Godina V, broj 9.

^asopis za kulturu, nauku i umetnost

ЛЕТО 2018.

Галерија ЖРНОВ________________________________________________________

Ивана и Марко ПашићИвана Пашић (рођ. Кривокапић 1978. у Сувом Долу код Приштине) дипломирала јесликарство у класи проф. Зорана Фуруновића на Приштинском факултету уметности2002. године. Самостални је уметник и члан УЛУС-а од 2004. године. Учесник је ви-

ше колективних изложби. Бави се иконописом, а радови јој се налазе у приватним колекцијама широм света. Осликавала је више иконостаса;

између осталих и иконостас у цркви Св. Деспота Стефана на Авали и предиконостас у манастиру Раковица.Марко Пашић рођен 1975. у Истоку, дипломирао на Приштинском факултету уметности, у класи проф.Зорана Јовановића Добротина 2001. Самостални је уметник, члан УЛУС-а од 2001. године. Само-

стално излаже од 2001, а учесник је више колекти них изложби у зе- мљи и иностранству. Радови му се налазе у приватним колекцијама

широм света. Активно се бави живописањем храмова у фреско и секотехници. У сарадњи с двојицом колега осликао је више православних цркава уземљи и иностранству. Измедју осталих, осликао је цркву Св.Луке на Кошутњаку,Св.Вартоломеја и Варнаве у Раковици, Св.Кнеза Лазара на Звездари, цркву Св.Про-копија на Орловачи, Св.Варваре у Сутвари, Св.Василија Острошког у Доброти, Св.Ве-ликомученика Георгија уПљевљима... Осликавао је и више иконостаса.

Ивана испред свог дела: иконостасaу цркви Св. Деспота Стефана на Авали

Марко испод свог дела у цркви Св. Варваре, Сутвара код Котора

Иванине иконе Наставак на страни 99. >

Маркованђеоу цркви св. Георгија у Пљевљима

БратиславР.

Милановић

Сто осамдесет година од доласкапрвог конзула Русије у Србију

(1838-2018)

Успостављање званичних дипло-матских односа између две државејесте стандардна тема историје дипло-матије (међународних односа), кон-кретно две државе, без обзира на њихо-ву старост, ве-личину, статус у тзв.међународној заједници, тип државе.Тај чин је редовно био финале процесастварања држава, или пак једне одњих, тј. када се успостави de factoстање, што изискује међународноправ-но регулисање. Стога са становиштаисторијске науке релевантно је знањео настанку (и трајању) држава до чинамеђусобног признања и узајамногупућивања дипломатских мисија. Упрошлости, у животу држава, било јеситуација да се услед револуционар-них преврата, државних удара, проме-ни власт што је мотивисало другедржаве да преиспитају свој став уновој ситуацији из чега је могло дапроистекне кидање дипломатскиходноса или пак њихово успостављање,без обзира на бивше стање.

У случају Србије (почетак 19. века)ситуација је била особена с обзиром на то да је она (Београдски паша-лук) била у саставу Осман-ског царства, а дипломатска пракса била једа се дипломатски односи успостављају само између суверених држа-ва. Но, имајући у виду да је Србија изборила статус аутономне кнеже-вине, уз поштовање суверенитета турског султана, налагало је да сеупућивање дипломатског представника у Србију може обавити само узсагласност суверена и аутономног кнеза.

Велике европске државе, сходно својим интересима, упорно супреговарале о отварању својих конзулата у Србији, док то најзад нисуи урадиле. Прва је то учинила Аустрија; Антун Михановић, њен првиконзул, стигао је у Београд 14. септембра 1836. године. Велика Бри-танија наименовала је Џорџа Лојда Хоџеса, који је у Београд дошао 17.маја 1837. године. Први конзул Русије Герасим Васиљевич Вашћенко

Историја

Никола Б. Поповићредовни члан Академије

наука и умјетности Републике Српске

4

стигао је у Београд 22. фебруара 1838. године, а први конзул ФранцускеАндре Дикло дошао је у Београд 17. марта 1838. године*.

** *

На самом почетку устанка 1804. године његово руководство јена скупштини у Остружници (4-15. маја) закључило да се тражи помоћРусије и Аустрије. У складу са тим одлучено је да се у Русију пошаљедепутација директно цару Александру I. Тада је одлучено и да депута-цију сачињавају: прота Матија Ненадовић, Петар Новаковић и ЈованПротић. Ова депутација стигла је у Петроград 7. новембра 1804. године.У Русији су депутати остали до 11. децембра 1804.

У историјској науци је одавно познато шта су српски депутатирадили у Русији**, а са становишта наше теме важно је да знамо да суи у писаној форми тражили од Адама Чарториског, руског министраиностраних послова, „новац, оружје, официре и, посебно, једног конзу-ла за Србију, који би био јемац за мир између Срба и Турака***. Од овогпрвог помена „руског конзула“ у Србији проћи ће године и децениједок се заиста у Београду није појавио званични дипломатски пред-ставник Русије, у звању или рангу конзула, који се неће бавити конзу-ларним питањима, већ политичким проблемима младе кнежевине.

Прве три деценије 19. века, тачније од почетка Француске рево-луције 1789. године, биле су време великог зла у Европи. Почетна деце-нија била је у знаку сталних промена у Француској, које су се неминов-но одразиле не само на стање и политику западноевропских и сред-њоевропских држава, него и на Русију, Османско царство и српскинарод у целини, који се тада налазио под влашћу две моћне државе(Хабзбуршка монархија, Османско царство, одомаћена Аустрија,Турска).

Из француског хаоса издигао се Наполеон Бонапарта, који сепрогласио за цара 1804, три месеца по почетку српске буне противдахија – одметника од султанове централне власти. Наполеон ће обна-родовати да му је циљ обнова империје Карла Великог (9. век); у томциљу започео је ратове који ће харати Европом и Русијом десет-једана-ест година. То ће скоро потпуно одредити свеколико ангажовање Рускеимперије 1812. године, да би се чак борила и за властити опстанак уОтаџбинском рату (у руској историографији и народној свести то јеОтечественная война, а тако ће се назвати и она 1941).

У устаничкој етапи борбе српског народа за ослобођење Русијаје помагала српске устанике политички, материјално и ефективномвојном силом. Од 2. јуна 1807. до 3. октобра 1813. у Србији су се налази

_______* О отварању конкзулата у Србији вид.: Prof. dr Đorđe N. Lopičić, Studije i ogledi iz

međunarodnog prava, međunarodnih odnosa i diplomatije. Beograd 2016. О политици Русијеи стању руско-српских односа у време отватрања конзулата врло документовано (Архивза спољну политику Руске империје) пише руска историчарка Е. П. Кудряьцева, Россия и ста-

новление сербской государственности (1812-1856). Москва 2009.** Историја српског народа – од Првог устанка до Берлинског конгреса 1804-1878. Изд.

Српска књижевна задруга, Београд 1981, пета књига, први том.*** Исто, стр. 32. 5

ли као саветници – руски изасланици, прво Константин Родофиникин, а после Теодор Недоба*.

Мировним уговором потписаним у Букурешту 28(16). маја 1812.завршен је рат између Русије и Турске. Тачком VIII прецизиране су оба-везе Турске према Србима у Београдском пашалуку. На ову тачку (VIII)руски дипломати ће се редовно позивати у преговорима са тур-ским званичницима кад год је српско питање било на дневном реду.

Максимални циљ српских устаника – ослобођење од Турске –није постигнуто у току војевања од 1804. до 1815. године. Но, народновођство израсло из Другог српског устанка на челу са Милошем Обре-новићем** успело је да преговорима, новцем, уз помоћ Русије пре-образи Београдски пашалук (административну управну јединицу Ос-манског царства) у аутономну кнежевину на челу са домаћим наслед-ним кнезом, уз обавезу плаћања годишњег данка турском султану –суверену. Права и обавезе централне турске власти (у руским и тур-ским документима, а касније и у историографији често се користи син-тагма: Блистатељна Порта) и аутономне кнежевине регулисан је султа-новим хатишерифима 1829, 1830. и 1833. године***.

Да би се дошло до 1833. године кнезу Милошу, његовом „вели-ком везиру“ Димитрију Давидовићу**** и сарадницима требало је зна-ња, умешности, свеколиких људских и материјалних жртава да у међу-народним околностима, које је одредио Бечки конгрес (септембар 1814– јуна1815)***** обезбеде младој кнежевини перспективно место. Мо-тиви који су проузроковали сазивање Бечког конгреса, као и његоварешења, никако нису ишли у прилог српским устанницима, посматра-но с тачке њихових краткотрајних и дуготрајних интереса. Не може се

* Đ. Lopičić, н.д. стр. 72.** У нашој историографији а поготово у јавности заборављена је Милошева високомо-

рална одлука да не бежи из Србије: „Узалуд се Јаков Ненадовић нарочито враћао наобалу свога завичаја, да наговори и Милоша да бега с њима из отаџбине; али му Милошодговори: 'Шта ћу ја да радим у Аустрији, кад би ја тамо отишао душман би ухватио мојужену, моју стару мајку, моје дете и продао их у ропство. Не може се бежати од општенесреће' и рекавши ово оде […] кући у Бресницу”. – Нил Попов, Србија и Русија од КочинеКрајине до Светоандрејевске скупштине. Београд, 1870. Свеска 1, стр. 99.

*** По „Турском“ уставу (1838) права Србије била су умањена у односу на она записанау документима 1830-1833. Тако Србија се више није називала кнежевином већ провин-цијом Турске – Е.П. Кудряьцева, н.д. стр. 107.

**** Димитрије Давидовић (1789-1838) студирао је филозофију у Пешти и медицину уПешти и Бечу. У Бечу је са Димитријем Фрушкићем почео да издаје Новине сербске(1813-1821) да би касније наставио сам да их издаје и покренуо Забавник (1815-1821). УСрбију је прешао 1821. и био секретар књажевске канцеларије. Ишао је у депутације уЦариград 1829, 1831 и 1833. године. У Србији је издавао Новине србске (1834-1835).Саставио је Сретењски устав, након којег ја краткотрајно био министар унутрашњихпослова и просвете. – Москва – Србија – Београд – Русија – документи и материјали. При-ређивачи: Мирослав Јовановић, Алексеј Тимофејев Людмила Кузьмичева. Екатерина Иванова.

Изд.: Архив Србије, Главное архивное управление города Москва, Государственный архив

Российской Федерации. Београд – Москва / Београд – Москва 2011- стр. 667.***** На Бечком конгресу била су два императора, четири краља, два наследна прин-

ца, три надвојвоткиње, 215 представника кнежевских домова и 450 дипломата и службе-них лица. – Очерки метории Министерства иностранных дел России. Изд.:Олма-пресс, Москва

2002, том первы 860-1917 гг. Стр. 2656

рећи да је то била последица необавештености организатора и учесни-ка конгреса о српском проблему или пак пропуста српске стране усвом пропагандном, обавештајном раду. Смисао и историјски значај Бечког конгреса сводио се на стварање Свете Алијансе (Савеза) измеђуруског цара Александра I (иницијатор), аустријског цара Франца I ипруског цара Фридриха Виљема III. Циљ Алијансе био је да се успостав-љени поредак на бази легитимитета у Европи заштити од револуцио-нарних покрета. У складу с тим обавезали су се да ће интервенисатидипломатским средствима и оружаном силом против нереда, субвер-зивних, револуционарних покрета. У таквој ситуацији за три европскамонарха српски проблем је био унутрашња ствар Османског царства,које ће путем реформи уклонити сво незадовољство хришћанског ста-новништва (Грчка, Влашка, Молдавија, Бугарска, Србија)*. И заистапод притиском руског цара Турска је престала са војним дејствима уСрбији и приступила преговорима са Милошем Обреновићем, вођомсрпских побуњеника.

У сређивању стања у Србији, као и о положају турског станов-ништва у Београду и другим српским градовима, Милош се живо саве-товао са Г. А. Строгановим**, руским послаником у Цариграду (1816-1821), али и касније кад је посланик завршио своје службовање уТурској. Тако у писму Строганову 6. јуна 1820. године кнез Милош ћедоћи на идеју о „руском конзулу“: „Ја сматрам да је благостање народаи отачаства мога од преке потребе, да ваше превасходство к означенимтачкама дода и то да Русија има свога представника у Београду, анапротив да у њему не станује трорепи паша са огромном свитом, којањеговом чину доликује, него какав нижи чиновник који би самоуправљао гарнизоном***.

Од Строганова (тј. Петрограда) није стигао позитиван одговор,што кнеза Милоша није обесхрабрило. Његово поимање односа изме-ђу Русије и Турске говорило му је да је преко потребно имати рускогконзула у Србији. То је поново саопштио Строганову (тада био уПетрограду) у писму од 17. маја 1822. године: „[...] Ја сам послао свогапуномоћника у Петроград г. Михаила Германа, да моли нашег покро-витеља да пошаље у Србију свог конзула, који би у свим тешким при-ликама могао помоћи саветима како да се управљам, и ако сам ја изписма вашег превасходства видео да тој мојој жељи стоје на путуважне сметње, ипак се надам да су сада те сметње уклоњене и да семоја жеља испунити може“. Редови Милошевог писма који следе дајуоснову за претпоставку да је он предвиђао примицање судбоноснихдана за које се ваља спремити. Ево тих редова: „Ја сам молио нашегвисоког покровитеља да нам пошаље неку суму новца за набавку воје-_______* Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књига друга (1821-1826). Београд 1909, стр.

35-36.** Строганов је био човек високог моралног интегритета. Цару Александру I је рекао:

„Од свих жртава које сам спреман да поднесем ради славе Вашег ИмператорскогВеличанства, губитак части јесте јединствена жртва, коју не могу да принесем“. – Е. П.

Кудряьцева, н. д. стр.44.

*** Н. Попов, н. д. стр. 142. 7

ног материјала, који треба спремити за случај ако Русија, наша покро-витељка, објави Турској рат у ком и ми желимо учествовати, или акоТурска нападне на оближње покрајине где живе наша браћа [...] јер ја и моји једноверни и једноплемени суседи нестрпљиво очекујемората између Русије и Порте“*

Милош је заиста био „нестрпљив“, али је тачно предвиђао и даће доћи до рата, који ће и почети шест година касније (1828-1829).Спомињани М. Герман, Милошев поузданик, боље рећи жбир, кретаосе по дунавским кнежевинама, бивао у Јашу, али и у Петрограду. Он јеслао Милошу корисна обавештења, али кнез је имао вести и са другихстрана, те терао по своме. Пре цитираног писма (17. мај) М. Герман, 15.јануара 1822. године пише кнезу Милошу да се не хвата за оружје, јерсад „перо дејствује“ и оно је јаче од оружја. Затим следи тврдња да сецар Александар I брине за Србију, а да она има само да се држи рускихупутстава, а ако дође до војне добиће потребну помоћ**. Неколикодана потом Герман пише кнезу Милошу, надуго објашњавајућиевропску политику Русије; Русија не сме да се реши на рат, јер би иза-звала велике заплете, чије је последице тешко догледати; чим би онаушла у Молдавију и Влашку, Аустрија би заузела Србију, а ЕнглескаМореју (Пелопонез). „Боље сто пута Турчину, него Немцу“ – велиГерман – „јер турског пашу свагда можеш да истераш из Београда и издругих места, а немачког генерала не може се тако ласно без туђепомошти“, [...] „свагда је боље да имамо покровитељство Русије, што једалеко од нас, нежели Австрије коју имамо у кући“ [...]***. На истомместу следи реченица: „Цар жели мир јер се боји републиканскогпокрета у Европи“. Тако је вероватно мислио цар Александар I, творацСвете Алијансе, али не и његов најмлађи брат и наследник Николај I(1825-1855). То је велика тема која превазилази оквире овог написа,али вреди подсетити да је константа руске политике према Турскојкроз цео 19. век била да својим поступцима не изазове неповољне (посебе) реакције великих европских држава, а то је било приметно и кадасе говорило о потреби отварања конзулата Русије у Србији. Још је у 19.веку руски историчар Нил Попов написао: „Она [Русија] се бојала даназначи свога конзула у Београду да се не би на то угледале другедржаве, а понајприје Аустрија“****.

Кнез Милош је са руским послаником А. Г. Строгановим уЦариграду (у руским документима и литератури увек се кажеКонстантинопољ) успешно радио на регулисању права и обавезапрема Турској. Углавном се радило о изградњи самоуправе, админист-рацији, порезу и годишњем данку суверену – султану. У преговоримаса руско-српске стране редовно се позивало на VIII члан Букурешкогуговора. С позивом на овај члан тражило се да се Србији прикључи ишест нахија које су у време потписивања Букурешког уговора биле у _______

* Исто, стр. 156-157.

** Исто, стр. 127*** Исто 127.**** Н. Попов, н. д. свеска II, стр.247.8

саставу Карађорђеве Србије. После Строганова Милош и његови депу-тати наставили су праксу са новим руским посланицима уКонстантинопољу; године 1829-1830. био је то А. Ф. Орлов, затим А. И. Рибопјер 1829-1830. и А. П. Бутењев од октобра 1830. до 1843. године.Током ове сарадње питање доласка руског конзула у Београд било је, не другостепено, већ на зачељу. То се види по томе што је скоро овлаш у два-три наврата то спомињано, на српску иницијативу, али је остајалобез одјека. Димитрије Давидовић, Милошев преговарач у Цариграду,вероватно у току првих разговора са новопридошлим руским послани-ком А. П. Бутењевом тражио је да се у Србији постави руски конзул. Наово му је посланик одговорио да је о томе писао К. Родофиникину,директору Азијског одељења Министарства иностраних послова*. И натоме се остало.

Давидовићеви извештаји књазу Милошу о својим разговоримаса Рибопјером мотивисали су га да сам постави питање конзула, нимање ни више, него пред руски двор. Јуна 1830. године дао је инструк-ције Авраму Петронијевићу и Цветку Рајовићу и послао их у Петро-град. У Петроград су стигли 1(12). септембра, где су остали до 15(27).септембра 1830. године. Извори су сагласни у оцени благонаклоногпријема Милошевих делегата у Русији. Имали су довољно времена даразговарају са већим бројем руских политичких људи, па и генерала, абили су и у аудијенцији код цара Николаја I. Цар их је дочекао речима:„Здраво да сте, господо! Ја вас са задовољством извештавам да сампрекјуче добио пријатна извешћа из Цариграда: султан је својим хати-шерифом признао Милоша наследним кнезом, ја се јако радујем томеи честитам вам“**. Уз ову информацију Петронијевић и Рајовић су до-дали, као да им је обећано да ће у Србију бити послат за конзула пра-ви Рус, јер су Срби имали одвратност од Руса страног порекла***. Сва-како добро обавештени Б. Куниберт своја сазнања о пријему помену-тих Милошевих делегата у Русији завршава следећим речима: „Српскиизасланици добише пре но што напустише Петроград Орден светогаВладимира 4-ог реда, повеље о племству руском с повластицама с тимскопчанима, и сваки по поклон 500 златних цекина. Они се вратише уСрбију пуни дивљења и одушевљења према Русији“****. Да ли су Пе-тронијевић и Рајовић саопштавали само лепе речи које су чули одруских званичника и лично цара Николаја I? Њихово одушевљење нијесе могло преселити на кнеза Милоша када је чуо цареву честитку: „Висада имате наследног кнеза и ја вам за то честитам. Али сада вам ваљаначинити устав, који је душа управе*****. А устав, знао је Милош,значи и ограничавање његове власти, тј. његове воље (самовоље), којује у протеклих петнаест година неретко демонстрирао. Знале су искус

_______

* М. Гавриловић, н. д. стр 167.. ** Исто, стр. 281.*** Исто, стр. 283.**** Др Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша

Обреновића, књига прва. Београд 1988, стр. 274***** Н. Попов, н. д, свеска 1, стр. 217. 9

не руске аристократе и бирократе те су питање устава оправдано вези-вале за њега (Милоша) лично. Изгледа да им је био загонетан те су секод Петронијевића и Рајовића распитивали о њему као личности, о његовим политичким намерама, његовој управи и како је расположенпрема Русији. Српски посланици били су искрени и нису крили „ниврлине, ни махне Милошеве“. Историчар Н. Попов независно од цита-та пише: „У владиним круговима нису најбоље мислили о Милошу.Држали су га за частољупца и слабо су веровали у његову оданост исклоност да слуша савете руског двора. Па су се бојали да он не заузмеонакав положај као што су га пређе имали кнезови Влашке иМолдавије, те ће после, тражећи унутрашњу самосталност, радититакође самостално и у спољним питањима.*

Искуство руских дипломата (и жбирова) са дунавским кнежеви-нама присиљавало их је да проблем устава у Србији сагледавају ана-логно. Петронијевић и Рајовић били су о томе обавештени. Поуздано сезна да су по повратку из Петрограда 1830. године „казивали да језаштитник цар казао да је за Србију неизбежно потребно имати 'орга-нички устав', који ће, по речима његовог величанства, морати битидуша управе државне“.** Историчар Н. Попов се пита „колико су вернопредали депутати мисао цара Николе?“. Следи и одговор да је „таквамисао могла бити исказана, јер је у то време Кисиљев [руски гувернер]заводио 'органички устав' у Влашкој и Молдавији***.

Тако произлази да је проблем управе у Србији (разрешен сврга-вањем с власти књаза Милоша) надкрилио друга питања па и отвара-ње руског конзулата у Србији. Резервисаност Русије у овом питањуможе се разумети и стањем односа са европским силама; са њиховестране није било политичких потеза који би актуелизовали отварањеконзулата. Најзад, ни са српске стране није било ни молби, ни предло-га. То стање трајало је неколико година. У том времену погоршао сеположај кнеза Милоша у Србији, а и у Русији.

Историчар Р. Љушић установио је да је кнез Милош био заинте-ресован да доведе руског конзула – до стицања аутономије, а тридесе-тих година да је опозиција од конзула очекивала помоћ у сузбијањукнежеве самовоље и остварење уставне владавине.**** Дакле - пишеЉушић - „кнез се код свог опредељења руководио разлозима спољне, аопозиција унутрашње политике“.*****

Пактирање српске опозиције са руским политичарима подроб-но је описано у историографији. Подстицај да се приступи отварањуконзулата, не само Русије, проистекао је из тумачења Милошеве посе-те Цариграду, од 5(17). августа до 14(26). октобра 1835. године. У ауди-јенцији код султана био је 6(18). августа. Са руским послаником у Ца-риграду Бутењевом „нарочито говорио о уставном питању у Србији и

_______* Исто. ** Н. Попов, н. д. свеска 2, стр. 257*** Исто.**** Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839). Београд 1986, стр.360.***** Исто.10

њеној унутрашњој, судској и административној организацији“.*Шта је све заиста Милош могао да говори у Цариграду током

свог боравка дугог четрдесет дана, велика је загонетка. Стари извори бележе да је кнез „настојао на томе да се у Београду дозволи живитиагентима иностраних држава, и да су Енглеска и Француска првеизјавиле своје жеље да имају таке агенте, онда се ни Аустрија не затезаше“.**

Долазак (14. септембра 1836) аустријског (цесаро-краљевског)конзула у Србију*** у Русији није изазвао никакву журбу ни забрину-тост. Њено ривалство (количина утицаја) с Аустријом на теренуОсманског царства било је старо више од сто година, тако да је овајнајновији аустријски поступак могао да изгледа само као епизода којојје лако парирати. У прилог овоме иде и чињеница да је Русија тек 16.марта 1837. године у Оршави*** (не у Београду) наместила свог конзу-ла с циљем да то буде пункт где ће се сабирати информације из Србије.Да Русија није журила са намештањем свог конзула у Србији сведочичињеница да је дозволила и Енглеској да је претекне у овом предузећу(17. март 1837). Но, истина је да Русија није морала да жури с обзиромна то да су њени изасланици П. И. Рикман (1836) и В. А. Долгоруков(1837) били у Србији и са кнезом Милошем расправљали актуелнаполитичка питања (устав), али отварање конзулата нису спомињали.Рикманова мисија остала је у непријатном сећању код Срба, док суДолгоруковљео понашање и реч изазвали опште симпатије, тим прешто су Срби ценили да то долази од „правог“ Руса.*****

Извештаји који су долазили у Петроград, на сто К. В. Неселрода,дугогодишњег управитеља руског Министарства иностраних дела ораду аустријског и енглеског конзула, о пољским агентима (А.Чарториски) биће да су подстицајно деловали; јануара 1838. годинеНеселроде је обавестио кнеза Милоша и Блистатељну Порту да је рускавлада одлучила да Герасима Васиљевича Вашћенка постави за конзу-ла у Србији. И тако „у вече 10[22] фебруара преко Панчева и Вишњицепређе у Београд на простим таљигама руски конзул“.******

Вашћенко је свакако добио веома јасне инструкције, без обзирана његову личну и професионалну упућеност у српско питање. ОдМилошевих политичких противника Т. Вучића-Перишића, А. Петрони-јевића, С. Симића и Милошевог брата Јеврема, будућих предводникатзв. уставобранитеља, био је обавештен о Милошевој самовољи и уоп-ште стилу управљања, као и о Милошевом карактеру и природи. Изгле-

______* М. Гавриловић, књига трећа, стр. 536. ** Н. Попов н. д. свеска 2, стр. 314.*** Антун Михановић казао је кнезу Милошу: „Ја сам Хрват и радујем се и охолим

томе што сам постављен за царског конзула у средини тога храброга народа, и у онуславну земљу које је крв, језик и слава мени сродно, и код јединог нашега књазаИлирскога племена“ – Н. Попов, н. д. свеска 2, стр. 315.

