MORAL

Moral sistem normi, nepisanih pravila i običaja koji ukazuju na to šta je dobro, a šta zlo, čime se usmerava ljudsko ponašanje i ljudski odnosi.Pod izrazom etičnost ili moralnost podrazumeva se: a) običajnost, ali i kvalitet čina ili postupka nekog čoveka; b) stvarno moralno stanje pojedinaca, grupa ili društva.      

Unutrašnja i spoljašnja obaveznost morala

Moral predstavlja skup imperativnih društvenih normi koje imaju unutrašnju (autonomnu) i spoljašnju (heteronomnu) obaveznost. Unutrašnja autonomna obaveznost znači da moralni subjekat sam sebi određuje moralna pravila, bez nametanja spolja. Moralna norma se doživljava kao obaveza, čak i kada je suprotna ličnim željama. Ova unutrašnja obaveznost pretpostavlja sledeća obeležja:

samociljnost – moralna norma proističe iz poštovanja morala kao takvog; moral je cilj samom sebi;

vrednost – u osnovi svake moralne norme stoji neka vrednost; poštovanjem tih normi identifikuje se s nekim korpusom vrednosti;

dobro, kao vrhovna moralna vrednosti – svaka vrednost nosi neko moralno dobro, nasuprot kojem stoji negativna vrednost, zlo.

Moral se, dakle, manifestuje kroz dva oblika: materijalni – sadržan u normama koje određuju šta je dobro; formalni – sadrži najvažnije formalne karakteristike moralnih normi:

– autonomiju;– sankciju;– bezuslovnost;

pritisak na ljudsku prirodu.Autonomnost morala izražava se kroz unutrašnji karakter moralnog prekršaja

– forum internum, tj. grižu savest kao unutrašnju moralnu sankciju. Nju izriče i na sebe primenjuje sam moralni subjekat koji je prekršio moralnu normu (osećaj krivice, stida i dr.).

Spoljašnja obaveznost morala, odnosno forma spoljašnjeg pritiska jeste ono što je zajedničko moralu i drugim društvenim normama (apel na savest kao karakteristika morala). Društvo zahteva da se po njima ponašaju svi subjekti. Kršenje moralnih normi se kažnjava i sankcioniše kao prezir, gađenje, mržnja, javna osuda ili ukor, bes okoline, čak dolazi i do telesnog kažnjavanja i linčovanja.

TEORIJSKE I PRAKTIČKE OSNOVE HETERONOMNOSTI I AUTONOMNOSTI MORALA

Razmatranje etičke problematike sa stanovišta izvora ili osnova moralnosti zasniva se na različitim gledištima.

1. Metafizičke teorije, među kojima je najstarija teološka, zastupaju shvatanje po kome je religioznost jedina pretpostavka moralnosti. Vrhovni moralni ideal jeste „upodobljenje s Bogom”, pa je osnova morala nadiskustvena. Mnogi zastupnici teonomije, odbacuju moralnu autonomiju čoveka, posebno se obrušavajući na ateiste, kojim osporavaju svaku moralnost.

2.Prema drugom, antropološkom gledištu, osnov morala čini čovek, odnoso njegova različita obeležja, kao što su instinkti, emocije i osećanja, intuicija i ljudski razum.

3.Treće tumačenje izvora moralnosti zasniva se na uverenju o društvenom osnovu morala. Duboka moralna međuzavisnost države i pojedinca činjenica je koju je prvi uvideo i detaljno obrazložio Platon (Država, Zakoni). Postojanje značajne moralne povezanosti i uzajamnog uticaja između države i pojedinca, bez obzira na vrstu i kvalitet tih odnosa i bez obzira da li se radi o državi koja samo postavlja granice ljudskog egoizma, a u okviru kojih se svako stara sam o sebi ili se radi o državi kao potpori ljudskom razumu protiv vlastitih nagona i strasti. Moralni građanin u moralnoj državi – predstavlja ideal kome treba težiti, jer izvan ovoga nema dobre države sa stabilnim sistemom i obuzdanim ljudskim porocima.

Čovekova moralna praksa pojedinca rezultat je uticaja vanjskih moralnih autoriteta kao i ličnih subjektivno-psiholoških preduslova moralnosti i voljnih osobina. U prvom slučaju reč je heteronomnoj etici (etika koja svoje zakone dobija od drugoga), a u drugom o autonomnoj (filozofskoj) etici u kojoj se moralni zakon oblikuje iz umnog odnosa i slobodne odluke da se taj put sledi.

Prema heteronomnom principu, prvi uvod u etičnost čovek dobija vaspitanjem, tj. navikavanjem na određene postupke, na disciplinovano ponašanje. To je primarni oblik socijalizacije. Ako se saveti i uputstva unose izvana, takav moral se naziva heteronomna etika, koja dobija svoje zakone od drugoga (nametnuta). Heteronomni princip moralnosti zasniva se na nekom autoritetu.

Na početku moralnog razvoja karakterističan je heteronomni moral. Dete shvata moralne propise kao nešto što je apsolutno i nepromenjivo. Moralni principi odnose se na sve situacije i ne mogu se menjati dogovorom. Tek s razvojem apstraktnog mišljenja (od desete godine), javlja se autonomni moral, kada dete prihvata osnovne principe kao svoje i razumeva da mu oni omogućavaju zajednički život.

Lorens Kolberg ovu teoriju razrađuje detaljnije u tri faze moralnog razvoja: pretkonvencionalnoj, konvencionalnoj i postkonvencionalnoj. Pretežan broj ljudi ostaje na konvencionalnoj fazi moralnog razvoja i njihov moral se najlakše može opisati putem zlatnog pravila „Čini drugima ono što želiš da drugi čine tebi”. Za osobe na ovom stepenu moralnog razvoja neophodno je postojanje spoljašnih zakona i pravila, budući da autonomni moral još nije dovoljno razvijen.

Na razvoj moralne svesti utiče i čovekovo okruženje. U autoritarnim društvima, na primer, promovišu se vrline poslušnosti, pa u takvom društvu nije nimalo lako steći autonomnu moralnu svest i ponašati se u skladu sa sopstvenim moralnim načelima.

Postoje motivi, kao što su, na primer,novac i moć, koji su jači od autohtonih moralnih vrednosti, a neretko predstavljaju daleko cenjenije vrednosti što se u kriznim ekonomskim i socijalnim stanjima pokazuje društveno štetno i riskatno.

Osnovni kriterijum autonomije moralnog delovanja i odgovornosti je ljudski habitus, vrlina. Da bi se odredili kriterijumi i sadržaj međusobnog delovanja i odnosa treba dati odgovor na pitanje šta je vrlina? Vrline nisu ni afekti ni dispozicije, već utvrđene osobine svesna opredeljenja. Svaki pojedinac u svom delovanju stoji prema određenim vrednostima na osnovu kojih se to delovanje i vrednuje. A svako delovanje je u skladu sa ličnošću i karakteristikama pojedinog čoveka. Aristotel u Nikomanovoj etici ističe da svaka vrlina, bez obzira na to kome ili čemu pripada, čini vrsnim svoga nosioca, a isto tako i njegovu autonomnu delatnost.

Čovekove vrline, navodi Aristitel, predstavljaju „odabiračku nasklonost volje koja se drži sredine „između dva rđava smera: preterivanja i zaostajanja za merom…

NEDOSTATAK SREDINA PRETERANOST 1. plašljivost hrabrost pomamna smelost,

neustrašivost 2. neosetljivost umerenost razuzdanost 3. škrtost darežljivost rasipnost 4. tesnogrudost, sitničavost plemenitost pokondirenost ili

skorojevićstvo 5. malodušnost

ili poniznostduševna veličinaili ponos

oholost ili naduvenost

6. nemanje osećanjačasti

osećanje časti, obraz častoljublje, taština

7. mekuštvo blagost srditost, naprasitost 8. mrzovoljnost prijateljstvo, ugodljivost dopadljivost, ulizištvo 9. samopotcenjivanje pravost razmetljivost, hvalisavost10. ukrućenost ophodljivost raskalašnost11. snebivljivost stidljivost bestidnost12. zluradost, pakost, negodovanje zavist13. tvorenje nepravičnosti pravičnost trpljenje nepravičnosti14. nemanje prijatelja prijateljstvo veza s mnogo prijatelja

Dijanoetičke i etičke vrline

Dijanoetičke vrline tumače se kao umeće razmišljanja i čine osnovu našeg postojanja. Razvijaju se poučavanjem, te učenjem i vežbanjem, za šta treba iskustva i vremena.

Po Aristotelu, čovek je sposoban da ima dve vrste vrlina: dianoetičke koje se tiču usavršavanja znanja, kao što je, na primer, mudrost, i uže etičke kao što su hrabrost, umerenost ili blagost.

