VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA LESKOVAC

SEMINARSKI RAD

PREDMET: Korporativne finansije

TEMA: Poslovna, porezna i finansijska okolina

Mentor: Student:

Prof. dr Tihomir Tasić Sanja Todorović

Br. Indeksa: 82/2013

Leskovac, januar 2013. god.

SADRŽAJ

UVOD..............................................................................................................................................3

1. Poslovna okolina..........................................................................................................................4

1.1. Preduzeća u vlasništvu pojedinaca........................................................................................4

1.2. Ortakluci................................................................................................................................4

1.3. Korporacije............................................................................................................................5

2. Porezna okolina...........................................................................................................................6

2.1. Porezi na dobit korporacije...................................................................................................6

2.2.Alternativni minimalni porez.................................................................................................7

2.3.Tromesečno plaćanje poreza..................................................................................................7

2.4.. Amortizacija.........................................................................................................................7

2.5. Sastav modifikovane ubrzane naknade troškova..................................................................8

2.6. Kamatni rashod nasuprot isplaćenim dividendama............................................................10

2.7. Prihod od dividendi.............................................................................................................10

2.8. Prenos gubitaka...................................................................................................................11

2.9. Kapitalni dobici i gubici......................................................................................................11

2.10. Porezi na lični dohodak.....................................................................................................11

2.11. Kamate, dividende i kapitalni dobici................................................................................12

3. Finansijska okolina....................................................................................................................12

3.1. Svrha finansijskih tržišta.....................................................................................................12

3.1.1.Finansijka tržišta...............................................................................................................13

3.2. Tržište novca i tržište kapitala............................................................................................13

3.3. Primarna i sekundarna tržišta..............................................................................................13

3.4. Finansijski posrednici.........................................................................................................14

3.5. Depozitne institucije...........................................................................................................14

3.6.Osiguravajuća društva..........................................................................................................15

3.7. Ostali finansijski posrednici................................................................................................15

3.8. Finansijski brokeri...............................................................................................................16

1

4. Sekundarno tržište.....................................................................................................................17

5. Alokacija sredstava i kamata.....................................................................................................17

6. Rizik nenaplate..........................................................................................................................18

7. Utrživost - likvidnost.................................................................................................................19

8. Dospeće......................................................................................................................................19

9.Oporezivost.................................................................................................................................20

10. Svojstva opcija.........................................................................................................................21

11. Inflacija....................................................................................................................................21

ZAKLJUČAK................................................................................................................................22

LITERATURA..............................................................................................................................23

2

UVOD

U ovom radu pisaću o poslovnoj, poreznoj i finansijskoj okolini. Piaću šta sve ulazi u poslovnu okolinu tj. koji su učesnici, a kasije ću isto objasniti i učesnike u finansijskoj i poreznoj oklolini. Cilj ovog rada jeste da se razume okolina u kojoj finansijski menadžeri posluju.

Da bi ste bolje razumeli ulogu finansijskih menadžera, morate poznavati okolinu u kojoj oni posluju. Oblik poslovne organizacije koju preduzeće odabere jedan je aspekt poslovne okoline u kojoj ono mora funkcionisati tj. poslovati.

Istražićemo prednosti i nedostatke različitih alternativnih oblika poslovne organicacije. Zatim ćemo proučiti poreznu okolinu kako bismo stekli osnovno znanje o tome kako posledice oporezivanja mogu uticati na različite finansijske odluke. Konačno, ispitaćemo finansijski sastav i stalno promenljivu okolinu u kojoj se stvara kapital.

3

1. Poslovna okolinaU Sjedinjenim Američkim Državama postoje tri osnovna oblika poslovne organizacije:

preduzeća u vlasništvu pojedinaca (jedan vlasnik), ortakluci (opšti i sa ograničenom odgovornošću) i korporacije.

Preduzeća u vlasništvu pojedunaca brojčano prevazilaze sve druge mešovite oblike i to u odnosu od 2 prema 1, ali su korporacije ipak na prvom mestu kad se mere prihodi od prodaje, imovina, profiti i udeo u nacionalnom dohodku. U nastavku ovog rada ćemo otkriti neke pozitivnosti i negativnosti svakog alternativnog oblika poslovne organizacije.

1.1. Preduzeća u vlasništvu pojedinacaPreduzeće u vlasništvu pojedinaca je najstariji oblik poslovne organizacije. Kao što i sam

naziv kaže, samo je jedna osoba vlasnik, koja ima pravo na svu imovinu i lično je odgovorna za sve dugove preduzeća. Preduzeće u vlasništvu pojedinaca ne plaća odvojene poreze na dohodak. Vlasnik jednostavno dodaje profit ili oduzima gubitak iz poslovanja kad određuje lični oporezivni dohodak. Taj poslovni oblik je vrlo raširen u uslužnim delatnostima. Zbog svoje jednostavnost, preduzeće se u vlasništvu pojedinca može osnovati bez većih komplikacija i sa veoma malo troškova. Jednostavnost je njegova najveća prednost.

Osnovni mu je nedostatak što je vlasnik lično odgovoran za sve obaveze preduzeća. Ako je protiv preduzeća podignuta tužba, onda je ona podignuta i protiv vlasnika koji ima neograničenu odgovornost. To znači da se veliki deo njegove ili njene lične imovine, kao i imovine preduzeća može upotrebiti da bi se podmirila potraživanja drugi problem preduzeća u vlasništvu pojedinaca je povećanje kapitala. Budući da su uspeh i život preduzeća veoma vezani za samo jednu osobu, preduzeće u vlasništvu pojedinaca možda nije tako atraktivno za poverioce kao ostali oblici organizacije. Šta-više, preduzeće u vlasništvu pojedinaca ima određene porezne nedostatke. Porezna uprava ne priznaje kao rashode preduzeća dodatne stimulacije uz platu, kao što su zdravstveno i grupno osiguranje. Zbog toga oni ne predstavljaju potpunu olakšicu za porezne svrhe. Korporacija često oduzima te stimulacije od porezne osnovice, međutim vlasnik mora većinu njih platiti iz dohotka koji ostane nakon plaćanja poreza. Osim tih nedostataka, u preduzeću u vlasništvu pojedinaca teže je sprovesti prenos vlasništva, nego u korporaciji. Kod ostavštine se ni jedan deo preduzeća ne može preneti na članove porodice za život vlasnika. Zbog svih tih razloga, taj oblik organizacije nema takvu fleksibilnost, kao što je imaju ostali oblici.

1.2. OrtakluciOrtakluk je sličan preduzeću u vlasništvu pojedinaca, osim što ima više vlasnika. U

ortakluku se kao i u preduzeću u vlasništvu pojedinaca ne plaćaju porezi na dobit. Umesto toga, pojedini partneri svoj deo dobiti ili gubitka iz poslovanja uključuju u svoj lični oporezivni dohodak. Potencijalna je prednost takvog poslovnog oblika, u odnosu na preduzeće u vlasništvu pojedinaca, da se njime često može privući veći iznos kapitala. Više vlasnika sada može uložiti svoj privatni kapital, a i poverioci su skloniji davanju sredstava kad postoji veći vlasnički kapital.

