Korporativne Finansije - Seminarski Rad

8/16/2019 Korporativne Finansije - Seminarski Rad

http://slidepdf.com/reader/full/korporativne-finansije-seminarski-rad 1/30

UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA

MENADŽMENT OBRTNIH SREDSTAVA

SEMINARSKI RAD

KORPORATIVNE FINANSIJE

MENTOR: STUDENT:

Prof. dr. Dragomir Đorđević Nikola M. Stajić

Index broj: MS PEF 5/2013

Novi Sad, februar 2014.



- 1 -

SADRŽAJ

1. UVOD .................................................................................................................................... 2

2. KONCEPT NETO OBRTNIH SREDSTAVA ................................................................... 3

3. FINANSIJSKA POLITIKA U ODNOSU NA NETO OBRTNA SREDSTVA ............... 5

4. METODOLOGIJA FINANSIJSKIH KRITERIJUMA U KREDITIRANJU

OBRTNIH SREDSTAVA ........................................................................................................ 8

4.1. KRITERIJUM LIKVIDNOSTI ......................................................................................... 8

4.2. KRITERIJUM OBRTA SREDSTAVA ............................................................................ 11

4.3. KRITERIJUM RENTABILNOSTI .................................................................................. 15

4.3.1. Indikatori neto rentabilnosti ................................................................................... 15

4.3.2. Indikatori bruto rentabilnosti .................................................................................. 16

4.4. KRITERIJUM ZADUŽENOSTI ..................................................................................... 19

5. ZAKLJUČAK ..................................................................................................................... 26

6. LITERATURA ................................................................................................................... 28

7. POPIS PRIKAZA ............................................................................................................... 29



- 2 -

1. UVOD

Obrtna sredstva jesu centralna kategorija finansijskog menadžmenta. Mnogobrojni objektivni i

subjektivni razlozi, koji su delovali na sporiji razvoj poslovnih - upravljačkih finansija u odnosu

na druge finansijske discipline, prirodno su uticali da se u teoriji i praksi pojave značajne razlikeu shvatanjima i interpretaciji ovog pitanja. Na primer, na jednom mestu se kaže:1

"...da su obrtna sredstva neodređeni i nejasan izraz za onaj deo kapitala kompanije koji

kontinuirano cirkuliše."

Definicije i odrednice koje nalazimo u mnogim drugim specijalizovanim leksikonima i

priručnicima, mada obimnije, nisu mnogo konkretnije od prethodne. Termin "obrtna sredstva"

nastao je u okviru računovodstva, da bi ga poslovne finansije preuzele i preciznije proširile.

Najšire posmatrano obrtna sredstva, odnosno obrtni kapital, obuhvataju ulaganja - investicije u

gotovinu, hartije od vrednosti, potraživanja od kupaca i zalihe. Mnogobrojna empirijska

istraživanja kod nas i u svetu su pokazala da više od polovine ukupnih ulaganja, to jest aktive

bilansa stanja, čine investicije u obrtna sredstva, koje se u osnovi karakterišu nestalnošću i

nestabilnošću. U okviru svakodnevne aktivnosti poslovno - finansijske funkcije firme, najveći

deo vremena usmeren na unutrašnje aktivnosti odnosi se na poslovno - finansijsko upravljanje

obrtnim sredstvima.

U zavisnosti od veličine firme, vrste i tipa delatnosti, ekonomskog okruženja i slično, mogu

se minimizirati ulaganja u osnovna sredstva (na primer, kroz ugovore o iznajmljivanju mašina

i opreme). Ma koliko firma bila mala, ne mogu se izbeći ulaganja u obrtnu aktivu (gotovina,

potraživanja, zalihe). Osnovni koncept obrtnih sredstava potiče iz perioda kada je pretežni deo

industrije bio usko povezan sa poljoprivredom. Kapitalisti, privatni preduzimači koji su se

bavili preradom i prometom poljoprivrednih proizvoda, otkupljivali su tokom jeseni žetvene

prinose, prerađivali ih i dorađivali u gotove proizvode, koje bi potom prodavali. Ciklus obrta bi

se završio pred narednu žetvu sa relativno niskim zalihama. Za finansiranje ovih ulaganja,

odnosno troškova za kupovinu i preradu korišćeni su kratkoročni bankarski krediti. Maksimalni

rok dospelosti ovih obaveza je bio jedna godina, a otplaćivale su se iz prihoda od prodaje

gotovih proizvoda. Radi bolje ilustracije našeg daljeg izlaganja koristićemo se grafičkim

pregledom iz jednog od najboljih svetskih udžbenika poslovnih finansija, koji smo prilagodili

postojećim institucionalnim uslovima i zahtevima izlaganja.2

1 Greener M. (1978). The Penguin Dictionary of COMMERCE. Penguin Books, Ltd, str. 348.2 Weston J. F., Brigham E. F. (1978). Managerial Finance. Sixth Edition, Holt-Saunders, Limited, str.144-147.



- 3 -

2. KONCEPT NETO OBRTNIH SREDSTAVA

Bruto obrtna sredstva u suštini pokazuju načine korišćenja obrtnih sredstava u aktivi bilansa

stanja. U teoriji i praksi koriste se sledeći alternativni načini izračunavanja neto obrtnih

sredstava:

I NETOOBRTNASREDSTVA

=BRUTO OBRTNASREDSTVA

- KRATKOROČNE OBAVEZE

II NETOOBRTNASREDSTVA

=

UKUPNEDUGOROČNEOBAVEZE PREMAIZVORIMASREDSTAVA

-

ZBIR SADAŠNJIH NEOTPISANIHVREDNOSTI OSNOVNIH SRED-STAVA, DUGOROČNIHPLASMANA I POSL.SREDSTAVA VAN UPOTREBE

Prema savremenim knjigovodstvenim propisima i računovodstvenim standardima, u

okviru bilansa stanja svi podbilansi moraju biti nominalno uravnoteženi. Ukoliko se na osnovu

drugog pristupa dobija pozitivan rezultat (zbir dugoročnih obaveza prema izvorima sredstava

veći od zbira dugoročnih ulaganja), isti predstavlja DUGOROČNE OBAVEZE PREMA

IZVORIMA FINANSIRANJA OBRTNIH SREDSTAVA. Ukoliko ih ima i kada ih ima,

izražavaju pravu prirodu neto obrtnih sredstava. U anglosaksonskoj računovodstvenoj i mikro

- finansijskoj literaturi, rasprave o ovom pitanju nisu isuviše ekstenzivne. Pretežno se

analiziraju dinamične situacije, u kojima je ova kategorija uvek pozitivna , što je ekonomski

racionalno i logično. Kroz kategoriju neto obrtnih sredstava, kada je njihov koeficijent obrta

veći, ili jednak jedinici u graničnom slučaju, izražavaju se njihovi DUGOROČNI IZVORI

FINANSIRANJA. U nas se u teoriji i praksi, pored ovog prvog slučaja, u kome su neto obrtna

sredstva veća od nule, analiziraju i sledeća dva slučaja, koji su posebno česta u svakodnevnoj

ekonomskoj aktivnosti.

Često se iznos obrtnih sredstava koja nisu potrebna za pokriće tekućih obaveza.3 Ova

definicija izražava naš prvi način iskazivanja obrtnih sredstava i prethodno objašnjenje

upotpunjuje. Iznos obrtnih sredstava je u pozitivnoj kauzalnoj vezi sa obimom posla i

intenzitetom poslovne aktivnosti. Paralelno s poslovnom ekspanzijom i porastom aktivnosti

mora da raste iznos obrtnih sredstava. Ovaj zahtev je nužan ukoliko se želi kontinuirano

poslovanje.

3 Matulich S., Heitger E. L. (1980). Financial Accounting. McGraw-Hill, Inc, str. 80.



- 4 -

Serge Matulich i Lester Heitger kroz Prikaz 1. žele da ukažu na kontinuitet kružnog toka,

odnosno transformacije obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza iz jednog u drugi oblik.

Prikaz 1. Transformacija obrtnih sredstava

Izvor : Matulich S. Lester E.Heitger: Financial Accounting , McGraw - Hill, Inc, 1980. str. 317, modifikovan crtež.