Dijanoetčke vrline, su konstantno usmerenje volje što se pridržava tzv. prave sredine i čuvaju meru (hrabrost, pravdenost, umerenost, trezvenost i dr.), tiču se pravilnog odnosa razuma u spoznavanju, stvaralaštvu i delovanju.

Etičke vrline se odnose na osećanja, htenja i delanja. Uže etičke vrline su najčešće sredina između dve krajnosti. Etička vrlina je odabiračka naklonost volje

koja se drži sredine podesne za sopstvenu prirodu, a koja je određena razmišljanjem razumnog čoveka, navodi Aristotel.

Eudemonizam

Etičko shvatanje prema kome je krajnji cilj i smisao celokupnog ličnog i zajedničkog ljudskog delanja sreća i blaženstvo, naziva se eudemonizam (grč. eudaimon – blažen, srećan).

Eudemistički sistem etike vrednuje aktivnosti prema sposobnostima da stvaraju sreću. Sreća se dostiže nastojanjem pojedinca da ostvari najviše dobro. Eudemonistički princip se odnosi na objektivno poželjan život. Aristotel ljudsku sreću određuje kao delatnost u skladu sa vrlinom. U Nikomanovoj etici (1095a) on kaže da eudemonija znači „raditi i živeti dobro”.

ETIKA

Pojmom etike označava se i sam moral, pa se nauka koja proučava moral naziva etika. Etički označava ljudsku aktivnosti koja se odnosi na razmatranje i saznanje morala, na prihvatanje ili izbegavanje nekih moralnih pricipa i vrednosti i sl.

Opšta i posebne etike

Etika ima nekoliko nivoa. Opšta etika sadržana je u tri svoja nivoa – metaetici, normativnoj etici i deskriptivnoj etici, koje uzete zajedno čine strukturu moralnog mišljenja.

1. Metaetika podrazumeva teoriju o značenju moralnih reči i logičkim karakterima moralnih sudova ili iskaza. To je teorija o pravilima, metodima, procedurama ili kanonima validnog moralnog rasuđivanja.

2. Deskriptivna etika pručava i upoređuje različite moralne sisteme, kodove, prakse, vrednosti, načela. Opisuje i proučava moral ljudi, društvenih grupa i različitih kultura, temeljeći se na rezultatima psihologije, sociologije i antropologije.

3. Normativna etika predstavlja sistematično nastojanje da se objasni i obrazloži moral jedne zajednice ili društva u celini. Normativna etika povezuje u celinu različite norme, pravila i vrednosti. Formuiše i obrazlaže norme pravilnog, dobrog i ispravnog postupanja, otkriva načela iz kojih se mogu proizvesti posebne norme. Kada reguliše norme u posebnim ili specijalnim društvenim grupama, radi se o posebnim normativnim i posebnim praktičnim etikama.

4. Profesionalna etika jeste skup najvažnijih moralnih vrednosti i pravila, koji se ustaljuju tokom obavljanja nekog društveno priznatog zanimanja i doprinose da se ta delatnost obavlja na način koji je poželjan i u ljudskom i u društvenom smislu.

5. Poslovna etika je primenjena u biznisu. Po Di Džordžu, moralno vrednovanje biznisa se obavlja na više nivoa: na makro nivou slobodnog preduzetništva, na srednjem nivou – korporacije, sindikati, potrošači, preduzeća, na mikronivou – individualni biznismeni, na internacionalnom nivou – globalni uticaj savremenog kapitalizma. Istražuje pozitivnu vrednost novca, profita, materijalnih dobara; poštenje

i jednake šanse; konkurenciju kao podsticaj; efikasnost (što više proizvoda, što kvalitetnijih, za što manje novca i vremena).ETIČKE TEORIJE

Etičke teorije i njihovi principi predstavljaju temeljnje tačke etičke analize i zasnivaju na prethodnim objašnjenjenjima moralnih načela. Pomoću njih se mogu utvrditi smernice za put do neke odluke. Etičke teorije se međusobno razlikuju po svojim načelima, ali bi im cilj trebao biti isti, a to je uspešnost u ostvarivanju dobra, pravde, poštovanja i autonomije.

Teorije o moralu (etici) granaju se u dva osnovna pravca: konsekvencijalistički i deontološki. Konsekvencijalističke etičke teorije ocenjuju ispravnost konkretnog postupka prema posledicama koje bi taj postupak izazvao u datim okolnostima. Posledice, dakle, određuju akciju, bez obzira na moralne procene o toj akciji. Tri glavna pravca konsekvencijalizma su: a) etički egoizam, koji pretpostavlja da je akcija moralno podobna ukoliko donosi više koristi nego štete počiniocu akcije; b) etički altruizam, koji smatra je akcija moralno podobna ukoliko donosi više koristi nego štete svima izuzev počiniocu akcije; c) utilitarizam, koji akciju opravdava kao moralno podobnu ukoliko svima donosi više koristi nego štete.

Deontološka etička koncepcija zasniva se na moralnom delovanju kao dužnosti, bez obzira na to kakve su posledice tog delovanja.

Deontologija 1800-1950

Deontologija se najčešće primenjuje za odnose moralnih koncepcija koje podržavaju primarne etičke principe prava i pravde, uzimajući u obzir prirodu obaveza (prava) i prirodu vrednosti (dobra).

Deontološka teorija (etika) govori da ljudi treba da poštuju svoje obaveze i dužnosti kada analiziraju etičku dilemu. Deontološko razmišljanje zasniva na ideji da je pojednac dužan da učini određene stvari i da ne učini određene stvari. Deontolog posmatra akciju u sebi, odlučujući, pri tome, da li je je ona obavezna ili zabranjena. Pravila su obično izražena negativno – ne laži, ne kradi, ne šteti drugima, ili pozitivno – drži se obećanja, tretiraj sve osobe kao bića s pravima, govori istinu.

Kant je rekao: radi tako da princip tvoga rada može postati princip rada svih drugih. Mada svaki čovek ima u svojoj svesti moralni zakon, od njegove volje zavisi hoće li ga poštovati ili ne. Tako je moralni zakon uslov praktičnog uma (odgovara Aristotelovom pojmu praktične mudrosti).

Nadalje Kant upoređuje svoj moralni zakon sa zvezdanim nebom i kazuje da, što se više bavi razmišljanjem o tim dvema stvarima, to mu dušu ispunjavaju sve većim divljenjem i strahopoštovanjem; dakle, „zvezdano nebo iznad mene i moralni zakoni u meni”. U svakom čoveku postoji moralni zakon koji je beskrajan i inspirativan, te samo od osobe zavisi hoće li poštovati taj zakon.

Relativizam 1940 – do danas

Etički relativizam karakterišu različita filozofska shvatanja moralnosti, kojima je zajedničko stanovište odricanje univerzalnih moralnih standarda nadređenih svim kriterijumima etičnosti.

Protagorina misao najbolje oslikava princip relativizma i subjektivističko poimanje etičkih normi. Protagora kaže: „Kako stvari izgledaju meni, tako za mene i postoje; kako stvari izgledaju tebi, tako za tebe i postoje”.

Postoji nekoliko varijanti moralnog relativizma: spoznajni relativizam smatra opažaje izvorom spoznaje. Kako su opažaji subjektivni i nepouzdani, tako ne postoji objektivna istina. Semantički relativizam proizilazi iz hipoteze o jezičkoj relativnosti; jezik nije samo sredstvo za izražavanje misli i imenovanje predmeta, već pre svega sredstvo putem čijih obrazaca se određuje opažanje, način mišljenja, doživljaj sveta, strukturisanje stvarnosti.

Etički relativizam počiva na ideji da nema opštevažećih normi morala, već u različitim krajevima, vremenima i uslovima različiti ljudi različito smatraju dobrim i lošim. Moral ili etika ne reflektuju apsolutne ili univerzalne moralne istine, već one zavise od kulturnih, istorijskih ili ličnih uticaja.

Nasuprot moralnom relativizmu stoji moralni apsolutizam, koji zasniva moral na apsolutnim istinama, obavezujućim za sve ljude i moralni univerzalizam, koji se zasniva na jedinstvenim standardima korektnog postupanja, prilagodljivim datim istorijskim situacijama ili kulturnim okolnostima (etički ispravno i pogrešno u biti je isto za sve ljude).

Utilitarizam 1900 – 1980

Među konsekvencijalističkim etičkim teorijama, utilitarizam predstavlja najrasprostanjeniju. U središtu ove koncepcije je stanovište da pri odlučivanju o moralnom statusu nekog postupka treba što tačnije predvideti sve njegove buduće posledice.

Utilitarizam predstavlja normativno moralno-etičko učenje po kome je osnovni kriterijum vrednosti pojedinačna ili opšta korist, tj. ishod (posledica). Ovo je teleološki princip (vodi ka krajnjem cilju) po kojem se čovek između mnoštva ponuđenih opcija treba da opredeli za onu najkorisniju za njega.