4

U opštem ortakluku svi partneri imaju neograničenu odgovornost; snose zajedničku odgovornost za obaveze ortakluka. Budući da se svaki partner obavezuje ortakluku, opšte partnetre treba birati vrlo pažljivo. U većini slučajeva opštim ugovorom ili ugovorom o ortakluku, se unapred određuju prava svakog partnera, raspodela profita, ulog svakog partnera, postupci za primanje novih partnera, i postupci za ukidanje ortakluka u slučaju smrti ili povlačenja partnera. Pravno, ortakluk se raskida ako jedan od partnera umre ili se povuče. U takvim slučajevima, sporazumi su vrlo „delikatni“, te ukidanje ortakluka može biti vrlo teško. Ortakluci se najčešće upotrebljavaju u uslužnim delatnostima kao što je javno računovodstvo i pravo.

U mnogim državama je ortakluk sa ograničenom odgovornošću zabranjen. Partneri sa ograničenom odgovornošću ulažu kapital te imaju ograničenu odgovornost prema iznosu uloženog kapitla; oni ne mogu izgubiti više nego uložiti. U takvom ortakluku mora postojati barem jedan opšti partner, čija je odgovornost neograničena. Partneri sa ograničenom odgovrnošću ne učestvuju u poslovanju preduzeća; to je dopušteno samo opštem partneru(ima). Partneri s ograničenom odgovornošću mogu biti samo investitori koji učestvuju u raspodeli profita ili gubitka ortakluka u skladu s uslovima ugovora o ortakluku. Taj oblik organizacije se često koristi kod finansiranja građevinskih projekata.

1.3. KorporacijeKorporacija je zakonski stvoren „veštački subjekt“ koji može posedovati imovinu i

stvarati obaveze. U poznatoj odluci Dartmouth Collegea iz 1819., Justice Marshall je zaključio da je korporacija veštačko stvorenje, nevidljivo, neopipljivo, koje postoji samo kao zamišljaj zakona. Budući da je to čista tvorevina zakona, korporacija može imati samo ona svojstva koja su navedena u zakonu, bilo da su izričito naznačena ili se pojavljuju slučajno samim postojanjem.1

Glavno svojstvo tog oblika poslovne organizacije je pravna odvojenost korporacije od njenih vlasnika. Vlasnička odgovornost je ograničena visinom njegovih ili njenih uloga. Ograničena odgovornost ima značajnu prednost u odnosu na preduzeće u vlasništvu pojedinaca ili opšti ortakluk. Kapital se može prikupljati u ime korporacije bez izlaganja vlasnika neograničenoj odgovornosti. Zbog toga se privatna imovina ne može zapleniti prema ugovorima o potraživanju. Samo se vlasništvo dokazuje deonicama; sa svakom deonicom deoničar poseduje deo preduzeća što je njegov ili njen udeo u odnosu na ukupni broj deonica u prometu. Te se deonice veoma lako prenose. To je druga značajna prednost korporacijskog oblika. Osim toga korporacije su otkrile ono što je istraživač Ponce de Leon mogao samo sanjati da će pronaći-besmrtnost. Budući da korporacija egzistira odvojeno od svojih vlasnika, njen život nije ograničen životom njenih vlasnika (što nije slučaj kod preduzeća u vlasništu pojedinaca i ortakluka). Korporacija može nastaviti živeti čak i ako pojedini vlasnici umru ili prodaju svoj deo.

Zbog svojih prednosti kao što su ograničena odgovornost, jednostavan prenos vlasništva prodajom običnih deonica, neograničeni vek trajanja, i sposobnost korporacije da prikuplja kapital odvojeno od svojih vlasnika, tokom 19. veka pojavile su se mnogobrojne korporacije.

1 The Trusrees of Dartmouth College v. Woodward, 4 Wheaton 636

5

Velikom potražnjom za kapitalom, koja prati savremenu privredu, preduzeće u vlasništvu pojedinaca i ortakluk pokazali su se nezadovoljavajućim, i korporacija se razvila kao najznačajniji korporacijski oblik.

Mogući nedostatak korporacije se odnosi na porez. Korporacijski profiti su podložni dvostrukom oporezivanju. Kompanija plaća porez na ostvarenu dobit, a deoničar se takođe oporezuje kad on ili ona prima dohodak u obliku novčanih dividendi. Beznačajni nedostaci obuhvataju vremensko trajanje samog osnivanja i uključivanje prekomerne birokratije, kao i naknadu koja se prilikom osnivanja mora platiti državi u kojoj se preduzeće osniva. Stoga je korporaciju mnogo teže osnivati nego preduzeće u vlasništvu pojedinaca ili ortakluk.

2. Porezna okolinaPorezi direktno ili indirektno utiču na mnoge poslovne odluke. Svojim poreznom moći,

federalana, državna ili lokalna vlast snažno utiče na ponašanje preduzeća i njihovih vlasnika. Ono što može biti vrlo važna poslovna odluka u situaciji bez poreza, u situaciji s porezima može biti beznačajna (a ponekad i obrnuto). Moramo biti svesni činjenice da se porezni zakoni često menjaju. Poslednja velika revizija bio je Akt o usklađivanju prihoda iz 1993.

2.1. Porezi na dobit korporacijeOporeziva dobit korporacije se utvrđuje odbijanjem svih rashoda uključujući amortizaciju

i kamate od prihoda. Takva je oporeziva dobit zatim podložna sledećoj poreznoj strukturi:

Slika 1. Porezi na dobit.

Porezna stopa – postotak od oporezive dobiti koji se mora platiti za poreze – primena za svaki porezni razred odnosi se kao granična stopa. Na primer, svaki dodatni dolar oporezive dobiti iznad 50.000 $ oporezuje se po ganičnoj stpi od 25% sve dok oporeziva dobit ne dostigne 75.000$. Na taj nivo, nova je granična stopa 34%. Prosečna porezna stopa za preduzeće izračunava se da se stvarno plaćeni porezi podele sa oporezivom dobiti. Na primer, preduzeće sa 100.000 $ oporezive dobiti plaća 22.250 $ poreza, ima prosečnu poreznu stopu od 22.250/100.000 $ ili 22,25%. Za mala preduzeća (tj. preduzeća sa mnje od 335.000 $ oporezive dobiti), razlika između prosečne i granične porezne stope može biti vrlo važna.

6

No, prosečna granična stopa konvergiraju stopi od 34% za preduzeća sa oporezivom dobiti između 335.000 $ i 10.000.000 $ te se ponovo koncentrišu na stopi od 35%, za preduzeća sa oporezivom dobiti iznad 18.333.333 $.

2.2.Alternativni minimalni porez

Kompanije ne vole da plaćju poreze, te će stoga iskoristiti sve pogodnosti olakšica ikredita koje zakon dopušta. Zbog toga je Porezna uprava stvoria posebni porez kako bi osigurala da oni koji imaju koristi od poreznog zakona, plate barem minimalni iznos poreza. Taj posebni porez se zove alternativni minimalni porez – AMT. Porez – 20% alternativne minimalne oporezive dobiti – AMTI primenjuje se samo kada bi AMT bio veći nego normalno izračunati porez preduzeća. Da bi se povećala porezna osnovica, AMTI se izračunava prilagođavanjem stavkama koje su predhodno imale neke porezne povlastice.