**** Р. Љушић н. д. стр. 361.***** Б. Куниберт, н. д. књига друга, стр. 160, 173.****** Н. Попов, н. д. свеска 1, стр.355. Врло документовано о Вашћенковој мисији у

Србији писао је Радомир Ј. Поповић: Делатност првог руског конзула у Србији ГерасимаВашћенка 1838-1843. године. У: Историјски часопис, Београд 2016, кн.. LXV, стр. 183-204. 11

да да је то конзул сметнуо с ума када је приступио „насамо“ разговору с Милошем; „он [конзул] пође говорити тоном који је подсетио књазана гордог барона Рикмана са његовим заношењем. Милош плане иодговори да је свакад био готов да прими добре савете руске владе, но да не може да трпи ничије мешање у унутрашњу управу кнежевине.Вашћенко ућути, а Милош окрене разговор на друге ствари“.* Очи-гледно, Милош се није понизно понашао, па је чак конзулу и казао дага „покровитељство Русије тиранише“**

Милошево по-нашање може се ра-зумети пошто се знада је био човек јас-них, прагматичнихпогледа, јаког ума,личног мишљења,уверености у својуисправност и пра-ведно тумачење ин-тереса народних. Биоје довољно обаве-штен о политици ве-ликих европских др-

жава, био је претплатник неколико бечких и пештанских новина. Оникоји су му читали новине (Б. Куниберт, Д. Давидовић нпр.) упуштали сусе и у своје коментаре, али су имали прилику да чују и кнежево миш-љење. А онда су дошли конзули, које је кнез мирно примао, слушаоњихове речи, те им, на њихово изненађење, одговарао, тј. саопштаваосвоје визије (они ће рећи снове).***

Следећи упутства свог министра, енглески конзул Хоџес**** беззазора је Милошевом поузданику Б. Куниберту саопштио циљ својемисије. Куниберт је говорио кнезу Милошу како је Енглез „јако наваљивао уверавајући ме: да је Енглеска решена да чини све што јој будемогућно како би замрсила конце Русији у овој земљи, само ако кнезМилош хоће да јој се повери.“***** Хоџесов предлог и образложењабили су немоћни пред Милошевим уверењем, како наводи Куниберт,да „како није никако могао пристати на то да се стави безусловно подруско старатељство и да постане попут кнежева Влашке и Молдавије,слепо оруђе у рукама њене политике и дипломатије, ипак му се чини-ло да не би добио ништа друго осим новог господара ако би се наместоРусије потчинио утицају Енглеске или ма које друге силе.******______

* Исто, стр. 356.** Р. Љушић, н. д. стр. 362.*** Слободану Јовановићу се приписује следеће запажање: „Милош је имао ту особину

великих људи да жели ствари које изгледају немогуће обичном свету“ (Усмена традиција)**** Хоџес је говорио да је он акредитован при кнезу, а не при београдском паши, што

је ласкало Милошу. – Е. П. Кудряьцева, н. д. стр. 100 – позива се на српски извор.***** Б. Куниберт, н. д. књига друга, стр.117.****** Исто, стр. 119. 12

Са присуством Хоџеса у Београду и руских изасланика (још предоласка Вашћенка) кнез Милош се нашао у процепу. Кнез Долгоруковзамерао је Милошу што се дружи са енглеским конзулом, да његове добре односе са Великом Британијом руски цар осећа као највећу Ми-лошеву погрешку.* По Кунибертовом сведочењу, Милош је процењиваода „Инглеска неће имати довољно срестава а може бити добре воље дага помогне у борби с Русијом у опасном часу.“** Но, важније од овеМилошеве опрезности било је његово убеђење да и „ако се отцепи одРусије, да ће се морати опет подвргнути или Инглеској или другој којојдржави, а то је све једно; најзад гласови који непрестано стижу изЦариграда, непрестано га утврђиваше у томе да је руски уплив наПорту у то доба био силнији него уплив Инглеске или Француске“.***

Под жестоким притиском опозиције, која је уживала подршкуРусије (гласноговорник конзул), Милош се морао одрећи власти укорист сина Милана, те је 13. јуна 1839. отишао у Земун, а затим насвоје велико имање у Влашку. Конзул Вашћенко остао је у Србији; дана3. септембра 1839. наименован је за генералног конзула. На том рад-ном месту остао је до маја 1843. године када је прешао у Букурешт.****

______* Н. Попов, н. д. стр. 336.** Б. Куниберт, н. д. књига друга, стр.325.*** Исто.**** Е. П. Кудряьцева, н. д. стр. 151. 13

Критичка разматрања о предлогу Устава

Српске Православне Цркве –Пећке Патријаршије

Нема никакве сумњеда је предлог Устава СрпскеПравославне Цркве – ПећкеПатријаршије од далеко-сежног значаја за нашуЦркву и српски народ, те даје због тога заслуживао да,као нацрт, најпре буде упу-ћен на јавну расправу, укојој би учествовало какосвеколико свештенство та-ко и лаици, па да тек потом,као предлог за коначно ус-вајање, буде упућен Све-том Архијерејском Сабору.

Чињеница да је по-среди предлог а не нацрт

сведочи о томе, да је Свети Архијерејски Синод донео одлуку да се непроводи никаква јавна расправа о њему. Свети Архијерејски Саборнаравно може променити ту одлуку и упутити нацрт Устава на јавнурасправу.

Преамбула Устава

Преамбула овог Устава је тако састављена да би могла бити пре-амбула устава сваке православне цркве, а нарочито Васељенске Па-тријаршије у Константинопољу, која је одувек полагала право да будеизнад свих националних православних цркава, те да стога све епар-хије у расејању буду под њеном непосредном јурисдикцијом. Нашиверници у расејању иду, међутим, у српске православне храмове збогтога што су српски. Да се тиме не руководе, они би, сходно овој пре-амбули, требало да иду у најближи православни храм, било да је онгрчки, руски, бугарски или румунски.

У страху да не буду оптужени за етнофилију, творци ове пре-амбуле дефинисали су Српску Православну Цркву као наднационалну,

Право

Коста Чавошки редовни члан САНУ

14

да не кажемо мондијалистичку творевину. Отуда и навод из Посла-нице Галатима Светог Апостола Павла да „у Христу нема више ниЈудејина ни Јелина“, те да наша српска Црква „представља Заједницукоја превазилази природне, националне, културне и друштвене разли-ке“ .

Да се, не дај Боже, Свети Сава руководио овом поруком коју бук-вално следе творци ове преамбуле, он уопште не би од никејскогПатријарха тражио аутокефалност Српске православне цркве, као сто-жера и српске државе и српског националног идентитета. Уместо тогами бисмо, као православни Срби, остали под јурисдикцијом Васе-љен-ске Патријаршије, као што је наш српски православни народ под тур-ским ропством био неко време под јурисдикцијом грчких фанариота.И због чега се краљ Александар толико трудио да до 1922. године вас-постави јединствену Пећку Патријаршију, кад су поједини деловинаше српске Цркве, у духу одбацивања етнофилетизма, могли остатипод јурисдикцијом Васељенског Патријарха? А и да не помињемо да јепод турским ропством и под аустријском влашћу у избеглиштвуСрпска Православна Црква преузела улогу српске државе, које вишеније било, и била најзаслужнија за очување српског националногидентитета. Напослетку, Српска Православна Црква је једина српскаустанова која је, за разлику од државе, сачувала непрекинути конти-нуитет од Светог Саве до данас.

Заиста је чудно што творци ове преамбуле пренебрегавају овекључне духовно-историјске разлоге и пресудне културно-историјскечињенице. Како то сигурно не чине из незнања, поставља се питањезашто то чине.

По мом суду, у преамбули би се изричито морали навести СветиСава, први српски архиепископ, и аутокефалност Српске ПравославнеЦркве од 1219. године, јер је управо из црквене аутокефалности рође-на српска национална свест, чији је стожер светосавље. А наше свето-савље је и особено поимање православља као таквог којег нема у дру-гим православним црквама.

Није стога нимало случајно што скоро сви ондашњи писциистичу српску земљу као нови Израиљ, а Србе као нови изабранинарод. До таквог расуђивања нису, међутим, довела само патриотскаосећања ондашњих црквених људи, већ јасно разумевање историјскогобзорја – да се до државне самосталности и црквене аутокефалностиможе доћи само уздизањем свога рода и племена, као свог стада „ова-ца“. Изгледа да су творци ове преамбуле то једноставно сметнули сума.

Свети Сава се у овом предлогу Устава помиње само једном и тоу члану 160 ставу 2 тако што се у загради наводи 13. глава Студеничкогтипика Светога Саве, као да је то једино чиме је он задужио аутокефал-ну Српску Православну Цркву. Стога се тешко можемо отети утиску дасу творци овог предлога Устава намерно потценили његову непроце-њиву улогу у стварању наше националне Цркве и националне државе.

А и да не помињемо Законоправило Светога Саве, прву кодифи-кацију (додуше највећма превод) нашег државног и канонског права. 15

Наша Српска Православна Црква у још понечему се разликујеод других православних цркава. То су породичне славе. Па како онеуопште могу бити ваљане и с теолошког становишта допуштене, кад оњима нема ни помена у Јеванђељу, делима апостола, учењу црквенихотаца и одлукама васељенских сабора и Светом Предању? Па могу јерсу оне неодступни део само наше црквено-историјске традиције.

Све нас то наводи на закључак да би у преамбули морао битинаглашен особени светосавски дух српског православља. И то би упра-во морало бити учињено уочи осмовековне годишњице и Српске Пра-вославне Цркве и српске државе.

Коначно, да би били равноправни с другим православним др-жавама и народима, Срби су морали имати и своје свеце, који ће срп-ско „стадо“ штитити од иноплеменика. „За улазак у свет византијске иевропске цивилизације средњег века“ – пише Димитрије Богдановић –„била је потребна не само своја независна држава и аутокефалнацрква, него и свој улог у општу хришћанску културу тога света, погото-во учешће у светости, у једној вишој духовној заједници, где би српскинарод био заступљен преко својих људи. Тадашњим Србима, наравно,не би пала на памет идеја да у трансценденталној хришћанској зајед-ници имају „своје људе“ да их већ пре њих нису имали и други. Управоје Свети Димитрије Солунски послужио српском свештенству као ос-новни узор за култ Светога Симеуна. Па кад већ имамо и своје свеце,зар бар неке од њих није требало поменути уместо Посланице Гала-тима Светога Апостола Павла.

После ове садржинске критике преамбуле додали бисмо и једнуправно-техничку замерку. На самом њеном крају дословно се наводии Символ Вере, који је неодступни стожер хришћанства као таквог.Творци ове преамбуле су вероватно сматрали да он треба да буде унету преамбулу Устава да би обични верници, кад буду читали Устав, штоје мало вероватно, прочитали и Символ Вере. Он се, међутим, налази иу сваком црквеном календару, који сваки верник, који слави славу, имау својој кући.

Уношење Символа Вере у сам Устав Српске Православне Црквеизазива, међутим, озбиљне правне недоумице. Јер, ако се нешто унесеу овај Устав и тиме му се да исти правни ранг као и било којим устав-ним нормама, онда се то што је унето (Символ Вере) може на истиначин и мењати (одлуком Светог Архијерејског Сабора). А то је апсо-лутно недопустиво. Изгледа да творци ове преамбуле нису схватили даСвето Писмо, Свето Предање, догмати и одлуке светих васељенскихсабора имају надуставни карактер, па да их као целовит текст не требауносити у Устав, као што је то учињено са Символом Вере, да не бииспало да их наш уставотворац (Свети Архијерејски Сабор) може ме-њати и укидати.

Није, међутим, спорно навођење појединих канона у заградама,јер они дају потпору појединим уставним одредбама. Реч је о члану 49у којем се у заградама помињу 25. правило Халкидонског сабора, 12.канон Картагинског сабора, 15. канон Антиохијског сабора, 6. канонДругог васељенског сабора и 9. канон Четвртог васељенског сабора.16

Конфедерализовање Српске Православне Цркве

У данашњим основним школама тешко да би се могао наћиученик или ученица који не знају да је Српска Православна Цркватоком осам потоњих векова (са извесним прекидима током турскогропства и боравка у туђини под аустријском влашћу) имала само поједног архиепископа, који је касније био и патријарх, односно митро-полит карловачки и београдско-карловачки. Уколико се усвоји предлоговог Устава, на наше велико изненађење открићемо да имамо чак 18митрополија на чијем се челу налази 18 архиепископа. Како је у нашојЦркви и историји звање архиепископа искључиво везано за аутоке-фалност цркве као такве, многи ће помислити да се наша Црква раз-грађује и распада на 18 аутокефалних цркава. А они боље упућениодмах ће разабрати да је на делу растављање Цркве на митрополије иепархије са високим ступњем аутономије, те да Патријаршија као та-ква само номинално постоји. Колико је то опасно и далекосежно нетреба даље објашњавати. Довољно је само поменути да су негдашњекомунистичке власти присилиле нашу Цркву да, због Македоније иМакедонаца, обнови Охридску Архиепископију и до чега је све то дове-ло. Па зар заиста у нашој Цркви има и таквих појединаца који би хтелида се тај проблем Охридске Архиепископије осамнаест пута умножистварањем 18 нових митрополија са архиепископом на њиховом челу?Има неког чудног предсказања у чињеници да се три наше затеченемитрополије налазе у данас независним државама.

Све ово ће наравно имати и своју забавну страну. Тако се епи-скоп вршачки и банатски мора питати зашто његов у Христу брат епи-скоп сирмијско-сремски постаје митрополит и архиепископ кад јебанатска епархија, и по броју храмова и верника, знатно већа од срем-ске епархије. А сличних питања и поређења биће на претек.

Па шта је разлог који је до овога довео? То су сујета и самољуб-ље, за које се не би могло рећи да су хришћанске врлине. А они су дове-ли до оваквог расуђивања: ако је само један од нас архиепископ, заштоне бисмо и ми то били. Довољно је само да изменимо Устав, па да свими, који то жарко желимо, то и постанемо.

Развлашћивање Патријарха

Извесно подозрење најпре изазива проширено звање Патри-јарха. Он је до сада, поред звања Архиепископа пећког и Митрополитабеоградско-карловачког, пре свега био Патријарх српски. По члану 28овог предлога Устава требало би да буде Патријарх српских и помор-ских земаља, које у овом контексту могу бити само Црна Гора и Херце-говина. Тако испада да по овом одређењу Патријарховог звања ЦрнаГора и Херцеговина нису више српске земље!!! Не дао Бог да тако буде!

17

Знам да ће ми бољи познаваоци наше историје одмах пригово-рити да је и Свети Сава, по угледу на свога брата, имао ту титулу од1219. године, пошто је и Стефан Првовенчани био краљ српских и по-морских земаља, под којима се у оно време подразумевала Диоклија,Захумље и Травунија. То су наравно знали и краљ Александар и тада-шњи архијереји када су 1922. године васпоставили Пећку Патријар-шију, као и творци Устава Српске Православне Цркве од 1931. године,када су установили знање Патријарха српског, а не српских и помор-ских земаља, како је то било 1219. године. Па због чега су тако поступи-ли? Због тога што је тадашња Краљевина Срба Хрвата и Словенаца билаунитарна држава, па није, због државног јединства, било целисходноиздвајање било каквих српских и других земаља. Сада су се политичкеприлике битно промениле, а никако нису онакве какве су биле 1219.године нити ће то икада бити. Отуда синтагма „Патријарх српских ипоморских земаља“ у данашњем историјско-политичком контекстуможе само значити да су Црна Гора и Босна и Херцеговина несрпскеземље у којима су Срби национална мањина.

По досадашњем Уставу, Патријаршија је имала, као и све епар-хије, Патријаршијски савет и Патријаршијски управни одбор којима јепредседавао Патријарх. Овим предлогом новог Устава једино се Па-тријаршија лишава ових органа, док они и даље остају у свакој епар-хији. Уместо њих уводи се чак једанаест патријаршијских служби иодељења, којима непосредно, уместо Патријарха, председава епископчлан Светог Синода или епископ члан Светог Архијерејског Сабора.Тиме се, треба то отворено рећи, Патријарх лишава сваке делотворненадлежности у управљању Патријаршијом и практично ставља подстаратељство чак једанаест епископа.

По нашем суду, посреди је смишљена намера да се средишнавласт Цркве потпуно разгради и уместо ње уведе својеврсни конфеде-рални орган у којем ће Патријархову надлежност вршити помесниепископи са звањем архиепископа и митрополита. А када се крене тимпутем, следећи корак приликом потоње измене Устава могао би битинаизменично смењивање нових архиепископа на положају поглавараЦркве, као што је то некад било у Председништву СФРЈ после смртиЈосипа Броза Тита. А сви ми добро знамо до чега је то довело.

Још један корак у развлашћивању Патријарха представља пред-лог да се на територији Београдско-карловачке архиепископије успо-ставе две нове епархије: вождовачко-винчанска са седиштем наВождовцу и земунско-новобеоградска са седиштем на Новом Београду.За сада би на челу тих нових епархија били епископи, али није искљу-чено да ће, због њихове величине и значаја, после следеће изменеУстава бити то митрополити и архиепископи.

Знам да ће многи рећи да је Београдско-карловачка митропо-лија сувише велика и да се њоме све теже управља. Москва је, међу-тим, много већа од Београда, па ипак на њеном тлу још нису успостав-љене нове аутономне епархије, које не би биле под јурисдикцијом мос-ковског и сверуског Патријарха. У нашем случају решење би моглобити избор више викарних епископа, који би, по одлуци и упутствима18

самог Патријарха, могли управљати свештенством у појединим дело-вима Београдско-карловачке митрополије.

Правно-техничке замерке и недоумице

Чланом 39 предлога Устава предвиђено је да Свети Архијереј-ски Сабор одлучује једногласно или већином гласова. Није, међутим,речено која је то већина: да ли је већина од укупног броја чланова Све-тог Архијерејског Сабора или је већина од присутног кворума (натпо-ловична већина чланова? – члан 38). Састављачи ове одредбе су веро-ватно имали на уму оно прво, али то нису изричито написали.

Много веће недоумице изазива члан 49 тачка 21 овог предлогакојим се утврђују судови који у првом и другом степену по жалбамапресуђују Патријарху и епископима. Првостепени суд чини 12 еписко-па сходно 12. канону Картагинског сабора. Другостепени суд је устро-јен сходно 15. канону Антиохијског сабора, али није речено колико гаепископа чини. Тај би број сигурно морао бити већи (рецимо бар 16епископа) од броја епископа у првостепеном суду, али су састављачиове одредбе пропустили да наведу који је то број, што је недопустиво.Такође није наведено како се гласа у судовима. Било би логично дапрви гласа најмлађи епископ по времену епископског посвећења, патако редом све до најстаријег.

Још већи проблем је питање да ли се уопште може устројитидругостепени суд од бар 16 епископа. Како другостепени суд не можечинити ни један епископ из првостепеног суда (њих 12), као ни члано-ви Светог Синода који су водили истрагу (најмање двојица), постављасе питање да ли има довољно расположивих епископа за другостепенисуд, сем уколико се не би позивали епископи из Европе, Северне Аме-рике и Аустралије.

По досадашњем Уставу (члан 69 тачка 27) постојао је у СветомАрхијерејском Сабору само првостепени суд, који је искључиво судиоПатријарху, али не и епископима. Можда би тако требало да остане.Архијереј који је Патријарх, као и други архијереји, треба да има тупривилегију да му, као у средњем веку, суде само они који су му равни.У таквом случају довољан је само првостепени суд од 12 епископа.Када се за владе Хенриха VIII судило Томасу Мору, који је иначе биолорд, то је чинио Дом лордова који га је осудио на смрт због велеиздаје.Тада и касније нико није оспоравао што то суђење није било двостепе-но, али су многи, више ћутке него јавно, оспоравали изреку те пресуде.Следећи озбиљан пропуст налазимо у члану 77 који је посвећен избо-ру епархијског епископа. Одлуку о избору доноси Свети АрхијерејскиСабор апсолутном већином гласова. Није, међутим, речено да ли је тоапсолутна већина од укупног броја чланова Сабора или већина од бро-ја присутних епископа. Састављачи ове одредбе су вероватно имали науму оно прво, али то нису изричито навели.

Сличан пропуст се појављује и у члану 114 у којем се наводи даЕпархијски савет одлучује на седници на којој присуствује натполо- 19

вична већина чланова, а одлуке доноси већином чланова. Није, међу-тим, речено која је то већина: да ли је већина од укупног броја члано-ва или је већина од присутног кворума (натполовичне већине члано-ва).

Како се у овом предлогу Устава наизменично користе синтагме„апсолутна већина“ и „натполовична већина“ које имају исто значење,ваља рећи да то није допуштено. Могла се наводити или прва илидруга синтагма; никако обе.

Извесне недоумице изазива члан 101 овог предлога који јескоро дословно поновљен члан 127 досадашњег Устава. У њему се велида се одвојена мишљења судија не достављају странама у спору. Неможемо разумети зашто то не би требало чинити. Издвојена мишљењасу такође део пресуде, па их стога не треба крити. А страна која се жалимогла би искористити разлоге противљења судске мањине приликомсастављања жалбе Великом црквеном суду.

Још веће недоумице изазива члан 102 овог предлога који јескоро дословно поновљен члан 128 досадашњег Устава. Реч је о одлука-ма Епархијског црквеног суда које су донете на седницама којима нијепредседавао епархијски епископ, а овај суд на поновљеној расправи назахтев епископа, који се са њима не слаже, остане при својој првобит-ној одлуци. У том случају епископ доставља предлог са образложениммишљењем Великом црквеном суду, а овај даје обавезујуће упутство.Није сасвим јасно каква је природа тог обавезујућег упутства : да ли сеоно тиче само неке процесне ствари или може представљати налогкако ваља пресудити? Ако је ово друго посреди, онда су странке у томпоступку грдно оштећене, пошто се не могу жалити Великом црквеномсуду у истом тренутку када се и незадовољни епископ обраћа том суду.Најдалекосежнија грешка је члан 224 у којем се помињу појединеепархије у расејању, о чему сам већ својевремено писао. Јако је опаснода, поред Устава Српске Православне Цркве, и поједине епархије имајусвоје уставе, јер то сигурно води у федерализацију, ако не и у конфеде-рализацију наше Цркве. А ако епархије у расејању имају своје уставе,зашто га не би имале и епархије у Србији, Црној Гори, Босни и Херце-говини и Хрватској. Једино би наша Охридска Архиепископија, као cor-pus separatum у оквиру наше Цркве, могла имати свој Устав.

Незграпни и лоши изрази

Опште је познато да језик општих правних аката, нарочитоустава и закона, мора бити јасан и разговетан, а уз то и леп и безнезграпних израза и синтагми. Лош пример је члан 76 тачка а) у којемсе од епархијског епископа захтева „врлински живот“. Боље би било даје речено „живот у врлини“. Споран је и члан 167 тачка 5 која гласи:„доноси одлуке о узимању и давању у закуп манастирског имања“.Тако испада да настојатељ манастира узима у закуп манастирскоимање, што је бесмислено. Требало је да пише: „узима у закуп туђе

20

имање и даје у закуп манастирско имање“. Свега тога не би било да јенеко пажљиво извршио коначну редакцију, а лектор извршио лектуруи коректуру.

Потцењивање свештенства

По предлогу Устава, наше свештенство, укључујући и монахе имонахиње, има само дужности а никаква права. Према члану 111тачки I) у Епархијски савет улази по један свештеник из свакогархијерејског намесништва, али њих свештенство не бира него су име-новани. Према члану 120 Епархијски управни одбор чине један пред-ставник манастира и три клирика, али се они не бирају, него их име-нује Епархијски савет. Зар творци овог предлога Устава заиста верујуда свештеници и монаси не могу из својих редова изабрати оне којимогу бити чланови Епархијског управног савета и Епархијског управ-ног одбора?

Да неко не би поставио питање да ли би се то исто могло рећи иза лаике, спремно одговарамо да такве изборе међу лаицима не требапроводити. Да би се они одржавали, требало би најпре направити спи-сак поузданих верника, у који могу ући само они који редовно долазена богослужење, крсте децу, посте, причешћују се и исповедају и уче-ствују у издржавању свештеника и храма. Постоје, међутим, многиверници који нису толико ревносни у вршењу својих верских дужно-сти, али ипак припадају нашој Цркви. За разлику од лаика, свештени-ци и монаси су цео свој живот посветили Цркви, па зато имају иморално право да, поред архијереја, бар у некој мери учествују ууправљању њоме. Њима то право још увек није признато.

Што је још горе, изгледа да клирици имају чак мање права одлаика. Према члану 171 ставу а) тачки 6 клирици чине преступ акојавно критикују одлуке надлежних црквених органа, што је својеврсниделикт мишљења, док лаици то могу да чине до миле воље, а да за тоуопште не одговарају.

Уставотворна власт

Пажљиво сам проучио важећи Устав Српске Православне Црквеод 1931. године, који је донео Свети Архијерејски Сабор, и утврдио датим Уставом није изричито утврђено ко врши уставотворну власт унашој Цркви, а ако ту власт, по устаљеном обичају и тумачењу члана57 врши Свети Архијерејски Сабор, којом већином он то чини. Чланом57 изричито је утврђено да је Свети Архијерејски Сабор „црквенозако-нодавна власт“ што се, по мојем суду, може разумети и као уставотвор-на власт. Потом је Свети Архијерејски Сабор мењао поједине уставнеодредбе, од којих је можда најзначајнија одлука од 15. септембра 1967.године о новом начину избора Патријарха, а потом и одлука од 1948.године о уступању Чешко-моравске епархије под јурисдикцију Рускеправославне цркве, чега се више нико и не сећа. 21

Ни на који начин се из тих одлука не може закључити којомвећином је мењан Устав. То вероватно пише у записницима, али се онине објављују нити су доступни заинтересованој јавности, тако да једи-но старији архијереји знају која већина је била потребна за изменуУстава. Претпостављамо да је то била апсолутна већина од укупногброја чланова Светог Архијерејског Сабора.

Чланом 49 тачком 25 предвиђено је да апсолутном већиномчланова (требало је да пише „свих чланова“) Светог Архијерејског Са-бора овај орган доноси Устав Српске Православне Цркве и врши њего-ве измене и допуне. Сматрамо да је то мала већина и да би она мора-ла бити квалификована, као што је то иначе устаљено у највећем бројудржава у којима се прави разлика између устава и закона.

Знамо да ће многи одмах приговорити да Устав наше Црквесадржи и мање значајне одредбе чију измену не би требало отежаватитако што би се за њих захтевала квалификована већина. То су, рецимо,оснивање нових епархија, припајање појединих делова једне епархиједругој, одредбе о архијерејским намесницима и парохијама и томеслично. Такве уставне одредбе ваљало би мењати апсолутном већиномсвих чланова Светог Архијерејског Сабора.