Utilitarizam, kome je pripadao i Džon Stjuart Mil (Mill, 1806–1873), nužno je razlikovati od konsekvencijalizma kao opšteg obaziranja na posledice naših akcija. Mil je tvrdio da su postupci ispravni u meri u kojoj vode uvećanju sreće. Rđavi su u meri u kojoj proizvode suprotnost sreći.

U svojoj teoriji morala, osnivač utilitarizma Džeremi Bentam (1748–1832) objašnjava da je moral u suštini proračun kojim se utvrđuju ponašanja i delovanja, čiji rezultati donose čoveku najveću korist i sreću (Principi morala i zakona, 1789). To je poznati Bentamov „račun sreće”, kao filozofija trgovine i računice, balans zadovoljstva i nezadovoljstva. Svoju teoriju o maksimalizaciji sreće Bentam je sažeo kroz formulu – „najveća sreća najvećeg broja ljudi”. Dakle, težnja za ličnom zadovoljstvom, ličnom koristi odgovara načelu najveće sreće najvećeg broja ljudi.

Koncept utilitarizma može se sagledati kroz dve njegove dimenzije. Jednu čini utilitarizam postupka (čina), kada o nekom ad hoc postupku mislimo izolovano, predviđajući moguće poledice, pri tome vođeni principima sopstvenog interesa. Drugu dimenziju čini utilitarizam pravila, kada se usredsređujemo na posledice usvajanja povoljnih pravila (zakona) ponašanja i dugoročno sticanje koristi njihovim korišćenjem.

Utilitaristička teorija ima i nekoliko svojih oblika. Hedonistički utilitarizam određuje zadovoljstvo i bol, kao osnovne ljudske vrednosti. Drugo stanovište naziva se eudemonistički utilitarizam, jer je sreća a ne zadovoljstvo temeljna vrednost na osnovu koje se projektuju posledice neke radnje. Treći pristup – idealistički utilitarizam – proširuje okvire osnovnih vrednosti sa zadovoljstva ili sreće na sva suštinski vredna ljudska dobra, koja uključuju prijateljstvo, saznanje i svu silu drugih po sebi vrednih dobara.

IZMEĐU ETIČNOSTI I NEETIČNOSTI

Popularno shvatanje etike najčešće se svodi na razlike između dobra i zla. Karakteristična su četiri viđenja etičnosti i neetičnosti: snaga ega, makijavelizam, lokus kontrole i socijalizacija.

1. Snaga ega u značenju da Ja upravlja opažanjima i aktivnostima voljom i ponaša se prema načelu realnosti, dakle poseduje sposobnost da samostalno rešava napete situacije, da afirmiše dobro i da se opire i suprotstavlja zlu. Ego se ispoljava i kao odbrambeni mehanizam ili tačnije ego-mehanizam odbrane.

Pod pretpostavkom da se indvidua razumno integrisano u sredinu i organizaciju u kojoj živi i radi, možemo konstatovati da je to zdravo ljudsko biće. Međutim, ako je kriminalitet bolest, a nije sporno da jeste, jer kako drukčije razumeti kriminalno ponašanje koje za posledicu ima kaznu. Nema društva u kojem se jedinke ne razlikuju pa je neizbežno da ima i takvih koje imaju krivično obeležje. Preventivno ih je nužno, ako je to moguće identifikovati i pružiti im pomoć.

2. Makijavelizmu je ovde moto: cilj opravdava sredstva. U tom kontekstu, da bi došli do cilja, ljudi deluju podmuklošću i bezobzirnošću ne vezujući se ni za kakve zakone. Problem je u tome što nema ni jednog društva u svetu gde kriminal ne postoji, istina negde više a negde manje.

3. Lokus kontrole jeste istovremeno i zakonsko i socijalno delovanje protiv svih oblika kriminala. A da bi takva duboko humana akcija bila efikasna, prvi zadatak koji je nužno ostvariti, jeste temeljita provera ukupnog personala svih legalnih društvenih kontrola.

4. Socijalizacija, ako je nenametljiva, profinjena i dobro pedagoško-metodički i sociološko-psihološki osmišljena etike, onda njeni efekti dobijaju ogromnu snagu.

Neki pojmovi u poslovnoj eticiDobro – zlo, istinito – lažno, pošteno – nepošteno, pravedno – nepravedno,

časno – nečasno, dostojanstveno – pokvareno, poverenje – nepoverenje, držanje obećanja – gaženje obećanja, zdrave ambicije – bolesne ambicije, svetlost – tama, red – nered, rad – nerad itd.

Organizacija preduzeća i moral zaposlenih

Stavovi zaposlenih i njihov moral nisu bitni samo da se održe zdravi odnosi među njima i između njih i menadžmenta već da se održi kontinuirana ekonomska uspešnost u poslovanju. Ističemo samo dva značajna područja: integracija zaposlenih i organizaciona struktura preduzeća.

1. Ključno je pitanje morala zaposlenih u stepenu njihove integrisanosti u radnu okolinu. Ako je sigurna i ugodna radna sredina, ako članovi organizacije u njoj mogu postići vlastite ciljeve umerene prema uspehu preduzeća, onda je srazmerno tome i na odgovarajućoj razini i moral.

2. Kompleksnost i prevelika složenost strukture preduzeća ograničava uspešne odnose između uprave i radnika. U takvim strukturama, od prekomernog broja činovnika i sitnih jedinica, odelenja i njihovih šefova, radnik je udaljen čak i od neposrednog rukovodstva. Organizuju se grupe otpora u koje se radnici okupljaju (najčešće u sindikatu), da bi izveli odgovarajući pritisak na prekomerno nadgledanje, neracionalno kontrolisanje njihovog rada te da bi se osigurao potreban stepen koordinacije između mnoštva jedinica na koje je organizacija podeljena.

POSLOVNA ETIKA

Etičnost ne ostvaruje povlačenjem iz poslovanja, nego upravo razotkrivanjem svega što je poslovanju potrebno, kako bi ga bilo moguće zasnovati na etičko-poslovnim vrednostima i tada se odgovorno organizovati.

Poslovna etika kao akademska disciplina

Etika i poslovna etika se kao akademske discipline manje-više sistematično uvode u sve visokoobrazovne ustanove u Srbiji.

Poslovna etika proučava i primenu ličnih normi na aktivnosti i ciljeve komercijalnih preduzeća. To nije poseban moralni standard, već rasprava o tome kako poslovni kontekst postavlja svoje probleme pred moralnu ličnost kao predstavnika organizacije. Poslovna etika ima svoje dve osnovne dimenzije ispoljavanja i manifestovanja, a to su kolektivna (grupna) etika i etika pojedinca.

Kolektivna etika uključuje etičke postupke u poslovnim odlukama rukovodstva i menadžmenta kompanija koje se odnose na spoljašnje subjekte i okruženje, ali i etičke odnose unutar samih kompanija. Na drugoj strani, pojedinac koji ne poseduje elementarne principe lične poslovne etike, i ima deficit ukupnih moralnih standarda, uvek je spreman da izvrši prevaru, da stavi svoje lične interese iznad kolektivnih, zakonskih, iznad normi običajnog poslovnog morala i ljudskog odnosa, da naruši poslovnu klimu i atmosferu.

Faktori koji determinišu poslovnu etiku

Kada poslovni ljudi govore o poslovnoj etici, polaze, najčešće, od sledećih pretpostavki: ličnih vrednosti i uverenja, širih društvenih vrednosti, aktuelnog političko-pravnog okvira i etičkih kodeksa u konkretnoj poslovnoj praksi.

1.Lične vrednosti i uverenja vlasnika i rukovodstva u velikoj meri određuju nivo etičnosti u organizaciji. Menadžeri nižeg nivoa i radnici najčešće slede etičke standarde koje su usvojili njihovi nadređeni.

2. Društveni činioci su vrednosti, običaji i tradicija određenog društva, koji vladaju etičkim ponašanjem građana i poslovnih ljudi u datom društvu.

3. Politički činioci. Aktuelna vlada, političke partije i vodeći političari ostavaruju značajan uticaj na poslovn ponašanje.

4. Etički kodeksi definišu etičke standarde, propisuju norme etičkog ponašanja i povezuju sa delatnošću organizacije. Kodeks definiše i posledice primene u svakodnevnoj praksi.

Etičko-zakonska usaglašenost u radu organizacije podrazumeva sve unutrašnje aktivnosti organizacije radi usaglašavanja sa zakonima i ukupnom regulativom, koja je primenjiva na datu vrstu poslova, na dobra i usluge kojima se organizacija bavi.

Etička politika podrazumeva ciljeve koje je jedna organizacija ustanovila u razmatranju sadržaja svog rada.

Etički kodeksi predstavljaju standarde ponašanja koje ustanovljava organizacija, kako bi svoju etičku politiku primenivala u praksi. U tu svrhu se stvara, ako je neophodno, priručnik za usaglašavanje sa zakonom.

