dok je Urošsvetački miran i uzvišen. Time je i na višenego očigledan način prikazano šta se o Vukašinu u to doba zapravo mislilo, a što opet nije

daleko od stvarne istine. U vreme kada je ovaj portret slikan, između cara Uroša i Vukašinasigurno da više nije postojao ni minimum bilo kakve saradnje, budući da Vukašin nijeprema Urošu više imao bilo kakvog poštovanja. U kakvom se bednom položaju tada carUrošnašao vidi se iz toga što je morao da se tokom 1367-1368. godine skloni u Solun, i tokod nekih bivših činovnika pokojnog cara Dušana. Da li se on tu sklonio od Vukašina ili jenjegov boravak u Solunu imao neku drugu svrhu, ostaje stvar procene, ali sam carevpostupak može da predoči njegov stvarno jadan položaj u to vreme.

Takav položaj cara Uroša i Vukašinovo otvoreno nametanje sigurno nisu mogli ostatineprimećeni i bez reakcija vlastele iz raških zemalja. S jedne strane, njima je odgovaralazauzetost Vukašinova po Makedoniji, gde je ovaj učvršćivao svoju vlast, tako da nijeposvećivao suviše pažnje severnoj strani carstva (Raškoj), što je opet omogućilo nagliuspon novih oblasnih gospodara. U prvom redu tu su bili Lazar Hrebeljanović, VukBrankovići nadasve Nikola Altomanović. Ova trojica su se naglo probila među najmoćnijesrpske oblasne gospodare, što naravno nije moglo da izmakne budnom Vukašinovom oku.S druge strane i ovi novi raški oblasni gospodari su dobro znali da će Vukašin onogamomenta kada sredi stvari po Makedoniji da udari i na njih, te da ih jednog po jednogslomi. Da stvar za njih bude jošgora, on će to učiniti sasvim legalno, budući da je Vukašinnjihov (ma koliko se oni sa time ne slagali) kralj i na neki način gospodar, koji ima pravoda od njih traži punu poslušnost. To što Vukašin nije odmah nakon krunisanja krenuo da poRaškoj sređuje stvari bila je velika sreća za njih, budući da oni ne bi bili u stanju da gazaustave. Možda se Vukašin tada pomalo i preračunao,želeći da na prvom mestu zaokružisvoje posede po Makedoniji. Zapravo u njemu je na prvom mestu proradila sitna svestoblasnog gospodara, dok je kraljevska uloga za trenutak ostala u drugom planu. Moguće jeda raški oblasni gospodari i nisu za Vukašina predstavljali neku posebnu pretnju pa je onračunao da će sa njima izaći lako na kraj onda kada zaokruži svoje posede. Bilo kako bilo,to je međuvreme dobro došlo raškoj gospodi da proširi svoje oblasti. Zbog daljnjeg tokapriče, o ovim oblasnim gospodarima biće na ovom mestu nešto više reči.

Svakako najinteresantniji za daljnju istoriju Srbije jeste Lazar Hrebeljanović. Samo poreklonjegove porodice nije bašnajjasnije, tako da se rodonačelnik ne zna. Ono što se o njimazna je veoma malo. Lazarev otac se zvao Pribac i njegova baština se nalazila negde okoNovog brda. "Ovom pređerečenom knezu Lazaru bi roditelj veliki sluga carev Pribac, kojivelikom caru Stefanu pribliz bivaše usrdnošću i ljubavlju, telesnim uzrastom i vrlimnavikama, tako da su obojica kao jedan izgledali, ili, takoreći, vezani behu ljubavlju kao dasu jedna duša u dva tela" (Povesno slovo o knezu Lazaru od patrijarha Danila). Pribac jeslužbovao na dvoru cara Dušana, ali sa skromnim titulama logoteta, a onda peharnika(veliki sluga). Sama titula koju je Pribac uživao sigurno ga nije mogla dovesti u takvublizinu i prisnost sa carem kako to ovi navodi pokušavaju da objasne, tako da se ti podacimogu uzeti tek sa velikom dozom rezerve. Zapravo, Pribac je pripadao sitnoj nepoznatojvlasteli koju je car Dušan jednim delom uzdigao, ali sam Pribac nije uspeo da u tojhijerarhiji dopre nešto više, no i to je bilo sasvim dovoljno da obezbedi njegovom sinuLazaru pristup u carsku službu. U svakom slučaju to je bio i vrhunac dvorske karijereLazarevog oca Pribca.

Sam Lazar se rodio oko 1329. godine u Prilepcu oko Novog brda, a oženio se oko 1353.

godine Milicom koja je bila ćerka kneza Vratka, a koji je opet poticao od loze VukanaNemanjića (bio mu praunuk). Na taj način Lazar je preko ženske strane ušao u lozuNemanjića, što možda nije njemu samome bilo toliko bitno, ali će kasnije biti njegovimpotomcima. "Druga grana: Vukan veliki knez rodi Stefana, Stefan Dimitrija, postade inok.Dimitrije rodi sinove i kćeri; prvi Vratko knez. Vratko knez rodi Nikolužupana i kneginjuMilicu, i bi udana knezu Lazaru" (Pajsije Janjevac). Sa njom je imao dva sina (Vuka iStefana) i pet ćerki (Maru, Jelenu, Draganu, Teodoru i Oliveru), mada ima i drugačijihmišljenja. "A ova postade supruga velikoga kneza Lazara i rodi tri sina: tj. velikoimenitogaovoga despota Stefana, i Vuka i Dobrovoja" (Konstantin Filozof). Sama Lazareva službana dvoru cara Dušana nije bila bog zna kako uspešna, budući da od titule stavioca nijemrdnuo. Stoga svi navodi o njegovim izuzetno bliskim vezama sa carem Dušanom jesusamo legenda, koja nema nikakve veze sa istinom. "A veliki knez Lazar iz detinjstva bejašemnogo u svim blagim delima ukrašen i u svim vrlinama pokazivaše se plemenit, veleuman,krotak i muževan. Videvši ovo veliki car Stefan da je mladićodličniji od svih u svimizvrsnim lepotama, beše začuđen i udivljen i mnogo mišljaše o tomešta će ovaj mladićpostati, i predvide bogodanim razumom svojim" (Povesno slovo o knezu Lazaru odpatrijarha Danila). Veoma slični su i sledeći navodi: "Kada je odrastao, dadoše gatadašnjemu caru Stefanu na službu, i zbog tihosti, i blagih navika, i vrlina njegovih ihrabrosti činom bi odlikovan od cara i postavljen za prvoga u palati njegovoj. Tako pozapovesti samodrščevoj, uze sebi za sadružnicu srodnicu carevu, kćer nekoga velmože. Iona od roda svetla, i slavna, i osobita, kolena nekog carskog, od plemena svetoga SimeunaNemanje, prvoga gospodina Srbima" (Povesno slovo o knezu Lazaru). Isto preterivanjenalazimo i u Pećkom letopisu gde se navodi: "Roditelji njegovi bejahu velmože i prvi upalati pređerečenih careva, i činomčasni, i vladahu u domovima carskim. Po srodstvubejahu neki bližnji samodršcima... Ažena njegova bejaše od same krvi carske". Čini se daje tu najobjektivniji upravo Orbin koji veoma kratko navodi: "Knez Lazar bio je sin PribcaHrebeljanovića, vlastelina i velikaša u vreme cara Stefana. On je u mladosti bio dvorjaninpomenutog cara,..." (Orbin).

Zapravo Lazar nema neku posebnu ulogu na dvoru cara Dušana i on je tek jedan od mnogihkoji su muvaju oko cara, pokušavajući da privuku njegovu pažnju i obezbede daljnjinapredak. To izgleda Lazaru nije pošlo za rukom, tako da je i smrt cara Dušana dočekao satitulom stavioca. Situacija se nije mnogo izmenila ni kada je carski presto preuzeo Dušanovsin Uroš. Osim njegove, na kraju ipak ne tako značajne uloge, pri sklapanju mira saDubrovnikom u Onogoštu (1362.) i pri promeni poseda između kneza Vojislava Vojinovićai čelnika Muse (1363.), Lazar se ne spominje više. No, i ovakva titula, ma kako niska porangu bila, ipak je otvorila Lazaru put ka stvaranju velike oblasti.

U vreme kada je Vukašin krunisan za kralja (1365.) Lazar ima 36 godina i nije više tolikomlad, većčovek sa dosta iskustva. Po svemu sudeći, baštada Lazar je napustio dvorskuslužbu kod cara Uroša. Šta je bilo uzrok takvoj njegovoj odluci ne zna se, mada se možepretpostavljati da je sa dvora otišao, uverivši se da na njemu više ne može ništa postići ili jeto možda bio znak neslaganja sa Vukašinovim krunisanjem. Mora da je tu bilo i ličnihrazloga, budući da je između Vukašina i Lazara postojala i lična netrpeljivost, pošto jemoćni Vukašin od Lazara oteo baštinu oko Novog brda. Za života Vukašinova po tompitanju se nije moglo ništa uraditi, ali odmah nakon njegove pogibije na Marici (1371.)

Lazar je svoju baštinu povratio. "Kad je umro kralj Vukašin, oduzeo je veliki deo njegovezemlje, tj. Prištinu, Novo Brdo i druge župe, čime se on mnogo uzveličao" (Orbin). Sudećipo tome, Lazar je ne samo povratio svoju oduzetu baštinu, većje zagrabio daleko više,uvećavajući svoju oblast novim teritorijama. Bilo kako bilo, bašod tada (od odlaskaLazarevog sa carskog dvora) počinje njegovo naglo snaženje. Po svemu sudeći, daljnjiboravak na carskom dvoru bio bi za njega ne samo ograničavajući faktor za daljnji uspon,većbi ga možda doveo i u životnu opasnost.

Samo njegovo uzdizanje nema ničega spektakularnog u sebi i ono je tek postepeno, što netreba da iznenadi, jer se Lazar i do toga momenta držao veoma suzdržano. Njegova vernostcaru Urošu ni tada nije došla u pitanje, tako da se njegovo ime ne spominje nikada nasuprotcarevom. Verovatno da je Lazar za sve godine koje je proveo na dvoru cara Uroša imaobezbroj prilika da uđe u različite spletke, no on se po svemu sudeći toga posebno čuvao.Radilo se o čoveku koji je očigledno umeo da čeka, tako da njegovi kasniji politički iratnički potezi u sebi imaju mnogo toga promišljenog. Tako je i njegova oblast formiranaveoma oprezno, a drugačije nije ni moglo biti, jer ih on stvara između oblasti kraljaVukašina, zatim oblasti Rastislalića i kneza Vojislava (kasnije Nikole Altomanovića). Svesu to bile veoma moćne ličnosti, koje Lazar nikako nije smeo izazivati suviše naglimpostupcima.

Druga značajna ličnost koja je bila u naglom usponu bio je Vuk Branković. NasuprotHrebeljanovićima, radilo se o staroj i uglednoj porodici, tako da je poznato da je Vukovotac Branko bio sevastokrator u Ohridu. Kako su titulu sevastokratora nosili samo oni kojisu bili carevi rođaci, to se može sa sigurnošću reći da su Brankovići bili u rodu saNemanjićima. No, ova porodična veza sa Nemanjićima izgleda da nije sa muške strane, većje neki od Brankovića bio oženjen sa nekom nemanjićkom princezom. Rodonačelnik oveporodice bio je vojvoda Mladen, koji je zauzimao visoka mesta na dvoru kralja Milutina, apotom kod kralja Stefana Dečanskog. Tako je poznato da je vojvoda Mladen godine 1323.bio gospodar Trebinja, gde ga je kasnije zamenio sin Branko. Bašon se naročito istakao uratu Stefana Dečanskog i Dubrovnika (1326-1328.) kada je harao po Dubrovačkoj okolini.Od cara Dušana dobio je Branko titulu sevastokratora i bio postavljen za poglavara uOhridu. Nakon smrti sevastokratora Branka, kada je carstvo većbilo uveliko u raspadu,povlače se Brankovići sa carskog dvora i od tada deluju iz svoje matične oblasti, koja senalazila na Kosovu, u Drenici. U doba stvaranja velikih oblasti, najistaknutiji predstavnikove porodice bio je svakako Brankov sin Vuk Branković(imao brata Nikolu, Grura i sestruTeodoru) i od tog vremena i potiče njihova snaga. Sam Vuk je bio oženjen Marom, ćerkomkneza Lazara, tako da je ova kuća (Hrebeljanović) jačala ne samo preko osvojenih teritorijaveći putem porodičnih veza. "Mara je bila udata za raškoga vlastelina Vuka, sina BrankaMladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog čoveka i veoma poslušnog prema svome tastuLazaru, koji je zajedno s ovim svojim zetom živeo u miru sa svim svojim susedima, tj. skraljem Bosne i s Balšićima, zadovoljavajući se svojim posedima i ne tražeći putem ratatuđe" (Orbin). Tako se prvi spomen Vuka u poveljama nalazi tek 1365. godine, a postojeneke indicije da je car Urošnalazio upravo kod Vuka utočište u vreme kada se otvorenosukobio sa Vukašinom. Očigledno se radilo o veoma kulturnom čoveku, koji jeistovremeno vodio i dosta suzdržanu politiku, ali nekako stalno u senci Lazarevoj. S drugestrane, Vuk po Orbinu nikako nije bio nasilan čovek, koji bi halapljivo otimao svaki onaj

posed za koji bi mu se ukazala prilika, većje bio veoma smotren i pažljiv u odnosima sasusedima. Dakle, i Vuk je tek postepeno sabirao svoju moć, bez naglih uspona, što jeverovatno bio uticaj tasta Lazara, sa kojim je, sudeći po Orbinu, Vuk bio u veoma dobrimodnosima. Njegov nagli uspon dolazi tek negde oko 1373. godine i to onda kada je sa scenenasilno sišao župan Nikola Altomanović. Sama priča o porodici Brankovića bez ikakvesumnje spada u najlepše stranice srpske srednjovekovne istorije i ova porodica je moždanajznačajnija koja se na srpskom tlu (izuzev Nemanjića) i pojavila. Narodno predanje ovojporodici nije bilo naklonjeno, tako da su Brankovići kasnije bili optuženi za mnogo onogašto nikada nisu učinili, pa su tako u Srbiji postali sinonimom izdaje koju nikada nisupočinili.

47. Veliki župan Nikola Altomanović

Najznačajnija figura koja se tada pojavila i naglo izronila među oblasnim gospodarima bioje svakako Nikola Altomanović, koji predstavlja jednu zaista izuzetnu ličnost, koja je usebi uspela da ujedini mnogobrojne, toliko suprotstavljene osobine. On je bio optuživan zaraznorazne zločine, koje uglavnom nije počinio; ostao je u istoriji poznat kao grubijan inasilnik naklonjen potajnim ubistvima, mada se u suštini ni po čemu nije razlikovao odostalih svojih savremenika. Jedino po čemu je od njih odskakao jeste njegov nagli uspon injegova mladost, budući da je jedva imao 20 godina kada je bio najmoćniji u Raškoj. Bio jeveoma spretan ratnik, ali isto tako snalažljiv u raznoraznim spletkama, pa i naklonjenpotajnim ubistvima.

Poreklom je iz poznate porodice Vojinović, a njen rodonačelnik je bio vojvoda Vojin, inačegospodar Gackog. Vojvoda Vojin je bio u krugu najbližih saradnika Stefana Dečanskog, akasnije se od njega otcepio, priključujući se krugu nezadovoljnika oko njegovog sinaStefana Dušana (kasnijeg cara). To podržavanje Dušana nasuprot Stefanu Dečanskomkasnije je omogućilo Vojinu, ali i njegovim sinovima Milošu, Vojinu i Altomanu, zavidannapredak. Nakon smrti vojvode Vojina, njegovi sinovi razdele humsku oblast kojom je ovajupravljao. Otac Nikole Altomanovića, Altoman, bio je oženjen ćerkom vojvode Mladena,koja se zvala Vitoslava. Ona je imala brata Branka Mladenovića, od kojeg potiče poznataporodica Brankovića, što će reći da je sa Vukom Brankovićem bila u najbližim srodničkimodnosima (bila mu je tetka). Negde oko 1340. godine Altoman nosi titulu župana, a da jeuživao zavidan ugled vidi se iz toga što mu je Dubrovnik, sasvim suprotno svojimdotadašnjim običajima, za svadbu iznajmio jednu ratnu galiju. Sam Nikola se rodio udrugoj polovini 1348. godine, a već1359. (?), ostao je bez oca. Tu priliku je iskoristionjegov stric knez Vojislav, da bi mu preoteo teritorije koje je nasledio od oca Altomana,ostavljajući njemu i njegovoj majci Vitoslavi verovatno jedan manji deo za izdržavanje.Veću ranoj mladosti, sa jedva 11 godina života, Nikola je osetio svu gorčinu međusobnihsukoba, a proterivanje sa očevih imanja u njemu je sigurno ostavilo dubokoga traga. Tadase verovatno mogao uveriti koliko malo znače srodnički odnosi u borbi za veću moć,budući da je u jednoj takvoj borbi bio žrtvom. Isto tako osetio je šta znači biti apsolutnonemoćan pred silnikom tipa kneza Vojislava, a što je kasnije i on isto tako primenjivao. No,bio je takođe dovoljno pametan da se za života kneza Vojislava suviše ne zaleće, većdanauči da čeka svoj trenutak. I nije dugo čekao, jer već1363. godine knez Vojislav iznenada

umire.

