Филолошки преглед XLV 2018 1 · 2018-07-10 · Predrag Piper Radojka Vukčević Comité de rédaction Pierre Michel Gerhard Ressel Paul-Louis Thomas Dina Mantchéva

Филолошки прегледXLV 2018 1

Рецензенти – Comité de lectureПроф. др Петар Буњак

(Универзитет у Београду) Проф. др Јелена Новаковић (Универзитет у Београду)

Проф. др Јелена Филиповић (Универзитет у Београду) Проф. др Жељко Ђурић

(Универзитет у Београду) Проф. др Тања Поповић

(Универзитет у Београду) Александра Корда-Петровић

(Универзитет у Београду) Проф. др Катарина Расулић (Универзитет у Београду) Драгана Радојевић, доцент (Универзитет у Београду)

ISSN 0015-1807УДК 80+82 (05)

ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕДЧАСОПИС ЗА СТРАНУ ФИЛОЛОГИЈУ

REVUE DE PHILOLOGIE

XLV 2018 1

Филолошки факултетБеоград

REVUE DE PHILOLOGIE http://www.fil.bg.ac.rs/fpregled/index.htm

Conseil éditorial Slobodan GrubačićDarko Tanasković

Predrag PiperRadojka Vukčević

Comité de rédactionPierre Michel

Gerhard ResselPaul-Louis Thomas

Dina MantchévaŽeljko ĐurićPetar Bunjak

Katarina RasulićTanja Popović

Branka Geratović

Rédacteur en chef Jelena Novaković

Faculté de Philologie

Belgrade 2018

ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕДЧасопис за страну филологију

http://www.fil.bg.ac.rs/fpregled/index.htm

Издавачки савет др Слободан Грубачић, редовни професор

Филолошког факултета у Београду др Дарко Танасковић, редовни професор

Филолошког факултета у Београду др Предраг Пипер, редовни професор

Филолошког факултета у Београду др Радојка Вукчевић, редовни професор

Филолошког факултета у Београду

Уредништводр Пјер Мишел, редовни професор Универзитета у Анжеудр Герхард Ресел, редовни професор Универзитета у Трирудр Пол-Луј Тома, редовни професор Универзитета Париз IV др Дина Манчева, редовни професор Универзитета у Софији

др Жељко Ђурић, редовни професор Филолошког факултета у Београдудр Петар Буњак, редовни професор Филолошког факултета у Београду

др Тања Поповић, ванредни професор Филолошког факултета у Београдудр Катарина Расулић, доцент Филолошког факултета у Београду

мр Бранка Гератовић, асистент Филолошког факултета у Београду

Главни и одговорни уредникдр Јелена Новаковић, редовни професор

Филолошког факултета у Београду

Филолошки факултет Београд

2018.

Издавач Филолошки факултет, 11000 Београд, Студентски трг 3

За издавача др Љиљана Марковић

Секретар Уредништва др Петар Буњак

11000 Београд, Студентски трг 3. Тел. 2021-634. Факс: 2630-039.

Ликовно-графичка опрема и корицеНенад Лазовић

Коректор Добрила Живанов

Тираж 500

Штампа и повез Чигоја штампа, Београд, Студентски трг 13

Часопис излази два пута годишње. Индексирано у: SCIndeks

Рукописе и сву пошту намењену Редакцији часописа треба слати на адресу главног и одговорног уредника:

др Јелена Новаковић 11000 Београд, Студентски трг 3.

Тел. 2638-716. Факс: 2630-039.Необјављени рукописи се не враћају.

Издавање овог часописа финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије

Adresser manuscrits et correspondance au rédacteur en chef et directeur de la revue:Jelena Novaković

Filološki fakultet, Studentski trg 3.Tel.: (381-11) 2638-716. Fax: (381-11) 2630-039.

Le Secrétaire du Comité de Rédaction:Petar Bunjak

11000 Beograd, Studentski trg 3.Tel.: (381-11) 2021-634. Fax: (381-11) 2630-039.

Les manuscrits non publiés ne sont pas retournés.

ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕД 7XLV 2018 1

САДРЖАЈ – SOMMAIRE

САДРЖАЈ – SOMMAIRE

СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ – ÉTUDESДушица Тодоровић, Породични и друштвени сценарији у књижевности: Андрићев Зеко и модел Илијаде ........................... 9Evren Dogan, literature and museums as a medium for restoring cultural memory: the case of orhan pamuk’s museum of innocence .. 47Nam Hye Hyun, К вопросу о стандартном языке как социальном институте в советский период ................................ 61

ИСТРАЖИВАњА – RECHERCHES Александра Корда-Петровић, Јозеф Шкворецки између Овидија и Конрада ........................................................................... 73Jelena Brajović, Margerit Jursenar kao pripovedač za mlade ......... 83Ивана Кочевски, Перцептуално конституисање простора........ 95Петар Буњак, Нешто о Андрићу као преводиоцу Мицкјевича ..... 105Sofija Mićić Kandijaš, Stevan Mijomanović, linguistic and pedagogic aspects of translating popular medical terminology ........................................................................... 125Tijana Vesić Pavlović, Ivan Milošević, the semantic motivation of English and serbian lexemes related to the concept of step: a cognitive approach .......................................... 139

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS Una rosa è una rosa rossa. Antonio Catalfamo, Variazioni sulla rosa, Tabula Fati, Chieti, 2014, 120 p. (Душица Тодоровић) ........... 157

ХРОНИКА – CHRONIQUE Journée d’études « Le mot et l’image : un dialogue surréaliste » (Јелена Новаковић) .......................................................................... 161

IN MEMORIAM Радмила Маринковић (1922–2017) (Љиљана Јухас-Георгијевска) .......................................................... 163


СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ – ETUDES

BIBLID: 0015–1807, 45 (2018), 1 (pp. 9–45) УДК 821.163.41.09Andrić I:316.75

Душица ТодоровићУниверзитет у Београду – Филолошки факултет[email protected]

ПОРОДИЧНИ И ДРУШТВЕНИ СЦЕНАРИЈИ У КњИЖЕВНОСТИ:

АНДРИћЕВ ЗеКО И МОДЕЛ ИЛИЈАДе

Апстракт: Рад је фокусиран на разматрање текстуалних елемената који се тичу те-матизације породичних веза у књижевности и схватања уметничког дела као друштвеног сценарија које се може применити на тумачење Андрићеве приповетке Зеко.

Кључне речи: Породични односи, друштвени сценарио, страх, слобода, зрелост, праг, Зеко, Андрић.

Abstract: The key assumption of the present study is that textual elements concerning the thematization of family relationships in literature togheter with the idea of work of art as a social scenario can offer relevant interpretation of Andrić’s text Zeko.

Keywords: family relations, social scenario, threshold, fear, maturity, freedom, Zeko, Andrić.

Питање слободне територије: Андрићев текст као друштвени сценарио илијаде или борба за заједницу као породицуНедавно је Миљенко Јерговић читалачкој публици скренуо пажњу

на Андрићеву причу Зеко, подсећајући да је она написана одмах после рата, „[...]у вријеме пишчева раног активизма на страни нове власти”,1 али увиђајући њену посве нову, свежу актуелност: „Оно што је некада била порука револуције данас је меланколична похвала губитништву”.2

Зеко је ситни државни чиновник, подсећа Јерговић, калиграф који ради при Канцеларији краљевих ордена (овде бисмо се, поводом Зекине егзистен-цијалне еманципације представљене у причи, могли досетити и Мелвиловог писара, односно Агамбеновог тумачења писарове амбивалентне побуне

1 Miljenko Jergović, Istarski egzodus u jednoj beogradskoj pripovijetki Ive Andrića, https://www.jutarnji.hr/komentari/istarski-egzodus-u-jednoj-beogradskoj-pripovijetki-ive-andrica/5748715/ objavljeno 13. 3. 2017. u 22:30, датум приступа 1. 2. 2018.

2 Исто.

10 ФИЛОЛОШКИ ПРЕГЛЕДXLV 2018 1


исказане у формули I would prefer not to)3, а дели многа својства са великом групом модернистичких антијунака, друштвено и лично неадекватних, „неснађених”. Управо се невољна неприлагођеност неуклопљених, каткада, међутим, показује као несвесни отпор, понекад једини могући, адаптацији на лоше, наопаке друштвене и животне околности. У раздешеном друштву, у којем је, наиме, степен адаптације директно пропорционалан степену друштвеног успеха, а неподржан је ма каквим вредносним параметром који би надилазио сасвим релативну, вредносно недоречену поделу на губитнике и добитнике, друштвена неприлагођеност може се показати управо као ау-тентични симптом отпора постојећем, владајућем обесмишљавању људског удруживања и организовања. Итало Звево аутор је који је, надилазећи оквире италијанске књижевности, маестрално описивао неснађене („inetti”) који су то остајали и онда када би их друштво прихватило као победнике, те саоб-разило сопственим мерилима и прогласило за успешне у конвенционалном смислу речи, мада би они остајали духовно отпорни на принудно и лажно друштвено оправдање тих, по много чему наопаких конвенција. Такав је и успешни трговац и супруг, у дубоко животном смислу свеједно неприлагође-ни Звевов антијунак Зено Козини, који нам казује о својој савести у великом, од Џојса пре свих хваљеном роману Зенова савест, чији ће аутор устврдити и да управо онај ко је неснађен има еволуцијску предност у односу на неког беспрекорно уклопљеног у ма какву средину, адаптираног – данас бисмо вероватно рекли – до крајњих граница преживљавања или друштвене грам-зивости и таштине широко схваћеног појма социјално интелигентног, тако актуелног колико и погубног.4 Болесне воље, малодушни, ови антијунаци воде или окончавају своје животе, ексцентричне и у најдословнијем смислу речи, најчешће као немушти и пасивни, вероватно и најаутентичнији отпор доминантном уређењу и све неразумнијим захтевима друштвеног живота; као такви, они су, сматра и сам Звево, богатство за целокупно човечанство, јер у сопственој неодређености и неодлучности чувају још неразговетне црте могућег, будућег човека.

Јерговићев коментар Андрићеве приповетке као меланхоличне похвале губитништву налази се на трагу поменутих разматрања модернистичких поетика, укључујући и Звевову. И Зекино чемерно животно несналажење, наиме, у једном тренутку потакне у њему крајње осећање отпадништва од живота које игром случаја не заврши као самоубиство, већ његов невољни актер на реци пронађе могући простор неуређености, односно слободе, међу

3 Уп. Đorđo Agamben, Bartleby ili o kontingenciji, Meandarmedia, Zagreb (prevod Ivan Molek), 2009.

4 Ренато Барили тај отпор, модернистичку побуну несвесну себе, описује поредећи Пиранделове и Звевове антијунаке. Уп. Renato Barilli, La linea Svevo-Pirandello, Mondadori, Milano, 2003.


Душица Тодоровић, Породични и друштвени сценарији у књижевности ...

светом „невољника и аутсајдера свих врста”5 у својеврсној, одистински „подводној” еволуцијској путањи: „Али сви они имају нечег заједничког и једнаког што им даје живот на Сави и од Саве. Чудном и невидљивом селек-цијом избацио их је град ту, на савску обалу”.6 Ако је поменуто Јерговићево тумачење Андрићевог текста као похвале губитништву данас легитимно, будући да тумачење вредносних полова, семантичких поларитета, односно идеолошке надструктуре текста конотира култура у оквиру које се он тумачи, као и друштво и идеолошке премисе онога ко чита и ко пише,7 читајући га у данашњим, несумњиво радикално измењеним друштвеним околностима на њега можемо применити идеју о текстовима као друштвеним сценаријима – својеврсним митовима модернитета, који разнолико утичу на идеолошку производњу одређеног друштва.8

У складу са својом теоријском поставком о наративима као друштвеним сценаријима, Франсис Ваноа за тип друштвеног сценарија у који можемо сврстати и Андрићеву причу као заједнички именитељ узима велики наратив илијаде као потраге за изгубљеним временом9. Доминантна функција овог друштвеног сценарија у неком уметничком делу изгледа да указује, наиме, на потребу да се оснаже или, пак, проблематизују вредности у неком друштву и тако учествује у његовом преображају. Модел друштвеног сценарија илијаде упућује, према предлогу француског теоретичара, на затворени простор,

5 Ivo Andrić, Zeko, u Nemirna godina, Sabrana djela, Knjiga peta, dopunjeno izdanje, udruženi izdavači, Sarajevo, 1984, стр. 231–351. Напомињемо да се недавно појавило критичко издање Андрићевих дела које ће свакако филолошком релевантношћу учинити и рад на интерпрета-цији приповетке Зеко документованијим и подробнијим. На пример, прегледом коментара ове приповетке примећује се да је Андрић био у већој мери приповедачки заинтригиран епизодом о истарским избеглицама, која је инспирисала Јерговићев текст, а да ју је касније сводио на одговарајућу текстуалну сразмеру. Уп. Иво Андрић, Нове приповетке, Култура, Београд, 1948, приредила Марија Благојевић, Задужбина Иве Андрића, Београд, 2017.

6 „Тај свет што за шест-седам ’сезонских’ мјесеци врви савском обалом дели се на две врсте људи. Једни, многобројнији, обично су београдски грађани – купачи, пецачи; веслачи; они долазе овамо због спорта који воле, због жена, због разоноде, или просто зато да свуку са себе одело и са оделом оно што их највише тишти у њиховом грађанском животу, да у додиру са водом, песком и врбаком забораве понешто од оног што у животу градског човека има да се заборави. Други, малобројнији, то су стални или сезонски становници ове обале: рибари, лађари, ситне занатлије, понајвише ковачи и дрводеље, кочијаши, закупци сплавова и купатила, кафеџије које раде преко сезоне у малим, нагнутим и свакојако излепљеним и искрпљеним кафаницама. И најпосле, скитнице разних занимања или дангубе које немају никаквог.” Иво Андрић, Зеко, нав. дело, стр. 250.

7 Тумачење актанцијалних полова или идеолошких надструктура зависи од културе која тумачење узима као релевантно, од друштвене потребе да нормализује одређени трауматични наратив са којим се суочава, од идеолошких премиса оног ко пише и оног ко чита. Уп. Umberto Eco, Lector in fabula, Bompiani, Bologna, 2001, стр. 174–185.

8 Уп. Francis Vanoye, La sceneggiatura. Forme, dispositivi, modelli, Lindau, Torino, стр. 208–215.

9 Француски теоретичар могућа друштвена сценарија дели у три групе, у зависности од преовлађујуће функције коју у неком филму имају. Ibid., стр. 33–34.



забрањен или брањен, у који треба продрети или из ког треба изаћи, и увек подразумева неку врсту борбе. Као да су покретачи друштвеног сценарија илијаде потрага за моћи, за истином, за изгубљеним предметом – за вред-ностима у најширем смислу; сучељавање две групе људи или две врсте амблемских ликова њихова је структурна константа. Ако, дакле, пођемо од хипотезе да је овај Андрићев текст у послератном периоду функционисао као друштвени сценарио на начин који Јерговић описује, заступајући и утврђујући вредности заједнице у оквиру које је настао, те се може тумачити и као поетички активизам на страни нове власти, данас је његова доминан-тна функција измењена, па се у првом реду може читати као друштвени сценарио који проблематизује, ставља на пробу и реформулише данашње, радикално измењене вредности заједнице. У оба случаја, у питању је, може се закључити, модел илијаде као друштвени сценарио.

Наведена својства која француски теоретичар приписује друштвеном сценарију илијаде (реч коју Ваноа претвара у заједничку именицу пишући је малим словом) у вези су, наравно, са непосредном алузијом на опсаду и одбрану Троје и сукоб зараћених страна. Са друге стране, како ћемо видети, следећи предложени модел друштвених сценарија, за Илијадом кao његовим архетипским текстом читалац може посегнути и у њеној непосреднијој интерпретативној функцији интертекстуалног сценарија, који се активира приликом текстуалне сарадње у тумачењу Андрићеве приче, у складу са Ековим постулатима интерпретативне семиотике.10

Тако осамнаесто певање Илијаде, како нас подсећа и Иван Пинтор11, у најширем смислу може представљати својеврсни архетип, или метафору принципа на основу којих се све приче граде (упостављањем дистанце у односу на стварност свет више није перципиран као фрагментарно искуство, већ се уз помоћ приповедача и екфразе Ахиловог штита показује као уређење

10 Интертекстуални сценарио омогућује прилажење читалачком чину тако што га тумачи као поступак абдукције, путем којег Еков узорити читалац проналази у сопственој интертекстуалној енциклопедији такозвана сценарија, односно основне структуре мање или више препознатљиве у свакој причи. Интертекстуално ткање захтева комплекснији поступак декодификације у односу на друге врсте сценарија, који каткад имплицирају само коришћење искуственог и културног заједничког багажа, уколико се прибегавање заједничким сценаријима покаже као сасвим довољно за интерпретацију дела у светлу знања усмерених на декодифика-цију. Да бисмо протумачили неки текст веома често, наиме, користимо интертекстуална правила: не само жанровска, у књижевним текстовима, него и неке опште норме, реторичке – endoxa. Та правила Еко дели на заједнички и интертекстуални сценарио. Читалац који се „клади” на своју хипотезу често, наиме, прибегава заједничким, али и интертекстуалним сценаријима, који су у великој мери уређени, и сродни су појму topoa. Као читалачки сценарији могу функционисати знања из следећег репертоара: обично, сваки пут кад, као што се догађа у другим причама, како ме моје искуство учи, како нас учи психологија. Активирање читалачког сценарија је операција у домену интерпретативне компетенције коју је Еко назвао инференцијалном шетњом. Уп. Умберто Еко, Границе тумачења, 2001, Paideia, стр. 105, 232 и 333, као и Umberto Eco, Lector in fabula, нав. дело, стр. 81–84, 87 и 90.

11 Уп. Ivan Pintor, „From rhetorics to archetype”, Quaderns del CAC, 16, 2003, стр. 58.



искуства), а ваља напоменути да се Ваноа непосредније позива и на Кеноова запажања о моделима илијаде и одисеје као одређујућем за све испричане приче.12 Кено тако примећује да је Илијада прича о Ахиловом бесу као до-гађају који баца светло на историјску стварност која га окружује, те се може узети као прича о односима између емоције, вредности и историје. Многи писци на исти начин одређене ликове постављају у историјски контекст који остаје другоразредан у односу на целину, подсећа Кено, а као „наследнике” Илијаде наводи Рат и мир, па чак и Прустове романе, чије се битке одвијају у салонима али остају битке, док језгро остаје приповедач и ликови који га занимају. Приватне приче ликова у вртлогу историјских догађаја су, по Кеноовом предлогу, илијаде, док су одисеје много личније. Одисеја је, у првом реду, прича о неком ко кроз различита искуства формира личност или је потврђује, попут самог Одисеја у Хомеровом епу, који на крају пута себе затиче непромењеног, независно од искустава која је стекао у међувремену. Као пример одисеје Кено ће навести и Дон Кихота, Моби Дика, и уопште аутобиографске и биографске романе, али и Петронијев Сатирикон, као одисеју особа које долазе и одлазе, па и одисеју самог Римског царства.

Ако се Илијада, нарочито позивањем на осамнаесто певање, тумачи као вештина приповедања уопште, односно давања смисла сликама (екфраза Ахиловог штита као myse en abyme), илијада као приповедни архетип али и могући интертекстуални сценарио јесте прича о борби за град у сучељавању поводом одређеног циља-вредности (слава) која је у основи породичне и трансгенерацијске размене, те не чуди да брањени простор Троје у овом епу издваја једну породичну епизоду у којој породичне емоције граде управо вредности заједнице са којом су у међузависном односу.13

Текст се на нивоу идеолошке надструктуре, Ековом терминологијом речено, може, дакле, сматрати својеврсном илијадом када у контакту са тумачем функционише као друштвени сценарио указујући на семантичке поларитете значајне за одређено друштво, које се око тих поларитета, којима даје одређену вредност и кроз позитивни или негативни предзнак, упућује на одређени друштвени сукоб или потребу за пропитивањем. Ако сваки текст који својом комплексношћу указује на вишезначност понуђе-них решења и тумачења, што је свакако случај и са Андрићевом причом, у различитим временима јесте кадар да поново покрене питања тумачења у одређеном друштвеном контексту, и тумачење Зеке се показује као лакмус папир друштва, или, што је још важније, као поновно тематизовање питања о вредностима у заједници.

12 Уп. Raymond Queneau, Segni, cifre e lettere, traduzione italiana di Italo Calvino, Einaudi, Torino, 1981 [Batons, chiffres et lettres,1950].

13 Уп. Paola Ponti, Paola Ponti, Verba manent. La comunicazione in famiglia da Verga a Fe-noglio, Roma, Aracne, 2007, стр. 33.



Франсис Ваноа за тумачење филмске нарације, али и сваког другог на-ративног текста предлаже, дакле, модел друштвеног сценарија као могућег начина структурисања времена неког друштва који, попут мита, говори о могућим причама тог друштва. Ваноа тај термин употребљава у настојању да понуди модел друштвене функције филмске, али и сваке друге фикције. Управо, наиме, попут мита, друштвени сценарио представља драматургију друштвеног живота, те на тај начин учествује у идеолошкој производњи друштва на различите начине. Овај теоријски предлог заправо говори о на-чину на који одређени текст утиче на друштво у контексту у којем се чита. У ту сврху француски теоретичар користи појам друштвеног сценарија фик-ционалног света.14 У предлогу свог модела, Ваноа као друштвене сценарије илијаде одређује оне врсте нарације које се превасходно баве пропитивањем о вредностима друштва кроз структуру потраге за изгубљеним временом или чаробним предметом. Насупрот томе, према овом теоријском предлогу, низ авантура чини идентитетску потрагу или потрагу за смислом уз снажно наглашену нереверзибилност времена, те их Ваноа сматра оним делима у којима је доминантна функција друштвеног сценарија одисеје. Преовлађујућа функција сценарија типа илијаде тако се указује као мотивисана потреба да се афирмишу или пак проблематизују одређене вредности у заједници, те да се на тај начин учествује у њеном преображају. Модел друштвеног сценарија илијаде призива затворени простор, ограђен, забрањен или брањен, у који ваља продрети или из којег је потребно побећи, отићи, те увек подразумева неку врсту борбе. Може се рећи, напомиње Ваноа, да мотори илијаде пред-стављају неку врсту потраге за моћи, за истином, за изгубљеним предметом – за вредностима. Сучељавање две групе људи, или две врсте емблемских ликова њихова је структурна константа. Насупрот томе, одисеја подразумева модел који укључује путовања, ходочашћа, пустоловине, сусрете, чији је циљ мање или више одређен, удаљен – потрага за смислом или за идентитетом.

14 У формулисању своје теорије Ваноа се позива на допринос трансакционалног психолога Ерика Берна који је научно засновао термин и појам сценарија, а који је испрва употребљен управо у контексту породичних односа, који се често читају као метафора односа у заједници. Сценарио је од Берна (мада је и Јакоб Леви Морено кроз психодраму овај термин на неки начин понудио на употребу сценских уметности у психотерапији) проширен многе области, а тиче се мотивисаног низања секвенци, серије повезаних радњи (операција), стварних или фиктивних, истинских или претпостављених, али које увек представљају спекулативни, схематизовани карактер, сведен на сврху разумевања. Модел, другим речима, у научном значењу тог термина. Хипотеза је да филм на неки начин даје форму стварности, структурира време друштва. Ваноа с правом напомиње да би даљи правац истраживања требало да истражи рецепцијски однос филмског сценарија са појединцем и друштвом. Тако аутор указује и на аналогије између породичног (биосценарија) и филмског: развијање лика који себи поставља један или више циљева и утврђује средства уз помоћ којих може да их постигне, правила понашања, животну причу са низом етапа и неким циљем.

Сценарио се тако може повезати са личним митом и артикулисати се у архетипске фикције.



Како са моделима, који су теоријске апстракције, често бива, нарација може садржати и обично садржи потенцијално сва три друштвена сценарија у исти мах, али обично само једна има одређујућу функцију.

Инспирисан Кеноовом рефлексијом15, Ваноа, наиме, примећује да се о свим великим делима може уопштено говорити као о илијадама или као о одисејама, напомињући да су одисеје много бројније него илијаде, те као примор наводећи Сатирикон, Божанствену комедију, Дон Кихота, Гарган-туу и Пантагруела уз, наравно, Хомерову Одисеју, те називајући ова дела причама пуног времена. Илијаде су, насупрот томе, према овој рефлексији, примери потраге за изгубљеним временом: „Одисеје су хоризонталне, док су илијаде вертикалне приче”.16 Ове напомене Ваноа употпуњује следећом тврдњом: хоризонтална прича, односно одисеја, подразумева пут, итинерер, ход – нема повратка уназад, места се напуштају, а лик напредује; вертикалне приче, пак, подразумевају повратак на неко место, напред и назад. Сматрамо да је најважнији сегмент Зекине приче управо илијада, односно, својеврсна потрага a rebour кроз сопствено стасавање и сазревање, мотивисано прво-битно унутрашњом кризом и бекством од неподношљивости породичног живота на Саву, а потом и ратном кризом као изнуђеним суочавањем са малодушношћу и страхом који је одређивао његове животне изборе које је углавном трпео уместо да их спроводи. 17 У складу са тим, сматрамо да управо одисеје, како их подразумева Ваноа, често подразумевају структуру Bildungsromana, где је у питању прича о одрастању и освајању света, односно адаптацији на друштво уз истовремено мењање, сопственим доприносом, слике света. Зекина прича о сазревању, међутим, почиње тек након што је испунио све друштвено маркиране степенице приступа у живот одраслог грађанина – стекао је породицу и запослење, ношен струјом, у невољној адаптацији која је код њега претходила било каквој одабраној животној проби. Стога се ова Зекина прича понајвише бави потрагом за изгубљеним временом као начином да се бивање у свету осмисли тако што ће му се дати одређена вредност, коју ће заједница прихватити као сопствени сценарио, након што ће се на пробу ставити и довести у питање поједине вредности, наслеђене током одрастања, неиспитане, те ће у Андрићевој причи Зекина

15 Уп. Francis Vanoye, La sceneggiatura. Forme dispositivi modelli, Torino, Lindau, 1998, стр. 33.

16 Исто.17 Укратко би се могло рећи да су животни сценарији према Берновој поставци оне нара-

тивне схеме које родитељи утискују деци, те их је нужно деактивирати како би индивидуа могла да расте ка утопијском хоризонту аутентичности. Варијације у односу на родитељски сценарио које индивидуа-јунак актуализује на друштвеној позорници можда су и најзанимљивији приме-ри књижевног модернитета, јер је умесно предвидети да ће тематизовати и проблематизовати начине на који се постаје одраслим у модерним причама о сазревању, што је једно од важнијих питања и Андрићеве приче.



напредовања и продори у просторе града у процесу личног сазревања и раста бити снажно територијално маркирани.

Можемо, дакле, имати у виду поделу друштвених сценарија у оквиру три главна модела: модел илијаде, модел одисеје, као и модел друштвеног сценарија који има као основну функцију ослобађање напетости у неком друштву. За тип друштвеног сценарија у који можемо сврстати и Андриће-ву причу заједнички је именитељ велики наратив илијаде као потраге за изгубљеним временом. Доминантна функција овог друштвеног сценарија у неком уметничком делу указује, наиме, на потребу да се оснаже или, пак, проблематизују вредности у неком друштву и тако учествује у његовом пре-ображају.18 Као што је често случај с моделима, теоријским апстракцијама, како филм тако и нека друга врста наратива може садржати потенцијално сва три друштвена сценарија истовремено, али обично само једна има од-лучујућу функцију у одређеној причи.

Ако илијада као потрага за изгубљеним временом, укључујући и хоме-ровски архетип предложеног модела, нужно подразумева тему рата, односно сукоба, одбрану града (одолевање града), причу о хероју, о сучељавању вред-ности, Зеко је пре свега или више од свега илијада као друштвени сценарио. То значи да се Андрићева прича може у друштву тумачити као сценарио тематизовања вредности важних за појединца у односу на његово припадање заједници, а тиме и о потрази за припадањем, те тако и о метаморфози мало-душног антијунака Зеке у делатног јунака пред новим искушењима – то је у овом контексту прича о личним животним одлукама које одређују одабране вредности које у том тренутку немају широку друштвену подршку, али за које се јунак бори и тиме делује кроз друштвени сценарио како би их учинио доминантним. На тај начин, читајући Зекину причу и уз интертекстуални сценарио Хомерове Илијаде, у њој налазимо модернистички контрапункт – антијунак се постепено трансформише у јунака, а заплет се, као и у свакој илијади, заснива на борби, али тек након бега који се преображава у живот на Сави, међу новим светом у којем Зеко истражује сопствени идентитет и са чије територије посматра свој дотадашњи, неподношљиви свет породичних и друштвених обавеза.

Бројни хероји у Хомеровој Илијади у потрази су за славом као од-ређујућом античком врлином. Зекино грађанско бивствовање без својстава није, наравно, потрага за славом, али је потрага за новим, смисленијим и

18 Уп. Francis Vanoye, La sceneggiatura. Forme dispositivi modelli, Torino, Lindau, 1998, стр. 199. У питању је животни план заснован на некој одлуци подузетој током детињства, коју родитељи подржавају и оснажују, а коју потом потврђују каснији догађаји, те се она претвара у коначну одлуку. Занимљиво је приметити и да Берн између осталог анализира и трагички, драмски троугао (Прогонитељ, Жртва и Спасилац) као архетипску конфигурацију готово сваког драмског сценарија, а истовремено и многих породичних сценарија. За нас је значајно нарочито то да је Умберто Еко, једнако као и Ваноа, у својим анализама нарације употребио ову Бернову схему. Уп. Francis Vanoye, op. cit., p. 211 и Umberto Eco, Lector in fabula, op. cit., 202–203.



радоснијим, припадањем, односно животнијом присутношћу у заједници. Простор који тема породице заузима у Андрићевој причи је значајан и од-ређујући, а нарочито је приказан као мотивација за Зекин бег и потраге за вредностима. Хомерова Одисеја, наиме, о породици говори више простора пружајући домену осећања, док је Илијада превасходно свет вредности али и осећања на основу којих се те вредности формирају. Породица и у Илијади, међутим, има значајну улогу, како примећује Паола Понти, ма колико да је ограничен простор који се тој теми посвећује.19 Тако нас Понти подсећа и да понашање које унутар брачних веза вређа част хероја аутоматски, наиме, нарушава друштвену равнотежу у ширем смислу и утиче, у крајњој линији, на судбину целих народа у Хомеровој Илијади. У Троји се догађају најзначајније породичне епизоде. Ако је у Илијади Хекторова породица примерна, а Андромаха је узорна мајка и жена, ликови Хелене и Париса доприносе антифрастично утврђивању њихових односа, те и настајању како породичног модела тако и антимодела који узрокује сукоб Грка и Тројанаца. Парисов индивидуализам је сучељен Хекторовом хероизму заснованом на части, на ратничкој врлини и жељи за славом и за трајањем у будућим по-колењима. Ако је одсуство стида одсуство врхунске вредности, части, оно се протеже како на породичну тако и на друштвену заједницу, закључује Понти. Зекиној дисфункционалној породици контрапункт је породица која гаји комунистичку децу-илегалце, који се боре против непријатеља-осваја-ча. Част није, наравно, тематизована у овом модернистичком тексту, али је осећање правде, истине и припадности вредностима, породице и заједнице, оно што Зеку мотивише да брани децу-илегалце у окупираној београдској заједници. Хектор брани град, окружен породицом у Илијади. Патријархална организација очитована у средишњој фигури pater-rex (Пријам) обухвата и шири план фамилијарних веза и ванбрачне деце. То на неки начин Зеко несвесно рестаурира, као потребу за припадношћу широј заједници, док је ускраћен за подршку уже породице.

Хектор отеловљује систем вредности наслеђен од оца, док Андромаха брине о преживљавању, и физичком, Хектора, као гаранта лозе. Одсуство мужа-оца је претња статусом удовице и сирочета. Жена преклиње сами-лост, а Хектор се боји стида пред народом ако се не супротстави херојски непријатељу. Није довољно, дакле, сачувати породицу по сваку цену, већ гарантовати етичко наслеђе својствено борцу. То је начин да се остане веран принципима породичног, а тиме и друштвеног саживота. Не би Хектор могао бити муж и отац какав јесте, да је узмакао пред улогом ратника и бранитеља. Принцип који надахнује, мотивише понашање Хомерових хероја је част, не као апстрактни идеал или норма савести већ непосредно признање vox populi. Принцип узајамности мужа и жене присутан је у Илијади, једнако

19 Paola Ponti, Verba manent. La comunicazione in famiglia da Verga a Fenoglio, Roma, Aracne, 2007, стр. 33.



као и трансгенерацијско преношење вредности, континуитет син-отац, а разумљиво је да у модернитету нису присутне ове особине.20 У Зекино време норма савести је индивидуализована, мотивација није част као при-знање vox populi, већ унутарње осећање смисла емотивно поткрепљено сузбијањем страха од слободе од односа, а не бегом од стида. На неки начин ова Андрићева прича неке од својстава традиционално везаних за породицу пребацује на шири круг заједнице, а управо се индивидуализам и његова упитаност о односима у породици и у друштву чини као нужни степеник ка грађењу односа према заједници као и њених нових темеља. У поређењу са Хекторовим недостижним моделом, Зекина припадност није неупитна, већ представља избор заснован на претходној индивидуацији и еманципацији од породичног односа који антифрастично стоји у односу на узорни модел који представља породица Зекиних грађанских пријатеља и њихове деце комуниста.

Тако се као кључне теме које нам омогућавају да пратимо сценарио илијаде укључујући и одговарајући хомеровски архетип у анализи Андрићеве приче појављују:

– битка за територију у којој је могуће остварити сопствену слободу и тако бити делатан и у заједници;

– слобода као вредност која се не може трансгенерацијски пренети већ индивидуално освојити бекством од страха који одређује комформистичке изборе;

– породица као заједница/заједница као породица која се свесно бира и гради уз снажно осећање припадности одређеним вредностима.

Битка за територијуДруштвени сценарији илијаде у оба поменута случаја, било потврђивања

или оспоравања одређених за заједницу важни вредности, призивају, наиме, некакав затворени простор, забрањен или брањен, у који треба продрети или из ког треба изаћи, те увек укључују неку врсту битке. 21 У оба случаја, у питању је, испоставља се, битка за град и за вредности у том граду – Троји или, у конкретном случају Андрићевог текста, Београду.22 Тако је на више нивоа тематизовање „слободне територије” присутно у Андрићевој причи, закључно са наговештајем, у завршници, битака покрета отпора за терито-рију града.

Откривајући и постепено „освајајући” простор Саве као место слободе, Зеко на почетку приче први пут формулише метапозицију са које је кадар да размотри свој дотадашњи, несрећни породични живот, до тада при-

20 Исто, стр. 25.21 Уп. Vanoye, Francis, op. cit., pp. 208–215.22 Исто.



хваћен као једина могућа стварност коју ваља трпети, уједно и као једина сопствена, унутрашња стварност. Он тек током боравка на Сави наступа као јединка која се пита о смислу и вредностима, у грозничавој потрази за новим, праведнијим начинима на који живот у целој заједници ваља уредити променом. Тек се „слободна територија” Саве Зеки, у његовом поступном преображају, нуди као прилика за замишљање другачије и праведније за-једнице: „Али мисао му се отима и иде даље, и чини му се јасно да би све заиста и могло бити другачије. Требало би да се људи повежу и другачије распореде, да их неко постави на право место.”23 То замишљање подразумева још увек и потребу за неким ко би људе поставио на право место, попут луткара који додељујући улоге организује животну представу. Јасно је да је Зекино осећање себе самог нагрижено некаквим, себе несвесним, детињим препуштањем, које одликује целокупну његову дотадашњу биографију, на известан начин непроживљену у првом лицу, већ увек као део веће, доми-нантне целине којој се препушта, и у коју ћемо током приче стећи увид. Полазећи од плана савске заједнице као својеврсног животног театра, који посматра још не проналазећи делатно место у њему, Зеко ипак постепено интериоризује сопствена открића у својеврсној образовној путањи a rebours, те осваја, тек након открића слободне територије Саве, и терасу сопственог дома, као просторног корелата освојеном савском простору-територији која ће омогућити и развијање унутарње слободе од мучних породичних односа, а тиме и афирмацију индивидуалног избора. На крају се у причи јасно про-филише, до тада у тексту у више наврата наговештена, територија града као простора који треба бранити афирмисањем нових, до тог тренутка у Зекином посматрању, размишљању и деловању артикулисаних вредности. Интимна криза Зекиног индивидуалног сазревања догађа се, наиме, у времену свеоп-ште друштвене кризе, те се Зеки указују свуда јасно оцртани фронтови, у овом рату, у позадини, у друштву, у кући у којој је живео, и у њему самом:

Оно што деценије јаловог живота нису могле да учине, учинило је ово мрачно и нечовечно, али и огњено и херојско доба. Управо, оно је убрзало и довршило један процес који је у Зеки почео још пре неколико година, од познанства са реком Савом и животом на њој... Указали су му се свуда јасно оцртани фронтови, у овом рату, у позадини, у друштву, у кући у којој је живео, и у њему самом.24

Семе нових вредности посејано је у Зекином замишљању другачијег могућег света, првобитно на Сави, потом и на тераси, а на крају и у чита-вом друштву. Сава као простор-степеник на путу његове индивидуације уз помињање крајњег, трагичног исхода који је и на њој могућ (на то нас

23 Ivo Andrić, Zeko, нав. дело, стр. 267–268.24 Исто, стр. 308.



упозорава описана епизода о истарским избеглицама о којој ће бити више речи касније), представља својеврсну параболу за Зеку, који се препушта замишљању нових односа међу појединцима у друштву: „Али, није тако само са овим малим светом на Сави. Не, и све друге, веће и важније ствари у животу другачије су, боље и разумније уређење. Све... ”.25 Савски простор за Зеку постаје својеврсни егзил – неделатни, неучествујући, измаштани, али неопходни период суочавања са животом који је исцртан јаснијим контурама него што је то грађански уређени и умртвљени игроказ, и који, омогућујући даље продубљивање кризе, омогућава и снажење отпора према постојећем начину функционисања и организовања заједнице. Као да се Леопарди, рана Андрићева лектира26, назире и у песимистичном, али и борбеном позиву на људску солидарност: „Укратко, да треба радити на људским стварима, повезан са људима.”27 Тема егзила се као својеврсна опомена надвија, наиме, над памћење трагедије истарске избегличке породице коју Јерговић истиче у својој анализи. И Сава, на којој живи истарска породица, само је нестални степеник, или праг у Зекином преображају. Она је тренутак који тражи, за своје разрешење, посве бахтиновски, целога човека и његову идеју, али и тренутак који не треба капитализовати као уточиште, већ као поприште, што ће Зеко увидети у тренутку када Саву почне да доживљава не као из-двојени део слободне територије, својеврсног егзила, већ као унутрашњи простор слободе за који се треба борити на свакој територији, а који сам по себи никада није вечно слободан, па тако ни Сава након окупације: „И Сава је изневерила.”28

Питање Зекине индивидуације, сазревања, јесте, дакле, и питање тери-торије коју ваља освојити, прво у дословном смислу речи, остајући на прагу свести о маргинализацији и избеглиштву, што Сава у неку руку представља. Простор свог, за сада тек пасивног, али свакако духовно пробуђеног бивања у стварности која га окружује, Зеко ће након периода маштања правед-нијег и солидарнијег света преместити и на најнепосредније, породично окружење, које је његов првобитни бег и мотивисало. Андрићев антијунак, постепено, у аутентичном процесу личног раста, осваја за себе и делић онога што је до тада било непријатељска територија породичног дома, ма како то парадоксално изгледало, или пародично, ако у виду имамо идеју куће као бахтиновског идиличног хронотопа29: „А кад му је тесно и мучно,

25 Исто, стр. 268.26 Уп. Željko Đurić, „Tragovi Leopardija u Ex pontu i Nemirima Ive Andrića”, Srpsko-italijanske

književne i kulturne veze od XVIII do XX veka, Beograd, Filološki fakultet, 2012, стр. 461–478.27 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 309. 28 Исто, стр. 285.29 О идиличном хронотопу у роману Бахтин наглашава друштвени његов карактер,

понајчешће управо породични, обедовања у идили: за трпезом се сусрећу генерације, разли-чита доба. Блискост хране и деце као принцип раста и животне обнове. Уп. Mihail Bachtin, Il



он се пребаци кроз кухињски прозор на ’своју територију’.30” / „Као што је некад са оног сплава на Сави, посматрајући живот око себе, мислио о том животу, какав је и какав би требало да буде, и какво би право место требало наћи људима који живе тешко и рђаво, тако је и овде, на тераси, покушавао да размишља о оном што види.”31 Тераса се, као и Сава својевремено, ука-зује Зеки као место рефлексије, и јасно је да ниједна територија није заувек освојена, већ да је реч о сталном раду духа на одолевању у животворном ставу, уместо преживљавања у пуком калупу, понављањем до тада науче-ног и грађанским правилима утврђеног и балсамованог. Поприште сваког Зекиног сучељавања са светом који га окружује, у оним тренуцима када из своје љуштуре изађе потресен спољним друштвеним кризама и трагедијама, своје исходиште има у породичним везама као најнепосреднијим односима у којима се његова пробуђена индивидуалност гради: „Као некад ’откриће’ Саве, као пролетошње бомбардовање, и ова криза после догађаја на Тера-зијама била је за Зеку један корак напред у сталној борби коју је водио са женом и њеним сином.”32

Представе могућих односа између индивидуе и групе, субјекта и друштва у основи су наративне архитектуре Bildungsromana.33 Овај жанр може се понекад тумачити, како смо наговестили, и као друштвени сценарио илијаде, као начин на који се сазрева у одређеном друштву, афирмисањем или оспоравањем одређеног комплекса друштвених вредности. Наративни модел пробе, својствен образовном роману, типичан је и за друге жанрове – прелазак прага је hybris неопходан за лични раст и промену кроз заплет преступа јунака који, борећи се против начина на који је саздан свет, мења и његову слику.34 Усвајање компетенција и знања протагонисте основна је нит процеса образовања, па и овог Зекиног позног формирања и индивидуације, односно сазревања које није временски дефинисан процес, већ радије потрага која трага за смислом у протеклим збивањима и могућим исходима, а циљ му је обично нека врста поновног приступања друштву, након егзистенцијалне и психолошке кризе; или, у овом, Зекином случају, оном делу ратом подељеног друштва, заједници која пружа отпор владајућем; исход овог личног раста

cronotopo idillico nel romanzo, in Estetica e romanzo, traduzione di Clara Strada Janovič, Torino, Einaudi, 2001, стр. 373–383.

30 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 296.31 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 298.32 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 295.33 Lubomir Doležel, Heterokosmika – fikcija i mogući svetovi, Službeni glasnik, Beograd,

2008, str. 148–149.34 Jurij Mihajlovič Lotman, Boris Andreevič Uspenski, Semiotica del comportamento culturale,

in Tipologia della cultura, traduzione di Manila Barbato Faccani, Remo Faccani, Marzio Marzaduri, Sergio Molinari, Milano, Bompiani, 2001, стр. 153–154.



и опредељивања одређен је на крају и овим наративним епитафом:35 „При послу су помињали Зеку и жалили га као свог”.36

Оно што је занимљиво, наиме, јесте да се питање кризе и одрастања пос-тавља Зеки, који је по друштвеним параметрима и сценарију већ прихваћен у улози одраслог. Ако имамо у виду хипотетички хоризонт индивидуације који подстиче улога странца у породици, а који би представљао идеални циљ који уцртава могућност личног раста посредством метапозиције у односу на важне семантичке поларитете сопствене породичне групе (или заједнице), онда је то покушај да се доминантни семантички поларитет породице/зајед-нице превазиђе у процесу аутоедукације која би вернија била унутрашњим стремљењима.37 Семантички садржаји фикционалних и нефикционалних породичних дијалога у модернитету, схваћених као мимеза односа, указују на три врсте семантичких поларитета својствених нашој епохи, у оквиру којих се и чланови одређене породице опредељују мотивишући одређени број реакција и односа, а тиме и заплета праћених одговарајућим емотивним садржајима.38 Наиме, три семантичка круга доминантна у нашој култури у вези су са заједничком матрицом порекла, а то је криза индивидуализма. Идеје које обично испољавају породичне приче и дијалози су идеја слободе схваћене превасходно као еманципације од односа и његових ограничења, идеја добра као уздржавања (што подразумева етику жртвовања), као и идеја моћи и једнакости. Идеја слободе од односа у уској је вези са осећањима страха или храбрости, као и са реакцијом појединца у виду адаптације или побуне. Важан семантички поларитет Зекине побуне је питање слободе од односа, који карактерише емоција страха. Зеко је човек страха, то је емоција која дубоко одређује његову грађанску пасивност и усредсређеност на од-ржавање statusa quo све до тренутка када то постане неиздрживо. Слобода од односа је процес током којег искушење безусловног припадања остаје снажно: „[...] и тада му је оно повређено самољубље, које се јавља у човеку кад је најслабији, казивало да никад неће постати једно са њима, да је нико и

35 Уп. Lubomir Doležel, нав. дело, стр. 136–137.36 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 351.37 Когнитивни модел породице за конструкцију очекивања индивидуе у заједници је

несумњив, али могућност раста и промене је отворена, те је недогматски приступ моделу Лејкова неупитан. Уп. George Lakoff e Mark Johnson, Metafora e vita quotidiana, a cura di Patrizia Violi, Milano, Bompiani, 2004. [Metaphors We Live By, Chicago, University of Chicago, 1980], стр. 261.

38 Valeria Ugazio, Storie permesse, storie proibite. Polarità semantiche familiari e psicopato-logie, Torino, Bollati Boringhieri, 1998, стр. 50. Наравно, као што смо већ поменули, семантички поларитети су арбитрарно средство, културно моделовано, за концептуализацију света и немају апсолутну вредност, већ се она артикулише у оквиру одређеног система културе. Уп. Edmund Leach, Kultura i komunikacija, prevod na srpski Boris Hlebec, Beograd, Biblioteka XX vek, 1983, стр. 81–97. [Culture and Communication: The Logic by Which Symbols are Connected 1976 Cambridge University Press].



ништа, као што је и раније био... ”39 Страх од излагања неуспеху и подсмеху у основи је грађанског страха од одударања, од разликовања и штрчања, не-припадања, од неразумности побуне, која се види као погубније решење од неразумности страховања: „Наилазио је и страх, не толико страх од полиције и одговорности колико страх од необичности, од покрета и промена.”/ Тада су се низала у њему безбројна мучна питања. Какве је природе све ово што се ради? Да није ово нека изолована, младићка и наивна акција иза које не стоји нико? Шта они хоће? Куда иду?/Он не успева увек да нађе одговор на та питања. Некад му све то изгледа јасно и оправдано, некад мутно и не-догледно. Али оно у што никад не сумња, то је: да је он са њима – таквима какви су. ’Са њима’!” То је једино увек јасно и несумњиво. 40

Жеља за припадањем, која спутава али и потиче жељу за побуном као избором групе којој се хоће припадати, у основи је и нових Зекиних опре-дељења, као што је била и у основи његових младићких одлука, у шта такође у тексту добијамо увид. Зеко није титански јунак, он је антијунак који у својој побуни за себе постепено и мукотрпно осваја право да делатним ставом одабере своју породицу и утиче на своју заједницу по принципу емотивног, интуитивног, радије него рационално формулисаног опредељивања.

Из једне заједнице, мучно подношене породице и њених саможивих вредности Зеко прилази другој, не интегришући се у потпуности (то је, уосталом, и недосежан, детињи сан), али сврставајући се, бирајући страну, ризикујући, овога пута без слепе послушности и потребе да буде уљуљкан и уверен, већ полазећи за сопственим судом: „Тиме је успевао да растера сва та питања која му је дошаптавала његова малодушност, и постајало му је јасно да не треба ни тражити одговор на њих, јер кад би човек чекао да му његов рођени страх потврди за неки потхват да је озбиљан и оправдан, не би то никад дочекао.”41

У овој тачки се свест о неизвесности и сталној изложености људског живота изван заједнице, насупрот умртвљујућем карневалу грађанског живота42, које је своју слободу и сопствену животност положило на олтар хијерархије и страха, премеће у свест о слободи, односно у сан о неспутаном животу, који је по први пут осетио на Сави:

39 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 313.40 Исто.41 Исто.42 О карневалу свакодневице писао је Цакарија поводом Пиранделовог стваралаштва, са

којим Андрић има значајне додирне тачке. Цакарија карневал мртвих сматра извитоперењем карневалске природе које би требало да означи и њен крај, али подсећа и да књижевност под-ражава карневализовани живот у складу са којим, пак, екцентричности и смех и даље могу представљати протест, наду, опкладу и ослобођење. Уп. Giuseppe Zaccaria, Le maschere e i volti. Il ’carnevale nella letteratura italiana dell’Otto-Novecento, Bompiani, Bologna 2003, стр. 15.



