Univerzitet u Nišu FILOZOFSKI FAKULTET

Departman za pedagogiju

Master studije

Socijalna pedagogija

ZASTUPLJENOST DELINKVENTNOG

PONAŠANJA UČENIKA U SREDNJIM ŠKOLAMA

Mentor Kandidat Doc. dr Bisera Jevtić Marjan Mihajlović, 31

Niš 2013.

SADRŽAJ

APSTRAKT............................................................................................................................. 1 ABSTRACT............................................................................................................................. 2 UVOD ...................................................................................................................................... 3 I TEORIJSKI PRISTUP PROBLEMU.................................................................................. 6

Definisanje osnovnih pojmova........................................................................................... 6 Teorije delinkventog ponašanja mladih........................................................................... 12 Neka od ranijih, sličnih istaživanja .................................................................................. 23 Osobine ličnosti i ponašanje mladih sa delinkventnim ponašanjem.............................. 27 Faktori koji utiču na razvoj delinkventnog ponašanja mladih........................................ 35 Uloga i značaj porodice u životu mladih sa delinkvetnim ponašanjem......................... 41 Nasilje – najčešći oblik delikventnog ponašanja učenika u školi .................................. 47 Narkomanija kao vid delinkventnog ponašanja učenika u školi .................................... 57 Krimalitet mladih i vrste krivičnih dela koje izvršavaju................................................. 65 Slobodno vreme kao jedan od mogućih uzroka pojave delinkventnog poremećaja u ponašanju mladih............................................................................................................... 71 Uloga i značaj medija na pojavu delikventnog ponašanju mladih................................ 76 Uticaj grupe vršnjaka na socijalno ponašanje mladih..................................................... 79 Klasifikacija poremećaja ponašaja, maloletnih počinilaca krivičnih dela i vrste krivičnih sankcija .............................................................................................................. 83 Recidivizam....................................................................................................................... 88 Prevencija i suzbijanje delinkventnog ponašanja mladih ............................................... 91

II METODOLOŠKI PRISTUP PROBLEMU................................................................... 107 Predmet istraživanja ........................................................................................................ 107 Problem istraživanja........................................................................................................ 107 Cilj istraživanja................................................................................................................ 107 Zadaci istraživanja........................................................................................................... 108 Hipoteze istraživanja...................................................................................................... 108 Varijable istraživanja ...................................................................................................... 109 Metode, tehnike i i nstrumenti istraživanja.................................................................... 109 Populacija i uzorak istraživanja...................................................................................... 110 Organizacija istraživanja................................................................................................. 111 Načini i nivoi statističke obrade podataka ..................................................................... 112

III ANALIZA I INTERPRETACIJA REZULTATA ....................................................... 113 IV DISKUSIJA REZULTATA .......................................................................................... 159 ZAKLJUČAK...................................................................................................................... 167 LITERATURA.................................................................................................................... 171 PRILOZI .............................................................................................................................. 177

1

APSTRAKT

U ovom radu bavimo se zastupljenošću delinkventnog ponašanja učenika u

srednjim školama. Naime, delinkventno ponašanje, odnosno antisocijalno, antidruštveno

tj. društveno neprihvatljivo ponašanje predstavlja poremećaj ponašanja kojim se direktno

krše moralne i pravne norme određene društvene zajednice, i kao takvo podrazumeva

izvršenje krivičnih dela (protiv imovine, života, tela i dr.), prekršaja (saobraćajnih, protiv

javnog reda i mira i dr.) i nemoralnih radnji i postupaka (agresivno-nasilničko ponašanje,

autoagresivno ponašanje, bežanje iz škole, bežanje od kuće i dr.). Delinkvetno ponašanje

učenika, kako srednjih tako i osnovnih škola je veoma kompleksna pojava i predstavlja

univerzalni problem u svim državama i zemljama, pa i u našoj zemlji. Zbog toga

delinkventno ponašanje treba shvatiti i pristupiti mu veoma ozbiljno, i proučavati ga sa

različitih aspekata.

U prvom delu rada predstavljene su najznačajnije teorijske implikacije koje se

tiču delinkventnog ponašanja i problematike našeg istraživanja. U empirijskom delu rada

istražujemo stepen zastupljenosti delinkventog ponašanja i izdvajamo najzastupljenije

oblike delinkventnog ponašanja učenika srednjih škola. Takođe, u radu utvrđujemo

koliko je delinkventno ponašanje česta pojava, koji su glavni uzročnici pojave

delinkventnog ponašanja, kakav je odnos učenika prema učenicima-vršnjacima sa

delinkventnim ponašanjem, kakav je odnos škole, društva prema učenicma sa

delinkventnim ponašanjem i šta preduzimaju u cilju predupređenja i prevencije istog.

Istraživanjem je obuhvaćeno 150 učenika srednjih stručnih škola i 150 učenika gimnazija.

Rezultati sprovedenog istraživanja pokazuju da je delinkventno ponašanje veoma česta

pojava u okruženju mladih, da je porodica jedan od glavnih uzročnika delinkventnog

ponašanja, da je nasilje ali i narkomanija česta pojava u srednjim školama. Takođe,

rezultati pokazuju da društvo, škola i roditelji ne preduzimaju sve neophodne mere i cilju

prevencije delinkventnog ponašanja.

Ključne reči: delinkventno ponašanje, srednja škola, učenici, nasilje, recidivizam,

prevencija.

2

ABSTRACT

In this paper we deal with the representation of the delinquent behavior of

students in secondary schools. The delinquent behavior, that is antisocial, i.e. socially

unacceptable behavior is a behavior disorder that directly violate moral and legal norms

of certain community, and as such involves the commission of crimes (against property,

life, body, etc.), offense (traffic, against the public order and peace, etc.) and immoral

actions and procedures (aggressive-violent behavior, auto-aggressive behavior, running

away from school, away from home, etc.).. Delinquent behavior of students in secondary

and primary schools is a complex phenomenon and is a universal problem in all states

and countries, as well as in our country. Therefore delinquent behavior must be

understood and accessed it very serious way, and study it from different angles.

The first part of this paper presents the most important theoretical implications

concerning delinquent behavior and problems of our research. In the empirical part of the

paper we investigate the level of representation of delinquent behavior and highlight the

most common forms of delinquent behavior in secondary school students. Also, the paper

determine how many is delinquent behavior frequent, which are the main causes of the

delinquency, the attitude of students towards peers with delinquent behavior, the attitude

of the school, the society towards students with delinquent behavior and what they take in

order of anticipating and preventing it. The study involved 150 students of vocational

high schools and 150 high school students. The results of the research show that

delinquent behavior is very common in the environment of the youth, that family is one

of the main causes of delinquent behavior, the violence and drug addiction are frequent in

secondary schools. The results also demonstrate that society, schools and parents do not

take all the necessary measures in order to prevent delinquent behavior.

Keywords: delinquent behavior, secondary school, student, violence, recidivism,

prevention.

3

UVOD

Da bi nešto bilo društvena pojava neophodno je da kao takva egzistira u nekom

određenom vremenu, duže ili kraće, a delinkventno ponašanje mladih – maloletnička

delinkvencija je, nažalost, pojava koja egzistira u svim vremenskim periodima ljudske

civilizacije.

Delinkvetno ponašanje mladih je veoma kompleksna pojava i univerzalni

problem u svim državama i zemljama, i to bez obzira na društveni sistem, stepen

ekonomskog i socijalnog razvoja. Zbog toga delinkventno ponašanje kod nas zaokuplja

veliku pažnju stručnjaka, naučnika, istraživača i široke javnosti, ali i zbog uticaja

mnogobrojnih faktora na njega zahteva proučavanje sa različitih aspekata, i to sa:

medicinskog, pravnog, psihološkog, pedagoškog, socijalnog, obrazovno - vaspitnog i dr.

Pogotovo je ovaj problem karakterističan za našu zemlju i društvo zbog

dugogodišnje ekonomske i političke krize, a i minulih rathih dešavanaja u poslednjih

nekoliko decenija. Ratna dešavanja, kroz koja je prošla naša zemlja bila su praćena

mnogobrojnim migracijama, tako da zemlju napuštaju mnogi ljudi, uglavnom

najobrazovaniji. Sve ovo je dovelo do velikog broja raseljenih i izbeglih lica, koji su se

morali prilagođavati novim, nepovoljnim uslovima života. Gore navedeno činjenično

stanje dodatno je opteretilo socijalni, zdravstveni i obrazovni sistem ali i druge sisteme

brige i zaštite dece i mladih, čime je otvoreno široko polje za rast delinkvetnog ponašanja

učenika, kako van, tako i u školi.

„Prestupništvo mladih je postalo jedan od ozbiljnih društvenih problema sa

kojima se Srbija suočava. Svedoci smo drastičnog povećanja krivičnih dela maloletnika

kako po broju, tako i po težini krivičnih dela. Nasilje je sve češće među mladim

učiniocima, dok se po broju maloletničkih ubistava izjednačavamo sa daleko

mnogoljudnijim evropskim zemljama. Brojni naučnici su posvetili svoja istraživanja

razumevanju i prevazilaženju problema delinkvencije mladih. Poslednje decenije su

donele nove teorije i istraživanja koje su otvorile mogućnosti efikasnije prevencije i

rehabilitacije mladih koji su pošli stranputicom. U našoj zemlji postoji akutna potreba za

primenom i daljim razvijanjem ovih saznanja u cilju unapređivanja kvaliteta prevencije

antisocijalnog ponašanja mladih“ (Hrnčić, 2009: 9).

4

„Svi društveni sistemi su, prema tome, imali isti problem i sve njihove snage su

usmeravane ka traženju načina i mogućnosti za suzbijanje maloletničkog prestupništva. U

rešavanju tog problema su, kako je poznato, ukjučivani svi poznavaoci problema, od

vračeva, učitelja, zakona, policije i sudova. Sudovi su, kako je takođe poznato, bili

najlakši i najjednostavniji način postupanja, jer se time zanemarivao mnogo teži problem

utvrđivanja krivca i krivice u liku porodice i društva uopšte. Nije, doduše, lako priznati

sopstvenu krivicu, pa su i porodice i društvo maloletničke prestupe i nepoželjna

ponašanja pripisivali njihovoj rđavoj prirodi, božjoj volji ili božjoj kazni, lošem društvu

ili slično“(Nikolić i Joksić, 2011: 9).

Treba naglasiti da delinkvetno ponašanje započinje mnogo ranije od trenutka kada

dolazi do njegovog ispoljavanja, jer redak je slučaj da se neki nasilnički akt učenika desi

spontano i nezavisno od prethodnog iskustva. Znači, korene problema u ponašanju treba

tražiti u prošlosti, u periodu ranog detinjstva kada dolazi do izgradnje mlade ličnosti, kad

se izgrađuju njeni pogledi na svet, verovanja, sistemi vrednosti, moralne norme i obrasci

ponašanja.

„Prestupiti nešto uvek znači da se radi o kršenju neke društevne odredbe, zabrane

ili nečijeg interesa, odnosno, prekoračenju neke crte ili granice koja znači prekoračenje

dozvoljenog. To dozvoljeno, poželjno ili željno je, pak, rezultat istorije razvoja

civilizacije i nužnost usklađivanja individualnih interesa, potreba i volje pojedinaca

prema drugim pojedincima. Zbog tog dozvoljenog i nedozvoljenog, odnosno, zaštite

interesa pojedinaca ili grupe, kod svih živih bića je biološki data tzv.(biofilna) benigna

agresija – E.From“(Nikolić i Joksić, 2011: 10-11).

Na osnovu prikupljene i isčitane litureture može se reći da je delinkvento

ponašanje mladih svakodnevna pojava, kako u školi, tako i van nje, i da postoje

mnogobrojni činioci (koji će detaljnije biti obrađeni u daljem radu) koji bitno utiču na

ponašanje mladih, a mogu se i povezati sa širim društvenim i kulturnim promenama.

Ovde se prvenstveno misli na porodicu (deficijentnu i degradiranu), na negativne uticaje

škole, nastave i nastvanog programa, negativne uticaje vršnjaka, masovnih medija,

neadekvtano korišćenja slobodnog vremena i dr.

5

Zbog svega gore navedenog najozbiljnije bi trebalo shvatiti problem

delinkvencije, odnosno delinkvetnog ponašanja mladih, i pre bi se valjalo zapitati, ne o

posledicama, nego o uzrocima ovog kompleksnog problema, zašto kod mladih dolazi do

poremećaja društvenog ponašanja, odnosno zašto oni imaju želju i potrebu da krše

društveno prihvatljive norme ponašanja?

6

I TEORIJSKI PRISTUP PROBLEMU

Definisanje osnovnih pojmova

„Još je Sokrat pisao da savremena deca žive u izobilju, da se neodgovrno

ponašaju, da ne poštuju autoritete i da su suviše bučni i nemirni. Od Sokratovih dana, a

sigurno i pre njega, pa do našeg vremena nije se ništa hitnije izmenilo. Delinkvencija nije

medicinska dijagnoza, to je socijalna bolest, jer se delinkventima smatraju osobe koje ne

žive u skladu sa moralnim i fizičkim normama društva i koje su zbog toga, povremeno ili

trajno, u konfliktima sa zakonima. Međutim, zbog toga što postoje brojni faktori, u

svakoj socijalnoj sredini, sa kojima se ličnost sukobljava, teško je precizno definisati šta

je delinkventno ponašanje. Osim ovoga, različiti su kriterijumi u različitim sredinama, u

isto vreme, i u istim sredinama u različita vremena. Kriterijumi šta je dopušetno, a šta

nije, veoma su promenljivi i čak, u razmaku od samo dve generacije, toliko ponekad

različiti da dovode do tradicionalnog konflikta generacija, o čemu je govorio još Sokrat”

(Hajduković, 1975: 118).

Pojam delinkventnog ponašanja se u literarturi različito određuje i označava

različitim terminima. Najčešće korišćeni temini u literature danas su: “vaspitna

zapuštenost, društvena neprilagođenost, loše društveno ponašanje, neadaptirana

omladina, maloletni izvršioci krivičnih dela, vaspitno zapuštena deca i omladina,

društveno neprihvatljivo ponašanje mladih, maloletni prestupnik i delinkvent” (Krstić,

2009: 62). Zato bez sumnje i nedoumica ova različita terminološka i pojmovna

određenja, predstavljaju prepreke koje se odražavaju i na različitost zakonskom

sankcionisanju istog. Tako se događa da neprihvatljivo ponašanje u jednoj društvenoj

sredini smatra atipičnim i neuobičajenim, dok se pak u drugoj društvenoj sredini smatra

normalnim i prihvatljiivm.

Društveno neprihvatljivo ponašanje mladih se odnosi na sva atipična ponašanja

mladih u okviru određene društvene zajednice. Takođe, prilikom definisanja deteta koje

ispoljava društveno neprihvatljivo ponašanje često se koristi pojam ,,rizično dete”. Ovaj

pojam predstavlja ustvari izloženost deteta okolnostima koje su nepovoljne za njegov

normalan razvoj i rast (neadekvatno porodično okruženje, nezadovoljavajuće stanje u

7

zajednici). Rizična deca predstavljaju onu decu koja imaju određenih emocionalnih

problema i poteškoća u prilagođavanju, to su deca koja neće naučiti - steći neophodne

veštine za uspešan i normalan život, to su deca koja imaju određene zdravstvene probleme

i čije će obrazovanje predstavljati prepreku daljem obrazovanju i usavršavanju.

„Vaspitno zapušteno dete” je svako dete čiji su roditelji ili staratelji grubo zapustili

njegovo zbrinjavanje i vaspitanje. “A. Skale određuje vaspitnu zapuštenost krpz tri stupnja

ili faze i to: vaspitnu ugroženost, vaspitnu zanemarenost i maloletničko presputništvo”

(Jašović, 1978:30).

“Pod vaspitno zapuštenim se smtara maloletno lice:

1. koje svojim ponašanjem narušava opšteprihvaćene društvene norme (bežanje od

kuće, škole, skitnja i sl.);

2. koje čini prestupe inkriminisanim propisima o prekršajima javnog reda i mira i

drugim propisima i

3. koje čini dela inkriminisanna propisima krivičnog zakonodavstva (Krstić 2009:

63)”.

“Termin “vaspitno zanemareno dete” odnosi se na dete koje ne uživa

odgovarajući društveno primeren način zbrinjavanja u porodici i široj zajednici. Vaspitno je

zanemareno ono dete čiji se roditelji ne brinu u dovoljnoj meri o zadovoljavanju njegovih

potreba” (Bujanović, 2007: 14).

“U literaturi koja se bavi fenomenom delinkventnog ponašanja različiti termini, kao

što su: društvena neprilagođenost, loše društveno ponašanje, društveno

neprihvatljivo ponasanje mladih, prestupničko ponasanje mladih, antidruštveno

ponašanje mladih, antisocijalno ponašanje mladih itd., imaju za cilj izbegavanje

sigmatizacije deteta. Istovremeno, svaki od navedenih termina, u manjoj ili većoj meri,

podrazumeva različite oblike poremećaja u ponašanju mlade osobe, počev od onih

najbezazlenijih kao sto su nepažnja na času, loš uspeh u školi i sl., preko agresivnog

ponašanja u kući i školi, do sukoba sa zakonom” (Milković, 2004: 41-42).

“Društvena neprilagođenost obuhvata ponašanja koja u manjoj meri odudaraju od

uobičajenog i u tom smislu predstavljaju predznak ili predhodni stupanj delinkvencije”

(Jašović, 1978:34). “Ovaj termin se u stručnoj i široj javnosti koristi u više značenja, a

njegov sinonim je socijalna neusklađenost. Prema najšire rasprostranjenoj definiciji, ovaj

8

pojam se odnosi na sve oblike devijantnog ponašanja dece i omladine, pa otud i sinonim

neprilagođena omladina koji potiče iz skandinavskih zemalja. Smatra se da ovaj termin

izražava humaniji odnos prema deci i omladini, za razliku od termina delinkvent” (Krstić,

2009: 65).

Loše društveno ponašanje – podrazumeva celokupnu skalu antisocijalnih oblika

ponašanja dece i omladine. A. Bećin pod pojmom "loše društveno ponašanje"

podrazumeva „svaku aktivnost maloletnih lica ili maloletnih grupa koje predstavlja

znatnije kršenje bilo koje društvene norme koja služi isključivo usklađivanju i relativnom

podređivanju individualnih potreba zahtevima zajedničkog života s drugim ljudima.

Rezime ovako shvaćenog ponašanja podrazumeva devijacije u najširem etičkom smislu

koje može biti ocenjeno isključivo sa specifičnostima društvenih normi koje važe za

konkretnu društvenu sredinu” (Krstić, 2009: 66).

„Antisocijalno ponašanje je pojam koji opisuje ponašanja protiv

društva/društvenih normi koja uključuju namernu povredu ljudksih prava drugih ljudi.

Ova povreda treba da zadovoljava jedan od dva kriterijuma da bi dobila ipak ozbiljniju

karakteristiku antisojalna – treba da bude ili dovoljno teška da potpada pod krivično

zakonodavstvo (definisana je kao krivično delo), ili da pokazuje dovoljnu prezistentnost

da ovakvo ponašanje ne bi bilo bolje objašnjeno kao prolazni fenomen reaktivne prirode

(tj. da traje duže od 6 meseci). Dakle, ovakva definicija može da uključi i delinkvenciju, i

poremećaje ponašanja, kao i probleme ponašanja koji ne zadovoljavaju puni kriterijum

poremećaja ponašanja (traju kraće od 1 godine ili nemaju zadovoljene simptomske

kriterijume) ali pokazuju perzistenciju i prognostičku validnost“ (Hrnčić, 2011: 19).

„Postoje značajne individualne razlike u stabilnosti antisocijalnog ponašanja.

Mnogi ljudi se ponašaju antisocijalno, ali njihovo ponašanje je privremeno i situaciono.

Nasuprot tome, antisocijalno ponašanje nekih ljudi je je veoma stabilno i uporno.

Privremeno, situaciono, antisocijalno ponašanje je veoma uobičajeno u populaciji, a

posebno među adolescentima. Stabilno i uporno antisocijalno ponašanje postoji kod

manjeg broja ljudi čiji su problemi ponašanja prilično ekstremni“ (Moffitt, 1993:674).

Postoji nekoliko grupa odredbi i definicija delinkvetnog ponašanja, odnosno

maloletničke delinkvencije, koje Krstić, O. navodi u knjizi „Maloletnička delinkvencija“.

Prvu grupu bi činile one odredbe i definicije koje za polaznu osnovu uzimaju opšte

9

krivično - pravne inkriminacije, a delinkventnim ponašanjem smatraju isključivo

ponašanja mladih na konkretnom uzrastu i analogno tome zakonom predviđena krivična

dela, bez obzira da li se radi o maloletnim ili punoletnim izvršiocima (ovakav stav je

dominantan u većini evropskih zemalja). Drugu grupu čine shvatanja koja se zalažu za

šire pojmovno određenje maloletničke delinkvencije. Pored kršenja krivično - pravnih

normi ovo shvatanje o maloletničkoj delinkvenciji obuhvata i ostala ponašanja koja su

protivrečna društvenim normama i samim tim u sukobu sa drugim zakonskim propisima

(ovakav stav je dominantan u SAD). Treću grupu čini sociološko - kriminološko

shvatanje prestupništva mladih kome se pridružio i uvaženi akademik, dr Milan

Milutinović koji u svom delu ističe: „Mnogi kriminolozi ne uviđaju ovu povezanost

kriminaliteta kao društvene pojave i njegovih individualnih manifestacija i ne shvataju da

su njihovi etiološki problemi tesno povezani. Oni stoga plediraju za proučavanje in-

dividualnih slučajeva kriminalnog ponašanja, podvajajući ih u svemu od sociološki

shvaćenog fenomena“ (Krstić, 2009:68).

„Delinkvencija/prestupništvo maloletnika - označava maloletničko

prestupništvo u slučaju kada maloletnik izvrši krivično delo. U širem smislu to je svako

ponašanje pojedinca ili grupa mladih koje je protivdruštveno (tj. društveno

neprihvatljivo), odnosno kojim se krše pravne ili moralne norme određenog društva i koje

izaziva društveno reagovanje u nameri da se zaštite društvena dobra i vrednosti, a i sami

akteri takvog ponašanja; u užem smislu maloletnička delinkvencija podrazumeva kršenje

krivično - pravnih normi, tj. vršenje krivičnih dela i prekršaja od strane maloletnih lica

koja nisu navršila 18 godina života. S obzirom na uzrast razlikuju se mlađi maloletnik

(14-16 godina) i stariji maloletnik (17-18godina)“ (Pedagoški leksikon 1996 : 100).

„Delinkvencija (delinquere, delinquens - znači optuženik, prestupnik, zlikovac)

je u opštem smislu ukupnost ljudskih ponašanja kojima se ugrožavaju osnovne društvene

norme i vrednosti. U užem i najčešće korišćenom smislu, pod delinkvencijom se

podrazumevaju različiti oblici devijantnog i nekomformističkog ponašanja dece i

maloletnika kojima se krše neke od društvenih moralnih, prekršajnih i krivičnih normi.

Najčešći oblici maloletničke delinkvencije su asocijalna ponašanja, različiti oblici

prekršaja, imovinski delikti i delikti protiv života i tela. Na ova ponašanja postoje

specifični institucionalizovani preventivno zaštitni, porodično pravni i procesno krivični

10

vidovi društvenog reagovanja koji se razlikuju od društvenog reagovanja na prestupnička

ponašanja odraslih“ (peuzeto sa : http://sr.wikipedia.org/wiki/delinkvencija ).

Pojam delinkvencija (prema Staniću, 1995:651) označava sukob s društvom,

njegovim vrednosnim merilima, normama i zakonima. Ona obuhvata teže oblike

asocijalnog, anti - socijalnog, socio - patološkog, pa i kriminalnog ponašanja (s

izuzetkom ubistva), poput krađe, pljačke, razbojništva, namernog izazivanja šteta, požara,

prestupništva, devijantnog ponašanja, huliganstva, vršenja kaznenih dela, kriminala....To

su ponašanja koja se svrstavaju u asocijalnost, delinkvenciju, a najteža u kriminalitet?

Ignjatović (2005) pojam maloletničke delinkvencije definiše malo šire. “Pod ovim

pojmom autor podrazumeva, teškoće u vaspitanju i sitna kažnjiva dela mladih koja se

pojavljuju kao kao tipični “mladalački bunt protiv sveta odraslih”, ali mogu imati i

elemente delinkvencije u užem smislu” (Ljubičić, 2011: 22).

“Delinkvent je u širem smislu osoba koja ispoljava antisocijalna ponašanja

kojima krši moralne, prekršajne i krivično - pravne norme. U psihološkom smislu, nekada

znači delinkventnu ličnost koja ima određena i specifična psiho - socijalna svojstva (npr.

psihopatija, agresivnost, emocionalna nezrelost, snižena inteligencija itd.) koja uzrokuju

devijantna ponašanja. U krivično - pravnom smislu, to je osoba koja je izvršilac krivičnih

dela. Pojam se najčešće vezuje za maloletnike koji vrše prekršaje i krivična dela”

(peuzeto sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/delinkvencija ).

“Kritična razlika između delinkvencije i ostalih devijantnih i problematičnih

ponašanja stanja je - zakon. Delinkvencija je kršenje zakonskih normi. Delinkvetno

ponašanje zahteva procenu ponašanja u terminima aktuelnog ili potencijalnog pravnog

procesa” (Hrnčić, 2009::15).

„Prestupničko ponašanje ili devijantnost, odnosi se na postupke koji krše

opštepriznate norme nekog društva. Pojam devijantnog može se menjati u vremenu i

prostoru; ono što se smatra «normalnim» ponašanjem u jednom kulturnom okruženju

može se označiti kao «devijantno» u nekom drugom“(Gidens 2003 : 251).

U literaturi, ali i u svakodnevnom govoru je i termin asocijalno ponašanje mladih.

„Pod asocijalnim ponašanjima mladih podrazumevamo sve oblike ponašanja koji nisu

pravno inkriminisana, a koja protivreče moralnim normama ponašanja i kao takva

podležu moralnoj osudi od strane konkretne društvene zajednice. Sinonimi za asocijalno

11

ponašanje mladih su nemoralno ponašanje, atipično ponašanje, antisocijalno ponašanje i

njima slični izrazi” (Krstić, 2009: 71).

Postoji i termin „prekršaj mladih“ pod kojim podrazumevamo onu vrstu

prestupničkog ponašanja mladih kojim se vrše povrede propisa o javnom redu i miru -

poretku. Reč je o takvim manifestrovanim ponašanjima mladih koja se ne razlikuju od

ponašanja punoletnih osoba normiranih adekvatnim Zakonom o prekršajima. Mladi su

skloni vršenju svih vrsta prekršaja, počev od nepropisnog prelaska preko ulice, preko tuča

na javnim mestima do bavljenja prostitucijom u vidu zanimanja i ostalim težim oblicima

delinkventnog ponašanja. I bez obzira što prekršaji u odnosu na vršenje krivičnih dela

spadaju u manje opasnu kategoriju, neki njegovi oblici imaju znatno veće posledice po

mlade ličnosti u razvoju i njihovu budućnost.

U najtežu vrstu delinkventnog, odnosno, prestupničkog ponašanja spada

„kriminalitet mladih“ tj. prestupi krivično pravnih normi koji su inkriminisani pozitivnim

krivičnim zakonodavstvom. „Kriminalitet mladih ima i svoja specifična obeležja, kako sa

aspekta etiologije i fenomenologije, tako i u domenu društvenog reagovanja uključujući i

tretman maloletnih izvršilaca krivičnih dela. Ova obeležja su uslovljena biopsihološkim

specifičnostima mladih i njihovim statusom u konkretnoj društvenoj zajednici. Bez obzira

što maloletnici po pravilu vrše imovinske i druge delikte sa izraženom agresivnošću,

jedna od relevantnih odlika kriminaliteta mladih jeste relativno odsustvo širokog spektra

njegovih pojavnih oblika. Kriminalno ponašanje maloletnika obojeno je njihovim

socijalnim položajem i biopsihološkim karakteristikama onih koji ga vrše. Ako se ovome

doda i nedovoljna izgrađenost njihove ličnosti, odsustvo kritičkog mišljenja i niz drugih

karakteristika, postaje daleko jasnije zašto pojedinci lako potpadaju pod dejstvo

negativnih uticaja koji ih podstiču na izvršenje krivičnih dela” (Krstić, 2009: 72).

12

Teorije delinkventog ponašanja mladih

Mnoge ideje su produkovane i brojna istraživanja sprovedena u nastojanju da se

objasne složeni fenomeni delinkventnog ponašanja. Do kraja 19. veka dominirala je

psihijatrija u objašnjenjima delinkvencije maldih, a početkom 20. veka psihologija,

sredinom 20. veka sociologija, dok poslednjih nekoliko decenija psihološka objašnjenja

dominiraju. Osnovni faktori u kojima se mogu istraživati etiološkim problemi

delinkventnog ponašanja, odnosno maloletničke delinkvencije jesu socijalna sredina,

izvršena kriminalna radnja i ličnost izvršioca kriminalne radnje. U ovom radu će biti

prikazane neke biološke, sociološke i psihološke teorije koje su izvršile snažan uticaj na

savremena shvatanja delinkvencije.

Biološke teorije – polaze od pretpostavke da se uzroci delinkvencije mogu naći

u biološkim predispozicijama ili karakteristikama osobe. U ovu grupu teorija spada:

antropološka teorija, Lombrozova teorija, teorija nasleđa, toerija Hajnsa Ajzenka,

rasna teorija, endokrinološka teorija, biosocijalna teorija i dr.

„U okviru bioloških teorija, čije poreklo se vezuje za Darvinovo učenje o evoluciji

vrsta, te frenološka i antropološka shvatanja, karakteristična za 19 vek, uzroci

devijantnog ponašanja su se pronalazili u specifičnim biološkim predispozicijama

zločinca. Hooton zločince smatra organski inferiornijim u odnosu na časne građane, a tip

zločina je već unapred određen fizičkim odlikama zločinca. Krechmer takođe, dovodi u

vezu konstituciju pojedinca i tip prestupništva, a Scheldon njegova učenja proširuje,

vezuje fizičku konstituciju za tip temperamenta, a odlike temperamenta za specifični

zločin“ (Ljubičić, 2006: 592)

„Jedna od najuticajnijih teorija kriminala krajem devetnaestog veka je bila teorija

Cesara Lombrosa (predstavnik antropološke teorije) o posebnoj telesnoj konstituciji

kriminalaca. Ona postulira da moralnoj degradaciji i kriminalnom ponašanju odgovaraju

fizički prepoznatljivi tipovi degenerika“ (Hrnčić, 2009: 48). Lombroso je nastojao da

kroz svoja istraživanja dokazaže vezu između delinkventnog ponašanja i anatomskih

karakteristika počinitelja. „Tako Lombrozova teorija revolucionog aktivizma kao

predisponirajuće faktore u nastaku zločina vidi fizičke i psihičke odlike pojedinca, koje

se prenose genetski, ili su pak stečeni u ranom detinjistvu“ (Ljubičić, 2006: 592).

13

„U evropskoj i američkoj literaturu s kraja XIX veka javlja se teorija nasleđa, koja

naglašava ulogu nasleđa kao uzroka delinkventnog ponašanja. Povezanost između

nasleđnih fizičkih i psihičkih osobina izvršilaca krivičnih dela dokazivana je kroz više

različitih istraživanja (npr. istraživanje o porodici koja je u 200 godina postojanja imala

709 potomaka, od kojih je bilo 77 prestupnika, 292 prostitutke i 142 skitnice). Iako

ovako prezentovani podaci deluju uverljivo, vidljivo je da istraživanje nije uzelo u obzir

socijalno - ekonomske uslove života ove porodice. Istraživanja su vršena i na

jednojajčanim i dvojajčanim blizancima, da bi se pronasli dokazi o nasleđivanju

kriminogenih sklonosti. U savremenoj nauci vlada mišljenje da se zločin ne moze naslediti.

Zločin nije biološki, nego društveni i pravni fenomen. Dokaz tome je postojanje velikog

broja osoba koje nose različita nasleđena opterećenja, ali se ne upuštaju u delinkventna

ponašanja” (Bujanović, 2007: 20).

„Pod uticajem teorija o nasleđu razvijena je i posebna disciplina tzv. eugenika, čiji je

cilj bio sprečavanje reprodukcije u okviru populacije koja ima genetski delinkventne

dispozicije, putem sterilizacije” (Bošković, 2000:56).

30-ih godina XIX veka pojavila se je endikronološka teorija, a ona polazi od toga

da su osobe sa poremećajem endokrinog sistema ustvari predisponirani, rođeni zločinci.

A ovo objašnjavaju činjenicom da postoje vrlo visoke stope delinkventnog ponašanja

prve generacije emigranata rođene u Americi (majke tih osoba su bile žrtve različitih

endokrinih poremećaja usled teških uslova života, koji su nasleđem prenešeni na njihovu

decu). Endokrini poremećaji uzrokovali su mentalne poremećaje, nisku inteligenciju i

slično, sto je uzrok delinkventnog ponašanja. Većina poremećaja endokrinog sistema (po

mišljenju mnogih naučnika) nije nasledna, pa samim tim i ne može biti u vezi s

delinkvencijom, ali uticaj poremećaja u radu endokrinih žlezda na agresivno ponašanje

pojedinca može nas navesti na zaključak da su takve osobe sklonije delinkventnom

ponašanju.

„Najekstremniji vid bioloških pristupa u nauci, zasnovan je prvenstveno na

pretpostavci da je rasno svojstvo svakoga od pripadnika viših i nižih rasa urođeno i

nasledno. Ovakav teorijski pravac delinkventno ponašanje vezuje, pretežno, za određenu

rasnu pripadnost“ (Bošković 2006 : 75).

14

Rasna teorija nastala je u Evropi tridesetih godina XX veka. Kriminalitet se

objašnjava urođenim sklonostima i naslednim predispozicijama pripadnika određenih

rasa. Prema rasnoj teoriji devijantno ponasanje uslovljeno je rasnom pripadnošću osobe.

Ovakvi stavovi zanemaruju činjenicu da se sam pojam „rasa” ne može upotrebljavati

samo u biološkom značenju, iako se ljudi na rase dele na osnovi razlika u fizičkim

karakteristikama (boja kože, kose, crte lica...) koje su im zajedničke i nasledne. Ovaj

pristup ima uporište kod autora koji statističkim podacima poređenja kriminaliteta

različitih rasa nastoje dokazati njegov rasni karakter. Rasna teorija kroz istoriju je često

zloupotrebljavana, a najdrastičnija zloupotreba vezana je za progone Jevreja u vreme

fašizma u Nemačkoj.

Teorija Hansa Ajzenka stiče veliku popularnost 60-ih godina XX veka. Ona je

delom biološka teorija, ali ima i značajn naglasak na proces učenja, pa se svrstava i u

teorije socijalnog učenja. Autor smatra da urođene fiziološke karakteristike određuju

razvoj osobina ličnosti. “Smatra da fiziološke karakteristike balansa ekscitacije i

inhibicije zatvaraju ili otvaraju mogućnosti učenja uslovljavanjem, i utiču na razvijanje

dimenzija ličnosti ekstraverzija – introverzija. Urođena labilnost i senzitivnost

autonomnog sistema otežava integrisano ponašanje i učenje i osnova je neuroticizma kao

crte ličnosti. Takođe, neke osobe imaju razvijen psihoticizam, dimenziju ličnosti za koju

Ajzenk smatra da je genetski određena, ali ne precizira fiziološki mehanizam. Visok

psihoticizam, neuroticizam i ekstravezija dovode do krimminalnog ponašanja” (Hrnčić,

2009: 48).

Osamdesetih godina 20. veka Cloninger, R. sa sardnicima razvija biosocijalnu

teoriju koja integriše nekoliko nivoa funkcionisanja osobe. “Tri osnovne i nasledne crte

ličnosti su, po ovom modelu, povezane sa moždanim sistemima za aktivaciju, održavanje

i inhibiciju ponašanja, čiji su neuromodulatori dopamine, noradrenalin i seratonin.

Potreba za novim je crta ličnosti koja je povezana sa sistemima za aktivaciju ponašanja i

sa dopaminomn. Zavisnost od nagrade ili potkrepljenja je povezana sa sistemima za

održavanje ponašanja i sa noradrenalinom. Na kraju, izbegavanje trauma je crta ličnosti

koja je povezana sa sistemima za inhibiciju ponašanja i sa seratoninom. Svaka dimenzija

ličnosti raspoređena je u populaciji po tipu Gausove krive. Ekstremne vrednosti ukazuju

na poremećaj” (Hrnčić, 2009: 48-49).

15

Biološke teorije se veoma kritikovane, ali njihov doprinos nauci se ne može

osporiti. Nauka je potvrdila da biološki faktori mogu činiti određene predispozicije, ali ne

mogu determinisati delinkventno ponašanje. Njihov se uticaj mora i treba posmatrati

zajedno sa socijalnim i psihološkim faktorima.

Psihološke teorije nastaju kao reakcija na biološke teorije i polaze od

pretpostavke da se nastanak, održavanje i eskalacija delinkventnog ponašanja može

objasniti intra i interpsihičkim procesima, odnosno polaze od psiholoških karakteristika

koje određuju ponašanje ličnosti, dovodeći u vezu psihičke osobine ličnosti i sklonost

delinkventnom ponašanju. Postoje dva stanovišta psiholoških teorija i po prvom, ponašanje

ličnosti može se sagledati na osnovi psiholoških faktora, ali uz istovremeno uvažavanje

socijalnih, odnosno društvenih okolnosti u kojima ličnost živi. Drugo stanovište polazi

isključivo od psiholoških faktora koji uzrokuju delinkventno ponašanje (inteligencija,

emocije, motivacija i dr.). Na ovaj se način pitanje delinkventnog ponašanja svodi na nivo

individualne pojave.

Psihoanalitička teorija objašnjava delinkvetno ponašanje u skladu sa svojim

osnovnim postulatima. Naglašava se važnost porodičnih odnosa i vaspitanja tokom ranih

godina i centralna uloga nesvesnih potreba. Antisocijalno ponašanje se smatra rezultatom

pogrešnog razvoja ličnosti. “Postoji nekoliko različitih objašnjenja delinkvencije u okviru

ovog pristupa:

- Delinkvencija je eksternalizovanje neurotičnih potreba, bilo za

gratifikacijom ili za zakonom (Freud, S.,1957; Feldmen, 1969; Erikson,

1976),

- Delinkvencija je odraz internalizacije defektnih normi (npr. postavljanje

cilja iznad sredstava) ( Feldman, 1969),

- Delinkvencija je traženje substitutivnih i kompezatornih gratifikacija

koje nisu ispunjene u porodičnom krugu (Feldman, 1969),

- Delinkvencija je rezultat premeštanja od roditelja ka novim,

delinkvetnim objektima (Freud, A., 1969),

- Delinkvencija je odraz eksperimentisanja društvenim ulogama u

uslovima društvenog moratorijuma (Erikson, 1976)” (Hrnčić, 2009: 50).

16

Psihoanalitička misao značajno je uticala na shvatanja o delinkvenciji. Najveći

nedostatak je nedovoljna empirijska provera osnovnih teza o krucijalnoj važnosti ranog

razvoja i nesvesnog procesa. Psihoanalitička terapija i druge na psihoanalitičkoj teoriji

zasnovane individualne psihoterapije se nisu pokazale efikasnim u smanjenju

delinkvencije (najznačajniji predstavnici ove teorije su Alfred Adler i Gustav Jung).

Psihoanalitičke teorije ustanovile su važnost ranih emocionalnih iskustava za

izgradnju ličnosti. U tome je njihov najveći značaj. Medutim, kritičari psihoanalitičke

teorije polazili su od stanovišta da se ponašanje odrasle osobe ne može u celini izvoditi iz

ponašanja deteta.

Teorija inteligencije – dovodi u vezu nivo intelektualnog razvoja i zločinačko

ponašanje, pronalazi vezu između niskog stepena inteleligencije i zločina. “Bush i

saradnici su, na uzorku od 1956 maloletnih delinkvenata, otkrili između ostalog, kao

tipične simptome, i nizak IQ, mentalnu retardaciju, te perceptivne deficite. Ovi nalazi su

potvrđeni u čitavom nizu studija: (Barulink, 2003, je uočila), od 91 maloletnog

delinkventa, kod trećine mentalnu insuficijeniju. Do sličnih rezulatat došla je i Shelton,

2000god., na uzorku od 350 maloletnih delinkvenata kod 31% pronašla mentalnu

retardaciju” (Ljubičić, 2006-593).

“Prema shvatanjima predstavnika ove teorije deficitiranost inteligencije dovodi do

neshvatanja značaja društvenih normi od strane ličnosti, samim tim i odsustva

odgovornosti za njihovo poštovanje i pridržavanje istih” (Bošković, 2010:70). Prema

ovoj teoriji koja je prvi put spomenuta u studiji “Feeblemindedness, its Causes and

Conseqens” prestupnički se ponašaju nedovoljno inteligentne i slaboumne osobe, koje

nisu u stanju da shvate težinu i štetnost svojih postupaka. Međutim, novija istraživanja

pokazaju da ne postoji veza između nivoa inteligencije i delinkventnog ponašanja, ali to

ne znači potpuno negiranje značaja nivoa inteligencije i stepena obrazovanja na

delinkventno ponašanje (jer niži nivo inteligencije ima za posledicu nemogućnost mlade

osobe da sagleda svoje postupke i njihove posledice). U najvećem broju takve osobe lako

postaju žrtve starijih delinkvenata, koji ih jednostavno uspevaju nagovoriti na vršenje

kriminalnih dela, čemu doprinosi i loš socijalni status koji vrlo često prati osobe niskih

intelektualnih sposobnosti. Zato poznavanje nivoa intelektualne razvijenosti maloletnika

17

nalazi svoje zapaženo mesto, kako pri izboru adekvatne krivične sankcije, tako i pri

njihovoj primeni i verifikaciji procesa resocijalizacije u praksi.

Teorije neprilagođenosti – predstavnici psihoanalize (S. Freud, S. East, D. Tullio)

smatralii su da zločin nastaje zbog toga što pojedinci koji su opterećeni instiktivnim

kriminalnim tendencijam nisu u stanju da se prilagode društvenoj zajednici zbog

propusta i grešaka u vaspitnom procesu. Pristalice ove teorije smatraju da

neprilagođenost pojedinca na uslove života predstavlja uzročni faktor kriminaliteta i

drugih socio - patoloških pojava. “(Ne)prilagođavanje predstavlja proces koji ima svoje

uporište u psihičkim elementima, jer je i sam predodređen objektivnim uslovima života

jedinke. U dezorganizovanim društvenim zajednicama postoje objektivni uslovi koji

negativno deluju na čoveka i kao takvi ga formiraju u delinkventu ličnost. Prema tome,

izvršioci krivičnih dela i delinkventi su neprilagođene osobe, jer nisu integrisane u

društvenu zajednicu i njene mehanizme, procese i tokove” (Krstić, 2009: 115).

Teorija frustracije objašnjava neprilagođeno ponašanje kao posledicu deprivacije

neophodnih uslova u razvoju jedinke, koje uslovljavaju njeno atipično ponašanje. Zbog

nemogućnosti zadovoljenja potreba i težnji pojedinaca u određenim društvenim uslovima

i situacijama, dolazi do osećanja inferiornost i razočarenja i otpora prema svemu. Kod

nekih osoba ovakva stanja dovode do niza emocionalnih i nekih psihičkih promena koje

mogu u određenoj meri da oštete njihovu ličnost. Kao reakcija na frustraciju, kod

pojedinca se po pravilu javlja potreba skretanja pažnje na sebe, pribavljanje nekog

prestiža i razni oblici delinkventnog ponašanja. I u ovakvim slučajevima treba motive za

delinkvetno ponašanje tražiti u odsustvu neophodnih uslova u razvoju ličnosti. Postoje i

situacije i slučajevi kada frustracije iz detinjstva prate frustracije u društvenoj sredini, a

to pak može prouzrukovati teže poremećaje u ponašanju, uključujući i agresivno

ponašanje.

“Značaj psiholoških teorija u objašnjenju uzroka, faktora i pojava socijalne

devijantnosti je nesumnjiv, posebno u vezi sa svojstvima ličnosti, dokazujući neospornu

vezu, psihičku determinantu, između ličnosti i ponašanja (dela)” (Boškokvić 2010: 75).

Bez obzira na to što mnoga od tih shvatanja idu na psihologizam, njihov doprinos

objašnjenju uzroka društvenih sukoba je veoma visok. Međutim, mnoge od tih teorija

preživele su i ozbiljne kritike.

18

Sociloške teorije – traže objašnjenje kriminala u širim društvenim uslovima i

njihovoj relaciji sa kriminalom. One objašnjavajući kriminalno ponašanje, kao primarni

faktor ističu uticaj društva. Sociološke teorije nastaju kao kritika bioloških i psiholoških, i

ne negiraju značaj bioloških i psiholoških osobina ličnosti, ali veoma uvažavaju različite

društvene uzroke koji utiču na formiranje ličnosti pojedinca i eventualno ispoljavanje

delinkventnog ponašanja. “Beccaria uzrok zločina pronalazi u moralnoj manjkavosti

učinioca, ali s druge strane, ne zanemaruje ni uticaj širih društvenih okolnosti. Na

zločinačko ponašanje može uticati: oskudica i mogućnost da se pribavi korist, a da se pri

tom izbegne sankcija. Viši društveni slojevi svojim primerom, takođe, daju doprinos

devijantnom ponašanju, jer ih niži, u maniru mode, imitiraju. Bantham smatra

potencijalnim uzrokom zločina siromaštvo (odatle siromašne nije moguće zastrašiti

kaznom)” (Ljubičić, 2006- 593).

Teorije prenepregnutosti ili anomije – polaze od pretpostavke da prisustvo

legitimnih želja, koje konformizam ne može da zadovolji, prisiljavaju osobu na

devijaciju. Po ovoj teoriji delinkvencija i devijantnost su pre svega društveni fenomeni.

Robert Merton je najistaknutiji predstavnik ovog pristupa – njegovo objašnjenje je

zasnovano na Dirkemovom konceptu anomije. “Polazi od pretpostavke da je delinkvencija

rezultat prenapregnuća koje nastaje zbog jaza između kulturalnih ciljeva i sredstava

raspoloživih da se ti ciljevi ostvare. Društveni uslovi koji pogoduju stvaranju stanja anomije

su veći društveni naglasak na uspešnom ostvarenju cilja nego sredstvu, i nemogućnost nekih

socijalnih grupa da postignu uspeh na legitiman način” (Hrnčić, 2009: 40-41).

Suština ove teorije sastoji se u shvatanju da su devijantnost i delinkvencija pre

svega društveni fenomeni. Ove teorije posebno naglašavaju činjenicu da različiti

društveni slojevi imaju različite šanse za ostvarivanje opštih društvenih ciljeva (bogatstvo,

status, moć).

Teorija socijalne sredine – ne uvažava elemente nasleđa i antroplošku koncepciju

"rođenog zločinca". Ova teorija uzima društvenu sredinu i ekonomsko stanje kao

elementarno područje delovanja kriminogenih faktora i uticaja. Ova teorija je nastala kao

reakcija na antropološku koncepciju o isticanju urođenih sklonosti ka vršenju krivičnih

dela koja su inkriminisana pozitivnim propisima (društveni faktori imaju presudan uticaj

na delinkventno ponašanje mladih).

19

Teorija potkultura i kontrakultura – Pojam "potkultura" ili "posebna kultura"

podrazumeva podsistem u jedinstvenom sistemu opšte kulture kao celine. “Potkultura je

skup normi, vrednosti i obrazaca ponašanja koje razlikuje jednu grupu ljudi od kulture

šire zajednice kojoj pripada. Subkultura je poseban, relativno zatvoren segment opšte

kulture. Za sve pripadnike određene subkulture zajedničko je da članovi dele ista

uverenja, običaje, vrednosti, a često i način oblačenja, ishrane, ponašanja i moralnih

normi. Govoreći o potkulturi najčešće se govori o potkulturi mladih. Muzika ima veliku

ulogu u nastajanju potkulturnih grupa, i omladinske potkulture sa obično definišu u

odnosu na muziku. Članovi potkulturnih grupa međusobno se razlikuju, osim po

stavovima i ciljevima, i po izgledu, spoljašnjim obeležjima i interesovanjima. Neke od

najpoznatijih omladinskih potkultura su: hipici, rokeri, metalci, pankeri, skinsi,

rastafarijanci, hip-hoperi...” (peuzeto sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/Potkultura ).

Najrasprostranjenije značenje je ono koje se odnosi na uže grupe, sa specifičnim

normativnim sistemima, a koje obuhvata razne aspekte jednog užeg društva kao što su:

jezik, moralne i društvene vrednosti, religija, ishrana i način i stil života. “Potkulture

mogu biti u konfliktnom i nekonfliktnom odnosu prema opštoj kulturi. Eklatantan primer

za konfliktan odnos potkulture prema opštoj kulturi je delinkventna potkultura. Ova

potkultura ima posebne norme ponašanja i sopstveni sistem vrednosti u kojem se

kriminalno ponašanje uzima kao dominanta. Analogno tome, pojava takve potkulture se

tumači kao delinkventno ponašanje. Objašnjenje kriminalnog ponašanja moguće je kroz

sledeće procese:

1. integracija raznih uzrasta delinkvenata sa integracijom opštepriznatih vrednosti i

2. onih vrednosti koje se smatraju protivdruštvenim, nezakonitim vrednostima”

(Krstić 2009- 124-125).

Ovakva delinkventska potkultura se formira u onim sredinama gde dolazi do

grupisanja delinkvenata prema raznim starosnim grupama i povezivanja između

delinkventog i nedelinkventnog dela populacije.

“Značenje pojma "kontrakultura" odnosi se na normativni sistem jedne grupe koja

je u konfliktu sa širom društvenom zajednicom. Tipičan primer za to je delinkventna

banda koja ima svoje norme i standarde formirane na osnovu suprotstavljanja široj

društvenoj zajednici u nekoj akciji od opšte koristi. Stoga ovo značenje i ima posebnu

20

sociopatološku dimenziju. Ovde se veza ličnosti potkulture ogleda u dinamičkom odnosu

protivstavova i obrnutih uloga. Istovremeno kontrakultura se javlja kao izraz sukoba i

razočaranja onih koji nisu u mogućnosti da dostignu vrednosti koje sami cene” (Krstić,

2009:125). Kontrakultura ima svoje posebno mesto i ulogu u kriminalnoj analizi

delinkventnog i kriminalnog ponašanja, jer se upravo pri ovakvim analizama polazi od

opisanog kontrakulturnog elementa.

“Slično mišljenje iznosi i V. Miler proučavajući maloletničke gangove i kulturu

ganga u Bostonu. On smatra da maloletnici neke druge grupe krše društvene norme ne zbog

toga što su u sukobu sa srednjom klasom, već zato što su usvojili vrednosti nižih klasa jer

tako lakše dolaze do cilja nego legalnim putem. Smatrajući da svaka društvena grupa ima

svoju podkulturu identifikuje šest tzv. Fokalnih briga (briga zbog nevolje, biti mačo, briga o

pameti, briga za prestiž, potreba za uzbuđenjem i briga za autonomijom), odnosno vrednosti

za koje su delinkventne grupe vezane” (Bošković, 2010:94).

Teorija etiketiranja zauzima značajno mesto među teorijama društvenog procesa,

a njeni predstavnici E. Lemert, Tannenbaum, H. Becker istražuju zbog čega se neka dela

označavaju kao kriminalna, a druga slična ne. “Oni ne posmatraju kriminalce kao zle

ljude koji čine loša dela, već kao individue kojima zakon i sama zajednica definišu status

kriminalca. Kriminalna dela, sama po sebi, nisu toliko bitna koliko socijalna reakcija na

njih. Dakle, za devijantno ponašanje pojedinca odgovorna je i socijalna sredina koja

etiketiranjem i odbacivanjem prestupnika stvara od njega autsajdera koji dalje iz revolta

prihvata takvu ulogu. H. Becker naglašava da je devijacija pre posledica primene pravila i

sankcija prema prestupniku, nego rezultat kvaliteta dela koje je izvršio. Devijantan je

onaj kome je takva etiketa uspešno prišivena; devijantno ponašanje je ono ponašanje koje

ljudi takvim označe. Prema tome, kao što navodi J. Špadijer-Džinić, devijantnost nije

kvalitet koji se nalazi u samom ponašanju, već u interakciji između osobe koja je izvršila

delo i onih koji su reagovali na takvo ponašanje” (Vasiljević-Prodanović 2011: 23).