Постоје, међутим, одредбе од изузетног значаја за чију изменуби требало да буде потребна квалификована већина, баш као што иважећи Устав Републике Србије прави разлику између одредаба за чијује измену довољна двотрећинска већина од укупног броја народнихпосланика и оних одредаба за које је поред тога потребна и потврда нареферендуму већине изашлих бирача (члан 203). Кад је у питању Уставнаше Цркве, такве одредбе од изузетног значаја јесу правила о изборуПатријарха и његовим овлашћењима, устројству и надлежностимаСветог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, устројствуи надлежностима Патријаршије, надлежностима епархијских еписко-па и томе слично. За измену таквих одредаба свакако би требало уве-сти квалификовану већину. То би могла бити двотрећинска већина,већина од три петине, па чак и већина од четири шестине. Уколико сеза измену оваквих изузетно значајних одредаба не би увела квалифи-кована већина, испало би да за творце овог предлога новог Устава на-чин избора Патријарха и уређење парохије имају исти значај.

Већ сам поменуо да поједини делови овог Устава имају наду-ставни карактер. То су Символ Вере у преамбули, већи део предложенепреамбуле и поједине основне одредбе, а нарочито чланови 1, 2, 5 и 6.Не би, међутим, било умесно да се забрани њихова измена, поштопотоњи уставотворци могу наћи боље формулације а сачувати истовет-ност њихове садржине. Оно што је, међутим, цитирано, као што је наво-ђење Символа Вере, то се ни на који начин не може мењати, али семоже поставити питање, као што сам већ учинио, да ли Символ Вереуопште треба уносити у Устав.

20. април 2018. године

22

Крсна слава - племићки грбсваког Србина

Ове године навршава се хиљаду го-дина од првог помена србске славе.На-име, византијски историчарЈован Ски-лица описао је славувојводе Ивца 1018, који је остао да,после пропасти Саму-иловог царст-ва, и даље пружа отпор византијскојвласти из своје тврђаве у Деволу.Савладао га је охридски архонтЕвстатије, који је, по нашем византо-логу Божидару Прокићу, „добропознавао обичаје македонскихСловена, па се једним таквим оби-чајем и послужио да ухвати Ивца.Тај обичај био је слава или крсноиме, које је Ивац прослављао наВелику Госпођу. Архонт Евстатије,коме је био поверен тај задатак, знао

је да се на славу примају и незвани гости, па чак и непријатељи.Користио се тим гостољубљем и са двоји-цом својих слугу отишао јеИвцу на славу, ухватио га преваром и ослепио“.

Наши непријатељи су, вековима, ударали на Србе на дан њихо-вог крсног славља – ово је био почетак. На крсну славу су нарочитонасртали конвертити који су желели да потру сопствено сећање наверу које су се њихови преци одрекли. Како каже Тихомир Бурзановић:“Слава и братска љубав свечарског славља, крсне славе, слика је и про-јава, остварења Божијег добра у људима и међу људима. Пуцањ у Хри-стову икону или светитељски лик, раван је пуцњу у невиног човјека ињегово лице, као свету икону Божју. Убијање на крсну славу боголика учовјеку, равно је тријумфу звјерињег лика у њему. Замијенити небескосвечарско славље – демонским братоубиственим пиром, био је одвај-када циљ сатане и његових слугу.“

Али, слава Богу, сатана до дана данашњег није победио Хри-стове Србе.

СЛАВА КАО ТРАЈАЊЕ

Наш истраживач, професор Универзитета у Београду, НиколаПавковић, о значају крсне славе каже: “Слава је била и остала народно-

Вера

Др Владимир Димитријевић

23

црквени празник Срба кроз векове. Као култ одређеног хришћанскогсвеца у породици (роду, племену) заштитника и даваоца, временом сусе усталили многи заједнички структурни елементи славе. Ипак, уначину прослављања, обредним јелима и временском трајању славепостоје и неке локалне разлике условљене како народно-црквеномтрадицијом тако и ширим (државним) и друштвено-политичким окол-ностима. Од 13. века слава је под снажним утицајем Српске православ-не цркве. Данашњи начин слављења славе је онакав како га је форми-рала Православна црква. Сви битни ритуални предмети славе (хлеб,жито, вино, свећа, уље, тамјан, икона свеца), које је прихватила црква,познати су од старозаветних времена (Мојсије). Неки писци о слависматрали су да је она српско национално обележје, док је на нивоуетноекспликације то схватање опште. Током векова постојала су разнаограничења, па и забране славе, посебно код Срба под млетачком иаустријском влашћу. Забране су образлагане (и/или мотивисане) како(тобоже) рационалним разлозима (прекомерна потрошња), тако и уциљу прихватања верске уније и превођења православних у католи-чанство. Од раног средњег века па све до 19. столећа славе је било и кодкатолика у неким деловима Босне, средње Далмације и Славоније.Била је и код Македонаца у прошлости, а постоји данас.“

Ко не зна своје порекло, па крене да га тражи по свету, препо-знаће га по матерњој мелодији. На коју мелодију задрхти, те је мајкесин, каже Момчило Настасијевић. Дивна је мелодија матерња нашакрсна слава.

НАЈВЕЋА СРБСКА ТАЈНА

Србски етнолог Драгомир Антонић забележио је реч покојногмонаха Митрофаан Хиландарца о апофатичкој непобедивости и свеш-теној неизрецивости србске славе као праоснове једног народа:„Причао је о свом боравку у Немачкој. Њиховој посвећености послу.Темељном обављању сваког задатка. Наводио је примере. Један самзапамтио. У теренску свеску уписао. Сад га преписујем: „Пред Другисветски рат Немце је интересовао живот у Краљевини Југославији. Несамо у војном или привредном смислу, већ пре свега у културном.Краљевина Југославија је била велика држава, али су Немци били зна-тижељни да разумеју шта је важно за Србе. Који су то елементи којидрже Србе као народ на окупу? У ту сврху – рече монах Митрофан –послали су једног вашег колегу, етнографа, да изучи живот људи уСрбији. Боравећи више месеци на терену немачки етнограф је закљу-чио да код Срба постоје четири битна елемента, који су стожери срп-ског народа. Први на списку: Коло Српских сестара. На другом местулист „Политика“. Трећа је Српска православна црква, а на четвртомместу Крсна слава. Ове прве три институције се могу разрушити уоби-чајеним и познатим методама. Тиме ће се значајно ослабити снагаСрба. За Крсну славу не знам начин којим би се могла разорити. Тешкоју је разумети. У истом селу о истој слави обред је другачији. Један24

домаћин пали свећу пред подне, други чека кум да стигне, трећи свеш-теника, четврти да се породица окупи… Како се борити са обичајемкоји има више имена. Једни кажу Слава, други Крсно име, трећи Кућнаслава, четврти Светац… Укупно је набројао седам назива. За овај оби-чај немам решење, написао је у извештају, који је по речима Митро-фана, касније преточен у књигу, приручник“.

То је србска тајна. И вековима нас је одржала – и у дому, и рову.Јер, славила се слава и у кући и на ратишту, и са обилном гозбом и савојничким хлебом и воштаном свећицом на фронту одбране од непри-јатеља нашег постојања.

СВЕДОЧЕЊЕ ВУКА ВРЧЕВИЋА

Познати писац и скупљач народних умотворина, Вук Врчевић,забележио је да Србин штеди током целе године, „а што о Божићу икрсном имену потроши не жали, зато што он не цијени да је самонародни него управ цркви узакоњени обичај, и кад не би своје крсноиме служио, чинило би му се да се он не само оном свецу него и Богупротиви“. У нашим приморским крајевима и другде, каже Врчевић,сматрало се да су братственици они који славе исту славу, па су сезвали Ђурђевштаци, Митровштаци, Никољштаци, Јовањштаци, итд.Људи су увек свечано позивани за славу, јер се говорило – „незнаномгосту место за вратима“.

Живот нашег народа био је тежак и напоран, па су једина већанародна славља била Божић, крсна слава и свадба, када су људи моглида се виде, попричају и провеселе. За крсну славу свака кућа се наро-чито спремала и чистила, а у госте нико није долазио без дара – нара,поморанџе, парчета сапуна.

Кад се у цркву носе „пуње и проскуре“, онај који одлази у храмоблачи се најсвечаније. Свештеник служи, каже Врчевић, Литургијураније но што је уобичајено, јер тог дана треба да иде од куће до кућеи да чита молитву славарима. Он бележи да је „дивота погледати, и незнаш на којега ћеш више очи зауставити кад големи број званица изсвоју кућа једнокрсњака посједа испред цркве и чекају кад ће трећипут звонити. Људи трснати, једри, здрави, ођевни и под оружјем, тетуђинца нема, но једно јато народњака. Ту се познати са познатим оджеље грли и целива, непознати с непознатим упознава и за здрављепита/…/ Од општег жамора побожног народа једва се свештеник чуједа говори јектеније, јер сваки се на свој начин моли Богу, премда пола-ко али се чује (као што сам ја више пута слушао) нпр:“Боже јаки иБогородице, ти ми помози! Данашњи велики данче свети (нпр. Никола)помози ми грешнику! Свете Божје молитве избавите ме од сваке мукеи беде невидовне! Сви Божји угодници који сте око престола небеско-га учувајте моју кућу од напасти и вражје притруне! Сви свети којишједите у небесно коло дарујте ми лако умријети и да понесем на онисвијет чисту душу као прави ришћанин! Свети аранђеле крилати учу-вај ми грешну душу од проклетога демона! итд“. 25

Затим, каже Врчевић, „при свршетку летурђије све два и дваприступају те целивају икону свеца оног дана или оне цркве која стојина нарочитој налоњици испред двери“.

Сва је слава прожета молитвом. Када се гости дочекују, при дру-гој чаши, вели Врчевић, оваква се молитва чита:“О чем год радили, одазла се бранили, Бога се бојали и душе не огријешили, у цркву одили,православну летурђију служили, живе спомињали имртвима споменчинили; четворо поста ришћански препостили; људима се не омрази-ли и спрам њи свијетла образа носили да Бог да! Душману се никад неумолили ни покорили но јуначким оружјем бранили и убранили даБог да“.

За славу, општа је радо-ст: људи се шале, жену причају, момциграје, деца су немирна и пуна живота: “Но све ово ни-ти ко оће да чујени ко оће да пази, јер је ово права и опћа свечаност као калуђерима Ус-крс кад им у типику пише раз-јрешеније на свја подобнаја /…/ Кад сесредовјечни људи и жене при вину веселе заборавивши све домаћебриге и свој мучени живот, шта неће да раде ватрени младићи?“

Гуслар је био обавезан: “При свакој свечаности у народу су на-шему гусле после јестива и пића трећи смок, а пјесма права душевнапосластица“.

Вук Врчевић додаје:“У вријеме пјевања гуслара мимогредно недангубе нити могу мировати, момци и ђевојке погледају једно другоиспод стида, особито оне непознате ни прије виђене/…/ У њима свеђгори врућа крв, а при оваквој скупштини и преври.“ Ипак, смерност јебила битна за њихово понашање: “Обичајни љуцку стид једни спрамдруги поставља им тјесну границу/…/ једни се спрам други топи каоснијег спрам љетног сунца, стидним погледом зачара тако да многимод њи оће да искочи срце кроз душњак. /…/ И момци, а камоли ђевојке,чувају свој па свачи образ, бојећи се да им не би присутни гледаоци нинајмање што примјетили, откуда би се ласно родити могла (свађа)између поједини отаца и браће ђевојака, па и до крви дошло, као штосе то у оваковим састанцима чешће пута и догађало“.

Док су чували образ, било је Срба. Ко год чува образ, остаје Ср-бин, и пред свог Бога и свеца заштитника може да стане мирна срца исавести.

ДУХОВНО ПЛЕМСТВО СВИЈУ СРБА

Вековима је слава, како је говорио блаженопочивши владикабудимски Данило ( Крстић ), наш племићки грб. Свака србска породи-ца је због тога припадник духовне аристократије, Новог Израиља, Цр-кве Божје. Дивни епископ браничевски Хризостом ( Војиновић ) нам нато духовно племство указује:“Као што смо видели, прослављање славеје израз наше благодарности Богу за сва добра, којима нас је обдарио,и молитва Њему (и нашем светитељу, да буде нашим молитвама по-средник пред Господом) да нас Господ сачува од зла и да нас упути направи пут у животу. 26

Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвише-ним циљем, а не ради гошћења, јела и пића! Свечар и чланови његовепородице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свогасветитеља, кога славе, и упоредити са његовим животом свој живот идела. уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према светите-љевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, за-штитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.

Пред пресеченим – и црвеним вином преливеним – славскимколачем, треба свечар да се сети велике жртве, коју је Господ наш, ИсусХристос, поднео за нас страдањем својим на крсту, па да испита себе дали је својим животом и радом достојан те велике жртве! Да ли је посту-пио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближњесвоје, као што је то дужан да чини? Је ли гладнога нахранио, голог оде-нуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сетио оних, који се налазе убеди и невољи, да ли им је олакшао живот; отклонио беду и умањиомуке? Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини, кад мује Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.

"Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем – вели апостол Хри-стов, Јаков – јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невоља-ма и држати себенеопогањена одсвета". "Каква је ко-рист, браћо моја,ако ли ко рече даима веру а деланема? Зар га вераможе спасти?" "Јеркао што је тело бездуха (без душе) мр-тво, тако је вера бездобрих дела мртва"– говори нам он(Посл. Јаковљева1:27,2:14,2:26) и ти-ме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот. Зато, нека пламенслав-ске свеће – воштанице – осветли наш ум, нека загреје наше душе,да бисмо упознали прави циљ нашег живота, и показали се у свомеживоту као истинита деца Божија. Само такво прослављање славе бићедостојно нас као хришћана, па ће и молитве наше бити услишене.“

Јер, како рече народна песма, ко крсно име слави, њему и помаже.

27

Крст над јамомУ рату је непријатељ на правди

Бога по-био стотине хиљада Срба. Ми смоих мртве у миру убили још једном. Не знасе чији је злочин већи – оних који су ихпобили живе или наш који смо их поби-ли мртве. И до дан да-нас оставили узабетонираним јамама. Мр-тви умеју дасе захвале као нико, али знају и да сељуте. Због греха према својим невинимжртвама, неизбројеним, неименованими не-пописаним, доживели смо да нас,жртве ге-ноцида и фашизма, зову фаши-стима и геноцидним народом. Не бипогрешили ако би нас тако звали и жиго-сали због нашег односа према сопстве-ним невиним жртвама пострадалим збоггреха свог имена и злочина рођења.

Као Епископ рашко–призренски,патријарх Павле је у књизи ЗадужбинеКосова об-јавио мапу Косова и Метохијена којој су уписане све тамошње богомо-

ље, манастири, цр-кве, црквишта, гробишта и светишта. Свет је првипут имао пред очима праву мапу Косова и Метохије. И могао да сеувери да је само небо озвездано онако како су Косово и Метохија оне-бесани српским православним светињама.

Наша света дужност је да имамо и себи и свету објавимо мапуна којој су уписане јаме и друга стратишта побијених Срба и других сњима. У њима већ седамдесет година леже кости мученика и чекајусвој народ да им се смилује. Јевреји су у Јад Вашему пописали шестмилиона својих невиних жртва. Служба за њине душе не престаје.Сваког трена чита се по једно име из те милионске читуље. Зашто Србине би имали свој Јад Вашем и читуљу својих на правди Бога побијенихсународника.

Због братства и јединства то нисмо учинили, а онда смо дожи-вели да чујемо да тих жртава није ни било. Југословенска војска уотаџбини изједначена је са Црном легијом и Ханџар дивизијом. Њој јевлада била у Лондону, а њима у Берлину. Југословенска војска у отаџ-бини је једина безгробна војска, али њених јама –нема. Да има и једна- за њу би знао читав свет. Али кад нема њених онда не може бити нидругих којима је притиснута цела земља.

Беседе

28

Матија Бећковић, редовни члан САНУ

И она се неће смирити док се невине жртве не поваде и сахра-не. Засад се бунимо кад то други чине у страху да ћемо морати и ми.Јер како каже Јован Дучић: “Радосне победе хероји нам даду /Алистрашну правду извојују мртви!“

Носили су крваве капуте, Сатове и кишобране, Штапали се крвавим тојагама, Шклаштала им је крв у цокулама.

И зуби у глави су им били с покојника, Али покојници нису имали гроба, А ко нема гроба – није није ни живео, Ко није живео – не може бити мртав, А није мртав – јер га нико није убио

Одувек су јаме постојале, Ниједну они нису начињели, Али се нико није досетиоДа би се могле напунити главама.

Тако нису проливаи крв, А штедели су метке и сандуке

Некад је било греота у јаму бацити каменИ камена је људима било жао, Знали су да га више неће гледати, Који се омакао никад није падаоИ сад се чује да цвили и чагрља.

Сламка се над безданом отима и батрга, Неће унутра, трза се и котловара, Има јама које не дају у се, Саме се од себе отимају, А из сваке – нешто пири и хлади.

Чобани крепане коње закопавају, Немају душе да их ћушну у бенџу.

(...)Из сваке се неко чуо, Кашљао и шушкао, Кад приђеш престајао, Кад одеш почињао.У коју год су сишли, Никога нису нашли,

(Реч М.Бећковића на представљању филма Д.Басташића „Крст над јамом“)

29

Знало се чије су, А ниједна није једнога.

(...)Свака је била чувена по некоме,Што бољи људи и јама чувенија, Што угледнији, то боље за бездан.

(...)Памтио је неко од старока народаДа је неки пророк и раније пролазиоИ безданима надевао именаПредсказујући чему ће послужити.

Ко их је словио, Тај их је наменио, Накнадно га не би зарадиле, Уназад не би тако погодио.

(...)Богданов крај и Лаудов гај, Лијевче поље и Шарена плоча, Зелени хумци и Плава гробница –

Као да је сликовао жалованку...

Рамски рит и кочевски рог, Зидани мост и Беришина лука, Мичков до и Петрова рупа –

Као да је срица јадиковку...

(...)И било их је мало на иг и угПа домислио Сириг и ЧуругА иг и уг не могли без аг-а Па оцрвенео море око Пага.

Некаква је хтела да их поброји, Где је год коју нашла, И све у крв завеже, Па се увек забројала, А није ухватила ни стотинску.

А што, сестро, јадиш јадеДа побројиш безданице, То не могу књижевници, А не сестре безбратице...30

Где су ти Вргин и Сански Мост, Вранограча, Дивосело, Гудовац, Угљен, Гиљева, Подлапача, Ивановић и Божића јарак, Челебић, Бишевача, Кечина, Ветриње, Борићевац, Придворача, Сремски фронт, Сува међа, Ладара, Бусовача, Мехино стање, Тошко чело, Шума Растовача?

Чуло се из једне коју је прескочила.

У коју год су уточили бојуШиром нашег Светог Земљописа, Крв је онамо у земљу утакала, А овамо људима на уста истакала, Заливала очи, на нос излазила, Бриждећи ко на отворену рану.

Све се урастало – само су гробља расла, Све утрнуло . само се крв димила.(...)Шта су цркве и школеНего јаме,

Шта је она трешња, Код Фоче, на вису,

Шта су мостовиАко јаме нису

(Али им нема манеКао да су),

А у равници где јама и немаИма врба,

А нгде је врбаИма река

А где је рекаИма леда,

А испод леда има Срба,

за које недоста Бунара и врба.„Дрино водо, још једно солећеСрбин воде с тебе пити неће.“Чуло се из уста једног што не лаже; 31

Кад би се повезале колико их има, У тој земљи од јама, Видело би се да јама и нема, Да постоји само једна, Јама од јама, По којој су све друге назване, А та једна је зинула у нама, У нама се громбосала, Незајазна мрачараИ људска пећина, Вучница и тмина, Што највише заприма.

Све су привременеА она је стална.

(...) И није се знало где је која, Косово у Јадовну, Јадовно на Косову, Голи оток на Пасјем гробљу Или Пасје гробље на Голом отоку.

Крагујка је закрилила Јастребарско, Гавранка из Јајинаца изводила Јејине, Грачаница излетала из Голубинке.

(...) Ко је бачен у једну, Доспео је у свакуИ све их је држао на окупу.

(Из књиге “Кажа”, изд. Српска књижевна задруга 1988)

32

1.Ишао сам у логор Јасеновац да опишем то што ћу тамо видјети.

Били су посљедњи дани априла, лијепи дани, небо ведро, сунце грије.Година је 1945. А ријека... то је ријека Уна низ коју идемо. Оно неколи-ко градића и насеља низ ову ријеку ослобођено је од усташа и Није-маца: Босански Нови, Двор на Уни, Костајница и Дубица. Са лијевестране пута низ који идемо брда су, а тамо иза брда топови су - чују сенекако као испод земље. Знамо да је пут пред нама миниран, алиникако не можеш знати на којем су мјесту постављене мине, па идешонако на своју срећу...

Испред подне - а био је први мај, ево нас на Сави. Тамо на дру-гој страни воде видимо логор Јасеновац. Право у благо ведро небодижу се лађе бијелог дима. То горе куће у Јасеновцу, које већ нисудогорјеле - то горе сјеменке у творници уља које су се тек разгорјеле.Понешто мало дима одваја се и лијепи за воду, па тако стоји и личи намаглу кад се изјутра спусти на ријеку.

Овдје је све широко – и Сава, и небо, и тамо Славонија... Лијевоод нас, а с десне стране ријеке Саве, али подалеко од Јасеновца, јошгрувају топови.

А што се тиче Јасеновца, ту је већ све изгрувано... То се врло до-бро види, с ове стране воде виде се рушевине, паљевине, оборене зиди-не... Као да је из тих самих паљевина искочио, пред нама се обрео нека-кав старац. Видјело се да је од нечега бјежао, па га наши војници ухва-тили и задржали. Питали смо га ко је и куда ће, а он није умио ништада каже. Дрхтао је, колао очима, плакао. Изгледало је да је луд - и кад 33

Из премало познатих књига

Ћамил Сијарић

ОСЛОБОЂЕНИ ЈАСЕНОВАЦ

Изд. Ослобођење, Сарајево иЈединство, Приштина 1983.За издаваче: Ахмед Салихћехајић и Момчило Вуксановић Библиотека Посебна издања. Рецензенти: Даница Андрејевић и Јуре Галић Одговорни уредници: Мирослав Прстојевић и Петар Сарић. Уредник издања: Џемалудин Алић

би само имао снаге да викне, он би викао, али ни за шта није имао ниснаге, ни воље, до да плаче, и плакао је као стреха - а кад стари људиплачу мучно је гледати...

Ушли смо у стар трошан чамац да се превезерно у Јасеновац, астарца пустили да иде куд је пошао.. Посматрао сам га из цамца ивидио да он тамо не умије никуд да се помакне. Гледао је за нама истајао на мјесту као укопан. А онда је стао да бјежи - и није умио дабјежи путом, него је ударио низ некакве шљивике. Питам возара знали ко је онај човјек, а он ми одговара да је то заточеник из логора Ја-сеновац, да је неким случајем остао жив, и да сада иде својој кући. Даје од онога што је у логору доживио памет изгубио, и да сада одлази лудсвојој кући, ако куће има, и ако умједне да је погоди.

0 лудилу тога цовјека није ни требало говорити, јер видјело сепо свему да је луд. Мислио сам шта ће бити са њим кад га ноге изведуна оне уз Уну миниране путеве, а он не зна да су минирани!

Многи многе ствари данас не знају... Јер све се мијења из дана удан, из сата у сат... И већ откад смо овдје, а то ће рећи који сат, топов-ски пуцњи бивају све даљи - или се мени само тако чини. Гдје ли је онајзаточеник био кад су они топови овдје грмјели, и шта ли је свепрегрмјело преко оне старачке главе!

Кад ли је у логор затворен, кад ли је тамо полудио - од које лиголеме невоље.

Плакао је као дијете!Сава је овдје - пред Јасеновцем, широка вода. Рекло би се да је

овдје и дубока. Гледам њено водено огледало, по којем је прилегло про-љетно сунце. То прољетно сунце није данас весело. Него је данас топрољеено сунце тужно - јер оно пада по лешевима! Окретали смо седесно и лијево и гледали људске лешеве. Носи их вода. Црне се на њојкао какве тачке које се мичу, путују. Неке вода наноси к нама - па ихтако видимо изблиза, видимо им лица, свезане руке, преклано грло,надувен трбух, сагорјелу кожу ... Вода их носи, окрене их, преврне. Оникоје заузме матица ријеке пролазе брже, а они које избацује на крајевезаостају: заостају тако као путници који су се на путу преморили... Насеби немају готово ништа - комад хаљетка који се на њима црни, илини то, него им на сунцу сијевају голи трбуси, кукови, леђа, ноге, шије -већ како коме и како кад. Понеки је од њих женски леш, а неки мушки- а подједнако су голи сви. Над њима се вију ројеви муха, па тако и тиројеви одлазе низ Саву.

Имена свога те жртве немају. Живот је у њима убијен можда ју-трос, можда јуче, можда прије два и три дана, и оне су сад а ту на водитакве: без живота, без имена, без исправа, без својих мука ... и вода имје још једини њихов пут којим им ваља путовати, тако мртвима...

Гдје ли ће се зауставити, и шта ли ће им стати на пут, то се незна, али то више није важно, јер оне су већ у своме гробу. А то што ихљудско око још види, то што их ова вода још носи - то је само зато даопомена буде већа.

Њихови путеви и пут нашег чамца сјекли су се, јет ми смо ишлина другу обалу, а они су ишли на „своју обалу“...34

И ево, пристајемо.Земља на коју ступамо ногом зове се Славонија. А мјесто у које смо стигли- Јасеновац. Изгова¬рам ту стра[ну

ријеч неколико пута. Јасеновац, Јасеновац...! Колико је у ове четириратне године посла¬но писама у ово мјесто! Сину, брату, оцу, мужу,жени, сестри! И колико их је суза покапало! Кад се лијегало, кад сеустајало, кад се јело, ходило, путова¬ло, мислило се на ово мјесто, наЈасеновац, на неко¬га свога у њему – на сина, на кћерку.:

Било је.тада ово мјесто далеко, и предалеко! Могла су, или нисуни она могла, да га наду само писма.

Писма се одавде нису враћала!Жеље и поздрави или су стизали, или нису стизали, али одгово-

ра на њих није било. Од воде до на обалу, до на улицу, расуло се неко клизаво блато

кроз које се једва пењемо - а то је због тога што о пристаништу овдјенема ни говора. Посрћући, а гледајући напријед - тамо куд треба даизађемо, угледао сам на обали неколико војника, и видио да су изаш-ли да нас сретну. Млади људи, под бојном спремом•- растројени однедавне борбе, и радознали да дознају ко смо. По свим њихо¬вимпоступцима видјело се да су новајлије у војсци. Рекли су нам да суусташе и Нијемци спалили цио Јасеновац, а то смо видјели и ми сами.