Planiranjem (godišnjim) se definiše promena etičke politike. To bi činilo ukupni plan koji obuhvata: vremenske planove, vreme i učesnike obrazovnih programa, radna mesta za koja su potrebne specifične intenzivne obuke, koraci reforme obrazovnih programa, definisanje sistema informisanja, konsultovanja i komuniciranja čiji je cilj podizanje svesti o etici.

ETIČKE DILEME U POSLOVANJUUpravljanje u organizaciji sadržava i etičku dimenziju, pa se menadžeri

svakodnevno susreću sа etičkim dilemama. Oni odlučuju da li je neko ponašanje moralno ispravno ili neispravno, posmatrano kroz prizmu poslovnih potreba i potreba pojedinaca.

Etički problemi se najčešće javljaju kao posledica konflikta između ličnih moralnih stavova i vrednosti pojedinaca sa jedne strane, i s druge vrednosti i stavova organizacija u kojima rade i društva u kojima žive. Postoje tri najuočljivija sukoba:

a) sukob interesa (kada pojedinac mora izabrati da li će uraditi nešto za unapređenje svog ličnog interesa, interesa njegove organizacije, ili interesa neke druge grupe ili pojedinca);

b) prevara (bilo koja lažna komunikacija u kojoj se vara, manipuliše, ili se prikrivaju činjenice sa namerom stvaranja pogrešnog utiska);

c) diskriminacija (polna i rasna).

Šta je dilema?

Dilema je neprijatan položaj u kojem se čovek nalazi ili položaj u kojem treba tražiti između dve mogućnosti.

U konačnom odlučivanju najčešće se javlja više alternativa. Tako dilema poprima višestruko značenje. U izboru alternativa, naročito u rešavanju vitalnih pitanja, bilo ličnih bilo preduzeća, dolazi do izbora najpovoljnije, najbolje, zapravo optimalne odluke, kako bi se kvalitetno razrešila dilema.

I dileme i alternative stavljaju čoveka sve češće i sve više u „intenzivirano” vreme i na otvoreni prostor u kome donosi presudne odluke. U takvom skučenom vremenu i osteljivom prostoru treba da se izabere i donese najbolja, prava odluka iz više alternativa koje stoje na raspolaganju u datoj situaciji.

Zajednički imenilac etike i ekonomske nauke počiva jednim delom na pretpostavci racionalnosti, rezultatima slobodne ljudske volje i sposobnostima razumskog rasuđivanja i vrednovanja, dakle imanentnim ljudskim svojstvima.

Aritotel je odgovor na ovo pitanje tražio u našoj savesti o dobru i zlu, u praktičnoj mudrosti, u intuitivnom raspoznavanju najboljeg načina da doživimo sreću. On naglašava dve jedinstvene sposobnosti koje su imanentne samo ljudskim bićima, to su razum i volja. Razumom čovek promišlja i domišlja krajnje ciljeve te prikladnost sredstava koja će upotrebiti kako bi postigao krajnju svrhu. Nakon što je razumski osmislio krajnji cilj, sledi odgovor volje na poticaj razuma da se kroz sled akcija čovek primiče ostvarenju krajnjeg cilja.

Protivrečnosti lične i profesionalne etike

Etičke dileme, s kojima se suočava većina poslovnih ljudi, nastaju u onim situacijama kada se principi lične i profesionalne etike očigledno suprotstavljaju.

Donošenje poslovnih odluka u organizaciji vezano je, načešće, za pet grupa etičkih pitanja. To su:

etička pitanja o finansijskim ciljevima organizacije; etička pitanja u obavljanju finansijskih transakcija; etička pitanja odlučivanja; etička pitanja informisanja; etička pitanja regrutovanja.

U slučaju kada lična etika pojedinca nadmaši profesionalnu, on je prinuđen da lojalnost organizaciji suprotstavlja svom ličnom moralnom ubeđenju. Česte su i situacije kada profesionalna odgovornost može da potisne ispravno moralno delovanje.

Rešavanje etičke dileme

Pojedinac, koji se nalazi u situaciji etičke dileme, uvek je pod određenim pritiskom. Hoće li odluku doneti prema situaciji ili prema unapred utvrđenim načelima? Kakve su posledice donešene odluke? Protivrečni zahtevi dovode do podeljene svesti pojedinca u psihološki teško rešivu ili nemoguću situaciju. Time se ograničavaju ili čak ukidaju osnovne pretpostavke etike: sloboda izbora i posledična odgovornost za lične postupke.

Za etički karakter jedne radnje važno je pitanje iz kakvih motiva je ta radnja proistekla: jedan te isti fizički čin može imati vrlo različite moralne karakteristike s obzirom na motive iz koji je nastao, pa onda i različitu moralnu vrednost, odnosno ne-vrednosti.

Za moralno rešenje etičke dileme nužno je da pojedinac poseduje osećaj za moralnu odgovornost, koji omogućava izgradnju sistema moralnosti. To pretpostavlja da poseduje svest i znanje. Moralni sistem sadrži i osećanja koja nalažu moralno delovanje ne samo iz obaveze već i ličnog uviđanja u ispravnost takvog delovanja.

Percepcije i informacije u rešavanju dilema

Percepcija (opažanje) je psihička reakcija na mnoštvo podataka koje preko različiti receptora (čula vida, sluha, dodira, mirisa, ukusa i drugih) stižu u korteks (mozak). Na percepciju utiče i prethodno iskustvo, momentalno raspoloženje i nasleđene dispozicije.

Intelektualnim naporima, rasuđivanjem, osmišljavaju se odluke o percipiranom, zatim se one prerađuju, odnosno dograđuju u informaciju. Prilikom donošenja konačne odluke informaciju je nužno enkodirati i posle prerade sažeti u jedinstvenu celinu i ponuditi kao konačnu odluku.

Etički kompromis

Za praktično rešavanje etičkih (moralnih) dilema i razapetosti između dva vlastita psiho-fizička stanja – ravnotežu i neravnotežu – čovek najšešće pribegava autonomnom odlučivanju o tome šta je dobro i korisno, a šta zlo i štetno.

U pojedinačnom odlučivanju o tome šta je najbolje i nije ništa drugo do saobrazba sa heteronomnim gledištima što najčešće dovodi do etičkog kompromisa. To nikako nije gubljenje lične autonomije već saradnja. Uzajamno upoređivanje vodi individuu u objektivno prosuđivanje. Takva saradnja suzbija egocentrizam.

Etičko odlučivanje prema modelu 5P

Piramidalni model 5P (problem, possibilities, people, principles, priority) daje okvire za sistematičko rešavanje etičke dileme i racionalno odlučivanje.

Prvi nivo odlučivanja je problemski; uključuje precizno definisanje onoga što tačno predstavlja etičku dilemu i utvrđivanje svih relevantnih činjenica. Na drugom nivou istražuju se sve mogućnosti (possibilities) za rešenje problema i iznalaze realne alternative. Treći nivo odlučivanja (ljudi, people) zavisi od interesa primarnih i sekundarnih stejkholdera. U sledećoj, četvrtoj fazi – principi (principles) definišu se obaveze prema različitim stejkholderima (zakonu, industrijskim proizvodnim standardima, profesionalnim kodeksima, organizacionim normama, politikama i vrednostima organizacije), usvojenim etičkim principima, ličnom identitetu. Peti nivo odlučivanja – prioriteti (priority) uključuje izbor alternative koja najrazumnije usklađuje konkurentne obaveze, a istovremeno je javno odbranjiva.

Teorija očekivanog izbora

Na osnovu emirijske evidencije, opisuju individualne procene potencijalnih gubitka i dobitaka.

Teorija očekivanog izbora takođe prihvata princip racionalnosti, tj. princip maksimizacije, samo što pojedinci ne maksimiziraju korisnost na temelju verovatnosti nego na temelju subjektivne verovatnosti. Svaku odluku gledaju kao nezavisan događaj. Oprezni (pesimistični) menadžeri, „nerazumno” neskloni riziku, radije će prihvatiti odluku koja sprečava gubitak, nego preuzeti rizik iako bi organizaciji mogao doneti dobitak, čak i u onom slučaju kada obe alternative imaju 50 % verovatnosti da budu realizovane. Hrabri (optimistični) menadžeri, preterano sigurni u svoju procenu verovatnosti dobitka, lako ulaze u rizično poslovanje.

Gubici uvek izgledaju veći od dobitaka

Svaki čovek više ili manje procenjuje verovatnost dobitaka, a verovatnost gubitaka većina ljudi podcenjuje i teško je naći čoveka koji verovatnost dobitka ne bi cenio više nego što je ona vredna. Slično glasi i osnovni postulat teorije očekivanog izbora: gubici uvek izgledaju veći od dobitaka. U procesu odlučivanja pojedinac analizira prednosti i mane svakog pojedinog ishoda, polazeći, pri tome, od sadašnjeg stanja, smatrajući da je izhod pozitivan ako su se desile promene „na bolje”, a negativan ako su promene „na gore”.