U vreme kada je knez Vojislav umro (1363.) imao je Nikola oko 14 godina i u to prvovreme nije izgleda ništa preduzimao. Imanje kneza Vojislava nasledila je tada njegovaudovica kneginja Goislava, sa maloletnim sinovima Dobrovojem i Stefanom. U prvo vremeona se uspevala održati na ogromnim teritorijama koje su joj ostale od muža uglavnomzahvaljujući tome što je imala kakvu – takvu podršku cara Uroša, ali i tome što je nekesvoje teritorije i interese žrtvovala. Sam Nikola Altomanovićse odjednom pojavljuje nasceni tokom 1366. godine kada se spominje kao jedan od značajnijih velikaša srpskogcarstva, da bi većnaredne godine (1367.) zagospodario Rudnikom. Tokom sledeće (1368.)godine on uspeva da skoro celokupnu oblast koju je ranije držao knez Vojislav stavi podsvoju kontrolu. U to doba on je imao tek 20 godina i bio je po svemu sudeći veoma hrabar iodlučan čovek. "Pomenuti Nikola kao momak beše velika junačina i držaše onu pokrajinuHuma koju je držao njegov otac Altoman zaživota cara Stefana. Kasnije, kad je umronjegov stric čija se oblast prostirala od Dubrovačkog primorja do Užica, zauze (kakorekosmo) i njegove zemlje; dobi i neke druge krajeve, sve do Srema, i vladaše do graniceBosne na Drini" (Orbin). Izgleda da sežupan Nikola nije ograničavao samo na zauzećustarih očevih teritorija i onih na kojima je vladao njegov stric knez Vojin, većje, poputdrugih oblasnih gospodara, zauzimao sve što je mogao. Takve svoje poduhvate sigurno nijemogao preduzimati a da sam nije imao sve one potrebne kvalitete, na prvom mesturatničke, koji su za tako nešto neophodni. "Bio je veliki junak na oružju i spretan, ali drzak,nepostojan u svim svojim delima i veroloman; vrlo lako se laćao oružja i započinjao rat sasvim vladarima svojim susedima" (Orbin). Sigurno je isto tako da je bio bezobziran inemilosrdan u svojim osvajanjima, no drugačije se nije ni moglo. On se uplitao u ratove nerazmišljajući mnogo o tome kakvu snagu imaju njegovi protivnici, a verovatno svestansopstvene moći.

Poznato je njegovo uplitanje u stvari Bosne, kojom je tada vladao ban Stjepan Tvrtko."Verujući, dakle, da nema na svetu hrabrijeg i moćnijeg od njega, poče ratovati i haratigranice Bosne prema Drini, pričinjavajući velike štete bosanskom banu Tvrtku" (Orbin).Osim toga, Nikola Altomanovićje neprestano potpirivao pobune protiv Tvrtka (posebnoone koje je vodio Tvrtkov brat Vuk), a naročito je sarađivao sa Tvrtkovim vlastelinomSankom, što je do kraja rezultiralo time da se tokom 1367. godine i sam Sanko odmetnuood bana Tvrtka. "Između ostalog dođe jedared, po nagovoru i za ljubav Miltenova sinaSanka, u Humsku zemlju; udari u Bišću na okolinu podgradija i zauze je, a zatim ode doLoporina i njegovih sela. Pomenuti Sanko bio je velikašbana Tvrtka i držao je svu Humskuzemlju od primorja do Konjica i Nevesinja sa Gornjim i Donjim Vlasima" (Orbin).

U ovim sukobima naročito su učešće uzeli Dubrovčani, želeći da pomire Sanka saTvrtkom, ubeđujući Sanka da se ostavi Altomanovića jer "trijumf ovoga Nikole je zakratko vreme i nikako nije trajan, dok je bosanski banat večan". Sanko nikako nije pristajaoda se pokori Tvrtku pa ga je do kraja ovaj vojnički slomio, a Sanko je morao pobeći uDubrovnik. "Prešavši u Humsko Kneštvo, opustošio je i poharao celu Sankovu zemlju, kaoi zemlju njegovih sledbenika. Kako mu se Sanko nije mogao odupreti, a i bojao se da mu nedopadne ruku, pobegao je u Dubrovnik. Kad je to čuo Tvrtko, krene s vojskom premaDubrovniku, ne bi li ga uhvatio. Ali je Sanko, obavešten prethodno o tome, umakao pre

nego što je Tvrtko stigao, pa otišao županu Nikoli Altomanoviću s kojim je (kako smo gorekazali) pustošio Humsko Kneštvo" (Orbin). Ovde Orbin utoliko greši što se Sanko ipakizmirio sa Tvrtkom (druga polovina 1367.), ali se većsledeće godine (1368.) ponovozavadio sa njim i ponovo prešao kod Altomanovića. Kasnije se Sanko opet pomirio saTvrtkom i napustio Altomanovića, međutim ni tu nije bio bolje sreće. Onoga momentakada je Altomanovićzaratio sa Lazarem Hrebeljanovićem odlučio je Tvrtko da mu kaopomoćpošalje upravo Sanka, koji se sada odjednom našao nasuprot Altomanoviću. Nakraju, to mu je bilo i poslednje što je uradio, pošto je u jednoj od pljački poAltomanovićevim zemljama upao u klopku koju mu je ovaj namestio i tu i poginuo. "Posleizvesnog vremena Tvrtko je, na traženje kneza Lazara, poslao svoju vojsku protiv NikoleAltomanovića. S ovom vojskom i s onom koju su slali Dubrovčani u pomoćpodzapovedništvom Đurđa Martinušića uputio je Sanka. Harajući po Nikolinoj zemlji, Sankoje došao u Trebinje i u jednom klancu, zbog svog neopreznog nastupanja i slabe brige zavlastiti život, bio je ubijen od tamošnjih brđana" (Orbin). I ovo je diskutabilno, budući dase ovaj rat odvijao 1373. godine, a Sanko se u jednom od dokumenata iz 1372. godine većpominje kao pokojnik. No, to sada i nije toliko bitno, budući da je svrha ovog prikaza bilasamo u tome da se vidi sa koliko je spremnosti i odlučnosti Nikola Altomanovićulazio usukobe, ne obazirući se mnogo ko je protivnik.

Stoga pomalo čudno deluju sve one negativne osobine koje mu Orbin prebacuje i na kojimamu tako žestoko zamera. Sve te osobine koje Orbin navodi za župana NikoluAltomanovića, u samoj svojoj suštini negativne, zapravo jesu bile neophodne za to vreme inema niti jednog jedinog oblasnog gospodara koji ih nije imao više ili manje izražene.Stoga je pomalo čudno što se prevrtljivost, agresivnost i nepostojanost pripisuje samožupanu Nikoli, jer nema sumnje i ostali su imali iste takve "kvalitete". Istovremeno, Orbinoptužuje župana Nikolu za jedan izuzetno grub postupak prema svojoj strini, Vojislavljevojudovici Goislavi i njenoj deci. On naime navodi da se župan Nikola nije zadovoljio samotime da zauzme većinu onih oblasti koje je držala udovica Goislava, većje nju i njenesinove bacio u tamnicu i posle izvesnog vremena dao otrovati. "Kad je Vojislav umro,njegov sinovac Nikola, sin Altomana, koji je umro za života Vojislavljeva, prevazilazeći usvakom zlu i deda i strica, nezadovoljan delom koji je prilikom deobe pripao njegovom ocu,zauze oružjem i deo svoga strica Vojislava. I da ne bi oko toga ubuduće imao kakvihsukoba ili ratova, uhvati Vojislavljeve sinove Dobrovoja i Stefana i njihovu majku, te ihbaci u tamnicu, u kojoj su posle punih sedam godina bedno završili život. Drugi vele (kakoje gore rečeno) da ih je nakon kratkog vremena otrovao" (Orbin). Dakle, po Orbinu, radilose o jednom čudovištu koje je nemilosrdno likvidiralo sve na svom putu, ne gledajući pritome na bilo šta drugo osim na sopstveni interes.

Ipak, istina je sasvim drugačija. Najpre, ne sme se ispustiti iz vida kako je nemilosrdnoknez Vojislav, nakon smrti Nikolinog oca Altomana, dok je ovaj imao tek 11 godina,prisvojio od svoga sinovca sve one teritorije koje je on trebao da nasledi. Smešno jeočekivati da bi župan Nikola kasnije mogao imati bilo kakvog rođačkog obzira premaudovici kneza Vojislava i njegovim sinovima kada ni knez Vojislav nije imao nikakvogobzira prema njemu. S druge strane, to su bili tada sasvim uobičajeni okršaji, koji nisu ni ukom slučaju odudarali od toga vremena (pa i današnjeg). Toliko sa te čisto etičke strane.Same činjenice opet govore u korist župana Nikole. Naime, nakon smrti kneza Vojislava,

njegova udovica kneginja Goislava se pokušavala na razne načine održati na teritorijamakoje su joj ostale od muža. Međutim, svi okolni oblasni gospodari su jedva dočekali smrtnjenog muža budući da su se otresli nesnosnog pritiska i pretnje od strane moćnog kneza,dok su s druge strane dobili priliku da od njegovih teritorija za sebe prigrabe što više. Posvemu sudeći, njih je Nikola Altomanovićsve preduhitrio, osvajajući za sebe najveći deokneževih teritorija, pa je i to bio razlog divlje mržnje i zavisti svih okolnih velmoža. No, netreba misliti da je udovica Goislava bila baštako bespomoćna i da je tek tako posmatralakako joj se posed kruni. Konačno, na svojim teritorijama držala se punih pet godina štosvakako nije bilo baštako kratko vreme. Ona je najpre uživala, ne zna se zašto, punupodršku cara Uroša, i ta je podrška ipak imala neki značaj, barem za izvesno vreme. Sdruge strane i Dubrovčani su joj redovno isplaćivali onu svotu novca za zakupninu koju jeprimao i knez Vojislav. Isto tako dobar deo vlastele na njenim zemljama pružao joj jepodršku, no vremenom je ta podrška sve više slabila, tako da je ona bila primorana datokom 1367. godine, kada je bio vrhunac sukoba sa Nikolom Altomanovićem, odDubrovnika zatraži svoju riznicu sa zlatom. Time je trebalo da plati vojsku koju je koristilau ratu sa županom Nikolom. No, ipak sve je to bilo suviše slabo da bi zadržaloAltomanovića, tako da je većsledeće godine (1368.) godine ona morala da se sa sinovimasklanja u Dubrovnik. Međutim, ni tu nije bila bašsuviše rado viđen gost, budući da su seDubrovčani pazili da se ne zamere županu Nikoli, čije su teritorije potpuno okruživaleDubrovnik, pa je uskoro morala da pređe negde u arbanaške zemlje, gde joj je verovatnobila i rodbina. Tek tu joj se i konačno gubi svaki trag.

Dakle, sama istina oko ovog sukoba kneginje Goislave i župana Nikole ima malo togaromantičnog i tajanstvenog, kako to pokušava Orbin da prikaže. Niti je župan bio tolikočudovište, niti je kneginja bila toliko nemoćna. Jednostavno, radilo se o sukobu dve osobeoko nasleđa kneza Vojislava, ažupan Nikola se pokazao kao ratoborniji i snalažljiviji.Svakako da mu se to ne može uzeti nikako za slabost karaktera niti za greh, što Orbinupravo čini. U svakom slučaju, od te 1368. godine župan Nikola Altomanovićjestesvakako najjači u starim srpskim zemljama, (Raška) iako ima tek 20 godina. Veoma jeinteresantno uporediti njegov stvarno eksplozivni uspon sa onim laganim i veomapromišljenim koje su imali Vuk Branković, a naročito Lazar Hrebeljanović. Kasniji sleddogađajaće pokazati da župan Nikola ipak nije bio u stanju da se održi među tolikimsvojim neprijateljima, koje je dobrim delom i sam stvorio. Zapravo, njemu je mačbio prečinego diplomatija, tako da je više vremena proveo lomeći neprijatelje, negoli stvarajućiprijatelje. To mu se kasnije grdno osvetilo.

Za sve vreme ovih događanja, naglog uspona Nikole Altomanovića i postepenog usponaLazara Hrebeljanovića i Vuka Brankovića, kralj Vukašin je privodio svoje osvajanje poMakedoniji kraju. Njemu svakako nije moglo izmaći sve ono što se dešavalo po Raškoj, alion ne reaguje i ništa ne preduzima. Ako je i mislio da su Lazar Hrebeljanovići VukBranković, i pored sveg uspona, ipak suviše slabi da bi ga mogli ugroziti, ostaje nejasnozašto je dopustio da Nikola Altomanovićsabere toliku snagu. Nemoguće je da se Vukašinprevario u proceni, misleći da je sav taj uspon Altomanovićev tek slučajnost i da će jednaodlučnija akcija slomiti župana Nikolu. Razlog ove Vukašinove neaktivnosti u to vreme jeverovatno u tome da je on bio suviše zauzet ratovanjima po Makedoniji, tako da nije bio ustanju da prebacuje svoje snage i u Rašku. S druge strane, ne treba izgubiti iz vida ni

mogućnost da je on želeo da se Raška vlastela između sebe dovoljno iskrvari, pa da kasnijepostane njegov lak plen. No, treba napomenuti da je uspon Nikole Altomanovića bio tolikosilovit i nagao, da Vukašin možda nije ni imao vremena da interveniše sve i da je hteo. Usvakom slučaju, sada su Mrnjavčevići, a posebno kralj Vukašin, protiv sebe imali u Raškojizdefinisane veoma jake protivnike u ovoj trojici velmoža. Niti su oni hteli njega dapriznaju za kralja, niti je on hteo da ih ostavi da budu nezavisni u svojim oblastima, želećida i na njih proširi svoju kraljevsku vlast. Sukob je postao neizbežan do njega je moralouskoro doći.

U dosadašnjim opisima događaja koji su tekli ime cara Uroša se skoro i ne pominje i stičese utisak kao da on više i ne postoji. Od njega pomoćviše niko ne traži i ne očekuje, ali,interesantno, on nikome i ne smeta, tako da se jošuvek niko nije drznuo da na njega udari.Ta njegova relativna sigurnost jeste najvećim delom plod toga što se on skoro i ne meša usve te sukobe, većuglavnom sve posmatra sa strane. Ako se i mešao, to je bilo uglavnomsavetima i prekorima, a to nikoga nije posebno uzbuđivalo. S druge strane, tokom 1367. i1368. godine uglavnom nije boravio u Srbiji, većje bio u Solunu, kod nekih bivšihslužbenika svoga pokojnog oca, cara Dušana. On se verovatno tokom 1368. godine vratio uSrbiju, a to je i vreme kada je Vukašin završio sa svojim osvajanjima po Makedoniji, gde jeuspeo da na neki način zaokruži svoje oblasti i učvrsti svoju kraljevsku vlast. Sada je totrebalo isto da uradi i u Raškoj. Tu su sada svakako glavne prepreke bili upravo županNikola Altomanovići Lazar Hrebeljanović, kao dva najjača oblasna gospodara.Istovremeno, toga su bila svesna i ova dvojica, pa su i oni očekivali sukob sa Vukašinom,pa su stoga počeli i sa pripremama. Predstojao je sukob u kojem se i sam car Urošmoraokonačno opredeliti, a više nije bilo mogućnosti da se drži onako neutralno kao do sada.Ovaj period i sledeći događaji nemaju istorijsku podlogu i više su plod nagađanja no što susigurni. Jedini izvor jeste Mavro Orbin, pa je čitava konstrukcija zasnovana uglavnom nanjegovim navodima.

Orbin navodi da su Nikola Altomanovići Lazar Hrebeljanovićnevoljno gledali na sve oneuspehe koje su do toga momenta uspeli da ostvare Vukašin i Uglješa. Ne mogavši to višetrpeti, oni izvrše pritisak na cara Uroša da sa njima sklopi savez, pa da tako zajedničkimsnagama slome Mrnjavčeviće. Da bi lakše pridobili cara Uroša, oni mu obećaju da će sveono što osvoje u ratu protiv Mrnjavčevića da predaju njemu pa će on zahvaljujući tomepridobiti barem deo onoga što mu je ostavio otac, car Dušan. "Lične uspehe Vukašina iUglješe nisu mogli da trpe knez Lazar ižupan Nikola Altomanović, posle njih prvi velikašiu Raškoj. Zato odlučiše među sobom da ih ponize i podrežu krila njihovoj oholosti. S timciljem priđoše caru Urošu podstičući ga na sve moguće načine protiv pomenute braće"(Orbin). Očigledno je da su i Altomanovići Hrebeljanovićosećali Vukašinovo i Uglješinouzdizanje kao pretnju, očekujući da će i oni sami uskoro biti njihov plen. Tim više što suverovatno znali da je Vukašin završio svoja osvajanja po Makedoniji. Logičan daljnjipredmet zanimanja Mrnjavčevića mogla je biti samo Raška, odnosno pokoravanjenajmoćnijih oblasnih gospodara iz tog dela države, a to su bili upravo oni. Budući da senisu želeli pokoriti Vukašinu, koga nisu priznavali ni za savladara, a ni za kralja, zaočekivati je bilo da će Vukašin na njih da udari sa vojskom. Dakle, bilo je potrebnospremiti se za rat. U traženju saveznika naročitu su pažnju obratili na cara Uroša, koji nijepredstavljao neku posebnu snagu, naročito vojnu, ali ipak je bio car, naslednik moćnog cara

Dušana, čija je uspomena jošuvek bila veoma jaka i bilo je jošuvek mnogo onih koji su ite kako poštovali uspomenu na moćno carstvo i njegovog vladara. Nešto slično nalazimo ikod Pajsija Janjevca. "Đavo, podiže rat između mladoga cara i Vukašina, i bio je velikimeteži raspre između njih u te dane. Jedni su bili pomagači caru Urošu, a tako je i popravdi, a drugi Vukašinu po nepravdi, tako da je bio veliki meteži raznoglasice i nepravde.Pored nepravednog suda beše i velika žalost, pošto s nasiljem ugrabi njegov presto, posletolike zakletve i zaveštanja opet se pokaza kao prestupnik" (Pajsije Janjevac).

