Zeljko Fajfri:

Sveta loza Stefana NemanjePredgovor Nenada LemajiaSnano interesovanje za istoriju tesno je povezano sa razvojem graanske klase i stvaranjenacionalnih drava. To neudi, s obzirom da je razvijena svest o zajednikom poreklu iprolosti neophodan preduslov drutvenih veza koje spajaju pripadnike istog naroda. Veod samih poetaka ovo interesovanje za prolost razdvojilo se pristupom u dva pravca.Jedan bi oznaio njegovo uobliavanje, kao naune discipline, sa sopstvenommetodologijom,to je postepeno dovelo do oblikovanja i gomilanja novih saznanja,steenih kao rezultat sistematskih istraivanja. Kao posledica tih istraivanja razvila su senova interesovanja u krugovima naunika a pitanja, koja ranije nisu bila ni formulisana,poee da oznaavaju trasu kojom su usmeravani istraivaki napori. Drugi pravac ovihinteresovanja za prolost ostao je vezan za prirodnu ljubopitljivost koju je ira publika,uvek pokazivala za poznavanje sopstvene prolosti. U tom miljeu meali su se oduveksaznanja steena od predaka, na granici mita i slabanog seanja, istoricizam veoma bitanza formiranje srpske drave u XIX veku sa svim svojim najvanijim postavkama jouvekdobrim delom ukorenjenim kako ukolske udbenike tako i u dravno nacionalnuideologiju i znanja steena iitavanjem naunih i knjievnih dela o prolosti. Naravno daje ovakva podela morala izazvati jaz izmeu istoriara istraivaa i strunjaka, kaopripadnika prvog pravca, i brojnih zaljubljenika u istoriju, kao njihove najvernije publike.Nerazumevanje izmeu ove dve grupe ponekad je izuzetno teko prevazii jer zahtevanapor obe strane. Dok istoriari-istraivai moraju pokuati da izau iz svojenaunoistraivake ljuture i, ma koliko im to bilo teko, zauzmu labaviji odnos premapitanjima vezanim za krute, ali neophodne, principe istorijske metodologije, ljubiteljiistorije moraju nai razumevanja za njimaesto neshvatljivu opreznost u izricanjuvrednosnih sudova, ocena, zakljuaka paesto i fakata kojima druga stranaesto provociranjihovo veionako tanko strpljenje i neutoljivuelju za saznanjem najtamnijih dubinaprolosti.

Knjigaeljka Fajfria, Sveta loza Stefana Nemanje, u izdanju Grafosrema izida,popunjava veoma uspeno bataj nastali jaz. Naravno da knjiga moe pretrpeti kritiku saobe strane. Naunici bi pre svega, poto su fakta navedena u radu neosporna, naveli brojnemetodoloke primedbe dok bi ljubitelji istorije mogli da se poale na slabu "raspevanost"dela. S druge strane, nesumnjive su i pozitivne reakcije. Ljubitelji istorije dobijaju delopisano zanimljivim stilom, koje se lako ita, a strunjacie nesumnjivo potvrditi da je autorkonsultovao brojnu literaturu i svoju priu gradio na verodostojnim faktima. Autor jesamim svojimivotom bio opredeljen da napie knjigu interesantnu obemasuprotstavljenim stranama jer ne samo to je ljubitelj istorije, veje i doktor pravnih nauka,tako da mu uz ljubopitljivost amatera nije strana ni nauna opreznost strunjaka.

Suoavajui se sa tek fragmentarno sauvanim ostacima prolosti, na osnovu kojih jemorao rekonstruisati to razdoblje, autor se opredelio za originalan metodoloki pristup. Za

razliku od klasine metode koja zahteva odranje istorijske prie samo u onim okvirimakoje doputaju istorijski izvori, Fajfrise opredelio za pristup u sutini blizak metodipisanja istorijskog romana. Igrajui na tananoj niti izmeu mate i dokumenta konstantnoje uspevao da priu odri u granicama koje doputaju istorijski izvori uz pripovedaki stilkojiitavoj prii daje izuzetan stepenivotnosti.

Istoriari su interesovanje za prouavanje perioda Nemanjia pokazali jona samompoetku ozbiljnih istoriografskih istraivanja, koja su otpoela u drugoj polovini XVIIIveka. To je dovelo do nastanka velikog broja monografskih dela o reenom razdoblju.Specifinost istorijskih podataka, koji su iz tog doba ouvani, uslovila je i nain rada nanjemu. Nepostojanje celovitih arhivskih serija prisiljavalo je istoriare da mnoge procese idogaaje rekonstruiu na osnovu fragmentarnih podataka. To je za posledicu imaloproputanje odgovora na neka od najinteresantnijih pitanja naeg srednjeg veka.

Pogotovo su veliki propusti uinjeni u sferi prouavanja drutvene istorije, uih drutvenihgrupa odnosa elite i preostalog stanovnitva i uloge pojedinaca koji su tu elitu predvodili.Svesno zaobilazei ove teme, istoriari-medievalisti su nam uskratili zadovoljstvo daosetimo duh srednjovekovnog doba i da uporedimoivot tadanjih ljudi sa ivotom u naojepohi. Analiza slinosti i razlika ondanjeg i savremenogoveka, traenje opteg ispecifinog svakako je jedan od glavnih pokretaa interesovanja italaca.

eljko Fajfriu ovoj knjizi analizira istorijske izvore saeljom da se pronikne u nainrazmiljanja vodeih linosti tadanjeg vremena, svesno zanemarujui one meu njima i tomnogobrojnije, koji su govorili o ekonomskoj problematici. Zato su maksimalno iskoritenipodaci iz srpskihitija koji govore o delatnosti i intimnim razmiljanjima srpskih kraljeva icareva. Pri tome autor uspeva da razrei najvanije probleme u korienju takve vrstedokumenata i uspostavi kritiki odnos prema njima.

Prva poglavlja knjige posveena su delatnosti osnivaa dinastije Nemanjia StefanaNemanje koji je u drugoj polovini XII veka postavio temelje buduoj moi Srbije. Unjegovo vreme su se na tada, naizgled, jomonoj Vizantiji poeli primeivati prvi znacislabljenja. Vet diplomata i sposoban vojskovoa Nemanja je iskoristio postojee okolnostiza poetnu ekspanziju Rake i njeno nametanje kao vodee srpske zemlje.

Delatnosti njegovih sinova Stefana Nemanjia (Prvovenanog) i Rastka (Save) posveenoje vie znaajnih poglavlja. Za ovaj period su karakteristine krupne promene naBalkanskom poluostrvu koje su imale odraza na unutranje prilike u Srbiji. Posle slomaVizantije u IV krstakom ratu njeni ostaci, Epirska despotovina na Balkanskom poluostrvu,Nikejsko i Trapezuntsko carstvo u Maloj Aziji, borili su se za prevlast. Srpski velikiupanStefan Nemanjiiskoristio je te suprotnosti za dalje jaanje zemlje. Potvrdu svoje snageSrbija je ostvarila dobijanjem kraljevske krune 1217. godine. Znaajan uspeh predstavljaloje i stvaranje samostalne crkvene organizacije i njeno emancipovanje od Ohridskearhiepiskopije 1219. godine.

Vaan period u razvoju Srbije nastupio je od polovine XIII veka. Kulturni uticaji Vizantijena Srbiju bili su u ovom periodu izuzetno znaajni. Razlog svakako lei uinjenici da se

Srbija proirila na dotada vizantijske teritorije u Makedoniji. Istovremeno je razvojrudarstva i trgovine omoguio srpskim vladarima, a pre svih Milutinu poetak velikeekspanzije ka jugu.

Delatnostima kralja Stefana Deanskog i njegovog naslednika, kralja i potom cara, Duanaposveena je znaajna panja. To je razdoblje od izuzetnog znaaja u srpskoj istoriji, jerupravo tada otpoinje zadnja faza ekspanzije Srbije prema oslabljenoj Vizantiji koja jeposle unutranjeg rata izmeu Andronika II i Andronika III zapala u krizu od koje se vienikada nije oporavila. Osnaena srpska drava, upravo tada, otpoinje sa osvajanjima. Sveono to je pripremano gotovoitav vek uspeo je da ostvari bacar Duan u svega nekolikopohoda posle kojih se veina vizantijskih teritorija na Balkanu nala u srpskim rukama.Kroz prouavanje linosti ovog cara, njegovih dilema, oklevanja, ali i odlunih akcija,autor na gotovo dramatian nain opisuje te pohode i Duanove pregovore sa vizantijskimprebezima Sirgijanom i Jovanom Kantakuzinom. Okolnosti u kojima je Duan krunisan zacara posebno su analizirane i svakako predstavlja najbolji deo knjige.

Buran period srpske istorije u vreme izmeu Duanove smrti i bitke na Marici, kojaeoznaiti poetak kraja srpskih srednjovekovnih drava, razmotren je izuzetno pomno.Krupni feudalci uspeli su u ovom periodu da zaokrue svoje posede. To je dovelo douzdizanja nekoliko feudalnih porodica u Srbiji. Ovi procesi su bili prekinuti turskimprodorima u Srbiju. Epoha velikog uspona Srbije, koju su obeleililanovi porodiceNemanjia bie zavrena. Ova granica je znalaki odabrana i za hronoloku granicuFajfrieve knjige jer predstavlja zavretak klasinog srednjovekovnog perioda Srbije.

dr Nenad Lemaji

Strana 1 >>

Zeljko Fajfri:

Sveta loza Stefana Nemanje1. Mladost Stefana Nemanje2. Raka u borbama za nezavisnost3. Krtenje Stefana Nemanje4. Uspon Stefana Nemanje5. Velikiupan Stefan Nemanja6. Nemanja u Carigradu7. Smrt vizantijskog cara Manojla8. Bitka na Moravi9. Nemanja ustupa presto sinu Stefanu10. Sukobi meu braom

1. Mladost Stefana Nemanje

Poetkom XII veka na Balkanu stoje nasuprot jedna drugoj dve srpske oblasti Raka iZeta. Obe su meusobno imale dovoljno razliitosti da bi bile u stalnim neprijateljstvima, arazlog je bio jednostavan prevlast. Osim drugaijeg etnikog sastava i razliite religije,Raka i Zeta su trpele razliite uticajeto se i te kako osetilo u kulturnom pogledu. Njihovimeusobni odnosi bili su samo ponekad skladni, a najee je stalna netrpeljivost dovodilai do krvavih sukoba. Ono to im je bilo zajedniko bilo je to da nijedna oblast nije bilanezavisna, vesu obe pod stranom vlau.

Zeta se nalazila u primorju, tako da je tu bio izraen uticaj romanske kulture, a bila je, osimsrpskimivljem, naseljena i brojnim romanskim i arbanaskim stanovnitvom koje je imaloi prilian politiki uticaj. Zeta je jedno vreme nosila ime Dioklitija ili Duklja, to je bionaziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane (ovoime potie verovatno od imena rimskog grada Doclea ili moda od naziva ilirskog plemenaDocleatina). Sam naziv Duklja je u upotrebi od X veka i negde od XI veka ova se oblastpoinje nazivati Zetom. Naziv Duklja (Dioklitija) se kasnije samo upotrebljava uvladarskim titulama.

Oko 1077. godine Zeta je uzdignuta na rang kraljevine timeto je rimski papa Grgur VIIodobrio da se knez Mihailo krunie za kralja. Istovremeno, kralj Mihailo je radio i na tomeda Zeta dobije samostalnu arhiepiskopiju,to je na kraju, 8. januara 1089 urodilo plodomtako da je u Baru osnovana zetska (Dukljanska) arhiepiskopija. No, tada venije vladaoMihailo, venjegov naslednik Bodin. Barska arhiepiskopija je imala prilino velikunadlenost i kontrolisala je episkopije u Baru, Skadru, Drivastu, zatim pulatsku episkopiju,srpsku, bosansku i trebinjsku, a i svi manastiri u zemlji bili su pod njenom kontrolom.Zahvaljujui ovome katoliki uticaj je bio izuzetno jak, tako da mnoge oblasti u Zeti nisuimale uopte pravoslavnog svetenstva. Da je uticaj rimske kurije bio veliki vidi se i iz togato su sva dokumenta pisana iskljuivo na latinskom jeziku. Samo stanovnitvo u Zeti nijebilo homogeno, budui da se ova drava nalazila na granicama razliitih plemena, koja sejesu meala, ali koja su i zadravala mnotvo svojih plemenskih obiaja.

Raka se nalazila u unutranjosti, okruena planinama i neprohodnimumama koje su jojpredstavljale dugo vremenatit teko prolazan za strane osvajae. U ovoj oblastiivelo jepreteno srpsko stanovnitvo uz veoma malo drugog etnikog elementa tako da je Rakauspela da sauva mnogo toga patrijarhalnog i konzervativnog. Tu su u najveoj meriouvani narodni jezik i drugi obiaji, a pravoslavna crkva je imala iskljuivi uticaj. Rakase uglavnom bavila svojim poslovima, ali to nije smetalo njenog vladara da kada god tomoe usmeri svoju vojsku ka Zeti. Pograninearke su bile neprestane, ali ni jedan odvladara nije pokazivao neke vee ambicije prema drugoj oblasti, pa su svi sukobi zavravaliuglavnom pljakama stoke i paljenjem useva.