Тражили смо да нас поведу у команду мјеста, уколико је коман-да мјеста успостављена, а они нам рекли да ће нас повести тамо гдјетреба, али да не знају је ли то оно сто ми тразимо.

Пред нама је кривудава улица и зелен шљивик. И знам да ћенас - тамо мало напријед, срести Јасе¬новац. Онај безброј пута изгово-рени Јасеновац над којим се наплакало милион очију, милион срцанатуговало, милион језика проклело га!

И најзад га ево! Ето тог мјеста, ето тог имена, ето те тачке по-сљедње тачке на путу оних око 700 хиљада људских ногу што су прослеовом истом улицом, да се више њом не врате - ни њом, ни другом!

Сада видим то што нисам вјеровао да ћу видјети. Видим нештошто је било људско насеље. Видим нешто што су биле људске куће. Ашто више није ништа - ни насеље, ни куће, ни слика тога иједнога досамо рушевине и развалине - и паљевине, и пустош; пустош не¬кахладна послије рушења и послије ватре. Ватра ту још траје, ватра јошгори - горе греде, горе остаци дрвета, горе угарци... Хиљаде ерних уга-рака стрши из земље – и говори да је то траг којим је прошао убица!Страшно је и погледати у тај траг, а ево гледамо и видимо само угарак,катран, угљен, уцрњеле зиди¬не, уцрњелу земљу...

2.Све што је овдје, у овоме насељу, некада стаја¬ло на својим

ногама, данас је пало доље. А горе остали само димњаци, из којих севише дим не диже... Стрше грозно изнад паљевине, стрше као дигнутеру¬ке у празно небо; а небо је данас плаво и лијепо, данас је дан про-љетни. Док је друго све пало доље - све се сравнило са равном земљом,и умрло...

Ово је мјесто данас један гроб, једна гробни¬ца...Учинио сам неколико корака напријед и стао; даље нисам

могао - зауставила ме гомила цигала и прашине, која овдје није жута,него црна - од ватре, од гара. Данас је овдје - куд год се окренеш, свецрно, црна чађа, црн катран, црни угарци, црна зем¬ља - и мучна,толико мучна и неиздржљива пустош и тишина да од тога чула заболе!

И пар корака, па ме ево на раскршћу неколико улица - куда бимогао неко да наиђе, свакако вој¬ник, а може бити и цивил. Чекам -али видим да ми је узалуд. Гледам у сваку од четири улице које сеста¬чу у то раскршће, али нико ниоткуд да наиђе. И што даље идем, тосу и наде моје све мање.

Никог... !Шупљине изгорјелих прозора грозно зјапе. По улици греде, угарци.А горе - оџаци!И ево најзад живог створења. Правог живог ство¬рења у овоме

мјесту које је носило име града - ево роде! Бијела, висока, као гомиласнијега према небу - јер стоји на једној нози, на једном врло ви¬сокомоџаку, око којег се зидови нису одржлали. Стоји и гледа некуд у даљи-ну. Ту јој је и гнијездо - црни се, велико, цијела гомила грања и земље- и у њему она! Рода! Нога јој је дуга и танка као влат жита, и ако сечовјек добро не загледа, не може јој ни видјети ногу, па се чини да сета птица ни на че¬му доље не ослања, него да лебди над црнином подсобом - онака бијела, и сама! Понекад се ок¬рене и гледа испод себеопустјело насеље, тако као да се чуди и пита: шта је то било; шта је томогло тако да буде, тако да се догоди, тако да се учини! А сви¬јет једоље под њом изгледао као да је доживио потоп - који је у свом гнијез-ду, у Нојевом ковче¬гу, преживјела само та птица, та рода! Стала јенајед¬ном да клепеће кљуном - да се било каме јави, и то је био једи-ни глас који се у овој пустињи чуо - уз глас далеких топова горе уз Саву,који долазе као испод земље, низ воду, низ Саву, откуд долазе и ониљудски лешеви...

Ево овдје још једног живог бића. Овај пут је то човјек, стар, црнкао да га је црна земља из себе истурила. Једва се мицао и пробијаокроз густи сплет изгорјелих греда. Војник који га је први видио, радос¬но је узвикнуо: »Ево га...!«

Пожурили смо к њему. А он се правио да нас не види, а затимхтио да побјегне. Видјели смо да се уплашио - и да нам не би побјегао,још издалека смо га поздравили, да му тиме кажемо да о бјекству немани говора.

Био је биједан. Глас му је био пун плача. Одије¬ло пуна праши-не. Лице пуна јада. Питали смо га одакле је, а он одговорио да је изЈасеновца- вели: »Из овог сам мјеста, из ове куће...!« и показује нагомилу од паљевине поцрњелих цигала пред којим је стајао. То је- вели- била његова кућа, па је усташе запалиле. Вели да су пред долазакпартизана запалили цио град, а грађанима рекли да иселе куд знају -а онога ко неће да исели они ће запалити заједно с ку¬ћом. »Моралисмо - вели - да избјежимо у року од једног сата, а како смо остављали

37

куће - тако су их устасе одмах палили. За нама је ишао дим и пламен.То су горјеле наше куће иимовина. Ништа нисмо ус¬пјели да спаси-мо«. Питали смо га зашто се од нас уп¬лашио, а он вели да се плашисваког живог цовјека, па био то ко био.

Ушли смо у неку уску криву улицу - јер то је, ка¬ко су нам војни-ци рекли, био пут ка команди мјеста - куда смо посли. А ова је уличи-ца најгора. У њој је готово све преврнуто: куће, земља... Гар. Чађ. Смрад.Не зна човјек гдје би спустио ногу. Јер свуда су жице, некакве куке,зарђало гвожђе, дебе¬ла прашина од палези, од домова... Али и овдјеево живота! Ево и овдје - из Нојевог ковчега на свијет истуреног живогбића послије потопа; ево квочке са пиладима - ево мале кућне радости,ево бројим ма¬лу голуждраву дружину која пијуче и иде за квоцчкоми набрајам их једанаесторо. За сјеме, за род, за плод на пустој земљипослије потопа доста!

Команда овог пустог мјеста је у кући која не¬ ким случајем нијеизгорјела, ваљда зато сто је на крају па је ватра није дохватила. Нискакућа али про¬страна. Улази се из дворишта, и то право у просторију укојој је сада кухиња. А ту мирис јела, па лонци, па ватра... па пријатно.И још вас питају, док сте тамо на прагу, хоћете ли што јести, а ви тоуправо једва чекате.

3.Кратак разговор - а и ручак исто така кратак, јер смо журили да

одемо у логор. Тамо као да још нико није улазио, откако га је војскаослободила, па смо хтјели што прије да уђемо. Кажу да се нико неусу¬ђује да оде у логор и види шта све тамо има, јер љу¬ди не могу даподнесу тај ужас. То нам вели и мла¬да јака дјевојка која стоји крајпећи. О куку јој, о каишу, виси пиштољ - а у руци јој кутлача којоммије¬ша оно што је у лонцу. Вели да је болничарка, али по¬што овдјенема болесника, то је она привремено ку¬харица. Вели да ни она, бол-ничарка, која је видјела сваки јад не би смјела отићи у логор - »Сем кадби било по моранцији«. Болничарка и неколико војника који су се при-макли уз лонце, бучно су се распричали о томе шта ли се све крије изакапије којом се логор затварао. Разговор се нагло прекинуо кад је укухињу ушао комесар. Био је то млад и ведар човјек. За тренутак наста-ла је тишина, тако да се чула само кутлача како звони о рубове лона-ца. Казао сам му зашто сам ту, и у чему ће се, уз помоћ војника којетреба да ми да, састојати мој задатак. Одго¬ворио је, да од сваког задат-ка има нешто што је пре¬че - а то је да се попије чаша вина, и затразиоод ку¬харице да нам данесе чаше и вино за које вели да је усташко;вели да су војници пронашли нетакриут усташки подрум вина исподнеке рушевине, и сад га пола¬ко празне.

Затражио сам, и одмах добио, десетак војника који ће са мномући у логор - и сад нас је тамо ишла цијела дружина, али кроз друге идрукције улице - јер у овим улицама на путу ка логору још су горјелекуће и трагови ужаса били непосредни; онај дим - што се видио садруге стране Саве како се диже према не¬бу, дизао се управо из ових

38

улица којим смо сада пролазили. Пролазили смо с пушкама у руци, јерпо свему тзгледа да овај дио овога насеља није био претражен и могаоби бити опасан.

Идемо споро, јер снопови искиданих жица и водо¬ва струјезаплићу нам се око ногу и хватају нас као негве, тако да посрћемо,падамо, и већ смо од прашине гарави толико да ни сами себе не пре-поз¬најемо. Пред ногама нам лежи пребијена и ватром опаљена таблана којој пише: »Заповједништво брзог склопа првог усташког здруга«.Ту одмах до усташког здруга била је и усташка економија. Спаљена јеи она - и стотине гвоздених костура од разних алатки и возила лежи тупред нама; лежи као гвозђе које рђа, а све друго што је било од дрветаизгорјело је или још гори - тако да нам није било дру¬гог излазанего.да се провлачимо кроз ту горјевину, кроз завјесу дима из магаци-на сјеменки, и свега сто сада тгори, а гори свашта... А то се види и попламену, јер рекло би се да све што ту гори има исвој посебан пламен:румен, бијел, црвен, жут, мутан - и дим исто тако: бијел, смрадан, црн.

Идем брзо за војницима и у глави носим питање какав ли ће текбити логор! Не знам да ли му се при¬ближавамо, или не јос - аливидим да идемо упоредо са Савом и да излазимо већ на крај града, наонај његов источни крај на који се даље настављају шуме – и кроз којиотиче Сава.

И тек што смо изашли из дима на чистину, пред на¬ма се указа-логор! Сив зид. Дугачак. На њему стражарнице. Широка и широм отво-рена гвоздена капи¬ја. На капији два слова: »У. 0.« - што би имало дазначи: »Усташка обрана«.

Капија кроз коју се радост није уносила! Иза ових врата није се смијало.Иза ових врата пружа се широк и дуг логорски про¬стор. Са три

стране ограђен је високим зидом а чет¬врту страну чини му Сава, дужкоје је плетена бод¬љкава жица. Са те савске стране на прузи се укочи-ла локомотива са вагонима, она што је довезла по¬сљедње жртве овогалогора - око триста педесет Са¬рајлија. На њој читам овакав натпис,написан не¬ вјестом руком »Ослободила 24. бригада 45. дивизије IIармије«.

Прескочио сам праг капије и посматрам. У ме¬ни је неко при-тајено осјећање страха. Осјећам се као да отварам мртвацки сандук. Као да се преда мном отвара пакао.

Стражарница од овог пакла, у којој је стражарчио усташа, данасје празна и преврнута; лежи оборена на ледини, а изнад ње пише:»Устаска обрана«.

Иначе је тишина - нека глуха тишина на цијелом овом просто-ру који ограђују високи зидови и отуд Сава - она, дакле, ограда у којусу гледале без¬бројне очи са овог одвојеног дијела земље, ипред о којесу могле да оду само људске мисли и људскежеље...

Тишина глуха, и мир, и гњилоћа, и задах, и смрад¬, смрад одблата, од трулези, од киселине, од гасова, од земље саме и свега што јеовдје на њој - а на њој је траг убица!

39

Преко овог прага је, у овај простор ове славонске земље, утисну-то за четири године преко седамсто хиљада људи! Зато је ова земљатако утабана!

Зато је тако јадна!Сада је сва црна. И

ћутљива. Као какво живо,а јадно биће које је многопропатило.

Овдје има дрвећа,ина њему има птица. Ирекло би се да више ни-шта живо ту нема.

Ово је било мјестоумирања...!

Логор смрти!Било му је име Ја-

сеновац.Кроз његову капи-

ју улазило се, али се нијеи излазило.

4.Идем десном стра-

ном логора, оном са којега потпасује Сава. И сти-жем до тачке која је билапри¬станисте у овом ло-гору. За безбројна имена,за безбројне жртве ово јебило посљедње приста-ниште...

Посљедња лука без-бројних живота...

И оних младих, ионих старих.

И жена, и дјеце.Овдје се за њих свр-

шавао свијет, у овом смра-ду, у овом граду - од рукеубица!

Обала је овдје стрма. Вода је дубока. Овдје су пристајали шлепо-ви, дереглије, компе; овдје су из њих извлачили људе. Па су шлеповидаље ишли, а људи су овдје остајали. Да више одавде никад не изаду.Овдје су ствари надживљавале људе! Јер ствари су остајале, а људи суумирали.

Али су најзад и ствари умрле. Разорене су, разру¬шене - да заубицом траг не остане! Разорене су и дереглије и од њих су остали самокомади, само цје¬панице разнесене бомбама, растурене по овој гњилој

40

земљи, утапканој људским табанима - робијашкимЕво - преда мном је још један траг убице, још једна стопа коју је

за собом оставио. То је гомила крвавих остатака одјеће, обуће. Онихкоји су носили ова мушка одијела, ове крваве женске кошуље, ове угрудве слијепљене крпе - више нема!

Нема руку које су се увлачиле у ове рукаве, ни ногу које су обла-чиле ове чарапе.

Подигао сам из гомиле једну крпу, а за њом се дигле и остале -подигла се одоздо цијела гомила рубља, одијела и обуће, јер се све тослијепило у јед¬ну гомилу. Укорубило се од људске крви, и прилијепи-ло једно за друго.

Подижем једну дјечју чарапицу. Каљава је од земље и од крвиукорубљена. Дијете је могло имати двије године. Тек на овај свијет, пасузник...!

Ево и другога крвавог остатка засужњеног дје¬тета овдје у лого-ру; то је дјечји сиперчић! Она мала• дјечја марамица што се дјеци вежеоко врата - да се не прљају када једу. На њему је црвеним концем изве-зен пуж. И кад год је дијете сагнуло главу, могло је да види на прсимапужа. Рогови му велики, испружени напријед, на леђима његова кући-ца. А пред њим је - пред тим пужем, јос једна слика. То је слика патуљ-ка. И она је, као и пуж, извезена црвеним концем. Тај патуљак за собомводи пужа. Привезао му за рогове конац, и води га. Ко зна куда, на којипут...!

Али. овдЈе ије пут прекинут - и дјетету, и мајци, и патуљку, ипужу; јер ово је била крајња тачка пута свих који су овамо доведени!

И цијела је ова гомила хаљина и крпа поливена нафтом да.боље плане, али убица није стигао да је запали, па је остала као трагњегов - да означи ку¬да је прошао...

Идм даље дуж источне стране логора, оне сав¬ске. Идем покрајСаве, њеном обалом, а ту сву¬да прње, хаљинке, чарапе, ципеле, опан-ци, капе, сукње - женске ствари, мушке ствари, дјечје – остаци људикојих више нема, јер их је однијела вода, про¬гутала земља, сагорјелаватра!

Огњиште... Уоквирено недогорјелим остацима одјеће. Нештогрозно, тако као да је сам крештави ђаво ту стао својом ногом. Земљамасна, клиза¬ва. Обала је овдје стрма. Доље у води расте врбак. Из његабије ужасан смрад. Надносим се над клиза¬ву обалу и гледам доље уврбак и воду. И то што ви¬дим - то је грозота! То су гомиле голих леше-ва! Из њих • заудара љут задах. То су они што су горе на обали свуцени,па им одијела и хаљине запаљени, а они голи - голи и мртви отиснутиниз ову стрму обалу • доље у воду.

Вода доље није јака - а уз то је, ту и врбље па се лешеви задржа-ли у врбљу. Повили се један према другом. Има их око четрдесет, педе-сет. Сваки је ок¬ренут на своју страну. Они заправо и немају вишесвојих страна; некима су лица окренута води, другима небу, трећиматарно преко воде - куд се далеко, диже Козара.

Неки немају свога лица. Немају главе. Неко нема руке. Неманоге. Или нема ниједне ноге. А понеки и не личе на људске лешеве,

41

него на несто неодредено што се црни из воде и око чега се вију мухе.Ј едног таквог вода је дигла горе на грану. Глава и остало више се нањему и не разликују. И та¬кав - с гране, не личећи висе на човјека, каода го¬вори оним доље под собом ... Шта би могао да им говори... кад бизаиста говорио! Доље испод њега један личи на угарак. Окренут јеобали. И колико може да се види, млад је био. А сад је као угарак, каокатран. Вода га доље пољуљкује, па се чини као да ће се окренути ипоћи. Неки већ полазе; они што су даље од обале а ближи матици исредини воде, покрену се - покрене их матица и однесе.

Одлазе тако један по један...Одлазе као из пристаништа, и пристаће у неко дру¬го приста-

ниште... Крећу тако на свој пут, а мртви су. На њихово мјесто долазедруги - јер низ Саву не престају да пристижу нови лешеви. Матица иховдје од¬ бацује у крај, и ева их...! Свраћају овдје у ово за¬тишје каопутници у преноћиште. Преноћиће, преданиће и остати ко зна коликодуго овдје, а онда се опет пустити на пут....!

Тако мртви и тако без својих дијелова - без но¬гу, без лица,шака, рамена, пета, глава... Тек дијело¬ви дијелова, и остаци остатака...

5.А били су људи!Свезани су жицом. Неком руке, а некоме ноге - али сваком

понешто је свезано, оно сто је на ње¬му остало!Један лези ничице - глава и ноге су му доље у води, а горе изнад

воде виде му се леђа, и на њима зицом свезане руке. Па слика за узас,за страх!

Колика тамнина...!Гола жена, старица - материнске нечије кости! Вода је окреће на

једном мјесту, између два леша од којих се виде само патрљци руку.С друге стране пања лежи млада зена. Сва је гола и сва је у води.

Видим јој кроз воду жицу око грла, и на жици комад тешка жељеза - даје жељезо повуче доље! Овој нису свезане руке, руке су јој слободне,леже опружене, држи их вода. Коса јој се расула, •црни се.

И друга :жена - и она са жицом око грла, па се жи¬ца завезалаза пањ у води и жена се помиче уз во¬ду и низ водти као шеталица начасовнику.

Данас је Први мај. Година четрдесет пета.Стојим и гледам водом испране рубове ране како се бијеле. То је

рана под људским грлом. Грло је преклано. А руике опет, и код таквоггрла, свезане жицом. И свима који су до њега лежали грла су прекла-на и руке су свезане. И женама, и мушкарцима, и дјеци; дјеца су сеовдје тијесно удјенула међу оне безобличне лешеве – међу оне безглаве, без руку, без очију и без лица. Али кад се боље у њих загледавиди се да и та дјеца нису цијела, него само дио од дјетета - глава безтрупа, труп без ногу, и тако - као оно кад дјечја лутка, послије многоигре и чупања, остане без својих дијелова! . . ..

Овдје их је - до саме обале, у води коЈа није дубока шесторица уједној жици. Жица иде од руке до руке, а на крају привезана је метал-

42

на плоча- да их повиче доље. Сви су голи, и година различитих,мла¬дић и старац или им се старост и не зна, Јер су им главе забоденеу блато, или неки и немају главе. Другима су лица исјечена ножем –нож је ишао од очију доље, низ браду, па низ прса, па низ стомак: Аочију нема; мјесто очију црне се јаме, око јама роје се мухе. Око свегасто се -овдЈе помохло тз воде ро- је се мухе. . . .

Гола црна људска кољена на сунцу, и хаљетак што вири из воде.Седморица их је. Сви су без оцију. Сви су свезани. Вода их љуљка. И кадих једном ја¬че захвати, покренуће их и однијети. Биће сви заједно - узаједничком гробу, у овој води.

Идем даље дуз обале и наилазим на другу.људску кланицу.Велика скупма голих људи у води. Ране испод грла испрала им је водапа се бијеле; бијели им се кожа а црне им се само главе, затурененатраг, јер су им грла пререзана. Сваком је од њих испод грла прошаонож, и сви су они поклани.

Уз ову их обалу ево око десеторице. Збили се један уз другога, јерсвезани су у једну жицу. До њих су други - а под њима у води трећи.

Опет врбак и опет их око шездесет, седамдесет. И сви којимавидим лице, без очију су. Једноме је глава на обали, али само половмаглаве, а тијело му је у води. Одмах до те половине главе лежи у муљугола десна нога, откинута у куку.

А тамо право, гдје се врбак разриједио, леже у води жене – пуножена, пуно младих и старих глава, са косама црним или сиједим, смјехурима ваздуха у коси, с голим кољенима, прсима, раменима. Итренутак, па понека из скупине заплови низ Саву - покрене је и одне-се вода. Или покрене и однесе цијелу скупину голих и мртвих жена,свезаних у жицу - па личи све то на какво пловно чудо које човјекникад није видио, до ово данас на овој ријеци која се зове Сава. Вода ихноси према матици. Долијеће врана и пада на њих, па вода тако иврану носи. Колико ли их је само ноћас вода однијела! А колико јуче, аколико сваки дан!

Ова је вода данас одвратна. Удаљио бих се од ње, али куд ћу?Кренем према оној ледини по којој су тапкале робијашке ноге, а тамоона иста слика на коју су ми очи пале чим сам у логор прекорачио;згасла. огњишта са остацима од хаљина, или гомиле крвава рубља, илинеки рукав, неки женски стезник, нека дјечја чарапица... Па тако идемоним правцем који сам узео кад сам овдје ушао - и једва могу даиздржим задах који бије из земље, из воде, из ваздуха, из траве...

Војници које сам добио у команди мјеста напустили су ме; кажуда не могу да гледају тај узас, и по један и један хватали су капију.Кажу да је друго нешто могли би, али то не могу.

Даље ни сам нисам могао.

6.Дочекала ме најзад Савина окука. Сава је овдје дубоко засјекла

у простор који је хватао логор, и вода је у овој окуци мирна, широка идубока. Али у њој толико је глава, леђа и ногу да нити је широка нитидубока. И сва се та маса уљесила тако, да је горе над водом сухо. Сухо

43

тако као на сплаву, а овај је сплав - авај! од људских тјелеса! А тијела сумушка, женска, старачка имлада. Кожа се на неким, .на сунцу, скору-била. Негдје је црвена као црвен цвијет. На понеком модра, или црна,или масна - масна тако да се топи. Или једноставно исцијепана, пависе комади.

Неки су овдје нашли свој гроб раније, неки касније. А некиимају такав изглед као да су од овог часа у води, и да ће из ње изаћи.Али узаман...! - јер вода их окреће и покреће и све брже односи каматици. И нико не зна гдје ће се - на којем мјесту, на којој обали;зауставити нечије родитељске кости!

Идем до зида, до оног мјеста гдје зид од логора излази на Саву.То није неки велики простор, али је ужасан због онага што се овог часана њему види.. Јер ево на њему - ево преда мном новог гробља. Врбље,вода и људска тијела. Вода их љуљка и покреће па због тога изгледа каода су жива та тијела и да се мичу. Да се мичу тако као да ће нека од њихустати на ноге и поћи - и ено, са краја воде, са блатне обале, измедупањева и врбовог грања један човјек устаје! Дизе се горе као авет.Подеран је, мокар и каљав. Лице му је у маљама и старо. Мршав је ијадан, и изгледа тако као да је већ био једном умро, па неким случајеможивио и устао одоздо између мртвих. Видио ме је и дигао руке увис,вели да се предаје.

Устајањем једног живог човјека из овог бескрајног гробља у во-ди био сам збуњен и преплашен. Стајао сам и гледао га, а онда полакопошао к њему. Рекао сам му да спусти руке и питао га ко је и одакле је,и како се обрео ту. Видим да је сељак. Видим да је неки сиромашак. Ичекам да чујем шта це реци. Вели - да ту међу лесевима тражи тијелосвога сина који му је затоцен прије двије године. Па га тражи међумртвима, не би ли га препознао. Али га - вели, досад не налази, или гаје нашао а није познао. Оне што су даље од обале не може добро ни даосмотри, јер не види. »Па шта ћеш?« велим му тек толико да му нештокажем, а он одговара да ће опет тражити и да неће отићи док не нађесина. И остао је да га тражи. Поздравио сам га и пошао обалом, а он сеопет вратио к води, сагнуо се и гледао доље. Помицао се полако смјеста на мјесто - стајао, чучао и гледао... Понегдје би остао дуго -ваљда зато што му је нека глава у води личила на главу његова сина,или нека половина главе, или неки дио мушких груди, или нека рука,или нога- или... ! Ко зна у шта тамо све гледају његове очи, и какве сумисли у његовој глави, шта ли у души родитељској! Свак му може овдјеличити на сина, и свако би од ових тијела могло бити оно које онтражи. Али оно што је сад извјесно јесте да он мисли на свога сина; дага замишља какав је био, можда још од раног његовог дјетињства. Којеје биљеге имао на себи, какве је имао руке, ноге, косу - али му очи нијетражио, јер ови овдје сви су без оцију, у очне дупље ушла им је земља.Много ће их видјети, и пред многим реци: да није ово? Он се миче уједном правцу, а ја се мичем у другом правцу - а узалуд нам је обојици!

Преда мном је опет гробље - опет руке, ноге, дијелови, полови-не – и гола, а бијела зенска глава, са које је убица огулио кожу. Каишкоже, и на њему коса, лежи по води, а коса је црна и мора да је била

лијепа. Кожа се крајичком држи за главу, као каква баршунаста кићан-ка. Огуљена је ова нечија сестра, и утопљена. Има једна пјесма о утоп-љеници у којој брат вели: »Премного ти је воде, драга сестро, па се неусуђујем да пустим своју сузу.« То исто може да каже и онај отац онамонад својим сином: »Премного ти је воде...« Вода је данас овдје гроб.Безмијеран гроб - не копан, не мјерен, не ограђен. Иде одавде до другеземље, до под друго небо - дотле докле иду воде ове ријеке... Иде покрајсела и покрај градова.

Наилази низ воду цијела скупина. Сви су повезани један за дру-гога, и сваком су руке свезане на леђа. Иду ничице - тако да су им главеу води, а горе над водом леђа и руке, и на рукама жица. Свезане иходноси вода - горе их у ваздуху прати врана, пада на ту суху тачку наводи – и узлијеће.

Не усудујем се да учиним још који корак напријед, па се враћам и идем дубље у логор.

