1. ТЕМЕЉИ ПСИХОАНАЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ПАСТИРСКОГ БОГОСЛОВЉА

Када је деведесетих година прошлога века Сигмунд Фројд почео да објављује

резултате својих истраживања многима се чинило да је он, заиста, пронашао кључ за

разумевање и излечење, ако не свих, а оно бар већине психичких болести. Формулишући

смисао подсвесног, први је привукао занимање и пажњу психолога за она душевна

искуства која леже потиснута у души и свести човека и која често на крају одређују

његово понашање и владање према спољњем свету, и још шире његово место у животу.

Неоспорно је, ипак, да он никако није успео да дефинише садржај и уопште структуру

душе. Идеја о полном нагону као јединственом душевном чиниоцу и једином регулатору

људске енергије, као и његова целокупна полна (сексуална) теорија о томе, јесте

промашено и погрешно тумачење душевног устројства човека.1

Фројда је ограничавао његов атеизам и он није могао да разуме многе душевне

проблеме; многе појаве он није био у стању да види, или их је видео неправилно, мада је

сасвим могуће да се трудио да их види објективно. Психоанализа полази од претпоставке

да све тешкоће у човековом животу које се тичу његовог односа према друштву које га

окружује неизоставно воде порекло од неког неисказаног унутрашњег конфликта, који се

крије у подсвести.

Шта се у психоанализи сматра облашћу подсвесног? Људска мисао се дели на два

нивоа, између којих не постоји јасно одређена граница; мозак се дели на виши и нижи део.

У вишем, свесном делу мозга је, наводно, центар који управља текућим човековим

активностима. Резултати човековог искуства силазе у подсвест, одакле се могу поново

активирати уз помоћ асоцијација и сећања. На тај начин се подсвест одређује као нека

врста складишта различитих искустава и емотивно-психичких преживљавања, који су

тамо тачно и детаљно записана.1 Јован Корнаракис, Психологија: поглед из пустиње: човеков вапај у доба технологије, Основни циљеви дубинске психологије, храм Светог Александра Невског, Београд 2002.

1

Психоанализа се усредсређује на посматрање функција мозга. Међутим, ми знамо

да је мозак повезан са нашом невидљивом душом која представља саставни део личности

и чини се да добар део онога што психијатри сврставају у подсвесно у ствари има велике

везе са мозгом, али не само са мозгом, већ и са душом.

Православна аскетска пракса и мисао, кроз слободно човеково потчињавање Богу и

непрестану молитву (свесну и подсвесну - тзв. умна молитва), концентришу у људској

подсвести благодатне доживљаје, мисли и осећања те на тај начин подвижника чине

сабраним и јединственим изнутра и његово јединствено биће усмеравају ка Богу.

Међутим, подсвест може да сакупља и грешне мисли и осећања, са којима душа и свест не

могу да се помире. Уосталом, оно добро које се налази у подсвести може да се бори са

грешним поривима свесне мисли пре него што човек прихвати грех који му се нуди или

намеће.2

Оваква унутрашња борба може да буде разорна за човекову душу, посебно у

условима када грех отвори ђаволу пут ка овладавању мислима. Такво стање ми називамо

бесомучношћу, а психијатри-позитивисти чак и не признају постојање таквог проблема.

Долази до унутрашњег конфликта, чији узрок психоанализа (и следбеничке

психијатријске теорије) види у пригушивању и осујећивању полних страсти. Тачно је да је

судбина већине смртника управо борба са тим страстима. У једном Хришћанину таква

борба је надахнута стремљењем ка моралној чистоти и чистоти срца, без којих је

сједињење са Богом немогуће. Кроз молитву, труд и љубав телесни инстинкти се

преображавају у славу Божију. Осим тога, неопходно средство за просветљавање наше

људске природе (уколико се употребљава добровољно и у име љубави према Богу) јесте

уздржање. Уколико је уздржање од страсти једноставно наметнуто са стране - законима

или правилима пристојности - онда оно за човека представља тешко бреме.

Управо на тај начин психоанализа третира и тумачи уздржање. Циљ психоанализе

јесте да, не упуштајући се у морално и духовно вредновање страсти, одстрани патњу, која

2 Глеб Каледа, Брак и породица – домаћа Црква, Светигора, Цетиње 2005, стр. 267.