Sam car Urošje i do sada bio nagovaran od strane niže vlastele da se obračuna saVukašinom i knezom Vojislavom, međutim on je to iz nekih razloga uporno odbijaoverovatno znajući da bi to značilo građanski rat. Moguće je da je car Urošonoga momentakada je proglasio Vukašina za savladara, odnosno za kralja, zaista mislio da će Vukašinsvim snagama raditi na tome da se carstvo sačuva. No, za ovih nekoliko godina bilo jesasvim jasno da je Vukašin uglavnom okrenut ka svojim ciljevima, koji nemaju nikakveveze sa jačanjem carstva nego isključivo sa njegovim ličnim uzdizanjem. Mora da je u tovreme većbilo i nekih sukoba između cara Uroša i kralja Vukašina, te da je i to bio razlogzašto je car proveo jedno vreme (1367-1368.) u Solunu. To je bio onaj momenat na koji suzaigrali i Nikola Altomanovići Lazar Hrebeljanović. Oni su predočili caru da Vukašinnema nameru da se menja i da će onoga momenta kada svoju vlast proširi i na Rašku, njegasamog skinuti sa prestola. Sada se odjednom pred carem Nikola Altomanovići LazarHrebeljanovićpojavljuju kao spasioci, predlažući mu savez i slamanje Mrnjavčevića. Da bicara uverili u svoje dobre namere, oni mu obećavaju da će sve one teritorije koje ubudućem savezu otmu od Mrnjavčevića predati upravo njemu, caru Urošu. Veomaprimamljiva ponuda, a sam savez je imao i dosta šansi za uspeh.

Kolebljivi car Urošu to vreme zapravo više nije imao kud i morao je pristati na ovaj savez.Sa Vukašinom više nije bio u dobrim odnosima i kod njega nikako nije smeo, a ukolikoodbije ovaj savez sa raškom gospodom ondaće izgubiti i njih. Na taj način bi ostaopotpuno sam i jedini izlaz bio bi neki od manastira. Kako jošuvek nije imao nameru tamoda ide, odluči se za savez sa Nikolom Altomanovićem i Lazarem Hrebeljanovićem. Od togmomenta stvoren je totalni raskol među srpskim plemstvom, a država je padala u sve većuprovaliju, praktično, počeo je građanski rat. Međutim, savez je jošuvek bio suviše slab zaVukašina. Po Orbinu uspeli su car Uroš, Nikola Altomanovići Lazar Hrebeljanovićdasakupe veliku vojsku, ali na Kosovu polju nalete na Vukašinovu vojsku koja ih razbije.Tokom bitke Lazar Hrebeljanovićodjednom sa svojim ljudima napusti borbu, ostavljajućisaveznike da se sami vade kako znaju i umeju. Cara Uroša je ubrzo zarobio Vukašin, dokse jedini borio Nikola Altomanović, ali kao slabiji, jedva izvuče živu glavu. "Pripremivši,dakle, moćnu vojsku, pođoše da napadnu kralja Vukašina i Uglješu. Ovi rasporediše svojuvojsku i susretoše se s neprijateljem na Kosovu polju. Kad se tu zametnula bitka, knezLazar se povuče sa svojim četama i pobeže. Nikola Altomanovićpak, koji se hteo boriti,beše poražen, njegovi ljudi poubijani, te se sam jedva uspeo spasti. Car Urošbeše uhvaćenživ s nekolicinom vlastele svoga dvora dok su drugi bili poubijani" (Orbin).

Ovi navodi Orbina za sada nemaju i istorijsku podlogu, tako da se ne može sa sigurnošćureći da li je do ovoga sukoba i došlo. Na ovom mestu nema svrhe upuštati se u raspravu otome da li su njegovi navodi tačni ili ne, navoditi one činjenice koje govore u njegovu

korist ili koje govore suprotno, no mora se primetiti da je do takvog sudara Vukašina saraškom vlastelom zaista moglo doći. Za nas je ovde najinteresantniji sam car Uroši odnoskoji su imale obe zaraćene strane prema njemu. Ne treba misliti da su Nikola Altomanovići Lazar Hrebeljanović, bez obzira na to da li su gornji Orbinovi navodi tačni, imali premacaru Urošu nešto bolji odnos negoli što je to imao Vukašin. I oni su nesretnoga cara gledalida iskoriste za svoje ciljeve, a on je, što je sasvim neshvatljivo, dopuštao da ga razvlače nasve strane, ne pokušavajući da se otme. O tome Orbin navodi: "Kukavni car, koji je zasvoga života pustio da velikaši zauzmu carstvo, boravio je neko vreme kod kralja Vukašina,koji mu je bio dodelio jednu malu oblast za izdržavanje. Posle boravka kod njega, pođe kaknezu Lazaru. Kad je ovaj na sličan način rđavo s njim postupao, ponovo se vrati kraljuVukašinu". Po njemu car se potucao od Vukašina do Lazara pa onda opet do Vukašina,trpeći na taj način poniženja, a nemajući snage da bilo šta preduzme. Da je život cara Urošazaista bio pun tegoba i poniženja od strane srpskih velmoža potvrđuje i Povesno slovo oknezu Lazaru, onda kada piše o njegovoj smrti. "Pošto je prošlo malo vremena, ostavi i onživot, u mnogoj tuzi i napasti od svojih" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Ipak, Orbin ne žali mnogo nad sudbinom cara Uroša, smatrajući da je upravo on za sve tonajkrivlji. "Život ovoga vladara može zaista da posluži kao pravi primer sudbine: ona ga jenekom varljivom dobrotom joškao mladića zdravog i veoma poštovanog, a da se sam nijeoznojio, uzdigla tako visoko da se po bogatstvu, moći i veličanstvu mogao meriti s najvećimvladarima; skinuvši odjedared lažnu obrazinu, ta ista sudbina sasvim ga je dotukla beznekog nasilja spoljnih neprijatelja i dovela do takve bede da je gotovo bio prisiljen da molii prosi u ime božje kod svojih ljudi koricu hleba i komad odela". Čini se da su jošjedinoDubrovčani bili ti koji su prema njemu iskazivali dužno poštovanje isplaćujući mu ono štosu se obavezali jošcaru Dušanu. "Dubrovčani su mu zaživota svake godine slali šeststotina dukata, kako su bili ugovorili s njegovim precima, te se tim novcem izdržavao"(Orbin). Nešto kasnije Orbin ima jošjedan interesantan navod o odnosu kralja Vukašina iDubrovnika, a u vezi cara Uroša. On navodi da je za sve vreme svoga života Vukašin bio udobrim odnosima sa Dubrovnikom, ali da se jednom sa Republikom zavadio zbog toga štoje posumnjao da su oni cara Uroša podstakli da zarati sa Vukašinom. "Takav je bio krajkralja Vukašina, koji se za čitavog života pokazivao prijatelj Dubrovčana, semšto se 1369.godine rasrdio na njih zbog cara Uroša, verujući da su ga oni podstakli da digne oružjeprotiv njega" (Orbin). Tek kasnija intervencija dubrovačkog poslanstva zaustavila jeVukašina da sa sakupljenom vojskom ne napadne na Dubrovnik. Ovaj navod Orbinovuklapa se u opis bitke na Kosovu koji je dao nešto ranije, tako da izgleda da je car Urošzaista jednog momenta (uz verovatnu pomoćAltomanovića i Hrebeljanovića) pokušao daukloni svoga savladara, kralja Vukašina. Posledica ove bitke nije bila samo to da jeautoritet cara Uroša spao na najniže moguće grane i da je on od tada sa kraljem Vukašinombio u smrtnoj zavadi, veći nešto drugo što će imati dalekosežnije i za srpsku državu dalekokatastrofalnije posledice. To je bila zavada u raškoj između najjačih oblasnih gospodara.

Ova bitka na Kosovu dodatno je zakomplikovala stvari i stvorila jošveći razdor međusrpskim velmožama. Sada je i u Raškoj, koja je bila do tog momenta koliko-toliko složnaonda kada se trebalo suprotstaviti Vukašinu, došlo do rascepa. Župan Nikola Altomanovićnikako nije mogao Lazaru Hrebeljanoviću da zaboravi i oprosti bekstvo sa Kosova, kada onumalo nije poginuo. Stoga je odlučio da se Lazaru osveti. S druge strane, verovatno da

Lazaru Hrebeljanoviću ni u kom slučaju nije odgovarao ovaj sukob i to iz više razloga.Glavni protivnik i njemu i Nikoli Altomanoviću bio je svakako kralj Vukašin i ovakvimeđusobni sukobi su ih samo nepotrebno iscrpljivali. Isto tako, Lazar Hrebeljanovićje uodnosu prema Nikoli Altomanoviću ipak bio u podređenom položaju, pa bi bilo velikopitanje kako bi se njihov sukob završio. To su sve bili razlozi što je Lazar pokušavao ovajsukob da izbegne po svaku cenu. Zbog toga je on verovatno lako pristao da se sastane saNikolom Altomanovićem na neutralnom terenu. Svaki od njih bi na taj sastanak doveo popetoricu svojih ljudi i to bez oružja. Čini se da Lazar Hrebeljanovićnije slutio nikakvuklopku, iako Altomanoviću nimalo nije verovao. Da mu je do pomirenja sa Altomanovićemi te kako stalo vidi se iz toga što je olako pristao na uslove sastanka koje je Altomanovićpostavio. "A da ne bi bilo nijednog zlodela kojega se ne bi latio, odluči da ubije knezaLazara i zauzme njegove oblasti. U tom cilju pozva ga na razgovor. Knez Lazar, koji jedobro poznavao njegovu zlobu, nije se pouzdavao u nj mnogo. I mada među njima nije bilootvorenog rata, ipak su mrzeli jedan drugoga. No uprkos tome ugovoriše sastanak naodređenom mestu kako bi se međusobno razgovorili. Knez Lazar je došao samo sapetoricom ljudi i Nikola sa isto toliko. Ni jedan ni drugi nije nosio uza se oružje" (Orbin).

Sam Altomanovićnije mislio da vodi bilo kakve razgovore sa Lazarem Hrebeljanovićem,većje sastanak zakazao isključivo zato ne bi li ovoga nekako namamio i likvidirao. Stogaje jošranije na zakazano mesto sastanka sakrio oružje pod sneg. Kada su se njih dvojicasastali iznenada Altomanovićevi ljudi zgrabe oružje iz snega i navale na Lazara i nanjegove ljude. Veću prvom naletu probodu Lazara, ali oštrica mača udari u zlatni krst kojije ovaj nosio tako da ga ne ubije, većsamo lakše rani. Izgleda da Altomanovićevi ljudi tonisu primetili pa navale na Lazarevu pratnju, a Lazar to iskoristi da se dočepa konja i da sanjime umakne. "Ali Nikola, koji je bio došao samo zato da oduzme život knezu Lazaru, prenego što se sastaše, poslao je neke svoje pouzdanike da sakriju oružje pod panjeve drveća iu sneg kojega je bilo na tome mestu. Kad su, dakle, obojica stigli i raspravili ono što suimali raspraviti, Nikola izvadi sakriveno oružje i jedan od njegovih ljudi rani u grudi knezaLazara. Udaraj je bio tako jak da je Lazar pao na zemlju kao mrtav. Ali rana, u stvari, nijebila smrtonosna, jer železo ne prodre skroz, pošto se njegov vrh sudario sa zlatnim krstomkoji je knezu Lazaru visio o vratu. Nikola i njegovi ljudi, verujući da je Lazar sigurnomrtav, navališe na njegovu pratnju. Tom prilikom su bili ubijeni Mihajlo Davidovići ŽarkoMerešić, vlastela Raška. Kako se sve više podizala graja, pažkoji je držao Lazareva konjapotrča tamo gde je ležao njegov gospodar. Kad je Lazar ugledao konja, smesta se podiže iuzjahavši pobeže. Ovo nije primetio ni Nikola ni iko od njegovih ljudi, jer su, kakorekosmo, pouzdano verovali da je mrtav, pa su se bacili da poubijaju ostale. Kasnije, pak,kad su to primetili, nisu se usudili da pođu za njim u poteru, jer su ljudi kneza Lazara bili ublizini i većsu mu dolazili u pomoć. Stoga je Nikola bio prisiljen da beži, a knez Lazar jezbog rane ostao mnogo dana u krevetu" (Orbin).

Sudeći po ovom navodu, sastanak između Nikole Altomanovića i Lazara Hrebeljanovića jeipak održan i oni su imali neku raspravu. O čemu, ostaje tajna, a Orbin nedvosmisleno kažeda je između njih dvojice bila neka mržnja, ali koja se jošuvek nije pretvorila u otvorenirat. Moguće je da je njihova rasprava tekla oko grada Rudnika, koji je do tada držao usvojim rukama Nikola Altomanović, ali nakon sloma na Kosovu izgleda da ga je LazarHrebeljanović, koristeći trenutnu Altomanovićevu slabost, jednostavno od njega preoteo.

Po svemu sudeći, nisu uspeli ništa da se dogovore, jer je tek po završetku razgovoraAltomanovićnavalio na Lazara. Znači, tek onda kada razgovor nije doveo do onog ciljakoji je želeo Altomanovićda postigne, krenulo se na ovo krajnje sredstvo. Očigledno danakon neuspelog dogovora nisu postojale nikakve šanse da se njihov spor reši mirnimputem, a da bi se izbegao rat pokušan je atentat. Na prvi pogled izgleda da je NikolaAltomanovićpostupio krajnje podmuklo i bezobzirno, međutim pitanje je da li je to bašsvetako. Najpre, ne sme se ispustiti iz vida način na koji je Lazar Hrebeljanovićostavio NikoluAltomanovića na bojnom polju samog pred Vukašinovom silom kada umalo nije izgubioglavu. To na neki način znači da je Lazar bio taj koji je prvi počeo sa radnjama koje surazbijale njihov savez. S druge strane, u blizini mesta na kome su se ova dvojica sastalimuvalo se dosta Lazarevih ljudi, a bilo ih je toliko da je nakon izvršenog atentataAltomanovićmorao hitro da beži, što otvara neka pitanja. Naime, ili je Lazar neštopodozrevao, pa je stoga bilo njegovih ljudi u okolini,što je manje verovatno jer da jestvarno sumnjao u mogućnost Altomanovićevog napada sigurno ne bi došao nenaoružan iizložio se pogibiji. Moglo bi pre biti to da ni njegove namere prema Altomanoviću nisu bilečiste, te da je on županu spremao klopku, ali tek posle održanog sastanka. No, župan ga jeočigledno preduhitrio, mada sa tek delimičnim uspehom. Ovim događajem stvoren je takavjaz da ga više nije bilo moguće prebroditi bez propasti jednog od njih.

Svi ovi događaji nemaju istorijske podloge, i o njima znamo samo iz Orbinovih navoda, paje stoga čitava ova priča o atentatu sumnjiva. No, bez obzira na sve to, nikako nijenemoguće da je do ovakvog sastanka i došlo, što je bilo sasvim uobičajeno u to vreme. Sdruge strane, sasvim je mogući pokušaj atentata, jer je i to bilo sasvim uobičajeno i nimalone odskače od duha tog vremena i tih ljudi. Ako se pak pretpostavi da sve to nije tačno i daje plod preterivanja Orbinovog, ipak njegovi opisi događaja u Srbiji dovoljno govore ohaosu koji je tamo vladao. Svaki od oblasnih gospodara, kako oni stari tako i oni novi, bilisu jedino obuzeti sobom i time kako da prošire svoje oblasti. Sudbina države ih nijeinteresovala, a da bude stvar joši gora njihova teritorijalna proširenja nikako nisu išla naštetu stranih zemalja, većisključivo na račun domaće vlastele. Izgledalo je da niko nijesvestan kakva opasnost dolazi iz Male Azije. Ipak, i među ovom uskogrudom ineodgovornom vlastelom postojao je neko ko je dalekovidiji i ko je video ono što oni nisuvideli ni tada, a neće ni za jošdosta godina. Taj neko bio je Uglješa Mrnjavčević.

48. Despot Uglješa Mrnjavčević

On je bio veoma sposoban administrator, tako da je sersku oblast koju je preuzeo od cariceJelene uspeo da očuva od bilo kakvog haosa. Sam Uglješa je održavao dosta kontakata savizantijskim carstvom, a naročito sa svojim bratom Vukašinom, sa kojim je bio u veomadobrim odnosima. Po svemu sudeći, Uglješa je odmah nakon preuzimanja vlasti u serskojoblasti bio načisto sa tim sa koje strane preti najveća opasnost. On je bio prisutan i ondakada je carigradski patrijarh Kalist (1364.) dolazio u Ser kod carice Jelene, koja je tadavladala Serom, pokušavajući da izgladi spor između Carigradske i Srpske pravoslavnecrkve. Moguće je da bi do pomirenja i došlo da iznenada Kalist nije umro u Seru, gde je isahranjen. Sama Kalistova misija kod carice Jelene nije imala samo tu, pomiriteljskunameru, većje trebalo da pripremi i teren za politički i vojni savez većposustalogvizantijskog carstva i serske države. Vizantijci su većtada jasno videli da opasnost od

Turaka sve više raste i želeli su da stvore neki odbrambeni savez, a kako je Ser možda bio iizloženiji turskom udaru negoli sama Vizantija, očekivali su da će carica Jelena pristati nasavez. No, smrt Kalistova sve je to omela, ali Uglješa ovu posetu nije zaboravio. Tada jemogao da se uveri da i sami Vizantijci veoma ozbiljno shvataju nadiruću tursku opasnost,ali da se neće nikako ostvariti bilo kakav vojni savez ako mu ne prethodi crkvenoizmirenje. Nama može danas da izgleda čudno koliko su Vizantijci obraćali pažnju najedan takav detalj kao što je crkveno izmirenje, koji je ipak drugostepene važnostiostavljajući opasnost od Turaka u drugi plan i u zavisnost od njega. No, to je u to vremetako bilo, i Uglješa ovaj detalj nikako nije mogao zaobići. Njegove prve aktivnosti upravosu i krenule u tom pravcu.