Ova stalna trvenja su dostigla vrhunac nakon smrti zetskog vladara Bodina, oko 1101.godine, kada ga je trebao da nasledi sin Mihailo, ali zbog nemoralnosti njegove majkeizbila je sveopta pobuna u kojoj se najbolje snaao Bodinov brat Dobroslav i iskoristio

ogromni meteda se doepa prestola. Uspeh mu je bio tek polovian jer ga nikako nijeumeo i ouvati. Do tog momenta Zeta je bila koliko toliko mirna zemlja, bez nekih veihtrzavica koje bi omele stalni uspon ove oblasti, ali od pojave Dobroslava istorija Zetepostaje poprite divljih obrauna za vlast. Da je situacija u Zeti veoma nesigurna, prvi jeosetio Vukan, tadanji raki velikiupan, pa sa vojskom upadne u Zetu. VerasklimanaZeta nije bila u stanju da se brani, a izgleda da ni Dobroslav nije pokazivao naroitu volju,jomanje snalaljivost, pa nekog otpora nije ni bilo. Takvog vladara nije bilo teko oboriti,tako da Vukan nije imao veih problema pri hapenju Dobroslava i naturanja svogakandidata Koapara Branisavljevia.

Rakiupan jeeleo da dovoenjem Koapara na zetski presto dobije odluujui uticaj uovoj oblasti. Sudbina Zete, a ni sudbina Koapara njemu nije bila bitna, bitna je bila vlast iprilika da je proiri preko granice Rake. U tome nije uspeo u potpunosti jer se Koaparpokazao nezahvalnim, a verovatno i prevrtljivim, pa se veoma brzo odvojio od Vukana.Uskoro su izmeu njih vladali toliko loi odnosi da je Vukan, ne mogavi vie nikako dapovrati uticaj nad svojim tienikom,ak pokuao i da ga ubije "Potom je Vukan saRaanima postavio zasjede Koaparu da bi ga ubio" (Letopis pop Dukljanina). Koapar sepokazao kao veoma spreman na Vukanove podvale pa ih je do kraja sve izbegao.

Sve u svemu Koapar se pokazao kao odluan vladar koji je imao nameru da Zeti povratiraniju snagu i vanost. Njegovi pokuaji su bili okrenuti uglavnom ka zauzimanju humskezemlje, no u jednom od pohoda pogine. Sada je opet rakiupan Vukan imao potpun uticajnad zetskim unutranjim stvarima pa je to iskoristio isturajui i podravajui novogkandidata za zetskog vladara koji se zvao Vladimir, inae sin najstarijeg Bodinovog brata,takoe Vladimira. Ovaj se potpuno prepustio Vukanu iak mu postao i zet. Zahvaljujuitome Zeta je proivela nekoliko godina bez dinastikih borbito je i te kako ostalo useanju. "I zemlja je dvanaest godinaivjela u miru" (Letopis pop Dukljanina). Verovatnoje da bi ovakvo stanje trajalo due vreme da u Rakoj Vukan iznenada ne umire,ime jezetski vladar Vladimir izgubio sigurnu podrku.

To je bila prilika da se odmah pridignu njegovi neprijatelji pa tako pobunu die Bodinovsinore, a na nagovor svoje matere Jakvinte. Inae, ovaena je ostala u predanju poznatakao nadasve opaka i zla. Ona je kao ena Bodinova joza njegovaivota bila u stalnimsukobima sa Branislavljeviima jer se bojala njihovog jaanja predviajui dae oni nakonBodinove smrti preuzeti presto. Pop Dukljanin njojak pripisuje u zaslugu odsecanje glaverodonaelniku Branislavljevia, knezu Branislavu, a koje je na njen nagovor naredio Bodin.Tada su pogubljeni i Branislavljev brat Gradislav i Branislavljev sin Berinja: "Kralj Bodinbi pobijeen odene kao Irod od Irodijade" (Letopis pop Dukljanina).

oreva pobuna je na kraju uspela (izgleda da je Vladimir otrovan), ali ni on se nije dugonauivao na vlasti. Uskoro ga Branisavljevii uz Grku pomopotisnu, a mater muJakvintu uhvate u Kotoru i poalju na zatoenje u Carigrad. Sada je na prestolu GrubeaBranisavljevi, podlonik Grka.ore nemajui kud pobegne u zatitu kod svojihdoskoranjih neprijatelja, u Raku.

Grubeina vladavina je trajala sedam godina i ostala je u lepom seanju. "Za to vrijeme

zemlja je bila u miru i veoma se oporavila. Tada je bog daoita i vina na pretek i zemlja binapunjena svakim izobiljem" (Letopis pop Dukljanina). Mir ponovo poremete Raani kojisa vojskom upadnu u Zetu. Kod Bara doekuje ih Grubea, ali bitku gubi i sam gine. Zetskipresto preuzima ponovoore, ali sada je on vestariji i mnogo iskusniji pa mu je jasnoda se mnoge stvari u politici i borbi za vlast mogu mnogo lake stei mitom nego orujem.Stoga pokuava da se izmiri i sa Branisavljeviima, svojim najveim neprijateljima, nudeiim pojedine upanije na vladanje. Verovatno je raunao da mu je bolje da ih kao svojepodloneupane dri na oku nego da stalno sa strahom gleda prema Grkoj odakle bi onimogli naii. Uspeh mu je bio samo delimian. Neki od Branisavljevia mu dolaze iprihvataju ponudu, dok drugi ostaju u Grkoj, a opet neki odlaze u Raku gde spletkare. Zato je sada Raka idealno tlo, jer u njoj se dinastike borbe nakon smrti Vukanove jouvekne smiruju. To je idealna prilika za Zeane i njihovog vladaraora, da sada oni ponu dase meaju u rake poslove.ore je toga svestan i on to koristi, pa gura svog kandidataUroa, inae sinovca Vukanovog. Kako je Urobio u tamnici u Rakoj to ga je trebalonajpre osloboditi iz nje. "Kralj sakupi vojsku i ode u Raku, pa je orujem zadobije ipoplijeni. Tu naiu na Uroa koji je bio u zatvoru, u koji su ga bili stavili njegovi roaci,pa ga, izvukavi ga odatle poalju zaupana u Rakoj". (Letopis pop Dukljanina).

Ove dinastike borbe u Rakoj su izbile odmah nakon smrti velikogupana Vukana. Umeuvremenu, dok se Uronije doepao vlasti, neki Zavida je izgleda vladao jedno vreme(stoga postoje pretpostavke da je on moda Vukanov sin ili bliski roak), ali on nije biolinost veeg znaaja i formata u Rakoj tako da nije uspeo da se odri na prestolu i odmahje podlegao pobuni svoje brae. Zavida se navodno sa svojom braom sporekao okoimanja i budui da nije dolo do mirnog reenja ovoga spora, dolo je do tekih rei, zatimpretnji i na kraju do otvorenog sukoba. "Ipak sam sluao da je bio veliki meteu ovoj stranizemlje, i Dioklitije i Dalmacije i Travunije, i da su roditelju njegovu braa mu zaviuoduzela zemlju". (Stefan Prvovenani). Zavida nije mogao drugaije odgovoriti vesamobekstvom. On je imao nekih imanja u Zeti, poznato je Ribnica kod Podgorice, i tu sesklonio za izvesno vreme.

Za to vreme u Rakoj besne dinastike borbe koje traju due vremeto omoguuje da se unjih umea i zetski kraljoreelei da on bude taj kojie da odlui o tome ko bi mogaobiti noviupan. U tome je na kraju precenio svoje snage jer se odjednom raka vlastelaudruila sa nezadovoljnom zetskom vlastelom, pa onda tako udrueni pozovu u pomoGrke. Naravno, Grci su osetili povoljnu priliku da ponovo dobiju uticaj u srpskimposlovima i pristanu. Kao rezultat ovog saveza ostvarena su dva vojna pohoda protivora. Prvi pohodore je suzbio, ali u drugom podlegne. Vojska mu se razie i on,nemajui kuda, za prvo vreme se skloni u Crmnicu. Sada je cela zemlja buknula protivnjega, najpre Kotor, a zatim i ostali. Jedno vreme je lutao po zemlji traei utoite dok gakonano nisu, prezrenog od svih, uhvatili i odveli najpre u Dra, a zatim u Carigrad. UCarigradu je, poput svoje majke nekoliko godina ranije, i on umro u zatoenitvu. Grci sutada kao svoga pretendenta na presto u Zeti doveli Gradihnu iz kue Branisavljevia.

Ove dinastike borbe dovele su Zetu dotle da je ona od nezavisne pretvorena u dravu kojaje zavisna od Vizantije. Verovatno je da je narod Zete tuinsko osvajanje doekao kaoolakanje, jer ga je osvajakonano oslobodio beskrajnih dinastikih borbi koje nisu imale

nikakve svrhe, osim borbe za vlast. Izdajstvo je postalo obina stvar, a da je uzelo mahapotvruje i pop Dukljanin: "Tada su oni koji su se smatrali prijateljima i veoma bliskimkralju, i koji su jeli njegov hljeb, podigli protiv njega svoje potinjeno ljudstvo, tako jednispolja a drugi iznutra predadoe tvravu i kralja vojskovoi gospodinu Aleksiju, koji uzevikralja, povede ga sa sobom u Dra, a odatle ga, okovanog i u pratnji straara, poalje uCarigrad, gdje je preminuo u zatvoru." (Letopis pop Dukljanina). Osim nezavisnosti, Zetaje izgubila i druge privilegije koje su Bodin, a kasnije i Mihailo teko stekli. Sredinom XIIveka ukinuta je i barska arhiepiskopija, a i vladar vie ne nosi naziv kralja venaziv "velikiknez".

Upravo nekako oko tog vremena, pretpostavlja se 1113. godine, Zavida je dobio sina komeje dao ime Nemanja. Kako je u to vreme Zavida boravio u Ribnici kod Podgorice, to sepretpostavlja da se Nemanja rodio upravo tu. Odmah po roenju deteta postavilo se ipitanje njegovog krtenja. Zavida je bio pravoslavne vere i bilo je za oekivati da se i detetako krsti, no tu je bilo problema jer je Zeta bila pod snanim katolikim uticajem tolikimda u njoj skoro da nije bilo pravoslavnog svetenstva. Kako je Zavida bio praktianovek,odluio je da mu dete krsti katoliki svetenik. "A kako su u zemlji toj latinski jereji; to sepo volji bojoj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krtenje" (Stefan Prvovenani).

O Nemanjinom detinjstvu i ranoj mladosti ne znamo nita, ali na osnovu onoga kako seivelo u Zeti u to doba moe se sa velikom sigurnou rekonstruisati i to kakav je on imaoivot. Zavida je, iako bez znaajnije politike uloge uivotu Zete ili Rake, pripadaoporodici velikog rakogupana a bio je u srodstvu i sa zetskom dinastijom. Bio jeverovatno i dobrostojei oemu govori i toto je mogao iz Rake prebei u Zetu. Izgledada je najvei deo vremena provodio u Ribnici koja se nalazila blizu dva velika grada Kotora i Dubrovnika. Oba grada imala su iroku autonomiju, koja je u sebi podrazumevalada postoje tano odreene granice gradske teritorije, sopstveni zakoni, sudije, razniinovnici i magistrati koji su svake godine birani i menjani, imala su svoje episkopije,mada jeto se tie crkvenih stvari, grad Bar imao nesumnjivu prednost u odnosu naDubrovnik i Kotor jer je u njemu bilo sedite arhiepiskopije.

Bar se nalazio na brdu iznad otrog grebena Sutormana i Rumije i upravo zahvaljujuitometo je bio sedite arhiepiskopije smatran je politiki vanijim od ostalih. Ovaj grad jeiveo od trgovine maslinovim uljem i zahvaljujui tome bio je gusto naseljen, a sama varoje bila prilino velika. Ipak, Kotor je bio ekonomski jai i sigurno je da ga je Nemanjaesto poseivao i posmatrao snanu tvravu na steni koja se dizala visoko u nebo, dok seispod nje prostirala varosa oko pet stotina kua. Oko njih se pruao isto tako snaankameni bedem, koji je sluio kao zatita od nenadanih napada. Kotor je bio tipinaprimorska varosa tesnim ulicama u kojima su se nalazile kue od kamena (ree oddrveta), prekrivene slamnatim ili drvenim krovovima. Skoro svaka kua je imala po jedanbalkon koji se nalazio sa glavne strane kue. Grad je bio pun zanatlija, uglavnom koara,cipelara, zlatara, voskara i naravno ribara. Sa Dubrovnikom, Kotor nije imao posebnosrdane odnose iz razumljivih konkurentskih razloga. No, sve to nije bila velika smetnja dase graani ova dva grada meusobno meaju, trguju, paak i venavaju. Ipak, malo jeprimera da se Dubrovanin preselio u Kotor dok je u obrnutom smeru bilo dosta selidbi.Kotor je obuhvatao relativno veliki prostor koji je zauzimao poluostrvo izmeu drugog i

treeg zaliva. Sva oblast je bila gusto naseljena, a zemljite je bilo marljivo obraivano,toje rezultiralo brojnim vonjacima, vinogradima, batama meu kojima je bilo sagraeno imnotvo vila. U samom gradu znalo se ko na kom mestuivi, pa je u severnom delu(Dobrota i Perast) bila naseobina zanatlija (bavari, laari, kreari, ciglari).