KONTROLA I (NE)ETIČNOST

Uspeh organizacije veliki delom zavisi i od njene sposobnosti da kontroliše svoje članove. Da bi ispunila svoju kontrolnu funkciju, organizacija mora raspodeljivati nagrade i kazne u skladu s učincima, tako da učinci (koji su u skladu s propisima organizacije), „budu nagrađeni, a oni koji od toga odstupaju, kažnjeni”. Ecioni navodi tri oblika kontrole u organizaciji, a to su: a) fizička kontrola; b) materijalna kontrola i c) simbolička kontrola.

1. Kontrola zasnovana na primeni fizičkih sredstava označava se kao prinudna moć.

2. Materijalna kontrola, kojom se dodeljuju nagrade u vidu dobara i usluga, čini utilitarnu moć.

3.Simbolička kontrola uključuje primenu normativnih simbola ugleda i društvene simbole ljubavi i prihvatanja.

Kada su u pitanju etički odnosi prema konstruktivnim poslovima u ostvarivanju radnih zadataka, onda je kontrola kvaliteta i količine proizvoda i vremena u ostvarivanju radnih zadataka imanentna svakom ljudskom biću, bez obzira da li korektno i uspešno delovao ili zakašnjavao, polovično, delimično ili loše ostvarivao savoje obaveze. I dok odgovornim, savesnim, dakle moralnim ličnostima baš ništa ne smeta kontrola njihovog rada, oni je čak priželjkuju, dotle oni koji delimično ostvaruju zadatke pribojavaju se kontrole, a površni, lenji, koji ne završavaju svoje radne zadatke i obaveze, frustriraju se, protestvjući, priželjkujući štrajkove i druge proteste.

Tada se javljaju zagovornici čvrstog, naspram blagog rukovođenja. Zadovoljstvo i produktivnost nije u korelaciji ni sa čvrstim, ni sa blagim rukovođenjem, ali jeste sa povratnom informacijom o rezultatima poslovanja. Novija teorija i praksa upravljanja upućuju vođstvo na motivaciju za postignuće radnih ciljeva, što zaposlene čini zadovoljnim, jer otvara prostore prema samousmeravanju i samokontroli kao esencijalnom etičkom cilju.

Etičnost i produktivnost

Zadovoljstvo zaposlenih i produktivnost su, po pravilu, nerazdvojni. Ali to, ipak, ne mora da bude baš uvek tako.

Postoje tri tipa ponašanja rukovodilaca:a) o rukovodiocu koncentrisanom na proizvodnju;b) o rukovodiocu koncentrisanom na radnike;c) o rukovodiocu koncentrisanom i na radnike i na proizvodnju.

Rukovodilac koncentrisan samo na proizvodnju, plasman i dobit, manje je orijentisan na radnike, u pravilu narušava zadovoljstvo svojih podređenih, gubi njihovo poverenje, česti su konflikti sa njima i između njih. Produktivnost i zadovoljstvo se, u pravilu, smanjuju.

Rukovodilac koncentrisan samo na radnike, s njima se dobro slaže, oseća njihov lični interes, obaveštava ih kako ostvaruju posao. Stiče se utisak da je to

ponekad stil rukovođenja koji ukazuje na prolaznu popularnost među zaposlenima i razvija među radnicima osećaj besciljnosti i neuspeha.

Najuspešniji rukovodilac u toj šemi jeste onaj koji ujedinjuje koncentraciju i na zaposlene i na proizvodnju, izgrađujući vlastiti kreativni način sintetizovanja ta dva modaliteta vođenja.

Ako pažljivo posmatramo rukovodioce, onda ćemo se susresti i sa četvrtim tipom, koji koristeći se svojim rukovodećim položajem, najpre namiruju svoje vlastite interese, spuštajući se, čak, i u blato kriminala. Ostalo je mu malo energije za zadovoljenje potreba bilo radnika, bilo proizvodnje.

Motivacija

Motivacija, ako je, u tim dvojakim odnosima između zaposlenih i rukovodstva, iskrena i prihvatljiva, veoma snažno podstiče produktivnost i zadovoljstvo. Veza između zadovoljstva na poslu i radnog učinka, odnosno između zadovoljstva i produktivnosti visoko koreliraju, dok niska produktivnost neretko služi kao modus agresije nezadovoljnih radnika prema upravi. Uspeh u organizaciji zavisi jednako i od interesa pojedinaca i rukovodstva, dakle od njihove zajedničke motivisanosti i prema upehu organizacije i prema zadovoljstvu zaposlenih.

PRAVDA I POSLOVANJE

Distributivna i proceduralna pravda

Džon Rols (Teorija pravde, 1971), proglašen teoretičarem egalitarističkog liberalizma, zagovarao je ideju distributivne pravde, tj. pravde kao nepristrasnosti. Njegov projekat pravednog društva pretpostavlja preraspodelu ukupnog bogatstva, kojom bi se uspostavila veća društvena jednakost. Rols ne shvata osobu kao čisto racionalnu individuu koja isključivo teži ka vlastitom dobrostanju, nego kao moralnu osobu koja je sklona ne samo „racionalnom” delovanju, nego i, kako on to zove, „razložnom” delovanju, koje ukljućuje moralne razloge i osećaj za pravdu.

Pravednost se, prema Rolsu, zasniva na tri principa: a) najširem, principu najveće jednake slobode za sve, b) principu razlike po kome društvene i ekonomske nejednakosti treba da budu uređene tako da budu od najveće koristi za one koji su u najnepovoljnijem položaju; c) principu nepristrasno jednakih mogućnosti, koji se odnosi na službe i položaje otvorene za sve ljude pod uslovom nepristrasne jednake mogućnosti. Uz ove principe Rols postavlja i dva prioriteta, bez kojih nije moguće pravednu raspodelu, a to su prioriteti slobode i pravde.

Dijametralno suprotno stanovište o društvenoj pravdi izložio je libertarijanski ideolog R. Nozik u svom delu Anarhija, država utopija, 1974. On odbacuje Rolsove principe distributivne pravde budući da „narušavaju apsolutne ekonomske slobode pojedinaca” i podržavaju uplitanje države u privredu i individualne preduzetničke slobode; država preko poreza vrši preraspodelu bogatstva čime obezbeđuje položaj potprivilegovanih. Društvo je pravedno samo dok njegovi članovi poseduju ono na šta imaju pravo, nezavisno od oblika distribucije bogatstva koja se time podrazumeva.

Koncept distributivne pravde definiše kao određeno načelo po kome neka osoba ili interesna grupa ima ovlašćenje da dodeljuje određene stvari. To pretpostavlja i postojanje određenog centra moći (misli se na državu), koji kontroliše sve resurse u društvu i odlučuje o načinima njihove raspodele. Nozikova idejna orijentacija je sasvim suprotno usmerena: u slobodnom društvu u kome se poštuju prava pojedinca, raspodela je rezultat mnogih lokalnih razmena individua, koji imaju puno pravo raspolaganja vlastitim sredstvima.

Preporne tačke Rolsove i Nozikove teorije

Jedini koncept koji ne narušava primat individualnih prava jeste koncept proceduralne pravde. Proceduralna pravda se zasniva na tri vrste pravila u sticanju bogatstva: 1) osoba koja stiče posed u skladu sa principom pravde prilikom sticanja, ima pravo na taj posed; 2) osoba koja zadobije posed u skladu sa principom pravde prilikom transfera, od nekoga drugog ko ima pravo na taj posed, ima pravo na taj posed; 3) niko nema pravo na posed osim (ponovljenom) primenom stavki 1. i 2.

Pravednost kao moralni stav

Pravda je u najširem smislu podrazumeva naše stalne napore da činimo ono što je ispravno. Ona predstavlja i vrednosno načelo raspodele, koje određuje koliko dobara i koliko prava i obaveza treba dati subjektima društvenih odnosa.

Postoje dva suštinska svojstva pravde: a) društvenost (intersubjektivnost pravde – njen predmet je odnos između više lica); b) jednakost („iste slučajeve prosuđuj na isti, a različite na različit način”).

Pravednost je moralni stav na osnovu koga su ljudi spremni da čine ono što je pravedno, stvarno postupaju pravedno i žele ono što je pravedno, uči nas Aristotel (Nikomanova etika), a da isto tako na osnovu (svoje) nepravedosti postupaju nepravedno i žele nepravdu. Aristotel naziva pravednost najvećom od svih vrlina, jer je neposredno upravljena na drugoga.