2.3.Tromesečno plaćanje poreza

Od većih korporacija se zahteva tromesečno plaćanje poreza. Posebno, korporacije koje vode računovodstvo na osnovi kalendarske godine, moraju plaćati 25% od procenjenih poreza na ili pre 15. aprila, 15. juna, 15. septembra i 15. decembra. Prilagođavanja se sprovode ako se stvarna dobit razlikuje od procenjene. Kompanija koja vodi računovodstvo na osnovi kalendarske godine, mora sastaviti konačan izveštaj do 15. marta za predhodnu godinu.

2.4.. AmortizacijaAmortizacija je sastavna alokacija troškova kapitalne imovine tokom određenog perioda

za svrhe finansijskog izveštavanja, porezne svrhe ili oboje. Amortizacijski odbici u poreznoj prijavi preduzeća smatraju se rashodnim stavkama, tako, amortizacija umanjuje oporezivu dobit. Ako je sve ostalo nepromenjeno, što je amortizacija veća, porez je mani. Postoje mnogobrojni alternativni postupci za amortizaciju kapitalne imovine uključujući linearnu amortizaciju i različite metode ubrzane amortizacije. Izabrane metode amortizacije mogu se razlikovati za porezno i finansijsko izveštavanje. Mnoga preduzeća sa oporezivom dobiti preferiraju upotrebu metode ubrzane amortizacije za porezno izveštavanje-metoda koja omogućuje brži otpia, te rezultira manjim veličinama oporezive dobiti.

Akt o reformi oporezivanja iz 1986. koji omogućuje kompanijama upotrebu određene ubrzane amortizacije za porezne svrhe, poznat je kao Sistem modificirane naknade troškova (MACRS,

7

izgovara se kao „makers“). Unutar MACRS, postrojenja, oprema i stvarna imovina nalaze se u jednom od osam razreda za određivanje veka trajenja, koji se zove razdoblje naknade troškova i metoda amortizacije.

Imovinski razred u kojemu se nalazi imovina određuje razdoblje mnaknade njenih troškova ili preporučenivek trajanja za porezne svrhe-vek trajanja koji se može razlikovati od njenog tehničkog ili ekonomskog veka trajanja. Da bismo prikazali neke od različitih metoda amortizacije, razmotrimo najpre linearnu amortizaciju. Ako je ulupni trošak nabavke I insatliranja 10.000$ s vekom trajanja 5 godina, godišnji trošak amortizacije upotrebom linearne amortizacije će biti 10.000$/5 ili 2.000$ (za porezne svrhe, očekivana rezidualna vrednost ne utiče na troškove amortizacije).

Amortizacija smanjivanjem salda, s druge strane, zahteva određivanje godišnjeg troška koji je „fiksni procenat“ neto knjigovodstvene vrednosti imovine (troškovi nabavke minus akumulirana amortizacija) na početku godine za koju će se upotrebiti amortizacijski trošak. Na primer, kada se koristi metoda dvostrukog smanjivanja salda (DDB), itračunavamo stopu deljenjem 1 brojem godina amortizacijskog veka imovine, a zatim, stopu udvostručimo (ostale metode smanjivanja salda upotrebljavaju druge multiplikatore). Kod metode smanjivanja salda opšta formula za određivanje amortizacijskog troška za bilo koji period glasi:

m(1/n)NBV

gde je: m-multiplikator, n-amortizacijski vek trajanja imovine i NBV-neto knjigovodstvena vrednost imovine na početku godine. Za imovinu od 10.000 $ sa vekom trajanja 5 godina, trošak amortizacije u prvoj godini upotrebom DDB metode biće

2(1/5)10,000$=4,000$

Za naš primer, 2(1/5) određuje se fiksni procenat ili 40% koji će se primenjivati na neto knjigovodstvenu vrednost koja pada svake godine. Trošak amortizacije u drugoj godini temelji se na amortizovanoj neto knjigovodstvenoj vrednosti od 6.000 $. Do iznosa 6.000 $ došli smo oduzimanjem amortizacijskog troška iz prve godine 4.000 $ od originalnog troška nabavne imovine (kupovnih srdstava). U drugoj godini trošak amortizacije bi iznosio:

2(1/5)6,000$=2,400$

U trćoj godini bi iznosio: 2(1/5)3,600$=1,440$ itd.

2.5. Sastav modifikovane ubrzane naknade troškova Za imovinske razrede od 3,5,7 i 10 godina, upotrebljava se amortizacijska metoda dvostrukog smanjivanja sald. Tom metodom se prelazi na linearnu amortizaciju za preostalu neamortizovanu knjigovodstvenu vrednostu prvoj godini kada linearna metoda daje jednaki ili

8

veći trošak nego metoda dvostrukog smanjivanja salda. Preostala neamortizovana knjigovodstvena vrednost u prvoj godini se amortizira metodom linearne amortizacije u jednakim ili većim iznosima nego metodom dvostrukog smanjivanja salda. Imovina u razredima od 15 i 20 godina amortizira se upotrebom metode 150 – postotnog dvostrukog smanjivanja salda, ponovno prelazeći na linearnu metodu u optimalnom trenutku. Za svu nekretninu mora se upotrebljavati linearna metoda. Za sve metode smanivanja salda, morra biti upotrebljena polugodišnja konvencija. To znači, da će u godini nabavke imovine, imovina biti amortizovana za period od pola godine, bez obzira na datum nabavke. Isto tako, za godinu u kojoj je imovina prodata ili povučena iz upotrebe, koristiće se polugodišnja amortizacija. Ako se imovina upotrebljava i dalje od svog perioda naknade polugodišnja amortizacija je dozvoljena za godinu koja sledi nakon završetka perioda naknade. Tako imovina iz imovinskog razreda od 5 godina koja se koristi 6 godina ili dalje, ima amortizaciju više od 6 godina.

Da bi smo to ilustrovali za 5-godišnji 200% imovinski razred, predpostavimo da je imovina nabavljena u februaru, koštala 10.000$. za naš primer, formula za smanjivanje salda daje 2(1/5)=40% kao fiksni procenat godišnje amortizacije. Međutim u prvoj godini se upotrebljava polugodi[nja konvencij, pa je amortizacija u prvoj godini 20% ili 2.000$. u četvrtoj godini je preporučljivo preći na linearnu amortizaciju. Prema tome, raspored amortizacije je sledeći:

Slika 2. Raspored amortizacije

Na početku četvrte godine, neto knjigovedstvena vrednost s kraja treće godine deli se sa preostalim periodom da bi se dobila linearna amortizacija. Preostali je perid 2,5 godine, zbog polugodišnje konvencije u šestoj godini. Konačno je u šestoj godini , preostali saldo 576$, ili polovina godišnjeg iznosa po linearnoj metodi

Umesto takvih proračuna (koji, kao što možetevideti, mogu biti prilično zamorni), mogu se upotrebljavati amortizacijske stope za originalni trošak za svaki imovinski razred, koje izdaje Ministarstvo finansija. Prve četri imovinske kategorije su prikazene u sledećoj tabelici.

9

Slika 3. Imovinske kategorije

Ti procenti odgovaraju principima na kojima su se utvrđivali naši predhodni proračuni i upotrebljavaju se za određivanje amortizacijskog troška.

