Bajke Hansa Kristijana Andersena

H.K.Andersen nije bio inspirisan samo motivima narodnih bajki već mnogo više životnom stvarnošću, svojim životom i viđenjem sveta odraslih i sveta detinjstva u prošlosti i svom vremenu. Približio je bajku životu, proširio njenu tematiku novim temama, obogatio novim likovima uvodeći u carstvo bajke i maštom oživljena, personificirane likove životinja, biljaka, predmeta i igračaka, kao i likove realne dece i savremenih ljudi.

Danski pisac rođen je 105. u siromašnoj porodici jednog ubogog cipelara. Rano je ostao bez roditelja, pa se školovao neredovno, u teškim materijalnim uslovima, često sam zarađujući za hleb, sve dok u Kopenhagenu nije dobio društvenu pomoć, što mu je omogućilo studije na unirvezitetu, a kasnije putovanje po Evropi i Americi.

Književnu slavu stekao je u Danskoj i u svetu svojim bajkama i pričama koje je obljavljivao od 1835 do 1872. Tako je on kao ružno pače, jer je u mladosti bio siromašan, ružan, ismejavan, preziran i odbacivan, posle mnogomuka i odricanja uspeo da otkrije i pokaže svetu svoje unutrašnje vrednosti i lepotu duše.

Napisao je oko 150 bajki i priča. Mnoge su kasnije izdane kao slikovnice, neke dramatizovane za pozorište, a neke snimljene kao crtani i igrani filmovi.

Ružno pače

Inspirisan svojim neuglednim fizičkim izgledomi nesrećnim životom u mladosti kada je, posle smrti roditelja, bio sam, siromašan, odbacivan, ismejavan i preziran, kao ružno pače, a kasnije slavan i srećan, kao beli labud, Andersen je napisao priču o hodu po mukama ružnog pačeta u borbi za život sve do uspeha i sreće, a ta je priča alegorija piščevog trnovitog puta kroz život do afirmacije i slave i zato predstavlja jednu od najoriginalnijih autobiografija na svetu.

Ružno pače je glavni junak te alegorijske priče. Svi su ga zbog ružnog izgleda prezirali, progonili pa čak i majka patka i braća, isto tako su i Andersena zbog ružnog izgleda, siromašnog porekla, ismejavali, prezirali i odbacivali.Zato je ružno pače pobeglo iz takve sredine kao i Andersen iz svog grada u Kopenhagen.Potucajući se samo, zamalo nije stradalo od lovaca. Neko verme bilo je kod jedne bake, ali je ismejavano što ne nosi jaja, pa je napustilo baku jer je videlo da pliva i da se gnjura kao što i Andersen nije hteo da se zadovolji službom za nasušni hleb pa se oprobao u stvaralačkim pokušajima.

Međutim, kada je stigla zima, pače je moralo neprestano da pliva da se voda oko njega ne zaledi, isto kao što i Andersen i drugi ljudi moraju u životu da uporno plivaju da ne bi potonuli. Kada je već klonuo, našao ga je i spasao jedan seljak, kao što je i Andersena spasla kraljevska pomoć.

Pošto je u početku u seljakovoj kući zapretila nova opasnost, ono je u strahu za život prvi put uzletelo i tako do proleća letelo, skrivalo se u žbunju i trpelo zimu kao i Andersen u svom siromašnom životu pokušavajući da uspe u svom stvaralaštvu. Kada je stiglo proleće, pače se pridružilo labudovima koji su bili zadivljeni lepotom mladog labuda. Mladi labud je bio presrećan, „ali ne i ohol, jer se dobro srce nikad ne progordi“. Tako je i Andersen, kada je zablistao lepotom duha, iz sećanja na svoje teške dane crpio saosećanje za sve koji pate.

Andersen je priču o mukotrpnom životnom putu ružnog pačeta razvio po klasičnoj kompoziciji, gradacijski od početka, zapleta, preko uspona i vrhunca stradanja sve do srećnog raspleta. Tako su početak priče ( zaplet) i kraj ( rasplet ) u potpunom kontrastu, što ističe trenutake sreće posle mnogo muka. Završna scena u kojoj ružno pače postaje svesno da je izrastao u divnog labuda deluje kao poenta ove poeme života.

Jezičko – stilska struktura – u njoj preovlađuje zanimljiva naracija u kojoj su uklopljeni portret ružnog pačeta i duhovni portreti ostale živine koja je kljucala i ujedala

ružno pače ili se pravila važna kao naduveni, uobraženi, hvalisavi, zajapureni ćuran i važna kokoška krivonoga.

Andersen je sa razlogom u slici živine prikazao zaostalo, priglupo, oholo, nemilosrdno društvo koje ne ceni unutrašnje vrednosti, već spoljnu lepotu.