Ту Зеко размишља поводом те мале смелости и незнатне опасности – о смелостима и опасностима уопште. Да, ићи право на опасност, тражити је чак, ући у њу; ето, то значи ослободити се. А то није ни нарочито тешко ни „опас-но”, јер та иста опасност вреба и погађа све подједнако ма колико то изгледало противречно и невероватно, и оне који беже од ње и оне који се хватају за њу. Ризик је исти, али они који се не боје опасности живе лакше и лепше, јер су је у себи савладали, а то је исто као да је не виде и не осећају, будући да су једно с њом, јер су – слободни!43

Ово је тековина Зекиног упознавања са несталношћу живота доживљена на Сави. Свест о несталности заменила је дотадашња свест о лажној си-гурности некаквог, ма како наопаког, припадања, коју гарантује инерција. Борба против страха је и даље у детињем домену побуне која се преноси на цело друштво у Зекиној свести, у својеврсну бајковиту, утопијску слику коначног смираја који обећава срећан крај:

Ни помисли више на страх, ни трага од колебања!И опет би се јавили кораци немачких војника, појединачно или у групи:

туп-туп, тапа-тапа, туп-туп, али они Зеку нису више могли да збуне, јер он је њих и боље од њих чуо у себи војску нечујних корака, која се креће у том истом мраку, нема и невидљива, и управо зато непобедива, и која ће пре или после учинити крај сваком страху и свим замрачењима и одучити и последњу овакву ногу да бахато бије земљу која припада свим људима.44

Неизвесност живота, наслућена на Сави, упркос, или управо за-хваљујући тамо одиграној породичној трагедији истарских избеглица, као исхода Ивановог и Маријетиног трагичног робовања сопственом, грађан- ском брачном односу укотвљеном, балсамованом и на том осипајућем месту, најзад је уродила плодом.

Промена која говори о нарушавању хомеостазе у породици (а истовреме-но и заједници), дуго паралисане и подржаване страхом, упућује Зеку, који је прошао савску иницијацију, на потрагу за могућом заједницом, измаштаном на обали, која би оличавала његову нову жеђ за слободом од мучних односа и потрагом за аутентичним људским односом који се очитује и у буберовски замишљеној дијалошкој размени Ја-Ти у широј заједници, са самим собом и са другим, говором о битним, пресудним стварима, а не конвенционалним одржавањем привида живота, фиксирањем карневала мртвих:

Као мучну физичку жеђ осећао је потребу да разговара са људима. Загледао је у очи пролазницима и чинило му се да не би било ништа необично да сад са неким од њих седне у траву поред пута који се пење узбрдо и да заметну дуг,

43 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 297.44 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 348.



озбиљан и стваран разговор о ономе што је малочас видео и, уопште, о свему што се дешава већ месецима. 45

Тераса као ново дивно месташце је опет заклоњено од градске буке и људских погледа,46 а то, као у случају Саве, значи и од уређености и утврђених норми процењивања и хијерархизације. Сава је, уосталом, први откривени симбол живота насупрот форми и уређености градског карневала смрти:

Ма какви били и ма шта радили (а право говорећи, свакакви су и свашта раде), они су некако веселији и занимљивији и канда бољи и безазленији од сличног света на другом крају Београда. Можда стога што живе на води, несталној стихији која много штошта ублажује и све односи, и под сунцем које стварима даје други изглед.47 Зими овај крај нестаје са плана главног града. Већина ових људи разилази се или завлачи у своје кућице. – Тако и њихов труд, кад су радници, и пороци и испади нерадника, шпекуланата и лумпа, све то нема никако ону исту тежину по облику ни по трајању као што имају сличне ствари у граду, јер се све дешава под сунцем „сезоне”, на немирном и меком тлу од течне воде, несталног песка и живих врбака по адама, све на ширини, ваздуху и отвореном слободном простору.48

Карневал мртвих49 је, то је јасно, карневал грађанског, јаловог, уједно и мирнодопског, предратног београдског живота, који је у својој инерцији на крају окупиран надасве смрћу. Простор Саве је, пак, изворно простор контакта са природом, са крајоликом, изван френетичне свакодневице,50 али и мизансцен важних, разоткривајућих разговора и криза, управо онак-вих за какве измештеност из свакодневице ствара прилику у сусретима на прагу. „Он није успевао да нађе одговора на сва та питања и увиђао је да човек и не може наћи одговор седећи тако повучен на тераси, као некад на савском сплаву, али исто тако није успевао ни да питања отклони и угуши у себи.”51

45 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 288.46 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 299.47 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 250.48 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 250–251. (Курзив аутора.)49 Карневал као време и стање „живота изван његових уобичајених колосека” смењује,

наиме, код Пирандела карневал као метафора друштвене свакодневице. Свакодневица се кар-невализује и постаје наопак свет, mondo alla rovescia, закључује Цакарија, а правило непатво-рености и раздраганости ограничено је на епизоду, невини инцидент у сталној опасности да се преобрази у жртвено јагње неопходно друштву и његовим драмским троугловима. Giuseppe Zaccaria, нав. дело, стр. 107–143.

50 Савски locus amoenus који се каткад премеће у простор прага књижевно је устоличен и у овом Андрићевом тексту.

51 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 303.



Слобода од односаПреломни тренутак крајњег очајања Зекиног, који је претио да се оконча

самоубиством, јесте случајно откриће Саве као својеврсног простора прага,52 у којем су људи ослобођени свакодневне друштвене маске и хијерархије, која се осећа као наметнута стега а не као дуг заједници и традицији, те у летњем периоду (а то је, као и у карневалу, посве одређено време, омеђено доба године)53 ступају у непосреднији контакт са истином о крајњој про-менљивости живота, те је тај увид уједно и место контакта са животом и са смрћу као његовом стално претећом страном, истовремено и са растом свести о нужности, па тако и могућности промене, насупрот калупима који теже привиду вечног трајања сазданим у грађанском друштву: „И тако, сав утонуо у мисли о свршетку, обилазећи железничку пругу уз савску обалу и тражећи најподеснији и најнепудаљивији начин смрти, он је уместо да нађе смрт – открио Саву и чудни живот на њој.”54

Самоизгнанство Зекино из неподношљивости живота као клопке фор-ме у основи је ове карневалске идеје, која поставља границе на територији слободног живота насупрот простору принудног битисања: „Паметан човек данас на Сави живи, слушај шта ти ја кажем. А оно тамо... – и ту показа немарно руком на чудну бледозеленкасту гомилу кућа које се пропињу јед-на над другу и сачињавају центар Београда, али не рече ништа, него само пљуну у воду”.55

Карневалски свет одушка, једнако колико и несталности и неизвесности, има, међутим, и додирне тачке са овостраним, озбиљним светом и његовом хијерархијом, која се унеколико и у њему пресликава, како нас подсећа Бахтин, карневализацијом владајућих друштвених односа и вредности, као и у случају изокренутог света:

Остављајући по страни оно неколико модерних купатила код Шест топола, где се за летњих дана слегну хиљаде Београђана, и просторије монденских веслачких клубова, геометријску централну тачку насеља на овом делу обале сачињава једно купатило без имена, од зелено обојених дасака, истурено на саму реку, и поред њега, на обали, једна ниска и нагнута кафаница, обрасла

52 О хронотопу прага, кризе и животног преокрета, уп. Mihail Bahtin, „Oblici vremena i hronotopa u romanu”, нав. дело, стр. 378. и 209, Mihail Bahtin, O romanu, прев. Aleksandar Badnjarevиć, Beograd, Nolit, 1989, као и Mihail Bahtin, Problem poetike Dostojevskog, прев. Milica Nikolić, Beograd, Zepter Book World, 2000.

53 „[...]bar u vreme od aprila do novembra meseca, postojao drugi svet, na Savi. Tako se Zekin život predvojio na dve polovine, jednu ružnu i poznatu, onu ’kućevnu’, a drugu lepu i novu, ovu ’savsku’.” Ivo Andrić, нав. дело, стр. 249. „Zimi ovaj kraj nestaje sa plana glavnog grada. Većina ovih ljudi razilazi se ili zavlači u svoje kućice.” Ivo Andrić, нав. дело, стр. 250–251.

54 I zaista, obala je vrvela od toga naroda – kupača, pecača, radnika, ribara, skitnica, raznih ljudi neodređenog poziva i porekla. Ivo Andrić, нав. дело, стр. 245.

55 Ivo Andrić, nav. delo, str. 247.



у ладолеж а заклоњена великим багремовим дрветима. Ту је капетан-Микин „штаб” и полазна тачка за Зекино кретање обалом.56

Зекина грађанска егзистенција обележена је запослењем и женидбом, породичним животом, што су адекватне, друштвено прописане норме при-клањања одраслог појединца заједници, односно његовог прихватања друшт-вене уређености. Зекин рад, међутим, њему самом добија смисао тек када, карневалским превредновањем свих ствари, новоуспостављеном, личном вредносном хијерархијом као рукавицу изврће утврђену грађанску правил-ност калиграфске дужности као форме и потврде утврђеног реда. Тиме се и његов калиграфски посао премеће, превреднујући до тада непроблематично прихваћене постулате: „[...]фалсификат испод ње прва је заиста корисна и добра ствар коју је она извела.”57 За разлику од Агамбеновог, Мелвиловог писара, калиграф Исидор Катанић се опредељује, бира страну у личном рату и припадању одабраној заједници, а фалсификат добија вредносну потврду истинитости насупрот формално беспрекорној лажи умртвљеног, јаловог поретка који се подређује у страху ономе ко му одузима слободу, на нивоу како породице тако и заједнице.

У овом контексту превредновања, мада не можемо рећи да текстуални свет Андрићев обилује, чак ни редукованим, карневалским смехом, он ипак извире из понеког од ликова: „– Сви знате Перу Стевчића, милионара?...Бог помаже и њега и мене, мене у трошку, њега у штедњи. Шта ћеш? Па опет мене прозвали Газда, а њега, да простиш, Тврдосер. Ето што је свет!”58

Живот као свест о сталној променљивости и коначности, оличена у натпису на савском купатилу И то ће проћи, упућује на субверзивну рела-тивизацију са једне и једнако субверзивну маргинализацију са друге стране. И то ће проћи, хераклитовски кредо истакнут на Сави крајњи је позив на свест о пролазности, али и утешна формула над недаћама, у перспективи коначности, са простора прага, са којега се филозофски, менипејски суди, изван свакодневице и уобичајених социјалних конотација.59

Слобода (од односа), насупрот зависности од односа, које одређује пре свих емоција или одсуство емоције страха сасвим експлицитно је темати-зована у Андрићевом тексту: „То су људи као и други, али мање стешњени, и слободнији. Кад их упореди са Маргитом и њеним друштвом, поређење

56 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 252.57 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 311.58 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 253.59 Јерговић тако примећује: „Ovaj pisac nikad nije previše ekonomizirao s naracijom. Rado je

i često upričavao priču u priči, pa je to činio i u ’Zeki’, naročito u onom dijelu, neočekivano dugom i naoko razvučenom, kada opisuje život na rijeci, na svim onim beogradskim splavovima, čamcima, šlepovima, sojenicama i obalnim potleušicama, kakvih je bezbroj i danas, gdje se razvija cijela jedna subkultura, zajednica ljudi koja se razlikuje od svega drugog što ih okružuje, ne pripada gradu, nije selo, postoji izvan i iznad zajednice, njezinih običaja i zakona.” Miljenko Jergović, нав. дело.



испада увек у њихову корист”.60 Сава је први простор Зекине слободе од односа, који подразумева са породичне односе као крајњу принуду и огоље-не односе моћи који теже апсолутној контроли, у оквиру којега се гнезди и поларитет губитник-добитник: „Маргита је осећала да је човек нашао неку своју радост, коју она не може да квари и мења, и да се тако отима испод њене власти”.61 У свету на води, подложност случају и промени пре него манипулантској и предестинисаној намери очувања грађанске стабилности у чијој је основи страх од промене, свест о коначности као крајњој промени је присутнија: „Истина, и они умеју да буду пакосни и зли, већ према томе како их живот упућује и изграђује, али имају и неочекиваних наступа доброте, дарежљивости и ширине, племенитости без плана и рачуна. А то се Маргити и свету коме она припада никад не дешава, ни случајно”. 62

Страх и слободаПре проналажења Саве, Зекине животне опције кретале су се у огра-

ниченом опсегу могуће побуне, али је свака представљала бег из неподно-шљиве породичне ситуације која се погоршава због нарушавања породичне хомеостазе услед слабљења Маргитине моћи у кући, и свака је била у основи потврђивање Зекине зависности од породичног односа у њеном екстремном виду, јер се само у орбити породичног односа, па макар и као бег од њега, развијао сваки замишљени сценарио Зекине егзистенције:

Маргита је, како која година, показивала све мање способности да влада собом и све мање власти над синовљевим рђавим нагонима. Зеко је помишљао на све, налазио свакојака неостварљива решења и немогуће излазе. Помишљао је да напусти све и да се настани као самац негде на периферији вароши, да бежи у свет, да изазове скандал и раскид брака; [...]63

У сваком од могућих сценарија реч је о побуни у оквиру бега од односа, а не о проналажењу простора слободе који би био независтан од слободе од односа, већ би се од тако редуковано замишљене слободе еманциповао. Утолико је Сава као прва освојена територија била простор могућности аутентичније слободе, који је ваљало интериоризовати, и који је Зеки омогућио метапозицију у релативној независности од мучног, за сопствени идентитет условљавајућег односа, који исцрпљује индивидуалне капацитете и који би је том одбрамбеном реакцијом практично изнова, на нов начин заробио и подјармио. Тек посматрање живота на Сави Зеки омогућује замишљање другачијег света, нове, делатне, а не тек одбрамбене могућности

60 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 251.61 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 248.62 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 250. „A to i nije neko stalno a povezano društvo, nego promenljivo

i nemirno kao voda”. Исто, стр. 251.63 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 243.



из које може происходити пуки бег, скандал или чак трагедија, као што ће као претећу могућност описати прича о истарским избеглицама.

Тема страха, као одређујуће емоције слободе или зависности од односа, као два крака истог вредносног круга, семантички је фреквентно посејана у тексту, почев од Зекиног страха од Маргите који дуго подржава породичну хомеостазу, потом и грађанског, али и егзистенцијалног страха, који се жели узалудно предупредити64 одржавањем друштвене хомеостазе, која се рашива у ратним условима, када се општа угроженост индивидуалних слобода осећа на колективном нивоу: „Прошавши цео стан, у који је кроз отворене прозо-ре надирала прашина, Зеко се спустио до подрума. Ту је одмах заборавио осећање страха које га је отерало са терасе.”65 Страх, доминантна емоција у породици, влада и у заједници, бојећи начин на који грађанин учествује у њеној свакодневици:

Зеко се удаљио, неприметно, изненађен и уплашен. На њега је наишао онај страх кога има увек помало у животу грађанина, страх од речи као такве, од враџбине која лежи у њој, страх који иде пре мисли и који је спречава да испита прави смисао и праву садржину речи.

Од тада је пажљивије посматрао капетан-Мику, са осећањем у ком се љу-бопитство мешало са симпатијом и поштовање са страхом. У чему је његов ше-ретлук? И шта му је суштина? Је ли ово маска? Где је онда и какво је лице?66

Повлачење, услед страха, уместо хватања у коштац, главна је одред-ница Зекиног уобичајеног модуса учествовања у односима, а дефинише се као жуђена слобода од односа, која ипак напредује ка освајању одређене слободне, инокосне територије:

А Зеко је осећао како му храна застаје у једњаку и срце узбуђено бије од јаког али неодређеног осећања у ком је било и страха и гнева и, највише, жеље да не буде ту где је./Те мисли су га толико заокупиле да су га задржавале и у тренуцима кад га је страх дизао и гонио у подрум./А требало је само прећи преко утврђених навика, и ослободити се страха и обзира, и мало смелије за-корачити преко празнине која дели један испуст од другога. То су те не велике а спасоносне смелости које ми никад не умемо да учинимо у право време.67

64 „Još od februara meseca oseća se ta naročita atmosfera: strah od bombardovanja, pripreme i zaštitne mere koje preduzimaju vlasti i svaki pojedinac za sebe, beskrajni, često najčudniji razgovori o svemu tome. To su bili svečani i dobri trenuci u kojima je Zeko nalazio mogućnosti da razmišlja o strahu, o hrabrosti, o ratu i društvu, i ljudima uopšte.” Ivo Andrić, нав. дело, стр. 323.

65 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 330.66 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 256.67 „Jelica i Filip su bili stalno ili van kuće ili gore na mansardi, a kad bi ih susreo, prolazili su

pored njega sa hladnim, rasejanim pozdravom. Krupni inženjer, koji nikad nije bio rečit ni naročito oštrouman, sad je zanemeo od straha i nesnalaženja.” Ivo Andrić, нав. дело, стр. 285.



Савска територија кадра је, међутим, да релативизује и страх – у томе и јесте њен капацитет за метапозицију у Зекином случају: „Ту, на сунцу, поред воде, ниједна тешкоћа не траје и страховања немају трајне власти над човеком!”68

Прва пукотина у осећању паралишућег страха наговештава промену улога у породичним односима, док је хомеостаза неповратно нарушена, а Зекино странствовање од породице препознато је као застрашујућа непоз-наница од његове, стечене непредвидивости:

Маргита се опет појавила у кухињи, али бојажљиво, са лицем унакаженим од страха. Усне су јој подрхтавале.

– Зеко, Зеко!Звала га је тихо, изговарајући непрестано његово име благо и са тепањем,

као што се ваби одбегла домаћа животиња. Зеко није одговарао, али кад је она, обесхрабрена, престала да га дозива, он се одједном дигао, закорачио над празнином и једним скоком пребацио се вешто на испуст у противном зиду, придржавајући се за симс, пресавио се преко прозора и спустио у кухињу. Маргита га је гледала као чудо, али се ипак присетила да одмах за њим затвори прозор.69

Страх паралише недорасле индивидуе, које нису суочене са највећим људским страхом, од променљивости њиховог стања у коначности, и чије се владање ситуацијом кроз апсолутну контролу оних који јој се, такође у страху, потчине, манифестује и као дискурзивна токсичност; такве средине, породице и заједнице, тиме испољавају слабост сопственог утемељења и хране се само туђим страхом (па и од саме речи, ма каквог ауторитета, све док он постоји)70:

Маргита се све више закопавала у своје ратне бриге око снабдевања и у своја страховања од свега што изгледа да јесте, што би могло бити и што никад бити не може. А Тигар се све више показивао као оно што је у ствари одувек био, као изелица и дангуба, равнодушан према свему што није у вези са његовим мишићима и његовом личном удобношћу, а поред тога страшљив и невешт у свему, тако да је мајка морала да брине за њега као за бебу.

Између њих пролази Зеко. Ничег се не боји више; тако мало му треба; гледа их као малолетнике; смешка се на све што кажу, а ретко их удостоји речи. А кад му је тесно и мучно, он се пребаци кроз кухињски прозор на „своју територију”.

Толико година је живео у овој кући потиштен и понижаван, а никад није помислио да би се могло, да би се смело прећи на ово дивно месташце, хладовито, заклоњено од градске буке и људских погледа. То је његово ратно

68 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 257.69 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 294.70 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 300.



откриће. Ту се види колико је Маргитина власт окрњена и колико се Зеко отео, иако их дели свега нешто више од једног метра раздаљине и – Зекина смелост и вештина да је пређе.71

Страх, који је и витални инстинкт људског преживљавања, сада се, међутим, доживљава готово искључиво као непријатељ:

Толико су биле брзе, разноврсне и нове те мисли у њему да га је од њих хватала лака несвестица на ивици његове терасице, као нови страх од неимања страха, као да су толике и такве мисли о брисању опасности саме по себи нова опасност за тако малог човека као што је он. И он их је заиста осећао као терет коме није дорастао и под којим се цео повијао. И он се заиста повијао, а на махове и страховао, али није се заустављао, није се предавао. Јер, мисао која се устали у човеку и нађе ослонца у његовом карактеру, то је оно што чини човека малим или великим. Страх је у њему бивао мањи, а он је растао.

Раст појединца је увек у почетку усмерен насупрот доминантној заједни-ци, али је и лековит за могућности заједнице саме, као побуна, непристајањем на адаптацију на унижавајуће услове, а тиме и као нада у нове могућности људског удруживања.

Сазревање као криза (о индивидуалним изборима и осећању припадности заједници)Мотори који покрећу заплете друштвеног сценарија илијаде обично

су потрага за моћи, за истином, за изгубљеним предметом; реч је најчешће о сучељавању две групе људи или два типа амблемских ликова, као струк-турна константа друштвених сценарија овог типа. У Андрићевој причи, у питању је у први мах сучељавање уређеног, грађанског Београда, насупрот несталнијем свету реке, савском народу:

Ма какви били и ма шта радили (а право говорећи, свакакви су и свашта раде), они су некако веселији и занимљивији и канда бољи и безазленији од сличног света на другом крају Београда. Можда стога што живе на води, несталној стихији која много штошта ублажује и све односи, и под сунцем које стварима даје други изглед.72

Први вредносни поларитет који се успоставља јесте на нивоу затво-рености и отворености – куће и центра града који симболише одређене вредносне координате, насупрот простору Саве, а касније и терасе:

71 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 299.72 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 250.



[...] бар у време од априла до новембра месеца, постојао други свет, на Сави. Тако се Зекин живот предвојио на две половине, једну ружну и познату, ону ’кућевну’, а другу лепу и нову, ову ’савску’.” 73

[...]Ето, ту је Зеко нашао живот и научио да га посматра, истински живот којим

живи већина људи, а који је он био почео да заборавља, као што га заборављају и на крају потпуно забораве сви они који живе у затвореном и повлашћеном кругу интереса, који се састоји од сталних месечних плата, од дневница и до-датака, од стипендија и комисија, од сигурних и доживотних пензија за сваког чиновника, за његову жену и децу, и то мушку до свршетка школовања, а женску до удаје или, ако се не удају, до смрти.74

Рад се у Зекином увиду показује као основна људска тема и делатност, која огољује односе сводећи их на односе моћи и неправедне расподеле у оквиру затвореног и повлашћеног круга интереса, док хипертрофија по-родичне мелодраме замагљује питање хијерархије односа и прерасподеле посла, као и манипулацију страхом кроз дискурзивну премоћ. Отуда Зекин истински однос према сопственом послу настаје када фалсификовањем даје вредност ономе што је у основи писарска, репродуктивна, украсна делат-ност која утврђује одређени поредак заснован на речи које му дају смисао и идеолошку конотацију.

Дискурзивна премоћ доминантна је већ у успостављању породичних односа, а указује и на могућности владања речима које подразумева и детињи страх од магијске функције речи, како је већ наговештено, односно узмицање рационалности над исконским страхом, па и страхом од родитеља, првог и неприкосновеног ауторитета. У томе лежи и Маргитина манипулативна моћ над Зеком, као и моћ других ауторитета уопште који владају реториком премоћи, храњеном страхом, мањком самопоштовања и наученим, детињим потчињавањем: „Он нема речи. Све што заусти да каже изгледа некако и њему самом неважно, излишно, глупо.”75 То је јасно управо у тренутку нарушене хомеостазе, односно јењавајућег страха, те друкчије његове прерасподеле, како смо већ наговестили:

Маргита се укочила од страха, само језик је био жив у њој.

Зеко је седео насред собе и јео свој доручак. Укроћена и немоћна, жена га је гледала са бесом али и са страхом и поштовањем.

– Благо теби кад имаш живце ...

73 „Mnogi Beograđanin i ne sluti postojanje toga sveta koji se proteže od železničkog mosta duž savske obale, sve tamo do Čukarice. Na toj strmenitoj, močvarnoj ili spečenoj, čas goloj, čas nejednako i ćudljivo obrasloj obali rađa se, traje i umire čitav jedan narod koji ’živi od vode’”. Ivo Andrić, нав. дело, стр. 249.

74 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 262. (Курзив аутора.)75 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 234.



А Зеко је спокојно јео и чинило му се да после више од двадесет година први пут слободно седи за својим столом и једе слатко и мирно, а не води ра-чуна о Маргити, не зазире од ње; уопште, не осећа њено присуство, тај терет који га је, некад мање некад више, увек притискивао.76

Лажна идила породичног окупљања за трпезом овде је наглашена освајањем слободе од заједнице која онемогућава слободно испољавање и осећање слободе, те се слобода од односа, ма како ограничавајућа, чини као неопходан први корак:

Зекино осећање ослобођења од њих појачало се, а њиховим многоброј-ним страховањима придошло је и једно ново. Стога су се и жена и син отад опходили са њим некако пажљивије, што не значи ни лепше ни срдачније, него онако отприлике као што људи пажљиво заобилазе место на ком знају да лежи нераспрснута граната.77

Нераспрснута граната на окупираној територији (породица и заједница)Тема одсутног оца је маркирано одсуство у овој Андрићевој причи,

као и у многим другим модернистичким причама, а наговештена је духов-ним и физичким одсуством Зекиног оца, а потом, на сасвим други начин, и самога Зеке као фигуре оца-ауторитета. Зекино одсуство је устукнуло пред дискурзивном премоћи Маргите која односи превагу над могућем, друштвено кодификованом социјалном преимућству Зеке као мушкарца, једнако као и над потенцијалном ситуационом доминацијом Зеке као оца- -главе породице78:

И иначе, све се у овој кући ради и дешава између мајке и сина. Оца просто заобилазе, „прекорачују га” у свему. Он нема речи. Све што заусти да каже из-гледа некако и њему самом неважно, излишно, глупо. Плата, коју готово целу даје у кућу, није незнатна, али му ни она не подиже углед. И кад год је присиљен да од Маргите тражи нешто од свог новца, он то чини са снебивањем и лаким страхом да би га могла одбити.79

Од Саве као почетног степена иницијације, од проналажења друга који му отвара могући свет сучељавања различитих вредносних система, преко пркосне и узалудне побуне-протеста на тераси породичне куће, ка делатном одговору, након упознавања другачије породичне ситуације коју препознаје као могући модел, Зеко осваја онај нужни степеник слободе који

76 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 335. (Курзив Д. Т.) 77 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 295–296.78 Уп. Katnić-Bakaršić, Marina, Stilistika dramskog diskursa, Zenica, Vrijeme, 2003, стр.122;

уп. и стр. 138–144: 126.79 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 234.



му омогућује дубљи, освешћујући увид у постојеће породичне и друштвене односе као мотор за делање у заплету:

Ма како да су све те услуге и послови, објективно гледани, могли бити малени и незнатни, за Зеку су они били од велике важности, јер су му давали осећање да је жив, на правом путу, да ради и да је користан. Није то Сава, где је некад нашао друга у капетан-Мики и сагледао живот у његовој истинитости и тежини; то није ни терасица са које је упућивао пркосне и узалудне протесте, и на којој је проводио сате у немоћном разматрању свега оног што не ваља у животу. Не, ово је и прави пут и акција на њему, ма како да је пут забачен а акција незнатна. 80

Зекина је неснађеност у овом Андрићевом тексту представљена, дакле, у крајњој линији као лична недозрелост, односно као недовршеност процеса личног развоја, а премеће се у делатни одговор кроз бивање изван страха у заједници, као и нужним утврђивањем пре свега личних граница и сучељавањем различитих и супротстављених људских група. Формални услови одраслог статуса су, као што смо напоменули, одређеним друштвено прихваћеним формалним ступњевима испуњени – интегрисањем у заједни-цу кроз стварање породице и запослење. Међутим, Зекина интегрисаност је неаутентична, јер Зеко није испунио онај друштвени сценарио по којем лично сазревање подразумева слободнији, критичнији став и промену од-носа према интериоризованим вредностима породице, а тиме и заједнице, односно света који се жели променити прикључивањем у њега.81 Сазревање као интегрисање у заједницу нужно, наиме, подразумева и период кризе и побуне, а потом и еманципације, која је код Зеке у млађим данима стицајем породичних и историјских околности, као и карактерних особина, изостала.82 Зеко доживљава у већ одраслом добу ту врсту побуњеног бега од принуде

80 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 312.81 За разлику од античке усмерености на праволинијски развој, преузимање наслеђе-

них вредности и завета на верност учењима (вредностима, васпитању, порукама) предака, у модерним друштвима је приметан когнитивни плуралитет избора индивидуе између више верзија Weltanschauung-a. Ради проучавања веза између индивидуе, породице и заједнице у књижевности Долежел се позива на социолошка истраживања примењујући их на наративну семантику. Lubomir Doležel, нав. дело, стр. 113.

82 Дијалектика социјалних схема и личних уверења доводи до флексибилног одређивања мотивације (и) у фикционалним световима. Уплив притиска социјалних схема на индивидуу зависи од карактера, а могуће реакције – понашање индивидуе може се посматрати у оквиру одређења која предлаже Долежел: помирљив-независтан (резилијентан, отпоран), догмати-чан (некритичан или манипулисан)/критичан. Lubomir Doležel, нав. дело, стр. 114. Наравно, подсећа Долежел, притисак друштвених група подстиче снагу друштвених фактора, али они претходно морају бити интериоризовани, односно прихваћени од јединке – само на тај начин могу да постану мотивациони фактори његовог делања. У систему тема Андрићеве приче централно место припада теми својеврсне Зекине индивидуације која наступа у доба када се већ по грађанским друштвеним мерилима сматра одраслим, остварујући прелаз у сазревању не у оквиру првобитне, већ у оквиру стечене породице.



и неаутентичности друштвеног проклетства вољног и трајног служења свему оном што је себично и ситно у човеку, и најниже и најбезначајније у животу, проклетство тричавог свакидашњег живота, који је постао сам себи сврхом, проклетство горе од многог греха и порока83. Андрић контек-стуализује ту ситуацију одређеним историјским периодом, подсећајући и да се многима та промена никада ни не догоди:

Уосталом зар је мало било у тадашњем Београду оваквих егзистенција без правца и става у животу, без воље и снаге у себи, а са развијеним осећањем да такав живот без реда и достојанства не вреди да се живи? Само, код већине њих није никад ни долазило до кризе и прелома. Код Исидора Катанића је ипак дошло.84

Развојни принцип грађанског друштва који Андрић представља може се, наиме, одметнути и у личну закржљалост њених одраслих јединки у оквиру дисфункционалних породица, што се вредносно пореди са једно-личном и механичком егзистенцијом, или са принудом насилно заточених животиња:

Таква је изгледала та породица од Зеке, Кобре и Тигра у очима станара петоспратнице. Они су је и прозвали менажеријом, и то је име примао сваки нови станар, заједно са кључевима од стана и Маргитиним многобројним и неумољивим условима... Треба само да наступе нешто изузетнији догађаји, па да се и људи сами и односи међу њима покажу у другој светлости, често сасвим противној од оне у којој смо ми навикли да их гледамо.85

Наведени увид у карактеризацију Зекине породице припада станарима, који су јој потчињени у економском смислу, али је и Зеко, упркос формалној социјалној и ситуационој премоћи, у страху присваја.86 Андрић се осврће и на друге, раније ситуације криза које претходе развоју (новом рађању) Зе-кином, али и на, каткад, трагичне последице недостатка личног раста. Такав развој зачиње се у породичној заједници, а подржава или оспорава у широј друштвеној заједници, у зависности од њених доминантних вредности. Један је пример Маргитин син: „А поред ње је растао и развијао се њен дечак, показујући чудну хладноћу и равнодушност према целом свету, родитељима, друговима, школи и науци. Тако је порастао до фудбалера, па до првака у

83 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 302.84 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 242.85 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 235. „A kako joj je sudbina dala uzak krug nad kojim može da

vlada, to stradaju oni koji su u tom krugu – njena mala porodica od muža i sina, i stanari ove kuće – jer je na njih legao sav teret te njene snage i te besne volje za komandovanjem.” Ivo Andrić, нав. дело, стр. 232.




тенису и до савршеног типа савременог београдског ’лафа.’”87 Књижевност је, без сумње, моћан преносник општих места, архетипова, представа, слика, увреженог суда. У најинтересантнијим случајевима, међутим, она управо проблематизује и раскринкава имплицитне идеологије, ослабљујући топосе у аристотеловском значењу тог термина.88 Један од моћних топоса који су податни реторичкој манипулацији јер приањају на терен афеката а тиме и вредности појединца јесу свакако конструкције породице и заједнице.89 Отуда је општи антрополошки значај теме породице често полазиште раз-матрања друштвених односа и вредности. Аспект породице као метафоре за заједницу Андрић маркира, на пример, и у тренутку када Зеко у широј заједници препознаје чланове своје породице као друштвене типове, што га између осталог наводи да се позиционира: „[...] против свих Маргита и Тигрова,”90 након што је успоставио линију разграничења између људи на Сави и оних у граду. Тако је могуће да се у одређеним породичним, једнако као и друштвеним системима, у којима је доминантно очекивање да власт поступа као строги и неумољиви ауторитет, пандан очевом ауторитету, од-носно ауторитету који се од оца тражи, прихвата и doxa по којој је могуће изговорити и прихватити и ову реплику као легитиман вредносни суд који у свом дијалогу усваја Маргита91: „Све би то требало по рецепту кнеза Милоша‚ ’бити, а не дати им да плачу’.”92

И сам осврт на Зекину младост генерише и мотивише недостатак раз-воја. Зекино младићко доба је тако описано чинећи од потоњег открића Саве невољну метафору приклањања и адаптације већинском таласу, непотврђе-ном личним избором: „Пошао је са таласом већине тадашњих младића који су више волели бучне разговоре и доконе шетње него рад и размишљање, и

87 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 242.88 Поводом термина и појма ’doxa’ (имплицитна идеологија) уп. François Rastier, превод на

италијански Antonio Perri, Arti e scienze del testo. Per una semiotica delle culture, Roma, Meltemi, 2003, str. 329. [Arts et sciences du texte, Paris, PUF, 2003].

89 На пример, у оквиру парадигме социјалног конструкционизма, основни нуклеус термина заједница и породица сматра се инструментима репертоара – пртљаг метафора и лингвистичких средстава кадрих да неки феномен представе на жељени начин. Vivien Burr, превод на српски Слободанка Глишић, Uvod u socijalni konstrukcionizam, Beograd, Zepter Book, pp. 159–164). [Social Constructionism, New York, Routledge, 2003].

90 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 275.91 Према теорији когнитивне метафоре, људска бића схватају апстрактне идеје или

комплексне посредством конкретнијих и приступачнијих појмова, а овај процес који обично подразумева употребу метафоре породицу сматра неком врстом архетипске метафоре заједни-це. Уп. George Lakoff, Il ruolo del cervello nei valori familiari in Pensiero politico e scienza della mente, traduzione di Giuseppe Barile, Milano, Mondadori, 2009, pp. 91–98. [The political mind. A cognitive scientist’s guide to your brain and its politics, New York, Penguin books, 2008]. Уп. и George Lakoff, Moral Politics: How Liberals and Conservatives Think, University of Chicago Press, 2002. Уп. George Lakoff e Mark Johnson, Metafora e vita quotidiana, a cura di Patrizia Violi, Milano, Bompiani, 2004. [Metaphors We Live By, Chicago, University of Chicago, 1980].




некако нису могли никад да се довољно наразговарају и потпуно изразе.”93 Од почетне сликарске амбиције до калиграфије као заната којим исписује дипломе паучинастом линијом свога пера94 Зеко формализује своју услуж-ну функцију засновану на служби моћи, захваљујући претходној служби очевом ауторитету, која је радије неспособност, неснађеност, малодушност помињана на почетку овог рада него изоштрен став о себи и сопственом месту у свету, нити о свету самом:

И кад се у породици поставило питање његових студија, његов отац, разочаран и неповерљив према свему што има везе са уметношћу, није имао много муке да га саломи и натера да се упише на правни факултет. Младић је радио све као у неком сну, као да нису у питању његова судбина и његов живот, не верујући у себе и не разазнавајући добро свет око себе; тако се и уписао на права, олако и неодговорно, као што би се уписао у неку добровољачку легију која неће видети крви ни боја.95

У основи таквих тежњи је детиња та Зекина чежња за безусловним припадањем као изгубљеним рајем и трпљењем таласа судбине, као и за формулисањем неделатних, измаштаних, незрело жуђених, немогућих савршених светова који хране и граде Зекине стрепње, не видевши ни крви ни боја, ни патње одметања ни бола неприхватања: „Јак и неочекиван ударац однекуд потресе и пробуди човека на сплаву и растури складну слику његове маште.”96 Сава је, у метафори, онај могући пут ослобађања, наговештен кроз поређења која су као алузије на исходиште Зекиног порива посејане по тексту све до самога краја: „И отишао је нагло како је и дошао. За њим је остало нешто од његовог немира, као бразда за брзим моторним чамцем.”97

Нелагода Зекиног несналажења и маргинализације почиње од статуса одсутног оца који је заснован на статусу слабе речи, а шири се на нела-году проблематичног одрастања, јер није прошло кроз кризу критичког, ослобађајућег маргинализовања, освајањем сопствене територије. Зекина пре(рана) адаптација, препуштање друштвеним таласима без личног ос-вајања, сопственим разлозима, тог пређеног пута, произвела је током великог дела његовог живота крајње осећање отпадништва.

Свест о животу појачава свест о смрти и обрнуто, те се при таквој свести животни избори доживљавају и проживљавају дубље. Овде, међутим, стичемо увид у „месечарећи” став Зекин а и једног дела грађанске класе која се препушта, у својој инерцији и жудњи за привидом сигурности и стабилности. Зеко је следбеник, не сопствене судбине и личних уверења,

93 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 236.94 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 238.95 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 236.96 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 268.97 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 344.



већ већинских опредељења – он иде за таласом, не зато што је понесен, већ зато што се препустио; не зато што тиме потврђује своју судбину, већ што прихвата ма какву. Зеко садржину сопствене биографије не ствара избори-ма него прихватајући одлуку већинског таласа: „Она празнина у Исидору Катанићу испунила се одједном стварном садржином. Кренуо је са својим годиштем у рат...”98

Искуство рата, ипак, једнако је искуству новог рођења: „Седео је код куће, док му је коса споро расла, испрва ретка и мекана као у новорођенче-та.99 Зекино избеглиштво такође није нужни ток његове судбине, већ за њега самог неразговетни усуд. То је и време „неверства” жене, и подвале сина. Није он, дакле, прихватио нити одбио свесно фалсификованог сина, већ је пристао на несуочавање са истином о сопственој егзистенцији:

А Зеко је стајао између тих жестоких и противних таласа који су га за-пљускивали и одузимали му и оно мало даха и јасног вида што му је после свих ових промена остало. Уосталом, таквих таласа било је много и у другим стварима и са разних страна. Јер, све је око њега било измењено, узвитлано и разваљено, и све је збуњивало човека који се ионако вратио збуњен великим светом и избегличким животом – скраћивало и мутило видик пред њим и оду-зимало му могућност тачног суда.100

[...]Са мало више поноса и одлучности он је могао и доћи до истине, и на

другој страни, можда, наћи потврде за оно што говоре рођаке из Панчева. Али, наступила су времена замора и мирења са полуистинама, кад се у људима Зекина кова често гасила она страст за истином, која је најбољи израз животне снаге у човеку и нарочит облик његовог поштовања самога себе.101

Кључ истине је, испоставља се, у оцу, одсутном, дискурзивно непри-сутном, за дијалог као сучељавање и размену никад спремном, оцу. „[...] да је жив стари Катанић, он би могао казати много више и поузданије о свему./Тако је Зеко стајао пред загонетком, а кључ те загонетке био је код покојника који ни за живота није хтео никад ништа да каже.”102 Наративно пророчанство, алузија која сликовито и језгровито наговештава, комен-таришући друштвена збивања породичном ситуацијом, у виду трагичног суочавања Истранина Ивана са истином, као и Зеке, најјасније се показује у следећим стиховима изговореним на Сави: Видеће се Ленкино поштење/ кад пронесу дете на крштење.103

98 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 238.99 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 237.100 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 240.101 Исто. 102 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 239. 103 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 279.



Ако је савски простор представљао неку врсту спасоносног избеглиштва и усамљености за Зеку (као и за многе друге представљене ликове), онда је кућа другачије породице била пожељни модел, пут до могућег заједништва о којем је на реци маштао – постајање човеком, који делује у складу са сопс-твеним хабитусом, а питања истине и лажи испуњава смислом за себе.

Странац у кући или избеглица ван кућеЈерговић се у свом подсећању на Андрићеву причу задржава на епи-

зоди коју смо више пута наговестили – причи о истарским избеглицама и њиховом трагично скончалом браку, којој је претходила прича о неверству и поткрадању, што је, уосталом, како је код Андрића наговештено, и Зекина животна прича. Јерговић ће тим поводом још рећи:104

Прича о Ивану Истранину и његовој Маријети нема наставка, нити се у цјелини „Зеке” надовезује на неку другу причу или помаже цјелини да буде цјелином. А опет та је прича ремек-дјелце језика, стила и повијесног искуства. Тема истарског егзодуса, првога и другог (а можда и некога трећег...) велика је, отворена и недовољно обрађена.105 њом су се бавили, углавном, они који су, на овакав или онакав начин, били жртве егзодуса.106 И Иво Андрић, који је гледао и видио.107

Занимљива је функција ове истарске избегличке епизоде у наративној економији текста. Слабост и недораслост са једне, мушке, Иванове стране

104 Јерговић напомиње да је избеглиштво истарских ликова „[…] njegovom čitatelju iz 1948. još i moglo značiti da su izbjegli ispred talijanskoga fašizma i talijanizacije sveg slavenskog stanovništva u Istri, nakon što je ova mješovita pokrajina po svršetku Velikog rata pripojena Kralje-vini Italiji. U kasnijim je desetljećima blijedjelo društveno i kulturno sjećanje na taj događaj, ili je bivalo prekrivano nekim drugim sjećanjima i događajima, da bi se u devedesetima kao reakcija na govor o talijanskom egzodusu iz 1949. počelo govoriti o hrvatskome i slovenskom egzodusu iz 1921. Ali tko bi i pomislio – osim onoga tko je čitao – da je Ivo Andrić pisao o tom događaju.” Miljenko Jergović, нав. дело.

105 Напоменимо, тако, и причу Фулвија Томице објављену у часопису La Battana 1968. године, I vicini, засновану на породичним и комшијским везама у оквиру тематизације егзо-дуса. Причу је представио Ерос Секви уз увод о поетичким одликама Томицине прозе која као колективно памћење трауме и немогућност званичног памћења да се конституише због хетеродоксне претеће меморије која је потиснута посеже за фантастичним елементима. Готово две деценије касније, 1984, Секви ће се епизоде објављивања сетити говорећи о Томици као о великом пријатељу који је, још несхваћен, у Загребу готово био забрањен, али је на страницама часописа La Battana нашао гостопримство: „[…]Tomizzi, velikom i poznatom prijatelju, koji je, kad ga još nisu shvatili i kad je u Zagrebu bio gotovo zabranjen, na stranicama La Battane našao gostoprimstvo i objavio pripovijetku popraćenu esejom o njegovoj pripovjedačkoj prozi.” Eros Sequi, Incontri con L’Istria, traduzione di Frano Čale, Čakavski sabor, Pula, 1989, p. 246.

106 Ваља у овом контексту поменути зборник о истарском егзодусу у књижевности: L’esodo giliano-dalmata nella letteratura, Atti del Convegno internazionale, Trieste, 28 febbraio – 1 marzo 2013, a cura di Giorgio Baroni e Cristina Benussi, 2014, p. 440.

107 Miljenko Jergović, http://www.jutarnji.hr/komentari/istarski-egzodus-u-jednoj-beogradskoj-pripovijetki-ive-andrica/5748715/



а грамзивост и неверност женска, Маријетина, мелодрамска епизода о ис-тарским избеглицама, која трагично окончава, у оквиру Андрићевог текста функционише, међутим, и као какво текстуално пророчанство, својеврсни myse an abyme Зекине животне и породичне ситуације и могуће судбине његовог односа са женом.108 Истарске избеглице су, како и Зеки каже Станко, „тежак случај”. Иван Истранин „Целом појавом оставља утисак ижђикалог, али умно слабо развијеног младића. Ради добро и много, а недељом воли да се опије, и то само после подне, јер доподне иде редовно у католичку цркву у Крунској улици.”109 Временска уређеност Ивановог несрећног породичног живота симптом је жеље за одржавањем привида грађанске нормалности и прихватањем полуистина. У тој, истарској епизоди, уводи се, готово као злокобно пророчанство извртања мучног породичног односа у распону од оперете до трагедије, који је и последица личне узрасне неадекватности, недосегнуте личне зрелости, трагедија породичне симбиозе која задржава све одлике грађанског брака као узајамне зависности и осуђености: „Тако њих двоје узнемирују свет на обали и помало га и увесељавају сталним сценама од претњи, суза, заклетава, бурних свађа и срамотних мирења”. 110 Ако је Иван странац, онолико колико је избеглица, али, уједно, и свој међу својима на Сави, јер целу савску популацију у извесној мери одликује одређе-но осећање одметништва од доминантних друштвених вредности, слично би се могло рећи и за Зеку, који спас од судбине менажерије проналази на истом месту. Ако је Иван недорасли дечак, онда је то и Зеко, а обојица пре-бивају у јаловом породичном односу у којем су заробљени. Иван Истранин, дрводеља, мајстор-стручњак за грађење чамаца, са женом Маријетом, живи свој избеглички живот на Сави111 са другим, различито конотираним избег-лима и одбеглима. њихов брачни чвор предмет је разговора и подсмеха код свих суседа, дуж целе обале. У неку руку, у питању је Зекин двојник, јер Зекина породица у својој скаредној унутрашњој динамици бива од околине доживљена као менажерија.112 Одвојеност, отклон од званичних правила и закона, од званичног света и доминантних вредности, приметна је, једнако као и особен, изграђен, апартан систем вредности, који ове породичне не-срећнике прихвата као своје у заједницу одметнутих:

108 „Ono što se pričalo na rijeci, to je obilaznim putem i šapatom stizalo do Ivana Istranina. S tim je glasinama on bio sam pred cijelim svijetom, sam pod širokim nebom. Onako sam kako sam može biti samo izbjeglica. I kako je sam dragi Bog. I još je, zlosretni Ivan, takav kakav jest da ’celom pojavom ostavlja utisak ižđikalog, ali umno slabo razvijenog mladića’. Ništa on nema osim svoje radne marljivosti. ” Исто.

109 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 258.110 Исто.111 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 257.112 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 258.



Сви сусједи с воде били су му свједоци код истражног суца, и редом су свједочили Ивану у корист, иако би послије говорили да је никакав човјек”.113 То је био изузетан и крупан догађај, чак и овде на води где ништа није много важно. Сви суседи су звати пред истражног судију, као сведоци, а већина је била и на суђењу. Кад би се ратили кући, говорили су за несрећног Ивана: „Није никакав човек!” Али су сви сведочили у његову корист.... Иначе, људи са Саве не знају за такве трагедије.”114

Слика породичног живота и овде је тек одсечак накриво подешених друштвених односа: свет на Сави „[...] или осуђује и једно и друго и са њима цео овај свет, који је тако саздан да ’не ваља, па не ваља’.”115 У контексту Андрићевог текста, оно својство које истарску епизоду чини не само карактеристичном већ у наративној економији и изузетно функционалном, јесте чињеница да је у питању брак и лоши породични односи, као упозорење лошег сценарија и трагичног краја, фаталног, који говори о смрти за живота, на савској територији која је за Ивана Истранина представљала не слободу, отклон, већ кућу, њену осовину, без могућности даљег одметања. Трагичност избегличке породице која живи на Сави може се читати и у контексту нарушених породичних односа, одржаних и у тим ванредним условима, без могућности метапозиције, будући да су избеглице у позицији насилно начињеног отклона у односу на животну колотечину, али су утврђене, или нарушене везе остале да тињају и потом бујају у новој средини, без простора за лични раст, творећи породицу као клопку из које се излаз не види.

Постоји, међутим, и позитиван пример породичних односа, који Зеки указује да је ипак односе у друштву могуће и другачије уредити, и да они нису тек његова пука савска маштања о идеалном свету. У питању је суоча-вање комунистичког предзнака „црвене куће” као отпора поробљавајућем поретку који прихвата окупатора на врху владајуће хијерархије. Језгро тог сучељавања је разликовање два типа грађанске београдске породице – Зе-кине са једне, а породице његових пријатеља са друге стране. Зеко, сада већ као посматрач и свог и туђих живота, осокољен савским искуством, препознаје, наиме, позитиван породични модел, где кућа, мада грађански простор, није негативно конотирана: „У вези са том кућом све је било добро и пријатно, одлазак, боравак у њој, и повратак.”116 /...„захваљујући добром и лепом другарству са том девојком коју је заволео као сестру, заборављао све и налазио први и последњи пут у животу нешто што личи на срећу у породичној заједници.”117 Мада затворени простор куће постаје и могући

113 „I to je, pored veštine njegovog advokata Slovenca, doprinelo da je osuđen svega na osam godina robije.” Ivo Andrić, нав. дело, стр. 259.

114 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 259.115 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 259. 116 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 271.117 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 241.



простор породичне идиле, он се ипак просторно измешта понешто изван гротла градског центра, који остаје негативни пандан слободи животу на Сави. У основи Зекиног делатног отпора је брига за дете из те куће и за све оно што у детету побуњеном против лажи и неправде треба бранити – позитивно, неупрљано, аутентично. Страх је последица те бриге, као и његово превазилажење: ...„одвели дете, одвели дете”. 118 Увиђање неправде поретка, наслућено на Сави, очитовано је управо кроз фигуру детета које одраста за сопствене потенцијале:

Та девојчица оличење је физичког и моралног здравља и лепоте. Па ипак, она је затворена, у прљавој, загушљивој просторији, гладна, бијена и срамоће-на, јер припада комунистичкој омладини и јер је радила против окупатора, а Маргите и Тигрови и толики њима слични ходају на слободи, играју пинг-понг на сунцу, дишу свеж ваздух, греју се и једу.