2.6. Kamatni rashod nasuprot isplaćenim dividendamaPlaćene kamate se na neplaćeni korporacijski dug tretiraju kao rashod i porezni odbitak

(porezno umanjenje).Međutim, dividende isplaćene preferencijalnim ili običnim deoničarima nisu porezni odbitak. Na taj način, za profitabilnu kompaniju koja je porezni obveznik, upotreba duga u njenoj finansijskoj strukturi rezultira znatnim poreznim prednostima u odnosu na upotrebu prioritetnih običnih deonica. Uz graničnu poreznu stopu od 35 posto, preduzeće koje za kamate plaća 1$, smanjuje svoj porezniračun za 35 centi, zbog mogućnosti odbijanja 1$ kamata od oporezive dobiti. Trošak nakon oporeziovanja za jedan dolar kamate za to preduzeće zapravo iznosi 65 centi – 1 $ (1-porezna stopa). Sa druge strane, trošak nakon oporezivanja za 1 $ dividendi koje je preduzeće isplatilo i dalje je 1 $ - tu nema porezne prednosti. Dakle, porez na prednosti povezane sa upotrebom finansiranja zaduživanjem, ne postoje kod finansiranja prioritetnim običnim deonicama.

2.7. Prihod od dividendi Korporacija može imati udeo u deeonicama druge kompanije. Ako prima novčanu

dividendu na taj udeo, obično je 72 posto te dividende izuzeto iz oporezivanja. Porezni zakoni dopuštaju takva porezna izuzimanja za korporacije (ne i za fizička lica) kako bi se pomoglo u smanjivanju efekta multiplikacijskog oporezivanja istih zarada. Preostalih 30 posto se porezuje po poreznoj stopi za korporacijsku dobit. Preduzeće koje primi 10.000$ dividendi, plaća poreze samo na 3.000$ te dobiti. Prema graničnoj poreznoj stopi od 35 posto, porez će iznositi 1.050$ u odnosu na 3.500$ ako bi se celi prihod od dividendi tretirao kao oporeziva dobit.

10

2.8. Prenos gubitaka Ako korporacija ostvari neto poslovni gubitak, on se po pravilu može preneti tri godine unazad i 15 godine napred kako bi se za te godine konpenzirala oporeziva dobit. Gubitak koji se prenese unazad prvo se mora primeniti na najraniju predhpodnu godinu. Ako preduzeće ostvari gubitak od 400.000$ u 1995., ono bi taj gubitak moralo preneti unazad na 1992. Međutim, ako je kompanija u toj godini ostvarila neto-profit od 400.000$ i na to platila porez od 136.000$ ona bi ponovo izračunala poreze za 1992., prikazujući nula profit za porezne svrhe. Prema tome, kompanija bi imala pravo na povrat poreza od 136.000$ ako je poslovni gibitak u 1995. bio veći nego poslovna dobit u 1992., ostatak bi se preneo na 1993. i porezi bi se ponovo izračunavali za tu godinu. Ako se deo gibitka ne bi upotrebio ni u toj godini, preneo bi se na 1994. No, ako je neto poslovni gubitak bio veći nego neto poslovna dobit u sve tri godine, ostatak bi se preneo unapred na buduće profite u 1996. do 2010. Profiti bi u svakoj od tih godina bili smanjeni za porezne svrhe za iznos neuotrebljivog gubitka koji se prenosi unapred. To svojstvo poreznih zakona izmišljeno je da bi se izbeglo kažnjavanje kompanija koje imaju oštre fluktuacije neto-poslovne dobiti.

2.9. Kapitalni dobici i gubiciKada je finansijska imovina (definisana prema Poreznoj upravi) prodata, u pravilu se

pojavljuje kapitalni dobitak ili gubitak. Veoma često u istoriji naših poreznih zakona je postojao različiti postupak kapitalnih dobitaka, i poslovne dobiti, s tim da su se kapitalni dobici bolje tretirali. Međutim, prema Aktu o usklađivanju prihoda iz 1993., kapitalni dobici se oporezuju po uobičajnim poreznim stopama za dobit za korporacije ili po maksimalnoj stopi od 35%. Kapitalni gubici se mogu oduzeti samo od kapitalnih dobitaka.

2.10. Porezi na lični dohodakTema ličnih poreza je izuzetno složena. Međutim, ovde su naša glavna briga lični porezi

pojedinaca koji poseduje preduzeće – vlasnici, ortaci i deoničari. Svaka dobit koju je prijavilo preduzeće u vlasništvu pojedinaca ili ortakluk postaje dohodak vlasnika i oporezuje se po stopi za lični dohodak. Postoje četri progresivna porezna razreda za fizičke osobe: 15%, 28%, 31% i 36%. Granična porezna stopa od 15% primenjuje se do određenog nivoa oporezivog dohotka koji varira zavisno od bračnog statusa pojedinaca, tj. samac, bračni par – zajednička porezna prijava, bračni par – pojedinačna porezna prijava ili glava porodice. Međutim, čak i unutar pojedinih kategorija nivoi oporezivog dohotka koji su određeni stopama 28%, 31% i 36%, granične porezne stope će po pravilu rasti iz godine u godinu jer se indeksiraju u odnosu na inflaciju. Takođe postoje standardni oblici (što se razlikuju prema bračnom statusu i indeksiraju za inflaciju) koji omogućuju da oni sa vrlo malim dohodcima ne plaćaju poreze. Osim toga, određeni poreski obveznici sa velikim prihodima moraju plaćati 10% dodatnog poreza. On se izračunava upotrebom stope od 39,6% - 36+(36x10) – na oporezivi dohodak iznad određenog nivoa koji zavisi od bračnog statusa te se indeksira (potražuje) za inflaciju.

11

2.11. Kamate, dividende i kapitalni dobiciZa pojedinca su kamate primljene na korporacijske trezorske hartije od vrednosti potpuno

oporezive na federalnom nivou. (Kamate na trezorske hartije od vrednosti nisu oporezive na državnom nivou). Međutim, kamata primljena na većinu municipalnih hartija od vrednosti izuzeta je iz federalnog oporezivanja. Primljene oporezive kamate i novčane dividende podložne su običnim poreznim stopama za dohodak. Realizovani kapitalni dobici oporezuju se po normalnim poreznim stopama za dohodak ili po maksimalnoj stopi od 28%.

Potpoglavlje S. Potpoglavlje S Kodeksa porezne uprave omogućuje vlasnicima malih korporacija – one koje imaju 35 ili manje deoničara – da izaberu mogućnost oporezivanja kao S korporacije. Takvim izborom kompanija dobija mogućnost upotrebe korporacijskog organizacijskog oblika, ali se oporezuje kao ortakluk. Na taj način vlasnici imaju mogućnosti iskorišćavanja pravnih prednosti koje nudi korporacija, te mogu izbeći porezne nedostatke što proizilaze iz korporacijskog oblika. Oni jednostavno korporacijske profite proglase kao lične dohotke na poreske osnovice i plaćaju odgovarajući porez na tu dobit. Takav postupak eliminiše dvostruko oporezivanje koje je inače povezano sa dobiti od dividende – odnosno, korporacija isplaćuje dividende iz dobiti nakon oporezivanja i deoničari plaćaju poreze na dobit od dividende. Osim toga, deoničari koji su aktivni u poslovanju, mogu oduzeti sve poslovne gubitke u zadnjoj rati iz svog ličnog dohotka.