Ova priča o životnom putu ružnog pačeta „od trnja do zvezda“ je istovremeno originalna alegorijska priča o Andersenovom trnovitom putu kroz bedu siromaštva, prezira i podsmeha malograđanske sredine sve do stvaralačke afirmacije i književne slave koja je uveravala generacije mladih da čoveka ne treba ceniti po spoljašnjosti, poreklu i bogatstvu, već po sposobnostima i unutrašnjim vrednostima, a time budila nadu neuglednih, siromašnih, odbačenih da će uspeti u životu ako se hrabro, izrržljivo, istrajno bore za uspeh i sreću u životu. Tako je i Andersen mladoj generaciji u ovoj priči ostavio mudre poruke i nadu za bolji život.

Devojčica sa šibicama

Ova bajka ima socijalnu pozadinu; bajka rađena u gradaciji; splet irealno – realno; šibice su nosilac duboke simbolike – one su metafora života, izvor svetlosti, toplote, simbol nade, budućnosti.

I za ovu realnu i tužnu priču Andersen je inspirisan svojim teškim i siromašnim detinjstvom i samoživošću bogatih i sitih ljudi.

Tema ove potresne priče je tragedija siromašne, samohrane devojčice koja je u novogodišnjoj noći, kada su svi srećni, smrznula na ulici kraj bogataške kuće.

Saosećajući sa siromašnom decom bez roditelja, bespomoćnom, gladnom i promrzlom, kakav je i sam bio u detinjstvu posle smrti roditelja, Andersen je u ovoj priči tragedijom male sirotice optužio nehumane, samožive bogataše koji nemaju milosti za siromašne, gladne i promrzle i izrazio kritiku društva koje ne zbrinjava socijalno ugrožene, pa čak ni njihovu golu i gladnu siročad, a ujedno i svoj humani apel za više humanizma u svetu.

Tragična junakinja ove potresne priče je devojčica čiji su roditelji davno umrli, a potom i baka početkom te zime, pa je ona, da bi zaradila novac za parče hleba, prodavala šibice i živela sama u hladnom i mračnom potkrovlju neke stare kuće. Te novogodišnje noći nije uspela da proda nijednu kutiju šibice, pa je gladna i promrzla i dalje hodala u oskudnoj odeći ledenim ulicama grada u nadi da će prodati neku kutiju šibica bogatim prolaznicima koji su žurili u tople sobe za bogate trpeze. Na kraju već klonula, smrzavajući se kraj jedne bogataške kuće, palila je jednu po jednu šibicu da bi se zagrejala. Uz plamen šibice predviđala joj se topla soba, pa pun sto hrane, pa pečena ćurka, i na kraju lik njene voljene bake koju je molila da je iz tog surovog sveta povede sa sobom ( psihološki element – halucinacija ). Ta njena potresna molba ustvari krik siromašne, očajne sirotice bio je vrhunac tragedije iza kojeg ostaje bolno saznanje da za siromašne i gladne nema mesta u tom svetu. Ujutru su je ravnodušni prolaznici iz bogataških kuća našli smrznutu i mrtvu okruženu izgorelim šibicama.

U ovoj potresnoj priči o tragičnoj sudbini male sirotice, bez igde svog, bez ljubavi, hrane, tople odeće i sobe, koja se gladna i promrzla potucala ulicama grada, oseća se Andersenovo duboko saosećanje i ogorčeni protest protiv bogatih i sitih, ali i njihova bezosećajnost i ravnodušnost pred lešom smrznute devojčice kojoj su mogli pomoći sa malo milostinje i hrane sa svojih bogatih trpeza.

Iako u ovoj klasično komponovanoj priči, manje narativne, više slikovite, scenske i lirske strukture nema ničeg vedrog, ni lepog, mladi je doživljavaju sa dubokim saosećanjem koje u njima budi potrebu da budu plemeniti.

Carevo novo odelo

Superiorno dete – nova tema; ljudi su žrtve konvencija, normi, žrtve straha od njih.Ogorčen na bogate, aristokrate i vladare koji uživaju u svom bogatstvu, paradiraju

u raskošnoj odeći, šepure se i diče sa njom kao paunovi sa svojim repom, tj. Onim što imaju na sebi, a ne u glavi, dok naeod grca u bedi koju je i sam osetio, Andersen je napisao ovu satiričnu priču da bi ismejao samoživog, narcisoidnog cara, umnu ograničenost, dvoličnost, poniznost njegovih dvorjana.