Dubrovnik je bio srazmerno jai grad u odnosu na Kotorto se moglo odmah videti i pokuama koje ne samo da su bile skoro sve od kamena, vesu bile uglavnom dvospratne ilitrospratne, a nisu bile retke nietvorospratne. Gradile su se uglavnom od kamena ili opeke,ali kao i u Kotoru bile su gusto zbijene. Prozori su zatvarani drvenim kapcima, dok jestaklo bilo prilino retko. Skoro svaka kua je imala otkrivenu ili pokrivenu galeriju, gde sedralo cvee. Ove galerije su sluile i za mnogo prozainije stvari, kaoto je smetajnunika i to na prednjoj strani kue tako da sav izmet pada direktno na ulicu. To je biorazlog zato su ionako uzane ulice bile pune smea. Kaldrmisane ulice su bile retkost, astanovnici su slobodno drali svinje i drugu stoku na ulici. Isto tako u mnoge kue seulazilo sa stepenita koje su bile spolja, na ulici, to je jovie suavalo ionako tesne ulice.Po ovakvim ulicama bila je prava avantura ii nou; uvek je postojala opasnost da seupadne u jamu koja je puna neistoe ili da se strada od pljakaa i neprijatelja, a moglo senaii i na kakav ljubavni par za koji su ovakve ulice bile idealne. Stoga je bilo malo onihkoji su se usudili da bez fenjeraetaju kada padne mrak.

Bilo je zabranjeno da se izvan gradskih zidina prave kamene kue, vesu se pravileuglavnom od drveta sa slamnatim krovom. To je bilo iz vojnikih razloga, odnosno zatotobi se te kue u sluaju napada spolja odmah zapalile i ne bi mogle da neprijatelju pruezaklon. Zbog pomenute neurednostiirile su se i mnoge bolesti od kojih je svakako bilanajprisutnija lepra. I u Kotoru i u Dubrovniku zaraenima leprom bio je zabranjen ulazak ugrad i oni su morali daive na tano odreenim mestima, da ne bi preneli bolest na ostalegraane. Osim toga, u Dubrovniku su morali da nose i bela odela kako bi bili primetni savee razdaljine. Bilo je joljudskih nakaza, poput onih koje su sami ljudi napravilikanjavajui kriminalce seenjem uiju, nosa, smuenjem kose, oslepljenjem, itd.estakazna bila je iupanje brade, a zbog obiaja da ljudi nose duge kose i brade, pa jeak bilavelika sramota bitiosav.

Budui da je Nemanja bio iz dobrostojee kue, to mu je iivot bio daleko lagodniji notoje to bio ivot obinih graana. No, to ne treba preuveliavati, jer ni tadanja visokavlastela nije imala neki bog zna kako ugodan ivot. Verovatno je da je kua Nemanjinihroditelja bila sva od kamena, bez velike udobnosti. Mogue je da su i u njoj kao i kuamadrugih bogatijih pod i vrata bili prekriveniarenim prostirkama, a verovatno je da su imaliplatnene zavese ili pamune, koje su sluile kao zaklon od sunca. Ukoliko su imaliskupocenog pribora uvali su ga, kao i sve druge vrednije stvari, u kovezima od kojih jekljuimao samo stareina porodice. Kua je bila osvetljavana svenjacima ili fenjerima,dok su u siromanijim kuama koristili lu.ak i u najbogatijim kuama u to vreme je bilaretka postelja, vese spavalo na podu, gde bi se rasprostrlo neko krzno, a kasnije seupotrebljavao duek, perjanice i slamarice. Hrana nije bila jednolina kako se to danasesto neopravdano misli. Preovlaivala je biljna hrana. Koristio se hleb, pogaa, kaa, pitasa mesom ili sirom. Zapravo najvie je u upotrebi bio sir, ali i svinjsko i ovje meso. Odsvinjskog mesa na ceni je bila naroitounka i slanina. Jela se riba, ali i divljamada samo

na trpezi znatnije gospode. Kao pie korieno je vino i medovina.

Nemanja se verovatno najvie zabavljao odlazei u lov i to na prepelice, jarebice i drugeptice,to se tada smatralo posebno otmenim. Dobijalo se mnogo na prestiu ukoliko bi se ulov ilo sa sokolovima. Tada su se u okolini Kotora po brdima hvatali sokolovi mreama ioni su bili obuavani za lov. Bili su veoma skupoceni, tako da suesto voene parnice okovlasnitva nad ovim pticama. Osim lova bile su omiljene i neke zabave koje su bile vezaneza korienje bojnog oruja. Najee se vebalo u gaanju strelom i lukom, runimbalistom kao i sa maevima.

Gozbe su bileeste, a gostoprimstvo je bilo poslovino. One bi se uvek zavravaleestokim pijankama, to i nije biloudno jer su neprestano za sve i svata dizane raznezdravice. Na takvim veseljima igranje je bilo obavezno, posebno kolo. Korieni su frula,gusle, gajde i rog kao instrumenti. Bile sueste i zabave pod maskama, a najee su senosileivotinjske maske. Kada nije bilo takvih zabava, odlazilo se u krme gde su najeeradileene zbog kojih su stalno izbijale tue. Pevanje je bilo veoma omiljeno i pevalo se usvakoj prilici, i u svadbi ali i na sahrani, dok su epske pesme bile nerazdvojni deoivota.

2. Raka u borbama za nezavisnost

Vreme vladavine velikogupana Uroa vezano je za uplitanje Rake u veliki rat izmeuUgarske i Vizantije koji je poeo 1127. godine. Ugari su najpre osvojili Hrvatsku i velikibroj dalmatinskih gradova koji su do toga momenta bili pod Venecijom. No, njihoviplanovi su ili i dalje ka jugu. Na tom putu oni su naili na Raku koja je bila, i poredsvojih neprestanih borbi, ipak protivnik za respekt i saveznik oko kojega se trebalopotruditi i pridobiti ga. Koristei toto su Raani bili izrazito netrpeljivi prema Vizantijielei se osloboditi od vizantijske zavisnosti ugari ih pridobiju za saveznike.

Oko 1127. godine Ugari su poeli sa napadom i prvom naletu osvajaju Beograd, ali izgledada nisu bili sigurni dae ga uspeti i zadrati, te su poeli da rue gradske bedeme i dakamenje prenose u Zemun pojaavajui njegove bedeme. Uskoro su stigli do Nia i Sofije,a ima nekih indicija da su se pojedini odredi zaletaliak do Filipopolja. Vizantija jeuzvratila udar i uspela da ih porazi na levoj obali Dunava, kod Hrama. Nakon ovog porazaUgri su jojednom pokuali ratnu sreu i napadaju na Branievo. Imali su uspeha, ali samodok se vizantijski car nije pojavio sa vojskom. Meutim i vizantijska vojska se uskoromorala povui zbog bolesti i nedostatka hrane.

U meuvremenu, Srbi navale na Ras gde se nalazila vizantijska posada, osvoje ga i pale(1129.). Tada je zapovednik vojne posade u Rasu pobegao, a vizantijski car, razljuen,osramoti ga takoto ga obue uensku odeu, posadi na magarca i provede ga poCarigradu. Kako je ovaj ustanak bio prilino ozbiljna stvar to je vizantijski car JovanKomnin morao da lino dovede vojsku i da ovaj ustanak umiri. Ustanak je uguen, a Grcisu seestoko osvetili takoto su mnotvo zarobljenih Srba odveli u razne krajeve Grke.upan Uroje tada morao da ponovo prizna vrhovnu vizantijsku vlast.

U ovom ratu Srbi suestoko stradali, ali njihovaelja za osloboenjem od Vizantije nije

prestala, kaoto je i njihovo prijateljstvo sa Maarima ostalo.elei da Srbeto vie veeza sebe, ugarski kralj je doao na ideju da svoga sina oenierkom velikogupana Uroa.Tako je godine 1131. dolo do braka izmeu srpske princeze Jelene i budueg maarskogkralja Bele II.

O ovome Beli postoji interesantna pria. Ugarski kralj Koloman (1095-1116), jedna nakazaodoveka, razrok, rutav,orav, grbav, hrom i jecav, imao je brata Almoa koji ga jepokuao sruiti sa prestola. Pokuaj nije uspeo, a Koloman se grozno osvetio naredivi dase Almooslepi, ito je jogroznije naredio je da se oslepi i petogodinji Almoev sin,Bela. Kasnije je Kolomanu sunulo kroz glavu da je i to mala osveta pa je dao nareenja dase obojica pogube. Meutim, redovnici nekog samostana sakriju i Almoa i Belu, tako da jeKoloman i umro ubeen da su ova dvojica, shodno njegovojelji, mrtvi.

Kolomana je nasledio Stjepan (1016-1131.), veoma slian svome ocu, razbludnik, koji jedoveo u Ugarsku Kumane (Polovci) iiveo sa njihovimenama. Ovo je bekrijanje uzelotolikog maha da je Stjepan u svojoj tridesetoj godini umro, iscrpljen od takvogivota lieina osuenog starca. Jodok je on bolovao, poele su smutnje oko prestola, budui da nijeimao naslednika. Ipak, nekako Stjepan sazna da je nesreni kraljeviBelaiv (iako slep),silno se obraduje, dovede ga na dvor i proglasi za naslednika. U isto vreme ugovori savelikimupanom Rake, Uroem,enidbu Bele i Uroeveerke Jelene. Godine 1131.Stjepan je umro, a naslednik ugarske krune je postao Bela dok je Jelena postala ugarskakraljica. Jelena je potpuno uzela pod svoje Belu koji je bio slabi, neodluan i koji je svojestrahove sakrivao u neprestanim pijankama. Jelena jeak na ugarski dvor dovela i svogabrata Beloa, koji je dugo vodio glavnu reu svim dravnim poslovima, a jedno je vremeimao titulu bana Hrvatske i titulu palatina. Bela II je vladao samo deset godina, a 1441.godine je umro. Celo to vreme Jelena je bila ta koja je zapravo vodila Ugarsku i njoj sepripisuju nemilosrdni obrauni sa svim protivnicima njene vlasti, pa je tako ak jednomprilikom namamila u dvor oko stotinu plemia koji su bili protiv nje i njenog mua, a ondaih dala nemilosrdno pobiti. Bela i Jelena su imalietiri sina: Gejzu, Ladislava, Stjepana iAlmoa, a presto je nasledio najstariji sin Gejza (1141-1162.).

Rat Vizantije i Ugarske je znatno izmenio celokupnu balkansku situaciju jer Ugri poinjushvatati Balkan kao svoju uticajnu zonu. Kako su Hrvatsku osvojili, deo dalmatinskihgradova isto, a oko nekoliko gradova vode neprestano borbe sa Mlecima to je njihovpogled sada otiao prema istoku, tamo gde je Vizantija. Jedini saveznik koji im moepomoi jesu Srbi, a njima su Maari opet potrebni ne bi li se oslobodili nesnosnogprisustva Vizantije.

Verovatno je da su i Srbi imali veoma slinu raunicu kada su ulazili u savez sa Maarima.Oekivali su da se uz pomoMaara oslobode Vizantije koja je bila sve slabija i sa svemanjim mogunostima da izdrava vojsku koja bi kontrolisala tako ogromnu dravu koja jezalazila na dva kontinenta. Isto tako, prostor na kojem su Srbiiveli nikada nije bioprvorazredni interes Vizantije, tako da se oekivalo da Vizantija nee biti u stanju da poredtoliko vanijih frontova na ovajalje veliku vojsku. Teren na kome su Srbiiveli bio jeveoma teak sa punouma, klanaca i litica, gde je bilo potrebno dugo vremena da bi seneto osvojilo. Sve je to trailo mnogo sredstava kojih je Vizantija tada imala sve manje.

To su i Srbi i te kako osetili i samo se tako moe objasniti strana upornost sa kojom su onistalno dizali bune protiv Vizantije iako su se one veomaesto svravale tekim srpskimkatastrofama. Udajom Uroeveerke Jelene za Ugarskog kralja Belu II i dolaskom njenogbrata Beloa na ugarski dvor, Srbi dobijaju jednog iskrenog saveznika koji je uz to i veomamoan. U toj politikoj i borbenoj igri ni Maari nisu suvieurili. Nakon rata 1127-1129. ioni su shvatili da je Vizantija, mada poljuljana, jouvek veoma snana i stoga je politikakoju je vodio ugarski dvor mnogo smotrenija i postepenija.itava vladavina Bele II (1131-1141.) protekla je u postepenim osvajanjima Bosne, kada je uzeta Rama, a po nekimizvorima i cela Bosna.

Situacija se naglo komplikuje kada na vizantijski presto dolazi car Manojlo Komnen (1143-1161.), jedna izrazito vojnika linost, ali sa dosta diplomatskoga dara. Ovaj car je imaovelike planove, no veiscrpljena drava mu je to samo donekle omoguila. Manojlo IKomnen je bio sin cara Jovana II, njegovetvrti i najmlai sin. Ovo je bio car koji nije liiona dotadanje vizantijske samodrce. Bio je svestan svoga, ali i znaaja vizantijskogCarstva pa se u skladu sa tim ponaao. Pod velikim uticajem zapadnjakog modelavitetva, kao i samog zapadnjakog nainaivota bio je u dui ratnik koji je vie od svegavoleo direktne vojne sukobe u kojima i lino uestvuje, ali isto tako i zanesenjak koji se savelikom strau uputao u zamrene teoloke diskusije. Oba puta seenio zapadnimprincezama koje su sa sobom takoe donosile dah Zapada.iveo je u Vlahernskom dvorcuna kojima seivelo u vedroj i lakoj atmosferi bez poznate vizantijske ceremonijalnosti iukoenosti. Viteki turniri su biliesti i na njima je car uzimao uee gde je u sudarima sadrugim vitezovima esto padao u prainuto, naravno, konzervativnim Vizantijcima nijebilo ni malo prijatna scena. To mu niko nije smeo rei, ali i sam car je to oseao pa seokruio uglavnom strancima.