3. Finansijska okolinaSva preduzeća u različitim nivoima posluju unutar finansijskog sastava, koji se sastoji od

mnoštvo institucija i tržišta što služe preduzećima, pojedincima i vladama. Kad preduzeće privremeno investira neaktivna sredstva u tržišne hartije od vrednosti, ono ima direktan kontakt sa finansijskim tržištima. Još je važnije da mnoga preduzeća koriste finansijka tržišta koja im pomažu u finansiranju ulaganja u imovinu. U konačnoj analizi je tržišna cena kompanijskih hratija od vrednosti test koji pokazuje uspeh ili promašaj kompanije. Dok se poslovna preduzeća takmiče jedna sa drugima na tržištima proizvoda, na finansijskim tržištima moraju neprekidno sarađivati. Zbog važnosti te okoline za finansijskog menadžera, i za pojedinca kao potrošača finansijskih usluga, ovaj deo je posvećen istraživanju finansijskog sastava i stalno promenljive okoline u kojoj kapital nastaje.

3.1. Svrha finansijskih tržištaU ekonomiji (privredi) se finansijska imovina pojavljuje jer se štednja različitih

pojedinaca, korporacija i vlada tokom vremenskog perioda razlikuje od njuhova ulaganja u realnu imovinu. Pod realnom imovinom podrazumevamo kuće, zgrade , opremu, zalihe i trajna dobra. Ako bi štednja bila jednaka ulaganjima u realnu imovinu, za sve ekonomske jedinice u nekom gazdinstvu(privreda, ekonomija) toko svih vremenskih razdoblja, ne bi postojalo eksterno finansiranje, finansijska imovina kao ni novac ili tržišta kapitala. Tekući izdaci i investicije u realnu imovinu plaćali bi se iz tekućeg perioda. Finansijska imovina stvara se samo onda kad su

12

ulaganja ekonomske jedinice u realnu imovinu veća od štednje, te ona tu razliku finansira pozajmljivanjem ili izdavanjem deonica. Naravno, druga ekonomska jedinica mora biti voljna da pozajmi. Međusobni odnos zajmoprimca i zajmodavca određuje kamata. U privredi kao celini, štedno-suficitne jedinice (ona čija štednja prelazi ulaganje u realnu imovinu) osiguravaju sredstva štedno-deficitnim jedinicama (one čije ulaganje u realnu imovinu prelazi njihovu štednju). Razmena sredstva evidentira se komadima papira ili hartijama od vrednosti koje su finansijska imovina imaocu i finansijska obaveza izdavaocu.

Svrha finansijskih tržišta u privredi efikasno alocira uštede na konačne korisnike. Ako bi ekonomske jedinice koje štede bile iste kao i one koje su angažovane u stvaranju kapitala, privreda bi se mogla razvijati bez finansijska tržišta. Međutim u savremenim ekonomijama, većina nefinansijskih korporacija upotrebljava više od svoje ukupne štednje za ulaganje u realnu imovinu. S druge strane, većina domaćinstva ima veću ukupnu štednju od ukupnih ulaganja. Efikasnost implicira spajanje konačnih investitora u realnu imovinu i konačnih štediša uz najmanji trošak i neugodnosti.

3.1.1.Finansijka tržištaFinansijska tržišta nisu toliko fizička mesta koliko mehanizmi za usmeravanje štednje

konačnim investitorima u realnu imovinu. Sekundarno tržište, finansijski posrednici i finansijski brokeri ključne su institucije koje poboljšavaju tok sredstava.

3.2. Tržište novca i tržište kapitalaFinansijska tržišta se mogu podeliti u dve grupe-tržište novca i tržište kapitala. Tržište

novca odnosi se na kupovinu i prodaju kratkoročnih (čije je originalno dospeće kraće od jedne godine) državnih i korporacijskih dužničkih hartija od vrednosti-vrednosnica. S druge strane, tržište kapitala bavi se s relativno dugoročnim (čiji je originalno dospeće duže od jedne godine) dužničkim i vlasničkim obveznicama i deonicama. Ovaj deo posvećuje posebnu pažnju tržištu dugoročnih hartija od vrednosti-tržištu kapitala.

3.3. Primarna i sekundarna tržištaUnutar tržišta novca i kapitala postoje primarana i sekundarna tržišta. Primarno tržište je

tržište „novih emisija“. Tu sredstva nastaju kroz prodaju novog toka hova od krajnjih štediša ka krajnjim investitorima u realnu imovinu. Na sekundarnom tržištu, kupuju se i prodaju postojeće HOV. Transakcija već postojećim HOV ne osiguravaju dodatna srdstva za finansiranje kapitalnih investicija. Analogija se može učiniti s tržištem automobila. Prodaja novih automobila osigurava hgotovinu proizvođačima automobila, međutim, ne i prodaju polovnog automobila na tržištu polovnih automobila. Zapravo, sekundarno tržište je „ skup polovnih automobila“ za hov.

Postojanje skupa polovnih automobila olakšava razmišljanje o kupovini novog automobila, jer imate dostupni mehanizam za prodaju automobila kada ga više ne budete želeli. Na sličan način, postojanje sekundarnog tržišta stimulira pojedince i institucije na kupovinu novih vrednosnica-hov. Sa živim sekundarnim tržištem kupac finansijskih vrednosnica postiže likvidnost.

13

Ako kupac u budućnosti mora prodati vrednosnicu, on ili ona će to moći i učiniti. Na taj način, postojanje jakog sekundarnog tržišta povećava efikasnost primarnog tržišta.

3.4. Finansijski posredniciTok sredstava od štediša ka investitorima u realnu imovinu može biti direktan; ako u

privredi-ekonomiji postoje finansijski posrednici taj tok takođe može biti i indirektan. Finansijski posrednici sastoje se od finansijskih institucija kao što su komercijalne banke, štedne institucije, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, finansijske institucije i uzajmni fondovi.

Ti posrednici dolaze između krajnjih zajmoprimaoca i zajmodavaoca pretvatrajući direktna potraživanja u indirektna potraživanja. Finansijski postrednici kupuju direktne (ili primarne) vrednosnice i za uzvrat, javnosti izdaju svoje vlastite indirektne (ili sekundarne) vrednosnice.

Na primer, hipoteka je direktna vrednosnica koju štedno-kreditna udruženja kupuje, a štedni račun ili serifikat o depozitu izdato je direktno šotraživanje.s druge strane, kompanija životnog osiguranja između ostalog kupuje korporacijske obveznice, te izdaje polise životnog osiguranja.

Finansijsko posredništvo je proces u kome štediše deponiraju stredstva kod finansijskih posrednika radije, nego da direktno kupuju deonice i obveznice, te dopuštaju posrednicima pozajmljivanje krajnjim investitorima. Obično mislimo da finansijsko posredništvo povećava efikasnost tržišta smanjujući troškove i/ili neugodnosti korisnicima finansijskih usluga.

Između različitih finansijskih posrednika, neke institucije mnogo više investiraju u vrednossnice preduzeća od drugih. U nastavku se koncentrišemo na institucije uključene u kupovinu i prodaju korporacijskih vrednosnica.