А овдје - дубље у логору, нема ништа до широка празна ледина.Идем том ледином и дишем дубоко, јер ваздух је овдје чистији: овдјесам далеко од воде, овдје нема ничега до земље, и на њој помало траве,неке кржљаве. Али нећу тако дуго ићи, јер на овој ледини у логору евојезера. Није велико, али се види да је дубоко - и у њему виде се леше-ви, вире из воде и рекло би се да је језеро пуно лешева. Безброј босихногу штрче горе, и само је на једној ципела - нека тешка цокула, једнаједина међу толиким босим ногама.

Газим покрај згаснулих огњишта. Катран, уље, крпе и ништа...Зграде су овдје разрушене. Миниране су. Гомиле цигле и малте-

ра... тамо даље изврнута стражарница, тако даље пободена на кров, паизгледа некако смијешно у свему томе око ње тужном.

44

45

7.Ево гдје се опет неко откида од земље и диже горе. Жив је, човјек

је - и није један него их је више. Своје кораке управили су к мени, и јаих чекам. Видим да су тек ушли у логор, јер су долазили од капије.Питао сам их ко су.

- Ја сам Ђуро Антолић из Банове Јаруге. Тражим жену Марицу икћер Иванку - вели први. Сељак је, стар човјек.

- Ја сам Иван Послон из Kраљеве Велике. Тражим родбину исељаке из Kраљеве Велике. Из моје је куће овдје доведено двадесетчетири особе.

- Ја сам Марица Влашић из Плесна. Тразим овђе моју мајкуМију.

- Ја сам Мара Грудонић из Плесна. Тражим моју кћерку и снаху.- Ја сам Мара Антолић. Тражим прију Мару Бајковић.Преда мном су остаци зграде у којој је била ланчара. Све је

сагорјело осим гвожђа, а гвожђе је. зарђало уцрњело. Свуда су локве ифлеке од нафте, и трагови људски: ципела, капа, ногавица, огњиште -око огњиста недогорјели дијелови људског тијела, недогорјеле прње.Kрај огњишта, као угарак који није догорио, лежи половина људскеноге - која је горјела па се угасила.

Хтио сам мало чиста ваздуха. И мало друкчију слику од ове. Пасам стога кораке окренуо капији. Гледам је тамо пред собом. Велика.Страшна.

Врата од пакла.У њу се само улазило, али се није излазило. Сем понеко. Тамо

они мртви уз обалу покрену се и оду низ воду... Иду тако ко зна одкада... И ићи ће цијеле ноћи. И сјутрадан. И ко зна колико још дана иноћи! Неће Иван из Краљеве Велике наћи »двадесет чети¬ри« особе изсвоје куће. Неће Мара из Плесна наћи своју кћерку и снаху. Неце онајнаћи своју сестру. »Премного ти је воде авај! па се не усудујем дапустим своју сузу!«

Иначе је први дан маја. Година је 1945. Дан је лијеп. Сунце секлониро ка западу и грије благо. Сјај му пада по младу лишћу. Негдједалеко, такође та¬мо куд иде сунце, чују се топови.

Спустице се на земљу једно тихо вече. Вјетар је почео већ дапири - онај широки, прољећни вјетар.

Сједим на некаквој гомили балвана и слушам човјека који сједипрема мени. Могу за њега мирне душе рећи: да је умирао и ето опетоживио, јер такав је његов изглед..

То је један од преживјелих заточеника овога ло¬гора.Нашли су га данас војници у једном од села око Јасеновца и

довели да се потхрани и окријепи.И сад је ту - сједи према мени, гледамо се и раз¬говарамо - а

вече долази, благ вјетар пири. Некако је чудно да су га довели башовдје, у овај Јасеновац, из којег је једва главу изнио. Зове се МартинСедлар. Могао би имати тридесет година. Испијен је, жут, слаб - лицему се од слабости зашиљило, и то ваљ¬да још више откако се малопријеобријао. Држи прибоп за бријање у руци, Чисти га и слаже у мараму -

46

и прича ми, тако преко мараме, мирно и сабрано. Вели да је он једанод првих затоценика које су усташе утиснули у овај логор. У логору јебио - вели - од 11. септембра 1941. године. Био је - вели - гробар.

Ћутао је, а ћутао сам и ја, и ћутке га питао: шта је радио као гро-бар. Свезао је крајеве од мараме у којој је био бријаћи прибор, и почео:

»Шта сам радио као гробар у логору? То ви ме¬не питате, а тунема шта да се пита. Радо сам оно што раде сви гробари. А зна се штагробапи раде. Сах¬рањују мртве. Сахрањују оне који умиру, којипо¬гину. То им је дужност, и по томе се и називају гробарима.

Али ми смо се разликовали од таквих гробара, јер ми гробари улогору морвли смо да закопавамо мртве и живе. А шта то значи, мојпријатељу, закопати у земљу жива човјека, то вама нико не смије каза-ти. Нити ви мозете икад то схватити. Нисам ни ја могао то да схватим.Био сам тада још здравих чула. Био сам тада загледан у живот а не усмрт - па се дугим годинама у логору све то окрене на другу страну.Окрену вам се једноставно чула! Окрене се једноставно све у вама. Ионо што некад не бис¬те учинили ни за зиву главу, сад чините сасвиммирно, јер ви више нисте човјек који има своја здрава чула, него стечовјек који нема чула - или су вам чула бо¬лесна.

Био сам у овом логору гробар.Мислио сам да то ником нећу причати - ако•неким случајем

останем жив, а ево гдје сам остао жив и данас о томе причам варна.Причам и гледам вас како то примате. Да ви имате болесна чула, вибисте све то слушали мирно - овако мирно као што вам ја причам, алису у вас чула здрава па сте не¬ мирни. А видите, у логору човјек сесмири. На свашта се навикне, јер отупи, оглуви. Па се помири чак и сатим да буде гробар.

Са групом гробара у којој сам радио на хиља¬де сам их закопао- мртвих, живих, младих, смрзлих, задављених...

Закопао сам и свога оца: и он је био овдје заточен били смозаједно заточени. Оца сам покопао 20. јануара 1942. године. Био сесмрзнуо ноћу у бараци, и умро. Мислим да му је смрт била лака, јеркод смрзавања ништа се не трпи, него се само пада у сан - а то ће рећиумире се. Мислите да ми је било тешко кад сам из бараке износио свогаоца да га укопам - није пријатељу, ништа нема ту тешко, јер ми којисмо покопали толике жртве, нисмо више имали осјећаја ни за оно штосе зове туга, ни за оно сто се зове радост. Нисам се много ни питао је лито мој отац.

Јер човјек се тамо... јер човјек се тамо у логору поживинчи. Такога тамо поживинче, да он више не зна за односе сина према оцу и оцапрема сину, према кћерки, према пријатељу - јер, кажем вам, замручула. Замре оно сто је у вама људско.

Умире, просто, у вама цовјек.А рађа се, просто, у вама живина. Јер вас они та¬мо поживинче.

Сахранио са га - кажем, мога оца, као сваког од оних које сам до тадабио сахранио. Јер човјек вам. ту зна, да то исто сјутра чека и њега... Даће сјутра и њега - исто тако смрзлог, исто тако закла¬ног, исто такозадављеног, изнијети и закопати.

47

Јер је то тако...!И дани ту нису важни, није ти важно кад ће то бити, који дан

прије или касније - али знаш сигурно да ће би¬ти! Знаш да ћеш овдјеумријети. Јер то што бива са ос¬талима, биће и са тобом. А је ли ондавазно кад ће бити. Да имаш чула, да осјећаш, може бити да би биловажно.

Али вам они убију цула!И то је прво што настоје да постигну. И кад то по¬стигну, ви

видите како је човјек занијемио. Како наједном пада у ћутњу - незбори, не мисли, не плаче, чак се и не миче са свога мјеста сем кадмора, кад га тјерају - а то значи да су у њему за¬мрла чула, сем једногјединог: оног које га под¬ сјећа на смрт - које му казује да ће умријети.Па вам тако човјек личи на камен.

Сједи као камен и некуд гледа, гледа тупо, а послије глупо, пасве глупље, па све луђе, и најзад му је свеједно... докле ми гробари недођемо по њега и не однесемо га.

8.Ту си зато да чекаш, а то што чекаш... то је смрт. И најчешћа ријеч у логору била је та ријеч- смрт! С њом смо се

шалили. Јер ми смо сви били живи лешеви - »Мртви на одсуству«, какосу неки говорили.

Човјек на слободи шали се са слободом, са живо¬том, са свимшто је око њега - овдје у логору човјек се шали само са смрћу, јер ту сене живи за живот него за смрт!

Ту је цовјек као у каквој цекаоници, у којој че¬ка на свој ред... Укојој чека на свој воз. И да почем имате сат, ви бисте стално гледали убројке да ви¬дите колико касните. И свак је само у логору вјеро¬ваотако: да је у великом закашњењу!

То чекање смрти било је тешко.Леже тако људи у бараци, а они - усташе, долазе ноћу и буде их;

долазе са списком њихових имена и прозивају их.Оне које прозову одвећше у смрт.Та одвратна ријеч »ликвидација« тада се много употребљавала.Лежиш гледаш из свога лежаја онај списак у ње¬говој руци и

слушаш имена која прозива. И свак чека да и сам буде прозван. Јерједне ноћи биће про¬зван - и то никако не може избјећи, па мисли даје управо. та ноћ дошла. Гледа како они што су прозва¬ни устају, и какоих тамо усташе вежу. Како им руке yежу у жицу - по тројици, по пето-рици, по осморици у једну жицу. И нико не зна ко ће бити прозван исвезан, и за ким ће мјесто остати празно. Али свак зна да ће и његовоједне ноћи остати пусто! Сви смо се на то припремили, и треба самодочекати другу ноћ, трећу ноц - неку ноћ, а оне брзо долазе. И ми знамода између нас овамо који остајемо до једне ноћи, до оне наши посљед-ње ноћи кад ће нас про¬звати, и оинх што су већ прозвапи и одведенипреко Саве гдје ће бити убијени и нема неке друге разлике сем те штосмо ми још овамо, да тако казем – с ове стране Саве, а они су већ тамоса друге стране Саве - у селу Градини, гдје убијају.

48

Јер граница овдје између онога што је још живот, и онога сто јевећ смрт мала је, незнатна је.

Разлика је између живих и мртвих само у томе што су мртви већпрешли Саву, а живи имају тек да је пређу!

Зато су се људи и осјећали као да су у каквој че¬каомци у којојчекају...

Чекају и слушају преко воде пушке... И знамо - кад тамо пушкепукну... то су одведене стријељали. То је у ноћи изгледало грозно - тајплотун пушака кад проломи тишином. Понавља се из ноћи у ноћ, па сељуди на њега навикли.

Горе је кад се не чују тамо пушке. Кад се мјесто пушака шују гласови. Они људски гласови који значе ужас.Када запомажу, кад од бола вриште - када ноћ испуне јауцима.

Тада је сваком јасно да не стрије¬ају.Него да спаљују.А то је било од свега најгоре.Од сваког умирања најтеже.Одсјев пламена видио би се на зидовима зграда у логору. Ми

смо тај одсјев гледали кроз пукотине, кроз рупе на баракама. И слуша-ли смо отуд гласове: никад човјек није чуо такве људске гласове! Товише нису били људски гласови, а ни животињски.

Ништа живо не испуста из себе такве гласове као сто су билиони што су долазили с друге стране Саве, из Гра-дине.

Нису то били појединачни гласови, него је то било мноштво гла-сова. Тужних гласова. Не знате каквих гласова.

Таквих да од њих излудите!А све то трпе они који су лежали покрај вас. Знате их све. Знате

им имена. Знате одакле су и какви су. А сад су ето тамо... У оној суватри. Одсјај њеног пламена бљеска по зидовима.

А до прије којег тренутка лежали су ту покрај вас у бараци. Ибили прозвани и одведени. А они што су ос¬тали - од оног сјаја штодолази с друге стране вчде крију рукама очи. Па се тако моле богу уруке. Моле се гласно богу, па гласове помијешају са гла-совима онихкоје спаљују, и ви чујете несто сто нисте никад чули! Улазе вам ти гла-сови у уши, улазе вам под кожу - и ви не можете да дишете. И не може-те да замислите да ћете ишчекати другу ноћ, идућу ноћ - кад ће уста-ше опет доћи са оним дугачким списком имена, са жицом да вежу, иса упереним пиштољима.

И од свега тога губите свијест. Човјек је ту, кад дуже остане, ииначе без свијести о себи, без свијести о другоме, јер га – рекао самвам, поживинче.

И ту вам човјека није страх од смрти, него од тога каквом ће гасмрћу уморити.

Рекао сам вам да је она од ватре најгора.И стога многи - кад чују оне јауке преко воде, и виде отуд одб-

љесак ватре, не чекају другу ноћ, идућу ноћ, своју ноћ - ноћ такву... негосе сами убијају. Хоћу да качем вјешају се. Ништа је то било објесити се

49

кад уз зидове и прозоресине онај одсијев ватре...Видиш тада како се људибаве сами собом. Никоменишта не говоре, нити имсе ико мијеша у то што сунаумили да учине...

А ста видиш изјутра?Видиш како неки висе отава¬ну бараке као сви-јеће. Ти су своју муку пре-кратили. Ти идуће ноћинеће слушати оне јауке. Усваки нерв био нам јеушао онај јаук. И гдје год

били, ишта год радили у ушима нам је јаукало, запомагало, вриштало...А када се отуд не би чули јауци, него би се чули плотуни, људи

су били мирни.Знали су да то одведене стријељају, и били су мир¬ ни. Јер стање

је у логору редовно, и ништа се није десило преко реда!Сем ако изузмемо логор »3 Ц« у којем се уви¬јек нешто дешава-

ло.Логор »3 Ц«! Шта је то? То је дио пољане огра¬ђен жицом. То је

једно одјељење логора, најгоре његово одјељење. Около је жица, горенебо, доље земља! Ни тавана, ни патоса, ни зида. По живима и мртви-ма ту падају снијег и киша - ноћима, данима, недјељама. То је бионајстрашнији логор. Био сам четрдесет прве и друге у зиму гробар. Почетрдесет смрзнутих за једно јутро износили смо ми гробари из »3 Ц«.Скорубили би се. Дошли би као да су од дрвета. Јер били су се следили.

Неки су се били савили у клупко - било од глади, било од студе-ни и тако се следили.

Друге је друкчије лед хватао. Већ према томе шта је ко радиоонда кад се смрзавао - да ли је сједио, стајао, лежао...

И ма колико их данас изнијели, бројно стање се није мијењало -јер у »3 Ц« стално су уводили нове жртве.

А најгоре је стање било онда кад су их кажња¬вали.Рекао сам вам да је то било одјељење за поли¬тичке кривце, па

су га због тога често кажњавали.Казна се састојала-у томе, што су »3 Ц« остав¬љали без хране -

а то је значило да имају да умру.И умирали су.Понекад се ово одјељење сасвим испражњава¬ло, и то тако што

би заточеници помрли од глади, иии би се смрзли, или би их побили -и одмах затим пунило се новим жртвама. Циљ је ту увијек био један,да се ло¬гор испразни и опет напуни.

Гласови који су за вријеме трајања казне дола¬зили из »3 Ц«били су страшни. Никад тако нешто човјек није чуо. Нису то били гла-сови као они из Градине кад спаљују. Него друкчији, а не знате какви.

50

Ако би рекли даје плач... -то није плач... Ако би рекли да је запомага-ње. - није ни.то. Није ништа од онога што сте чули. Него је као какавтајанствени хор у ноћи, за који не знате откуд долази, ко га пјева, икоме је намијењен да га слуша. Рекох вам хор, али је боље да казем -мрморење. Једно бескрај¬но мрморење у ноћи...

Једва чујни гласови оних што умиру.Ту ријечи не можете разабрати. Ту ријечи, рекло би се, и нема. То су само људски гласови, смијесани с вјетром.Падао је снијег. Ја сам спавао заједно са мојим оцем и ноћу с

њега скидао нападнули снијег и слушао гласове из »3 Ц«. Мрморе. Аноћ је. Тама. Пада снијег. Чујете њих и вјетар...

А изјутра кад поцну чекици и стројеви, ти гласови се изгубе убуци, али не престају ни тада, јер људи се и тада боре са животом исрмћу, не могу да прекре¬ну ни тамо ни овамо - па јаче мрморе.

Гледао сам како се ти људи из »3 Ц« збију у го¬милу од студении глади - а по њима одозго напа-дао снијег. Вире испод снијега, виреим отуд главе. Па тако личе на какве окамењене бијеле гомиле, али нељуди, него нецег другог.

/Насавак у следељем броју/

51

Курјачки народЗанимљиво је да су атлантистички

културтрегери не само Милорада Павићавећ и Васка Попу идентификовали каописца српског национализма.

Да су Ћосић и Бећковић национа-листи, на такву (дис)квалификацију већсмо навикнути. Али да Попа, етничкиРумун, буде српски националиста – како,забога!?

Спорна је, наводно, поема Вучја со,објављена 1975. године. Када су деведесе-тих почели ратови, та поема прочитана јекао шифрована порука српског национа-лизма камуфлирана у књижевно дело.

Ево неких од спорних стихова:

Врати се у своју јазбинуОсрамоћени хроми вучеИ тамо спавајДок се не саледи лавежИ зарђају псовке и цркну бакљеСвеопште хајке [...]Врати се у своју јазбинуХроми вучеИ тамо спавајДок ти се длака не промениИ док ти не никну нови гвоздени зубиСпавај док се кости мојих предакаНе расцветају и разгранајуИ пробију земљину коруСпавај док ти се јазбина не затресеИ на тебе срушиСпавај док те твоје племеС оне стране неба завијањемНе пробуди [...]Видим сине земљу нашу распетуИзмеђу четири оцилаНа којима вук зубе оштриВук се над њу надносиИ огледа љутито

Срби у свету

Проф. др Слободан Антонић

52

У зеленим њеним очимаИскре се оцилаСтварају му златокруг за златокругомОко лепе главеЧетири ће оцила знати синеОштри ли вук зубе за њу распетуИли за оне који су је распели

Немачки професор Рајнхард Лауер објавио је чланак 1993. годи-не у Frankfurter Allgemeine Zeitung-у*, у коме је тврдио да песме изкњиге Вучја со „јесу тајне поруке српства, које су у овом случају преру-шене у мит. Хроми вук, који прогоњен и рањен лежи у свом логу, озна-чава Србију чије је национално достојанство и снагу отела Титовадржава. Све ово је само привремено док хромом вуку не порасту нови,гвоздени зуби, док његови преци не васкрсну и његово племе – даклеСрби – не пробуде га с ону страну неба завијањем”**

Лауер признаје да су Попини стихови „изванредно лепи”, алиупозорава да је њихова права сврха „да оправдају (утисак) како је вучјеплеме жртва, вредна жаљења, но да му предстоји, након дугог понижа-вања и прогона, блистав повратак. Вучји мит код Попе тиме добијаопасну двозначност која дословно одговара ономе што данас радисрпска пропаганда са својом тезом о геноциду (над Србима, било ра-није, или сада – С. А.)”.

„Када се узме у обзир митска логика његове лирике”, закључујеовај немачки професор декодирање Попе, „једва можемо рећи да јепред нама невина поезија”***.

Ако у обзир узмемо и како су Лауер и други западни „стручња-ци” декодирали Хазарски речник (о чему сам писао****), верујем да јенемачки читалац могао стећи овакав утисак о рату у БиХ: Србина сПала, пошто се начитао Хазарског речника и Вучје соли, захватио јетакав националистички занос да је одмах дограбио кухињски нож исјурио се да геноцидише своје мирне комшије муслимане.

Лауера посебно узнемирава то што се и други српски песницинадовезују на народну традицију која вука не види само као злу живо-тињу (Булатовић, 341). Напротив, као што каже Чајкановић, „сачуван јеједан каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу.За Србина се каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико штоје вук, као што сам у једном ранијем раду показао, митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа”***** .

______* https://fazarchiv.faz.net/document/FAZ__F19930306SEI1DOK?offset=&all=

Превод: http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=99999&rid=41844236&fmt=11&lani=sc (стр. 7).

** Исто. *** https://stanjestvari.com/2018/04/17/antonic-imperija-protiv-pisca/**** http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Veselin%20Cajkanovic%20%20Mit%20i%20

religija%20kod%20Srba.pdf (стр. 24). ***** http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=99999&rid=28348423&fmt

=11&lani=sc (стр. 340).

53

Уопште, Срби вука виде као храброг, снажог и паметног, као сло-бодног – јер се не може припитомити, али и као неправедно прогоњеног: због редовитих хајки ловаца и паса на ту често самотну животињу.

Лауер је, међутим, згрожен увидом да Срби не само да вука невиде као оваплоћење зла него и да свог националног свеца, СветогСаву, проглашавају „пастиром вукова”. По томе су Срби, тврди Лауер,другачији од осталих народа.

„Српски мит о вуку”, каже он, „оштро се одваја од античке тра-диције басни, где је вук опасна, крволочна звер. Победити вука, укро-тити вука – оног у нама и оног изван нас – то је од античких временацивилизацијски задатак сваког народа. Од овог постулата у великојмери одудара место мита о вуку у новијој српској поезији”*

И заиста, између осталих (Лауер помиње Р. П. Нога и Г. Ђога) иМатија Бећковић своје трокњижје: Рече ми један чоек (1970), МеђаВука Манитога (1976) и Леле и куку (1978) завршава слављењем нашег„народа курјачкога”**, као и напоменом да вук „није име, него прези-ме нашега народа – јер једино тако сви (Срби) могу бити вукови”***.

Но, очигледно, такав наш доживљај вука и поистовећење с њимизазивају ужас и згроженост код западњака. „Они се толико плашевука, толико га мрзе”, скренуо ми је пажњу професор Филолошкогфакултета Александар Петровић – с којим сам коментарисао лудовањезападних стручњака у вези с Попом – „да су они све своје вукове истре-били”.

И заиста, када сам пажљивије погледао, видео сам да су уЗападној Европи и у САД (осим на Аљасци), сви вукови побијени. „УБританији последњи је вук убијен 1743. године, у Данској 1772. године,у Немачкој 1904. године, док су у континенталном делу САД вукови употпуности истребљени почетком XX века”****.

Тек у новије време вукови се у ЕУ и САД поновно насељавају унационалним парковима, али их ретко кад има више од педесетак.

У Србији, међутим, вукова је толико да је на њих лов слободан.Годишње се у Србији устрели и по две стотине курјака******. На хиља-де вукова живи и у Македонији, Грчкој, Бугарској, Румунији и Руси-ји******

Можда је случајност што све те земље припадају источномхришћанству. Но, објашњење се вероватно крије у томе што се у њимане осећа толики страх од вукова, а и у томе што се у тим земљама овабића нису истребљивала сасвим систематично.

_______* Исто.

** http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=99999&rid=28348423&fmt=11&lani=sc (стр. 340).

*** Исто, стр. 347.**** https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D1%83%D0%BA#%D0%A0%D0%B0%D1%81%D0

%BF%D1%80%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82***** https://www.glasamerike.net/a/vukova-u-srbiji-sve-vise-iako-ih-redovnolove/3692203.

html****** https://www.vreme.com/cms/view.php?id=646932

Лауер би вероватно прокоментарисао – „Јесам ли вам рекао!“ –ако би знао све податке о самоидентификацији бораца нашихОтаџбинских ратова (1991-1999) с вуковима.

Тако су јединице самоорганизованих бораца Републике Српскесебе називале Белим вуковима, Вуковима са Вучијака, Вуковима саДрине итд. А специјална јединица државне безбедности Србије, подкомандом Франка Симатовића, која се борила у РСK и РС 1992-1995,звала се „Вукови“. Од ње је и настао ЈСО, чији је грб био управо сиви вук*. Лауер би свакако поскочио и због Бећковићеве доцније објавље-не књиге Станица за откуп вучјих кожа (2012). „Кроз опис једне неве-роватне, готово карневалески описане потере (за вуком – С. А.)”, уоча-ва један наш приказивач, „песник ствара оштар поларитет између вукакао симбола нашег јунаштва, патријархата, традиције, трајања, укоре-њености, мудрости и издржљивости, насупрот њиховог кукавичлука,срамотном скривању иза мајчине сукње, технологије, новитета, савре-мености као негативне стране поларитета симболизоване клишеимаполитичког дискурса који су нужно покриће за суровост, садизам иматеријализам”**.

И тако, изгледа да заиста постоји нека дубља веза између Србаи вукова. А и наши непријатељи нас, несумњиво, виде управо као та„дивља” и „страшна” бића која су од стране „цивилизованих” народаједноставно морала бити истребљена.

Атлантистичка империја толико је народа пацификовала. Но, снама као да не зна шта да ради. Њена моћна колонијална пропагандапримила се овде тек у делу „елите”. Обичан народ, на нашу срећу,већим делом и даље остаје некако диваљ, самосвојан и непредвидљив.

Они су истребили вукове. Исто ће урадити и с нама – само акозакључе да нас не могу „припитомити“.

Ми смо заиста посебни. Због тога ћемо или победити. Или нестати.

________

* https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%B7%D0%B0_%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B5_%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5**http://www.filum.kg.ac.rs/dokumenta/izdavastvo/zbornici/Vuk_Zbornik.pdf (стр. 251).54

ПРЕДСТАВНИШТВО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У СРБИЈИБулевар деспота Стефана 4/IV, Београд тел/факс 3246633, 3238633, 3230676

www.predstavnistvorsbg.rs е-пошта: ofice@predstavnistvorsbg.rsПредставништво је основала Влада Републике Српске

с циљем да за интересе и потребе Републике Српске обавља послове на уна-пређењу економске, научно-техничке, културне, социјалне,

информативне, просвјетне, спортске и друге сарадње са субјектима уРепублици Србији, укључујући и послове који се односе на спровођење Споразума о успостављању специјалних паралелних односа између

Републике Српске и Републике Србије.