2

је изазвана унутрашњом борбом у човеку, умири човека и помири га са страшћу која у

њему живи. Она жели да укаже човеку на то како је лепо и пријатно живети у друштву,

ако се не нарушавају спољашњи закони и правила лепог понашања и ако се не осуђују

своје страсти, којих ионако не треба да се одричемо. Борба са страстима и грехом сматра

се пожељном и неопходном само до извесне границе и само зато што неумереност шкоди

здрављу. Дакле, не препоручује се искорењивање страсти, а ограничавање у њиховом

задовољењу, у суштини, није условљено узвишеним моралним принципима, већ

практичним разлозима.

Психоанализа заговара живот који усмеравају инстинкти, чије се гушење сматра

ненормалним и штетним. Отуда и став да децу од малих ногу треба упознавати са полном

физиологијом, отуда и подршка раном испољавању романтичних односа између младића

и девојака, на шта се сада жале многи разумни родитељи. Психоанализа полази од тога да

страсти, пре или касније, свакако загосподаре над човеком, па да би га заштитили од

њиховог претераног утицаја, препоручује да се човек постепено и што раније - то боље

упозна са оном сфером свога бића у којој се страсти и распаљују. Можда је тај циљ и

могуће остварити, али, са Хришћанске тачке гледишта, деци то не може да донесе никакву

корист, већ само штету, пошто деци грех постаје познат, она се навикавају на њега и тако

губе своју чистоту.

Зашао сам у мрачне области психоанализе само зато да бих утврдио да ли она може

да постане средство које ће помоћи да дође до духовно-моралног оздрављења

човечанства. Одговор на ово питање свакако мора бити негативан. Па ипак, неки подаци

до којих су дошла психоаналитичка испитивања, за нас могу да буду корисни. Пре свега,

треба обратити пажњу на то да је чак и Фројд, који није веровао у Бога, открио да у човеку

постоји одређени духовни живот. То материјалисти нису успели да открију. Неки његови

опоненти су отишли још даље и дошли до закључка да у човеку постоји урођено

религијско осећање. Карл Јунг је говорио да је слеп онај ко то не види.3

3 Исто, стр. 268.

3

Фројд и његови ученици нису могли да сагледају потпуну слику унутрашњег

човековог живота зато што, посматрајући људе чија је природа била нарушена грехом и

лишена унутрашњег јединства, нису имали критеријум норме. Јасну представу о норми

немају ни они педагози и психолози, који у психоанализи траже путеве за сузбијање

дечијег криминала и васпитање корисних чланова друштва. Они виде да постоје

одступања од норме, али не могу да их коригују јер не знају каква је, заправо, та норма.

Тако човек може да запази да хор пева неправилно, да "фалшира", али ако није диригент и

не зна како дотична композиција треба да звучи, човек није у стању да каже и покаже како

би она требало да звучи. Зато су њихови закључци о узроцима болести младог поколења и

о методама лечења које треба применити - примитивни и површни. Главни разлози до

којих они долазе јесу такозвани "Едипов комплекс" (несвесна дечија заљубљеност у

родитеља супротног пола), неуспешна породица и неко тешко и непријатно искуство

раног упознавања са сексуалношћу. Ретко ко од њих види да таква искушења не би

оставила теже последице на психу детета да је од најраније младости дечија душа била

правилно религиозно усмеравана. Отуда и претерани значај који се придаје спорту, који

тобоже омогућава ослобађање енергије и пружа разоноду. Међутим, научници са Јејла су

закључили да оних који су се бавили пливањем, клизањем, фудбалом, кошарком и сл.,

неупоредиво више има међу делинквентима, него међу онима који се нису сукобљавали са

законом.

Психоанализа, која повремено претендује на статус засебне религије, не може да се

подигне на ниво духовности и моралности пошто нема ни моралне ни духовне основе.

Она се труди да превазиђе унутрашњи конфликт тако што ће да успава човекову савест и

да човека помири са грехом који у њему живи. Арвид Рунестам, оштри критичар

психоанализе, у својој књизи „Психоанализа и Хришћанство“ пише да, пошто

психоанализа заговара право на живот којим владају инстинкти, она морал сматра пре за

неизбежно зло него за позитивно и корисно добро.

4

Очигледно је да се узроци за раст криминала и начини за борбу против њега траже

изван проблема савладавања греха. Међутим, пад првих људи увео је грех у природу

свакога од нас, изазвавши расцеп личности који се може санирати само уз помоћ

благодати Божије.