Od svoga oca Jovana II, car Manojlo je nasledio sukob sa Normanskom kraljevinom kojase nalazila nasuprot Vizantije u junoj Italiji. Ovaj sukob za vreme cara Jovana II je biouglavnom lokalnog karaktera, izmeu same Vizantije i samih Normana, meutim Manojloga je proirio do nesluenih razmera. Uelji da se jednom za sva vremena obrauna saNormanima, car je krenuo u stvaranje iroke koalicije koja bi mu omoguila invaziju juneItalije i konaan slom Normana. U tom pravcu sklapao je saveze sa Nemcima i Venecijom.S druge strane stvarala se koalicija na strani Normana i u nju su ulazili francuski kralj,Ugarska i Raka, a imala je i podrku rimskog pape.

Pripreme za napad na junu Italiju su vebile u toku, kada je dolo do, za cara Manojla,iznenadnog pokretanja II krstakog rata. Pod pritiskom Bernarda od Klervoa od 1147.godine francuski i nemaki kralj pokreu armije uelji da ih prebace u Malu Aziju i takooslobode Hristov grob. Na putu za Malu Aziju krstae je put vodio najveim delom prekovizantijskog Carstva. To je samo po sebi donosilo ogromne probleme. Osimto surazulareni krstai, vie nalik na drumske razbojnike nego na svete Hristove ratnike,pljakali i napadali sveto im se nalo na putu, oni su bili i veoma mona armija spremnana sve. Jedna takva horda u srcu drave znaila je samo probleme.

Prva grupa krstaa pod vostvom nemakog kralja Konrada III je pravila celim putemstrane nerede. Manojlo jeak izbegao i da se susretne sa Konradom III, iako su oni bili

saveznici protiv Normana, a Manojlo je bioak i oenjen Konradovom roakom Bertomod Zulebaha (u Vizantiji dobila ime Irina). Vizantijski car je zapravourio da Nemceprebacito pre za Malu Aziju, dok nije dola i druga grupa krstaa koju je vodio francuskikralj. Postojala je realna opasnost da bi se ove dve armije mogle sukobiti izmeu sebe navizantijskom tlu, pa bi se i krstaki pohod zavrio pre noto je i stvarno zapoeo.ini se dase Konrad toga dosetio, pa je bez veih problema preao u Malu Aziju.

Sa Francuzima i njihovim kraljem Lujem VII je vebilo tee budui da je sa njimaVizantija bila u neprijateljskim odnosima zbog sukoba sa Normanima,iji su saveznici biliFrancuzi. Izmeu Francuza i Manojla je bilo dosta natezanja, pa suak Francuzi razmiljalida napadnu i sam Carigrad i da batu zavre sa svojim pohodom, ali ipak francuski kraljpopusti i prevede vojsku u Malu Aziju. Sada je i car Manojlo mogao da odahne, tim vieto su obe vojske odmah po dolasku u Malu Aziju doivele sve same poraze. Pogibelj jebila tolika da su se i nemaki i francuski kralj ubrzo vratili kui, ostavljajui svoje armijenjihovoj sudbini.

Za to vreme car Manojlo je nastavio svoju politiku prema Normanima i ovaj sukob setokom 1147. godine poeo sve vie zahuktavati. U ovom ratu inicijativu odmah preuzimajuNormani i pod vostvom svog kralja Roera ubrzo osvajaju Krf, Korint i Tebu. Ovigradovi su bili centri svilarstva i zbog toga bili najbogatiji u Vizantiji. Odmah po osvojenjuovih gradova, Normani najpoznatije svilare odvode u Palermo gde su otvorili fabrike svile.Vizantijski car Manojlo je brzo odgovorio na napad Normana i to takoto se prvo izmiriosa nemakim kraljem Konradom III, a u savez je ubrzo uveo i Veneciju. Tokom 1149.godine car Manojlo je povratio Krf i spremio se za prelazak u junu Italiju, sa namerom daizvri invaziju i slomi Normane.

Uskoro se i car Manojlo uverio da u normanskom kralju Roeru ima dostojnog protivnika,kako u ratu tako i u spletkama. Roer najpre u Nemakoj pravi smutnje nemakom kraljuKonradu, takoto protiv njega podbunjuje vojvodu Velfa. Sada Konrad u srcu Nemakeima pobunu i on nema vie vremena za savez sa Vizantijom, veuri kui ne bi li smiriosopstvenu pobunu. Poto je eliminisao jednog protivnika, Roer isti recept primenjuje i upozadini Vizantije nagovarajui Maare i Srbe da napadnu Vizantiju.

U Maarskoj na prestolu je Gejza II (1141-1162.) koji tada ima tek neto vie od desetgodina i dravu vode njegova mati Jelena (erka rakogupana Uroa) i njen brat Belo. URakoj na vlasti je UroII, sin Uroa i brat Jelenin, koji samoeka priliku da se otresevizantijskog jarma. Ovo se Urou sigurno uinilo pogodnom prilikom da konano u svomenaumu i uspe. Sveanse su, tako je njemu izgledalo, na njegovoj strani. S jedne stranenalazi se Vizantija bez saveznika (Nemci su otpali, Venecija je daleko) dok se sa drugestrane nalaze Normani, Maari i Srbi. Ni to nije sve, jer francuski kralj Luj VII obeavakrstaki rat protiv Vizantije a tu ideju podravaju verski zatucani Bernar od Klervoa i papaEugenije III. Kako Vizantija moe da se odupre ovakvom napadu koji ide sa svih strana?No, to su samo obeanja koja vrede samo onoliko koliko se i ispunjavaju, a ni Francuzi nipapa nemaju nameru da bilota od onogato obeavaju ispune. Konano, oni to ni nemogu i Luj VII ima veoma neprijatne scene sa svojim vitezovima kada pokuava da ihubedi da krenu u novi krstaki rat, ali ne da bi oslobodili Hristov grob, veda bi unitili

Vizantiju. Poto oni to burno odbijaju, nasuprot Vizantije ostaju samo Maari i Raani.

I upravo u to vreme Zavida se sa porodicom vraa u Raku. Sa njime su i njegovi sinoviTihomir, Stracimir, Stefan Miroslav i Stefan Nemanja. Ne zna se tano kada se vratio, alise zna da je to bilo nakon padaora u Zeti. Onoto pomalo zbunjuje jeste da je Zavidanakon povratka u Raku dobio i sva imanja koja su mu svojevremeno oteta. Stoga ipretpostavka da ih je pozvao velikiupan UroIIelei ih pridobiti za veliki rat protivVizantije za koji se upravo spremao.

Srbi su iznenada napali na susedne vizantijske teritorije 1149. godine. U to doba carManojlo se pripremao za pohod na Siciliju i ovaj srpski napad je izgleda bio ozbiljan jer secar odmah odluio na odlaganje pohoda na Siciliju i sa svojom vojskom krenuo je odmahna Raku. U samom poetku rata Srbi su imali dosta uspeha, a kako su izgleda oekivali iMaarsku pomoto se i car ozbiljno zabrinuo, pa se time moe objasniti brzina kojom jereagovao na srpski napad ito je lino poveo vojsku. Ovakva brza reakcija iznenadila je iMaare, tako da je u odsudnom momentu velikiupan UroII ostao sam. Maari nisuuspeli tako brzo da opreme i poalju vojsku.

Sam UroII nije imao dovoljno snage da se u direktnom sukobu nosi sa vizantijskomvojskom i toga je bio savreno svestan. Kako je bio na vreme obaveten da se pribliavavelika carska vojska, on se odmah povukao u neprohodna brda iume. Car Manojlo nijeimao ni jedne prilike da se direktno sudari sa srpskom vojskom i stoga razara glavni gradRas, kao i sve one oblasti kroz koje je proao. Jedini pravi sukob se desio kod grada Galia(okolina Zveana) koji se odupirao nekoliko dana, ali je na kraju ipak zauzet.

U meuvremenu, velikiupan UroII je napao na garnizon u Rasu koji je car ostavio podKonstantinom Anelom kao i druga manja odeljenja Vizantijaca koja su bila rasuta poRakoj. Konstantin Anelo se naao u veoma opasnoj situaciji i pretila je opasnost da gaSrbi savladaju, pa se car jojednom vraa u Ras. Ovaj put car umalo nije zarobio Uroa II,ali jeupan ipak uspeo da izmakne, mada mu je jedna od prestonica potpuno spaljena.Ponovo su se Srbi povukli u planine, a naila je i zima, tako da je bilo nemogue voditidaljnje operacije. Stoga car Manojlo obustavlja ratna dejstva i odlazi u Carigrad.

Ova ratna godina nije nita donela ni Srbima, ali ni Vizantiji,ahovski reeno pat pozicija.Srbi nisu imali dovoljno snage da prime otvorenu borbu sa Vizantijom, ali ni ovi nisu imalisnage da Srbe trae po planinama. Ovakva situacija uopte nije odgovarala caru, budui daje morao da dri velike snage u Rakoj, koje bi mogao upotrebiti za napad na Siciliju. Bazahvaljujui ovakvoj upornosti Raana car je u potpunosti obustavio sve pripreme za napadna normansku Kraljevinu. Oigledno da su Srbi bili ipak tei protivnik, za kojeg nijedovoljna samo jedna jesen. Stoga car Manojlo, nimalo zavaran deliminim uspesima uovom ratu, spremi za sledeu jesen mnogo ozbiljniji pohod. On je znao da se sa Srbima nemoe nositi tokom letnjih meseci, kada se ovi mogu nesmetano skloniti u dubokeume,veto mora biti akcija u vreme kadaume ostanu bez lia. To je znailo spremiti vojskuza zimski pohod i raskrstiti sa Rakom za due vreme. "A idue godine, vepred kraj leta,kada putevi za Srbiju postaju najpogodniji za vojsku koja napada, jer tada drvee ve

poinje da gubi lie, sakupi car vojsku kod Nia". (Jovan Kinam).

Za rat u sledeoj godini spremali su se i Srbi i Maari.upan Uroje marljivo sakupljaosaveznike, tako da se spominje da je na svojoj strani imao i odredeupana Grdee i Vuine.Moda su tu bili i Zavidini sinovi koji su stigli na poziv Uroa. Oekujui da e Maarskavojska krenuti kroz moravsku dolinu, car Manojlo je svoju vojsku koncentrisao u Ni. No,zakasnio je i Maarska vojska se spojila sa srpskom.

U blizini Valjeva, kod reice Tare, dolo je do direktnog sudara vizantijske vojske iudruenih Srba i Maara (1150.). Ovo je bila izuzetnoestoka bitka, a Srbi i Maari sudoiveli poraz. Sam car Manojlo lino je uzeo uee u bici. "Naime, pribliivi seneprijateljuto je bre mogao, Jovan stade da udara arhiupana Vakhina po pleimaeleida ga probode kopljem. Meutim, ne bi kadar da to uini jer se suprotstavljao oklop. I ovajVakhin se okrenu, i spazi da su mu za petama dva oveka. Bili su car i onaj drugi JovanDuka, koga vespomenuh. Poto Vakhin prikupi oko sebe sedmoricu svojih, stupi u okrajsa Kantakuzinom i nastade borba prsa u prsa. I kad varvari poee sa raznih strana stalnoda pristiu, Kantakuzin se nae u krajnjoj opasnosti i da ga car, stigavi u neposrednublizinu, ne izbavi iz nevolje, mislim, da je malo nedostajalo da ovajovek postanertvavarvarskog maa." Neto kasnije car Manojlo je direktno podelio megdan sa ugarskimvoom Vakhinom, a evo kako je to izgledalo: "Posle toga stupi car s njim u borbu izbliza.A sam Vakhin i oni oko njega spazivi to, napustie Jovana tamo i ustremie se na cara.Prizor bee pun strave. Ali car baci koplje i isukavi makoji mu je visio sa straneestokoje na njih nasrtao neprestano zadajui i primajui udarce, dok seitava bitka, poto seostali rasturie, ne svede na njega i Vakhina -oveka izuzetno hrabrog i telom preteranogolemog. Posle dueg okraja Vakhin zamahnu maem i udari po licu cara, ali nije mogaoda probije zaklon na kacigi privren iznad oiju. Toliko je bio jak udarac da su kolutovivrsto se utisnuvi u meso, dugo ostavljali traga. Meutim, car odsee maem varvarinuruku i predade ga neakuivoelei da ponovo krene na neprijatelja." (Jovan Kinam)

Iako su potere jedno vreme gonile iupana Uroa, on je ipak uspeo da izmakne. Vizantijcisu zarobili mnogo Srba od kojih su svakako najznaajnijiupani Grdea i Vuina. Jedan odglavnih razloga za katastrofalan poraz Srba i Maara bila je strahovita nedisciplina u boju,nasuprot Vizantijcima koje jevrstom rukom vodio car Manojlo koji je, to smo videli, ilino bio u najveem kreevu bitke i tamo dobio udarac po glavi.