Da bi se otklonile mnoge teškoće sa kojima se srećemo u toku preciznog određivanja

veličine trajno potrebnih - vezanih obrtnih sredstava , trebalo bi definisati opšti, univerzalni

koeficijent obrta odgovarajućeg analitičkog računa:

Koeficijent obrta =Zbir potražne strane računaProsečni saldo na računu

U naučnoj literaturi i praksi pojedinih zemalja postoje i drugačije definicije ovog pojma. Na primer, pod pojmom trajna obrtna sredstva podrazumevaju se minimalne ili gvozdene

zalihe.4

4 Široku prezentaciju ovih shvatanja pružaju nam Rodić J., Marković I. (1982). Poslovne finansije. u delu o zlatnim pravilima finansiranja, Savremena administracija, Beograd.



- 5 -

3. FINANSIJSKA POLITIKA U ODNOSU

NA NETO OBRTNA SREDSTVA

Najčešće se pod politikom u opštem semantičkom smislu podrazumeva odabrani planirani

pravac delovanja , u čijem se svetlu donose konkretne pojedinačne odluke i koordiniraju

aktivnosti. Srž finansijskog upravljanja jeste u izboru između različitih mogućnosti i

opredeljenja koja utiču na veličinu neto obrtnih sredstava. Ovu politiku bi trebalo voditi tako

da se rezultati kreću unutar zone između optimuma i minimuma. Uvek bi trebalo voditi računa

o funkcionalnoj međuzavisnosti nivoa neto obrtnih sredstava i rentabilnosti (profitablnosti),

zbog toga što porast prve izaziva snižavanje druge kategorije.

Prikaz 2. Tradicionalni pristup u finansiranju obrtnih sredstava

Izvor : Weston J. F., Brigham: E. F. (1978). Managerial Finance. Sixth Edition, Holt Saunders, Limited, str. 346.

Prethodni grafički prikaz izražava tradicionalno mišljenje da trajno potrebna obrtna sreds-

tva treba finansirati iz dugoročnih izvora, najbolje trajnih, unapred neodređenog roka trajanja.

Kratkoročne privremene potrebe za obrtnim sredstvima trebalo bi finansirati iz kratkoročnih

izvora, najčešće kratkoročnih bankarskih kredita.

Prednost i poželjnost ovog modela finansiranja proističe iz činjenice da minimizira rizik da

firma eventualno neće biti u stanju da plati svoje dospele obaveze. Na primer, ako privredni

subjekt uzme jednogodišnji investicioni kredit za osnovna sredstva, novčani prilivi po osnovu



- 6 -

tih sredstava – profiti i amortizacija neće biti dovoljni da bi se iz njih na kraju godine otplatio

dospeli kredit, tako da on mora biti obnovljen. Eventualno neprihvatanje zajmodavca

(kreditora) da obnovi kredit stvara probleme firmi.

U slučaju da se osnovna sredstva finansiraju iz dugoročnih obaveza prema izvorima,novčani prilivi bi bili dovoljni da pokriju dospele rate otplata i ne bi se uopšte javila potreba za

obnavljanjem kredita. Otuda svaka firma koja svoja dugoročna ulaganja finansira iz dugoročnih

izvora, a kratkoročna iz kratkoročnih privremenih izvora, snižava svoj finansijski rizik . U

finansijskoj politici postoji određena granica do koje firma može nastojati da tačno uskladi

ročnu strukturu sredstava i njihovih izvora. Rizik, koji je inherentan u određivanju stvarnog

životnog veka sredstava, onemogućava egzaktno usklađivanje ročne strukture. To je razlog više

za vođenje optimalne politike izvora trajno potrebnih obrtnih sredstava u obliku neto obrtnihsredstava. Prikazani model je adekvatan izraz takve mikro – finansijske politike.

Prikaz 3. Agresivni metod finansiranja sredstava


Alternativna mogućnost je da se isprekidana linija nalazi iznad trajno potrebnih obrtnih

sredstava (sledeći prikaz). U ovom slučaju se trajni izvori koriste za finansiranje dela sezonskih

potreba za obrtnim sredstvima.



- 7 -

Prikaz 4. Konzervativni pristup finansiranju sredstava


Politika u odnosu na neto obrtna sredstva je konzervativnija ukoliko je veće procentualno

učešće trajnih, odnosno dugoročnih izvora finansiranja.

Racionalne poslovno – finansijske politike u odnosu na gotovinu, potraživanja, zatim

tekuće obaveze i neto obrtna sredstva, imaju za cilj maksimizaciju ukupne vrednosti privrednog

subjekta firme. Profesor James C. Van Horn ističe da je posle donošenja prethodnih odluka, po

definiciji određen nivo neto obrtnih sredstava kao rezidualna pozicija. Po njemu, pojam "neto

obrtna sredstva" nema ekonomsko značenje u smislu podrazumevanja nekog normativnog

ponašanja ili cilja. Zatim, rezonuje da je ova kategorija pretežno jedna od zastarelih metoda

računovodstvene analize. Ukazuje da je upravljanje neto obrtnim sredstvima pogrešan naziv jerse ne upravlja, odnosno ne može se upravljati neto obrtnim sredstvima firme. Suština ovog

termina objašnjava upravo onu kategoriju upravljačkih poslovno – finansijskih odluka, koje se

odnose na određene specifične oblike i vrste obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza.



- 8 -

4. METODOLOGIJA FINANSIJSKIH KRITERIJUMA U

KREDITIRANJU OBRTNIH SREDSTAVA

U okviru svojih politika kreditiranja privrede sve finansijske institucije razvijaju svoje ope-

rativne kreditne kriterijume na osnovu kojih samostalno i odgovorno ocenjuju kreditne zahteve

firmi i donose konkretne kreditne odluke. Ocena kreditne sposobnosti primenom tržišnih

ekonomskih kriterijuma postaje u suštini ocena kreditnog rizika. Ovu mogućnost nam pruža

performansni pristup analizi poslovanja tražioca kredita. Kreditni kriterijumi u osnovi

predstavljaju principe i naučno objektivizirane praktične standarde, pomoću kojih se procenjuje

kreditni rizik i elementi kvalitativne i kvantitativne kreditne sposobnosti, odnosno boniteta

firme koja traži bankarski zajam ili odloženo plaćanje.

Ovakav pristup je adekvatan za oblast tekućeg kreditiranja obrtnih sredstava i kao prvi

pristup dugoročnom kreditiranju obrtnih sredstava. Morao bi se proširiti dodatnim

kriterijumima koji ocenjuju performanse u periodu za koji se dodeljuje takav kredit.

U našoj literaturi je najpoznatiji i najčešće citirani poznati Ćirovićev model sistematizova-

nih kriterijuma bankarskog kreditiranja privrednih organizacija, koji na sledeći način

sistematizuju kriterijume u podgrupe:5

1.

kriterijum likvidnosti2. kriterijum obrta sredstava

3. kriterijum rentabilnosti

4. kriterijum zaduženosti i

5. kriterijum komitentnog odnosa.

4.1. KRITERIJUM LIKVIDNOSTI

Likvidnost i solventnost jesu centralne kategorije poslovnih finansija. Finansijska situacija

(bilans stanja) je inicijalna kategorija. Termini likvidnosti i solventnosti se koriste često u

najrazličitijim značenjima. Ne ulazeći dublje i šire u ova pitanja, opredeljujemo se za najširu

definiciju likvidnosti firme koja pod ovim pojmom podrazumeva njenu sposobnost i spremnost

da svoje finansijske obaveze ispunjava o rokovima dospeća. U uslovima postojanja i dalje

5 Ćirović M., Tabački Ž., Nadrljanski R. (1970). Kreditna politika poslovne banke. Ekonomski institut, Zagreb,str.32.



- 9 -

izgradnje tržišne privrede, samostalni privredni subjekti - firme vode stručno i odgovorno svoju

politiku likvidnosti.