Džon Lok Deontologija

Kao nepristrasnost Egalitarna

Jaka Pravična

Distributivna Skladište

resursaKontrolisano

Džon Lok LibertarijanizamKao ovlašćenost Stečena Slaba, minimalno uticajnaSlobodna volja pojedincaProceduralnaSam svoj gospodarSlobodno

DŽON ROLS ROBERT NOZIK

TEORIJSKE IDEJEIDEOLOGIJA

PRAVDAPOČETNA POZICIJA

DRŽAVARASPODELA

PRAVDAPOJEDINAC

TRŽIŠTE

Oblici pravde

U savremenoj pravnoj teoriji prihvaćeno je nekoliko vrsta pravde. Distributivna pravda priznaje geometrijsku jednakost, pa se prava i obaveze

raspodeljuju prema utvrđenim kriterijumima od strane jednog višeg subjekta, najčešće države.

Kompenzatorska pravda sadržana je u normama kojima se obezbeđuje obeštećivanje nekoga za raniju nepravdu, ili nadoknađivanje štete koju je pretrpeo u prošlosti.

Retributivna pravda odnosi se na kažnjavanje onoga koji je prekršio zakon. Ona sadrži pet osnovnih teza: a) moralno pravo da nekog kaznimo proističe jedino iz toga što je on počinio prestup; b) iz prestupa proističe ne samo pravo da prestupnika kaznimo već i moralna dužnost da to učinimo; c) kazna treba da bude po težini srazmerna prestupu; d) kazna utemeljena i odmerena prema prethodno navedenim principima predstavlja nešto na šta prestupnik ima moralno pravo; e) kazna je negacija, ukidanje prestupa.

Proceduralna pravda se odnosi na pošten postupak, praksu ili sporazum.Komutativna pravda zasniva se na principu aritmetičke jednakosti koja nalaže

da se za određenu radnju reaguje odgovarajućim protivčinjenjem, po principu: jednako se razmenjuje za jednako. Ovaj oblik pravde odnosi se pravednost u različitim poslovnim transakcijama i razmenama.

Aristotel

NIKOMAHOVA ETIKA

O velikodušnosti

I – 1. ... A sada, pošto je to na redu, da kažemo nešto o velikodušnosti Smatra se da je to održavanje prave mere u novčanim odnosima. Jer neko neće biti pohvaljen kao ,,velikodušan” za zasluge u ratu, niti zbog onoga zbog čega hvale čoveka koji gospodari sobom, niti zbog pravilno donesene odluke [u nekom sporu], nego zbog svog držanja pri davanju i uzimanju novca, naročito pri davanju. – 2. Pod novcem podrazumevamo pak sve ono čija se vrednost može izmeriti novcem. – 3. Rasipnost i škrtost predstavljaju prekoračenje odnosno neispunjavanje mere u rukovanju novcem. Škrtost pripisujemo onima koji se o sticanju novca brinu revnosnije nego što je potrebno, dok izrazom rasipnost obuhvatamo više mana, jer mi nazivamo rasipnicima i neobuzdane ljude koji neštedice rasipaju novac za zadovoljenje svojih neumerenih prohteva. – 4. I zato se rasipnici smatraju za najgore ljude, jer u sebi sjedinjuju više poroka. Samo se ovde taj izraz ne upotrebljava pravilno. – 5. Taj naziv, naime, hoće da označi da onaj ko ga nosi ima jednu određenu manu, to jest da upropašćuje svoje imanje. Rasipnik, znači u stvari izgubljen, kome nema spasa, je onaj ko sam sebe upropašćuje, jer upropašćavanje imetka je na izvestan način upropašćavanje samog sebe, budući da imanje uslovljava egzistenciju.

– 6. Tako ja shvatam izraz rasipnost. Sve što se upotrebljava može se dobro i rđavo upotrebiti. Bogatstvo spada u ove upotrebljive stvari. Najbolje upotrebljava jednu stvar onaj ko poseduje vrlinu u odnosu na nju. Prema tome, i bogatstvo će najbolje upotrebljavati onaj ko ima potrebnu vrlinu za rukovanje novcem; a to će biti velikodušan čovek. – 7. Upotrebu novca bi predstavljalo

Starogrčki filozof i besednik Aristotel (384. pre n. e. – 322. pre. n. e.) jedna je od najuticajnih ličnosti u istoriji evropske misli. Iz velikog opusa Aristotelovog (preko 200 filozofskih dela) izvajaju se dela Politika, Metafizika, Retorika, Analitika, Nikomahova etika, Eudemova etika i dr.

Njegov filozofski i naučni sistem obuhvatio je i pitanja etike kao generalne teorije vrline. Etičko saznanje, tvrdi Aristotel, ima svoj izvor u razumu i iskustvu: od samog čoveka zavisi zavisi da li će biti dobar ili rđav, da li će postići vrlinu, tj. dobronamernost, dobročinstvo, prijateljstvo ili ne. Najviše dobro čoveka je sreća, koja se može definisati autarkeja, tj. kao potpuna individualna nezavisnost i zadovoljstvo samim sobom.

Kao etičar, Aristotel je proučavao ljudske osobine čoveka kao moralnog bića koje mu obezbeđuju postojanje u državi. Iz tih proučavanja proishodila je jedna od njegovih glavnih definicija ljudskog bića: ,,Čovek je političko živo biće” (anthropos zoon politikon).

njegovo trošenje i izdavanje, dok bi se primanje i čuvanje novca pre moglo označiti kao sticanje. Stoga se i velikodušnost, to jest plemenita darežljivost više pokazuje u davanju onome kome treba nego u tome da se oduzima kome treba i ne uzima od koga ne treba. Jer uopšte pozitivnost karaktera se više ogleda u činjenju nego u primanju dobra [to jest u aktivnom a ne u pasivnom odnosu prema dobru] i više u vršenju onoga što je dobro nego u nevršenju onoga što je ružno. – 8. Nije, dakle, teško uvideti da davanje odgovara činjenju dobra i postupanju saobraznom vrlini; dok primanje znači samo da nam je neko drugi učinio dobro [to jest podnošenje dobra] ili, najviše, uzdržavanje od činjenja onoga što je ružno. Pored toga, zahvalnost pripada onome ko daje, a ne onome ko ne prima, a još više pohvala. – 9. I lakše je ne uzeti nego dati; jer teže je čoveku da da drugome ono što mu pripada nego da ne uzme ono što drugome pripada. – 10. Velikodušnima se, dakle, nazivaju oni koji daju. Oni pak koji ne primaju ne stiču pohvalu za velikodušnost, ali ih zato ne manje hvale zbog pravičnosti. Oni koji prirnaju od drugih ne stiču time nikakvu naročitu zaslugu. – 11. Nijednom drugom vrlinom ne zadobijaju ljudi toliko simpatija kao velikodušnošću, jer takvi ljudi su korisni drugima, i to time što daju.

– 12. Svi postupci saobrazni vrlini su lepi, i imaju lepo [u etičkom smislu] za cilj – te će i velikodušan ili istinski darežljiv davati radi lepog i na pravilan način, to jest onima kojima treba dati, i koliko im treba, i onda kada im treba dati i tako dalje dosledno svemu onome što se podrazumeva pod „pravilnim davanjem”. – 13. Pored toga, on će to raditi sa uživanjem ili bar bez žaljenja, jer sve što je urađeno u skladu s vrlinom je prijatno ili bar nije neprijatno, a najmanje je takvo da prouzrokuje bol. – 14. Ali onaj ko daje onima kojima ne treba, i ne iz čestitih pobuda [to jest ne zbog moralno lepog] nego iz kakvog drugog razloga, ne može biti nazvan velikodušnim, nego mu se mora naći drugi naziv. Isto tako ni onaj ko daje sa žaljenjem. Jer takvome će biti draži novac od plemenitog postupka, a to svakako nije znak velikodušnog karaktera. – 15. Velikodušan čovek neće ni uzeti odakle ne treba, jer takvo uzimanje nije odlika onih koji ne cene novac. – 16. On nije siklon ni da se obraća drugima s molbom, jer nije u prirodi onoga ko sam čini dobro da lako prima dobročinstva od drugih. – 17. Ali odande odakle treba, na primer od svojih sopstvenih sredstava, on će uzeti – ne zato što je to lepo nego zato što je potrebno: da bi mogao da da. Niti će zanemariti svoju imovinu, budući da želi njome da pomogne drugima. A neće ni davati kome bilo da bi imao od čega da daje onome kome treba, i kada treba i tamo gde će ta pomoć značiti plemenito delo. – 18. Osim toga, jedna crta velikodušnog [karaktera] je i to što obično pretera u izdašnosti, tako da za sebe zadrži manji deo; jer za velikodušnog čoveka je karakteristično da ne misli na sebe. – 19. Inače velikodušnost se određuje s obzirom na veličinu imetka: velikodušnost se, naime, ne sastoji u količini onoga što se daje nego u spremnosti davaoca, koji daje srazmerno veličini imetka. Stoga je sasvim mogućno da od dva davaoca bude velikodušniji onaj ko manje daje ako su manja sredstva iz kojih daje.