Veliki rakiupan UroII je na vreme izmakao zarobljavanju, ali poraz je bio tako potpunda je i on sam uskoro uvideo da je bilo kakav otpor u toj situaciji potpuna besmislica. Stogaje odluio da se pokori caru Manojlu i zatrai oprotaj. Tako je i bilo. Uro, u pokajnikomodelu i sa konopcem oko vrata, jednoga dana doe u vojni logor cara Manojla i padne prednjima na kolena traei oprotaj. "Uskoro dooe u logor poslaniciupanovi traei da muse nedela zaborave. Po carevoj naredbi ubrzo stie i samupan drei se smerno i ponizno.Primivi molitelja, car mu oprosti krivicu. A ovaj se malo pridie sa zemlje gde je, niice sebacivi pred carevim nogama leao i zakletvama zajemi onoto je bilo ugovorenouveravajui dae za sva vremena biti potinjen Romejima." (Jovan Kinam)

Na kraju car mu oprosti, ali Uroje morao da prui novu zakletvu vernosti pod uslovima

koji su zaudo bili tek neto tei nego do tada. Do tog momenta Uroje kao vazal cara,morao ovome da daje ratnike za njegove pohode. Ta je obaveza ostala ista za ratove uEvropi ukupno 2.000 ratnika, dok je obaveza davanja ratnika za rat u Aziji poveana sa300 na 500 ratnika. "On je pristao dae, ako bi car ratovao na zapadu, uestvovati sa dvehiljade vojnika, a ako se vodi vojna u Aziji, da e pored tri stotine, koje je ranije slao,poslati jodve stotine". (Jovan Kinam). Ostaje tajna zbogega je car ovako blago postupioprema svome nevernome vazalu. Ne samoto je car ostavio upana na vlasti, vemu nivazalske obaveze nije znaajno pogorao. Pretpostavlja se da je razlog tome bio daljnjinastavak rata koji je Vizantija sada okrenula prema Maarima i car je verovatno hteo damu pozadina ostane sigurna. Raunao je sa tim da je Urodobio dovoljno dobru lekciju idae bar za vreme dok on ne obavi kanjavanje Maara biti miran. Teko da je Manojloverovao ovoj novoj Uroevoj zakletvi. Kako nije odrao ni prvu vazalsku zakletvu, takoverovatno ne bi odrao ni drugu. No, sada je bilo preeg posla, a zabavljati se oko novogaupana u Rakoj mogao je biti mukotrpan i dugotrajan posao. Nai nekog novogupanakojeg bi Srbi primili bez pobuna, nije bio lak posao i stoga je bilo bolje zadrati ovoga kojije vedovoljno oslabljen da za izvesno vreme nee predstavljati nikakvu opasnost. Samoponaanje prema upanu u kasnijem periodue ovo potvrditi.

Sada je i Manojlo nastavio rat prema Maarima i to takoto je godine 1151. zauzeoBeograd i Zemun, a Srem opustoio. Nekih veih sukoba nije bilo i iste godine sklopljen jemir po kojem je Ugarskoj ostao Srem, a Vizantija je povratila Zemun i Beograd. Godina1152. je prola mirno, iako je bilo nekih znakova da bi Ugarska mogla da obnovineprijateljstva.

U svim ovim dogaanjima Srbi iz Zete nisu imali nikakvog uea, neelei da pomognuSrbima iz Rake. Po zavretku sukoba sa Rakom (1149.), zetski knez Radoslav jeakdolazio kod Manojla i kao veran vazal bio lepo primljen. Tada ga je u zvanju kneza Zetecar Manojlo samo potvrdio i ostavio ga da vlada i dalje.

3. Krtenje Stefana Nemanje

U to vreme Stefan Nemanja je verovatno vebio u Rakoj, kao i njegova cela porodica. Popovratku u Raku, ne znamo da li odmah ili malo kasnije, Nemanja se krstio u hramu sv.Petra i Pavla. Ovaj hram se nalazi na uu reke Deeve u Raku, na ulazu u dananji NoviPazar. Podignut je izmeu VI i VIII veka, a obnovljen je tokom IX veka. Kao takav on jenajstariji sauvani spomenik u Srbiji iz vremena od pre Nemanjia. Na Nemanju je ovajhram ostavio moan utisak i upravo zahvaljujui njemu one postati vaan duhovni centar.Tuinjenicu joje vie uveavalo i toto je to bila jedina episkopska crkva u Rakoj.

Nemanjino prekrtavanje ne treba da iznenadi. On je doao iz Zete koja je bila katolikazemlja i toto je tamo krten po katolikim obiajem jeste sasvim normalno, kaoto je iprekrtavanje takoe sasvim u skladu sa obiajima koji su tada vladali u Rakoj, koja je uodnosu na Zetu bila mnogo konzervativnija zemlja i u kojoj katolika skoro da i nije bilo.Osim toga Nemanja je pripadao jednoj izuzetno ambicioznoj porodici kojoj nita nije bilostrano kada je u pitanju njihov lini interes. Nemanja i nije mogao drugaije napredovati napolitikoj sceni; u Rakoj se nije mogao zauzeti iole vaniji politiki poloaj bez podrke

pravoslavne crkve. Sama porodica Zavidina nikako ne moe biti primer skladnihporodinih odnosa jer su tu sukobi izmeu brae oko vlasti bili sasvim uobiajeni (kasnijee da bude i ubistava). U tom okviru menjanje vere, odnosno prekrtavanje, spada svakakomeu manje prevrtljive poteze. Uostalom, sa mnogo argumenata se moe rei da je ovo bioveoma uspean politiki potez: Nemanja menjanjem vere nije nita izgubio, ali je zatomnogo toga dobio.

Moe se zamisliti kakva je to bila predstava za neuke gledaoce najmlai sin bivegvelikogupana se vraa iz katolike Zete i ponovo prihvata pravoslavlje. Kakav je to poenza crkvu, ali i za Nemanju, kome je crkva beskrajno zahvalna. Zar se ovim nije dokazalokoliko je pravoslavna crkva u odnosu na katoliku monija, kada katoliki pokrtenici hoeda se ponovo prevedu u pravoslavlje. Nemanja je sklon ovakvim predstavama, a zato i ne,one mogu da budu ubedljivije i od same stvarnosti. On je verovatno imao vie problemaoko navikavanja na novivot u Rakoj koji je bio u mnogome razliit od onoga u Zeti.Roen u Zeti, najraniju mladost je tamo proveo, obilazei bune i prometne dalmatinskegradove susreui se sa mnogim strancima i oseajui uticaje romanske i deliminoevropske kulture. Sada se odjednom sve to izmenilo, sa dolaskom u brdovitu i sa svihstrana zatvorenu Raku.

To je bila planinska zemlja, prepunauma, mranih i dubokih klanaca, brzih reka i pomalodivljih ljudi. Ovde nije bilo prestonice u onom klasinom smislu rei, a nije ni moglo bitijer je velikiupan neprestano putovao, odlazei iz jednog dvora u drugi, zadravajui setoliko koliko su zalihe hrane to dozvoljavale. Ipak, prestonicom je na neki nain smatrangrad Ras, mesto koje se nalazilo u Pazaritu (neto zapadno od Novog Pazara). Ovaj gradse nalazio u uzanoj kotlini izmeu stenovitih i strmih bregova. Ras nije bio veliki, touostalom ni kotlina u kojoj se nalazio nije dozvoljavala, ona sama je bila oko 300 mdugaka i oko 150 miroka. Zato se i ne moe shvatiti kao grad u klasinom smislu vekao utvrenje gde suesto boravili raki velikiupani, a jedno vreme i vizantijskigarnizoni.

Sam naziv Raka (Rassia, Rascia) sree se tek krajem XII veka. Vladalac Rake je nosiotitulu velikogupana, a zemlja je bila podeljena na manje oblasti koje su zvaneupe iliupanije. Sredite svakeupe je bio grad, odnosno utvreno mesto. Velikiupan je bio nesamo glavni vojskovoa, veglavni sudija, zakonodavac, ali i najvei zemljoposednik. Svisu mu dugovali poslunost, mada nisu nepoznati ni periodi kada su oblasniupani sticaliveliku nezavisnost u odnosu na velikogupana. Sve je to zavisilo od njegove snage, kolikoje bio jak toliko je imao i vlasti. Uostalom, onaj koji nije bio dovoljno jak brzo bi pao podnaletom onoga koji je od njega bio moniji.

Pogranineupe su se zvale krajine i imale zadatak da paze na granice te su shodno tomeuivale posebnu organizaciju. Gradovi u Rakoj nisu bili ni malo nalik na one u Zeti,pogotovu ne na one koji su se nalazili u primorju bile su to samo skupine drvenih kua saslamnim krovovima razbacane bez ikakvog reda. Tu nije bilo ulica, nije bilo nikakvihokolnih zidova koji bi okruili te naseobine pomou kojih bi se stanovnici odbranili odneprijatelja. Za te svrhe je sluila neka utvrda koja bi se sastojala od nabijene zemlje izabijenog kolja. Raka je oskudevala u tvrdim gradovima i utvrenja su bila uglavnom

graena od balvana i kolja, dok su ona zidana od opeke ili kamena bila vrlo retka. Ovo jeveomaudilo Gijoma Adama (1332): "Ova drava ima malo, ili skoro nikakvih tvrdihgradova ili utvrenih mesta, nego su u njoj sami salai i sela, bez rovova i sasvim bezzidova". Srbi u Rakoj nisu ni upotrebljavali naziv "grad" vesu takva mesta, tek netovea od obinog sela, zvali "trg". Kao najstariji trg spominje se Brskovo.

Rako stanovnitvo se bavilo uglavnom stoarstvom, a poljoprivredom mnogo slabije.Rudarstvo je tek bilo u zaetku, a i onoto je postojalo bilo je jako primitivno. Samenaseobine nisu stalne, kaoto ni vlasnitvo na zemlji nije nikada sigurno poto su bilaestaotimanja. Zbog toga je bilo dosta iseljavanja stanovnitva u dalmatinske gradove, a kaorazlog spominjala se nerodna godina, ali ozbiljniji razlogestim migracijama bile supljake i otimaine kao i veliki tereti koji su svaljivani na podlono stanovnitvo. Naprostorima Rake je uvek vladala velika nesigurnost, jer su razne vojskeesto nalazile svojput kroz nju, pa kada se tome dodaju i stalni domai sukobi oko prestola, onda se vidi da subile retke godine koje su mogle proi spokojno. Upravo je to bila ona najvea muka koja jeterala ljude na uzmak u Dalmaciju gde je bilo mnogo manje sukoba i unitavanja. Samnain na koji su se vodili ratovi je veoma doprinosio tome da ljudi bee u mirnije krajeve.Svaka strana vojska koja bi ula na raku teritoriju nije gledala samo da savlada rakuvojsku ili da opljaka onoto joj je za preivljavanje potrebno, veje unitavala sveto jeimala pred sobom. To je znailo paljevinu kua i useva, seenje vonjaka i drugih zasada teubijanje stoke i ljudi, ukoliko bi se na njih nailo. Zapravo, retko kada je prolo vie od pargodina, a da se ne desi neto ovakvo i stoga se ljudi nisu mogli nigde due ni zadravati,niti se baviti neimto bi ih za due vreme vezalo za jednu teritoriju. Stoga nipoljoprivreda nije mogla da uhvati korena, jer je zemljoradnik samom prirodom svogaposla vezan dugorono za zemlju, a kako su bilaesta pomeranja stanovnitva zbog stalnihratova, to se ovakvi preduslovi nisu mogli ostvariti. Jedino zanimanje koje je obezbeivalostalnu pokretljivost, a davalo i kakvu takvu sigurnost bilo je stoarstvo.

U vreme Nemanjinog dolaska u zemlju upravo je takva situacija i bila. Vizantijci su gotovoredovno svake godine upadali u Raku i unitavali sve na ta su naili. Narod se povukao uplanine i nerado se sputao u doline gde je bio stalno na udaru. Ovakva situacija nijeomoguavala ni razvijanje zemljoradnje, a jomanje rudarstva. Zemlja je bila u stalnomratu i beanije u planinu i neprohodneume su bile obina pojava. Naravno da ni o nekojkulturi nije moglo biti govora, pa su spomenici iz toga doba prava retkost. Sve je touniteno tokom besnih sukoba, nekada sa Vizantijom a nekada i u meusobnim otimanjimaza vlast.

Kako je bilo Nemanji kada je sve ovo video i doiveo moemo samo da pretpostavimo.Njegova snana linost se izgleda ipak svemu ovome brzo prilagodila. Jedan od znakova dase brzo snaao u novoj sredini jeste i njegovo brzo prekrtavanje. Veoma je brzo shvatiogde se nalazi i kakva je njegova okolina, kao ita on od nje moe oekivati ita njoj za onoto od nje oekuje, mora da prui. Nikada nije bio sanjar, a ni tvrdoglavovek koji odsvojih principa ne odstupa. Znao je da ukolikoeli da uspe on se Rakoj mora i prilagoditi,aekati da se okolina njemu prilagodi je mukotrpan i uzaludan posao. Nemanja jeeleonajvieto se u Rakoj moe postii, a za to je bilo potrebno i mnogo toga rtvovati i okomnogo ega se pomuiti. Bio je spreman i za njega nije bila bateka stvar da se ponekad i

savije da bi se kasnije joponosnije uspravio, poputanja su donosila vie negoto su muoduzimala. Rakiupan UroII nije dugo drao zakletvu vernosti koju je dao vizantijskomcaru, veje opet poeo da tajno uruje sa Maarima i da priprema novu pobunu. I ovaj putto je trebalo da bude usaglaena akcija Srba i Maara. Meutim, kada je tokom 1153.godine trebalo da doe do novog napada na Vizantiju, Maari se iznenada predomisle isklope novi mir sa Vizantijom. Razlog za ovo naglo predomiljanje je bio u tometo je carManojlo nauota se sprema pa je ponovo pokrenuo armiju. Maari su, uplaivi se,poslali caru u Serdiku poslanstvo da mole za mir. Manojlo je pristao, i mir je sklopljen.Istovremeno, velikiupan UroII je ponovo morao da ide kod Manojla i da moli za oprost,to mu ovaj opet uini. I sami dogaaji kao da su mu ili na ruku.