Ето, да нема ничег другог, само то довољно је да човеку покаже на којој је страни правда у данашњој подели света и да определи човека заувек.119

Грађански уљуљкујући свет привида стабилности и непромењивости заправо је изокренути свет који показује своје лажно лице пуно неправде. Занимљиво је и да је побуна од породичних модела која се зачела у окриљу ове заједнице описана као нужна криза и трансформација женског дете-та на путу одрастања у овој, позитивно доживљеној, црвеној, од друштва обележеној кући Зекиних пријатеља. Та побуна представља развојни мо-дел, друштвени сценарио Bildung-a, који након кризе и побуне обзнањује породичну и друштвену зрелост: „њене речи прати опет осмејак, неки нов, сигурнији него што је био онај у детињству, пре кризе”...120 Тематизује се тако у овој причи и веза васпитања (као преноса односа и садржаја) и друштвеног уређења, цивилизовања (односа које успоставља и садржаја које преноси). Веза васпитања и цивилизовања полази, наиме, од претпоставке да су наше когнитивне представе породице одређујуће за наше представе о заједници којој припадамо, јер нас гоне да артикулишемо известан тип очекивања спрам ширих друштвених група. Слично важи и за вредности, које се често на слабо свестан начин, везан за афекте и емоције уз које смо га усвојили (често током породичног васпитања) усмеравају наше изборе, дела и начин на који учествујемо у животу заједнице. Ову везу и књижевни текстови често наговештавају, на њу рачунају у процесу тумачења, а каткад је и тематизују:121

118 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 317.119 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 319.120 Ivo Andrić, нав. дело, стр. 305.121 Према Лејкову, људи делују у односу на оно што сматрају правичним, па и ако су

свесни да делују супротно сопственом интересу. Уп. George Lakoff, Il ruolo del cervello nei valori familiari in Pensiero politico e scienza della mente, traduzione di Giuseppe Barile, Milano,



То је – друштвено проклетство, вољно и трајно служење свему оно што је себично и ситно у човеку, и најниже и најбезначајније у животу. Проклетство тричавог свакидашњег живота, који је постао сам себи сврхом, проклетство горе од многог греха и порока... А то проклетство, то је у ствари логика оваквог друштвеног уређења и наопаког васпитања жене.122

Тако Андрић снажно тематизује и улогу жене у друштву одсутног (и тиме што је слаб) мушкарца. Зеко се без сумње еманципује од породице, мада је као pater familias својом улогом стеченом у друштву постигао ону врсту друштвеног признања и прихватања која се обично дефинише као одрасло доба. Он чини и корак даље, постављајући се у мета-позицију у односу на породичне односе, и уз јасан отклон, приклањањем другачијим вредносним системима и односима у породици и у заједници. Са друге стране, жена је у наративној економији текста и извор неправде и муке као до крајњих граница наопаког развоја постављен грађански модел жене Маргите, једнако као и могући инспиратор (комунистичке) еманципације. Без сумње је овај Анд-рићев текст у време када је настао представљао друштвени сценарио Илијаде у функцији афирмације наступајућих, нових друштвених односа, да би се данас, у његовом новом читању, показао не само као похвала губитништву, како с правом показује Јерговић, већ и као друштвени сценарио Илијаде као проблематизовање тренутно доминантних односа у заједници.

ЛИТЕРАТУРА

Agamben, Đorđo, Bartleby ili o kontingenciji, (prevod Ivan Molek), Me-andarmedia, Zagreb, 2009.

Andrić, Ivo, Zeko, u Nemirna godina, Sabrana djela, Knjiga peta, dopunjeno izdanje, udruženi izdavači, Sarajevo, 1984, str. 231–351.

Bachtin, Mihail, Il cronotopo idillico nel romanzo, in Estetica e romanzo, traduzione di Clara Strada Janovič, Einaudi, Torino, 2001.

Barilli, Renato, La linea Svevo-Pirandello, Mondadori, Milano, 2003.Baroni, Giorgio e Benussi, Cristina (priredili), L’esodo giuliano-dalmata

nella letteratura, Atti del Convegno internaziole, Edizioni serra, Pisa-Roma, 2014.

Burr, Vivien, prevod na srpski Slobodanka Glišić, Uvod u socijalni kon-strukcionizam, Beograd, Zepter Book, str. 159–164. [Social Constructionism, New York, Routledge, 2003].

Mondadori, 2009, str. 91–98. [The political mind. A cognitive scientist’s guide to your brain and its politics, New York, Penguin books, 2008]. Уп. и George Lakoff, Moral Politics: How Liberals and Conservatives Think, University of Chicago Press, 2002.




Doležel, Lubomir, Heterokosmika – fikcija i mogući svetovi, Službeni gla-snik, Beograd

Đurić, Željko, „Tragovi Leopardija u Ex pontu i Nemirima Ive Andrića”, Srpsko-italijanske književne i kulturne veze od XVIII do XX veka, Beograd, Filo-loški fakultet, 2012, стр. 461–478.

Eco, Umberto, Lector in fabula, Bompiani, Bologna, 2001.Jergović, Miljenko, Istarski egzodus u jednoj beogradskoj pripovijetki Ive

Andrića, https://www.jutarnji.hr/komentari/istarski-egzodus-u-jednoj-beograd-skoj-pripovijetki-ive-andrica/5748715/ objavljeno 13. 3. 2017. u 22:30, datum pristupa 1. 2. 2018.

Katnić-Bakaršić, Marina, Stilistika dramskog diskursa, Zenica, Vrijeme, 2003, str.122; 138–144. str. 126.

Lakoff, George i Johnson, Mark, Metafora e vita quotidiana, a cura di Patrizia Violi, Milano, Bompiani, 2004. [Metaphors We Live By, Chicago, University of Chicago, 1980].

Lakoff, George, Il ruolo del cervello nei valori familiari in Pensiero politico e scienza della mente, traduzione di Giuseppe Barile, Milano, Mondadori, 2009, str. 91–98. [The political mind. A cognitive scientist’s guide to your brain and its politics, New York, Penguin books, 2008].

Lakoff, George, Il ruolo del cervello nei valori familiari in Pensiero politico e scienza della mente, traduzione di Giuseppe Barile, Milano, Mondadori, 2009, pp. 91–98. [The political mind. A cognitive scientist’s guide to your brain and its politics, New York, Penguin books, 2008]. V. i George Lakoff, Moral Politics: How Liberals and Conservatives Think, University of Chicago Press, 2002.

Lakoff, George, Moral Politics: How Liberals and Conservatives Think, University of Chicago Press, 2002.

Leach, Edmund, Kultura i komunikacija, prevod na srpski Boris Hlebec, Beograd, Biblioteka XX vek, 1983, str. 81–97. [Culture and Communication: The Logic by Which Symbols are Connected 1976 Cambridge University Press].

Ponti, Paola, Verba manent. La comunicazione in famiglia da Verga a Fe-noglio, Roma, Aracne, 2007.

Rastier, François, prevod na italijanski Antonio Perri, Arti e scienze del testo. Per una semiotica delle culture, Meltemi, Roma, 2003, str. 329. [Arts et sciences du texte, Paris, PUF, 2003].

Sequi, Eros, Incontri con L’Istria, traduzione di Frano Čale, Čakavski sa-bor-Pula, 1989.

Ugazio, Valeria, Storie permesse, storie proibite. Polarità semantiche fami-liari e psicopatologie, Bollati Boringhieri, Torino, 1998.

Vanoye, Francis, La sceneggiatura. Forme, dispositivi, modelli, Lindau, Torino, 1998.



Zaccaria, Giuseppe, Le maschere e i volti. Il ’carnevale nella letteratura italiana dell’Otto-Novecento, Bompiani, Bologna 2003.

Dušica Todorović

SCENEGGIATURE FAMILIARI E SOCIALI IN LETTERATURA: ESEMPIO DI UN RACCONTO DI ANDRIĆ

(Riassunto)

L’articolo offre una riflessione sugli elementi testuali che riguardano la tematizzazione dei rapporti familiari in letteratura, messi alla prova nel testo di Andrić. Nel tentativo di attualizzare le esperienze della letteratura e della cultura (le sceneggiature comuni e intertestuali della famiglia messe in atto nella cooperazione testuale) scorgiamo alcuni rilevanti nodi interpretativi: l’idea della sceneggiatura sociale di tipo Iliade che secondo Vanoye ha la funzione di confermare o problema-tizzare determinati valori, il tema della crescita personale e del diventare adulto affrancandosi dal sistema familiare come una specie di straniero in casa, il cronotopo della soglia e la polarità semantica libertà/dipendenza dal rapporto, con annessa paura e la sua tematizzazione nel testo.

Proprio come un mito, una sceneggiatura sociale (e anche un copione di vita) rappresenta la drammaturgia della vita sociale, partecipando alla produzione ideologica della società in diversi modi. Non è difficile presumere che una delle possibili funzioni della tematizzazione della fami-glia in letteratura (o nel cinema, nei casi considerati dallo studioso francese) sia problematizzare, mettere alla prova o in discussione i valori della comunità secondo il modo che lo studioso assegna alle sceneggiature sociali accomunate dal modello della grande narrazione dell’Iliade, che spesso rappresentano le ricerche del tempo perduto. Per Vanoye, la funzione prevalente di sceneggiatura di tipo Iliade è motivata dalla necessità di affermare o problematizzare i valori nella comunità, parte-cipando alla sua trasformazione.

Le Iliadi evocano un luogo chiuso, proibito o difeso, che va penetrato oppure da cui bisogna uscire, e comportano una specie di lotta. Sembra che i motori di Iliade siano la ricerca del potere, della verità, dell’oggetto perduto: dei valori; la contrapposizione tra due gruppi umani, oppure tra due tipi di personaggi emblematici ne rappresenta costante strutturale.

Se nel contesto in cui è stato scritto (il racconto Zeko è stato pubblicato per la prima volta nel 1948) il testo di Andrić rappresentava una sceneggiatura sociale di tipo Iliade perché la sua funzione dominante riguardava l’affermazione dei valori della giovane realtà socialista della nuova Jugoslavija, oggi lo stesso testo funziona sempre come una sceneggiatura di tipo Iliade, con la differenza che stavolta Iliade non afferma ma problematizza i valori dominanti della società attuale, partecipandovi in questo modo alla sua possibile trasformazione.

Parole chiave: rapporti familiari, sceneggiatura sociale, paura, maturità, libertà, soglia, Zeko, Andrić.

Примљено 28. фебруара 2018, прихваћено за објављивање 18. маја 2018. године.



BIBLID: 0015–1807, 45 (2018), 1 (pp. 47–59) UDC 821.512.161.09-31Pamuk O:727.7.001

Evren DoganUniversity of Belgrade – Faculty of [email protected]

LITERATURE AND MUSEUMS AS A MEDIUM FOR RESTORING CULTURAL MEMORY:

THE CASE OF ORHAN PAMUK’S MUSEUM OF INNOCENCE

Abstract: This study explores how the objects and texts exhibited in museums or described in literature can help trigger and evoke the memories of their audience. Being both a homonym novel and museum, Orhan Pamuk’s Museum of Innocence serves as a case study to analyze the spatial and temporal aspects of memory through the representation of the time in space and vice versa in different narration methods. At an intersection between literature and visualization, facts and fiction as well as fetishism and collection, the 83 exhibition windows in the museum correspond to the 83 chapters in the novel, while reflecting the tendencies of the era. Accordingly, the study compares the visualization of the objects, places and relations that were portrayed in the book and perceived by the readers with those seen in the museum. The methodology of the research adopts a two-fold approach. The first is the literature review to establish the theoretical framework on which the thesis is built on. Whereas, the second is the analysis of the Museum of Innocence to support the findings in terms of revealing the embedded memories in the objects and thus, assigning them new meanings through the individual experiences of the audience, who could be either or both the museum visitors or book readers.

Keywords: Cultural Memory, Visualization, Collection, Museum of Innocence, Intertextuality.

IntroductionMuseums can simply be defined as spaces where a collection of objects is

exhibited. They tell the story of the nations or people through their collections. On the other hand, memory can be defined as recollection of the past experiences and events. Emden argues that the idea of cultural memory aims at a detailed description of underlying historical currents, of indirect and mediated influences, and of what we might initially term the ’unconscious after-life of the past’.1 Draw-ing attention to the complexity of the remembering process, Madanipour notes that memories may be mediated through the images and experiences of objects,

1 Christian J. Emden, “.’Nachleben’: Cultural Memory In Aby Warburg And Walter Benjamin”, in Cultural Memory, Essays On European Literature And History, Edric Caldicott and Anne Fuchsed. Bern, Peter Lang AG, European Academic Publisher, 2003, p. 209.



places and relations.2 Hence, literature has the power of narrating either fictional or real objects, places and relations in such a vivid way (hypotyposis3 ) to allow the readers visualize them in their minds. Nevertheless, the text must stimulate the reader to collaborate with references to personal visual experiences so that the hypotyposis can be realized.4 The rooms, squares and streets of a great writer are as vivid as if they were visited, and the spaces and places enticed by a work of art are real in the full sense of the experience.5 However, no matter how vivid such literary experiences are, these mental pictures in the imaginations of the readers are not identical. They differ according to each individual’s perception and visualization. As Eco puts it, no text can reveal all particulars explicitly and therefore asks the reader to fill in the blanks.6 The reader has to make a series of abductions, referred to as “inferential walks” by Eco, in terms of both general knowledge of the world and specific textual scripts.7 On the other hand, the objects exhibited in a museum communicate through the visual signs, offering a common image to the audience. Emphasizing the difference between visual and textual perceptions, Eco asserts that visually displayed signs can be perceived immediately as they are presented all together, while in verbal texts it may take several pages to realize what is intended to be displayed.8 In other words, the representation of space in time and the mutation of the visual angle is slow and progressive in literary texts.

As far as the Museum of Innocence is concerned, the exhibited objects in the Museum have three types of roles: objects of daily life, bearers of stories at-tained to them by the book and stimulators of a collective memory. The real and fictious stories embedded in the objects communicate with the readers/ audience, intensify their experience, and manipulate individual visualizations and memories towards a common reception. In this context, the Museum of Innocence, both a novel written and a museum established by the 2006 Nobel-prize winner Orhan Pamuk, is a unique example where literature and the spatial reality of a museum intertwine. While the book tells about the obsessed love of Kemal, an upper class bourgeois, towards Fusun, a distant relative from a poor family; the museum ex-

2 Ali Madanipour, “Memory, Identity And Change”, in ICONARCH III. INTERNATIONAL CONGRESS OF ARCHITECTURE. MEMORY OF PLACE IN ARCHITECTURE AND PLANNING INTERNATIONAL CONGRESS. PROCEEDINGS BOOK, VOLUME 1 (Konya, 2017), pp. 5–8.

3 It is also possible to state that Museum of Innocence uses Ekphrasis concept, verbal description of a visual work of art, and even Reverse-Ekphrasis concept, visual description of a verbal description, in consideration with the fact that the book and museum describe and complement each other.

4 Umberto Eco, Les sémaphores sous la pluie [Sulla letteratura] Milano, Bompiani, 2002.5 Juhaani Pallasmaa. The Eyes of the Skin: Architecture and Senses. West Sussex UK: John

Wiley & Sons, 2005 p. 68.6 Umberto Eco, The Role of the Reader. Explorations in the Semiotics of Texts. Bloomington,

Indiana University Press, 1979.7 Ibid., 30.8 Umberto Eco,The Limits of Interpretation (Advances in Semiotics)-Indiana University Press,

1990.


Evren Dogan, Literature and museums as medium for restoring cultural memory ...

hibits the objects used, bought, collected, sensed, imagined by the heroes of the novel. The collected objects, which reflect the tendencies of the era in the book, extract the abstract images from the minds of the readers and transforms them into concrete objects, leading to dubiousness about whether the story was fiction or real. Whereas, the museum catalogue entitled “The Innocence of Objects” tells another story where Pamuk writes about things that matter deeply to him: the psychology of the collector, sometimes blended with a certain level of fetishism, the proper role of the museum, the photography of old Istanbul illustrated with Pamuk’s superb collection of haunting photographs and movie stills, and of course the customs and traditions of his beloved city.9 In this context, the Museum of Innocence stands out as an example of both the representation of space in the time and the representation of time in the space.

But on the other hand, the museum visitor is not necessarily the book reader. As stated on the museum web site those who have read the novel will better grasp the many connotations of the museum, and those who have visited the museum will discover many nuances they had missed when reading the book.10 Accordingly, the following part analyzes how a collective cultural memory can be formed and restored through the individual’s experience, the visualization of the described objects, and the communication established through spatial reality.

Collection, Visualization, MemoryMuseums allow objects to encounter with public revealing their stories

and maintaining their existence. In “A Modest Manifesto For Museums” Orhan Pamuk refers to big national museums as “national symbols which present the story of a nation” whereas he resembles small museums to “novels that speak about individuals”.11 According to Pezzini each house or each residence is a small museum in its own fashion considering the irrepressible impulse of human nature for collecting objects, which may vary from simple souvenirs to valuable paintings.12 Benjamin asserts what is decisive in collecting is that the object is detached from all its original functions in order to enter into the closest conceiv-able relation to things of the same kind.13 He sees collecting as a grand attempt to overcome the wholly irrational character of the object’s mere presence at hand through its integration into a new, expressly devised historical system, which is

9 Orhan Pamuk. Şeylerin Masumiyeti. Ýstanbul, Ýletiþim, 2012.MoI. (Museum of Innocence) (2014). Retrieved from http://en.masumiyetmuzesi.org/page/the-

museum-of-innocence on 01. 12. 207.10 “THE MUSEUM OF INNOCENCE”, The Museum Of Innocence, last modified 2017, ac-

cessed December 1, 2017, http://en.masumiyetmuzesi.org/page/the-museum-of-innocence.11 Ibid.12 Isabella Pezzini. Semiotica dei Nuovi Musei. Roma-Bari, Laterza, 2011, p. 133.13 Walter Benjamin. The Arcades Project. Trans. Howard Eiland and Kevin McLoughlin.

London, Belknap Press, 1999, p. 204.



collection.14 In other words, collecting can be defined as the creation of a new context and new use of the object in question, establishing a relation with the others in the collection.

Benjamin suggests the motive behind collecting is the struggle taken by the collector against dispersion.15 Right from the start, the great collector is struck by the confusion, by the scatter, in which the things of the world are found. The collector, by contrast, brings together what belongs together; by keeping in mind their affinities and their succession in time, he can eventually furnish information about his objects. The first true collectors–who would later exhibit, categorize and catalog their great collections in the first catalogs, which were the first ency-clopedias – initially never recognized these objects for what they were.16 In the case of Museum of Innocence, Pamuk’s dream of telling a story through objects establishes the relations among the items in the collection. In other words, the story behind them is the link between an old taximeter and a clock, which are exhibited in the same display box in the Museum of Innocence. Whereas it is the collector/ curator, who reveals this story and demonstrates why they belong together.

In his book the Museum of Innocence, Orhan Pamuk writes that there are two types of collectors: 1. The proud Ones, those pleased to show their collections to the world (they predominate in the West). 2. The bashful Ones, who hide away all they have accumulated (an unmodern disposition).The proud Ones, regard the museum as “a natural ultimate destination for their collections,” the bashful Ones collect purely for the sake of collecting and their collections “point not to a bit of useful information but rather to a wound the bashful collector bares.17 In the latter case, such wound may lead to a fetishistic relation between the collector and the object, creating a dilemma for maintaining his privacy and revealing his collec-tion. McClintock notes that fetishes can be as the displacement of contradictions onto an object (or person) that the individual cannot resolve at a personal level.18 These contradictions which are lived with profound intensity in the imagination and the flesh, may also originate as social contradictions, thus fetishes are haunted by both personal and historical memory.19

The objects in a collection are encountered in the present time but they also continue their existence in the memory and they communicate with their own memory. The place not only serves to the restoring of the memory, but it also takes part in the creation.20 Accordingly, museology and museography are com-

14 Ibid., p. 204.15 Ibid., p. 211.16 Orhan Pamuk, The Museum of Innocence. Trans. Maureen Freely. New York, Knopf, 2009,

p. 99.17 Ibid., pp. 503–504.18 Anne McClintock, Imperial Leather. Race, Gender and Sexuality in the Colonial Contest.

New York, Routledge, 1995, p. 184.19 Ibid., p. 185.20 Isabella Pezzini, Semiotica dei Nuovi Musei. Roma-Bari, Laterza, 2011.



plementary ways of distributing the space of memory; both operate together on the relationships between the past and the present; both operate hand in hand so as to transform the recognition of the past in the present into a spatial economy wherein the past and present are juxtaposed, where their relationship cannot not be constru(ct)ed as succession and progession, as cause and effect.21

Lachmann refers to a selective transmission of the past, which is based on a complex evaluative procedure.22 This procedure decides which strands of tradition are kept alive and woven into a whole and which are abandoned, during which some elements of the past may loose – or seem to loose – their relevance for the way a society looks at its past and present. They simply fade away, yet may reappear unexpectedly in a new context of collective life. Whereas, museums cause us to forget that we have forgotten how particular things worked in their own or other (or extramuseological) worlds. The time of the museum is always the future anterior of what will have been for what its narrative episodes are in the process of leading up to.23

But on the other hand, museums do not only tell the stories by way of the displayed objects but they also exhibit texts. In this context, they stand as a medium of both visual representation and verbal representation. The explanatory texts on the walls, the descriptions on the display windows, the museum catalogue also contribute to restoring the memory. Lachmann posits that the memory of a text is its intertextuality.24 Intertextuality, as the term is conceived in literary scholarship, is the semantic interchange, the contact between texts – literary and non-literary. While each new act of writing is a traversal of the space between existing texts25, intertextual knowledge is the reader’s ability to recognize the direct references to other texts.26 Referring to the external references of a text as its encyclopedic relations, Eco defines common frames as the storage of knowledge and rules for practical life, while intertextual frames are already existing narrative situations. Literature may in the first place involve both an imaginative reflection of, and response to, the culture in which it is written, i. e. the representative or collective ideas, values, and feelings prevalent at a specific time.27 Lachmann, describes the memorization process of such reflection as follows:

21 Donald Preziosi, Museology and Museography. ART BULLETIN MARCH 1995 VOLUME LXXVII NUMBER 1. 2015, p. 15.

22 Renate Lachmann, Cultural memory and the Role of Literature. Контрапункт: Книга статей памяти Г. А. Белой. М.: РГГУ, 2005, pp. 357–372.

23 Donald Preziosi, Museology and Museography, p. 15.24 Renate Lachmann, Cultural memory and the Role of Literature.25 Ibid. 26 Umberto Eco, The Role of the Reader, p. 21.27 Fredrik Chr. Bregger, History vs. Literature: Facts vs. Fictions? Or Factual Fictions vs.

Fictional Facts? Or, Help, I Want to Get off. American Studies in Scandinavia. Vol 16, No 2, 1984, p. 92.



Images as representatives of things, res, and names, verba, to be remembered are registered in preordained spatial arrangements and deposited in imaginary spaces such as temples, public places, spacious rooms. When the mind traverses such de-positories of mnemic images, the images are recollected, arranged in a series and then made to revert into the elements for which they substituted.28

There are also scholars who attain more importance to visuality rather than making the image. For instance, in his book “Ways of Seeing” Berger argues that seeing comes before words.29 He supports his argument asserting that the child looks and recognizes before it can speak. Kress and Van Leeuwen emphasize the visual representations over the linguistic ones by proposing that seeing is a condition of understanding.30

A painting which is described in the book and exhibited in the collection of Museum of Innocence emphasizes this distinction between seeing and imagining and even manipulates the reader/ visitor about how to feel about it:

I commissioned this painting to exhibit right here in our museum, providing the artist with all the necessary details, and while it offers a fine impression of the orangey lamplight cast onto the interior of Fusun’s apartment, and the chestnut tree shimmer-ing in the moonlight, and the depth of the dark blue sky beyond the line of rooftops and chimneys of Nisantasi, does it also, I wonder convey to the visitor the jealousy I acknowledge as I beheld that view?31

Pamuk asserts that the images that words generate in our minds are one thing; the memory of an old object used once upon a time is another. But im-agination and memory have a strong affinity, and this is the basis of the affinity between the novel and the museum.32 Hence, by way of an interplay between different narration methods, he tells the audience how to imagine and interpret each object and opens the path to the collective memory creating a shared past through the objects.

Novel, Museum, Collective CultureThe Museum of Innocence is a novel and a museum projected in 1990’s by

Orhan Pamuk who always conceived them together from the very beginning.33 Pamuk explored that he could imagine a story, a novel by only looking at a series

28 Renate Lachmann, Cultural memory and the Role of Literature, p. 359.29 John Berger. Ways of Seeing. London: Penguin, 1972, p. 7.30 Gunther Kress & Theo van Leeuwen, Reading Images. The Grammar of Visual Design. (2nd

Edition). London, Routledge, 2006, p. 163.31 Orhan Pamuk, The Museum of Innocence, p. 91.32 Orhan Pamuk, Şeylerin Masumiyeti, p. 18.33 “THE MUSEUM OF INNOCENCE”.



of objects even before writing The Museum of Innocence.34 He articulates this process of imagining a story out of an object as follows:

We have already started setting up a novel if, after choosing a series of objects by instinct, we would start dreaming of how we can bring them together and make part of the lives of our heroes.35

During the process of writing the novel, the author started collecting the objects, thus gave them new meanings; a layer intertwining with the novel. In this sense, this simultaneous process of collecting the objects has become syn-onymous to collecting stories. Pamuk states that he wanted to collect and exhibit the “real” objects of a fictional story in a museum and to write a novel based on these objects.36 He intended to create sort of an encyclopedic dictionary in which not only objects (a radio, a wall clock, a lighter) and places (an apartment block, Taksim Square, Pelur Restaurant) but also concepts (love, impatience, panic) would be the subject headings. According to Eco, one attempts to grasp the in-comprehensible through lists, through catalogs, through collections in museums and through encyclopedias and dictionaries as the lists establish order.37 Pamuk asserts that Perec’s listings, in addition to the inventory of objects in Balzac’s novels, demonstrate in a poetical way that objects stand in the middle of our lives, more particularly in the center of our spiritual world.38 He argues that one should establish sentimental relations with the bought and maintained objects so that they can lead to a story line because a novel can be pictured by listing the objects that make a sentimental and a poetic effect.

The novel is about a love story in the period from 1970s to the 2000s, while shading a light to the life in Istanbul between 1950 and 2000 through memories and flashbacks. Kemal Basmacý, who comes from a wealthy family, was engaged to Sibel, an equivalent match for him. When he goes to buy a “Jenny Colon” branded handbag for his fiancé, he meets Fusun, who works as a sales-girl at the boutique as well as being a distant relative from a lower middle class family. Kemal and Fusun start having a love affair, which turns into an obsession for Kemal when Fusun leaves him. He starts consoling himself with the objects touched by Fusun, like one earring she dropped or the cigarette butts left by her. Finding Fusun’s trace, Kemal starts visiting her, despite that now she is married and live with her

34 Orhan Pamuk, “Masumiyet Müzesi”nin ilham kaynaklarý. Milliyet. 2008, October 16, Accessed December 22,2017 http://www.milliyet.com.tr/-masumiyet-muzesi-nin-ilham-kaynaklari-pembenar-detay-kultursanat-1003212/

35 Ibid.36 Orhan Pamuk, Şeylerin Masumiyeti, p. 15.37 Umberto Eco, ’We Like Lists Because We Don’t Want to Die’. Spiegel. Interview conducted

by Susanne Beyer and Lothar Gorris. 2009, November 11. Accessed December 21, 2017 http://www.spiegel.de/international/zeitgeist/spiegel-interview-with-umberto-eco-we-like-lists-because-we-don-t-want-to-die-a-659577.html

38 Orhan Pamuk, “Masumiyet Müzesi”nin ilham kaynaklarý.



husband at her parents’ house. During these visits, which continue for almost 8 years, he starts stealing objects from their house, not only those belonging to Fusun but also to her family (a saltshaker, cutlery, a soda bottle, a porcelain dog nicknack etc.). When Fusun divorces from her husband, the couple decide to go to Paris by car, a trip during which Fusun commits suicide. Kemal buys the house of Fusun’s family and decides to establish a museum as a tribute to Fusun.

Nonetheless, Orhan Pamuk also fictionalizes himself as the narrator of the book. This narrator Orhan Pamuk tells the story of Kemal Basmacý, the main character, in the first person singular. Pamuk also bought a house for his museum, the Bruckner Apartment in Çukurcuma district of Istanbul, on which he worked together with Architect Ýhsan Bilgin, who also appears as one of the characters in the book. Kemal, who has been living in the attic of this apartment during the last years of his life, tells his love story to the narrator Orhan Pamuk here. In this context, the fact and fiction blend and overlap. As described by Bregger in such a “fact vs. fiction” attitude it is difficult to separate “facts” from values, description (information) from interpretation, thought from ideology, “reality” from myth, and life from literature.39

The fact and fiction distinction becomes even more blurred due to the actual existence of the museum where the objects described in the book are materialized. Orhan Pamuk switches his role again, from being the author and the fictionalized narrator of the book to the curator of the museum. In the 83 museum windows, where each window corresponds to the 83 chapters of the book, there are the photos of real people, newspaper articles, used tickets as if Kemal and Fusun had really existed. What is not real becomes real.

The “real” vs. “fake” dichotomy is also emphasized by some of the objects. For instance a quince grater is used to demonstrate the post-anxieties of the military coup of 1980, shedding light to the collective memory of how every civilian was taken as a suspect under the control of the military. Under the mar-tial law, one night Kemal is stopped on his way home from Keskin’s house from where he has stolen the quince grater, which is suspected to be a weapon by the soldiers. Another example is the soda branded “Meltem”, which never existed in Turkey. Pamuk has made the bottle manufactured and even asked one of the most famous jingle composers in Turkey to make a vintage commercial video, which is displayed in the museum. This is a deliberate effort to invite the audience to remember the “legendary” soda brands, which left their mark in that era, as an attempt to evoke the memories and emotions. On the other hand, the most crea-tive fictious piece in the museum can be regarded as the “Jenny Colon” branded handbag, due to its symbolic meanings. Jenny Colon is an actress with whom the French Romantic poet Nerval, whose themes and preoccupations influenced the

39 Fredrik Chr. Bregger, History vs. Literature: Facts vs. Fictions? Or Factual Fictions vs. Fictional Facts? Or, Help, I Want to Get off, p. 91.



Symbolists and Surrealists, passionately fell in love. However, two years later, she married another man, and died in 1842. After her death Nerval traveled to the Levant, the result being some of his best work in Voyage en Orient (1843–51; “Voyage to the East”), a travelogue that also examines ancient and folk mythol-ogy, symbols, and religion.40 In consideration of Fusun’s marriage and death and Kemal’s travels abroad after her loss, the branding of the handbag as “Jenny Colon” may be deemed as Pamuk’s eulogy and homage to Nerval. But on the other hand, the handbag, which turns out to be a fake Turkish imitation of the European model, also symbolizes the changing consumption habits of Turkish bourgeoisie. Such change is expressed by Fusun to Kemal with the words “people care more about brands rather than the product itself”.41 This also draws the at-tention to how imitation has pervaded Turkish bourgeoisie leading to fake lives and a “second- hand” memory borrowed from the western world.

In consideration of such manufactured pieces, can the objects exhibited in the museum constitute a collection? Baudrillard claims that a collection can emancipate itself from unalloyed accumulation not only by virtue of its cultural complexity but also by virtue of what is missing from it, by virtue of its incom-pleteness.42 A lack here is always a specific demand, an appeal for such and such an absent object. Although Pamuk states that he bought an old saltshaker, cigarette holder, taximeter or cologne bottle not to make a collection out of them but make them a part of his book, the manufacturing of certain items reveals that he is after a missing piece to complete his collection.43 Whereas, from Kemal’s perspective the objects should rather be considered as accumulation as Kemal is not tracing the missing piece in his collection but he is consoling his pain with the objects. In this sense, Kemal’s obsession involves a certain level of fetishism:

During my eight years of going to the Keskins’ for supper, I was able to squirrel away 4,213 of Füsun’s cigarette butts. Each one of these had touched her rosy lips and entered her mouth, some even touching her tongue and becoming moist, as I would discover when I put my finger on the filter soon after she had stubbed the cigarette out; The stubs, reddened by her lovely lipstick, bore the unique impress of her lips at some moment whose memory was laden with anguish or bliss, making these stubs artifacts of a singular intimacy.44

These cigarette butts smoked by Fusun are exhibitied in the museum with dates and the sensation of that particular day on Kemal. Accordingly, this also explains why the novel and the museum are called “Museum of Innocence”:

40 Brittanica (2017). Gerard-de-Nerval. Accessed December 22, 2017 https://www.britannica.com/biography/Gerard-de-Nerval

41 Orhan Pamuk, The Museum of Innocence, p. 197.42 Jan Baudrillard, The System of Objects, p. 104.43 Orhan Pamuk, “Masumiyet Müzesi”nin ilham kaynaklarý.44 Orhan Pamuk, The Museum of Innocence, p. 539.



The story talks about an improper love transformed into a fault due to the social environment and the mentality, which is a product of such environment.45 In the novel, intimacy/ virginity concepts are taken in the context of the social conditions of 1970s. Intimacy and virginity issues are seen in the frame of “modernism” by Kemal and his bourgeois friends. The relation of Sibel and Kemal are approved by their families because they are “westernized”. Still, it goes without saying that in this country a young woman’s virginity is of utmost importance to her back then.46 Thus, the idea of the museum is asserted and configured like a repair and a way of recreation of the lost innocence.47 In order to serve this purpose, the objects and relics of “first love” are carefully chosen and objects are purified from the embedded impure memories and the innocence is restored:

So it is precisely to illustrate the solicitude in the caresses that my eighteen-year-old lover bestowed upon my thirty-year-old skin as we lay quietly in this room in each other’s arms, that I have chosen to exhibit this floral batiste handkerchief, which she had folded so carefully and put in her bag that day but never removed. Let this crystal inkwell and pen set belonging to my mother that Füsun toyed with that afternoon, noticing it on the table while she was smoking a cigarette, be a relic of the refine-ment and the fragile tenderness we felt for each other. Let this belt whose oversize buckles that I had seized and fastened with a masculine arrogance that I felt so guilty for afterwards bear witness to our melancholy as we covered our nakedness and cast our eyes about the filth of the world once again.48

In addition to the changes in the mentality and life styles, the story also demonstrates the enormous change of the city itself, finding its way to the streets of Istanbul and expanding to the whole city. Towards the end of the book they wander in the streets of Istanbul by car and they swim in the sea, reminding the reader that once it was possible to swim in Istanbul. In this way, the city also be-comes an extension of the novel and forms a memory and a nostalgia. The focus on cinemas, which have lost the fight against multi-hall movie theaters, exhibit the cultural change and the threats of urban regeneration:

Those Beyoglu theaters with summertime double features (the Emek, the Fitas, and the Atlas) and even those showing three films (the Rüya, the Alkazar, and the Lale) did away with the traditional five-minute intermission midfilm; and so it would not be until the lights went up between features that we would see what sort of an audi-ence we’d been sitting with. During these intervals, as we watched the lonely men in wrinkled clothes, holding wrinkled newspapers, sprawled or reclining or doubled over in the seats of these huge, mildew, dimly lit halls, and the elderly dozing in corners, and those desirous souls who had such a hard time wrenching themselves from the

45 Isabella Pezzini, Semiotica dei Nuovi Musei, p. 142.46 Orhan Pamuk, The Museum of Innocence, p. 574.47 Isabella Pezzini, Semiotica dei Nuovi Musei, p. 142.48 Orhan Pamuk, The Museum of Innocence, pp. 39–40.



dream world of the film back to the reality of the dusty, murky theater, Füsun and I would exchange our news in whispers, though never holding hands. It was atone such interval, in a box at the Palace Cinema, that Füsun whispered the words I’d been awaiting for eight years...49

Pamuk explains that such nostalgia in the poetically well-built museums consoles the audience not by finding in them old objects that they love, but by losing all sense of time50. He asserts his time-space approach as follows:

In ’Physics’ Aristotle makes a distinction between Time and the single moments he describes as the “present”. Single moments are – like Aristotle’s atoms – indivisible, unbreakable things. But Time is the line that links them. My life as taught me that remembering Time – that line connecting all the moments that Aristotle called the present – is for most of us rather painful. However, if we can learn to stop thinking of line corresponding to Aristotle’s Time, treasuring our time instead of its deepest moment, then lingering eight years at our beloved’s dinner table no longer seems strange and laughable. Instead, this courtship signified 1593 happy nights by Füsun’s side. It was to preserved this happy moments for posterity that I collect this multitude of objects large and small that once felt Füsun’s touch, dating each one to hold it in my memory.51

The above statement is placed on the wall, at the entrance hall of the mu-seum. There is also a spiral drawn on the floor and it symbolizes the eternity. The emblem of the complexity of time and its perception is also transformed into an object.52

ConclusionLachmann asserts that literature is culture’s memory, not as a simple record-

ing device but as a body of commemorative actions.53 In this context, museums are also culture’s memory for triggering commemoration through the objects displayed. But literature forces its audience to imagine and visualize what is de-scribed and in line with each individual’s different memories, imaginations and experiences, the produced image may differ from one person to another. Whereas the museums tell their stories in a different way through the objects offered to the visitors. Hence, the Museum of Innocence is based on the assumption that objects which are used for different purposes and which evoke disparate memories can, when placed side by side, bring forth unusual emotions and thoughts.54 But, although the emotions may differ, both literature and museums have the power

49 Ibid., pp. 459–60.50 Orhan Pamuk, “Masumiyet Müzesi”nin ilham kaynaklarý.51 “THE MUSEUM OF INNOCENCE”.52 Isabella Pezzini, Semiotica dei Nuovi Musei.53 Renate Lachmann, Cultural memory and the Role of Literature, p. 366.54 Orhan Pamuk, Şeylerin Masumiyeti.



of restoring a collective memory. In this regard, Pamuk offers the readers of the novel and the visitors of the museum overlapping and interwoven stories – both fictional and factual – that say something about the substance and structure of their present lives through the objects of the past. In the case of Museum of In-nocence, the personal stories and the cultural stories intertwine so much that they become indistinguishable.55

Involving a multiplicity of narration methods, the Museum of Innocence evokes personal and collective histories in a reinforced way and achieves its pur-pose as both a museum and a book in relating our memories with such sincerity as to transform individual happiness into a happiness all can share.56

BIBLIOGRAPHY

Baudrillard, Jan, The System of Objects. London& New York: Verso, 1996.Benjamin, Walter, The Arcades Project. Trans. Howard Eiland and Kevin

McLoughlin. London: Belknap Press, 1999.Berger, John, Ways of Seeing. London: Penguin, 1972.Bregger, Fredrik Chr. History vs. Literature: Facts vs. Fictions? Or Factual

Fictions vs. Fictional Facts? Or, Help, I Want to Get off. American Studies in Scandinavia. Vol 16, No 2, 1984, pp. 85–97.

Brittanica (2017). Gerard-de-Nerval. Accessed December 22, 2017 https://www.britannica.com/biography/Gerard-de-Nerval

Eco, Umberto, The Role of the Reader. Explorations in the Semiotics of Texts. Bloomington: Indiana University Press, 1979.

Eco, Umberto, The Limits of Interpretation (Advances in Semiotics)-Indiana University Press, 1990.

Eco, Umberto, Les sémaphores sous la pluie [Sulla letteratura] Milano: Bompiani, 2002.

Eco, Umberto, ’We Like Lists Because We Don’t Want to Die’. Spiegel. Interview conducted by Susanne Beyer and Lothar Gorris. 2009, November 11. Accessed December 21, 2017 http://www.spiegel.de/international/zeitgeist/spiegel-interview-with-umberto-eco-we-like-lists-because-we-don-t-want-to-die-a-659577.html

Emden, Christian J., “’Nachleben’: Cultural Memory In Aby Warburg And Walter Benjamin“, in Cultural Memory, Essays On European Literature And History, ed. Edric Caldicott and Anne Fuchs.. Bern: Peter Lang AG, European Academic Publisher, 2003, pp. 209–224.

Kress, Gunther & Van Leeuwen, Theo. Reading Images. The Grammar of Visual Design. (2nd Edition). London: Routledge, 2006.

55 Isabella Pezzini, Semiotica dei Nuovi Musei.56 Orhan Pamuk, The Museum of Innocence, p. 462.



Lachmann, Renate, Cultural memory and the Role of Literature. Контрапункт: Книга статей памяти Г.А. Белой. М.: РГГУ, 2005, pp. 357–372.

Madanipour, Ali, «Memory, Identity And Change». In ICONARCH III. INTERNATIONAL CONGRESS OF ARCHITECTURE. MEMORY OF PLACE IN ARCHITECTURE AND PLANNING INTERNATIONAL CONGRESS. PRO-CEEDINGS BOOK, VOLUME 1, Konya, 2017, pp. 5–8.

McClintock, Anne, Imperial Leather. Race, Gender and Sexuality in the Colonial Contest. New York: Routledge, 1995.

Pallasmaa, Juhaani, The Eyes of the Skin: Architecture and Senses. West Sussex UK: John Wiley & Sons, 2005.

Pamuk, Orhan, “Masumiyet Müzesi”nin ilham kaynaklarý. Milliyet. 2008, October 16, Accessed December 22,2017 http://www.milliyet.com.tr/-masumiyet-muzesi-nin-ilham-kaynaklari-pembenar-detay-kultursanat-1003212/

Pamuk, Orhan, The Museum of Innocence. Trans. Maureen Freely. New York: Knopf, 2009.

Pamuk, Orhan, Şeylerin Masumiyeti. Ýstanbul: Ýletiþim, 2012.Pezzini, Isabella, Semiotica dei Nuovi Musei., Roma-Bari: Laterza, 2011.“THE MUSEUM OF INNOCENCE”. The Museum Of Innocence. Last

modified 2017. Accessed December 1, 2017. http://en.masumiyetmuzesi.org/page/the-museum-of-innocence.

Preziosi, Donald, Museology and Museography. ART BULLETIN MARCH 1995 VOLUME LXXVII NUMBER 1. 2015, pp 13–15.

Еврен Доган

КњИЖЕВНОСТ И МУЗЕЈИ КАО ЧУВАРИ КУЛТУРНОГ ПАМћЕњА (Резиме)

Студија истражује како предмети и текстови изложени у музејима или описани у књи-жевности подстичу и буде сећања код публике. Музеј невиности Орхана Памука, будући ис-товремено роман и музеј хомонимног назива, служи као студија случаја у анализи временских и просторних аспеката сећања кроз представљање времена у простору и простора у времену различитим наративним методама. Осамдесет три изложбена прозора у музеју, на раскршћу књижевности и визуализације, чињеница и фикције и фетишизма и колекционарства, корес-пондирају са 83 поглавља у роману одражавајући тенденције епохе. У студији се, сходно томе, визуализација предмета, места и односа који су описани у роману и опажени од стране читалаца пореде са оним што је приказано у музеју. Методологија истраживања усваја два приступа. Први је преглед литературе да би се успоставио теоријски оквир на коме се теза заснива. Други је пак анализа Музеја невиности како би се подржала открића у погледу разоткривања успомена утканих у предмете, те им се доделила нова значења преко личних искустава публике, коју би могли представљати посетиоци музеја, читаоци књиге или и једни и други.

Кључне речи: културна меморија, визуализација, колекционарства, Музеј невиности, интертекстуалност.




BIBLID: 0015–1807, 45 (2018), 1 (pp. 61–72) УДК 811.161.1’272”19”

Nam Hye Hyun Yonsei University, Seoul, [email protected]

К ВОПРОСУ О СТАНДАРТНОМ ЯЗЫКЕ КАК СОЦИАЛЬНОМ ИНСТИТУТЕ В СОВЕТСКИЙ

ПЕРИОД1

Абстракт: Стандартный язык как совокупность кодифицированных норм является своего рода социальным институтом, который служит для поддержания общественной иерархии. Поэтому он контролирует поведение человека. Однако в то же время идет по-рождение сознательных отклонений от него. В данной статье мы попытались обозначить некоторые аспекты стандартизации языка советской эпохи, а именно идеологический кон-текст стандартизации языка, нормализаторскую деятельность Института языкознания АН СССР, ритуальность языка и сознательные отклонения от нормы.

Ключевые слова: стандартный язык, символический капитал, кодификация, языковой пуризм, отклонение от нормы.

Abstract: Standard language as a set of codified norms is a kind of social institution that sup-ports the social hierarchy and dominance. Therefore, it controls human behavior, and at the same time generates conscious deviations from it. This article tries to show some aspects of the Soviet standardization of the language, i.e. the ideological context of the standardization of language, language purism, activities of the sector “Culture of Russian speech”, the ritualization of language and conscious deviations from norms.

Keywords: standard language, symbolic capital, codification, linguistic purism, deviation from the norm.

1. Введение Норма толкуется по-разному, но под ней прежде всего подразумевают

требование, запрет и меру оценки, через которые разграничивают нормаль-ное и аномальное. В языкознании понятие нормы неразрывно связано с понятием стандартного языка как совокупности официально кодифициро-ванных норм.2 Стандартный язык понимается как тщательно обработанная

1 Доклад на XVI международный съезд славистов, Белград, 2018 г.2 Стандартный язык иначе называют литературным, нормированным или кодифици-

рованным. Термин «стандартный язык» чаще употребляется в западной лингвистике. В рос-сийской лингвистической терминологии это словоупотребление не привилось видимо из-за



разновидность языка, способная к полифункциональности, в частности, в официальной сфере.

Наличие стандарта и норм поддерживается авторитетными организа-циями, поэтому стандартный язык имеет высокий престиж. В связи с этим сформировалась некая идеология стандартного языка, согласно которой только стандартный язык является правильным, а все остальные разно-видности воспринимаются как низшие, тем самым стандартный язык стал разграничением центра и периферии, культурности и некультурности.3 Дж. Мильрой и Л. Мильрой, предложившие понятие «Культура стандартного языка»(standard language cultures), тоже указывают на общий миф о стан-дартном языке и общее социальное отношение к нему.4

Норма является одной из разновидностей социальных институтов, которые руководят поведением членов общности и обеспечивают конфор-мность путем применения санкций к девиантному поведению. Так и язы-ковая норма тоже играет роль социального регулятора, поддерживающего сложившиеся в обществе структуры доминирования и иерархии. Степень владения стандартным языком определяет социальный статус говорящего и, с этой точки зрения, стандартный язык, пользуясь термином П. Бурдье, можно назвать символическим капиталом (symbolic capital).5

Вопрос нормы и стандартного языка приобретает особую актуальность в эпохи бурных общественных изменений, которые характеризуются резко негативным отношением к недавнему прошлому и желанием коренным образом отбросить то, что еще недавно казалось первостепенно важным. В советское время под влиянием революционного настроения возникла бурная дискуссия о новом социальном порядке, в том числе и о языковой норме. Революция и в языковой сфере нарушила привычные нормы, что вызвало языковой хаос. Данный феномен Р. Якобсон называет „Erdrutsch der Norm“

отрицательной коннотации слова «стандарт». В данной статье употребляется «стандартный язык», так как, во-первых, термин «стандартный язык» более точно соответствует сущности того, что принято называть литературным языком, при этом не вызывая путаницы между понятиями «литературный язык» и «язык литературы», и, во-вторых, термин «стандартный язык» более подходит к унифицированной тенденции советской эпохи, о чем будет идти речь в данной статье.

3 Suzanne Romaine, “Linguistic diversity and language standardization”, in Handbook of Language and Communication: Diversity and Change, ed. Marlis Helliger and Anne Pauwels, De Gruyter Mouton, 2008, p. 686.

4 James Milroy, Lesley Milroy, Authority in language: Investigating Standard English. 3rd ed. London: Routledge, 1999.

5 П. Бурдье разделяет капитал на экономический, социальный, культурный и симво-лический. При этом символический капитал подразумевает любой вид капитала, имеющий особое признание внутри социального поля. Чаще всего символическим капиталом являются престиж, репутация и честь. Как экономический капитал, он дает влияние, власть или доход. Pierre Bourdieu, “La producton et la reproduction de la langue legitime” in Ce que parler veut dire. L’economie des echanges linguistiques, Paris, Fayard, 1982. pp. 23–58.


Nam Hye Hyun, К вопросу о стандартном языке как социальном институте ...

(Оползень нормы).6 Однако потом, как показывает история, советская власть стала стремиться к стандартизации языка с целью создать новый миропо-рядок и новую идентичность.

В связи с этим предметом обсуждения в данной работе является стандар-тизация языка советской эпохи. Мы исходим из того, что стандартный язык как совокупность кодифицированных норм является своего рода социальным институтом, который выстраивает социальную иерархию и поддерживает структуру доминирования. Поэтому он зачастую подвергается протесту и рефлексии, оттуда следуют сознательные отклонения от нормы (антинор-ма). Следовательно, при изучении стандартного языка нужно учитывать сложное соотношение нормы с антинормой и потому нужно рассматривать не только авторитетный дискурс, где ведется работа официальной стан-дартизации, но и альтернативный дискурс в разных жанрах, где осущест-вляется творческая рефлексия над нормой. К первому относятся языковая политика, составление и издание грамматических справочников, словарей и школьное обучение языку, а ко второму относятся пародия, языковая игра, сознательное использование маркированных единиц, не допускаемых к кодифицированному языку.

Так как стандартизация языка советской эпохи очень обширная тема, здесь мы попытаемся указать лишь некоторые ее важные для дальнейшего изучения аспекты. Итак, ниже во второй части мы коротко обсудим понятие нормы и стандартного языка как социального канона. Третья часть пере-числяет несколько значимых аспектов советской стандартизации языка, а именно идеологический контекст стандартизации языка, нормализаторскую деятельность Института языкознания АН СССР, ритуальность языка и созна-тельное отклонение от нормы как протест унифицированному обязующему стандарту. В четвертой части обобщается все сказанное.