Joštokom 1366. (ili 1367?) od Uglješe je krenula ka Vizantiji inicijativa za sklapanjevojnog saveza protiv Turaka. Sigurno je da nije samo jedno poslanstvo putovalo iz Sera kaCarigradu, pa se u okviru toga može reći da je Uglješa bio dosta uporan. Međutim, oveponude nisu naišle na pogodno tlo, a mogući razlozi su vidljivi iz jednog govora koji jeodržao Dimitrije Kidon, visoki vizantijski službenik. On je govorio da Vizantija može daočekuje pomoćjedino sa Zapada, a kada govori o Srbima, tvrdi da radi o "ljudima sličnimnama i odanim Bogu, koji kroz mnoga vremena u mnogim stvarima behu u zajednici snama" (Kidon). Međutim razlog što se od Srba ne može očekivati pomoćprotiv Turakajeste to da su Srbi ne samo siromašni, veći nedovoljno jaki, a uz to osvojili su i dostavizantijskih gradova po Makedoniji. Sam Uglješa se nije libio da svoja poslanstva šalje i nabugarski dvor kao i na pojedine dvorove najjačih srpskih velikaša, međutim nigde nijenailazio na razumevanje.

Ipak, Uglješa nije odustajao, a pregovori su nastavljeni. U okviru toga početkom 1368.godine on je poslao carigradskom patrijarhu Filoteju povelju u kojoj proglašava izmirenjedveju crkava. Ova povelja vrvi od neumerenih izraza kojima se kritikuje car Dušan"zanevši se u svome srcu visinom dostojanstva i veličinom vlasti", "lakomim očima gledao inepravedni mačprotiv najnedužnijih podigao", "usudio se da stare crkvene odredbe ipropise otaca zlobno zgazi, razbija i razara... pa je stvorio nekanonski samorukopoloženogpatrijarha, i drsko otevši ne malobrojne mitropolije od saborne Hristove crkve, predaonjemu, zbog čega se i desilo da je nastala ne mala shizma u crkvi", a koje je opet veomateško opravdati. Uglješu su pri izdavanju takve povelje verovatno vodili praktični razlozi.Kao što su carigradskog patrijarha politički razlozi naterali da baci anatemu na srpskucrkvu, tako su i Uglješu isti razlozi prisilili da ponudi izmirenje takvim rečima. U tomokviru i treba shvatiti sve njegove napade na ličnost cara Dušana i ne treba im se čuditi.Jednostavno, Uglješa je želeo da obezbedi saveznika za budući rat sa Turcima i sve jepodredio tome, navodeći u povelji sve ono što je očekivao da će prijati uhu Vizantijaca.Svestan svega toga, a ne želeći da se ovaj dokument shvati kao napad na najvećeg srpskogvladara, cara Dušana, i uopšte da se njegovi izlivi retorike ne bi shvatili kao napad na svešto je srpsko, on ga je potpisao, iako je dokument napisan na grčkom jeziku, veomanapadno, na srpskom. Time je ipak na neki način sebe ogradio od mogućih pogrešnihtumačenja. Uostalom on je bio daleko bliži Vizantijcima i bio je upoznat na koji način sanjima treba komunicirati.

Interesantno je koliko su dugo Vizantijci oklevali sa ovim pomirenjem, punih tri godine,

tako da je tek tokom maja 1371. godine carigradski patrijarh ovo pomirenje potvrdio,označavajući mitropolita za Uglješinu oblast. Verovatni razlog ovog oklevanja je bio uprotivljenju pećkog patrijarha Save IV, koji nikako nije želeo da pristane na većutanačeneuslove. U tom dokumentu carigradski patrijarh označava Uglješu kao "čovek mudar,odličan, dobra ponašanja i savesti, pun straha božijega". Na kraju, mora se reći to da jepovelja kojom je carigradski patrijarh Filotej potvrdio pomirenje dveju crkava, iako sadržisve ono što i Uglješina povelja, u onom delu gde se navode razlozi koji su doveli donjihovog rascepa u izrazima daleko suzdržanija, ne napadajući u tolikoj meri cara Dušana.No, zato se uloga Uglješina pri utanačenju ovog pomirenja naglašava sa izrazima koji suisto tako neumereni kao i oni kojima se u Uglješinoj povelji napada car Dušan. Ipak, ovopomirenje je bilo tek delimično i odnosilo se samo na sersku oblast, kojom je vladaoUglješa, a nije se prostiralo i na one oblasti kojima je vladao kralj Vukašin, a pogotovo nena one gde su bili drugi oblasni gospodari. Time je problem tek delimično rešen, ali zaUglješu cilj je bio postignut, tako da je on mogao biti sasvim zadovoljan onimšto je učinio.Ipak, to je bio tek deo posla koji je trebalo da bude obavljen, budući da je crkvenopomirenje trebalo da bude samo preduslov za političku, a naročito vojnu saradnju.

Vizantijci su ove nove ponude za vojnu saradnju shvatili mnogo ozbiljnije, a delimično izato što je Uglješa ponudio novac za finansiranje vojnih akcija novog saveza. Isto tako,ponuđeno je Vizantiji da se novi savez učvrsti nekimženidbenim vezama između članovavladajućih dinastija. S druge strane, opasnost od Turaka je bila sve veća, a Đenovljani većznaju da će Turci uskoro napasti i o tome obaveštava papu. Do sklapanja saveza na krajuipak nije došlo, verovatno zato što je sam vizantijski car Jovan V bio na putovanju poZapadnoj Evropi, gde se uzalud ponižavao tražeći pomoć. Na vizantijskom dvoru se nikonije usudio da bez cara ulazi u jedan takav krupan potez kao što je vojni savez sa Serom,dok s druge strane dobar deo vizantijskog plemstva i nije bio za sklapanje ovog saveza.Čitavu situaciju trebalo je da razreši sam car, međutim on nije bio tu. Na kraju se pokazaloda je Uglješin trud u pregovorima sa Vizantijom ipak bio uzaludan i da sa njima neće bitinikakve vojne saradnje. S druge strane, nije bilo više nikakvog vremena za čekanje.

Do sada, kada je govoreno o Uglješi, bilo je jedino reči o njegovim diplomatskim ipolitičkim potezima, a njegove ratničke osobine su stavljane u drugi plan. Stoga se moranapomenuti da je Uglješa naporedo sa svim svojim do sada opisanim političkimaktivnostima bio u neprestanim vojnim sudarima sa Turcima. "Braća Vukašin i Uglješa bilisu jači i izvežbaniji u oružju od drugih velikaša, posebno Uglješa, koji je vodio rat sgradom Solunom i doterao ga dotle da mu je morao plaćati danak; i da ga nije smrt omela,njime bi potpuno zagospodario. Bio je zatim u neprekidnom ratu s Turcima koji su bili nagranici njegove oblasti, i svaki put kad se potukao s njima, uvek je ostao pobednik. Turci sustoga bili izgubili svu snagu i odvažnost koju su ranije pokazivali u ratu" (Orbin). Vidi seda Orbin navodi da su Vukašin i Uglješa u odnosu na ostale srpske velikaše bili dalekovojnički spremniji, ali smatra da je Uglješa bio spremniji ratnik od Vukašina, a prvenstvenozato što je bio u neprestanom boju sa Turcima. U tom vojevanju sa Turcima izlazio jeUglješa uvek kao pobednik, tako da su Turci većodustali od napada na sersku oblast. No,to bi se moglo shvatiti tek uslovno. Nema sumnje da je Uglješa bio u neprestanim sudarimasa pojedinim turskim odredima, koji su pokušavali da zađu dublje u sersku oblast radipljačke i da ih je on uspešno suzbijao. To njegovo vojevanje donelo mu je dosta iskustva u

ratovanju, tako da je on vojnički život, ali i Turke dobro poznavao. S druge strane, mora seprimetiti i to da to jošuvek nije turska vojska koja organizovano kreće u napad, većsu tomahom pljačkaški odredi, madačesto jaki, čiji je cilj bio ograničen na pljačku. Prematome, sa dotadašnjim pobedama se nikako nije moglo zadovoljiti i očekivati deće se Turciuplašiti tih početnih neuspeha. Glavni udar je tek morao da dođe, a sama situacija je zaistabila veoma ozbiljna. Joštokom 1366. godine jedna krstaška vojska koju je vodio grofAmadeo Savojski istera tursku vojsku iz Galipolja i ovaj grad preda Vizantijcima. No,oštrica ovog napada odjednom skreće sa Turaka na Bugare i grof Amadeo nastavlja svojuakciju osvajanjem bugarskih primorskih gradova. Nakon što je Bugare naterao na neketeritorijalne ustupke Vizantijcima, grof Amadeo se vraća nazad u Veneciju. Time je ovakratkotrajna epizoda završena, ali Galipolje je ostalo u vizantijskim rukama. Upravo ćeGalipolje nekoliko godina kasnije odlučujući uticati na Uglješu da započinje rat saTurcima.

Kao iskusan ratnik, Uglješa je znao da nije mudro čekati Turke da napadnu i onda sebraniti od njihove navale. Čak i pobeda u tim uslovima ne bi mogla mnogo da znači,budući da bi Turci, odmah nakon oporavka, mogli opet da udare. Jedino je rešenje bilo dase oni izbace iz Evrope, a to se moglo jedino ako ih se prvi napadne. Nikako se nije smeločekati da Turci napadnu. Uskoro je sva njegova aktivnost bila usmerena upravo ka tomcilju: napadačkom ratu protiv Turaka. Većod početka 1371. godine ta misao je kod njegabila sazrela i on ju je počeo sprovoditi. U okviru tih priprema za rat Uglješa je obišaomanastire Lavru, Vatoped i Hilandar u Svetoj Gori, potvrđujući im stare i dajući noveprivilegije. Istovremeno, iskoristio je boravak u Hilandaru da bi obišao grob svog ranopreminulog sina Uglješe Despotovića. Da je on većtada čvrsto rešio da zaratuje sa Turcimavidi se iz povelje koju je izdao manastiru Vatopedu, gde se kaže: "I prethodnici mojitriblaženi i slavni carevi, i oci moji, nisu s druge strane imali vlast da caruju i dapokoravaju neprijatelje koji bi na njih ustali nego od savezništva i junaštva prečiste mojegospođe Bogorodice. Stoga je i carstvo mi, nošeno istom nadom, dižući se na oružje protivbezbožnih Muslimana, svesno bilo da treba da poseti Svetu Goru i da prinese ovojBogorodici molitve i ropsko poklonjenje, a od nje da primi bogatstvo njene milosti a prekonje i samog Slova i Boga našeg. Jer njihovom pomoću carevi caruju i vladari vladajuzemljom".

Većje rečeno da su Galipolje držali Vizantijci, ali turski zahtevi za njegov povraćaj su bilisve glasniji i agresivniji. Videći da ga Vizantijci neće vratiti mirnim putem, mada je bilodosta onih u Carigradu koji su mislili da će povratkom Galipolja smiriti Turke, Turci su seizgleda počeli spremati da ga uzmu oružjem. Odatle i ona poruka Đenovljana kojomrimskom papi dojavljuju da se Turci spremaju za neki napad. To je znao i Uglješa, koji jepo svemu sudeći planirao da u samo proleće 1371. godine udari, međutim on tu odlukuiznenada pomera i za trenutak se sa pohodom zaustavlja. Od saveznika nije imao nikogaizuzev brata Vukašina tako da ga čak ni Vizantija koja je bila životno zainteresovana zauspeh njegove akcije nije nikako pomogla. Kasnije ćemo videti šta su u vreme bitke naMarici radili ostali srpski velikaši.

Videći da je pohod na Turke odložen za izvesno vreme, Vukašin se odlučio da sasakupljenom vojskom udari na Nikolu Altomanovića i da sa njim raščisti sve račune. Još

tokom jeseni 1370. godine župan Nikola Altomanovićje poslao svoga zastavnika RadinaDubravčića da uništava okolinu Dubrovnika, sa kojim je imao neki spor oko plaćanjasvetodmitarskog dohotka. Županovi ljudi su divljački opljačkali okolinu i strahovito sesvetili nekim pohvatanim dubrovačkim trgovcima čupajući im zube. "Nikola Altomanović(kako smo gore kazali) ratovao je i sa gradom Dubrovnikom. Tako 1371. godine, kad jeuhvatio neke dubrovačke trgovce i plemiće, stavio ih je na muke vadeći im zube, te im je nakraju silom iznudio četiri hiljade fjorina" (Orbin). No, ni njemu ovaj sukob nije doneo bašmnogo sreće, jer u jednoj akciji umalo nije i sam poginuo. "Te iste godine, kad je dolazio svelikim brojem ljudstva da hara po Župi Dubrovačkoj, sačekao ga je Pasko Martinusićizmeđu Trebinja i župe Dubrovačke. U nastaloj bici Nikola bi poražen i izgubi mnogo svojevlastele" (Orbin).

U svakom slučaju, Vukašinu mora da je većdodijao župan Altomanović, koji je bio svedrskiji i čiju je moćtrebalo slomiti. S druge strane, župan je ugrožavao i Balšiće, prekočijih poseda je takođe prelazio. Sam Dubrovnik je pokušavao da preko ugarskog kraljaLudviga I utiče da se Altomanovićobuzda, ali na ugarskom dvoru (koji je ga je po svemusudeći stalno pomagao), Altomanovićje imao moćnu zaštitu mačvanskog bana NikoleGorjanskog. Uskoro je Altomanovićuspeo da pribavi i brodove kojima je napadao nadubrovačke trgovačke lađe pa je sada ugrožavao Republiku onako kako to niko do sadanije. Ko zna kako bi se to sve završilo, jer su Dubrovčani većpali u očajanje, da seiznenada nije počeo formirati savez kralja Vukašina i Balšića, usmeren ka uništenjuAltomanovića. Na neki način, Altomanovićje to uspeo da sazna, pa je počeo da na brzinupribira svoje snage. U okviru toga počeo je da pregovara sa Dubrovnikom o miru, ali sadaDubrovčani počnu da otežu sa pregovorima, očekujući da vide šta će se desiti. Oni suzapravo igrali neku čudnu igru u kojoj su priželjkivali da savez Vukašina i Balšića slomiAltomanovića, pa su ovima obećali brodove za prevoz vojske Balšića, ali nikako im nijeodgovaralo da im brodovi učestvuju u ratnim dejstvima, pa su predlagali da se njihovauloga svede na to da brodovima samo štite pomorski put. O čemu se zapravo radilo?Trebalo je da Dubrovčani prevezu vojsku koju dovedu Balšići na teritoriju koju držiAltomanović, ali i da štite taj morski put ukoliko sve krene naopako, pa se bude moralo nabrzinu povlačiti. Upravo to je bilo ono što je brinulo Dubrovčane. I više je nego očiglednoda saveznici nisu bili bašuvereni u sigurnu pobedu, što je moralo Dubrovčane jošvišeuplašiti, jer bi tada Altomanovićmogao da im se strašno osveti. Zato su želeli da se njihovauloga svede samo na to da obezbeđuju morski put, ali da ni u kom slučaju ne učestvuju uratnim akcijama, pa makar se to svelo samo na prevoz trupa. Po tome se dovoljno vidikakav im je strah župan Altomanovićuterao, i konačno, kojom je on snagom raspolagao.

Uskoro su počele da se pribiraju snage saveznika. Tokom juna meseca Vukašin je stigao sasinom Markom pod Skadar, gde se ulogorio sa vojskom i tuje očekivao Balšiće, pa da ondatako ujedinjeni krenu ka Onogoštu, da potraže župana Altomanovića. Verovatno daAltomanovićnikada nije bio u takvoj opasnosti kao što se tada našao. Nije bilo iole jačegvelikaša iz njegovog okruženja koji nije želeo njegovu propast. Bio se zamerio svima.Mrzeli su ga i Lazar Hrebeljanović, i bosanski ban Tvrtko, Dubrovnik, dok su kraljVukašin i Balšići sa vojskom otvoreno išli na njega. Međutim, tada je iznenada Vukašinudošao hitan poziv od Uglješe da što pre pokrene vojsku, ali ne na Altomanovića, većkaJedrenu i da se konačno krene na Turke. Bez razmišljanja Vukašin napusti ideju o napadu

na Altomanovića i krene bratu Uglješi, ali Balšići se ne pridruže ovom pohodu. Ovakvaiznenadna Uglješina molba verovatno da je spasla Altomanovića od propasti, ali on njojipak nije uspeo umaći. Katastrofa je samo odložena.