Teorija moći i kontrole – je jedna od retkih koja se bavi fenomenom polnih razlika u

delinkventnom ponašanju. “Razvijaju je John Hagan i sar. (1987), polazeći od pretpostavke

da klasni odnosi u porodici utiču na instrument – objekt odnosa roditelja prema deci

različitog pola. Pod klasnim odnosima podrazumeva se relativan odnos muža i žene,

definisan kroz njihovu poziciju na radnom mestu, na kome se zasniva i odnos moći između

21

muža i žene. Ovaj odnos se socijalno reprodukuje na decu u porodici. Roditelji, naročito

majka, imaju ulogu instrumenta socijalne kontrole, dok su deca objekat kontrole. Majke u

patrijarhalnim porodicama, gde je moć muškarca veća, kontrolišu više kćerke nego sinove,

tj. instrument - objekat odnos je debalansiran. Tako se relativan odnos moći između roditelja

reprodukuje kroz relativan odnos količine slobode između sina i kćerke. Kćerke se uče da

budu pasivnije i da izbegavaju rizik. Preuzimanje rizika se smatra kao intervenišuća veza

između opisanih polnih razlika i delinkventnog ponašanja. Ova teorija je saglasna sa

brojnim nalazima negativne korelacije između roditeljske kontrole i delinkvencije (Patterson

i sar.,1992; Seydlitz, 1993) i sa pokazateljima većeg učešća žena u kriminalu u zemljama

koje imaju egalitarnije odnose polova” (Hrnčić, 1999: 33).

Teorija diferencijalne asocijacije – je nastala pod uticajem teorija socijalnog učenja,

formulisao ju je Edvin Sanderlend. Ona ističe važnost koju za delinkvetno ponašanje

pojedinca imaju primarne socijalne grupe kojima pripada, kao i procesi učenja koji se u

njima dešavaju. “Sanderlend smatra da osoba postaje delinkventna zbog toga što ima višak

definicija koje idu u prilog kršenju zakona u odnosu na definicije koje ne idu u prilog

kršenju zakona. Ima devet osnovnih postulata:

1. Kriminalno ponašanje se uči.

2. Kriminalno ponašanje se uči u interakciji sa drugim licima, kroz proces

komunikacije.

3. Glavni deo učenja kriminalnog ponašanja ostvaruje se u okviru primarnih grupa.

4. Učenje kriminalnog ponašanja obuhvata: tehnike vršenja krivičnih dela, koje su

nekada vrlo komplikovane, a nekada vrlo jednostavne i specifično usmeravanje

motiva, poriva, racionalizacijai stavova.

5. Način usmeravanja motiva se uči i zavisi od toga da li je pojedinac u kontaktu sa

onima koji imaju pozitivne definicije, odnosno koji odobravaju kriminalno

ponašanje ili sa onima koji imaju negativne definicije u odnosu na kriminalno

ponašanje, tj. koji ga osuđuju.

6. Pojedinac postaje kriminalac zbog toga što prima više definicija koje odobravaju

kriminalno ponašanje, a manje definicija koje ga osuđuju.

7. Kontakti sa onima koji odobravaju, odnosno sa onima koji osuduju kršenje normi

razlikuju se po učestalosti, trajanju, značaju i intenzitetu.

22

8. Proces učenja kriminalnog ponasanja obuhvata sve one mehanizme koji su deo

svakog učenja.

9. Iako je kriminalno ponašanje izraz opštih potreba i vrednosti, ono se ne može

objašnjavati tim potrebama i vrednostima pošto je i nekriminalno ponašanje izraz

tih istih potreba ivrednosti” (Hrnčić, 2009: 42-43).

Delinkventno ponasanje je dakle naučeno, a ne nasleđeno ili izmišljeno. Osoba

postaje delinkvent zato što je u kontaktu sa kriminalnim obrascima ponašanja, a

istovremeno je izolovana od antikriminalnih obrazaca. To je princip diferencijalne

asocijacije.

“Sve prikazane teorije su dale značajan doprinos razumevanju procesa vezanih za

nastanak, održavanje i eskalaciju delinkvetnog ponašanja. Njihove empirijske provere

dovele su do toga da su neke u potpunosti, neke delimično, a neke uslovno prihvaćene.

Psihološke teorije su dale osnova za koncipiranje efikasnih tretmana za prevenciju

delinkvencije kod dece i mladih sa antisocijalnim ponašanjem i u riziku. Najveću efikasnost

su pokazali tretmani koji su koristile empirijski potvrđene nalaze nekoliko relevantnih

teorija, podrazumevale uvođenje promene u nekoliko socijalnih sistema kojima mlada osoba

pripada i bile zasnovane na proceni faktora rizika i protektivnih faktora koji su prisutni kod

mlade osobe i njene neposredne socijalne okoline, dizajnirajući tretman tako da odgovara

njihovim individualnim potrebama” (Hrnčić, 2009: 71-72).

23

Neka od ranijih, sličnih istaživanja

Mnoga istraživanja ukazala su na važnu ulogu porodice u generisanju socijalno

neprihvatljivih ponašanja mladih (npr. Hošek, Miomirović, 1998, Milosavljević, 1999,

2002, Lovrić, 2006). Postojanje sociopatoloških pojava kod članova porodice, prema empirijskim

nalazima Hošekove i Miomirovića (1998), predstavljaju maskirane pokazatelje

psiholoških faktora koji utiču na kriminalno ponašanje putem kognitivnih i konativnih

poremećaja mladih, ali i njihovih roditelja.

Dalje, empirijske provere Milosavljevića (1999, 2002) pokazuju da se kvalitet i

kvantitet porodične interakcije, atmosfera u porodici, kao i instrumentalna komunikacija

na relaciji roditelj - dete može dovesti u vezu sa društveno neprihvatljim ponašanjem kod

mladih. Istraživanja (Milosavljević, 2002) pokazuju da mladi sa indikacijama ka

toksikomaniji imaju statistički značajno niži indeks svakodnevne okupljenosti porodice

oko zajedničkih aktivnosti u zajedničkom prostoru i vremenu, kao i slabiju učestalost

komunikacije na relacij dete - roditelj.

„Rezultati istraživanja pokazuju da lične osobine pojedinaca u izražavanju

neprimerenog ponašanja imaju važnu ulogu, a njihov razvoj utiču brojni faktori: u

najranijem periodu to je porodica, gde bi dete trebalo da se oseti sigurno i prihvaćeno i

gde bi trebalo da zadovoljii osnovne biološke i fiziološke potrebe. Dete u porodici dobija

prve predstave o odnosima između ljudi i prva iskustva o vrednostima života. Na

ponašanje roditelja utiču roditelji sa svojim uzorom. Porodica gde dete odrasta je puna

podsticajnih i nepodsticajnih faktora, emocionalna atmosfera unutar porodice je napeta.

Među nervoznom decom nalazimo one koji su doživeli nedostatak roditeljske ljubavi, i

na one koji su voljeni, ali sebično. Deca koja su bila uskraćena za sigurnost i prisan

ljubavni kontakt sa roditeljima prenose ta neugodna iskustva u spoljašnji svet.

Uskraćenost emocija prouzrokuje mnoge teškoće u ponašanju koje adolescenti izražavaju

da bi privukli pažnju“ (Pštunder i Milojević- Krajnčić, 2011: 101-102).

Lovrićeva u jednoj empirijskoj studiji (2006) pronalazi da je stepen komunikacije

i odnos poverenja između adolescenata i roditelja znatno slabiji kod grupe mladih koji

imaju toksikomansko iskustvo (zavisnost od heroina) nego kod mladih koji nemaju

24

toksikomansko iskustvo, kao i to da su mladi koji su se odali drogama bili okruženi

lošijom socijalno - psihološkom atmosferom u porodici u odnosu na mlade koji nemaju

takvo iskustvo.

Gore navedena istraživanja su pokazala:

“Prvo, neadekvatna komunikacija, poverenje na nivou roditelj - adolescent,

socijalna anomija, doživljaj samoodbacivanja, naučena bespomoćnost mogu biti indikator

rizika generisanja socijalno neprihvatljivih ponašanja mladih.

Drugo, socijalno neprihvatljiva ponašanja, rezultat su delovanja niza agenasa

(faktora) u procesu socijalizacije. Upravo, adekvatno uspostavljanje socijalne kontrole na

svim nivoima socijalizacije može biti važna karika za očuvanje i unapredjenje humane

egzistencije mladih” ( Jovanović, 2007:12).

“U istraživanjima u vezi delinkventnog ponašanja mladih koje je sprovodio Jean

Pinatel došao je do zaključka, koji ukazuju na to da strukturalne promene u porodici, a

posebno raspadanje braka ima ogromnu ulogu na delinkventno ponašanje mladih i pojavu

kriminaliteta, a noročito ima veliku ulogu u kriminalitetu povratnika. Isto takođe, je

došao do zaključaka, da asocijalnom ponašanju u velikoj meri doprinose i afektivni

poremećaji, kao što su ljubomora, odsustvo pažnje i preterana nežnost, podređenost

antipatije i sl.” (Bošković 2000: 193). Šou i Mek Kej su utrdili u svojm istražavanjima da

razvedenost ne utiče na prestupničko ponašanje dece.

Prof. M. Milutinović smatra, a to je dokazao i u svoijm istraživanjima, da uticaj

literature, štampe i filma ne može imati uticaj kriminogenog faktora. Milutinović je

potvrdio da je kod ovih sredstava reč o “dobijanju potrebnih nadahnuća” i inspiracija za

delinkvetno ponašanje koja mogu pružiti licima, koja su već kroz svoje životne uslove

formirana za takvo ponašanje.

Jaen Pintel je došao do zaključka da “obrazovanje svakako favorizuje kriminalitet

kradljivca i povratnika, ali i predstavlja i snažnu kočnicu protiv paljevina, seksualnih

delikata i ubistava. Obrazovanje se smatra uzročnikom delinkvencije utoliko što neka

istraživanja ukazuju da je srazmerno stepenu neobrazovanosti kriminalitet vezan s

povećanom stopom prisutnosti u određenim društvenim sredinama.

Neki autori su uočili da strukturna deficijentnost porodice ne utiče na

delinkventno ponašanje dece, sa kojom porodična struktura ima tek indirektnu vezu

25

(Nue, 1996). Na delinkventno ponašanje deteta će u značajnoj meri uticati način kontrole

detetovog ponašanja, a odsustvo jednog roditelja će imati tek posrednu vezu sa

delinkventnošću i to preko slabe veze sa roditeljem sa kojim živi (ovaj nalaz se

objašnjava okupiranošću roditelja egzstencijalnim problemima).

S druge strane, postoji čitav niz studija koje potvrđuju postojanje veze između

delinkventnog ponašanja i nepotpunosti porodice. “Brown, E. (2004) je na osnovu

kvalitativne analize maloletnih delinkvenata, utvrdila da ih je 80% dolazilo iz

strukturalno deficijentnih porodica, te da ih je oko polovine pripadalo manjinskim

grupama. Njen osnovni zaključak je da ispitivani maloletici smatraju da nemaju načina da

se uključe u konvencionalno društvo, te da stoga traže društvo sebi sličnih” (Ljubičić,

2006-595).

Neki autori su uočili da porodice, čija je strukturalna deficijentnost nastala usled

razvoda, izrazito negativno deluju na socijalnu adaptiranost dece, stigmatizaciji (Spruit,

2001). Takođe, Spruit je sa svojim saradnicima utvrdio da je kvalitet emocionalnih veza

između deteta i roditelja najlošiji u porodicama čija je deficijentnost nastupila kao

posledica razvoda. Mari i Farington (2005) - veća je verovatnoća da će deca, sa

iskustvom roditeljskog razvoda biti delinkventna, u odnosu na onu decu čiji roditelji nisu,

ili je jedan od njih mrtav. Naime, uočeno je da su deca, koja žive samo sa očevima,

sklonija delinkventnom ponašanju (Hoffman, Johnson, 1998).

“Na osnovu uzorka od 350 maloletnih delinkvenata Debora Šelton (2000) je

otkrila da je oko polovine ispitanika koji su pokazivali znake agresivnog ponašanja i

sama bila zlostavljana, s tim da je oko 64% ispitanika živelo u jednoroditeljskim

porodicama” (Ljubičić, 2006- 596).

Što se tiče najtežih oblika delinkventog ponašanja, odnosno, maloletničke

delinkvencije, Steinberger i saradnici (2006) su potvrdili, na osnovu istraživanja porodica

maloletnih optuženika za teža krivična dela, da je autoritativni stil bio usko povezan sa

njihovom većom psihosocijalnom zrelošću, i manjom verovatnoćom da će imati

probleme u budućem ponašanju. Oni su izneli i tezu, da određeni tip roditeljstva može

imati i protektivnu ulogu u jednoj sredini (npr. autoritativni u tzv. opasnim zajednicama).

Knežević pak, ističe da tip porodice utiče na crte ličnosti maloletnika. Tako je on u

svojim istraživanjima (1993) utvrdio da tip hladne porodice utiče na razvoj anksioznosti

26

kod maloletnika, dok je okrutan ili devijantan tip porodice usko povezan sa disocijativno

- agresivnim i introvertnim tipom ličnosti.

27

Osobine ličnosti i ponašanje mladih sa delinkventnim ponašanjem

Pojam adolesencije kao razdoblja u psihičkom razvoju čoveka nastao je u

savremenom društvu. U dalekoj prošlosti, u primitivnijim društvima, adolescentni period

označavao je kraj detinjstva i ulazak u svet odraslih. Mladi čovek je tada preuzimao

dužnosti, ali i prava odraslih. U takvim se društvima, anatomsko-fiziološka, pa i polna

zrelost podudarala sa psihičkom i dtuštvenom zrelošcu (to je tada bilo moguće, zbog

relativno jednostavne organizacije društva). Ali, život mladih u savremenom društvu je

mnogo složeniji, pa čak i činjenica da je adolescent anatomski i fiziološki zreo ne govori

istovremeno da je zreo psihički, a naročito ne društveno, ili da je ekonomski samostalan.

Zbog takve protivurečnosti savremenog društva, mladi se sve duže školuju kako bi se što

laše prilagodili i mogli obavljati što više poslova, pa time adolescencija traje sve duže.

Mladima se nameće rešavanje mnogih životnih zadatka i postignuća u različitim

područjima, njihov život je dosta složen i pod konstantnim su pritiskom. “Emocionalna

stabilnost se postupno stiče, obogaćena emocijama vezanim za ljubav i tek probuđenu

polnost, što je povezano sa potrebom za privlačenjem pažnje suprotnog pola i

ponašanjima koja do toga dovode. Prisutna je nesigurnost u okviru ličnosti mladih,

vezana za status i egzistenciju, kao i druge elemente koji odlikuju život odraslih.

Sanjarenje se često bira kao jedino moguće rešenje kada su svesni svojih teškoća i

nemogućnosti da se sa njima suoče i da ih reše, ili im ono bar predstavlja način da se

oslobode teskobe, napetosti i izbegnu sukobe. U ovom periodu oblikuju se i moralna

gledišta i shvatanja. Nekada se u ponašanju mladih ne razvijaju viši moralni ciljevi, a

njihova humanizacija i socijalizacija bitno su oštećeni. Počinje da se razvija i vlastita

individualnost, mladi se uključuju u različite vidove društvenog života. Olport navodi da

je njihovo osnovno pitanje: Ko sam ja?“ (Dimitrijević, 2006:217). Takođe, mladi se

uključuju u različite organizacije (sportske, humanitarne, volonterske i sl.) i vršnjačke

grupe. Kada se mladi udružuju u grupe, u dobro organizovane grupe u takođe dobro

organizovanoj društvenoj sredini, nema razloga za zabrinutost, međutim, u manje

kontrolisanim uslovima mladi se udružuju u grupe sa delinkventnim ponašanjem. Reč je

o ponašanju koje se bitno razlikuje od uobičajenog ponašanja ostalih pojedinaca, koje je

štetno kako za pojedinca tako i za celokupnu okolinu. Ovakvo ponašanje iziskuje dodatnu

28

stručnu i društvenu pomoć. Osnovna škola je područje na kome se najviše manifestuju

različiti oblici opasnog socijalnog ponašanja. Osnovno školska deca nalaze se u fazi

intezivnog rasta i razvoja.

“U savremenim uslovima, često se ne može dovoljno voditi briga o pojedincu, pa

se uprkos druženju stvara doživljaj usamljenosti. U vezi sa tim može doći do alijenacije.

U takvim masovnim akcijama, mladi sve više gube lični kontakt i prisnu povezanost sa

roditeljima, kao i sa nastavnicima, ali i sa svojim prijateljima. Gubi se svrha njihovih

nastojanja da se uključe u društvo i njegove tokove, iako su za time silno žudeli. Upravo

ovakav doživljaj može predstavljati teren za kriminalne oblike ponašanja. Milutinović

(1990) ističe da se u kriminalne grupe povezuju mladi ljudi koji imaju neke psihološke ili

društvene probleme. Njihova povezanost zasniva se na prihvatanju istih gledišta i

vrednosti koje grupa podržava. To je posebno prisutno kada porodica, škola i druge

ustanove za mlade za njih nisu privlačne, pa grupa postaje zamena za porodicu.

Izgubljenu ili nedostajuću porodičnu komunikaciju zamenjuju onom u grupi, a sadržaj

njihovog grupisanja postaje kriminalno ponašanje” (Dimitrijević 2006: 217).

Mlade ljude sa delinkventnim ponašanjem prvenstveno treba posmatrati kao

adolescente, odnosno, treba ih proučavati kao ličnosti u celini. Ovo tim pre što je njihov

razvoj uslovljen socio-kulturnom sredinom u kojoj žive. Glavne odlike adolescencije su:

1. “Adolescencija je vreme fizičkog razvoja. U ovom periodu nastaju brze promene

u telu da bi na kraju ovog perioda jedinka dostigla fizičku zrelost.

2. Adolescenti teže da dobiju status odraslog. Reč je o tendenciji ka osamostaljenju

od roditeljskog autoriteta i težnji da se ne bude u bilo kom vidu potčinjen

odraslima. Za mnoge pojedince u ovom uzrastu ovo su godine izbora zanimanja i

njihove ekonomske samostalnosti.

3. Adolescencija je vreme kada odnosi sa vršnjacima postaju veoma važni. Za

adolescenta je primaran njegov status u grupi i on nastoji da bude priznat od

svojih vršnjaka. Ovaj period odlikuju i pojačana hetero-seksualna interesovanja

koja ponekad mogu izazvati konfliktna emocionalna stanja i različite manifestne

aktivnosti.

4. Adolescencija je period naglog intelektualnog razvoja u kome jedinka rešava vrlo

složene i teške školske zadatke. U ovom periodu adolescent stiče trajne navike,

29

veštine i znanja koja će mu u zrelom dobu biti neophodni. Stečena znanja i

iskustva iz mnogih naučnih oblasti u ovom periodu služe im da još bolje spoznaju

sebe i svoju sredinu.

5. Adolescencija je doba daljeg sticanja i procenjivanja vrednosti. Jedinka postaje

sve više svesna sebe, razvija sopstvene ideale i prihvata sebe u harmoniji sa tako

prihvaćenim idealima. Međutim, za pojedince ovo može biti i vreme konflikata

između mladalačkog idealizma i objektivne stvarnosti” (Krstić, 2009: 96).

U periodu adolescencije mladi ne pokazuju interesovanje za školski neuspeh, jer

ne razmišljaju o budućnosti. „Ako cela grupa pokazuje interesovanje za idole a manje

interesovanja za školu, onda će i uzorni učenici u školi potpasti pod uticaj iz bojazni da

ne budu izdvojeni, odnosno da se ne zamere većini. Zato se i u školi događa da nastavnici

ne razumeju koliko je važna solidarnost pojedinaca za grupu. U školi nastavnici zapažaju

nezainteresovanost za gradivo i kod boljih učenika, koji čak tolerišu ispade onih koji

odstupaju u ponašanju. Tako se ponašanje adolescenata smatra normalnim i u suštini

pozitivnim. Želja mladog čoveka da se identifikuje sa grupom je prirodan proces, jer se

na taj način razvija u zdravu, socijalnu ličnost“ (Pštunder i Milojević- Krajnčić, 2011:

88).

„Adolescente pogrešno postupanje odraslih često usmerava ka pušenju, konzumiranju

alkohola ili u prerane seksualne veze. Mnogo adolescenata misli da su im prava odraslih

nedostupna, zato ne rade te stvari iz posebnog užitka, već samo zato da prkose

zabranama. Na taj način žele da naglase svoju nezavisnost i samostalnost u odnosu prema

odraslima“ (Pštunder i Milojević- Krajnčić, 2011: 88).

Poremećaj u socijalnom ponašanju predstavlja svako ponašanje koje odstupa od

društveno prihvaćene norme. Postoje mnogobrojni oblici, mnogi su rizični, a osnovna

podela poremećaja u socijalnom ponašanju mladih jeste sledeća:

“1. Pasivni poremećaji u socijalnom ponašanju

- plašljivost

- povučenost (neadaptiranost)

- potištenost

- nemarnost i lenjost

- nedostatak pažnje

30

- školski neuspeh i napuštanje školovanja

2. Aktivni poremećaji u socijalnom ponašanju

- nedisciplina, nepoštovanje pravila i autoriteta

- laganje

- bežanje iz škole ili kuće

- hiperaktivnost (ADHD)

- agresivno ponašanje - delinkvetno ponašanje (krađa, prosjačenje,

druženje sa osobama asocijalnog ponašanja)

- uzimanje psihoaktivnih supstanci“ ( Jevtić i Knežević-Florić, 2011: 6-7).

„Deca i maloletnici koji nisu u stanju da pod uobičajenim konfliktnim situacijama

održavaju emotivnu uravnoteženost i stabilnost reagovanja spadaju u kategoriju ličnosti

poremećenog obrasca ponašanja. Glavna karakteristika ponašanja ovakvih osoba su burna

emotivna reagovanja na male provokacije. Kada se nađu u neprijatnoj situaciji, bilo da je

ona nastala usled spoljnjih ili unutrašnjih razloga, ispoljavaju za njihove uzraste pre-

vaziđene načine emotivnog reagovanja (regresija). Poremećaji obrasca ponašanja

dijagnostikuju se kada znaci slabe emotivne prilagođenosti postaju dominantni. Dakle,

uvek kada osoba ispolji znake slabe prilagođenosti uslovima sredine (ovde ne spadaju

neurotične i fobične reakcije). Smatra se da su poremećaji obrazaca ponašanja urođene

osobine ličnosti i da su zbog toga teško podložne korigovanju lečenjem ili vaspitanjem. U

toku dugog lečenja ili vaspitanja može doći do poboljšanja ponašanja, ali i pored toga

duboki poremećaji ličnosti ostaju veoma malo ili nimalo promenjeni” (Hrnčić, 2009:

119).

„Način na koji se formira slika o sebi i drugima može trajnije uticati na

ispoljavanje ličnosti adolescenta (Singer, M., Mikšaj-Todorovic, Lj., 1989). Njihove

stavove o sebi mogli bismo grupisati u tri celine:

1. Oni koji prema sebi pokazuju negativan stav izražavaju nepoverenje u svoje

sposobnosti i vrednosti, nedostatak samopoštovanja, što kao posledicu može imati

otežano postizanje uspeha.

2. Grupacija maloletnika koja sebe precenjuje, time ne olakšava, već još više

otežava svoju adaptaciju, ne mogavši da uskladi idealnu i realnu sliku sebe, iz

čega takođe proističu neuspesi u rešavanju razvojnih i životnih problema.

31

3. Većina maloletnika ima još uvek neizgrađen odnos prema sebi, što nosi

zbunjenost i konfuziju vezanu za lične potencijale i mogućnosti” (Dimitrijević,

2006: 218).

Tipične, prepoznatljive osobine ličnosti mladih sa delikventnim ponašanjem jesu

sledeće: asocijalnost, emotivna i socijalna nezrelost, destruktivnost, egocentrizam,

nasilnost, prkos, neposlušnost, nepoštovanje autoriteta, neprijateljstvo, nesposobnost

ostvarivanja prisnog odnosa sa okruženjem i bliskim osobama sa kojima živi. Među

delinkventima ima i osoba koje boluju od psihoza ili drugih psihopatskih poremećaja.

Delinkventi se uvek snažno odupiru kontroli i svakom minimalnom pokušaju menjanja

njihovog ponašanja. Zato su oni veoma često su destruktivni, impulsivni, osvetoljubivi,

nasilni, surovi, okrutni, neprijateljski raspoloženi itd.

„Osobine ličnosti maloletnog delinkventa razlikuju se od osobina ostalih

adolescenata. Ličnost maloletnog delinkventa je bila predmet istraživanja više naučnika:

Glik (Glieck), Tapan (Tapan), Majer (Mayer), koji su utvrdili sledeće osobine maloletnih

delinkvenata:

1. asocijalnost;

2. nepoštovanje ničijeg autoriteta;

3. prkos;

4. neposlušnost;

5. neprijateljsko raspoloženje prema drugima;

6. destruktivnost;

7. sadizam;

8. impulsivnost;

9. emocionalna nezrelost;

10. socijalna nezrelost i

11. pripadnost ekstrovertnom tipu ličnosti”(Krstić, 2009:102).

Smatra se da su ove crte ličnosti maloletnog delinkventa više stvorene u

nepovoljnim sredinskim i kulturnim uslovima, nego što imaju korena u telesnom sklopu

konkretne ličnosti. Psiholozi veruju da je maloletnička delinkvencija, prvenstveno nastala

zbog nepravilnosti ličnog razvitka kao posledica neusklađenih odnosa između dece i

njima značajnih osoba u njihovom životu, a ne samo zbog bioloških faktora.

32

„Zalokar Divjakova navodi neke osobine ponašanja karakteristične za mlade i

adolescente. Zaključuje se da je današnjim adolescentima često dosadno, bezvoljni su,

nisu sposobni da prevaziđu teškoće, jer nisu navikli da se potrude. Ne znaju šta žele, ne

vide cilj pred sobom. Burno ili čak bezbrižno reaguju na neuspehe, ne slušaju, zlovoljni

su, nemaju samopouzdanja. Nisu spremni da se uključe u razgovor, pasivni su u

prihvatanju nekih odluka, izbegavaju teškoće i suočavanje sa problemima, ne kontrolišu

se u izražavanju osećanja i ne umeju da ih prepoznaju. Često su nestrpljivi, brzo očekuju

postignut cilj. Nedostaje im volja i istrajnost već kod lakših zadataka. Nažalost, mladi

žive u okolini koja im dopušta i oprašta greške i neodgovorno preuzimanje posledica

njihovih postupaka. Roditelji adolescentu bezuslovno drže stranu, trude se da reše

njegove teškoće, a time mu uskraćuju samostalno i odgovorno postupanje i autonomnost

koja je neophodna u procesu osamostaljivanja“ (Pštunder i Milojević- Krajnčić, 2011:

89-90).

Maloletni delinkventi su, uglavnom, socijalno nezreli. Uvreženo je shvatanje da

svi maloletni delinkventi koji prekidaju školovanje i koji su neuspešni na profesionalnom

osposobljavanju ili radu, spadaju u kategoriju socijalno nezrelih osoba. Međutim, neki

maloletni delinkventi su uspešni u školi i na poslu, pa ipak vrše kriminalne radnje, tako

da je izrečeni sud o socijalnoj nezrelosti problematičan. U prilog ovoj tezi ide i činjenica

da neki maloletni delinkventi, nakon uključenja u zdravu sredinu i počnu da rade ono što

ih interesuje, mogu da postignu nadprosečne rezultate i da budu socijalno uspešni članovi

društvene zajednice.

„Među najvažnijim kategorijama problematičnog ponašanja adolescenata

izdvajaju se: povećanje sukoba u okviru socijalnog okruženja (delinkvencija), nasilničko

i destruktivno ponašanje, štetne navike koje postepeno postaju stil života (npr. upotreba

alkohola i droga), ugroženost zdravlja i života mlade osobe (nasilje, upotreba

psihoaktivnih supstanci), prerano prekinuto školovanje, usporeno sazrevanje ili pak

prerano preuzimanje uloge odraslih (Petrović i sar., 2007). Najrizičniji oblici

problematičnog ponašanja, koji beleže porast među adolescentima, jesu upotreba

psihoaktivnih supstanci - alkohola i droga, kao i različite forme nasilničkog i

delinkventnog ponašanja. Nasilničko, agresivno ponašanje, i sledstveno tome,

delinkvencija, predstavljaju prilično čestu vrstu problematičnog ponašanja u

33

adolescentskom periodu. Postoje različite forme nasilničkog ponašanja među

adolescentima - fizičko nasilje, emocionalno ili psihičko i seksualno nasilje. Svi navedeni

oblici nasilništva mogu biti zastupljeni među vršnjacima, u okviru primarne porodice,

kao i u ranim partnerskim relacijama“ (Marić, 2011:176).

„Longitudinalne studije pokazuju da postoji progresija životnih puteva

delinkvenata od srednje teških ali frekventnih ka ređim ali težim deliktima. Neke meta -

analize pokazale su da postoje tri tipa problema: otvoreni antisocijalni problemi, skriveni

antisocijalni problemi i problemi konflikata sa autoritetima. Louber i sar. (Louber i sar.,

1993, 1994, 1997) dalje razvijaju ove ideje analizirajući progresiju po ovim putevima.

Problemi konflikata sa autoritetima. Ovaj tip problema počinje najranije sa

tvrdoglavim ponašanjem praćenim prkošenjem, koji dalje vodi do izbegavanja autoriteta,

bežanja iz škole, bežanja iz kuće, ostajanja dugo van kuće.

Skriveni antisocijalni problemi. Počinju sa ponašanjem tipa laganja i krađe po

prodavnicama, pa idu preko imovinske štete (vandalizam, paljenje vatre) do ozbiljnih

imovinskih delikata (krađa kola, provalne krađe, prodaja droge i prevara).

Otvoreni antisocijalni problemi. Počinju sa fizičkim maltretiranjem druge dece,

pa idu preko tuča do nasilničkog prestupništva“ (Hrnčić, 2005: 15-16).

Devijantno ponašanje maloletnika često je samo spoljnji izraz i reakcija mlade

ličnosti na dugotrajno delovanje dubljih unutrašnjih teškoća, moralnih i psiholoških

sukoba u njihovoj ličnosti kao što su stalna strahovanja, agresije, strepnje, moralni

konflikti i slični emocionalni poremećaji. Mnogi ispoljavaju izrazito impulsivno,

nemirno, ekstrovertno, agresivno ili destruktivno ponašanje. U svojim antisocijalnim

stavovima najčešće su protiv vlasti i autoriteta, trdoglavi su i sumnjičavi, često i

nerasploženi i nezadovoljni, svim i svačim, skloni su da mrze sve i da prkose svakome.

Maloletni delinkventi su emocionalno nezrele osobe koje se odlikuju

nemogućnošću kontrole emocija u odnosu na socijalne zahteve. S toga se kod maloletnih

delinkvenata obično razmatraju zajedno emocionalna i socijalna sfera, jer emocionalno

nezrele osobe nisu u stanju da svoje impulse kanališu na društveno prihvatljive načine.

Takođe, od presudnog je značaja dobro zdravlje mladih i adolescenata, jer se oni

subjektivno osećaju dobro i samim tim su spremniji da se prilagode drugima. Za njihovu

ličnost u ovom razdoblju je važno da su prosečne težine i visine, jer sve što odstupa od

34

proseka vršnjaka (debeli, mršavi, veliki, mali) doživljava se kao neka vrsta kazne, pa otud

i subjektivni osećaj za nepripadništvo grupi.

Odevanje adolescenata ima značaj za njihovo lično samopouzdanje i odnose sa

drugima. Tako npr. devojke koje su lošije obučene pokazuju tendenciju da se odvajaju od

svojih vršnjaka i uošte izbegavaju zajedničke aktivnosti gde učestvuju oba pola. I

suprotno, devojke sa lepšom garderobom uživaju da budu sa drugima i rado učestvuju u

grupnim aktivnostima (kod mladića je ova pojava manje izražena).

Ime i nadimak mogu uticati na ličnost adolescenta, jer neobična imena i

prezimena, a posebno nadimci mogu imati loše posledice na njihovu ličnost, a to se

posebno odnosi na devojke.

Da li će adolescent razviti delinkvetno, odnosno antisocijalno ponašanje u

mnogome zavisi i od faktora rizika i zaštite. „Faktori rizika predstavljaju karakteristike,

varijable ili opasnosti koje ukoliko su prisutne kod datog pojedinca, verovatnije će

dovesti do razvoja poremećaja tog istog pojedinca u odnosu na neku drugu individuu

slučajno izabranu iz opšte populacije. Zaštitini faktori su faktori koji smanjuju

verovatnoću problema u ponašanju direktno, posredovanjem ili ublažavajući efekat

izloženosti faktorima rizika“ (Arthur, Hawkins, Pollard, Catalano & Baglioni, 2002:576).

Na ponašanje adolescenata mogu se negativno odraziti i nivoi aspiracije. Stoga je

bitno da nivoi aspiracije budu realni, ni suviše niski, ni previsoki. Mladi koji precenjuju

svoje mogućnosti i nisu realizovali svoje motive, po pravilu postaju frustrirani i zato je od

presudnog značaja da adolescent pravilno reaguje na lične neuspehe i da ne podleže

panici ili gubljenju motiva pri realizaciji postavljenih ciljeva.

„Delinkventno ponašanje se sankcioniše blaže u odnosu na kriminalitet, jer zakon

smatra da su maloletnici manje odgovorni za svoje ponašanje nego odrasli. Tako, veruje

se da: 1. da adolescenti imaju jaču sklonost ka riziku i izazovima, 2. manje nepovoljno

procenjuju potencijalne negativne posledice rizičnog ponašanja u odnosu na odrasle, 3.

imaju tendenciju da budu impulsivni i više se bave kratkoročnim nego dugoročnim

posledicama, 4. imaju drugačijiu samokontrolu, 5. osetljiviji su na pritisak vršnjaka“

(Siegel, & Welsh, 2012:21).

35

Faktori koji utiču na razvoj delinkventnog ponašanja mladih

„Opšte je prihvaćeno stanovište da maloletničko prestupništvo predstavlja pojavu

koja je povezana socijalnim, kulturnim, ekonomskim, političkim i drugim odnosima

pojedine države. Radi se dakle o pojavi koja je karakteristična za svako društvo, odnosno

državu, ali istovremeno pojava koja je tako opšta da sadrži i neka obeležja koja su, ako

smemo tako da kažemo prešla državne granice” (Šelih, 1988: 224).

Na razvoj ličnosti, odnosno njeno sazrevanje i socijalno oblikovanje, utiču mnogi

faktori i zbog toga postoje ogromne razlike između pojedinaca istog uzrasta. Znači,

prestupničko ponašanje mladih određuju etiološki faktori, koji se dele na:

a) faktore koji su vezani za ličnost i

b) faktore socijalne sredine.

U lične faktore se ubrajaju: nizak nivo inteligencije, psihopatske crte ličnosti (kao

što su egocentričnost, samoprecenjivanje, nesposobnost prihvatanja drugih ličnosti,

kompenzovani osećaj inferiornosti, nedostatak osećaja odgovornosti, emocionalna

nestabilnost, nizak stepen tolerancije na frustracije i dr.). Faktori koji se odnose na ličnost

objašnjavaju specifičnosti u telesnim i psihičkim promenama vezanim za period puberteta

i adoloscencije dece i maloletnika. Karakteristike ličnosti maloletnih prestupnika ne

mogu biti uzrok njihovog delinkventnog ponašanja, ali mogu biti pogodne za reagovanje

u negativnom smislu.

Faktori socijalne sredine su: deficijentna i degradirana porodica, materijalno -

ekonomske prilike, nedostaci i neuspeh u školskom obrazovanju i vaspitanju, negativan

uticaj vršnjačkih grupa, neadekvatno korišćenje slobodnog vremena, sredstva masovne

komunikacije sa negativnim sadržajima i dr. Socijalni faktori, pored unutrašnjih,

urođenih i stečenih faktora čine relevantnu komponentu etiologije maloletničke

delinkvencije. Stoga je „socijalna karta“ maloletnog delinkventa posebno značajna sa

aspekta ovog istraživanja, a to su: uticaj porodice, uticaj škole, način korišćenja

slobodnog vremena i sredstva masovnih komunikacija. Svi navedeni faktori su u

kauzalnoj vezi i kao takvi su uslovljeni sa činiocima ličnosti mlade jedinke.

Od svih navedenih socijalnih faktora na pojavu delinkventnog ponašanja mladih

najveći uticaj ima deficijentna i degradirana porodica.

36

„Skalar je uveren da činioci socijalnog okruženja (porodica, škola, komšiluk itd.)

doprinose adolescentovom zadovoljavanju potreba, a mogu da ga motivišu za

neodgovarajuće ponašanje, jer mu za njegov razvoj predstavljaju prepreku“ (Pštunder i

Milojević- Krajnčić, 2011: 103).

„Neki autori faktore delinkventnog ponašanja dele na egzogene faktore:

industralizacija i urbanizacija, dezorganizovana i deficijentna porodica, neuspesi i

nedostaci u obrazovanju i vaspitanju, materijalni uslovi (siromaštvo i bogatstvo, negativni

uticaji sredstava masovne komunikacije, alkoholizam, negativni uticaji susedstva i ulice,

kulturni i drugi sukobi) i uticaj ličnih faktora. Istraživanja (Tomić, 2002, 2004) su

pokazala da veoma važnu ulogu i nastajanju i otklanjanju maloletničke delinkvencije ima

kvalitet sociopedagoške komunikacije sa delinkventnom decom“ (Tomić, Šehović i

Hrvanović 2006: 825).

Veoma je važno naglasiti vaspitnu zapuštenost zbog toga što ona spada u jedan od

najbitnijih činioca pojave delinkvetnog ponašanja mladih, koja se javlja kao posledica

deficijentnog delovanja porodice, škole i životne sredine i samim tim zahteva poseban

tretman.

Pored ovih, gore navedenih faktora mogu na pojavu - razvoj delinkventnog

ponašanja mladih uticati i socio-kulturni faktori u koje se mogu pobrojati:

- ratovi,

- katastrofe,

- migracije,

- urbanizacija,

- ekonomske prilike,

- siromaštvo,

- nezaposlenost itd.

Prirodne katastrofe i ratovi mogu imati kriminogeni učinak na mlade osobe, pošto je

njihova prva i neposredna posledica pojava dezorganizacije postojećih drustvenih

struktura. Istraživanja koja su vršena povodom izbijanja velikih prirodnih katastrofa

pokazuju da nakon stanja prvog šoka, do kojeg dolazi neposredno nakon katastrofe,

dolazi do porasta kriminaliteta, naročito među mladima. Vrlo brzo počinju se događati

37

brojne krađe, pljačke, provale u kuće i prodavnice, koje je, zbog ukupne krizne situacije,

teško sprečiti.

Ratne prilike izazivaju različita, vrlo teška krizna stanja, pošto dovode, u prvom

redu, do ugrožavanja ljudskih života, ali i svih drugih vrednosti civilizovanog društva. Uticaj

rata na pojave delinkventnog ponašanja mladih prisutan je u svim njegovim fazama.

Različita istraživanja o fenomenu maloletničke delinkvencije u ratnim uslovima pokazuju

da kriminalitet raste u vreme rata i neposredno po njegovom završetku, a u strukturi

krivičnih dela koja čine maloletnici prevladavaju imovinski delikti. Objašnjenje za

povećani broj krađa, pljački, provala i sl. nalazi se u činjenici da u ratu dolazi do nestašice

svih vrsta roba, a posebno roba široke potrošnje, koje su neophodne za preživljavanje. U

takvim situacijama nedostatak egzistencijalnih uslova života navodi određene pojedince i

grupe na delinkvenciju.

Strašno iskustvo dečje populacije u Srbiji (bivšoj Jugoslaviji) od mladih generacija

stvara potencijalne rizične grupe kao najranjivije kategorije izložene svim oblicima

nasilja. Većinom su to posledice rata koje, uz prirodne faktore, s obzirom na starosnu

granicu, danas baš od adolescenata čine najranjiviju populaciju stanovništva. Zbog toga i

ne čudi porast svih vidova sociopatološkog ponašanja, posebno mladih, izražen kroz

zloupotrebu hemijskih supstanci, povećanje broja suicida, maloletnicke delinkvencije,

skitanje i prosjačenja, maloletničke trudnoće koja je u uskoj vezi sa zanemarivanjem i

nebrigom porodice, odnosno napuštanjem i zloupotrebom dece.

Ekonomski uslovi razvoja društva, ekonomske krize i drugi privredni problemi,

materijalni status i razlike u ekonomskom položaju pojedinih kategorija stanovništva od

izuzetnog su značaja za izučavanje uzroka delinkventnog ponašanja mladih.

Brojna istraživanja pokazuju da se u uslovima ekonomske krize društva i

ekonomske nesigurnosti građana kriminalitet povećava, a posebno se povećavaju neki

njegovi oblici. Ekonomske krize karakterišu teški privredni poremećaji, nezaposlenost,

smanjenje plata i standarda građana. Ekonomske krize, posebno kada su posledica ratnih

zbivanja, redovno prati pojava raslojavanja stanovništva (na jednoj strani enormno,

najčešće kriminalno bogaćenje, a na drugoj ubrzano siromašenje većine stanovništva).

Ekonomske krize dovode do pojava porodičnih kriza, depresija, alkoholizma, krađa i

prevara kako starijih tako i mladih. Posredne posledice siromaštva su neobrazovanost i

38

nekvalifikovanost, nezaposlenost i nedovoljni prihodi, što se negativno odražava na status

porodice, ne samo ekonomski, nego i socijalni i kulturni. Neki autori smatraju da je

siromaštvo najznačajniji faktor kriminogenih uticaja.

Siromaštvo predstavlja jedan od bitnijh faktora pojave iduće maloletničke

delinkvencije. Siromaštvo se manifestuje na razne načine, među kojima su nedostatak

prihoda i sredstava, neophodnih da se osigura održiva egzistencija, glad i neuhranjenost,

slabo zdravlje, ograničena ili nikakva dostupnost obrazovanju i ostalim temeljnim

uslugama, povećana smrtnost, uključujući smrtnost od bolesti, beskućništvo i neadekvatni

stambeni uslovi, nesigurno okruženje, društvena diskriminacija i izolacija (a sve ovo

navedeno neretko utiče na pojavu delinkvetnog ponašanja mladih).

Važan ekonomski faktor koji može postati uzročnik delinkventnog ponašanja je

nezaposlenost. Mnoga istraživanja pokazuju da su imovinski delikti i maloletnička

delinkvencija srazmerni pojavi nezaposlenosti. Posledice nezaposlenosti mogu biti

različiti oblici socijalnih devijacija, kao sto su alkoholizam, skitnja, prosjačenje i slično.

Iako većina objavljenih istraživanja upućuje na zaključak da siromaštvo, samo po sebi, ne

mora direktno voditi u kriminalitet, ono je ipak, najčešće uzrok nastajanja različitih

socijalnih, zdravstvenih, stambenih, obrazovnih, porodičnih i drugih problema, ali i

stagniranja, odnosno opadanja nivoa pružanja zdravstvenih, obrazovnih, kulturnih,

sportsko-rekreativnih i drugih usluga institucija od čijeg kvaliteta rada, gotovo presudno

zavisi pravilan rast i razvoj dece i mladih. “Posredne posledice siromaštva su

neobrazovanje i nekvalifikovanost. To dovodi do ređeg zapošljavanja i niskih prihoda,

što se odražava i na porodični status, nedovoljnu kulturu i povezanost sa pojavama

socijalne patologije. Neki autori smatraju da su materijalno stanje i uslovi “najjače sile

delinkvencije”, odnosno najznačajniji faktor kriminogenog uticaja (Woton, 1959). Na

ovaj problem uzroka ukazivao je još Gabrijel Tarde (Gabrijel Tarde, 1912) smatrajući da

su većina ubica i notornih kradljivaca započeli svoj život kao napuštena deca, a pravu

školu zločina treba tražiti na svakom javnom trgu i na svakoj raskrsnici naših gradova,

velikih i malih, u onim jatima uličnih dečaka i skitnica, koji se udružuju poput vrabaca,

najpre u cilju napadanja građana, a zatim radi krađe, a to sve usled nedostatka vaspitanja i

hrane u svojim domovima” (Bošković, 1994: 113).

39

„U maloletničku delinkvenciju uključena su i ona deca koja imaju sve što požele

u porodici. Oni su opasniji, ne prezaju ni od čega, nose vatreno oružje, ne libe se da ga i

upotrebe, ne koriste „socijalne“ droge već upravo one „najtvrđe“, a roditelji su u stanju da

upotrebe novac kako bi izgladili svaki dečji nestašluk. Dok su deca iz siromašnih

porodica stalno na oprezu da ih ne bi neko uhvatio, ovi drugi se ne boje nikoga, svoj bunt

javno iskazuju, jer, po pravilu, imaju i „jaku“ zaleđinu“ (Petrović, 1995:572).

Različita istrazivanja, vršena u svetu i kod nas, pokazuju da je delinkvetno

ponašanje mladih pojava koja je mnogo izraženija u urbanim nego u ruralnim sredinama;

ona su upozorila na razlike koje s obzirom na vrstu i intenzitet delinkvetnog delovanja

postoje između sela i grada, ali i između manjih i većih gradova.

“Urbanizacija (od latinskog urbs – „grad“) je naziv kojim se označava prirodni ili

mehanički prirast stanovništva u gradskim područjima, širenje gradskih područja,

odnosno transformacija pretežno seoskih karakteristika nekog područja u gradsko“

(preuzeto sa: http://sr.wikepedia.org/rs). Dakle, pod urbanizacijom se podrazumevaju

migracije iz manje ili više ruralnih područja u manje ili veće gradove, najčešće povezano s

razvojem ekonomije, osobito industrializacije, a pojam urbanizma obuhvata način života

koji proizlazi iz takvih migracijskih kretanja. Brojne analize u raznim zemljama omogućile

su nam činjenicu da se delinkvencija kao posebna društvena pojava na prilično specifičan

način javlja u gradskim i seoskim naseljima. To se može primeniti i na kriminalitet

maloletnika, koji se tretira kao pretežno urbana pojava.

Mladi ljudi, često kao pratnja roditeljima migrantima, ali i mladi koji ostaju u

prvobitnom mestu boravka s drugim članovima porodice i dok su njihovi roditelji (jedan

ili oba) zbog posla emigrirali, pogođeni su brojnim uticajima (dolazak u novu životnu

sredinu, nova škola, novi vršnjaci, drugačiji standard života, novi zahtevi u novoj sredini

(materijalni, socijalni, kulturni), norme ponašanja, život samo s jednim roditeljem,

odnosno gubitak roditelja koji je emigrirao, život s dedom i bakom ili drugim rođacima

koji mogu dovesti do ozbiljnih promena u životnim uslovima, a ponekad i do rizika za

pojavu poremećaja u ponašanju, asocijalnog ponašanja, antisocijalnog ponašanja i

delinkvencije (važno je napomenuti da je promena mesta boravka stres i za roditelje, pa

takva situacija može pogoršati partnerske odnose ili pak dovesti do alkoholizma i drugih

asocijalnih oblika ponašanja kod roditelja). Stres prouzrokovan promenom mesta boravka,

40

ako ga prate negativne okolnosti vezane uz porodičnu situaciju i uslove života, povećava

rizik od poremećaja u ponašanju, a i delinkventnog ponašanja dece i mladih.

Migracije se često nepovoljno odražavaju na razvoj ličnosti, jer se u novoj sredini

gube moralne norme koje su bile prisutne u domaćoj sredini. Dolazi do kidanja veza sa širom

porodicom i okruženjem, pojavljuje se usamljenost, neprilagođenost, gubljenje prijatelja.

Nova životna pravila sukobljavaju se sa starim navikama, urbana sredina nudi nova

iskušenja, poput alkoholizma, narkomanije, prostitucije i drugih oblika devijantnog

ponašanja. Adaptaciju na novu sredinu otežavaju nepovoljni socijalni i ekonomski uslovi

u kojima zivi većina imigranata (one koji se iseljavaju u druge zemlje prate brojne

predrasude, koje se negativno odražavaju na njihovo samopouzdanje i onemogućavaju

kvalitetnu adaptaciju).

Istraživanja o maloletničkoj delinkvenciji koja su kod nas vršena u posleratnom

periodu pokazuju da u strukturi maloletnih izvršilaca krivičnih dela deca izbeglice ne

učestvuju u većoj meri od dece koja su deo domaćeg stanovništva. Analize su pokazale

da postoji visoka korelacija između ekonomskog razvoja i delinkventnog ponašanja

mladih. Međutim, uzroci delinkventog ponašanja, ali i kriminaliteta mladih, ne mogu se

tražiti u urbanizaciji i industrijalizaciji kao trendovima društvenoga razvoja, izvan

konteksta društveno-ekonomskog položaja stanovništva tih sredina.

Na kraju može se reći da se ni jedna činjenica koja upućuje na veze

ekonomskog razvoja neke sredine i delinkvencije ne može smatrati neposrednim

uzročnikom odgovornim za delinkventno ponašanje, već ulogu tzv. prenosnika ili

posrednika veze imaju neke treće varijable (npr. porodica, škola, vršnjaci…), manifestne

ili latentne, koje podstiču ili razvoj ili delinkvenciju.

41

Uloga i značaj porodice u životu mladih sa delinkvetnim ponašanjem

Sve od vremena Platona do danas porodica ima nezamenljivu ulogu u pogledu

vaspitanja i uvođenja u život mlade osobe. Porodica je prva referentna grupa u kojoj

mladi poprimaju elementarne oblike socijalizacije i ne bez razloga se naziva „kritični

etiološki faktor” u pogledu adaptacije društvenoj sredini. Otud se porodica u socijalnoj

psihologiji i naziva “kolevka ličnosti”.

„Porodica kao društvena grupa ima mnogobrojne obaveze i funkcije kada su u

pitanju mladi, njihov razvoj i formiranje. Pored obezbeđivanja materijalnih i drugih

objektivnh uslova života mladih, porodica se javlja i kao jedna od primarnih društvenih

grupa u kojoj se odvija proces vaspitanja i socijalizacije mladih. U njoj se ostvaruju prvi

socijalni dodiri i udaraju osnove moralnog, intelektualnog, fizičkog, radnog i estetskog

vaspitanja, što u znatnoj meri određuje intelektualno i društveno-moralno ponašanje

mladih. Porodica, osim toga, igra veoma značajnu transmisionu ulogu u socijalizaciji

ličnosti, povezujući primarni porodični svet svoje porodice sa svetom izvan porodice i

obrnuto, unoseći u porodične odnose pozitivne vrednosti celokupnog društvenog sistema

u koje živi“ (Jašović, 1978:219).

„Značaj porodične socijalizacije je u tome što deca ne formiraju svoje ličnosti samo

svesnim delovanjem roditelja već i što i iz svakodnevnog porodičnog života, iz konteksta

sredine, prihvataju ono što im je neophodno“ (Ivković 2003:102). Posebno veliki značaj

porodice je primetan kada se posmatra fizički, psihički i društveni razvoj dece. Mladi i

adolescenti nastoje da usklade svoje ponašanje sa ponašanjem svojih roditelja, čak i u

onim situacijama kada se ne slažu sa njihovim stavovima. Mlade osobe čiji su roditelji

skloni bespotrebnim kritikama, kažnjavanjima, vređanju i prekomernom nadziranju,

postaju nervozni, neposlušni i skloniji su konfliktima svih vrsta, za razliku od svojih

vršnjaka čiji roditelji nemaju ovakve osobenosti. Reč je o stečenom ponašanju koje se

prenosi iz porodične atmosfere na okruženje. Poznato je da stroga disciplina sama po sebi

nema tako veliki uticaj kao surovost pri sprovođenju tako shvaćene discipline što po

pravilu izaziva antisocijalno ponašanje. „U prilog ovoj tezi ide i činjenica da adolescenti

koji su agresivni prema drugima istovremeno su neprijateljski raspoloženi i prema svojim

vršnjacima. Porodični odnosi imaju uticaj na adolecente najviše u sledećim oblastima:

42

- Emocionalno prilagođavanje: dobri roditelji stvaraju dobru emocionalnu

stabilnost i visoko samopouzdanje kod adolescenata. Odsustvo prijatne atmosfere

u porodici utiče na loše emocionalno prilagođavanje i emocionalnu nestabilnost

adolescenata. Osobine oca su važnije za razvoj ličnosti adolescenta nego osobine

majke.

- Socijalno ponašanje: dobri odnosi u porodici omogućavaju adolescentu da bude

prihvaćen od vršnjaka, a što se posebno odnosi na prihvatanje od strane suprotnog

pola. Loši porodični odnosi izazivaju veliku agresivnost adolescenta prema

vršnjacima, neprihvaćenost od strane pripadnika svog i suprotonog pola.

- Uspeh u školi i na poslu: veći uspeh u školi pokazuju oni adolescenti koji imaju

dobre odnose u porodici. Adolescenti sa slabijim uspehom u školi su po pravilu iz

porodica u kojima postoji neslaganje između roditelja i dece ili onih čiji su

roditelji razvedeni.