Da bi privredni subjekti bili sposobni i spremni da udovoljavaju svojim finansijskim

obavezama o rokovima dospeća, odnosno da bi stvarno bili likvidni, trebali bi ukazati na sledećatri mikro - ekonomska odnosa finansijskih fenomena:

1. likvidnost u užem smislu, kao sposobnost transformacije nenovčanih oblika sredstava unovčane

2. likvidnost u širem smislu, kao obezbeđenje uravnoteženosti između raspoloživihnovčanih sredstava i dospelih obaveza o roku njihovog dospeća

3. likvidnost u najširem smislu (bolje rečeno solventnost), kao izraz sposobnosti da se izimovine firme podmire sve obaveze.

Jedan od najboljih operativnih indikatora likvidnosti firme jeste koeficijent tekuće aktive.

Njime se meri odnos tekuće aktive (obrtnih sredstava) i tekuće pasive (obaveza). Tekuća aktiva,

drugačije poznata pod nazivom obrtna sredstva , sastoji se od zbira sledeće tri kategorije

sredstava firme: novčanih sredstava, potraživanja od kupaca i zaliha u raznom obliku . Uže

određena tekuća pasiva jeste zbir obaveza prema dobavljačima i kratkoročnih kredita kod

banaka i ostalih poverilaca. Šira odrednica uz prethodno obuhvata i druge finansijske obaveze,

koje dospevaju u vremenskom horizontu od godinu dana (poreske i ostale zakonske obaveze,

anuiteti dospelih kredita i dugoročno uzetih zajmova i sl.). Koristeći užu interpretaciju tekuće

aktive i pasive, koeficijent bi dobio sledeći oblik:

Koeficijent tekuće aktive =Tekuća aktivaTekuća pasiva

Ovaj odnos je poznat i po nazivu klasični koeficijent likvidnosti. U početku se dugo smat-

ralo da bi trebalo da iznosi 2:1. Iz toga se izvodio njegov naziv "pravilo 2:1". Izražava odnos

da su obrtna sredstva u aktivi bilansa stanja dva puta veća od tekućih obaveza u pasivi. Taj

odnos bi trebalo da izražava visok stepen sigurnosti, da je analizirana firma sposobna da u

predstojećem kratkoročnom periodu udovolji svojim dospelim obavezama o roku, to jest da će

biti likvidna. Privredni život je pokazao da ovo pravilo nije univerzalno.

Da bi se preciznost analize likvidnosti povećala, potrebno je razviti sledeće koeficijente,

koje razrađujemo na narednim stranicama. Prisutno je još jedno tumačenje koeficijenta tekuće

likvidnosti. Prema tom stavu ovaj pokazatelj izražava stepen do kojeg se mogu sniziti obrtna

sredstva, pre nego što firma nije više u stanju da plaća svoje obaveze. Neto obrtna sredstva



- 10 -

(obrtna sredstva umanjena za tekuće obaveze) često se porede za koeficijentom tekuće

likvidnosti. Tada pokazuju iznos do kojeg se mogu smanjiti obrtna sredstva, pre no što firma

neće više biti u stanju da plaća svoje tekuće obaveze. Sledeći izuzetno pouzdani koeficijent

likvidnosti izražava odnos dela obrtnih sredstava u obliku finansijske aktive (novčana sredstva

i potraživanja od kupaca) i, na drugoj strani, tekuće pasive. Finansijska aktiva je izraz zbira

tekuće aktive umanjene za razne oblike zaliha.

Koeficijent finansijske aktive =Finansijska aktiva

Tekuća pasiva

Uz prethodno predložene, mogu se koristiti sledeći modaliteti koeficijenta novčane (likvi-

dne) aktive:

1. Novčana sredstvaTekuća pasiva

2. Novčana sredstvaTekuća aktiva

3. Novčana sredstvaRealizacija

Stepen korišćenja kasa - skonta (prodajni diskont) smatra se izrazom uspešnosti politike

likvidnosti, tako da se i on može koristiti kao kriterijum za testiranje kreditnog rizika i ocenu

kreditne sposobnosti. Na žalost, kod nas se bar za sada retko daje i koristi kasa - skonto.

Prethodno ukazuje da ima još puno prostora za razvoj tržišnih odnosa i kriterijuma privre-

đivanja. Pošto znamo da su neto obrtna sredstva jednaka razlici bruto obrtnih sredstava i

kratkoročnih obaveza, moguće je na sledeći način izračunati udeo dugoročnih izvora finan-

siranja obrtnih sredstava u pasivi bilansa stanja:

NETO TEKUĆA AKTIVA = TEKUĆA AKTIVA - TEKUĆA PASIVA

Dugoročni izvori tekuće aktive = Neto tekuća aktiva

= %Tekuća aktiva

Ovim koeficijentom se jednostavno izračunava učešće trajnih i dugoročnih izvora u

finansiranju tekuće aktive, što su u stvari neto obrtna sredstva. U poslovno finansijskoj literaturi

je poznat indikator "mera vremenskog razmaka" (eng. Interval Measure). Njime se iskazuje

koliko dana firma sa iskazanim novčanim sredstvima u brojiocu, može da produži sa prosečnim



- 11 -

isplatama obaveza. Ove isplate su količnik novčanih sredstava i broja dana u godini /365 ili

360/.

Mera vremenskog razmaka = Novčana sredstva x 365 (360)

= Broj dana6 Godišnje isplate

4.2. KRITERIJUM OBRTA SREDSTAVA

Koeficijenti grupe obrta sredstava predstavljaju pouzdane indikatore efikasnosti korišćenja

resursa od strane firmi.

Koeficijent obrta zaliha =Realizacija

iliCena koštanja realizovanih proizvoda

Zalihe Prosečno stanje zaliha

Vrednost ovog koeficijenta pokazuje koliko puta se realizacija obrne u odnosu na zalihe.

Značajno je uslovljen specifičnostima tehnološkog procesa. Troškovi prodate robe iz bilansa

uspeha predstavljaju ukupne troškove svih roba, koji su transformisani iz zaliha u datom

periodu.

Profesori računovodstva Serge Matulich i Lester E. Heitger predlažu uz prethodne koje

smo naveli sledeće koeficijente kojima se meri stepen likvidnosti zaliha. Njima se meri broj

dana koji je potreban da se prodaju prosečne zalihe kojima raspolaže firma:7

Prosečno vreme trajanja jednog obrta =360

= DanaKoeficijent obrta zaliha

Prosečni troškovi dnevnih prodaja =Cena koštanja realizovanih proizvoda

360 dana

Prosečan broj danastarosti zaliha

=Prosečne zalihe

iliPeriod prodaje zaliha

Prosečna dnevna realizacija Troškovi dnevnih prodaja zaliha

Profesori W. B. Meigs i R. F. Meigs ukazuju na još jedan interesantan i važan ugao analize.

Smatraju da postoji veza između koeficijenta obrta zaliha i bruto dobiti po dinaru (dolaru)

prodaje. Visoka vrednost jednog pokazatelja ide ruku pod ruku sa niskom vrednošću drugog.

Drugim rečima, ukoliko je stopa bruto dobiti niska, da bi prinos na ukupna sredstva bio

6 Petrović M. (1978). Uporedno razmatranje osnovnih kategorija poslovnih finansija. Referat na slovenačkom jeziku podnet na X Simpozijumu o računovodstvu i poslovnim finansijama, Portorož, str. 74.7 Matulich S., Heitger L. E. (1980). Financial Accounting. McGraw-Hill, Inc., str. 753.



- 12 -

zadovoljavajući, trebalo bi odmah proširiti obim poslova. Visok koeficijent obrta zaliha često

je dobar znak, mada u poređenju sa sličnim firmama može biti previsok. To ukazuje da firma

možda gubi prodaju zbog neadekvatnih zaliha koje ne prate pomno zahteve kupaca, što nije

dobro i odmah bi trebalo izaći iz te zone.