2. Понятие нормы и стандартного языка как социального канона В современной лингвистике норма используется в двух смыслах – в

широком и узком. В широком смысле под нормой подразумевают традици-онно сложившиеся способы речи, отличающие данные языковые идиомы от других языковых идиом. В этом смысле по-своему нормативен и любой из социальных или профессиональных жаргонов. В узком смысле норма – это результат целенаправленной кодификации языка. Такое понимание нормы неразрывно связано с понятием стандартного языка.7

6 Roman Jakobson, «Slavische Sprachfragen in der Sovjetunion», Slavische Rundschau, 6, 1934. pp. 324–343.

7 Л. П. Крысин, „Русская литературная норма и современная речевая практика”, Русский язык в научном освещении, № 2 (14), 2007, С. 5–6.



Обращая внимание на разновидности нормы, Х. Андерсон убеждает, что наряду с прескриптивными нормами (prescriptive norms) существуют и живые нормы (living norms). Первая налагается со стороны централизован-ного авторитета и имеет эксплицитную форму, а вторая формируется самими говорящими в ходе обыденного общения и имеет имплицитную форму. И в узусе говорящего постоянно происходят состыковки между этими двумя нормами, что он называет как переговоры норм (norm negotiation).8

Однако, норма обычно понимается в узком смысле и ассоциируется со стандартным языком. Стандартизация базируется на языке письменной формы, так как письменная, в частности, печатная форма фиксирует язык и потому подвергается контролю легче, чем устная форма.

Главная цель стандартизации языка – упразднить вариативность, поэтому формирование общего стандартного языка становится важным символом политической унификации в обществе, где существует множество языков или диалектов. В Европе становление стандартного языка неотде-лимо с наступлением капитализма, так как он удовлетворяет потребности в унификации рынка и символизирует внутреннее единство национального государства. Например, во Франции начиная с XIV в. языки и диалекты стали постепенно вытесняться диалектом Île de France, сформировавшимся в культурных парижских социальных кругах. Именно этот диалект позднее был выдвинут в качестве официального языка и закреплен в письменной форме. 9 Итак, разновидность языка, выбранная как стандартная, официаль-ная, успешно распространилась посредством печатных машин, особенно вместе с появлением среднего образованного класса, который воспринимал стандартный язык как способ социального продвижения и мобилизации.10

В. Живов указал некоторые специфические особенности стандартного языка как инструмента социального доминирования. Во-первых, стандар-тный язык базируется на традиции, в частности, на корпусе классической литературы, которая внушает обществу определенную систему ценностей, образцов правильного и неправильного поведения, категорий оценки и т. д. Во-вторых, стандартный язык обусловлен нормализаторской деятель-ностью специалистов по языку, которые маркируют языковые единицы как неправильные, вульгарные, просторечные и т. д. Тем самым они выступают в роли законодателей языка, и их учреждение становится одним из инсти-тутов власти и принуждения. В-третьих, стандартный язык утверждается и передается через школьное образование, существенную часть которого

8 Henning Andersen, «Living norms», in From Poets to Padonki: Linguistic Authority and Norm Negotiation in Modern Russian Culture, ed. I. Lunde, M. Paulsen, University of Bergen, 2009, pp. 18–33.

9 Bourdieu: 28–34.10 Suzanne Romaine: 686.



составляет именно обучение «правильному» языку в его устной и пись-менной форме. 11

Если мы признаем норму и стандартный язык как социальный регу-лятор, то поймем, почему сознательное употребление вариативных единиц косвенно указывает на протест к норме и социальному порядку в целом. В наше время такую тенденцию наглядно показывает так называемый язык интернет-коммуникации, где допускаются всевозможные отклонения от нор-мы. Не секрет, что такие сознательные отклонения отражают протестующее отношение говорящих к социальной иерархии и традициям.

Следовательно, для полного представления стандартного языка нужно исследовать не только авторитетный метадискурс, где ведется кодификация норм, но и альтернативный дискурс, где реализуется творческое, экспери-ментальное, живое употребление языка с отклонением от нормы. Об этом речь пойдет в третьей части.

3. Основные аспекты стандартизации языка советской эпохи

3.1. Идеологический контекст языковой стандартизации В послереволюционный период рабочие массы активно участвовали

в публичных речевых действиях, в связи с чем маркированные языковые единицы, идущие из социальных и региональных диалектов, получили ши-рокое распространение. Также аббревиатуры, называющие новые предметы и явления, новые наименования улиц, городов, новые заимствованные слова, имеющие идеологический оттенок, сильнейшим образом изменили язык. Конечно, большевики хорошо владели этим новым кодом, и это умение выделило их как новую элиту, но рабочие и крестьяне, будучи «героями революции», владели этим новым кодом ограниченно и зачастую терялись в нем.12

Следовательно, отсутствие общего языкового стандарта вызывало трудность в общении, что сильно тревожило большевиков, которые видели за языком мощную силу организовывать власть и мобилизовывать массы. Уже с середины 1920-х годов В. Ленин жаловался на «низкий» газетный язык и говорил, что это не язык Толстого и Тургенева.13 Конечно тревожное отношение руководства партии к языку основывается не столько на заботах о состоянии языка, сколько на необходимости поддержания властной струк-туры. По мнению В. Живова, в период выстраивания партийной иерархии для большевистских лидеров было существенно сохранение доминирования

11 В. Живов, „Язык и революция”, Отечественные записки, 2(23), 2005. 12 А. М. Селищев, Язык революционной эпохи. Москва: Работник Просвещения, 1928,

С. 200. 13 Michael G. Smith, Language and Power in the Creation of the USSR, 1917–1953, Walter

de Gruyter, 1998, p. 36.



при изменении социального состава партии, когда ее членами сделались многочисленные выходцы из низших слоев населения. В этих условиях и «интеллигентность», и культурное наследие, и языковой стандарт могли пригодиться.14

Особенно, когда в 30-е годы формировалась партийная элита, вопрос но-вого языкового стандарта приобрел еще большую актуальность. Этот новый класс должен был создать собственный символический капитал, который должен был способен укреплять их социальный статус, и который должен был основываться на традиции, чтобы передаваться через образование. Итак, с этого времени над революционным пафосом стала преобладать жесткая регламентация. В 1932 году на XVII всесоюзной конференции Всесоюзной коммунистической партии была провозглашена борьба против блатной музыки, языкового хулиганства.15

Известная дискуссия о языке в 1950 году усугубила консервативное отношение к языку. В статье «Марксизм и вопросы языкознания», опублико-ванной в «Правде» в 1950 году, И. В. Сталин критиковал интернационализм Марризма и подчеркивал национальную специфичность языка. Подвергая критике теорию Марра об эволюции языка, он убеждал, что как средство общения язык одинаково обслуживает все общество, все классы общества; он может одинаково обслуживать как старый, умирающий строй, так и новый, подымающийся строй. Таким образом, в отличие от базиса и надстройки русский язык и после революции сохранился в целости и остался без ка-ких-либо серьезных изменений, т. е. русский язык как национальный язык остался почти таким же, каким он был во времена Пушкина. Такой взгляд на язык, акцентируя на историчности и традиционности языка, придает легитимность борьбе за чистоту языка, которая велась советской властью.

3. 2. Нормализаторская деятельность Института языкознания АН СССРПо мнению Б. Комри, норма, часто ассоциируясь с сознательным вмеша-

тельством извне, долгое время являлась ключевым понятием в обсуждении феномена «Культуры речи» и стандартного языка.16 Советские лингвисты обращали большое внимание на правильность, нормативность и контроль над употреблением диалектных вариативностей.17

В этот период теоретической основой стандартизации языка занимались главным образом ученые из сектора «Культуры русской речи» Института

14 Живов.15 Smith: 146. 16 Bernard Comrie, Gerald Stone, Maria Polinsky, The Russian language in the Twentieth

century, Oxford: Clarendon Press. 2nd ed, 1996, p. 5. 17 Benson Morton, “Soviet Standardization of Russian”, The Slavic and East European Journal,

5. 1961. pp. 265, 273.



языкознания АН СССР. Данный сектор был организован в 1952 году С. И. Ожеговым, автором «Словаря русского языка». Он поставил перед сотруд-никами сектора следующие задачи: решение проблем кодификации норм литературного языка, историческое и теоретическое обоснование процес-сов становления нормы, нормативная оценка новых явлений и тенденций в языке, а также выработка практических рекомендаций по употреблению тех или иных языковых единиц. Под его руководством начали выходить сборники «Вопросы культуры речи». В 1958 году в Институте русского языка была организована Справочная служба русского языка. Сотрудники службы отвечали на вопросы о русском языке, его истории, современном состоянии и функционировании, давали консультации по нормам правопи-сания, речевому этикету. В 1965–1967 гг. работой сектора руководил В. Г. Костомаров, а с 1968 по 1989 гг. – Л. И. Скворцов. В эти годы дальнейшее развитие получала разработка вопросов теории языковой нормы, изучались проблемы ортологии на разных уровнях языковой системы.18

Созданная таким образом норма языка активно распространялась пос-редством советской прессы, в частности, путем борьбы за чистоту языка. Борьба за чистоту языка стала основным принципом советской языковой политики после публикации статьи В. Ленина «Об очистке русского языка» в «Правде». «Борьба за чистоту языка наших газет есть… борьба за чис-тоту путей пролетарской революции, за устранение всяких преград между словами революции и массами…»19 Итак, произошла отчетливая политизация дискуссии о языке, которая делала акцент более на соответствии совре-менного русского языка великим задачам построения социализма, нежели на качестве его употребления. Был введен институт цензуры и началась пропаганда посредством прессы, регулярно публиковавшей материалы о величии русского языка, о грозящих ему опасностях и необходимости его защиты.20

Определенное стремление к стандартизации языка того времени связано и с политическим режимом страны. Сознательная стандартизация языка ярко наблюдается в тоталитарных государствах, где остро стоит вопрос о единой нации и едином национальном языке. По мнению Е. Андрью, тоталитарное общество представляет всю реальность в виде оппозиции «добра» и «зла», и при этом добро относится ко всему социальному и коммунистическому строю, а зло – ко всему, что противостоит социальному и коммунистическому строю.21 Мы считаем, что такой бинарный подход наблюдается и в сфере

18 Институт русского языка. http://www.ruslang.ru/node/73 (доступ: 2018.03.10).19 Правда. 1934. № 325. С. 1.20 Е. Н. Басовская, Концепт «чистота языка» в советской газетной пропаганде, Ав-

тореф. дис. док. филолог. наук. Российский государственный гуманитарный университет, Москва, 2011.

21 Ernest Andrews, “Introduction”, in Legacies of Totalitarian Language in the Discourse Culture of the Post- Totalitarian Era, ed. E. Andrews, Lexington Books, 2011, pp. 1–2.



языка, разделяя его на хорошие и плохие единицы, что приводит к культу нормы, стандарта и порождает борьбу за чистоту языка.

3. 3. Ритуализация языкаВ тоталитарном обществе язык приобретает особую функцию, т. е.

ритуальную. Как пишет Э. Джентиле, предложивший термин “sacralization of politics”, тоталитарные режимы сакрализировали идеологию и политику и тем самым превратились в некую политическую религию.22 Как религия, они нуждались в некоем ритуале, и соответственно была гипертрофирована ритуализованная речевая сфера, где язык сакрализировался и подвергался жесткой регламентации и формальному застыванию.23

Такая же ситуация обстояла и в советский период. Итак, в целом строго выработанная письменная речь преобладала над спонтанной устной речью. Самая яркая ритуализованная речевая сфера – это официальная идеологичес-кая сфера, где язык в точности воспроизводил уже существующую форму, чтобы не вызывать лишних сомнений. Источником стандарта служили высказывания первых лиц советской страны, революционные лозунги, фрагменты из произведений революционных писателей и поэтов.

Особенно с конца 1950-х гг., как оценивает А. Юрчак, изгонялась всякая оригинальность и особенности индивидуального авторского голоса. Измене-ния в сторону застывания формы происходили на разных уровнях языка. А. Юрчак описывает их следующим образом: «Форма советского авторитетного дискурса не просто прошла процесс нормализации, приобретая множество стандартных, повторяющихся структур, лексических элементов и стилис-тических особенностей и став высокопредсказуемой и ритуальной, – кроме этого, она претерпела процесс постепенного “распухания”, становясь все более неповоротливой, многоступенчатой и неуклюжей. Стандартные лек-сические сочетания и грамматические обороты этого языка собирались во все более длинные и неуклюжие конструкции. ... Высказывания все сложнее было понять; форма в них все более преобладала над смыслом».24 Данный процесс он именует гипернормализацией языка.25

22 Emilio Gentile, “The Sacralization of politics: Definitions. Interpretations and Reflections on the Question of Secular Religion and Totalitarianism”, Totalitarian Movement and Political Religions 1, 2000, pp. 18–55.

23 О советском ритуальном языке см. Konstantin Bogdanov, “The Rhetoric of Ritual: The Soviet Sociolect in Ethnolinguistic Perspective”, Soviet culture in retrospect, No. 5, 2008, pp. 179–216.

24 Алексей Юрчак, Это было навсегда, пока не кончилось. Последнее советское поколение. Москва: Новое литературное обозрение, 2014, С. 115–116.

25 Подобная фиксация языкового стандарта в официальной сфере привела к дистанциро-ванности ритуального языка от обыденного и сформировало своего рода диглоссию. John Dunn коротко наметил исторические параллели советской и средневековой диглоссии. John Dunn, “The Transformation of Russian from a Language of the Soviet Type to a Language of the Western



Помимо этого подобное унифицированное, централизованное отно-шение к языку сказывалось и в политике по отношению к языкам малых национальностей. Советская языковая политика внешне подчеркивала равенство между всеми языками, но на самом деле, внушая русский язык и русские национальные ценности, стремилась затушить национальные особенности народов СССР, и подчеркивала их сближение, стандартизацию под «старшим братом» – русской национальностью. По мнению П. Серио, в таком «мультинациональном» государстве как СССР великий русский язык, который все должны были любить, учить, защищать и совершенствовать, является фундаментальным звеном в становлении идеологии и однородной структуры советского общества.26

3. 4. Отклонение от нормы как протест унифицированному стандарту В любое время существуют сознательные отклонения от нормы. В

советский период параллельно с нормализованным дискурсом был и аль-тернативный дискурс, где употреблялись маркированные языковые еди-ницы, которые не допускались в официальный дискурс. В тоталитарном обществе, как ни парадоксально, альтернативный дискурс приобретает большее значение.27 А. Вежбицкая пишет, что официальный тоталитарный язык порождает подпольный антитоталитарный язык, т. е. альтернативный анти-язык (anti-language) и анти-общество (anti-society), где употребляется анти-язык.28

Альтернативный дискурс говорит о том, о чем не может говорить офи-циальный дискурс и, будучи относительно свободным от принудительной нормы, допускает отклонения от нее, сознательные и несознательные. Нас интересуют сознательные отклонения, так как они могут отражать иное отношение к существующей социальной структуре. В этом смысле И. Лунд называет такие отклонения как противояз в противопоставлении к новоя-зу.29 Хороший пример к этому – сатира, политические анекдоты, лагерный

Type”, in Language and Society in Post-Communist Europe. ed. John Dunn, Warsaw – Basingstoke: Macmillan Press, 1999, pp. 3–22.

26 Патрик Серио, „Язык – плоть нации. Беседы о русском языке эпохи Брежнева”, Поли-тическая лингвистика, 3(26), 2008.

27 Напряженное соотношение между нормой и антинормой советской эпохи наблюдает-ся и в культуре. См. параллельное существование официальной культуры и неофициальной (нонкоформисткой) культуры. Соц-арт как альтернативная культура основывался на пароди-ровании официального советского искусства и официальной эстетики. Посредством игровой переработки одиозных клише, символов и образов советского искусства и частотных мотивов политической агитации, соц-арт развенчивал их истинный смысл.

28 Anna Wierzbicka, “Antitotalitarian language in Poland”, Language in Society, 19(1), 1990, pp. 1–2.

29 Ingunn Lunde, “Performative Metalanguage: Negotiating Norms Through Verbal Action”, in From Poets to Padonki: Linguistic Authority and Norm Negotiation in Modern Russian Culture,



язык. Особенно, анекдоты были воплощением языка, переворачивающим официальный дискурс.30 Именно там, вместе с языковыми играми присутс-твовали еще и сквернословие, ирония, просторечие, сленг, которые были категорически запрещены в официальном ритуальном дискурсе и потому стали особыми маркерами антиритуальности. На материале политических анекдотов Н. А. Купина рассматривала ироничные приемы деформаций ключевых единиц официального стандартного языка – клише, аббревиатур, прецедентных текстов и т. д.31 Исследователь отмечала следующие наиболее частотные приемы: 1) переосмысление аббревиатур; 2) семантическое пре-образование ключевых слов тоталитарного языка, 3) деформация прецеден-тных текстов, например лексическая замена одного из слов, словосочетания или предложения и др.

4. Вывод Стандартный язык как совокупность кодифицированных норм является

символическим капиталом и социальным институтом, поддерживающим общественную иерархию. Cтандартизация языка сопровождает некий миф о стандартном языке, и в то же время порождает сознательные отклонения от него. В данной статье мы попытались обозначить некоторые аспекты советской стандартизации языка, а именно, идеологический контекст стан-дартизации языка, нормализаторскую детельность Института языкознания АН СССР, ритуальность языка и сознательные отклонения от нормы. Данные рассуждения послужат отправной точкой дальнейшего исследования, кото-рое должно поставить своей целью обрисовывать общие и специфические тенденции советской стандартизации языка.


Andersen Henning, “Living norms”, in From Poets to Padonki: Linguistic Authority and Norm Negotiation in Modern Russian Culture, ed. Inguun Lunde, Martin Paulsen, University of Bergen, 2009, pp. 18–33.

Andrews Ernest, “Introduction”, in Legacies of Totalitarian Language in the Discourse Culture of the Post- Totalitarian Era, ed. E. Andrews, Lexington Books, 2011.

Benson Morton, “Soviet Standardization of Russian”, The Slavic and East European Journal, 5. 1961. pp. 263–278.

ed. I. Lunde, M. Paulse, University of Bergen, 2009, p. 111. 30 Sheila Fitzpatrick, Everyday Stalinism. Ordinary life in Extraordinary Times: Soviet Russian

in the 1930s. New-York and Oxford, Oxford University Press, 1999, p. 184. 31 H. A. Купина, Тоталитарный язык: словарь и речевые реакции. Екатеринбург-Пермь:

Издательство уральского университета. 1995. C. 98–123.



Bogdanov Konstantin, “The Rhetoric of Ritual: The Soviet Sociolect in Ethnolinguistic Perspective”, Soviet culture in retrospect. No. 5, 2008, pp. 179–216.

Bourdieu Pierre, “La producton et la reproduction de la langue legitime” in Ce que parler veut dire. L’economie des echanges linguistiques, Paris, Fayard, 1982, pp. 23–58.

Comrie Bernard,‎ Stone Gerald,‎ Polinsky Maria, The Russian language in the Twentieth century, Oxford: Clarendon Press. 2nd ed, 1996.

Dunn John, “The Transformation of Russian from a Language of the Soviet Type to a Language of the Western Type”, in Language and Society in Post-Communist Europe: Selected Papers from the Fifth World Congress of Central and East European Studies, 1995. ed. John Dunn, Warsaw – Basingstoke: Macmillan Press, 1999, pp. 3–22.

Fitzpatrick Sheila, Everyday Stalinism. Ordinary life in Extraordinary Times: Soviet Russian in the 1930s. New-York and Oxford: Oxford University Press, 1999.

Gentile Emilio, “The Sacralization of politics: Definitions. Interpretations and Reflections on the Question of Secular Religion and Totalitarianism”, Totalitarian Movement and Political Religions 1, 2000, pp. 18–55.

Jakobson Roman, „Slavische Sprachfragen in der Sovjetunion“, Slavische Rundschau, 6, 1934. pp. 324–343.

Lunde Ingunn, “Performative Metalanguage: Negotiating Norms Through Verbal Action”, in From Poets to Padonki: Linguistic Authority and Norm Negotiation in Modern Russian Culture, ed. Inguun Lunde, Martin Paulsen, University of Bergen, 2009, pp. 110–128.

Milroy James, Milroy Lesley, Authority in language: Investigating Standard English. 3rd ed. London: Routledge, 1999.

Romaine Suzanne, “Linguistic diversity and language standardization”, in Handbook of Language and Communication: Diversity and Change, ed. Marlis Helliger and Anne Pauwels, De Gruyter Mouton, 2008, pp. 685–713.

Smith Michael G., Language and Power in the Creation of the USSR, 1917–1953, Walter de Gruyter, 1998.

Wierzbicka Anna, “Antitotalitarian language in Poland”, Language in Society, 19(1), 1990. pp. 1–59.

Басовская Е. Н., Концепт «чистота языка» в советской газетной пропаганде, Автореф. дис. док. филолог. наук. Российский государственный гуманитарный университет, М., 2011.

Живов В., «Язык и революция», Отечественные записки, 2(23), 2005, С. 175–200.

Крысин Л. П., «Русская литературная норма и современная речевая практика», Русский язык в научном освещении, № 2 (14), 2007, С. 5–17.



Купина H. A., Тоталитарный язык: словарь и речевые реакции. Екате-ринбург-Пермь: Издательство уральского университета. 1995.

Селищев А. М., Язык революционной эпохи. Москва: Работник Про-свещения, 1928.

Серио Патрик, «Язык – плоть нации. Беседы о русском языке эпохи Брежнева», Политическая лингвистика. 3(26), 2008, С. 102–110.

Юрчак Алексей, Это было навсегда, пока не кончилось. Последнее советское поколение. Москва: Новое литературное обозрение, 2014.

Нам Хе Хјон

ПРИЛОГ ПИТАњУ СТАНДАРДНОГ ЈЕЗИКА КАО ДРУШТВЕНОГ ИНСТИТУТА У СОВЈЕТСКО ДОБА

(Резиме)

Стандардни језик као скуп кодификованих норми представља својеврсни друштвени институт који служи за успостављање друштвене хијерархије. Он отуд контролише човеково понашање, премда се истовремено одвија процес генерисања свесних одступања од њега. У овом раду покушали смо да укажемо на неке аспекте стандардизације језика совјетске епохе, и то управо идеолошки контекст стандардизације језика, борбу за чистоту језика, делатност сектора „Култура руског језика”, ритуалност језика и свесна одступања од норме.

Кључне речи: стандардни језик, симболички капитал, кодификација, језички пуризам, од-ступање од норме.

Примљено 1. марта 2018, прихваћено за објављивање 18. маја 2018. године.


ИСТРАЖИВАњА – RECHERCHES

BIBLID: 0015–1807, 45 (2018), 1 (pp. 73–81) УДК 821.162.3.09:929Škvorecki J.

Александра Корда-ПетровићУниверзитет у Београду – Филолошки факултет [email protected]

ЈОЗЕФ ШКВОРЕЦКИ ИЗМЕЂУ ОВИДИЈА И КОНРАДА

Апстракт: Поједини аутори који су стварали у егзилу нову средину подносили су веома тешко или су чак престали да пишу, други су постали део нове културе или су се у потпуности утопили у страну културу. Неки нису могли да стварају на језику нове средине, јер нису могли ментално да напусте свој егзистенцијални простор, док су други одустали од матерњег језика и започели да пишу на другом језику. У стваралаштву Јозефа Шкворецког преплићу се два супротна доживљаја егзила, један сличан судбини Овидија, а други Џозефа Конрада.

Кључне речи: Јозеф Шкворецки, књижевност у егзилу, слика трауме егзила, егзил као извор инспирације

Abstract: Some authors in exile found themselves in a hard position to continue writing, some even stopped, while others became part of a new culture, sometimes being completely naturalized. Some could not use the language of the new environment in their literary work because of inability to mentally leave their existential space, while others gave up their mother tongue and started writing in another language. Two opposing experiences of exile interwove in the work of Josef Škvorecký – one similar to the fate of Ovid, and the other of Joseph Conrad.

Keywords: Josef Škvorecký, literature in exile, the image of the trauma of exile, exile as a source of inspiration.

Чешка књижевност у време „периода нормализације“ после 1968. године била је јасно подељена на официјелну, дисидентску и егзилну. Чеш-ки аутори попут Милана Кундере, Ивана Свитака, Ивана Климе, Вацлава Хавела, Павела Кохоута, Бохумила Храбала, Јозефа Шкворецког и др., се-дамдесетих и осамдесетих година 20. века, стекли су светску славу и епитет дисидентских писаца, иако су дела свакога од њих имала своју судбину. Најбоља дела већине ових писаца била су објављена у егзилу. Проблем чешке књижевности настале ван граница отаџбине годинама се истражује. После 1989. године врсни чешки и светски књижевни теоретичари и историчари о томе су доста писали.1

1 Организовано је и више конференција на тему егзила, на пример: Konference Jak reflek-tujeme literaturu vzniklou v zahraničí (Praha, 1999), Mezinarodné mezioborová konference Život je



За ову прилику издвајамо ставове чешког југослависте Ивана Доровског (Ivan Dorovský). Он посебно разматра појаву емиграције, миграције, егзила, изгнанства и дијаспоре, наглашавајући да се ови појмови у књижевности неоправдано изједначавају. Доровски сматра да аутори, који су стицајем одређених животних околности – идејних, економских или политичких, доживели промену стваралачког идентитета и на тај начин прешли из једне националне књижевности у другу, представљају посебан феномен. На тај на-чин аутори постају дводомни, али и билитерарни. Због тога треба проучавати оне факторе који одређују интерлитерарни процес, као и појмове дефинисане тетрадом егзил – дводомост – билингвизам – билитерарност.2 Исти аутор разликује аутохтоне и алохтоне писце. Прву групу чине ствараоци који на домаћем терену пишу матерњим језиком, док у групу алохтоних аутора убраја оне који на домаћем терену пишу неким другим језиком. У ову другу групу спадају и они аутори који по одласку у нову средину настављају да пишу на матерњем језику, али и на језику нове средине. Доровски у посебну групу алохтоних аутора сврстава оне који искључиво пишу на језику нове домовине и у потпуности су се стопили са културом нове средине.3 Овим се надограђује теорија Диониза Ђуришина о регионалној и географској билингвалности, као и о узајамним везама интерлитерарних заједница, без обзира на то колико различите културе могу бити удаљене.4 У вези са овим питањима посебно место заузимају писци емигранти, а сваки од њих има своју судбину и свој доживљај егзила.

Неки аутори који су стварали у егзилу нову средину подносили су веома тешко или су престали да пишу, други су постали део нове културе или су се у потпуности утопили у страну културу. Неки нису могли да стварају на језику нове средине јер нису могли ментално да напусте свој дотадашњи егзистенцијални простор, док су други одустали од матерњег језика и почели да пишу на језику нове домовине. Међутим, егзил не представља увек трагично искуство. Постоје примери када је добровољан или принудан одлазак у изгнанство допринео стваралачком чину у смислу ослобађања и обогаћивања писане речи новим идејама и погледима.5

jinde... (Praha 2001) или конференција 2004. одржана у родном граду Шкворецког, Находу, а поводом животног јубилеја аутора.

2 Ivan Dorovský, „O ’pomezních’, dvojdomých a biliterárních tvůrcích”. In: Studie z literár-něvědné slavistiky, Brno, 1999, s.161–165.

3 Ivan Dorovský, „Ještě o bilingvalismu, biliterárnosti a dvojdomnosti”, Sborník prací Filozofické fakulty brněnaké univerzity, D 38, 1991, s. 19–25.

4 Диониз Ђуришин, Шта је светска књижевност?, Нови Сад – Сремски Карловци, 1997.

5 Многи добитници Нобелове награде за књижевност своја дела су написали у егзилу, као на пример, Иван Буњин, Јозеф Бродски, Чеслав Милош, Исак Башевис Сингер, Пабло Неруда и други.


Александра Корда-Петровић, Јозеф Шкворецки између Овидија и Конрада

У стваралаштву Јозефа Шкворецког (Josef Škvorecký, 1924–2012) пре-плићу се два супротна доживљаја егзила. О томе је више пута и сам писао у својим есејима. У једном од њих, објављеном у канадским новинама 1976. године, под називом „At Home in Exile: Czech Writers in the West”, писац анализира нова издања поезије и прозе чешких аутора који живе у изгнанству. Доживљај егзила аутора попут Јана Драбека, Вратислава Блажека, Антоњина Броусека, Здене Саливарове и др. упоређује са судбином Овидија или Џозефа Конрада: „Овидију, славом овенчаном песнику огромног царства, врата света била су отворена. Међутим он је више волео да остане код куће, где је слава ласкала његовом егу, а он се занимао раскошним матронама (што га је веро-ватно и стајало главе). [...] Конрад је баштинио комплексну традицију коју је гушила средњевековна рука Русије, па је отишао у изгнанство. Изгнанство за њега нису били Овидијеви пусти Томи. Била је то слободна Британија, чији су таласи запљускивали читав свет...”.6 Дакле, Шкворецки разликује две стране медаље судбине писаца у егзилу: с једне стране изгнанство може бити дубока траума за писца, док с друге стране, може бити доживљено као ослобођење духа и тела.

После слома Прашког пролећа 1968. у коме је активно учествовао, Шкворецки је добровољно, али нерадо, напустио Чехословачку. До тада је у домовини већ имао изграђену репутацију слободног и бунтовног писца и филмског сценаристе. његов роман Кукавице (Žert, 1948) био је култна књига чехословачке омладине шездесетих година. Емиграција у Канаду био је његов природни избор, јер му је као англисти и заљубљенику у џез музику, амерички континент био духовно близак.7 У Канади је заједно са супругом, списатељицом Зденом Саливаровом, основао једну од најзначајнијих чешких самиздатових кућа „68 Publishers”, а англоамеричку књижевност је предавао на Универзитету у Торонту. У егзилу је наставио да пише. Највећи део својих дела написао је управо у Канади. Објављени романи и есеји8 у највећој мери су посвећени индивидуалном и колективном схватању трауме егзила.

Роман Инжењер људских душа (1977) је делимично аутобиографски и описује судбине чешких емиграната који су напустили земљу после Прашког пролећа. Дело припада познатом циклусу романа – саге о Данију Смиржиц-ком, јунаку који је ауторов алтер-его и кроз чију судбину се осликава историја

6 Jozef Škvorecki, , „Kod kuće u izgnanstvu: češki pisci na Zapadu”, Reč, oktobar 1999, br. 55/1, s. 171.

7 Jíří Peňás, „Zemřel Josef Škvorecký, spisovatel lidských srdci”, Lidové noviny, 4. 1. 2012, s. 1–2.

8 Романи Mirákl (Миракл, 1972), Příběh inženýra lidských duši (Инжењер људских душа, 1977), Velká povídka o Americe (Велика приповетка о Америци, 1980), Scherzo capriccioso: Veselý sen o Dvořákovi (Scherzo capriccioso: Весели сан о Дворжаку, 1984), Ze života české společnosti (Из живота чешког друштва, 1985), Nevěsta z Texasu (Невеста из Тексаса, 1992), као и књиге есеја Samožerbuch (Самопоштовање, 1977), Franc Kafka, jazz a jiné marginálie (Франц Кафка, џез и друге маргиналности, 1987), Hlas z Ameriky (Глас из Америке, 1990).



ратне и поратне генерације. Даље, у роману је заступљена читава галерија ликова, аутентичних и фиктивних, који припадају различитим генерацијама чешке емиграције у Америци и Канади. У најмањој мери су заступљени најстарији представници чешке ратне и поратне емиграције, који су се већ у потпуности асимиловали у новој средини, док је акценат на представницима новог таласа емиграције коме припада и писац. Кроз различите судбине емиграната, интелектуалаца и „ловаца на благо”, комунистичких шпијуна, али и америчких студената индиферентних према историји, осликава се европска и америчка стварност. У фокусу је сусрет и судар „слободног Запада“ и „неслободног Истока”.9 Роман је изграђен на интертекстуалном ослањању на текстове других аутора, углавном емиграната, као и на цита-тима из писама које главни јунак добија од својих пријатеља емиграната са разних страна света.

У егзилу објављује и књигу Из живота чешког друштва (1985). Први део носи наслов Из живота бољег друштва и садржи текстове које је аутор писао шездесетих година за прашки кабаре Параван, док је други део насло-вио Из живота емигрантског друштва. Проблем егзила овде је приказан хуморно и комично. То је прича о сусрету два света и две културе, средњо-европске Чешке и Америке, прича о судбинама нове генерације емиграната који су се родили у новом свету, док у себи носе гене старог. Прихватају навике и кодексе нове домовине, али заправо остају неинтегрисани. Не при-падају више старој домовини, али ни новој. На основу властитог искуства и искуства својих земљака у Канади, Шкворецки склапа психолошке портрете људи – апатрида, који више нигде не припадају. Једна од уочљивих последица емигрантске судбине је и деформисани језик заједнице. У канадском егзилу настао је нови чешко-енглески језик, метајезик, језик који није ни енглески, а ни чешки. Тим псеудојезиком написана је ова књига. Састављена је од дневничких записа, школских писмених задатака и магнетофонских записа углавном младих потомака неколико генерација (од предратне генерације која потиче из чешког Костелеца, представника социјалистичке омладине и деце чешких емиграната у Торонту). Иако је књига неодољиво привлачна и духовита, читаоца нагони да размишља о дубоким психолошким ломовима, неприлагођености и отуђености више генерација емиграната који не успевају да се изборе са траумом егзила.

Дубље у прошлост чешке емиграције залази Шкворецки у роману Scherzo capriccioso – Весели сан о Дворжаку (1984). Реч је о историјско-био-графском роману о композитору Антоњину Дворжаку и његовом боравку у Америци. Књига је подељена на 26 поглавља, од којих се само шест директно односи на Дворжаков професионални рад и његов ангажман на Народном конзерваторијуму у њујорку у периоду од 1892. до 1895. године. Највећу

9 Václav Papoušek , „Česká exilová proźa sedmdesátých a osmdesátých let”. In: Život je jinde... Materiály z mezinárodní mezioborové konference, Praha: Ústav pro českou literaturu AV ČR, s. 44.



пажњу аутор посвећује Дворжаковој наклоности према црначкој изворној музици, која је уграђена у почетке америчког џеза, као и емотивном животу композитора. Иако Шкворецки на крају књиге наводи дугачак списак ко-ришћене литературе, роман нема документарни карактер, већ доминирају разрађене слике из живота чешке дијаспоре с краја 19. века.

У књизи есеја Судбина неуспешног тенорсаксофонисте и други есеји (1977), Шкворецки објашњава како се заинтересовао за Дворжаков живот у Америци. Композитор му је био близак због своје наклоности према црначкој и индијанској музици, као и због настојања да кроз музику споји елементе чешке и америчке традиције. Покушао је да посматра живот композитора паралелно очима различитих људи, па тако о Дворжаку приповедају Чеси, Американци, мушкарци, жене, образовани и прости људи, белци и црнци. Тиме описује Америку онакву какву је Дворжак упознао. Овим романом се Шкворецки окренуо од актуелне историјско-политичке анализе друштва, толико карактеристичне за дотадашњи његов опус. По речима књижевног теоретичара Алеша Хамана, прича о чешком композитору у овом роману прераста у слику сусрета две културе, европске и америчке. Роман није пука глорификација великог сина нације, већ пример како је Нови свет постао друга отаџбина за чешке исељенике.10 В. Папоушек, други теоретичар који се бави поетиком Шкворецког, тврди да његови романи Scherzo capriccioso – Весели сан о Дворжаку и Невеста из Тексаса имају посебни значај у пишчевом целокупном опусу. Два романа излазе из оквира природе његовог стваралаштва које је карактеристично по аутобиографским и емпиријски проживљеним мотивима. У њима се Шкворецки окренуо историји, а ликове и радњу смешта у далеку прошлост.11

Радња поменутог романа Невеста из Тексаса (1992) смештена је у време Америчког грађанског рата (1861–0865), у коме су учествовали и чешки досељеници у Америку. Грађу за роман пронашао је у архиву Универзитета у Чикагу, у време док је писао роман о Антоњину Дворжаку. Судбине до-сељеника који су добровољно учествовали у рату за нови поредак у Новом свету, оставиле су јак утисак на Шкворецког и инспирисале га за писање овог романа. Седам година је посветио истраживању грађе и користио је америчке и чешко-америчке изворе. Провео је неко време радећи у архиву Америчког војног института у Пенсилванији. О свему томе пише у уводној напомени романа: „И поред великог ризика, задовољство је било на томе радити, од књига и фантазије стварати свет, који је додуше нестао, али свет у коме су

10 Aleš Haman, „Škvoreckého krajanské romány a jejich přijetí kritikou u nás”. In: Jak reflektujeme českou literaturu vzniklou v zahraničí, sborník referátu a diskusních příspěvků. Ústav pro českou literaturu AV ČR a Centrum Franze Kafky, Praha, 1999, s. 130.

11 Václav Papoušek,. „Česká exilová proźa sedmdesátých a osmdesátých let”. In: Život je jinde... Materiály z mezinárodní mezioborové konference, Ústav pro českou literaturu AV ČR, Praha, 2002, s. 44.



живели људи слични нама, људи који су радили и у великој мери мислили и говорили као ми”.12 Поред политичко-историјских околности и посебности америчког рата између Севера и Југа, аутор је покушао да у првом плану романа буду обични војници и цивили, њихова надања и бриге, да исприча све оно што изостаје у описима научне историје. Тако је настао роман који је истовремено жанровски близак историјском, ратном, авантуристичком, љубавном, али је то и роман о чешким досељеницима у Америку. његови јунаци су из мешовитих чешко-америчких породица и кроз њихове успомене Шкворецки успева да ослика прошлост у садашњости, као и прожимање два културолошки различита света. Док Алеш Хаман у овом роману пре свега види опис рађања америчке демократије и судбине оних који су је градили,13 Хелена Коскова подвлачи да је овде реч о онима који су из економских или политичких разлога били прогнани из своје домовине, а нашли су снагу да стварају Нови свет: „Похвала отворености Новог света који је мешавина различитих култура, народних и језичких традиција”.14

Не треба заборавити да је роман Невеста из Тексасa Шкворецки написао у периоду после политичких и друштвених промена у Чехословачкој, те се самим тим променио и круг његових иницијалних стваралачких намера. До тада доминантна критика идеолошког једноумља и диктатуре, која је вла-дала у пишчевој домовини, више није у првом плану његовог дела. После Плишане револуције 1989. године, постепено се у делима чешких писаца у емиграцији губи завичајна, чешка тематика. Аутори се окрећу општим цивилизацијским и егзистенцијалистичким питањима (као што је то случај код Милана Кундере), а култура и језик земље домаћина у великој мери утиче на ауторску поетику.15 Ипак, Шкворецки остаје веран својој другој великој теми – теми судбине чешке емиграције. Траума егзила, са којом се писац без дилеме суочава кроз већи део свога стваралаштва, парадоксално постаје извор нове инспирације и ширења тематских и проблемских кругова у његовом делу.

Свему овоме треба додати ауторске рефлексије и размишљања о америчком континенту, које је Шкворецки годинама писао за канадске и америчке новине и часописе.16 Избор неких од њих објављен је у његовој

12 Josef Škvorecký, „Autorová poznámka”, In. Nevěsta u Texasu, Toronto, Sixty-Eight Publishers, 1991, s. 605.

13 Aleš Haman, „Škvoreckého krajanské romány a jejich přijetí kritikou u nás”. In: Jak reflektujeme českou literaturu vzniklou v zahraničí., Ústav pro českou literaturu AV ČR a Centrum France Kafky, Praha, 1999, s. 129–132.

14 Helena Kostková, „Bořitel falešných mýtů”. In Hledání ztrácené generace, Praha, H &H, 1996, str.89.

15 B. L. Hanko, „Česká exilová próza 70. a 80. let se zřetelem k románům Josefa Škvoreckého”. In: Škvorecký 80. Sborník z mezinárodní konference o životě a díle Josefa Škvoreckého, Praha, 2005, s. 222.

16 Шкворецки је редовно објављивао есеје у часопису чешке емиграције „Západ“ који је излазио у Торонту (1979–1991).



књизи есеја Франц Кафка, џез и друге маргиналности (1987). Један текст носи наслов „Да ли су Канађани политички наивни?”, са поднасловом „Неколико запажања новог Канађанина из Старог света”. Одговор аутора је позитиван – Канађани су у политичком смислу велике наивчине. Чланак представља дубоку социолошку, психолошку и политичку анализу разлике између Запада и Истока, у прошлости и данас. То је поглед „с друге стране”, екстерни, али истовремено и интерни. Анализа какву може написати само надарени писац који има дводомно искуство, писац који припада и једној и другој култури.

У једном разговору, Шкворецки је изјавио: „Већи део књижевности је мање исповест о свету, колико исповест онога ко пише”.17 На другом месту написао је: „Свима нам је заједничко било искуство изврнуте Алисе у земљи чуда. Били смо ветерани нацизма, стаљинизма, нео-стаљинизма и периодичног отопљавања и захлађивања – и одједном смо се нашли у свету невероватно нетакнутом нашим знањем”.18 Из таквог животног искуства проистекло је дело које је било обогаћено преплитањем две културе и два језика, с тим што Шкворецки никада није престао да пише на свом матерњем језику и што је до краја водио битку са својом траумом егзила.

Шкворецки је један од оних одабраних аутора који припадају баштини најмање две културе. Створио је дело које представља континуитет најбоље књижевне традиције чешке књижевности 20. века, али је у својим романима и есејима дубоко надахнут америчком културом и књижевношћу, пре свих делима Хемингвеја, Фокнера или Селинџера. С једне стране, емиграција је за Шкворецког била и остала лична траума и неспокој – као код Овидија, али истовремено ово искуство је за њега било извор нове стваралачке инс-пирације – као код Конрада.


Dorovský, I. 1991. „Ještě o bilingvalismu, biliterárnosti a dvojdomnosti”, In: Sborník prací brněnské univerzity, Brno, D 38, pp. 19–25.

Hanko, B. L. 2005. „Česká exilová próza 70. a 80. let se zřetelem k románům Josefa Škvoreckého”. In: Škvorecký 80, sborník z mezinárodní konference o životě a díle Josefa Škvoreckého, Praha, pp. 221–230.

Haman, A. 1999. „Škvoreckého krajanské romány a jejich přijetí kritikou u nás”. In: Jak reflektujeme českou literaturu vzniklou v zahraničí, sborník referátů a diskusních příspěvků z konference uspořadáné 24–25.11.1999. Obcí spisovatelů, Ústavem pro českou literaturu AV ČR a Centrem Franze Kafky, pp. 129–132.

17 Josef Škvorecký, „Rozhovor s Liehmem”. In: Liehm J. Antonín, Generace, Praha, Československý spisovatel, 1990, s. 72.

18 Jozef Škvorecki, „Kod kuće u izgnanstvu: češki pisci na Zapadu”, Reč, oktobar 1999, br. 55/1, s. 172.



Chvatík, K. 1992. „Velký vypravěč Josef Škvorecký”, In: Melancholie a vzdor, Praha: Československý spisovatel, pp. 138–159.

Kosková, H. 1996. „Bořitel falešných mýtů”, In: Hledání ztracené generace, Praha : H&H, pp. 68–90.

Kosková, H. 2005. „Dílo Josefa Škvoreckého v kontextu české a světové literatury”, In: Škvorecký 80, sborník z mezinárodní konference o životě a díle Josefa Škvoreckého, Praha, pp. 24–32.

Papoušek V. 2002. „Česká exilová próza sedmdesátých a osmdesátých let”. In: Život je jinde..., Materály z mezinárodní mezioborové konference, Praha: Ústav pro českou literaturu AV ČR, pp. 43–53.

Pechar J. 1999. „Trojí exilová generace ve Škvoreckého románu Příběh inženýra lidských duší”. In: Jak reflektujeme českou literaturu vzniklou v zahraničí, sborník referátů a diskusních příspěvků z konference uspořadáné 24.- 25.11.1999. Obcí spisovatelů, Ústavem pro českou literaturu AV ČR a Centrem Franze Kafky, pp. 123–128.

Peňás, J. 2012. „Zemřel Josef Škvorecký, spisovatel lidských srdcí”, Lidové noviny, 4. 1. 2012, pp. 1–2.

Škvorecký, J. 1988. Franc Kafka, jazz a jiné marginálie, Toronto: Sixty-Eight Publishers.

Škvorecký, J. 1990. „Rozhovor s Liehmem”, In: Liehm J. Antonín, Generace, Praha: Československý spisovatel, pp. 66–87.

Škvorecký, J. 1991. „Autorová poznámka”. In: Nevěsta z Texasu, Toronto: Sixty-Eight Publishers, pp. 601–624.

Škvorecki, J. 1999. „Kod kuće u izgnanstvu: češki pisci na zapadu”, Reč, oktobar, br. 55/1, Beograd, pp. 171–175.

Aleksandra Korda-Petrović

JOSEF ŠKVORECKÝ BETWEEN OVID AND CONRAD

(Summary)

Josef Škvorecký wrote the greater part of his novels while in exile. Some of his works are an attempt to illustrate his personal trauma experienced during exile. We recognize this in the novels The Engineer of Human Souls and The Life of Czech Society which present the problem of the conflict between a lonely individual and personal identity. At the same time, this is about the author’s encounter with an environment previously unknown to him, which allows for the identification of a specific historical irony and paradox. On the other hand, his novels Scherzo Capriccioso and The Bride from Texas have a special place in the author’s opus primarily because an unknown environment has become a source of inspiration for the writer. In these works, Škvorecký illustrates a meeting of two cultures, the European and the overseas, a meeting of the Old and New Worlds. This gives the reader a specific point of view of the American continent. For Škvorecký, emigration was a personal trauma



and an accident (as with Ovid), but also a source of new inspiration and the expansion of thematic and problem circles in his works (as in the case of Conrad).

Keywords: Josef Škvorecký, literature in exile, the image of the trauma of exile, exile as a source of inspiration.




BIBLID: 0015–1807, 45 (2018), 1 (pp. 83–94) UDK 821.133.1.09-053.2:929Jursenar M.

Jelena BrajovićUniverzitet u Beogradu – Filološki [email protected]

MARGERIT JURSENAR KAO PRIPOVEDAČ ZA MLADE

Apstrakt: Adaptacijom za mladu publiku novele „Kako se spasao Vang-Fo”, koja se prvobitno pojavila u zbirci Priče sa Istoka, Margerit Jursenar upisuje se na listu pisaca koji su se ogledali i kao pisci za decu. Predmet istraživanja su najpre sličnosti priče za decu i varijante za odrasle, kao i ideologija Margerite Jursenar koja se prepoznaje u obe verzije, kao i u celokupnom delu, a zatim i razlike, koje upućuju na postupke kojima Jursenar prilagođava priču dečjem senzibilitetu.

Ključne reči: Margerit Jursenar, novela, mlada publika, umetnost, smrt.

Abstract: With the adaptation of the novella “How Wang-Fo was saved” which originally ap-peared in the collection Oriental tales, for a younger audience, Marguerite Yousernar joined the list of authors who had also proven themselves as children’s authors. The subject of research includes firstly the similarities of the children’s and adults’ versions, as well as the ideology of Marguerite Yoursenar which is recognizable in both versions, as well as the entire work, and secondly, the differences which point to the ways in which Yoursernar adapts her story for children’s sensibilities.

Keywords: Marguerite Yoursernar, novella, young audience, art, death.

„Kako se spasao Vang-Fo” u celokupnom delu Margerite Jursenar: piščeve vrednosti i edukativna funkcijaMargerit Jursenar (Marguerite Yourcenar, 1903–1987) jedan je od pisaca

koji su obeležili francusku, frankofonu (s obzirom na belgijsko poreklo) i svet-sku književnost dvadesetog veka, kao i jedan od najčitanijih i dosta prevođenih književnika. Ova je spisateljica, koju proučavaoci književnosti smatraju klasikom novog vremena, ceo svoj život posvetila književnom stvaralaštvu, i za sobom ostavila oko trideset i pet naslova romana, pripovedaka, eseja, drama, poezije, autobiografije i prepiske, ne računajući priređivačke radove i prevode, kao ni besede izgovorene prilikom stupanja u Francusku i Belgijsku akademiju. Njena rana dela – Priče sa Istoka (Nouvelles orientales, 1938, 1963, 1978) i Vatre (Feux, 1936), koja za polazište imaju strast, kako to primećuje Armel Lelong1, nisu

1 Armelle Lelong, Le parcours mythique de Marguerite Yourcenar: de Feux à Nouvelles orientales, Paris, L’Harmattan, 2001, p. 6.



privukla toliku pažnju tumača kao Hadrijanovi memoari (Mémoires d’Hadrien, 1951) i Crna mena (L’œuvre au noir, 1968). Još manju pažnju (u našoj sredini čini se nikakvu) privukla je činjenica da je Jursenar upravo iz zbirke Priče sa Istoka izabrala dve novele koje će u starosti objaviti u kolekciji namenjenoj deci. Novelu „Kako se spasao Vang-Fo” Jursenar je ponovo napisala i objavila 1979. godine za mlade čitaoce (počev od 8 godina). Novela se pojavila u vidu zasebne knjižice Comment Wang-Fô fut sauvé u kolekciji Enfantimages kod Galimara, praćena ilustracijama, bitnim u književnosti za mlade. U istoj kolekciji pojavila se tri go-dine kasnije još jedna novela iz Priča sa Istoka, neprerađena – „Notre-Dame-des-Hirondelles”. Napomenimo da su u istoj kolekciji objavljene i priče nekih drugih poznatih pisaca: Marsela Emea (Marcel Aymé, La patte du chat), Bleza Sandrara (Blaise Cendrars, Petits contes nègres pour les enfants des Blancs), Le Klezioa (J. M. G. Le Clézio, Voyage au pays des arbres), Žaka Prevera (Jacques Prévert, Contes pour enfants pas sages), Mišela Turnijea (Michel Tournier, Barbedor; Pierrot ou les secrets de la nuit). „Kako se spasao Vang-Fo” pojaviće se potom u kolekciji Folio cadet rouge 1990. U međuvremenu, 1985. godine pojavila se kod Galimara zbirka priča za indijsku decu pod nazivom Le Cheval à tête blanche, koju je prevela i priredila Margerit Jursenar. Očigledno zanimanje za književnost za mlade poklapa se sa periodom kada Jursenar piše autobiografsku trilogiju pod zajedničkim nazivom Lavirint sveta (Le labyrinthe du monde, 1974, 1977, 1988), čiji je treći tom posvećen detinjstvu i mladosti. Ukoliko bi se zanimanje za decu moglo dovesti u vezu s autobiografskim porivom pred kraj života, zanimanje za stvaralaštvo naroda prisutno je još od prvih dela. U Pričama sa Istoka Margerit Jursenar se, između ostalog, zanimala i za balkanske narode i slovenske balade, te je i napisala dve novele inspirisane Markom Kraljevićem kao i priču koja pred-stavlja obradu narodne pesme „Zidanje Skadra”. Poznato nam je da ove tekstove u izvornoj varijanti čitaju deca2, međutim njih Jursenar neće izabrati da preradi za dečju publiku. Učiniće to sa pričom „Kako se spasao Vang-Fo”, poreklom iz kineske književnosti. U pogovoru za Priče sa Istoka Jursenar kaže da je to jedna od četiri priče koje predstavljaju „ponovne transkripcije izvornih bajki ili legendi, koje sam više ili manje slobodno razvila”3, dok novela „Naša-gospa-od-lastavica” predstavlja, naprotiv, ličnu fantaziju autora, rođenu iz želje da se objasni ljupko ime male kapele u jednom atičkom selu”4. U razgovorima sa Matjeom Galeom (Matthieu Galey), Jursenar još jednom ukazuje na poreklo priče koju nije izmislila, na svoju strast prema kineskoj i japanskoj književnosti5, ali i na snažan osećaj

2 U srpskom školskom sistemu, narodna pesma „Zidanje Skadra” (u Pričama sa Istoka nosi naziv Mleko smrti) obrađuje se u V razredu, u VI razredu deca čitaju pesme o Marku Kraljeviću, a u VII „Malog Radojicu”, koja je poslužila kao osnova za novelu „Markov osmeh” u Pričama sa Istoka.