Carev srodnik Andronik Komnen, koji je upravljao oblau koja se graniila sa Ugarskom(Branievo, Nii Beograd) pone da priprema svrgavanje Manojla sa vlasti. Nekimnainom stupio je u vezu sa Ugarskim dvorom kao i sa nemakim carem Fridrihom IBarbarosom. Na oba mesta dobio je obeanja kao i odrede vojske. Ne zna se da li jeupanUroII u svemu tome uestvovao, ali teko da je tako krupna stvar mogla proi mimonjegovoga znanja. Ugari uz podrku Andronika, iznenada udare na Branievo. U to vremecar Manojlo je znao sve o izdaji i dao je da se uhapse zaverenici, a meu njima i Andronik.Vizantijska vojska je u narednih godinu dana (1154-1155.) branila svoju severnu granicu ina kraju je ovaj ugarsko vizantijski rat zavren sklapanjem mira. Vizantiji su ostale sveteritorije, odnosno granica na Dunavu nije pomerena.

Odmah nakon toga u Rakoj su izbili nemiri u kojima je sa vlasti skinut velikiupan UroII, a na njegovo mesto je doao njegov brat Desa. To je pomalo iznenadno jer se zna da jeon od 1150. godine vladao Dukljom, Trebinjem i Zahumljem. Onda se iznenada odluio dasvoju vlast proiri i na Raku (i obori Uroa II), a verovatno na nagovor rake vlastele,kojoj je dosadilo da u slubi maarske politike neprestano ratuju sa Vizantijom i isto takoneprestano doivljavaju katastrofe. Ovaj uspeh mu je bio samo delimian jer su obojica, iUroi Desa, morali da idu kod cara Manojla koji je trebalo da odlui koe da bude narakom prestolu. Zapravo, u ovoj borbi oko prestola niko nije pobedio i sada je trebaloneko trei da odlui koe biti rakiupan. Moda ni Manojlo nijeeleo da trpi da senjegovi vazali meusobno tuku, pa je stoga reio da ih obojicu pozove kod sebe da viditaje sporno izmeu njih. Nesumnjivo je da je Desa uivao podrku vizantijskog cara, ali, nezna se zato, car nijeeleo da remeti vepostojee stanje u Rakoj i donosi odluku da Uroostane veliki upan. O sceni meusobnog objanjavanja Dese i Uroa pisali su grki pisci,navodei da su se ova dvojicaestoko svaala izmeu sebe pa suak i oruje jedan nadrugoga potezali.

Iako je Urou ostavio Raku, car nije zaboravio ni Desu, dajui mu jedan deo vizantijsketeritorije na upravu. Taj deo se nazivao Dendra i bio je veoma bogat iumovit, no Desaovo nije dobio na stalno uivanje, vesamo privremeno. Car je sa njim imao i drugihplanova, pa se dolazi do zakljuka da je i carevo potvrivanje Uroa u nazivu velikogupana bilo isto tako privremeno. Verovatno da Manojlo nije verovao Urou i da je samoekao pogodniji momenat da ga obori. Zapravo, Desino postavljanje za carevog poverenikau Dendri je moglo da Urou poslui i za opomenu.

U Rakoj se sa ovim nije smirilo unutranje previranje i samo par godina kasnije Urojepao. Zato, ne zna se, a pretpostavka je da je uzrok u njegovom ranijem promaarskomdelovanju i da je to caru, ostavljajui Uroa na prestolu, bio samo kratak predah koji jetrebalo da poslui Manojlu za bolju procenu situacije. Bio je Manojlo dovoljno jak daUroa skine sa vlasti joi pre. Careve simpatije su sigurno bile na strani Dese, meutimovaj verovatno nije imao dovoljno podrke u samom rakom plemstvu, tako da je njegovdolazak na vlast moda mogao izazvati unutranje pobune. Careva procena je bila da nijepogodno da Desa odmah preuzme vlast, trebalo je da proe izvesno vreme koje je popunionoviupan po imenu Prvoslav. No, on je bio vrlo kratko vladar i kako ga je doveo, tako gaje car odmah i smenio. Opet car postavlja novogupana, nekog Belua (Prvoslavov mlaibrat?), koji je doao u Raku beei iz Ugarske, ali je ubrzo zakljuio da mu je mnogo boljeda se vrati u Ugarsku. Ostavlja Raku iupansku titulu, i vraa se u Ugarsku.

Sada se car setio Dese i od godine 1162. on postaje veliki upan Rake. Car Manojlo seteko prevario procenjujui Desu i njegovu naklonost ka Vizantiji. Desa moda jeste protivpribliavanja maarskom dvoru i zbog toga se sukobio sa Uroem, ali isto tako njegovokasnije delovanje pokazuje da je on joi vie protiv Vizantije. On je kroz celo svojevladanje pokuao da Raku stvori nezavisnom u odnosu na bilo koga, slino kao Nemanjau kasnijem periodu. Desin rad je u poetku bio usmeren ka tome da se stvore jaki saveznicipa je shodno tomelanove svoje porodice pokuao daenidbenim vezama spoji saevropskim dvorovima. No, tu mu je uspeh bio vie nego jadan. Raka je bila suvie mala ineugledna da bi predstavljala dobru partiju za neku razmaenu princezu ili princa.

Ipak njegove su prve znatnije aktivnosti bile usmerene ka Zeti gde je neke oblasti oteo odkneza Radoslava. Ovaj Radoslav je sin Gradinje kojeg je nakon 11 godina vladanja onnasledio. Radoslava je na prestolu potvrdio i vizantijski car Manojlo. "Zatim knez Radoslavode kod cara Emanuela koji ga dobro primi i dade mu da gospodari i upravljaitavomzemljom koju je ranije posjedovao njegov otac. Kad se zatim knez Radoslav vratio od cara,poe da, skupa sa svojom braom, gospodari i vlada zemljom. Potom ustae neki zlotvori,koji bijahu neprijatelji od davnine, i odmetnue se od njega i dovedu Desu, Uroevog sina injemu dadoe Zetu i Travuniju" (Pop Dukljanin). Dukljanin ovde grei samo u tometoDesa nije bio Uroev sin venjegov brat. Nakon ove pobune Radoslavu je ostala primorskaoblast i grad Kotor, sve do Skadra.

Tokom 1162. godine na vizantijskom dvoru su poeli sukobi po pitanju carskog naslea,kada car Manojlo nije uspeo da kao naslednika naturi svoga kandidata. To je bio znak da iDesa podigne glavu i to tako da ponovo zauzme oblast Dendru koju je dolaskom na rakipresto vratio caru. Ipak, Desa nije preduzimao nikakve otvorene vojnike akcije, a kada jecar Manojlo godine 1163. pokrenuo vojsku na Ugarsku, Desa je otezao da mu se kao vazalpridrui. On je neto oekivao, ne zna seta, ali kada se car pojavio sa svom svojomarmijom u Niu i Desa je morao da se odlui i da ipak doe. U Niu je on morao da sepravda pred carem i izgleda da mu je to dobro ilo, tako da Manojlo nije nita preduzeo. Toje Desu ludo ohrabrilo i on je ni manje ni vie, nego poeo da kontaktira sa Maarima,bukvalno caru pred oima. Sada je i caru dosadilo da se objanjava sa Desom, pa ga hapsi ivodi sa sobom u Carigrad gde biva i zatoen.

4. Uspon Stefana Nemanje

U to doba Nemanja je veznaajna linost u Rakoj. On je neto ranije, shodno obiajima,dobio i deo srpskih zemalja na upravljanje. To je bila prilino velika teritorija i obuhvatalaje prostor Toplice, Ibra, Rasine sve do Morave krajnji istok srpskih oblasti. Sami izvori otome veoma sukrti i u prilinoj meri i nerazumljivi. Teko je proceniti i koliko je imaogodina. Ukoliko bi se uzelo da mu je godina roenja 1113. tada je imao blizuetrdesetgodina. Prema tome on nije bio ni u kom sluaju mlad i mora da je imao vedosta i ratnogi politikog iskustva. Stefan Prvovenani navodi "A kad je odrastao do mladistva i primioest otaastva svojeg po imenu Toplicu, Ibar i Rasinu i zvane Reke..".

Bio je i oenjen nekom plemkinjom koja se zvala Ana. Domentijan navodi: "Kada jedospeo do mladikog reda, sjedinie ga ka zakonitom braku i bi mu dan deo njegovaotaastva, istona zemlja." Po ovome bi se moglo izraunati i to kada je Nemanja oenjen.Re"mladistvo" je oznaavala jedan periodivota od 15 pa sve do 22 godine, a shodnosrednjovekovnom verovanju daivotoveka ima sedam perioda. To znai i da se Nemanjaoenio najkasnije do 22 godine, odnosno do 1135. godine.

Shodno svemu ovome imao je sasvim dovoljno vremena da za njegauje i sam carManojlo koji ga je prilikom svog dolaska u Ni1162. godine (neki kau i ranije, 1158.)pozvao na razgovor. "A kadu bogoljubivi car Manojlo iz Konstantinova grada o izvrsnojistoti i smernosti i krotosti ovoga nezlobivog, pribliiv se nievskoj strani,elei ga videti,posla po nj da doe na vienje." (Stefan Prvovenani)

Na ovom bi se trebalo sada malo zaustaviti. Reeno je da je Nemanja upravljao istonimdelom rakeupanije i da je ta oblast bila prilino velika obuhvatajui oblasti Toplice, Ibrai Rasine i neke oblasti nazvane Reka. Ovu teritoriju Stefan Prvovenani naziva "astotaastva svojeg"to asocira da je Nemanja ovaj deo dobio kao lan Zavidine porodice,odnosno kao deo koji njemu pripada. Od koga je on to zapravo dobio? Da li zaista odZavide? Zavida nije bio velikiupan, ali je bio izupanske porodice, no to nije dovoljno. Isam povratak Zavide u Raku je nedovoljno jasan, da li se, kao jedan od uslova za povratakkui, on morao odrei svih pretenzija na mesto velikog upana?

Svi sinovi Zavide, meu njima i Nemanja, stiu veliki ugled,ak u toj meri da je zaNemanjuuo i sam car. To je iloak dotle dae i najstariji sin Zavide uskoro da postanevelikiupan Rake (Tihomir). Pitanje je opet, na osnovuega su oni doiveli takvo carevopoverenje. Da li su moda Zavidini sinovi bili ti koji su pruali Desi podrku onda kada jetrebalo ukloniti Uroa, a to ne bi trebalo daudi jer posle bitke na Tari Urovie nepredstavlja onoto je on moda nekada bio. Ako su i podravali Uroa u samome poetku,dok je trebalo da se obezbedi povratak u Raku i povrate imanja, nije nemogue da suZavidini sinovi okrenuli stranu i prili Desi kada su videli da je Uroizgubljen i da je sadapotrebno sve uiniti da bi se steeno sauvalo. Ako su podravali Desu od samoga poetka,onda bi se moglo doi do zakljuka da su, poto je Desa bio carev kandidat, Zavidini sinovizapravo vodili progrku politiku. Jednostavno su osetili koja strana prua vie prednosti isigurnosti i odluili se. U tom okviru bi se moda moglo potraiti poreklo njihovog velikogugleda u Rakoj. Toto su oni iz velikoupanske porodice, moglo je da znai neto za

ugled u Rakoj, ali ni u kom sluaju toliko koliko je to bilo u njihovom sluaju. Oni sumorali imati jokakvih delatnosti za koje mi ne znamo.

Ugarska u to doba nije imala neki vei uticaj u Rakoj, barem ne onoliko veliki da moe dareava problemupana. To je bio delokrug vizantijskog cara i on jeesto dolazio savojskom u Srbiju, dok su Maari bili samo Raanima saveznici u borbi za osloboenje odVizantije. Ako je Manojlo i imao izvesnih simpatija za ovu porodicu, te su simpatije mogledoi onoga momenta kada je Desa dolazio na vlast. Tada je on dobio poziv od rakihplemia koji su bili nezadovoljni Uroevom promaarskom politikom i kojima su dosadilistalni ratovi sa Vizantijom koje su uvek gubili. Verovatno su i sami ocenili da je Vizantijadovoljno jaka da se oni,ak i uz pomoMaara ne mogu jouvek osloboditi. Da li su iZavidini sinovi bili meu tim nezadovoljnicima? Kako bi inae drugaije Tihomir postaovelikiupan? Samo snagom oruja bez politike podrke cara, on to nije mogao da uradi.