Koeficijent potraživanja od kupaca =Realizacija

= Neto prihod od prodaje

Potraživanje Prosečan saldo kupca

Ovaj koeficijent izražava stepen transformacije potraživanja od kupaca u gotovinu , što

značajno determiniše finansijske performanse firme. U brojiocu koeficijenta je iznos godišnje

realizacije. U imeniocu je stanje potraživanja od kupaca. Kao dopuna ovog pokazatelja najčešće

se koristi izračunavanje prosečnog perioda koji se dobija na sledeći način:

Prosečan period naplate =Potraživanja od kupaca x 360

= DanaGodišnja realizacija

Operativni ciklus poslovanja ili obrta se sastoji od pretvaranja gotovine u zalihe, zaliha u

potraživanja, potraživanja ponovo u gotovinu. Ciklus se sastoji od zbira ciklusa vezivanja

kapitala u zalihe i potraživanja. Poređenje koje ukazuje da se trajanje ciklusa produžava sugerira

nam da zalihe i potraživanja rastu u odnosu na realizaciju, što je već alarmantan podatak. Još

se može zaključiti da zbog niže prodaje i rastućih ulaganja u obrtna sredstva opada dobit (profit). Profesori J. F. Weston i E. F. Brigham predlažu i sledeći indikator:

Prosečna dnevna prodaja =Realizacija

360

Deljenjem iznosa potraživanja koeficijentom prosečne dnevne prodaje, možemo ponovo

na sledeći način dobiti koeficijent prosečnog perioda naplate:

Prosečan period naplate = Potraživanja = PotraživanjaProsečna dnevna prodaja Realizacija

Ovi profesori ukazuju da poređenjem prosečnog perioda naplate sa uslovima kreditiranja

saznajemo da li kupci plaćaju na vreme u okviru dogovorenih rokova ili ih probijaju. Uz to,

predlažu metod analize koji se zasniva na koeficijentima starosne strukture potraživanja, koja

prikazuje potraživanja onako koliko su dugo ostala neizmirena , što bi se kao hipotetičan primer



- 13 -

moglo prikazati u narednom tabelarnom pregledu:8 Poređenjem prosečnog perioda naplate sa

uslovima prodaje i starosnom strukturom potraživanja sagledavamo gde se i u kom obimu

javljaju problemi naplate potraživanja.

Profesor J. Van Horn predlaže još sledeće koeficijente:

Koeficijent obrta dobavljača =Godišnja kupovina

Obaveze prema dobavljačima

Ovaj koeficijent pokazuje koliko se puta prosečno godišnje izmiruju obaveze na vreme.

Prosečna starost dobavljača(Prosečno vreme plaćanja)

=Obaveze prema dobavljačima x 365

Kupovina sirovina

Kod ovog koeficijenta se u brojiocu nalazi godišnji prosek obaveza prema dobavljačima, a

u imeniocu kupovina sirovina u toku godine. Kroz ovaj pokazatelj procenjujemo verovatnoću

da će zajmotražilac platiti na vreme svom poveriocu. Poredeći ovaj broj dana sa uslovima

prodaje njihovih dobavljača vidimo da li je data firma dobar ili loš platiša.

Poznati su i često se koriste sledeći parcijalni indikatori cirkulacije (obrta) pojedinih delova

obrtnih sredstava.

Izložićemo sledeća tri koeficijenta:

Koeficijent obrta tekuće aktive =Realizacija

Tekuća aktiva

U brojiocu je iskazana godišnja realizacija, tako da sagledavamo obrt obrtnih sredstava.

Izolovano, ovaj podatak nije dovoljan i treba ga dopuniti koeficijentom obrta fiksne aktive

(osnovnih sredstava).

Koeficijent obrta fiksne aktive = RealizacijaFiksna aktiva

Vrednost ovog koeficijenta je kod kapitalno intenzivnih grana uobičajeno niža od vrednosti

u radno intenzivnim granama. Moguće je utvrditi i koeficijent obrta ukupne aktive bilansa

stanja, odnosno sredstava kojima raspolaže firma:

Koeficijent obrta ukupne aktive =Realizacija

Ukupna aktiva

8 Weston J. F., Brigham E. F. (1978). Managerial Finance, Sixth Edition, The Dryden Press, str. 35.



- 14 -

U prethodno elaborirani model finansijskih koeficijenata možemo ukomponovati sledeće

koeficijente likvidnosti iz Snowdon-ovog modela:9

Koeficijent naplativosti dospelih potraživanja = Neto prodaja Neto potraživanja

Ovo je kvalitativni koeficijent. Meri naplativost potraživanja od kupaca. Neto prodaja je

bruto prodaja umanjena za popuste, rabate i kasa - skonto, što u našim uslovima odgovara

realizaciji. Smatra se da normalna firma otprilike uravnoteženo daje popuste drugima, koliko i

koristi popuste koje dobavljači odobravaju. Tako je termin neto potraživanja približan našem

izrazu potraživanja od kupaca.

Koeficijent obrta zaliha =Troškovi prodaje

Zalihe

Ovo je kvalitativni koeficijent kojim se meri likvidnost obrta zaliha. Pod troškovima

prodaje se podrazumeva realizacija obračunata po troškovnom principu, a i zalihe su kalku-

lisane na identičan način. Pojedini analitičari porede neto prodaju i zalihe. Bankarski stručnjak

D.T. Snowdon ukazuje da nema nikakve razlike koji se koeficijent koristi, dok god se on

konzistentno istorijski formira i interpretira. Slično koeficijentu naplativosti dospelih potraživanja, deljenjem 360, 365 ili 366 dana sa koeficijentom obrta zaliha dobijamo broj dana

starosti zaliha. Poređenjem starosti zaliha sa proizvodnim periodom ili vremenom potrebnim

da se zalihe transformišu u gotove proizvode merimo kvalitet indikatora starosti zaliha.

Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava = Neto prodaja

Neto obrtna sredstva

Ovo je koeficijent obrta neto obrtnih sredstava (tekuće aktive). Izražava efektivnostkorišćenja neto obrtnih sredstava. Smatra se da je bolje da je njegova vrednost što viša. Ukoliko

izuzetno brzo skače iz godine u godinu, postavlja se pitanje da li prodaja raste brže od

raspoloživih neto obrtnih sredstava? Takav zaključak može biti potvrđen ako se utvrdi da dolazi

do usporavanja koeficijenta obrta potraživanja ili zaliha , ili ukoliko dolazi do usporavanja

koeficijenta obrta obrtnih sredstava iskazanih u aktivi u istom periodu. Koeficijent obrta neto

obrtnih sredstava pokazuje koliko se puta tokom godine obrnu neto obrtna sredstva, ili koliko

9 Baughn W. H., Walker C. E., Irwin D. J. (1978). The Bankers Handbook. Revised Edition,str. 588.



- 15 -

se ostvaruje neto prihod od realizacije u odnosu na svaki dinar angažovanih neto obrtnih

sredstava.

4.3. KRITERIJUM RENTABILNOSTI

Rentabilnost poslovanja firme je sledeći bitan element ocene kreditne sposobnosti. Sadržaj

jednog od najbitnijih ekonomskih principa poslovanja - rentabilnosti bitno je determinisan

tipom privrednog sistema u kojem funkcioniše. U savremenim kapitalističkim privredama se

pravi distinkcija između računovodstvenog i ekonomskog koncepta profita. Razlika se zasniva

na diferenciranom definisanju troškova. Izraženo na računovodstveni način možemo definisati:

1.

Bruto profit/dobit. Ukupni prihodi od realizacije umanjeni za isplate nadnica, plata,renti, goriva, sirovina, računa itd. Otuda bruto dobit predstavlja razliku između

primitaka i novčanih izdataka izazvanih direktno poslovanjem firme.

2. Neto dobit: Bruto dobit umanjena za troškove kamata na zajmove i amortizaciju.

Otuda je neto dobit rezidualna vrednost koja se dobija po odbitku svih novčanih

troškova. Po odbitku poreza, predstavlja višak raspoloživ za raspodelu vlasnicima

firme u obliku dohotka i kao izvor sredstava rezervi i fondova za nova ulaganja.