Институционална сарадња- Пријем поводом Дана Републике Српске - Развијање и унапређивање институ-ционалне сарадње

а) подршка у имплементацији спо-разума, протокола и меморандума о сарадњи које су потписали орга-ни и институције Републике Српске и Србије;

б) послови за потребе Координацио-ног тијела;

в) организовање радионица за запо-слене из ресорних министарстава Републике Српске и Србије;

г) сарадња са Амбасадом БиХ у Бео-граду и другим организацијама

- Послови за потребе Кабинета пред-сједника Републике Српске и СенатаРепублике Српске- Потписивање протокола о сарадњиизмеђу Представништва РепубликеСрпске и установа и институцијанауке, културе и умјетности у Србији

Привредна и економска сарадња- Пројекат „Подриње“- Пројекат „Подстицај међусобне сарад-ње привредних субјеката из РепубликеСрпске и Србије“- Промоција природних и привреднихпотенцијала и подршка предузећима- Подстицање произвођача из Србије заулагања у Републику Српску- Праћење и рјешавање проблема сакојима се сусрећу привредници из Србијеприликом пословања у РепублициСрпској- Организовање наступа представникаиз Српске на Београдском сајму

а) Међународном сајму туризма (ITTFA);

б) Сајам вина BeoWine; в) Међународном сајму намјештаја.

- Подршка излагачима на сајмовима уБеограду, Новом Саду и Суботици:

а) Међународни сајам грађевнарст-ва (UFI);

б) Међународни сајам технике итехничких достигнућа (UFI);

в) Међународни сајам енерге тике, г) EXPO-ZIM међународни сајам

зимских спортова, туризма и рекреације;

д) Међународни пољпривредни сајам у Новом Саду;

ђ) Међународни сајам туризма и спорта у Новом Саду;

е) Међународни регионални сајам привреде “СуСајам“

- Образовање Пословног клубаРепублике Српске у Србији

Научно-техничка сарадња- Активности у вези са спровођењемпротокола и споразума о сарадњи уобласти науке и технологије- Организовање научних конференцијаи објављивање зборника радова- Просвјетна сарадња и сарадња самладима- Пројекат: Стручна пракса и усавр-шавање студената- Светосавски књижевни конкурс иСветосавски ликовни конкурс- Ученици и студенти музике наинтернационалној музичкој манифе-стацији „Београдски Шопен фест“- Пријем за најбоље матуранте сред-

њих школа у Србији и у РепублициСрпској- Студијска посјета младих из Репу-блике Српске Београду- Сарадња студентских организацијаРепублике Српске и Србије- Средњошколци из Српске уИстарживачкоj станици Петница- Промоција часописа „Млади физи-чар“ у Бањалуци- Обука ученика из Републике Српске уНационалној возачкој академији/НАВАК/- Глобал Тесла Форум

Културна сарадња - Манифестација „Дани Српске уСрбији“- Учешће у културним догађајима иманифестацијама које се одржавају уСрбији

а) Међународни београдски сајам књига;

б) Међународни дјечији фетивал фолклора „Лицидерско срце“;

в) обиљежавање „Дана Ћирила и Методија“;

г) обиљежавање Кочићевог дана у Београду;

д) подршка спровођењу Међунаро-дног конкурса „Словенске писмено-сти“;

ђ) подршка Свесрпском сабору код манастира Крушедол на Фрушкој гори;

е) подршка Фестивалу поезије бео-градских основаца, под називом “Мали победник“;

ж) спровођење конкурса који распи-сују Представништво и Фондација "Радост" за књижевну награду "Извор";

з) подршка реализацији позоришних представа и филмских пројеката;

и) подршка развоју сарадње билио-тека из Републике Српске и Србије са подручја пројекта Подриње

- Сарадња са Матицом српском изНовог Сада- Подршка развијању сарадње Специјалне библиотеке за слијепа ислабовида лица РС са институцијамау Србији-

- Сусрети умјетника и културнихрадника из Републике Српске и Србије- Подршка издаваштву и ствара-лаштву у вези са РепубликомСрпском

Спортска сарадња- Рафтинг регата Бањалука-Београд- Спортски сусрети инвалидаТребиња и Београда - Међународна манифестација"Балкански скок пријатељства"- Међународна бициклистичка тркаБеоград - Бањалука - Завичајни куп Републике Српске уСрбији (у малом фудбалу)- Jaхoринa Ултрa Tрејл – тркa измeђугрaдoвa и гoрa- "Зимски сусрети српских земаља" наJахорини- Дорћолијада спорта здравља и кул-туре трећег доба- Маратонска трка Београд - Бањалу-ка- Сарадња клубова борилачког спортаКрав мага из Републике Српске иСрбије

Информативна сарадња- Одржавање и ажурирање веб-сајтаПредставништва Републике Српске уСрбији- Сарадња са медијима и најаве акту-елних активности и догађаја

Сарадња у области социјалне издравствене заштите- Борачко-инвалидска заштита - Социјална заштита

Остале активности- Организација посјета и учешћанаших представника на скуповима уСрбији, као и посјета из СрбијеРепублици Српској- Пројекат „Завичајна окупљања“,координација активности завичајнихудружења Срба поријеклом из БиХкоји живе и раде у Србији- Послови у резиденцијалном објекту„Вила Републике Српске“

57

Има венчања, крштења, сечења славских колача...

- У Праг сам дошаоне обичним сплетом окол-ности 2001. године, са деле-гацијом Рашко-призренске,епархије коју је предводиовладика Артемије. Са намасу били и отац Теодосије, та-да игуман Дечана, и отацМихајло, игуман Сопоћана.Дошли смо на позив тадаш-њег архиепископа прашкогХристофора у посету Че-шкој православној цркви,Епархији прашкој. Годинудана раније су они били наКосову и Метохији. Донелису помоћ, након свих онихтешких дешавања, НАТО бомбардовања и изгона српског народа саКиМ. За време наше посете, нашег владику примио је тадашњи пред-седник Чешке, Вацлав Хавел. Били смо гости у чешком Парламенту.Владика је говорио на чешкој телевизији - каже на почетку разговораза Жрнов протојереј Срђан Јаблановић. - Последњег дана посете смослужили у Саборној цркви Кирила и Методија у центру Прага (која јепозната и по догађају из Првог св. рата, везано за падобранце, који суубили ондашњег заповедника за Чешку, генерала Хајдриха). На почет-ку литургије, владика Артемије је благословио да будем рукоположенза ђакона и потом за свештеника, и да останем у Прагу. Добио сам иблагослов чешког архиепископа. То је, између осталог, значило и да бинакон 70 година поново постојао српски свештеник у Чешкој, накононог времена комунизма после Другог св. рата. Иначе сам у то доба биомирјанин. Радио сам као новинар у приштинском „Јединству“, једновреме и у Народној библиотеци у Приштини. Тачно је да сам служио ипомагао тадашњој цркви Св. Николе у Приштини. На Видовдан 1998.године у Грачаници сам од стране патријарха Павла рукопроизведенза чтеца, што је први најнижи чин у црквеној хијерархији. Из овог углагледано, то јесте била нека припрема, али никако за свештеника, јер јанемам богословске школе. Замолио сам владику да ми да времена дасе изјасним, неспреман у том тренутку да прихватим одговорностсвештеничког чина, те смо се тако вратили у Србију. И поред мојихсумњи да ће се то уопште касније остварити, након пар месеци сам

Срби у свету

дошао у Праг, био рукоположен за ђакона, те за свештеника у ЦрквиУспења Пресвете Богородице на Олшанском гробљу у Прагу. Тада јеформирана и православна црквена општина Св. кнез Лазар, у оквируправославне цркве чешких земаља и Словачке. И данас сам стареши-на те црквене општине, задужен за духовне потребе нашег народа уЧешкој и делом у Словачкој. Ова црква има васељенски карактер, тудолази и много Руса, Украјинаца, Грузина, Бугара.

Јелена Ћирић: С обзиром даслужите у руској православнојцркви, каква је Ваша сарадња саосталима унутар цркве и коликосе, на основу тих релација, можезакључити о односу Русије тј. Ру-са према Србима, бар на нивоуисељеника једног и другог народа?

- Цркву Успења пресвете Богородице подигли су Руси избеглиценакон октобарске револуције 1925. године. Изградњу је доста помагаонаш краљ Александар Карађорђевић. 1928. године, на Видовдан, по-клонио је цркви велико звоно, које и данас звони. Он је и долазио уцркву. Иначе, чешка православна црква је обновљена 1921. године подблагословом и јурисдикцијом српске православне цркве. Долазиле суи наше владике: свети владика Доситеј, нишки и загребачки, митропо-лит Јосиф, скопски. На самом освећењу цркве био је владика Михајлошабачки са епископом Гораждом и архиепископом Сергејом руским,из Париза. Све говори у прилог томе да од самог почетка црква имакарактер везе између руског и српског народа, али и чешког, јер јецркву доста помагао и Карел Крамаш, први премијер Чешке, у времекада је Масарик био председник. Крамаш је са својом супругом Наде-ждом, Рускињом, касније и сахрањен у крипти наше цркве. На цент-ралном месту у крипти се налази крст, посвећен краљу Алексан-друКарађорђевићу. У дну крста чува се део његове кошуље, натопљенекрвљу, након атентата у Марсеју. У крипти почивају и кости 130 Србапогинулих у Првом св. рату, нађене на подручју Прага. Ту је сахрањенаи мајка тадашњег нашег свештеника Миливоја Црнчанина, који је биои професор на Музичкој академији у Прагу, затим Даринка Бојовић,такође Српкиња, чији су потомци недавно посетили њено гробноместо. Ту леже и многи руски генерали и адмирали, као и брачни парИпатијевих, у чијој је кући убијена царска породица Романових.

Како функционише наша црквена општина у Прагу у односу напредставнике српске православне цркве у другим земљама? Да ли наоснову посете грађана цркви може да се закључи о животу, али и о про-филу наших људи који живе у Чешкој?

Црквена православна општина у Прагу је једна од најмлађих уодносу на друге земље, постоји тек петнаестак година. Све су оне под58

јурисдикцијом српске православне цркве. Тако је и према канонима –где постоји самостална, аутокефална црква, какве су руска, румунска,бугарска, грчка или, као овде, чешка православна црква, тамо другецркве немају право оснивања својих епархија и парохија, осим по бла-гослову. На западу, имају право оснивања својих епархија и парохија ими то имамо, рецимо, у Америци, у Аустралији, у западној и средњојЕвропи, где су на челу наше владике. Овде је самостална православнацрква чешких земаља и Словачке, која јесте најмања од помесних пра-вославних цркава, која је и сама млада, обновљена, као што сам рекао,1921. године, под окриљем наше српске православне цркве и ми смо саблагословом, тада архиепископа и потом митрополита Христофора и,наравно, даљих владика, данас владике Михаила и митрополита Ро-стислава, формирали нашу црквену општину у оквиру њихове цркве.Наша заједница овде није велика. То је по званичним подацима изме-ђу три и четири хиљаде Срба. Једна мања група је верски, литургијскии молитвено активна. Већи део повремено долази у цркву, поштујућисвоју веру, трудећи се да на тај начин одрже свој национални и верскидух. Има, наравно, и мешовитих бракова. Дођу и припадници млађихгенерација. Има венчања, крштења, сечења славских колача, као иопела. Свима је драго да постоји наш свештеник, коме могу да се обра-те у вези са било каквом верском или духовном потребом. Иако смомлади, трудимо се да, молитвено и литургијски, очувамо наше обичаје,али и кроз великих број културних програма и активности, којимастојимо уз раме и срединама у дијаспори у којима живи више Срба.Ово је значајна културна средина. Специфичан је профил наших људиовде. У највећем броју су то учени људи, са факултетским дипломама.Неки су избегли након рата, неки су ту због економских разлога. Многису се управо овде школовали и завршили факултете.

Често сте иницијатор и домаћин различитих културних и еду-кативних програма. Каква је у том смислу сарадња са Србијом, сацрквом у Србији, а каква у Чешкој, са удружењима и поједницима којиимају воље и ентузијазма да подрже такве активности?

Веза са нашом црквом је стална. Неколико пута смо одавде, каоделегација чешке православне цркве, чији сам и сам био члан, ишли узваничне посете српској православној цркви. Били смо на сахранипатријарха Павла, затим на устоличењу патријарха Иринеја, наМиланском едикту. Сами смо организовали неколико поклоничкихпутовања по Србији и по Косову и Метохији, по Црној Гори, у којима суучествовали свештеници и монаси који овде живе и раде и, наравно,верници из Чешке и Словачке. Било је и чисто чешких група, професо-ра и студената, који су ме молили за помоћ, те сам писао нашим игу-манима, како бисмо им омогућили да посете наше крајеве и манасти-ре. У неколико наврата су екипе чешке националне телевизије путова-ле у Србију и снимале емисије о нашим обичајима, након чега је тоовде приказивано. Велики број наших владика је био у посети Прагу,многи од њих по први пут. Многи наши водећи хорови су долазили, 59

почев од патријаршијског хора, Првог београдског певачког друштва,најстаријег хора у Србији, затим хор Лазарица из Крушевца, КирСтефан Србин из Смедерева, Хаџи Рувим из Ваљева, Бранко из Ниша,Јединство из Бање Луке, Јединство из Котора. Били су нам и књижевни-ци, академик Матија Бећковић, професор Владета Јеротић и музичкиуметници Асим Сарван, Слободан Тркуља, Никола и Бојана Пековић идруги. Представили су део српске културе не само нашим људима, већи Чесима и осталима који овде живе. Црква има и веома добру сарад-њу са удружењима која овде раде и честосе у сарадњи са њима органи-зују овакви програми.

Каква је Ваша порука, људима, нарочито младим, који живе ванСрбије, у смислу очувања језика и културе, уопште духовности?

Важно је бити образован. Људи данас овде то јесу, говоре по неко-лико језика. Деца и млади људи данас још брже у свему напредују, слу-жећи се свим средствима модерне комуникације. Људи раде на зна-чајним и одговорним местима. Али кључна ствар њихових животајесте питање њиховог идентитета. Путујући по Европи, у сусретима санашим људима, говорим, нарочито младима, да кључ и смисао живо-та леже у сопственом идентитету, да знају ко су и шта су. Када то знају,и психолошки и духовно су на доброј основи. Више ће их ценити ипоштовати сви они са којима долазе у контакт. Говорећи из угла духов-ника, важан је и сусрет са Богом. Без тога је теже остварити спознају освом идентитету. Чест је случај да се људи, када оду у иностранство даживе, чак и када у Србији нису имали такав обичај, више окрећу верии цркви, и у оквиру тога почињу да трагају за својим коренима. Из тогасе онда рађа и потреба за очувањем свог идентитета, свега онога штосу наследили од својих предака, као и потреба да то пренесу на својудецу. И деци ће са том спознајом бити много лакше да се крећу по

свету, који данас, истина,носи епитет једног гло-балног села, али без зна-ња и осећаја сопственогидентитета, човек можеда се погуби, да лута, безобзира на сво знање иобразовање које има.Човек, као биће, је премаБогу јединствена и непо-новљива личност. Важноје имати и продубљиватисвест о томе, знањем овери, о Богу, о своме на-роду, о обичајима и тра-дицији која се чува ипреноси на даља поколе-ња.60

Чувене мегданџије, наши заточници

У историји Срба било је не врло зна-них и баш чувених мегданџија, мождаје више било само оних који су мегданеи мегданџије описивали, славили. Усвојој чувеној књизи “Поменик” МиланЂ. Ми-лићевић је многе заиста лепоописао, а избор за Жрнов сачинио јенаш стални сарадник, књижевникПетар Жебељан.

MИЛУТИН ПЕТРОВИЋ,невољни мегданџија

Милутин Петровић, млађи брат Хајдук-Вељков, родио се уЛеновцу, у Црној Реци 1791. године.

Ступио је у ратну школу код славнога брата почетком 1807.годи-не и стално је био уз њега. Само је једном изашао на двобој некомТурчину и победио. Зато је и он међу мегданџијама.

Овако је сам Милутун, који, истина, није био ни хајдук, ни мег-данџија, а ни знатнији војвода, испричао свој излазак Турчину на мег-дан, по наређењу и упутству свог брата. Колико о Милутину, ово јеприча и о Хајдук-Вељку.

- Једном у лето беше брата захватила љута грозница, казивао јемного година касније Милутин историчару Милану Ђ. Милићевићу.Наша војска била је где је неготинско гробље, а турска на брду које сезове Буковачки део. Два дана заредом некакав Турчин на белом коњудолази пред наш шанац и изазива да му неко изађе на мегдан. Вељкоје, као што рекох, био слаб и налазио се у конаку. Ни Абраш, нити кодруги не усуђиваху се да изађу пред онога јунака.

Први дан Турчин је дошао у подне, а други – чим изгреја сунце.Викао је, псовао нас и називао страшљивцима.

На један мах угледасмо Вељка, пешке се запутио у логор. Ногепод њим клецају, зуби му цвокоћу од зиме, а по уснама му се беше осу-шило, као у човека кога нападне грозница. 61

Занимљива српска историја

- Добро јутро, јунаци!- Бог ти помогао, господару!- Какав је оно Турчин у пољу? Шта тражи? Кога зове?Ми занемесмо. У неко доба рече Абраш:- Зове на мегдан, побратиме!- Па шта чекате? Од јуче га гледам са Баба-финке како се пред

вама размеће. Мене једва ноге држе, али сутра да га нисам видео онде!То рече, па се окрете и оде. Сутрадан, чим зора, ето Турчина

опет! Вељко га виде и полако опет сиђе у логор.- Шта ја вама рекох јуче? – упита срдито.Сви ћуте, а ја се усудих и проговорих:- Забога, ко да му изађе на мегдан?- Ти, Милутине, ти!Мени се, чинило ми се, крв следила у жилама. Не могох чути

шта је даље говорио. Дружина ми рече да идем за њим. Одем, изађос-мо на кулу. Он лупи дланом о длан, Дилбер-Стана дође.

- Кажи сеизу нека спреми Кушљу, али онако као кад идем начарку.

Онда скиде кубуре са чивије и сам их напуни, те ми узе говори-ти:

- Ти до сада ниси излазио на мегдан. Добро пази шта ћу ти каза-ти. Кад узјашеш Кушљу, па кад изађеш у поље и дођеш у наш логор,држи се на коњу чврсто и узду му добро притегни, јер је Кушља научио,чим војска викне „ура!“ да скаче и поиграва, па те може збацити. Чимиз нашег логора изађеш, добро пази шта ти говорим, иди слободно каТурчину, али држи све десно, да ти он увек буде са леве стране, а никадс десне, јер сам Кушљу научио да се окреће у лево, а не у десно, па акото заборавиш и почнеш га десно окретати, пропао си. Слушај даље.Турчина се не плаши ни мало, али за живе главе не пуцај докле он неопали! Ако је прави Турчин, неће те убити докле најпре не викне:„Вурун, бре!“ Не шали се да га послушаш! Кад дођеш на 5о – 6о корака,он ће те све више изазивати да ти први пуцаш, а кад види да нећеш, амегдан је све краћи, он ће џарнути коња, истргнути кубуру и, јурнувшина тебе, викнути: „Вурун!“ и опалити, па ће у тај мах поред тебе проле-тети. Кушља ће се онда сам у лево окренути, а ти тада пуцај у његанасигурно. Него, брате, добро стегни колена у онај ма′ кад Турчинвикне „Вурун!“ јер ће Кушља поклекнути, а ти ту можеш пасти, ако седобро не држиш.

Пошто ми је то изговорио, сиђосмо с куле. Доле сеиз вада Кушљу.Вељко још једном прегледа пушке да ли су добро напуњене, па се окре-те мени:

- Јаши!Мене прође језа, ноге ми клецаху, прекрстих се и узјахах. Вељко

рече:- Срећан пут!Окренем коња куд ми је рекао. Бесни Кушља пода мном вриш-

ти и поиграва. Чувши како војници вичу „ура!“ поче се бацати, поигра-

62

вајући се, час на једну, час на другу страну. И збацио би ме, да ми братније рекао да се добро држим.

Изађох у поље. Турчин на белу коњу чекаше, а видевши ме почесе кретати. Мени се пред очима непрестанце показиваху неки котури-ћи, плави, жути, црвени и од сваке друге боје. Бејах се препао каоникад дотле, тек се ипак сећах Вељкових речи да коња добро стегнемколенима, да први не пуцам и да ми је Турчин увек на левој страни.Приђох му на једно 100 корака. Туркешина повика: „Вурун, бре!“

Ја премрех, али Кушља стриже ушима и иде поносито. Турчинме понуди по други пут да пуцам. Ја ћутећи идох све ближе, гледајућида ми је он увек на левој страни. На један мах бакрачлија сину, Турчинполете, кубура пуче, а он, пролетевши поред мене као муња, упути сеправце у турски логор. Ту Кушља учинионако како ми је брат казивао и не дадеТурчину натраг, него је морао правитивелики круг да се врати. Кушља га готовопрестиже, ја извадим кубуру и испалимза Турчином. Пошто ми пиштољ пукне, јане знадох шта ћу, док не видех да меКушља донесе пред кулу одакле ме је ипонео.

Вељко је све то гледао са Баба-финке. Сишавши с коња, одем на кулу.Брат ме дочека на вратима, пољуби ме учело и рече:

- Срећан ти, брате, први мегдан!Виде ли ти како се с бесна коња стропош-та твој противник?

Па погледавши у мене, настави:- А што тај пиштољ држиш у руци?Ја се тек тада сетих да га је треба-

ло заденути у кубурлук.Вељко зовну Дилбер-Стану те

донесе по једну љуту, а кад пописмо,рече:

- Е, сад иди у собу, те се мало одмори. Знам како ти је!Онај пољубац био ми је први и последњи од брата. Бог да га про-

сти!

63

После Хајдук Вељкове поги-бије Милутин Петровић Еранаследио је Хајдук Вељка навојводском положају. Учество-вао је у Другом српском устан-ку. У време кнез Милошевевладавине био је на многимместима судске и управневласти у Источној Србији.Поред војводе Стевана Пе-тровића Книћанина, коман-данта добровољачких једини-ца из Србије који су дошли уВојводину 1848. и 1849. годинеда помогну борбу Срба у тако-званој “Мађарској буни” и Ми-лутин Петровић превео јепреко Дунава из Србије 2000коњаника и прикључио се уПанчеву Книћаниновим добро-вољцима.

ПАВЛЕ У АУТОБУСУ

Патријарх српски, Павле, волио градски аутобус.Кад год је могао, било гдје,најчешће по Београду,осим пјешке ситним кораком,возио се градским аутобусом.Обично сам, сједио је покрај прозора,гледао и слушао људе и гласове,гледао и слушао људе попут себе.У самој Патријаршији, да се не гледа даље,због тога су га прекоријевали – е да је то непотребно. Како би то било када бисмо сви мипоступали повом вас, светости?!Не мислим ја на вас, преосвећени, 64

Из нових рукописа српских песника

Ранко Рисојевић

(Из рукописне збирке Мала вјечност.)

ни на ваше монаштво,него на пук због кога самнаречен у ово што јесам. Још један, да ли баш владика, рече:Прошла су та временакада је чак и пастир тјерао стадо,сада то раде обучени пси.А шта рече Павле, не зна се,само се овдје може рећи, потихо,да чује само онај што исто мисли:Јадан је пастир који тјера стадо,другачије се то ради,а богами и каже.

ОНАЈ ПИСАЦ

На шалтеру, било којем, код лаборанта,што бира иглу којом ће ми крв вадити,на помен мога имена, извјесни људскиодраз у очима онога тамо, и ријечи:А ви сте онај писац, враћа ме у стварностмочваре у којој сам се скућио, подаље од родне думаче, спаљене куће, несталих родитеља.Ма како тихо улазио, маскирао се,подешавао лице пред огледалима,остајао сам уљез, у прашину и маглу,с оне стране непрелазне ријеке.Тамо негдје било је свјетлије, макар толико да се види мост,његов почетак и крај, куле стражаре,граничари и цариници, описаниу светој књизи тачним ријечима.Онај писац пролазио је више пута,одлазио и враћао се, нигдје свој,нигдје чекан, зван и пожељан.Ако би помислио, сасвим површно,да би ту могао бити истински дом,будио би га крекет жаба, змијски псик,репетирање пиштоља, оштрење ножа.Онај писац, никада овај, никада наш –сада може ићи, ако притисне вену,умјесто на руци, хематом, тај печат овдашњих мајстора остаје у душидругима невидљив, само теби знан.

65

КО САМ ЈА

Не знаш, не знам. Само се питам.Сваких седам дана, сваких седам година. Сједећи тако, на облаку, само мени видљивом. Ваљда изнад времена, лишен пролазности. Све стоји, седам ништа не значи, само игра. Некада зидови, сунце, гласови, љубав.Имена ових наоколо, једнако запитаних.Нема ту радозналости, ни ријечи, само мисао.Видљива, обла, себи довољна, опуштена.Нема очију, загледаних, очајних, спокојних.Ваљда облаци, непрозирни, близи и далеки.Тако самотан, не знаш, не знам, заувијек.

УБИТИ

Е, ту смо. То је глагол.Сасвим јасан, али људски.Нема више таквих, коначних.Када се он покрене, све занијеми.Исус је обавезао да се не убија.За остале светитеље не знам.Њима ово што пишем није важно.Тешко је све обухватити,још теже задовољити. Зато то не чиним. Не стога што не бих волиода се и други виде у овоме.Али, за њих глагол у насловунема исти смисао. Они сматрају да је то сасвим људски,чак и без дубљег оправдања.Зашто си то урадио?Шта те брига!Иако си хришћанин?Не знам шта сами није ми важно. Иако је Исус рекаода не убијаш?Заболи мешта је неко рекао.Онда би требало ...66

да ти мене убијеш,реци слободно.Не, ниси погодио,зато и јесмо другачији,макар ја био судија,макар ја био патријарх,макар ја био смисао,без тијела, без ријечи,ко зна гдје заборављен.

ПРОСЈАК ПРЕД ЦРКВОМ

Ако га и ниси ту поставио, Ако твоје око над њим не свијетли,Ако се мој долазак и не очекује –Све је сасвим јасно и одлучено.У некој се тачки све спаја,Одакле год пристигло, самотно,Као што је и он који чека,Огуглао већ на ријечи –Очима већ тражи свету слику.Колико му је још времена остало,Крај врата кроз која није прошао?Само ту, гдје сједи, може бити –Тако је одлучено од првог часањеговог живота међу нама,Видио сам то и запамтио,Мада се тада још нисам родио,Памћење ме је служило,Стизале су ријечи, навиљци слика.Могао бих да га замијеним,Али немам те милости, Моје је да уђем у свјетлоСачувано, младо, исписаноНа лицима пред Мајком.А она само њега гледа,Скинутог с крста,Не види просјака, Што броји кишне капи.