Bilo kako bilo, Nemanja se odjednom naao sa svojom oblau u blizini Vizantije i on je toodmah iskoristio. Njegov susret sa careme kasnije biti od velikog znaaja zapravoosnova celokupnog kasnijeg uspona. Poziv cara Nemanja je jedva doekao, pravilnooseajui da mu je to ansaivota, "I on, pohitav doe k njemu" (Stefan Prvovenani).Carev doek je bio veoma srdaan: "A kad ga ovaj ugleda, primi ga s carskom ljubavlju ipoljubi ga". Izlazi da je car zvao Nemanju, ne da bi ga upoznao ili za neto kontrolisao, ne,on je bio uveren u Nemanjinu vernost i vrednost, carev cilj je bilo neto drugo. Trebalo jeNemanju jovie uvrstiti u vernosti, jer zato bi se on bunio protiv nekoga ko ga tako lepodoekuje, da gaak i ljubi pri susretu. Ovaj navod Stefana Prvovenanog mnogo govori.Vizantijski car, moda najmoniji vladar Evrope toga vremena, naslednik RimskogaCarstva, u susretu sa jednim relativno nepoznatim i, to da ne, potpunim autsajderom narakoj politikoj sceni, ovoga doekuje na neuveno srdaan nain takoto ga poljubi.Setimo se ukoene etikecije vizantijskoga dvora. Mada sam car Manojlo nije patio odformalizma, ovo je ipak sasvim neuobiajeno. Tako se doekuju samo najvei prijatelji ilioni koji to tek treba da postanu, a tako se doekuje i neko ko je jednako moan. Nemanjaniti je bio tako moan, niti bio carev prijatelj, oni se i ne poznaju i verovatno se po prvi putuivotu vide. Pre e biti da je car hteo da stvori jednog vernog, ne prijatelja, veslugu.

S druge strane, ovakav doek Nemanji stvara ogroman ugled u Rakoj, jer koga je jocardoekao tako lepo da ga jeak i poljubio. No, ne zavarajmo se. Nije car Manojlo takonaivan, zna on da sa Nemanjom ne moe biti prijatelj i on isto tako zna da i Nemanja slinomisli. Suvie je veliki jaz izmeu njih. Manojlo je car Vizantije, a Nemanja tek knez jedneudeone kneevine, bedno male naspram onoga nadim car ima vlast. Nikada oni ne moguni biti prijatelji, jer Manojlo vlada nad Nemanjom i ovaj poljubac je samo careva milost,koja i treba da poslui samo Nemanji da mu podigne ugled meu Raanima.

Verovatno da ni Nemanja nema nekih posebnih iluzija oko prijateljstva sa carem, on je uNiu po carevom nareenju. Prijatelji se tako ne pozivaju, ali to moe dobro doi ubudunosti. Nije za potceniti politiki kapital ovakvoga carevog doeka. Malo pozoritamoe samo dobro doi, ljudi su naivni, najee veruju u onoto vide, ne razmiljajuitase iza toga krije. No, to Nemanju ne moe mnogo zavarati, zna on sa kime ima posla. Ovoje idealna prilika da se izdigne iznad svoje brae koja su vepoela da mu dosauju i da se

meaju u njegov nain upravljanja nad njegovom oblau,elei da od njih trai za svedozvolu. Za takve stvari nije teko izdrati ovo pretvaranje, u kome su Vizantijci nedostinimajstori. Pretvaraju se oni i sada, ali i Nemanja se pretvara.

Do toga momenta Nemanja moda i nije imao vladarskih ambicija, moda on i nije mislioo tome da bi se mogao doepatiupanskoga dostojanstva. Moda mu je car Manojlo to naindiskretan nain doapnuo ili tek nagovestio, a Nemanja ako ima dovoljno pameti dosetiese. Nemanja je i dotle pokazivao neke osobine samodrca neelei da se sa bilo kimekonsultuje kada je u pitanju nain na koji on upravlja svojim posedom. Pri tome je pokazaoi neke kvalitete koji su se dopali caru Manojlu. Moda je Manojlo tada i traio nekogkandidata zaupansko mesto u Rakoj, nekoga kojie biti dovoljno siguran i koji neeprvom prilikom napasti na Vizantiju i pokuati da se otcepi. Caru je sigurno vedosadiloda se lomata po rakim klisurama i mranimumama, za koje u Evropi malo ko zna.Pobede u takvim ratovima su uvek jako teke, sa mnogo napora irtava, a sa malo slave iskoro nita plena. Sa takvim pobedama Manojlo se ne moe ponositi po Evropi, suvie je tositno za takvu dravu kaoto je Vizantija. S druge strane porazi u takvim ratovima su vrlolako mogui, a porazi uvek donose ili podsmeh stranih dvorova ili neprilike kod kue kadatajni pretendenti na presto odjednom postaju javni i koji takve porazeele da iskoristeprikazujui ih iskljuivom krivicom cara. Onda oni istiu da takvog nesposobnog cara trebasmeniti, a gomili nije potrebno mnogo puta ponavljati, ona priznaje samo uspeh.

Manojlo je moda Nemanju ocenio kao dovoljnoastohlepna i ambiciozna da na njegamoe izvriti jedan tih uticaj i usmeriti ga na otimanje prestola i tu je pogodio. Meutim,ljuto se prevario ako je mislio da bi Nemanja, onoga momenta kada sedne na presto, osetiotakvu zahvalnost prema caru, dae mu biti do kraja veran. Car je mislio da iskoristiNemanju, ali Nemanja je iskoristio njega.

Susret je za Nemanju zavren neoekivano lepo. Dobio je od cara titulu "carskog sana", toje neka od dvorskih titula, ali i velik komad vizantijske zemlje. To je bio jedan kraj okoLeskovca (Duboica). Iz ovoga se zakljuuje da je Nemanja ostavio na cara povoljan utisaki da se uklapao u njegove planove. "I, zadiviv se mudrosti ovoga junoe, odlikova gacarskim dostojanstvom i razliitim darovima. I, odvojiv mu od svoje zemlje, dade muzvanu Duboicu, govorei" Tebi budi i potomstvu tvojemu po tebi u vekove, ni s kim uzajednici, ni sa mnom, ni sa srodnicima mojim po meni" (Stefan Prvovenani). Nemanja uvreme ovoga susreta nije bio ni malo mlad, kako se to moda na prvi pogled moe uiniti.Njega Stefan Prvovenani naziva "junoom", a to je period od 23 do 44 godine. Najblieistini jeste da je Nemanja imao okoetrdeset godina iliak neto i vie.

Nemanja je iz Nia morao otii zadovoljan, jer je osimto je od cara doekan lepo,to nijeuspelo do tada niti jednome od Raana, dobio joi lep komad zemlje koji je car samonjemu, Nemanji, poverio. Na tom, ne tako malom prostoru, Nemanja je vladao neodgovarajui nikom, osim samome caru. Ogranienje ipak postoji, budui da je car ovuzemlju dao iskljuivo Nemanji to on njome upravlja samo zaivota i ta zemlja nakonNemanjine smrti se vraa caru. Znai da tu zemlju ne mogu da naslede Nemanjini potomci.Ovo je tipino vazalski odnos. Car je verovatno mislio da je uspeo da postigne onoto je

hteo.

Ne moe se oteti utisku da je car Manojlo i pored svoje lukavosti u odnosu na Raane ipakbio naivan. I do sada su rakiupani dolazili kod njega, molili za oprost obeavajui sve,on im je uvek ili skoro uvek opratao, a oni su se opet bunili. Zato bi i Nemanja bioizuzetak? Car je morao znati da rakim velikodostojnicima data rene vredi mnogo, patobi Nemanja bio neki izuzetak? Sa ovom zakletvom car nije stekao vernog vazala, naprotiv,stvoren je samo jojedan jak pretendent na velikoupanski presto. Moda je car upravoeleo da se to i desi. Nemanju je trebalo ubediti u to da mu ni upanski naslov nijenedostian, a ovo je bio najbolji nain. Uz to, takav Nemanjin doek trebao je da natera itadanjeg velikogupana u Rakoj da se dobro zamisli i potrudi da ouva carevu milost, jerukoliko ne bude veran caru, Nemanja je tu da ga zameni.

Naravno, ostaje pitanje kako je carev izbor pao bana Nemanju. Teko da je car poznavaoNemanju pre negoto su se susreli u Niu. Suvie je Nemanja bio sitan za tako neto isuvie beznaajan da bi se car Manojlo njime bavio i da bi ga prouavao. Ovde je sretansluaj za Nemanju odigrao veliku ulogu. Poloaj udeone kneevine koju je Nemanja dobioodigrao je odluujuu ulogu. Ova njegova oblast se nalazila odmah uz Vizantiju i bila prvisused izuzetno znaajnog vojnog puta koji vodi ka Dunavu, ka Ugarskoj, sa kojom je u todoba car Manojlo neprestano ratovao. Istovremeno, Nemanja je, ukoliko bi se pobunioprotiv cara, mogao veoma lako da ugrozi putnovorite koje se nalazilo u Niu. Ne bi onmogao znaajno da ometa carsku vojsku, ali bi joj mogao stvoriti dosta neprilika i zadratije za due vreme dok ona ne bi sebi prokrila put ka Dunavu. Videli smo da je udosadanjim ratovima sa Ugarskom znaajna prednost cara bila upravo u tometo je oninsistirao na brzini pokreta, kao i da je neke pobede upravo tom prednou ostvario. Samabitka na Tari je za cara bila tako teka, da car umalo nijeivot izgubio, bazbog toga tocarska vojska nije uspela da se dovoljno brzo probije do Dunava i sprei spajanje ugarskih irakih trupa. Ukoliko bi car imao nekoga ko je dovoljno veran davrsto dri oblasti poredovih puteva, tada bi za njega bilo mnogo lake da kontrolie Balkan i da uvek ima otvoreneputeve.

U tom cilju car jeeleo da od oblasnog gospodara dobije sigurne garancije i togoveka dapridobije za sebe. Toto se tada baNemanja nalazio na toj poziciji jeste stvar sluaja, i tosretnog za njega. Da je bilo ko bio na Nemanjinom mestu bio bi verovatno isto tako pozvankod cara u Ni. No, treba ipak znati da ma koliko car Manojloesto bio lakomislen, ipaknije bio naivan. Baiz razloga da proceni kvalitetoveka koji se nalazi na ovom stratekivanom mestu, car je pozvao Nemanju na razgovor u Ni. I tu je izgleda Nemanja uspeo dakod cara stvori pogodnu sliku o sebi, pogodnu u toj meri da mu je car dao i dvorsku titulu ijedan deo zemlje na upravljanje. Zapravo, dao mu je taman toliko koliko je Nemanji bilopotrebno da u odnosu na ostalu gospodu u Rakoj dobije presti. Istovremeno, dao jeNemanji i slobodu delovanja.

Nemanjina braa sigurno nisu rado gledala ovaj Nemanjin uspon. Po nekom pravilu, on je,kao najmlai, trebalo da u svemu slua svoju stariju brau i nije mogao imati nekusamostalnu politiku, a da njih prethodno o tome ne pita. Jedan od brae, Stracimir,upravljao je oblau oko Zapadne Morave, Miroslav je upravljao Zahumljem, odnosno,

jednim delom Polimlja, a bio je oenjen i sestrom bosanskog bana Kulina. Ne zna se da lije u to vreme najstariji brat Tihomir vebio velikiupan Rake (izgleda da nije), ali iz togse moe zakljuiti da je on tada imao i najvei uticaj meu braom. Sam poloajNemanjinih zemalja nije bio ni najmanje pogodan, nalazio se odmah uz Vizantiju i, sledeilogiku dotadanjih dogaaja, to je bio najistureniji raki poloaj koji ima zadatak da prviprimi udar Vizantije u sluaju nekog novog rata. Dakle, Nemanja je imao jako teak terenza upravu i braa su mu dala oigledno najgoru moguu zemlju, dok su za sebe zadralibolju. No,ta se sada odjednom deava? Umesto da najmlai brat, koji ima najmanjereprezentativnu zemlju bude i najmanje bitan u rakoj hijerarhiji, odjednom bazahvaljujui tom nepogodnom poloaju, on postaje carskitienik koji dobija dvorskutitulu, proirenje zemlje ito je jovanije dobija carsku milost. Osim toga, na zemlji kojuje dobio od cara Nemanja ima privilegiju da potpuno samostalno upravlja ne pitajuinikoga za dozvolu ili savet. Toto Nemanja ima i posebne vazalske obaveze nije nikakvasmetnja, konano i cela Raka je u tom odnosu prema caru. Za samu zemlju Raku odnosvazalstva prema Vizantiji nije neka posebna pogodnost, ali za gospodu koja jeeljna vlastibiti vazal vizantijskog cara jeste odluujua prednost u borbi za vlast. To su Nemanjinabraa dobro znala.

Ovo je bila i vena opomena za njih, a pogotovu za velikogupana car ima svogovekau Rakoj. Mora da je vest o Nemanjinom uspehu kod cara kod njih izazvala ogromnupometnju. Najmlai brat o kome niko do sada nije vodio posebnog rauna stie odjednomveliku carsku milost.ta e biti sledee? Stoga se mora povesti rauna o tometa Nemanjaradi ita sprema. Mora se izvriti pritisak na Nemanju i naterati ga na poslunost, ako trebai orujem i dati mu do znanja da se nita nije promenilo u njihovom odnosu. On je najmlaibrat i bez obzira na carsku milost kojom je obasut, on mora da slua stariju brau i velikogupana. Upravo je to car Manojlo i hteo. Stvoren je razdor meu rakom gospodom, sadae se oni vie baviti meusobnim namirivanjem rauna, nego toe imati vremena da sebave razmiljanjima o novom ratu sa Vizantijom. S druge strane, ako se i pobune, oninikada vie nee biti jedinstveni. Nemanjae biti na carevoj strani i obezbeivati mu put kaDunavu. Na taj nain Maari Rakoj vie ne mogu pomoi, pae i manje carske snagemoi da odravaju situaciju.