Profesor Milutin Ćirović predlaže sledeće dve serije indikatora performansi rentabilnosti ,

odnosno akumulativnosti kojima meri neto i bruto rentabilnost.10 Prva serija indikatora meri

neto rentabilnost, neto akumulaciju koja neposredno potiče iz raspodele dohotka:

4.3.1. Indikatori neto rentabilnosti

1. Neto akumulacija

= %

Realizacija

2. Neto akumulacija

= %Ukupna aktiva

3. Neto akumulacija

= %Poslovni fond

10 Ćirović M., Tabački Ž., Nadrljanski R. (1970). Kreditna politika poslovne banke. Ekonomski institut, Zagreb,str. 41.



- 16 -

Funkcionalne veze između navedenih koeficijenata neto rentabilnosti, rezultiraju iz same

finansijske strukture privrednog subjekta. Moguće je na primer uraditi sledeće:

Koeficijent neto rentabilnosti (1) x Koeficijent obrta ukupne aktive

Neto akumulacija x Realizacija = Neto akumulacijaRealizacija Ukupna aktiva Ukupna aktiva

Neto akumulacija (poslovni fond, akcionarski kapital) u odnosu na ukupnu aktivu, poka-

zuje učešće poslovnog fonda u ukupnoj pasivi bilansa stanja firme, pošto je aksiomatski stav

da je ukupna aktiva formalno uvek identična ukupnoj pasivi po iznosu.

4.3.2. Indikatori bruto rentabilnosti

1.Bruto akumulacija

Realizacija

2.Bruto akumulacija

Ukupna aktiva

3.Bruto akumulacija

Poslovni fond (deoničarski kapital)

Paralelnom analizom indikatora bruto i neto rentabilnosti moguće je pouzdano snimitiakumulativnu i reproduktivnu sposobnost firme. Performanse akumulativne i reproduktivne

sposobnosti jesu bitan element kvalitativne i kvantitativne kreditne sposobnosti. U literaturi se

razrađuje još čitav spektar koeficijenata rentabilnosti. Opredelili smo se za prikazivanje onih

koji se mogu primenjivati u našim institucionalnim uslovima i koji predstavljaju dalju razradu

modela za ocenu kreditne sposobnosti. Serge Matulich i Lester E. Heitger smatraju da je cilj

poslovne aktivnosti sticanje profita, bez čega je nemoguće privući investicioni kapital i

kreditore.11

Osnovno izračunavanje prinosa izražava iznos stečenog dohotka kao procenat investicija

(ulaganja) korišćenih da bi se taj dohodak stvorio:

Stopa prinosa =Prihod od ulaganja

Potreban iznos ulaganja

11Matulich S., Heitger L. E. (1980). Financial Accounting. McGraw-Hill, Inc., str. 755. Testovi rentabilnosti surazrađeni prema njihovom modelu.



- 17 -

Serge Matulich i Lester Heitger predlažu sledeće testove rentabilnosti:

Prinos od realizacije = Neto prihod

Neto realizacija

Drugo ime za ovaj koeficijent je margina (marža) dobiti. Dobijeni koeficijent pokazuje

kolika je dobit na svaki dinar realizacije.

Lakše je i pouzdanije predvideti poslovne rezultate kod onih oblika sredstava koja se brže

obrću. Kod njih je tada rizik niži, tako da i margina dobiti može biti niža.

Prinos na ukupna sredstva =Dohodak pre kamata i poreza

Prosečna ukupna sredstva

Koeficijent prinosa na ukupna sredstva pokazuje koliko se prihoda stiče na svaki dinar

uloženih sredstava. Uz to predlažu, u situacijama kada se ne raspolaže podacima o isplaćenim

kamatama i porezima da se u imeniocu koristi neto prihod.

Prinos na osnivački kapital = Neto prihod

Prosečan osnivački kapital

Objektivno, ovo je specifičan koeficijent koji kao takav ima primenu u uslovima akcijskog

kapitala. Delimično bi se mogao prilagoditi da se koristi kod nas, na taj način da se sagledava

prinos na sredstva osnivača u periodu početka poslovanja novoosnovanog privrednog subjekta.

Kroz ovaj koeficijent sagledavamo koliko uspešno mlad privredni subjekt posluje sa sredstvima

osnivača.

Rentabilnost u odnosu na realizaciju:

Margina bruto dobiti =Dobit od prodaje

Realizacija

Ovaj koeficijent nam pokazuje iznos dobiti u odnosu na realizaciju po odbitku troškova

prodatih proizvoda (dobit od prodaje).

Margina neto dobiti = Neto dobit po oporezivanju

Realizacija

Koeficijent margine neto dobiti pokazuje efikasnost, uzimajući u obzir poreska optere-

ćenja. Dobro je, kad god je to moguće, prethodna dva koeficijenta analizirati paralelno tokomnekoliko godina.



- 18 -

Rentabilnost u odnosu na ulaganja:

Koeficijent prinosa na sredstva = Neto dobit pre oporezivanja

Ukupna sredstva

Praktično je ovaj koeficijent identičan koeficijentu prinos na ukupna sredstva Serge Matu-

lich-a i Lester R. Heitger-a. Pošto ovaj koeficijent ne oduzima troškove kamate, James C. Van

Horn predlaže sledeći:

Stopa prinosa neto operativne dobiti =Dohodak pre kamata i oporezivanja

Ukupna sredstva

Međuzavisnost koju sagledavamo u ovom testu rentabilnosti ne zavisi od načina finansira-

nja privrednog subjekta. U poznatom bankarskom priručniku se, uz dosad navedene, predlažu

i sledeći koeficijenti rentabilnosti, kojima se određuje rentabilnost i efikasnost rukovođenja.12

Bruto dobit Neto realizacija

Ovaj koeficijent meri troškove pripreme proizvoda ili usluge za prodaju i marginu između

takvih troškova i prodajne cene. Kod većine firmi ovaj koeficijent je stabilan , a u vreme

ekspanzije polagano raste. Izražena fluktuacija koeficijenta ukazuje da je došlo do povećanja

ili smanjenja vrednosti zaliha. Moguć uzrok je i bolja nabavka sirovina ili efikasniji proizvodni proces. Treba gledati duboko iza samog koeficijenta, da bismo bili sigurni da su zaključci

valjani.

Ključni rashodi Neto realizacija

Spektar ovih koeficijenata pokazuje stepen uticaja pojedinih ključnih rashoda na neto

dobit. Nakon dijagnostikovanja ključnih problematičnih rashoda , sledeći korak je njihova boljakontrola i potom smanjivanje, čime se podiže poslovna efikasnost.

Neto dobit Neto imovina

Ovaj koeficijent pokazuje sposobnost privrednog subjekta da rentabilno koristi sopstvena

sredstva. Zadovoljavajuća vrednost ovog koeficijenta, ukoliko se još poboljšava, podatak je

12 Baughn W. H., Walker C. E., Irwin D. J. (1978). The Bankers Handbook. Revised Edition, str. 591.



- 19 -

svakom zainteresovanom i ostalim poslovnim partnerima da je atraktivno ulagati sredstva u

dotičnu firmu bilo na kreditnoj osnovi ili kroz kapital odnos.

Neto dobitUkupna sredstva

Prethodni koeficijent meri efikasnost korišćenja ukupnih sredstava i većina analitičara ga

smatra najefektivnijim pokazateljem.

Neto dobit (pre i po oporezivanju) Neto realizacija

Mnogi analitičari izračunavaju vrednost ovog koeficijenta po oporezivanju. Smatraju da je

mali uticaj kompanije na iznos poreza i da je prava mera neto dobit pre odbitka poreza koji

mora platiti. Drugi smatraju da bi trebalo oduzeti porez i da je neto dobit pravi cilj korporacije.

Takve teoretsko - praktične diskusije o cilju i meri poslovanja privrednih subjekata u

razvijenom kapitalizmu nisu završene i jednoznačnih odgovora nema. Slične, modifikovane ili

identične koeficijente nude profesori Judgin F. Weston i Euegen F. Brigham.

4.4. KRITERIJUM ZADUŽENOSTI

Kriterijum zaduženosti je isključivo kvantitativan kreditni kriterijum, za razliku od prethodnih

koji su i kvalitativni i kvantitativni. Kada firma zadovolji zahteve kvalitativne kreditne

sposobnosti, odnosno zadovolji kvalifikacione uslove boniteta, sledeći kriterijum je do kog

maksimalnog limita banka ili firma može da odobrava kredite ili plaćanje na poček.