3 Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, Paris, Gallimard, 2001, p. 147.4 Isto, str. 148.5 Marguerite Yourcenar, Les Yeux ouverts: entretiens avec Matthieu Galey, Paris, Editions du

Centurion, 1980, p. 108.


Jelena Brajović, Margerit Jursenar kao pripovedač za mlade

opasnosti u tom predratnom periodu kad su nastale Priče sa Istoka6, prisutan i u noveli koja nas u ovom tekstu zanima7. Katrin Barbje (Catherine Barbier) pod-vlači da je novela, ispričana „orijentalnim” tonom, inspirisana jednim taoističkim apologom, poučnom pričom s moralnom poukom, da predstavlja razmišljanje o čoveku i umetniku, dovodeći je u vezu i s filozofskom pričom, koja traži smisao života8 i ispituje moć umetnosti9. Jelena Novaković takođe ukazuje na poreklo priče i, baveći se temom prevarene smrti kod Jursenar, iznosi fabulu, koja je ostala ista u pojednostavljenoj verziji za decu:

Inspirisana jednom kineskom legendom, ova novela kao da sažima njenu egzi-stencijalnu poruku koja rešenje nalazi u samom čoveku: veliki slikar Vang Fo, koga je vladar osudio na smrt zato što je svet na njegovim slikama mnogo lepši nego u stvarnosti, dobija naređenje da pre izvršenja kazne dovrši započetu sliku. To je slika broda na moru. Slikar je dovršava, ukrcava se na naslikani brod i odlazi, izmičući tako kroz svoje umetničko stvaranje svim kontingentnostima sveta.10

Iako priča nije proizvod spisateljičine mašte, odluka da baš nju izabere za Galimarovu kolekciju namenjenu deci svakako nije slučajna – izbor jedne teme a ne neke druge uvek ukazuje na piščeve vrednosti, ideologiju, ističe Žuv (Jouve)11, kao i na „opsesivne teme, motive i likove, čije je poreklo sam autorov život”12. U ovoj noveli, objavljenoj za decu u periodu kada Jursenar piše veliko autobiograf-sko delo u kojem govori o precima, detinjstvu i mladosti, ponovo pronalazimo muškarce kao glavne likove (u takođe dalekoj prošlosti) – to su slikar, njegov sluga Ling i kineski car, „ujedinjeni i suprotstavljeni istom opčinjenošću umetnošću”13. Podvlačimo paralelu s Lavirintom sveta u kojem „punim životom nastavljaju da žive svi „mrtvi” iz njenog sveta”14, i gde Jursenar značajno mesto posvećuje ocu Mišelu, umetničkoj duši koja „ne posustaje pred velikim ličnim nesrećama, već svog Minotaura pobeđuje i prkosi smrti, ne osvrćući se na nemile prošle događaje stalno ide napred”15. U trećem delu trilogije, Šta? Večnost... (1988), Mišelu je čak nadređen lik Egona – Jursenar želi da se „identifikuje s ovim smelim umetnikom,

6 Isto, str. 111.7 Taj strah je jednim delom i strah pred umirućom Grejs Frik (Grace Frick), saputnicom Margerite

Jursenar koja je umrla iste 1979. godine kada se i pojavila priča za decu.8 Catherine Barbier, Marguerite Yourcenar Les nouvelles orientales, Paris, Ellipses, 2008, p.

109.9 Isto, str. 32.10 Jelena Novaković, U traganju za jedinstvom: ogledi iz novije francuske i srpske književnosti,

Sremski Karlovci – Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1995, str. 177.11 Vincent Jouve, Poétique des valeurs, Paris, Presses Universitaires de France, 2001, p. 37.12 Jelena Brajović, Autobiografska fikcija i detinjstvo: Margerit Jursenar, Natali Sarot, Margerit

Diras, Beograd, Zadužbina Andrejević, 2006, str. 39.13 Catherine Barbier, Marguerite Yourcenar Les nouvelles orientales, p. 40.14 Jelena Brajović, Autobiografska fikcija i detinjstvo: Margerit Jursenar, Natali Sarot, Margerit

Diras, str. 39.15 Isto.



kojeg upravo sopstveno stvaralaštvo spasava”16. I u Pričama sa Istoka, kao i u celokupnom delu Jursenarove, prepoznajemo dominantnu temu „umetnosti jače od života”17, kao i temu smrti, koja se ne doživljava kao tragična18, nego kao trenutak postojanja. Ovakvo shvatanje Margerite Jursenar može se povezati i sa hrišćanskom i sa budističkom misli u njenom delu, ali više od toga u ovom tekstu zanima nas ideja koju ona želi da prenese mladom naraštaju – ideja o potrebi pri-hvatanja konačnosti ljudskog života. To pak ne znači da čovek treba da se preda, zapaža Žakmen proučavajući delo Jursenarove, naprotiv – upravo saznanje da nas smrt neizbežno čeka treba da podstakne želju da se na najbolji mogući način iskoristi vreme koje nam je dato19. Umetničko stvaranje i umetnički pogled na svet najbolji su način življenja – jedna je od implicitnih poruka koju Jursenar šalje mladima posredstvom priče o slikaru kojeg figurativno i bukvalno hrani vlastita umetnost i koji nastavlja da živi u njoj. Ovakav postupak karakterističan je za „nevidljivu pedagogiju”, što je termin koji Bernštajn upotrebljava u vezi s obrazovanjem dece mlađeg uzrasta i implicitnom transmisijom20.

Međutim, iskazivanje sopstvenih vrednosti i vizije sveta ne odvija se samo implicitnim putem. Prihvativši semiološki pristup u knjizi Poetika vrednosti (Poétique des valeurs, 2001), Žuv podvlači da u svakom tekstu postoji glas, naratorov ili autorov, koji čitalac doživljava kao autoritet i koji je „odgovoran za ideologiju teksta”21. Među različitim sredstvima kojima se narator služi da bi se izrazio, moguće je razlikovati implicitne od eksplicitnih opcija. Iskazivački autoritet može eksplicitno da iznosi sudove, kao i večne maksime, tvrdnje u gnom-skom prezentu koje ukazuju na viziju sveta22. Istim rečima u obe varijante novele „Kako se spasao Vang-Fo”, inače napisanoj u prošlom vremenu, takvo sklapanje sporazuma o čitanju, u kojem iskazivački autoritet ima određenu poruku za čitaoca, prepoznajemo u sledećim kazivanjima nalik sentencijama lirskog tona:

[...] Tvoje su oči par čarobnih vrata koja ti otvaraju tvoje kraljevstvo. [...] Tvoje su ruke dva puta s deset račvanja koja vode u srce tvog carstva...23

16 Isto.17 Jean d’Ormesson, „Yourcenar ou la hauteur”, Marguerite Yourcenar, du Mont-Noir aux

Monts-Déserts: hommage pour un centenaire, textes réunis et présentés par Anne-Yvonne Julien, Paris, Gallimard, 2003, p. 28.

18 Georges Jacquemin, Marguerite Yourcenar Qui suis-je?, Lyon, La Manufacture, 1985, p. 111.

19 Isto, str. 242.20 Basil Bernstein, „Klasa i pedagogije: vidljive i nevidljive”, Reč, no 82/28, 2012, str. 123.21 Vincent Jouve, Poétique des valeurs, p. 91.22 Isto, str. 93.23 Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô fut sauvé, Paris, Editions Gallimard, 2014, p. 26;

Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, Paris, Gallimard, 2001, p. 22.U radu dajemo sopstvene prevode.



Ti ljudi nisu stvoreni za to da nestanu u nekoj slici24.

Implicitno izražavanje pak podrazumeva organizovanje diskursa na način koji nedvosmisleno ukazuje na piščevu ideologiju. Jedan od delotvornih postupaka jeste redundancija, na nivou priče i/ili pripovedanja25. Slika smrti se u pripoveci „Kako se spasao Vang-Fo” pojavljuje jednom u dečjoj verziji a u prvobitnoj dvaput, dok je fokus u obe varijante sve vreme na slikanju, bojama i umetničkom nadahnuću koje se u nekoliko navrata pojavljuje kao sve što je „lepo” naspram „ružnog”. Ipak, ideja da umetnik u svemu može da vidi lepo istaknutija je u verziji za decu, u koju je recimo umetnuta rečenica nepostojeća u prvom tekstu:

Lingu je smetalo što je krčma bila prljava, ali starac se oduševljavao treperavim senkama koje je slaba lampa bacala na zidove i čudnim crtežima što su na plafonu iscrtavali tragovi čađi.26

Istu ideju izražava i sledeća rečenica:

Jedan od njih stavi grubo ruku na potiljak Vang-Foa, koji nije mogao da ne primeti divni vez na njihovim ogrtačima.27

Ona se udaljava od varijante za odrasle:

Grubo staviše ruku na potiljak Vang-Foa, koji nije mogao da ne primeti kako im se boja rukava ne slaže s bojom ogrtača.28

Prerađujući tekst za decu, Margerit Jursenar je izgleda želela da naslika život svetlijim bojama. Vang-Foova vizija sveta, u kojoj se inače sve što je odvratno običnom čoveku pretvara u nešto lepo, postala je još pozitivnija u verziji za decu.

U sledećem primeru, međutim, u obe varijante je istim rečima opisan umet-nikov pogled i životni stav :

Sluge odnesoše njegove ostatke, a Vang-Fo, očajan, stade da se divi lepoj sker-letnoj mrlji koju je krv njegovog učenika napravila na podu od zelenog kamena.29

24 Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô fut sauvé, p. 37; Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. 26.

25 Vincent Jouve, Poétique des valeurs, p. 95.26 Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô fut sauvé, pp. 12–13.27 Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô fut sauvé, p. 16.28 Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. 16.29 Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô fut sauvé, p. 27; Marguerite Yourcenar, Nouvelles

orientales, p. 22.



U obe verzije pripovetka podseća na roman o obrazovanju – s društveno- -edukativnom funkcijom – ne samo zato što stari slikar ima ulogu učitelja koji svom učeniku otvara vrata jednog novog sveta, u kojem Ling može da vidi ono što ranije nije video, nego i zato što je u njoj prikazan car koji je prošao kroz određeni razvoj do svoje dvadesete godine i to tako što je dato implicitno poređenje sa slikarevim životom: dok je mladi car staračkog izgleda bio nesrećan u svetu koji je posedovao i u kojem je video samo ružno, stari slikar Vang (što na kineskom znači „kralj”) srećno je i mirno vladao svojim svetom u slikama. Proučavalac dela Margerite Jursenar Meldolezi (Meldolesi) lepo primećuje kad kaže da „zbog izolovanosti i besa na sopstvenu vladavinu, car ne uspeva da primeti „sliku stvari” i zaustavlja se samo na stvarnim stvarima”30, sasvim suprotno slikaru i slici koju Jursenar želi da predoči mladima.

O odnosu cara i slikara i o čudesnom u noveli Barbje iznosi sledeći zaključak:

Čudesno interveniše dakle u priči prvo da bi obrnulo odnos snaga. Kao u tra-dicionalnim bajkama, nametnuto iskušenje omogućava junaku da prevaziđe samoga sebe, da kroz podvig spozna svu svoju snagu. Tako, kao što sam naslov nagoveštava, umetnika spasava umetničko stvaranje i verno prijateljstvo. Čudesno omogućava dakle i afirmaciju piščevih vrednosti.31

Novela u obe varijante ima dakle i elemente bajke i čudesnog, s Vang-Foom kao svojevrsnim čarobnjakom i „savršenom alegorijom stapanja slikara sa svojim delom”32 na kraju priče. Beket (Beckett) uočava da Jursenar uopšte ne menja kraj novele, budući da je on već uronjen u svet bajke, kojem dečja priča i teži33.

Umetnost kao borba sa smrću i ružnim i tema prevarene smrti nisu, dakle, samo omiljene teme Margerite Jursenar nego su i dominantne teme u obe verzije novele „Kako se spasao Vang-Fo”, što se inače ne bi moglo nazvati dečjom te-mom. U dvema verzijama prepoznali smo skoro identične postupke kojima autor prenosi svoju viziju sveta, pri čemu smo istakli redundanciju i bajkovit kraj. U daljem tekstu usredsredićemo se više na razlike između dva teksta, odnosno na postupke koji karakterišu književnost za decu i omladinu.

30 Tommaso Meldolesi, „Représentations du masculin et par conséquent du féminin dans une nouvelle orientale de Marguerite Yourcenar : Wang-Fô face à l’empereur, à Ling et à sa femme », Marguerite Yourcenar ou la culture du masculin, sous la direction de Marc-Jean Filaire, Nîmes : Lucie éditions, 2011, p. 228.

31 Catherine Barbier, Marguerite Yourcenar Les nouvelles orientales, p. 129.32 Armelle Lelong, Le parcours mythique de Marguerite Yourcenar: de Feux à Nouvelles

orientales, p. 197.33 Sandra L. Beckett, De grands romanciers écrivent pour les enfants, Montréal, Les Presses

de l’Université de Montréal, 1997, p. 193.



Svedeni opisi i cenzura u noveli za decuU adaptaciji priče „Kako se spasao Vang- Fo” vidimo želju pisca da se ne

samo obrati zahtevnoj publici kakva su deca, nego i da se ogleda u još težem zadatku pojednostavljivanja davno ispričane priče. U novom tekstu uočavamo izbacivanja pojedinih delova, skraćivanja ali i dodavanja.

Poznato je da svaki čitalac anticipira i pojednostavljuje narativni sadržaj34. Autor, ilustrator i izdavač potrudili su se da naslovom novele „Kako se spasao Vang-Fo”, bogatim ilustracijama i tekstom na koricama podstaknu stvaranje prvih pretpostavki o sadržaju knjižice. Jursenar se takođe trudi da mladi čitalac priču razume – izbegavanjem „teških” i retkih reči35, kao i dužih opisa iz prvobitne novele. Skraćeni su ili eliminisani delovi u kojima Vang-Fo nije u središtu pa-žnje, nego su to Ling ili car. U verziji za decu, glavni lik je sve vreme u fokusu. Tako je izostavljena cela priča o pređašnjem životu učenika Linga, njegovom susretu sa slikarem i preobraženju (više od tri strane), uključujući i mučnu scenu samoubistva njegove supruge; skraćen je takođe carev diskurs o odrastanju, koji iz drugačije perspektive govori o Vang-Fou, umetnosti i životu.

Već se u prvom pasusu novele uočava želja Margerite Jursenar da u novom tekstu izađe u susret neiskusnom čitaocu upotrebom pristupačnijeg vokabulara (u kojoj se može prepoznati internacionalizam „vagabund”) i dodavanjem opisa u vezi sa sociokulturnim sadržajem, koji neretko zadaje više teškoća (mladom) čitaocu nego jezički36. Tako će rečenica iz varijante za odrasle:

Stari slikar Vang-Fo i njegov učenik Ling lutahu putevima Hanovog carstva.37

prerasti u dužu varijantu sa dodatnim objašnjenjem:

Stari slikar Vang-Fo i njegov učenik Ling lutahu putevima Hanovog carstva. Hanovim carstvom nazivali su u ono vreme Veliku Kinu.38

Umetanje ovog obaveštenja u pripovedni iskaz ima i jednu drugu funkciju – udaljeni glas naratora iz verzije za odrasle približava se mladom čitaocu, koji

34 Vincent Jouve, La Lecture, Paris, Hachette, 1993, p. 53.35 Na primer : upotreba prideva « verte » (Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô fut sauvé,

p. 20) umesto „glauque” (Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. 19), ili glagola „se moquer” (Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô fut sauvé, p. 16) umesto „se gausser” (Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. 16).

36 Francine Cicurel, Lectures interactives: en langues étrangères, Paris, Hachette, 1991, p. 13.

37 « Le vieux peintre Wang-Fô et son disciple Ling erraient le long des routes du royaume de Han. », Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. [11].

38 « Le vieux peintre Wang-Fô et son disciple Ling vagabondaient le long des routes du royaume des Han. Le royaume des Han : c’était le nom qu’on ce temps-là on donnait à la Grande Chine. », Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô fut sauvé, p. 7.



će ovo prisustvo pripovedača osetiti kao da čita tradicionalnu bajku, u kojoj pripovedač igra bitnu ulogu.

Odmah posle ove uvodne rečenice, za razliku od verzije za odrasle, deci se konkretnim primerima opisuje fantastičan dar Vang-Foa čiji je naslikani konj morao biti privezan da bi ostao na slici a naslikani pas sprečavao lopove da uđu kod vlasnika slike. Magična slikareva moć svakako će na samom početku pobuditi radoznalost mladog čitaoca, koji će se na kraju priče ponovo naći u bajkovitom svetu.

Jursenar je iz priče za decu izbacila one epizode zbog kojih bi slikar i njegov učenik bili manje simpatični mladom čitaocu. Otkad je Ling više voleo portrete svoje žene nego nju samu, Lingova žena počela je da vene, da bi je jednoga dana našli obešenu. Za umetnika je mrtva žena samo lepa boja: „Vang-Fo je naslika poslednji put, jer je voleo tu zelenu boju koju imaju lica mrtvaca.”39 Nesumnjivo bi za mladog čitaoca uznemiravajuća bila Lingova reakcija, koji je, ne pokazavši nikakvu emociju, spremao boje zaboravivši pri tom da „prolije suze”40.

Smrt je u celokupnom delu, pa i u Pričama sa Istoka, često prikazana kao nasilna, brutalna, neizbežna i teška41. Ipak, u izdanju za mlade Lingova smrt je opisana rečenicom koja malo ublažava potresniju sliku iz izvornog teksta, što takođe predstavlja vrstu cenzure:

Jedan vojnik podiže sablju i Lingova se glava odvoji od potiljka, nalik odse-čenom cvetu.42

Jedan mu dželat odseče glavu jednim potezom sablje.43

Prerađujući istočnjačku priču za savremene mlade čitaoce, Jursenar se trudi da ublaži izvesne elemente kako bi tu priču prilagodila senzibilitetu publike. Tako je slika vetra „koji duva preko crknutih pasa i leševa na bojnim poljima”44 ublažena u verziji za decu gde vetar „duva preko sirotinjskih četvrti i bojnih polja”.45

39 Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. 14.40 Isto.41 Georges Jacquemin, Marguerite Yourcenar Qui suis-je?, pp. 110–111.42 « Un des soldats leva son sabre, et la tête de Ling se détacha de sa nuque, pareille à une fleur

coupée. », Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. 22.43 „Un bourreau le décapita d’un coup de sabre.”, Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô

fut sauvé, p. 27.44 « Un mur énorme séparait le jardin du reste du monde, afin que le vent, qui passe sur les

chiens crevés et les cadavres des champs de bataille, ne pût se permettre de frôler la manche de l’Empereur.”, Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. 18.

45 « Un mur énorme séparait le jardin du reste du monde, afin que le vent qui passe sur les quartiers des pauvres et les champs de bataille ne pût se permettre de frôler la manche de l’Empereur.”, Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô fut sauvé, p. 19.



Cenzure ima svuda gde je reč o surovosti ali i naglašenoj seksualnosti. U štivu za decu, Jursenar izbegava ovu „tabu” temu, čak i samo pominjanje reči kao što je „kurtizana”:

… Vang-Fo je dosad slabo posećivao carske dvorove, pošto je više voleo seljačke kolibe ili, u gradovima, predgrađa sa kurtizanama i krčme duž kejeva u kojima se svađaju nosači.46

… Vang-Fo je dosad slabo posećivao carske dvorove, pošto je više voleo seljačke kolibe ili, u gradovima, krčme duž kejeva u kojima se svađaju nosači...47

Navodimo i nepostojeću rečenicu u dečjoj verziji koja se takođe odnosi na seksualnost:

… Znam da je platno jedina ljubavnica koju si ikada milovao. I dati ti četkice, boje i mastilo da ispuniš poslednje sate, to znači udeliti devojku za zabavu muškarcu koji će biti pogubljen.48

Isto tako izbacuje iz teksta ne samo metafore za koje verovatno smatra da će biti nerazumljive mladim čitaocima („tvojih žena čije je i samo telo vrt”), nego i delove koji govore o carevom gađenju prema ljudima, a naročito ženama. Tako će se sledeći opis prepoloviti u tekstu za mlade:

... Prošao sam svim krajevima Carstva i nisam našao tvoje vrtove s puno žena što liče na svice, tvojih žena čije je i samo telo vrt. Šljunak na obalama zgadio mi je okeane; krv mučenika nije crvena kao nar predstavljen na tvojim platnima; zbog seoske gamadi ne vidim lepotu pirinčanih polja; koža živih žena gadi mi se poput mrtvog mesa što visi na mesarskim kukama, a od grubog smeha mojih vojnika bude mi muka.49

… Prošao sam svim krajevima Carstva i nisam našao tvoje vrtove s puno žena što liče na cveće i tvoje šume pune antilopa i ptica. Šljunak na obalama zgadio mi

46 « … Wang-Fô jusqu’ici avait peu fréquenté la cour des empereurs, lui préférant les huttes des fermiers, ou, dans les villes, les faubourgs des courtisanes et les tavernes le long des quais où se querellent les portefaix. », Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. 19.

47 « … Wang-Fô jusqu’ici avait peu fréquenté la cour des empereurs, lui préférant les huttes des fermiers, ou, dans les villes, les tavernes le long des quais où se querellent les portefaix. », Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô fut sauvé, p. 21.

48 Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, pp. 23–24 49 « … J’ai parcouru les provinces de l’Empire sans trouver tes jardins pleins de femmes

semblables à des lucioles, tes femmes dont le corps est lui-même un jardin. Les cailloux des rivages m’ont dégoûté des océans ; le sang des suppliciés est moins rouge que la grenade figurée sur tes toiles ; la vermine des villages m’empêche de voir la beauté des rizières ; la chair des femmes vivantes me répugne comme la viande morte qui pend aux crocs des bouchers, et le rire épais de mes soldats me soulève le cœur. », Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. 21.



je okeane; zbog ružnih sela ne vidim lepotu pirinčanih polja, a od grubog smeha mojih vojnika bude mi muka. 50

Sandra Beket uočava kako autor u verziji za decu ipak ne osiromašuje previše svoj vokabular, te da „lepota izvesnih slika odnosi prevagu nad leksičkim teškoća-ma”51, kao i to da više voli da ređa konkretne primere umetnikove magije nego da iz prvobitnog teksta prenese apstraktni komentar52 ili „metafizičke meditacije”53. Na primer, izbačeno je carevo poređenje sveta sa neveštom slikom:

svet je samo gomila zamršenih mrlja, koje je na prazan papir nabacao kakav bezumni slikar, a koje naše suze neprestano brišu.54

a zadržan je samo jednostavan zaključak:

Hanovo carstvo nije najlepše od svih carstava, i ja nisam car.55

Mnoga dela Margerite Jursenar odlikuje retorički i didaktički, meditativni i često ozbiljni stil, što nije uvek po ukusu čitalaca. Njene duge a jasne rečenice plod su ne samo velikog obrazovanja, već i brižljivog i dugog rada na svakom tekstu. Ovaj doterani, uglađeni jezik, gusta mreža slika, izabrani vokabular, ovaj elegantni stil, smatraju neki, namenjeni su kultivisanijem čitaocu. Adaptacijom novele „Kako se spasao Vang-Fo” Jursenar je, čini se, pokazala da ume da se obrati i čitaocu početniku, olakšavajući mu čitanje raznim ublažavanjima, po-jednostavljivanjima, izbacivanjem previše uznemirujućih ili teško razumljivih elemenata.

Kao jedan u nizu velikih književnika koji su se ogledali i kao pisci za decu, Jursenar je ovom pripovetkom svakako dala podsticaj mlađim čitaocima da uporede imaginarni svet sa stvarnim, da razmišljaju i maštaju, naročito ukoliko čitaju u društvu odrasle osobe spremne da čuje dečja pitanja, strahove i misli kao sigurne pokazatelje detetovog unutarnjeg kretanja ka opštoj književnosti.

50 « … J’ai parcouru les provinces de l’Empire sans trouver tes jardins pleins de femmes semblables à des fleurs et tes forêts remplies d’antilopes et d’oiseaux. Les cailloux des rivages m’ont dégoûté des océans ; la laideur des villages m’empêche de voir la beauté des rizières, et le rire épais de mes soldats me soulève le cœur. », Marguerite Yourcenar, Comment Wang-Fô fut sauvé, p. 24 .

51 Sandra Beckett, De grands romanciers écrivent pour les enfants, p. 185.52 Isto, str. 180.53 Isto, str. 190.54 Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. 21.55 Marguerite Yourcenar, Nouvelles orientales, p. 21; Marguerite Yourcenar, Comment Wang-

Fô fut sauvé, p. 24.



LITERATURA

Barbier, Catherine, Marguerite Yourcenar Les nouvelles orientales, Paris, Ellipses, 2008.

Beckett, Sandra L., De grands romanciers écrivent pour les enfants, Mon-tréal, Les Presses de l’Université de Montréal, 1997.

Bernstein, Basil, „Klasa i pedagogije: vidljive i nevidljive”, Reč, no 82/28, 2012, str. 123–151.

Brajović, Jelena, Autobiografska fikcija i detinjstvo: Margerit Jursenar, Natali Sarot, Margerit Diras, Beograd, Zadužbina Andrejević, 2006.

Cicurel, Francine, Lectures interactives: en langues étrangères, Paris, Ha-chette, 1991.

Jacquemin, Georges, Marguerite Yourcenar Qui suis-je?, Lyon, La Manu-facture, 1985.

Jouve, Vincent, La Lecture, Paris, Hachette, 1993.Jouve, Vincent, Poétique des valeurs, Paris, Presses Universitaires de

France, 2001.Lelong, Armelle, Le parcours mythique de Marguerite Yourcenar: de Feux

à Nouvelles orientales, Paris, L’Harmattan, 2001.Meldolesi, Tommaso, « Représentations du masculin et par conséquent du

féminin dans une nouvelle orientale de Marguerite Yourcenar : Wang-Fô face à l’empereur, à Ling et à sa femme », Marguerite Yourcenar ou la culture du masculin, sous la direction de Marc-Jean Filaire, Nîmes, Lucie éditions, 2011, pp. 223–232.

Novaković, Jelena, U traganju za jedinstvom: ogledi iz novije francuske i srpske književnosti, Sremski Karlovci – Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1995.

Ormesson, Jean d’, „Yourcenar ou la hauteur”, Marguerite Yourcenar, du Mont-Noir aux Monts-Déserts: hommage pour un centenaire, textes réunis et présentés par Anne-Yvonne Julien, Paris, Gallimard, 2003.

Yourcenar, Marguerite, Comment Wang-Fô fut sauvé, Paris, Editions Gal-limard, 2014.

Yourcenar, Marguerite, Nouvelles orientales, Paris, Gallimard, 2001.Yourcenar, Marguerite, Les Yeux ouverts: entretiens avec Matthieu Galey,

Paris, Editions du Centurion, 1980.



Jelena Brajović

MARGUERITE YOURCENAR, CONTEUR POUR LES JEUNES

(Résumé)

L’œuvre entière de Marguerite Yourcenar attire l’attention de beaucoup de lecteurs, traducteurs et chercheurs serbes ; cependant, son adaptation de la nouvelle Comment Wang-Fô fut sauvé pour le jeune public est restée inapperçue. Nous avons visé à montrer d’abord la fonction éducative du conte, qui révèle les valeurs personnelles de Yourcenar (la meilleure façon de vivre est d’adopter le regard artistique sur la vie), sa prédilection pour les thèmes de la mort et de l’art et les personnages masculins fascinés par l’art. Nous nous sommes centrée ensuite sur la manière yourcenarienne d’adapter le conte pour les enfants, en simplifiant, en adoucissant et en censurant, parfois en ajoutant.

Mots-clés : Marguerite Yourcenar, nouvelle, jeune public, art, mort.

Примљено 3. децембра 2017, прихваћено за објављивање 18. маја 2018. године.



BIBLID: 0015–1807, 45 (2018), 1 (pp. 95–104) УДК 821.162.3.09Ajvaz M:165

Ивана КочевскиУниверзитет у Београду – Филолошки факултет [email protected]

ПЕРЦЕПТУАЛНО КОНСТИТУИСАњЕ ПРОСТОРА

Апстракт: Током свог књижевног стваралаштва Михал Ајваз је упоредо писао књижевне есеје и теоријске радове из области феноменологије, што је делом производ његовог активног ангажмана у Центру за теоријске студије у Прагу (Centrum pro teoretická studia). У овом раду се његове феноменолошке студије наводе у сврху илустровања начина на који се простор конституише у књижевном тексту, и потом се доводе у везу са размишљањима других аутора као што су Морис Мерло-Понти, Јосип Ужаревић, Иван Хавел, Здењек Хрбата, Гастон Башлар и други.

Kључне речи: Михал Ајваза, простор, феноменологија, чешка књижевност.

Abstract: During his literary work, Michal Ajvaz wrote both literary essays and theoretical works about phenomenology, which was partly the result of his active participation in The Center for Theoretical Studies in Prague (Centrum pro teoretická studia). His phenomenological studies were used in this paper to illustrate the specific manner in which space is constituted in a literary text, and they were connected with the thinking of other authors such as Maurice Merleau-Ponty, Josip Užarević, Ivan Havel, Zdeněk Hrbata, Gaston Bachelard, and others.

Keywords: Michal Ajvaz, space, phenomenology, Czech literature.

Када је у питању концепт простора који се представља у књижевном тексту Михала Ајваза, уочљиво је да се у његовим романима јасно издваја урбана у односу на егзотичну средину, где се у оквиру сваке од њих препознаје и виртуелни простор као врста симулираног простора или задате сценографије (када су у питању видео игре, позоришне представе, реплике објеката урбане средине у егзотичној, простор сна и томе слично). Независно од три различите концепције простора које препознајемо у Ајвазовом књижевном остварењу, требало би нешто рећи о начину конституисања простора уопште, будући да сâм Ајваз томе посвећује пажњу (нарочито у својим есејима).

Најчешће се инспирушући Хусерловом феноменологијом, и Ајваз полази од субјекта, односно његовог тела у простору којим се остварује најприснији контакт са простором и свеколико сазнање о простору. У есеју



„Setkání s tělem” („Сусрет са телом”), он описује начин на који тело егзистира у простору и на који остварује комуникацију са њим, говорећи одвојено о гестовима руку, корачању, артикулацији гласова, али и реципрочно, о томе како тело прима информације из околине у којој се налази. Све што постоји изван тела субјекта не реципира се одједном, како се чита у Ајвазовом есеју, већ се сви квалитети простора распадају на делиће смисла који се потом чулом вида реципирају као „опажајни елементи”.

Занимљиво питање у објашњењу перцептуалног конституисања про-стора Јосипа Ужаревића јесте, да ли ми сазнајемо само оно што сами пројек-тујемо у оно што је сазнато, или смо ми сами увек предодређени предметом свог проучавања, тј. увек налазимо само оно што је већ постојало пре, изван или изнад нас (било као „објективна” стварност, било као „субјективна” могућност). Снабдевена заједничким памћењем и колективном свешћу, култура наступа као „колективна особа”. Захваљујући својој затворености, односно просторној и временској разграничености, култура (семиосфера) дели простор (и сав свет) на унутрашњи и спољашњи, на свој и туђи.1

Међутим, једном уочени предмети нису универзалне (заокружене) датости, већ трпе извесну прераду и прилагођавање субјекту који им даје, никако готова, већ властита, субјективна значења. „Праизворна радња погледа нема карактер регистрације готових ствари, додавања унапред при-премљених идентичних значења типичним облицима,” каже Ајваз, „поглед је првобитно био радња при којој несигуран, нецеловит смисао који још није постао потпуно предметно значење (а у коме до сада пулсирају ритмови бића), продире у поједини облик и истовремено се њиме храни, у њему се мења и поново рађа”.2 На начин на који се поглед рађа, изнова се стварају и предметна значења у вези са новим ситуацијама, промењеном перспективом, примењеним стеченим знањима субјекта.

Блиски Ајвазов сарадник на пољу феноменолошких истраживања, Иван Хавел, налази да свака ситуација има временско трајање и просторну распрострањеност. Он каже, да су трајање и распрострањеност само две од неколико тематизованих страна или димензија сваке ситуације. Уз ове мода-литете, времена (трајања) и простора (распрострањености), Хавел наводи да, у елементе околног света можемо да убројимо и структуралне односе, властито тело проживљавајућег субјекта, свест о себи, и релевантност или смисао дотичне ситуације.3 Преузимајући ове ставове чешког научника и феноменолога, и примењујући их у књижевној анализи, можемо рећи да својим присуством у простору и кретањем кроз њега, Ајвазов универзални

1 Josip Užarević, Möbiusova vrpca – Knjiga o prostorima, Službeni glasnik, Beograd, 2011, стр. 47–48.

2 Michal Аjvaz, Tajemství knihy, Petrov, Brno, 1997, стр. 9.3 Ivan Havel и Monika Mitášová, „Prostor prožívaný jako prostor k jednání”, in Ajvaz, M. (ed.

et al.), Prostor a jeho člověk, Vesmír, Praha, 2004, стр. 158.


Ивана Кочевски, Перцептуално конституисање простора

Приповедач остварује својеврсну комуникацију са простором. Из његових запажања, детаљних бележака и исцрпних коментара, настаје својеврсна херменеутика текста о простору, где је могуће констатовати, како Припове-дач као медијум који имплицитном читаоцу преноси информације о свему што види у простору, истовремено исти простор и сâм ствара субјективним доживљајем и личним записом; овај лични запис неретко постаје субјектив-но мапирање простора, као и показатељ узајамног садејствовања субјекта и простора, који и код Башлара препознајемо у вези са констатацијом која говори о томе, како ми покривамо свет својим проживљеним цртежима који не морају да буду тачни, већ само озвучени у истој тонској скали као и наш унутрашњи простор.4

Чини се да у феноменолошком опису простора, било у књижевном делу или у фактографској литератури, свако констатовање и записивање чињеница увек подлеже управо поменутој субјективности. Оно што осећамо унутра то рефлектујемо споља, у чему се препознаје дијалектика иманентног и спољашњег света. Напомињемо ово у вези са препознавањем сличног на-чина у опису амбијента града или егзотичне средине у Aјвазовим романима. Сценографија кроз коју се крећу његови јунаци, делимично одговара рефе-рентном простору имплицитног читаоца, иако је њено представљање (њена структура, грађа, разноврсни елементи) „подлегло” не само уметничком приказу, већ и самој читаочевој представи о димензијама простора у коме се јунаци налазе, његовој локацији, перспективи са које се посматра одређена сцена (из ког угла се на пример, улази у неку улицу, и да ли се јунак прати одозго, да ли читалац иде упоредо са јунаком, иза њега или му пак, долази у сусрет). Са становишта перспективе, просторне односе посматрамо и на начин – да ли је нешто у затвореном или у отвореном простору (унутра или напољу), да ли је нешто горе, или доле у односу на приземље, самим тим, да ли се нешто налази у хтонском – подземном свету, или на великим висинама где би се приближавало небесима. Потом, да ли је простор који испитујемо, Приповедачу видљив или невидљив (празнина), да ли је реалног или фантастичног (или виртуелног) карактера.

Да би представио перспективне поступке у опису простора и чешки теоретичар књижевности Здењек Хрбата најпре говори5 о геометријској равни и углу посматрања, док у другом случају говори како је опис про-стора заснован на елементима еуклидовске геометрије коју читалац чак и не примећује, већ је имплицитно дешифрује. То су варијанте погледа или перспективе које имају неконвенционалне називе; ради се о перспективи приближавања и удаљавања, или о бочној или вертикалној перспективи. Како било, свака дескрипција простора у роману на пример, потчињена је

4 Gaston Bašlar, Poetika prostora, Kultura, Beograd, 1969, стр. 39.5 Zdeněk Hrbata, „Prostory, místa a jejich konfigurace v literárním dílu”, in Červenka, M. (a

kol.) Na cestě ke smyslu: poetika literárního díla 20 století, Torst, Praha, 2005, стр. 322.



такозваној књижевној перспективи, означеној одређеним карактеристика-ма, при чему се разликује такозвани „далеки простор” (у чијем случају се радња дешава по целом свету), „ограничен простор” (при чему се мисли на простор града, села или било ког конкретног места), „средиште простора” (овде је у питању седиште појединца, породице државе и сл.) и „имплико-вани простор”.

Управо је и у феноменолошкој студији Видљиво и невидљиво, циљ Мерло-Понтија био да покаже, како биће субјекта и биће објекта, схваћени у супротности према објективној науци и релативни у односу на њу – не чине алтернативу, већ да је перципирани свет испод или иза ове антиномије, у вези са чиме би неуспех „објективне” психологије, заједно са неуспехом „објективистичке” физике, требало да буде схваћен не као победа „унутра-шњег” над „спољашњим” и „менталног” над „материјалним”, него као позив на ревизију наше онтологије, на преиспитивање појмова субјекат и објекат.6 У вези са перцептуалним конституисањем света у Aјвазовој прози могуће је користити појмове Мерло-Понтија који нам помажу у феноменолошком опису простора, а који се пре свега односе на биће психизма (или субјект који препознајемо у личности Приповедача у књижевној анализи Ајвазових романа), а потом – објективни универзум (односно сâм перцептивни свет који је предмет истраживања), то је дакле свет у коме се Приповедач креће и који визуелно детектује и описује. Важно је притом поново нагласити, да се простор испитује и описује управо „телесношћу” самог јунака (било да је у питању стално именовани Приповедач или било који други од Aјвазових ју-нака). Колико је телесност битна у перцептуалном конституисању простора, види се из Ајвазовог уверења које говори да је простор за њега нешто што се налази изван његовог тела и што се бесконачно распростире – „простор је за мене нешто што је у потпуности тамо где нисам ја”7 каже Ајваз, на шта се може надовезати констатација Јосипа Ужаревића – да су људско тело и култура, посматрани са аспекта њихове покретљивости, битно усмерени на „овладавање” вантелесног и ванкултурног простора. Паралелно са „прево-дилачком” и „филтрацијском” функцијом, граница врши још једну, не мање важну улогу – орјентацијску.8 Једнако Мерло-Понти наглашава, да је тело важно као примарно место у познавању света; његово учење тврди да, тело и оно што је перципирано, не могу међусобно бити раздвојени. Овај фран-цуски феноменолог каже да је чулни свет „старији” од универзума мишљења, јер је први видљив и релативно сталан, а други који је невидљив и садржи

6 Moris Merlo-Ponti, Vidljivo i nevidljivo, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012, стр. 32.7 Michal Ajvaz, „Je „zjednaný prostor” subjektivní?”, in Ajvaz, M. (ed), Prostor a jeho člověk,

Vesmír, Praha, 2004, стр. 222.8 Josip Užarević, Möbiusova vrpca – Knjiga o prostorima, Službeni glasnik, Beograd, 2011,

стр. 49.



празнине, на први поглед конституише целину и има своју истину, само под условом да се ослања на канонске структуре чулног света.9

Колико Ајваз истиче важност тела при испитивању феноменолошке стварности види се у његовој тврдњи да „телесни покрети указују на прво-битан извор смисла”.10 Становишта до којих он долази у својим есејистичким размишљањима, умногоме се поклапају са онима Мерло-Понтија, што је додатно уочљиво и у грађењу Ајвазових фикционалих светова. Из њих се сазнаје на који начин писац размишља у вези са присутношћу тела – субјекта у простору, његовој перцепцији свих предмета који га окружују, што је видно послужило у грађи лика Приповедача и његовој улози истраживача света у коме живи. „У пољу силе изворног простора тела”, Ајваз каже да „настају не само наши циљеви и смернице наших путева, већ да су у њега срасле речи и мисли својим најдубље сежућим коренима; ови простори избијају чак у реченицама, па их проналазимо и у језичким ситуацијама, у плану говора и мишљења”.11 У сличном духу се могу даље читати и Мерло-Понтијеви постулати о перцепцији света, како оног који видимо, тако и онога који се визуелно не може детектовати, јер Мерло-Понти каже да ми видимо саме ствари, да је свет управо оно што видимо, али да постоји структурна, суш-тинска разлика између перцепције и истинског виђења, што води отвореном низу усаглашених обавештења, а сан који није приметан, а који он такође испитује, није готово ништа друго до празнина.12

Начин на који тело субјекта перципира простор око себе, Иван Хавел објашњава као простор визуелног посматрања који произилази из визуелног искуства при чему се предметима омогућава да ступе у свест субјекта. Тај процес се, притом, састоји из неколико ступњева: најпре долази до појављи-вања предмета у видном пољу, потом до процењивања њихове удаљености и њиховог узајамног заклона у односу на посматрача. Простор се тако истовремено и види, и не види. Хавел објашњава да се простор „види” у пренешеном смислу, као нешто о чему знамо захваљујући виђењу, и не види се – јер када би се видео, не би у потпуности могао да буде провидан. Позивајући се на Мерло-Понтија, он тврди, да се простор до краја „не види” захваљујући предметима који га скривају.13 Но, простор се не види и због компоненте времена о чему говори Ајваз, када каже да су простране облас-ти света које нас окружују, невидљиве. њима не припада само оно што се налази изван просторног хоризонта – у даљини, на супротним странама, или у скривеним унутрашњостима – већ и оно што је изван временског

9 Moris Merlo-Ponti, Vidljivo i nevidljivo, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012, стр. 21/22.10 Michal Аjvaz, Tajemství knihy, Petrov, Brno, 1997, стр. 8.11 Исто, стр. 11.12 Moris Merlo-Ponti, Vidljivo i nevidljivo, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012, стр. 15.13 Ivan Havel и Monika Mitášová, „Prostor prožívaný jako prostor k jednání”, in Ajvaz, M.

(ed. et al.), Prostor a jeho člověk, Vesmír, Praha, 2004, стр. 163.



хоризонта – иза граница садашњег тренутка.14 Алице Једличкова тврди, да нам се простор „на први поглед показује” кроз узајамно размештање предмета који нас окружују, и који се налазе у нашем видном пољу. Осим тога, простор стално испуњавамо властитим задржавањем и покретима, проверавамо распрострањеност предмета у простору тактилно, ослушкујемо звукове; чак и када нисмо свесни, непрестано путем чула проживљавамо просторну стварност коју насељавамо.15

Требало би имати у виду да је са наратолошког становишта припове-дачки свет неодвојив од начина перспективизације приповедања. Самим тим, ако се представљање простора доводи у везу са субјектом, то значи да простор и његово образовање зависе од индивидуалног наративног акта. Приповедање може да користи перспективу неке од особа приче што утиче на начин грађења просторних односа спојених са опажајућим субјектом – изабрана перспектива на тај начин носи значење простора и његове вред-ности (у смислу оцењивања атрибута простора и простора као целине који је реципиран кроз субјективну свест, како Томаш Кубичек запажа,16 било да се ради о „обликованом читаоцу” према Еку, „апстрактном аутору” према Шмиду, или једноставно о аутору према Женету).

Из наведених размишљања, могли бисмо закључити, да Ајвазов уни-верзални Приповедач, док посматра простор и неисцрпно бележи сваку појединост из хоризонта видљивог, у коначну слику свега опаженог, ре-ципрочно уноси карактеристике тог простора на основу личног искуства, раније стечених знања, способности закључивања, и на тај начин учествује у ономе што називамо перцептуално конституисање простора. Претерано минуциозан опис свега што се нашло на путу његовог погледа, можда је само несвесна комуникација са имплицитним читаоцем у својству, не „дочара-вања” света у коме се нашао (у коме живи, или који повремено посећује), већ самопреиспитивање, је ли све оно што види, уистину управо тако изгледа, или му је нешто промакло – можда други посматрачи другачије виде свет, односно простор, препознају друге облике, истим педметима приписују друге боје.17

14 Michal Аjvaz, Tajemství knihy, Petrov, Brno, 1997, стр. 7.15 Alice Jedličková, Zkušenost prostoru, Academia, Praha, 2010, стр. 28.16 Tomáš Kubíček, „Příběh: prostor”, in Naratologie: Strukturální analýza vyprávění, Dauphin,

Praha, 2013, стр. 79.17 Колико пажње Ајвазов Приповедач поклања сваком детаљу на који наиђе његов пут

погледа илустративно се чита у одломку књиге Tyrkysový orel: „Просторија у којој сам се нашао одавала је утисак као да ју је неко малочас напустио. На поду се наборао избледели тепих персијске шаре оивичен ресама, поред округле пећи и кофе за угаљ уз дрвени зид био је притешњен канабе са кога је на земљу спало масивно сиво ћебе, учинило ми се да његов изглед подсећа на пса који седи. На супротном зиду стајала је велика кожна фотеља и величанствен тамни орман; на његовом врху налазиле су се стаклене тегле које су готово допирале до ниске таванице, а у њиховој унутрашњости светлуцали су наранџасти и љубичасти сокови некаквих плодова. Кроз широки прозор могао је да се види преко тромо њишуће гране врбе, осмоугаони



У вези са оваквим размишљањем, занимљивим налазимо становиште Мерло-Понтија које ипак каже да: „У свему што означава, моја перцепција и перцепција коју други човек има о свету – исте су, чак иако наши животи не могу да се упореде, јер значење, смисао – будући да је унутрашња подудар-ност веза сопства са сопством, чисте унутрашњости и потпуне отворености уједно – никад не силазе у нас као подређене перспективи, у вези са чиме се све наше истине као истине, међусобно спајају, и с правом творе један једини систем”.18

Дакле, из свега наведеног, уочавамо да филозофија рефлексије почиње начелом, да перцепција припада посматрачу (Приповедачу). Како смо од француског феноменолога научили, перцепција и јесте једна од Приповеда-чевих „представа” коју он саопштава читаоцу у виду описа путање погледа којом се креће, и набрајања свега на шта притом наилази, чиме се остварује веза између различитих предмета која се потом синтетише у јединствену информацију. На ово се може додати како се Приповедачев поглед рефлек-тује, тако што путује до предмета, одбија се о њега, и враћа се ка њему (да би читаоцима био саопштен) као феноменолошка детекција предмета изван његовог тела. По Мерло-Понтију могло би се рећи, да перципирамо саме ствари, да смо свет који мисли себе – или да је свет у срцу нашег меса, док код Ајваза читамо, да гдегод да се налазимо, не напуштамо простор свог личног мита, да је у митском простору затворена свака егзистенција која се открива у начину хода субјекта.19 У сваком случају, једном када је препозната веза тело–свет, наступа гранање мога тела и гранање света, и сагласност између његове унутрашњости и моје спољашњости.20

Док Мерло-Понти каже да је перцепција у целости посматрачев рад, да му припада као и све мисли, Хавел тврди, да је посматрање у извесном смислу супротност делању. У свакодневном искуству за разлику од актив-ног делања, сматрамо да је чулно посматрање врста пасивне регистрације ситуације у нашој околини, углавном захваљујући томе што је активна компонента чула често несвесна.21 Но, на питање могућности одгонетања природе света путем погледа, Ајваз сматра да поглед није само пуко примање слика и пасивност у којој се умирила сва гестикулација. Он сматра да је то

фабрички димњак и део дугачке административне зграде на смиховској падини. Музика је допирала из касетофона који је стајао на површини стола испод прозора, поред петролејке и руског портабл телевизора на батерије. На средини стола налазила се празна конзерва сардина са остацима уља и поклопцем савијеним у спиралу, флаша пива и изгужвани суботњи прилог часописа Svobodné slovo са допола испуњеном укрштеницом. Сео сам у фотељу која се под мојом тежином уз отегнуто шкрипање улегла до пода, те сам се са пажњом сконцентрисао на мелодију” (Ajvaz 1997b: 9, превод ауторски И. К.).