- Opšta prilagođenost prema društvu: kada je porodica srećna i zadovoljna, onda se

i adolescent razvija u ličnost koja ne čini prestupe prema društvu i samim tim

društveno korisnu osobu. Maloletni prestupnici po pravilu imaju lošu porodičnu

situaciju koja ih prati već od ranog detinjstva.

- Samostalnost adolescenta: ukoliko su porodični odnosi dobri utoliko je adolescent

samostalniji u svojim postupcima. Ako je adolescent voljeno i prihvaćeno dete od

svojih roditelja biće slobodniji i nezavisniji” (Krstić 2009: 94-95).

„Pojava različitih vidova problematičnog ponašanja oduvek je bila, posmatrano

kroz različite vremenske i kulturne perspektive, karakteristična za adolescentsku fazu

razvoja. Međutim, pod uticajem promena koje nosi savremeno doba, svedoci smo prave

ekspanzije ovakvog ponašanja na sve nižim uzrastima. Slika savremene adolescencije

vrlo je kompleksna, kako zbog univerzalnih odlika ovog razvojnog perioda, koji nosi

mnoštvo izazova i rizika, tako i usled intenzivnih društvenih promena koje savremenoj

adolescenciji daju sasvim novu dimenziju. Takva osnova predstavlja vrlo pogodno tle za

pojavu različitih vidova problematičnog ponašanja mladih, pri čemu je, prilikom

planiranja preventivnih aktivnosti i tretmana, od ključnog značaja poznavanje etiologije i

prirode ovog fenomena, odnosno svih onih individualnih i sredinskih činilaca koji

doprinose pojavi problematičnog ponašanja na ovom uzrastu” (Marić, 2011:175-176).

43

Porodični milje, pored pozitivnih, može imati i negativne uticaje u procesu

formiranja svoje dece. Reč je o porodicama koje ne ostvaruju pozitivno vaspitanje, u

kojima najmlađi članovi ne stiču neophodne osnove moralnog vaspitanja, pozitivne

navike i sklonosti u kojima život roditelja i porodična atmosfera može da služi samo kao

negativan uzor njihovog ponašanja. A najčešći uzročnici ovakvog porodičnog stanja jesu:

teški materijalni uslovi, alkoholizam, prostitucija, porodične svađe i neslaganja,

napuštanje porodice, avanturizam i ostale pojave društveno-porodične patologije.

“Stoga se ovakve mikrogrupne pojave nazivaju "degradirane" ili "razorene

porodice". Stalne konfliktne situacije u porodici, alkoholizam jednog ili oba roditelja,

napuštanje porodice, smrt jednog ili oba roditelja, kada se na prirodan način ruši

porodična zajednica i slične situacije, ostavljaju često negativne tragove na psihologiju

dece, na formiranje njihove svesti i karakternih svojstava, a koji su uzročnici raznih

oblika negativnih ponašanja – princip refleksije” (Krstić, 2009:133). Dakle, deficijentna i

degradirana porodica kao jedan od socijalnih faktora imaju najveći uticaj na pojavu

delinkvetnog ponašanja mladih. Do deficijentne porodice najčešće dolazi usled razvoda

braka, a to izaziva određene promene u ličnosti maloletnog delinkventa (obično se javlja

osećanje odbačensti, frustriranosti i usamljenosti, što neretko uzrokuje delinkventno

ponašanje); do degradacija porodice dolazi usled loših porodičnih odnosa i to između

roditelja, kao i dece i roditelja, a sve je to propraćeno permanentnim konfliktima i

psihofizičkim nasiljem. Porodica sa narušenim porodičnim odnosima često je u tesnoj

vezi sa delinkvetnim ponašanjem mladih iz razloga što je u njoj ugrožena socijalizacija i

socijalna adaptacija. Zbog svega gore navedenog može se zaključiti da takva porodica,

zbog odsustva pozitivnih uticaja, pruža deci samo negativne uzore, pa se zbog toga kod

njih razvijaju negativna lična svojstva, očekivanja i shvatanja koja duboko pogađaju

njihovu ličnost. Takođe izrazito negativan uticaj na porodične odnose ima i alkoholizam

roditelja, nedoslednost u vaspitavanju, zatim nedostatak porodične kontrole i discipline,

kao i fizičko kažnjavanje. Porodica sa navedenim karakteristikama i usled uticaja koji

kao takva vrši, navodi maloletnika da počne sa preddelinkventnim i delinkventnim

ponašanjem.

U normalim - zdravim porodicima se vrlo često javljaju kao etiološki faktor

greške u vaspitanju dece, i to: preterana strogost ili popustljivost, vaspitna ravnodušnost,

44

pretpostavljanja jednog deteta drugom, iskorišćavanje dece, nervozno ponašanje roditelja,

i ostale greške i propusti u vaspitanju koje neminovno za posledicu imaju društvenu

neprilagođenost deteta, odnosno, bilo koju vrstu drustveno neprihvatljivog ponašanja.

„Dobar broj poremećaja i raznih negativnih elemenata u porodičnom životu vodi,

međutim, svoje poreklo i iz unutrašnjih sukoba i drugih disfukncionalnosti u samoj

porodici kao zajednici. U pitanju su razni strukturalni poremećaji - razvodi, napuštanje

porodice od strane pojedinih roditelja, zanemarivanje dece i odsustvo svake kvalitetnije

brige za njihov razvoj i formiranje, razni sociopatološki oblici ponašanja roditelja i

drugih odraslih članova porodice, i tome slično. Te i takve pojave u porodici najčešće

imaju direktan negativan odraz na razvoj i ponašanje mladih, te se u tom smislu i

porodica može s pravom smatrati odgovornom za njihovo delinkventno ponašanje“

(Jašović, 1978:221).

„Mnogi naučni radovi su identifikovali loš nadzor dece kao jedan od najboljih

individualnih faktora za prognoziranje iduće delinkvencije. Kao što Farington definiše,

roditeljski nadzor se odnosi na nivo roditeljskog nadgledanja dečjih aktivnosti kao i nivo

njihovog opreza i budnosti (Farrington, 2002). McCord-ova istraživanja pokazuju da loša

roditeljska nadgledanja, na primer, neznanje roditelja o dečjim izlascima, prijateljima,

slobodnim aktivnostima van porodičnog doma, nedostatak pravila o izlascima i dolasku

kući, su najbolji faktori za prognoziranje kriminala nasilja i imovinskog kriminala“

(Gruevska, 2007: 481).

„Disciplina kao faktor, sa druge strane, se odnosi na način na koji roditelj reaguje

na dečje nepravilno ponašanje. Ranija istraživanja kao i najskorija, ističu značaj lošeg

ponašanja i kažnjavanja (uključujući fizičko kažnjavanje) kao i nepravilna ili stroga

disciplina, kao važni faktori za prouzrokovanje delinkvencije. Patersonova studija (1982)

pokazala je da umesto postavljanja jasnih pravila i kazni, naznačiti šta je dete uradilo

pogrešno i zašto je dete bilo kažnjeno, roditelji antisocijalne dece „popuju“ deci. Osim

toga, Paterson je naglasio da je nepravilno i nekonzistentno kažnjavanje deteta značajnije

za prouzrokovanje buduće delinkvencije deteta nego li sama kazna. Snyder i Paterson su

primetili dva različita stilova discipline roditelja dece sa antisocijalnim ponašanjem. To

su „zapletan“ stil, prema kome se kažnjavaju čak i trivijalna ponašanja, i „mlitav“ stil

prema kome se kažnjavaju nekoliko antisocionalna ponašanja deteta (Snyder i Paterson,

45

1987)“ (Gruevska, 2007: 481). Druga veza sa idućom delinkvencijom je loš roditeljski

angažman u dečje aktivnosti. Puno istraživanja, kao na primer „Cambridge studija“

(Cambridge Study), pokazala je da smanjeno vreme koje roditelj provodi sa detetom

naročito otac-sin udvostručuje rizik za iduće osude deteta (Farington, 2002). Ovo je

objašnjeno sa faktom da je „odsustvo roditelja nedostatak uloge uzora, naročito za razvoj

polovog identiteta“ (Rodgers, 1998).

„Nejrand (2003) navodi da se zbog poremećenih odnosa u porodici adolescentovo

problematično ponašanje pokazuje u češćem druženju sa vršnjacima, tumaranju po

ulicama, iako ne možemo biti sigurni u povezanost uzroka i efekata. Odstupanje u

ponašanju se pojavljuje i u porodicama koje ne pokazuju teškoće sa neprilagođenošću“

(Pštunder i Milojević- Krajnčić, 2011: 97).

Danas se sve više susrećemo sa porodicama u kojima su odnosi poremećeni i

neskladni, a deca zbog svoje ranjive prirode najviše ispaštaju. Poremećaj bračnih odnosa

je jedan od faktora devijantnosti, kako kod roditelja tako i kod dece; obično je uslovljen

stalnim sukobima supružnika, alkoholizmom ili kriminalnim ponašanjem, a sve ovo se

odražava na celokupnu porodičnu situaciju u vidu porodičnog nasilja i raznih oblika

asocijalnog ponašanja dece. Nasilje u porodici predstavlja izrazito tešku i vrlo raširenu

negativnu društvenu pojavu. Najopasniji vid nasilja u porodici je onaj koji se vrši nad

decom, a kao poseban oblik nasilja nad decom smatra se zanemarivanje, napuštanje dece

i fizičko kažnjavanje, ali takođe teške posledice ostavljaju verbalni konflikti i

emocionalni nesporazumi. Veća je verovatnoća da dete koje odrasta u porodici gde je

antisocijalni obrazac ponašanja sastavni deo života postane delinkvento. Nasilničko

ponašanje pojedinca ne mora uvek biti rezultat agresivne prirode pojedinca, ili nekog

psihičkog poremećaja ili traume, već jednostavno može biti naučeno. Upravo tu se krije

najtamnija posledica nasilja u porodici, jer pojedinac može preuzeti model ponašanja

svojih roditelja i nastaviti lanac nasilja u porodici.

„Strukturalna celovitost porodice predstavlja, van svake sumnje, značajan

preduslov njene funkcionalne adekvatnosti. Nasuprot tome, poremećaj u sastavu porodice

i druge nepovoljnosti u njenoj strukturi imaju negativan odraz na ceo porodični sistem i

njegovo funkcionisanje. Takvi elementi direktno ili preko slabljenja porodičnih funkcija,

po pravilu, negativno deluju na razvoj i socijalizaciju mlade ličnosti u porodičnoj grupi.

46

Prirodno je s toga što se determinante delinkventnog ponašanja traže u poremećajima i

drugim nepovoljnostima porodične strukture. Nesumljivo najizrazitije negativne

posledice po porodicu i socijalizaciju mladih ostvaruje razorenost sastava porodice“

(Jašović, 1978:223).

Na kraju možemo reći da krimogeni uticaji porodice, koliko god da izviru iz nje

kao socijalne grupe, nisu, niti mogu biti isključivo stvar porodice. Neki od njih su rezultat

širih uslova u kojima se porodica i njeni odrasli članovi nalaze pa je ona nemoćna da ih

sama savlada.

47

Nasilje – najčešći oblik delikventnog ponašanja učenika u školi

„Poslednjih godina sve je očiglednije da je nasilje problem sa kojim se suočavaju

deca i odrasli, kako po broju slučajeva, tako i po težini oblika nasilnog ponašanja. U

obrazovno-vaspitnim ustanovama deca/učenici izloženi su najrazličitijim oblicima i

vrstama vršnjačkog nasilja, ali i nasilja od strane odraslih. Posledice osećaju svi, oni koji

trpe nasilje, oni koji se nasilno ponašaju, ali i oni koji prisustvuju situacijama nasilja.

Zaštita dece i učenika od nasilja u obrazovno-vaspitnim ustanovama složen je proces u

kome treba da učestvuju svi zaposleni, deca/učenici, roditelji, kao i lokalna zajednica.

Stoga je prioritetan zadatak škole stvaranje uslova za bezbedno odrastanje i zaštita

dece/učenika od nasilja” (Tomonjić, Blagojević-Radovanović i Pavlović, 2010: 47). „Škola je obrazovno-vaspitna ustanova u kojoj učitelji, nastavnici i profesori, po

unapred utvrđenom planu i programu, prenose znanja mlađoj generaciji. Sam prenos

znanja mlađoj generaciji može se izvoditi i izvan škole (ustanove) tj. kod kuće u vlastitoj

režiji, što bi se nazvalo kućna škola ili školovanje kod kuće. U slučaju kućne škole, samo

obrazovanje kod kuće vrše roditelji ili privatni učitelj. Mada je, pre uvođenja zakona o

obaveznom školovanju, obrazovanje već bilo izvođeno kod kuće (posebno u Engleskoj i

SAD), ili u okviru crkve ili manastira, u Srbiji, u modernom smislu reči, školovanje kod

kuće je alternativa formalnom školovanju u školskim ustanovama (posebno rašireno u

razvijenim zemljama Zapada: SAD, Engleska, Kanada, Australija). Prema svojoj

vaspitnoj ulozi, škola se, posle porodice, smatra najvažnijom institucijom u kojoj se

odvija proces socijalizacije” (preuzeto sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/Школа ).

Osnovnu organizaciju škole čine nastava, slobodne ili vanastavne aktivnosti,

društvene aktivnosti, obrazovanje odraslih, kulturna i javna delatnost škole itd. Ona je

veoma bitna za formiranje i razvoj ličnosti. Kao što postoje disfunkcionalne porodice

tako postoje i disfunkcionalne škole. To su one škole koje zanemaruju vapitnu funkciju,

disciplina je loša, a pravila su nejasna. Ovakve škole ne razvijaju dobre i čvrste odnose,

veze sa učenicima. Pošto je škola jedan od izvora socijalizacije ona kao takva neće biti

uspešna u oblikovanju socijalnog ponašanja učenika.

Škola kao organizovana društvena institucija za vaspitanje i obrazovanje mladih

generacija i sistem obrazovanja koji se putem nje ostvaruje, u etiološkom smislu

48

povezuje se sa razvijanjem emocionalnih i drugih svojstava ličnosti koji mogu biti

uzročnici za pojavu maloletničke delinkvencije.

Nedostaci u procesu ostvarivanja ciljeva vaspitanja, moralnog uzdizanja,

razvijanja kulturnih, radnih i drugih svojstava mlade generacije, mogu izazvati i

negativne efekte u njenom ponašanju. Usled nedostataka u vaspitnom procesu stvaraju se

društveno i psihološki povoljni uslovi za pojavu devijacija u ponašanju maloletnika koji

su došli pod udar takvih nedostataka i uticaja. „Obrazovni školski faktori koji doprinose

pojavi antidruštvenog načina života su:

1. zanemarivanje razvijanja radnih navika i sklonosti u procesu vaspitnog rada,

2. nedostatak adekvatno osposobljenih nastavnika na elementarnom nivou,

3. pridržavanje zastarelih shvatanja u nastavi,

4. konformizam u odnosu na prevaziđene standarde koji su inkopatibilni sa

novim idejama u vaspitanju,

5. favorizovanje dece iz gornjih društvenih slojeva,

6. sprečavanje učeničke inicijative,

7. zanemarivanje školske i radne discipline,

8. razvijanje vrednosnih stavova na osnovu privilegija i materijalnih dobara,

9. nepravilni intra i interpersonalni odnosi kod školske omladine,

10. odsustvo profesionalnih savetovališta (psiholog, pedagog) za obavljanje

neophodnih konsultacija i

11. odsustvo školskih zdravstvenih i drugih specijalizovanih službi (resoci-

jalizacija, telesni i mentalni defekti)” (Krstić, 2009:141-142).

Nasilje među decom i mladima u školi predstavlja veliki problem i zaokuplja

pažnju svih, a naročito istraživača, naučnika, teoretičara i praktičara, vladinih i

nevladinih, stručnih, humanitarnih i mnogih drugih stručnih organizacija. U prilog tome

idu i mnogobrojna, kako strana, tako i domaća istraživanja ovog problema, konferencije i

druge mere koje iniciraju vlade i međunarodne organizacije.

Maloletnici nisu biološko, socijalno i psihološko zrele osobe. Maloletništvo je

doba burnih, brzih i naglih bioloških i psiholoških promena, a sve je to praćeno i

povezeno sa društvenim statusom porodice, društvom, školom, porodicom itd. U ovom

periodu fizička snaga dostiže svoj vrhunac. Upravo zbog neizgrađene ličnosti maloletnici

49

su veoma podložni uticajima koji mogu da izazovu pojavu i razvoj asocijalnog i

antisocijalnog ponašanja. Ovde se postavlja pitanje: kakvo vaspitanje ili drugi uslovi

tokom detinjstva dovode do razvoja agresivnog obrasca ponašanja? „Otkrivena su četiri

važna činioca:

1. Temeljni emotivni odnos roditelja, pre svega nedostatak topline i pažnje,

nedvosmisleno uvećava opasnost od kasnije dečakove nasilnosti i

neprijateljstva prema drugima.

2. Drugi važan činilac je popustljivost prema detetu i dopuštanje nasilničkog

ponašanja u detinjstvu. Ako ne postoji jasna granica u ponašanju, velike

su šanse da dete u školi počne da zlostavlja druge učenike. To se može

reći i ovako “da premalo ljubavi i previše slobode u detinjstvu dovode do

agresivnog obrasca reagovanja”.

3. Primena vaspitne metode “potvrđivanja snaga” od strane roditelja, kao što

je fizičko kažnjavanje i nasilnih emotivnih izliva. To potvrđuje shvatanje

da “sila rađa silu”.

4. I poslednji, ali ne tako beznačajan faktor, je temperament deteta. Dete

aktivnog i “usijanog” temperamenta pre će postati mladić nasilnik nego

dete blažeg temperamenta” (Beljanski, 2009: 718).

Nakon porodice škola predstavlja mesto na kojem dete provodi najveći deo svoga

vremena. U školi većina dece se suočava sa svetom u kome nema povlašćenu poziciju

kao u svojoj porodici, od njih se traži sposobnost prilagođavanja novoj sredini,

prihvatanja i poštovanja nekih novih pravila i sistema vrednosti. Osnovna škola je jedna

od prvih stepenica na kojoj se manifestuju oblici rizičnog socijalnog ponašanja.

Ali poremećaji ponašanja najviše su izraženi u ponašanju starih maloletnika i to u

vidu krivičnih dela, zatim u obliku recidivizma, druženju sa asocijalnim osobama,

bežanju od kuće i sl. Jedna od najznačajnijih karakteristika jeste bežanje od škole a

samim tim i od školskih obaveza. Takođe i agresivno ponašanje je jedan od oblika

manifestovanja poremećaja ponašanja, i ono vrlo često dovodi do neželjenih posledica.

Agresivno ponašanje u prvim godinama školovanja jedan je od indikatora napuštanja

škole pre njenog završetka i budućeg delinkventnog ponašanja. Deca u školi uzastopno i

50

sistematski trpe uznemiravanja i napade svojih školskih vršnjaka. Nasilje među decom je

sve prisutnije u školama, i može se podeliti na:

- fizičko (udranje, guranje, čupanje i sl.),

- verbalno (zadirkivanje, vređanje, širenje glasina, stalno ismejavanje, davanje

pogrdnih imena),

- emocionalno (namerno isključivanje žrtve iz zajedničkih aktivnosti razreda ili

grupe - ignorisanje),

- seksualno (neželjeni fizički kontakt i uvrede),

- kulturno (vređanje na kulturnoj, verskoj, rasnoj i nacionalnoj osnovi),

- ekonomsko (krađa i iznuđivanje novca).

Neretka, može se reći čak i svakodnevna pojava u našim školama jeste

maltretiranje učenika od strane svojih drugova - vršnjaka, a „tipične žrtve su oni učenici

koji su česte mete napada druge dece, ali koji sami ne uzvraćaju već trpe i povlače se.

Oni pokazuju neke, očekivane, zajedničke karakteristike. Po pravilu, to su deca koja su

fizički slabija, preosetljiva, anksiozna, bojažljiva i povučena. Ona su nesigurna,

neasertivna, a na napad reaguju plačem i povlačenjem“ (Popadić, 2009:114).

Na pitanje šta je to školsko nasilje, prvi odgovor bi bio da je to nasilje koje se

dešava u školi. Odgovor je dovoljno dobar da pokriva najveći deo onoga što

podrazumevamo pod školskim nasiljem, ali poklapanje nije potpuno. „Pod nasiljem se

podrazumeva namerno i neopravdano nanošenje štete drugome. Ponašanje kojim se

nanosi šteta raznovrsno je i složeno koliko uopšte ljudska komunikacija može biti, ali se

grubo može razvrstati na verbalno i neverbalno, i može se sastojati u fizičkom

povređivanju, nanošenju materijalne štete, ili psihološkom povređivanju, kao što je

zastrašivanje, sramoćenje, socijalna izolacija i slično. Neopravdanost se sastoji u

nelegitimnosti, nezasluženosti, prekomernosti ili neprimerenosti takvog postupka“

(Popadić, 2009:13).

„Nasilje koje se događa u školi ima različite vidove: siledžijstvo, delovanje bandi,

fizičko zlostavljanje, verbalno uznemiravanje, seksualno uznemiravanje, neverbalno

uznemiravanje i zlostavljanje, nasilje prema nastavnicima, nasilje od strane nastavnika i

drugog osoblja prema učenicima, vandalizam, tj. uništavanje školske imovine“ (Gašić-

Pavišić 2004:235).

51

„Vrlo često postoje nedoumice koje se koriste oko pojmova u oblasti nasilja.

Nasilje je namerna upotreba fizičke sile ili moći, u vidu pretnje ili izvršenog čina,

upravljenog ka sebi ili drugoj osobi, ili prema nekoj grupi ili zajednici, koji dovode do

povrede, smrti, psihološke ozlede, poremećenog razvoja ili lišavanja. Zloupotreba dece

sačinjava sve ono što pojedinci, institucije ili procesi čine ili ne čine, a što direktno ili

indirekto škodi deci ili što oštećuje njihove izglede za bezbedan i zdrav razvoj ka

odraslom dobu. Zanemarivanje čine akti propuštanja da se uradi ono što je deci potrebno,

dok je zlostavljanje - aktivno činjenje koje nekom nanosi štetu“ (Stanković-Đorđević,

2007:799).

Najjednostavnija definicija nasilja kaže da je nasilje oblik ispoljavanja agresije ili

težnje ka agresiji koji ima dva pravca delovanja: prema spolja i prema unutra - samom

sebi (Dijaktin, 1984).

U mnogobrojnoj literaturi na engleskom jeziku, koristi se termin violence - nasilje

i bullving - siledžijstvo. „Bullving obuhvata direktno nasilno ponašanje prema vršnjaku

kao žrtvi. Pored direktnog napada, ovo nasilje može da bude i indirektno, u vidu

socijalnog izolovanja žrtve ili namernog isključivanja iz društva vršnjaka (Soen 2002).

Prihvaćena je i definicija koju je dao Olvej (Olweus) - da je siledzijstvo (bullving)

agresivni postupak, sa neravnotežom moći (žrtva smatra da joj je teško da se odbrani) i

elementima ponavljanja (te se stvari mogu događati često). Može biti fizičko (udaranje,

šutiranje), verbalno (pretnje, ruganje, vređanje) ili indirektno (niko se nikad ne obraća

žrtvi). Dakle, siledžijstvo je dugotrajno nasilje, mentalno ili fizičko, koje vrši pojedinac

ili grupa i usmereno je prema pojedincu koji nije u stanju da se sam odbrani u aktuelnoj

situaciji (Okabayashi, 1996)“ (Gašić-Pavišić 2004:235).

„U rečenicama se reč nasilje izjednačava sa engleskom rečju „violence“. Violence

se definiše jednoznačno, ali se po pravilu eksplicitno izjednačava sa fizičkom agresijom.

Olweus nasilje određuje kao agresivno ponašanje u kojem akter ili nasilnik koristi svoje

telo ili neki predmet (uključujići oružje) da bi naneo (relativno ozbiljnu) povredu ili

neprijatnost drugoj osobi“ (Popadić, 2009:24). Dosta slična ovoj definiciji jeste ona

prema kojoj Reiss i Roth nasilje definišu kao „ponašanje osoba prema drugim osobama

kojim se namerno preti da će se naneti, pokušava da se nanese ili stvarno nanosi fizička

52

povreda. Neki od autora (Horne, Marcus, Anderson i Huesmann) se slažu da je nasilje

fizička agresija, ili ekstremna fizička agresija, ili ekstremna agresija bilo koje vrste.

U našem jeziku, ne postoji reč čije se značenje potpuno poklapa sa značenjem reči

bullying. Ta reč se na srpskom obično prevodi kao siledžijstvo, zlostavljanje,

maltretiranje ili nasilje. Možda bi najviše odgovarala reč kinjenje. Kod nas se u jeziku za

ovu vrstu nasilja koristi termin siledžijstvo, a kao sinonimi zlostavljanje ili maltretiranje.

Zadirkivanje (teasing) je sličan termin, ali ima blažu konataciju verbalne agresije i

agresije u igri. Sličan je i termin harrassment - uznemiravanje, šikaniranje, ali se on više

koristi za ponašanje odraslih nego za dečje ponašanje.

Kada se govori o vršnjačkom nasilju i nasilju u školama se najčešće koristi se

termin bullying. Takođe se koristi i termin mobbing. Antol Pikas smatra da „mobbing je

reč koja se odnosi na nasilje prema grupi“ (Popadić, 2009:26).

Međutim, vršnjačko nasilje i siledžijstvo nisu sasvim iste pojave, ali su ipak u

nekoj vezi. Siledžistvo rađa nasilje, jer događa se da je dete koje je dugotrajno bilo žrtva

siledžistva od strane vršnjaka uzvrati drastričnim nasiljem, pa čak i ubistvom.

U literaturi se mogu naći različite liste faktora rizika za pojavu nasilnog ponašanja

učenika. Neki od faktora jesu nisko samouvažavanje, surovost prema životinjama,

nedostatak discipline, narcistička ličnost, depresija, suicidalne ideje, laka manipulacija od

strane drugih osoba, pozitivni stavovi prema nasilju. Osobina po kojoj se najčešće

prepoznaje dete nasilnik jeste agresivnost prema vršnjacima, nastavnicima. Nasilnik je

obično fizički jak, netolerantan, bez sažaljenja i griže savesti prema žrtvi.

„Broj istraživanja koja su tokom poslednje dve decenije u raznim zemljama

posvećena vršnjačkom nasilju dece i mladih i nasilju u školi je ogroman. Međutim, pored

istraživanja i osim preventivnih i interventnih programa koji se sprovode u školi ili

lokalnoj zajednici, preduzimaju se i druge društvene akcije i mere, kao što su: otvaranje

centara za prevenciju školskog nasilja i siledžijstva u školama; osnovano je Međunarodno

udruženje za prevenciju školskog nasilja koje ima svoj elektronski časopis; postavljeni su

veb sajtovi koji omogućavaju dobijanje informacija o ovoj problematici, ali i savete i

pomoć svim zainteresovanima; ponuđeni su, čak, i kompijuterski programi za učenike da

se obuče u upravljanju besom i rešavanju sukoba“ (Gašić-Pavišić 2011:234-235).

53

„Izloženost vršnjačkom nasilju utvrđena je širom sveta gde god je ispitivano

(Evropa, SAD, Australija, Novi Zeland, Japan), a pokazatelji više variraju zavisno od

načina merenja nego od države ili regiona. Prema jednom pregledu, izloženost

siledžijstvu dobijana u istraživanjima u Australiji, Austriji, Engleskoj, Finskoj,

Nemačkoj, Norveškoj i SAD kreće se u rasponu od 15% do 25% (Veenstra i sar., 2005).

Generalno je prihvaćeno u zapadnoevropskim studijama da barem 5% učenika doživi

vršnjačko zlostavljanje nedeljno ili češće (ovaj procenat je nešto veći na

osnovnoškolskom nego na srednjoškolskom uzrastu i nešto veći kod dečaka nego kod

devojčica). Nešto manje od 5% učenika zlostavlja svoje vršnjake nedeljno ili češće, pri

čemu je među nasilnicima tri do četiri puta više dečaka nego devojčica (Roland i Idsoe,

2001)“ (Plut i Popadić, 2007: 312).

“Nasilničko ponašanje mladih kako u školi, tako i van nje, jedan je od čestih

uzroka smrti maloletnika. Od 1985-1993 godine broj uhapšenih zbog ubistva mladih u

uzrastu og 10 do 17 godina porastao je za 154% ili od 5.7 do 14.5 slučajeva na 100

hiljada mladih. Nasilničkom kriminalitetu predhodi nošenje oružja. Prema statistici, u

2001. godini, 17.4% svih učenika srednjih škola nosilo je oružje u poslednjih 30 dana, i

to češće maloletnici (29.3%) nego maloletnice (6.25%). U jednom istraživanju pokazalo

se da dosta učenika nosi različita oružja u školi, a najčešće navođeni razlog za nošenje

oružja bila je potreba za samozaštitom“ (Bašić, 2009:63).

„U Olveusovoj studiji, procenjeno je da je oko 15% učenika od 1. do 9. razreda u

skandinavskim školama uključeno u interakciju nasilnik - žrtva: 7.6% su samo žrtve,

5.6% su samo nasilnici, a 1.6% su i žrtve i nasilnici (Olweus, 1993)“ (Plut i Popadić,

2007: 312).

„Vršnjačko nasilje jedan je od oblika ponašanja koji se u svetskim razmerama u

poslednje vreme posebno ističu i za koje se preduzimaju odgovarajući prevencijski

napori. Agresivna ponašanja koja manifestuju deca i mladi, nažalost, počinju vrlo rano u

detinjstvu i kao takva imaju tendenciju perzistiranja i u kasnijem uzrastu, pa i u

odraslosti. Fizička agresivnost se javlja u predškolskom uzrastu te se, ako se tome ne

posveti dovoljno pažnje, kao posledica loših uticaja vršnjaka, nasilje na televiziji i

povećanog nivoa muških hormona, nastavlja i u kasnom detinjstvu i ranoj adolescenciji“

(Bašić, 2009:64). Fizički zlostavljana deca su najčešće i sama zlostavljači. Učenici i

54

nastavnici takođe mogu u izvesnoj meri doprineti negativnom odnosu učenika prema

školi, i to neprofesionalnim i nekorektnim odnosom nastavnika i učitelja, nepoštovanjem

ličnosti deteta, prestrogim kaznama, verbalnim ponižavanjem itd. Treba reći da je

vršnjačko – nasilničko, agresivno ponašanje, pojava karakteristična prvenstveno za

muškarce, ali „tokom poslednje decenije, devojke su postale posebno važno područje

populacije za istraživanje problema recidivizma i nasilja: povećan je broj ženskih

adolescenata koji je podvrgnut maloletničkom prevaspitanju, a raste i stopa ženskih

počinioca krivičnih dela kao i učešća u agresivnim delima“ (Vincent, Odgers,

McCormick & Corrado, 2008:287).

“Istraživači su ukazali da je, s obzirom na odnos prema nasilju, unutar grupe

moguće razlikovati bar četiri grupe učenika: jedni su oni koji izveštavaju da su žrtve,

drugi su oni koji izveštavaju da su nasilnici, a sem njih postoji i grupa onih koji su čas

žrtve čas nasilnici. Prema, do sada prikupljenim podacima, kod nas (na osnovu

kriterijuma da su bar za jedan oblik nasilja bili ponovljene žrtve ili akteri) 21% učenika

se moglo klasifikovati u žrtve, 4% u nasilnike i 4% u žrtve/nasilnike” (Plut i Popadić,

2007:348).

“U programu prevencije nasilja čiji je autor Olvej (Olweus, Limber, Mihalic,

1999) navode se sledeći faktori rizika, na koje je usmeren Olvejov program:

1. Karakteristike pojedinca

impulsivna, dominantna ličnost, „vruće glave“ ,

nedostatak empatije,

teškoće u prihvatnju pravila,

niska tolerancija frustracije,

pozitivni stavovi prema nasilju,

postepeno opadanje interesovanja za školu

2. Karakteristike vršnjaka

prijatelji, vršnjaci sa pozitivnim stavovima prema nasilju

3. Karakteristike porodice

nedostatak roditeljskog nadzora,

nedostatak topline i uključivanja roditelja,

55

preterano popustljivi roditelji,

stroga disciplina, fizičko kažnjavanje

4. Karakteristike škole

školsko osoblje i nastavnici koji imaju ravnodušne ili prihvatajuće stavove

prema nasilju, indiferentni ili prihvatajući stavovi učenika prema nasilju“

(Gašić- Pavišić, 2011:245).

Imajući u vidu uzroke i uslove koji dovode do konflikata, odnosno doprinose

nastanku konflikata, pravac delovanja i mere opšte prevencije odnosile bi se na

obezbeđenje i ostvarivanje što povoljnijih opštih uslova za pravilan psihosocijalni razvoj

i zadovoljenje potreba dece i mladih. Osim mera koje bi se odnosile na bolje

funkcionisanje porodice, one vezane za školu morale bi imati isti prioritet i važnost s

obzirom na to da je škola jedini agens socijalizacije koji ima pristup mladoj osobi

dovoljno rano i dovoljno dugo da bi ovaj uticaj bio efikasan, dovoljno masovno da bi

zaista bio preventivan i dovoljno posredovan individualnim radom stručnjaka da bi bio

podložan intervenciji. Mere prevencije koje bi se odnosile na školu podrazumevaju

unapređenje materijalnih i tehničkih uslova u školi, ali i kvalitetniji sadržaj i organizaciju

vaspitno-obrazovnog rada. Kvalitetniji uslovi bi svakako doprineli poboljšanju ukupnih

interpersonalnih odnosa u školi, a samim tim i ređem javljanju konflikata.

Preventivne mere vezane za školu su, ipak, mnogo specifičnije orijentisane i

zahtevaju posebnu organizaciju i programe njihove realizacije, kako na planu

obrazovanja, tako i vaspitanja. Glavni smer preventivnog delovanja u školskoj sredini u

smislu unapređivanja ukupnih interpersonalnih odnosa mladih morao bi biti fokusiran na

preduzimanje mera koje bi se odnosile na sledeća tri aspekta: razvijanje socijalnih veština

učenika za nenasilno rešavanje sukoba, stvaranje podsticajne atmosfere i priznavanje

postignuća učenicima.

“Preventivni programi nenasilnog rešavanja sukoba pokazali su se efikasnim za

razvijanje sposobnosti i veština konstruktivnog rešavanja problema. Iako se ovakvi

programi polako i stidljivo realizuju u nekim školama, oni bi morali biti sastavni deo

realizacije procesa obrazovanja i vaspitanja učenika, dok bi konstruktivno rešavanje

konflikata bilo jedan od važnih ciljeva škole. Razvoj i učenje učenika veštinama koje

56

god, uslov je samopouzdanog reagovanja u sukobu. Samopouzdano ponašanje je zapravo

ključ za konstruktivno, nenasilno rešavanje konflikata” (Jelić, 2011: 25-26).

“U socijalnopedagoškom tretmanu važno je pomoći deci/mladim osobama

agresivnog ponašanja da promene svoje neprijateljsko i negativno ponašanje i stav prema

vlastitom okruženju. Pritom je izuzetno važno pokazati da agresivno ponašanje nije

dopušteno i da se ne toleriše i dogovoriti jasna pravila ponašanja i dosledno insistirati na

njihovom poštovanju. Insistiranje na poštovanju pravila uključuje isticanje situacija u

kojima dete/mlada osoba pravila poštuje, ali i odgovarajuću reakciju na njihovo kršenje.

Odgovarajuća reakcija na kršenje pravila o netolerisanju agresivnog ponašanja

podrazumeva postupak koji će omogućiti popravljanje počinjene štete i, što je još važnije,

kod deteta/mlade osobe podstaknuti osećaj samopoštovanja. Drugim rečima, u tim

slučajevima ćemo se sa detetom dogovoriti što će, ulaganjem vlastite energije, učiniti

umesto agresivnog ponašanja. Insistiranje na poštovanju pravila ponašanja mora biti

lišeno svakog kažnjavanja, vređanja, zanemarivanja i nedoslednosti u vaspitanju”

(Bouilset i Uzelac, 2007:217).

Na osnovu svega gore izrečenog može se konstatovati da je agresivno ponašanje

dece, nasilje među decom-vršnjačko nasilje, kako u osnovnim tako i u srednjim školama

veoma kompleksan problem, i pretpostavlja međusobnu saradnju škola, porodica i svih

ostali društvenih ustanova, vladinih i nevladinih oraganizacija koja se bave decom,

dečjim odrastanjem, vaspitanjem-obrazovanjem, dečjim problemima i poteškoćama. Od

škola se traži da se uključe u borbu protiv nasilja, jer isto prestavlja veoma ozbiljan

društveni problem. Ali zadaci koji se zadaju školama mogu biti neopravdano teški. U

društvu opterećenom mnogobrojnim problemima, škole postaju preopterećene zadacima

koji im se delegiraju, pa se tako od škola očekuje i da vaspitavaju, i da obrazuju, vode

socijalnu politiku, pružaju zaštitu, brinu o zdravlju, a da pri tom i ispravljaju štetne

uticaje porodice, medija, vladajućih partija, društvene prakse i svega ostalog.

57

Narkomanija kao vid delinkventnog ponašanja učenika u školi

Droga se više ne događa negde drugde i nekima drugima, ona je ovde među nama.

Naglo raste broj uzivalaca droga, naročito među mladima, među srednjoškolcima, pa i

starijim osnovcima. Droga i uživanje u istoj u celoj Srbiji, na žalost, dobija sve značajnije

mesto u zabavi mladih, i prisutna je toliko da, na primer, najpopularniju, marihuanu,

možete omirisati gotovo na svim mestima gde se mladi skupljaju. Kazu da se nijedna

žurka vise ne moze smatrati uspešnom ako se „ne posluzi" i droga. Prema proceni

stručnjaka koji se bave ovim problemom, u Srbiji je između 70 i 80% mladih između 15 i

25 godina bilo u kontaktu sa opojnim drogama, a koliko njih je samo probalo, ili je

povremeno ili svakodnevno uzima, ili samo prodaje, teško je reći.

“Narkomanija ili zavisnost od droga je snažna vezanost osobe za neku

psihoaktivnu supstancu, koja se ispoljava kao neodoljiva strast za njenim konzumiranjem.

1957. godine Svetska zdravstvena organizacija definisala je narkomaniju kao: stanje

periodične ili hronične intoksikacije izazvano ponovljenim unošenjem droge. Možemo

razlikovati tri vrste zavisnosti: psihičku, fizičku i stanje tolerancije. Koliko će brzo

nastupiti i kakva će biti priroda i jačina zavisnosti zavisi od mnogih činilaca: vrste droge i

njenih farmakoloških svojstava, od načina, učestalosti, količine i dužine konzumiranja, od

ličnosti zavisnika i njegovih potreba, njegove porodične i društvene sredine” (preuzeto

sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/Наркоманија ).

“ Podela droga po kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije je:

opijati (sirovi - opijum, heroin, morfijum, kodein; sintetički preparat metadon

i petantin)

kokain (čista materija i lišće biljke koke)

halucinogeni (LSD-25, meskalin, psilocybin i dr.)

barbiturati, hipnotici, sedativi, trankvilizanti

alkohol (alkoholna pića, napitci i razni kokteli na bazi alkohola)

kanabis (marihuana, gandža, hašiš)

amfetamini

isparljiva sredstva i lekovi bogati organskim rastvaračima (etar, aceton,

hloroform, gasolin)

58

droge pojedinih regija ili nove droge (ekstazi, krek....).

Prema načinu na koji su droge najčešće tretirane u zakonskim odredbama

možemo ih podeliti na legalne i ilegalne. U legalne droge ubrajaju se alcohol i nikotin,

lepak, ali i mnogi drugi lekovi (lekovi za smirenje, protiv bola, za spavanje itd.). Droge se

mogu podeliti i prema psihoaktivnim učincima na: psihodepresore, psihostimulatore i

halucinogene.

Takođe, droge se mogu podeliti i prema stepenu zavisnosti koje izazivaju na:

teške (opijum, morfijum, kodein, heroin, kokain, amfetamin...) i lake (marihuana, hašiš,

psilocibin, meskalin, LSD..)” (Rakić, 2010 :205-206).

Među današnjim omladincima najviše se koristi marihuana u obliku cigareta. Do

njih nije teško doći a među korisnicima vlada uverenja kako nije opasna po zdravlje.

Pored nje od opojnih droga najčešće se koriste „markice” LSD-a i tablete ekstazija. Na

sreću, teške droge, kao sto su heroin i kokain, u Srbiji se znatno manje koriste u odnosu

na gore navedene.

Medicinski stručnjaci tvrde da nijedna droga nije bezopasna, naprotiv, ostavlja

teške posledice i po mentalno i po fizičko zdravlje. Upravo zbog toga neke škole u

saradnji sa lekarima i policijskim stručnjacima organizuju sastanke sa učenicima,

roditeljima, nastavnicima, kako bi se upoznali sa ovim problemom, a cilj je da deca ne

posegnu za drogom, odnosno da prestanu sa njenim uzimanjem.

Veoma je karakteristično da najveći broj narkomana koji pohađaju školu,

pogotovu poslednjih desetak godina od kako se masovno puši marihuana i među

najmlađim ucenicima škola osnovnog obrazovanja, naglo popušta u učenju. Ranije

solidni učenici, sada počinju da ređaju, bez nekog vidnijeg razloga za roditelje pa i same

nastavnike, slabe ocene. Nekada ambiciozni učenici sada se sve manje uzbuđuju kada

dobiju slabu ocenu. Sve češće počinju da izostaju sa nastave, a na časovima deluju

odsutno i nezainteresovano. Na prozivku nastavnika iznenada se trzaju kao iz nekog sna

ili dremeža. Kritike nastavnika ne prihvataju. Ponekad su spremni da polemišu sa

nastavnicima tvrdeći da ih nastavnici mrze, da su neobjektivni, da imaju svoje ljubimce i

da je njihov jedini hendikep što i oni nisu ljubimci pojedinih predmetnih nastavnika. Sa

težih časova sve češće izostaju. Broj neopravdanih časova raste. U prvo vreme, dok je još

očuvano osećanje obaveze prema školi, ovi izostanci se opravdavaju lekarskim

59

uverenjima, koja su neretko falsifikovana. Neki od njih bivaju odstranjeni iz škole zbog

slabih ocena i neopravdanih časova, ili školu sami napuštaju. Jedan manji broj

narkomana, da bi umirili sopstvenu savest i roditelje, upisuju se vanredno u različite

škole, ali po pravilu neredovno daju ispite ili ih uopšte ne daju i ostaju večiti učenici ili

studenti. Neke škole u saradnji sa lekarima i policijskim stručnjacima organizuju sastanke

sa učenicima, roditeljima, nastavnicima, kako bi se upoznali sa problemima koje nosi

narkomanija i kako bi sprečili decu da posegnu za drogom, odnosno da prestanu sa

njenim uzimanjem.

“- Paradoks našeg vremena - Profesor IV Beogradske gimnazije Veljko

Cobanski, koji u toj školi radi već 28 godina, otpušten je posle godinu dana suspenzije

zato što se usudio da na roditeljskom sastanku kaže ko su đaci koji se drogiraju. Kada ga

je suspendovala, direktorka škole je to objasnila "neetičkim ponašanjem" (zato što je

rekao imena dece na roditeljskom sastanku) i važnije, zbog povrede ugleda škole. Valjda

je školski ugled bitniji od dobrobiti njihovih đaka” (preuzeto sa:

http://www.scribd.com/doc/82871678/narkomanija)

Adolescentna populacija iz koje kasnije mogu da se regrutuju narkomani, nije

homogena u pogledu stavova i interesovanja u odnosu na drogu. Čak bi se moglo reći da

je vrlo diferencirana i da su stavovi mladih prema drogi prilicno šaroliki i neujednačeni.

Zato se, uglavnom, svi adolescenti, iz praktičnih razloga, dele na pet grupa.

1. “ Veliki broj savremenih adolescenata ne pokazuje nikakvo interesovanje za

drogu u bilo kom vidu, niti odobrava njihovo uživanje.

2. Jedan deo savremenih adolescenata pokazuje interesovanje za mlade narkomane i

njihovo ponašanje, ali bez želje da prihvati drogu i njihov način života.

3. Treću grupu čine oni koji se emocionalno poistovecuju sa narkomanima, a i sami

uzimaju drogu. Za većinu od njih, uživanje droge je više vid javnog

demonstriranja svoje opredeljenosti, nego li znak neodoljive unutrašnje potrebe za

drogom.

4. Četvrtu grupu čine mladi ljudi koji su se identifikovali sa narkomanima u pogledu

stavova, običaja, ponašanja i odnosa prema drogi. Ipak, predstavnici ove grupe,

bilo zbog kratkog staža, ili faktora ličnosti, zadržavaju izvesnu distancu prema

drogi, ne podležući joj nikada potpuno.

60

5. Još uvek se relativno najmanje brojni oni koji su potpuno osiromašili svoje

relacije i uobičajene socijalne odnose, a psihički i fizički su zavisni od droge i

tako poprimili potpuno narkomansko ponašanje i obeležja” (preuzeto sa:

http://www.scribd.com/doc/82871678/narkomanija).

Daleko veći broj adolescenata pripada prvoj, i delimično, drugoj grupi. Pripadnici

četvrte i pete grupe su dugo predstavljali ekstremnu manjinu, ali poslednjih desetak

godina njihov broj se rapidno uvećao.

“Istraživanja pokazuju da oko polovine adolescenata u našoj zemlji (49%) do 16.

godine ima prvo iskustvo s alkoholom (Jugović, 2004). Od psihoaktivnih supstanci,

najčešće se koristi marihuana. Adolescenti koji imaju iskustva sa konzumiranjem

marihuane takođe najčešće stiču ta iskustva oko 16. godine. Marihuanu je bar jednom

probalo oko 32% mladih u našoj zemlji (Jugović, 2004). Od ostalih psihoaktivnih

supstanci, najčešće je u upotrebi ekstazi (9%), hašiš (7%), a kokain, heroin i LSD je

probao najmanji broj (2%) u okviru uzorka od 3111 ispitanika. Realno je očekivati da je

broj korisnika i zavisnika od psihoaktivnih supstanci mnogo veći, imajući u vidu da će

uobičajenim postupcima ispitivanja oni mnogo ređe biti obuhvaćeni uzorkom. Uzimajući

u obzir neka novija istraživanja (Cooper et al., 2003; Zuckerman & Kuhlman, 2000)

postoji opravdan razlog da se rizična ponašanja obuhvate jednom širom dimenzijom.

Rezultati ukazuju na to da se kovarijansa među različitim ponašanjima (slabo školsko

postignuće, delinkventno ponašanje, korišćenje ilegalnih psihoaktivnih supstanci, rizično

seksualno ponašanje) može adekvatno objasniti jednim faktorom višeg reda. Takođe,

disfunkcionalni stilovi kontrole emocija kao i emotivno obojena ponašanja predstavljaju

glavnu karakteristiku rizičnog ponašanja tokom adolescencije” (Mitrović, Smederevac,

Grujičić, i Čolović. 2006:265).

Među stručnjacima postoje neujednačeni stavovi da li narkomani pripadaju

jedinstvenom psihološkom entitetu, ili se registruju iz različitih psiholoških struktura.

“Koristeći metodu paralelnih grupa, Stevan Petrović i M. Janša, upoređivali su

narkomane i delikvente, dakle, dve grupe ispitanika sa različitim oblicima devijantnog

ponašanja. Rezultati istraživanja su ukazali na signifikantne razlike između ove dve grupe

ličnosti sa socijalno devijantnim oblicima ponašanja. Osobe predisponirane za

delinkvenciju i delinkventne oblike ponašanja često se u psihološkom smislu razvijaju iz

61

jednog oblika rane zapuštenosti. Delinkventi su imali uspešniji razvoj i povoljnije uslove

u adaptivnom smislu. Ličnost delinkventa je očuvanija, a prilagođavanje realnosti

zdravija nego u narkomana. Pod većim opterećenjem delinkvent bira drugačije obrasce

ponašanja, koji su po svome karakteru manje morbidni od onih koje bira narkoman. Ređi

konflikti roditelja u populaciji delinkvenata omogućuje im, na izvestan način, mirniji

razvoj. U određenoj meri izraženo osećanje dužnosti i obaveza, omogućuje im da u

većem procentu završe stručne škole i obezbede sebi egzistenciju i prema radu uglavnom

imaju korektan odnos. Kod narkomana, razvoj ličnosti ne odvija se ujednačeno i

ravnomerno, vec je često prekidan sa povremenim regresijama na stepen razvoja iz ranog

detinjstva” (preuzeto sa: http://www.scribd.com/doc/82871678/narkomanija). Istoriju

razvoja narkomana karakterišu konflikti u porodici i neujednačeni vaspitni stavovi

roditelja, prisustvo većeg broja veoma heterogenih figura u najranijem periodu razvoja i

formiranja objektnih odnosa, stalno izraženo i prisutno osećanje otuđenosti i ugroženosti,

bogatstvo neurotskih oblika ispoljavanja, sa veoma čestim meditacijama o smrti i

samoubistvu kao alternativi, intolerancija prema napetostima i pritiscima, nesposobnost

prihvatanja socijalno pozitivne uloge, nezaposlenost, skitničenje, itd. Očigledno slab

razvoj ličnosti narkomana usporava proces sazrevanja i socijalizacicje. Slab ego

podbacuje u spoznaji realnosti i prilagodavanju na nju. Nezrelu ličnost narkomana

nadvladavaju nagonske pulzije, koje ovaj nije u stanju da prilagodi spoljnom svetu.

Postepeno napuštajući objekivne odnose sa realnim svetom, koji nikada nisu ni bili

naročito čvrsti, narkoman je uvek na ivici psihičke dezintegracije i gubitka veze sa

realnošću, što nije slučaj kod delinkventa. Sva interesovanja i sve želje narkoman

postepeno zamenjuje "farmakološkom željom". Na osnovu ovih istraživanja, može se

zaključiti da narkomani imaju u ličnosti dosta neurotskih pa i shizoidnih crta, što nam

daje za pravo da na narkomane gledamo kao na grupu devijantnih ličnosti, kojima je, pre

svega, potrebna psihološka pomoć. U odnosu na delinkvente, narkomani predstavljaju

ozbiljnije poremećene i u psihološkom smislu teže oštećene ličnosti.

Da li je škola nemoćna pred pojavom narkomanijе među učenicima? Precizan

odgovor na ovo značajno pitanje danas je teško dati, iz prostog razloga što se nema

dovoljan uvid u rasprostranjenost pojave, pa se ne vidi kako škola reaguje. Međutim,

iskustva sa prevencijom alkoholizma u školama navode nas na pomisao da se škola i u

62

slučaju narkomanijе još na startu pogrešno postavljа. Usled verovanja da je reč o

beznačajnim pojavama, škola kao organizovana i kvalifikovana institucija skoro ništa ne

preduzima u smislu prevencije, već se čitava aktivnost svodi na amaterizam i entuzijazam

pojedinih nastavnika koji su sticajem okolnosti uspeli da problem shvate, ali ne i da se

osposobe za samostalno delovanje u uslovima koji su ionako nepovoljni. Inače, sigurno

se ne bi dogodilo da se putem anketnih listića otkriva sklonost omladine prema drogama.

Svedoci smo činjenice da su se takve ankete u suštini negativno odrazile, jer su

animirajuće delovale u pravcu većeg interesovanja učenika za droge. Radoznalost koju

učenici ispoljavaju za sve što je nepoznato i teško dostupno, izvesno pomodarstvo kome

su podložni, stalno prisutna želja da se ide u korak sa vremenom i takmičarski duh koji

karakteriše većinu mladih, svojstva su koja u osnovi dobre mladiće i devojke dovode u

dilemu: pa to svi rade, a ja ne, i zašto baš ja da budem izuzetak, zašto da se izolujem, da

budem usamljen (izolacija je, priznajmo, ipak neprijatna stvar, čak i za odrasle). Sa tako

postavljenim pitanjima, ako se ne preduzmu nikakve mere prevencije, ako se mladi

prepuste sami sebi, ako informaciju o drogama dobijaju iz sumnjivih izvora, onda se lako

pada u iskušenje, a od iskušenja do potpune zavisnosti samo je korak razdaljine.

“Moralna i profesionalna odgovornost škole ovde se ističe kao primaran faktor, a lako se

može dogoditi da, usled nepripremljenosti za brzu i efikasnu akciju, bude apostrofirana

kao jedan od činilaca koji su doprineli da droga dobije „pravo građanstva”. Ovako teška

pretpostavka dobrim delom bazira se na sledećim činjenicama:

1. Pored brojnih obrazovno-vaspitnih institucija i organizacija i veoma povoljnih

uslova koje pruža škola, još uvek ne postoji bilo kakav dogovor o radu, program rada; ne

postoji, najzad, ni stručno definisan sistem pedagoškog rada, pa se, ili ništa ne radi, ili

radi pogrešno.