ДЕБЕЛО СРЦЕ

Све више преовлађују, Господе, посвуда баш.Свијет су издијелили између себе, сваки дио.Зашто говорим сада у сликама сталним, које знаш 67

Од времена када је подијељен свијет био?Ништа није остало, не видим и не знам за то,Што би обећано било, овдје, убогом псалмати,Ако опише виђено, знано, давно прозвано злоЧији си отац можда ипак Ти, а Мефист весела мати.

Како да останем уз тебе, док све им додијели?За мене ту нема мјеста, сијевају ножеви и крвНатапа Еден из кога истјераше и мене и браћу

Биједне од рођења, што су само тебе хтјели.А све што добише, с гозбене трпезе је стрвОвог свијета и смрт за дјецу, мајку и ћаћу.

68

МилосрднаИшли смо према нашем, што би Томас

Ман рекао, чаробном брегу. Осећао сам да је тоуспињање уствари пад. Пут ка вечном понору.Знао сам све. Али први пут у животу био сам слаб.Чудна спознаја. Ваљда је драги Бог одлучио да утој децембарској ноћи, своје гордо и осионо бићестрашно казни и тако научи нечему, што ће мутог тренутка бити страно, далеко, непознато инеоправдано. Бог мучи кога воли каже Библија.Ова чаша горке садржине, молио сам га да мемимоиђе. Мутна нада. Она је ћутала. Јача негоикад. Успут смо угледали срну која се на тренпојавила из мрачне шуме. Каже се, да сроднедуше када су заједно, могу да виде тајне природе.Ми више нисмо били сродне душе. Само странцина месту које нам је некад значило. Једно је било

јако и одлучно. Друго слабо и поражено. Чудна тишина. Тишина јетрајала и била потребна, јер је уследила бујица и салва речи које суболеле. Болеле су мене слабог и пораженог, али сам онда видео да болеи њу, јаку и одлучну. Плакала је. Плакала је дуго. Секла ми је душуречима које нису значиле ништа. Заговарао сам живот, срећу, наду,светлост. Али, тама је била јача те децембарске ноћи. Све је прекрила.Проклето беспомоћан. Рекла ми је шта да радим. Послушао сам је.Како би могло бити другачије. Одлазила је. Хиљаду искри у мојој главидок смо се спуштали са чаробног брега. Безнађе. Помислио сам нанови дан без ње. Хиљаду ножева ме тог трена пробило. У једном тре-нутку сам се сетио да је не гледам већ дуго. Учинио сам то. Тада самвидео очи које ме гледају. Топло као некад. Поглед који је ипак маложалио због нашег пораза. Стао сам. Гледао ју. Била је толико милосрд-на да ми дозволи да прислоним главу на њено раме и да спустим челона њене ноге. Толико милосрдна. А ја бих тада упијао њене мирисе, јерсам знао да је више нећу видети. У једном тренутку смо се ухватили заруке. Држали чврсто. Светла града су била све јаснија, а ја сам желео даград нестане и да остане само пут. Пут који би променио све. Мислиосам да више није битно што види моју слабост. Стигли смо. Окренуосам се према њој и опет видео та два ока због којих сам могао све.Могао сам да јој предам живот, да будем бољи човек, да је волимзаувек, да јој робујем, да је успављујем , да је будим, да је чувам, да јесањам, да је негујем, да је лечим, да због ње гладујем, да због ње трпимбол, да створим нови живот. Могао сам све, а нисам могао ништа. Опетје била милосрдна . Дозволила је да је пољубим. Као некад. Онда је

69

Прича

Бранко Милорадовић

изговорила оно што сам већ знао. Али то сам тражио од ње. Неко другије добио рај. Гурнут сам у само гротло одакле се не излази. Али некимчудом сам последњи пут промолио главу из гротала и рекао јој : ,,Ја бихда се борим''. Гледала ме неко време. Онда је отишла. Кренуо самдостојанствено док није замакла, а онда сам вриштао и ударао испредсебе. Нисам престајао. Ломио сам и повредјивао руке, јер је тај бол биоништаван наспрам сазнања да ње више нема. Ушао сам у кућу. Пао напод. Лежао сам у положају фетуса и тако дуго остао. Морао сам некакода прекинем мисли на пустињу која ме чека и дозива. Желео сам данеко или нешто убије њу у мени. Додиривао сам груди, стомак, врат.Тражио сам место где се тако безбедно сакрила . А она се злурадосмејала из тих најдубљих пространстава моје душе. То су била места докојих ја никад нећу допрети и где ће она заувек остати. Нови дан.Корак по корак. Видео сам је у углу собе. Видео сам је у огледалу. Видеосам је на улици. Никад ништа не говори. Само тишина.

70

Свет поезије, Свет поезије, поезија светапоезија света

Александра Петровић (Србија)

Праг

Праг је везаи разделник светова

сви терети који се носеса једне стране прагаостављају се пред њимпре него што се прекорачина другу страну

некад су терети већина једнојнекад на другој страни

праг је чувароба светачак и када су врата разваљена

праг једостојанствени витезили страшна утвара

72

Јелена Борок (Русија)

* * *

Далеко-далеко иза Волге  —где се куће руше до темеља, као да их није ни било;где време обраста маховином,људи старе, као печурке, за три дана;

тамо партизански ехо још увек узнемирава мочварне мехуриће,тамо је сеоски клуб освојила четинарска шума;итако су гране преплетене густо,тако ноге корачају лагано,и све су — мириси, мириси, и мравињак, —

чекај ме тамо.Чини ми се да ћемо тамобити у исто време:ја — стара, погрбљена,коштана нога на носу кврге к'о зелене гљиве лударе,ти — млад и здрав, каквим сам те запамтила,и незнано откуда — дедово писмо брату,с фронта,путује од 42-е године,међу живима нема никог ко би га прочитао.

Превео: Миливоје Баћовић

73

Алис Вокер (САД)

Ми сами

Ми сами можемо да обезвредимо златоне марећида ли расте или падана тржишту.

Док год има златапостоји и ланац, знате, и ако је ваш ланацзлатанутолико горепо вас.

Перје, шкољкеи морски каменчићиисто толико су ретки.

Ово би могла да буде наша револуција:да волимо оно чега има многоисто колико и оно чега је мало.

Превела Мирослава Д. Петровић

74

Дубак Дубак, Црна Гора

Последњи Фердинандов лов

У једном царству живљашенесит ловац

Обданици је кратак фитиљпа настаљаше по тмушинасумице да нишани и пуца

Ћорава сачма и ћоре пушкеи сови је била невидљива

Призивао је нови потопу крвииз којег Нојени пар мрава спасао не бикамоли голубицу и голуба

Више му је звериње било на ншиануно црножути престо на уму

Страсније грљаше пушкунего стас грофице Котек

Рикала је дивљач од радостикад би пуцњи утихнулии потоци крви пресахлиу његовим ловиштима

На Видовдан голорук одеу Сарајевода обиђе ловинуодавно нанишањену

Уто долетје Гаврило

Свитну муњазагрмје гром

Ловина ловца улови

75

Иза решетака Терезиналепет се чујекао из кавезагдје је заточен побуњени анђеокоме су одсјекли десно крило.

То једнокрил Гаврилдвоглавог црног орлапо тами тамнице вија

76

Ана Маркина, Русија

***

Увело је све. Прозирна је роса.Да помислиш. Ал' багремова хук жути...Осврнеш се и остати пожелиш,уписати се, укачити, остати,да страшно, непријатно не би било.А мами јуче изић' било милопо земичке ил' тимијан траву тамо.Ставивши џем од вишања на крилцеса слашћу једох светле прженице,а поред: тата свађа се са мамом.И потом оде. На колико? На дан?Не нестај, и не попуштај, баш дивота...Хајде, бар нека месец прође, дили-дон,боровнице алуминијски бидон,не сме се ићи иза куће нити плота,тамо је амброзија, нестасала јошу кутији гундеља да чувам,ил' коверте да адресујем брижноил' бацам штапиће у реку с мостада не би никад одрастала вишеод метра седамдесет, до зрелости, смрти.Огледала се међусобно гледеу ћутњи, зрацима пробијена,гледаш а очи ништа ти не вреденит видех маму кад се кући вратини како пелуде у ваздуху лебде.

Превео: Миливоје Баћовић

77

Крдуово небометафорама исписано

(Петру Крду, Друга историја бића, КОВ, Вршац, 2017)

Иако се код нас веома често говорио нашим писцима који имају две језич-ке домовине и пишу равноправно, гото-во равномерно, на различитим језици-ма, нимало ретко то једноставно нијеистина. Чарлс Симић је све своје песменаписао на енглеском језику. Јоан Фло-ра све своје на румунском. СлавомирГвозденовић на српском. Ретки су пес-ници попут Ристе Василевског који имавелики број песничких збирки на маке-донском и готово једнак, ако не и већи,на српском, а да су притом оне које се удругима налазе и испеване на српском,

а не с македонског језика преведене. Када је после Крдуове смртиГабријел Бабуц, приређивач Друге историје бића, пожелео да великогпесника представи и као есејисту, одлучио се да избор сачини из њего-вих бележница тако што је искључиво узимао текстове који су насрпском језику били написани. Сада смо у прилици да завиримо у оношто је с разлогом у пододредници одређено као „Есеји и лирски запи-си између Да и Не“ и тако увидимо како је Крду био, помало прикриве-ни, значајан есејист који је из своје, намерно изабране као помалоискошене, позиције био у прилици да нам много тога непознатог, илинедовољно познатог, каже и упозна нас са многим писцима о којимасмо или знали помало или знали понешто погрешно и недовољнодубоко. Ево књиге за у читалачко уживање. И, једнако, књиге којој ћемосе често враћати. Поготову сада када је наш издавач „Филип Вишњић“покренуо читаву једну библиотеку посвећену румунским песницимакоји се налазе међу најзначајнијим песницима које читава светскапоезија има. И пре тога, управо сам Крду нас је упознао са пажљивопробраним текстовима многих авангардних, неоавангардних и инихрумунских писаца који се налазе у самом срцу савремене светске књи-жевности.

Бабуц текстове којима нас ова књига дарује назива плодовимапишчевих несаница, есејима које је овај пре него што их је написаонајпре одсањао. Писани су једнако у сновима као и у времену које јепосле буђења уследило. Текстови-снови су који доказују како и таквемеђулитературе, и сновне и јавне, сновнојавне, има.78

Библиотека

мр Душан Стојковић

Крдуова књига је троделна: „Исписао бих небо метафорама“(позајмили смо га за налов нашег текста), „Постојимо ли без других?“ и„Увежбавам мисао да летим“ (најкраћи део који се састоји од писамаупућених другима и једног имагинарног које му је Васко Попа из оно-странја „написао“).

Крду је изузетно детаљно и изузетно прецизно разоткрио вла-ститу поетику, нудећи нам готово на длану извештај о томе шта јесвојим песничким и иним делањем био намуан да учини и остав-љајући нама, читаоцима, да проценимо колико му је то за рукомпошло: „Могу ли крици у песми променити свет?“ (стр. 11); „Зар песникнема право на занимање? Његово је занимање сан, интензивно него-вање сневања и ероса“ (12); „Школа изгнанства – метафора за песнико-ву егзистенцијалну судбину. Песник је увек изгнаник из профаногсвета. [...] Волео бих да мојом песмом влада најблиставија светлост.Али песнику не преостаје друго до да предскаже олујни ветар који ћедонети црни снег“ (14); „Збиља и патња постхумно живе у нама, асамим тим и у песми“ (17); „Добра песма је импулс који обликује виб-рације душе, која никога не оставља равнодушним“ (17); „Живот је увекнадреалан“ (18); „Стварност често блати песму“ (19); „Моје песме имајудва оригинала, оба настала у муци“ (23); „Језик је домовина песника...“(25); „Заменице су, у ствари, две књиге: слика егзистенцијалног стањазамишљеног на два језика“ (25); „Не знам на којем језику пишемпоезију. Често се налазм у свету немогућих снова, чији облик не могуда докучим јер ти моји снови имају хиљаду прозора заумног, имаги-нарног“ (33); „Моје је свакодневно живљење двојезично, али ипак,песме пишем претежно на румунском. Велика је храброст битидвојезичан јер не смемо се играти са песничким језиком“ (37–38);„Наша стварност захтева да буде обучена у интертектуалност, иронију,парадокс, лудизам, ирационалност сваке врсте. Надреалност је потпу-но слепа према стварности око себе.“ (39)

Књига је пуна аутобиографских детаља. Они нам показују какоје изгледала борба да се Вршац – град Јована Стерије Поповића и ВаскаПопе, који је постао једна од културних, надасве песничких, престони-ца, и не само Србије већ и Европе, управо залагањем Крдуа, одупресвим нелојалним и антипесничким покушајима да буде наново вра-ћен у предпесничко стање, оно које се нипошто расадником културе неможе назвати. Тако песник пише: „Свестан сам да све што радим уСтеријином граду је донкихотовска борба са ветрењачама.“ (13) Онједан бицикл назива „Сиоран“, а други „Набоков“ (овај други су муукрали). Библиотеку коју покреће у оквиру своје издавачке куће, у частСиорана који је од ње читавог живота патио назива „Несаница“ и желида та библиотека „буде врста терапије“ (18) свим несаничарима духа ипесништва. Кафе „Србија“ његов је „радни кабинет“ (16) у којем му јепало на памет да се у свакој соби хотела нађе једна књига КОВ-а, па –ко је купи, ко однесе! Када се одлучује које ће књиге издати, занима га„искључиво поезија одабраних за одабране“. (15) Открива нам једанпиторескни детаљ: када је ШТАЗИ пратио великог немачког песникаРајнера Кунцеа шифра је била „Лирика“. 79

Бележи како је велики песник, један од највећих који је дваде-сетовековна светска поезија уопште имала, Лучијан Блага до своје чет-врте године био нем, а касније је постао „најкомплекснија личнострумунске културе“ (50) века који је прошао, једини који може равно-правно упоређен да буде с Михајем Еминескуом. Крду је друговао савеликим румунским писцима настањеним у Паризу – Сиораном,Елијадеом, Јонеском. Први му је причао како је у младости патио одтешких несаница. Из Јонескоове румунске фазе су Енглески без профе-сора (прва верзија Ћелаве певачице) и „изванредни“ (56) Гротескни итрагични живот Виктора Игоа. Јонеско није рођен 1912, како готово усвим лексиконима и историјама књижевности пише, већ 1909. (110)Крду нас подсећа на одговор који је у својој књизи На врхунцу безнађаСиоран дао на питање зашто не изврши самоубиство када толико, итако дубоко, о њему пише: „Зато што се и смрти гадим као и живота.“(57) Румунски философ је имао савет и за пријатеље које је захватиладепресија: „идите двадесет минута на гробље. Боље је него да идете кодпсихијатра.“ (58) Крду нас обавештава да има дадаистичких елемена-та у румунском фолклору. (74) Карађале и Урмуз су „претече апсурдау румунској књижевности“ (75), а „ ...румунска авангарда била је сапут-ник велике поезије.“ (75) У самом срцу светске књижевне авангарде суТристан Цара и Ежен Јонеску, а Урмуз је био надреалиста пре АндреБретона и његових пратилаца. Авангардност румунских часописа јемаксимално авангардна: један који се и називао Један има број потпу-но празних страница, други – Један бели и Један ноћу – имају страни-цу сасвим црну, у оном који се зове Pula уредништво се сликало сасвимнаго. У надреалистичко доба, румунски авангардисти су извлачиликрајње консеквенце из дадаистичких шамара свету и уметностиуопште. Били су дадаистички надреалисти. Мирча Илиаде написао јео истој књизи и „негативан и позитиван приказ“. (110) Сиоран је Крдуурекао како би Констан Нојка, који „у свету је непознат, јер је хтео дабуде непознат“ (91), „превазишао и њега и Јонеска и оне друге да јеостао на обалама Сене“. (91) Ана Бландијана, она којој је Херта Милер„украла“ Нобела, по мени сасвим незаслужено, јесте „жена која јепостала песма“. (102)

Очекивано, Крду не може заборавити Стерију: „Свако времетражи ново читање Стерије“ (69); „Песник Јован Стерија Поповић небежи од црног, већ слеће у врхунску тугу, изводи драматичан силазаку рашчовечење. [...] То је једна фантастична мрежа асоцијација којавуче непрекинуту нит велике поезије. То су егзистенцијално – фило-зофске теме, потпуно природне, које могу да заталасају сваки таленати сваки стваралачки дух.“ (71) Круна Крдуовог суда о великом књижев-ном претходнику, без икакве сумње, његова је тврдња по којој јевршачки комедиограф и песник „Хајдегер пре Хајдегера“. (73)

Диљем књиге расуте су многе опаске које имају гномску тежи-ну и мисли које епифанијски осветљавају проблем над који су сенадвиле. Тако Крду поставља и себи и нама, неизбежно питање, на којеби одговор унапред морао бити познат, желимо ли да припадамоцарству културе и уметности: „Може ли нашем душевном спасењу80

помоћи враћање старим добрим књигама?“ (21). Тврди: „Најгори сулоши и осредњи писци.“ (23) Опомиње: „Рукописи морају да одлежепопут доброг вина.“ (35) Афористички нас просветљује: „Велики људису вечно мали.“ (23) Памтимо још неколике детаље. Сиорана који је прибележио како сеДилен Томас, приупитан да своју поезију протумачи, бацио на под икопрцао се по њему што је био његов одговор – сасвим гестуалан – напитање које му је било упућено. Тврдњу како је „Кафка – највећи духкоји доминира егзистенцијалном мишљу 20. века“ (63), која резултиранаредном: „Нобеловац без Нобела!“ (64) Опаску, преузету из литерату-ре о великом енглеском драматичару и песнику (која заузима особено,неофицијелно, место у њој) по којој се кључ за тумачење целокупногШекспировог стваралаштва и његова живота највероватније налази уњеговом 66 сонету. (67) Крду нас подсећа како су неизмерни доприно-си Карела Керењија у Јосифу и његовој браћи и Теодора Адорна уДоктору Фаустусу Томаса Мана. Пише да је Миодраг Павловић „нашГете“. (100)Једном речју, пред нама је књига која је сведочанство како у Крдууимамо есејисту који ни по чему не заостаје за Крдуом песником.Књига која се ни чита само једанпут.

81

Тријумф идејенационалне државе

НОВА КЊИГА АКАДЕМИКА НИКОЛЕ Б. ПОПОВИЋА

У издању Друштва историчара СтојанНоваковић почетком 2018. године из штампеје изашла књига српског историчара Николе Б.Поповића под називом Тријумф идеје нацио-налне државе. Никола Б. Поповић је рођен уКупресу, на Никољдан, па ваљда отуда иНикола. Школован је у Бугојну, дипломирао јена Филозофском факултету у Београду за чети-ри године, магистрирао за три, а докторирао задевет година. Девет година је радио у нека-дашњем Институту за изучавање радничкогпокрета у Београду, а 32 године у Институту засавремену историју, који је настао спајањемПрвог одељења Института за изучавање рад-ничког покрета и Одељења за историјске наукеИнститута друштвених наука. Четири годинеје руководио том еминентном научном уста-

новом – од маја 2000. до јуна 2004. године. Предавао је наФилозофском факултету у Бањој Луци од 1996. године, а редовни јечлан Академија наука и умјетности Републике Српске. Објавио је деветмонографија и 11 томова приређених докумената. Аутор је око 280текстова у научним публикацијама и дневној и периодичној штампи.У фокусу његових научних истраживања су односи Србије и Русије уПрвом свјетском рату и Југославије и Совјетског Савеза у Другом свјет-ском рату. Један је од најбољих познавалаца српско-руских односа идобровољачког питања међу српским историчарима.

Књига Тријумф идеје националне државе обухвата 17 радоваНиколе Б. Поповића писаних у дужем временском периоду од скоротри деценије. Аутор кроз поново презентоване радове указује насвојеврсни историјски процес у којем се изграђује национална државана просторима на којима једна нација има већину становништва.Државу стварају нације са писаним националним програмом, али јебило случајева у којима су државе стварале нацију – СједињенеАмеричке Државе, Македонија, Италија, Црна Гора). Историјско иску-ство нам је показало да су у више наврата, након формирања, ојачалеједнонационалне државе показивале аспирације према околнимтериторијама у којима су друге нације биле у већини, чиме је утиранпут ка стварању вишенационалних држава. Сложеност историјскихпроцеса и међунационалних односа управо проистиче из тога што свинационализми нису стварали државу само на свом етничком просто-82

др Милан Гулић, виши научни сарадникИнститут за савремену

историју, Београд

ру, већ су се ширили и на околне просторе са другом етничком већи-ном, чиме су се градиле вишенационалне државе.

Управо такве, вишенационалне државе доживјеле су два вели-ка слома и пораза – 1918. године на крају Великог рата, када су се уру-шила четири велика царства – Османско, Аустроугарско, Руско иЊемачко, и 90-их година XX вијека, када су се урушиле три социјали-стичке вишенационалне државе – Савез Совјетских СоцијалистичкихРепублика, Социјалистичка Федеративна Република Југославија иЧехословачка Социјалистичка Република. Њихови порази и сломовису, у исто вријеме, представљали побједе националних држава. Намјесту те три државе настале су нове 23 (Словенија, Хрватска, Босна иХерцеговина, Црна Гора, Србија, Македонија, Чешка, Словачка,Естонија, Летонија, Литванија, Бјелорусија, Украјина, Молдавија,Русија, Грузија, Јерменија, Азербејџан, Казахстан, Узбекистан,Туркменистан, Таџикистан и Киргизија). Распадом (или разбијањем)ове три вишенационалне државе многи народи су по први пут у својојисторији добили националну државу. Међутим, пошто подјела нијеизведена по националним, већ административним критеријумима, натом простору су остала и неугасла жаришта, па се чини да се растака-ње вишенационалних држава Југославије и Совјетског Савеза нијесасвим завршено. Остала су неријешена питања Републике Српске,Косова и Метохије, Крима, Доњецке и Луганске Народне Републике(Новорусије), Придњестровља, Дагестана, Ингушетије, Чеченије,Абхазије, Јужне Осетије, Нагорно Карабаха и других области и админи-стративних јединица, која најбоље доказују живост идеје националнедржаве. Живост идеје националне државе доказују и развијени нацио-нализми унутар Европске уније, која представља својеврсну наднацио-налну заједницу држава. Срећемо их како у већ формираним нацио-налним државама, чланицама Уније, тако и у подручјима која теже дапостану националне државе, попут Каталоније, Баскије или Шкотске,чији је референдум за независност одржан у вријеме када је ВеликаБританија још увијек била чланица Уније.

Кроз текстове прикупљене у књизи Тријумф идеје националнедржаве разматрају се и питања српског националног програма, ства-рања једнонационалних и вишенационалних држава на Балкану, каои начини разбијања (урушавања) ових других, са посебним освртом наСоцијалистичку Федеративну Републику Југославију. АкадемикПоповић истиче да Начертаније Илије Гарашанина није први српскинационални програм, како се то обично сматра, већ да је такав једандокумент први саставио још Ђорђе Бранковић у XVII вијеку. Иако јетако квалификовано, посебно у контексту ратова на југословенскомпростору у посљедњој деценији XX вијека, Начертаније није било нивеликосрпски ни југословенски, већ искључиво српски националнипрограм. Тек почетком XX вијека српски национални програм добио јејугословенски оквир. Ратни циљ српске Владе из 1914. године происте-као је из свеукупне историје српског народа и његове природне тежњеза уједињењем. Иако је основу српског националног програма чиниласрпска национална држава, вјекови проведени под влашћу несрпских 83

империја, свијест о величини српске средњовјековне државе, која јеочувана уз гусле, крај огњишта и ватре, а понајвише захваљујућиСрпској православној цркви, као српски национални идеал истакли суослобођење и уједињење. Крај Првог свјетског рата, побједа Антанте,ослобођење Србије и слом империја (Аустроугарске у првом реду) омо-гућили су да се српски национални програм оствари у цјелости.

Без обзира на то, погледом с краја вијека, академик Поповићистиче да је југословенско уједињење за српски народ било ирацио-нално рјешење, јер је национална држава замијењена вишенационал-ном државом. Са друге стране, за Хрвате и Словенце, у датим околно-стима, то је, ипак, било рационално рјешење. Међутим, југословенскакраљевина је, у неку руку, настала на идеји националне државе, намишљењу да су Срби, Хрвати и Словенци један, како се говорило, „тро-имени народ“. Отуда се за југословенску краљевину може рећи да јебила вишенационална, али и једнонационална држава, ако се узместановиште заступника идеје југословенског уједињења.

Прва југословенска држава разбијена је извана, растурили су јењемачки освајачи, користећи добро опробану војну тактику блицкри-га, подршку Италије, Мађарске, Бугарске и Румуније, али и нагомила-но незадовољство „југословенском праксом“ у првом реду код Хрвата.Друга југословенска држава створена је на основама антифашистичкеборбе и социјалистичке револуције у вихору Другог свјетског рата итоком окупације. Имала је међународноправни континуитет са првомЈугославијом, али је била постављена на посве другачијим основама.Дуго се мислило здравијим, но вријеме је то демантовало. Иако су усоцијалистичкој Југославији тврдило да је национално питање могућеријешити једном за свагда, показало се да то ипак није изводљиво.Нарочито зато што републике нису грађене „на здравим основама“, већсупротно интересима српског народа, о коме као да нико није водиорачуна, почевши од његове политичке елите. Српска федерална једи-ница, сматрало се, никако није смјела бити „реална“, тј. усклађена саудјелом Срба у укупном броју становника и његовим територијалнимразмјештајем, јер би обухватила више од пола државе. Зато је грађенатако да не одскаче много од друге најважније југословенске републике– Хрватске. Живјело се у илузији да су републичке границе фиктивнеи да сви живе у јединственој југословенској држави. Илузија се разби-ла на бруталан начин, пред нашим очима, па су „непостојеће“ репуб-личке границе одједном постале међудржавне и непомјерљиве. Безобзира на такву основу друге Југославије, Срби су сваку југословенскудржаву доживљавали као своју и бранили је у ратовима. Међутим, усложеним околностима грађанског рата 90-их година XX вијека, какоистиче академик Поповић, српство многих Срба завршавало је на брдуизнад њихове куће.