3.5. Depozitne institucijeKomercijalne banke najvažniji su izvori sredstava za preduzeća u celini. Banke od

pojedinaca, kompanija i vlada primaju depozite po viđenju i oročene depozite te za uzvrat odobravaju zajmove i investicije. Preduzećima se odobravaju sezonski zajmovi i drugi kratkoročni zajmovi, srednjoročni zajmovi do pet godina, pa i hipotekarni zajmovi. Osim što obavljaju bankovnu funkciju , komercijalne banke utiču na preduzeća kroz fiducijarna odeljenja, koji investiraju u korporacijske obveznice i deonice. Oni takođe omogućavaju da hipotekarni krediti budu dostupni kompanijama te upravljaju penzionim fondovima.

Ostale depozitne institucije obuhvataju štedno-kreditna udruženja, banke uzajamne štednje i kreditna udruženja. Te se institucije primarno bavepojedincima primajući njihovu štednju i odobravajući stambene i potrošačke kredite.

14

3.6.Osiguravajuća društva

Postoje dve vrste osiguravajućih društva:

društva za osiguranje imovine i društva za živtno osiguranje.

Sva ona se bave prikupljnjem peridičnih uplata od onih koje osiguravaju u zamenu za osiguravanje isplata ako nastanu slučajevi, obično sa neželjenim posledicama osiguravajuća društva szvaraju rezerve prikupljanjem sredstava od uplata premija koja se kao i deo kapitala osiguravajućih društva investiraju u finansijsku imovinu.

Društva za osiguranje od nepogoda osiguravaju protiv požara, krađa,prometnih nezgoda i sličnih nezgoda. Budući da ta društva plaćaju porez po punoj stopi poreza na dohodak, najviše investiraju u opštinske obveznive, koje nude neoporeziv dohodak od kamata . u manjoj meri, takođe, investiraju u korporacijske deonice i obveznice.

Društva za životno osiguravanje osiguravaju protiv smrtnih slučajeva. Budući da je smrtnost velike grupo pojedinaca lako predvidljiva, ta društva mogu investirati u dugoročne vrednosnice. Takođe, je dohodak tih društva delimično izuzet iz oporezivanja radi stvaranja rezervi tokom vremena. Ona zbog toga teže ulaganju u oporezive investicije koje imaju prinose veće od neoporezivih municipalnih obvezniva. Iz toga proizilazi da društva za životno osiguranje najviše investiraju u korporacijske obveznice. Takođe su važne i neke hipoteke odobrene preduzećima.

3.7. Ostali finansijski posrednici

Penzijski fondovi i ostali mirovinski fondovi osnivaju se da osiguravaju dohodak pojedinaca kad se penzionišu. Tokom svog radnog veka, zaposlenici kao i poslodavci, obično uplaćuju doprinose u te fondove. Tako prikupljene doprinose fondovi investiraju, te penzionisanim radnicima periodično isplaćuju kumulativne iznose ili anuitete. U fazi akumulacije sec oporezuje novac koji se uplaćuje u fond. Kad se doprinosi isplaćuju u privredi, poreze plaćaju primaoci. Komercijalne banke, kroz svoje investicijske delove i osiguravajuća društva nude penzione fondove, kao što čine i federalna vlada, lokalna vlada i određene druge neosiguravajuće organizacije. Zbog dugoročne prirode njihovih obaveza, penzionifondovi mogu investirati u dugoročne vrednosnice iz čega proizilazi da oni najviše investiraju u korporacijske deonice i obveznice. Zapravo,penzioni fondovi su najveći pojedinačni institucionalni investitori u korporacijske deonice. Iako pojedinci poseduju najveći iznos korporacijskih deonica, u proteklim godinama su likvidirali deonice na nato osnovi. Penzijski fondovi bili su važni neto kupci.

15

Uzajamni investicijski fondovi takođe najviše investiraju u korporacijske deonice i obveznice. Ti fondovi primaju novac koji ulažu pjedinci te ga investiraju u posebna vrste finansijske imovine. Uzajamni fond je je povezan sa organizacijom za upravljanje fondovima, kojoj fond plaća naknadu (često 0,5 posto od ukupne godišnje imovine) za profesionalni infesticijski menadžment. Svaki pojedinac poseduje određeni procenat uzajamnog fonda, koji zavisi od prvobitne investicije te osobe. Pojedinci mogu prodati svoje udele u bilo koje vreme, budući da ih je uzajamni fond obavezan otkupiti. Dok mnogi uzajamni fondovi investiraju samo u obične deonice, drugi se specijaliziraju za korporacijske obveznice; instrumente tržišta novca, uključujući komercijalne paire koje emituju korporacije ili gradske vrednosnice.

Različiti deoničarsi fondovi imaju različite investicijske filozofije, počeši od investiranja za ostvarivanja sigurnog dohotka do investiranja za ostvarivanje agresivnog rasta. U svakom slučaju, pojedinac dobija diferencirani portfelj kojim upravljaju profesionalci. Na sreću, ne postoje dokazi da takvo upravljanje rezultira konzistentnim superiornim delovanjem.

Finansijke institucije odobravaju potrošačke kredite, nenamenske kredite i osigurane zajmove preduzećima. Te institucije stvaraju kapital emitovanjem deonica kao i zaduživanjem, od kojih su neka dugoročna, ali većinu zajmova odobravaju komercijalne banke. Za uzvrat finansijske institucije odobravaju zajmove.

3.8. Finansijski brokeri

Određene finansijske institucije obavljaju potrbnu brokersku funkciju. Kad brokeri spoje strane koje trebaju sredstva s onima koje imaju štednju, oni ne obavljaju direktnu funkciju zajmodavca već deluju kao agnti ili posednici.

Investicijski bankarai su posrednici uključeni u prodaju korporacijskih deonica i obveznica. Kada kompanija odluči da prikupi sredstva, investicioni bankar će vrlo često kupiti emisiju (po veleprodajnoj ceni), te je prodati investitorima (po maloprodajnoj ceni). Budući da su investicioni bankari kontiuirano u poslu spanjem korisnika sredstava s dobavljačima, oni mogu uspešnije prodati emisije nego institucije koje ih izdaju. Za tu uslugu, investicioni bnkari primaju naknadu u obliku razlike između iznosa zarađenog prodajom vrednosnica javnosti i iznosa plaćenih kompanijama.

Hipotekarni bankari uključeni su u kupovinu i prodaju hipoteka koje potiču ili direkto od pojedinaca i prduzeća ili što je tipičnije od grđevinara genta za promet nekretninama. Za uzvrat, hipotekarni bankari pronalaze institucionalne i ostale investitore za hipoteke. Iako, hipotekarni bankari obično ne drže hipoteke veoma dugo u svojim vlastitim portfeljima, obično servisiraju hipoteke za krajnje investitore. To uključuje primanje uplata prosleđivanje kod neplaćanja. Za tu uslugu primaju naknade.

16

4. Sekundarno tržište

Različite berze i tržišta vrednosnica omogućuju bolje funkcionisanje finansijskog sistema. Kupovina i brodaja postojeće finansijske aktive obavljaju se na sekundarnom tržištu. Transakcije na tom tržištu ne povećavaju ukupni izns finansijsk aktive u prometu, ali prisutnost živog sekundarnog tržišta povećava likvidnost finansijske aktive i zbog toga poboljšava kvakitet primarnog ili diektnog tržišta vrednosnica. U tom smislu organizovane berze kao što su New York Stock Exchange, American Stck Exchange i New York Bond exchange osiguravaju sedstva kojima se nalozi kupovine i prodaje mogu efikasno spojiti. U tom spajanju snage ponude i potražnje određuju cenu.