Izložićemo osnovne indikatore zaduženosti iz Ćirovićevog modela.13 Odnos ukupne

zaduženosti i ukupne aktive firme daje stopu njene zaduženosti.

Stopa ukupne zaduženosti =Ukupna zaduženost

= %Ukupna aktiva

Stopa ukupne zaduženosti i stopa samofinansiranja aktive su komplementarne , zato što se

ukupna aktiva bilansa stanja firme finansira iz zaduženja i sopstvenih izvora kapitala i

akumulacije. U ovoj analizi se ne kompenziraju obaveze, tako da u ukupnu zaduženost ulazi

13 Ćirović M., Tabački Ž., Nadrljanski R. (1970). Kreditna politika poslovne banke. Ekonomski institut, Zagreb,str. 47.



- 20 -

ona prema bankama, dobavljačima i svim ostalim poveriocima. Sledi grupa indikatora

parcijalne zaduženosti u oblasti tekućeg kreditiranja. Indikator opšte tekuće zaduženosti

izražava odnos tekuće zaduženosti, koja je zbir kratkoročnih kredita kod banaka i obaveza

prema dobavljačima , koji ovako izgleda:

Stopa tekuće zaduženosti =Tekuća zaduženost

= %Tekuća aktiva

Ovaj indikator - stopa tekuće zaduženosti - procentualno pokazuje u kojem su iznosu obrtna

sredstva finansirana iz tekućih kratkoročnih obaveza prema bankama i dobavljačima. On nam

pokazuje u kojem procentu sredstva poslovnog fonda (sopstvenog ackionarskog kapitala) firme

participiraju u finansiranju obrtnih sredstava. Praktično, to je komplementarna stopa

samofinansiranja obrtnih sredstava, čiji zbir sa stopom tekuće zaduženosti daje 100%. Uz

prethodni indikator koristi se i sledeća stopa tekuće zaduženosti kod banaka, koja uzima u obzir

samo tekuće obaveze prema poslovnim bankama:

Stopa tekuće zaduženosti =Tekuća zaduženost kod banaka

= %Tekuća aktiva

Postoji još čitav spektar koeficijenata, indikatora i stopa koji se u kreditnoj analizi zaduže-

nosti nešto ređe koriste. Radi bolje preglednosti prezentiraćemo najčešće i uz njih i neke drugekoeficijente, koji se odnose na efikasnost, uticaj finansijske poluge, solventnost i slično. James

C. Van Horn proširuje analizu na aspekt dugoročne likvidnosti firme, njene sposobnosti da

zadovolji svoje dugoročne obaveze. U tu svrhu predlaže sledeće koeficijente zaduženosti:

Koeficijent duga u odnosu na neto imovinu =Ukupna zaduženost

Neto imovina

U ukupnu zaduženost pored dugoročnih ulaze i kratkoročne obaveze. Kod firmi koje poseduju visoke iznose neopipljive imovine (patenti, licence, goodwill, računarski programi i

slično) oduzima se poslednji iznos. U imeniocu se tada nalazi opipljiva neto imovina. U tom

slučaju modifikovan koeficijent ima sledeću formu:

Koeficijent duga u odnosu na nefinansijsku neto imovinu =Ukupna zaduženost

Nefinansijska neto imovina

Poređenjem koeficijenta zaduženosti sa koeficijentima sličnih firmi u grani dobija se jedan

od opštih kriterijuma kreditne sposobnosti i finansijskog rizika. Rezon je da je ovaj koeficijent



- 21 -

opšti pokazatelj da sredstva i novčani tokovi firme osiguravaju dovoljno novčanih sredstava za

plaćanje duga. Ukoliko su sredstva potcenjena ili precenjena u odnosu na njihovu ekonomsku

i likvidacionu vrednost (na primer zbog erodirajućeg uticaja inflacije), ovaj koeficijent daje

defektne, krive i nepouzdane rezultate.14

Koeficijent dugoročne kapitalizacije =Dugoročni dug

Ukupna kapitalizacija

Ukupna kapitalizacija predstavlja zbir dugoročnog duga i neto imovine firme. Koeficijent

pokazuje značaj i ulogu dugoročnog duga u strukturi kapitala. Kroz brojne koeficijente

zaduženosti sagledavamo relativne proporcije sopstvenih i pozajmljenih sredstava firme.

Odnos godišnjeg novčanog toka i iznosa neizmirenog duga je mera sposobnosti firme da

servisira sopstveni dug. U slučaju rentabilnih firmi sastoji se od neto prihoda i amortizacije, te

je otuda i sledeći pokazatelj:

Koeficijent novčanog toka u odnosu na ukupne obaveze = Novčani tok

Ukupne obaveze

James C. Van Horn ističe izvanrednu korist ovog koeficijenta u proceni kreditne sposobno-

sti kompanija koje su tražioci kratkoročnog i srednjoročnog kapitala, posebno bankarskih

kredita.

Drugi koeficijent pokazuje odnos novčanog toka i dugoročnog duga:

Koeficijent novčanog toka u odnosu na dugoročni dug = Novčani tok

Dugoročni dug

Prednost ova dva koeficijenta je ta da mogu korisno poslužiti pri predviđanju i sagledava-

nju pogoršavanja finansijske snage firme.

Sledeća je poznata grupa keoficijenata pokrića koja funkcionalno povezuje finansijske

rashode firme:

Koeficijent pokrića ukupnog duga =Godišnji novčani tok pre kamata i oporezivanja

Kamata + Otplata glavnice 1 (1-t)

Koeficijent obrta (realizacija/ukupna aktiva) pokazuje efikasnost korišćenja sredstava.

Njegova vrednost zavisi od privredne grane i specifičnosti poslovanja date firme. Moguće je da

14 Van-Horn J. C. (1983). Financial Management adn Policy, Sixth Ed. Prentice-Hall, Inc., str. 679.



- 22 -

oni koji raspolažu starijom opremom iskazuju povoljnije performanse. Firma sa skoro sasvim

otpisanom opremom koja posluje neefikasno može imati visoki koeficijent obrta, a uz to može

zapadati u gubitke. Da bi se ovaj nedostatak prevazišao, koeficijent obrta sredstava se množi sa

vrednošću koeficijenta margine neto dobiti. Proizvod ova dva indikatora je novi koeficijent

dohodne snage ukupnih sredstava date firme.

Koeficijent dohodne snage =Realizacija

x Neto dobit po oporezivanju

Ukupna aktiva Realizacija

Koeficijent dohodne snage = Neto profit po oporezivanju

= %Ukupna aktiva

Profesori J. F. Weston i E. F. Brigham pišu o koeficijentima finansijske poluge kojima se

mere sopstveni i pozajmljeni kapital firme.15 Sopstveni izvori kapitala predstavljaju za kreditore

odgovarajuću sigurnost (zaštitni jastuk) u slučaju nastupanja eventualnih rizika poslovanja,

odnosno nastanka gubitka koji tada u većem obimu snosi firma dužnik. Efekat finansijske

poluge na poslovanje firme koja koristi uzajmljena sredstva je povoljan, kada je stopa

rentabilnosti veća od troškova dugovanja.

Koeficijent mere pokrića kamate

=Bruto dobit

=Dobit pre oporezivanja + Troškovi

Troškovi kamate Troškovi kamate

Koeficijent mere pokrića kamate pokazuje koliko puta mogu opasti prihodi, a da ne ugroze

poslovanje zato što firma nije sposobna da plati svoje godišnje troškove kamata.

Neudovoljavanje ovim obavezama primorava kreditore da pokrenu zakonske akcije koje se

eventualno mogu završiti bankrotstvom firme dužnika. Niži koeficijent od proseka grane bi

trebalo da rezultira u nepovoljnoj oceni tog kriterijuma kreditne sposobnosti i otežanom

dobijanju novog kredita.