2. Usled neinformisanosti nastavnika o osnovnim karakteristikama narkomanije kao

bolesti, u praksi se najčešće prema ovakvim učenicima preduzimaju represivne mere, a

kao najteža kazna primenjuje se i isključivanje učenika iz škole, čime se još više dovodi u

pitanje budućnost takve dece i omladine. Isključivanjem „sumnjivih” učenika iz škole,

nastavnici praktično guraju takve učenike u toksikomaniju, jer ih narkomanske grupe

prihvataju i preuzimaju brigu o njima. Takvi učenici postaju neosetljivi za zbivanja u

63

socijalnoj sredini (porodici, školi, društvu), pa se takav odnos pretvara u neprijateljstvo

prema institucijama društva.

3. Posebno je značajno i teško pitanje rehabilitacije učenika-narkomana nakon

njihovog lečenja u medicinskim ustanovama. Nerazumevanje socijalne sredine, naročito

škole, za probleme ovakvih učenika, otežava njihovo potpuno ozdravljenje. Nastavak

školovanja i društvena rehabilitacija (lečenih narkomana), prema mišljenju psihijatra,

bitne su komponente lečenja mladih narkomana.

4. Zbog nemanja jasnih kriterijuma o merama prevencije, škole u kojima je zapažena

narkomanija među učenicima, skoro uspaničene, organizuju predavanja, prikazuju

filmove, stvaraju posebne grupe „antinarkomana”, a sve to, uz represivne mere prema

„grešnicima”, čitavu akciju postavlja pogrešno” (Jovanović, 2010: 77).

Okosnica savremenog programa prevencija narkomanije je u sintezi usko stručnih

i društvenih aktivnosti i njihovom međusobnom prožimanju. Naročito su odgovorni

roditelji kako za sebe tako i za svoju decu. Roditelji su dužni da unapređuju sebe tj.

kvalitet svog života i života svoje dece, a samim tim da preveniraju nastajanje ponašanja

koji ce dovesti do zavisnosti od droge. Najefikasnije i jedino specifične mere primarne

prevencije se ogledaju u sveobuhvatnoj edukaciji i informisanju pojedinaca i cele

društvene zajednice. Ovome treba dodati i izgrađivanje sistema vrednosti i stavova, koji

mogu pomoći pojedincima da samostalno i kritički donose odluke i rešavaju probleme

svakodnevnog življenja. Naravno, efikasne su i represivne mere kao i mere sprovodljive

u užoj i široj društvenoj zajednici. Naročito veliku ulogu i odgovornost imaju mediji -

informativne kuće i sredstava masovnog komuniciranja (štampa, radio i TV). Represivne

- zakonske i policijske mere takođe su vrlo efikasne i deo su multidisciplinarnog pristupa.

Takođe, veoma efikasni su i savetodavni centri u opštinama i mesnim zajednicama, kao

informativni centri za davanje informacija i podrške putem telefona.

Uživanje droge štetno deluje na uživaoca, a moguće je i na njihovu okolinu -

nevine žrtve. Zbog toga svako društvo treba da reguliše i suzbija upotrebu droga i svaki

pojedinac mora da shvati da je droga nešto što mu nece doneti ništa, a odneće mu sve.

Jedino izvesno i nesumnjivo je da je droga, nebitno kojoj grupi pripadala, i iza kog se

imena krila najveće zlo savremenog društva. Narkoman je ozbiljan bolesnik, u pravom

smislu te reči, tako ga treba i tretirati, jer je to ujedno i jedini način da mu se pomogne.

64

Mudrost života minulih vekova i mudrosti plejade mudraca nude mladima poruku – da ne

tragaju za iracionalnom lepotom, vec da iznalaze lepotu realnosti. Jer nema tragičnije

stvarnosti, od svakodnevnog begstva od stvarnosti.

65

Krimalitet mladih i vrste krivičnih dela koje izvršavaju

„Kriminalitet podrazumeva ukupnost svih zločina u određenom vremenu i

prostoru. To znači da je kriminalitet masovna pojava, za razliku od zločina. Treba

razlikovati primarni od sekundarnog kriminaliteta. Kod primarnog kriminaliteta reč je o

ukupnosti zločina čiji se počinioci prvi put pojavljuju pred državnim organima, dok je

kod sekundarnog kriminaliteta reč o ukupnosti zločina koje su počinili oni koji se ponovo

pojavljuju pred državnim organima” (preuzeto sa:

http://sr.wikipedia.org/wiki/Криминалитет ).

Kriminalitet kao složena društvena pojava determinisana je brojnim činiocima,

vezanim za subjekat, sredinu i krivično delo, a koji se u dostupnoj literaturi definišu kao

kriminogeni faktori, kriminogeni uzroci, kriminogeni uslovi i kriminogeni povodi.

Najprihvatljivija je podela kriminogenih faktora je na:

objektivne (krivično delo i socijalna situacija) i

subjektivne (ličnost izvršioca kriminalne radnje).

Etiološke osnove i faktori uzročnosti kriminaliteta u celini, odnose se i na

maloletničku delinkvenciju. Ustaljeno je shvatanje da kod maloletnika postoje i neke

specifičnosti koje se odnose na uzroke, uslove i povode njihovog delinkventnog

ponašanja. Suprotan stav zauzima Manuel Lopez Rey koji se kritički osvrnuo na one

teorije i teoretičare koji maloletnike smatraju osobama nesposobnim da razlikuju dobro

od zla radi nedostaka zrelosti. Osnovni faktori u kojima se mogu istraživati etiološki

problemi maloletničke delinkvencije su socijalna sredina, izvršena kriminalna radnja i

ličnost izvršioca.

„Kriminalno ponašanje predstavlja svaki akt pojedinca suprotan krivično-

pravnom i drugim normama koje predviđaju sankciju, ili kojima se krše međunarodno

pravne norme o ljudskim pravima. To je ponašanje kojim se povređuje jedna ili više

žrtava, a rezultat je različitih društvenih i psiholoških uzroka i faktora“ (Ilić 2005 : 38).

„Ne postoje specifični maloletnički delikti, tj. takva krivična dela koje mogu

počiniti samo maloletne osobe a ne i punoletne osobe. Sa druge strane pak, postoje niz

krivičnih dela opisanih u Krivičnom zakonu koje su takve prirode da ih u stvari uopšte

maloletne osobe ne mogu ni počiniti (npr. krivična dela protiv službene dužnosti, protiv

66

privrede i sl.). Neposredna posledica ili efekat ostvaren učinjenjem nekog krivičnog dela

veoma često nisu primarni motivi maloletnika. Iza kriminalnog čina veoma često se kriju

motivacijski mehanizmi i generatori kojih maloletnik nije uopšte ili nije potpuno svestan.

Stoga nije iznenađujuće da kod modaliteta delinkventnog ponašanja maloletnika često

prevlada spretnost, snaga i akcija. To je razdoblje života kada su fizička spremnost,

odvažnost i savladavanje raznovrsnih prepreka značajni statusni simboli, a civilizovano

društvo svojim načinom života i konvencijama pruža izuzetno malo mogućnosti da se ove

potrebe ostvare na društveno prihvatljiv način“ (Singer i Mikšaj-Todorović, 1989: 35).

Jedna od temeljnih karakteristika fenomenologije maloletnike jesu imovinski

delikti i krivična dela u saučesništvu. Od ostalih modaliteta kriminalnog ponašanja dosta

su zastupljeni intezitet kriminalne aktivnosti, vreme i mesto krivičnog dela.

Često se pojavni oblici kriminalnog ponašanja podcenjuju svodeći se manje ili

više na opis modaliteta delinkventnog ponašanja. To je iz više razloga pogrešno. Osim

što su modaliteti i posledice delinkventnog ponašanja veoma značajan indikator za

procenu važnosti i stepena društvene opasnosti krivičnih dela i počinilaca, oni su važan

elemenat za procenu ozbiljnosti maloletničke delinkvencije kao društvene pojave na

određenom području i u vremenskom razdoblju.

Pri razmatranju raznovrsnih modaliteta i fenomenološkog značaja kriminaliteta

uopšte, a posebno kriminaliteta maloletnika, ne sme se izgubiti iz vida da je svako, pa i

delinkvetno ponašanje, u krajnjoj konsekvenci složen odraz niza međusobno

isprepletenih osnovnih svojstava čoveka i karakteristika sredine u kojoj je živeo. Iako

modaliteti delinkventnog ponašanja još ne dopuštaju generalne zaključke o svojstvima i

strukturi ličnosti počinioca, ipak oni predstavljaju bitne indikatore za ispitivanje ličnosti i

motivacijskih mehanizama.

„Celokupno ponašanje nekog čoveka, načina na koji ostvaruje svoje želje,

razrešava svoje životne teškoće kao i priroda i oblik odnosa koje uspostavlja u društvu,

jednom rečju sva njegova predstavljanja u spoljašnjem svetu, činjenja i nečinjenja, u

značajnoj meri odražavaju svu složenost i strukuru njegove ličnosti. Takva analiza motiva

i modaliteta, naročito maloletnika, dragocen su izvor podataka o njemu. Ako su

verifikovani i iz drugih izvora, može dosta uticati na donošenje konačne odluke“ (Singer i

Mikšaj-Todorović, 1989: 36).

67

S obzirom na specifičnost fenomenologije delinkventnog ponašanja dece i

maloletnika možemo njihovu ukupnu kriminalnu delatnost razvrstati među imovinske

delikte, delikte protiv života i tela, protiv dostojanstva ličnosti i morala, a preostala

krivična dela koja pripadaju različitim glavama Krivičnog zakona među ostale delikte.

„Krivična dela protiv imovine - maloletnička delinkvencija obuhvata pre svega

imovinski kriminalitet, dakle krađu, tešku krađu, uglavnom provaljivanje, razbojništvo,

razbojničku krađu, oduzimanje motornog vozila, prevaru, prikrivanje i drugo. Kod krađa

i sitnih krađa reč je pre svega o krađi novca i vrednih predmeta počinjenih na štetu

roditelja, rodbine, suseda i znanaca, na štetu vršnjaka u školi. Vredni predmeti se obično

prodaju u bescenje, a nisu ni retki slučajevi da se poklanjaju radi sticanja prijatelja i

statusa među vršnjacima“ (Singer i Mikšaj-Todorović, 1989: 73).

Izvršenju krivičnog dela razbojništva češće naginju maloletnici slabije

intelegencije, primitivne strukture ličnosti i neretko skloni prekomernom uživanju

alkohola. Najčešće nije reč o unapred planiranim akcijama već o manje ili više deliktima

situacije, kod kojih žrtva katkad pod uticajem alkohola sama svojim ponašanjem znatno

pridonosi nastanku delikta. U poslednje vreme neretka pojava su oštećenja školskog

invertara, prilaza, zgrade, prozora, elektroinstalacije, sanitarnih čvorova. Takođe, i mimo

škole i školskog prostora dolazi do raznovrsnih ispada i delinkventnog ponašanja mladih.

Isti bez ikakvog povoda, moglo bi se reći iz dosade - hira veoma često oštećuju javne

rasvete, izloge prodavnica, parkirane automobile, a neretko napadaju i prolaznike, pri

čemu se ostvaruju obeležja prekršaja protiv javnog reda i mira, kao i krivičnog dela

nasilničkog ponašanja na javnom mestu.

„Krivična dela protiv života i tela - delikata protiv života i tela maloletnici su

najčešće činili krivično delo lake telesne povrede, a znatno manje su činili teške telesne

povrede, a najmanje krivično delo ubistva. Ostali delikti protiv života i tela u znatnoj su

meri bili zastupljeni u fenomenologiji maloletničke delinkvencije ove vrste delikata“

(Singer i Mikšaj-Todorović, 1989: 76).

Na osnovu mnogorojnih istraživanja među decom i maloletnicima relativno je

malo počinilaca krivičnog dela protiv dostojanstva ličnosti i morala, odnosno, seksualnih

delikata. Kod retkih seksualnih delikata koje čine maloletnici treba posebno imati u vidu

da su to osobe u dobu intezivno jakog sazrevanja i pospešenja seksualnog nagona, koji s

68

jedne strane u raskoraku sa stupnjem socijalnog sazrevanja kao i sa raznovrsnim

društvenim konvecijama koje, pogotovo u manje urbanim mestima, znatno otežavaju

legalno zadovoljavanje takvih potreba.

„Maloletnici često sami i nemaju neke delinkventne namere, ali zajedno sa

grupom vršnjaka dolazi do usmeravanja njihovih aktivnosti, jer se ne žele izložiti

prebacivanjima da su kukavice ili izdajice, i da tako budu diskriminisani od vršnjaka“

(Singer i Mikšaj-Todorović, 1989: 82). Tako postoje maloletnici koji u saučesništvu

kradu ili učestvuju u nekom nasilničkom obliku ponašanja, a da to prethodno uopšte nisu

ni planirali niti želeli. „Saučesništvo kao pojavni oblik delinkvetnog ponašanja dece i

maloletnika kad-kad se nedovoljno kritički uzima kao indikator procene važnosti

delinkventnog ponašanja.“ (Singer i Mikšaj-Todorović, 1989: 82). Saučesništvo i grupno

izvršenje krivičnih dela od strane maloletnih osoba skriva u sebi, upravo zbog značajne

uloge iracionalnih faktora, rizik nastupanja težih ekcesa. „Nastupanje nepredviđenih

okolnosti pri činu krivičnog dela, usled neiskustva, želje da se prikrije stid, gađenje ili

strah, ili da se ostvari odgovarajući dojam na drugove, može avanturistički pa i

iracionalno zamišljenom poduhvatu dati sasvim nepredviđene tokove, dimenzije i težinu,

te izazvati posledice koje zapravo niko nije ni hteo. Izazovno se ponašanje može

pretvoriti u nasilje i vandalizam na javnom mestu sitna krađa u kojoj su zatečeni u

razbojništvo ili razbojničku krađu, nepristojno dobacivanje devojci u pokušaj silovanja,

bezazleno nadmetanje u tešku telesnu povredu, a nošenje oružja radi prestiža i

zastrašivanja u pokušaj ubistva“ (Singer i Mikšaj-Todorović, 1989: 82).

Među mnogim i raznovrsnim modalitetima delinkventnog ponašanja dece i

maloletnika važno je obratiti pažnju posebno na intezitet kriminalne aktivnosti, na doba

dana kada je delo počinjeno (dan ili noć), na mesto izvršenja dela tj. da li je krivično delo

počinjeno u mestu ili izvan mesta boravišta počinioca. Svako od navedenih modaliteta

delinkventog ponašanja može, pogotovu u kombinaciji sa drugim obeležjima dela,

ličnosti i sredine u kojoj živi, biti važno za procenu stanja i društvene opasnosti pojave u

celini u konkretnom slučaju.

„Poznato je da suzbijanje kriminaliteta u zavisnosti od vrste, odnosno životnog

doba učinilaca, podrazumeva vođenje krivičnog postupka, čiji je krajni rezultat izricanje

odgovarajuće krivične sankcije. Kada su u pitanju maloletnici, kao učinioci krivičnih

69

dela, vođenje krivičnog postupka prema njima sadrži brojne specifičnosti imanentne ovoj

populaciji. Preciznije, država i društvo imaju poseban odnos prema maloletničkoj

starosnoj populaciji u vezi sa reakcijom na njihovo kriminalno ponašanje. U tom cilju

uvedena je posebna kategorija krivičnih sankcija prema maloletnicima, pod nazivom

vaspitne mere. Takođe, refleks ovakvog odnosa države i društva prema maloletnicima

predstavlja i posebna vrsta zatvora, maloletnički zatvor koji se može izreći samo starijim

maloletnicima. Prema tome, maloletničke krivične sankcije predstavljaju specifičnu vrstu

krivičnih sankcija namenjenih određenoj starosnoj kategoriji učinilaca krivičnih dela

(maloletnici), čijem izricanju prethodi posebna vrsta sudskog postupka (krivični postupak

prema maloletnicima), posebni uslovi za njihovo izricanje (uslovi za vaspitne mere i

maloletnički zatvor), kao i posebne i odvojene ustanove u kojima se ove sankcije

izvršavaju (vaspitni domovi/ustanove i maloletnički zatvor)“ (Nikolić i Joksić, 2009:142-

143).

Dobro je poznato je da su neka psihološka svojstva ličnosti pogodnija za

reagovanje u destruktivnom smislu od psiholoških osobina drugih osoba iz njenog

okruženja. „Primera radi, osoba sangviničkog temperamenta donosi brze i nepromišljene

odluke i samim tim reaguje negativistički, jer pada lako i nepromišljeno pod spoljnje

uticaje ne razmišajući o posledicama, pa otud i neodgovorni postupci u ponašanju

pojedinaca sa ovakvim temperamentom. Osobe koleričkog temperamenta su nedovoljno

uravnotežene, impulsivne u reagovanju, emocionalno su reaktivne pa lako padaju u

afektivna stanja, teško podnose uvrede i druge neprijatnosti, odlučne su i uporne u svojim

postupcima. Ovakve odlike temperamenta su pogodno tlo za razvijanje negativnih

svojstava ličnosti (grubost, pakost, zavist, tvrdoglavost). Stoga su kolerici izuzetno

pogodni za kršenje pravnih, etičkih, moralnih i drugih opštevažećih društvenih normi.

Melanholici su veoma razdražljivi, skloni brzim i lakim uvredama, teško prihvataju

poraze, znaju biti nezainteresovani za okolinu i samog sebe. Razumljivo je da ovakve

osobe teško prevazilaze životne prepreke i lako padaju u antidruštvena iskušenja.

Suprotno njima, osobe sa flegmatičnim temperamentom odlikuju se odmerenošću,

staloženošću i promišljenošću i samim tim su rezidentne na nedozvoljeno društveno

ponašanje” (Krstić, 2009: 161).

70

Stoga bi subjektivna etiologija trebala biti usmerena ka spoznaji "postojećih

subjektivnih elemenata" ličnosti koja destabilizuje društveni sistem. Uzimajući u obzir

neka lična obeležja i psihološke odlike, može se govoriti o pogodnijim mogućnostima i

nekim tendencijama ka delinkventnom ponašanju koje naginje ka smeru društveno

destruktivne kategorije i sličnih oblika ponašanja. U prilog ovakvoj tvrdnji ide i činjenica

da se osobe sa različitim oblicima antidruštvenog ponašanja međusobno razlikuju po

svojim individualnim osobinama. Tipičan primer za to su razlike između profesionalnih

izvršilaca krivičnih dela od onih prigodnih koji krivična dela vrše slučajno, a potom

razlike između političkih izvršilaca i izvršilaca krivičnih dela u privredi i sl.

Može se zaključiti da lična obeležja predstavljaju značajnu komponentu svih

oblika antidruštvenog i kriminalnog ponašanja, svih radnji koje ga destabilizuju i u

kojima se ona manifestuju kroz konkretne načine i oblike. Kršenje zakonskih normi i

drugih pozitivnih društvenih akata, konzumira u sebi lične elemente, stavove i motivacije,

koje su prisutne u svesti onih koji ih krše. Stoga je neophodno istraživati korelativne veze

između pojedinih svojstava psihološke strukture ličnosti i adekvatnih oblika

antidruštvenog ponašanja, i da takva spoznaja ima indikativno značenje sa stanovišta

subjektivne etiologije.

71

Slobodno vreme kao jedan od mogućih uzroka pojave delinkventnog

poremećaja u ponašanju mladih

„SLOBODNO VREME – leisure time; le loisir; freizeid; označava vreme koje

pojedinac ispunjava i oblikuje prema vlastitim željama, bez bilo koje vrste obaveze ili

nužde. To je deo života svakog čoveka, postoji svakog dana i u svakoj sredini, ali je

različito s obzirom na godine, pol, zanimanje, mesto boravka, razvijenost sredine, stupanj

interesa, ciljeve društvenog poretka i njegove mogućnosti“ (Pedagoška enciklopedija,

1989: 353).

„Slobodno vreme je sastavni deo čovekove aktivnosti, vreme izvan

profesionalnih, porodičnih i društvenih obaveza, u kome pojedinac po svojoj volji

odabira oblike i sadržaje odmora, razonode i stvaralaštva. Slobodno vreme se javlja

uporedo sa pojavom civilizacije, od pojave klasa, granica između rada i slobodnog

vremena određena je klasnom pripadnošću. Savremeni tehnički progres donosi

skraćivanje radnog vremena, pa slobodno vreme dobija novi vid: više nema samo

kompenzacionu ulogu, da se radnik odmori kako bi mogao bolje opet raditi, pa više ne

može ostati samo sadržaj pojedinca, nego dobija i društvenu oznaku“ (Pedagoška

enciklopedija, 1989: 353 ).

„Slobodno vreme je ono ono vreme koje je potpuno oslobođeno od neposrednih

radnih obaveza - ono predstavlja kraj i završetak rada. Ono pripada čoveku koji je, u

određenim uslovima potpuno slobodan da rspolože tim vremenom po ličnom izboru“

(Budimir-Ninković, 2008 : 98).

Slobodno vreme je jedan od relevantnih faktora koji se odražava na razvoj,

formiranje i razvoj mlade ličnosti. Reč je o „ostatku vremena" koje prema samoizboru,

mimo uticaja porodice i škole, utiče na opredeljenja, stavove i ponašanje, koje neretko

prelazi u različite oblike i forme delinkventnog ispoljavanja. U prilog ovoj tezi ide i

činjenica o realativnoj ličnoj samostalnosti u ponašanju omladine kao i organizacije

njihovog društvenog života koji se odvija u ambijentu kafića gde su alkohol i narkotici

postali sastavni deo tog ambijenta. Sasvim opravadano se može umesto termina

„slobodno vreme" koristiti termin „prazno vreme", „gluvarenje" i slični izrazi. Jer, više

72

nego očigledan izazov postao je problem „ubijanje vremena" koji podrazumeva sve

oblike „razonode", od zlouptrebe alkohola i narkotika do prostitucije i dr.

Slobodno vreme je veoma važan činilac u životu dece i omladine, i

neorganizovano slobodno vreme dovodi, u najvećem broju slučajeva ili do povlačennja

osobe u sebe ili do određenog asocijalnog ponašanja. Slobodno vreme je jedan od

mogućih uzroka devijantnog ponašanja mladih; činjenica je da većina mladih razne

devijantne oblike ponjašanja pokazuje u slobodno vreme. Neorganizovano provođenje

slobodnog vremena, kojeg mladi imaju sve više, dovodi do dosade i traže se načini

prevazilaženje te dosade. U vezi sa ovim, odnosno usled nemogućnosti da svoje slobodne

vreme adekvatno iskoriste npr. u igri, zabavi, razonodi, mladi upražnjavaju različite

vidove maloletničkog prestupništva. Želja za pripadanjem grupi kod određenog broja

mladih može dovesti do određenog delinkventnog ponašanja, zatim potreba za zabavom,

društvom, muzikom i identifikacija sa određenom subkulturnom grupom često okuplja

mlade na mesta poput kafića, diskoteka i sl. Slobodno vreme iskorišeno na ovaj način tj.

boravak na ovakvim mestima često podrazumeva upotrebu alkohola, raznih opojnih

droga i narkotika. Upravo alkoholizam i narkomanija su jedna od najrizičnijih grupnih

ponašanja mladih, i gotovo uvek postoji veza, sprega između njih i najtežih vrsta

delinkventnog ponašanja. U adolescenciji potreba za dokazivanjem je dosta jaka, i upravo

u ovm periodu roditelji počinju da gube kontrolu nad decom, autoritet im gubi na snazi, i

na njihovo mesto dolaze vršnjaci, grupa vršaka i oni preuzimaju primat nad

socijalizacijom.

„Prestupništvo mladih se smatra izrazom, odnosno oblikom prevazilaženja dosade

koju mladi doživljavaju u slobodnom vremenu“. (Jašović, 1978:233).

Savremena etiološka misao i istraživačka praksa svrstavaju problematiku

slobodnog vremena u red značajnih faktora antidruštvenog načina života. U prilog ovoj

tvrdnji idu i mnogobrojna empirijska istraživanja i ozbiljni napori na teorijskom

uopštavanju problematike slobodnog vremena i njegovih kriminogenih relacija. Ovo tim

pre što je u toku već poodmakli proces konstituisanja sociologije slobodnog vremena kao

posebne sociološke discipline.

“Škola kao obrazovno - vaspitna institucija za zajedničko obrazovanje i vaspitanje

mladihh generacija i odraslih, u svojoj dugoj istoriji, pored ostalih funkcija i zadataka,

73

ima određenu ulogu u izgradnji kulture slobodnog vremena učenika. Zapravo, u tom

složenom i trajnom civilizacijskom i pedagoškom procesu ona je jedan od najznačajnijh

faktora. Jer, simultano sa znanjem, radnim navikama, umećima, estetskim i ostalim

vrednostima, kulturnim tekovinama izgrađuje kulturu slobodnog vremena učenika. Ona

ga na društveno i pedagoško najorganizovaniji i najsistematičniji način uči kako da sudi,

hoće i deluje, tj. ponaša se u slobodnom vremenu, da odlučuje i bira oblike i sadržaje

svog slobodnog vremena. Njen osnovni cilj jeste - da u slobodno vreme učenik unosi

strukturu, tj. sistem da izdvaja prave sadržaje za obrazovanje, vaspitanje i socijalizaciju,

izbegava dosadu - prazninu u slobodnom vremenu, uključuje se aktivno, stvaralački u

civilizacijski tok društva, nalazi sebe u oblicima aktivnosti koji najviše doprinose razvoju

njegove sposobnosti, sklonosti, talenta i uopšte predupredi mnoge probleme u ponašanju

učenika kao posledice stihije i praznine slobodnog vremena” (Budimir-Ninković, 2008:

106).

Zato se ovde samo po sebi nameće pitanje: Na koji način mlade edukovati o

kulturi provođenja slobodnoga vremena? Upravo su škole pravo mesto za to! Kvalitetne

vannastavne aktivnosti mesto su suživota učenika s drugima, druženja i razvoja. Ukoliko

uz školske aktivnosti pridodamo i vanškolske zaključicemo da se mladima pruža ruka

pomoci i podrške. “Kultura korišćenja slobodnog vremena ima i neke druge vrednosti.

Ona je moćno sredstvo za suprostavljanje raznim antisocijalnim i antidruštvenim

postupcima ponašanja. Pored toga, kultura korišćenja slobodnog vremena može postati

veoma uticajna i preventiva takvih ponašanja” (Branković, 2009:507).

“Kulturna briga za slobodno vreme može preduprediti nekontrolisane uticaje.

Ukoliko se slobodnom vremenu ne posveti ta pažnja , ono će se pojavljivati i u svim

svojim negativnim i anarhicističkim vidovima na relaciji mogućih suprotnosti i

utonomija:

1. od snage pozitivnog i mnogostranog formiranja ličnosti do sredstva stvaranja

klime konformističke depersonalizacije;

2. od stvaralačke delatnosti do pasivno potrošačke egzistencije i epidemije

potrošačke megalomanije;

3. od društvene i političke zainteresovanosti i angažovanosti do dokoličarske

praznine i degeneracije;

74

4. od doživljaja slobode pa do svakodnevne obaveze i dosade;

5. od demokratsko usmerenih aktivnosti do dirigovanog institucionalizma i lažnog

liberalizma;

6. od unapređenja istinske kulture i kulturnog obogaćivanja do ekspanzije

komercijalnog kiča i šunda;

7. od podsticanja i razvijanja kreativnosti do puke reprodukcije i imitacije;

8. od posticanja individuacije i kolektivizma do usamljenosti i masovnosti;

9. od potpune ljudske afirmacije do njegove društvene negacije” (Budimir-

Ninković, 2008: 103).

„Budući da nastavnici poseduju sposobnosti da relativno lako prodru u ličnost, a

za to imaju pogodne uslove, jer su stalno sa mladima, bilo bi od posebnog interesa, kada

se narkomanija pojavi među učenicima, da izuče strukturu učenika koji se drogiraju; da li

su to, na primer, učenici koji imaju nekih posebnih problema u porodici, školi i životu

uopšte, ili je to „zabava” dokonih. Mladi u sadašnjim uslovima imaju jedini zadatak, a to

je učenje, koje, objektivno gledano, i nije tako teško, ako se sistematski i planski radi,

ako se zna tehnika učenja, i ako postoji motivacija za učenje. Međutim, prema

rezultatima kako u srednjim tako i u visokim školama, izgleda da učenje nije od svih

prihvaćeno kao primarni zadatak, pa mladima ostaje „višak vremena” kojim raspolažu i

koje neracionalno troše. Veruje se da baš takvi, da kažemo dokoni učenici, lako dolaze do

droge i rasturaju je među učenike. Za ovakvu pretpostavku (koju uvek treba proveriti u

praksi kada se problem pojavi) može se naći potvrda u činjenici da dovoljno zaposlen

čovek, koji je u procesu i kontinuitetu zbivanja u ljudskom društvu, koji zna šta hoće i šta

mora danas i sutra i zašto je tako moralo biti juče, teško da će imati potrebe i da će naći

povoda da potraži i upotrebi drogu. Njegova je pažnja koncentrisana na predmet rada i on

u radu pronalazi lično zadovoljstvo, potvrđujući se kao društveno biće od koga se nešto

očekuje i čije se vrednosti cene. Za takve će uvek biti suvišan bilo kakav narkotički

stimulans, on čak neće ni dozvoliti da dođe u iskušenje. Najzad, on za to neće imati ni

dovoljno vremena, jer će uvek biti motivisan da vreme racionalno koristi” (Jovanović,

2010: 78-79).

Na kraju možemo konstatovati da „telesna i duhovna pasivnost u slobodnom

vremenu značajno doprinosi javljanju delinkventnog ponašanja. Odsustvo interesa,

75

nedostatak postojanosti, površnost i pasivnost duha i tela imaju za posledicu snažna

osećaja dosade i usamljenosti, koja u određenom trenutku traže i često nalaze

neadekvatne ventile, kao što su odavanje skitnji, i prihvatanje bilo kakvih modela

ponašanja koji mogu da uguše ili prevaziđu ova osećanja“ (Jašović, 1978:237).

76

Uloga i značaj medija na pojavu delikventnog ponašanju mladih

„Još je na drugom svetskom kongresu kriminologa 1961. godine o prevenciji

kriminaliteta i režima za prestupnike, u Rezoluciji iznet i sledeći zaključak: Neke

kategorije kinematografskih filmova, reklame, komiksa (mešavina), senzacionalnih

reportaža o krivičnim delima i deliktima, loše literature, loših radio i televizijskih

programa, itd., smatraju se u nekim zemljama kao jedan od faktora koji omogućuju

kriminalitet maloletnika“ (Krstić, 2009: 145).

Uticaj sredstava masovnih komunikacija na maloletničku delinkvenciju je daleko

prisutniji nego kod prestupništva punoletnih osoba. Ovo se može pravdati psiho-fizičkim

stanjem i nivoom uzrasta mladih, sticanjem navika i neminovnom fazom identifikacije sa

pozitivnim i negativnim uzorima – idolima. Ovaj proces se odvija u spontanim i

asocijativnim formama. Televizija, internet i film pružaju adolescentima izbor „pravog“

životnog stila i mogućnost za kolektivnu imitaciju onog što nije još viđeno i doživljeno.

„Nova“ moda ruši tradicionalne norme koje su, inače mladim osobama, osnovna barijera

između njihovih želja, potreba i mogućnosti, a ponuđeni stil oponašanja i negativnih idola

prividno popunjava ovu prazninu. Ovaj raspon se kreće od problema slobodnog vremena,

preko narkomanije do organizovanih formi i oblika kriminala koje vrše maloletničke

bande.

“Današnja omladina raste uz mnogo ubedljivije prikazano nasilje nego ranije.

Armand Mergen (Armand Mergeri), zastupa tezu o "imitirajućem kriminalitetu". Kod

metode imitacije izvršilac je po svom biću i stavu već formiran kao antisocijalan i traga

za najpogodnijom "radnom metodom". Totalno oponašanje krivičnog dela putem

integracije odvija se na sasvim drugoj osnovi. Integracija zna da bude toliko jaka da se

izvršilac pri izvršenju kriminalne radnje stapa sa svojim idolom. Izvršilac u takvim

situacijama sebe projektuje u preuzetom uzoru identifikujući se sa njim. Sa njegovom

metodom on preuzima i čitavo njegovo biće” (Krstić, 2009: 145). Suprotno tome,

klasične drame i bajke ne podstiču na izvršenje kriminalnih radnji. Zapažanje ovog autora

je na mestu kada kaže da je informacija kriminogeni primer u slučajevima kada dopušta,

omogućuje ili traži identifikaciju potrošača s prikazanim izvršiocem i njegovom

metodom izvršenja krivičnog dela. “Posebno se na filmu i televizijskom ekranu

77

pojavljuju situacije koje oslobađaju agresivne, sadističke i potencijalno kriminalne

tendencije nuđenjem mogućnosti identifikacije” (Krstić, 2009: 145-146).

„Panika oko porasta nasilja kod maloletnika se javlja u sprezi sa stanovištem da

mladi muškarci iz radničkih porodica, gde je odsutna figura oca, postaju nasilnici

imitirajući ponašanje osoba koje vide na TV ekranu, kroz filmove, video igrice i na

internet-u. Nove tehnologije, posebno internet su izuzete iz postojećih oblika regulacije,

tako da su posledice nepredvidive i nesagledive, naročito kada je reč o ranjivim grupama

mladih“ (Čičkarić, 2011: 55). Ali život savremenog čoveka nezamisliv je bez medija.

Danas deca širom sveta odrastaju uz prisustvo televizora, kompjutera, štampe, radia i ta

moderna sredstva komunikacije utiču na razvoj kulture, deteta-maloletnika. Uticaj medija

na mlade je ogroman, oni na taj način dobijaju niz edukativnih, informativnih i zabavnih

sadržaja. Međutim, sredstva masovne komunikacije obično imaju negativan i štetan uticaj

na decu i omladinu (ovde se misli na razne vrste kriminalnih filmova, laku literaturu,

kriminalne romane itd.). Oni mogu na određeni način da stimulišu gledaoce i da

pripomognu formiranju asocijalnih stavova. Kroz prezantaciju sadržaja koja veličaju

nasilje, kriminal, lagodan život bez rada oni prenose negativnu poruku deci. „Dezorganizacija porodice, vaspitna zapuštenost, ekonomski problem i dr.

predstavljaju primarne činioce koji uslovljavaju prestupe mladih. Uticaj kriminalnih

filmova predstavlja sekundarni činilac“ (Todorović 1971 : 113).

„Pod indirektnim uticajem negativnih elemenata masovne kulture

podrazumevamo takvo dejstvo na mlade koje je slično dezorganizovanim društvenim

sredinama. A pod direktnim uticajem podrazumevamo neposredno dejstvo koje

uslovljava kriminalna ponašanja“ (Todorović 1971 : 117).

Istraživanja pokazuju da nasilje u medijima, posebno na televiziji, dosta negativno

utiče na ponašanje omladinaca i dece. Deca koja stalno prate emisije u kojima su prisutne

scene nasilja, u većini slučajeva kasnije pokazuju različite oblike devijantnog ponašanja.

Svi podaci (bilo da je reč u upozorenju javnosti da se čuva od nekih kategorija

izvršilaca, ili pak o izvršenim krivičnim delima određenih delinkvenata i sl.) koji se

objavljuju putem medija moraju biti istiniti (načelo istinitosti). Pogrešni podaci dovode

javnost u zabludu i podjednako štete kako sredstvima informisanja, tako i policiji. Neke

značajne mogućnosti koje imaju sredstva informisanja u suprotstavljanju kriminalitetu

78

nisu iskorišćene: kriminalitetu se treba suprotstaviti javnim mnjenjem, a to znači uz

konstruktivnu pomoć sredstava informisanja. To znači destruktivnu ulogu masovnih

komunikacija svesti na što je moguće manju meru.

„Mada se sredstvima informisanja najčešće osporavaju kriminogeni uticaji i uloga

neposrednog uzročnog faktora, činjenica je da oni nisu bez uticaja na ponašanje, posebno

mladih osoba i to na dva načina. U jednom slučaju prihvataju se vrednosti koje nudi deo

medija i pada se pod njihov uticaj oponašanjem od strane devijantnih grupa ili

pojedinaca, a u drugom, kod već formiranih krimiminalaca, podstiče se na izbor sredstava

i metoda” (Bosković, 1994:123).

Manjkavo je dakle, svako apriorno opredeljivanje u pogledu značaja i mesta

negativnih uticaja masovnih medija u determinisanju delinkvetnog poremećaja u

socijalnom ponašanju mladih. Egzaktan odgovor na to pitanje može da pruži samo

prestup (prestupničko ponašanje) koji polazi od analize samih sadržaja koji se prenose

preko masovnih medija i koji njihovo negativno dejstvo sagledava u sklopu

međuzavisnosti sa ostalim društvenim i ličnim uslovima i uzrocima prestupničkog

ponašanja. Takav pristup pretpostavlja vođenje računa o čitavom nizu okolnosti, ne

zanemarujući pri tome ni specifičnosti delovanja negativnih sadržaja pojedinih sredstava

masovne kulture.

79

Uticaj grupe vršnjaka na socijalno ponašanje mladih

Vršnjaci tokom adolescentnog perioda mogu imati vema značajan i veliki uticaj

na mlade ljude. Ako je adolescent povezan sa grupom koja ima pozitivne norme i

vrednosti i on sam će prihvatiti takve vrednosti. Ali isto, takođe, ako grupa ima devijante

norme i vrednosti, vrlo je izvesno da će pojedinac prihvatiti iste. U ranoj adolescenciji

opada autoritet roditelja i jača uticaj grupe vršnjaka. Slabe veze sa primarnim izvorima

socijalizacije čine mlade ljude osetljivim i rizičnim za devijantna ponašanja. U

adolescenciji može doći do kidanja veze sa porodicom i školom, ukoliko su one slabe, i

snažnog vezivanja za grupu vršnjaka koja može biti izvor devijantnih normi. Izloženi

vršnjačkom pritisku i nezaštićeni od strane porodice ili škole, zbog slabih i loših veza,

adolescenti se priklanjaju grupi vršnjaka koja s njima deli slične probleme. I u tim

situacijama opasnost da će se pojedinci poistovetiti sa grupom tj. da će prihvatiti, preuzeti

rizična i opasna ponašanja od grupe, veoma su velika. Međutim, kada se mladi udružuju

u grupe u dobro organizovanoj društvenoj sredini nema razloga za zabrinutost. Nasuprot

njima grupe sa devijantnim ponašanjem udružuju pojedince sa određenim psihičkim ili

društvenim problemima. Takvi pojedinci teže da budu tretirani kao odrasle osobe, žele da

se ističu, da budu opaženi. Sve to prate poremećaji u ponašanju, odnosno reč je društveno

neprihvatljivomn i štetnom ponašanju. Alkoholizam i narkomanija su jedan od veoma

zastupljenih (ako ne i najčešći) oblika grupnog devijantnog ponašanja mladih. Iz potrebe,

želje za dokazivanjem u grupi, odnosno skretanja pažnje na sebe veći broj adolescenata

počinje da konzumira razne droge, a to se obično završava zavisnošću, koja pak dovodi

do raznih fizičkih, psihičkih, mentalnih poremećaja. Veoma su brojna devijantna

ponašanja u vezi sa zloupotrebom droge, i u njih se mogu svrstati razna prosjačenja,

krađe, prevare i dr. U odnosu na druge vrste devijantnog ponašanja ona su opasnija,

brutalnija, jer narkomani ne biraju sredstva kako bi ostvarili svoj prvobitni cilj. Pre nego

sto uđu u kriminal adolescenti se služe raznim vrstama obmana, najčešće roditelja i

rodbine, kako bi im uzeli novac, zatim prostitucijom, prodajom dragocenosti, zlata i na

kraju pokućstva. Kriminalitet se može podeliti na direktni i indirektni; direktni se

manifestuje raznim oblicima asocijalnog ponašanja da bi se došlo do droge, dok kod

80

indirektnog kriminaliteta zavisnik pokušava da uz pomoć socijalno nedozvoljenim

radnjama dođe do sredstava kako bi kupio drogu.

„Mlada osoba koja već u kasnom detinjstvu pokazuje obrasce antisocijalnog

ponašanja, je često odbačena od porodice i normativne vršnjačke grupe. Snižena

samokontrola, agresivno ponašanje, niže verbalne sposobnosti, neadekvatne interpretacije

socijalne realnosti i nerazvijene strategije rešavanja problema dovode do socijalne

nekompetentnosti ovakve dece. Ona postaju problem kako u školi, gde su neposlušna i

često se tuku, tako i u vršnjačkoj grupi jer „ne znaju da igraju“. Nalaz o lošem socijalnom

statusu vršnjačkoj grupi ometajuće, nepažljive, agresivne dece izuzetno je dobro

dokumentovan u literarturi (Cantrell Prinz, 1985; Dodge i sar., 1990; Cole, Carpeniteri,

1990; Crick, 1996; carpana i sar., 1997). Prva krivična dela su im već u školi, i to su

obično sitne krađe i oštećenja školske imovine. Uskoro ometajuća i agresivna deca

počinju da izostaju iz škole (Petrović i Radovanović, 1977) i da imaju prve kontakte sa

policijom (Kupersmith, Coie, 1990)“ (Hrnčić, 2009:112).

Maloletnička delinkvencija obuhvata imovinski kriminalitet tj. krađe, prevare

provale, oduzimanje motornih vozila i sl. Razbojništvo jedan od težih oblika imovinskih

delikata; takođe i vandalizam je jedan od težih oblika i predstavlja kolektivno počinjen

delikt na štetu društvene imovine (karakterističan je za razne navijačke grupe).

Postoje i maloletničke bande, a one predstavljaju poseban vid prestupničkog

ponašanja, karakterisičnog po specifičnom sistemu vrednosti i subkulturama

(organizacije, života, ponašanja), koje ih izdvajaju i dovode u sukob sa opštedruštvenim

normama i vrednostima. U grupi se stiče ugled i prestiž i nju odlikuje realizacija

individualnih ciljeva kroz grupno ponašanje. Uzroci priključivanja maloletnika u

maloletničke bande jesu slabe porodične veze i odnosi, slabija integracija u vaspitno-

obrazovni proces itd. „Uprkos romantičnom viđenju delinkventne bande, popularnom

tokom šezdesetim godinama dvadesetog veka (npr. Cohen, 1969), delinkventni vršnjaci

su daleko agresivniji i nestabilniji u svojim međusobnim odnosima od prosocijalnih

drugova. Česte su tuče, povrede, rizične situacije, ucene, prebacivanja, nepoverenja i sl.

(Winde, 1994; Dishion i sar., 1995; Hartup., 1996)“ (Hrnčić, 2009: 114-115).

81

„Fizička snaga, nadmoć, nadmetanje i ispoljavanje agresije manje su ili više

priznata sredstva sticanja statusa među vršnacima. Ukoliko pod uticajem grupe u kojoj

dominiraju stariji, ovi oblici ponašanja ne prelaze u fiksirani model nasilničkog

ponašanja, prolaznog su karaktera i imaju za razvoj pojedinca često mnogo bezazlenije

značenje nego što bi se to moglo zaključiti po reakciji javnosti“ (Singer i Mikšaj-

Todorović, 1989: 78).

„Konger, Miler i Volsmit, na osnovu svog istraživanja, zaključili su da su mladi

prestupnici u poređenju sa ne - prestupnicima imali veće teškoće u druženju sa

vršnjacima kao u pojedinačnim individualnim kontaktima tako i u grupnim situacijama, i

bili manje spremni ili sposobni da se prema drugima učtivo ili pažljivo ponašaju i manje

kadri da prema njima pravično postupaju. Zauzvrat, vršnjaci su ih manje voleli i

prihvatali“ (Goldštajn, 1997:142).

„Veliki broj empirijskih radova pokazuje da je homofilija (ljubav prema sličnom)

povezana sa antisocijalnim i devijantnim ponašanjem, uključujući agresiju (Cairns,

Cairns, Neckerman, Gest, and Gariépy, 1988), delinkvenciju (Burk, Steglich, and

Snijders, 2007; Haynie, 2001; Kiesner, Cadinu, Poulin, and Bucci, 2002; Snijders and

Baerveldt, 2003; Vitaro, Tremblay, Kerr, Pagani, and Bukowski, 1997), i zloupotrebu

substanci (Ennett and Bauman, 1994; Jaccard, Blanton, and Dodge, 2005; Kirke, 2004;

Popp, Laursen, Kerr, Stattin, and Burk, 2008; Urberg, Degirmencioglu, and Pilgrim,

1997). Teoretičari socijalne kontrole (Gottfredson and Hirschi, 1990; Hirschi, 1969)

smatraju da mladi biraju prijatelje na osnovu sličnog angažovanja u delinkventnom

ponašanju. Drugi teoretičari (Sutherland and Cressey, 1974) predlažu da mladi uče

delinkventno ponašanje kroz kontinuiranu socijalnu interakciju sa antisocijalnim

vršnjacima“ (Burk, Kerr, & Stattin, 2008:500).

Malo je faktora koji su toliko prediktivni za delinkvenciju kao delinkventnost

vršnjačke grupe kojoj mlada osoba pripada. Bez obzira na to koji su procesi doveli do

priduživanja mlade osobe delinkventnoj grupi, ona sama vrši svoj nezavistan i snažan

uticaj na antisocijalno ponašanje svojih članova. Na kraju možemo konstatovati da

vršnjačka grupa stimuliše antisocijalno ponašanje preko nekoliko mehanizama:

82

“Vršnjačka grupa promoviše devijantne norme i vrednosti, po kojima je

devijantno ponašanje i delinkvencija ne samo normalno, već i poželjno i često

potrebno da bi se stekao status u grupi. Ove vrednosti dovode do češće

agresivnosti unutar grupe, težih konflikata i većih socijalnih beneficija od činjenja

krivičnog dela.

U grupi se uče „veštine“ antisocijalnog ponašanja, kroz interakciju u grupi

(Sutherland, Cressey, 1960; Burges i sar., 1969).

Grupa vrši implicitni pritisak na članove da učestvuju u njenim delinkventnim

aktivnostima.

Boravak u vršnjačkoj grupi povećava povoljne prilike za krivično delo. Mladi

„vise“ po ćoškovima komercijalnih delova grada i u dokolici prate mogućnosti

kriminala i razmatraju taktike izvršenja (Rutter i sar., 1998; Patterson i sar.,

1992).

Grupa je mesto distribucije psihoaktivnih supstanci, koje su tesno povezane sa

izvršenjem krivičnih dela (Mclaughlin i sar., 2000)

Grupa povećava nivo stresora koji mlada osoba doživljava u svojoj okolini“

(Hrnčić, 2009: 114-115).

83

Klasifikacija poremećaja ponašaja, maloletnih počinilaca krivičnih dela

i vrste krivičnih sankcija

„Poremećaj ponašanja je termin koji se često koristi u literaturi, pre svega onoj

koja se bavi problemima kršenja društvenim normi u kliničkom okruženju. Odnosi se na

dijagnostičku kategoriju mentalnih poremećaja (“conduct disorder”) koja je definisana u

oba klasifikaciona sistema, tj. DSM I ISD klasifikaciji. ISD klasifikacija definiše

poremećaj ponašanja kao ponavljano i trajno prisustvo obrazaca antisocijalnog,

agresivnog, izazivačkog ponašanja. Kada je ovo ponašanje ispoljeno u najekstremijem

obliku za pojedinca, svodi se na veće prestupe od socijalno očekivanog za uzrast, i stoga

je ozbiljnije od običnog dečjeg nestašluka ili adolescentnog bunta. Izolovane

antisocijalne ili kriminalne radnje nisu same po sebi osnova za dijagnozu, koja

podrazumeva trajnije oblike ponašanja“ (Hrnčić, 2009: 22). Ova klasifikacija razlikuje

nekoliko tipova poremećaja ponašanja: F91.0: poremećaj ponašanja ograničen na porodičnu sredinu,

F91.1: nesocijalizovani poremećaj ponašanja,

F91.2: socijalizovani poremećaj ponašanja,

F91.3: poremećaj u vidu protivljenja i prkosa. (Hrnčić, 2009: 22).

“Definicija poremećaja ponašanja (conduct disorder) u DSM-IV je daleko

preciznija, omogućava relativno jednostavno dijagnostifikovanje. Ona podrazumeva

zadovoljenje A, B i C:

A. Ponavljajući stalni obrazac ponašanja u kome su prekršene osnovne društvene

norme i pravila primerena uzrastu, što se pokazuje prisustvom najmanje tri (ili više) od

sledećih kriterijuma tokom poslednjih 12 meseci, sa najmanje jednim kriterijumom

prisutnim tokom zadnjih 6 meseci.

Agresija prema ljudima i životinjama:

1. često kinji, preti ili zastrašuje druge;

2. često započinje tuče;

3. koristio/la oružje koje je prouzrokovalo tešku fizičku povredu druge osobe (npr. batina,

cigla, slomljena flaša, nož, pištolj);

4. fizički okrutan/a prema drugima;

84

5. fizički okrutan/a prema životinjama;

6. ukrao/la dok je bio/la suočen sa žrtvom (npr. napad i pljačka, otimanje tašne, iznuda,

oružana) i

7. prisilio/la nekoga na seksualni konatakt.

Unistavanje imovine:

1. namerno učestvovao/la u paljenju vatre sa namerom da prouzrokuje ozbiljnu štetu;

2. namerno uništio/la tuđu imovinu (na drugi način nego paljenjem vatre).

Obmanjivanje ili krađa:

1. provalio/la u tuđu kuću, zgradu ili kola;

2. često laže da bi nabavio/la dobra ili prednost ili da bi izbegao/la odgovornost;

3. ukrao/la stvari netrivijalne vrednosti bez suočenja sa žrtvom (npr. krađa u prodavnici

bez provale, falsifikovanje).

Ozbiljno kršenje pravila:

1. često ostaje kasno noću uprkos zabrani roditelja, sa početkom pre 13 godine;

2. pobegao/la od kuće preko noći najmanje dva puta dok je živeo/la u roditeljskom ili

starateljskom domu (ili jedan put bez vraćanja u dužem periodu);

3. često beži iz škole, sa početkom 13 godine.

B. Poremećaji u ponašanju uzrokuju klinički značajno pogoršanje u socijalnom,

školskom ili radnom funkcionisanju.

C. Ako osoba ima 18 godina ili više, potrebno je da nema ispunjene kriterijume za

antisocijalni poremećaj ličnosti“ ( Hrnčić, 2009:23-24).

Iako dijagnozu poremećaj ponašanja datu u DSM-IV mogu dobiti i osobe koje

nisu počinile nijedno krivično delo, ova kategorija se široko preklapa sa kategorijom

maloletničke delinkvencije. Mnogi delinkventi ispunjavaju kriteijum A ovog poremećaja-

da postoje barem tri navedene karekteristike poremećaja ponašanja (postoji barem jedno

krivično delo, a delinkvencija je često praćena bežanjem od kuće i iz škole). Takođe,

delinkvencija je često praćena školskim i radnim neuspehom, pa je i ovaj uslov time

ispunjen.

Tako izgleda da mnogi delinkventi i velika većina recidivista ispunjava uslove za

dijagnozu poremećaja ponašanja kao mentalnog poremećaja. Ona isključuje one koji su

samo jednom počili makar i teško krivično delo, a da nemaju zadovoljene druge

85

dijagnostičke kriterijume, kao i one osobe koje su uklopljene u širu društvenu zajednicu

po svim ostalim kriterijumima, osim činjenja jedne vrste krivičnih dela.

Ipak, mora se voditi računa o osnovnom dijagnostičkom kriterijumu važećih

klasifikacija mentalnih bolesti – da se dijagnoza može primeniti samo ako je ponašanje

simptom disfunkcije unutar individue, a ne reakcija na neposredan socijalni kontekst.

Međutim, primena ovog kriterijuma kod poremećaja ponašanja je zamagljena

upozorenjem da osobe sa ovim poremećajem često ne priznaju postojanje problema – što

ohrabruje dijagnostičara da ovu dijagnozu ustanovi iako osoba ne smatra da je u

disfunkciji. Ovakve nejasnoće doprinose patologiziranju delinkvencije, koja u osnovi

može imati sasvim situaciono poreklo ili biti znak dobre adaptacije osobe na subkulturu

kojoj pripada. Takođe, ovakve nejasnoće doprinose teškoćama dijagnstifikovanja drugih

mentalnih poremećaja koji mogu biti u osnovi ličnih problema delinkventa, a koji nisu

deo delinkventnog ponašanja (npr. depresije, anksioznog kruga poremećaja i sl.). Zato

mnogi autori smatraju da je poremećaj ponašanja jedna od najsubjektivnijih kategorija u

navedenim klasifikacionim sistemima.