To je priča o caru kicošu i praznoglavcu koji ne misli na svoj narod, ne brine o državi i vojsci, ne voli pozorište i lov, osim kada treba da pokaže svoje novo odelo. Njegova je glavna preokupacija da ima najlepše odelo. Zbog toga naseda varalicama koji mu nude da mu sašiju najskupocenije odelo na svetu, toliko prefinjeno da je „nevidljivo za svakog ko nije sposoban za svoju službu ili je neoprostivo glup“. Narcisoidni car je, naravno, prihvatio ne shvatajući u kakvu je zamku upao. Posle takvog zapleta u usponu ove satirične priče – komedije, car je nežalno davao svilu i zlato koje su varalice zadržale za sebe i „tkale“ na praznim razbojima. Kada je car, nesiguran u sebe, poslao ministra da vidi neobičnu tkaninu, ministar se „divio“ nepostojećoj tkanini da ne bi „ispao glup“ i izgubio položaj ministra. Pošto su se u dvoru i gradu širili glasovi o prelepom odelu koje šiju izuzetni majstori, car je pošao da vidi neobično odelo. Svi su se divili lepoti odela, a samo ga car nije video, pa je morao da se pravi da se i njemu dopada ne bi li otkrio da je glup. Čak je odlikovao varalice ordenom „Plemeniti tkački vitez“. Kulminacija ove komedije, odnosno satirične priče odigrava se kada car, da bi pokazao novo odelo, priređuje paradu na kojoj se pojavljuje nag, a svi se „dive“ nepostojećem odelu dok jedno dete glasno ne kaže da car nema ništa na sebi. Tada nastaje obrt, jer svi viču da je car go, pa je to konačno shvatio i sam car, pa su on i njegova svita u komičnom, bolje rečeno, poraznom raspletu nastavili „dostojanstveno“ svoju paradu gluposti.

Radnja nije ni vremenski, ni prostorno određena pa se može dešavati u bilo kojem vremenu i prostoru, što joj daje večitu aktuelnost i univerzalnost. I danas postoje ljudi koji se prave da vide i shvataju ono što ustvari ne vide i ne shvataju samo da ne bi ispali glupi ( izložbe apstraktnog slikarstva, razni koncerti ).

Princeza na zrnu graška

Ismevan i odbacivan zbog siromašnog porekla i ogorčen zbog ustaljenih društvenih shvatanja aristokratskog sveta, Andersen je napisao u formi bajke malu, po vrednosti veliku satiričnu priču „Princeza na zrnu graška“ da bi ismejao izvitoperen, bolestan ukus, okamenjena društvena shvatanja i kriterijume vrednosti aristokratskog sveta.

Tema te satirične priče nagoveštena je njenim ironičnim naslovom koji je kasnije postao sinonim za neprirodnu prefinjenost, bolesnu preosetljivost i prenemaganje i, naravno, podsmeh svim takvim princezama.

Junaci priče su na jednoj strani predstavnici aristokratskog sveta: mali princ koji je po svetu uzaludno tražio izuzetno prefinjenu princezu, majka kraljica koja je devojku prispelu u dvor, posle izjave da je princeza, proverila stavljajući ispod dvadeset dušeka zrno graška a na drugoj strani je odvažna, pametna devojka koja je jedne kišne noći došla na dvor i izjavila da je princeza. Pošto je znala kakva se prefinjenost očekuje od princeze, nije joj bilo teško da zaključi zašto je pitaju kako je spavala na dvadeset dušeka, pa je izjavila da je nešto svu noć žuljalo. Time je, naravno, „dokazala“ da je prava princeza. Zato se princ njome oženio, a narod se uskoro gromoglasno smejao.

Ismevajući aristokratski svet koji je u spoljašnjoj prefinjenosti, u stvari u bolesnoj preosetljivosti ili prenemaganju, a ne u unutrašnjim vrednostima čoveka, video idealan

kvalitet i znak plemenitog porekla, Andersen je pokazao mladima da treba da budu prirodni, devojkama da ne treba da budu princeze koje ne treba da žulja zrno graška, a dečacima da ne budu kao ovaj princ koji se svojim idealom udaljuje od realnog sveta.

Mala sirena

Podstaknut svojim ljubavnim patnjama i spremnošću na velike žrtve zbog ljubavi, Andersen je napisao divnu bajku o ljubavi za koju se život žrtvuje.

Temu te bajke čini velika životna drama male sirene koja je za voljenog princa sve žrtvovala, pa i svoj život.

To potvrđuje da je velika ljubav prema voljenom jača od ljubavi prema porodici, domu i svom svetu i da se za takvu ljubav podnose najveće žrtve, muke, pa se i život žrtvuje.

O tome govori priča o glavnoj, naslovnoj, tragičnoj junakinji. Isplivavši prvi put na površinu mora mala sirena bila je očarana lepotom spoljnog sveta, ali još više lepotom mladog princa na brodu. Pošto je brod kasnije u buri potonuo, ona ga je polumrtvog spasla, iznela na obalu i tu ostavila. Potom je njeno srce sve više čeznulo za princem, pa je odlučila da zauvek napusti svoj svet i porodicu, da se odrekne svog divnog glasa, da ponese bolne muke preobražaja u ljudsko biće, pa čak i besmrtnosti svoje duše ako se princ ne oženi njome. Neko vreme bila je srećna uz princa dok se on nije oženio nekom drugom devojkom za koju je mislio da ga je spasla iz bure. Sirena je tada mogla da se spasi i da se vrati svom svetu ako ubije princa, ali ona to nij emogla zbog velike ljubavi prema njemu, pa je žrtvovala svoj život za njega.