Koeficijent mere pokrića fiksnih rashoda

= Dobit pre oporezivanja + Troškovi kamate + Troškovi lizingaTroškovi kamate + Troškovi lizinga

Slično prethodnom koeficijentu, ovaj je dobijen proširivanjem brojioca i imenioca za isti

iznos troškova lizinga , uvažavajući da ovi rashodi mogu biti u suštini dugoročne obaveze. Pod

fiksnim rashodima se podrazumevaju rashodi kamate i dugoročne lizing obaveze.

15 Weston J. F., Brigham E. F. (1978). Managerial Finance. Sixth Edition, The Dryden Press, str. 29.



- 23 -

Finansijski odsek čuvene hemijske kompanije "Du Pont" iz SAD je razvio sistem finansij-

ske analize koji je široko priznat u svetu kao Dupont sistem finansijske analize.

Prinos na ulaganja (Zarada) =Dobit

xRealizacija

Realizacija Ulaganja

Prvi segment je takozvana margina dobiti od prodaje. Sledeći segment je koeficijent obrta

ukupnih ulaganja (osnovna i obrtna sredstva). Neto dobit po oporezivanju predstavlja razliku

realizacije i troškova poslovanja uvećanih za iznos poreza. Deleći takvu neto dobit realizacijom

dobija se margina dobiti na prodaju. Množenjem ova dva koeficijenta dobijamo prinos na

ulaganja.

Stopa prinosa na netoimovinu =Prinos na ulaganja

=Prinos na ulaganja

% sredstavafinansiranja

1,0 – koeficijentzaduženosti

Ovom preciznom formulom se meri efekat finansijske poluge na prinos na neto imovinu.

Postoji granica do koje je moguće povećavati pozitivan efekat finansijske poluge na povećanje

prinosa na neto imovinu. Preko te tačke banke i poverioci uskraćuju kredite, jer ne mogu više

tolerisati rizik.

U poznatom bankarskom priručniku se uz ostale navode i sledeći koeficijenti:16

Koeficijenti snage kapitala pokušavaju da mere snagu kapitala firme merenjem neto

imovine, ukupnog duga i iznosa osnovnih sredstava.

Nefinansijska neto imovinaili

Ukupni dugUkupni dug Nefinansijska neto imovina

Ovaj koeficijent se može koristiti u bilo kojem od ova dva oblika. Kod prvog je proporcija

povoljnija ako se njegova vrednost povećava. Kod drugog se proporcija poboljšava kada sevrednost koeficijenta smanjuje. Ovo je isključivo kvantitativni koeficijent, koji je sličan

pokazatelju obrtnih sredstava. Neto imovina je razlika između ukupnih sredstava i ukupnih

obaveza firme. Prvi koeficijent pokazuje stepen do kojeg se mogu sniziti ukupna sredstva

privrednog subjekta, a da je i dalje u stanju da plati svoje ukupne obaveze.

Nefinansijska neto imovinaili

Neto finansijska sredstva Neto fiksna aktiva Nefinansijska neto imovina

16 Baughn W. H., Walker C. E., Irwin D.J. (1978). The Bankers Handbook. Revised Edition, str. 589.



- 24 -

Nefinansijska neto imovina se često definiše kao materijalni deo neto imovine. Ona je u

stvari materijalni deo neto imovine, odnosno iznos neto imovine umanjen za zbir vrednosti

patenata, prava, licenci i sličnog. Smatra se dobrim ako vrednost prvog koeficijenta raste , a

drugog se smanjuje. Ovo je kvalitativni koeficijent koji pokazuje kvalitet neto imovine. Indicira

stepen u kojem neto imovina podupire fiksnu aktivu firme. Teoretski je stav da je osnovna svrha

osnovnih sredstava da u normalnim uslovima poslovanja stvaraju prihod. Otuda ne mogu biti

likvidirana radi plaćanja dugova firme. S druge strane, previsoka fiksna imovina "naduva"

fiksne troškove, tako da to umanjuje prihod. Takođe su sredstva vezana u nelikvidnom obliku,

što otežava promptnu otplatu duga.

Sledeća tri koeficijenta mere efikasnost rukovodstva firme , što će reći plaćenih agrobiznis

menadžera. Unutrašnja logika ove grupe koeficijenata jeste da što je pokrenuta viša neto prodaja, rukovodstvo efikasnije upravlja sredstvima.

Koeficijent efikasnosti neto imovine = Neto prodaja

Neto finansijska imovina

Njime se izražava efikasnost korišćenja neto imovine. Slično odnosu neto prodaje i neto

obrtnih sredstava ako i suviše brzo raste može da ukaže na potencijalne probleme. Prethodno

naročito važi ako istovremeno opada odnos nefinansijske neto imovine i ukupnog duga, kao i

koeficijenta tekuće likvidnosti. Takvo stanje je u finansijama poznato kao prevelika realizacija.

Ako koeficijent nedovoljno raste ili nije dovoljno visok, kaže se da je došlo do podbačaja

realizacije.

Koeficijent efikasnosti neto fiksne aktive = Neto prodaja

Neto fiksna aktiva

Njime se pokazuje efekat korišćenja neto fiksne aktive na kreiranje prodaje. Smatra se da

što je viši , to je neto fiksna aktiva, uključiv postrojenja i objekte, efikasnije iskorišćena.

Koeficijent efikasnosti ukupnih sredstava = Neto prodaja

Ukupna sredstva

Ovo je kvalitativni koeficijent. Koristi se zajedno sa koeficijentima iz grupe rentabilnosti

u analizi efikasnosti rukovodilaca u odnosu na celokupnu poslovnu aktivnost firme.



- 25 -

Sledeća grupa koeficijenata pokrića pokazuje stepen do kojeg neto dobit uvećana za

negotovinske rashode (amortizacija ili otplata glavnice dugoročnog duga) pokriva kamatu ili

kamatu i otplatu duga.

Koeficijent pokrića kamate dugoročnog duga = Neto dobit negotovinskih rashodaKamata na dugoročni dug

Ovaj koeficijent pokazuje višak pokrića koji postoji pošto je kamata plaćena. Uz to poka-

zuje stepen do kojeg se može sniziti neto dobit, pre nego što firma ne bude više u stanju da plati

kamatu u potpunosti. Kontinuirano pogoršavanje ovog koeficijenta je pouzdan znak da firma

uplovljava u finansijske teškoće.

Koeficijent pokrića dospelihanuiteta dugoročnih dugova =

Neto dobit pre negotovinskih rashodaTekući anuiteti dugoročnih dugova

Ovaj koeficijent pokazuje da je kamata plaćena pre formiranja neto dobiti. Njegova

vrednost je u tome što pokazuje nivo do kojeg se mogu plaćati tekući anuiteti dugoročnih

dugova. Pogoršavanje ovog pokazatelja ukazuje da su problemi na horizontu.



- 26 -

5. ZAKLJUČAK

Obrtna sredstva jesu centralna kategorija poslovnih finansija. Termin "obrtna sredstva" nastao

je u okviru računovodstva. Menadžerske finansije su ga preuzele, precizirale i proširile. Najšire

posmatrano, obrtna sredstva, odnosno obrtni kapital, obuhvata ulaganja - investicije u gotovinu,hartije od vrednosti, potraživanja od kupaca i zalihe. Mnogobrojna empirijska istraživanja

potvrđuju da više od polovine ukupnih ulaganja, to jest aktive bilansa stanja, čine investicije u

obrtna sredstva, koje se u osnovi karakterišu nestalnošću i nestabilnošću. U okviru svakodnevne

aktivnosti poslovno-finansijske funkcije firme, najveći deo vremena usmeren na unutrašnje

aktivnosti se odnosi na poslovno-finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima. Bruto obrtna

sredstva pokazuju načine korišćenja obrtnih sredstava u aktivi bilansa stanja. Koriste se

alternativni načini izračunavanja neto obrtnih sredstava. Najčešće se definišu kao razlika brutoobrtnih sredstava i tekućih obaveza. U savremenoj finansijskoj teoriji i praksi široko je

prihvaćeno da je minimalni zahtev da bi trajno potrebna obrtna sredstva trebalo finansirati iz

dugoročnih izvora, a optimalno iz trajnih izvora finansiranja (poslovni fond, sopstveni akcijski

kapital). Finansijska situacija jeste inicijalna kategorija poslovnih finansija. Centralna

kategorija je likvidnost. Neto obrtna sredstva jesu konstitutivni uslov za obezbeđenje

likvidnosti. Finansijsku situaciju firme sagledavamo kroz odnos neto i trajno potrebnih obrtnih

sredstava. Njihova usklađenost je uslov mogućeg održavanja likvidnosti. Finansijska praksa je

kompleksnija, jer se rokovi dospeća obaveza u pasivi smatraju čvrstim, kao i u stabilnim, čak i

u inflatornim uslovima. Dužnici ih ne mogu produžavati bez saglasnosti poverilaca.