Osim toga, neformalno tržište (OTC) posluje kao deo sekundarnog tržišta za deonice i obveznice koje se ne kotiraju na berzi, kao i za određene vrednosnice koje se kotiraju. Sastoji se od brokera i dilera kojis u spremni z kupovinu i prodaju vrednosnica po kotiranim cenama. Većinom korporacijskih obveznica, kao i sve većim brojem dedonica trguje se na OTC- u umesto na organizovanoj berzi. OTC tržište je postalo visokomehanizirano s tržišnim saradnicima koji su povezani telekomunikacijskom mrežom. Oni nisu na jednom mestu kao što bi bili na organizovanoj berzi. Mreža se održava preko Službe automatizirane kotacije nacionalna udruženja trgovaca vrednosnica (NASDAQ, izgovara se „NAS-DAC“) i te kotacije cena su trenutne. Dok se nekad izlistavanje deonica na glavnoj berzi, za kompaniju smatralo ugledom kao i potrbom, u mnogm slučajevima, elektronsko doba je to promenili. Mnoge kompanije vole da se njihovim deonicama trguje na OTC, uprkos činjenici da imaju uslove za usavršavanje na berzi, jer osećaju da se nalozi kupovine i prodaje na njima mogu sprovoditi jednako dobro, a ponekad i bolje.

Iako postoji mnogo drugih finansijskih institucija, mi smo razmotrili samo one koje su povezane s preduzećima.

5. Alokacija sredstava i kamataAlokacija sredstava u ekonomiji primarno se radi na osnovi cene izražene u terminima

očekivanog prinosa. Ekonomske jedinice kojima trebaju sredstva moraju ponuditi višu cenu od ostalih da bi ih dobile. Iako na proces alokacije utiče racioniranje kapitala, vladine restrikcije i institucionalna ograničenja, očekivani prinos čini primarni mehanizam kojim se ponuda i potražnja za određenim finansijskim instrumentom dovode u ravnotežu na finansijskim tržištima. Ako se rizik smatra konstantnim, ekonomske jedinice koje su voljne platit najviši očekivani prinos, one su koje imaju pravo da koriste sredstva. Isto tako, ako se ljudi ponašaju racionalno,

17

ekonomske jedinice koje nude najviše cene ima će i najbolje investicijske mogućnosti iz čega proizilazi da će štednja alocirati na najefikasnji način.

Važno je razumeti da se proces kojim se alocira štednja ne sprovodi samo na osnovi očekivanog prinosa već i na osnovi rizika. Različiti finansijski instrumenti imaju različite stepene rizika. Da bi se takmičili za sredstva, ti instrumenti moraju osigurati različite očekivane prinose. Prikaz 2-2 ilustrira deju tržišno uslovljene zamene između rizika i prinosa vrednosnica-odnosno, veći rizik za vrednosnicu, veći očekivani prinos mora se ponuditi investitoru. Ako bi sve vrednosnice imale potpuno jednake karakteristike rizika, osiguravale bi jednake očekivane prinose ako su tržišta u ravnoteži. Zbog razlika u riziku nenaplate, utrživosti, dospeću, oporezivosti, te ugrađenim opcijama, različiti instrumenti pokazuju različite stepene rizika, te osiguravaju različite očekivane prinose investitoru.

Slika 4. Profil očekivanog prinosa prema riziku za hartije od vrednosti

6. Rizik nenaplate Kada govorimo o riziku nenaplate, mislimo na opasnost da zajmoprimac neće moći

izvršiti plaćanja koja duguje za glavnicu ili kamate. Investitori traže premiju na rizk (ili dodatni očekivani prinos) da bi investirali u one vrednosnice koje nisu bez rizika nenaplate. Što je veća mogućnost da zajmoprimac ne izvrši plaćanje, veći je rizik nenaplate i premija koju zahteva tržište. Budući da se trezorske vrednosnice obično smatraju bez rizika nenaplate, rizik i prinos se ocenjuju u odnosu na njih. Što je veći rizik neplaćanja izdavatelja vrednosnica, veći je očekivaniprinos na vrednosnicu, ako su svi ostali uslovi jednaki.2

Za tipičnog investitora, rizik nenaplate se ne procenjuje direktno, već u izrazima rangiranja kvaliteta koje dodeljuju glavne agencije za rangiranje, Moodys Investors Service i Standard & Poors. Te investicijske agencije dodeljuju i objavljuju slova prema kvalitetu koge primenjuju

2 Van Horne, Financial Market Rates and Flows, poglavlje 8.

18

investitori. U svojim rangiranjima, agencije nastoje rangirati emisije prema očekivanoj verovatnosti nenaplate. U tablici 2-2 prikazana su rangiranja koje koriste te dve agencije. Najkvalitetnije vrednosnice za koje je ocenjeno da imaju zanemarivi rizik nenaplate, imaju rang trostruki A.

Kreditna rangiranja se za četiri vrhunske kategorije (za Moodys Aaa do Baa; za Standard & Poors AAA do BBB) smatraju „visokokvalitetnim“. Taj izraz upotrebljavaju regulacijske agencije da bi identifikovale vrednosnice koje su pogodne za investiranje finansijskih institucija kao što su komercijalne banke i osiguravajuća društva. Vrednosnice koje su ispod tih četiri vrhunskih kategorija smatraju se „špekulativnim“. Zbog ograničene institucionalne potražnje za tim vrednosnicama i njihovog većeg rizika nenaplate, one moraju nuditi razumno veće očekivane prinose nego vrednosnice kvalitetne za investiranje.

7. Utrživost - likvidnostUtrživost ili likvidnost vrednosnice odnosi se na mogućnost vlasnika da je pretvori u

gotovinu. Postoje dve dimenzije likvidnosti: ostvarena cena i zahtevano vreme da se proda imovina. Te dve dimenzije su povezane tako da je vrlo često moguće prodati imovinu u kratkom periodu, ako je dovoljno smanjena cena. Za finansijske instrumente se likvidnost procenjuje prema mogućnosti prodaje određenog volumena vrednosnica u kratkom vremenskom periodu bez značajnijeg smanjenja cene. Što je vrednosnica likvidnija, veća je mogućnost izvršenja velike transakcije bliže ceni kotacije-kvote. U pravilu, što je niža likvidnost vrednosnice, potreban je veći prinos kako bi se privukli investitori. Zbog toga je razlika u prinosu, između vrednosnica koje imaju isto dospeće, uzrokovana ne samo razlikama u riziu nenaplate već i u razlikama u likvidnosti.

8. Dospeće

Vrednosnice koje imaju od prilike jednaki rizik neneaplate, sličnu likvidnist, nemaju različite porezne uticaje i dalje se mogu prodavti po različitim prinosima. Zašto? Odgovor je „vreme“. Dospeće vrednosnice često može imati snažan uticaj na očekivani prinos. Veza između prinosa i dospeća za vrednosnice koje se razlikuju samo u dužini vremena (ili roka) dospeća zove se ročna struktura kamate.