Krivično-pravni sistem naše zemlje klasifikuje sledeće kategorije maloletnih učinilaca

krivičnih dela i prekršaja:

Dete do 14 godina starosti – smatra se krivično neodgovornim; prema njemu se ne

može pokrenuti niti voditi krivični postupak, takođe se ne mogu izricati i

primenjivati krivične sankcije; prema istom se isključivo mogu primenjivati mere

socijalne zaštite.

Mlađi maloletnik od 14 do 16 godine starosti – prema njemu se mogu izricati i

primenjivati samo vaspitne mere.

Stariji maloletnik od 16 do 18 godine starosti – prema njemu se mogu izricati i

primenjivati vaspitne mere, a izuzetno i kazna maloletničkog zatvora.

Mlađe punoletno lice od 18 do 21 godine starosti – ukoliko u vreme suđenja nije

navršilo 21 godinu života, sud takvom licu može izreći neku od krivičnih sankcija

koje se primenjuju prema maloletnicima (vaspitne mere, kazna maloletničkog

zatvora, mere bezbednosti).

86

„Naša praksa i naše zakonodavstvo, kao i najveći broj evropskih, maloletnicima

smatra sva lice do 18. godine starosti, s tim što je krivično pravni progon moguć tek sa

navršenom 14. godinom starosti. Pri tome postoje i dve kategorije maloletnika i to mlađi i

stariji, tj.od 14 do 16 i od 16 do 18 godina, što ima utemeljenje ne samo u iskustvu

ljudske civilizacije, već i u proverenim naučnim saznanjima. Samim tim, implikacije u

pogledu kazni i kažnjavanja maloletnika su sasvim razumljive, pa se, stoga, rešenja za

suzbijanje maloletničkog prestupništva sve više traže u tzv. restorativnoj pravdi.

Očigledno je, međutim, da sva preventiva i sva represivna iskustva i praksa

ljudske civilizacije u suzbijanju maloletničkog prestupništva nema pozitivne efekte, pa je

nužno i nadalje da se traga za nekim boljim i delotvornijim postupcima“ (Nikolić i

Joksić, 2011: 10-11).

Vrste krivičnih sankcija koje se izriču prema maloletnim učiniocima krivičnih dela

„Vaspitne mere koje se mogu izreći maloletnim učiniocima krivičnih dela

svrstane su u tri grupe: disciplinske, pojačanog nadzora i zavodske.

U disciplinkse mere spadaju:

a) ukor i

b) upućivanje u disciplinski centar.

Vaspitne mere pojačanog nadzora čine:

a) mere pojačanog nadzora roditelja ili staraoca,

b) mere pojačanog nadzora organa starateljstva i

v) mera pojačanog nadzora roditelja uz stručnu pomoć radnika organa

starateljstva.

Zavodske vaspitne mere su:

a) upućivanje u vaspitnu ustanovu,

b) upućivanje u vaspitno- popravni dom i

v) upućivanje u specijalnu ustanovu ze lečenje i osposobljavanje.

Kao posebna krivičnopravna sankcija izdvaja se kazna maloletničkog zatvora,

koja se može primeniti samo u izuzetnim slučajevima i u posebnim uslovima koje zakon

87

propisuje za primenu ove kazne. Kazna maloletničkog zatvora donosi se u formi presude

i može se izreći samo po održanom glavnom pretresu, dok se vaspitne mere izriču u

formi rešenja i mogu se izreći i na sednici veća” (Jugović i Đorđević, 1996: 102).

88

Recidivizam

„Recidivizam je u medicini, psihijatriji i socijalnom radu, pojava da se neki

poremećaj ponovo javlja posle perioda ozdravljenja. U kriminalistici i forenzičkoj

psihologiji, ponavljanje istog prestupa po izdržanoj kazni za koji je počinilac već

osuđivan” (preuzeto sa: http://sr.wikipedia.org/sr) .

Recidivizam ili povratništvo je krivičnopravni pojam koji se različito definiše u

pravnoj literaturi, ali pretežno kao krivično delo koje delinkvent ponovo izvrši. Bitni

elementi recidivizma su: ranija osuda, ponovno izvršenje krivičnog dela, identičnost

pobuda za novo delo i vremenska distanca između ranijeg i novog dela. Krivično pravna

teorija u tipologiji povrata polazi od prirode krivičnih dela, vremenskog intervala između

izvršenih dela i broja izvršenih delikata. Prema prvom kriterijumu razlikuju se: opšti i

specijalni povrat. Pod opštim povratom podrazumeva se bilo koje krivično delo koje

ponovo izvrši isti izvršilac, posle izdržane osude, a pod specijalnim povratom, izvršenje

istovrsnog krivičnog dela.

“U kriminološkom smislu najbitnija je i najrasprostranjenija sklonost, i ona

delinkvente recidiviste deli na: delinkvente iz navike, profesionalne delinkvente i

delinkvente po tendenciji. Delinkventima iz navike smatraju se recidivisti asocijalne

prirode kod kojih se postepenim pojavljanjem prestupničkog ponašanja stvara kriminalna

navika. Oni se kriminalu odaju još od rane mladosti, socijalno su neprilagođeni,

psihopatske prirode (nepodobni za resocijalizaciju), emocionalno nestabilni, prosečne ili

ispodprosečne inteligencije i nižeg nivoa obrazovanja i niskog praga frustracione

tolerancije. Delinkventi po tendenciji, ili delinkventi iz strasti, jesu osobe čija je

kriminalna karijera više uzrokovana subjektivnim činiocima ličnosti nego socijalnim

faktorima, bilo da su u pitanju faktori poremećaja biološkog, psihološkog bilo

psihopatološkog karaktera. Kod ove kategorije prestupnika najčešće se, uz osnovne

krivične sankcije – kazne izriču i mere bezbednosti čuvanja, lečenja i posebne

terapeutske mere u penalnom tretmanu osuđenika” (Bošković 2006: 217).

Rezultati brojnih istraživanja pokazuju osnovne uzroke koji su značajno povezani

s recidivizmom maloletnika, a to su pre svega:

- godine maloletnika u vreme prve optuženosti/osuđenosti,

89

- broj optužbi / hapšenja,

- broj institucionalnih smeštaja,

- akademski uspeh,

- ponašanje i prisutnost u školi,

- konzumiranje sredstava zavisnosti,

- porodična stabilnost,

- roditeljska kontrola,

- veze s vršnjacima,

- agresivno ponašanje u školi,

- negativni pritisak vršnjaka,

- poremećaj pažnje i hiperaktivni poremećaj,

- poremećaj ophođenja,

- prokriminalni stavovi i uverenja,

- ličnost i temperament i

- antisocijalno ponašanje roditelja/antisocijalni roditeljski model.

Prema dosadašnjim istraživanjima, uzroke recidivizma treba sagledavati kroz

delovanje sledećih faktora:

(1) loši materijalni uslovi života (siromaštvo, beda, nezaposlenost),

(2) nepovoljna porodična sredina (nepotpuna porodica ili loši porodični odnosi),

(3) nedovoljno i nepotpuno obrazovanje, i nezaposlenost (nizak stepen

obrazovanja, bez zanimanja i zaposlenja),

(4) primena neodgovarajućeg tretmana prilikom izvršenja kazne u instituciji,

(5) dejstvo zatvorske zajednice u pogledu uticaja "kriminalne zaraze" i preteranog

prilagođavanja za zatvorske uslove života,

(6) nepovoljno prihvatanje od strane društvene sredine posle izlaska iz ustanove i

nedovoljna postpenalna pomoć i

(7) delinkvencija u maloletništvu (najzastupljenija uzrasna kategorija među

povratnicima je od 25 do 29 godina, i prema nekim istraživanjima, njihova "kriminalna

karijera" počela je još u maloletništvu).

Pored socijalnih faktora koji utiču na javljanje recidivizma, značajnu ulogu u

ponavljanju vršenja krivičnih dela imaju i osobine ličnosti. U literarturi se ističe da se

90

povratnici, gledano psihološki, odlikuju određenim osobinama, koje su pogodne za

ponavljanje delinkventnog ponašanja. To su pre svega:

- sklonosti i navike za vršenje krivičnih dela,

- brzo, osetljivo i afektivno reagovanje i

- snižen prag tolerancije na frustracije.

Recidivisti pokazuju nedovoljnu istrajnost u radu, skloni su lakom i površnom

raspoloženju, sistematski planiraju izvšenje krivičnih dela i svojim ponašanjem ostavljaju

utisak snažne i otporne, posebno opasne ličnosti.

U velikom broju slučajeva maloletničke delinkvencije utvrđeno je da isti

maloletni izvršilac ponovo vrši krivična dela, pri čemu je povećana društvena opasnost,

jer povratništvo otkriva trajniju neprilagođenost učinilaca krivičnih dela društvenoj

sredini i njenim normama.

Povratnici u kriminal su uglavnom psihopatski strukturirane ličnosti, često

bezosećajne, egocentrične, emotivno labilne i povodljive, s izrazito negativnim odnosom

prema radu i odsustvom radnih navika. Osobe u kriminalnom povratu vrlo su

problematičan deo svake delinkventne populacije. One veliki deo života provode u

sukobu s društvenim normama. Kod punoletnih počinitelja krivičnih dela najčešće se

povratnikom smatra osoba kojoj je za počinjeno krivino delo već bila izrečena neka

sankcija, no kod maloletnih osoba ovaj pojam iz više razloga nije dovoljan:

- u maloletnoj delinkventnoj populaciji uspešno deluju selekcijski mehanizmi i upravo

zbog toga tek oko 1/5 maloletnih počinitelja krivičnih dela bude izvedena pred sud radi

izricanja sankcije,

- 1/3 prijavljenih maloletnika se ne izvodi pred sud, jer u vreme izvršenja dela nisu imali

14 godina. Kriminalni povrat kod prijavljene dece i maloletnika biće jače izražen kod

nepotpunih porodica i kod porodica nižeg ekonomskog i obrazovanog statusa (te

porodice su opterećene problemima životne egzistencije, a raspolažu s manje mogućnosti

i alternativa za rešavanje konfliktnih stanja).

Recidivistima se smatraju i profesionalni delinkventi, izvrsioci krivičnih dela, koji

su po nekim osobinama slični povratnicima iz prve kategorije, ali i s posebnostima

kriminalne orijentacije, odnosno izbora vršenja krivičnih dela kao profesije, zanimanja i

motivom koristoljubive prirode, koja kod prve kategorije nije uvek izražena.

91

Prevencija i suzbijanje delinkventnog ponašanja mladih

“Prevencijom se smatra proces kojim se želi smanjiti incidencija i prevalencija

poremećaja u ponašanju i rizičnim ponašanjima dece i mladih. Prevencija se definiše kao

proaktivni proces koji osnažuje pojedince i sastave da zadovolje izazove životnih

događaja i promena, kreirajući i jačajući uslove kako bi promovisali zdrava ponašanja i

životne stilove” (Bašić, 2009:65).

Istorijski osvrt- Svako društvo teži da suzbije ne samo teže oblike devijacije već i

sve one oblike ponašanja koji narušavaju pravila društvenog života i odnose koji se na

tim pravilima temelje. Način ostvarenja tog cilja u istoriji razlikovao se, a njegove

osnovne karakteristike mogu se sagledati u tri etape :

1. Primitivna društva – osobina, orjentacija za delo,

2. Klasna društva – kažnjavanje pojedinca s obzirom na procenu njegove

odgovornosti. Platon i Aristotel ističu da je cilj kazne popravljanje zločinca,

sprečavanje zla. Pojavljuju se prve ideje o vaspitnom delovanju (potrebi

vaspitanja tela i duše da ne bi došlo do zločinackog ponašanja). Hršćanska crkva

razvijala je neke preventivne aktivnosti o prilagođavanju kazne ličnosti i

temperamentu delinkventa.

3. Ogleda se u istraživanju težnje za razvijanjem kriminalne politike na osnovama

društvene odbrane. Italijanska pozitivna škola se zalaže za mere sigurnosti,

uklanjanja nepopravljivih zločinaca iz društva kako bi se ono zaštitilo.

Hamurabijev zakonik pokazivao je neposrednu zainteresovanost tadašnje

najmoćnije države - babilonske za razvoj dece i mladih. Rimsko pravo smatralo je

porodicu osnovom razumevanja pune ljudske prirode. Za delinkventnu decu, mlade,

odgovarao je otac (on je taj koji je morao decu naučiti pravilima ponašanja). Otac se

mogao osloboditi odgovornosti na način da se odrekne delinkventne dece. Krivično pravo

je surovo i strogo - za sve je jednako bez obzira na godine. Rimsko pravo je prvo počelo

voditi brigu o tome da li je počinitelj krivičnog dela dete ili odrasla osoba. Ono je prvo

uvelo instituciju punoletnosti čiji su temelji u svim zakonima sveta. Sve do kraja 19. veka

ne nailazimo na ozbiljnije pokušaje uređivanja posebnog položaja dece, odnosno

maloletnika u krivičnom pravu. Reforme odredbi o maloletnicima u krivičnom pravu

92

podstakla su zapravo tek novija duhovna, socijološka i kriminalno – politička shvatanja.

Težište se sa kažnjavanja i zastrašivanja premešta na prevenciju i resocijalizaciju pa

maloletnici i deca dobijaju posebno mesto u krivičnom pravu.

Cilj prevencije, u širem smislu, bi bio sprečavanje javljanja budućih delikvenata,

odnosno preduzimanje opštih mera za suzbijanje kriminaliteta sa ciljem da se uklone

negativni uticaji iz društvene sredine i osiguraju normalni uslovi za skladan razvoj

ličnosti. „No prevencija je i humani imperativ, jer sva različita rizična ponašanja dece i

mladih, proizvede veliku bol i patnju, ne samo deci i mladima, nego i celoj zajednici na

različite načine“ (Bašić, 2009:65). Opšta prevencija primenjuje se kao uticaj na građane,

posebno na mlade da ne čine krivična dela. Primarne preventivne mere mogu se, i

moraju, preduzeti pre počinjenja određenog dela koje je protivzakonito ili pre pojave

antisocijalnog, odnosno društveno neprihvatljivog oblika ponašanja. Cilj ovih mera

sastoji se u sprečavanju, onemogućavanju i predupređenju devijacija u ponašanju mladih.

A to znači da se ove mere moraju uhvatiti u koštac sa korenima, uslovima i uzrocima

prestupničkog ponašanja tj. moraju težiti ublažavanju opštih, posebnih i pojedinačnih

faktora delinkventnog ponašanja. Za prevenciju poremećaja i usvajanje etičkih normi

potrebna je moralna praksa koja se doživljava jedino u zdravim sredinama, odnosno kroz

svakodnevne primere postupanja porodice, rodbine, škole i okruženja.

Društvo, škola, predškolske ustanove, roditelji generalno moraju voditi stalnu

brigu, moraju delovati vaspitno i od najranijeg detinjstva sprovoditi prevenciju, a ne samo

kada i ako uoče smetnje i poremećaje u psihosocijalnom razvoju deteta. Praksa nam

govori da rano otkrivanje, dijagnosticiranje poremećaja i pravovremena primena

vaspitnih i korektivnih mera daje zadovoljavajuće rezulate. Rano otkrivanje i

identifikovanje mladih sa delinkventnim ponašanjem ima neprocenjivu vrednost.

Mladima se treba više baviti, obezbediti im dobre uslove, prostor i mogućnosti za sport,

muziku, igru, zabavu, zdravu rekreaciju i racionalno korišćenje slobodnog vremena. Deci

valja ponuditi zanimljive i atraktivne sadržaje, maksimalno ih okupirati pa samim tim

neće imati potrebu da se upuštaju u razna krivična dela. Okupiranost mladih dobro

osmišljenim, zanimljivim, zdravim i konstruktivnim aktivnostima najbolja je prevencija

prestupništva, delinkvencije, devijacija, a dosada njihov najjači uzročnik.

93

Poznata je izreka: Čovek koji učini grešku i ne ispravi je, čini drugu grešku.

Jučerašnja greška danas i zauvek nam mora biti učitelj.

Ne preduzmu li se pravovremene i efikasne preventivne, korektivne mere, mere

prevaspitanja, resocijalizacije i rehabilitacije mladi ljudi će jednog dana postati pravi

kriminalci, naročito ako dođu pod uticaj odraslih kriminalnih osoba, kod kojih će se

«izučiti zanat » i za koje će «raditi ». Lažnim obećanjima o lagodnom životu, zabavi,

provodu i avanturizmu, odrasli kriminalci vešto uvlače lakoverne maloletnike u svoj

prljav posao, nemilosrdno ih zloupotrebljavaju i iskorišćavaju. Tim maloletnih

delikvenata sa odraslim kriminalcima najopasniji je oblik kriminala. Zadatak je policije

otkrivanje tih kriminalnih osoba, njihovo sprečavanje i onemogućavanje da decu i

omladinu uvlače i uvode u kriminalne aktivnosti.

Delinkvencija je velika opasnost od koje se društvo štiti svim snagama,

pedagoškim i vaspitno-popravnim sredstvima, zakonom, policijom, tužilaštvo, sudom za

maloletnike.

Filozofski temelji za prevenciju nalaze se u krajnjim ciljevima prevencije kojima

se žele razviti intelektualne, lične i socijalne kompetencije dece i mladih, i to sveukupnim

preventivnim naporima koji će pomoći školama i zajednicama da promovišu razvojne

ciljeve, dispozocije, znanje i kompetencije koje će povećati sposobnost svih mladih da ih

vode i zaštićuju kroz sadašnji život i život u budućnosti. „Deset je principa na kojima se

trebaju temeljiti prevencijski napori kako bi bili učinkovitiji:

1. Glavna misija škola i drugih institucija i agecnija za mlade je pomoći mladim ljudima

da izbegnu visoko rizično ponašanje. Stavovi, znanje i veštine nužni za izbegavanje

visokorizičnih ponašanja glavni su sadržaj obrazovanja za 21. vek.

2. Uspešna prevencija je najbolja promocija izbegavanja visoko rizičnih ponašanja (pre

nego što se pojave), posebno zloupotrebe alkohola, droga i nasilja.

3. Prevenciju treba adresirati na višestruke razloge (rizike, potrebe, stanja, okolnosti)

uključivanja u različita visokorizična ponašanja. Učinkovita prevencija je i strategijski i

na rezultat usmerena pre nego pragmatički i na aktivnost usmereni napor.

4. Uspešna prevencija menja sastave i norme. Prevencija mora biti sastavna i stvarana u

hodu, fragmentovana i povremena.

94

5. U prevenciji je kontekst jako važan. Kako bi prevencija bila učinkovita, mora

dosegnuti sva obeležja okruženja u kojima će biti primenjena, uključujući strategije za

identifikovanje i izgradnju snaga i resursa.

6. Prevencijske strategije se temelje na ideji „čini nešto što će reći da“ mladima, na

primer pomoći im da se odluče za pozitivne izbore u svim aspektima svoga života, pre

nego tražiti od njih ono što mi želimo da oni rade.

7. Uspešna prevencija usmerena je podjednako i na odrasle i na mlade. Kako bi se

podupro razvoj mladih, potrebno je adresirati se na stavove, znanja, veštine, ponašanja i

vrednosti odraslih istovremeno u svim socijalnim okruženjima.

8. Prevencija zahteva saradnju među mnogim akterima. Prevencijske inicijative uključuju

pojedince, škole i zajednice, ali i partnerstva između škola, drugih institucija, agencija,

organizacija i poslovnog sektora.

9. Za prevenciju je ključno učenje iz istraživanja i prakse. Prevencijske strategije i

priručni materijali moraju se temeljiti na najnovojim konceptima, informacijama i

strategijama iz istraživanja i prakse.

10. Uspešna prevencija ne postoji bez evaluacije. Ona je ključni deo prevencije. U ovom

slučaju to znači sveobuhvatnu evaluaciju strategije koja daje okvir za planiranje i

implementiranje kao i procenu kratkoročnih i dugoročnih rezultata i uticaja“ (Bašić,

2009:66).

Sredinom 1995. godine, na inicijativu Biroa za maloletničko pravosuđe i

prevenciju delinkvencije (Office of Juvenile Justice and Delinquency Prevention -OJJDP)

Ministarstva pravde SAD, pokrenut je program evaluacije postojećih centara za procenu

širom zemlje i usvojeni su osnovni elementi razvoja koncepta CAC. „Osnivanje centara

za procenu u okviru zajednice (Community assessment centers - CAC) predstavlja

pokušaj odgovora zajednice na rastući kriminalitet maloletnika u SAD povezivanjem

fragmentiranih delova sistema servisa na jedan sveobuhvatan i efikasan način. CAC

koncept zasnovan je na sveobuhvatnoj strategiji za nasilne i hronične maloletne

prestupnike koju je OJJDP promovisala 1993. godine. Cilj strategije je usmeravanje

napora zajednica u prevenciji delinkvencije i redukovanju nasilnog i hroničnog

prestupništva maloletnika. Njome se posebno naglašavaju sledeći principi:

95

jačanje porodice i njene uloge u pružanju podrške deci u prihvatanju osnovnih

moralnih vrednosti,

podrška osnovnim institucijama društva (škola, društvene organizacije, crkva...),

promovisanje prevencije delinkvencije,

pravovremena intervencija,

uspostavljanje sistema gradiranih sankcija,

identifikovanje i kontrola male grupe nasilnih, hroničnih prestupnika” (Vasiljević,

2004: 119-120).

Škola kao faktor prevenije – opšta socijalna prevencija je u direktnoj korelaciji sa

aktuelnim obrazovnim sistemom i demokratizacijom i humanizacijom društva. Ovo je

ujedno i deo društvene strategije koja se odnosi na razvoj društva u celini. Razlozi za

primenu ovakvih strateških programa leže u činjenici da društveni konflikti, nepovoljna

društvena kretanja i druge društvene destrukcije znatno utiču na adekvatan i društveno

prihvatljiv sistem obrazovanja. “Najčešći oblici nedozvoljenog ponašanja u školi

(predvorje kriminala) su:

1. agresivnost;

2. bežanje sa časova;

3. učestalo menjanje škola;

4. asocijalnost;

5. pušenje;

6. upotreba alkohola i narkotičnih sredstava;

7. krađe;

8. posedovanje hladnog i vatrenog oružja (nanošenje teških i lakih telesnih

povreda, izazivanje opšte opasnosti, ubistva)” (Krstić, 2009:339).

„Većina škola ima formalna, pisana pravila i politiku koja se odnosi na zabranu

nošenja oružja, upotrebu droga, vreme dolazka učenika u školu, način odevanja,

upisivanje posetioca koji dolaze u školu, lutanje hodnicima i bežanja sa časova“

(Gottfredson, et all, 2002:14).

Škola ima nezamenjivu ulogu na preventivnom planu, a njena dva osnovna

procesa (podsistema) su:

96

1. obrazovanje i

2. vaspitanje (vaspitno-obrazovni proces kao okružje sistema).

Ako aktivnosti škole idu u oba procesa ravnomerno (vaspitanje i obrazovanje),

škola je utoliko uspešnija, i obrnuto. Preobimni školski programi, nedovoljno

interesantni, neprilagođeni intelektualnom nivou dece i sl. (autoritet nastavnika) deluju

odbojno i osnovni su razlozi za bekstva od škole i opšti neuspeh dece i omladine.

Savremeni školski sistemi, uz njihovu neophodnu diferencijaciju, se realizuju uz

karakteristike samih učenika. U školi se stiču elementarne osnove komunikacije za čitav

život.

Školska sredina ima značajnu ulogu u etiologiji i prevenciji poremećaja ponašanja

učenika, jer učenik boraveći svakodneno u školi razvija svoju ličnost, formira svoje

stavove, upoznaje prijatelje, formira pogled na svet itd. Svi ozbiljni poremećaji imaju

korene u osnovnoj školi. Ne mogu se sva problematična ponašanja učenika svrstati u

poremećaje ponašanja, jer se svaki oblik nužno ne razvija u poremećaj u ponašanju.

Postoji niz rizičnih faktora u školskom okruženju u koje se mogu ubrojati rano

antisocijalno ponašanje, agresivno ponašanje, školski neuspeh, problemi sa disciplinom,

loš odnos sa vršnjacima, nisko samopoštovanje. Velika je odgovornost na školi, da u

saradnji sa roditeljima pokuša da pomogne učenicima u korekciji njihovog ponašanja, pre

svega u shvatanju i prihvatanju specifičnosti problema koje ti učenici imaju.

Porodica kao faktor prevencije – Porodica i uslovno normalni odnosi u njoj

predstavljaju najznačajniju barijeru u razvoju maloletničke delinkvencije. Transformacija

porodice u savremenom društvu više je nego evidentna, od tradicionalno patrijarhalne

preko industrijske do savremene u novim demokratskim uslovima. Analogno

tradiconalnoj funkciji nastajale su i menjale se nove suštinske promene porodice:

vaspitna, emotivna, zaštitna i ekonomska funkcija porodice. Evidentan je raskorak

između promena porodice i nemoći društva da preuzme određene porodične funkcije.

Tipičan primer za to su bračno - porodični poremećaji (razvodi brakova). Uticaj

konflikata između članova porodice, posebno roditelja, fizičko kažnjavanje i maltretiranje

dece i bračnog druga (supruge) i druga sociopatološka ponašanja članova porodice

produbljuju krizu i dezorganizaciju ove mikroćelije društva. U takvim i sličnim

97

situacijama kriminalno ponašanje eskalira. Ova, sa etiološkog aspekta dvostruka

destruktivnost, u svom kauzalnom odnosu, po pravilu eskalira i do najtežih krivičnih dela

koja ostaju skrivena u porodičnoj patologiji. Tipičan primer za to su incestne porodice.

Porodična dezintegracija čini osnov za sociopatološko i kriminalno ponašanje u

porodici. Mlađi članovi porodice stiču kriminalne uzore čak i u vodećim porodičnim

članovima - roditeljima. Neodoljiva potreba za imitacijom i preuzmanje uloge vođe iz

filmova sa elementima nasilja koji su preplavili filmska platna uz istovremena

senzacionalna iskustva i odbacivanje uloge autoriteta uzrokuju neposlušnost,

netoleranciju i otuđenost. Porodica, po principu refleksije, nije ostala po strani određenih

društvenih deformacija, naprotiv. Brojni primeri iz rubrika tipa "crna hronika" potvrđuju

ovu činjenicu. Od presudnog značaja za mladu ličnost je razvojni put njene porodice,

počevši od načina upoznavanja bračnih drugova, rađanja dece, profilisanja (intra i

interpersonalni stavovi) i dinamike porodice u celini.

Pomoć društva može se sastojati u preduzimanju mera socijalne politike za puno i

pozitivno ostvarivanje elementarnih porodičnih funkcija, a mere prevencije usmerene na

porodicu bile bi:

”1. Službe za porodičnu podršku: oblik prevencije koji podrazumeva formiranje

posebnih službi koje se bave problemima porodičnog života u "rizičnim grupama".

Rizične grupe se identifikuju tako što se pažnja usmerava na rano delinkventno ponašanje

maloletnika i njihovim učešćem u "sitnim kriminalnim radnjama". Cilj službi za

porodičnu podršku jeste pružanje pomoći porodici u rešavanju problema zbog kojih sama

porodica nema uslova za normalno funkcionisanje.

Praktičan rad službe za porodičnu zaštitu sastoji se u:

pomoći porodici u njenom osamostaljivanju (svi oblici socijalne i materijalne

pomoći);

obezbeđivanju spremnosti za školu dece (stvaranje porodičnih uslova za psihičku

pripremu polaska u školu i postizanje prosečnih rezultata u obrazovanju);

pružanju pomoći deci sa posebnim potrebama (defektnost i ostali deficiti);

jačanju mladih porodica: mladi bračni parovi koji su i sami nedovoljno zreli za

obrazovanje zdrave porodice i uslovno normalnu socijalizaciju;

sprečavanju zloupotreba dece (svi oblici zloupotreba);

98

obezbeđenju zdravstvene zaštite (siromaštvo kao faktor nevažeće zdravstvene

legitimacije, cene u privatnom zdravstvu i sl.).

2. Obuka porodica: u ove mere spadaju specijalni programi za obuku porodica

(obuka roditelja za uslovno normalnu socijalizaciju dece - standardne vaspitne mere).

Elementarni problem primene ove mere leži u činjenici da i sami roditelji ne spadaju u

"normalne" osobe (socijalni i drugi deficiti - bivši kriminalci, narkomani, prostitutke).

3. Kućna briga i zaštita porodice: metod rada se sastoji u nepozivanju roditelja da

dolaze u specijalizovane službe (centri za socijalni rad, odsek za prevenciju maloletnika u

Odeljenju za suzbijanje maloletničke delinkvencije UKP), već stručno lice zaduženo za

prevenciju odlazi na teren, u porodicu sa ciljem realizacije adekvatnih tehnika

normalizacije života ugrožene porodice” (Krstić, 2009:338).

Ostali preventivni faktori - ovde, po svojoj značajnosti i mogućnosti prevencije

spadaju: centar za socijalni rad, policija, pravosudni organi, javnost, mas mediji, naučna

istraživanja, određene međunarodne institucije i dr.

Preventivna uloga Centara za socijalni rad - centri za socijalni rad su ustanove

socijalne zaštite koje se organizuju u skladu sa ustavom i zakonskim propisima radi

pomoći osobama kojima je socijalna pomoć potrebna. Reč je o instituciji sa

najznačajnijom ulogom u socijalnoj zaštiti stanovništva, jer ova institucija neposredno ili

u saradnji sa drugima, brine o osobama koje nisu u mogućnosti da sebi stvore uslove za

život, a u takvoj situaciji su se našle bez svoje krivice. Centri za socijalni rad

organizovani su po opštinama, pri čemu jedan centar može obavljati poslove zaštite u

jednoj ili više opština. U okviru svojih obimnih osnovnih nadležnosti, centri su obavezni

da obavljaju i niz aktivnosti kriminalno - preventivnog karaktera. Kao primarna ustanova

socijalne zaštite Centri za socijalni rad ostvaruju značajnu ulogu u prevenciji

kriminaliteta, jer su po prirodi posla u poziciji da dolaze do relevantim informacija o

sociopatološkim, prekršajnim i drugim oblicima delikventnog ponašanja. “Osnovni zadaci Centra za socijalni rad u oblasti primarne prevencije pre-

stupničkog ponašanja mladih su:

1. praćenje i proučavanje fenomena prestupničkog ponašanja na određenoj teritoriji

(istraživačka aktivnost);

99

2. planiranje i programiranje aktivnosti u cilju prevencije prestupništva;

3. iniciranje i predlaganje preduzimanja određenih opštih i posebnih preventivnih

mera;

4. koordinacija i objedinjavanje svih raspoloživih snaga i faktora u cilju ostvarivanja

pomenutih aktivnosti i

5. samostalna realizacija određenih posebnih mera prevencije.

Sekundarna prevencija prestupničkog ponašanja u Centru za socijalni rad odvija

se kroz sledeće aktivnosti:

1. otkrivanje slučaja i problema (identifikacija);

2. ispitivanje potreba i potencijala subjekta za pružanje pomoći, izbor i

programiranje eventualnog tretmana;

3. realizacija planiranih mera zaštite (tretman u užem smislu) i

4. naknadno staranje (post tretman)” (Krstić, 2009: 339-340).

Prema prirodnom sledu događaja u praksi dolazi do stalnog preplitanja ovih

aktivnosti, tako da se one ne mogu, kako to na prvi pogled izgleda, shvatiti kao relativno

samostalne faze sa uhodanim redosledom javljanja. Pri obavljanju svojih aktivnosti

Centri za socijalni rad veoma usko sarađuju sa porodicom, organom starateljstva, školom

i po potrebi policijom. Saradnja sa policijom se odvija odvija se po potrebi i ima za cilj

sprečavanje prestupničkog ili kriminalnog recidiva, dok je rano otkrivanje asocijalnog i

antisocijalnog ponašanja mladih, po pravilu, izvan okvira ove saradnje. O prestupničkom

ponašanju maloletnika policija obaveštava školu koja u okviru svojih nadležnosti

preduzima adekvatne mere i potom obaveštava Centar za socijalni rad, mada to može da

uradi i policija.

Centar za socijalni rad sarađuje sa policijom i organima pravosuđa u svim fazama

pretkrivičnog i krivičnog postupka (faza podnošenja izveštaja krivične prijave protiv

maloletnika), u toku pripremnog postupka i na glavnom pretresu na kojem Centar za

socijalni rad predlaže meru prema maloletniku. Za potrebe krivičnog postupka tužilaštvo

zahteva od Centra za socijalni rad (mesna nadležnost po mestu prebivališta maloletnika)

detaljan izveštaj o maloletniku, njegovim karakteristikama, ličnim i socijalnim prilikama

u kojima se razvijala njegova ličnost).

100

Centar za socijalni rad upućuje maloletnika kojem je određena zavodska vaspitna

mera, u vaspitnu ustanovu, vaspitno - popravni dom ili ustanovu za delinkventne

maloletnike, organizuje i sprovodi meru upućivanja u disciplinski centar, neposredno

izvršava mere pojačanog nadzora, sarađuje tokom izvršenja tih mera sa pojedinim

vaspitnim centrima i domovima, sa porodicom maloletnika i organom starateljstva, a sve

sa ciljem uključivanja maloletnika u uslovno - normalne životne tokove posle preduzetih

mera.

Pravosudni organi (javno tužilaštvo, krivični sud, organi za izvršenje krivičnih

sankcija), uz svoje represivne fukcije, dužni su da prate i analiziraju pojave za

sprečavanje društveno opasnih pojava i onih koje nisu inkriminisane, ali predstavljaju

povredu ili ugrožavanje pojedinih društvenih dobara i interesa. Ovakva uloga ima za cilj

učvršćivanje zakonitosti i odgovornosti u društvu.

Preventivna uloga pojedinih organa pravosuđa sadržana je i u međusobnoj

saradnji pravosudnih funkcija i praćenju takvih društvenih pojava, što i represivne,

postdeliktne funkcije tih organa čini kreativnim. U osnovi njihovog represivnog

postupanja je moguće sprečavanje kriminogenog ispoljavanja i preduzimanje mera na

otklanjanju uzroka raznih devijatnih ponašanja i erozije morala. “Ovde spadaju i mere:

1. uslovne osude;

2. sudske opomene;

3. mere bezbednosti i

4. vaspitne mere”(Krstić, 2009:345).

Policija – je poseban državni organ zadužen, pre svega, za bezbednost društva i

građana, koji je istovremeno ovlašćen da u zakonom određenim slučajevima može

ograničiti prava i slobode pojedinaca. Uloga policije je i represivna i preventivna. Od

policije se očekuje da, primenjujujući svoja zakonska ovlašćenja, reaguje, na zakonom

propisan način, brzo i efikasno. Pripadnici policije bi trebalo da poseduju interpersonalne

i komunikacione socijalne veštine kako bi ostvarili autoritet bez formalne prisile i izbegli

primarnu i sekundarnu viktimizaciju u odnosima sa građanima.

“Preventivna delatnost policije posebno može doći do izražaja na nivou lokalne

zajednice u okviru koje se i ispoljavaju mnogi rizični faktori maloletničke delinkvencije,

101

ali ujedno i pruža povoljne uslove za preventivno delovanje policije i drugih subjekata u

cilju sprečavanja svih vidova devijantnih ponašanja mladih. U tom kontekstu posebno

treba da dođe do izražaja rad policije u lokalnoj zajednici - Community policing što

predstavlja jedan nov pristup policije sa proaktivnim delovanjem u rešavanju mnogih

problema u lokalnoj zajednici, čija delatnost, pored prevencije kriminaliteta, obuhvata i

odnose sa javnošću, pružanje odgovarajućih usluga i dr. ali i odgovornost policije za

uspešnost ovakvog delovanja” (Krstić, 2009:348).

U dosadašnjem periodu prevencija kriminaliteta je bila krajnje marginalizovana u

našoj zemlji. Preventivni rad se gotovo poistovetio sa represivnim. Nasuprot tome,

policija u zajednici jeste sistem preventivnog rada u čijoj je osnovi preventivna aktivnost.

Reakcija na nasilje u porodici gubi svaki efekat ako se aktivira nakon izvršenja dela.

“Proaktivni rad policije, kao karakteristika koncepta policija u zajednici, ima za cilj

uočavanje i identifikovanje uzroka nasilja u porodici, uslova koji pogoduju njegovom

nastanku kao i svih drugih faktora koji utiču na razvoj ove pojave, a zatim preduzimanje

potrebnih mera kako bi se manifestovanje nasilja sprečilo” (Krstić, 2009:349).

Značaj preventivno - policijskog postupanja u okviru rada policije sa decom i

maloletnicima trebao bi da počiva na sledećim činjenicama i analogno njima adekvatnim

metodama prilagođeni ovom cilju:

1. Između ranog kriminaliteta i povratništva postoji veoma tesna veza: Naime,

većina povratnika iz navike su postali kriminalci još kao maloletnici. Otud i

zadatak policije u radu sa maloletnicima da, u što ranijem stadijumu, uoči

sklonost ka izvršenju kriminalnih radnji i po mogućnosti da svoj podsticaj za po-

voljniji razvoj maloletnika.

2. Preventivne policijske mere bi trebale biti tako osmišljene da obećavaju uspeh u

praksi: Ovo pitanje je u tesnoj vezi sa problemom predispozicije mikrosredine u

kojoj živi maloletna osoba.

3. Uvažavati rezultate kriminalno - biloških istraživanja u pogledu kriminalne

prognoze maloletnika: Ove karakteristike se mogu ustanoviti najpre kod

povratnika, suprotno kategoriji maloletnika koji su manje kriminalno ugroženi

(bežanje od kuće, skitnja, loši porodični i vaspitni uslovi, prekid školovanja,

102

neredovan rad i sl.) Sa policijskog aspekta, na ovakve pojave treba obratiti

posebnu pažnju kao na dokazane simptome mogućeg kriminalnog ugrožavanja.

Mas mediji- značaj informativnog faktora za prevenciju kriminaliteta manifestuje

se najpre kroz odnos javnosti prema kriminalitetu i doprinosu te iste javnosti njegovom

suprostavljanju kao negativnoj društvenoj pojavi. Pozitivna uloga informativnog faktora

u prevenciji kriminaliteta može biti samo realizovana pod uslovom da pojedina medijska

sredstva objektivno informišu građane o konkretnim i aktuelnim događajima iz oblasti

kriminaliteta - način da se u javnom mnjenju stvara odbojnost prema kriminalitetu i

njegovim izvršiocima.

“Pravovremena i objektivna informacija o kriminalitetu, data od društvenih i

državnih organa, aktivira javnost na preventivnom planu. Objektivno informisanje o

kriminalitetu podrazumeva upoznavanje javnosti sa radom pojedinih državnih organa

(policije i organa pravosuđa), njihovom angažovanju u heurističkoj delatnosti,

aktivnostima koje preduzimaju i postignutim rezultatima. Sredstva informisanja bi trebala

da ističu i razobličavaju okolnosti pod kojima je određeno krivično delo izvršeno,

okolnostima koje im doprinose ili ih sprečavaju, obaveštavaju o pozitivnim (negativnim)

rezultatima rada pojedinih službi otkrivanja i progona” (Krstić, 2009:342).

Sredstva informisanja mogu biti veoma pogodna za masovnu edukaciju mladih

pod uslovom da su medijski programi interesantni i atraktivni. Sredstva informisanja

mogu imati i kriminogene efekte, posebno one senzacionalnog tipa ("Crni biseri",

"Vidimo se u čitulji"...). Sa preventivnog aspekta posebno je interesantna saradnja

policije i sredstava informisanja.

Delovanje mas-medija u pravcu prevencije može se podeliti na dve grupe:

1. izrada opštih edukativnih programa i

2. izrada programa sa specijalnim namjenama.

Izrada opštih edukativnih programa ima za cilj edukaciju najšire populacije o

osnovnim pitanjima koja se odnose na kriminalitet. Stoga je u mnogim zemljama u

okviru redovnih televizijskih programa uvršten i "Policijski kanal" putem koga se građani

informišu o stanju i pojavnim oblicima kriminaliteta u svojim lokalnim zajednicama.

“Opšteobrazovno delovanje posredstvom mas-medija ima za cilj da:

103

1. građani dobiju neophodne informacije;

2. da građani shvate značaj tih informacija;

3. da teme koje se obrađuju nisu protivrečne sa ostalim informativnim izvorima;

4. da saopštene informacije nisu kontradiktorne sa svakodnevicom;

5. da planeri realno postave ciljeve ovakve kampanje;

6. kampanja bi trebala biti usmerena na konkretne izmene u stavovima i ponašanju

građana;

7. da postavljeni ciljevi komuniciranja budu podržani u okvirima neformalnih kanala

komuniciranja;

8. da se predstave metodi za razbijanje barijera u stavovima i ponašanju;

9. da informativni sadržaji i njihovi ciljevi budu komplementarni u odnosu na

uverenja javnosti” (Krstić, 2009:343).

U okviru grupe za izradu programa sa specijalnim namenama, postoje dva

efikasna sredstva preventivnog delovanja:

1. izrada specijalnih TV emisija i

2. izrada biltena.

Naučna istraživanja – da bi se praktično verifikovala i uspešno razvijala

prevencija kriminaliteta, neophodno je da bude zasnovana na naučnoj osnovi. U tom

kontekstu, naučna istraživanja imaju poseban značaj za socijalnu prevenciju, s obzirom

da planovi i programi preventivnog postupanja i njihova realizacija mogu dati pozitivne

rezultate pod uslovom da su zasnovani na temeljnim naučnim istraživanjima koja imaju

za cilj otkrivanje i utvrđivanje uzročnosti i manifestacija kriminaliteta. Naučno zasnovane

mere socijalne prevencije treba u svom programu da obuhvate i rešavanje ekonomskih,

socijalnih, kulturnih i drugih problema od kojih u velikoj meri zavisi kriminogenost

sprečavanje kriminaliteta. Naučna istraživanja u okviru prevencije kriminaliteta, prioritetno imaju za cilj da

dovedu do promena u kriminalno-političkom shvatanju suprotstavljanja kriminalitetu, a

potom da izmene kriminalno - političku strategiju - prenošenje težišta sa reaktivnog na

proaktivno delovanje.

104

Javnost i prevencija – realizacija i uspešnost socijalne prevencije zavise u velikoj

meri od učešća javnosti u pojedinim kriminalno - političkim aktivnostima. Ovo učešće

zavisi od blagovremenog i objektivnog informisanja javnosti o svim oblicima

kriminaliteta, njegovom kretanju i trendu, uzrocima i manifestacijama, kao i od pravih

socijalnih, medicinskih i drugih mera koje preduzimaju državni organi i društvene

institucije radi njegovog sprečavanja i suzbijanja. Program kriminalno - političkih aktivnosti bi trebao da bude prihvatljiv za javnost

(građane) kako bi se i oni sami uključili u njegovu realizaciju. Insistiranje na socijalnoj

prevenciji kriminaliteta, uz učešće javnosti i uz njenu podršku, predstavlja savremenu

kriminalno - političku orijentaciju znatnog broja država. Na ovaj način se daje prednost

proaktivnom postupanju i umanjuje značaj reaktivnog preventivnog postupanja.

Međunarodne isnstitucije – najopasnije forme i oblici kriminaliteta (međunarodni

terorizam, narko-kriminal, korupcija, trgovina ljudima i delovima ljudskog tela,

radioizotopima, oružjem i sl.), čini pojavu koja nadmašuje okvire jedne zemlje i dobija

međunarodno obeležje. „U tom kontekstu nezamenjiva je uloga pojedinih međunarodnih

institucija i organa kao što su:

1. OUN;

2. Svetska zdravstvena organizacija;

3. Međunarodna organizacija kriminalističke policije- INTERPOL i EURO POL;

4. Međunarodna udruženja:

sudije maloletničkih sudova,

sudije za krivično pravo i kriminologiju,

vaspitači za pomoć osuđenim osobama,

vaspitači mladih neprilagođenih osoba,

5. Internacionalna asocijacija kriminalista” (Krstić, 2009:344).

Preventivna aktivnost međunarodnih institucija i organizacija ogleda se u:

davanju preporuka;

davanju saopštenja;

davanju deklaracija i uputstava za razvijanje i preduzimanje preventivnih

akcija;

105

usavršavanju i razvijanju preventivnih institucija na međunarodnom planu;

organizovanju međunarodnih skupova o prevenciji kriminaliteta;

saopštavanju naučnih dostignuća iz oblasti prevencije;

razmeni iskustava i

razmena odluka sa obavezom izvrsnosti.

„U okviru aktivnosti UNICEF-a unapređenju zaštite dece razvio se inovativni

program koji nudi efikasnija i na pravu deteta zasnovana rešenja za unapređenje prakse u

skladu sa novim zakonskim mogućnostima i regulativama u zaštiti u okviru lokalne

zajednice, projekat „Mobilni timovi za sveobuhvatniju dečiju zaštitu“ (ovaj projekat je

obuhvatao 15 opština na nivou Srbije). Opšti cilj projekta je da se promoviše i doprinese

realizaciji obimne i multidisciplinarne reforme maloletničkog pravosuđa u Srbiji kako bi

se bolje zaštitila i promovisala prava dece i maloletnika u riziku i sukobu sa zakonom.

Projekat aktivno doprinosi razvoju reformi u tri ključne oblasti: zastupanju prava dece i

maloletnika koja su u sukobu sa zakonom i u rizku, maloletničkom pravosuđu i

socijalnom sistemu“ (Vujačić-Ričer, Hrnčić i Satarić, 2006:129).

„U ovom projektu se insistira na pravima, aktivnoj participaciji deteta/maloletnika

i njegovog roditelja/staratelja u svim fazama rada. Projekat je zasnovan na

multisistematskom, multidisciplinarnom pristupu, polazeći od činjenice da kvalitetna

zaštita dece i mladih u sukobu sa zakonom i u riziku mora da obuhvati sve sisteme koji se

bave decom i mladima: socijalni sistem, krivično pravni sistem, sistem bezbednosti,

školski sistem, zdravstveni sistem i porodični sistem. Aktivnosti projekta su posebno

usmerene na podizanje svesti građana u lokalnoj zajednici o pravima, potrebama i

položaju dece u riziku i u sukobu sa zakonom i njihovom mobilisanju u pružanju

pravovremene i adekvatne zaštite. Mobilišu se svi građani u cilju pravovremene

identifikacije potreba dece i mladih u riziku od sukoba sa zakonom u cilju adekvatnog

njihovog zadovoljavanja i efikasne prevencije sukoba sa zakonom. Mobilišu se svi resursi

u lokalnoj zajednici u pružanju podrške ovoj deci i njihovim porodicama, i uključuju se

predstavnici ključnih institucija u konferenciji o slučaju. Stimuliše se razvijanje

alternativnih programa u lokalnoj zajednici koji bi doprineli obezbeđivanju kontinuuma

zaštite u zajednici u kojoj dete živi. Ovim projektom je poboljšan kvalitet psihosocijalne

zaštite dece i mladih u riziku i u sukobu sa zakonom u porodičnim okolnostima i u

106

lokalnoj zajednici kroz pravovremenu identifikaciju slučaja, brzu i kontinuiranu podršku

putem redovnih kućnih poseta i negovanju multisistematskog pristupa u tretmanu“

(Vujačić-Ričer, Hrnčić i Satarić, 2006:130-131).

Na kraju možemo reći da projekat „Mobilni timovi za sveobuhvatniju dečiju

zaštitu“ daje dragocen model za formiranje partnerske mreže koja omogućava

angažovanje svih mogućih vladinih i nevladinih resursa u lokalnoj zajednici koji mogu da

dete/maloletnika u riziku i u sukobu sa zakonom i njegovu porodicu. Projekat je pokazao

važnost podizanja svesti u lokalnoj zajednici o pravima ove dece i mladih i u načinima da

se ona zaštite (informisanje, edukacija, izmena stavova, lobiranje u lokalnoj zajednici).

Ovakve aktivnosti značajno unapređuju mobilizaciju zajednice da podrži

marginalizovanu i stigmatizovanu populaciju dece i mladih kojima je često podrška

lokalne zajednice poslednja šansa da se uključe u društvo kao korisni i produktivni

članovi. Takođe, možemo dodati da se „prevencijom poremećaja ponašanja u detinjstvu

stvaraju se uslovi za pravilan socijalni razvoj i formiranje prosocijalnih obrazaca

ponašanja, o posebno doprinosi redukovanju verovatnoće nastajanja delinkventnog

ponašanja i drugih ozbiljnih poremećaja kasnije u adolescenciji“ (Žunić-Pavlović i

Popović-Ćitić, 2005: 108).

107

II METODOLOŠKI PRISTUP PROBLEMU

Predmet istraživanja

Delinkventno ponašanje mladih je veoma česta i konstantna pojava u našoj

sredini, školi. Svedoci smo drastičnog povećanja krivičnih dela maloletnika kako po

broju, tako i po težini krivičnih dela. Mladi su sve agresivniji i nasilnim ponašanjem

pokušavaju da skrenu pažnju na sebe. Zato je neophodno zapitati se zbog čega kod

mladih dolazi do poremećaja društvenog ponašanja i zašto oni imaju potrebu da krše

društveno prihvatljive norme ponašanja? S obzirom da su prestupnička ponašanja mladih

ispred i u vaspitno - obrazovnim ustanovama posledica celokupne klime u Srbiji, obaveza

je svih subjekata društva i institucija nadležnih za brigu o mladima da sistematski i

organizovano preduzmu odgovarajuće mere i radnje u cilju sprečavanja i suzbijanja ove

izrazito negativne društvene pojave. Iz gore navedenih razloga, predmet ovog istraživanja

bi bila „Zastupljenost delinkventnog ponašanja učenika u srednjim školama”.

Problem istraživanja

Problem ovog istraživanja bi bio da iz veoma širokog područja fenomena

delinkventnog ponašanja izdvojimo najzastupljenije oblike delinkventnog ponašanja

učenika srednjih škola? Koji su oblici delinkventnog ponašanja prisutni u njihovoj

sredini, koliko je delinkventno ponašanje česta pojava, kako se učenici odnose prema

mladima koji ispoljavaju delinkventno ponašanje?

Cilj istraživanja

Na osnovu definisanog predmeta i problema, ovo istraživanje ima za cilj da utvrdi

stepen zastupljenosti delinkventnog ponašanja učenika u srednjim školama na teritoriji

opštine Leskovca, Niša i Prokuplja.

108

Zadaci istraživanja

1. Utvrditi koji su oblici delinkvetnog ponašanja učenika najzastupljeniji

njihovim školama.

2. Utvrditi koji su najčešći uzroci delinkvetnog ponašanja učenika.

3. Ispitati učenike koliko je delinkvetno ponašanje česta pojava u njihovom

okruženju.

4. Utvrditi kakav je odnos učenika prema učenicima sa delinkventnim

ponašanjem.

5. Utvrditi da li su učenici sa delinkvetnim ponašanjem skloni ponavljanju istog.

6. Utvrditi koliko je narkomanija česta pojava u okruženju učenika.

7. Utvrditi da li učenici ispoljavaju delinkventno ponašanje sami ili u grupi.

8. Ispitati učenike o tome da li društvo poklanja dovoljno pažnje učenicima sa

delinkvetnim ponašanjem i da li preduzima odgovarajuće mere za suzbijanje istog.

9. Ispitati stavove učenika o tome kojim merama najdelotvornije možemo

delovati u cilju suzbijanja delinkventnog ponašanja.

Hipoteze istraživanja

Opšta hipoteza, od koje se polazi ou ovom istraživanju, odnosi se na pretpostavku

da je delinkventno ponašanje učenika veoma zastupljeno u srednjim školama.

Specifične hipoteze:

1. Pretpostavlja se da je nasilje najčešći oblik delinkventog ponašanja učenika u

srednjim školama.

2. Pretpostvlja se da su loši porodični odnosi glavni uzročnik delikventnog

ponašanja dece.

3. Pretpostavlja se da je delinkvetno ponašanje česta pojava u okruženju

učenika.

4. Pretpostavlja se da učenici imaju negativan odnos prema učenicima sa

delinkvetnim ponašanjem.

109

5. Pretpostavlja se da su učenici sa delinkvetnim ponašanjem skloni ponavljanju

istog.

6. Pretpostavlja se da narkomanija nije tako česta pojava u okruženju učenika.

7. Pretpostavlja se da učenici češće ispoljavaju delinkvetno ponašanje u grupi.

8. Pretpostavlja se da društvo ne poklanja dovoljno pažnje učenicima sa

delinkventnim ponašanjem, i da ne preduzima adekvatne mere u prevenciji istog.

9. Pretpostavlja se da učenici smatraju da roditelji mogu najviše pomoći deci

koja ispoljavaju delinkventno ponašanje.