Neizvesnost je uvek prisutna kod transformacije nemonetarnih pozicija obrtnih sredstava izvan

trajno uloženih u gotovinu u pogledu predviđenog i očekivanog roka. Finansijsko načelo

opreznosti diktira imperativ zaštite protiv takvog rizika. Postoje dva moguća perspektivna

pravca akcije i to: unapred produžavanje roka dospeća postojećih obaveza ili dobijanje novog

kredita koji zamenjuje dospeli kredit, čiji je rok dospelosti duži od roka vezivanja sredstava koji

je finansiran iz takvog izvora. Prisustvo rizika i element vremenske vrednosti novca u stabilnim

monetarnim uslovima i uz oštre sankcije za slučaj nelikvidnosti, primoravaju da neto obrtna

sredstva u optimalnom slučaju budu veća od trajno potrebnih obrtnih sredstava. Minimalni je

zahtev da ove dve kategorije budu identične po iznosu i roku. Tada neto obrtna sredstva

predstavljaju neto iznos likvidnih sredstava koja stoje na raspolaganju firmi. Likvidnost je

dinamična kategorija vezana za protok vremena sa naglaskom na budućnost. Za poziciju

likvidnosti date firme od izuzetne je važnosti kretanje velične neto obrtnih sredstava, bolje

rečeno, poslovnih događaja koji utiču na njihovu veličinu. Poslovne transakcije mogu delovati



- 27 -

na porast, smanjivanje ili biti neutralne u odnosu na iznos neto obrtnih sredstava. Nije potrebno

posebno naglasiti da samo one transakcije koje povećavaju neto obrtna sredstva poboljšavaju

finansijsku strukturu firme i privrede. Otuda je srž finansijskog upravljanja u izboru između

različitih mogućnosti i opredeljenja koja utiču na veličinu neto obrtnih sredstava. Ovu politiku

bi trebalo voditi tako da se rezultati kreću unutar zone između optimuma i minimuma. Uvek bi

trebalo voditi računa o funkcionalnoj međuzavisnosti nivoa neto obrtnih sredstava i

rentabilnosti (profitablnosti), zbog toga što porast prve izaziva snižavanje druge kategorije.

Kreditni kriterijumi u osnovi predstavljaju principe, i u praksi objektivizirane praktične

standarde pomoću kojih se procenjuje kreditni rizik, elementi kvalitativne i kvantitativne

kreditne sposobnosti, odnosno boniteta firme koja traži bankarski zajam ili odloženo plaćanje.

Izbor adekvatnih indikatora objektivno je uslovljen finansijskom pozicijom kreditora i

kreditnom politikom čije ciljeve kriterijumi operacionalizuju, kao i subjektivnom procenom

kreditnog analitičara koja mora biti zasnovana na profesionalnoj stručnoj etici i moralu.

Kvantificirani indikatori stvarnih performansi transformišu se automatski u kriterijume kreditne

sposobnosti zajmotražioca. Objektivizirani kriterijumi na dugoročnoj osnovi unose sigurnost i

stabilnost u poslovanje i odnose banaka i firmi. Nužno je postojanje mehanizma povratnih

sprega i međusobnog prožimanja kreditne politike banke i finansijskih politika firmi i na toj

osnovi izgrađiva-nja jedinstvenih kriterijuma za svaku banku/firmu posebno. Firme sa dobrim

performansama, u principu sa većom ili manjom sigurnošću mogu računati da predstavljaju

prihvatljiv kreditni rizik za banku, to jest da zadovoljavaju kvalitativne kriterijume kreditne

sposobnosti, te otuda mogu očekivati da im se odobre kreditna sredstva. Stvarne kvantificirane

performanse u drugoj aproksimaciji postaju elementi kriterijuma kvantitativne kreditne

sposobnosti. U određenoj meri determinišu i uslove pod kojima se odobravaju sredstva. Firme

sa slabijim performansama od onih koje su prihvaćene kao minimalne ne mogu računati na

kredit i njihov se zahtev odbija. Ovakav pristup je adekvatan za oblast tekućeg kreditiranja

obrtnih sredstava i kao prvi pristup dugoročnom kreditiranju obrtnih sredstava. Mora se proširitidodatnim kriterijumima, koji ocenjuju performanse u periodu za koji se dodeljuje takav kredit.

U našoj literaturi je najpoznatiji i najčešće citirani model sistematizovanih kriterijuma

bankarskog kreditiranja preduzeća, koji sistematizuje kriterijume u podgrupe: 1. Kriterijum

likvidnosti, 2. kriterijum obrta sredstava, 3. kriterijum rentabilnosti, 4. kriterijum zaduženosti i

5. kriterijum komitentskog odnosa. Navedeni kriterijumi poseduju brojna ograničenja, počev

od stepena pouzdanosti finansijskih informacija na osnovu kojih se izračunavaju, pristupa i

aplikacija finansijskih koeficijenata, standarda poređenja, ciljeva kreditne analize.



- 28 -

6. LITERATURA

1. Baughn W. H., Walker C. E., Irwin D. J. (1978). The Bankers Handbook. Revised

Edition.

2.

Brili R. A., Majers S. K., Markus A. Dž. (2010). Osnovi korporativnih finansija. Mate,

Beograd

3. Ćirović M., Tabački Ž., Nadrljanski R. (1970). Kreditna politika poslovne banke.

Ekonomski institut, Zagreb.

4. Đorđević D. R., Carić M. S., Nikolić A. Đ. (2010). Korporativne finansije. Fakultet za

ekonomiju i inženjerski menadžment, Novi Sad

5.

Greener M. (1978). The Penguin Dictionary of COMMERCE. Penguin Books, Ltd.

6. Ljutić B. Ž. (1985). Kriterijumi bankarskog kreditiranja obrtnih sredstava u privredi.

Magistarski rad. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet.

7. Ljutić B. Ž. (2006). Korporativni finansijski menadžment . MBA Press, Beograd.

8. Ljutić B. Ž. Glavni urednik (1996). Osnovi finansija za menadžere. Fundamentalni

koncepti finansijskog menadžmenta. Panda Graf, Beograd.

9.

Ljutić B. Ž., Bošnjak J. D. (1995). Reč nik rač unovodstvenih termina: englesko-srpski.Panda graf, Beograd.

10. Ljutić B. Ž., Schneeberger K. C., Osburn D. D. (2006). Agrarne finansije: mikro i

makro koncept . MBA Press, Beograd.

11. Matulich S., Heitger E. L. (1980). Financial Accounting. McGraw-Hill, Inc.

12. Rodić J., Marković I. (1982). Poslovne finansije. Savremena administracija, Beograd.

13.

Van-Horn J. C. (1983). Financial Management adn Policy, Sixth Ed. Prentice-Hall,Inc.

14. Van-Horne J. C., Wachowicz Jr J. M. (2002). Osnove financijskog menedžmenta. Mate,

Zagreb

15. Watson D., Head, A. (2013). Corporate Finance, 6 th edition: Principles and Practice.

Pearson Education, London.

16. Weston J. F., Brigham E. F. (1978). Managerial Finance. Sixth Edition, The Dryden

Press.



7. POPIS PRIKAZA

1. Prikaz 1: Transformacija obrtnih sredstava

2. Prikaz 2: Tradicionalni pristup u finansiranju obrtnih sredstava

3.

Prikaz 3. Agresivni metod finansiranja sredstava4. Prikaz 4. Konzervativni pristup finansiranju sredstava

Documents

Korporativne Finansije - Seminarski Rad