Pomalo zbunjuju svi ovi događaji i ne ukazuju na neki logičan raspored. Naime, čini se kaoda Vukašin uopšte nije u toku stvari i da postupa isključivo onako kako to želi njegov bratUglješa. Jedno vreme pohod na Turke je bio planiran za proleće 1371. godine, da bi gaonda Uglješa iznenada odložio, ali po svemu sudeći na neodređeno vreme, jer Vukašin seodjednom upušta u akciju protiv Nikole Altomanovića. Napad na Altomanovića jezamišljen veoma široko, sa napadom i sa kopna i sa mora, uz učešće nekoliko saveznika.To zapravo znači da je Vukašin očigledno mislio da ima dovoljno vremena i da napad naTurke neće doći tako brzo. I onda u samom početku, kada je trebalo jošsamo par dana pada se krene na Altomanovića, i kada se vojska većbila skoro sakupila, stiže od Uglješepoziv i Vukašin bez razmišljanja napušta dotadašnje planove i hita Uglješi. To može danametne najpre pitanje zašto je pohod od proleća, kako je planirano, bio pomeren za kasnoleto, skoro jesen. Neki odgovor koji bi bio zadovoljavajući i ne postoji, a najbliže istinijeste to da je Uglješa verovatno mislio da će uspeti da Vizantiju privuče na svoju stranu, paje stoga odložio prolećni pohod za jesen. S druge strane, po svemu sudeći Uglješi jeVukašin u potpunosti prepustio da odredi vreme napada na Turke i to iz više razloga.Najpre, ovaj pohod je bio Uglješinoživotno delo, on ga je bio u potpunosti osmislio, on jesprovodio sve one diplomatske aktivnosti potrebne za obezbeđivanje saveznika i na njemuje bilo da odredi i sam početak akcije. Isto tako on je bio u samoj blizini Turaka, pa jenajbolje mogao znati pravo vreme za početak ratnog pohoda, a osim toga on je veći do togmomenta imao dosta sukoba sa njima pa ih je dobro i poznavao. I pored svega ovoga zaistaiznenađuje koliki je uticaj Uglješa imao na svoga brata Vukašina, jer ga ovaj sluša isprovodi bez pogovora ono što Uglješa smisli, što opet može samo da posvedoči oUglješinim kvalitetima.Čak i svi turski izvori, kada spominju ovaj pohod, navode stalnoUglješino ime, "da se silni Despot (Uglješa) dogovorio s kraljevima Bosne, Ugarske iVlaške da muslimane protera iz Rumelije" (Sead Edin), a za Vukašina kao da Turci i neznaju. To sasvim dovoljno govori da je Uglješa bio duša čitavog ovog pohoda, mada jesasvim sigurno i to da Vukašin nije bio ni u kakvom odnosu podložnosti prema njemu i dasu se o svemu dogovarali. No, Uglješa je taj koji je imao inicijativu u ovom pohodu.

Čini se da je u to vreme turski sultan Murat sa glavninom vojske ratovao po Maloj Aziji ida u Evropi nije bilo značajnijih turskih snaga. Muratov vojskovođa Lala Šahin je boraviou Jedrenu sa nešto malo vojske koja nije bila dovoljna ni da se ovaj grad odbrani, a kamoliza nešto više. Moguće je da je Uglješa tako nešto načuo i da je stoga tako hitno pozvaoVukašina, ne bi li napali dok se Turci nisu povratili iz Male Azije i to bi možda bio razlogžurbe koju je Vukašin pokazao napuštajući većzapočeti rat sa Altomanovićem. U svakomslučaju, vojna armada je krenula ka Turcima. "I podiže despot Uglješa sve srpske i grčkevojnike, i brata svoga Vukašina kralja, i mnoge druge velmuže, oko šezdeset hiljadaizabrane vojske, i pođoše u Maćedoniju na izgnanje Turaka,..." (Isaija monah). Uglješin jeplan bio ne da se Turci pobede u jednoj bitki, te da im se koliko – toliko podrežu krila, većda se u potpunosti istisnu iz Evrope. Veoma smeo plan, ali isto tako i dalekovid. Sa jednompobedom ili čak i sa nekoliko njih, a bez istiskivanja i proterivanja u Malu Aziju, Turci senisu mogli zaustaviti. To bi bilo tek delimično rešenje, samo za kratko vreme. Uglješa je

bio spretan političar, koji nije preduzimao polovične poteze, a što se vidi većiz toga štonije imao nameru da Turke čeka i da brani svoju oblast od njih, većje odlučio da ihnapadne. To što je želeo da ih istisne sa Balkana, odnosno iz Evrope, samo je logičan slednjegove politike koja nije znala za delimična rešenja.

Sama armija koja je pokrenuta, pa makar se uzelo da Isaija monah malo i preteruje, bila jezaista velika, a to potvrđuje i ovaj navod: "I kada se vojska skupila i bi trčanje i vapaj, dase zemlja tresla, konjanika i pešaka," zatim nešto dalje kaže "i popisaše koliko će ih seboriti sa Agarenima i nađoše da će biti oružanih konjanika oko 70.000 vojnika i više"(Pajsije Janjevac). Takvoj moćnoj armiji mogla je za cilj da bude samo turska prestonicaJedrene, a to su znali i Turci, nimalo se ne zavaravajući svrhom Uglješine akcije."Nevernički kraljevi u dogovoru sa srpskim vladaocem Despotom ustali da Drenopoljerazore, da muslimane unište i Lala Šahina iz Rumelije isteraju, misleći da će svojomvelikom vojskom moći očistiti iz Rumelije ono što su verni podigli i da će moći proterati uAnadoliju (Malu Aziju) vojsku sultansku" (Idris Bidlisi).

Na ovom mestu će biti interesantno videti šta su radili ostali srpski velikaši i kako su onishvatili ovu opasnost od Turaka. Videli smo do sada da je Uglješa većodavno radio natome da se suzbiju turski upadi i da je on jasno predosećao šta sve od nadirućih Turakamože da dođe. Vukašin možda nije bio toliko suptilan koliko Uglješa, ali je brata sledio usvim njegovim zamislima ne suprotstavljajući se. Za to vreme za cara Uroša se ne zna ni daje živ i on boravi ko zna gde. Njegova uloga u srpskom carstvu nije sada više čak nibeznačajna, ona jednostavno ne postoji. Niko ozbiljan njega ne uzima u obzir pri bilokakvim kombinacijama, a njega izgleda kao da sve to i ne brine mnogo, pa je potpunoneaktivan. Istoričari su pronašli neke njegove povelje u kojima se on žali Veneciji naodmetnuće Balšića (1369.), itd., međutim sva njegova aktivnost se izgleda upravo i svodina rad njegove kancelarije. Konkretnih aktivnosti nema.

S druge strane, najveći srpski oblasni gospodari su i te kako aktivni, ali jedino u onimpoduhvatima koji njima donose neke koristi, a carstvo ih ne interesuje, Turci joši manje.Videli smo iz dosadašnjeg prikaza da Nikola Altomanović, kao najjači velikaš, brine svojebrige, ratujući sa Dubrovnikom, pomalo sa Balšićima i gledajući kako da dođe do glaveLazara Hrebeljanovića. Balšići su vodili svoje ratove i bili su spremni da zajedno saVukašinom udare na Nikolu Altomanovića, ali nisu bili spremni da sa njim idu i na Turke.Lazar Hrebeljanovićnije mogao da smisli Vukašina, a naročito nakon poraza na Kosovupolju (1369.). Vuk Brankovićje opet suviše slab da bi bez dozvole Lazara Hrebeljanovićasmeo bilo šta samostalno da uradi. Braća Dragaši Konstantin Dejanovićtakođe nisu prišliVukašinu dok se za sevastokratora Vlatka Paskačića i Radoslava Hlapena ne može bilo štaodređenije reći. Raška vlastela, budući daleko na severu, bila je jošuvek izvan dometaturskog halakanja, pa je to bio i razlog zašto ih Vukašinov pohod nije mnogo uzbuđivao.Uglavnom, svi brinu svoje sitne brige, a Turke ostavljaju onima kojima oni tog momentanajviše smetaju, odnosno Uglješi i Vukašinu. Jošmanje je bio zainteresovan za ovaj pohodToma Preljubović, koji od 1366. godine drži Janjinu, gde ga je kao svoga zeta poslaoSimeon Paleolog (polubrat cara Dušana, poznatiji kao Siniša). Za samog SimeonaPaleologa je veliko pitanje da li je u to vreme uopšte bio i živ, budući da je poslednja vest o

njemu iz 1370. godine.

Na kraju se mora jošnešto navesti, što je verovatno dodatno opteretilo odnose u srpskomcarstvu. Naime, negde neposredno pred maričku bitku, Vukašin je krunisao svoga sinaMarka za "mladoga kralja",što će reći za svoga, odnosno kasnije naslednika cara Uroša.Time nije obavljeno samo prosto proglašavanje naslednika, već, što je sada izuzetno važno,pošto car Urošnije imao dece, pokušao je Vukašin da preko Marka formira i novudinastiju, dinastiju Mrnjavčevića, koja će da zameni većizumrle Nemanjiće. Kasniji tokdogađajaće ovo proglašavanje Marka kraljem da potpuno obezvredi, budući da je Vukašinpoginuo i nije uspeo da sprovede ono što je želeo. Međutim, da se pohod na Marici završiodrugačijim ishodom i da je Vukašin zajedno sa Uglješom preživeo ovaj pohod, odnosno daje njihova akcija bila pobedonosna, onda bi Srbija sasvim sigurno imala dinastijuMrnjavčevića. Da su Uglješa i Vukašin uspeli da savladaju Turke, ko bi mogao da ih takomoćne spreči u sprovođenju ovoga nauma. O tome da su i u ovom svome naumu(formiranje dinastije Mrnjavčevića) radili sporazumno nema nikakve sumnje, jer su to i dosada činili i svi njihovi potezi su sinhronizovani. Bilo bi veoma interesantno znati da li suMrnjavčevići imali u vidu formiranje sopstvene carske dinastije namesto Nemanjića, onogamomenta kada je Vukašin proglašen kraljem, odnosno savladarem cara Uroša. Ako je totako, onda je proglašavanje Vukašina za kralja bio samo jedan deo zaista opširnogpolitičkog programa koji su imala braća Mrnjavčevići. Tada se može samo diviti čvrstinizamisli i sigurnosti sa kojom su Mrnjavčevići išli ka svome cilju. Oni su tada bili verovatnojedini koji nisu svoju energiju, poput bašsvih drugih srpskih oblasnih gospodara, usmerilisamo ka proširenju svojih oblasti. Istina i oni su to radili, ali sa određenim ciljem, širenjemsvoje vlasti oni su pripremali Srbiju za promenu vladalačke dinastije. Ko zna kakva bi bilasudbina srpskog carstva, a Balkana sigurno i možda dobrog dela Evrope, da suMrnjavčevići uspeli da slome Turke i sateraju ih u Malu Aziju. Sledeći korak bi bio(krunisanjem Marka za "mladoga kralja" on je većzapočeo), uzdizanje nove dinastije, aonda i lomljenje nezavisnosti oblasnih gospodara. Srpsko carstvo bi bilo sačuvano, a tadabi sasvim sigurno došla na red i Vizantija i dugo sanjani san cara Dušana da Srbi osvojeCarigrad i da Vizantijom konačno zavlada srpska dinastija. To ne bi bili Nemanjići, ali uosnovi ta ideja bi na kraju bila ostvarena. Izuzetno politički samosvesna porodicaMrnjavčevića ipak nije uspela svoje zamisli da sprovede do kraja, a da je uspela danas bipisali o sasvim drugačijoj istoriji Srbije i dobrog dela Evrope. Tada je Srbija mogla Evropi,da je pobedila Turke, da obezbedi jedan sasvim drugačiji put u naredne vekove, a trebalo jetako malo. No, da se vratimo započetom pohodu na Turke.

49. Bitka na Marici

Po svemu sudeći svaka od vojski, i Uglješina i Vukašinova, išle su posebno. Tačnije,Uglješa je krenuo iz Sera, a Vukašin je išao središtem Trakije, verovatno od Skoplja a to naneki način potvrđuje i Pajsije Janjevac, kada govori o tome šta je Vukašin naredio Uglješi."Zapovedi da se ubrzo skupi vojska i posla ka bratu Uglješi da bude spreman, i odredimesto, gde će se obojica sastati". Nešto dalje navodi: "i dođoše do mesta zvanogaČrmenski Lugovi blizu Andrijanopolja dan hoda i više, zvano Mostar, a posle se nazvaMustafa-pašina Ćuprija. I tu negde sastadoše se obojica, ovi od srpske zemlje, a Uglješaod grčkih predela" (Pajsije Janjevac). Ostaje nejasno da li su ove armije imale miran put do

mesta sastanka, ili su usput ipak imale ratnih dejstava. Sudeći po Orbinu, ratnih dejstava jebilo i to dosta. "Pripremivši, dakle, vojsku od dvadeset hiljada boraca, krenuše u potraguza Turcima sve do Trakije, koju su velikim delom bili zauzeli" (Orbin). Sigurno je da većihsudara nije bilo, najviše zbog toga što Turci nisu imali dovoljno snage, ali ratnih dejstava jebilo. Sa tim, tek pojedinačnim otporima, ova armija je lako izlazila na kraj,što je mogućestvorilo sliku o lakom pohodu. Turci su veoma brzo saznali kakva se armija valja premanjima i odmah su znali šta je cilj ovoga pohoda. U Jedrenu je u to doba boravio Lala Šahin,veoma sposoban vojskovođa, koji je odmah poslao Muratu glasnike u Malu Aziju, pokojima mu javlja šta se sve događa i od njega moli pomoć. Na ovom mestu dolazimo donajinteresantnijeg i najnejasnijeg dela ove priče. Istorijski fakat je da su se u petak na dan26. septembra 1371. godine sudarile dve vojske, turska i srpska, a da je srpska doživelapravi pravcati masakr u kojem su život izgubili i despot Uglješa i kralj Vukašin. To jerezultat same bitke i krajnji ishod ovog pohoda. Međutim, uopšte nije jasno kako je došlodo ovakve katastrofe srpske vojske kao što se ništa ne zna ni o samoj bitki, tako da je sveono što se po knjigama navodi uglavnom samo plod nagađanja i razmišljanja koja mogubiti više ili manje utemeljena. Stoga i sve onošto sada bude rečeno o samoj bitki jestejedino zbir opisa iz najrazličitijih izvora koji su o tome nešto rekli, pa se svemu tome moževerovati, ali i ne mora.

Većje rečeno da su se dve srpske armije (Vukašinova i Uglješina) najverovatnije (to nijesigurno) kretale sasvim odvojeno i da su se kod Černomena sastale. Moguće je da jenjihovo ujedinjenje izvršeno i nešto ranije, a da je Černomen bio mesto gde su se ulogorili igde je trebalo da se izvrše poslednje pripreme i dogovor za napad na Jedrene, koje senalazilo udaljeno jedva nekih četrdeset kilometara. Većtada je sigurno svima bilo poznatoda u Jedrenima boravi mala turska posada, koja nema nikakvih šansi da se održi predovakvom armadom. Isto tako, i dosadašnje odsustvo jačeg turskog otpora davalo je velikunadu na lako ostvarenje cilja pohoda. To je izazvalo različite reakcije. Srbi su se razveselili,očekujući da će uspeti lako da savladaju Turke i ovaj pohod završiti mnogo brže no što suse i nadali. "I bi veliko veselje i radost i piće vina i jela, i svako neupravljanje i neuređenje"(Pajsije Janjevac). S druge strane, reakcija Turaka je bila sasvim drugačija, budući da su seuplašili videvši kakva se sila na njih valja. "A agarenski načelnik čuvši za dolazak kraljaVukašina sa velikom silom i behu u velikoj nedoumici i ne malom užasu, i dogovoriše se dadaju danak i da šalju izabrane svoje posrednike ka Vukašinu sa rečima: Ostavi nas da ovdeostanemo i mi ćemo ti biti kao i sluge, i daćemo danak kako hoćeš" (Pajsije Janjevac). Bašnjihov strah će biti uzrokom promišljenih odluka, koje će dovesti i do njihove pobede.

Turci, odnosno njihov vođa Lala Šahin, bili su savršeno svesni da se ne mogu odupretisrpskoj vojsci, pa su pokušali pregovorima da dobiju u vremenu, ne bi li sačekali povrataksultana Murata sa glavninom vojske iz Male Azije. U okviru toga, poslali su u srpski logorjedno poslanstvo koje je ponudilo Srbima sklapanje mira i plaćanje danka. Da se radilosamo o turskom lukavstvu, vidi se iz ovog navoda. "I dođoše kao posrednici i da uhode ida načine mir, i došavši do mesta gde beše ne malo vojnika, i prokleti Agareni uhodiše isagledaše i videše neupravljanje i raznoglasice, i gde leže pijani, kao vojska bez glave iikakvoga upravljanja" (Pajsije Janjevac). Po svemu sudeći, poslanstvo koje je poslao LalaŠahin i nije imalo neke ozbiljne namere da ugovara mir, većje bilo poslato više radi togada vidi kakvo je stanje u srpskom logoru, koliko ima vojske, raspored, raspoloženje i sve

drugo što bi možda moglo da bude značajno. Mora da su Turci bili najviše od svihiznenađeni onim što su videli. Vojska se izopijala, nije bilo prave komande, a izgleda da supočinjale i međusobne svađe. Sada je to sasvim menjalo situaciju i bilo je očigledno da ovavojska nije spremna da izdrži iole ozbiljniji napad na svoj logor. Prema tome, bila bineoprostiva greška ne iskoristiti ovu situaciju koja kao da se sama nudi.