18 Moris Merlo-Ponti, Vidljivo i nevidljivo, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012, стр. 57.19 Michal Аjvaz, Tajemství knihy, Petrov, Brno, 1997, стр. 10/11.20 Moris Merlo-Ponti, Vidljivo i nevidljivo, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012, стр. 144.21 Ivan Havel и Monika Mitášová, „Prostor prožívaný jako prostor k jednání”, in Ajvaz, M.




само варка, инсистирајући притом да је и халуцинација у стварности телесни догађај, временска и гестикулацијска радња, при чему та телесна природа погледа није нешто што је тек случајно и инструментално – већ учествује у природи халуцинације и њеног смисла.22 Перцептуално конституисање света се, с тим у вези, код Ајваза препознаје у његовом становишту да је поглед конкретан начин ступања у свет, јер представља пут ока који може да се означи различитим тензијама, ритмовима, као и различитим каракте-ристикама сила. Зато око може да изражава тајну света онога који посматра, може да открива силе које граде овај свет, а из којих се кристализују његови закони и синтакса. С тим у вези, по угледу на Мерло-Понтија перцепцију посматрамо, не само као чулну функцију којом би се објасниле друге, него и као архетип изворног сусрета, пресликаног и обновљеног сусретом са прошлошћу, имагинарним и идејама.23

Коначно, слично објашњење читамо и код Ајваза, када писац каже да – поглед ствара места, предмете из прошлих места, предмета и тела. Од лица са којима се сусреће прво ће направити маске, а њих ће потом ставити на нова лица – или ће можда пре маске ставити пред збрку црта и боја, коју имају придошли уместо лица, и тако ће променити ту збрку у лик. Сећање и чежња стварају из шарених вирова лица становника града, једнако као што су образовали сам град.24

У вези са дијалектиком урбаног и егзотичног, спољашњег и унутрашњег простора, може се рећи да све антиномије које наводе Мерло-Понти, Хавел и Башлар, проналазимо и у Ајвазовој прози. Иван Хавел у вези са дијалекти-ком простора говори као о субјективизованом и објективизованом простору, чија се подела једнако може аплицирати у опису Ајвазове дијалектике, уколико ову антиномију посматрамо као однос између тумачења простора Приповедача (субјективизован простор) и читаоца (покушај објективног читања и анализе књижевно представљеног простора). Према Хавеловом размишљању, субјективизован простор се посматра са делајућим субјектом који на проживљаван простор гледа изнутра, њиме је окружен и настањује га, што се поклапа са већ представљеним размишљањима Мерло-Понтија и Ајваза. За субјективну рефлексију простора, Хавел каже да је важан архитек-тонски простор (као што је ентеријер стана или урбанистички екстеријер), представљен као простор намењен нечему, за лично делање или било какав ангажман. То делање се односи на физичку активност (покрет, заузимање места, сусрет с другима). Док у објективизованом простору, Хавел налази

22 Michal Аjvaz, Tajemství knihy, Petrov, Brno, 1997, стр. 15.23 Moris Merlo-Ponti, Vidljivo i nevidljivo, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012, стр. 167.24 Michal Ajvaz, Padesát pět měst, Nakladatelství Pavel Mervart, Červený Kostelec, 2006,

стр. 67/68.



да предмети имају своју екстензију, облик и одређен изглед који се код објективизованог простора односи на геометријски простор.25

Осим Мерло-Понтијеве дијалектике видљивог и невидљивог, Хавеловог субјективизованог и објективизованог простора, код Башлара је дијалектика простора сагледана комплексније у низу различитих слојева. Ради се најпре о дијалектици великог (феноменологија неизмерности) и малог (феноменоло-гија минијатуре), о дијалектици унутрашњег и спољашњег (феноменологија округлог), дијалектици отвореног и затвореног, скривеног и манифестног, меког и снажног. Притом, Башлар топоанализу посматра као систематску психолошку студију предела нашег интимног живота.26 Иако је случај да Aјвазови јунаци, а најпре сâм Приповедач, више времена проводи напољу (на отвореном простору), него у затвореним просторијама (било да је у питању урбана или егзотична средина), простор конципиран његовом влас-титом перцепцијом, само је рефлексија његовог унутрашњег бића, његова способност да уочи боје и облике који ће му се обраћати метајезиком. С тим у вези се може надовезати следећа Башларова констатација: „простори које волимо неће увек бити затворени. Они се шире. Могло би се рећи да се лако преносе на друга места, у друга времена, у разне планове снова и сећања”.27 Интимно проживљени простор, становник у сећању задржава дуго пошто га је напустио, чува успомену на животне ситуације – своје активности, догађаје и искуство везано за становање.28

Навођењем различитих феноменолошких становишта у овом тексту, настојали смо да што становитије представимо начин на који се простор опажа и види у књижевном тексту, начин на који се он „гради”, како се ин-формације из референтног света преносе у књижевни у сврху реплицирања простора.


Ajvaz, Michal, Tajemství knihy, Petrov, Brno, 1997.Ajvaz, Michal, Tyrkysový orel, Hynek, Praha,1997.Ajvaz, Michal, « Je „zjednaný prostor” subjektivní? », in Ajvaz, M. (ed),

Prostor a jeho člověk, Vesmír, Praha, 2004, str. 221–236.Ajvaz, Michal, Padesát pět měst, Nakladatelství Pavel Mervart, Červený

Kostelec, 2006.Bašlar, Gaston, Poetika prostora, Kultura, Beograd, 1969.

25 Ivan Havel и Monika Mitášová, „Prostor prožívaný jako prostor k jednání”, in Ajvaz, M. (ed. et al.), Prostor a jeho člověk, Vesmír, Praha, 2004, стр. 158.

26 Gaston Bašlar, Poetika prostora, Kultura, Beograd, 1969, стр. 35.27 Исто, стр. 85.28 Ivan Havel и Monika Mitášová, „Prostor prožívaný jako prostor k jednání”, in Ajvaz, M.




Havel, Ivan; Mitášová, Monika, «Prostor prožívaný jako prostor k jedná-ní», in Ajvaz, M. (ed. et al.), Prostor a jeho člověk, Vesmír, Praha, 2004, str. 153–220.

Hrbata, Zdeněk, «Prostory, místa a jejich konfigurace v literárním dílu», in Červenka, M. (a kol.) Na cestě ke smyslu: poetika literárního díla 20 století, Torst, Praha, 2005, str.315–509.

Jedličková, Alice, Zkušenost prostoru, Academia, Praha, 2010.Kubíček, Tomáš, „Příběh: prostor”, in Naratologie: Strukturální analýza

vyprávění, Dauphin, Praha, 2013 .Merlo-Ponti, Moris, Vidljivo i nevidljivo, Akademska knjiga, Novi Sad,

2012.Užarević, Josip, Möbiusova vrpca – Knjiga o prostorima, Službeni glasnik,

Beograd, 2011.

Ivana Kočevski

PERCEPTUAL CONSTITUTION OF SPACE (Summary)

By introducing various phenomenological views which influenced Michal Ajvaz’s literary work (including the reflections of Ivan Havel, Maurice Merleau-Ponty, Josip Užarević and others), in this study we tried to present the way in which space is observed and seen in a literary text, the way it was built and how the information from the reference world was used to describe the world of fiction for the purpose of space replication. The influence of Husserl’s phenomenology is evident in both Ajvaz’s theoretical and literary work in regard to the way in which Ajvaz describes the subject in space, the manner its body is situated in space and through which it fully achieves the closest contact with space. The subject observes the space in which it is located, but at the same time, its own reception influences the ”creation” and design of the observed space. As a matter of fact, all Ajvaz’s literary characters and most of all his Narrator spend more time outside (in the open, whether it is urban or any kind of exotic surroundings) than inside (in apartments, bookshops, taverns, libraries). A space conceived by the subject’s own perception is only a reflection of its inner Being and its ability to see the colors and shapes that address it with their meta-language. In this way, Ajvaz’s fictional prose becomes only another aspect of the phenomenological description of the existing world.

Keywords: Michal Ajvaz, space, phenomenology, Czech literature.




BIBLID: 0015–1807, 45 (2018), 1 (pp. 105–123) УДК 821.162.1.-1.09Mickjevič A:81’25

821.162.1.-1.09Mickjevič A:929Andrić I.

Петар БуњакУниверзитет у Београду – Филолошки факултет[email protected]

НЕШТО О АНДРИћУ КАО ПРЕВОДИОЦУ МИЦКЈЕВИЧА1

Апстракт: У раду се даје вишеслојна анализа Андрићевог превода Мицкјевичеве песме „Мајци Пољкињи”.

Кључне речи: Иво Андрић, Адам Мицкјевич, песнички превод, процес превођења, семан-тичка еквиваленција, стилска еквиваленција, силабички стих, тонски (акценатски) стих.

Abstract: The paper offers a multi-level analysis of Ivo Andrić’s translation of Adam Mickie-wicz’s poem “To a Polish mother”.

Keywords: Ivo Andrić, Adam Mickiewicz, poetic translation, translation process, semantic equivalence, stylistic equivalence, syllabic verse, tonic verse.

У својој познатој и често навођеној речи на IV конгресу Међународне федерације преводилаца у Дубровнику 1963. године Иво Андрић је истицао да преводилац „треба да оствари нешто што изгледа немогуће: да потпуно осети и упије у себе дух једног страног језика, и да га, затим, изрази наја-декватнијим, и то редовно посве друкчијим нијансама свога језика, а да се притом никад не забуни и не помеша та два подручја: да их приближи до крајњих могућности и у исто време да их држи строго одвојене”, пресуђујући одмах потом да „са магијом понекад граничи и на праве подвиге личи рад доброг преводиоца”.2 Имао је, дакле, Андрић пуну свест о сизифовском пос-лу преводиоца осуђеног да се успиње ка идеалу а да га никад не досегне, јер одливци из његове уметничке ливнице увек само мање или више „личе”.

Проучаваоце пољско-српских књижевних веза интригирао је Андрић због свога дубоког и сложеног односа према Пољској, њеној култури и књи-

1 Рад је настао у оквиру пројекта Превод у систему компаративних изучавања националне и стране књижевности и културе (бр. 178019) који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

2 Иво Андрић, „Са магијом понекад граничи и на праве подвиге личи рад доброг прево-диоца”, у: Уметник и његово дело : Сабрана дела, 13. Београд, Просвета и др., 1981, 337.



жевности, на шта је и сам знаменити писац у више прилика скретао пажњу.3 Задатак је овога прилога да на примеру посмртно објављеног Андрићевог превода песме Адама Мицкјевича „Мајци Пољкињи” провери колико се магији из горњег цитата приближио сам југословенски нобеловац.

1.Име и дело инспиратора и барјактара пољског романтизма Адама

Мицкјевича (Adam Mickiewicz, 1798–1855) не само што Иву Андрићу нису били непознати, већ би се на основу спорадичних Андрићевих исказа мог-ло говорити о нашем писцу као компетентном читаоцу, па и поштоваоцу пољског романтичара-пророка.

Прву недвосмислену манифестацију овог свог става пружио је Андрић у беседи о Мицкјевичу, поводом 100-годишњице смрти. Те, 1955, с почетком отопљавања односа тадашње Југославије и земаља источног блока, није било озбиљнијих политичких препрека да се и у нашој средини обележи овај јубилеј, па су Удружење књижевника и група интелектуалаца одлучили да организују свечану академију тим поводом. Као осведочени полонофил и краковски ђак, Андрић је био на челу одбора за припрему овога скупа. Академија је одржана на сам дан смрти пољског песника – 26. новембра 1955. на Коларчевом народном универзитету.4

Андрићева уводна реч, штампана тек у сабраним делима из рукописне заоставштине, можда није на висини његове есејистике,5 можда је оптерећена флоскулама карактеристичним за своје време,6 али недвосмислено потврђује да је наш писац одлично познавао бар два Мицкјевичева дела. Када каже: „Од ране младости његов стих је тражио да заједнички циљ свима треба да буде ’срећа свих људи’”,7 Андрић парафразира и интерпретира стих из Мицкјевичеве „Оде младости” („Oda do młodości”, 1820) – „w szczęściu wszystkiego są wszystkich cele” (=у срећи свега свих је циљ), тај младалачки реликт вредносне хијерархије века просвећености. Даље у истом тексту,

3 Видети Милорад Живанчевић, „Андрић у Пољској”, Зборник Матице српске за сла-вистику, 1985, 28, 7–43; исто у Polonica, Нови Сад, Матица српска, 1987, стр. 203–325; Ђорђе Живановић, „Андрићев Краков”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 1994, 22/1, стр. 141–146.

4 Није сувшино споменути да је овом приликом предавање о Мицкјевичу одржао проф. Георгијевић – видети Krešimir Georgijević, „Stogodišnjica smrti Adama Mickjeviča”, Život (Sarajevo), 1955, 12.

5 Уп. опаску приређивача у коментару уз овај текст у: Иво Андрић, Историја и легенда : Сабрана дела, 12. Београд: Просвета и др., 1981, 261. У истој напомени истиче се да Андрићево интересовање за Мицкјевича потиче још из 1914, када је посетио песников гроб у крипти на Вавелу и о томе писао већ у првом писму из Кракова…

6 Нпр., стожерна мисао је да је Мицкјевич посебно близак Југословенима као песник „слободе и човечности”, који је „ослухнуо и чуо како куцају срца ’под радничким капутима париског пука’” – Иво Андрић, [Адам Мицкјевич], у: Исто, стр. 155.

7 Исто, стр. 155–156.


Петар Буњак, Нешто о Андрићу као преводиоцу Мицкјевича

поредећи с познатом његошевом мишљу, наводи Мицкјевичеве стихове: „Ко никад у животу није био човеком, / томе човек не може помоћи”.8 У питању је дослован цитат из другог дела Задушница (Dziady, cz. II, 1823).

У отвореном разговору с проф. Вилимом Франчићем из 1961, непос-редно по проглашењу добитника Нобелове награде, Андрић је истицао: „и данас најрадије читам, разуме се, изузевши матерњи језик, на пољском”.9 Нешто мало раније у истом разговору, говорећи о Кракову своје младости, рекао је:

Краков је једино место у Европи – иако није једино које сам упознао! – чија су успомена и име у стању да ми узбуде срце и загреју крв. Парафразирајући Мицкјевича, могао бих да кажем:

Kraków – on zawsze zostanieświęty i czysty, jak pierwsze kochanie… (Краков – он ће увек остатисвет и чист, као прва љубав…)10

Овде је Андрић парафразирао суседне стихове (68–69) из тзв. епилога великог Мицкјевичевог спева Пан Тадеуш, при чему је алузију – скројену сасвим према пољском читалачком искуству – начинио управо мајсторски. Краков је, наиме, у Андрићевој парафрази доспео на место Мицкјеви-чеве синтагме „Kraj lat dziecinnych” (=земља из детињих година) и тако се, у вишим сферама „подразумеваног”, савршено уклопио у смисаони паралелизам Краков = земља из детињих година.

Имајући на уму ове разговетне путоказе, не чуди што је Андрић – ок-рећући се, крајње ретко, преводу, а још ређе песничком – међу својим руко-писима оставио и превод једне Мицкјевичеве песме, и то не било које.

2. „Do matki Polki” најпознатија је и најпопуларнија Мицкјевичева

патриотска песма. Ушла је врло брзо по свом настанку у канон пољске патриотске поезије XIX века, а према једнодушном суду књижевних исто-ричара, спада у несумњива ремек-дела ове врсте. њена популарност била је валовита: враћала се у снажан оптицај кад код би – а то се нарочито током XIX, али и у XX веку догађало често – национално биће Пољака бивало угрожено.

8 Исто, стр. 156.9 Милорад Живанчевић, „Андрић у Пољској”, у: Polonica, Нови Сад, Матица српска,

1987, стр. 211.10 На истом месту.



Песма је, како стоји у аутографу из споменара Еве Анквичувне, настала „на путу за Ђенову” („w drodze do Genui”), што допушта да се време њеног настанка доста прецизно смести између 11. и 14. јула 1830. Ово није неважно, јер се пре проналаска и објављивања аутографа (1891) углавном везивала за актуелна расположења непосредно пред пољски Новембарски устанак против руске доминације, подигнут 29. новембра 1830.

Патриотски набој песме „Do matki Polki” и њена општа атмосфера почивају на дубоком песимизму који је, међутим, вербализован необично скромним, намерно сведеним стилским средствима. То ју је ослободило патетике, а заузврат дало експресивну сликовност. Вацлав Борови, један од најпроницљивијих њених интерпретатора, подсетио је на то да се њен фатализам „обично посматра […] као историјски споменик који необично верно одсликава националну свест и осећања једнога периода”.11 Мисли се притом на период између неславног свршетка Наполеонових ратова и Новембарског устанка (1830–1831).

Борови указује на, уосталом, сасвим очигледан борбени патриотизам по формули „валенродизма” (према ставу јунака Мицкјевичевог Конрада Валенрода), али констатује да је његово контекстуализовање у времену садашњем управо фактор песимизма. Изворни „валенродизам” који промовише индивидуални трагични чин саможртвовања у име несумњивог постигнућа (пораза непријатеља), овде је добио судбинску колективну димензију, а трагика се продубљује потпуном безизгледношћу борбе од које, међутим, нема одустајања.12

Син је Пољкиње мајке „wyzwany do boju bez chwały / I do męczeń-stwa... bez zmartwychpowstania”,13 што у Андрићевом филолошком преводу којем се на мало чему може замерити гласи: „позван у бој без славе, / на мучеништво… без ускрснућа”14 –

Bo on nie pójdzie, jak dawni rycerze, Utkwić zwycięski krzyż w Jeruzalemie,Albo jak świata nowego żołnierze Na wolność orać... krwią polewać ziemię (321).

[Јер он неће као стари витезови / Побит’ (изнет’) победни крст на Јерусалим / Нит ће ко борци новога света / За слободу орати... и земљу заливат’ крвљу.]

11 Wacław Borowy, O poezji Mickiewicza, II. Lublin, KUL, 1958, стр. 27.12 Уп.: Исто, стр. 26.13 Adam Mickiewicz, Wiersze. Dzieła, I. Warszawa, Czytelnik, 1998, стр. 320 – даље у загради

бр. стране према овом издању.14 Овде и даље за превод цитираних пољских стихова користимо Андрићев филолошки

превод. Видети прилог 1 уз овај рад.



његов је усуд борба без икаквог витешког патоса и без изгледа за посмртно трајање у сећању поколења. Завршница песме, тешка као жрвањ детерминизма, звучи као сурова пресуда:

Wyzwanie przyszle mu szpieg nieznajomy, Walkę z nim stoczy sąd krzywoprzysiężny;A placem boju będzie dół kryjomy, A wyrok o nim wyda wróg potężny.

Zwyciężonemu za pomnik grobowy Zostaną suche drewna szubienicy,Za całą sławę krótki płacz kobiécy I długie nocne rodaków rozmowy (321).

[њега ће шпијун (ухода) изазват’ непознати, / Бој ће с њим бити суд криво-клетнички, / Поприште боја биће скровита (мрачна) доља, /А осуду ће изрећи моћни непријатељ. // А као споменик на гробу побеђеног / Биће суве греде танких вешала, / Цела му слава кратки плач женски / И дуга ноћна причања земљака.]

Синтагма из последњег стиха „długie nocne rodaków rozmowy” врло се брзо „осамосталила” и постала – пословица: биће да су тих година патње у неслободи одиста биле карактеристична тема ноћних разговора Пољака-патриота.

Када песник апострофира збирног јунака – мајку Пољкињу – и износи серију црних, злослутних запажања о васпитању њенога сина, такође збирног јунака, он – према оцени Вацлава Боровог – излази на границу богохуљења, јер сина Пољкиње мајке пореди са Сином Божјим.15 Па ипак, и та паралела, и припрема за Пољаково мучеништво без васкрсења отварају, по Боровом, Мицкјевичевој песми сакралну димензију. Та се димензија појачава упући-вањем на католичку иконографију:

Nasz Odkupiciel dzieckiem w Nazarecie Piastował krzyżyk, na którym świat zbawił:O matko Polko! ja bym twoje dziecię, Przyszłymi jego zabawkami bawił (321).

[Спаситељ наш је, кô дете у Назарету, / У наручју носио крст, на ком је свет искупио. / О Пољкињо мајко! ја бих хтео да се твоје дете / Играчкама будућ-ности игра.]

15 W. Borowy, нав. дело, стр. 27.



Борови у овим стиховима види призивање, поред осталог, познате Ра-фаелове Мадоне из Лувра (тзв. La belle jardinière),16 на којој се мали Исус, у друштву св. Јована Крститеља, игра – крстом. У овом контексту није згорег подсетити још и на нешто раније неприкривено призивање иконографске представе Госпе Жалосне:

O matko Polko! źle się syn twój bawi... Klęknij przed Matki Boleśnej obrazemI na miecz patrzaj, co Jej serce krwawi: Takim wróg piersi twe przeszyje razem! (320)

[Пољкињо мајко! Опасна је игра твог сина! / Клекни пред лик ожалошћене Богородице {(Госпе од жалости)}, / Погледај мач што јој срце пробија; / Таквим ће душман пробит твоје груди!]

Ова рефлексија могла би се надоградити у још једном смеру. Наиме, у моделу „валенродизма” као начину (индивидуалне) борбе, где се више добро – слобода свог народа – претпоставља личној срећи, али и темељним моралним нормама, па чак и спасењу властите душе, још увек нема ни трага паралели пољски патриота-мученик || Син Божји. То Мицкјевичеву песму „Do matki Polki” дефинише као прекретни корак ка месијанизму – идеологији која ће тек нешто касније завладати међу пољским романтичарима – односно уверењу да је Пољска Христос међу народима, што ће сам Мицкјевич фор-мулисати у трећем делу својих Задушница (Dziady, cz. III, 1832), а нарочито у нешто каснијем политичком спису Књиге народа пољскога и ходочашћа пољскога (Księgi narodu polskiego i pielgrzymstwa polskiego, 1832). Овим се трагом може ићи и даље, те не би била погрешна ни тврдња да песма „Do matki Polki”, као једна од најранијих манифестација ове идеје, стоји у самом корену пољског романтичарског месијанизма.17

3.Бирајући, дакле, из Мицкјевичевог опуса песму за превод, Иво

Андрић је одабрао несумњиво једну од најзначајнијих и најпознатијих, а свакако најкарактеристичнијих за његов поглед на патриотску мисију свога и будућих поколења Пољака. Такав избор, уверени смо, није могао бити насумичан, већ утемељен на дубинском познавању дела знаменитог пољског романтичара.

Текст Андрићевог превода који је, према преводиочевом дактилограму с исправкама, приредила Јасмина Нешковић и објавила у Преводилачкој

16 Уп: Исто, стр. 26–27. 17 Отуд не треба да чуди што ју је Мицкјевич, у ауторизованој верзији, први пут објавио

у другом издању својих Задушница III (Dziady III, Париз, 1833).



свесци (1994), а пре тога у Књижевним новинама (1992), није датиран и за закључивање о времену његовог настанка нема никаквог чврстог темеља. Па ипак, нека нам не буде замерено што ћемо изнети пре неодређено домишљање неголи претпоставку да се у видокругу Андрића-преводиоца песма „Мајци Пољкињи” могла наћи поводом припрема за обележавање стогодишњице песникове смрти (1955) или непосредно после овога догађаја. Као што је већ било речи, наиме, Андрић је био на челу одбора за обележавање Мицкјевичеве годишњице, па је на самој свечаној академији држао и уводно слово. Тешко је замислити да би његовој пажњи могло промаћи да се за две-три године око овог датума код нас појачало преводилачко занимање за Мицкјевича: појавила се позната песма из Задушница III „Пријатељима Московима” у преводу Ђорђа Живановића 1953, прегршт лирских песама у сарајевском Животу 1954. у преводу Крешимира Георгијевића, „Фарис” у Савременику 1955. у преводу Трифуна Ђукића, па и засебна публикација О српској народној поезији (1955, прев. Стојан Суботин). Није немогуће, дакле, да је и Андрић осетио потребу да баш истим овим поводом пружи и свој преводилачки допринос.

Међутим, поред неразрешеног (неразрешивог?) проблема датирања, постоји још један. Тешко је, наиме, наћи и одговор на питање зашто се Ан-дрић није одлучио да објави превод песме „Мајци Пољкињи”, иако је, као што ћемо се уверити, потпуно заокружен и готово спреман за штампу. Једино логично објашњење могло би бити да из неког разлога није био задовољан постигнутим резултатом…

Пре но што приступимо запажањима о овом Андрићевом преводилачком прегнућу, требало би напоменути да текст/текстови „Мајци Пољкињи” који су угледали светлост дана захваљујући Ј. Нешковић нису обичне рукописне, односно дактилографске варијанте, већ да су у питању – две верзије превода: филолошки и песнички. Она верзија која је у Преводилачкој свесци штампана прва – заправо је финална, тј. песнички превод.18 Верзија која у истом издању следи за њом представља једну од двеју редакција19 филолошког, дословног превода, онога што би одговарало руском термину «подстрочник». У при-логу раду дајемо обе верзије које смо настојали да уобличимо у редакције реконструисане према подацима о руком унетим ауторовим исправкама из текстолошког апарата Ј. Нешковић. У односу на текстове из Преводилачке свеске у прилозима је редослед обрнут, јер циљ нам је да прикажемо процес превођења, па смо филолошком преводу дали предност, будући да је свакако претходио финалном продукту – песничком преводу.

18 Видети Прилог 2 уз овај рад.19 Разлика међу тим двема варијантама састоји се само у формулацији 4. строфе. Видети

Прилог 1 уз овај рад.



3. 1.Као што смо у претходном одељку већ споменули, на Андрићев фило-

лошки превод тешко да би се могла наћи каква суштинска замерка. Неке формулације могле су бити прецизније, али нигде нисмо приметили нера-зумевање Мицкјевичевог изворника, нити какво битније размимоилажење с основним смислом.

Не изневеравајући, дакле, мисао оригинала, Андрић је и у дословном преводу допуштао себи извесну слободу. Даћемо неколико карактеристич-них примера.

У 6. стиху изворника (2. строфа) старац пева dumy (=думе, епске песме), а Андрић то у преводу додатно објашњава: „старинске песме”. У 8. стиху синтагму przodków […] dzieje (=историја / повесница предака) преводилац преноси као „подвиге предака”, што на основном лексичком нивоу, наравно, није исто, али што се ипак мирне душе може сматрати еквивалентом на ширем семантичком плану. Икона „Matki Boleśnej” из 10. стиха најпре је пренета са „лик ожалошћене Богородице”, што преводиоца није задовољило, па је руком дописао: „Госпе од жалости” – с правом, јер само католичка иконографија Госпе Жалосне, односно Госпе од седам жалости објашњава мач, односно седам мачева који јој пробадају срце. У 19. стиху: „Oddychać parą zgniłą i wilgotną” (=да удише труло и влажно испарење) у филолошком преводу налазимо: „Да влажни задах гњилежи удише”, што није можда одливак „реч по реч”, али јесте пун смисаони еквивалент.

Једину озбиљнију непрецизност – на којој бисмо завршили ово поређење – запазили смо у преношењу стихова 27–28:

O matko Polko! ja bym twoje dziecię, Przyszłymi jego zabawkami bawił.

које код Андрића налазимо преточене у:

О Пољкињо мајко! ја бих хтео да се твоје дете Играчкама будућности игра.

У питању су заправо његове будуће играчке, не тек „играчке будућнос-ти”. Ова непрецизност биће да замагљује онај Мицкјевичев бласфемични сарказам на који је био тако осетљив Вацлав Борови.

Скренули бисмо пажњу и на једну амплификацију у филолошком прево-ду за коју ће се објашњење наћи у трагању за завршним обликом песничког превода. Стих 42 оригинала „Zostaną suche drewna szubienicy” (=остаће суве греде вешала) Андрић преноси са: „Биће суве греде танких вешала”. Атри-бут „танка” уз вешала нема упориште у Мицкјевичевом тексту. У коначној варијанти песничког превода ове амплификације нема – стих гласи: „на гробу греде вешала ће бити”.



3. 2.Кад је реч о песничком преводу – због низа уступака које изискује

формална организација текста – питање еквиваленције између оригинала и превода најчешће се, као што је познато, своди на чвршћу или лабавију кореспонденцију. У случају Андрићевог песничког превода песме „Мајци Пољкињи” запажа се, међутим, необично висок степен смисаоне еквивален-ције, па и еквиваленције на нивоу формалне организације текста. Разлог томе треба тражити – поред, дакако, Андрићевих литерарних предиспозиција – у напред већ истицаној сведености стилске организације изворника.

Покушаћемо то и да покажемо.3.2.1. Пример песме „Мајци Пољкињи” не може, разумљиво, служити

за било какво веродостојно уопштавање у вези с Андрићевом поетиком превођења, односно песничког превода, али – будући да је сачуван и прво-битни, филолошки превод – указује на путеве којима се у (пре)осмишљавању Мицкјевичевог поетског текста југословенски нобеловац кретао, настојећи да притом не изиђе из његове орбите. Тако случај Мицкјевичеве песме речито указује на Андрићеву хијерархију поступака у конституисању песничког превода: „подижући” га од филолошког ка песничком, размишљао је о еуфонији, а у тој области највише пажње посветио је – рими.

Како је реч о генетски сродним језицима, погдекад је рима дошла готово сама од себе. Строфа из филолошког превода:

Јер, и да цео свет у миру процвате, Да се измире државе (владе), људи и мишљења,Син твој је позван на бој без славе [неславну борбу], На мучеништво... без ускрснућа.

у песничком добија облик:

И да у миру свет руже преплаве,сложе се земље, људи, мнењасин твој је позван на борбу без славе,на мучеништво... а без ускрсења.

Имамо на уму готово аутоматску трансформацију ускрснућа у ускрсења. Притом је, наравно, мотивација била реч мишљења која је потом промењена у мнења.

Већ у филолошком преводу спонтано су се појавила сазвучја:

Ако бежи из друштва вршњака Ка старцу који старинске песме пева,Ако оборене главе слуша Приче о подвизима предака;



која су била добар пут ка коначном уобличавању у:

ако бежи из друштва вршњакастарцу што старинске песме пева,и ћутљив слуша од јутра до мракао јуначким делима праочева;

Такође:

Ту ће научит да гнев свој под земљу крије, Да му мисао буде кô понор непрозирна,Да речима потајно трује кô отровним дахом И да на изглед буде хладан као змија.

што је преводиоца одвело до крајњег резултата:

Ту ће научити да гнев под земљу крије,да му мисо буде ко понор непрозирна,да наизглед стоји хладан попут змије,и реч му, што мукло трује, буде мирна.

Пажљив читалац текстова у прилогу овог рада приметиће још понеки сличан пример где је природна асоцијација изворног говорника нашег језика резултирала добро пронађеном римом.

Само смо у једном случају запазили преводиочев уступак рими, што ће резултирати додатним „објашњењем” пољског текста и преводиоца одвести у амплификацију. Преносећи строфу 5:

Każże mu wcześnie w jaskinię samotną Iść na dumanie... zalegać rohoże,Oddychać parą zgniłą i wilgotną, I z jadowitym gadem dzielić łoże! (321)

преводилац помало губи значењску еквиваленцију „стих по стих“:

Него га шаљи у пећину да бежи,размишља на рогозу окружен тмицом,да влажни задах удише трулежии лежај дели с гујом отровницом.

Пољско iść (=ићи) с почетка другог од наведених стихова појачава са бежи и враћа га на крај првог, у зону риме – да би римовао са трулежи. Амплификација је, међутим, у нечем другом. Други стих, према Андриће-вом филолошком преводу, „На размишљање... на лог од рогоза” добија



проширење у виду додатног описивања ситуације лирског јунака – окружен тмицом, због риме са отровницом. У оригиналу нема помена о томе да је у пећини мрачно, а преводилац се ради постизања риме користи оним што свако зна: да у пећини јесте мрак…

Уопште узев, међутим, Андрићев римаријум песме „Мајци Пољкињи” раскошан је и углавном неизвештачен, те одише високом литерарношћу. За ову литерарност можда би се чак могло рећи да прелази у књишкост. Ипак, Андрићу-преводиоцу на томе не треба замерати, ако се има у виду атмосфера исказа и општа стилска гама пољског изворника: не заборави-мо, наиме, да је у питању патриотска песма с иманентним патосом, па и извесном реторичношћу.

Мицкјевичев изворник укрштено је римован изузев последње строфе, чија се поента појачава и „ишчашењем” у аутоматизму римовања – увођењем, као јединог изузетка, обгрљене риме. Све је то у свој песнички превод до-следно пренео и Андрић. У филолошком преводу последња строфа гласи:

А као споменик на гробу побеђеног Биће суве греде танких вешала,Цела му слава кратки плач женски И дуга ноћна причања земљака.

Она ће добити јувелирски цизелиран завршни облик:

Као споменик побеђена јунакана гробу греде вешала ће бити,сва слава женски јецај часовитии дуга ноћна причања земљака.

Вредност ове Андрићеве преводилачке поенте додатно расте кад се упореди с напред већ навођеном Мицкјевичевом завршном строфом у оригиналном звучању:

Zwyciężonemu za pomnik grobowy Zostaną suche drewna szubienicy,Za całą sławę krótki płacz kobiécy I długie nocne rodaków rozmowy (321).

Не треба бити филолог-полониста па наслутити да је Андрићево решење у исто време и дословни значењски еквивалент.

Како видимо из изворног дактилограма који је објавила Ј. Нешковић, преводиоцу се ово коначно решење није лако дало. Андрић је, с добрим разлогом, одустао од двају претходних решења:



Споменик на гробу побеђеногасуве греде танких вешала ће бити,сва слава женски јецај кратки, скрити,и причања земљака по ноћи многа.

односно:

Споменик побеђеноме суве гредетанких вешала на гробу ће бити,сва слава женски јецај кратки, скрити,и причања земљака док ноћу седе.20

Пошто је посреди стваралачки процес, чију је ступњевитост неумесно доводити у питање, квалитет Андрићевих (превазиђених) решења не мо-жемо коментарисати. Разлог због којег смо их навели – осим да истакнемо квалитет коначне варијанте – био је и атрибут уз реч вешала на који смо већ указивали као на тешко објашњиву амплификацију у филолошком преводу. А биће да објашњење лежи у томе што је преводилац, радећи на филолошком преводу, већ полако у духу стварао – песнички, а тамо је у једном тренутку видео сврсисходност употребе тог атрибута.

3.2.2. Други битан елеменат у еуфонијском обликовању текста песнич-ког превода јесте еуритмија, дакле питање ритмичке организације исказа, односно питање стиха.

Погледајмо најпре да ли се у случају Андрићевог превода „Мајци Пољ-кињи” може говорити о – еквиметрији. Мицкјевичева песма „Do matki Polki” базира се на једном од његових честих метричких образаца – једанаестерцу са схемом 5+6. У питању је силабички стих чије су метричке константе, поред цезуре (медијане) после 5. слога, наглашеност 4, односно 10, што је делом условљено прозодијом пољског језика (акценат на пенултими), а делом песничком традицијом.21 Из тога, међутим, не треба аутоматски за-кључивати о његовим силаботонским тенденцијама (јампској или дактилској) или њиховом преплитању, јер је наглашеност осталих слогова практично произвољна, што га заправо и дефинише као силабички.

У метричком лику Андрићевог превода већ на први поглед може се уочити изостанак изосилабизма, тј. да су стихови неједнаке дужине. Па-жљивијим увидом доћи ћемо до тога да се стих Андрићевог превода „Мајци Пољкињи” креће у распону од 9 до 13 слогова. Екстреми су стих 14 („сложе се земље, људи, мнења”, 9 слогова), односно 21, 22, 26 и 40 са по 13 слогова

20 Преводилачка свеска: Иво Андрић. Прир. Јасмина Нешковић. Нови Сад, Светови, 1994, стр. 33.

21 О медијалној парокситонези и парокситонези клаузуле у пољском песништву видети Мирослав Топић, Петар Буњак, Од ритма ка смислу. Београд, Славистичко друштво Србије, 2013, стр. 13–14.



(пример ст. 40: „непријатељ осуду изрећи ће бритку” – што је „чист” пољски тринаестерац 7+6). Остатак песме чини 19 једанаестераца, 18 дванаестераца и 2 десетерца. Једанаестерце ћемо приказати на примеру треће строфе (ст. 9–12), која је уједно и једина цела у том сразмеру:

опасна је игра | твог сина млада! (6+5)Клекни пред лице | Госпе од жалости, (5+6)погледај мач | што [|] срце јој пробада; (4+7 или, условно, 5+6)таквим ће душман | груди ти пробости! (5+6)

Као што се можемо уверити, обрасцу 5+6 без ограда одговарају само стихови 10 и 12.22 И без великог „доказног поступка”, а посебно кад је реч о стиховима с другачијим слоговним капацитетом, можемо закључити да је цезура (медијана) као граница између акценатских целина – флотантна, баш као и формат стиха, а тиме, дакле, случајна и метрички ирелевантна.

Отуда следи дилема: да ли је Андрићев песнички превод само римована проза или је ипак у питању стих? Опет, ако јесте стих, да ли је анархично „слободан” или у њему ипак постоји неки систем?

Пошто је реч о познатој песми великог пољског романтичара у пес-ничком преводу јединог југословенског нобеловца, прошли смо кроз текст „Мајци Пољкињи” класичним квантитативним методом метричке анализе. Очекивано, нисмо добили одговоре, јер – није реч о метричком стиху, тј. стиху који је на нивоу песничког текста по својим основним сегментима квантитативно строго самерљив (број слогова, број и распоред комбинација наглашених и ненаглашених слогова). Уверили смо се да је у питању запра-во тонски стих, где је, по већ класичној дефиницији Михаила Гаспарова, јединица мере (самерљивости) реч која носи акценат.23 Међуакценатски интервал у Андрићевом стиху креће се у распону од 0 до 5 слогова (екстре-ми-изузеци), при чему највећи број стихова (преко 84%) има међуакценатске интервале од 1 до 3; у целини гледано, ипак, тешко се може тврдити да је реч о појавама које Гаспаров сврстава у прелазне облике између силаботонике и тонике (у овом случају „тактовик“). Понајпре ће то бити, по Гаспаровљевој терминологији, акценатски стих.

Кад се упореде метрички налази оригинала и превода, уочава се једна једина, али врло речита подударност: и у пољском тексту и у преводу постоји тенденција да се на нивоу стиха остваре по 4 акцента (иктуса), при чему је у изворнику она блага (око 66%) а у преводу израженија (близу 73%). Ова

22 У 11. стиху могло би се говорити – кад би цезура (медијана) у Андрићевом стиху била релевантна појава – о тзв. опкорачењу медијане за један слог. Видети Kiril Taranovski, „O ulozi cezure u srpskohrvatskom stihu”. Zbornik u čast Stjepana Ivšića. Zagreb, Hrvatsko filološko društvo, 1963, стр. 366–367; М. Топић, П. Буњак, нав. дело, стр. 49.

23 Видети М. Л. Гаспаров, Современный русский стих : метрика и ритмика. Москва, Наука, 1974, стр. 12.



тенденција приближиће нас дефиницији стиха превода као 4-акценатског (или 4-иктусног тонског).

Није се Андрић, наравно, свесно бавио конструисањем оваквог стихов-ног обрасца, па у њега уклапао твориво свога превода. Па ипак, иако је до њега дошао спонтано, то, тврдимо, није била случајност. Чини се, наиме, вероватним да је овако обликован стих заправо „колатерална штета” – про-извод преводиочевог снажног настојања да што чвршћом одржи смисаону кореспонденцију између оригинала и превода. Нека нам као илустрација послужи пример напред већ навођених стихова 17–20 (пета строфа). Упо-редимо два текста:

Każże mu wcześnie w jaskinię samotną Iść na dumanie... zalegać rohoże,Oddychać parą zgniłą i wilgotną, I z jadowitym gadem dzielić łoże! (321)

Него га шаљи у пећину да бежи,размишља на рогозу окружен тмицом,да влажни задах удише трулежии лежај дели с гујом отровницом.

Као што се можемо уверити, у оба предлошка у сваком стиху постоје по 4 логичка акцента, односно по четири семантички, па тако и интонаци-оно самосталне речи. То ће нам бацити и додатно светло на оно пређашње запажање о концесији рими на истом овом примеру: осим што је тмица била потребна због риме, читава синтагма окружен тмицом требала је ради допуне стиха блоком од двају логичких акцената.

И да сведемо ова своја запажања. Док је проналажење адекватних рима у Андрићевом раду на песничком преводу „Мајци Пољкињи” било првен- ствено у служби постизања еуфоније и преношења стилског кода изворника, дотле је стих добио своје атрибуте из потребе да се у што приближније рухо заодене његова смисаона организација.

4. ЗакључакПоводом овога и других Андрићевих песничких превода које је уврстила

у Преводилачку свеску : Иво Андрић, Ј. Нешковић закључује:

„С преведеном књигом је као и са женом. Ако је верна, није лепа, ако је лепа, није верна.” У складу са овом француском пословицом, коју је радо наводио, Андрић и у властитом преводилачком раду, нарочито када је реч о поезији, занемарује прецизност и тачност у корист лепоте. Оглушујући се често о законе метрике, он преводи доста слободно, али не и произвољно тако да ти преводи, и лексички и стилски, носе препознатљив печат пишчевог књижевног рукописа.24

24 Преводилачка свеска, стр. 180.



Кад је реч о песми „Мајци Пољкињи”, после свег претходног излагања, не можемо се мирне душе сложити да преводилац „занемарује прецизност и тачност у корист лепоте”, већ ћемо пре рећи да необично успешно удружује прецизност и тачност с лепотом. У погледу пак Андрићевог оглушивања „о законе метрике” опет ћемо се заложити за нешто пажљивији избор речи. Строга смисаона еквиваленција коју је постигао у овоме преводу – а то ће пре бити преводилачка дисциплина, неголи „слобода” – није довела до тога да се поезија прелије у прозу. Квалитет стиха јесте битно промењен, али остао је – стих. И није ли можда баш у томе „препознатљив печат” Андрића--преводиоца, толико потцењиваног у односу на Андрића-писца?

ИЗВОРИ

Adam Mickiewicz, Wiersze. Dzieła, I. Warszawa: Czytelnik, 1998, стр. 320–321.

Преводилачка свеска: Иво Андрић. Прир. Јасмина Нешковић. Нови Сад: Светови, 1994, стр. 31–35.


Borowy, Wacław, O poezji Mickiewicza, II. Lublin, KUL, 1958, стр. 26–27.Taranovski, Kiril, „O ulozi cezure u srpskohrvatskom stihu”. Zbornik u čast

Stjepana Ivšića. Zagreb, Hrvatsko filološko društvo, 1963, стр. 366–367.Андрић, Иво, „Са магијом понекад граничи и на праве подвиге личи рад

доброг преводиоца”, у: Уметник и његово дело : Сабрана дела, 13. Београд, Просвета и др., 1981.

Андрић, Иво, Историја и легенда : Сабрана дела, 12. Београд, Просвета и др., 1981.

Гаспаров, М. Л., Современный русский стих: метрика и ритмика. Москва, Наука, 1974.

Живановић, Ђорђе, „Андрићев Краков”, Научни састанак слависта у Вукове дане, 1994, 22/1, стр. 141–146.

Живанчевић, Милорад, „Андрић у Пољској”, Зборник Матице српске за славистику, 1985, 28, 7–43; исто у Polonica, Нови Сад, Матица српска, 1987, стр. 203–325.

Топић, Мирослав, Буњак, Петар, Од ритма ка смислу. Београд, Сла-вистичко друштво Србије, 2013.



Petar Bunjak

ON IVO ANDRIĆ AS A TRANSLATOR OF ADAM MICKIEWICZ (Summary)

Ivo Andrić, the only Yugoslav Nobel prize winner for literature, was deeply related to the Polish culture and literature as he studied for a semester in Krakow in the eve of WW1. These few months spent in Poland initiated his lasting interest in Polish cultural tradition and literary heritage. He, however, rarely approached Polish literature as a translator. In his personal archive were found and published post-mortem three typescript sheets containing translation of Adam Mickiewicz’s poem “To a Polish mother”.

This paper deals with Andrić’s relation to the Polish Romanticist poet as well as his translation of the Mickiewicz’s well-known poem. The typescript found in his legacy contains two-phased trans-lation – two variants of literal draft translation version and the final poetic translation version, which makes it possible to follow the translation process. The author offers a comprehensive analysis of all these versions by comparing them with the Mickiewicz’s original both on the semantic and stylistic level, paying special attention to Andrić’s interpreting the original hendecasyllable (5+6) with a tonic four-accent verse. The example of this poem leads to the conclusion that Ivo Andrić was undeservedly underestimated as a translator, in contrast to the high appreciation of his original work.

Keywords: Ivo Andrić, Adam Mickiewicz, poetic translation, translation process, semantic equiva-lence, stylistic equivalence, syllabic verse, tonic verse.

Прилог 1. Реконструкција филолошког превода према: Преводилачка свеска: Иво Андрић. Прир. Јасмина Нешковић. Нови Сад, Светови, 1994, 33–35.

АДАМ МИЦКЈЕВИЧ

МАЈЦИ ПОЉКИњИ

О Пољкињо мајко! ако у твог сина У зеницама сја блесак генија, Ако му с чела детињскога зари Племенитост и понос древних Пољака, 5 Ако бежи из друштва вршњака Ка старцу који старинске песме пева, Ако оборене главе слуша Приче о подвизима предака; Пољкињо мајко! Опасна је игра твог сина!10 Клекни пред лик ожалошћене Богородице [(Госпе од жалости)], Погледај мач што јој срце пробија; Таквим ће душман пробит твоје груди! Јер, и да цео свет у миру процвате, Да се измире државе (владе), људи и мишљења,



15 Син твој је позван на бој без славе [неславну борбу], На мучеништво... без ускрснућа. [Јер ако у миру цео свет процвета, ако се измире државе (владе), људи и мишљења,[15] син твој је позван у бој без славе, на мучеништво… без ускрснућа.]25

Него га шаљи зарана у самотну пећину На размишљање... на лог од рогоза, Да влажни задах гњилежи удише20 И са гујама отровним лежај дели. Ту ће научит да гнев свој под земљу крије, Да му мисао буде кô понор непрозирна, Да речима потајно трује кô отровним дахом И да на изглед буде хладан као змија. 25 Спаситељ наш је, кô дете у Назарету, У наручју носио крст, на ком је свет искупио. О Пољкињо мајко! ја бих хтео да се твоје дете Играчкама будућности игра. За времена му везуј руке ланцем30 И упрежи га у робијашка колица, Да (доцније) не бледи пред крвниковим мачем (секиром), Да не црвени кад угледа уже. Јер он неће као стари витезови Побит’ (изнет’) победни крст на Јерусалим35 Нит ће ко борци новога света За слободу орати... и земљу заливат’ крвљу. њега ће шпијун (ухода) изазват’ непознати, Бој ће с њим бити суд кривоклетнички, Поприште боја биће скровита (мрачна) доља,40 А осуду ће изрећи моћни непријатељ. А као споменик на гробу побеђеног Биће суве греде танких вешала, Цела му слава кратки плач женски И дуга ноћна причања земљака.

25 Друга варијанта филолошког превода разликује се само у овој строфи: видети Прево-дилачка свеска: Иво Андрић. Прир. Јасмина Нешковић. Нови Сад, Светови, 1994, стр. 169.



Прилог 2. Реконструкција песничког превода према: Преводилачка свеска: Иво Андрић. Прир. Јасмина Нешковић. Нови Сад: Светови, 1994, 31–33.

АДАМ МИЦКЈЕВИЧ

МАЈЦИ ПОЉКИњИ

О, Пољкињо мајко! ако сина твога блеском генија зенице се заре, ако му сја са чела детињскога племенитост и понос Пољске старе, 5 ако бежи из друштва вршњака старцу што старинске песме пева, и ћутљив слуша од јутра до мрака о јуначким делима праочева; опасна је игра твог сина млада!10 Клекни пред лице Госпе од жалости, погледај мач што срце јој пробада; таквим ће душман груди ти пробости! И да у миру свет руже преплаве, сложе се земље, људи, мнења15 син твој је позван на борбу без славе, на мучеништво... а без ускрсења. Него га шаљи у пећину да бежи, размишља на рогозу окружен тмицом, да влажни задах удише трулежи20 и лежај дели с гујом отровницом. Ту ће научити да гнев под земљу крије, да му мисо буде ко понор непрозирна, да наизглед стоји хладан попут змије, и реч му, што мукло трује, буде мирна. 25 Исус [је] као дете у Назарету у наручју носио крст на ком свет спасе. О, Пољкињо мајко! ја бих да у свету твој син играчком будућности игра се. Ланцима му везуј руке зарана,30 упрежи га у робијашка колица, да после не бледи пред мачем душмана, под вешалима не црвени у лицу.



Јер он неће као стари витезови ићи да крст на Јерусалим пободе,35 нити ће као борци за свет нови крвљу росит бразде за семе слободе. њега ће изазват шпијун непознати, суд кривоклетнички с њиме биће битку, све ће се у мрачној дољи одиграти,40 непријатељ осуду изрећи ће бритку. Као споменик побеђена јунака на гробу греде вешала ће бити, сва слава женски јецај часовити и дуга ноћна причања земљака.