Велики проблем југословенске државе и југословенске идеје јето што је, паралелно са њом, постојала и антијугословенска идеја, апошто идеје, како аутор наглашава, не могу умријети, већ се могуостварити или не, антијугословенство је било стална пријетња југосло-венству. Управо је идеал једнонационалне државе југословенских84

народа разбио вишенационалну југословенску државу. У социјали-стичкој југословенској држави сви народи су добили своје националнедржаве, осим српског народа који је разбијен у четири (Србија, ЦрнаГора, Босна и Херцеговина и Хрватска). У годинама након Другог свјет-ског рата, које су биле прожете свеопштим полетом због ослобођења иусхићеношћу и еланом који су уложени у обнову порушеног, то нијеимало превелики значај, али слабљењем савезне државе, постајало јесве важније и важније, иако је малом броју савременика заиста такоизгледало.

Социјалистичка Југославија је као савезна држава са јачомцентралном влашћу постојала тек око деценију и по. Од почетка шез-десетих година XX вијека, како сматра академик Поповић, почело јењено разбијање. Транзиција моћи са савезних на републичке властиводила је уништењу федеративне Југославије. Академик Поповић ука-зује на преломне тренутке у којима је савезна држава слабила, арепублике власти преузимале све већа овлашћења, захваљујућикојима су политичке промјене 1990. и 1991. године дочекале као већзаокружене националне државе. У првом реду истиче се сједницаИзвршног комитета Централног комитета Савеза комунистаЈугославије у марту 1962. године када је и сам Јосип Броз Тито, анали-зирајући извјештаје које је добијао, упитао: „Је ли та наша земља збиљакадра да се још држи, да се не распадне?“ Умјесто потеза у циљу јача-ња власти у Београду, у прољеће 1963. године донијет је нови Устав,који је ојачао републике и покрајине, на рачун савезне државе.

Сљедећи сигуран знак опадања снаге Југосла-вије као вишена-ционалне државе, према академику Поповићу, био је Осми конгрес

Савеза комуниста Југо-славије, одржан у децем-бру 1964. године. Тада сеЈосип Броз јасно деклари-сао као Хрват, што је иза-звало „запрепашћење“ и„констернацију“ међуприсутнима. АкадемикПоповић истиче да је тобила „чиста победа ре-публиканиста, а њенепоследице питање је дали је било ко наслући-вао“. Можда најјачи уда-рац централној власти уБеограду задат је у јулу1966. године када јесмијењен АлександарРанковић, потпредсјед-ник СФРЈ и некада све-моћни министар унут-

рашњих послова. Његова 85

Карикатура Боже Стефановића у сарајевскомлисту Ослобођење инспирисана Олимпиј-ским играма 1968. године

смјена представљала је удар централизму и савезним властима, анарочито Савезном секретаријату за унутрашње послове. Директнапосљедица ове смјене је било и „чишћење“ савезних органа од кадроваблиских Ранковићу, а отуда и снази савезне државе. Већ у јулу наредне1967. године усвојени су амандмани на Устав СФРЈ којима су суженаправа савезне државе у питању економије.

Нови ударац стабилности југословенске државе задали суАлбанци који су 1968. године у великим демонстрацијама на Косовуизборили већи степен аутономије, школовање на албанском језику, аиз назива Покрајине уклоњена је одредница Метохија. Поново је одго-вор савезних власти био повлачење. Ослабљен је један од стубова другеЈугославије – Савез комуниста. На Деветом конгресу у марту 1969.године спроведена је својеврсна федерализација Партије, па су репуб-лички савези комуниста постали самосталне организације, тј. нацио-налне партије. Ипак, ни то није било довољно, па је 1971. годинеЈугославију потресао Масовни покрет (МАСПОК), који је тежио јачањуХрватске као националне државе хр-ватског народа и био најзна-чајнији сепратаистички покрет унутар Југославије након Другог свјет-ског рата. Тако уздрмана Југо-славија, ни тада није повукла потезе усмјеру јачања савезне државе, већ обрнуто. Фебруара 1974. годинеусвојен је Устав СФРЈ. Касније се испоставило да је то био и посљедњиустав социјалистичке Југославије. Устав је омогућио да републикезаиста постану националне државе, а аутономне покрајине конститу-тивни дијелови Федерације. Иако је Југославија и даље формално билафедерација, у пракси је представљала конфедерацију. Фактички,Југославија је постала „оно што се републике договоре“.

Академик Поповић сагледава социјалистичку Југославију крозсталне потезе чињене са циљем њеног слабљења кроз ударе на њенестубове. Стубови који су одржавали савезну државу континуирано су(и плански) слабљени. Требало је уздрмати најзначајнију федералнујединицу – Србију њеном даљом федерализацијом кроз стварање ијачање аутономних по-крајина – Војводине и Косова. Одлучујући уда-рац Савезном серетаријату за унутрашње послове задат је падомРанковића, Југословенска народна армија је ослабљена увођењемнационалног кључа, умјесто критеријума способности и знања, а ство-рене су и својеврсне републичке армије кроз систем територијалниходбрана. На крају, требало је ослабити Савез комуниста Југославије,што је постигнуто његовом трансформацијом у федерацију национал-них партија. На основу свега тога видимо да, као што ни стварањеЈугославије није било производ тренутка, већ историјски процес, такони њено разбијање није било воља овог или оног народа, ове или онерепублике, већ дуготрајан процес. Падом Берлинског зида прилике усвијету су биле погодне да се процес разбијања Југославије доврши.Тита више није било, СКЈ је разрушен, а ЈНА компромитована.Референдуми, избори и сукоби показали су ко је био, а ко не, за очува-ње Југославије. Бранећи Југославију у то вријеме, српски народ је изгу-био силну енергију, углед и страну подршку.

Иако је деведесетих година XX вијека поражен и цијели86

социјалистички систем, распале су се само вишенационалне државетог система (СССР, ЧССР и СФРЈ), а преживјеле су једнонационалнедржаве, иако су и оне припадале социјалистичком свијету (Бугарска,Румунија, Мађарска, Пољска, Албанија). У њима је само дошло дотранзиције власти, на тежи или лакши начин. Очигледно да повод заурушавање држава није био њихов политички систем, већ побједаидеје једнонационалне државе, која је у средишту пажње књиге дрНиколе Б. Поповића: „Тријумф идеје једнонационалне државе збио сена наше очи, у Европи, у последњој деценији прошлог столећа.“ Свијетсе мијењао пред нашим очима, а интелектуалци су имали обавезу дареагују и објасне појаве и процесе који су мијењали наше животе. Некису ћутали, а неки говорили, стављајући своје судове на оцјену јавностии онда, а и данас. У другој групи је био и аутор ове књиге, који је био иостао свјестан опасности коју носе јавни иступи и коментарисања. Затоје у више наврата цитирао историчара и економисту СергијаДимитријевића (1912–1987), који је говорио да је „савременик као жабана дну бунара, која гледа увис и кроз отвор види само крајичак неба имисли да је такво читаво небо“. Читајући текстове Николе Б. Поповићакоји су претрпјели суд времена можемо рећи да аутор није био жаба ида је видио много више од тог крајичка неба…

87

Момо Капор

ШајкачаКад год наиђу опасна и тешка времена, шајкаче поново уђу у

моду. Шешири, качкети и француске капе, тада на извесно време пото-ну у заборав. Шајкача, која је у миру свакодневни, незаобилазни деонародне ношње, једина је капа на свету која се у ратно доба преко ноћипретвара у обавезни део униформе. Због тога Срби и у време мира,увек делују као да су помало у рату!

Ма колико био паметан и обавештен, странац који не познајепорекло и суштину шајкаче, никада неће разумети Србе. Шајкача је,наиме, много више од обичне капе: она је облик пркоса, храбрости,нежности и ината. Већ неколико векова она штити српске главе одприродних непогода и ратних пораза, представљајући свету везу сапрошлошћу – спону са животом. Каква је то капа, најбоље сведочи то,да се шајкача никоме на свету не скида, сем Господу Богу у цркви! Сањом се једе и ради, а када се човеку приспава, тада се намакне на лицеда штити од досадних мува и прави вештачку ноћ.

Она потиче из XV векa, када су је носили шајкаши на својимчуновима на весла, оштрих гвоздених кљунова, који су по Дунаву иТиси ратовали све до XIX века са Турцима, пресрећући њихове лађе.Мада шајак – чоја добаће израде, слична сукну, потиче од турске речи,на руском чајка значи галеб, па шајкача представља, уствари, стилизо-вани облик ове најпоетичније птице.

“Ој. Бога ти, шајка птицо!” – пева наш народ…Ни једна капа на свету није као шајкача у стању да већ на први

поглед, открије карактер и расположење онога ко је носи на глави!Натучена на обрве, као на чувеној ратној фотографији “Извиђач”,шајкача је знак опреза и опасности, а открива и преку нарав свогавласника. Накривљена на једно уво, одаје његово бећарско расположе-ње, склоност пићу и лумповању, спремност да се препусти претеранимосећењима, обести и дерту. Забаци ли је власник на потиљак – етоскривеног кабадахије или човека у недоумици, који се спрема даобави неки претежак посао. Превелика шајкача, која пада на клемпа-ве уши говори о небризи власника који је дигао руке од себе, о мирењуса неимаштином и наилазећом бедом.

Боже, каквих ли све шајкача нема у Србији! Изгужваних, озно-јених, улепљених, избледелих од киша и ветрова, жеге и снега; нових,новцијатих (које се носе на слављима или из пркоса), дрчних и усправ-них, што на главама стоје изазивачки и оних, скљоканих од туге ижалости, које покривају главу попут слетеле утучене птице уморних,сивих крила…88

Незаборавак

У шајкачи се носе тек излежена јаја и обране крушке за госте изграда. Из шајкаче се, кад нема ничег другог, захвата вода са извора.Шајкачом се брише зној са чела на њиви. За њу се затакне дуго очеки-вано писмо од сина из војске, да види читаво село! И позив за суд. У тукапу са дуплим странама које се зими спуштају преко ушију, лети сезадене цвет или одложи добијена цигара (за после). У време рата, знасе, у шајкачи мора да стоји игла и смотак конца, ако случајно отпаднедугме од шињела. Куда ће купљени лоз, него у шајкачу? Када лум-пујемо, за шајкачу затичемо крупне новчанице драгачевским трубачи-ма! И убацујемо у њу који динар просјаку пред црквом.

Шајкача је, иначе, најтрпељивија капа на кугли земаљској; онамирно подноси и друге капе, које јој раде о глави коју покрива. Макакве јој значке качили – кокарде, мртвачке главе или петокраке, онаје, ипак, најлепша, када је без икаквих ознака. То је због тога, што јешајкача много старија од политике. И мудрија. И дуговечнија.Трајнија…

Не слаже се уз грађан-ско одело и не иде добро узнаочаре. Тужно ју је видети уизлогу продавнице сувенира.Она је више за вашаре.

Пола века, шајкача јестрпљиво подносила терорушиљених “титовки”, чији јеоблик преузет из туђихармија и полиција. Те капе сутолико неприродне и такоружно стоје на главама, да ихвојници, чим им се за тоукаже прилика, скидају саглава да им не кваре косу изадевају за опасач. Постојала је и једна, ко зна откуда, залутала капа сатри рога, о којој постоји чак и песма:

“Ја сам Анка, партизанка,Носим капу на три рога,И борим се против Бога!”За разлику од тих богохулних капа, шајкача не може да буде

ништа друго – до православна. Она се не скида ни пред краљем, сакојим су српски сељаци одвајкада били на ти!

Једина лоша особина шајкаче је да се у миру и благостању, брзопретвори у шешир и заборави лако на саму себе. Они који је и тадаупорно носе, со су ове земље…

89

Мисли и афоризми бугарских аутора о слободи

Као што је рекао један српски сатиричар „слободан човек мислишта жели, а једе шта има“. А ми смо увек преферирали обрнуто: даједемо шта желимо и да мислимо оно што имамо.

Станислав Стратијев

Патриотизам је приврженост отаџбини, приврженост сопстве-ној независности и слободи.

Народ који не жели слободу другоме, ни сам није достојан сло-боде.

Слобода је највећа и најзначајнија богиња којој треба да се кадитамњан и да јој се подижу највелелепнији храмови.

Ко жели да узме туђе, он не жели слободу, он није слободанчовек, него деспот.

Љубен Каравелов

Слобода речи је оголила трагедију красноречивости.Валентин Димитров

Љубав и слобода су исто. Зар роб може да воли пре него штопостане слободан? Зар је онај који не сме да воли, заиста слободан?

Димитар Димов

Демократија ми гарантује слободу да бирам ко ће да ми коман-дује.

Дмитар Атанасов

Пошто је Тамерлан уништио у крви и огњу све који не мисле каоон и који желе нешто друго, запушио крвљу сва незадовољна уста ипоставио престо власти на врх гомиле од лобања, мудре хоџе и муле,присталице његове непогрешиве правде, почели су да издају часопис«Слободна реч». Гео Милев90

СатириконУређује Александар Чотрић

Међу свим нашим слободама је и слобода цензуре.Диљан Бенев

Човек треба да захтева максимум од себе и мање од других. Утоме се састоји слобода.

Рат је зао и неморалан, ако не брани мир, културу и слободу.

Слобода претпоставља истину. Само онај ко познаје истинуможе да буде слободан.

Илија Бешков

Кад не могу да ограниче слободу мисли - ограничавају слободутела. Светислав Пејчев

У борби за слободу увек учествују и будући тирани.

Зашто народ, чим се ослободи, тражи новог господара?

Слобода нам је требала за нешто... Али, више не можемо да сесетимо за шта.

Румен Иванчев

Од трговинских ланаца човечанство не може да се ослободи.

Неједнакост је цена плаћена за слободу. А братство да и не по-мињемо.

Дан отворених врата најнестрпљивије очекују затвореници.Хачик Лебикјан

Ослобођење је предтекст, ослободилац крије подтекст.Николај Драганов Чичин

Ми имамо слободу говора - последњу реч осуђеника.Јордан Лесов

Завојевач очекује да га поштују као ослободиоца.

Нема неслободније особе од чуване особе.Венцислав Константинов

Слобода речи може да буде замењена само слободом лице-мерја.

Слобода није само корен, него и плод човека.Георги Спасов

91

Тражите ли слободу дијалога - говорите са собом!Борис Цветанов

Слобода речи завршава се тамо где почиње слобода говора.

Наше дрво слободе окићено је многобројним малим и великимкавезима за птице певачице и птице селице.

Панчо Недев

Човек се формира као слободно биће, пре него што постане роб.Борислав Ганчев

У животу једног слободног ствараоца најмучнији и опасан мо-менат је кад добија признања.

Атанас Далчев

Да ослободимо људе од страха? Да, али не и од стида.Борис Димовски

Донели су нам слободу на тацни. Узели смо тацну и одбацилислободу.

Богомил Евтимов

Не може да буде слободан дух који није искусио ропство соптве-ног тела.

Само слободан човек може да робује себи.

Слободан човек схвата докле је граница слободе.

Слобода захтева да прво имаш власт над собом.

Рад те чини слободним, ако радиш за себе.

Слобода говора зависи од тога колико су ти пуна уста.

Каква слобода говора! Свако говори против сваког!Веселин Зидаров

У Америци имају Кип слободе. Чудна ми чуда! Код нас је самаслобода кип.

Константин Костов

Свака љубав те чини зависним, али ни мржња ти не даје слобо-ду. Петар Костов

Новинари постају свесни да је новинарство занимање за сло-бодне људе, тек кад их избаце с посла.

92

Кад гладан човек окуси слободу, поједе је до краја.

Кад се избориш за слободу, свако жури да ти је поклони.Петар Крајевски

Не може да буде слободан онај ко је макар једном био потчи-њен.

Онај који брани своју слободу, ретко брани слободу других.

Ужасно је да кад си роб сопствене слободе.Марко Марков

Једнака права не дају више слободе, него једнаке дужности.Јарослав Радев

Мисли о слободи сазреле су у затворима.

Постоје и ранг-листе бораца за слободу.

Они који пузе, не могу да падну за слободу.

Кад сам био слободоуман, нисам мислио шта говорим.

Поклоњена слобода се претвара у ново ропство.

Слобода је као коњ без узде - никад не знаш где ће да те одведе.

Упомоћ! Слобода нас хапси.

Данас је свако слободан да сам себи изабере робију.Турхан Расијев

Слободан човек не плаши се ничега и никога!Донка Колева

Пре него што су пали за слободу, многи хероји су били спотица-ни од свог народа.

Укус слободе је само за дегустацију.

Свако има право на слободу, али право није слободно.Тодор Бакарџијев

Ја сам, разуме се, за слободу штампе, док она не спречава поли-тички живот и интересе народа.

Елин Пелин

93

Праведност, ред и слобода су магла. Док за једне има слободе, задруге је нема.

Политичке идеје узурпирају разум и вољу и лишавају нас сло-боде да мислимо и живимо како нам налаже савест.

Крајњи циљ уметности је слобода.Ивајло Петров

Што слободније мислиш, утолико се мање осећаш слободним.

Само богат може да буде истински слободан, а само сиромашан- истински борац за слободу.

Слобода је као ваздух. Приметимо је тек када нестане.

Без слободе реч нема глас. Без речи слобода нема име.

Слобода речи има смисла, само ако има ко да је чује.

Слободни смо само када можемо да бирамо дужности.

Од права човека стварају друштвена правила, а од слободе -оправдање за њихово непоштовање.

Слобода је царство моћних, а закон - убежиште за слабе.

Што је већа слобода говора, то има више за прећуткивање.

Слобода повећава права лошима, а добрима само дужности.

Права слобода нема укус. Слатка је само забрањена.

Губи своју слободу, ко посегне за туђом.

Свака слобода преправља затворе по својој мери.

Због слободе се узима власт. Због власти се губи слобода.

Слобода прво ослобађа зло, а после пушта добро да га гони.

Нису робови добили слободу, него су се робовласници ослободи-ли бриге о њима.

Стојан Стојанов

Приредио и превео са бугарског: Александар Чотрић94

95

Специфичан у програмском, организационом и техноло-шком смислу, заснован на комерцијално-уметничким принципи-ма, без стално ангажованог уметничког ансамбла, конципиран дапрезентује праизвођења дела савремених српских писаца и писа-ца са простора бивше Југославије, Звездара театар је започео својживот 8. октобра 1984. године представом “Мрешћење шарана”Александра Поповића у режији Дејана Мијача.

Од тада негује тај пут и током година играни су комадимногих великана наше књижевности. Еминентни редитељи, оста-вили су неизбрисив траг у редитељском позоришном поступку.

Најславнија имена нашег глумишта одиграла су незабо-равне улоге, а учествовање на готово свим фестивалима, смотра-ма, позоришним свечаностима у земљи, донела су многобројненаграде представама, писцима, редитељима, глумцима, сцено-графима, костимографима. Звездара театар је гостовао у готовосвим градовима Србије и бивше Југославије, а све су учесталија игостовања у иностранству.

29. маја 2001. године завршена је изградња Нове сцене. На-мењена извођењу првенствено страног текста, отворила је врата идругачијим уметничким решењима.

Намера нам је да у следећој фази изградње извршимо ре-конструкцију целог објекта и да се на месту постојећег изградиКултурни центар налик на савремене центре у Европи.

ЦЕНТРАЛА(управа, организација, администрација, рачуноводство, техника)

+381-11-2417-687+381-11-2417-155+381-11-2414-527+381-11-2419-190

ФАКС+381-11-2411-484

E-MAILoffice@zvezdarateatar.rs

БЛАГАЈНА+381-11-2419-664

96

Представништво Републике Српске у Србијии Фондација Радост, Србија, Београд

расписали су

шести књижевни конкурс за награду

Изворза најлепшу песму и најлепшу причу о завичају

2018. годинеПесме и приче за награду Извор слати електронском поштом

на адресу: radostart@gmail.com закључно са 31. октобром 2018. године.

Један аутор може послати највише једну песму и једну причу.

Kњига солидарности Радио БеоградаKњига солидарности, програмска акција Радио Београда, оснивана је 6.

октобра 1972. године и до сада је сакупила више од три милиона књига, много

школског прибора, техничких помагала и спортских реквизита, које су даривали

бројни слушаоци, издавачи и институције. Захваљујући томе, до сада је основано

или допуњено 1.129 варошких, сеоских и школских библиотека не само у Србији,

Српској и региону, него и у Француској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Мађарској,

Румунији... Обновљене су и допуњене библиотеке у српским манастирима: Сту-

деница, Милешева, Ђурђеви ступови, Бањска, Kаленић, Kуманица и Липањ, а више

од 2.000 одабраних наслова стигло је у Хиландар и његов метох Kаково.Откад је кренула у хуману, културну и просветитељску мисију, Kњига соли-

дарности је настојала да стигне свуда где се говори, чита и пише на српском јези-

ку. У њеним програмима, за више од четири деценије, учествовала су најугледнија

имена из свих области културног и просветног рада и уметничког стваралаштва.Kњига солидарности је награђена Златним и Сребрним дукатом Вукове

задужбине, плакетом "Подвиг године" Вечерњих новости и многим другим призна-

њима, чију круну представља Вукова награда Kултурно-просветне заједнице

Србије.Прилози о њеним активностима, разговори са учесницима акције, дародав-

цима и домаћинима, емитују се у уобичајеном термину: недељом у Јутарњем про-

граму Радио Београда 1.

Наш најмлађичиталац

Лада Тодоровић, Београд

Жрнов излази два пута годишње (лето и зима). Оснивач и издавач:Фондација Радост, Србија, Београд, Врачар, ул. Грчића Миленка 3.Уређује уреднички колегијум: Ратко Поповић (Грачаница), ЈеленаЋирић (Праг), Димитрије Јовановић (Kраљево), Ранко Прерадовић(Бања Лука), Наталија Јелизарова (Москва), Kоља Мићевић (Париз),Александар Чотрић (Сатирикон), Огњен Петровић (фотографије). МићаМилорадовић (цртежи) и Душко М. Петровић (главни и одговорниуредник). Телефон: +381.63.360320. е-пошта: radostart@gmail.com

Огласи: последња страна корица (колор) 30.000 динара; црно-беластрана у књижном блоку 8.000 динара. Часопис је доступан у свим бо-љим књижарама у Србији и Републици Српској; цена по примерку 300динара или 5 KМ. Рачун код Banca intesa, Београд, број 160-365947-81.

Сав приход намењен је акцијама Фондације Радост. Штампа“Премис граф”, Београд; слог, прелом и графићка опрема артВрачар

ISSN

23

35

-03

93

- @

rn

ov

CO

BIS

S.SR

-ID

207

2519

8 0

Знам за јадацУ мору узвикиваних и записаних парола

широм овог лепог, јединог света који имамо(мада прилично упрљаног, како сујетом играмзивошћу великих, тако и недостојнимудвориштвом малих народа и држава), имаједна које се све чешће сетим. То је, наравно,шездесетосмашка парола са зида Сорбоне:БУДИМО РЕАЛНИ, ЗАХТЕВАЈМО НЕМОГУЋЕ.

Срби су више од пет векова били дежур-но јагње на жртвенику неумољивих моћника,а и кад нису морали, добровољно су јуришалина исукане сабље и пред сваку запету пушку

лако стали. Ваља знати да све више Срва верује да је витештво про-шлост, храброст је - сви видимо и сви знамо - чак и скоро свакодневноисмејана; нема више светлог оружја; најубојитији су сада новац и уце-не. Политички живот су, уз то, у свакој држави загадиле навијачке стра-сти, догурали га до оног најгорег: “ко није са нама тај је против нас”.

Нигде образа, свуда само образине, само маске и маскенбали. Србија је мала и мало је Срба после свега несрпског претрајало,

али некако верујем да нам баш тај статус отвара сада могућност дабудемо реални и захтевамо: оно једино чему се не надају велики ијаки, којима (опет наравно) није сав посао да баш у нама убијају надуу боље и праведније сутра, али је итекако истина да се на том послуувек посебно потруде.

Срби више немају шта да изгубе осим свог најнеповољнијег поло-жаја у овом делу света. Дакле, уместо некакве реалне кооперативно-сти на свим нивоима западне полулопте (где и њихов најмањи поли-тички трун мисли да је већи од свих Срба заједно) Србији би можда инајделотворније било да им пошаље - али не свима, него само ониманајвећима, најјачима - реално немогућу поруку: НЕЋЕМО ДА УЂЕМО УЕВРОПСКУ УНИЈУ - СВЕ ДОК НАМ НЕ ВРАТИТЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ.

Ни најокорелија политичка битанга не може тај став окаракте-рисати као претњу било чему и било коме на Западу. Ником од њих тоне може бити повод за било какву, а камоли неку велику тучу; то мо-же бити, и било би само наше коначно окретање себи и свему своме. Нивише, ни мање од тога.

Могући рат није српско питање и не тражи српски одговор.Истовремено, јасно је да на овом једином свету којег имамо нема вишениког ко би без стида могао казати да не зна да је голуб мира давнозаклан, очерупан и да су на трпези западне незаситости разграбљенивећ и његови последњи остаци; велики су однели месо, а они мало ма-ње велики крилца и тртицу - на столу је још само јадац.

Велики се сада могу кад год, како и колико јадити, наше је дагледамо да што ређе јадикујемо.

Душко М. Петровић

Иванине иконе и царске двери за цркву св. Петра Цетињског, Прчањ, Црна Гора

Марко:

Купола цркве

св. Вартоломеја

и Варнаве

у Раковици

Маркои анђели

Господњиу храму

св. Георгија у Пљевљима

Представништво Републике Српске у Србији11000 Београд, Булевар деспота Стефана 4/IV

Зашто ова књига?Зато што је Дејтонски споразум сигурно један од најзначајнијих

докумената међународног права послије Другог свјетског рата, несамо зато што су свједоци потписивања били назначајније свјет-ске силе: САД, Руска Федерација, Савезна Република Њемачка, Фран-цуска и Велика Британија, као и Европска унија, него и зато штосе показало да тај споразум може бити узор рјешавању ратних су-коба у другим дијеловима свијета, при чему посебан значај има чи-њеница да се до трајног мира може доћи само ако истовременобуде уговорено и друштвено уређење државе у којој зараћени па по-мирени народи треба и убудуће да живе једни поред других уз зајед-ничке органе у договореном обиму и начину. Истовремено, нега-тиван узор су свако правно и неправно насиље над овим међународ-ним споразумом. Нажалост, највише насиља учинили су они чијије задатак био и јесте: очување и примјена Дејтонског споразума.