Ovi navodi Pajsija Janjevca koji govore o pijanstvu i opštoj raspuštenosti u srpskom logorunalaze svoju potvrdu i u navodima turskih hroničara (Idris Bidlisi), ali i pored svega sva tapriča je više naklapanje, no što bi mogla da odgovara istini, a evo i zašto. Sa srpske strane,Pajsije Janjevac je za poraz na Marici optužio isključivo kralja Vukašina, prebacujući mu iza opijanje i sav onaj nered koji je, po njemu, vladao u vojsci. Time je nađeno idealnoopravdanje za ovaj poraz, a sva je krivica bila jedino na Vukašinu. S druge strane, Turci suse kao muhamedanci grozili nad običajem hrišćana da piju vino i želeli su da eto i timepokažu nadmoćnost svoje vere nad hrišćanskom, jer da su i hrišćani imali običaj da ne pijuvino ne bi im se desila takva katastrofa. No, istina je ipak izgleda negde na sredini. Mogućeje da su Turci slali uhode da izvide kakva je situacija u srpskom logoru i sasvim je sigurnoda je atmosfera bila opuštenija no što je trebalo da bude. S jedne strane, dve vojske su sespojile (Vukašinova i Uglješina) pa je to proslavljeno, dok s druge strane čuvši da se uJedrenu nalazi mala posada i da je pobeda nadomak ruke (koliko većsutra), ratnici suunapred proslavljali svoju pobedu. Mora se reći i to da je i inače u svim hrišćanskimvojskama red u logoru obavezno bio slab i hrišćani će kasnije većinu svojih poraza protivTuraka doživeti bašzbog nediscipline. Ni ovaj srpski vojni logor nije bio ni u kom slučajuizuzetak, a nered je moguće bio veći i zbog toga što se nije moglo ni pretpostaviti da biTurci mogli napasti, jer ih nije bilo dovoljno ni Jedrene da odbrane. A opet, kod hrišćananije bilo bašuobičajeno da se napada noću, pa nikome nije na pamet moglo pasti da ćeTurci, koji su i inače u malom broju, napasti po mrklom mraku.

Kod Turaka je bila sasvim drugačija situacija. Oni su bili naspram srpske vojske u manjini inisu imali nikakve šanse, ali toga su bili savršeno svesni. Samo je neka iznenadna promenasituacija mogla da ih spase, međutim bilo je tako malo vremena. Većsutradan može seočekivati napad na Jedrene i siguran poraz, a sam sultan Murat je jošdaleko i neće stići navreme, da spreči katastrofu. Praktično, Lala Šahin nije imao šta da izgubi, stoga nije nimalo čudno da se odlučio za noćni napad. Sve ili ništa. Moguće je da se ni on sam nijenadao da će njegov noćni napad napraviti takav dar – mar u srpskoj vojsci i da je želeosamo da ih zbuni, tek toliko da dobije u vremenu dok ne stigne sultanova vojska. U svakomslučaju, noćni napad Turaka se više može shvatiti kao akcija očajnika koji nisu imali višešta da izgube, mada ne treba isključiti ni snalažljivost i odlučnost Lala Šahina. Tim više štoon očigledno nije niti jednoga momenta očajavao i nije trebalo mnogo pa da se odluči naakciju. To naročito onda kada je čuo od svojih uhoda koje su išle tobožna pregovore, da jered u srpskoj vojsci vrlo slab. "I ubrzo se natrag vratiše ka svome načelniku i pripovedahumu sva neupravljanja i neurednosti i raznoglasice i pijanstva, i rekoše: danasće naše biti"(Pajsije Janjevac).

Bilo kako bilo, Turci izvrše u ranim jutarnjim satima na dan 26. septembra 1371. godine(bio je petak) napad na srpski logor. Izgleda da je u srpskom logoru nastala strahovitapanika i nered. "I podigoše se jednodušno svi Agareni, i dođoše do mesta gde vojska beše

bez uprave i iznenada napadoše na njih. A oni nisu znali za ovo, pošto je bilo rano jutro, irazbiše srpsku vojsku i moglo se videti čudo, gnev Gospodnji napade na njih i strahovanje ibežanja, jedan drugoga obilažahu, jedan drugoga na stizahu, dadoše se u beg i ustremišese u bežanje božjim dopuštenjem zbog nepravednoga ubistva" (Pajsije Janjevac). Zatim,biograf optužuje Vukašina zbog poraza mnogobrojne srpske vojske od malobrojnih Turaka."Kada ne bi Gospod dopustio, kako bi mogli 4 tisuće i 500 vojnika odoleti 70.000?"(Pajsije Janjevac), smatrajući to božjom kaznom zato što je Vukašin ubio cara Uroša i natakav način se dočepao srpskog prestola. O navodnom Vukašinovom ubistvu cara Uroša ćebiti kasnije više reči, no ovde je interesantan ovaj navod, zato što biograf tvrdi da je Turakabilo tek nešto više odčetiri hiljade, dok je Srba bilo oko 70.000. Da li je nešto tako stvarnobilo moguće? Da li je zaista tako mala množina, bez obzira o kakvom se iznenađenju radi,mogla da natera u divlji beg i uništi toliku vojsku kolika je bila srpska? Po grčkom piscuHalkokondilu bilo je Turaka joši manje: tek oko 800. Sve to liči pomalo na bajku, a turskiizvori opet ubacuju jednu svoju verziju po kojoj čak ni sam Lala Šahin nije taj koji je napaosrpski logor, većje to učinio neki Hadži Ilbekija. Naime, Lala Šahin je ovoga HadžiIlbekiju poslao samo da osmotri srpski logor pa da mu onda dojavi šta je tamo video.Međutim, kada je Hadži Ilbekija video loše stanje kod Srba, odluči se da sam napadne i dao tome ne obaveštava Lala Šahina, procenjujući da mu je i to malo vojske što je ima kodsebe dovoljno da izvrši napad. Na kraju je to i uradio i ostvario veliku pobedu, ali ga jenešto kasnije LalaŠahin dao zbog zavisti otrovati.

Dakle, tu je očigledno više legendi negoli istine. Prosto je neverovatan podatak da je 800Turaka (po Halkokondilu) moglo da uništi logor od skoro 70.000 ljudi. Vojni logor sa takovelikim brojem ljudi morao se prostirati na ogromnom prostoru, budući da je tu bilomnoštvo šatora, kola, stoke i čega sve ne što obavezno ide uz logore srednjovekovnevojske. Uništiti sa samo 800 ljudi (iličak 4.500) jedan takav logor prosto je nemoguće. Ilije Turaka bilo znatno više ili Srba nije bilo tako mnogo. A moguće je da su Turci sa jednimbrojem (sigurno većim no što to izvori navode) ratnika stvarno napali srpski logor i uzefekat iznenađenja, ali i uz žestoku bitku uspeli da slome srpsku vojsku. Sigurno je dastrahoviti pokolj koji se desio Srbima nisu mogli da učine tako malobrojni Turci, a da jekatastrofa bila velika, to je van sumnje. To posebno komentariše Isaija monah govorećikako Uglješina i Vukašinova ideja o proterivanju Turaka sa Balkana nije uspela. "Njih,dakle, ne izgnaše, nego sami od njih biše ubijeni, i onde njihove kosti padoše, i ostašenepogrebene, i veliko mnoštvo od njih umre od oštra mača, neki biše odvedeni u ropstvo, aneki od njih, izbegavši, i dođoše" (Isaija monah). Slično kaže i Pajsije Janjevac, s tim što ondodaje da je u opštoj panici mnoštvo srpskih ratnika zašlo u reku Maricu i tamo sepodavilo. "Jedni se dadoše u begstvo, druge odvedoše u ropstvo, i mnoga telesa padoše, anajviše se udaviše u reci,.." (Pajsije Janjevac). Smešna je zaista pomisao da samo 800ratnika (ili 4.500) može tako da uništi vojsku od 70.000 potpuno opremljenih vojnika.

Turska pobeda je bez ikakve sumnje potpuna, bilo je mnoštvo zarobljenika koji su kasnijeza zlato otkupljivani. "A Agareni se vratiše ka Adrijanopolju gradu sa pobedom i radošću,a naši u skrbi i tesnoti: jedni brata željahu, drugi roditelje, drugi decu svoju, drugisrodnike, i bi vapaj i plači ridanje, kaošto Rahila plakaše za decom svojom i ovde sedogodi. I koji u ropstvo behu odvedeni, sa sramom iskupljivahu ih, a koji izbegoše smrti idođoše kući, tužni i posramljeni mašući glavama jedan ka drugome govorahu: Jaoj nama!"

(Pajsije Janjevac). Ovakvu pobedu Turcima sigurno nije mogla doneti tako malobrojnavojska kako se po legendi navodi, većće biti prije da je Lala Šahin uspeo da sakupi svojucelokupnu vojsku (sigurno ne tako malobrojnu kako navode biografi) i da uz efekatiznenađenja udari na srpsku vojsku te da je nakon žestokog boja savlada. Isto tako, Turakaje, bez obzira kako je veliki morao biti efekat iznenađenja zbog noćnog napada, moralo bitipribližno isto koliko i Srba (moguće i manje, ali ne drastično). Drugačije stvarno nijemoglo da bude.

Na ovom mestu treba obavezno spomenuti i jedan drugi opis bitke, koji je neopravdanostavljen u drugi plan. Naime, ono što o samoj bitki daje Mavro Orbin odudara od svegadosada navedenog i nije jasno na koji je način on došao do podataka koje iznosi. Istina onje imao nekih greški poput pogrešnog navođenja imena turskog sultana (Sulejman IIIumesto Murat I), itd., no to ne menja mnogo na samoj suštini. Po njemu, Uglješina iVukašinova vojska je poharala Trakiju, ali Turci su stalno uzmicali. Ne mogavši ih stići, avećsasvim zadovoljni onim što su i do tada učinili (ovde nema govora o tome da je ciljakcije proterivanje Turaka sa Balkana, većsve to više liči na neki kazneni pohod protivTuraka) odluče se Srbi da se vrate natrag u Rašku, slaveći svoje dotadašnje lake pobede."Pripremivši, dakle, vojsku od dvadeset hiljada boraca, krenuše u potragu za Turcima svedo Trakije, koju su velikim delom bili zauzeli. Pošto ih nisu našli, poharavši i popalivšinjihovu zemlju, vratiše se u Rašku ne vodeći računa o bilo kakvom vojničkom redu"(Orbin). Međutim, Turci su, iako nisu prihvatali otvorenu borbu, bili Srbima stalno zapetama, pažljivo prateći šta ovi rade i čekajući pogodan trenutak da napadnu. "Turci, kojisu se bili povukli u planine i pažljivo pratili njihovo kretanje, izabraše tri hiljade svojihnajodvažnijih ljudi koji upadoše u pozadinu neprijateljske vojske sastavljene od Uglješinihljudi, te ih u besnom napadu razbiše. Laonik piše da je Sulejman treći po redu i prvi ovogimena noću napao ljude kralja Vukašina i njegovog brata Uglješe, koji su se tada nalazilinešto malo udaljeni s drugim delom vojske" (Orbin).

Ovo je jedan veoma interesantan momenat, koji bi mogao biti i tačan. Orbin navodi da suTurci napali noću i to samo jedan deo srpske vojske, koji je logorovao izdvojen od glavnoglogora u kojem se nalazio veći deo vojske i sa kojima su bili Vukašin i Uglješa. Po svemusudeći, radilo se o manjem delu vojske i Turci su ga verovatno zato i napali, očekujući daće ga lakše savladati no da udare na glavninu. To se uklapa sa ranije iznetom misli da jeLala Šahim moguće želeo samo da zbuni srpsku vojsku ne bi li dobio na vremenu dok izMale Azije ne dođe sultan sa celokupnom armijom. Stoga je sa svojim malim snagamanapao slabiji deo srpske vojske, današnjim rečnikom rečeno imao je ograničen ratni ciljkoji u sebi nije sadržavao pobedu (jer je nije zbog malog broja svojih vojnika mogaoočekivati), želeći da uskomeša i ostatak vojske. Kako kaže Orbin, u napad je krenulo okotri hiljade Turaka, ali kako je napad izveden noću i iznenada, to je kod Srba izbila panika ioni su počeli masovno da beže u drugi srpski logor gde se nalazila glavnina srpske vojskesa Vukašinom i Uglješom.

Haos u susednom logoru su čuli Uglješa i Vukašin i odmah im je bilo jasno o čemu se radi,pa su pokrenuli svoj deo ratnika da pomognu drugovima. "Stoga priskočiše sa svim svojimljudstvom da pomognu svojima..." Međutim, šta se desilo. Uglješa i Vukašin pokreću svojeratnike ne bi li direktno udarili na Turke, ali uz put naleću na begunce koji sa svojim

konjima bezglavo uleću u njihove redove i prave haos. "Koji su puštenih uzdi bežali predTurcima ne uspevajući da srede svoje redove kako su bili dužni, tako da su se u gužvisudarali s Turcima" (Orbin). S druge strane, Turci su celo vreme bitke održavali bojni red,pa su uspeli da primete na vreme kako se Vukašin i Uglješa približavaju sa svojomvojskom. Stoga su Turci uspeli da sasvim organizovano dočekaju taj njihov prvi udar. "Kadsu Turci videli izdaleka da Vukašinova i Uglješina vojska ide protiv njih, sačekaše ih iponovo zbiše redove" (Orbin). Savršeno održan bojni red Turcima je pomogao da slome tajprvi udar srpskih ratnika, koji je većbio poremećen time što je masa begunaca uletala ikvarila juriškonjice. Nakon toga Turci primećuju svoju šansu i koristeći neopisivu gužvumeđu Srbima, od kojih su jedni napadali Turke, a drugi bežali pa se sudarali sa onima kojisu napadali, sve bez ikakvoga reda, izvrše i konačni napad razbijajući srpsku vojsku."Odupreše se, dakle, odvažno i boriše se junački, tako da se stvorila velika pometnja uvojsci Rašana, koji u borbi nisu održavali nikakav red niti su znali kako ni s kim imaju dase bore. Turci su ovu okolnost veoma dobro iskoristili te udarili na njih. Pošto su to izveli svelikom žestinom, razbiše ih i nateraše u bekstvo..." (Orbin).

Ovakva verzija bitke na Marici, iako nema nekih posebnih potvrda kroz neke drugedokumente, izgleda nekako i najbliža istini. Poraz srpske vojske je došao uglavnom zbognediscipline i pomalo olakog shvatanja čitavog pohoda. To je simptom koji se i ranijepojavljivao dok je car Dušan ratovao sa Turcima, a biće ga kasnije joši više. Što je jošinteresantnije i druge hrišćanske vojske (ugarska, francuska, itd.) pokazivale su iste takvenedostatke u sudarima sa muslimanima, kako u Evropi tako i u Svetoj zemlji (krstaškiratovi). Turci su pobeđivali ne zbog toga što su bili hrabriji ili vojnički sposobniji (mada imse ni taj kvalitet ne može osporiti) većuglavnom zahvaljujući svojojčvrstoj organizaciji,što će kod hrišćana jošdugo vremena da bude glavni nedostatak. Stoga spisi Orbina kojinavode samo 3.000 Turaka, zatim navodi koji govore da je bitke između Srba i Turaka bilo,te da je srpski otpor krvavo slomljen, možda mogu da ukažu na neke stvari. Najpre na to danapad Turaka jeste bio iznenadan i da je napravio zbrku kod srpske vojske, ali da su se Srbižestoko borili i da su na kraju ipak snagom oružja bili slomljeni. Dakle, da je iznenađenjeimalo svoga udela, ali nikako odlučujućeg, te da je prevagu odnelo oružje. S druge strane,to dalje znači da ni srpska vojska nije bila onako brojna kako se to navodi kod PajsijaJanjevca, kada se ide čak do 70.000 srpskih ratnika. Takvu brojnu vojsku u Evropi nijemogao niko da pokrene i neće moći jošdugi niz godina, pa nisu mogli ni Vukašin iUglješa. Dakle, srpske vojske je bilo mnogo manje, tim više što je 3.000 Turaka moglo daje savlada i to nakon bitke (opet, bez obzira na to koliko je turski napad bio iznenadan).Sve ostalo, poput pijanstva itd. jeste samo besmislica i narodna legenda.

Same vođe srpske vojske, kralj Vukašin i despot Uglješa su poginule u opštoj gunguli, alinjihova tela nikada nisu pronađena tako da i način smrti ove dvojice velikaša predstavljaidealan materijal za stvaranje legendi. Samome Vukašinu legenda nije bila naklonjena, jermu je opisala smrt na nimalo dostojan način, dok je Uglješina smrt prikazana dalekouzvišenije. No, i tu postoji više verzija. Jedna od njih tvrdi da su se Vukašin i Uglješahrabro borili jedno vreme, pokušavajući da zaustave one borce koji su bežali. "Ali kad nisumogli ništa učiniti, i oni se, da bi spasliživot, dadoše u bekstvo. Gonjeni od Turaka inaterani do reke Hebra, sada Marice, baciše se u nju s konjima da ne bi pali u rukeneprijatelju" (Orbin). Dakle, tek onda kada su videli da je sve izgubljeno obojica su krenuli

da se spašavaju i to tako da su zagazili u Maricu. Za njima je krenulo mnoštvo drugevlastele, ali veliki deo njih se u nabujaloj Marici podavio, a između njih i sam Uglješa. "Toisto učiniše i mnoge druge istaknute ličnosti, od kojih se veći broj udavi u pomenutoj reci.Tu se udavi takođe i Uglješa i njegov brat Gojko, koji je zapovedao vojskom" (Orbin).