Преподобни Јован Дамаскин указује да у сваком човеку делује закон Божији, који

привлачи наш ум и васпоставља нашу савест. Паралелно са њим, у нама делује и закон

греха, то јест утицај нечастивог, који кроз телесну похоту и телесне наклоности улазе у

нас и неразумни део наше душе сукобљавају са законом савести. Човек чезне за Божијим

законом и воли га, али ђаво мами и саблажњава човека и успева да га наговори да постане

роб греха.4

О том расцепу личности убедљиво је говорио апостол Павле:" Јер знам да добро не

живи у мени, тојест, у тијелу мојему ;јер хтети имам у себи, али учинити добро не

налазим... Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се

радујем закону Божијему по унутарњем човјеку. Али, видим други закон у удима својим

који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима

мојим" (Рим 7, 18.21.23).

Тај унутрашњи расцеп у сваком грешном човеку може да се превазиђе само

подвигом Хришћанског живота, чији је циљ да достигне такво стање када се живот у

Христу остварује безмало без икаквог унутрашњег конфликта па праведник може да каже

речима апостола Павла: „То не живим ја, него Христос живи у мени“.

Занимљиво је да се психоанализи подвргавају врло специфичне личности: обично

су то они људи код којих је грех знатно нарушио унутрашњу целовитост личности. Какви

би били резултати када би се психоанализи подвргавали нормални људи, поготово

Светитељи? Несумњиво је да би таква испитивања указала научницима на потпуно нови

образац нормалности.

4 Свети Јован Дамаакин, Тачно изложење православне вере, Јасен, Београд, IV, гл. 22.

5

Психоаналитичари или заборављају или не знају да је човек био створен као

безгрешан, па је зато за човекову природу нормално Адамово стање пре пада у грех. Грех

је човека удаљио од норме, и што је грешнији, то је ненормалнији, па ми можемо и да то

не приметимо јер људе оцењујемо према сасвим другачијим мерилима: за нас је нормално

оно што се не издваја из грехом зараженог окружења. Када је Варнава продао своју земљу

и, доневши новац, положио га пред Апостолове ноге, (Дел. ап., 4:3637), за заједницу првих

Хришћана то је било нормално. Када би данас човек учинио нешто такво, многи би га

сматрали за ненормалног. Исто тако, данас се сматра да је потпуно нормално ако човек

све своје снаге ангажује да би стекао што више новца и ствари, па макар то било и на

штету свога ближњег.

2. ОСНОВНЕ ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ КАРЕН ХОРНАЈ

Карен Хорнај (1885. Хамбург – 1952. Њујорк), је створила особену

психоаналитичку теорију у чијем је средишту човекова потреба за самоостварењем.

Међутим, услед низа неповољних услова у најранијем детињству, људи не успевају да

стекну поуздање у себе и свет који их окружује. Уместо тога бивају обузети базичном

анксиозношћу – дубоким немиром, страхом, тескобом, због чега одустају од тежње за

самоостварењем, покушавајући да спас пронађу у отуђењу од себе, што их, међутим, чини

све ранивијим и све несигурнијим. За Карен Хорнај је отуђење од себе она сила која

покреће погубни неуротични процес који све немилосрдније сакати човекову личност,

спречавајући га да оствари своје могућности.

Дете често расте у неповољним условима. Недостаје му истинске топлине. Бива

занемарено, окривљавано, омаловажавано или исмевано. Пстављају му се немогући, често

6

противречни захтеви. Увлаче га у прордичне сукобе. Не испуњавају му се дата обећања.

Не препознаје се и не поштује његова особеност и нема разумевања за његове потребе.

Због свега тога дете не успева да развије базично самопоуздање нити стекне основно

самопоштовање. Напротив, у њему се јавља осећање да је недовољно онакво какво јесте,

да се мора стидети себе и да би морало бити нешто више и другачије како би изашло на

крај са људима и са животом. Тако се у детету јавља тежња самоидеализацијом. Оно,

гоњено анксиозношћу, запоставља оно што заиста јесте, покушавајући да се идентификује

са оним што би морало бити и што замишља да јесте. Оно напушта своје право ја да би

пригрлило своје идеализовано ја. Овим започиње неуротични процес који човека одвлачи

све даље од њега самога, чинећи га све слабијим, уплашенијим, спутанијим.

Идеализовано ја је фантастично и немогуће га је остварити. Човековој умишљеној

представи о себи супроставља се сурова реалност, са свим ограничењима која намеће.