Varijable istraživanja

Nezavisna varijabla: Pol (Muški - Ženski), Razred i tip (vrsta) škole (Gimnazija i

stručne škole).

Zavisna varijabla: Stavovi učenika o zastupljenosti delinkvetnog ponašanja u

njihovim školama.

Metode, tehnike i i nstrumenti istraživanja

Metoda primenjena u ovom istraživanju je odabrana u skladu sa prirodom

problema, predmetom, ciljem i zadacima istraživanja, kao i u skladu sa postavljenim

hipotezama. U istraživanju će biti korišćena servey (pregled) istraživačka metoda tj.

neeksperimentalna empirijska metoda. Njome će se težiti što vernijem opisu postojećih

činjenica, opisu stvarnih stanja, događaja, procesa, veza i odnosa među pedagoškim

pojavama koje su predmet ovog istraživanja.

U istraživanju je korišćena tehnika skaliranje i instrument - skala za učenike kojom

se ispituje zastupljenost delinkventnog ponašanja učenika (ZDPU) i koja je posebno

konstruisana za potrebe ovog istraživanja. Skala se satoji od 50 tvrdnji.

110

Populacija i uzorak istraživanja

Uzorak istraživanja čine 300 ispitanika, odnosno 150 učenika srednjih stručnih

škola i 150 učenika gimnazija na teritoriji grada Leskovca, Niša i Prokuplja.

Tabela 1. Struktura uzorka u odnosu na tip škole

Frekvence Procenti

Srednja škola 150 50,0

Gimnazija 150 50,0

Ukupno: 300 100,0

Iz tabele br.1 vidimo da je u istraživanju učestvovalo 300 učenika od ćega 150

ispitanika ide u srednje stručne škole (50%), dok 150 ispitanika (50%) ide u gimnazije.

Uzorak je ujednačen u potpunosti u odnosu na tip škole.

Tabela 2.Struktura uzorka u odnosu na vrstu škole

frekvence Procenti

Gimnazija Stevan Sremac Niš 24 8,0

Gimnazija Bora Stanković Niš 54 18,0

Gimnazija Stanimir Veljković Zele Leskovac

72 24,0

Medicinska škola Leskovac 63 21,0

Trgovinsko - ugostiteljska škola V.Nikolajević Leskovac

24 8,0

Poljoprivredna škola Radoš Jovanović Selja Prokuplje

63 21,0

Ukupno: 300 100,0

Iz tabele br.2 vidimo da je u istraživanju učestvovalo 24 učenika (8%) iz

Gimnazije „Stevan Sremac“ iz Niša, iz Gimnazije „Bora Stanković“ iz Niša 54 učenika

(18%), i iz Gimanzije „Stanimir Veljković Zele“ iz Leskovca, 72 učenika (24%), iz

Medicinske škole Leskovac 63 učenika (21%), iz Trgovinsko - ugostiteljske škole

„V.Nikolajević“ iz Leskovca 24 učenika (8%) i Poljoprivredne škole „Radoš Jovanović

111

Selja“ iz Prokuplja 63 učenika (21%). Podaci nam kazuju da polovina uzorka učenika ide

u gimnaziju dok druga polovina učenika ide u neku stručnu srednju školu. Ukupan broj

ispitanika je 300.

Tabela 3. Struktura uzorka u odnosu na razred

Frekvence Procenti

I razred 55 18,3

II razred 88 29,3

III razred 87 29,0

IV razred 70 23,3

Ukupno: 300 100,0

Iz tabele br.3 vidimo da je u istraživanju učestvovalo 55 učenika (18,35%) prvog

razreda, 88 učenika (29,3%) drugog razreda, 87 učenika (29%) trećeg razreda i 70

učenika (23,3%) četvrtog razreda srednjih stručnih škola i gimnazija.

Tabela 4. Struktura uzorka u odnosu na pol

Frekvence Procenti

Muško 135 45,0

Žensko 165 55,0

Ukupno: 300 100,0

Iz tabele br.4 vidimo da je u istraživanju učestvovalo 135 muških (45%) i 165

ženskih (55%) ispitanika.

Organizacija istraživanja

Istraživanje je obavljeno u martu 2013 godine na teritoriji grada Leskovca u

sledećim školama: „Srednjoj medicinskoj školi“, trgovinsko-ugostiteljskoj školi „Vasilij

Nikolajević“ i gimnaziji „Stanimir Veljković Zele“; na teritoriji grada Niša u

112

gimanzijama „Bora Stanković“ i „Stevan Sremac“; i u srednjoj poljoprivrednoj školi

„Radoš Jovanović Selja“ u Prokuplju. Istraživanje je realizovano za vreme redovnih

nastavnih aktivnosti uz odobrenje direktora škole i uz pomoć stručnih saradnika.

Načini i nivoi statističke obrade podataka

Podaci su obrađivani u programu SPSS (SPSS for Windows 17.0), izračunavanjem

hi-kvadrata, F-testa, T-testa, Crombach Alfa koeficiejnta, deskriptivne statistike

(frekvence i procenti).

113

III ANALIZA I INTERPRETACIJA REZULTATA I Pretpostavlja se da je nasilje najčešći oblik delinkventog ponašanja učenika u

srednjim školama.

Tabela 5. Razlika u stavovima prema nasilju s obzirom na vrstu škole

N AS SD T Df Nivo značajnosti

Srednja škola 150 21,95 5,42 Nasilje u

školama Gimnazija 150 23,77 4,43

-3,18 298 ,002

Na osnovu izračunatog t-testa, prikazanog u tabeli br.5 vidimo da postoji

statistički značajna razlika između ispitanika iz srednjih stručnih škola i gimnazija u

odnosu na stavove prema nasilju kao dominantnom obliku delinkventnog ponašanja,

odnosno učenici koji pohađaju gimnaziju smatraju da nasilje nije dominantan oblik

delinkventnog ponašanja u njihovoj školi, dok učenici srednjih stručnih škola prepoznaju

nasilje kao dominantan vid delinkventnog ponašanja u njihovim školama.

Tabela 6. Razlika u stavovima prema nasilju s obzirom na pol

N AS SD T Df Nivo značajnosti

Muško 135 23,12 5,37 Nasilje u školama Žensko 165 22,64 4,73

,81 298 ,414

Na osnovu izračunatog t-testa (aritmetičke sredine i standarne devijacije),

prikazanog u tabeli br.6 vidimo da ne postoji statistički značajna razlika u stavovima o

nasilju kao dominantnom vidu delinkventnog ponašanja između muških i ženskih

ispitanika, odnosno većina muških i ženskih ispitanika se slaže sa tvrdnjom „Da je nasilje

najčešći vid delinkventnog ponašanja u njihovom okruženju (muskarci imaju malo

izraženiji stav po pitanju ove tvrdnje, ali statistički neznačajan).

Tabela 7. Razlika u stavovima prema nasilju s obzirom na razred

N AS SD df F nivo značajnosti I razred 55 22,90 3,36 II razred 88 22,88 5,01 III razred 87 22,34 6,11

Nasilje u školama

IV razred 70 23,44 4,66

3

,61

,604

114

Iz tabele br.7 (na osnovu izračunatog F-testa) vidimo da ne postoji statistički

značajna razlika između ispitanika različitih razreda (I, II, III, IV) u odnosu na stavove

prema nasilju kao dominantnom obliku delinkventnog ponašanja, odnosno većina

učenika svih razreda (I, II, III i IV) se slaže sa navedenom pretpostavkom (učenici IV

razreda imaju najizraženiji stav po pitanju ove pretpostavke, ali statisčki neznačajan).

Tabela 8. Razlike u odgovorima ispitanika na nasilje kao glavni oblik delinkventnog

ponašanja s obzirom na tip škole.

Srednja škola

Gimnazija X2 df Nivo značajnosti

Najčešći prisutan vid delinkventnog ponašanja u mojoj školi jeste nasilje? 28 13 Sasvim se

slažem 18,6% 8,6% 48 37 uglavnom se

slažem 32% 24,6% 18 27 Neodlučan

sam 12% 18% 25 36 uglavnom se

ne slažem 16,6% 24% uopšte se ne

slažem 31 37

20,6% 24,6%

11,22 4 ,024

Delinkventno ponašanje u mojoj školi najčešće se manifestuje u obliku tuča, nasilja nad vršnjacima, maltretiranju slabijih i sl.

44 18 Sasvim se slažem 29,3% 12%

33 23 uglavnom se slažem 22% 15,3%

16 25 Neodlučan sam 10,6% 16,6%

32 46 uglavnom se ne slažem 21,3% 30,6%

25 38 uopšte se ne slažem 16,6% 25,3%

19,86 4 ,001

U mom razredu postoji veći broj učenika koji beže sa časova, ometaju nastavu, nedisciplinovani su, ne poštuju autoritet nastavnika, ne obavljaju svoje školske obaveze i sl.?

35 34 Sasvim se slažem 23,3% 22,6%

37 31 uglavnom se slažem 24,6% 20,6%

13 20 Neodlučan sam 8,6% 13,3%

36 41 uglavnom se ne slažem 24% 27,3%

29 24 uopšte se ne slažem 19,3% 16%

2,82 4 ,588

Najveći broj učenika sa delinkventnim ponašanjem u mojoj okolini nosi oružje, a samim tim plaši i zastrašuje ostale učenike?

3 6 Sasvim se slažem 2% 4%

9 1 uglavnom se slažem 6% 0,6%

Neodlučan 12 12

7,50 4 ,111

115

sam 8% 8% 34 36 uglavnom se

ne slažem 22,6% 24% 92 95 uopšte se ne

slažem 61,3% 63,3%

Srednja škola

Gimnazija X2 df Nivo značajnosti

Nijedan od učenika u mojoj školi ne provaljuje u stanove i automobile, i ne čini dela protiv sigurnosti u saobraćaju?

60 58 Sasvim se slažem 40% 38,6%

21 17 uglavnom se slažem 14% 11,3%

28 22 Neodlučan sam 18,6% 14,6%

15 30 uglavnom se ne slažem 10% 20%

26 23 uopšte se ne slažem 17,3% 15,3%

6,35 4 ,174

U školi - razredu učenici sa delinkventnim ponašanjem najčešće su skloni krađi, kako sitnog inventara, tako i raznih stavri od ostalih učenika, ali i razbojničkim krađama?

19 11 sasvim se slažem 12,6% 7,3%

22 26 uglavnom se slažem 14,6% 17,3%

28 28 Neodlučan sam 18,6% 18,6%

33 39 uglavnom se ne slažem 22% 26%

48 46 uopšte se ne slažem 32% 30,6%

3,00 4 ,556

Neretka pojava u mojoj školi je da neki od moji drugova - drugarica kinje, prete, zastrašuju, psuju, fizički ali i psihički zlostavljaju ostale vršnjake?

29 12 sasvim se slažem 19,3% 8%

26 23 uglavnom se slažem 17,3% 15,3%

29 32 Neodlučan sam 19,3% 21,3%

34 42 uglavnom se ne slažem 22,6% 28%

32 41 uopšte se ne slažem 21,3% 27,3%

9,33 4 ,053

Na osnovu izračunatog x2 iz tabele br.8 vidimo da postoji statistički značajna

razlika u odgovorima ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na

određene tvrdnje, i to na sledeće: „Najćešće prisutan vid delinkventnog ponašanja u

mojoj školi je nasilje“, i „Delinkventno ponašanje u mojoj školi najćešće se manifestuje u

obliku tuča, nasilja nad vršnjacima, maltretiranja slabijih“.

116

Na datu tvrdnju da je „Nasilje najčešći prisutan vid delinkventnog ponašanja u

mojoj školi“ 28 učenika tj. 18.6% koji idu u srednje stručne škole sasvim se slažu da je

nasilje najčešći vid delinkventnog ponašanja u njihovim školama, dok na drugoj strani 13

učenika koji pohađaju gimnaziju tj. 8.6% se savim slaže sa ovom tvrdnjom. 48 učenika

srednjih stručnih škola tj. 32% se uglavnom slaže sa ovom tvrdnjom, dok na drugoj strani

37 učenika gimazije tj. 24.6% se uglavnom slaže sa ovom tvrdnjom. Neodlučnih je 12%,

tj. 18 učenika srednjih stručnih škola i 18%, tj. 27 učenika gimnazija. 25 učenika srednjih

stručnih škola, tj. 16.6% se uglavnom ne slaže sa ovom tvrdnjom, dok 24%, odnosno 36

učenika gimnazija se uglavnom ne slaže sa ovom tvrdnjom. 31 učenik srednjih stručnih

škola, odnosno 20.6% se uopšte ne slaže sa ovom tvrdnjom, dok na drugoj strani 24.6%,

odnosno 37 učenika koji pohađaju gimnaziju se uopšte ne slaže sa ovom tvrdnjom.

Iz tabele br.8 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

11.22) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika koji idu u

srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na datu tvrdnju.

Na tvrdnju da je „Delinkventno ponašanje u mojoj školi najčešće se manifestuje u

obliku tuča, nasilja nad vršnjacima, maltretiranju slabijih i sl.“ 44 učenika srednjih

stručnih škola, tj. 29.3% se sasvim slaže sa ovom tvrdnjom, dok se na drugoj strani 12%,

tj. 18 učenika gimnazija sasvim slaže sa ovom tvrdnjom. 33 učenika srednjih stručnih

škola tj. 22% se uglavnom slaže sa ovom tvrdnjom, dok se na drugoj strani 15.3%, tj. 23

učenika gimnazija uglavnom slaže sa ovom tvrdnjom. Neodlučnih je 10.6%, tj. 16

učenika srednjih stručnih škola i 16.6 %, tj. 25 učenika koji pohađaju gimnaziju. 32

učenika srednjih stručnih škola, tj. 21.3 % se uglavnom slaže sa ovom tvrdnjom, dok na

drugoj strani se 30.6% tj. 46 učenika uglavnom ne slaže sa ovom tvrdnjom. 25 učenika

tj. 16.6% srednjih stručnih škola se uopšte ne slaže sa ovom tvrdnjom, a na drugoj strani

se 25.3%, odnosno 38 učenika gimnazija uopšte ne slaže.

Iz tabele br.8 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

19.86) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika koji idu u

srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na datu tvrdnju.

117

Na osnovu izračunatog x2 iz tabele br.8 vidimo da na tvrdnje: „Neretka pojava u

mojoj školi je da neki od moji drugova - drugarica kinje, prete, zastrašuju, psuju, fizički

ali i psihički zlostavljaju ostale vršnjake“ (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05

vrednost hi kvadrata iznosi 9.33 i manja je od granične vrednosti 9.488), „U školi -

razredu učenici sa delinkventnim ponašanjem najčešće su skloni krađi, kako sitnog

inventara, tako i raznih stavri od ostalih učenika, ali i razbojničkim krađama“ (za df 4 na

nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata iznosi 3.00 i manja je od granične

vrednosti 9.488), i „Nijedan od učenika u mojoj školi ne provaljuje u stanove i

automobile, i ne čini dela protiv sigurnosti u saobraćaju“ (za df 4 na nivou statističke

značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata iznosi 6.35 i manja je od granične vredsnosti

9.488), ne postoji statistički značajna razlika u odgvorima ispitanika koji idu u srednje

stručne škole i gimnaziju.

Na osnovu izračunatog t-testa, F-testa i x2, odnosno dobijenih rezultata možemo

konstatovati da je delimično potvrđena hipoteza „Nasilje je najčešći vid delinkventnog

ponašanja učenika u njihovim školama“. Naime, na osnovu dobijenih podataka t-testom

vidi se da postoji statistički značajna razlika između ispitanika srednjih stručnih škola i

gimnazija u odnosu na stavove prema nasilju kao dominantnom obliku delinkventnog

ponašanja (učenici koji pohađaju gimnaziju smatraju da nasilje nije dominantan oblik

delinkventnog ponašanja). Međutim, iz tabele br.7 vidimo (F-test) da ne postoji statistički

značajna razlika između ispitanika različitih razreda (I, II, III, IV) u odnosu na stavove

prema nasilju kao dominantnom obliku delinkventnog ponašanja. Takođe, vidimo (iz

tabele br.6) da ne postoji statistički značajna razlika u stavovima o nasilju kao

dominantnom vidu delinkventnog ponašanja između muških i ženskih ispitanika.

118

II Pretpostvlja se da su loši porodični odnosi glavni uzročnik delinkventnog ponašanja

dece.

Tabela 9. Razlika u porodičnim odnosima s obzirom na vrstu škole

N AS SD t Df nivo značajnosti

Srednja škola 150 15,44 4,14 porodični odnosi Gimnazija 150 15,95 3,90

-1,103 298 ,271

Na osnovu izračunatog t-testa (aritmetičke sredine i standarne devijacije) tabela

br.9. vidimo da ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika iz srednjih škola i

gimnazija u odnosu na stavove prema porodičnim odnosima kao glavnom uzročniku

delinkventnog ponašanja, odnosno, najveći broj učenika i srednjih stručnih škola i

gimnazija se slaže sa datom pretpostavkom (malo više izraženiji stav imaju učenici

gimnazija, ali statistički neznačajan).

Tabela 10. Razlika u porodičnim odnosima s obzirom na pol

N AS SD t Df Nivo značajnosti

muško 135 16,28 4,11 porodični

odnosi žensko 165 15,21 3,91

2,28

298

,023

Na osnovu izračunatog t-testa (aritmetičke sredine i standarne devijacije) tabela

br.10 vidimo da postoji statistički značajna razlika u stavovima prema porodičnim

odnosima kao glavnom uzroku delinkventnog ponašanja između muških i ženskih

ispitanika; ženski ispitanici smatraju da su loši porodični odnosi bitan uzrok u

ispoljavanju delinkventnog ponašanja, dok muški ispitanici ne smatraju da su loši

porodični odnosi glavni uzročnici delinkventnog ponašanja.

Tabela 11. Razlika u porodičnim odnosima s obzirom na razred

N AS SD df F nivo značajnosti I razred 55 14,60 3,43 II razred 88 15,42 4,28 III razred 87 16,34 4,06

Porodični odnosi

IV razred 70 16,10 3,96

3

2,51

,059

119

Na osnovu izračunatog F-testa (aritmetičke sredine i standarne devijacije) tabela

br.11 vidimo da ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika različitih razreda

u odnosu na stavove prema porodičnim odnosima kao glavnom uzročniku delinkventnog

ponašanja, odnosno veliki broj ispitanika svih razreda se slažu sa datom pretpostavkom

(učenici trećeg razreda imaju najizraženiji stav, ali statistički neznačajan).

Tabela 12. Razlike u odgovorima u odnosu na loše porodične odnose kao glavnog uzroka

delinkventnog ponašanja s obzirom na tip škole

Srednja škola

Gimnazija X2 df Nivo značajnosti

Neorganizovano slobodno vreme i uticaj lošeg društva su faktori koji dovode do pojave delinkventnog ponašanja učenika?

60 49 sasvim se slažem 40% 32,6%

50 62 Uglavnom se slažem 33,3% 41,3%

21 23 neodlučan sam 14% 15,3%

15 11 Uglavnom se ne slažem 10% 7,3%

4 5 Uopšte se ne slažem 2,6% 3,3%

3,21 4 ,523

Masovni mediji (televizija, internet) imaju presudan uticaj na pojavu delinkventnog ponašanja učenika?

50 34 sasvim se slažem 33,3% 22,6%

47 54 Uglavnom se slažem 31,3% 36%

29 31 neodlučan sam 19,3% 20,6%

10 25 Uglavnom se ne slažem 6,6% 16,6%

14 6 Uopšte se ne slažem 9,3% 4%

13,22 4 ,010

Učenici sa delinkventnim ponašanjem potiču iz porodica sa lošim porodičnim odnosima i upravo porodične prilike i loši odnosi u porodici su ih i doveli do takvog ponašanja?

58 35 sasvim se slažem 38,6% 23,3%

40 52 Uglavnom se slažem 26,6% 34,6%

23 30 neodlučan sam 15,3% 20%

14 23 Uglavnom se ne slažem 9,3% 15,3%

15 10 Uopšte se ne slažem 10% 6,6%

11,36 4 ,023

Smatram da nedovoljna osposobljenost nastavnika, korišćenje zastarelih metoda, podtsicanje konformizma, kao i sprečavanje učeničke inicijative utiču na pojavu delinkventnog ponašanja učenika?

24 26 sasvim se slažem 16% 17,3%

,82 4 ,935

120

51 53 Uglavnom se slažem 34% 35,3%

49 42 neodlučan sam 32,6% 28%

20 22 Uglavnom se ne slažem 13,3% 14,6%

6 7 Uopšte se ne slažem 4% 4,6%

Nedovoljan nadzor roditelja nad ponašanjem i kretanjem deteta, kao i neprepoznavanje potreba deteta i neodgovaranje na njih pospešuje pojavu delinkventnog popnašanja?

69 48 sasvim se slažem 46% 32%

52 74 Uglavnom se slažem 34,6% 49,3%

21 12 Neodlučan sam 14% 8%

6 13 Uglavnom se ne slažem 4% 8,6%

2 3 Uopšte se ne slažem 1,3% 2%

12,84 4 ,012

Neodgovornost, nezainteresovanost i nedoslednost roditelja u vaspitanju, zatim, nasilništvo roditelja kako u porodici, tako i van nje, ali i razna krivična dela, prostitucija, alkoholizam i sl. roditelja veoma štetno deluje na ličnost i ponašanje deteta?

88 82 sasvim se slažem 58,6% 54,6%

32 40 Uglavnom se slažem 21,3% 26,6%

24 16 Neodlučan sam 16% 10,6%

1 6 Uglavnom se ne slažem 0,6% 4%

5 6 Uopšte se ne slažem 3,3% 4%

6,36 4 ,174

Delinkventno ponašanje prethodi druženju sa delinkventnim vršnjacima? 36 29 sasvim se

slažem 24% 19,3% 46 59 Uglavnom se

slažem 30,6% 39,3% 27 33 Neodlučan

sam 18% 22% 14 17 Uglavnom se

ne slažem 9,3% 11,3% 27 12 suopšte se

ne slažem 18% 8%

9,02 4 ,061

Većina roditelja, po mom mišljenju, svojom nezainteresovanošću ili preteranom kontrolom i kažnjavanjem svoje dece ne podtiče prosocijalno ponašanje dece, odnosno, stimuliše pojavu delinkventnog ponašanja?

60 44 Sasvim se slažem 40% 29,3%

55 61 Uglavnom se slažem 36,6% 40,6%

19 25 neodlučan sam 12,6% 16,6%

9 14

4,75 4 ,313

121

Na osnovu izračunatog x2 i dobijenih rezultata (tabela br.12) vidimo da postoji

statistički značajna razlika u odgovorima ispitanika koji idu u srednje stručne škole i

gimnazije, i to u odnosu na sledeće tvrdnje: „Masovni mediji (televizija, internet) imaju

presudan značaj na pojavu delinkventnog ponašanja“, „Učenici sa delinkventnim

ponašanjem potiču iz porodica sa lošim porodičnim odnosima i upravo porodične prilike i

loši odnosi u porodici su ih doveli do takvog ponašanja“, „Nedovoljan nadzor roditelja

nad ponašanjem i kretanjem deteta, kao i neprepoznavanje potreba deteta i neodgovaranje

na njih pospešuje pojavu delinkventnog ponašanja“.

Na postavljenu tvrdnju da „Masovni mediji (televizija, internet) imaju presudan

značaj na pojavu delinkventnog ponašanja“, 50 učenika srednjih stručnih škola, tj. 33.3%

je odgovorilo da se sasvim slaže, dok je sa druge strane 22,6%, tj. 34 učenika gimnazija

odgovorilo da se savim slaže. 31.3% tj. 47 učenika srednjih stručnih škola se uglavnom

slaže sa ovom tvrdnjom, dok se sa ovom tvrdnjom slaže 36% tj. 54 učenika gimnazija.

Neodlučnih je 19.3% (29 učenika srednjih stručnih škola) i 20.6% (31 učenika

gimnazija). Sa ovom tvrdnjom se uglavnom ne slaže 6 % tj. 10 učenika srednjih stručnih

škola i 16.6%, odnosno 25 učenika gimnazija. Sa ovom tvrdnjom uopšte se ne slaže 14

učenika srednjih stručnih škola, odnosno 9.3%, i 4%, tj. 6 učenika koji pohađaju

gimnaziju.

Iz tabele br.12 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

13.22) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika koji idu u

srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na datu tvrdnju.

Na postavljenu tvrdnju da „Učenici sa delinkventnim ponašanjem potiču iz

porodica sa lošim porodičnim odnosima i upravo porodične prilike i loši odnosi u

porodici su ih doveli do takvog ponašanja“ 58 učenika srednjih stručnih škola tj. 33.3% je

odovorilo da se sasvim slaže, dok je na se na drugoj strani sasvim slaže 22.6%, tj. 34

učenika gimnazija. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom slaže 26.6% tj. 40 učenika srednjih

6% 9,3% Uglavnom se

ne slažem 7 6 Uopšte se ne

slažem 4,6% 4%

122

stručnih škola, i 34.6% odnosno, 54 učenika gimnazija. Neodlučnih je 29 učenika

srednijh stručnih škola (19.3%) i 31 učenik gimnazija (20.6%). 14 učenika srednjih

stručnih škola tj. 9.3% se uglavnom ne slaže sa ovom tvrdnjom, i 23 učenika gimnazija tj.

15.3%. Sa ovom tvrdnjom se uopšte ne slaže 15 učenika srednjih stručnih škola tj. 10%, i

10 učenika gimnazija, odnosno 6.6%.

Iz tabele br.12 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

11.36) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika koji idu u

srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na datu tvrdnju.

Na datu tvrdnju da „Nedovoljan nadzor roditelja nad ponašanjem i kretanjem

deteta, kao i neprepoznavanje potreba deteta i neodgovaranje na njih pospešuje pojavu

delinkventnog ponašanja“, 69 učenika srednijh stručnih škola, tj. 46% je odgovorilo da se

sasvim slaže, dok se sasvim slaže 48 učenika srednjih stručnih škola, odnosno 32%.

Uglavnom se slaže sa ovom tvrdnjom 52 učenika srednjih stručnih škola, tj. 34.6% i 74

učenika gimnazija, tj. 49.3%. Neodlučnih je 14%, odnosno 21 učenik srednjih stručnih

škola i 10.6%, odnosno 16 učenika gimnazija, 0.6%, odnosno samo jedan učenik srednjih

stručnih škola se uglavnom ne slaže sa ovom tvrdnjom tj. 4% ili 6 učenika gimnazija.

Uopšte se ne slaže sa ovom tvrdnjom 5 učenika srednji stručnih škola, tj. 3.3% i 6

učenika gimnazija tj. 4%.

Iz tabele br.12 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

12.84) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika koji idu u

srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na datu tvrdnju.

Na osnovu izračunatog x2 i dobijenih rezultata (tabela br.12) vidi se da na sledeće

tvrdnje: “Većina roditelja, po mom mišljenju, svojom nezainteresovanošću ili preteranom

kontrolom i kažnjavanjem svoje dece ne podstiče prosocijalno ponašanje dece, odnosno

stimuliše pojavu delinkventnog ponašanja” (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05

vrednost hi kvadrata iznosi 4.75 i manja je od granične vrednosti 9.488), “Delinkventno

ponašanje prethodi druženju sa delinkventnim vršnjacima” (za df 4 na nivou statističke

značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata iznosi 9.02 i manja od granične vrednosti 9.488),

“Neodgovornost, nezainteresovanost i nedoslednost roditelja u vaspitanju, zatim,

123

nasilništvo roditelja kako u porodici, tako i van nje, ali i razna krivična dela, prostitucija,

alkoholizam i sl. roditelja veoma štetno deluje na ličnost i ponašanje deteta” (za df 4 na

nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je iznosi 6.36 i manja je od

granične vrednosti 9.488), “Smatram da nedovoljna osposobljenost nastavnika,

korišćenje zastarelih metoda, podtsicanje konformizma, kao i sprečavanje učeničke

inicijative utiču na pojavu delinkventnog ponašanja učenika” (za df 4 na nivou statističke

značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata iznosi 0.82 i manja je od granične vrednosti 9.488),

“Neorganizovano slobodno vreme i uticaj lošeg društva su faktori koji dovode do pojave

delinkventnog ponašanja učenika” (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost

hi kvadrata iznosi 0.523 i manja je od granične vrednosti 9.488) ne postoji statistički

značajna razlika u odgvorima ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnaziju.

Na osnovu izračunatog x2, F-testa i t-testa i dobijenih rezultata možemo

zaključiti da je nipoteza : „Da su loši porodični odnosi glavni uzročnik delinkventnog

ponašanja dece“ delimično potvrđena. Naime, na osnovu dobijenih rezultata t-testom vidi

se (tabela br.10) da postoji statistički značajna razlika u stavovima prema porodičnim

odnosima kao glavnom uzročniku delinkventnog ponašanja između muških i ženskih

ispitanika (ženski ispitanici smatraju da su loši porodični odnosi bitan uzrok u

ispoljavanju delinkventnog ponašanja). Međutim, na osnovu izračunatog t-testa vidimo

(tabela br.11) da ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika različitih razreda

(I, II, III, IV) u odnosu na stavove prema lošim porodičnim odnosima kao glavnom

uzročniku delinkventnog ponašanja. Takođe, iz tabele br.9 se vidi da ne postoji statistički

značajna razlika između ispitanika iz srednjih stručnih škola i gimnazija u odnosu na

stavove prema lošim porodičnim odnosima kao glavnom uzročniku delinkventnog

ponašanja.

124

III Pretpostavlja se da učenici imaju negativan odnos prema učenicima sa

delinkvetnim ponašanjem.

Tabela 13. Razlika u negativnom odnosu prema učenicima sa ispoljavanjem

delinkventnog ponašanja s obirom na vrstu škole

N AS SD T df nivo značajnosti

Srednja

škola

150 23,39 3,78 Negativni

odnos

Gimnazija 150 24,20 3,69

-1,88 298 ,061

Na osnovu izračunatog t-testa (aritmetičke sredine i standarne devijacije) tabela

br.13. vidimo da ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u

srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na njihov stav i na način kako reaguju na

učenike sa delinkventnim ponašanjem, odnosno najveći broj ispitanika i srednjih stručnih

škola i gimnazija se slaže sa datom pretpostavkom (učenici srednjih škola imaju malo

izražniji stav u odnosu na datu pretpostavku, ali statistički neznačajan).

Tabela 14. Razlika u negativnom odnosu prema učenicima sa ispoljavanjem

delinkventnog ponašanja s obirom na pol

N AS SD T df nivo značajnosti

muško 135 24,01 3,86 Negativni

odnos žensko 165 23,62 3,66

,89

298

,371

Na osnovu izračunato t-testa (aritmetičke sredine i standarne devijacije) tabela

br.14 vidimo da ne postoji statistički značajna razlika između muških i ženskih ispitanika

u odnosu na način kako reaguju na učenike sa delinkventnim ponašanjem, odnosno

najveći broj i muških i ženskih ispitanika se slaže sa datom pretpostavkom (muški

ispitanici imaju malo izraženiji stav u odnosu na datu pretpostavku, ali statistički

neznačajan).

125

Tabela 15. Razlika u negativnom odnosu prema učenicima sa ispoljavanjem

delinkventnog ponašanja s obzirom na razred

N AS SD df F nivo značajnosti

I razred 55 23,76 2,74 II razred 88 23,80 3,51 III razred 87 23,59 4,59

Negativni odnos

IV razred 70 24,07 3,63

3

,206

,892

Na osnovu izračunatog F-testa (aritmetičke sredine i standarne devijacije) iz

tabele br.15 vidimo da ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u

prvi, drugi, treći i četvrti razred u odnosu na način kako reaguju na učenike sa

delinkventnim ponašanjem, odnosno najveći broj ispitanika svih razreda se slaže sa

datom pretpostavkom (učenici II razreda imaju malo izraženiji stav u odnosu na datu

pretpostavku od učenika ostalih razreda, ali statistički neznačajan).

Tabela 16. Razlike u odgovorima u odnosu na negativni odnos prema učenicima sa

delinkventnim ponašanjem s obzirom na tip škole

Srednja škola

Gimnazija X2 Df Nivo značajnosti

Učenici sa problematičnim ponašanjem iz moje škole nisu prisni - bliski sa okruženjem i osobama sa kojima zive, jer nemaju poverenja u druge ljude?

13 14 sasvim se slažem 8,6% 9,3%

18 41 uglavnom se slažem 12% 27,3%

54 73 neodlučan sam 36% 48,6%

20 20 uglavnom se ne slažem 13,3% 13,3%

30 17 uopšte se ne slažem 20% 11,3%

12,56 4 ,014

U mom odeljenju postoje dosta učenika koji su emocionalno i socijalno nezreli i njihova komunikacija (verbalna - neverbalna) nije primerena njihovom uzrastu?

42 43 sasvim se slažem 28% 28,6%

31 44 uglavnom se slažem 20,6% 29,3%

16 13 neodlučan sam 10,6% 8,6%

31 45 uglavnom se ne slažem 20,6% 30%

15 20 uopšte se ne slažem 10% 13,3%

2,89 4 ,575

Smatram da je delinkvencija opasna društvena pojava? 63 88 sasvim se

slažem 42% 58,6% 33 54 uglavnom se

slažem 22% 36% neodlučan 15 12

11,89 4 ,018

126

sam 10% 8% 16 6 uglavnom se

ne slažem 10,6% 4% 8 5 uopšte se ne

slažem 5,3% 3,3% Nikad se ne bih družio - la sa učenicima koje su skloni delinkvetnom ponašanju, jer ih prezirem?

26 33 sasvim se slažem 17,3% 22%

33 50 uglavnom se slažem 22% 33,3%

27 31 neodlučan sam 18% 20,6%

22 32 uglavnom se ne slažem 14,6% 21,3%

27 19 uopšte se ne slažem 18% 12,6%

4,88 4 ,300

Ukoliko bi se moj drug - drugarica delinkventno ponašao - la, družio - la bih se i dalje sa njim/njom kao i sa ostalima?

17 26 sasvim se slažem 11,3% 17,3%

34 30 uglavnom se slažem 22,6% 20%

41 49 neodlučan sam 27,3% 32,6%

25 36 uglavnom se ne slažem 16,6% 24%

18 24 uopšte se ne slažem 12% 16%

2,71 4 ,607

Učenici koji se delinkventno ponašaju me plaše, te se zbog toga prema njima ponašam ljubazno i družim sa njima?

7 17 sasvim se slažem 4,6% 11,3%

9 14 uglavnom se slažem 6% 9,3%

15 20 neodlučan sam 10% 13,3%

28 49 uglavnom se ne slažem 18,6% 32,6%

76 65 uopšte se ne slažem 50,6% 43,3%

9,65 4 ,047

Drugovi i drugarice sa kojima se družim ispoljavaju delinkventno ponašanje? 21 4 sasvim se

slažem 14% 2,6% 15 14 uglavnom se

slažem 10% 9,3% 20 16 neodlučan

sam 13,3% 10,6% 38 35 uglavnom se

ne slažem 25,3% 23,3% 41 96 uopšte se ne

slažem 27,3% 64%

31,55 4 ,000

Mislim da učenike sa delinkventim ponašanjem uvek treba kažnjavati? 33 36 sasvim se

slažem 22% 24% 34 54 uglavnom se

slažem 22,6% 36% neodlučan 37 39

3,03 4 ,553

127

sam 24,6% 26% 19 26 uglavnom se

ne slažem 12,6% 17,3% 12 10 uopšte se ne

slažem 8% 6,6%

Na osnovu izračunatog x2 vidimo (tabela br.16) da postoji statistički značajna

razlika u odgovorima ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na

sledeće tvrdnje: „Učenici sa problematičnim ponašanjem iz moje škole nisu prisni -

bliski sa okruženjem i osobama sa kojima žive, jer nemaju poverenja u druge ljude“,

„Smatram da je delinkvencija opasna društvena pojava“, „Učenici koji se delinkventno

ponašaju me plaše, te se zbog toga prema njima ponašam ljubazno i družim sa njima“, i

„Drugovi i drugarice sa kojima se družim ispoljavaju delinkventno ponašanje“.

Na datu tvrdnju da „Učenici sa problematičnim ponašanjem iz moje škole nisu

prisni - bliski sa okruženjem i osobama sa kojima žive, jer nemaju poverenja u druge

ljude, 13 učenika srednjih stručnih škola, tj. 8.6% i 14 učenika gimnazija tj. 9.3%

odgovorilo da se savim slaže. 18 učenika srednjih stručnih škola, tj. 12% i 41 učenik

gimnazija tj. 27.3% je odgovorilo da se uglavnom slaže sa datom tvrdnjom. Neodlučnih

je 54 učenika srednjih stručnih škola tj. 36% i 73 učenika gimnazija tj. 48.6%. Sa ovom

tvrdnjom se uglavnom ne slaže istovetni broj učenika srednijh stručnih škola i gimnazija,

odnosno 20 učenika tj. 13.3%. Uopšte se ne slaže 30 učenika srednjih stručnih škola tj.

20% i 17 učenika gimnazija tj. 11.3%.

Na datu tvrdnju „Smatram da je delinkvencija opasna društvena pojava“, 63

učenika srednjih stručnih škola tj. 42% i 88 učenika tj. 58.6% je odgovorilo da se sasvim

slaže. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom slaže 22% tj. 33 učenika srednjih stručnih škola i

36% tj. 54 učenika gimnazija. Neodlučnih je 10% tj. 15 učenika srednjih stručnih škola i

8% tj. 12 učenika gimnazija. Uglavnom se ne slaže 10.6 % tj. 16 učenika srednjih

stručnih škola i 4% tj. 6 učenika gimnazija. Sa datom tvrdnjom se uopšte ne slaže 5.3%

odnosno, 8 učenika srednjih stručnih škola i 3.3% odnossno, 5 učenika gimanzija.

Na postavljenu tvrdnju da „Učenici koji se delinkventno ponašaju me plaše, te se

zbog toga prema njima ponašam ljubazno i družim sa njima“, 4.6% tj. 7 učenika srednjih

stručnih škola i 11.3% tj. 17 učenika gimanzija je odgovorilo da se sasvim slaže.

Uglavnom se slaže sa ovom tvrdnjom 6% tj. 9 učenika srednjih stručnih škola i 9.3% tj.

128

14 učenika gimnazija. Neodlučnih je 10% tj. 15 učenika srednjih stručnih škola i 13.3%

tj. 20 učenika gimnazija. Uglavnom se ne slaže 18.6 % tj. 20 učenika srednjih stručnih

škola i 32.6% tj. 49 učenika gimnazija. Sa datom tvrdnjom se uopšte ne slaže 50.6%

odnosno, 76 učenika srednjih stručnih škola i 43.3%, odnosno 65 učenika gimanzija.

Na datu tvrdnju da „Drugovi i drugarice sa kojima se družim ispoljavaju

delinkventno ponašanje“, 21 učenik srednjih stručnih škola, tj. 14% i 4 učenika

gimnazija tj. 2.6% odgovorilo da se savim slaže. 15 učenika srednjih stručnih škola, tj.

10% i 14 učenik gimnazija tj. 9.3% je odgovorilo da se uglavnom slaže sa datom

tvrdnjom. Neodlučnih je 20 učenika srednjih stručnih škola tj. 13.3% i 16 učenika

gimnazija tj. 10.6%. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom ne slaže 38 učenika srednijh

stručnih škola tj. 25.3% i 35 učenika gimnazija tj. 23.3 % .Uopšte se ne slaže 41 učenika

srednjih stručnih škola tj. 27.3% i 96 učenika gimnazija tj. 64%.

Na osnovu izračunatog x2 vidimo (tabela br.16) vidi se da na sledeće tvrdnje:

“Mislim da učenike sa delinkventim ponašanjem uvek treba kažnjavati”, “Nikad se ne bih

družio - la sa učenicima koje su skloni delinkvetnom ponašanju, jer ih prezirem”,

“Ukoliko bi se moj drug - drugarica delinkventno ponašao - la, družio - la bih se i dalje sa

njim/njom kao i sa ostalima”, “Nikad se ne bih družio - la sa učenicima koje su skloni

delinkvetnom ponašanju, jer ih prezirem” i “U mom odeljenju postoje dosta učenika koji

su emocionalno i socijalno nezreli i njihova komunikacija (verbalna - neverbalna) nije

primerena njihovom uzrastu“ ne postoji statistički značajna razlika u odgvorima

ispitanika koji idu u srednje škole i gimnaziju.

Tabela 17. Razlike u odgovorima u odnosu na negativni odnos prema učenicima sa

delinkventnim ponašanjem s obzirom na razred

I II III IV X2 df Nivo značajnosti

Učenici sa problematičnim ponašanjem iz moje škole nisu prisni - bliski sa okruženjem i osobama sa kojima zive, jer nemaju poverenja u druge ljude?

8 6 9 4 sasvim se slažem 14.54% 6.81% 10.34% 5.71%

14 14 19 12 uglavnom se slažem 25.45% 15.9% 21.83% 17.14%

19 44 37 27 Neodlučan sam 34.54% 50.0% 42.52% 38.57%

11 8 8 13 uglavnom se ne slažem 20.0% 9.09% 9.19% 18.57%

3 16 14 14 uopšte se ne slažem 5.45% 18.18% 16.09% 20.0%

18,05 12 ,114

129

U mom odeljenju postoje dosta učenika koji su emocionalno i socijalno nezreli i njihova komunikacija (verbalna - neverbalna) nije primerena njihovom uzrastu?

11 26 23 25 sasvim se slažem 20.0% 29.54% 26.43% 35.71%

7 24 28 16 uglavnom se slažem 12.72% 27.27% 32.18% 22.87%

4 6 8 11 Neodlučan sam 7.27% 6.81% 9.19% 15.71%

25 23 14 14 uglavnom se ne slažem 45.45% 26.13% 16.09% 20.0%

8 9 14 4 uopšte se ne slažem 14.54% 10.02% 16.09% 5.71%

28,66 12 ,004

Smatram da je delinkvencija opasna društvena pojava? 32 44 42 33 sasvim se

slažem 58.18% 50.0% 48.27% 47.14% 16 29 23 19 uglavnom se

slažem 29.09% 32.95% 26.43% 27.14% 1 8 8 10 Neodlučan

sam 1.81% 9.09% 9.19% 14.28% 1 5 10 6 uglavnom se

ne slažem 1.81% 5.68% 11.49% 8.57% 5 2 4 2 uopšte se ne

slažem 9.09% 2.27% 4.59% 2.85%

15,88 12 ,197

Nikad se ne bih družio - la sa učenicima koje su skloni delinkvetnom ponašanju, jer ih prezirem? 15 11 20 13 sasvim se

slažem 27,27% 12,5% 22,98% 18,57% 19 26 21 17 uglavnom se

slažem 34,54% 29,54% 24,13% 24,28% 9 19 15 15 Neodlučan

sam 16,36% 21,59% 17,24% 21,42% 9 19 12 14 uglavnom se

ne slažem 16,36% 21,59% 13,79% 20% 3 13 19 11 uopšte se ne

slažem 5,45% 14,77% 21,83% 15,71%

14,66 12 ,260

Ukoliko bi se moj drug - drugarica delinkventno ponašao – la, družio - la bih se i dalje sa njim/njom kao i sa ostalima?

9 12 17 5 sasvim se slažem 16,36% 13,63% 19,54% 7,14%

10 28 16 10 uglavnom se slažem 18,18% 31,81% 18,39% 14,28%

16 25 20 29 Neodlučan sam 29,09% 28,40% 22,98% 41,42%

10 15 20 16 uglavnom se ne slažem 18,18% 17,04% 22,98% 22,85%

10 8 14 10 18,18% 9,09% 16,09% 14,28%

uopšte se ne slažem

19,28 12 ,082

Učenici koji se delinkventno ponašaju me plaše, te se zbog toga prema njima ponašam ljubazno i družim sa njima?

6 6 8 4 sasvim se slažem 10,9% 6,81% 9,19% 5,71%

4 7 4 8 uglavnom se slažem 7,27% 7,95% 4,59% 11,42%

6 13 9 7 Neodlučan sam 10,9% 14,77% 10,34% 10%

15 26 21 15 uglavnom se ne slažem 27,27% 29,54% 24,13% 21,42%

24 36 45 36 uopšte se ne slažem 43,63% 40,9% 51,72% 51,42%

7,45 12 ,826

130

Drugovi i drugarice sa kojima se družim ispoljavaju delinkventno ponašanje? 2 8 9 6 sasvim se

slažem 3,63% 9,09% 10,34% 8,57% 0 13 8 8 uglavnom se

slažem 0,0% 14,77% 9,19% 11,42% 7 7 12 10 Neodlučan

sam 12,72% 7,95% 13,79% 14,28% 14 20 21 18 uglavnom se

ne slažem 25,45% 22,72% 24,13% 25,71% 32 40 37 28 uopšte se ne

slažem 58,18% 45,45% 42,52% 40%

14,38 12 ,277

Mislim da učenike sa delinkventim ponašanjem uvek treba kažnjavati? 11 14 27 17 sasvim se

slažem 20% 15,9% 31,03% 24,28% 19 25 26 18 uglavnom se

slažem 34,54% 28,4% 29,88% 25,71% 18 21 17 20 Neodlučan

sam 32,72% 23,86% 19,54% 28,57% 5 17 14 9 uglavnom se

ne slažem 9,09% 19,31% 16,09% 12,85% 2 11 3 6 uopšte se ne

slažem 3,63% 12,5% 3,44% 8,57%

17,01 12 ,149

Iz tabele br.17 vidimo da postoji statistički značajna razlika u odgovorima

ispitanika koji idu u različite razrede u odnosu na tvrdnju „U mom odeljenju postoje

dosta učenika koji su emocionalno i socijalno nezreli i njihova komunikacija (verbalna -

neverbalna) nije primerena njihovom uzrastu“. Na ovu tvrdnju 11 učenika prvog razreda

tj. 20%, 26 učenika drugog razreda tj. 29.54%, 23 učenika trećeg razreda tj. 26.43% i 25

učenika četvrtog razreda tj. 35.71% je odgovorilo da se sasvim slaže. Sa ovom tvrdnjom

se uglavnom slaže 7 učenika prvog razreda tj. 12.72%, 24 učenika drugog razreda tj.

27.27%, 28 učenika trećeg razreda tj. 32.18% i 16 učenika četvrtog razreda tj. 22.87%.

Neodlučnih je 4 učenika prvog razreda tj. 7.27%, 6 učenika drugog razreda tj. 6.81%, 8

učenika trećeg razreda tj. 9.19% i 11 učenka četvrtog razreda tj. 15.71%. Uglavnom se

ne slaže 25 učenika prvog razreda tj. 45.45%, 23 učenika drugog razreda tj. 26.13%, 14

učenika trećeg razreda tj. 16.09% i 14 učenika četvrtog razreda tj. 20%. Sa datom

tvrdnjom se uopšte ne slaže 8 učenika prvog razreda tj. 14.54%, 9 učenika drugog razreda

tj. 10.02%, 14 učenika trećeg razreda tj. 16.09% i 4 učenika četvrtog razreda tj. 5.71%.

Na osnovu izračunatog x2 (tebela br.17) vidimo da na sledeće tvrdnje: „Smatram

da je delinkvencija opasna društvena pojava“ (za df 12 na nivou statističke značajnosti

0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 15.88 i manja je od granične vrednosti 21.026), “Mislim

da učenike sa delinkventim ponašanjem uvek treba kažnjavati” (za df 12 na nivou

131

statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 17.01 i manja je od granične

vrednosti 21.026), “Nikad se ne bih družio - la sa učenicima koje su skloni delinkvetnom

ponašanju, jer ih prezirem” (za df 12 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi

kvadrat iznosi 14.66 i manja je od granične vrednosti 21.026), “Ukoliko bi se moj drug -

drugarica delinkventno ponašao - la, družio - la bih se i dalje sa njim/njom kao i sa

ostalima” (za df 12 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 19.28

i manja je od granične vrednosti 21.026), “Nikad se ne bih družio - la sa učenicima koje

su skloni delinkvetnom ponašanju, jer ih prezirem” (za df 12 na nivou statističke

značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 20.24 i manja je od granične vrednosti

21.026), „Drugovi i drugarice sa kojima se družim ispoljavaju delinkventno ponašanje“

(za df 12 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 14.38 i manja je

od granične vrednosti 21.026), „Učenici sa problematičnim ponašanjem iz moje škole

nisu prisni - bliski sa okruženjem i osobama sa kojima zive, jer nemaju poverenja u druge

ljude“ (za df 12 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 18.06 i

manja je od granične vrednosti 21.026), „Učenici koji se delinkventno ponašaju me

plaše, te se zbog toga prema njima ponašam ljubazno i družim sa njima“ (za df 12 na

nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 7.45 i manja je od granične

vrednosti 21.026) ne postoji statistički značajna razlika u odgvorima ispitanika koji idu

idu u prvi, drugi, treći i četvrti razred.

Na osnovu izračunatog x2, F-testa i t-testa i dobijenih rezultata možemo

zaključiti da je nipoteza : „Da učenici imaju negativan odnos prema učenicima sa

delinkvetnim ponašanjem“ delimično potvrđena“. Na osnovu izračunatog t-testa vidimo

da ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u srednje stručne

škole i gimnazije u odnosu na njihov stav i na način kako reaguju na učenike sa

delinkventnim ponašanjem. Takođe, vidimo da ne postoji statistički značajna razlika

između muških i ženskih ispitanika u odnosu na način kako reaguju na učenike sa

delinkventnim ponašanjem. Na osnovu izračunatog F-testa vidimo da ne postoji

statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u I, II, III i IV razred u odnosu na

način kako reaguju na učenike sa delinkventnim ponašanjem.

132

IV Pretpostavlja se da narkomanija nije tako česta pojava u okruženju učenika

Tabela 18. Razlika u stavovima prema narkomaniji s obzirom na vrstu škole

N AS SD t Df nivo

značajnosti

Srednja škola 150 14,30 4,21 Narkomanija

Gimnazija 150 13,45 4,33

1,71 298 ,087

Na osnovu izračunatog t-testa (aritmetičke sredine i standarne devijacije) tabela

br.18. vidimo da ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u

srednje stručne škloe i gimnazije u odnosu na stav sa prema narkomaniji, odnosno većina

učenika i srednjih stručnih škola i gimazija se ne slaže sa navedenom pretpostavkom

(učenici srednjih stručnih škola imaju malo izraženiji stav, ali statistički neznačajan).

Tabela 19. Razlika u stavovima prema narkomaniji s obzirom na pol

N AS SD t df Nivo značajnosti

muško 135 12,91 4,63 Narkomanija

žensko 165 14,66 3,81

-3,59

298

,000

Iz tabele br.19, na osnovu izračunatog t-testa vidimo da postoji statistički značajna

razlika u stavu prema narkomaniji između muških i ženskih ispitanika; ženski ispitanici

smatraju da narkomanija nije prisutna pojava u njihovoj školi, dok muški ispitanici

smatraju da je narkomanija česta pojava u njihovom okruženju.

Tabela 20. Razlika u stavovima prema narkomaniji s obzirom na razred

N AS SD df F nivo značajnosti

I razred 55 15,56 2,36

II razred 88 13,73 4,40

III razred 87 13,45 4,69

Narkomanija

IV razred 70 13,24 4,52

3

3,752

,011

133

Iz tabele br.20 na osnovu izračunatog F-testa (aritmetičke sredine i standarne

devijacije) vidimo da postoji statistički značajna između ispitanika koji idu u prvi, drugi,

treći i četvrti razred u odnosu na stav prema narkomaniji, odnosno veliki broj ispitanika

svih razreda se ne slaže sa datom pretpostavkom (učenici I razreda imaju najizraženji stav

po pitanju ove pretpostavke).

Tabela 21. Razlike u odgovorima u odnosu na narkomaniju s obzirom na vrstu škole

Srednja škola

Gimnazija X2 df Nivo značajnosti

Narkomanija je vrlo česta pojava u mom okruženju?

25 14 sasvim se slažem 16,6% 9,3%

27 33 uglavnom se slažem 18% 22%

26 23 neodlučan sam 17,3% 15,3%

36 47 uglavnom se ne slažem 24% 31,3%

36 33 uopšte se ne slažem 24% 22%

5,47 4 ,242

U školi postoje učenici koji prodaju marihuanu, hašiš i druge narkotike? 10 12 sasvim se

slažem 6,66% 8% 17 27 uglavnom se

slažem 11,3% 18% 35 28 neodlučan

sam 23,3% 18,6% 18 28 uglavnom se

ne slažem 12% 18,6% 70 55 uopšte se ne

slažem 46,6% 36,6%

7,20 4 ,125

U školi postoje učenici koji konzumiraju opojne droge, narkotike, marihuanu i sl.? 16 25 sasvim se

slažem 10,6% 16,6% 20 28 uglavnom se

slažem 13,3% 18,6% 41 33 neodlučan

sam 27,3% 22% 24 37 uglavnom se

ne slažem 16% 24,6% 49 27 uopšte se ne

slažem 32,6% 18%

13,31 4 ,010

U mojoj vršnjačkoj grupi veoma je česta i intezivna upotreba psihoaktivnih supstanci?