Velika životna drama male sirene i njen ljubavni i plemeniti podvig za voljenog ispričana je u obimnoj, zanimljivoj i dirljivoj fabuli u kojoj se smenjuju mešovite slike morskog i zemaljskog sveta, lirski opisi sireninih i prinčevih osećanja i dramatične scene sireninih žrtava za voljenog. Završna, dirljiva i nezaboravna scena sireninog oproštaja od princa, koga zbog velike ljubavi nije mogla da ubije da bi se spasla, i njenog odlaska u smrt deluje vrlo impresivno na mlade čitaoce i oplemenjuje ih sireninim ljubavnim i humanim podvigom.

Stilske odlike po kojima se prepoznaju Andersenove bajke

živeo je u vreme romantizma i sve odlike tog vremena su se odrazile u njegovim bajkama;

u svoje bajke unosi psihološke elemente ( Devojčica sa šibicama – halucinacija );

izvore koje crpi za svoje bajke su najrazličitiji – motiv pronalazi u narodnoj bajci, kod drugih autora, drugih naroda, u prirodi pa ih obrađuje na svoj način;

u njegovim bajkama nema straha, nasilja, natprirodnih bića, čudovišta, mitskih elemenata;

njegove bajke su izrazito poetične, lirske i u velikom broju sentimentalne ali i filozofske;

u njegovim bajkama ima puno ličnog, biografskog ( Ružno pače ); transformacija – ima puno preobražaja u njegovim bajkama; on personifikuje stvari, biljke, životinje (Olovni vojnik, Crvene cipelice,

Kresivo, Cveće male Ide, Ružno pače, Palčica )

1. Бајке Х. К. Андерсена

Исидора Секулић је рекла да Андерсен ''прави бајке од самих истина''. Стилске одлике по којима се препознају Андерсенове бајке: живео је у време романтизма и све одлике тог времена су се одразиле у његовим бајкама; у своје бајке уноси психолошке елементе (Девојчица са шибицама – халуцинација); извори које црпи за своје бајке су најразличитији – мотив проналази у народној бајци, код других аутора, других народа, у природи, и обрађује их на свој начин; у његовим бајкама нема страха, насиља, надприродних бића, чудовишта, митских елемената; његове бајке су изразито поетичне, лирске и у великом броју сентименталне, али и филозофске; у његовим бајкама има пуно личног, убацује пуно биографског (Ружно паче – аутобиографска бајка); трансформација – има пуно преображаја у његовим бајкама; инсистира на чулним утисцима у смислу да их видимо, осетимо, чујемо; обраћа пажњу на визуелно-акустичне елементе (Цвеће мале Иде); он персонификује ствари, биљке и животиње; све је живо, све воли, све пати, све дише; јунаци су подједнако животиње, биљке, ствари и људи; животиње – Ружно паче, Срећна породица, Мали вилењак, Палчица; биљке – Цвеће мале Иде; ствари – Оловни војник, Црвене ципелице, Кресиво; тема ''несретног детета'' – Девојчица са шибицама; социјална позадина; бајка рађена у градацији; приказује сплет иреално-реално; шибице су носилац дубоке симболике – оне су метафора живота, извор светлости, топлине, симбол наде, будућности. Царево ново одело – Андерсен је овде отворио нову тему: супериорног детета. Бајк је врло духовита, хумористичка и на тај начин она илуструје колико људи могу неприродно да се понашају. Људи су углавном жртве неких конвенција, норми, жртве страха од њих. Сва људи у овој бајци су жртве неких друштвених норми које морају поштовати. Истина је оно што мени кажу да је истина, а не оно што видиш ( типична људска особина свих народа и свих времена ). Није истина да је цар го, он има дивно одело. Људи превише страхују да ће бити изопштени из заједнице ( да ће упирати прстом у њих ). На крају бајке, једино дете говори истину да је цар го, оно што и одрасли виде али не могу да кажу. Андерсен је стави да је свет детета супериорнији од света одраслих. Свет одраслих је извештачен, пун правила и интереса, спутан. Свет деце је природан, слободан, све је просто и једноставно. Дете није слабашно и крхко, зависно од родитеља. На крају је цару речено да је го ( што је он знао све време ) али он наставља да корача у поворци још достојанственије иако му је било неугодно. Тешко је људима да признају глупости, радије ће се направити луди и наставити тако.