– 20. Smatra se, zatim, da su velikodušniji oni koji nisu sami stekli svoj imetak, nego nasledili, jer, pre svega, oni nikada nisu iskusili šta znači nemati, a, sem toga, svakome je draže ono što je sam stvorio, za šta su najbolji primer roditelji i pesnici. Velikodušnom, sem toga, nije lako da se obogati, jer nema razvijen smisao ni za zgrtanje ni za štednju, nego, naprotiv, za davanje, i zato što novac ne ceni kao takav, nego samo zbog davanja koje mu omogućuje. – 21. Zato se sudbini često prigovara da su najređe bogati oni koji najviše zaslužuju da to budu. Pa ipak to nije bez razloga: ne može neko da ima novaca ako se uopšte ne trudi da ga stekne, kao što je slučaj i sa svim drugim stvarima. – 22. Međutim, on zato ipak neće dati onome kome ne

treba, ili onda kada ne treba, niti će se ogrešiti o bilo ikoju ododredaba velikodušnosti. Inače njegovo delanje ne bi više bilo u pravom smislu velikodušno, i ako bi tako trošio svoj novac, onda mu ne bi preostalo ništa odakle bi trošio na ono na šta treba.

– 23. Kao što je rečeno, dakle, velikodušan, odnosno darežljiv u pravom smislu je onaj ko troši prema svojim sredstvima, i u opravdane svrhe, a onaj ko u tom pogledu preteruje je rasipnik. To je razlog što mi tirane nikada ne nazivamo rasipnicima, jer se njima, izgleda, ne može lako dogoditi da svojim poklonima i izdacima premaše svoja ogromna sredstva. – 24. Pošto velikodušnost znači držati se prave mere [sredine] u davanju i uzimanju novca, onda će i velikodušan čovek davati i trošiti na šta treba i koliko treba, bilo da su u pitanju male ili velike sume, i činiće to uvek sa zadovoljstvom. S druge strane, on će i kad uzima paziti na to odakle i koliko je red da uzme. Pošto vrlinu ovde predstavlja održavanje sredine i u jednom i u drugom pogledu, on će se i u jednom i u drugom pogledu držati kako treba. Jer uz razumno i pristalo davanje pristaje i takvo uzimanje, a ako nije takvo, onda je suprotno [vrlini]. Sem toga, odlike koje su istovrsne mogu da koegzistiraju u jednoj osobi, dok međusobno suprotne odlike to očigledno ne mogu. – 25. Ako mu se ipak slučajno dogodi da potroši više nego što treba i više nego što je dobro, njemu će biti žao, ali će žaliti umereno i na pristao način. Jer i to je svojstvo vrline da se raduje i žalosti samo kad je potrebno i onoliko koliko je potrebno. – 26. Stoga je velikodušan čovek dobar ortak u novčanim poslovima; – 27. jer on je u stanju da dozvoli i da bude oštećen, budući da ne drži mnogo do novca i mnogo se više sekira ako ne učini neki izdatak koji je trebalo učiniti nego što žali kad potroši na nešto na šta nije trebalo. Taj bez sumnje ne odobrava Simonidovo shvatanje. – 28. Rasipnik, međutim, i tu greši: jer niti se raduje niti žalosti čemu treba i kako treba, ali to će se iz nastavka našeg izlaganja videti još jasnije.

O rasipnosti i škrtosti

– 29. Rekli smo da rasipnost i škrtost predstavljaju krajnosti preterivanja i nedovoljnosti i to u dvema stvarima: u davanju i u uzimanju (jer ja i trošenje računam u davanje). Rasipnost prelazi meru u davanju i u neprimanju, a ne ispunjava je u primanju; škrtost pak zaostaje u davanju a preteruje u uzimanju – za ovo poslednje to važi samo kad su u pitanju male sume.

– 30. Oba vida rasipnosti se, međutim, ne podnose mnogo međusobno (nije naime lako svima davati kad se niodakle ne uzima – jer privatnim licima, a o njima je uglavnom reč kad se govori o rasipnosti, imovina brzo nestaje pri takvom trošenju.

– 31. No, pri svemu tome rasipnik i kao takav daleko više vredi od tvrdice, jer je njegova mana lako izlečiva – bilo da to dođe s godinama ili usled nedostatka sredstava, tek on može da dođe na pravi put. Jer on u sebi nosi obeležja velikodušnosti: daje a ne uzima, samo što ni jedno ni drugo ne čini kako treba i pravilno. I kada bi samo uspeo da i to savlada navikom ili na drugi koji način da se u tom pogledu promeni, postao bi velikodušan: jer će davati onima kojima treba i uzimaće odakle treba. Stoga se za takvog čoveka ne smatra da ima rđav karakter, jer preterivanje u davanju i neuzimanju nije znak rđavosti i neplemenitosti, nego samo gluposti. – 32. Te, prema tome, ovakav rasipnik važi za daleko bolji karakter od tvrdice, i iz navedenih razloga a i zato što on mnogim ljudima koristi, a tvrdica nikome, pa ni samom sebi. – 33. Samo što se rasipnici, kao što je rečeno, u većini

slučajeva ne libe da uzmu odakle ne treba, pa su u tom pogledu lakomi kao i tvrdice. – 34. Tu sklonost da uzimaju stiču otuda što vole da troše, a ne mogu lako da to čine, budući da im se sredstva brzo izmiču. Tako se nađu prinuđeni da se snabdeju sredstvima na drugoj strani. Drugi razlog što oni uzimaju bezobzirce i odakle god mogu je u tome što se oni nimalo ne brinu za zahteve morala. Njima je stalo da daju – a kako i otkuda, potpuno im je svejedno. – 35. Stoga ni njihova davanja nisu velikodušna, jer nisu moralno lepa, niti imaju nesebični cilj da pomognu onoga kome daju, niti ispunjavaju neku moralnu obavezu, nego pre obogaćuju one ljude koji bi trebalo da žive u bedi; i poštenim i ispravnim ljudima ne bi ništa dali ali su zato široke ruke prema laskavcima i drugim ljudima koji služe njihovim zadovoljstvima. Zato su rasipnici većinom i neobuzdani; budući lake ruke pri trošenju, oni izdašno rasipaju na zadovoljavanje svojih strasti, a ako ih u životu ne rukovode nikakvi moralni obziri, oni lako podležu uticaju strasti.

– 36. Na takve stranputice će skliznuti čovek koji je sklon rasipnosti ako ne dobije pravilno vaspitanje, ali ako mu se pravilno pokloni pažnja i staranje, on još može izaći na pravi put sredine. – 37. Škrtost je, naprotiv, neizlečiva. Izgleda, naime, da je ta osobina produkt starosti i uopšte svake nemoći. Sem toga, izgleda da je mnogo tešnje srasla s čovečijom prirodom nego rasipnost, jer je mnogo više ljudi koji vole novac nego onih koji se s njim lako rastaju. – 38. To je inače vrlo rastegljiv pojam, uključuje mnogo različitih vidova, jer se smatra da ima više oblika tvrdičluka. Budući, naime, da se ispoljava dvojako: u nedovoljnom davanju i u preteranom uzimanju, on nije kod svake tvrdice potpuno izražen u oba pravca, nego se ponekad javlja razdvojeno, pa ima tvrdica koji preteruju u uzimanju i, s druge strane, takvih koji zaostaju za merom u davanju. – 39. Sve takozvane tvrdice, džimrije, cicije spadaju u kategoriju onih koji zaostaju za merom u davanju, ali tuđe niti žele niti hoće da uzmu, i to u nekim slučajevima iz izvesnog osećanja pristojnosti i otpora prema ružnim postupcima (to su oni za koje se smatra ili koji sami tako tvrde da svoje zato toliko čuvaju da ne bi nikada došli u položaj da u nuždi učine nešto ružno; tu spada i gagrica i svi njemu slični, i to ime je dobio po svojoj do krajnosti razvijenoj osobini da ne daje nikom ništa); drugi se opet, uzdržavaju od uzimanja tuđe imovine iz straha. Oni, naime, smatraju da nije lako uzeti od drugoga, a da drugi ne uzmu od tebe, pa se stoga zadovoljavaju time da niti uzimaju niti daju. – 40. Nasuprot ovima postoji „druga vrsta tvrdica [lakomaca] koji preteruju u uzimanju na taj način što uzimaju sve i odasvud, kao, na primer, oni koji se bave niskim poslovima podvodači i njima slični i zelenaši koji uzajmljuju male sume na visoke kamate. Svi oni uzimaju odakle ne treba i kako ne treba, – 41. i svima je, izgleda, odlika prljavo sticanje novca: jer su svi spremni da čak i za ljubav neznatnog dobitka podnesu sramotu. – 42. One, međutim, koji uzimaju naveliko odakle ne treba i šta ne treba – na primer tirane koji pustoše gradove i pljačkaju hramove – ne nazivamo prosto lakomcima nego pre rđavim, bezbožnim i nepravičnim. – 43. Ali varalice, secikese po javnim kupatilima i drumski razbojnici spadaju u lakomce, jer su odati nedostojnom, prljavom sticanju novca. I jedni i drugi trpe sramotu radi dobiti, samo što se jedni radi svog plena izlažu najvećim opasnostima, dok drugi stiču na račun svojih prijatelja, kojima bi, naprotiv, trebalo sami da daju. I jedni i drugi su, dakle, budući da žele da stiču odakle ne treba, odati sramnom sticanju i svako takvo sticanje je neplemenito. – 44. Prema tome, stvarna suprotnost velikodušnosti s pravom se naziva škrtost, jer je ona veće zlo od rasipnosti i jer su kod ljudi skretanja u tom pravcu češća nego u pravcu rasipnosti o kojoj je prethodno bilo reči. – 45. Toliko o velikodušnosti i njoj suprotnim porocima.