9 14 sasvim se slažem 6% 9,3%

17 26 uglavnom se slažem 11,3% 17,3%

26 24 neodlučan sam 17,3% 16%

38 52 uglavnom se ne slažem 25,3% 34,6%

60 34 uopšte se ne slažem 40% 22,6%

12,42 4 ,014

134

Iz tabele br.21 vidimo da postoji statistički značajna razlika u odgovorima

ispitanika koji idu u srednju školu i ispitanika koji idu u gimnaziju na sledeće tvrdnje: „U

školi postoje učenici koji konzumiraju opojne droge, narkotike, marihuanu i sl“, i „ U

mojoj vršnjačkoj grupi veoma je česta i intenzivna uptreba psihoaktivnih supstanci“.

Na datu tvrdnju da „U školi postoje učenici koji konzumiraju opojne droge,

narkotike, marihuanu i sl.“, 16 učenika srednjih stručnih škola, tj. 10.6% i 25 učenika

gimnazija tj. 16.6% odgovorilo da se savim slaže. 20 učenika srednjih stručnih škola, tj.

13.3% i 20 učenik gimnazija tj. 18.6% je odgovorilo da se uglavnom slaže sa datom

tvrdnjom. Neodlučnih je 41 učenik srednjih stručnih škola tj. 27.3% i 33 učenika

gimnazija tj. 22%. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom ne slaže 24 učenika srednijh stručnih

škola tj. 16% i 37 učenika gimnazija tj. 24.6 % .Uopšte se ne slaže 49 učenika srednjih

stručnih škola tj. 32.6% i 27 učenika gimnazija tj. 18%.

Iz tabele br.21 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

13.21) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima ispitanika koji idu u

srednje stručne škole i ispitanika koji idu u gimnazije.

Na datu tvrdnju da „U mojoj vršnjačkoj grupi veoma je česta i intenzivna

upotreba psihoaktivnih supstanci“, 9 učenika srednjih stručnih škola, tj. 6% i 14 učenika

gimnazija tj. 9.3% odgovorilo da se savim slaže. 17 učenika srednjih stručnih škola, tj.

11.3% i 26 učenik gimnazija tj. 17.3% je odgovorilo da se uglavnom slaže sa datom

tvrdnjom. Neodlučnih je 26 učenika srednjih stručnih škola tj. 17.3% i 24 učenika

gimnazija tj. 16%. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom ne slaže 38 učenika srednijh stručnih

škola tj. 25.3% i 52 učenika gimnazija tj. 34.6 % .Uopšte se ne slaže 60 učenika srednjih

stručnih škola tj. 40% i 34 učenika gimnazija tj. 22.6%.

Iz tabele br.21 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

12.42) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima ispitanika koji idu u

srednje stručne škole i ispitanika koji idu u gimnaziju.

Na osnovu izračunatog x2 zaključujemo (iz tabele br.21) da na sledeće tvrdnje:

„U školi postoje učenici koji prodaju marihuanu, hašiš i druge narkotike“ (za df 4 na

135

nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 7.20 i manja je od granične

vrednosti 9.488), „Narkomanija je vrlo česta pojava u mom okruženju“ (za df 4 na nivou

statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 5.47 i manja je od granične

vrednosti 9.488) ne postoji statistički značajna razlika u odgvorima ispitanika koji idu u

srednje škole i gimnaziju.

Na osnovu izračunatog t-testa, F-testa i x2 možemo reći da je delimično potvrđena

hipoteza : „Da narkomanija nije tako česta pojava u njihovom okružnju“. Dakle, postoji

statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnazije

u odnosu na stav sa prema narkomaniji; dalje, postoji statistički značajna razlika u stavu

prema narkomaniji između muških i ženskih ispitanika (ženski ispitanici smatraju da

narkomanija nije prisutna pojava u njihovoj školi), i postoji statistički značajna između

ispitanika koji idu u prvi, drugi, treći i četvrti razred u odnosu na stav prema narkomaniji.

V Pretpostavlja se da društvo ne poklanja dovoljno pažnje učenicima sa delinkventnim

ponašanjem, i da ne preduzima adekvatne mere u prevenciji istog.

Tabela 22. Razlika u stavovima prema prevenciji s obzirom na vrstu škole

N AS SD t df Nivo značajnosti

Srednja škola 150 7,22 2,20 Prevencija delikventskog

ponašanja Gimnazija 150 7,79 2,05

-2,32 298 ,021

Iz tabele br.22 na osnovu izračunatog t-testa vidimo da postoji statistički značajna

razlika između ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimanzije u odnosu na stavove

prema pretpostavci da „Društvo ne poklanja dovoljno pažnje učenicima se delinkventnim

ponašanjem i prevenciji delinkventnog ponašanja. Ispitanici koji idu gimnaziju smatraju

da društvo ne poklanja dovoljno pažnje u prevenciji delinkventnog ponašanja, dok

učenici srednjih stručnih škola smatraju da društvo poklanja dovoljno pažnje učenicima

sa delinkventnim ponašanjem, i prevenciji istog.

136

Tabela 23. Razlika u stavovima prema prevenciji s obzirom na pol

N AS SD T df nivo značajnosti

muško 135 7,74 2,23 Prevencija delikventskog

ponašanja žensko 165 7,31 2,05

1,71

298

,088

Iz tabele br.23 vidimo da ne postoji statistički značajna razlika između muških i

ženskih ispitanika u odnosu na stavove prema poklanjaju pažnje društva učenicima sa

delinkventnim ponašanjem, i prema prevenciji delinkventnog ponašanja, odnosno veliki

broj i muških i ženskih ispitanika se slaže sa datom pretpostavkom (muški ispitanici

imaju izraženiji stav u odnosu na datu pretpostavku, ali statistički neznačajan).

Tabela 24. Razlika u stavovima prema prevenciji s obzirom na razred

N AS SD Df F nivo značajnosti

I razred 55 6,94 1,77

II razred 88 7,79 2,24

III razred 87 7,16 2,35

Prevencija

delikventskog

ponašanja IV razred 70 8,01 1,86

3

3,95

,009

Iz tabele br.24 na osnovu izračunatog F-testa vidimo da postoji statistički značajna

razlika između ispitanika koji idu u prvi, drugi, treći i četvrti razred u odnosu na stav o

prevenciji delinkventnog ponašanja i poklanjanju pažnje društva prema učenicima sa

delinkventnim ponašanjem. Učenici IV razreda se u najvećem broju se slažu sa datom

tvrdnjom, dok se učenici I razreda u najmanjem broju slažu sa datom tvrdnjom.

Tabela 25. Razlike u odgovorima u odnosu na poklanjanja pažnje učenicima sa

delinkventnim ponašanjem s obzirom na tip škole

Srednja škola

Gimnazija X2 Df Nivo značajnosti

Smatram da policija pravilno postupa sa osobama koje ispoljavaju delinkvetno ponašanje?

34 17 sasvim se slažem 22,6% 11,3%

37 34 uglavnom se slažem 24,6% 22,6%

26 30 neodlučan sam 17,3% 20%

21 30 uglavnom se ne slažem 14% 20%

32 39 uopšte se ne slažem 21,3% 26%

8,35 4 ,079

137

Društvo ne posvećuje dovoljno pažnje učenicima koji ispoljavaju delinkventno ponašanje?

46 29 sasvim se slažem 30,6% 19,3%

46 57 uglavnom se slažem 30,6% 38%

38 44 neodlučan sam 25,3% 29,3%

11 14 uglavnom se ne slažem 7,3% 9,3%

9 6 uopšte se ne slažem 6% 4%

6,42 4 ,169

Društvo ne preduzima sve neophodne mere u cilju sprečavanja delinkvetnog ponašanja mladih?

50 42 sasvim se slažem 33,3% 28%

59 65 uglavnom se slažem 39,3% 43,3%

26 30 neodlučan sam 17,3% 20%

9 9 uglavnom se ne slažem 6% 6%

6 4 uopšte se ne slažem 4% 2,6%

1,67 4 ,796

Na osnovu izračunatog x2 (tabela br.25) vidimo da navedene tvrdnje “Društvo ne

preduzima sve neophodne mere u cilju sprečavanja delinkvetnog ponašanja mladih” (za

df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 1.67 i manja je od

granične vrednosti 9.488), “Društvo ne posvećuje dovoljno pažnje učenicima koji

ispoljavaju delinkventno ponašanje” (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05

vrednost hi kvadrat iznosi 6.42 i manja je od granične vrednosti 9.488) i “Smatram da

policija pravilno postupa sa osobama koje ispoljavaju delinkvetno ponašanje” (za df 4 na

nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 8.35 i manja je od granične

vrednosti 9.488) ne postoji statistički značajna razlika u odgvorima ispitanika koji idu u

srednje škole i ispitanika koji idu u gimnazije.

Tabela 26. Razlike u odgovorima u odnosu na poklanjanja paženje učenicima sa

delinkventnim ponašanjem s obzirom na pol

Muško Žensko X2 df Nivo značajnosti

Smatram da policija pravilno postupa sa osobama koje ispoljavaju delinkvetno ponašanje?

21 30 sasvim se slažem 15,5% 18,18%

30 41 uglavnom se slažem 22,22% 24,84%

1,91 4 ,752

138

28 28 neodlučan sam 20,74% 16,96%

21 30 uglavnom se ne slažem 15,5% 18,18%

uopšte se ne slažem

35 36

25,92% 21,81% Društvo ne posvećuje dovoljno pažnje učenicima koji ispoljavaju delinkventno ponašanje?

35 40 sasvim se slažem 25,92% 24,24%

43 60 uglavnom se slažem 31,85% 36,36%

35 47 neodlučan sam 25,92% 28,48%

8 17 uglavnom se ne slažem 5.92% 10,3%

14 1 uopšte se ne slažem 10,37% 0,6%

16,56 4 ,002

Društvo ne preduzima sve neophodne mere u cilju sprečavanja delinkvetnog ponašanja mladih?

40 52 sasvim se slažem 29,62% 31,51%

53 71 uglavnom se slažem 39,25% 52,59%

28 28 neodlučan sam 20,74% 16,96%

7 11 uglavnom se ne slažem 5,18% 6,66%

7 3 uopšte se ne slažem 5,18% 1,81%

3,70 4 ,448

Na osnovu izračunatog x2 (tabela br.26) vidimo da postoji statistički značajna

razlika u odgovorima muških i ženskih ispitanika u odnosu na tvrdnju „Društvo ne

posvećuje dovoljno pažnje učenicima koji ispoljavaju delinkventno ponašanje. 35

učenika tj. 25.92% i 40 učenica tj. 24.24% odgovorilo da se savim slaže sa ovom

tvrdnjom. 43 učenika tj. 31.85% i 60 učenica tj. 36.36% je odgovorilo da se uglavnom

slaže sa datom tvrdnjom. Neodlučnih je 35 učenika tj. 25.92% i 47 učenica tj. 28.48%.

Sa ovom tvrdnjom se uglavnom ne slaže 8 učenika tj. 5.92% i 17 učenikca tj. 10.3 % .

Uopšte se ne slaže 14 učenika tj. 10.37% i 1 učenica tj. 0.6%.

Iz tabele br.26 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

16.56) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima muških i ženskih

ispitanika.

Iz tabele br. 26 vidimo da na sledeće tvrdnje: “Smatram da policija pravilno

postupa sa osobama koje ispoljavaju delinkvetno ponašanje”(za df 4 na nivou statističke

139

značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 1.91 i manja je od granične vrednosti 9.488) i

“Društvo ne preduzima sve neophodne mere u cilju sprečavanja delinkvetnog ponašanja

mladih” (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 3.70 i

manja je od granične vrednosti 9.488) ne postoji statistički značajna razlika u odgvorima

muških i ženskih ispitanika.

Tabela 27. Razlike u odgovorima u odnosu na poklanjanja paženje učenicima sa

delinkventnim ponašanjem s obzirom na razred

I II III IV X2 Df Nivo značajnosti

Smatram da policija pravilno postupa sa osobama koje ispoljavaju delinkvetno ponašanje? 14 10 17 10 sasvim se

slažem 25,45% 11,36% 19,54% 14,28% 20 17 21 13 uglavnom se

slažem 36,36% 19,31% 24,13% 18,57% 4 20 17 15 Neodlučan

sam 7,27% 22,72% 19,54% 21,42% 10 19 10 12 uglavnom se

ne slažem 18,18% 21,59% 11,49% 17,14% 7 22 22 20 uopšte se ne

slažem 12,72% 25% 25,28% 28,57%

21,08 12 ,049

Društvo ne posvećuje dovoljno pažnje učenicima koji ispoljavaju delinkventno ponašanje? 6 19 34 16 sasvim se

slažem 10,9% 21,59% 39,08% 22,85% 25 33 21 24 uglavnom se

slažem 45,45% 37,5% 24,13% 34,28% 15 22 22 23 Neodlučan

sam 27,27% 25% 25,28% 32,85% 6 9 5 5 uglavnom se

ne slažem 10,9% 10,22% 5,74% 7,14% 3 5 5 2 uopšte se ne

slažem 5,45% 5,68% 5,74% 2,85%

20,24 12 ,063

Društvo ne preduzima sve neophodne mere u cilju sprečavanja delinkvetnog ponašanja mladih? 19 28 30 15 sasvim se

slažem 34,54% 31,81% 34,48% 21,42% 28 35 34 27 uglavnom se

slažem 50,9% 39,77% 39,08% 38,57% 6 16 17 17 Neodlučan

sam 10,9% 18,18% 19,54% 24,28% 2 7 3 6 uglavnom se

ne slažem 3,63% 7,95% 3,44% 8,57% 0 2 3 5 uopšte se ne

slažem 0,0% 2,27% 3,44% 7,14%

15,15 12 ,233

Iz tabele br.26 (na osnovu izračunatog x2) vidimo da postoji statistička značajna

razlika u odgovorima ispitanika koji idu u različiti razred (I, II, III, IV) u odnosu na

tvrdnju „Smatram da policija prvilno postupa sa osobama koje ispoljavaju delinkventno

ponašanje“.

140

Na ovu tvrdnju 14 učenika prvog razreda tj. 25.45%, 10 učenika drugog razreda tj.

11.36%, 17 učenika trećeg razreda tj. 19.54% i 10 učenika četvrtog razreda tj. 14.28% je

odgovorilo da se sasvim slaže. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom slaže 20 učenika prvog

razreda tj. 36.36%, 17 učenika drugog razreda tj. 19.31%, 21 učenika trećeg razreda tj.

24.13% i 13 učenika četvrtog razreda tj. 18.57%. Neodlučnih je 4 učenika prvog razreda

tj. 7.27%, 20 učenika drugog razreda tj. 22.72%, 17 učenika trećeg razreda tj. 19.54% i

15 učenka četvrtog razreda tj. 21.42%. Uglavnom se ne slaže 10 učenika prvog razreda

tj. 18.18%, 19 učenika drugog razreda tj. 21.59%, 10 učenika trećeg razreda tj. 11.49% i

12 učenika četvrtog razreda tj. 17.14%. Sa datom tvrdnjom se uopšte ne slaže 7 učenika

prvog razreda tj. 12.72%, 22 učenika drugog razreda tj. 25%, 22 učenika trećeg razreda tj.

25.28% i 20 učenika četvrtog razreda tj. 28.57%.

Iz tabele br.27 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 12 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

21.08) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika prvog,

drugog, trećeg i čevrtog razreda.

Na osnovu izračunatog x2, tabela br.27. vidimo da na tvrdnje “Društvo ne

posvećuje dovoljno pažnje učenicima koji ispoljavaju delinkventno ponašanje” (za df 12

na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 15.15 i manja je od

granične vrednosti 21.026), “Društvo ne preduzima sve neophodne mere u cilju

sprečavanja delinkvetnog ponašanja mladih” (za df 12 na nivou statističke značajnosti

0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 20.24 i manja je od granične vrednosti 21.026) ne postoji

statistički značajna razlika u odgvorima ispitanika koji idu u prvi, drugi, treći, i četvrti

razred srednje škole.

Na osnovu izračunatog t-testa, F-testa i x2 možemo konstatovati da je delimično

potvrđena hipoteza „Da društvo ne poklanja dovoljno pažnje učenicima sa delinkventnim

ponašanjem, i da ne preduzima adekvatne mere u prevenciji istog“. Postoji statistički

značajna razlika između ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimanzije u odnosu

na stavove prema pretpostavci da društvo ne poklanja dovoljno pažnje učenicima se

delinkventnim ponašanjem i prevenciji delinkventnog ponašanja (učenici gimnazija

smatraju da društvo ne poklanja dovoljno pažnje prevenciji delinkventnog ponašanja, dok

većina učenika srednjih stručnih škola smatraju da društvo poklanja dovoljno pažnje). Na

141

osnovu t-testa je potvrđeno da ne postoji statistički značajna razlika između muških i

ženskih ispitanika u odnosu na stavove prema poklanjaju pažnje društva učenicima sa

delinkventnim ponašanjem i prevenciji istog. Na osnovu urađenog F-testa vidimo da

postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u prvi, drugi, treći i četvrti

razred u odnosu na stav o prevenciji delinkventnog ponašanja i poklanjanju pažnje

društva prema učenicima sa delinkventnim ponašanjem.

VI Pretpostavlja se da učenici smatraju da roditelji mogu najviše pomoći deci koja

ispoljavaju delinkventno ponašanje.

Tabela 28. Razlika u stavu prema pomoći roditelja s obzirom na vrstu škole

N AS SD t Df nivo značajnosti

Srednja škola 150 28,04 5,82 Pomoć

roditelja Gimnazija 150 31,14 5,69

-4,67 298 ,000

Iz tabele br.28 vidimo da postoji statistički značajna razlika u stavovima ispitanika

koji idu u srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na stav prema pomoći roditelja deci

koja se delinkventno ponašaju; ispitanici koji idu u srednje stručne škole smatraju da je

pomoć roditelja veoma bitna u prevenciji delinkventnog ponašanja, za razliku od

ispitanika koji pohađaju gimnazije.

Tabela 29. Razlika u stavu prema pomoći roditelja s obzirom na pol

N AS SD t df nivo značajnosti

muško 135 30,93 5,97 Pomoć roditelja žensko 165 28,49 5,72

3,59

298

,000

Iz tabele br.29 vidimo da postoji statistički značajna razlika u stavovima muških i

ženskih ispitanika u odnosu na stav prema pomoći roditelja deci sa delinkventim

ponašanjem; ženski ispitanici smatraju da je pomoć roditelja veoma bitna u prevenciji

delinkventnog ponašanja, za razliku od muških ispitanika.

142

Tabela 30. Razlika u stavu prema pomoći roditelja s obzirom na razred

N AS SD df F nivo značajnosti

I razred 55 27,09 4,85

II razred 88 29,88 6,07

III razred 87 29,11 5,99

Pomoć

roditelja

IV razred 70 31,78 5,79

3

7,062

,000

Iz tabele br.30 na osnovu izračunatog F-testa (aritmetičke sredine i standarne

devijacije) vidimo da postoji statistički značajna razlika u stavovima ispitanika prvog,

drugog, trećeg i četvrtog razreda u odnosu na stav prema pomoći roditelja. Najizraženiji

stav, odnosno najveći broj ispitanika IV razreda se slaže sa datom pretpostavkom, za

razliku od učenika I razreda, koji se u najmanjem broju slažu sa datom pretpostavkom.

Tabela 30. Razlike u odgovorima u odnosu na pomoć roditelja učenicima sa

delinkventnim ponašanjem s obzirom na vrstu škole

Srednja škola

Gimnazija X2 df Nivo značajnosti

Smatram da određene kulturne, zabavne, sportske aktivnosti kojima se bavim u slobodnom vremenu doprinose svestranijem razvoju moje ličnosti, a samim tim i predupređuju neki od oblika delinkventnog ponašanja?

55 70 sasvim se slažem 36,6% 46,6%

34 40 uglavnom se slažem 22,6% 26,6%

30 25 Neodlučan sam 20% 16,6%

15 9 uglavnom se ne slažem 10% 6%

uopšte se ne slažem

16 6

10,6% 4%

8,78 4 ,067

Profesori u školi se trude da pomognu u rešavanju problema učenika koji ispoljavaju delinkventno ponašanje (savetuju ih, razgovaraju sa njima)?

57 34 sasvim se slažem 38% 22,6%

39 37 uglavnom se slažem 26% 24,6%

20 28 Neodlučan sam 13,3% 18,6%

20 25 uglavnom se ne slažem 13,3% 16,6%

14 26 uopšte se ne slažem 9,3% 17,3%

11,35 4 ,023

Profesori i stručni saradnici moje škole veoma često pozivaju na razgovor učenike sa delinkventnim ponašanjem, kako bi im svojim savetima pomogli u rešavanju njihovih problema?

61 43 sasvim se slažem 40,6% 28,6%

18,18 4 ,001

143

51 35 uglavnom se slažem 34% 23,3%

12 32 neodlučan sam 8% 21,3%

17 27 uglavnom se ne slažem 11,3% 18%

9 13 uopšte se ne slažem 6% 8,6%

Profesori često učenike sa delinkventnim ponašanjem kritikuju i kažnjavaju kako bi ih sprečili u ponavljanju istog?

50 26 sasvim se slažem 33,3% 17,3%

56 45 uglavnom se slažem 37,3% 30%

22 41 neodlučan sam 14,6% 27,3%

21 27 uglavnom se ne slažem 14% 18%

1 11 uopšte se ne slažem 0,6% 7,3%

23,59 4 ,000

Srednja

škola Gimnazija X2 df Nivo

značajnosti Učenike sa delinkventnim ponašanjem treba uputiti u maloletnički zatvor jer bi to moglo pozitivno da deluje na njih?

49 22 sasvim se slažem 32,6% 14,6%

29 23 uglavnom se slažem 19,3% 15,3%

39 46 neodlučan sam 26% 30,6%

12 29 uglavnom se ne slažem 8% 19,3%

21 30 uopšte se ne slažem 14% 20%

20,17 4 ,000

Roditelji mogu najviše pomoći deci koja ispoljavaju delinkventno ponašanje? 71 56 sasvim se

slažem 47,3% 37,3% 48 55 uglavnom se

slažem 32% 36,6% 18 24 neodlučan

sam 12% 16% 8 13 uglavnom se

ne slažem 5,3% 8,6% 5 2 uopšte se ne

slažem 3,3% 1,3%

5,58 4 ,233

Smatram da je učenicima sa delinkventnim ponašanjem neophodna je pomoć strućnjaka (pedagoga - psihologa), i oni im mogu najviše pomoći u prevenciji istog?

73 41 sasvim se slažem 48,6% 27,3%

46 58 uglavnom se slažem 30,6% 38,6%

18 35 neodlučan sam 12% 23,3%

9 11 uglavnom se ne slažem 6% 7,3%

4 5 uopšte se ne slažem 2,6% 3,3%

16,13 4 ,003

144

Mladim osobama koje ispoljavaju delinkventne oblike ponašanja najviše mogu pomoći nastavnici, razredni starešine, pa i direktor škole?

17 7 sasvim se slažem 11,3% 4,6%

37 23 uglavnom se slažem 24,6% 15,3%

51 41 neodlučan sam 34% 27,3%

23 56 uglavnom se ne slažem 15,3% 37,3%

22 23 uopšte se ne slažem 14,6% 15,3%

22,32 4 ,000

Srednja

škola Gimnazija X2 df Nivo

značajnosti Mislim da vršnjaci, devojka - dečko najbolje mogu razumeti i pomoći mladima se delinkventnim ponašanjem?

19 22 sasvim se slažem 12,6% 14,6%

46 62 uglavnom se slažem 30,6% 41,3%

53 33 neodlučan sam 35,3% 22%

19 22 uglavnom se ne slažem 12,6% 14,6%

13 11 uopšte se ne slažem 8,6% 7,3%

7,62 4 ,106

Po pitanju problema i prevencije delinkventnog ponašanja mladih najkompetentiji su, ali i najviše mogu pomoći MUP i organi pravosuđa(represivne i pravosudne mere)?

32 16 sasvim se slažem 21,3% 10,6%

38 27 uglavnom se slažem 25,3% 18%

41 49 neodlučan sam 27,3% 32,6%

22 29 uglavnom se ne slažem 14,6% 19,3%

17 29 uopšte se ne slažem 11,3% 19,3%

11,99 4 ,017

Društvo najviše može doprineti smanjivanju delinkventog ponašanja jačanjem uloge i položaja porodice?

44 44 sasvim se slažem 29,3% 29,3%

52 58 uglavnom se slažem 34,6% 38,6%

39 27 neodlučan sam 26% 18%

9 17 uglavnom se ne slažem 6% 11,3%

6 4 uopšte se ne slažem 4% 2,6%

5,37 4 ,251

Poboljšanjem socijalne i ekonomske situacije u društvu predupređuje se delinkventno ponašanje mladih?

40 44 sasvim se slažem 26,6% 29,3%

42 45 uglavnom se slažem 28% 30%

6,12 4 ,190

145

46 30 neodlučan sam 30,6% 20%

15 17 uglavnom se ne slažem 10% 11,3%

7 14 uopšte se ne slažem 4,6% 9,3%

Iz tabele br.31 vidimo da postoji statistički značajna razlika u odgovorima

ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnazije i to na tvrdnje „Profesori u školi se

trude da pomognu u rešavanju problema učenika koji ispoljavaju delinkventno ponašanje

(savetuju ih, razgovaraju sa njima)“, „Profesori i stručni saradnici moje škole veoma

često pozivaju na razgovor učenike sa delinkventnim ponašanjem, kako bi im svojim

savetima pomogli u rešavanju njihovih problema“, „Učenike sa delinkventnim

ponašanjem treba uputiti u maloletnički zatvor jer bi to moglo pozitivno da deluje na

njih“, „Smatram da je učenicima sa delinkventnim ponašanjem neophodna pomoć

stručnjaka (pedagoga - psihologa), i oni mogu najviše pomoći u prevenciji istog“,

“Mladim osobama koje ispoljavaju delinkventne oblike ponašanja najviše mogu pomoći

nastavnici, razredne starešine, pa i direktor škole“. Takođe, postoji statistički značajna

razlika između učenika srednjih škola i gimnazija na tvrdnji „Po pitanju problema i

prevencije delinkventnog ponašanja mladih najkompetentniji su, ali i najviše mogu

pomoći MUP i organi pravosuđa (represivne i pravosudne mere)?“

Na datu tvrdnju da „Profesori u školi se trude da pomognu u rešavanju problema

učenika koji ispoljavaju delinkventno ponašanje (savetuju ih, razgovaraju sa njima)“ 57

učenika srednjih stručnih škola, tj. 38% i 34 učenika gimnazija tj. 22.6% odgovorilo da

se savim slaže. 39 učenika srednjih stručnih škola, tj. 36% i 37 učenik gimnazija tj.

24.6% je odgovorilo da se uglavnom slaže sa datom tvrdnjom. Neodlučnih je 20 učenika

srednjih stručnih škola tj. 13.3% i 28 učenika gimnazija tj. 18.6%. Sa ovom tvrdnjom se

uglavnom ne slaže 20 učenika srednijh stručnih škola tj. 13.3% i 25 učenika gimnazija tj.

16.6 % .Uopšte se ne slaže 14 učenika srednjih stručnih škola tj. 9.3% i 26 učenika

gimnazija tj. 17.3%.

Iz tabele br.31 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

11.35) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika srednjih

stručnih škola i učenika gimnazija.

146

Na postavljenu tvrdnju da „Profesori i stručni saradnici moje škole veoma često

pozivaju na razgovor učenike sa delinkventnim ponašanjem, kako bi im svojim savetima

pomogli u rešavanju njihovih problema“, 61 učenika srednjih stručnih škola, tj. 40.6% i

43 učenika gimnazija tj. 28.6% odgovorilo da se savim slaže. 51 učenika srednjih

stručnih škola, tj. 34% i 35 učenik gimnazija tj. 23.3% je odgovorilo da se uglavnom

slaže sa datom tvrdnjom. Neodlučnih je 12 učenika srednjih stručnih škola tj. 8% i 32

učenika gimnazija tj. 21.3%. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom ne slaže 17 učenika srednijh

stručnih škola tj. 11.3% i 27 učenika gimnazija tj. 18 % .Uopšte se ne slaže 9 učenika

srednjih stručnih škola tj. 6% i 13 učenika gimnazija tj. 8.6%.

Iz tabele br.31 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

18.18) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika srednjih

stručnih škola i učenika gimnazija.

Na datu tvrdnju da „Profesori često učenike sa delinkventnim ponašanjem

kritikuju i kažnjavaju kako bi ih sprečili u ponavljanju istog” 50 učenika srednjih stručnih

škola, tj. 33.3% i 26 učenika gimnazija tj. 17.3% odgovorilo da se savim slaže. 56

učenika srednjih stručnih škola, tj. 37.3% i 45 učenik gimnazija tj. 30% je odgovorilo da

se uglavnom slaže sa datom tvrdnjom. Neodlučnih je 22 učenika srednjih stručnih škola

tj. 14.6% i 41 učenika gimnazija tj. 27.3%. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom ne slaže 21

učenika srednijh stručnih škola tj. 14% i 27 učenika gimnazija tj. 18 % .Sa datom

tvrdnjom uopšte se ne slaže 1 učenik srednjih stručnih škola tj. 0.6% i 11 učenika

gimnazija tj. 7.3%.

Iz tabele br.31 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

23.59) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika srednjih

stručnih škola i učenika gimnazija.

Na datu tvrdnju da „Učenike sa delinkventnim ponašanjem treba uputiti u

maloletnički zatvor jer bi to moglo pozitivno da deluje na njih“ 49 učenika srednjih

stručnih škola, tj. 32.6% i 22 učenika gimnazija tj. 14.6% odgovorilo da se savim slaže.

29 učenika srednjih stručnih škola, tj. 19.3% i 23 učenika gimnazija tj.15.3% je

odgovorilo da se uglavnom slaže sa datom tvrdnjom. Neodlučnih je 39 učenika srednjih

147

stručnih škola tj. 26% i 46 učenika gimnazija tj. 30.6%. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom

ne slaže 12 učenika srednijh stručnih škola tj. 8% i 29 učenika gimnazija tj. 19.3 % .

Uopšte se ne slaže 21 učenika srednjih stručnih škola tj. 14 % i 30 učenika gimnazija tj.

20%.

Iz tabele br.31 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

20.17) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika srednjih

stručnih škola i učenika gimnazija.

Na datu tvrdnju da „Smatram da je učenicima sa delinkventnim ponašanjem

neophodna pomoć stručnjaka (pedagoga - psihologa), i oni mogu najviše pomoći u

prevenciji istog“ 73 učenika srednjih stručnih škola, tj. 48.6% i 41 učenika gimnazija tj.

27.3% odgovorilo da se savim slaže. 46 učenika srednjih stručnih škola, tj. 30.6% i 58

učenika gimnazija tj. 38.6% je odgovorilo da se uglavnom slaže sa datom tvrdnjom.

Neodlučnih je 18 učenika srednjih stručnih škola tj. 12% i 35 učenika gimnazija tj.

23.3%. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom ne slaže 9 učenika srednijh stručnih škola tj. 6% i

11 učenika gimnazija tj. 7.3 % .Uopšte se ne slaže 4 učenika srednjih stručnih škola tj.

2.6% i 5 učenika gimnazija tj. 3.3%.

Iz tabele br.31 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

16.13) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika srednjih

stručnih škola i učenika gimnazija.

Na datu tvrdnju da “Mladim osobama koje ispoljavaju delinkventne oblike

ponašanja najviše mogu pomoći nastavnici, razredne starešine, pa i direktor škole“ 17

učenika srednjih stručnih škola, tj. 11.3% i 7 učenika gimnazija tj. 4.6 % odgovorilo da se

savim slaže. 37 učenika srednjih stručnih škola, tj. 24.6% i 23 učenik gimnazija tj. 15.3%

je odgovorilo da se uglavnom slaže sa datom tvrdnjom. Neodlučnih je 51 učenika

srednjih stručnih škola tj.34% i 41 učenika gimnazija tj. 27.3%. Sa ovom tvrdnjom se

uglavnom ne slaže 23 učenika srednijh stručnih škola tj. 15.3% i 56 učenika gimnazija tj.

37.3 % .Uopšte se ne slaže 22 učenika srednjih stručnih škola tj. 14.6% i 23 učenika

gimnazija tj. 15.3%.

148

Iz tabele br.31 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

22.32) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika srednjih

stručnih škola i učenika gimnazija.

Na datu tvrdnju da „Po pitanju problema i prevencije delinkventnog ponašanja

mladih najkompetentniji su, ali i najviše mogu pomoći MUP i organi pravosuđa

(represivne i pravosudne mere)“ 32 učenika srednjih stručnih škola, tj. 21.3% i 16

učenika gimnazija tj. 10.6 % odgovorilo da se savim slaže. 38 učenika srednjih stručnih

škola, tj. 25.3% i 27 učenika gimnazija tj. 18 % je odgovorilo da se uglavnom slaže sa

datom tvrdnjom. Neodlučnih je 41 učenik srednjih stručnih škola tj. 27.3% i 49 učenika

gimnazija tj. 32.6%. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom ne slaže 22 učenika srednijh

stručnih škola tj. 14.6% i 29 učenika gimnazija tj. 19.3 % .Uopšte se ne slaže 17 učenika

srednjih stručnih škola tj. 11.3% i 29 učenika gimnazija tj. 19.3%.

Iz tabele br.31 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

11.99) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika srednjih

stručnih škola i učenika gimnazija.

Na sledeće tvrdnje „Smatram da određene kulturne, zabavne, sportske aktivnosti

kojima se bavim u slobodnom vremenu doprinose svestranijem razvoju moje ličnosti, a

samim tim i predupređuju neki od oblika delinkventnog ponašanja“ (za df 4 na nivou

statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 8.78 i manja je od granične

vrednosti 9.488), „Mislim da vršnjaci, devojka - dečko najbolje mogu razumeti i pomoći

mladima se delinkventnim ponašanjem” (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05

vrednost hi kvadrat iznosi 7.62 i manja je od granične vrednosti 9.488), „Roditelji mogu

najviše pomoći deci koja ispoljavaju delinkventno ponašanje“ (za df 4 na nivou

statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 5.58 i manja je od granične

vrednosti 9.488), “Društvo najviše može doprineti smanjivanju delinkventog ponašanja

jačanjem uloge i položaja porodice” (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05

vrednost hi kvadrat iznosi 5.37 i manja je od granične vrednosti 9.488) i “Poboljšanjem

socijalne i ekonomske situacije u društvu predupređuje se delinkventno ponašanje

mladih” (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 6.12 i

149

manja je od granične vrednosti 9.488) ne postoji statistički značajna razlika u odgvorima

ispitanika koji idu u gimnazije i srednje stručne škole.

Na osnovu t-testa, F-testa i x2 možemo konstatovati da je sledeća hipoteza

„Pretpostavlja se da učenici smatraju da roditelji mogu najviše pomoći deci koja

ispoljavaju delinkventno ponašanje“ delimično potvrđena. Na osnovu t-testa vidimo da

postoji statistički značajna razlika u stavovima ispitanika koji idu u srednje stručne škole

i gimnazije u odnosu na stav prema pomoći roditelja deci koja se delinkventno ponašaju

(većina učenika srednjih stručnih škola smatra da je pomoć roditelja veoma bitna u

prevenciji delinkventnog ponašanja, za razliku od učenika koji pohađaju gimnazije.

Takođe, na osnovu t-testa je potvrđena statistički značajna razlika u stavovima muških i

ženskih ispitanika u odnosu na stav prema pomoći roditelja deci sa delinkventim

ponašanjem (ženski ispitanici smatraju da je pomoć roditelja veoma bitna u prevenciji

delinkventnog ponašanja, za razliku od muških ispitanika). Na osnovu izračunatog f-testa

vidimo da postoji statistički značajna razlika u stavovima ispitanika I, II, III i IV razreda

u odnosu na stav prema pomoći roditelja deci koja ispoljavaju delinkventno ponašanje.

VII Pretpostavlja se da je delinkvetno ponašanje česta pojava u okruženju učenika.

Tabela 32.Razlika u stavovima prema učestalosti delinkventnog ponašanja s obzirom na

vrstu škole

N AS SD T df nivo značajnosti

Srednja škola

150 15,28 4,82 Okruženje

Gimnazija 150 16,78 4,24

-2,84 298 ,005

Iz tabele br.32 vidimo da postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji

idu u srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na stavove prema učestalosti

delinkventnog ponašanja. Ispitanici koji idu u srednje stručne škole smatraju da je

delinkventno ponašanje često u njihovom okruženju, za razliku od ispitanika koji

pohađaju gimnazije.

150

Tabela 33.Razlika u stavovima prema učestalosti delinkventnog ponašanja s obzirom na

pol

N AS SD T df nivo značajnosti

muško 135 15,85 4,64 Okruženje

žensko 165 16,18 4,56

-,61

298

,537

Iz tabele br.33 na osnovu izračunatog t-testa vidimo da ne postoji statistički

značajna razlika između muških i ženskih ispitanika u odnosu na stavove prema

učestalosti delinkventnog ponašanja u njihovom školskom okruženju, odnosno najveći

broj i muških i ženskih ispitanika se slaže sa datom pretpostavkom (ženski ispitanici

imaju malo izraženiji stav, ali statistički neznačajan).

Tabela 34.Razlika u stavovima prema učestalosti delinkventnog ponašanja s obzirom na

razred

N AS SD Df F nivo značajnosti

I razred 55 16,50 3,06 II razred 88 15,9 4,61 III razred 87 15,43 5,03

Okruženje

IV razred 70 16,45 5,00

3

,884 ,450

Iz tabele br.34 vidimo na osnovu izračunatog F-testa da ne postoji statistički

značajna razlika između ispitanika koji idu u prvi, drugi, treći, i četvrti razred u odnosu

na stavove prema učestalosti delinkventnog ponašanja u njihovom školskom okruženju,

odnosno najveći broj učenika svih razreda se slaže sa datom tvrdnjom (učenici I razreda

imaju najizraženiji stav u odnosu na datu pretpostavku, ali staistički neznačajan).

Tabela 35. Razlike u odgovorima u odnosu na stavove o učestalosti delinkventog

ponašanju s obzirom na vrstu škole

Srednja škola

Gimnazija X2 df Nivo značajnosti

Delinkventno ponašanje učenika je pojava često prisutna u mojoj školi? 23 8 sasvim se

slažem 15,3% 5,3% 23 21 uglavnom se

slažem 15,3% 14% 25 30 Neodlučan

sam 16,6% 20%

9,11 4 ,058

151

49 61 uglavnom se ne slažem 32,6% 40,6%

30 30 uopšte se ne slažem 20% 20%

U mom odeljenju postoje učenici koji su veoma plašljivi, povučeni i potišteni, samim tim nailaze na prezir, prekor i torturu učenika sa delinkventnim ponašanjem?

39 31 sasvim se slažem 26% 20,6%

20 36 uglavnom se slažem 13,3% 24%

22 14 Neodlučan sam 14,6% 9,3%

35 35 uglavnom se ne slažem 23,3% 23,3%

34 34 uopšte se ne slažem 22,6% 22,6%

7,26 4 ,123

Učenici iz moje škole koji imaju poremećaje u ponašanju su neuravnoteženi i burno reaguju i na male provokacije?

29 11 sasvim se slažem 19,3% 7,3%

33 34 uglavnom se slažem 22% 22,6%

38 29 Neodlučan sam 25,3% 19,3%

23 46 uglavnom se ne slažem 15,3% 30,6%

27 30 uopšte se ne slažem 18% 20%

17,14 4 ,002

Postoje učenici u školi koji su destruktivni, egocentrični, nasilni, prkose, neprijateljski su narastrojeni i sl.?

36 28 sasvim se slažem 24% 18,6%

49 31 uglavnom se slažem 32,6% 20,6%

18 20 Neodlučan sam 12% 13,3%

31 55 uglavnom se ne slažem 20,6% 36,6%

16 16 uopšte se ne slažem 10,6% 10,6%

11,85 4 ,018

Veliki broj mojih drugova, kako iz odeljenja tako i iz škole su imali problema sa policijom, odnosno često dolaze u sukob sa zakonom?

16 7 sasvim se slažem 10,6% 4,6%

28 21 uglavnom se slažem 18,6% 14%

22 21 Neodlučan sam 14,6% 14%

38 39 uglavnom se ne slažem 25,3% 26%

46 62 uopšte se ne slažem 30,6% 41,3%

6,92 4 ,140

Iz tabele br. 35 vidimo da postoji statistički značajna razlika u odgovorima

ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimanziju u odnosu na tvrdnje „Učenici iz

152

koje škole koji imaju poremećaje u ponašanju su neuravnoteženi i burno reaguju i na

male provokacije“ i „Postoje učenici u školi koji su destruktivni, egocentrični, nasilni,

prkose, neprijateljski su nastrojeni i sl.“.

Na datu tvrdnju da „Učenici iz koje škole koji imaju poremećaje u ponašanju su

neuravnoteženi i burno reaguju i na male provokacije“ 29 učenika srednjih stručnih škola,

tj. 19.3% i 11 učenika gimnazija tj. 7.3% odgovorilo da se savim slaže. 33 učenika

srednjih stručnih škola, tj. 22 % i 34 učenik gimnazija tj. 22.6% je odgovorilo da se

uglavnom slaže sa datom tvrdnjom. Neodlučnih je 38 učenika srednjih stručnih škola tj.

25.3% i 29 učenika gimnazija tj. 19.3%. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom ne slaže 23

učenika srednijh stručnih škola tj. 15.3% i 46 učenika gimnazija tj. 30.6 % .Uopšte se ne

slaže 27 učenika srednjih stručnih škola tj. 18% i 30 učenika gimnazija tj. 20%.

Iz tabele br.35 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

17.14) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika srednjih

stručnih škola i učenika gimnazija.

Na datu tvrdnju da „Postoje učenici u školi koji su destruktivni, egocentrični,

nasilni, prkose, neprijateljski su nastrojeni i sl.“ 36 učenika srednjih stručnih škola, tj.

24% i 28 učenika gimnazija tj. 18.6 % odgovorilo da se savim slaže. 49 učenika srednjih

stručnih škola, tj. 32.6 % i 31 učenik gimnazija tj. 20.6% je odgovorilo da se uglavnom

slaže sa datom tvrdnjom. Neodlučnih je 18 učenika srednjih stručnih škola tj. 12% i 20

učenika gimnazija tj. 13.3 %. Sa ovom tvrdnjom se uglavnom ne slaže 31 učenik srednijh

stručnih škola tj. 20.6% i 55 učenika gimnazija tj. 36.6 % .Uopšte se ne slaže 16 učenika

srednjih stručnih škola tj. 10.6% i 16 učenika gimnazija tj. 10.6%.

Iz tabele br.35 vidimo da je dobijena vrednost hi kvadrata veća u odnosu na

granične vrednosti (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrata je

11.85) što znači da postoje statistički značajne razlike u odgovorima učenika srednjih

stručnih škola i učenika gimnazija.

Na sledeće tvrdnje „Veliki broj mojih drugova, kako iz odeljenja tako i iz škole su

imali problema sa policijom, odnosno često dolaze u sukob sa zakonom“ (za df 4 na

nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 6.92 i manja je od granične

vrednosti 9.488), „U mom odeljenju postoje učenici koji su veoma plašljivi, povučeni i

153

potišteni, samim tim nailaze na prezir, prekor i torturu učenika sa delinkventnim

ponašanjem” (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi

7.26 i manja je od granične vrednosti 9.488) i “Delinkventno ponašanje učenika je pojava

često prisutna u mojoj školi” (za df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi

kvadrat iznosi 9.11 i manja je od granične vrednosti 9.488) ne postoji statistički značajna

razlika u odgvorima ispitanika koji idu u gimnazije i srednje stručne škole.

Na osnovu t-testa, F-testa i x2 možemo konstatovati da je sledeća hipoteza

„Pretpostavlja se da je delinkvetno ponašanje česta pojava u okruženju učenika“

delimično potvrđena. Na osnovu t-testa (tabela br.32) vidimo da postoji statistički

značajna razlika između ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnazije u odnosu

na stavove prema učestalosti delinkventnog ponašanja; učenici srednjih stručnih škola

smatraju da je delinkventno ponašanje često u njihovom okruženju, za razliku od učenika

koji pohađaju gimnazije. Na osnovu urađenog t-testa (tabela br.33) vidimo da ne postoji

statistički značajna razlika između muških i ženskih ispitanika u odnosu na stavove

prema učestalosti delinkventnog ponašanja u njihovom školskom okruženju. Na osnovu

urađenog f-testa (tabela br.34) vidimo da ne postoji statistički značajna razlika između

ispitanika koji idu u prvi, drugi, treći, i četvrti razred u odnosu na stavove prema

učestalosti delinkventnog ponašanja u njihovom školskom okruženju.

VIII Pretpostavlja se da su učenici sa delinkvetnim ponašanjem skloni ponavljanju

istog.

Tabela 36.Razlika u stavovima prema ponavljanju delinkventnog ponašanja s obzirom na

vrstu škole

N AS SD T df nivo značajnosti

Srednja

škola

150 1,91 1,08 Recidiv

Gimnazija 150 2,08 1,04

-1,35 298 ,177

Iz tabele br.36 na osnovu izračunatog t-testa (aritmetičke sredine i standarne

devijacije) vidimo da ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u

154

srednje stručne školu i gimnazije u odnosu na stavove o ponavaljanju delinkventnog

ponašanja, odnosno najveći broj učenika i srednjih stručnih škola i gimnazija se slaže sa

datom pretpostavkom (ispitanici koji pohađaju gimnaziju imaju malo izraženiji stav u

odnosu na datu pretpostavku, ali statistički neznačajan).

Tabela 37.Razlika u stavovima prema ponavljanju delinkventnog ponašanja s obzirom na

pol

N AS SD T df nivo značajnosti

muško 135 2,13 1,17 Recidiv

žensko 165 1,88 ,95

2,01

298

,045

Iz tabele br.37 vidimo da postoji statistički značajna razlika između muških i

ženskih ispitanika u odnosu na stavove prema ponavljanju delinkventnog ponašanja.

Ženski ispitanici u većoj meri smatraju da su delinkventi skloni ponavljanju

delinkventnog ponašanja, za razliku od muških ispitanika.

Tabela 38. Razlika u stavovima prema ponavljanju delinkventnog ponašanja s obzirom na

razred

N AS SD df F nivo značajnosti

I razred 1,72 ,91 3,06

II razred 2,01 ,98 4,61

III razred 2,10 1,22 5,03

Recidiv

IV razred 2,05 1,06 5,00

3

1,54

,203

Iz tabele br.38 na osnou izračunatog F-testa vidimo da ne postoji statistički

značajna razlika između ispitanika koji idu u prvi, drugi, treći i četvrti razred u odnosu na

stavove o ponavaljanju delinkventnog ponašanja, odnosno najveći broj učenika svih

razreda se slaže sa datom pretpostavkom (učenici III razreda imaju najizraženiji stav u

odnosu na datu pretpostavku, ali statistički neznačajan).

155

Tabela 39. Razlike u odgovorima u odnosu na ponavaljanje delinkventnog ponašanja

učenika s obzirom na vrstu škole Srednja

škola Gimnazija X2 df Nivo

značajnosti Učenici sa delinkventnim ponašanjem često ponavljaju svoje prekršaje?

66 52 sasvim se slažem 44% 34,6%

53 55 uglavnom se slažem 35,3% 36,6%

16 25 neodlučan sam 10,6% 16,6%

8 15 uglavnom se ne slažem 5,3% 10%

7 3 uopšte se ne slažem 4,6% 2%

7,40 4 ,116

Iz tabele br.39 na osnovu izračunatog x2 vidimo da ne postoji statistički značajna

razlika u odgovorima ispitanika koji idu u gimnazije i srednje stručne škole u odnosu na

tvrdnju “Da su učenici sa delinkventnim ponašanjem skloni ponavljanju istog, odnosno

najveći broj učenika i srednjih stručni škola i gimanzija se slaže sa datom tvrdnjom.

Na osnovu t-testa, F-testa i x2 možemo konstatovati da je sledeća hipoteza

„Pretpostavlja se da su učenici sa delinkvetnim ponašanjem skloni ponavljanju istog“

delimično potvrđena. Na osnovu izračunatog t-testa (tabela br.36) vidimo da ne postoji

statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u srednje stručne školu i gimnazije

u odnosu na stavove o ponavaljanju delinkventnog ponašanja. Na osnovu izračunatog t-

testa (tabela br.37) vidimo da postoji statistički značajna razlika između muških i ženskih

ispitanika u odnosu na stavove prema ponavljanju delinkventnog ponašanja (ženski

ispitanici u većoj meri smatraju da su delinkventi skloni ponavljanju delinkventnog

ponašanja, za razliku od muških ispitanika). Na osnovu f-testa (tabela br.38) vidimo da ne

postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u prvi, drugi, treći i četvrti

razred u odnosu na stavove o ponavaljanju delinkventnog ponašanja.

156

IX Pretpostavlja se da učenici češće ispoljavaju delinkvetno ponašanje u grupi.

Tabela 40.Razlika u stavovima prema ispoljavanju delinkventnog ponašanja u grupi s

obzirom na vrstu škole

N AS SD T Df nivo značajnosti

Srednja škola

150 1,64 ,97 Nasilje u grupi

Gimnazija 150 1,76 ,98

-1,06 298 ,290

Iz tabele br.40. na osnovu izračunatog t-testa vidimo da ne postoji statistički

značajna razlika između ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnazije u odnosu

na stavove prema ispoljavnju delinkventnog ponašanja u grupi, odnosno najveći broj

učenika i srdenjih stručnih škola i gimnazija se ne slaže sa datom pretpostavkom.

Tabela 41. Razlika u stavovima prema ispoljavanju delinkventnog ponašanja u grupi s

obzirom na pol

N AS SD T df nivo značajnosti

muško 135 1,79 1,10 Nasilje u grupi žensko 165 1,62 ,86

1,48

298

,139

Iz tabele br.41. na osnovu izračunatog t-testa vidimo da ne postoji statistički

značajna razlika između muških i ženskih ispitanika u odnosu na stavove prema

ispoljavnju delinkventnog ponašanja u grupi, odnosno najveći broj i mušlih i ženskih

ispitanika se ne slaže sa datom pretpostavkom.

Tabela 42. Razlika u stavovima prema ispoljavanju delinkventnog ponašanja u grupi s

obzirom na razred

N AS SD df F nivo značajnosti I razred 1,43 ,73 3,06 II razred 1,72 ,94 4,61 III razred 1,78 1,08 5,03

Nasilje u grupi

IV razred 1,77 1,03 5,00

3

1,687

,170

Iz tabele br.42 na osnovu izračunatog F-testa vidimo da ne postoji statistički

značajna razlika između ispitanika prvog, drugog, trećeg i četvrtog razreda u odnosu na

157

stavove prema ispoljavnju delinkventnog ponašanja u grupi, odnosno najveći broj

učenika svih razreda se ne slaže sa datom pretpostavkom.

Tabela 43. Razlike u odgovorima u odnosu na učestalost delinkventnog ponašanja

učenika s obzirom na vrstu škole

Srednja škola

Gimnazija X2 df Nivo značajnosti

Učenici delinkventno ponašanje češće ispoljavanju kada su u društvu svojih vršnjaka, nego li kada su sami?

93 77 sasvim se slažem 62% 51,3%

30 46 uglavnom se slažem 20% 30,6%

17 17 neodlučan sam 11,3% 11,3%

8 6 uglavnom se ne slažem 5,3% 4%

2 4 uopšte se ne slažem 1,3% 2,6%

5,82 4 ,212

Iz tabele br.43. na osnovu izračunatog x2 vidimo da ne postoji statistički značajna

razlika u odgovorima ispitanika koji idu u gimnazije i srednje stručne škole u odnosu na

tvrdnju koja je u vezi ponavaljanja delinkventnog ponašanja u grupi nego kad su sami (za

df 4 na nivou statističke značajnosti 0.05 vrednost hi kvadrat iznosi 5.82 i manja je od

granične vrednosti 9.488).

Na osnovu izračunatog t-testa, F-testa i x2 možemo reći da je hipoteza da:

„Učenici češće ispoljavaju delinkvetno ponašanje u grupi“ odbačena, odnosno da nije

potvrđena. Na osnovu izračunatog t-testa (tabela br.40) vidimo da ne postoji statistički

značajna razlika između ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnazije u odnosu

na stavove prema ispoljavnju delinkventnog ponašanja u grupi. Urađenim t-testom

(tabela br.41) vidimo da ne postoji statistički značajna razlika između muških i ženskih

ispitanika u odnosu na stavove prema ispoljavnju delinkventnog ponašanja u grupi. Na

osnovu F-testa (tabela br.42) vidimo da ne postoji statistički značajna razlika između

ispitanika I, II, III, IV razreda u odnosu na stavove prema ispoljavnju delinkventnog

ponašanja u grupi.