BIBLID: 0015–1807, 45 (2018), 1 (pp. 125–138) UDC 811.111’276.6:811.163.41’276.6]:61

Sofija Mićić KandijašUniversity of Belgrade – Faculty of [email protected]

Stevan Mijomanović University of Belgrade – Faculty of [email protected]

LINGUISTIC AND PEDAGOGIC ASPECTS OF TRANSLATING POPULAR MEDICAL TERMINOLOGY

Abstract: In this paper we analyzed how students’ translation of popular medical discourse can influence teaching of medical English at the Faculty of Medicine, University of Belgrade. The first year students, enrolled in fall 2015/2016, were given sets of sentences extracted from popular TV series (a diagnostic test). Our focus is on the translation equivalents of technical, sub-technical, and novel words. Based on a thorough analysis we examined the basic features of the language of medicine and its implications for the teaching process. We suggest a more current contrastive approach in the classroom for the purposes of teaching and acquainting the students with the terminology of their own native tongues, not only English.

Keywords: English for Medical Purposes, ESP, terminology, didactics, contrastive analysis.

1. IntroductionMedical English (ME) is either studied by students of medicine or by already

accomplished professionals. The aim of teaching ME is to enable students not only to passively understand medical texts, to adopt of speaking skills and medical terminology as well as writing skills with the purpose of mastering writing case studies, abstracts, reviews, and research papers. Another important element of teaching ME is exposing the students to adequate translation equivalents. More- over, another aim is to provide them with the basic knowledge of linguistics that they could later use when encountering new terminology, a result of continuous advancements in both technical and medical sciences. According to Mićić1 another important aspect of teaching ME is the linguistic empowerment of students in using their knowledge in various professionally-bound contexts and situations. In order to meet the needs of medical students, English for Medical Academic

1 S. Mićić, Studije o jeziku medicine u engleskom i srpskom, Beograd, Beogradska knjiga, 2009, p. 90.



Purposes (EMAP) relies on various authentic texts, discoveries and literature in the field of medicine, thus providing an appropriate context and language. Kir-schner, Wexler and Caravaggio2 argue that through speaking, writing, and listening skills, students enhance their reading skills that the primary focus should be on. According to Gairns and Redman3 teachers should focus on key words in a text through pre-reading activities and their primary goal should be to show students how they can predict the meanings of words and activate their vocabulary. These authentic materials fall under the umbrella term of scientific texts that are accord-ing to Halliday (Halliday, 1993 as cited in Mićić, 2006) recognized as ‘scientific English’ because of the combined effect of ‘clusters of features’ and the relations of these features throughout the text. One of these features is that “the language of medicine rests on a fundamentally learned terminology made up of formants (roots, prefixes, suffixes) drawn from Greek and Latin”4. Mićić argues that “the Serbian language also relies heavily on Greek and Latin terms, even though for a majority of medical concepts there are suitable Serbian words (e. g. diabetes is more common than šećerna bolest)”5. Langacker6 notices that borrowing an existing term is easier than making a new one. Klajn7 argues that Anglicisms are continuously entering the Serbian language and that their number should not be increased by literal translation. Having all this in mind, we decided to test to what extent our students understand medical terminology and context.

2. Features and didactic aspects of the language of medicineWe have already mentioned that the language of medicine is made up of

Greek and Latin formants (e. g. “hypoglycaemia/hipoglikemija: hypo- = below normal, glyc- = sugar, -aemia = blood” 8). Words of Greek and Latin origin also keep their plurals (e. g. bacterium − bacteria, focus − foci, vertebra − vertebrae, etc.). Other features include, both in English and Serbian, a propensity towards abbreviations (EEG, electroencephalogram/elektroencefalogram), synonyms (e. g. myopia, shortsightedness/ miopija, kratkovidost), eponyms (e. g. Parkinson-ism/parkinsonizam)9, collocations and fixed phrases with a specific meaning in

2 M. Kirschner, C. Wexler, Caravaggio: A design for an interdisciplinary content-based EAP/ESP unit. Journal of English for Academic Purposes, 1(2), 2002, pp. 163–183.

3 R. R. Gairns, S. S. Redman, Working with Words: A guide to teaching and learning vocabulary. Cambrigde University Press,1986, p. 117.

4 H. Van Hoof, Ministudy of English and French. Translation and Medicine, 1998, p. 49.5 S. Mićić, Studije o jeziku medicine u engleskom i srpskom, Beograd, Beogradska knjiga,

2009, p. 99.6 R. W. Langacker, Language and its structure; some fundamental linguistic concepts: by Ronald

W. Langacker. Harcourt, Brace & World, 1968, pp. 176–177.7 I. Klajn, Stranputice smisla: članci iz jezičke rubrike NIN-a (Vol. 2). NIN. 2000.8 S. Mićić, Studije o jeziku medicine u engleskom i srpskom, Beograd, Beogradska knjiga,

2009, p. 75.9 S. Mićić, Problems in Translating Modern English Medical Terms into Serbian. ELLSIIR/

English Language and Literature Studies: Image, Identity, Reality Proceedings, 1, 2011, p. 535.


Sofija Mićić Kandijaš & Stevan Mijomanović, Linguistic and pedagogic aspects ...

the field of medicine (e. g. pass on referring to a ‘contagious disease’; whooping cough, etc.)10. There is a tendency of English to use plain words with a medical meaning (e. g. growth for tumour) as well as a tendency of Serbian to choose a learned term instead of a descriptive one (e. g. coagulation, clotting/ koagu-lacija)11. Language of medicine is abundant in compound words (e. g. cardio-vascular, gastrointestinal, sternocostal, etc.). When it comes to Serbian, medical terminology is in its development due to the use of Greek and Latin in practice, thus, according to Mićić12, there is a paramount need to establish nomenclature and terminology in Serbian.

The materials and techniques used in ME are not that different from those used in general English (GE) teaching. Cowan13, Higgins14, and Barber15 believe that it is not a teacher’s job to teach technical words as they should be learnt out-side the classroom. However, this would not only make the role of an ESP teacher redundant, but is in practice not possible. Due to the subject matter technical words and subject-bound concepts are to appear, and thus they have to be taught. Consequently, Mićić16 says that “an EMAP teacher should be a person interested in the field of medical sciences, should possess at least the basic knowledge of medicine, and should be familiar with the register of ME as much as possible: typical genres, collocations, and pronunciation of medical terminology”. Another important source of knowledge is the students themselves. Even though, more often than not, they have just started their studies, their curriculum allows them to get acquainted with the human body and its workings at a faster pace. A teacher has to, however, know the basic concepts in order to be able to work with this and improve their own knowledge. Sometimes, according to Nation17, the students, being at the beginning of their studies, are not entirely familiar with some notions and unknown technical words are difficult for them to guess. At the University of Belgrade, Faculty of Medicine, these problems are dealt with through introduction of reading activities of academic texts, speaking activities through role-plays,

10 S. Mićić, Collocations in Teaching English for Specific Academic Purposes. Filološki pregled XXXIII, 2, 2006, p. 135.


12 S. Mićić, Nazivi bolesti i poremećaja u engleskom i srpskom jeziku, Beograd, Beogradska knjiga, 2004, p. 30.

13 J. R. Cowan, Lexical and syntactic research for the design of EFL reading materials. Tesol Quarterly, 1974, pp. 389–399.

14 J. J. Higgins, Hard Facts Notes on Teaching English to Science Students. ELT Journal, 21(1), 1966, pp. 55–60.

15 C. L. Barber, Some measurable characteristics of modern scientific prose. Contributions to English syntax and philology, 1962, pp. 21–43.


17 I. S. Nation, Learning vocabulary in another language. Ernst Klett Sprachen, 2001, p. 204.



debates, and presentations, and listening skills through utilization of the Internet (YouTube, TED Talks, etc.). The focus is mainly on vocabulary for both academic and medical purposes, and a great number of technical and semi-technical words. Special attention is given to the extended meanings of technical terms, as a single term can have various meanings in different ESP fields and GE as well.

3. Popular medical discourse and students’ translationThe majority of our students surf the Internet, watch TV, and follow different

series. On the internet there is a vast number of medical blogs, scientific journals, different wikis, question and answer portals (Q&A). Another source of medical language is usually TV series. According to Mijomanović and Mićić Kandijaš18 blogs and wikis are syntactically simple, yet the scope of medical terminology differs according to the intended audience. Series try to mimic the real-life situa-tions and thus use semi-technical or technical language. Talk shows and other TV shows range in terminology depending on the hosts and guests/speakers. Again, taking into consideration the age and interests of our students, we decided to focus on the terminology they might have acquired from TV series. Thus, we devised a diagnostic test with sentences extracted from the most popular series that deal with medicine. We included Grey’s Anatomy, House M. D., Scrubs, Royal Pains, Emily Owens M. D., Chicago Hope, Monday Mornings, Nurse Jackie into the selection. We have based our choice on the popularity and pervasiveness of these series as well as on an informal interview conducted with the students about the popularity and influence of the series on their choice of studies. The selection of the sentences was strongly influenced by the terminology used in them, i.e. technical, semi-technical, and novel uses (meaning extensions).

The total number of 8 sentences was extracted for this analysis. The number of participants was 100 students of the first year, enrolled in the fall of 2015/16, divided into two groups of 50. The instructions were for the students to try to translate the whole sentences. It was done anonymously and individually, and with no help from their teachers.

4. AnalysisThe following is a thorough analysis of the students’ translations. The focus

words are in bold and their translation equivalents are represented in the tables below. In our research we adopted and focused on a part of Bayar’s translation equivalence theory19. Translation equivalence is understood as both formal (cor-respondence ranging around the word) and semantic equivalence which relies on preservation of connotation, denotation and propositional content. Each item

18 S. Mijomanović, S. M. Kandijaš, A stroll through the medical blogosphere, Medical Writing, 24(4), 2015, p. 226.

19 M. Bayar, To mean or not to mean. Kadmous Cultural Foundation, Damascus, Khatawat for Publishing and Distribution, 2007, p. 163.



contains all the instances of translations as well as the number of occurrences. Where there is no translation of the word, we used Ø to represent the absence. Verbs are represented in their infinitive form both in the source language and the target language (where applicable). Nouns are represented in the Nominative case in Serbian translation equivalents.

1. “When you harvested stem cells, did you retain the left-over marrow?”20

TO HARVEST STEM CELLS MARROWØ 9Izdvojiti 2Izolovati 4Oštetiti 1Otkloniti 1Podeliti 1Pokupiti 3Prikupiti 11Prikupljati 3Sačuvati 2Sakupljati 5Ubaciti 1Uzimati 5Zakupiti 1Zasejati 1

Ø 10Ćelije 1Izvorne ćelije 3Matične ćelije 23Početne ćelije 2Stem ćelije 11

Ø 25Kičmena moždina 1Koštana srž 9Matična srž 2Povratna potvrda 1Sloj 1Srž 11

In this example, the best options for the translation would be prikupiti, matične ćelije and koštana srž. Students translated to harvest successfully in 22%, matične ćelije 46%, and marrow in 18%of the cases. Since to harvest is a novel use of this word in medicine, with its meaning extended to fit the purposes of the field, it is no surprise that one of the translations was zasejati. Zakupiti, izolovati, oštetiti, otkloniti, izdvojiti are incorrect translations. Translations for stem cells have been more successful. Even though the students grasp the meaning of stem (from the verb to stem), they have literally translated it into Serbian, which shows their unfamiliarity with this concept in Serbian. 50% of students did not know what marrow means, which signals that even though they understood the sentence they lack the basic medical terminology.

20 “Mano a mano”, Royal Pains, USA Network, Seven Network, City. July 1, 2010.



2.“She was admitted for observation. Her vitals were stable, but an hour ago she developed aphasia.”21

TO ADMIT OBSERVA-TION

VITALS TO DEVELOP APHASIA

Biti primoran 1Biti spreman 1Nagovoriti na 1Odvesti 1Ostaviti 3Podrazumevati za 1Poslati 2Predložiti 2Prihvatiti 1Primiti 29Pripremiti 2Pristati 1Uputiti 2Zadržati 2Biti pod prismotrom

Ø 1Intervencija 3Ispitivanje 2Opservacija 12Posmatranje 28Pregled 3

Ø 2Organi 4Osnovne funkcije 1Stanje 3Vitalne funkcije 11Vitalni organi 3Vitalni znaci 23Vitalno stanje 3

Ø 8Dijagnostiko-vati 1Dobiti 7Doživeti 5Imati 4Javiti se 3Napredovati 1Otkriti 1Preživeti 1Primetiti 1Razviti se 16Uočiti 1Utvrditi 1

Ø 6Afazija 41Afhazija 1Gubitak pamćenja 1Ne moći pričati 1

To admit is best translated as primiti (50%), observation as posmatranje (56%). Opservacija (24%) would be an incorrect translation as it is usually used in Serbian with the meaning of a comment, thought. We suggest as the best solution ‘primljena je u bolnicu’. Even though hospital is not explicitly mentioned, to be admitted for observation would mean exactly that. Vitals is an interesting word as it can refer to the vital organs, however, in this context, it is elliptic for vital signs/functions. Thus, vitalni znaci (47%) and vitalne funkcije (22%) would be the more adequate translations. For to develop the best options would be dobiti and javiti se. Aphasia has been correctly translated as afazija (82%), however, from the only one of the translations (ne moći pričati), even though ungrammatical, we can see the understanding of the term. For the correct 82% percent, we cannot be sure since the English term is cognate with the Serbian one, and they only differ in pronunciation like ‘diagnosis/dijagnoza’ and ‘pneumonia/pneumonija’. Accord-ing to Mićić22 non-cognate terms, especially sub-technical concepts, need further explanation and a different pedagogical approach (e. g. ‘history/anamneza’).

21 “Wild Cards”, Chicago Hope, CBS. October 16, 1995.22 S. Mićić, The role of translation in undergraduate medical English instruction, Iberica, 16,

2008, p. 174.



3. “Teeth cleaning is among the leading causes of infective endocarditis.”23

TEETH CLEANING INFECTIVE ENDOCARDITISØ 1Čišćenje zuba 16Čistoća zuba 3Izbeljivanje zuba 2Pranje zuba 13

Ø 4Endokarditis 1Infekcija endokarditisa 7Infektivna endokarditoza 1Infektivni endokarditis 35Infektivno zapaljenje unutrašnjeg zida srca 1Karijes 1

Teeth cleaning is one of the examples where we expected confusion, however, we did not expect this kind of ratio. The correct and only option čišćenje zuba (32%), which is a procedure done by a dentist, is very close to pranje zuba (26%), which is an everyday action performed for the purpose of hygiene. Endocarditis is a similar example as aphasia. One interesting translation is karijes which tells us that the student understood the context and took a risk, which is exactly what we encourage and stimulate in our students. This process, naturally, has to be monitored, so that mistakes do not become errors.

4. “Unfortunately, the hepatitis is causing Sam’s liver to fail. We can’t reverse the damage, he will need a partial liver transplant.”2425

HEPATITIS LIVER TO FAIL DAMAGE PARTIAL TRANSPLANT

Ø 2Hepatitis 47Zapaljenje jetre 1

Ø 5Bolest 1Bubreg 1Jetra 39Loš život 1Slezina 1Zdravlje 1Život 1

Ø 3Delimično otkazi-vanje 1Ne funkcionisati 1Oboleti 1Oštećenje 7Otkaz 1Otkazivanje 7Otkazivati 4Pad 1Pasti 1Pogoršanje 2Prestanak rada 7Propadanje 5Propadati 2Uništavati 2Uništiti 1Zatajenje 1Zauzeti 1Život 1

Ø 5 + 625

Opasnost 1Oštećenje 5Šteta 32Uništeno 1

Ø 3Delimična transplantacija 15Deo transplanta 1Donator 1Određena transplantacija 1Parcijalna transplantacija 7Presađivanje dela 1Transplant jednog dela 1Transplantacija 15Transplantacija dela 4Zasebna transplantacija 1

23 “The Legend and the Fall”, Monday Mornings, TNT. March 4, 2013.24 “Emily and ... the Tell-Tale Heart”, Emily Owens M.D., The CV. November 20, 2012.25 Ne možemo da izlečimo/popravimo/ispravimo.



The biggest surprise in this example was that 22% of students translated the liver as either Ø, bolest, bubreg, loš život, slezina, zdravlje, život. This is a vital organ and a student of medicine should, at least, have the knowledge of basic terminology pertaining to the human body. The recommended translations for this sentence would be otkazivanje (14%), oštećenje (10%), and delimična transplantacija (30%). Hepatitis is a cognate term to Serbian hepatitis differing only in pronunciation.

5. “I removed a small blood clot from the pericardium. No obvious cardiac injuries.”26

BLOOD CLOT PERICARDIUM CARDIAC INJURIESØ 1Kapljica krvi 1Količina krvi 1Krasta 1Krvni sud 2Krvni trombovi 1Krvni ugrušak 22Tromb 2Ugrušak 11Ugrušak krvi 6Uzorak krvi 1Zapušenje od krvi 1

Perikard 13Perikardijum 33Pokožica 1Srčana kesa 2Srčana vena 1

Ø 1Kardijačna oštećenja 1Kardijalne povrede 1Kardijalni znak 1Kardiološke povrede 2Kardiovaskularne povrede 1Kardiovaskularni problem 1Oštećenje na srcu 1Oštećenje srca 1Ozbiljne povrede 1Ozlede srca 1Povreda krvnog suda 1Povreda unutar srca 1Povrede 5Povrede na srcu 1Povrede srca 5Povređeno srce 1Srčana oštećenja 2Srčane mane 1Srčane povrede 14Srčane promene 1Srčane smetnje 3Srčani problemi 2Srčanih --- 1

According to Mićić27 pericardium is translated as perikard. The latter two items are collocations that are a combination of an adjective + noun. In Serbian, there are disagreements about this type of collocations, e. g. whether bone marrow should be translated as kostna or koštana srž. In cardiac injuries cardiac refers

26 “Bring the Pain”, Grey’s Anatomy, ABC. October 23, 2005.27 S. Mićić, Medicinski rečnik: englesko-srpski, srpsko-engleski (drugo prerađeno izdanje),

Zavod za udžbenike, 2011, p. 311.



to the heart, thus these are injuries to the heart, oštećenje srca/oštečenje na srcu. In blood clot blood describes the clot, as does bone in bone marrow, thus krvni ugrušak and koštana srž.

6. “Excess fluid in the abdomen, that’s what’s causing shortness of breath.”28

EXCESS FLUID ABDOMEN SHORTNESS OF BREATHIzliv tečnosti 2Nedostatak tečnosti 2Nivo tečnosti 3Postojanje tečnosti 1Prisustvo gasa 2Prisustvo tečnosti 13Prisustvo vode 1Prodiranje tečnosti 2Slobodna tečnost 2Tečnost 2Ulazak tečnosti 2Ulazne tečnosti 2Vanćelijska tečnost 1Vantelesna tečnost 1Višak tečnosti 14

Abdomen 41Stomak 6Trbuh 3

Ø 1Ø disanje 1Dispnea 1Gubitak daha 5Gušenje 1Isprekidano disanje 1Isprekidano disanje 2Kraće disanje 1Kratak dah 3Kratkoća udisaja 1 Nedostatak daha 7Nedostatak vazduha 8Odsustvo daha 1Oštećenje kod disanja 1Otežano disanje 5Plitko disanje 3Skraćenje daha 2Skraćeno disanje 1Skraćenost daha 2Teško disanje 1Teškoće pri disanju 1Umanjenje plućnog kapaciteta 1

Excess fluid would be best translated as a combination of the two translations produced by the students, namely, izliv tečnosti and višak tečnosti, resulting in izliv viška tečnosti. Though abdomen is a correct translation (being a cognate to the English one), we prefer the use of the Serbian equivalents if applicable. In this case, we suggest trbuh as the best translation and nedostatak vazduha for shortness of breath.

28 “Vigilante Jones”, Nurse Jackie, Showtime, Movie Central, The Movie Network, June 21, 2015.



7. “Mr. Blair, that infection keeps hanging around, so I want to put you on a broader-spectrum antibiotic that we’ll administer

intravenously.”29

INFECTION TO HANG AROUND

TO PUT ON BROADER-SPECTRUM ANTIBIOTIC

TO ADMINISTER INTRAVENOUSLY

Infekcija 50 Biti i dalje prisutna 8Biti i dalje tu 4Biti jos uvek prisutna 4Držati se i dalje1Imati još uvek 1Kada su oči otvorene ili želite da otvorite 1Nastojati da se širi 1Ne nestajati 1Ne povlačiti se 1Ne prolaziti 3Nikako da prođe 1Održavati se okolo 1Pogoršati se 1Proširiti se 2Širiti se 10Širiti se okolo 1Smarati 1Zadržati se 8

Dati 17Dati terapiju 1Prebaciti na 1Prepisati 8Preporučiti 1Priključiti 2Primeniti terapiju 1Staviti na 14 Staviti pod 1Ubaciti 1Uključiti 2

Antibiotik 17Antibiotik šireg/širokog spektra 14Antibiotik širokog spektra dejstva/delovanja 5Broader-spectrum antibiotik 3Jači antibiotik 1Jak antibiotik 1Širi/širok spektar antibiotika 6Spektar antibiotika 1Veći spektar antibiotika 1

Ø 2Aplikovati intravenski 6Aplikovati parentalno 1Dati intravenozno 12Dati intravenski 1Delovati 1Delovati na vreme 1Dobijati intravenozno 2Imati sve pod kontrolom 1Intravenozno 2Pratiti intravenozno 1Preporučiti intravenski 1Primati intravenozno 4Primate u venu 1Primeniti intravenozno 2Primeniti intravenski 2Primeniti odmah 1Sprečiti na vreme 1Ubaciti intravenski 1Ubaciti intravenski 1Ubrizgati intravenozno 1Ubrizgati u venu 1Uneti intravenoznim putem 1Uneti intravenozno 1Unositi u venu 1Uvesti intravenozno 1

In this example, we have two phrasal verbs used in a medical context. The students have, more or less, understood their meaning. The best translation equiva-lent for to hang around would be biti i dalje prisutno/a and for to put on it would

29 “My New Coat”, Scrubs, ABC, October 24, 2002.



be dati. Broader-spectrum antibiotic is most adequately translated as anbtibiotik širokog spectra/polja delovanja, and to administer intravenously, according to Mićić30 can be translated both as dati intravenski and intravenozno.

8. “Patient experiences shock-like sensations, as well as, headaches, nausea, and drowsiness.”31

TO EXPERIENCE

SHOCK-LIKE SENSATIONS

HEAD-ACHES

NAUSEA DROWSINESS

Doživeti 25Imati 2Imati napade 2Iskustvo 4Iskustvo šoka 2Ispoljavati se 1Osećati 13Proživljavati 1

Ø 3Halucinacije 1Izraziti bolovi 1Kao mučenje pred očima 1Kao npr senzitivna 1Kao senzacije šoka 1Nešto poput šokova 1Neverovatna senzacija 2Osećaj šoka 3Osećaj šoku nalik 1Pojava šoka 2Pojave nalik šoku 1Senzacije koje liče na šokove 1Senzacije nalik trenju 1Senzacije nalik/slične šoku 10Senzitivni šok 1Simptomi slični šoku 1Slično šoku 2Šok 8Šok kao senzacija 2Šok senzacije 3Šokantno iskustvo 1Udarne senzacije slične šoku 1Vizije 2

Ø 6Bol u glavi 1Glavobolja 43

Ø 11Gađenje 5Mučnina 28Muka 1Nauzeja 4Povraćanje 1Vrtoglavica 1Zadobio povraćanje 1

Ø 14Dehidracija 1Dehidratacija 2Dremljivost 1Gađenje 2Gušenje 4Malaksalost 7Mamurluk 1Muka 1Nesanica 3Nesvestica 1Omamljenost 1Ošamućenost 1Pospanost 2Povraćanje 1Tromost 1Vrtoglavica 2Žeđ 4

30 S. Mićić, Medicinski rečnik: englesko-srpski, srpsko-engleski (drugo prerađeno izdanje), Zavod za udžbenike, 2011, p. 220.

31 “Daddy’s Boy”, House M. D., FOX, November 8, 2005.



To experience is usually translated in medical context as imati. Shock-like sensations would be best translated as senzacije/osećaj nalik/sličan šoku. This is a cumbersome and novel phrase used in the medical context, thus the results of the translation of the particular item are satisfactory. Headache/glavobolja and nausea/mučnina were not problematic, which was expected. Yet, the oc-currence of nauzeja as a possible translation might point in the direction of not being familiar both with the concept itself and with the target language, in this case Serbian. Drowsiness turned out to be a puzzle for the students, with only two correct translations – pospanost. The first two translations above tell us that students might not know the difference between dehidracija and dehidratacija, i.e. dehidratacija being the only possible solution according to Mićić32.

5. Conclusion Having performed the analysis, we noticed that our students were willing

to risk. One, however, must be careful to monitor the progress in order for the risk-taking not to lead to erroneous language output. We have noticed that our freshmen students possess satisfactory knowledge of GE and of some basic terms pertaining to the human body. However, they are easily confused with the words that rely on meaning extension in the field of medicine. When it comes to technical terms, most of them have cognate terms in Serbian, however, if there is a Serbian counterpart, a minority reaches out for it. We are of the opinion that our students should use Serbian counterparts as their future patients do not understand medi-cal terminology based on Greek and Latin. When it comes to their knowledge of Serbian terminology, it also seems to lack substance. We cover translation equivalents for certain terms with our students. Our suggestion is for the EMAP and other ESP teachers to dedicate at least a couple of minutes of their lecture to Serbian equivalents and discuss them with their students. Perhaps, even a whole lecture should be dedicated to problematic collocations, technical and sub-tech-nical terms in the native language that largely rely on obscure loan words. We plan on introducing a diagnostic test in the future in order to assess the strengths and weaknesses of our students. Furthermore, the results of the analysis of these translations will become a useful tool in pointing out common mistakes and can be utilized in strengthening their ME competencies.

The paper is a part of the first author’s research in the project Description and Standardization of the Modern Serbian Language, Ministry of Education, Science and Technological Development, Republic of Serbia, no. 178021, led by Prof. Sreto Tanasic, Institute of Serbian Language, Serbian Academy of Sci-ences and Arts.




REFERENCES

Barber, C. L., Some measurable characteristics of modern scientific prose. Contributions to English syntax and philology, 1962, pp. 21–43.

Van Hoof, H., Ministudy of English and French. Translation and Medicine, 1998, p. 49.

Klajn, I., Stranputice smisla: članci iz jezičke rubrike NIN-a (Vol. 2). NIN. 2000.

Nation, I. S., Learning vocabulary in another language. Ernst Klett Sprachen, 2001.

Higgins, J. J., Hard Facts Notes on Teaching English to Science Students. ELT Journal, 21(1), 1966, pp. 55–60.

Cowan, J. R., Lexical and syntactic research for the design of EFL reading materials. Tesol Quarterly, 1974, pp. 389–399.

Bayar, M., To mean or not to mean. Kadmous Cultural Foundation. Damas-cus: Khatawat for Publishing and Distribution, 2007, pp. 163–223.

Kirschner, M., Wexler, C., Caravaggio: A design for an interdisciplinary content-based EAP/ESP unit. Journal of English for Academic Purposes, 1(2), 2002, pp. 163–183.

Gairns, R. R., Redman, S. S., Working with Words: A guide to teaching and learning vocabulary. Cambrigde University Press, 1986.

Langacker, R. W., Language and its structure; some fundamental linguistic concepts: by Ronald W. Langacker. Harcourt, Brace & World, 1968.

Mićić, S., Nazivi bolesti i poremećaja u engleskom i srpskom jeziku. Beo- grad: Beogradska knjiga, 2004.

Mićić, S., Collocations in Teaching English for Specific Academic Purposes. Filološki pregled XXXIII, 2, 2006, pp. 131–140.

Mićić, S., The role of translation in undergraduate medical English instruc-tion. Iberica, 16, 2008, pp. 169–182.

Mićić, S., Studije o jeziku medicine u engleskom i srpskom. Beograd: Be-ogradska knjiga, 2009.

Mićić, S., Medicinski rečnik: englesko-srpski, srpsko-engleski (drugo prerađeno izdanje), Zavod za udžbenike, 2011.

Mićić, S., Problems in Translating Modern English Medical Terms into Serbian. ELLSIIR/English Language and Literature Studies: Image, Identity, Reality Proceedings, 1, 2011, pp. 531–542.

Mijomanović, S., Kandijaš, S. M., A stroll through the medical blogosphere. Medical Writing, 24(4), 2015, pp. 225–229.



CORPUS

“Bring the Pain”, Grey’s Anatomy, ABC. October 23, 2005.“Daddy’s Boy”, House M. D., FOX. November 8, 2005.“Emily and ... the Tell-Tale Heart”, Emily Owens M.D., The CV. November

20, 2012.“Mano a mano”, Royal Pains. USA Network, Seven Network, City. July 1,

2010. “My New Coat”, Scrubs, ABC. October 24, 2002.“The Legend and the Fall”, Monday Mornings, TNT. March 4, 2013.“Vigilante Jones”, Nurse Jackie, Showtime, Movie Central, The Movie

Network June 21, 2015.“Wild Cards”, Chicago Hope, CBS. October 16, 1995.

Софија Мићић Кандијаш Стеван Мијомановић

ЛИНГВИСТИЧКИ И ПЕДАГОШКИ АСПЕКТИ ПРЕВОЂЕњА ПОПУЛАРНЕ МЕДИЦИНСКЕ ТЕРМИНОЛОГИЈЕ

(Резиме)

У раду смо анализирали како бруцоши Медицинског факултета у Београду разумеју меди-цинску терминологију из популарних ТВ серија. Резултати указују на увођење дијагностичког теста који би показао на чему треба радити у оквиру медицинског вокабулара и у енглеском и у српском језику.

Кључне речи: енглески медицински језик, енглески језик струке, терминологија, глотодидак-тика, контрастивна анализа.

Примљено 7. новембра 2016, прихваћено за објављивање 18. маја 2018. године.



BIBLID: 0015–1807, 45 (2018), 1 (pp. 139–155) UDC 811.111:811.163.41]’23’37

Tijana Vesić PavlovićUniversity of Belgrade – Faculty of Mechanical [email protected]

Ivan MiloševićThe College of Hotel Management, [email protected]

THE SEMANTIC MOTIVATION OF ENGLISH AND SERBIAN LEXEMES RELATED TO THE CONCEPT

OF STEP: A COGNITIVE APPROACH1

Abstract: The paper purports to explore the semantic motivation behind the polysemy of the lexemes related to the concept of step in English and Serbian, namely, step, step into, step out, out of step, overstep in English and korak, zakoračiti, iskorak, raskorak, prekoračiti in Serbian. The exten-sion of meaning and its possible semantic motivation are observed through the prism of cognitive linguistics. The data used in the analysis are excerpted from the representative corpora of English and Serbian. Firstly, it is shown that the patterns of meaning extension of the nouns step and korak are motivated by various elements of the path schema. On the other hand, it is the specific meaning of their semantic derivatives (step into vs. zakoračiti u, step out vs. iskorak, out of step vs. raskorak (između), and overstep vs. prekoračiti) in both languages that stems from the path schema, whereas the general meanings of the derivatives stem from different particles, prepositions or prefixes which they are comprised of, in particular, the containment and verticality schemas. The concluding part discusses possible implications of the obtained findings and compares English and Serbian with respect to these.

Keywords: step, semantic motivation, polysemy, semantic derivatives, path schema, contain-ment schema, verticality schema, English, Serbian.

1. IntroductionPolysemy is generally understood as “the phenomenon whereby a lexical

item is commonly associated with two or more meanings that appear to be related in some way”2. In cognitive linguistics, polysemy is regarded as a radial category,

1 Portions of this research related to metaphorical extensions of meaning of the lexemes step and korak were presented by the first author at the conference Languages and Cultures in Time and Space 2, held at the Faculty of Philosophy, University of Novi Sad, on November 24th, 2012.

2 Vyvyan Evans and Melanie Green, Cognitive Linguistics: An Introduction, Hillsdale, NJ/Еdinburgh, Lawrence Erlbaum Associates/Edinburgh University Press, 2006, p. 329.



in the sense that “related meanings of words form categories and meanings bear family resemblances to one another”3. It follows that lexemes usually extend their meanings in accordance with the components of their basic meaning and into the fields that can, to a certain extent, be related to the elements of meaning denoted in the prototypical meaning. The cognitive linguistic theory argues that linguistic meaning is grounded in experience, mostly bodily experience. The extension of meaning thus depends on the connections established between everyday experi-ence and abstract concepts. One of the mechanisms vital for the extension of meaning is conceptual metaphor, which is “a deep-seated conceptual phenomenon that shapes the way we think (and not just speak)” and conceptualizes a target domain in terms of the source domain, in such a way that the “mapping takes the form of an alignment between aspects of the source and target”4.

The concept of step forms an integral part of human experience with motion, which serves as “an important source domain to observe universal and language-specific patterns in metaphor structure”5. A variety of linguistic and psycholinguis-tic studies have shown that the elements of motion serve as important foundations for human reasoning in general6. Movement occurs along various paths and the structure of these paths determines the course of a motion event. The path has a definite internal structure: a source (starting point), a goal (an ending point) and a sequence of contiguous locations connecting the source with a goal7. Further elements of the path schema comprise a moving trajector, the actual trajectory of motion, the position of the trajector at the given time, the direction of the trajec-tor at that time and the actual final location of the trajector, which may or may not be the intended destination, a vehicle, the speed of motion etc.8 In line with this, the notion of step can be observed as a feature of the trajector necessary for self-propelled motion along a path, while all of the afore-mentioned elements

3 George Lakoff, Women, Fire and Dangerous Things, Chicago, Chicago University Press, 1987, p. 12.

4 Dick Geeraerts, Theories of lexical semantics, New York, Oxford University Press, 2010, pp. 204–207.

5 Seyda Özçalişkan, “Metaphors we move by: Children’s developing understanding of meta-phorical motion in typologically distinct languages”, Metaphor and Symbol, Vol. 22, No. 2/2007, pp. 147–168, p. 147.

6 See: Lera Boroditsky, “Metaphoric structuring: Understanding time through spatial metaphors”, Cognition, Vol. 75/2000, pp. 1–28; Lera Boroditsky and Michael Ramscar, “The roles of body and mind in abstract thought”, Psychological Science, Vol. 13, No. 2/2002, pp. 185–189; Teenie Mat-lock, Michael Ramscar and Lera Boroditsky, “On the experiential link between spatial and temporal language”, Cognitive Science, Vol. 29/2005, pp. 655–664; Marlene Johansson Falck and Raymond W. Gibbs, “Embodied motivations for metaphorical meanings”, Cognitive Linguistics, Vol. 23, No. 2/2012, pp. 251–272; Tijana Vesić Pavlović, Metaforička preslikavanja slikovne sheme putanje u engleskom i srpskom jeziku, Doktorska disertacija, Beograd, Filološki fakultet, 2015.

7 Mark Johnson, The Body in the Mind: The Bodily Basis of Meaning, Reason and Imagination, Chicago, University of Chicago Press, 1987, pp. 113–114.

8 George Lakoff and Mark Johnson, Philosophy in the Flesh. The Embodied Mind and Its Challenge to Western Thought, New York, Basic Books, 1999, p. 33.


Tijana Vesić Pavlović & Ivan Milošević, The semantic motivation of English and Serbian ...

play an important role in making sense of the experience with stepping and its use in structuring abstract experience.

The possible mappings between the source domain of motion and the domains of abstract experience are most comprehensively encompassed by the event structure metaphor9. It includes the following submetaphors: states are locations, changes are movements, causes are forces, actions are self-pro-pelled movements, purposes are destinations, means are paths (to destinations), difficulties are impediments to motion, expected progress is a travel schedule, external events are large, moving objects and long term, purposeful activities are journeys10. Its basic entailments comprise manner of action is manner of motion, making progress is forward movement, amount of progress is distance moved, undoing progress is backward movement, starting an action is starting out on a path, success is reaching the end of the path etc.11

In light of the afore-said, this paper explores the semantic motivation behind the polysemy of the lexemes related to the concept of step through the cognitive linguistics prism. The lexemes included in the research are step, step into, step out, out of step, overstep in English and korak, zakoračiti, iskorak, raskorak, prekoračiti in Serbian. The aims of the paper are the following: to determine what plays the major role in the semantic motivation and meaning extension of the nouns step and korak and their semantic derivatives12 in the two languages and to establish whether in their extended meanings the derivatives preserve the link with the path schema and motion or their general meaning is predominantly influenced by the constituent particles, prefixes and prepositions which make up the corresponding semantic derivatives. Furthermore, we aim to obtain an insight into the similarities and differences between English and Serbian in this respect13. It can be argued that the initial semantic structures of the confronted English and Serbian semantic derivatives (such as step into vs. zakoračiti u, step out vs. iskorak, out of step vs. raskorak (između), overstep vs. prekoračiti) will exhibit a high level of overlapping.

The examples for the analysis were collected from the representative corpora of English and Serbian14 since the need of using linguistic corpora as the source

9 George Lakoff, “The contemporary theory of metaphor”, in Metaphor and Thought. 2nd edi-tion, ed. A. Ortony, New York, 1993, pp. 202–251.

10 Ibid., p. 220.11 Ibid., p. 221.12 Under the term semantic derivatives we include both composite (step into, step out, out of

step) and morphologically derived lexemes (overstep, zakoračiti, iskorak, raskorak, prekoračiti) since it is our primary aim to delve into the conceptual-semantic nature of the examined units, irrespective of their morphological form.

13 Radmila Đorđević, Uvod u kontrastiranje jezika, Beograd, Filološki fakultet, 2002.14 The examples for English were collected from the British National Corpus, and Korpus

savremenog srpskog jezika 2013 of the Faculty of Mathematics, University of Belgrade was used for excerpting the examples for Serbian.



of examples is frequently emphasized in the literature15. We relied on the MIP manual16 in identifying the metaphorical use of the selected lexemes. The analysis was based on 166 examples for English and 197 examples for Serbian.

2. A cognitive approach to studying derivativesTheoretical assumptions of cognitive semantics have been proven enor-

mously fruitful in the analysis of the semantic structure of linguistic units such as particles, prepositions and prefixes17. These studies claim that the meaning of the above-mentioned units is highly motivated by the image schemas which underlie their conceptual-semantic structure. One of the key descriptive tools/means used in the process of meaning analysis of such linguistic units is spatial schematization18 or profiling19. These two very similar notions are centred on the idea of the organization of spatial relations in the light of their schematization, which enables an interpretation of certain conceptual-linguistic relations on the basis of different spatial scenes or configurations. The idea is to mark out one portion within the spatial scene for the primary focus (typically designated as trajector) and to describe its disposition in terms of a second portion (typically designated as landmark).

Taking into account whether the core schema is expressed by the main verb or by the satellite, which can be either a bound affix or a free word, Talmy20 divides the world’s languages into two categories: verb-framed and satellite-framed. In this regard, both English (with its verb particles) and Serbian (with its verbal prefixes) are subsumed under the satellite-framed languages. Thus, a contrastive

15 For instance, Alice Deignan, “Corpus-based research into metaphor”, in Researching and Ap-plying Metaphor, eds. L. Cameron and G. Low, Cambridge, 1999, pp. 177–199; Raymond Gibbs, “Why cognitive linguists should care more about empirical methods”, in Methods in Cognitive Linguistics, eds. M. Gonzalez-Marquez, I. Mittelberg, S. Coulson and M. J. Spivey, Amsterdam/Philadelphia, 2007, pp. 2–18; Zoltan Kövecses, “Conceptual metaphor theory. Some criticisms and alternative proposals”, Annual Review of Cognitive Linguistics, Vol. 6/2008, pp. 168–184.

16 Pragglejaz Group, “MIP: A Method for identifying metaphorically used words in discourse”, Metaphor and Symbol, Vol. 22, No. 1/2007, pp. 1–39.

17 For example, Claudia Brugman, Story of Over, M.A. Thesis, Berkeley, University of Cali-fornia, 1981; Susan Lindner, A Lexico-Semantic Analysis of English Verb-Particle Constructions with UP and Out, PhD Thesis, San Diego, University of California, 1981; Laura Janda, A Semantic Analysis of the Russian Verbal Prefixes ZA-, PERE-, DO- and OT-, PhD Thesis, Los Angeles, Uni-versity of California, 1984; G. Lakoff, оp. cit.; Katarina Rasulić, Kategorizacija predloških značenja tipa ‘ispod’ u engleskom, srpskohrvatskom i italijanskom jeziku, Magistarski rad, Beograd, Filološki fakultet, 1994; Katarina Rasulić, Jezik i prostorno iskustvo, Beograd, Filološki fakultet, 2004; Duška Klikovac, Semantika predloga – Studija iz kognitivne lingvistike, Beograd, Filološki fakultet, 2000; Duška Klikovac, Metafore u mišljenju i jeziku, Beograd, Čigoja štampa, 2004.

18 Leonard Talmy, “How Language Structures Space”, in Spatial orientation: Theory, research, and application, eds. H. L. Pick and L. P. Acredolo, New York, 1983, pp. 225–282; Leonard Talmy, Toward a Cognitive Semantics (2 vols), Cambridge, MA, MIT Press, 2000.

19 Ronald Langacker, Foundations of Cognitive Grammar, Vol. I: Theoretical Prerequisites, Stanford, Stanford University Press, 1987.

20 L. Talmy, оp. cit., 2000, pp. 221–222.



analysis of the lexemes under investigation in this paper, carried out from the image-schematic perspective of their semantic structure, seems quite plausible and potentially fruitful.

As will be shown below, apart from the path schema, which predominantly motivates the meaning of the base lexemes step and korak, yet two more image-schematic constructs play a crucial role in the meaning motivation of the semantic derivatives: the notion of containment and the notion of verticality.

The containment schema is one of the most fundamental image schemas, and was originally singled out by Lakoff and Johnson21. In line with these find-ings, and the findings made by Lindner22, who conducted a detailed analysis of the English verb-particle constructions containing the particle out, Johnson23 and Lakoff24 elaborate on the key structural elements of the containment schema: interior, boundary, exterior. In this regard, Johnson25 enumerates at least five important entailments of this experiential image-schematic structure: a) the protection from, or resistance to external forces, b) the limitation and restriction of the forces within the container, c) the contained object gets a relative fixity of location, d) the contained object26 becomes either accessible or inaccessible to the view of some observer, and e) the transitivity of containment (if B is in A, then whatever is in B is also in A). Among other studies, the semantics of Eng-lish and Serbian lexical units (prepositions, in particular) denoting containment was comprehensively analysed by Klikovac27. Also, Milošević28 investigated the semantic structure of the English phrasal verbs containing particles in and out, in the light of the cognitive-linguistic view of the containment concept.

As regards the notion of verticality, it was originally discussed by Brug-man29 and Lakoff30. Brugman implicitly deals with the notion of verticality by conducting a comprehensive semantic analysis of the English word over (as a particle, preposition, adverb and prefix), whereas Lakoff31 explicitly uses the term verticality designating it as an appropriate source domain for understanding quantity based on the human experience. Furthermore, Lakoff32 makes an attempt

21 George Lakoff and Mark Johnson, Metaphors We Live By, 2nd edition, Chicago, University of Chicago Press, 2003[1980], pp. 29–32.

22 S. Lindner, оp. cit.23 M. Johnson, оp. cit., pp. 29–32.24 G. Lakoff, оp. cit., p. 272.25 M. Johnson, оp. cit., pp. 29–32.26 In containment terms, the container is a landmark, whereas the contained object is a

trajector.27 D. Klikovac, оp. cit., 2004.28 Ivan Milošević, Frazni glagoli sa partikulama in, out, on i off u engleskom jeziku:

kognitivnolingvistička analiza, Doktorska disertacija, Beograd, Filološki fakultet, 2016.29 C. Brugman, оp. cit.30 G. Lakoff, оp. cit., pp. 276–277 and 416–461.31 G. Lakoff, оp. cit.32 Ibid.



to improve Brugman’s analysis of the lexical unit over by introducing various subschemas as a result of various image-schematic transformations: the above-across sense, the above sense, the covering sense, the reflexive schema and the excess schema. In our cognitivist literature, the concept of verticality in English and Serbian was predominantly tackled with by Rasulić33, who focuses on the contrastive analysis of English and Serbian lexemes denoting verticality whose meanings are grounded in the cognitivist approach of meaning motivation.

In the first part of our analysis, we will reflect on the meaning extension of the nouns step and korak and then proceed with identifying the semantic motiva-tion behind the meaning extension of the semantic derivatives.

3. Research results

3.1. Meaning extension of the nouns step and korakPrevious research34 has shown that the concept of step forms an important

part of the metaphorical scenario of journey in public discourse, indicating that there are two ways of understanding this expression: “as a usual, conventional and neutrally elevated expression of the journey metaphor expressing the change of location in a physical sense, motion and progress on the road” or as “a part of the mapping of the event structure metaphor – manner of action or its means is a path towards a destination”35. Studying the step metaphor in the process of Serbia’s accession to the European Union, Silaški and Đurović36 conclude that it is a powerful device for initiating an action, widely used in the discourse on EU accession in both the Serbian press reports and the official EU statements concerning this issue.

As evidenced in the examples collected from the representative corpora for the purposes of this research, a variety of elements of the path schema are drawn upon in the extension of meaning of the English noun step and the Serbian noun korak. These comply with the broader mappings of the path schema within the event structure metaphor and are fairly similar in both English and Serbian. We will illustrate these mappings under each of the present submetaphors.

starting an action is starting out on a path. The movement from the source location begins with making the first step, which is mapped onto starting an action, in accordance with the submetaphor starting a purposeful action is starting out for a destination, as shown by the following examples in English and Serbian.

33 K. Rasulić, оp. cit., 2004.34 Tatjana Đurović and Nadežda Silaški, “How Heavy do I Journey on the Way: Framing the

Issue of the EU Visa Liberalisation Process in Contemporary Serbia”, in Selected Papers from UK-CLA Meetings, Vol. 1, ed. C. Hart, 2012, pp. 64–77.

35 Ibid., p. 71.36 Nadežda Silaški and Tatjana Đurović, “One Step Forward, Two Steps Back: Conceptualizing

Serbia’s EU Accession in Serbian and EU Discourse”, in Metaphor and Intercultural Communication, eds. A. Musolff, F. MacArthur and G. Pagani, London/New York, 2014, pp. 185–201.



E: (1) the first step in problem solving (2) the first step to membership (3) the first step towards full normalization of diplomatic relations (4) the first step on the road to the creation of a new State S: (5) prvi korak u stvaranju novog, nezavisnog pravosuđa (6) prvi korak do demokratskog društva (7) prvi korak ka rešenju ovog problema

making progress is forward movement. In the source domain of motion, making a step in the direction of the final point on the path indicates further progress towards the final destination, while in the target this is mapped onto progress in achieving the goal of various processes (e. g. liberalization, produc-ing a vaccine, cooperation, problem solving). The destination is profiled by the directional preposition towards in the case of the noun step and ka in the case of the noun korak.

E: (8) a step towards the liberalization (9) a step towards a quorum (10) a step towards producing an Aids vaccineS: (11) korak ka budućoj jakoj saradnji Beograda i Londona (12) korak ka rešenju za region Berlin (13) korak ka uspostavljanju multietničkog pravosuđa

manner of action is manner of motion. The dimensions of steps vary in different people and can largely determine the amount of progress made along the path. The kinds of steps correspond to the mapping manner of action is man-ner of motion37. Thus, the usual determinants are small, big, baby, giant steps in English and mali, veliki koraci in Serbian. The larger the steps, the bigger the progress along the path, but even small steps have a positive connotation, imply-ing that progress is achieved steadily albeit slowly. Both English and Serbian show identical patterns of meaning extension with this respect, as shown by the examples below.

E: (14) a small step for a manufacturer (15) a big step towards the complete abandonment of Communism (16) OLE is taking the initial baby steps towards object technology (17) Gary Armstrong will take another giant step towards reviving his Scotland

career S: (18) da učinim mali korak do tog poznanstva (19) veliki korak ka rešenju ovog pitanja

making progress is forward movement, undoing progress is backward movement. The movement along the path implies constant going forward, while

37 T. Đurović and N. Silaški, оp. cit.



going back usually means being farther from the goal. Hence, the dimensions of progress and regression are expressed as the actions of making steps forward and backward. The English expression one step forward, two steps back and the Serbian korak napred, dva nazad signify the lack of progress or quasi-progress (examples 22 and 25).

E: (20) a giant step forward for Gazza (21) to split up a great State means taking a big step backwards (22) whenever we take one step forward, we take five steps back S: (23) korak napred u dogovorima oko gostovanja Mančester junajteda (24) ostale četiri države sukcesori učinile ozbiljan korak unazad (25) proces privatizacije, koji se čitavu minulu deceniju sprovodi u ritmu

“korak napred, dva nazad”

reachable is close, unreachable is far. Progress is often measured as the distance to the destination from the starting point, which is exemplified by the use of the English expressions one/a step closer and a step away from and the Serbian korak bliže and korak dalje. This taps into the pattern of spatial proximity where reachable is deemed as close and unreachable as far38.

E: (26) one step closer towards extradition to the US (27) a step closer to achieving a League and Cup double (28) a step away from understanding himS: (29) do šampionske titule za još jedan značajan korak bliže (30) korak bliže u postizanju pravde na Balkanu (31) dansko “ne” i za Britaniju znači nepovratan korak dalje od evra

a stage in an action is a location along the path. The movement along the path presumes a series of steps and the fact that it is gradual serves as the basis for the conceptualization of progress in performing an action, a stage being structured as a step (step by step, korak po korak). When realized by the English phrase one step ahead or a step ahead and the Serbian korak ispred, this mapping presumes the existence of another trajector, and the further stage in an action is structured as a farther location on the path compared to the other trajector(s) (examples 33 and 34 in English and 36 and 37 in Serbian).