Druga verzija kaže da se Uglješa hrabro borio, ali je zadobio ranu i stoga bio primoran dase izvuče iz bitke. Nije uspeo daleko da odmakne i većslab od rane zaustavio se na jednojuzvišici, gde je od slabosti pao sa konja i tu umro. Na istom mestu su ga našle i sluge kojesu ga tu i sahranile. Kasnije su neki monasi izvadili telo iz humke i odneli ga u nekimanastir u blizini Sera. "A Uglješa, kada je bio u ratu, zadadoše mu ljutu ranu i dade se ubegstvo, i kada je krv tekla i ne imajući uvoja ni kuće (stana) i nikako ne imajući gde glaveskloniti, uzišavši na neke humke, i pade s konja i tu mu dođe krajživota, duh Bogupredade, i pogreboše ga njegove sluge, a za njegov grob zna se i do danas, i neka čudnaznamenja pokazuje i ljude ostavljaju belege. A telo njegovo odnesoše neki inoci u manastirblizu Sereza, koji je od njega sazdan od osnovanja, čineći isceljenja, a grob njegov bi višeHarmanlije i do danas je kamenjem obeležen" (Pajsije Janjevac).

Vukašinova smrt nije opisana tako uzvišeno, kao Uglješina budući da je on smatran ubicomcara Uroša, pa je shodno tako niskom činu i njegova smrt morala biti isto tako niska. Pojednoj verziji, Vukašin i Uglješa su krenuli preko Marice, ali su se u tom pokušaju prelazaoni razišli. Uglješa se udavio (to smo videli), a Vukašin je uspeo da pređe Maricu.Međutim, osetio je veliku žeđpa se zaustavio na jednom od izvora da se napije vode. Tu jepriliku iskoristio njegov pažNikola Hrsojevićpa ga je sa leđa ubio ne bi li se dočepaoskupocene ogrlice koju je Vukašin nosio oko vrata. "Kad je kralj Vukašin prešao reku,osetivši veliku žeđ, poče piti na jednom izvoru, ne silazeći sa konja. Dok je tako nagnut pio,ubi ga njegov pažNikola Hrsojevićzbog ogrlice koja mu je visila o vratu. To se desilo kodsela Karamanli blizu grada Černomena u Trakiji, gde su Rašani zametnuli bitku s Turcima.Odatle kasnije njegovo telo bi preneseno u crkvu Sv. Dimitrija u Sušici, koja je u Raškoj.Telo Uglješe i Gojka nikada se nije našlo. Druge ličnosti koje ne pogiboše u bici behuzarobljenežive i odvedene u ropstvo. To se zbilo 26. septembra 1371. godine" (Orbin).

Po drugoj verziji (Pajsija Janjevca) Uglješa je poginuo od rana zadobijenih u boju (to smovideli), a u Marici se udavio Vukašin. "A najviše se udaviše u reci, tako da je i sam Vukašintu davljenjem izmenio svoj život, i množina vojnika s njim, tako da mu ni uspomena nijeostala među živima, ni grob mu se ne zna ni do danas" (Pajsije Janjevac).

Dakle, to bi bile legende o tome kako su njih dvojica izgubila život na Marici. Bez obzirakoliko mi verovali ovakvim opisima, oni su kao takvi skoro i jedini, ali su barem u jednomjedinstveni. Srpska vojska je bitku izgubila, a Vukašin i Uglješa su poginuli. U svakomslučaju, Turcima je bio otvoren put ka unutrašnjosti Balkana, a same razmere katastrofeopisao je najvernije ovaj zapis. "I tolika nevolja i nesreća obli sve gradove i stranezapadne, koliko niti uši čuše, niti oči videše. Po ubistvu ovoga hrabroga čoveka, despotaUglješe, rasuše se Ismailćani, i poleteše po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i neke odhrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu, a ostale nemila smrt požnje. Zaostali odsmrti glađu biše pogubljeni, jer takva glad bi po svima stranama, kakva ne bi od stvorenjasveta, niti potom da bude, Hriste milostivi, a koje glad ne pogubi, ove popuštanjem božjim,

vuci, noću i danju napadajući, proždirahu" (Zapis Isaije monaha). Tu, na Marici, nijeizgubljena samo jedna bitka, tu nije samo srpsko carstvo doživelo i konačni slom, desilo senešto i više. Turcima je put u Evropu bio sada potpuno otvoren i oni započinju uspešniratni pohod koji će narednih nekoliko vekova nastaviti da bi na kraju skoro zauzeli i samBeč. No, to tada Evropa nije shvatala, što i ne treba da mnogo iznenadi, jer su svi ovidogađaji ipak bili veoma daleko od granica tadašnjih najjačih država, i stoga su delovalirelativno beznačajno, mada će se posledice ove bitke veoma brzo osetiti i u Evropi.

Prave razmere Maričke katastrofe najpre je osetila Srbija, koja je ovom bitkom započelapetovekovno ropstvo pod Turcima. Kasnija kosovska bitka (1389.) nije mogla da izmenimnogo dalji sled tragičnih događaja koji su nezadrživo nadirali, niti su pokušaji knezaLazara mogli da zaustave tursku ekspanziju. Mada su Srbi, po svemu sudeći, na Kosovuipak uspeli da pobede Turke, ta pobeda je bila u suštini poraz Srbije, jer ona iz toga nijeizvukla nikakvu korist. Sama Kosovska pobeda nije mogla da spreči tursko osvajanjeSrbije budući da je, iako na kraju krajeva pobeda, ona ipak došla suviše kasno da bi moglanešto da izmeni. I bašje tu jasno vidljivo koliko je Uglješa bio dalekovid, kada je pokrenuoovaj pohod na Turke, želeći da preduhitri tursko snaženje. U to vreme Turci su bili tekjednom nogom u Evropi i mogli su se savladati i potisnuti nazad u Malu Aziju, dok naKosovu to više nije bilo moguće, jer su bili većsuviše jaki da bi ih jedna izgubljena bitkamogla slomiti. Sigurno da je takav razvoj situacije jošuvek mogao biti u Vukašinovo iUglješino doba, ali u vreme kneza Lazara (samo dvadeset godina kasnije) to više nije bilomogućno. Stoga bi se moglo slobodno konstatovati da je upravo maričkom katastrofomistoga momenta bilo slomljeno srpsko carstvo, ali da Srbija jošuvek nije pala pod ropstvo.Međutim, to je sada bilo samo pitanje vremena.

50. Legenda o smrti cara Uroša

Šta je radio car Urošza sve to vreme nije poznato, a samo dva meseca nakon maričkekatastrofe on je umro u dobu od 35 godina na dan 4. decembra (četvrtak) 1371. godine. Sanjime se ugasila i dinastija Nemanjića. Jedan veliki period za Srbiju je bio završen i toperiod pun uspeha i uspona, a nailazilo je jedno strašno vreme stradanja i patnje. Dugo jevladalo mišljenje da je Vukašin bio taj koji je u borbi za vlast likvidirao cara Uroša i tek unovije doba ta je zabluda konačno prekinuta. Legende o stradanju cara Uroša uzbuđivale sumaštu vekovima, stvarajući od Vukašina čudovište koje se iživljavalo na nemoćnome caru.Veoma često one su bile potpuno neumerene, iskrivljavajući i najobičnije istine. PajsijeJanjevac je navodio čak da je car Dušan, zbog togašto je Urošbio maloletan, ostavioVukašinu regenstvo. "I ostavi sina svoga mladoumnoga, jošmlada uzrastom, i uručiskiptar države Vukašinu, i zakletvama zakle (ga) da čini nasilja sinu njegovu, dok nedostigne do uzrasta i postane naslednik otačastvu svojemu, koje mu po rodu i kolenuostade od pradedova" (Pajsije Janjevac). Interesantno je kako Janjevac Uroša naziva"mladoumnim" što ne znači samo da je Urošbio mlad većna neki način nedovoljno umnorazvijen, što će se kasnije pojavljivati i kod drugih pisaca. Po Pajsiju Janjevcu vladao jeVukašin sve dok Urošnije napunio 17 godina, a onda je došlo do njihovog međusobnogsukoba, budući da je Urošhteo preuzeti carstvo, a Vukašin to nije dozvoljavao. Stoga izbijerat u kojem se srpska vlastela podeli na Uroševu i Vukašinovu stranu. "Po isteku mnogihgodina, vladao je Vukašin, dok ne postade hrabar car Uroši dok mu ne bude 17 godina.

Bio je toliki razumom, da su se svi divili, uspevao je iz dana u dan u dobroti i razumu, neprimajući savete starih, a držeći savete mladih. Radi toga onaj koji od iskoni mrzi dobro:đavo, podiže rat između mladoga cara i Vukašina, i bio je veliki meteže i raspre izmeđunjih u te dane. Jedni su bili pomagači caru Urošu, a tako je i po pravdi, a drugi Vukašinupo nepravdi, tako da je bio veliki meteži raznoglasice i nepravde" (Pajsije Janjevac).

Nakon toga opisuje Pajsije Janjevac sabor koji se držao u Prizrenu i na kojem se Vukašinželeo dočepati carske krune, ali u tome ne uspeva pa "Vukašin razdeli (carstvo) na tri dela:Uglješi dade Serez i nazva ga kesarem, Gojka despota u Trapezuntu tj. Trnovu, a sam usrpskoj zemlji" (Pajsije Janjevac). No, i to mu je bilo malo pa se odluči da ni manje ni viševećda ubije cara Uroša i tako ukloni ovu prepreku uželji da se sam zacari. Ubistvo jeizvršeno dok su zajednički lovili, a evo kako je izvršeno "I prođe nekoliko godina, aVukašin rasvirepivši se, jaoj nepravedni sude, i uputi đavo, koji od iskoni mrzi dobro,Vukašina ratoborca, te on uputi svoje sluge na ubistvo (Uroševo). Posle nekoliko danaiziđoše (Vukašin i Uroš) u lov kaošto su običaj imali, i tamo (Uroš) primi krajživota, ubišega potpuno nevina" (Pajsije Janjevac).

Orbinova verzija je nešto drugačija. Ostavši bez ikakvih imanja, pošto mu ih je Vukašinpreoteo, car Urošje bio prisiljen da boravi kod njega. "Kukavni car, koji je za svoga životapustio da velikaši zauzmu carstvo, boravio je neko vreme kod kralja Vukašina, koji mu jebio dodelio jednu malu oblast za izdržavanje" (Orbin). Međutim, kako je prema njemu bilološe postupano odluči se car da pređe kod Lazara Hrebeljanovića, sa kojim stupa onda usavez (u kojem bio i Nikola Altomanović) i zajedno napadaju Vukašina. Orbin zatimopisuje bitku koja je na Kosovu polju vođena između Nikole Altomanovića, LazaraHrebeljanovića i cara Uroša, sa jedne strane, protiv kralja Vukašina sa druge strane (to je uprednjem tekstu detaljno opisano) i navodi kako je tu bitku dobio Vukašin. Sa bojnog poljaje pobegao Lazar Hrebeljanović, Nikola Altomanovićse borio dok je mogao i jedva je živuglavu izvukao, dok je cara Uroša zarobio kralj Vukašin. Nadalje je kralj Vukašin caraUroša odveo kao kakvog ratnog zarobljenika u neki deo svoje oblasti i tamo ga držao unekom stanju koje je bilo jedva malo bolje od statusa zatvorenika. Kako je sa njim Vukašinpostupao isto onako rđavo kao i prije, odluči se car Urošda prebegne u Dubrovnik, ali nekisluga ga oda Vukašinu koji ga onda u nastupu besa udari buzdovanom i ubije. "Videći da snjim postupa kao pre, odluči da pobegne u Dubrovnik. Kad je o tome neki sluga obavestiokralja Vukašina, Vukašin ga udari buzdovanom po glavi tako da na mestu osta mrtav.Zamotavši ga zatim u jedanćilim, dade ga pokopati uŠareniku, u oblasti Skoplja" (Orbin).

Očigledne su razlike u opisima nasilne smrti cara Uroša, ali dve stvari su zajedničke. Prvaje da je direktni izvršilac caroubistva bio bašVukašin (doduše, postoji i jedna bugarskaverzija koja careubistvo pripisuje Uglješi), a druga stvar koja im je zajednička jeste to daniti jedna nije tačna. Car Urošje možda i ubijen, ali to nikako nije mogao da učini kraljVukašin, budući da je tada on većbio mrtav puna dva meseca. Međutim, ono što posebnoprivlači pažnju i kod Orbina i kod Pajsija Janjevca jeste mesto na kome je car Urošsahranjen. Orbin nedvosmisleno navodi mesto Šarenik u oblasti Skoplja (to isto radi i jedandrugi istoričar, Lukarević), dok Pajsije navodi: "I kada je došlo duboko veče, odnesoše ga umanastir zvani novi hram Uspenje presvete Bogorodice, u potkrilju grada Petriča višeNerodimlja", a nešto kasnije navodi da se u blizini manastira nalazi selo Šarenik. "A pri

tom manastiru je reka koja silazi sa gore, selo zvani Šarinik i tu donesoše telo mladogacara Uroša, kaošto i rekosmo napred, a niko nije o ovom znao, samo oni zločinci inastojatelj obitelji sa klisijarhom. I položiše ga u grobnicu u unutrašnjosti crkve, gde sevrše božastvene (službe), koja je jošod praroditelja načinjena. I pokriše je kamenompločom i opelo noću svršiše, a niko nije za ovo znao, samo Vukašin i oni zločinci" (PajsijeJanjevac). Verovatno se radi o selu Šarenik istočno od Prizrena, gde se u blizini nalazio icarski dvor Nerodimlje. Kako je car Urošstvarno završio ostaje tajna, odnosno ne zna se dali je umro prirodnom smrću ili možda nasilnom, kako uporno pokušavaju da to proturebiografi. Isaija monah se nije izjašnjavao kako je car Urošumro većje to samo krajnjelapidarno konstatovao. "U to vreme i pleme srpske gospode, mislim sedmi rod, propade"(Isaija monah). Interesantno je to da Isaija monah uopšte ne žali zbog smrti cara Uroša, nitimisli da ta smrt nešto posebno znači za srpsku državu. To bi moglo da dovede na pomisaoda je car Urošu to vreme bio toliko potisnut u stranu od političkog života da njegova smrtnije značila skoro ništa. Isto tako, uopšte nije nemoguće da ga je stvarno neko od vlastele ilikvidirao, jer neće biti samo slučajnost i legenda što Orbin, Lukarević, DimitrijeKantakuzen (Žitije sv. Jovana Rilskog) i drugi toliko insistiraju na nasilnoj njegovoj smrti.Moguće je da je i bilo nešto od toga, a da je kasnije predanje svu krivicu bacilo naomrznutog Vukašina.

No, legenda o caru Urošu jošuvek nije gotova. Većje rečeno da se ne zna na koji je načinumro, ne zna se ni gde je sahranjen i uopšte o njemu se veoma malo zna, tako da je sveprepušteno legendarnim tumačenjima. Isto onako kako je legendarno i nesigurno opisananjegova smrt, tako je opisano i kasnije otkrivanje njegovih posmrtnih ostataka. Radi se oveoma interesantnoj priči. Naime, vremenom je manastir u kojem je Urošsahranjen počeopropadati i na kraju je i opusteo. "I beše manastir konačno zapusteo i grad razoboren, kaošto se i do danas može videti,..." (Pajsije Janjevac). Car Urošje polako počeo zapadati uzaborav, sve dok u neko okolno mesto koje se nalazilo u blizini opustelog manastira, nijedošao neki čoban moleći stanovnike da mu pomognu te da ga svi zajedno očiste od otpada iprljavštine. "I dođe u seloŠajkovce blizu manastira, plačući i ridajući i moleći da dođu i damu pomognu da počisti crkvu i otrebi i izbaci đubre" (Pajsije Janjevac). Stanovnici ovogsela se odazovu i očiste manastir. "I dođoše ljudi saženama i decom na mnogo dana iočistiše crkvu, a ćemer crkveni beše propao" (Pajsije Janjevac). No, nepoznati čoban senije zadovoljio samo sa time, većiznenada počne da traži od meštana da mu pomognuizvaditi mošti cara Uroša. Naravno, niko mu nije verovao većpočnu da ismejavaju ovogačobana. "I umirivši se malo, opet vikaše govoreći ljudima: Hodite i pomozite mi da izvadimmošti svetoga Uroša i mladoga cara! I rugahu mu se kao nekoj ludi..." (Pajsije Janjevac).Većina je mislila da je čoban poludeo, ali ipak mnoštvo se ljudi ipak skupilo na nedeljnidan u crkvi. Tada je došlo do pravoga čuda. U jednom delu crkve čoban podiže velikikamen i otkrije mošti cara Uroša, a kako je biograf to opisao veoma dramatično toprenosimo tekst u celini. "I došavši u crkvu, beše nedeljni dan, i sabraše se okolna sela, ibio je ne mali sabor, i povika: Hodite i zajedno pomozite. I podiže kamen veliki od grobaunutra u crkvi, i nađoše krasne mošti, rastvorene gde ispuštaju dobromirisne mirise takoda su se svi divili i na mnogo časova zaboravivši se radi neverovanja, jedva nekada dođošek sebi, i povikaše: Gospode, pomiluj i prosti našem neverstvu. I izvadiše krasne mošti izbokova zemlje i sabraše sve kosti dobromirisna mirisa, i odnesoše ih na rekuŠareničku daih omiju, pošto su od mnogo vremena bile u zemaljskom blatu i omiše ih, i sabravši sve i

unesoše u crkvu. I tu se slučiše neki rukodelci i načiniše krasan kivot od orahova drveta, ipoložiše mošti u kivot, pun dobroga mirisa i krasota, tako da su se svi divili. I te noći počevikati onaj pastir: Jaoj meni, jer su ostale mošti u reci. I svi potražiše usrdno i ne nađošeništa. Opet vikaše i odvratiše reku na drugu stranu i svi priležno potražiše i nađoše jedanzub koji beše ispao. I svi proslaviše Boga i staviše (zub) na svoje mesto" (Pajsije Janjevac).Tokom 1705. godine kosti su prenesene u manastir Jazak u Fruškoj gori.