Grafički prikaz te veze u vremenskoj tački zove se kriva prinosa. Primer veze prinosa – dospeća za Trezorske vrednosnice bez rizika neneaplate za dva različita datuma dat je na slici 2 – 3.

19

Na apcisi se nalazi dospeće, a na ordinati prinos. Iz tog proizilazi da su dva odvojena pravca ili krive prinosqa prikladne za posmatranje.

Uopšteno, kada se očekuje porast kamate, kriva prinosa je usmerena prema gore; a kad se očekuje njihov značajni pad, kriva prinosa je okrenuta prema dole. Najčešći model prinosa je kriva prinosa sa pozitivnim nagibom – to je rastuća kriva kod koje su kratkoročni prinosi niži nego dugoročni prinosi. Većina ekonomista tendenciju pozitivnog nagiba krivama prinosa pripisuje prisutnosti rizika za one koji investiraju u dugoročne vrednosnice nasuprot kratkoročnim. Uopšteno, duže dospeće to je veći rizik fluktuacije tržišne vrednosti vrednosnice. Zbog toga, investitorima treba ponuditi veću premiju rizika da bi ih privuklo na ulaganje u dugoročne vrednosnice. Jedino kad se očekuje značajan pad kamate oni su voljni da investiraju u dugoročne vrednosnice koje daju manje prinose nego kratkoročne i srednjeročne vrednosnice.

Slika 5. Primer krive prinosa za Trezorske hartije od vrednosti.

9.OporezivostDrugi faktor koji utiče posmatrane razlike u tržišnim prinosima je raličiti uticaj poreza.

Najvažniji porez i jedini koji ćeme ovde razmatrati je porez na dobit. Kamatni prihod je za sve, osim za jednu kategoriju vrednsonica oporeziv za investitore koji plaćaju porez. Kamatni prihod od državnih i opštinskih vrednosnica oslobođen je poreza. Zbog toga se, državne i opštinske vrednosnice na tržištu prodaju uz niži prinos od dospeća nego Trezorske i korporacijske vrednosnice istog dospeća. Korporacije u državama u kojima se plaća porez na dobit ne plaćaju državnui porez na dobit na kamatni prihod od Trezorskih vrednosnica. Zbog toga, takvi instrumenti mogu imati prednost nad dužničkim instrumentima koje izdaju korporacije ili banke jer je kamata koju plaćaju u celosti oporeziva na državnom nivou. Prema sadašnjem zakonu kapitalni dobici koji proizilaze iz prodaje bilo kojih vrednosnica, oporezuju se po regularnim poreznim stopama za korporacije, ili po maksimalnoj stopri od 35%.

20

10. Svojstva opcija Dalje razmatranje je da li vrednosnica sadrži opcijska svojstva kao što je prioritetna

konverzija čije izvršenje omogućuje investitoru da dobije običnu deonicu. Ostale opcije obuhvataju mogućnost opoziva, što omogućuje kompaniji da unapred plati svoj dug, te iznose za rezervni fond koji omogućuju kompaniji da povremeno povuče obveznice gotovinskim isplatama ili otkupom obveznica na sekundarnom tržištu. Ako investitori mogu dobiti opcije, kompanije koje izdaju vrednosti bi trbale biti u mogućnosti da dobiju zajam uz nižu kamatu. Suprotno, ako kompanije koje izdaju vrednosnice imaju mogućnost opcije, kao što je mogućnost opoziva, investitori se moraju nadokjnaditi većim prinosom.

11. InflacijaOsim predhdnih faktora koji utiču na prinos jedne vrednosnice u odnosu na drugu, na

kamatu značajan uticaj imaju inflatorna očekivanja. Po pravilu se smatra da nominalna kamata na vrednosnicu sadrži premiju za inflaciju. Što je viša očekivana inflacija, viši je nominlani prinos na vrdnosnicu; i što je niža očekivana inflacija, niži je nominalni prinos. Pre mnogo godina je Irving Fisher izrazio nominalnu kamatu na obveznicu kao sumu stvarne kamate (tj. kamate bez promene nivoa cena) i stope promene cena za koju se očekuje da će se dogoditi tokom trajanja instrumenata.3 Ako bi realna godišnja kamata u privrdi bila 4% za niskorizične vrednsosnice, i ako se očekuje godišnja inflacija od 6% tokom sledećih 10 godina, to bi uključivalo prinos od 10% za 10-godišnje visokokvalitetne obveznice. To samo znači da zajmodavci zahtevaju nominalnu kamatu koja je za njih dovoljno velika da zarade realnu kamatu nakon kompenzacije za očekivano smanjenje kupovne moći koji je uzrokovala inflacija.

Ponašanje prinosa korporacijskih vrednosnica. Razlike u riziku nenaplate, likvidnosti, dospeću oporezivosti, pa se opcijskim svojstvima utiče na prinos jedne vrednosnicu u odnosu na drugu u određenom vremenskom trenutku. Osim toga, sami prinosi vrednosnica (a tako i trošak sredstava za preduzeće) menjaće se tokom vremena. Fluktuacije u pritiscima ponude i potražnje na finansijskim tržištima, kao i promene u inflatornim očekivanjima, pomažu da se objasni ta varijabilnost prinosa.

3 Appreciation and Interest (New York: Macmillan, 1896)

21

ZAKLJUČAKNa osnovu obrađene teme zaključili smo da postoje tri osnovna oblika poslovne

organizacije: preduzeće u vlasništvu pojedinaca, ortakluk i korporacija. U radu sam objasnila kako nastaju te poslovne organizacije i koje prednosti imaju. Videli smo da većina preduzeća s oporezivom dobiti preferira upotrebu metode ubrzane amortizacije u porezne svrhe kako bi smanjili svoje poreze.

Na osnovu rada, možemo zaključiti da je svrha finansijskih tržišta uprivredi postizanje efikasne alokacije štednje krajnjih korisnika. Takođe na osnovu ovoga možemo zaključiti koja je uloga finansijskih posrednika. Možemo reći da oni potpomažu da finansijka tržišta budu efikasnija, jer se nalaze između zajmoprimaoca i zajmodavaoca i tako pretvaraju direktna potraživanja u indirektna.

Na osnovu ovog rada možemo zaključiti da je poslovna okolina veoma važna za poslovanje preduzeća.

Obrađujući poreznu okolinu videli smo kao porezi utiču na poslovne odluke. Možemo zaključiti da je izračunavanje poreza veoma komplikovan zadatak i da se prilikom toga mora voditi računa.

Na kraju sam govorila o finansijskoj okolini, možemo zaključiti da je podjednako bitna za preduzeća jer oni koriste finansijska tržišta prilikom finansiranju ulaganja u imovinu. Možemo zaključiti na kraju da tržišna cena vrednosnica-hov pokazuje ili uspeh ili promašaj kompanije.često je ta okolina u kojojnastaje kapital promenljiva, pa se mora stalno istraživati i prilagođavati se promenama.

22

LITERATURA

1. The Trusrees of Dartmouth College v. Woodward;

2. Appreciation and Interest (New York: Macmillan, 1896);

3. Van Horne, Financial Market Rates and Flows, poglavlje 8.

23