E: (32) to advance step by step towards his goal (33) one step ahead of the opposition (34) a step ahead of rival technologiesS: (35) Talentovani Beograđanin je korak po korak gradio svoju karijeru (36) o umetniku koji uvek ide korak ispred drugih (37) korak ispred državnih organa

38 Katarina Rasulić, “Tako blizu, a tako daleko: O metaforičkoj konceptualizaciji zasnovanoj na pojmovima blizu i daleko”, in Kognitivnolingvistička proučavanja srpskog jezika, ed. P. Piper, Beograd, 2006, pp. 231–260.



final states are final locations. This mapping is realized by the expressions one step away from and the Serbian equivalent na korak od, where arrival at the final destination evokes the sense of completion, and corresponds to reaching the final goal.

E: (38) only one step away from world domination (39) a short step away from communism (40) one step away from a contest with world champion Gary Kasparov S: (41) na korak od podviga (42) na korak od Lige šampiona

3.2. Meaning extension of the semantic derivativesThe second part of our analysis concentrates on the metaphorical meanings

of the semantic derivatives of the base lexemes step and korak respectively, whose semantics have been analysed in the previous section. The following English and Serbian confronted lexemes are included in the research: step into vs. zakoračiti u, step out vs. iskorak, out of step vs. raskorak (između), and overstep vs. prekoračiti. The derivatives under examination in this paper are, from the morphological point of view, the combinations of the English noun step with the English particles into and out, preposition out of and prefix over-, on the one hand, and the Serbian noun korak with the Serbian prefixes za-, iz- (that is, its allomorph is-), raz- (that is, its allomorph ras-) and pre-, on the other.

We argue that the specific meaning of the semantic derivatives in both lan-guages stems from the path schema underlying the base lexemes step and korak, whereas their general meanings stem from different particles, prepositions or prefixes which they are comprised of. In particular, the general meanings of the English particles into and out, the preposition out of and the Serbian prefixes za-, iz- (that is, its allomorph is-), raz- (that is, its allomorph ras-) are motivated by the containment schema, while the general meanings of the English prefix over- and the Serbian prefix pre- are motivated by the verticality schema.

Our investigation of the semantics of the confronted English and Serbian lexemes step into and zakoračiti indicates that their general meaning of intru-sion comes from the containment image schema. In particular, as the presented examples show, the English lexeme step into typically features a metaphorical/ab-stract sense of intrusion, which dominantly stems from the conceptual-semantic structure of the particle into. Schematically, this abstract meaning is structured from the spatial configuration the trajector entering into the boundaries of the landmark (Figure 1) via metaphorical mapping (the conduit metaphor) ideas are objects39. This meaning is also recorded in numerous English phrasal verbs such as get into, go into, come into etc. Simultaneously, the same abstract meaning of

39 Michael Reddy, “The Conduit Metaphor”, in Metaphor and Thought, ed. A. Ortony, Cam-bridge, 1979, pp. 284–324; G. Lakoff and M. Johnson, оp. cit., 2003[1980].



intrusion is found in the Serbian corresponding lexeme zakoračiti. An array of different Serbian lexemes containing the prefix za- also code the abstract meaning of intrusion, e. g. zalaziti, zadirati, započeti etc. Unlike the English lexeme step into, whose general meaning originates from the particle into, the Serbian lexeme zakoračiti draws its general meaning of intrusion from the prefix za-. Similarly to its English semantic counterpart, the meaning of the Serbian prefix za- is also modelled on the basis of the spatial configuration the trajector entering into the boundaries of the landmark underlying the semantic structure of the prefix. On the other hand, the specific meanings of the confronted English and Serbian lexemes are a result of the conceptual metonymy manner of action for the ac-tion40 underlying the base lexemes step and korak, which is originally motivated by the path schema. Furthermore, in the case of the Serbian lexeme zakoračiti, the conceptual meaning of intrusion is additionally heightened by the preposition u, which typically collocates with the above-stated Serbian lexeme.

E: (43) we stepped boldly into the seventies (44) life companies have stepped into an area with which they are ill-equipped

to deal (45) stepping into the role the daughterS: (46) maestro je već bio zakoračio u desetu deceniju života (47) Dimitrijević je zakoračio u zanimljivu avanturu (48) Beogradski univerzitet ponovo je zakoračio u svet

Figure 1

Analogous to the previous case, the abstract meanings of

NONPARTICIPATION/WITHDRAWAL that are recorded in the confronted English and

Serbian lexemes step out and iskorak dominantly stem from the CONTAINMENT

schema as well. Namely, both English and Serbian examples show that the general

meanings of NONPARTICIPATION/WITHDRAWAL found in the confronted lexemes come

from the spatial configuration THE TRAJECTOR LEAVING THE BOUNDARIES OF THE

LANDMARK (Figure 2), which structures the semantics of their constituent components

respectively: the English particle out and the Serbian prefix iz-. Additionally, the

abstract meanings of NONPARTICIPATION/WITHDRAWAL result from the

correspondences established between the conceptual metaphor IDEAS ARE OBJECTS and

the spatial configuration THE TRAJECTOR LEAVING THE BOUNDARIES OF THE

LANDMARK. Parallel to the case of the confronted lexemes step into vs. zakora iti u,

the specific semantic structure of the lexemes in question is drawn from the

constituent lexical components step and korak owing to the underlying conceptual

metonymy MANNER OF ACTION FOR THE ACTION41.

E: (49) the actors step out of character

(50) actors (…) did not for a moment step out of their roles

S: (51) iskorak iz ustaljenog

(52) iskorak u maštu

(53) iskorak Jugoslavije na me unarodnu scenu

41 It is important to note that, unlike the cases of the semantic derivatives step into, zakora iti and stepout, which are verbal lexemes, the lexeme iskorak (alongside with the semantic derivatives out of stepand raskorak, which will be analysed in the next section of this paper) is a nominal lexeme. Notwithstanding their formal, that is, linguistic feature (being either verbal or nominal), conceptually they are all motivated by the MANNER OF ACTION FOR THE ACTION metonymy.

Figure 1

Analogous to the previous case, the abstract meanings of nonparticipation/withdrawal that are recorded in the confronted English and Serbian lexemes step out and iskorak dominantly stem from the containment schema as well. Namely, both English and Serbian examples show that the general meanings of nonpar-ticipation/withdrawal found in the confronted lexemes come from the spatial configuration the trajector leaving the boundaries of the landmark (Figure 2), which structures the semantics of their constituent components respectively: the English particle out and the Serbian prefix iz-. Additionally, the abstract mean-ings of nonparticipation/withdrawal result from the correspondences established

40 Zoltan Kövecses and Günter Radden, “Metonymy: Developing a cognitive linguistic view”, Cognitive Linguistics, Vol. 9, No. 1/1998, pp. 37–79, p. 55.



between the conceptual metaphor ideas are objects and the spatial configuration the trajector leaving the boundaries of the landmark. Parallel to the case of the confronted lexemes step into vs. zakoračiti u, the specific semantic structure of the lexemes in question is drawn from the constituent lexical components step and korak owing to the underlying conceptual metonymy manner of action for the action41.

E: (49) the actors step out of character (50) actors (…) did not for a moment step out of their roles S: (51) iskorak iz ustaljenog (52) iskorak u maštu (53) iskorak Jugoslavije na međunarodnu scenu

Figure 2

A close examination of the examples of the confronted English lexeme out of

step and the Serbian raskorak reveals that they both code a general meaning of

DISHARMONY/DISCORD. This abstract meaning predominantly originates from the

conceptual basis of the English preposition out of and Serbian prefix raz-, which

constitute the respective lexemes. Their conceptual-semantic structure is motivated by

the CONTAINMENT schema42, or more precisely, an underlying spatial configuration TR

IS LOCATED OUTSIDE LM (Figure 3). In the CONTAINMENT terms, the CONTAINED

OBJECT (= TRAJECTOR) is located outside the boundaries of the CONTAINER (=

LANDMARK). Owing to the above-mentioned CONDUIT METAPHOR, IDEAS ARE OBJECTS,

the spatial configuration TR IS LOCATED OUTSIDE LM is mapped onto various abstract

domains with the notion of HARMONY being conceptualized as the CONTAINER. Such

metaphoric scenario produces the following semantic interpretation of the confronted

lexemes: an idea that is not in line/accord with another idea is understood as a

physical entity that is not contained within the boundaries of another physical entity.

Again, the specific meaning of the lexemes stems from the conceptual metonymy

MANNER OF ACTION FOR THE ACTION.

E: (54) It’s out of step with the way in which he perceives himself.

(55) The Government has to change its attitude. It is out of step with the rest of

Europe.

S: (56) raskorak izme u težnje ka modernizaciji i ežnje za obnovom prošlih vrednosti

(57) raskorak izme u velikog broja programa i malog broja kredita

42 Analysing the semantic structure of the Serbian prefix raz-, D. Klikovac in Op. cit., 2004, pp. 172–173, introduces the Serbian verb raskora ati (se) subsumed under the spatial scene/configuration which implies A GROUP OF CONTAINED OBJECTS SCATTERING CENTRIFUGALLY BEYOND THE IMAGINED OUTER BOUNDARY, which implicitly indicates the notion of CONTAINMENT underlying the semantic basis of the prefix raz-, as a constituent element of the verb raskora ati (se).

Figure 2

A close examination of the examples of the confronted English lexeme out of step and the Serbian raskorak reveals that they both code a general meaning of disharmony/discord. This abstract meaning predominantly originates from the conceptual basis of the English preposition out of and Serbian prefix raz-, which constitute the respective lexemes. Their conceptual-semantic structure is motivated by the containment schema42, or more precisely, an underlying spatial configuration tr is located outside lm (Figure 3). In the containment terms, the contained object (= trajector) is located outside the boundaries of the container (= landmark). Owing to the above-mentioned conduit metaphor, ideas are ob-jects, the spatial configuration tr is located outside lm is mapped onto various abstract domains with the notion of harmony being conceptualized as the con-tainer. Such metaphoric scenario produces the following semantic interpretation

41 It is important to note that, unlike the cases of the semantic derivatives step into, zakoračiti and step out, which are verbal lexemes, the lexeme iskorak (alongside with the semantic derivatives out of step and raskorak, which will be analysed in the next section of this paper) is a nominal lexeme. Notwithstanding their formal, that is, linguistic feature (being either verbal or nominal), conceptually they are all motivated by the manner of action for the action metonymy.

42 Analysing the semantic structure of the Serbian prefix raz-, D. Klikovac in оp. cit., 2004, pp. 172–173, introduces the Serbian verb raskoračati (se) subsumed under the spatial scene/configuration which implies a group of contained objects scattering centrifugally beyond the imagined outer boundary, which implicitly indicates the notion of containment underlying the semantic basis of the prefix raz-, as a constituent element of the verb raskoračati (se).



of the confronted lexemes: an idea that is not in line/accord with another idea is understood as a physical entity that is not contained within the boundaries of another physical entity. Again, the specific meaning of the lexemes stems from the conceptual metonymy manner of action for the action.

E: (54) It’s out of step with the way in which he perceives himself. (55) The Government has to change its attitude. It is out of step with the rest

of Europe. S: (56) raskorak između težnje ka modernizaciji i čežnje za obnovom prošlih

vrednosti (57) raskorak između velikog broja programa i malog broja kredita

Figure 3

Unlike the previous cases of the confronted English and Serbian lexemes

whose general meaning is motivated by the CONTAINMENT schema, the meaning of the

following pair of lexemes, overstep vs. prekora iti, is constructed owing to the impact

of the VERTICALITY schema43. More precisely, our analysis has shown that the

meaning of the confronted prefixes over- and pre-, which make up the lexemes under

examination in this paper, overstep and prekora iti, actually stems from the

VERTICALITY subschema labelled as the EXCESS schema44 (cf. Figure 4). The spatial

configuration of the EXCESS schema invokes a concrete scene of some substance

(typically fluid) overflowing the container which has vertical sides (with the level of

the fluid being the TR, and the side of the container being the LM, e.g. The bathtub

overflowed). Thus, flowing over the LM constitutes exceeding the norm (also

additionally motivated by the conceptual metaphor IDEAS ARE OBJECTS), which is

semantically realized by all the examples of the two lexemes under investigation

listed below. When it comes to the specific meaning of the lexemes, it also results

from the conceptual metonymy MANNER OF ACTION FOR THE ACTION, which structures

the semantic dimension of the two base lexemes: step and korak.

E: (58) You’ve overstepped this time. You have to be punished in some way.

(59) She acknowledges her faults and is quick to ask forgiveness when she knows

she has overstepped the line.

(60) There was a deathly silence. Had he overstepped the limit?

S: (61) istražni sudija prekora io svoja ovlaš enja

(62) Savet bezbednosti prekora io svoju nadležnost

(63) prekora io je vreme za razmišljanje

43 G. Lakoff, Op. cit., pp. 276–277. 44 G. Lakoff, Op. cit., pp. 276–277.

Figure 3

Unlike the previous cases of the confronted English and Serbian lexemes whose general meaning is motivated by the containment schema, the meaning of the following pair of lexemes, overstep vs. prekoračiti, is constructed owing to the impact of the verticality schema43. More precisely, our analysis has shown that the meaning of the confronted prefixes over- and pre-, which make up the lexemes under examination in this paper, overstep and prekoračiti, actually stems from the verticality subschema labelled as the excess schema44 (cf. Figure 4). The spatial configuration of the excess schema invokes a concrete scene of some substance (typically fluid) overflowing the container which has vertical sides (with the level of the fluid being the tr, and the side of the container being the lm, e. g. The bathtub overflowed). Thus, flowing over the lm constitutes exceed-ing the norm (also additionally motivated by the conceptual metaphor ideas are objects), which is semantically realized by all the examples of the two lexemes under investigation listed below. When it comes to the specific meaning of the lexemes, it also results from the conceptual metonymy manner of action for the action, which structures the semantic dimension of the two base lexemes: step and korak.

E: (58) You’ve overstepped this time. You have to be punished in some way. (59) She acknowledges her faults and is quick to ask forgiveness when she

knows she has overstepped the line.

43 G. Lakoff, оp. cit., pp. 276–277.44 G. Lakoff, оp. cit., pp. 276–277.



(60) There was a deathly silence. Had he overstepped the limit?S: (61) istražni sudija prekoračio svoja ovlašćenja (62) Savet bezbednosti prekoračio svoju nadležnost (63) prekoračio je vreme za razmišljanje

Figure 4

4. Concluding remarks

Our research has confirmed that meaning extension of the English noun step

and the Serbian korak is motivated by various elements of the PATH schema, such as

setting out or making the first step on the path, making steps that vary in dimension,

being ahead of other trajectors, being close to the goal, which are consequently

mapped onto starting an activity, the stages in performing an activity, its progress or

regression, competing with other agents etc. In both languages, all the established

correspondences can be encompassed by the submetaphors present in THE EVENT

STRUCTURE METAPHOR. Our investigation has also corroborated the initial claim that

the semantic structures of the confronted English and Serbian semantic derivatives

step into vs. zakora iti u, step out vs. iskorak, out of step vs. raskorak (izme u) and

overstep vs. prekora iti exhibit a high level of overlapping. Even though different

lexical units constitute the confronted semantic derivatives under examination in the

two languages (particles, prepositions and prefixes in English vs. prefixes in Serbian),

their semantic dimensions seem to be structured via the same conceptual mechanisms

(chiefly, corresponding image schemas). Originally, the general meaning of the

semantic derivatives stems from the CONTAINMENT schema and VERTICALITY schema,

that is, from the corresponding spatial configurations: THE TRAJECTOR ENTERING INTO

THE BOUNDARIES OF THE LANDMARK (step into vs. zakora iti u), THE TRAJECTOR

LEAVING THE BOUNDARIES OF THE LANDMARK (step out vs. iskorak), THE TRAJECTOR IS

LOCATED OUTSIDE THE LANDMARK (out of step vs. raskorak) and the EXCESS schema

(overstep vs. prekora iti). In all the cases analysed, the specific meanings of all the

semantic derivatives result from the conceptual metonymy MANNER OF ACTION FOR

THE ACTION underlying the base words step and korak, which are primarily motivated

by the PATH schema.

Figure 4

4. Concluding remarksOur research has confirmed that meaning extension of the English noun

step and the Serbian korak is motivated by various elements of the path schema, such as setting out or making the first step on the path, making steps that vary in dimension, being ahead of other trajectors, being close to the goal, which are consequently mapped onto starting an activity, the stages in performing an activity, its progress or regression, competing with other agents etc. In both languages, all the established correspondences can be encompassed by the submetaphors present in the event structure metaphor. Our investigation has also corroborated the initial claim that the semantic structures of the confronted English and Serbian semantic derivatives step into vs. zakoračiti u, step out vs. iskorak, out of step vs. raskorak (između) and overstep vs. prekoračiti exhibit a high level of over-lapping. Even though different lexical units constitute the confronted semantic derivatives under examination in the two languages (particles, prepositions and prefixes in English vs. prefixes in Serbian), their semantic dimensions seem to be structured via the same conceptual mechanisms (chiefly, corresponding image schemas). Originally, the general meaning of the semantic derivatives stems from the containment schema and verticality schema, that is, from the corresponding spatial configurations: the trajector entering into the boundaries of the land-mark (step into vs. zakoračiti u), the trajector leaving the boundaries of the landmark (step out vs. iskorak), the trajector is located outside the landmark (out of step vs. raskorak) and the excess schema (overstep vs. prekoračiti). In all the cases analysed, the specific meanings of all the semantic derivatives result from the conceptual metonymy manner of action for the action underlying the base words step and korak, which are primarily motivated by the path schema.

Based on research results, we may conclude that in the case of the semantic derivatives related to the concept of step, the entailments of conceptual meta-



phorical mappings based on a prolific source domain such as motion and the corresponding path schema are complemented or superseded by the meaning of other schemas coded by the particles, prefixes and prepositions in the semantic derivatives. It may be argued that this can happen with the semantic derivatives related to other concepts/base lexemes in the domain of motion or other source domains, containing particles, prefixes and prepositions that have to do with containment and verticality schema, but also different particles, prefixes and prepositions instantiating other schemas. This research may also serve as the basis for further lexical and semantic (and potentially contrastive) investigations of other lexemes derived from the basic concept of step, for instance, step by step vs. korak po korak, in step with vs. u koraku sa, keep in step vs. ići u korak sa, whose general meanings stem from some other, yet to be determined, cognitive mechanisms. Ultimately, this phenomenon can be examined in future research with other lexical paradigms based on the concepts stemming from other domains (e. g. the domain of plants – plant, plant up, plant out, transplant, implant vs. saditi, zasaditi, posaditi, rasaditi, presaditi, usaditi).

REFERENCES

Boroditsky, Lera and Michael Ramscar, “The roles of body and mind in abstract thought”, Psychological Science, Vol. 13, No. 2/2002, pp. 185–189.

Boroditsky, Lera, “Metaphoric structuring: Understanding time through spatial metaphors”, Cognition, Vol. 75/2000, pp. 1–28.

Brugman, Claudia, Story of Over, M. A. Thesis, Berkeley, University of California, 1981.

Deignan, Alice, “Corpus-based research into metaphor”, in Researching and Applying Metaphor, eds. L. Cameron and G. Low, Cambridge, 1999, pp. 177–199.

Đorđević, Radmila, Uvod u kontrastiranje jezika, Beograd, Filološki fakultet, 2002.

Đurović, Tatjana and Nadežda Silaški, “How Heavy do I Journey on the Way: Framing the Issue of the EU Visa Liberalisation Process in Contemporary Serbia”, in Selected Papers from UK-CLA Meetings, Vol. 1, ed. C. Hart, 2012, pp. 64–77.

Evans, Vyvyan and Melanie Green, Cognitive Linguistics: An Introduction, Hillsdale, NJ/Еdinburgh, Lawrence Erlbaum Associates/Edinburgh University Press, 2006.

Geeraerts, Dick, Theories of lexical semantics, New York, Oxford University Press, 2010.

Gibbs, Raymond, “Why cognitive linguists should care more about empiri-cal methods”, in Methods in Cognitive Linguistics, eds. M. Gonzalez-Marquez,



I. Mittelberg, S. Coulson and M. J. Spivey, Amsterdam/Philadelphia, 2007, pp. 2–18.

Janda, Laura, A Semantic Analysis of the Russian Verbal Prefixes ZA-, PERE-, DO- and OT-, PhD thesis, Los Angeles, University of California, 1984.

Johansson Falck, Marlene and Raymond W. Gibbs, “Embodied motiva-tions for metaphorical meanings”, Cognitive Linguistics, Vol. 23, No. 2/2012, pp. 251–272.

Johnson, Mark, The Body in the Mind: The Bodily Basis of Meaning, Reason and Imagination, Chicago, University of Chicago Press, 1987.

Klikovac, Duška, Semantika predloga – Studija iz kognitivne lingvistike, Beograd, Filološki fakultet, 2000.

Klikovac, Duška, Metafore u mišljenju i jeziku, Beograd, Čigoja štampa, 2004.

Kövecses, Zoltan, “Conceptual metaphor theory. Some criticisms and al-ternative proposals”, Annual Review of Cognitive Linguistics, Vol. 6/2008, pp. 168–184.

Kövecses, Zoltan and Günter Radden, “Metonymy: Developing a cognitive linguistic view”, Cognitive Linguistics, Vol. 9, No. 1/1998, pp. 37–79.

Lakoff, George and Mark Johnson, Philosophy in the Flesh. The Embodied Mind and Its Challenge to Western Thought, New York, Basic Books, 1999.

Lakoff, George, Women, Fire and Dangerous Things, Chicago, Chicago University Press, 1987.

Lakoff, George, “The contemporary theory of metaphor”, in Metaphor and Thought. 2nd edition, ed. A. Ortony, New York, 1993, pp. 202–251.

Lakoff, George and Mark Johnson, Metaphors We Live By, 2nd edition, Chicago, University of Chicago Press, 2003[1980].

Langacker, Ronald, Foundations of Cognitive Grammar, Vol. I: Theoretical Prerequisites, Stanford, Stanford University Press, 1987.

Lindner, Susan, A Lexico-Semantic Analysis of English Verb–Particle Con-structions with UP and OUT, PhD Thesis, San Diego, University of California, 1981.

Matlock, Teenie, Ramscar, Michael and Lera Boroditsky, “On the experiential link between spatial and temporal language”, Cognitive Science, Vol. 29/2005, pp. 655–664.

Milošević, Ivan, Frazni glagoli sa partikulama in, out, on i off u engleskom jeziku: kognitivnolingvistička analiza, Doktorska disertacija, Beograd, Filološki fakultet, 2016.

Özçalişkan, Seyda, “Metaphors we move by: Children’s developing under-standing of metaphorical motion in typologically distinct languages”, Metaphor and Symbol, Vol. 22, No. 2/2007, pp. 147–168.



Pragglejaz Group, “MIP: A Method for identifying metaphorically used words in discourse”, Metaphor and Symbol, Vol. 22, No. 1/2007, pp. 1–39.

Rasulić, Katarina, Kategorizacija predloških značenja tipa ‘ispod’ u eng-leskom, srpskohrvatskom i italijanskom jeziku, Magistarski rad, Beograd, Filološki fakultet, 1994.

Rasulić, Katarina, Jezik i prostorno iskustvo, Beograd, Filološki fakultet, 2004.

Rasulić, Katarina, “Tako blizu, a tako daleko: O metaforičkoj konceptu-alizaciji zasnovanoj na pojmovima blizu i daleko”, in Kognitivnolingvistička proučavanja srpskog jezika, ed. P. Piper, Beograd, 2006, pp. 231–260.

Reddy, Michael, “The Conduit Metaphor”, in Metaphor and Thought, ed. A. Ortony, Cambridge, 1979, pp. 284–324.

Silaški, Nadežda and Tatjana Đurović, “One Step Forward, Two Steps Back: Conceptualizing Serbia’s EU Accession in Serbian and EU Discourse”, in Metaphor and Intercultural Communication, eds. A. Musolff, F. MacArthur and G. Pagani, London/New York, 2014, pp. 185–201.

Talmy, Leonard, “How Language Structures Space”, in Spatial orientation: Theory, research, and application, eds. H. L. Pick and L. P. Acredolo, New York, 1983, pp. 225–282.

Talmy, Leonard, Toward a Cognitive Semantics (2 vols), Cambridge, MA, MIT Press, 2000.

Vesić Pavlović, Tijana, Metaforička preslikavanja slikovne sheme putanje u engleskom i srpskom jeziku, Doktorska disertacija, Beograd, Filološki fakultet, 2015.

Corpora:British National Corpus (BNC). Available at: http://corpus.byu.edu/bnc.Korpus savremenog srpskog jezika Matematičkog fakulteta Univerziteta u

Beogradu 2013. Available at: http://korpus.matf.bg.ac.rs.

Тијана Весић Павловић Иван Милошевић

О СЕМАНТИЧКОЈ МОТИВАЦИЈИ ЕНГЛЕСКИХ И СРПСКИХ ЛЕКСЕМА ПОВЕЗАНИХ С ПОЈМОМ КОРАКА: КОГНИТИВНОЛИНГВИСТИЧКИ ПРИСТУП

(Резиме)

У раду се разматра семантичка мотивација лексема повезаних с појмом корака: step, step into, step out, out of step, overstep у енглеском и корак, закорачити, искорак, раскорак и прекорачити у српском језику. Проширење значења ових лексема посматра се у теоријском оквиру когнитивне лингвистике. Примери коришћени у анализи преузети су из репрезентативних



корпуса енглеског и српског језика. Анализа показује да су појмовне метафоре које се налазе у основи проширења значења енглеске именице step и српске корак засноване на схеми путање. С друге стране, у случају семантичких изведеница (step into према закорачити у, step out према искорак, out of step према раскорак (између), и overstep према прекорачити) у оба језика, специфично значење је оно које извире из схеме путање, док општа значења извиру из различитих партикула, предлога или префикса од којих се оне састоје, тј. из схеме садржавања и схеме вертикалности. У закључку се разматрају добијени налази и сличности и разлике између енглеског и српског језика у овом погледу.

Кључне речи: корак, семантичка мотивација, семантичке изведенице, схема путање, схема садржавања, схема вертикалности, енглески, српски.

Примљено 3. јула 2017, прихваћено за објављивање 18. маја 2018. године.


ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ – COMPTES RENDUS

UNA ROSA è UNA ROSA ROSSA Antonio Catalfamo, Variazioni sulla rosa, Tabula Fati,

Chieti, 2014, 120 p.

In una lettera scambiata recentemente a proposito della poesia L’Ape Maia presente nella sua nuova raccolta (L’Ape Maia svolazza/nei boschi di Serbia, impollina fiori/per gioco divino),1 Antonio Catalfamo mi scrive: „[...]la poesia è dedicata ad una ragazza serba che ha un rapporto di simbiosi con la natura. É un’immagine di pace e di serenità contrapposta al clima di guerra e di terrore in cui la Serbia fu gettata dall’invasione degli alleati occidentali, nella quale purtroppo anche l’Italia del governo D’Alema ebbe magna pars“. È un modo, insieme ad altri presenti nella raccolta, in cui l’impegno umano, e quindi nobilmente politico, si sposa con la vena poetica dell’autore.

Variazioni sulla rosa (Editore: Tabula Fati, 2014, presentazione di Eleonora Cavallini) è la nuova raccolta di poesie di Antonio Catalfamo, poeta e studioso, che ribadisce le proprie origini poetiche anche attraverso la grecità siciliana, vagheggiata, sognata e vissuta intensamente nei suoi versi, insieme a un contesto di impegno tutto italiano. Sono una sessantina di poesie, fra le quali, in effetti, figura anche una dedicata alla Rosa fresca aulentissima, insieme a Rinascita della rosa, Ritorno di rosa, La guerra delle rose o Ancora una rosa, che già dal titolo tematizzano soprattutto una rete di possibili richiami intertestuali che inevitabilmente sfocia nel confronto con la memoria del nome della rosa echiano. Ricordiamo che Dario Fo ci ha donato una memorabile lezione sulla Rosa fresca aulentissima, testo canonico della scuola siciliana che sta all’origine della letteratura italiana, esaltando e riaffermando, riscattando l’irriverenza della rosa, addomesticata dalle interpretazioni non partecipi, spesso sterilmente accademiche, ribellandosi al potere anche in questo modo, svelandone la logica che trattando della rosa la fa diventare un secco refuso del passato. Far rivivere la rosa significa non soltanto liberarla grazie a un’interpretazione pertinente, donandole (soltanto) una lettura intesa come (anche) un possibile, legittimissimo, atto anarchico, per dirla con Enzensberger, ma restituirla a un’interpretazione coerente e meno censoria.

1 L’Ape Maia svolazza nei boschi di Serbia, impollina fiori per gioco divino. La dolce fanciulla dal volto di luna si stende sui prati sogna amore puro come miele, e i seni fremono come scoiattoli. Anch’io sogno limpido amore di ninfa, inseguo timidi scoiattoli, che saltano sugli alberi, in cerca di un caldo rifugio.



Partendo dalla Rosa di Fo, partiamo quindi anche dalla rosa della letteratura siciliana, donata alla letteratura italiana, presente e viva nella poesia di Catalfamo. L’omonima poesia di Catalfamo è rivolta alla lettrice trasgressiva nell’arte e nella vita, estranea a dispute accademiche, che ama naturaliter la rosa: L’Ubris è conoscere un oracolo/e non tenerne conto…giungerò esausto alla rosa,/ implorando amore. (p. 48).

Intertestualità come un richiamo costante della poesia di Catalfamo, annunciata già nel titolo della raccolta e programmaticamente presentata nella poesia introduttiva, si offre come una chiave di lettura privilegiata. È difficile ricordare tutte le rose poetiche, anche se ci limitassimo alla letteratura italiana, e forse non ha molto senso neanche ricordare in questo luogo Corinto di Lorenzo de’ Medici, o rose non colte gozzaniane, e nemmeno la rosa bianca di Attilio Bertolucci o quella rossa di Quarantotti Gambini, per giungere (concludendo?) а Il nome della rosa.

Forse per ora basterà, in effetti, non tenerne conto, per scommettere insieme al poeta sempre sulla rosa presente nella raccolta; forse basterà notare, impugnando questa debole difesa, che la parola rosa è più presente nella raccolta della parola nome, e anche del colore rosso?

Si legge comunque della Ragazza rossa, (p. 16), di uno scoiattolo rosso (p.18), dei rossi oleandri (fra le cosce, p. 21), di un cavallo rosso (p. 30), finché di colore rosso inevitabilmente non diventa la bandiera (p. 30), o la maglietta (pp. 46 e 52), palloncini (p. 50), rosa (p. 53) e luce (p. 55). Giungendo ai petali della rosa, rossi come gloriose bandiere, alle rose rosse come le nostre bandiere (pp. 58 e 69), si scorge il foulard rosso al collo/nei cortei (p. 79), e non può mancare un garofano rosso che fiorisce/ tra le gambe (la seta rossa dei petali, p. 81), insieme alle rose rosse che coltivava la nonna e che i giovani fascisti/ non riescono a distruggere (p. 91), o, ancora i gerani rossi (p. 95) e la bandiera rossa (p. 96). Il colore rosso appare nella raccolta diciassette volte, mentre è una compagna ad avere il nome di Rosa (p. 55). Tiene conto Catalfamo dei giochi del potere del teatro del mondo (che non danno molta chance al fiore poetico), incluso il gioco della rete delle nominazioni, ma si appassiona ogni volta nel tentativo di salvare, con la poesia, la rosa. Lo fa sia richiamandola intertestualmente che eleggendola regina del suo discorso.

Intertestualità, che fa parte degli interessi anche teorici e critici dell’autore, rappresenta un invito marcato all’interpretazione dei suoi testi poetici. Filosofia e scienze, vissuti in modo naturale, profondo, connotati dalla presente memoria della grecità siciliana, vivono in questa poesia come una memoria e come una dichiarazione di impegno poetico ma anche politico della programmatica, anche quando è sofferta, non rinuncia all’integralità dell’esperienza poetica (affinché poesia non smetta di essere il mondo l’umanità la propria vita, verrebbe da dire con Ungaretti) che esige un’integralità della ricezione, una competenza emotivamente coinvolta che richiama all’integrità individuale e che senz’altro è anche molto novecentesca: è il ricordo di una poesia che dà voce agli oppressi; è però, anche antinovecentesca, se ricordiamo Saba (Molti sono i colori ai quali l’ arte/varia il tuo incanto o la natura. In me, /come il mare è turchino, esisti solo, /per il pensiero a cui ti sposo, rossa), o Caproni (Buttate pure via/ogni opera in versi o in prosa. Nessuno è mai riuscito a dire/cos’è, nella sua essenza, una rosa).

Ad ogni modo, la rosa del poeta e studioso siciliano è la rosa di passione umana, in un modo non troppo discosto neanche da quella delle Variazioni sulla rosa di Umberto Saba, e certamente molto meno richiama quelle rose amate e non colte di Gozzano. Non finisce qui il legame con Saba:



Saba:Amai trite parole che non uno osava. M’incantò la rima fiore amore, la più antica, difficile del mondo.

Catalfamo:Vorrei ripetere le parole semplici che nessuno più sa dire: ti amo come il vento e la rosa. (Le mani, p. 71)

Sembra che il poeta sia votato alla gloria della passione vitale, passione per la vita, per il respiro e per il fiato, che è un nome ma che è sempre anche ideologia e politica che alza la voce e consuma il fiato in una lotta stremata di partecipazione contro la logica del potere e i giochi di potere (cfr. Partita: Mi divertivo solamente/quando vinceva/chi doveva perdere).

La vita come morte è, in effetti, una delle paure e tragedie essenziali di questa poesia, uno spreco di fiato e una sclerotizzazione mortifera:

COMPAGNA ROSA

No, non è vero,cara compagna,non è finito tutto.Ricomincia ogni giorno,se noi lo vogliamo.Gramsci, in carcere,coltivava una rosa,proteggeva i suoi petalidai raggi solari.È giunta fino a me,questa rosa,tenace, coraggiosa.La cresco col fiatoe col mio sorriso,anche lei mi sorride,ogni tanto.Ti prego, compagna rosa,non sfiorire,non precipitarminell’abisso delle anime morte,che s’incontrano per strada,ogni mattina,



col vestito nuovo e la cravatta,e fingono di vivere.

La rosa che è viva certamente e che dopo la neve fiorirà di gramsciana memoria è una scommessa poetica di Catalfamo. Contando senz’altro sulla poesia in forma di rosa di Pasolini. O almeno il lettore vi conta.

Oltre all’intertestualità, probabilmente più esplicita e allo stesso tempo più profonda, connessa all’opera di Pavese, alla quale hanno accennato maggiormente gli studiosi e i critici scrivendo dei versi di Catalfamo, ricordiamo i riferimenti non meno marcati a un altro siciliano impegnato, Vittorini. La poesia iniziale della raccolta è una profezia che si autoavvera. Conversazione in Sicilia di Elio Vittorini attraverso i personaggi del Gran Lombardo, dell’Uomo Porfirio, dell’Uomo Ezechiele e dell’arrotino Calogero è richiamata dai tanti altri compagni che lottano e soffrono per il mondo offeso (Rime semiserie; Mito e logos).

Ricordando la rete che spazia dalle figurazioni della rosa analizzate da Giovanni Pozzi, e quindi partendo dalla rosa in mano al professore, arriviamo a Il nome della rosa di un altro professore, Umberto Eco, scommettendo con Catalfamo che una rosa è sempre una rosa rossa.

Dušica Todorović


ХРОНИКА – CHRONIQUE

JOURNÉE D’ÉTUDES « LE MOT ET L’IMAGE : UN DIALOGUE SURRÉALISTE »

À l’occasion des 120 ans de la naissance du peintre surréaliste belge René Magritte, l’Association de coopération culturelle Serbie-France, en coopération avec la Faculté de Philologie de l’Université de Belgrade et avec le soutien de Wallonie-Bruxelles International (WBI), a organisé une journée d’études sur le thème: « Le mot et l’image: un dialogue surréaliste », qui a eu lieu le 16 mars 2018, à la Faculté de Philologie de Belgrade.

Inspirée par l’interrogation de Magritte concernant la correspondance entre l’image et la réalité, entre l’objet représenté sur un tableau et le titre de ce tableau (le célèbre « La trahison des images », 1928/9), interrogation de nature proprement surréaliste orientée par l’écrivain et théoricien Paul Nougé (« La subversion des images », série de photographies réalisées à la fin des années 1920), cette journée d’études s’est proposé non seulement de montrer l’importance de Magritte dans le cadre du surréalisme et sa coopération avec certains philosophes, tel que Michel Foucault (Les Mots et les choses, 1966 et Ceci n’est pas une pipe de Foucault, 1973), mais aussi d’éclairer le rapport entre deux moyens d’expression artistique utilisés par les surréalistes, l’image et le texte, qu’ils mettaient souvent en contra-diction pour exprimer la mise en question de ce que la raison considère comme réel et une nouvelle vision du monde où toutes les antinomies s’abolissent.

La plupart des communications ont été consacrées au surréalisme belge. Après le discours inaugural de Leo D’aes, Ambassadeur de Belgique en Serbie, qui a mis en relief les principaux traits de l’art de René Magritte, Jacques Sojcher (Université Libre de Bruxelles), a examiné les relations entre Magritte et Mallarmé, auquel le peintre belge se réfère souvent dans ses tableaux (« Magritte et Mallarmé »), tandis que la recherche de Bertrand Fonteyn (WBI – Université de Belgrade) a porté sur l’esquisse de dialogue entre Magritte et Michel Foucault (« Foucault – Magritte, question de point de vue... »). Geneviève Michel (docteur en Lettres Modernes) s’est penchée sur l’œuvre de Paul Nougé, fondateur et théoricien du surréalisme belge, qui n’a cessé de moduler son inclination pour la littérature pour la mettre au service de son idéal révolutionnaire et communiste (« Paul Nougé ou les vertus de l’exemple »). Stéphane Carlier (WBI – Eötvös Loránd University, Budapest) s’est proposé de montrer, à travers l’étude de quelques figures méta-phoriques clés dans La Pierre et l’oreiller, l’unique roman du peintre et poète surréaliste Christian Dotremont, comment l’image réinvestit progressivement le corps du texte pour permettre une réinscription progressive du langage au cœur de la nature et une création en puissance du logogramme (« La poétique de Christian Dotremont : de La Pierre et l’oreiller aux logogrammes »).

Les autres communications ont été consacrées au surréalisme dans les autres pays européens. Jelena Novaković (Faculté de Philologie de l’Université de Bel-


ХРОНИКА – CHRONIQUE

grade), organisatrice de cette journée d’études, a étudié la fonction des tableaux et des collages de Max Ernst dans l’« antiroman » Sans mesure du fondateur du surréalisme serbe, Marko Ristić (« Marko Ristić et Max Ernst : un dialogue surréaliste »). Philippe Bonolas (AEFE – Université de Belgrade) a examiné la créativité provocatrice, tant dans le domaine littéraire que pictural, d’Almada Negreiros, précurseur du surréalisme lusitanien (« Aux sources du surréalisme portugais: Almada Negreiros, poète et peintre d’avant-garde »).

Deux communications ont été centrées sur les romans poétiques d’André Breton, où le décalage problématique de l’image et du texte a pour effet d’ébran-ler les certitudes qui séparent le réel et sa représentation. Nađa Đurić (Faculté de Philologie de Belgrade), s’est occupée surtout de l’image comme support de quête identitaire et comme signe tangible de ces « faits-glissades » et « faits-précipices » auxquels Breton accorde une importance particulière dans Nadja (« Le dialogue du mot et de l’image dans Nadja de Breton ») ; Annie Urbanik- -Rizk (ENS de Lyon – Académie de Créteil) s’est penchée sur L’Amour fou qui thématise la folie d’aimer et d’être aimé dans une relation contradictoire analogue qui sépare et unit d’un même mouvement la chair et l’esprit (« L’aube des mots, la convulsion des images dans L’amour fou de Breton : fracture ou fusion de la chair et de l’absolu? »).

Les textes des communications seront imprimés dans la Revue de Philologie, publiée par la Faculté de Philologie de l’Université de Belgrade.

Jelena Novaković


IN MEMORIAM

РАДМИЛА МАРИНКОВИћ (1922–2017)

Двадесет другог јуна 2017. преминула је др Радмила Маринковић, истакнути медиевиста, дугогодишњи професор Филолошког факултета у Београду.

Професорка Маринковић рођена је 22. марта 1922. године у Београду. Основну школу учила је у Куманову и Београду а гимназију у Београду, Сарајеву, Тузли, Сплиту, Осијеку и Бањој Луци. После матурирања 1940. уписала се на Архитектонски одсек Техничког факултета у Београду. Убрзо (фебруара 1941) прешла је на Филозофски факултет, на Групу за југословен-ску књижевност. Превагнула је, како је често сама говорила, њена велика љубав према књижевности. Студије је наставила и довршила после рата (дипломирала је јуна 1948).

За асистента за предмет Средњовековна књижевност на Филозоф- ском факултету у Београду изабрана је октобра 1949. Тада започиње њена, блистава, универзитетска каријера. Од 1960. она је заправо на Филолошком факултету, који се те године одвојио од Филозофског.

У дужем периоду (три школске године), током шездесетих година, професорка Маринковић била је лектор за српскохрватски језик на Сорбони у Паризу. У Француској је завршила и своју докторску дисертацију, пос-већену Српској Александриди. њу је одбранила јуна 1965, на Филолошком факултету у Београду.

Својим бројним књигама, расправама, студијама, антологијским избори-ма, професорка Радмила Маринковић завредила је истакнуто место у српској медиевистици. Са изузетном преданошћу посвећивала се наставничком раду на Филолошком факултету. Своје огромно знање несебично је преносила десетинама генерација студената основних и постдипломских студија, као и докторантима са Београдског и других универзитета.

Радмила Маринковић сарађивала је са знаменитим светским медиевис-тима. Била је члан Словенског института из Париза, дугогодишњи представ-ник Југославије у Међународном Комитету слависта. Један је од оснивача и почасни члан Друштва „Свети Сава”. Била је почасни члан више словенских институција у свету, члан Председништва Матице српске.

За целокупно дело из области историје књижевности добила је награду „Младен Лесковац” Матице српске (2000. године). Априла 2016. уручена јој је награда града Београда за дугогодишњи научни рад и трајан допринос развоју града.

Проф. др Радмила Маринковић објавила је десет књига и преко стотину студија и чланака. Тематски разноврсни, радови указују на ширину њених интересовања, али и на тежњу да се одређене појаве темељно и свестрано


IN MEMORIAM

сагледају. Предмет њеног проучавања били су канони уметничког стварања у средњем веку, односи ове литературе са византијском и словенским средњо-вековним литературама, односи писане и усмене књижевности, поетика жанрова и поетика најзначајнијих стваралаца.

Најистрајније се Радмила Маринковић бавила старим српским био-графијама – животописима (истраживала је њихову генезу, структуру и вредности). Пратећи историју жанра, проучавала је остварења најстаријих (Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан), као и каснијих књижевника (Теодосије, Данило Други, Данилов Ученик, Григорије Цамблак, Конс-тантин Филозоф и др.). Показивала је занимање за наратолошке поступке аутора, њихов однос према библијској грађи; истраживала је и функцију микро-жанрова.

Да осветли процес конституисања старих српских биографија као књижевне врсте, Радмила Маринковић темељно је проучила структуру и семантику најстаријих сачуваних споменика у којима се јављају књижевни садржаји (Немањина и Стефанова повеља манастиру Хиландару, Савин Хиландарски типик и његов Живот господина Симеона). У фокусу њеног истраживања најпре је била Оснивачка повеља манастира Хиландара (издата је 1198), у чијем је свечаном уводу садржана краћа Немањина аутобиогра-фија. Анализирајући овај текст, Радмила Маринковић је установила да је изванредно компонован и да поседује велику уметничку вредност. Истакла је да он представља „зачетак и извориште српских биографија”. Наиме, каснији писци, нарочито у прво време, усвајали су глобални идејно-композициони план овога теста, поделу на „владарску” и „моралну” биографију као и план унутар самих ових целина. Они су из Немањине повеље преузимали и топи-ку. За Рардмилу Маринковић, Хиландарска повеља Стефана Првовенчаног (издата између 1200. и 1202), представља нову етапу у формирању српске биографске књижевности. Немањина аутобиографија ту је транспонована у биографију; уведене су и интерполације различитог карактера (библијски цитати, поетско-алегоријске представе). Стефан је, утврдила је професорка Маринковић, напустио поступно приказивање Немaњиног моралног усавр-шавања; нарушио је и складну композицију каква се сусреће у Оснивачкој повељи. Остварио је, међутим, други вид симетрије, којој је центар у два паралелна одломка о земаљском рају. Друге целине у његовом тексту кон-центришу се око ових одломака.

Међу радовима Радмиле Маринковић посвећеним генези српске био-графске књижевности посебно место има њена студија Историја настанка „Живота господина Симеона” од светога Саве (штампана је 1979). Овде су презентовани њени резултати у проучавању композиционе структуре тога дела, видова карактеризације јунака и примењених наратолошких поступака. Она је настојала да утврди изворе, као и Савине поступке у интегрисању преузете грађе у сопствени текст. Слојевитост текста овога животописа за


IN MEMORIAM

професорку Маринковић доказ је сложене његове генезе. Настојала је да прецизно установи фазе у Савином раду на делу, откривајући притом и постојање ранијих, самосталних његових дела.

Радмила Маринковић је у једном броју својих радова настојала да ос-ветли претходну, Немањину епоху, из које има мало сачуваних споменика; помињемо, из овога круга, њен рад-студију Српска књижевност Немањи-ног доба (штампан 1987), где је, на темељу постојеће грађе, покушала ре-конструкцију свечаног увода (аренге и експозиције) несачуване Немањине Студеничке повеље.

Већи број својих студија професорка Маринковић посветила је ства-ралаштву јеромонаха Доментијана. Проучавала је структуру његових дела, видове карактеризације јунака и коришћена поетичко-симболичка средства. Поетичке карактеристике Доментијанових дела најснажније је истакла у своме раду Текстологија и поетика у проучавању старе српске књижев-ности (објављен 1988).

У научном фокусу професорке Маринковић било је и књижевно ства-рање писаца из првих деценија XIV века, Данила Другог и његовог Ученика. Бавила се и проблематиком тзв. Даниловог зборника, у чији састав су ушла дела поменута два писца. О Даниловим биографијама краљице Јелене, краља Драгутина и краља Милутина, Радмила Маринковић најцеловитије је писала у својој студији Владарске биографије из времена Немањића (објављена 1978).

И касније српске биографије – дела Григорија Цамблака, Констан-тина Филозофа и других писаца, професорка Маринковић је интензивно проучавала.

Друга значајна област проучавања професорке Маринковић јесте пре-водна књижевност. Најтемељније се бавила романима. Радећи на докторској дисертацији, истражила је српске рукописе Романа о Александру Великом, како би осветлила почетну историју Српске Александриде на словенском терену. Утврдила је да роман за своје епско уобличавање дугује управо српској средњовековној књижевности. На српском тлу његова традиција била је најбогатија и са њега се временом проширила „и на друге литерарне домене”. Дисертација је објављена 1969. године; на темељима резултата до којих је, радећи на њој дошла, Радмила Маринковић приредила је критичко издање Александриде, у заједници са Вером Јерковић (појавило се 1985).

Роман о Троји Радмила Маринковић је најпре текстолошки проучила; њени резултати публиковани су у студији: Јужнословенски роман о Троји (1962).

Роману као књижевном жанру посветила је две своје значајне студије: Роман као књижевни род у средњовековној књижевности (појавила се 1968) и Духовни и витешки роман у српској књижевности (појавила се 1979).


IN MEMORIAM

Радмила Маринковић бавила се и поетиком других жанрова, књижевних и ванкњижевних (посланица, аренга, запис и натпис и др.).

Једна од важних тема којима је непрестано била окренута, јесу односи писане и усмене књижевности у средњем веку. Сматрала је да је постојао заједнички културно-поетски систем ове две литературе (о томе у студији Усмени и писани поетски систем у средњем веку, која представља део њеног ширег рада штампаног 1987. године).

Синтетички поглед на целокупно средњовековно стваралаштво Радми-ла Маринковић дала је у студији: Средњевековна књижевност, која је као посебно поглавље увршћена у Историју српске културе (1994).

Радмила Маринковић приредила је издања читавог низа биографија. Да их учини приступачним савременом читаоцу, често је редиговала постојеће преводе. Сачињавала је коментаре, олакшавајући праћење садржаја дела; у њима је често указивала и на одређена поетичка решења аутора. Овакав приступ остварен је нпр., у књизи: Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона (1998), у издању Просвете и Српске књижевне задруге.

У приступу средњовековној књижевности Радмила Маринковић њу је посматрала као културни феномен и сведочанство времена и историјских појава и део широког културног заједништва.

Љиљана Јухас-Георгиевска

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

80

ФИЛОЛОШКИ преглед = Revue de philologie : часопис за страну филологију / главни и одговорни уредник = rédacteur en chef Jelena Novaković. – Год. 1, број 1 (1963) – књ. 23, бр. 1/4 (1985) ; год. 24, бр. 1/2 (1997)– . – Београд (Студентски трг 3) : Филолошки факултет, 1963–1985; 1997– (Београд : Чигоја штампа). – 24 cmДоступно и на:http:/www.fil.bg.ac.yu/fpregled/index.htm. – Полугодишње. – Часопис има паралелну насловну страну на француском језику. Објављује чланке страних аутора у оригиналу (на немачком, француском и енглеском језику)ISSN 0015-1807 = Филолошки преглед COBISS.SR-ID 28393991

Documents

Филолошки преглед XLV 2018 1 · 2018-07-10 · Predrag Piper Radojka Vukčević Comité de rédaction Pierre Michel Gerhard Ressel Paul-Louis Thomas Dina Mantchéva