Uskoro je carska politika prema Rakoj i milost prema Nemanji pokazala rezultate. Tokom1163/1164. godine car dva puta upada u Ugarsku. Zemun je zauzet dok je Srem spaljen.Istovremeno u Dalmaciji su zauzeti gradovi, sve od Splita pa do Bara (ukupno 57). Podvizantijskom vlau su sada Srem, Bosna i veliki deo Dalmacije. Snane utvrde uBeogradu, Zemunu i Branievuuvaju granicu. Raani prema Vizantiji uredno izvravajusvoje vazalske obaveze ialju vojne odrede koji uestvuju u ovim akcijama. Ovakvo vernoispunjavanje vazalskih obaveza je izgleda bio rezultat carevog postupka prema Nemanji.Velikiupan sada ima u svojoj dravi stalno spremnu zamenu ukoliko se bude po bilo kompitanju ogreio o cara. Mora da je i Nemanja pojaao svoju aktivnost po Rakoj upokuajima da stekneto vie pristalica. Rascep meu rakom vlastelom je postignut.

Dok je ovaj rat trajao, odjednom se na mestu velikogupana u Rakoj javlja ponovo Desa.Kako je on doao na vlast i kada tano, ne zna se. Iako je pomagao Vizantiju, izgleda da

mu je stalno na pameti bilo kako da se nje i oslobodi.

Ugarska nije mogla tek tako da preali poraze iz prethodnog rata (1163/1164.) i 1166.godine zapoinje vojne akcije, tako da kod Sirmijuma potue neke vizantijske odrede. CarManojlo odmah poalje tri vojske na Ugarsku. U jednoj od tih vojski (koja je bila podvostvom Andronika Kontostefana) opet su bili srpski odredi. Ova vojska je rat i zakljuilasjajnom pobedom kod Sirmijuma. Ipak, ovaj rat nije imao konanog pobednika. Obe sustrane bile toliko iscrpljene da nisu imale snage a za daljnji nastavak akcija (1168.).

Nakon razgovora sa carem Nemanja je osetio svojuansu i verovatno malo i preuveliaosvoj poloaj i samim tim precenio svoju snagu. On je nema sumnje do tada bio veran carskivazal. To potvruje i Stefan Prvovenani: "Jer, iako ovoga Svetoga ljubljae car, i ongledae carske ljubavi, srce se njegovo raspaljivae.....". Dakle, jasno je da je Nemanjasvoje vazalske obaveze shvatio veoma ozbiljno i uredno ih izvravao. Sigurno je da jeobezbeivao put carskoj vojsci, onda kada je ona ila na Maare. Da li je on linouestvovao u ovom ratu, ne zna se, mada ne postoji niti jedan razlog da nije uestvovao.Naime, Nemanja je bio carski vazal, zato je i dobio Duboicu, i u vazalsku obavezu nijeilo samo to da onalje svoje vojnike, veje veomaesto bilo potrebno da ih on i linovodi. Isto tako Nemanja je imao mnogo vojnikog dara i znanja koje je negde morao stei.Verovatno je da je on uestvovao u dosta vojnih pohoda jer njegovo kasnije komandovanjevojskom je bilo u maniru iskusnoga vojskovoe. Nema pogodnijeg mesta za sticanjetakvog znanja nego u okviru vizantijske vojske, koja je bila prava armija, sa razraenomtaktikom, iskusnim i disciplinovanim vojskovoama.

Bazahvaljujui svom posebnom poloaju kod cara, ili je on to tako mislio, Nemanja jepoeo da na svom posedu vodi sasvim nezavisnu politiku od one koja je voena u Rakoj.Istovremeno, on vie neeli da sarauje sa svojom braom. Nemanjina politika je bila upotpunosti vezana za Vizantiju,to verovatno da rakomupanu nije moglo biti pravo, jerRaka je bila pod Vizantijom i stalno je pokuavala da se od nje otme. U tome do sada nijeuspevala, ali se stalnoekala povoljna prilika. Meutim, sada Nemanja odjednom slabi taj,do sada uglavnom jedinstveni front prema Vizantiji. Stefan Prvovenani je pokuao da tajrazdor prikae kroz versku prizmu, navodei da je Nemanja poeo graditi hramove, a da tonije bilo po volji njegovoj brai. Radi se o dvema crkvama koje su izgraene u Toplici.Prvi je hram sv. Nikole (kod Kurumlije), a druga je crkva svete Bogorodice koja se nalazina uu reke Kosanice. Dok je trajalo podizanje hrama sv. Nikole dolo je do sukobaNemanje i njegove brae. Po Stefanu Prvovenanom: "Opet braa njegova, podsticanjemavoljim i zlom revnou i ljutim gnevom obuzeta, dooe da oaloste Svetoga, govorei:"ta radito, ne dogovoriv se o tome s nama,to ti ne lii da radi".

Braa su se oigledno naljutila na Nemanju i izgleda da su dola kod njega. On verovatnonije kod njih hteo da ide, moda iz straha, a moda jednostavno sa njima nije eleo darazgovara. S jedne strane, videemo, ubistva meu roacima u Nemanjinoj porodici nisubila tako retka, postojala je dakle realna opasnost da ga braa moda i likvidiraju. Takavrizik mu nije bio potreban, jer ionako nije nameravao da im se pokori. S druge strane, on sanjima nema o emu da razgovara, njegove su ambicije mnogo vee negoto su razgovori otometa on sme da radi, ata ne sme. Moda su ga braa i opominjala zbog njegove

progrke politike, tada u Rakoj potpuno neuobiajene stvari,to u Rakoj nije moglo takolako proi. Raani sa Vizantijom mogu samo da ratuju, ali ne i da sarauju kaoto to iniNemanja. Zar nije sramota Nemanjina saradnja sa Grcima, umesto da kao veina razmiljao tome kako da se oslobode Vizantije. Sve su ovo braa Nemanjina moda njemu kazala.Nemanjin je odgovor izuzetan: "Brao moja draga, kako smo jednorodni, neka ne bude nagnev ovo delo moje, koje poeh u Gospodu i dovrih ga. Ja ga svrih, pa, ako je dobro,neka je meni, a ako je zlo, neka opet bude meni." (Stefan Prvovenani).

Moemo ga shvatiti dvojako, kaoisto verski odgovor na kojem Stefan Prvovenaniinsistira ili kaoisto svetovni koji je daleko blii istini. Ne moe se verovati u to da subrau Nemanjinu povredili Nemanjini graevinski poduhvati. Ne smeta njima totoNemanja gradi crkve, njih ne interesuju Nemanjini verski motivi. Da je Nemanja bio tolikoverski revnostan ne bi oni njega ni primetili. Opasno je toto Nemanja iza verskih motivakrije svoje prave namere, a to je uzimanje vlasti u Rakoj. Suvie je Nemanja slab da bi touradio samostalno, ali zato je tu Vizantija i Nemanja na nju rauna. To brau Nemanjinubuni i toga se oni boje. Oni njega okrivljuju za saradnju sa Vizantijom, okrivljuju ga (pa tose tako jasno vidi) daeli da se doepa upanskoga prestola. Neka on zida i dalje, ali nekaprestane da rauna na cara i da mu se dodvorava. Nisu oni naivni, znaju oni da Nemanjazidanjem crkvi pokuava da zadobije pomocrkve, veoma uticajne tada, u pohodu kaprestolu.

Nemanjin odgovor, onako kako ga je predstavio Stefan Prvovenani, verovatno da neodstupa mnogo od onoga kojeg je stvarno i dao. Nemanja se svoje brae ne boji, osea dase oni njega plae, konano oni su doli kod njega, a ne on kod njih. Iza njega stoji monaVizantija, a uskoro e i crkva kojoj on daje tako obilne darove, te stoga moe da "pogledavna njih s krotou i s osmehom oko usana" (Stefan Prvovenani) odgovori onako kako tonjemu odgovara. Nemanja je potpuno smiren i nema u njemu nimalo straha ili zbunjenosti,on se smeka i izigrava naivka. Izaao je on na kraj i sa carem, a da nee sa svojom braomkoja se ne mogu meriti sa njime. Osea se jakim i blizu cilja. Ipak, osea da su pred njimnjegova braa, jedne su krvi "Brao moja draga, kako smo jednorodni,...", osea on da suoni donekle i u pravu kada ga pitaju "ta radito, ne dogovoriv se o tome s nama." Modaoni hoe da sarauju, bilo bi dobro kada bi imao njihovu podrku, ali osim pitanja oniupuuju prekor "to ti ne lii da radi". Ovaj prekor je sve rekao, nisu oni doli da bi muponudili saradnju, oni su doli da ga odvrate od njegovog nauma. Zapravo oni ga nee zaupana, imaju oni i svojih planova. Ovo je bio raskid izmeu Nemanje i njegove brae, onivie ne mogu zajedno. Nemanja ne odustaje i prua im gore naveden odgovor, trai da sebraa na njega ne naljute, ali on nastavlja svojim putem ma kakav on bio. Kad venee damu se pridrue, neka znaju da nee ni uivati u plodovima njegovog uspeha, onie pripastisamo njemu "ako je dobro, neka je meni.". Isto tako on od njih ne oekuje ni pomo, ondakada sve krene po zlu "a ako je zlo, neka opet bude meni".

Tako je ovaj razgovor zavrio i braa su se razila u veoj neslozi negoto je to ikada bilo.Nemanja je nastavio svojim putem, a braa su sprovodila svoje planove kojie na krajuzavriti dovoenjem najstarijeg brata Tihomira na vlast, na mesto velikogupana Rake.Istorijski gledano, ovaj razgovor je voen ne dugo nakon Nemanjinih pregovora sa caremManojlom. Naime, odmah nakon ovih razgovora, Nemanja je poeo da gradi i manastir

svete Bogorodice, a manastir svetog Nikole je graen u isto vreme. Od StefanaPrvovenanog saznajemo da su braa zatekla Nemanju pri zidanju hrama sv. Nikole, prematome nije prolo mnogo od razgovora Nemanje i cara. Od tog momenta Zavidini sinovivie ne sarauju, vesvako kree svojim putem. Nemanja je svoje hramove zavrio, alidogaaji vani za njega, naglo su uhvatili drugi tok. On je verno sluio caru Manojlu,obezbeivao mu je put kojim je car slao vojsku na Ugarsku. Moda je poslao i svojevojnike u ovaj rat, a nije iskljueno da je u njemu i lino uestvovao.

Reeno je da je banekako u to vreme Desa bio ponovo velikiupan raki. Moda je tobila politika Vizantije. Na presto je Desa doao ponovo. On je to mogao samo uzvizantijsku podrku. Oni su ga ranije oborili sa vlasti i sada je zahvaljujui njima ponovovelikiupan. Kako car nije bio siguran u njegovu vernost, sasvim se da zamisliti da jeuzdizanje Nemanje bilo zapravo u funkciji opominjanja Dese da pazi na svoje ponaanje,jer car ima i drugogoveka koji moe Desu da zameni. No, to za Desu nije izgleda bilaposebno ozbiljna opomena, on je i daljeurovao sa Maarima. Sada je i caru dosadilo da sesa svojim nevernim vazalom stalno natee, stoga Desa biva uhapen i opet odveden uCarigrad. Da li je umro u toku zatoenitva, ne zna se, ali na osnovu nekih izvora posrednose moe zakljuiti da je on ipak na kraju puten i da je umro u Trebinju. Ovo potkrepljuje ijedan nepoznat grob u crkvi sv. Petra i Pavla (7 km jugoistono od Trebinja) za koji sepretpostavlja da bi mogao biti Desin.

5. Velikiupan Stefan Nemanja

Nakon ovog rata sa Ugarskom car je verovatno oekivao da mu ovi uzvrate napad i stogase morao za to i pripremiti. Maarski napad je doao godine 1166., a Raka je opet nastrani vizantijskog cara i ak jedan odred srpske konjice uestvuje u pobedi Vizantije kodSirmijuma. Na rakom prestolu sada sedi kao velikiupan Tihomir, Nemanjin najstarijibrat. Ovo je mimo oekivanja, jer svi znaju da je Nemanja taj koji je carev ljubimac.

Veoma je teko reita je bilo toto je cara Manojla ubedilo da iz svojih kombinacijaizostavi Nemanju i da Tihomiru pomogne da postaneupan. Moda su Nemanjina braaipak uspela nekako da istisnu Nemanju kod cara? Moda car nikada nije ni raunaoozbiljno na Nemanju, koristei se njime samo za neke ograniene ciljeve? Ovakav carevpostupak mora da je strano razjario Nemanju,ak u tolikoj meri da on odluuje da odnajveeg prijatelja Vizantije postane njen neprijatelj. Postoji pretpostavka da je carManojlo doveo Tihomira na mesto velikogupana iz razloga to je meu braom najstarijii da je to bilo u skladu sa tadanjim obiajem da najstariji sin dobijaupanski presto, pa jetime car potovao princip legitimiteta koji je vladao u Rakoj. O tome