1122a

O izdašnosti

II – 1. Sad je na redu da pređemo na izlaganje o izdašnosti jer izgleda da je i to neka vrlina koja se ispoljava u novčanim odnosima. Samo što se ona ne proteže, kao velikodušnost, na sve postupke u vezi s novcem, nego samo na slučajeve kada su u pitanju izdaci, i pri tom nadmaša velikodušnost veličinom istih, kao što i samo ime [u helenskom jeziku] pokazuje to je trošenje u velikim razmerama, ali na pristao način. – 2. Samo, veličina je tu relativan pojam: trošak trijerarha [za opremanje trijere] nije isti kao trošak arhiteora [za priređivanje javne predstave], a i pristalost je relativna u odnosu na lice koje troši, objekt na koji se troši i cilj u kome se troši. – 3. Onaj ko na male ili obične stvari troši koliko je potrebno i prema svojim sredstvima neće zbog toga još biti nazvan izdašnim – kao, na pritner, ono [kod Homera] kad kaže: „... i često prosjaku davah” – nego samo onaj iko to čini u krupnim stvarima. Jer izdašan je uvek istovremeno i velikodušan, ali velikodušan ne znači uvek da mora biti izdašan. – 4. Neispunjavanje mere kod ovakvog stava se naziva sitničavošću, a preterivanje razmetljivošću, nemanjem ukusa i ostalim odgovarajućim nazivima za takav stav, i tu porok nije u preteranom trošenju na šta treba, nego u razbacivanju na šta ne treba i kako ne treba. Ali na njih ćemo se još kasnije vratiti.

– 5. Istinski izdašan čovek je sličan pronicljivom – jer može tačno da proceni šta priliči, i ume velika sredstva pametno da utroši. – 6. Kao što smo još u početku rekli, svaka utvrđena moralna usmerenost određena je [nizom odgovarajućih] postupaka i objektima na koje se ti postupci odnose. Izdaci izdašnog čoveka su istovremeno veliki i opravdani, a takvi su mu i objekti, jer će tek opravdan objekt učiniti da izdatak bude ne samo velik nego i opravdan. Objekt, dakle, mora biti dostojan izdatka kao i izdatak objekta – izdatak čak treba i da premaša vrednost objekta. – 7. Izdašan čovek će se izložiti ovakvim troškovima iz plemenitih pobuda, što je zajedničko svim vrlinama. – 8. I još nešto: on to mora da čini s uživanjem i ležerno: preterano sitničarenje u računanju je uskogrudost. – 9. On mora više da pazi na to kako će što lepše i priličnije stvar da izvede nego koliko će da potroši i kako će što lakše da prođe. – 10. Izdašan čovek mora nužno biti i velikodušan, jer će i velikodušan čovek trošiti svoja sredstva na šta treba i kako treba. A veličina izdašnog čoveka je u značaju [veličini], kako bi se reklo, toga šta i kako, to jest u značaju odnosno veličini darežljivosti, jer, mada je reč o istoj vrlini kao i kod velikodušnosti, ipak će izdašan s relativno istim troškom postići sjajniji rezultat. Jer nije ista vrednost onoga što se poseduje i onoga što se postiglo, to jest dela. Stvar koja se poseduje ima najveću vrednost ako ima najveću tržišnu cenu, kao, na primer, zlato; stvar koja je postignuta, to jest delo, ocenjuje se, naprotiv, po veličini [to jest značaju] i lepoti. Ono izaziva divljenje kod posmatrača, a odlika izdašnosti je baš u tome da izaziva divljenje. Prema tome, vrednost jednog dela je u veličini njegove značajnosti.

– 11. U takozvane časne izdatke ubrajamo zavetne darove bogovima, podizanje hramova, žrtve i uopšte sve ono što na bilo koji način služi ciljevima religije i kulta, a, s druge strane, i sve ono što se iz plemenitih ambicija učini za opšte dobro, na primer kad neko smatra za dužnost da sjajno opremi hor, ili da opremi i održava trijeru ili da sugrađanima svojim priredi gozbu. – 12. No, u svakom od navedenih slučajeva važno je, kao što je već rečeno, u vezi s licem koje to čini, ko je to [odnosno koji položaj ima u društvu] i kakvog je materijalnog stanja, jer pothvat

mora odgovarati i jednom i drugom, i trošak ne sme da priliči samo delu nego i onome ko ga izvršuje. – 13. Zato siromašan čovek ne može biti izdašan, jer nema odakle da pravi krupne i prikladne izdatke. A ako bi i pokušao, ispao bi budala, jer to ne odgovara ni njegovim mogućnostima, niti se to od njega traži, a samo ono što je pravilno urađeno, urađeno je saobrazno vrlini. – 14. Takvi veliki izdaci priliče, naprotiv, onima koji se prethodno snabdeju sredstvima, bilo da sami steknu ili da naslede od predaka ili rodbine, ljudi visokog porekla i na visokim položajima i sa sličnim prednostima, jer su sve to uslovi za ugled i dostojanstvo.

– 15. Tako uglavnom izgleda izdašan čovek, a izdašnost se, kao što je rečeno, sastoji u takvim izdacima, jer su oni najveći a istovremeno i najčasniji. Od troškova u privatnom životu tu spadaju oni koji dolaze jednom u životu – prilikom svadbi i sličnih svečanosti – ili oni u kojima učestvuje ceo grad ili najviđeniji ljudi, zatim troškovi prilikom dočeka stranih gostiju i njihovog svečanog ispraćaja, kao i počasni darovi i uzdarja. Izdašan čovek, naime, ne troši na sebe lično, nego za opštu stvar, te njegovi pokloni [gostima strancima] imaju izvesne sličnosti sa zavetnim darovima. – 16. Karakteristično je za izdašnog čoveka i to da svoju kuću udesi kako priliči njegovom bogatstvu (jer i to predstavlja diku i ures), i da više troši na stvari koje su predodređene da dugo traju (jer su one najbolje) i da uopšte u svemu postupa kako priliči. – 17. Tako, na primer, ne priliči jedno isto bogovima i ljudima – potrošiti na hram isto koliko i na nadgrobni spomenik. I pošto se veličina trošika određuje prema njegovoj vrsti, to uop-šte najveću izdašnost predstavlja veliki trošak na veliku stvar, ali inače uvek ono što je u konkretnom slučaju veliko. – 18. Tako se ono što je po značaju veliko – kao gest odnosno delo – razlikuje od onoga što je veliko po trošku. (Divna lopta, na primer, ili krasna bočica za mirisno ulje predstavljaju izdašan poklon za dete, pa ipak je njihova cena mala i beznačajna.) – 19. Stoga je odlika izdašnog čoveka da kad se na bilo kakvu vrstu troška odluči, to uradi izdašno (jer takav postupak ne može biti lako prevaziđen i uz to odgovara uloženom trošku).

– 20. Takav je, dakle, izdašan čovek. Onaj ko tu preteruje i neukusno se razmeće –prekoračuje meru, kao što je rečeno, na taj način što troši novac tamo gde nije potrebno. Gde prilika zahteva da se malo potroši, on potroši mnogo i s netaktičnom razmetljivošću, kao, na primer, kada svoju družinu pogosti kao da su na svadbi, ili kada preduzme da opremi za scenu hor u komediji, ako odene još u prvoj sceni ceo hor u purpur, kao što čine Megarani. I sve to ne čini iz nekih moralnih ili estetskih obzira, nego da pokaže svoje bogatstvo i što smatra da će mu se zbog toga svi diviti. Pored toga, tamo gde je red da se potroši mnogo, on potroši malo, a gde treba malo, on potroši mnogo. – 21. Nasuprot tome, tesnogrud sitničar svuda će zaostajati za pravom merom. I kad najviše potroši, on će nekom sitnicom upropastiti sav efekt. U svemu što čini traži i ogleda kako će što manje da potroši, a pri svemu tome uvek se vajka da je mnogo potrošio i, pored svega, još veruje da sve čini više nego što je dužan. – 22. To su i jedno i drugo rđave osobine, koje doduše ne po vlače sramotu, jer ne nanose štetu bližnjem, a nisu ni upadljivo neprilične.