158

Tabela 44. Pouzdanost instrumenta

Kronbah Alfa N (ajtemi)

,773 50

Iz tabele br.44 vidimo da je koeficijent Alfa 0,773 na osnovu čega možemo

zaključiti da se radi o zadovoljavajućoj pouzdanosti instrumenta.

159

IV DISKUSIJA REZULTATA

Poremećaj ponašanja je svako ponašanje čoveka koje u značajnoj meri odstupa od

uobičajenog ljudskog ponašanja, i kao takvo krši društvene norme i izaziva reakciju

društvene zajednice. Delinkventno ponašanje je poremećaj ponašanja kojim se direktno

krše moralne i pravne norme društvene zajednice, i kao takvo podrazumeva izvršenje

krivičnih dela (protiv imovine, života i tela i dr.), prekršaja (saobraćajnih, protiv javnog

reda i mira i dr.) i nemoralnih radnji i postupaka (agresivno ponašanje, autoagresivno

ponašanje, bežanje iz škole i dr.). Pojam delinkventnog ponašanja odnosi se prevashodno

na maloletničku populaciju.

Naša polazna - opšta pretpostavka u istraživanju je bila da je „Delinkventno

ponašanje učenika veoma zastupljeno u srednjim školama“, koju smo delimično potvrdili.

Nasilje među decom i mladima u školi predstavlja veliki problem i zaokuplja

pažnju svih, a naročito istraživača, naučnika, teoretičara i praktičara, vladinih i

nevladinih, stručnih, humanitarnih i mnogih drugih organizacija. U prilog tome idu i

mnogobrojna, kako strana, tako i domaća istraživanja ovog problema, konferencije i

druge mere koje iniciraju vlade i međunarodne organizacije. Nasilničko - agresivno

ponašanje je jedan od oblika manifestovanja poremećaja ponašanja, i ono vrlo često

dovodi do neželjenih posledica, i ono u prvim godinama školovanja jedan je od

indikatora napuštanja škole pre njenog završetka i budućeg delinkventnog ponašanja.

Možemo konstatovati da je svakodnevna pojava u našim školama maltretiranje učenika

od strane svojih drugova - vršnjaka. Pod nasiljem se podrazumeva namerno i

neopravdano nanošenje štete drugome. Nasilje koje se događa u školi ima različite

vidove: siledžijstvo, delovanje bandi, fizičko zlostavljanje, verbalno uznemiravanje,

seksualno uznemiravanje, neverbalno uznemiravanje i zlostavljanje, nasilje prema

nastavnicima, nasilje od strane nastavnika i drugog osoblja prema učenicima,

vandalizam, tj. uništavanje školske imovine i dr. Upravo, naša prva hipoteza u radu

odnosila se na to da je „Nasilje najčešći oblik delinkventog ponašanja učenika u srednjim

školama”. Na osnovu urađenog x2, f-testa i t-testa zaključili smo je da ova hipoteza

delimično potvrđena. Na osnovu izračunatog t-testa vidimo da se većina muških i ženskih

ispitanika slaže sa pretpostavkom „Da je nasilje najčešći vid delinkventnog ponašanja u

160

njihovom okruženju (ne postoji statistički značajana razlika između muških i ženskih

ispitanika). Isto tako, ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika različitih

razreda (I, II, III, IV), odnosno većina učenika svih razreda (I, II, III i IV) se slaže sa

navedenom pretpostavkom. Veći broj učenika koji pohađaju gimnaziju smatra da nasilje

nije dominantan oblik delinkventnog ponašanja u njihovoj školi, dok učenici srednjih

stručnih škola prepoznaju nasilje kao dominantan vid delinkventnog ponašanja u

njihovim školama (postoji statistički značajna razlika u odogvorima ispitanika srednjih

stručnih škola i gimnazija). Veći broj učenka srednjih stručnih škola se slaže sa datom

pretpostavkom (više od polovine), dok se znatno manji broj (trećina od ukupno 150

ispitanih učenika gimnazija) slaže sa pretpostavkom da je „Nasilje najčešći vid

delinkventnog ponašanja učenka“. Analizom odgovora zaključujemo da postoji statistički

značajana razlika u stavovima učenika srednjih stručnih škola i gimnazija u odnosu na

tvrdnju da je „Delinkventno ponašanje u mojoj školi najčešće se manifestuje u obliku

tuča, nasilja nad vršnjacima, maltretiranju slabijih i sl.“. Vise od polovine učenika

srednjih stručnih škola (tačnije 77 učenika) se slaže sa datom tvrdnjom, dok se na drugoj

strani 41 učenik gimnazija slaže sa ovom tvrdnjom. Takođe, dobijeni rezultati idu u

prilog tome da je naša prva pretpostavka delimično potvrđena, odnosno, veliki broj

ispitanika srednjih stručnih škola i gimnazija se slaže sa tvrdnjom da je „Neretka pojava u

njihovoj školi je da neki od njihovih drugova - drugarica kinje, prete, zastrašuju, psuju,

fizički ali i psihički zlostavljaju ostale vršnjake“.

Druga pretpostavka u našem radu bila je da „Loši porodični odnosi predstavljaju

glavni uzročnk pojave delinkventnog ponašanja mladih“. Danas se sve više susrećemo sa

porodicama u kojima su odnosi poremećeni i neskladni, a deca zbog svoje ranjive prirode

najviše ispaštaju. Poremećaj bračnih odnosa je jedan od faktora delinkventnosti, kako kod

roditelja tako i kod dece; obično je uslovljen stalnim sukobima supružnika,

alkoholizmom ili kriminalnim ponašanjem, a sve ovo se odražava na celokupnu

porodičnu situaciju u vidu porodičnog nasilja i raznih oblika asocijalnog ponašanja dece.

Strukturalna celovitost porodice predstavlja, van svake sumnje, značajan preduslov njene

funkcionalne adekvatnosti. Nasuprot tome, poremećaj u sastavu porodice i druge

nepovoljnosti u njenoj strukturi imaju negativan odraz na ceo porodični sistem i njegovo

funkcionisanje. Takvi elemetni direktno ili preko slabljenja porodičnih funkcija, po

161

pravilu, negativno deluju na razvoj i socijalizaciju mlade ličnosti, ali pospešuju pojavu

delinkventnog ponašanja, a to pokazuju i mnogobrojna istraživanja na tu temu (Spruit,

Pinatel, Hošek, Miomirović i dr.). Na osnovu izračunatog x2, F-testa i t-testa i možemo

zaključiti da je ova hipoteza delimično potvrđena. Vidimo da postoji statistički značajna

razlika u stavovima prema porodičnim odnosima kao glavnom uzročniku delinkventnog

ponašanja između muških i ženskih ispitanika (ženski ispitanici smatraju da su loši

porodični odnosi bitan uzrok u ispoljavanju delinkventnog ponašanja). Na osnovu

dobijenih podataka smo zaključili da ne postoji statistički značajna razlika između

ispitanika različitih razreda (I, II, III, IV) u odnosu na stavove prema lošim porodičnim

odnosima kao glavnom uzročniku delinkventnog ponašanja. Veliki broj ispitanika svih

razreda se slažu sa datom pretpostavkom. Isto tako, smo zaključili da ne postoji statistički

značajna razlika između ispitanika iz srednjih stručnih škola i gimnazija u odnosu na

stavove prema lošim porodičnim odnosima kao glavnom uzročniku delinkventnog

ponašanja, odnosno, najveći broj učenika i srednjih stručnih škola i gimnazija se slaže sa

datom pretpostavkom. Na osnovu x2 smo utvrdili da pored porodičnih uzroka, veliki broj

ispitanika (oko 2/3) i srednjih stručnih škola i gimnazija smatra da je neorganizovano

slobodno vreme i uticaj lošeg društva bitan faktor u pojavi delinkventnog ponašanja

učenika. Analizom dobijenih odgovora konstatujemo da veliki broj učenika i srednjih

stručnih škola i gimnazija smatra da masovni mediji imaju jak negativan uticaj na mlade,

odnosno da pospešuju pojavu delinkventog ponašanja mladih. Takođe, preko 70 učenika

(statistički značajan broj) smatra da nedovoljna osposobljenost nastavnika, korišćenje

zastarelih metoda, podtsicanje konformizma, kao i sprečavanje učeničke inicijative utiču

na pojavu delinkventnog ponašanja učenika. Veliki broj učenika se slaže da su porodični

uslovi, i to loši, zatim, nezaiteresovanost ili preterana kontrola, neodgovornost i

nedoslednost roditelja u vaspitanju, neprepoznavanje dečjih potreba i neodgovaranje na

njih, ali i nasilništvo roditelja, prostitucija, alkoholizam i sl. glavni uzročnik pojave

delinkventog ponašanja dece.

Naša treća pretpostavka je bila da „Učenici imaju negativan odnos prema

učenicima sa delinkvetnim ponašanjem”, i ona je delimično potvrđena. Na osnovu

izračunatog x2, F-testa i t-testa zaključujemo da ne postoji statistički značajna razlika

između ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na njihov stav i na

162

način kako reaguju na učenike sa delinkventnim ponašanjem, odnosno najveći broj

ispitanika i srednjih stručnih škola i gimnazija se slaže sa datom pretpostavkom tj. imaju

negativan odnos prema učenicima sa delinkventnim ponašanjem. Možemo zaključiti i da

ne postoji statistički značajna razlika između muških i ženskih ispitanika u odnosu na

način kako reaguju na učenike sa delinkventnim ponašanjem, odnosno najveći broj i

muških i ženskih ispitanika se slaže sa datom pretpostavkom tj. imaju negativan odnos

prema učenicima sa delinkventnim ponašanjem. Zaključili smo i da ne postoji statistički

značajna razlika između ispitanika koji idu u I, II, III i IV razred u odnosu na način kako

reaguju na učenike sa delinkventnim ponašanjem, odnosno najveći broj ispitanika svih

razreda se slaže sa datom pretpostavkom tj. imaju negativan odnos prema učenicima sa

delinkventnim ponašanjem. Veliki broj učenika i srednjih stručnih škola i gimnazija je

odgovorio da se ne druži sa učenicima sa delinkventnim ponašanjem i da bi ih po

njihovom mišljenju uvek trebalo kažnjavati. Takođe, veliki broj učenika i srednjih

stručnih škola i gimnazija je odgovorio da u njihovom odeljenju postoje dosta učenika

koji su emocionalno i socijalno nezreli, da njihova komunikacija nije primerena njihovom

uzrastu, da oni nisu prisni - bliski sa okruženjem i osobama sa kojima zive, jer nemaju

poverenja u druge ljude. Hi kvadratom je dobijen zanimljiv podatak, i to, da se 60-ak

učenika srednjih stručnih škola i više od 80 učenika nikad se ne bi družilo sa učenicima

koje su skloni delinkvetnom ponašanju, jer ih prezire. Ali takođe je dobijen zanimljiv

podatak, i to da bi se više od 50 učenika i srednjih stručnih škola i gimanzija bi se i dalje

družilo sa njihovim drugovima i drugaricama, i pored toga što su oni skloni

delinkventnom ponašanju.

Naša četvrta pretpostavka je bila da “Narkomanija nije tako česta pojava u

okruženju učenika”, i ona je delimično potvrđena. Na osnovu mnogobrojnih istraživanja

vidimo da je narkomanija vrlo česta pojava u okruženju mladih. Naglo raste broj

uzivalaca droga, naročito među mladima, među srednjoškolcima, pa i starijim osnovcima.

Droga i uživanje u istoj na žalost dobija sve značajnije mesto u zabavi mladih, i prisutna

je toliko da, npr. najpopularniju, marihuanu, možete omirisati gotovo na svim mestima

gde se mladi skupljaju. Na osnovu izračunatog t-testa, F-testa i x2 možemo zaključili smo

da postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u srednje stručne škole i

gimnazije u odnosu na stav sa prema narkomaniji, odnosno većina učenika i srednjih

163

stručnih škola i gimnazija se ne slaže sa navedenom pretpostavkom tj. misle da je

narkomanija česta pojava u njihovom okruženju. Zaključili smo i da postoji statistički

značajna razlika u stavu prema narkomaniji između muških i ženskih ispitanika tj. većina

ženskih ispitanika smatra da narkomanija nije prisutna pojava u njihovoj školi, dok

većina muških ispitanika smatra da je narkomanija prisutna u njihovom okruženju - školi.

Takođe, dobijeni podaci nam pokazuju da postoji statistički značajna između ispitanika

koji idu u prvi, drugi, treći i četvrti razred u odnosu na stav prema narkomaniji. Veliki

broj učenika svih razreda se ne slaže sa datom pretpostavkom, ali učenici I razreda imaju

najizraženiji stav u odnosu na tu tvrdnju.

Naša peta pretpostavka je bila da „Društvo ne poklanja dovoljno pažnje

učenicima sa delinkventnim ponašanjem, i da ne preduzima adekvatne mere u prevenciji

istog“, i ona je delimično potvrđena. Na osnovu izračunatog t-testa, F-testa i x2 možemo

konstatovati da postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u srednje

stručne škole i gimanzije u odnosu na stavove prema pretpostavci da društvo ne poklanja

dovoljno pažnje učenicima se delinkventnim ponašanjem i prevenciji delinkventnog

ponašanja, odnosno učenici gimnazija smatraju da društvo ne poklanja dovoljno pažnje

prevenciji delinkventnog ponašanja, dok većina učenika srednje stručnih škola smatraju

da društvo poklanja dovoljno pažnje. Preko 80 učenika i srednjih stručnih škola i

gimnazija se slaže sa datom pretpostavkom, a preko 100 učenika i srednjih stručnih škola

i gimnazija smatra da društvo ne preduzima sve neophodne mere u cilju sprečavanja, tj.

prevencije delinkventnog ponašanja mladih. Dalje, konstatujemo da ne postoji statistički

značajna razlika između muških i ženskih ispitanika u odnosu na stavove prema

poklanjaju pažnje društva učenicima sa delinkventnim ponašanjem i prevenciji istog,

odnosno veliki broj ispitanika se slaže sa datom pretpostavkom tj. da društvo ne poklanja

dovoljno pažnje učenicima sa delinkventnim ponašanjem i prevenciji istog (gotovo 2/3

učenika i srednjih stručnih škola i gimnazija se slaže sa datom pretpostavkom, isto tako i

da društvo ne preduzima sve neophodne mere u cilju sprečavanja, tj. prevencije

delinkventnog ponašanja mladih). Zaključili smo da postoji statistički značajna razlika

između ispitanika koji idu u prvi, drugi, treći i četvrti razred u odnosu na stav o prevenciji

delinkventnog ponašanja i poklanjanju pažnje društva prema učenicima sa delinkventnim

164

ponašanjem (učenici IV razreda se u najvećem broju se slažu sa datom pretpostavkom,

dok se učenici I razreda u najmanjem broju slažu sa datom pretpostavkom).

Naša šesta pretpostavka je bila da „Učenici smatraju da roditelji mogu najviše

pomoći deci koja ispoljavaju delinkventno ponašanje“, i ona je delimično potvrđena. Na

osnovu t-testa, F-testa i x2 zaključujemo da postoji statistički značajna razlika u

stavovima ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na stav prema

pomoći roditelja deci koja se delinkventno ponašaju (većina učenika srednjih stručnih

škola smatra da je pomoć roditelja veoma bitna u prevenciji delinkventnog ponašanja, za

razliku od učenika koji pohađaju gimnazije). Dalje, zaključujemo da postoji statistički

značajna razlika u stavovima muških i ženskih ispitanika u odnosu na stav prema pomoći

roditelja deci sa delinkventim ponašanjem, odnosno ženski ispitanici smatraju da je

pomoć roditelja veoma bitna u prevenciji delinkventnog ponašanja, za razliku od muških

ispitanika. Takođe, zaključujemo da postoji statistički značajna razlika u stavovima

ispitanika I, II, III i IVrazreda u odnosu na stav prema pomoći roditelja deci koja

ispoljavaju delinkventno ponašanje (najizraženiji stav, tj. najveći broj ispitanika IV

razreda se slaže sa datom pretpostavkom, za razliku od učenika I razreda, koji se u

najmanjem broju slažu sa datom pretpostavkom). Preko 100 učenika i srednjih stručnih

škola i gimnazija smatra da roditelji mogu zaista najviše pomoći deci sa delinkventnim

ponašanjem. Veliki broj ispitanika srednjih stručnih škola, tačnije 112, i oko 80 učenika

gimnazija smatra da učenicima sa delinkventnim ponašanjem najviše mogu pomoći

profesori i stručni saradnici. Isto tako, preko 100 učenika srednjih stručnih škola i preko

70 učenika gimnazija smatra da profesori teba uvek da kažnjavaju učenike sa

delinkvetnim ponašanjem, a sve u cilju prevencije istog. Dobijen je zanimljiv podatak,

odnosno više od 70 učenika srednjih stručnih škola smatra da maloletnički zatvor može

pozitivno delovati na učenike sa delinkventnim ponašanjem. Veliki broj ispitanika

smatraju da deci sa delinkventnim ponašanjem ne mogu mnogo pomoći nastavnici. Dalje,

analiza podataka nam govori da 84 učenika gimnazija smatra da učenicima sa

delinkventnim ponašanjem najviše mogu pomoći vršnjaci, dečko ili devojka. Takođe, 80

učenika i srednjih stručnih škola i gimnazija smatra da se delinkventno ponašanje može

preduprediti poboljšanjem socijalne i ekonomske situacije u društvu. Ali ipak najveći deo

165

ispitanika smatra da deci sa delinkventim ponašanjem najviše mogu pomoći roditelji (oko

dvesta ispitanika od ukupno trista obuhvaćenih uzorkom ovog istraživanja).

Naša sedma pretpostavka je bila da je “Delinkvetno ponašanje česta pojava u

okruženju učenika“, i ona je delimično potvrđena. Na osnovu mnogobrojne literature a

naše svakodnevnice možemo konstatovati da je delinkvento ponašanje mladih veoma

česta pojava, kako u školi, tako i van nje. Sve je više mladih delinkvenata koji čine ne

samo lakša nego i teška krivična dela. Njihov broj je u stalnom porastu. Na osnovu t-

testa, F-testa i x2 možemo konstatovati da postoji statistički značajna razlika između

ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na stavove prema

učestalosti delinkventnog ponašanja (učenici srednjih stručnih škola smatraju da je

delinkventno ponašanje često u njihovom okruženju, za razliku od učenika koji pohađaju

gimnazije, od kojih veći broj smatra da delinkvento ponašanje i nije tako česta pojava u

njihovom okruženju). Dalje, zaključujemo da ne postoji statistički značajna razlika

između muških i ženskih ispitanika u odnosu na stavove prema učestalosti delinkventnog

ponašanja u njihovom školskom okruženju, odnosno najveći broj i muških i ženskih

ispitanika se slaže sa datom pretpostavkom tj. da je delinkventno ponašanje česta pojava

u njihovom okruženju. Konstatujemo i da ne postoji statistički značajna razlika između

ispitanika koji idu u prvi, drugi, treći i četvrti razred u odnosu na stavove prema

učestalosti delinkventnog ponašanja u njihovom školskom okruženju, odnosno najveći

broj učenika svih razreda se slaže sa datom tvrdnjom (učenici I razreda imaju

najizraženiji stav u odnosu na datu pretpostavku, ali staistički neznačajan).

Naša osma pretpostavka je bila da su „Učenici sa delinkvetnim ponašanjem skloni

ponavljanju istog”, i ona je delimično potvrđena. Na osnovu t-testa, F-testa i x2 možemo

konstatovati da ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u srednje

stručne škole i gimnazije u odnosu na stavove o ponavljanju delinkventnog ponašanja,

odnosno najveći broj učenika i srednjih stručnih škola i gimnazija se slaže sa datom

pretpostavkom tj. da su učenici sa delinkventnim ponašanjem skloni ponavlljanju istog.

Više od 100 učenika i srednjih stručnih škola, a to je više od 2/3 od ukupnog broja

ispitanika, smatra da su učenici sa delinkventnim ponašanjem skloni ponavljanju istog.

Na osnovu dobijenih podataka zaključujemo da postoji statistički značajna razlika između

muških i ženskih ispitanika u odnosu na stavove prema ponavljanju delinkventnog

166

ponašanja (ženski ispitanici u većoj meri smatraju da su delinkventi skloni ponavljanju

delinkventnog ponašanja, za razliku od muških ispitanika, koji se u većoj meri ne slažu sa

tim). Konstatujemo i da ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika koji idu u

prvi, drugi, treći i četvrti razred u odnosu na stavove o ponavljanju delinkventnog

ponašanja, odnosno najveći broj učenika svih razreda se slaže sa datom pretpostavkom tj.

da su učenici sa delinkventnim ponašanjem skloni ponavljanju istog.

Naša poslednja pretpostavka je bila da „Učenici češće ispoljavaju delinkventno

ponašanje u grupi“, i ona nije potvrđena, odnosno odbačena je. Na osnovu izračunatog t-

testa, F-testa i x2 možemo konstatovati da ne postoji statistički značajna razlika između

ispitanika koji idu u srednje stručne škole i gimnazije u odnosu na stavove prema

ispoljavnju delinkventnog ponašanja u grupi, odnosno najveći broj učenika i srednjih

stručnih škola i gimnazija se ne slaže sa datom pretpostavkom tj. smatraju da učenici

češće ispoljavju delinkventno ponašanje kada su sami negoli u grupi vršnjaka. Takođe,

utvrdili smo da ne postoji statistički značajna razlika između muških i ženskih ispitanika

u odnosu na stavove prema ispoljavnju delinkventnog ponašanja u grupi, odnosno najveći

broj i muških i ženskih ispitanika se ne slaže sa datom pretpostavkom tj. smatraju da

učenici češće ispoljavju delinkventno ponašanje kada su sami negoli u grupi vršnjaka. Na

kraju zaključujemo da ne postoji statistički značajna razlika između ispitanika I, II, III, IV

razreda u odnosu na stavove prema ispoljavnju delinkventnog ponašanja u grupi, odnosno

najveći broj učenika svih razreda se ne slaže sa datom pretpostavkom tj. smatraju da

učenici češće ispoljavju delinkventno ponašanje kada su sami negoli u grupi vršnjaka.

167

ZAKLJUČAK

Delinkventno ponašanje mladih kod nas poslednjih godina poprimilo je velike

razmere, a posledica je opšte anemičnosti našeg društva. Brz i nagao nestanak postojećih

društvenih vrednosti, još brže masovno osiromašenje najvećeg dela stanovništva, slabo

funkcionisanje i neefikasnost skoro svih društvenih vrednosti, ratno okruženje i brutalni

kriminal u mnogim sferama društvenog života, učinili su da dodje do drastičnih i

negativnih promena u celokupnoj društvenoj strukturi. Globalno gledano, naziremo šta

nestaje, ali ne znamo šta nastaje? Porodica, kao najosetljivija društvena grupa,

najdirektnije je pogođena svim gore nabrojanim društvenim promenama. U situaciji kad

porodica izgubi svoju unutrašnju harmoniju, kada ne može da zadovolji ni primarne

potrebe, a roditelji izgube ličnu sigurnost i funkciju zaštitničke uloge, ulazi se u rizik

nastanka porodične dezorganizacije, koja najviše i najdirektnije pogađa decu, a posebno

decu u najosetljivijem periodu, pubertetu. Tako deca krše društvene norme, norme

moralnog ponašanja, ponašaju se delinkventno - antisocijalno, i u istom danu od

bezbrižnih i bezopasnih umiljatih bića čine najteža krivična dela i postaju opasni

kriminalci.

„Gubitak egzistecijalne i socijalne sigurnosti, stalna neizvesnost i pretnja ratom,

erozija porodičnog i školskog sistema, kriza morala i sistema vrednosti, kao i divljanje

nesankcionisanog kriminaliteta direktno su uticali da su današnji adolescenti, na našim

prostorima više nego u normalnim prilikama i više nego što je to neophodno ili prirodno,

nesigurni, nestabilni ili dezorganizovani, nezadovoljni, depresivni. Nesigurnost i

nezadovoljstvo, uobičajena osećanja u periodu adolescencije, dodatno su intezivirana u

sadašnjem vremenu koje je bremenito frustracijama kao i upadljivom nesrazmerom

između potreba mladih i mogućnosti da se one zadovolje. To mlade ljude čini napetim, pa

se napetost najčešće prazni kroz razne vrste impulsivnih reakcija i ponašanja, sve češće

nasilnih i agresivnih, bilo da su usmereni ka sebi, drugima ili objektima“ (Đuričić,

2002:66).

Upravo iz gore navedenih razloga, predmet ovog istraživanja je zastupljenost

delinkventnog ponašanja učenika u srednjim školama. U istraživanju je učestvovalo 300

ispitanika, odnosno 150 učenika srednjih stručnih škola i 150 učenika gimnazija. Na

168

osnovu sprovedenog istraživanja, odnosno analize i interpretacije rezultata istog možemo

konstatovati da :

1. Nasilje jeste česta pojava u školskoj sredini učenika srednjih škola, isto tako i da je

česta pojava u njihovoj školi da neki od njihovih drugova - drugarica kinje, prete,

zastrašuju, psuju, fizički ali i psihički zlostavljaju ostale vršnjake, ali i da se nasilje

najčešće manifestuje u obliku tuča, nasilja nad vršnjacima, maltretiranju slabijih od sebe i

sl.

2. Porodica predstavlja jedan od glavnih uzroka pojave budućeg delinkventnog ponašanja

deteta, jer rezultati istraživanja pokazuju da se veliki broj učenika slaže da su loši

porodčni uslovi, nezaiteresovanost ili preterana kontrola, neodgovornost i nedoslednost

roditelja u vaspitanju, neprepoznavanje dečjih potreba i neodgovaranje na njih, ali i

nasilništvo roditelja, prostitucija, alkoholizam i sl. glavni uzročnik pojave delinkventog

ponašanja dece. Takođe, veliki broj ispitanika smatra da je neorganizovano slobodno

vreme i uticaj lošeg društva bitan faktor u pojavi delinkventnog ponašanja učenika, ali i

da masovni mediji imaju jak negativan uticaj na mlade, odnosno da pospešuju pojavu

delinkventog ponašanja mladih. Ne mali broj ispitanika smatra da su i nastavnici, svojim

zastarelim metodama, neosposobljenosšću, podsticanjem konformizma odgovorni za

delinkventno ponašanje učenika.

3. Većina učenika srednjih stručnih škola i gimnazija ima negativan stav - odnos prema

učenicima koji se delinkventno ponašaju, odnosno ne druže se sa njima i smatra da bi ih

uvek trebalo kažnjavati, da su oni emocionalno i socijalno nezreli, da njihova

komunikacija nije primerena njihovom uzrastu i prezire ih.

4. Narkomanija jeste česta pojava u njihovom okruženju.

5. Društvo ne poklanja dovoljno pažnje učenicima sa delinkventnim ponašanjem i ne

preduzima adekvatne mere u prevenciji istog.

6. Učenici smatraju da roditelji mogu najviše pomoći deci koja ispoljavaju delinkventno

ponašanje, ali i da učenicima sa delinkventnim ponašanjem najviše mogu pomoći

profesori (kažnjavanjem) i stručni saradnici, nastavnici. Isto tako, ispitanici smatraju da

maloletnički zatvor može pozitivno delovati na učenike sa delinkventnim ponašanjem, ali

i da učenicima sa delinkventnim ponašanjem dosta mogu pomoći vršnjaci, dečko ili

169

devojka, i da se delinkventno ponašanje može preduprediti poboljšanjem ekonomske i

socijlane situacije u društvu.

7. Delinkventno ponašanje jeste česta pojava u okruženju mladih.

8. Učenici koji se delinkvento ponašaju u većini slučajeva ponavljaju isto.

9. Učenici češće ispoljavaju delinkventno ponašanje kada su sami, nego li u društvu.

Možemo konstatovati da od raznih socijalnih faktora, porodični faktori se ističu

kao najznačajniji faktori za prognozu - pojavu delinkvencije, što je u ovom istraživanju i

delimično potvrđeno.

Veoma je bitno da Vlada svake, pa i naše države, preuzme određene korake ka

očuvanju integriteta porodice, odnosno formiranju i očuvanju zdrave i stabilne porodice,

ali i da ustanovi stavove koji bi bili od koristi za vaspitanje i obrazovanje deteta, pritom

pružajući detetu brigu i zaštitu. Dalje, veoma je značajno implementiranje programa za

učenje roditeljskih uloga i obaveza u vezi brige o detetu, razvijanje pozitivnog odnosa

roditelj - dete, promovisanje porodične kohezije i harmonije nasuprot deficijentnim

porodicama, a sve to u prilogu blagostanja i prevencije buduće delinkvencije deteta.

Neophodno je i sprovoditi i istraživanja za prognozu mogućeg javljanja

delinkventnog ponašanja deteta u cilju prevencije istog. Pošto je delinkventno ponašanje

prouzrokovano mnogim faktorima, prevencija treba da ukljući i porodično savetovanje i

edukaciju roditelja, zatim edukaciju i tretman za zloupotrebljavanje droge, nadzor deteta,

zaštitu i zbrinjavanje deteta u posebnim institucijama, ukoliko do uspeha ne dovodi

porodični nadzor, vaspitanje i prevaspitanje deteta od strane porodice. U svakom slučaju,

znajući da su porodični faktori najvažniji uzroci iduće delinkvencije deteta, isti bi se

trebali koristiti za sprovođenje mera u cilju sprečavanja budućeg delinkventnog

ponašanja deteta.

Društvo, škola, predškolske ustanove, roditelji generalno moraju voditi stalnu

brigu, moraju delovati vaspitno i od najranijeg detinjstva sprovoditi prevenciju, a ne samo

kada i ako uoče smetnje i poremećaje u psihosocijalnom razvoju deteta. Praksa nam

govori da rano otkrivanje, dijagnosticiranje poremećaja i pravovremena primena

vaspitnih i korektivnih mera daje zadovoljavajuće rezulate. Rano otkrivanje i

identifikovanje mladih sa delinkventnim ponašanjem ima neprocenjivu vrednost.

Mladima se treba više baviti, obezbediti im dobre uslove, prostor i mogućnosti za sport,

170

muziku, igru, zabavu, zdravu rekreaciju i racionalno korišćenje slobodnog vremena. Deci

valja ponuditi zanimljive i atraktivne sadržaje, maksimalno ih okupirati pa samim tim

neće imati potrebu da se upuštaju u razna krivična dela. Okupiranost mladih dobro

osmišljenim, zanimljivim, zdravim i konstruktivnim aktivnostima najbolja je prevencija

prestupništva, delikvencije, devijacija, a dosada njihov najjači uzročnik.

Na kraju možemo reći da prevencijom poremećaja u ponašanja u detinjstvu

stvaraju se uslovi za pravilan socijalni razvoj i formiranje prosocijalnih obrazaca

ponašanja, a posebno doprinosi redukovanju verovatnoće nastajanja delinkventnog

ponašanja i drugih ozbiljnijih poremećaja kasnije u adolescenciji.

171

LITERATURA

Arthur, M.W., Hawkins, J.D., Pollard, J.A., Catalano, R.F. & Baglioni, A.J. (2002).

Measuring risk and protective factors for substance use, delinquency, and other

adolescent problem behaviors. The Communities That Care Youth Survey. Eval Rev, 26

(6): 575-601.

Banđur, V. i Potkonjak, N. (1999). Metodologija pedagogije. Beograd: Savez pedagoških

društava Jugoslavije.

Bašić, J. (2009). Teorije prevencije: prevencija poremećaja u ponašanju i rizičnih

ponašanja djece i mladih. Zagreb: Školska knjiga.

Beljanski, M. (2009). Predlog programa prevencije u oblasti nasilja među vršnjacima.

Pedagoška stvarnost LV, 7-8, str. 713-734.

Bošković, M. (2006). Kriminologija. Novi Sad: Pravni fakultet, Centar za izdavačku

delatnost .

Bošković, M. (1994). Socijalni faktori uzročnosti delinkvencije. Zborniku Matice srpske

za društvene nauke (str. 111-126.). Novi Sad: „Grafo-afset“.

Bouilset, D. i Uzelac, S. (2007). Osnove socijalne pedagogije. Zagreb: Školska knjiga.

Branković, D. (2009). Kultura i slobodno vrijeme. U zborniku Naučna i duhovna

utemeljenost društvenih reformi, str. 497-508. Banja Luka-Filozofkis fakultet.

Budimir-Ninković, G. (2008). Pedagogija slobodnog vremena. Jagodina: Pedagoški

fakultet.

Budimir-Ninković, G. (2003). Savremena škola i vršnjaci kao prenosioci i stvaraoci

vrednosnih orijentacija mladih i odraslih. Pedagogija. br. 1, str. 72-84.

Bujanović, T. (2007). Uzroci, uslovi i fenomen devijantnog ponašanja maloljetnika,

diplomski- specijalistički rad. Banja Luka: Fakultet pravnih nauka.

Burk, W., Kerr, M., & Stattin, H. (2008). The co-evolution of early adolescent friendship

networks, school involvement, and delinquent behaviors. R. franç. sociol., 49-3, p. 499-

522.

172

Vasilević, D. (2004). CAC model procene maloletnika. Istraživanja u defektologiji, br.4,

str.117-125.

Vasiljević-Prodanović, D. (2011). Prestupnici pod lupom, Beograd: Zadužbina

Andrejević.

Vincent, G., Odgers, C., McCormick, A. & Corrado, R. (2008). The PCL: YV and

recidivism in male and female juveniles: A follow-up into young adulthood. International

Journal of Law and Psychiatry . No. 31, p. 287–296.

Vujačić-Ričer, D., Hrnčić J. i Satarić, N. (2006). Novi modeli razvijanja mreže usluga u

lokalnoj zajednici. Socijalna misao, vol. 13, br. 1, str. 125-144.

Gašić- Pavišić, S. (2004). Socijalno ponašanje učenika. Zbornik Instituta za pedagoška

istraživanja, br. 36, str. 193-220.

Gašić- Pavišić, S. (2004). Mere i programi prevencije nasilja u školi. Zbornik Instituta za

pedagoška istraživanja, br. 36, str. 168-187.

Gašić-Pavišić, S. i Janjetović, D. (2007). Povezanost učešća u sportu sa prosocijalnom

orijentacijom i agresijom adolescenata: razlike po polu. Zbornik Instituta za pedagoška

istraživanja, br. 2, str. 329:346.

Gidens, E. (2003). Sociologija. Beograd: Ekonomiski fakultet.

Gottfredson, G., Gottfredson, D., Czeh, R., Cantor, D., Crosse, S., & Hantman, I. (2002).

National Study of Delinquency Prevention in Schools, Summary. National Criminal

Justice Reference Service.

Gruevska, A. (2007). Važnost porodičnih faktora kao uzroka delinkvencije. Pravni život,

br.10, str. 479-490.

Grupa autora (1996). Pedagoški leksikon. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva.

Dimitrijević, B. (2006). Ličnost maloletnih delinkvenata. Godišnjak za psihologiju, vol.

4, br. 4-5, str.207-222.

Đuričić, V. (2002). Maloletni delinkvent- žrtva ili prestupnik. Socijalna misao, br.1-2.

str.63-69.

173

Žunić-Pavlović, V. i Popović-Ćitić, B. (2005). Prevencija poremećaja ponašanja u

detinjstvu, Časopis policijske akademije, Beograd: NBP, vol. X, br. 3.

Ivković, M. (2003). Vaspitanje i društvo. Knjaževac: DIP “NOTA“ .

Ilić, B. (2005). Fenomenologija agresivnosti delikvenata. Niš: Sven.

Jašović, Ž. (1978). Kriminologija maloletničke delikvencije. Beograd: Naučna knjiga.

Jevtić, B. i Knežević-Florić, O. (2011). Izazovi socijalno pedagoške delatnosti, Niš:

Filozofski fakultet.

Jelić, M. (2011). Škola kao kontekst javljanja sukoba. Pedagogija LXVI, br.1, str.18-28.

Jovanović, R. (2010). Obrazovno-vaspitni aspekti narkomanija. Socijalna misao. vol. 17,

br. 3, str. 75-83.

Jugović, A. i Đorđević, K. (1996). Socijalnopravni aspect maloletničke delinkvencije.

Socijalna misao. br.11-12, str. 95-113.

Koković, D. (2010). Društvo, nasilje i sport. Beograd: Institut za psihologiju.

Krstić, O., (2009). Maloljetnička delinkvencija. Banja Luka: Fakultet za bezbjednost i

zaštitu.

Ljubičić, M. (2011). Porodica i delinkvencija. Beograd- Čigoja štampa.

Ljubičić, M. (2006). Kretanje maloletničkog prestupništva u Srbiji u periodu 1980-2004.

Sociološki pregled, br. 4, str. 591-613. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka

istraživanja.

Marić, M. (2011). Problematično ponašanje dece i adolescenata - pojam, učestalost,

poreklo i prevencija. Norma, vol. 16, br. 2, str. 175-183.

Marković, T. (1973). Maloljetnička delinkvencija i njezino suzbijanje. Beograd- Savezni

sekretarijat za unutrašnje poslove.

Milovančević, M. (2001). Poremećaj ponašanja dece i omladine. Beograd: Udruženje

“Nauka i društvo“.

174

Mitrović, D. i Smederevac, S. i Grujičić, S. i Čolović, P. (2006). Tipološki pristup

rizičnom ponašanju adolescenata. Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, br.1. str.

264-278.

Moffitt, T.E. (1993). Adolescence-limited and life-course-persistent antisocial behavior:

A developmental taxonomy. Psychol Rev, 100(4): 674-701

Nansel, T.R., Overpeck, M., Pilla, R.S., Ruan, W.J., Simons-Morton, B. & Scheidt, P.

(2001). Bullying behaviors among US youth: Prevalence and association with

psychosocial adjustment. JAMA, 285, 94-100.

Nikolić, Z. i Joksić, D. (2011). Maloletnička delinkvencija. Beograd: Institut za

kriminološka i sociološka istraživanja.

Pejović-Milovančević, M. ( 2001). Poremećaj ponašanja dece i omladine, Beograd:

Zadužbina Andrejević

Petrović, N. (1995). Maloletnička delinkvencija u našoj sredini. Pedagoška stvarnost,

XLI, 9-10, str. 571-574.

Plut, D. i Popadić, D. (2007). Reagovanje dece i odraslih na školsko nasilje. Zbornik

Instituta za pedagoška istraživanja br. 2, str. 347-366..

Popadić, D. (2009). Nasilje u školama. Beograd: Institut za psihologiju.

Pedagoška enciklopedija II (1989). Beograd: Zavod za udzbenike i nastavna sredstva.

Pštunder, M. i Milojević- Krajnčić, A. (2011). Ponašanje adolscenata i doživljavanje

odnosa sa roditeljima i školom. Beograd- Zavod za udzbenike.

Radulović, D. (2006). Savremene koncepcije moralnog razvoja od značaja za prevenciju

maloletničke delinkvencije. Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja,

br. 1-2, str. 7-28. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Rakić, M. (2010). Problem droge i savremenog društva. Politička revija, vol. 23, str .201-

220.

Siegel, L. & Welsh, B. (2012). Juvenile delinquency : theory, practice, and law. Belmont,

CA : Wadsworth, Cengage Learning.

175

Singer, M. i Mikšaj- Todorović. (1989). Delinkvecija mladih. Zagreb: Globus.

Smith, D. (2006). School experience and delinquency at ages 13 to 16. Edinburgh Study

og Youth Transitions and Crime. No. 13, p. 1-20.

Spasenović, V. (2004). Prosocijalno ponašanje i školsko postignuće učenika. Zbornik

instituta za pedagoška istraživanja, br. 36, str. 131-150.

Stanić, I. (1995). Maloljetnička delinkvencija- opasna društvena pojava. Pedagoška

stvarnost, br. 7-8, str. 650-670.

Stanković-Đorđević, M. (2007). Intrageneracijsko nasilje u školi. Pedagoška stvarnost.

vol. 53, br. 9-10, str. 798-811.

Suzić, N. (2007). Primenjena pedagoška metodologija. Banja Luka: XBS.

Tenjović, L.(2002). Statistika u psihologiji, Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.

Teofilović, N. (2006). Dominantni vidovi prestupništva mladih u Srbiji, Politička revija,

br. 4, str. 769-788.

Todorović, A. (1971). Masovna kultura i maloletničko prestupništvo. Beograd: Centar za

političke studije i društveno-političko obrazovanje.

Todorović, A. (1971). Uslovi i uzroci maloletničkog prestupništva u urbanim i ruralnim

sredinama. Beograd: Institut društvenih nauka.

Todorović, D. (1995). Osnovi metodologije psiholoških istraživanja, Beograd:

Laboratorija za psihološka istraživanja.

Tomić, R. i Šehović, M. i Hrvanović, M. (2006). Komunikacija sa delinkventnom decom.

Pedagoška stvarnost, br. 9-10, str. 822-839.

Tomonjić, G. i Blagojević-Radovanović, R. i Pavlović, J. (2010). Koliko je nasilje

prisutno u školi. Pedagoška stvarnost. vol. 56, br. 1-2, str. 46-58.

Čičkarić, LJ. (2011). Globalne promene- lokalne interpretacije-identitet mladih u

lokalnom društvu. Beograd: Institut društvenih nauka.

Hajduković, Č. (1975). Prestupničko ponašanje mladih. Beograd: Savremena

administracija, izdavačko- štamparsko preduzeće.

176

Hrnčić, J. (2011). Depresija i delinkvencija. Beograd: Institut za kriminološka i

sociološka istraživanja.

Hrnčić, J. (2009). Prestupništvo mladih- rizici,tokovi i ishodi. Beograd: Institut za

kriminološka i sociološka istraživanja.

Hrnčić, J. (2005). Životni putevi maldih sa antisocijalnim ponašanjem. Socijalna misao,

br. 2-3, str. 7-23.

Hrnčić, J. (1999). Delinkvent ili pacijent- studija porodičnog neuspeha. Beograd:

Zadužbina Andrejević.

Šelih, A. (1988). Omladina, prestupništvo i pravičnost. U zborniku radova RECUEIL

DES TRAVAUX XXII 1-3 Novi Sad: Pravni fakultet, str. 219-227.

Šobot, V., Ivanović-Kovačević, S., Marković, J., Srdanović-Maraš, J. i Mišić-Pavkov, G.

(2010). Maloletnička delinkvencija. Engrami - časopis za kliničku psihijatriju,

psihologiju i granične discipline, vol. 32, br. 3, str. 53-61.

http://www.mup.gov.rs/cms/resursi.nsf/ZAKONOMALOLETNIMIZVRSIOCIMA-

lat.pdf

http://www.defendologija.com/latinica/izdanja/delikvencija_31-12-08.htm

http://sr.wikipedia.org/wiki/delinkvencija

http://sr.wikipedia.org/wiki/Potkultura http://sr.wikepedia.org/rs http://sr.wikipedia.org/wiki/Школа http://sr.wikipedia.org/wiki/Наркомаија http://www.scribd.com/doc/82871678/narkomanija http://sr.wikipedia.org/wiki/Криминалитет

177

PRILOZI

Skala za učenike ZDPU

Ovim upitnikom želimo da ispitamo zastupljenost delinkventnog ponašanja mladih u

srednjim školama. Uveravamo vas da će ovaj upitnik koristiti isključivo u naučne svrhe.

Upravo je iz tog razloga upitnik je anoniman.

Uputsvo:

Kao odgovori na pitanje ponuđeni su brojevi 1, 2, 3, 4 i 5 gde svaki od njih predstavlja

stepen slaganja, odnosno, neslaganja sa navedenom tvrdnjom, i to:

1- sasvim se slažem 2- uglavnom se slažem 3- neodlučan sam 4- uglavnom se ne slažem 5- uopšte ne slažem

Vaš zadatak je da iznesete stepen svog slaganja, odnosno, neslaganja sa navedenom

tvrdnjom, tako što će te zaokružiti odgovarajući broj.

Unapred hvala!

POL: Razred: Tip škole: 1. Muški 1. I 1. Srednja stručna škola 2. Ženski 2. II 2. Gimnazija 3. III 4. IV 1. Najčešći prisutan vid delinkventnog ponašanja u mojoj školi jeste nasilje?

1 2 3 4 5

2. Delinkventno ponašanje u mojoj školi najčešće se manifestuje u obliku tuča, nasilja nad vršnjacima, maltretiranju slabijih i sl.

178

1 2 3 4 5

3. U mom razredu postoji veći broj učenika koji beže sa časova, ometaju nastavu, nedisciplinovani su, ne poštuju autoritet nastavnika, ne obavljaju svoje školske obaveze i sl.?

1 2 3 4 5

4. Delinkventno ponašanje učenika je pojava često prisutna u mojoj školi?

1 2 3 4 5

5. Najveći broj učenika sa delinkventnim ponašanjem u mojoj okolini nosi oružje, a samim tim plaši i zastrašuje ostale učenike?

1 2 3 4 5

6. Nijedan od učenika u mojoj školi ne provaljuje u stanove i automobile, i ne čini dela protiv sigurnosti u saobraćaju?

1 2 3 4 5

7. U školi-razredu učenici sa delinkventnim ponašanjem najčešće su skloni krađi, kako sitnog inventara, tako i raznih stavri od ostalih učenika, ali i razbojničkim krađama?

1 2 3 4 5

8. U mom odeljenju postoje učenici koji su veoma plašljivi, povučeni i potišteni, samim tim nailaze na prezir, prekor i torturu učenika sa delinkventnim ponašanjem?

1 2 3 4 5

9. Učenici iz moje škole koji imaju poremećaje u ponašanju su neuravnoteženi i burno reaguju i na male provokacije?

1 2 3 4 5

10. Primetio sam da učenici sa delinkventnim ponašanjem u neprijatnim situacijama reaguju ne primereno svom uzrastu?

1 2 3 4 5

179

11. Postoje učenici u školi koji su destruktivni, egocentrični, nasilni, prkose, neprijateljski su narastrojeni i sl.?

1 2 3 4 5

12. Učenici sa problematičnim ponašanjem iz moje škole nisu prisni- bliski sa okruženjem i osobama sa kojima zive, jer nemaju poverenja u druge ljude?

1 2 3 4 5

13. U mom odeljenju postoje dosta učenika koji su emocionalno i socijalno nezreli i njihova komunikacija (verbalna - neverbalna) nije primerena njihovom uzrastu?

1 2 3 4 5

14. Smatram da je delinkvencija opasna društvena pojava? 1 2 3 4 5

15. Nikad se ne bih družio - la sa učenicima koje su skloni delinkvetnom ponašanju, jer ih prezirem?

1 2 3 4 5

16. Ukoliko bi se moj drug - drugarica delinkventno ponašao-la, družio-la bih se i dalje sa njim/njom kao i sa ostalima?

1 2 3 4 5

17. Učenici koji se delinkventno ponašaju me plaše, te se zbog toga prema njima ponašam ljubazno i družim sa njima?

1 2 3 4 5

18. Učenici sa delinkventnim ponašanjem često ponavljaju svoje prekršaje?

1 2 3 4 5

19. Učenici delinkventno ponašanje češće ispoljavanju kada su u društvu svojih vršnjaka, nego li kada su sami?

1 2 3 4 5

180

20. Veliki broj mojih drugova, kako iz odeljenja tako i iz škole su imali problema sa policijom, odnosno često dolaze u sukob sa zakonom?

1 2 3 4 5

21. Neorganizovano slobodno vreme i uticaj lošeg društva su faktori koji dovode do pojave delinkventnog ponašanja učenika?

1 2 3 4 5

22. Smatram da određene kulturne, zabavne, sportske aktivnosti kojima se bavim u slobodnom vremenu doprinose svestranijem razvoju moje ličnosti, a samim tim i predupređuju neki od oblika delinkventnog ponašanja?

1 2 3 4 5

23. Narkomanija je vrlo česta pojava u mom okruženju? 1 2 3 4 5

24. U školi postoje učenici koji prodaju marihuanu, hašiš i druge narkotike?

1 2 3 4 5

25. U školi postoje učenici koji konzumiraju opojne droge, narkotike, marihuanu i sl.?

1 2 3 4 5

26. U mojoj vršnjačkoj grupi veoma je česta i intezivna upotreba psihoaktivnih supstanci?

1 2 3 4 5

27. Smatram da policija pravilno postupa sa osobama koje ispoljavaju delinkvetno ponašanje?

1 2 3 4 5

181

28. Profesori u školi se trude da pomognu u rešavanju problema učenika koji ispoljavaju delinkventno ponašanje (savetuju ih, razgovaraju sa njima)?

1 2 3 4 5

29. Profesori i stručni saradnici moje škole veoma često pozivaju na razgovor učenike sa delinkventnim ponašanjem, kako bi im svojim savetima pomogli u rešavanju njihovih problema?

1 2 3 4 5

30. Profesori često učenike sa delinkventnim ponašanjem kritikuju i kažnjavaju kako bi ih sprečili u ponavljanju istog?

1 2 3 4 5

31. Masovni mediji (televizija, internet) imaju presudan uticaj na pojavu delinkventnog ponašanja učenika?

1 2 3 4 5

32. Društvo ne posvećuje dovoljno pažnje učenicima koji ispoljavaju delinkventno ponašanje?

1 2 3 4 5

33. Učenici sa delinkventnim ponašanjem potiču iz porodica sa lošim porodičnim odnosima i upravo porodične prilike i loši odnosi u porodici su ih i doveli do takvog ponašanja?

1 2 3 4 5

34. Društvo ne preduzima sve neophodne mere u cilju sprečavanja delinkvetnog ponašanja mladih?

1 2 3 4 5

35. Učenike sa delinkventnim ponašanjem treba uputiti u maloletnički zatvor jer bi to moglo pozitivno da deluje na njih?

1 2 3 4 5

182

36. Roditelji mogu najviše pomoći deci koja ispoljavaju delinkventno ponašanje?

1 2 3 4 5

37. Smatram da nedovoljna osposobljenost nastavnika, korišćenje zastarelih metoda, podtsicanje konformizma, kao i sprečavanje učeničke inicijative utiču na pojavu delinkventnog ponašanja učenika?

1 2 3 4 5

38. Većina roditelja, po mom mišljenju, svojom nezainteresovanošću ili preteranom kontrolom i kažnjavanjem svoje dece ne podtiče prosocijalno ponašanje dece, odnosno, stimuliše pojavu delinkventnog ponašanja?

1 2 3 4 5

39. Nedovoljan nadzor roditelja nad ponašanjem i kretanjem deteta, kao i neprepoznavanje potreba deteta i neodgovaranje na njih pospešuje pojavu delinkventnog popnašanja.

1 2 3 4 5

40. Neodgovornost, nezainteresovanost i nedoslednost roditelja u vaspitanju, zatim, nasilništvo roditelja kako u porodici, tako i van nje, ali i razna krivična dela, prostitucija, alkoholizam i sl.roditelja veoma štetno deluje na ličnost i ponašanje deteta?

1 2 3 4 5

41. Drugovi i drugarice sa kojima se družim ispoljavaju delinkventno ponašanje?

1 2 3 4 5

42. Delinkventno ponašanje prethodi druženju sa delinkventnim vršnjacima?

1 2 3 4 5

43. Neretka pojava u mojoj školi je da neki od moji drugova-drugarica kinje, prete, zastrašuju, psuju, fizički ali i psihički zlostavljaju ostale vršnjake?

1 2 3 4 5

183

44. Smatram da je učenicima sa delinkventnim ponašanjem neophodna je pomoć strućnjaka (pedagoga - psihologa), i oni im mogu najviše pomoći u prevenciji istog?

1 2 3 4 5

45. Mislim da učenike sa delinkventim ponašanjem uvek treba kažnjavati?

1 2 3 4 5

46. Mladim osobama koje ispoljavaju delinkventne oblike ponašanja najviše mogu pomoći nastavnici, razredni starešine, pa i direktor škole?

1 2 3 4 5

47. Mislim da vršnjaci, devojka - dečko najbolje mogu razumeti i pomoći mladima se delinkventnim ponašanjem?

1 2 3 4 5

48. Po pitanju problema i prevencije delinkventnog ponašanja mladih najkompetentiji su, ali i najviše mogu pomoći MUP i organi pravosuđa(represivne i pravosudne mere)?

1 2 3 4 5

49. Društvo najviše može doprineti smanjivanju delinkventog ponašanja jačanjem uloge i položaja porodice?

1 2 3 4 5

50. Poboljšanjem socijalne i ekonomske situacije u društvu predupređuje se delinkventno ponašanje mladih?

1 2 3 4 5

Hvala na saradnji !