Sa smrću cara Uroša izumrla je dinastija Nemanjića, ali je umrlo i srpsko carstvo. Srpskadržava je jošuvek postojala, budući da najveći njen deo je jošuvek bio na okupu, dodušerascepkan, ali jošuvek nezavistan. Čak bi se moglo reći da je država imala legitimnogkralja u Vukašinovom sinu Marku. Međutim, i on je sada bio samo forma kao što je to predkraj bio i sam car Uroš. Po nekoj logici, cara Uroša je sada trebao da nasledi MarkoMrnjavčević, ali njega niko nije imao nameru da prizna, tim više što je on izgleda odmahnakon maričke bitke postao i turski vazal. No, to nije sada više naša tema.

Sama vladavina cara Uroša jeste uglavnom pregled najpre formiranja, a zatim sukoba ipropasti mnogih velikih vlasteoskih kuća u Srbiji. To je zapravo period kada se u Srbiji izsve snage razvija feudalizam sa svojom karakterističnom rascepkanošću i svim onimnegativnim osobinama koje je on i inače pokazivao. Uvek se može postaviti pitanje da li bineki vladalac drugačiji od cara Uroša kojeg Pajsije Janjevac opisuje kao "mladoumnoga,jošmlada uzrasta", mogao da održi Srbiju u onoj snazi na koju su je doveli ranijiNemanjići. Šta bi bilo, recimo, da je nemanjićka loza uspela da stvori jošdve generacijevladara tipa kralja Milutina ili cara Dušana. Da su se događaji razvijali onim tempom kao ido tada, do koje bi snage Srbija došla teško je i pretpostaviti, a opet možda ni oni ne bi biliu stanju da kontrolišu ogromnu državu (više po suprotnostima veliku nego li po teritoriji).I, stvarno, kolika je Uroševa krivica za raspad ogromnog carstva, a koliko je to jedannormalan proces na koji pojedinac, ma kako jak bio, nema veći uticaj. U svakom slučaju,Srbija je izgubila jednu sjajnu dinastiju Nemanjića, svu predanu vlasti i državi, jednudinastiju koja je stvorila sve ono čime se može samo ponositi. Stvorena je država,samostalna crkva, autohtona kultura, mnoštvo plemićkih porodica, bezbroj spomenika(nažalost mnogo ih je tokom vekova uništeno, pa o tome tek delimično svedoče). Svega jetu bilo, ali je uvek bilo malo prave sloge koju su raniji Nemanjići uspevali da održeodržavajući tako i Srbiju jakom. Međutim, car Urošto ili nije umeo, ili jednostavno nijemogao i stoga je propast carstva upravo i vezana za njegovo ime. Sav taj period NemanjićaSrbija je tesno bila vezana za Vizantiju i mnogobrojni događaji u Srbiji se mogu razumetisamo u kontekstu razvoja prilika u Vizantiji. Međutim, onoga momenta kada su Turcizagazili u Evropu i naročito nakon poraza na Marici, sudbina Srbije se tesno vezuje zaTurke. Sada su to sasvim novi uslovi, novi odnosi, ali i novi ljudi, koji donose drugačijarešenja. Ništa više nije bilo, niti će biti kao prije. Srbija je ulazila u nova iskušenja.

Bivša Sveta Srbija (pogovor Mirka I. Nanića)

Dešava li se u životu, u istoriji, u postojanju ljudi i naroda, svake tvari, išta slučajno i beznekog smisla? I može li se zamisliti da je slepi slučaj uzrok svih nas, i svega što se događasa nama i u nama. Ili za sve to ipak treba tražiti neki dublji uzrok, izvor svega i svih. Ionda, spoznajom tog Uzroka, razumevanjem Njegovih istina i zakona, tražiti u životu, uistoriji, u svemu onom u čemu jesmo, smisao bitisanja i uzroke događanja.

Od izgnanja prvih ljudi iz Raja, kada je smrt zavladala svetom, i kada je tvorevina postalavremena i ograničena trajanjem, sve je imalo pored početka i svoj kraj. Sve se rađalo, raslo,doživljavalo svoj procvat, i onda po neumitnom zakonu smrti, prilazilo svome kraju, iprestajalo da postoji u ovom svetu. Sve slovesno i neslovesno.

I narodi, kao zajednica ljudi, vezanih teritorijom na kojoj žive, poreklom, jezikom,kulturom, i svim ostalim osobinama koje ih spajaju, su kroz vekove i nepoznate, a i poznateistorije, nastajali i nestajali. Kao i pojedine vrste živih bića, i narodi su se održavali lakše iliteže kroz vremena. Jači su opstajali, osvajali slabije, dok ovi ne bi jednom postali snažniji, izauzeli njihovo mesto.

Božjim promislom, razvojem čovečanstva, rodio se i nastao nekada davno i srbski narod.Pre petnaestak vekova iz prastare postojbine iz okoline Karpata, vođen Božjom rukom,doselio se u krajeve gde i danas uglavnom živi. Da li su ga primili sa radošću idobrodošlicom? Ne! Jer da bi se naši preci naselili u južne krajeve sadašnje srbske države,morali su da nekog pomere odatle. Takav je zakon prirode. Zakon jačeg. Ali, sve popromislu i dopuštenju Božjem.

I većpočetkom 12. veka na Balkanu postoje dve oblasti pod srbskom vlašću, Zeta i Raška.Prva pod jakim uticajem rimskog pape, a druga okrenuta Vizantiji i Pravoslavlju, stalnoraspete između zemlje i neba. I početkom druge polovine toga veka, jedna ličnost rođena uZeti, krštena po rimokatoličkom obredu, prešavši u Rašku, prima Pravoslavlje, i postajeoganj iz koga se razvila slavna srednjevekovna Srbija. Beše to Stefan Nemanja.

Sticajem političkih okolnosti, ili nečeg nepojmljivo višeg i tajnovitijeg, vizantijski carManojlo između svih srbskih velmoža, izabira Nemanju za saveznika. I od tada počinjenjegov politički uspon. Da li ona ljudska, pomalo grešna crta, sticaj okolnosti, ili i jedno idrugo, rađaju u njemu jednu misao i ideju, da Srbi, koji su tu, na Balkanu, većviše od petvekova, bi mogli da budu i jača i značajnija država i sila, nego što to do tada behu Zeta iRaška.

Da li mu za to Gospod i podaje između ostalih sinova, i duhovnog diva, Rastka, potonjegsvetog Savu, koji će za navek nakalemiti Srbe na debelo stablo Pravoslavlja. Mladi plemić,u cvetu mladosti, umesto lepotice sa nekog dvora, za nevestu sebi izabira Gospoda IsusaHrista. Beži u Svetu Goru, beži Bogu u naručje. I Bog ga, kao nekada Jevrejima praocaAvrama, stavlja pred Srbe, kao duhovnog vođu i putovođu. Nemanja, do pred samu starost,a potom sin mu Stefan Prvovenčani, radiše na političkom i ratničkom polju, a sveti Sava naduhovnom. Videći i osećajući da srbski narod može i mora da opstane na prostorima nakojima živi samo ako je duhovno zdrav, sveti Sava je nebo na zemlju sveo, i ubacio ga zasve vekove u dušu Srbskog naroda. U Pravoslavlju kao jedinoj i istinitoj religiji, Bogom

otkrivenoj, sveti Sava je video jedini spas, večni spas, i za sebe, a i za narod, kojem jepripadao. Stoga se svim svojim zemaljskim silama, uz Božju pomoćtrudi da organizujeCrkvu Hristovu u svim Srbskim zemljama. Podiže manastire, crkve, prosvećuje i osvećujenarod. U skladu s tim, od carigradskog patrijarha sveti Sava 1219. godine, Sava zadobijasamostalnost Crkve, na nivou arhiepiskopije, postavši prvi arhiepiskop Srbski.

Dobivši dobre temelje, ali ne i bez unutrašnjih i spoljašnjih trzavica, Srbska država jepolako počela da se razvija i ekonomski i teritorijalno, pogotovo u vreme kralja Milutina.On je od male državice stvorio jednu moćnu i snažnu državu. U njegovo vreme počinje dase razvija i rudarstvo u Srbiji.

Vizantija, koja je bila na umoru, ipak je jošbila dovoljno jaka, da bi imala dovoljno uticajana Srbiju, pogotovo na kulturnom planu. Vizantijsko freskoslikarstvo po Srbskimmanastirima ostalo je i do danas neprevaziđeno. Srbija je disala vizantijskim, pravoslavnimduhom. Uticaj zapada, koji je bio uvek prisutan, ipak nije imao tu snagu.

I onda, polovinom 14. veka, na političku scenu stupa jedna od najkrupnijih ličnosti Srbskeistorije. Car Dušan. Proširio je Srbsku državu u granice koje nikada posle nije imala. Možebiti da je tu i pogrešio, što se je širio uglavnom na jug, ka Vizantiji. Možda je bilo bolje daje pod okrilje svoje države stavio i Srbski narod koji je živeo preko Drine, u Bosni.

A da bi Srbska Pravoslavna Crkva imala kanonsko jedinstvo na svim novoosvojenimteritorijama, morala je da bude dignuta na nivo patrijaršije. Samim tim i Dušan je pomazankao car Srbije. U početku, carigradski patrijarh, a i vizantijski car, se nisu bunili zbog toga.Međutim, posle nekoliko godina, zbog političkih nesuglasica sa Vizantijom, carigradskipatrijarh baca anatemu na Srbsku Pravoslavnu Crkvu, koju je tek knez Lazar uspeo daskine sa Crkve i naroda.

Da li je ta kletva bila i početak kraja slavne Srbske države, ili je njen kraj bio uslovljenonim zakonom, po kome sve nastaje i nestaje? Turci su možda bili samo oruđe u rukamaviših sila, kada su u drugoj polovini 14. veka započeli osvajanje i drobljenje Srbije.

Nama, koji živimo mnogo vekova posle tih slavnih vremena, kada se i ovo malo Srbskedržave ruši ispod nas, uglavnom našom krivicom, ostaje samo da se nekom setom sećamotih davnih i zlatnih vremena Srbske istorije. Da se sećamo slavne porodice Nemanjića, kojaje sebe utkala i na nebo, i za zemlju, za sva vremena. Da budemo ponosni na svojuprošlost, i da u srcu pomalo tužimo i želimo da se ta vremena ponovo vrate, i da slavni duhnemanjićke Srbije ponovo zaživi u nama.

Đurđevdan, 1998. g.

Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

Bivša Sveta Srbija (pogovor Mirka I. Nanića)

Dešava li se u životu, u istoriji, u postojanju ljudi i naroda, svake tvari, išta slučajno i beznekog smisla? I može li se zamisliti da je slepi slučaj uzrok svih nas, i svegašto se događasa nama i u nama. Ili za sve to ipak treba tražiti neki dublji uzrok, izvor svega i svih. Ionda, spoznajom tog Uzroka, razumevanjem Njegovih istina i zakona, tražiti u životu, uistoriji, u svemu onom u čemu jesmo, smisao bitisanja i uzroke događanja.

Od izgnanja prvih ljudi iz Raja, kada je smrt zavladala svetom, i kada je tvorevina postalavremena i ograničena trajanjem, sve je imalo pored početka i svoj kraj. Sve se rađalo, raslo,doživljavalo svoj procvat, i onda po neumitnom zakonu smrti, prilazilo svome kraju, iprestajalo da postoji u ovom svetu. Sve slovesno i neslovesno.

I narodi, kao zajednica ljudi, vezanih teritorijom na kojoj žive, poreklom, jezikom,kulturom, i svim ostalim osobinama koje ih spajaju, su kroz vekove i nepoznate, a i poznateistorije, nastajali i nestajali. Kao i pojedine vrste živih bića, i narodi su se održavali lakše iliteže kroz vremena. Jači su opstajali, osvajali slabije, dok ovi ne bi jednom postali snažniji, izauzeli njihovo mesto.

Božjim promislom, razvojem čovečanstva, rodio se i nastao nekada davno i srbski narod.Pre petnaestak vekova iz prastare postojbine iz okoline Karpata, vođen Božjom rukom,doselio se u krajeve gde i danas uglavnom živi. Da li su ga primili sa radošću idobrodošlicom? Ne! Jer da bi se naši preci naselili u južne krajeve sadašnje srbske države,morali su da nekog pomere odatle. Takav je zakon prirode. Zakon jačeg. Ali, sve popromislu i dopuštenju Božjem.

I većpočetkom 12. veka na Balkanu postoje dve oblasti pod srbskom vlašću, Zeta i Raška.Prva pod jakim uticajem rimskog pape, a druga okrenuta Vizantiji i Pravoslavlju, stalnoraspete između zemlje i neba. I početkom druge polovine toga veka, jedna ličnost rođena uZeti, krštena po rimokatoličkom obredu, prešavši u Rašku, prima Pravoslavlje, i postajeoganj iz koga se razvila slavna srednjevekovna Srbija. Beše to Stefan Nemanja.

Sticajem političkih okolnosti, ili nečeg nepojmljivo višeg i tajnovitijeg, vizantijski carManojlo između svih srbskih velmoža, izabira Nemanju za saveznika. I od tada počinjenjegov politički uspon. Da li ona ljudska, pomalo grešna crta, sticaj okolnosti, ili i jedno idrugo, rađaju u njemu jednu misao i ideju, da Srbi, koji su tu, na Balkanu, većviše od petvekova, bi mogli da budu i jača i značajnija država i sila, nego što to do tada behu Zeta iRaška.

Da li mu za to Gospod i podaje između ostalih sinova, i duhovnog diva, Rastka, potonjegsvetog Savu, koji će za navek nakalemiti Srbe na debelo stablo Pravoslavlja. Mladi plemić,u cvetu mladosti, umesto lepotice sa nekog dvora, za nevestu sebi izabira Gospoda IsusaHrista. Beži u Svetu Goru, beži Bogu u naručje. I Bog ga, kao nekada Jevrejima praocaAvrama, stavlja pred Srbe, kao duhovnog vođu i putovođu. Nemanja, do pred samu starost,a potom sin mu Stefan Prvovenčani, radiše na političkom i ratničkom polju, a sveti Sava naduhovnom. Videći i osećajući da srbski narod može i mora da opstane na prostorima nakojima živi samo ako je duhovno zdrav, sveti Sava je nebo na zemlju sveo, i ubacio ga zasve vekove u dušu Srbskog naroda. U Pravoslavlju kao jedinoj i istinitoj religiji, Bogomotkrivenoj, sveti Sava je video jedini spas, večni spas, i za sebe, a i za narod, kojem jepripadao. Stoga se svim svojim zemaljskim silama, uz Božju pomoćtrudi da organizujeCrkvu Hristovu u svim Srbskim zemljama. Podiže manastire, crkve, prosvećuje i osvećujenarod. U skladu s tim, od carigradskog patrijarha sveti Sava 1219. godine, Sava zadobijasamostalnost Crkve, na nivou arhiepiskopije, postavši prvi arhiepiskop Srbski.

Dobivši dobre temelje, ali ne i bez unutrašnjih i spoljašnjih trzavica, Srbska država jepolako počela da se razvija i ekonomski i teritorijalno, pogotovo u vreme kralja Milutina.On je od male državice stvorio jednu moćnu i snažnu državu. U njegovo vreme počinje dase razvija i rudarstvo u Srbiji.

Vizantija, koja je bila na umoru, ipak je jošbila dovoljno jaka, da bi imala dovoljno uticajana Srbiju, pogotovo na kulturnom planu. Vizantijsko freskoslikarstvo po Srbskimmanastirima ostalo je i do danas neprevaziđeno. Srbija je disala vizantijskim, pravoslavnimduhom. Uticaj zapada, koji je bio uvek prisutan, ipak nije imao tu snagu.

I onda, polovinom 14. veka, na političku scenu stupa jedna od najkrupnijih ličnosti Srbskeistorije. Car Dušan. Proširio je Srbsku državu u granice koje nikada posle nije imala. Možebiti da je tu i pogrešio, što se je širio uglavnom na jug, ka Vizantiji. Možda je bilo bolje daje pod okrilje svoje države stavio i Srbski narod koji je živeo preko Drine, u Bosni.

A da bi Srbska Pravoslavna Crkva imala kanonsko jedinstvo na svim novoosvojenimteritorijama, morala je da bude dignuta na nivo patrijaršije. Samim tim i Dušan je pomazankao car Srbije. U početku, carigradski patrijarh, a i vizantijski car, se nisu bunili zbog toga.

Međutim, posle nekoliko godina, zbog političkih nesuglasica sa Vizantijom, carigradskipatrijarh baca anatemu na Srbsku Pravoslavnu Crkvu, koju je tek knez Lazar uspeo daskine sa Crkve i naroda.

Da li je ta kletva bila i početak kraja slavne Srbske države, ili je njen kraj bio uslovljenonim zakonom, po kome sve nastaje i nestaje? Turci su možda bili samo oruđe u rukamaviših sila, kada su u drugoj polovini 14. veka započeli osvajanje i drobljenje Srbije.

Nama, koji živimo mnogo vekova posle tih slavnih vremena, kada se i ovo malo Srbskedržave ruši ispod nas, uglavnom našom krivicom, ostaje samo da se nekom setom sećamotih davnih i zlatnih vremena Srbske istorije. Da se sećamo slavne porodice Nemanjića, kojaje sebe utkala i na nebo, i za zemlju, za sva vremena. Da budemo ponosni na svojuprošlost, i da u srcu pomalo tužimo i želimo da se ta vremena ponovo vrate, i da slavni duhnemanjićke Srbije ponovo zaživi u nama.

Đurđevdan, 1998. g.