Међути, човек одбија да призна ова ограничења јер идеализовано ја доживљава као основ

и срж свог живота, као нешто без чега се не може, па стога одбацује све што би га могло

угрозити. Уместо да се помири са својим слабостима и несавршенствима, што доживљава

као опасност која га испуњава ужасом, човек поставља неумерене захтеве свету око себе,

тражећи да његова самоидеализација буде потврђена и призната. Ови захтеви бивају често

осујећени. Ми можемо веровати да смо, не знам како изузетна бића, али су људи то ретко

спремни да прихвате. А о другим силама да и не говоримо. На пример, болест или

катастрофа се ни најмање не обазиру на оно што ми о себи мислимо. Осујећење захтева,

које поставља свету, чини човека раздражљивим и кивним.

Иако се здушно трудила да се не слаже са Фројдом у многим аспектима његове,

биологијом и инстинктима вођеном теоријом. Карен Хорнај је делила његово уверење да

је подсвест дефинисана сакривеним конфликтима. Психоаналитичари и психијатри су

сложни у оцени да нема тог човека на овом свету који нема унутрашње сукобе, који није

растрзан између унутрашњих хтења и објективних могућности. Али, човек не поставља

захтеве само свету око себе. Покушавајући да властито биће обликује у немогуће

7

савршенство, поставља неумољиве захтеве и себи самом, што Карен Хорнај назива

тиранијом унутрашњих морам. У име свог идеализованог ја, човек тиранише себе бројним

и разноврским захтевима.5

„Он мора да буде крајње поштен, племенит, разуман, правичан, достојанствен,

храбар, несебичан. Мора да буде савршен љубавник, муж, учитељ. Мора да буде способан

да издржи све, да воли сваког, да воли своје родитеље, своју жену, своју отаџбину; или, не

сме да се веже ни за шта и ни за кога, ништа не сме да му смета, не сме никада да се осећа

повређеним и мора увек да буде равнодушан и смирен. Мора увек да ужива у животу или

увек мора да буде изнад задовољства и уживања. Мора да буде спонтан или увек да влада

својим осећањима. Морао би да зна, да разуме и предвиди све. Мора да буде кадар да за

тили час реши свој или туђи проблем. Мора да буде способан да савлада сваку тешкоћу

чим је уочи. Не сме никада да буде уморан или болестан. Мора увек да буде у стању да

нађе посао. Мора за један сат да обави посао који се може обавити за два или три сата“.6

Иако се здушно трудила да се не слаже са Фројдом у многим аспектима његове,

биологијом и инстинктима вођеном теоријом. Карен Хорнај је делила његово уверење да

је подсвест дефинисана сакривеним конфликтима. Психоаналитичари и психијатри су

сложни у оцени да нема тог човека на овом свету који нема унутрашње сукобе, који није

растрзан између унутрашњих хтења и објективних могућности. Уместо самопоуздања

заснованог на правом ја, човек захваћен неурозом развија неуротични понос, заснован на

идеализованом ја. Тај понос је лажан јер не почива на чврстим темељима стварних

могућности и достигнућа личности већ на измишљеним врлинама идеализованог ја, због

тога представља крхку и веома осетљиву творевину, која човека чини повредљивим и

уплашеним. У човеку се јавља изненадан страх да ће бити повређен или да ће бити срушен

његов неуротични понос, или да ће други прозрети да није оно што се представља да јесте.

У канџама неурозе човек је разапет између ја јесам и ја бих морао бити.7

5 Dušan Kosović, Psihoanaliza Karen Hornaj, Čigoja, Beograd 2006, стр. 175.6 Karen Hornaj, Neuroza i razvoj ličnosti, Čigoja, Beograd 2006.7 Видети: Dušan Kosović, Psihoanaliza Karen Hornaj, Čigoja, Beograd 2006, стр. 171.

8

За Хорнајеву личност није збир особина и симптома већ јединствена целина. Тако

и циљ терапије није отклањање овог или оног симптома већ промена у основи личности

саме. Суштина тре промене је напуштање идеализованог ја, као сиромашног сурогата, и

прихватање правог ја, као живог језгра наше егзистенције. Напуштањем

самоидеализације, скупа са унутрашњом тиранијом, спутавањима и самопрезиром које

собом носи, уклањају се препреке истинском развоју. Циљ је да се човек изнутра ослободи

како би био кадар да развије своје могућности.8

Терапеутски процес јесте процес ослобађања од илузија. Ствар је у томе да дођемо

до потиснуте истине о себи. Ово је немогуће постићи свесним напором јер наша свест

тежи да држи по страни оно што не желимо да знамо. Бег у самоидеализацију, уосталом,

није рационалан већ емоционални процес.

До истине о себи долазимо онда када попусти свесна само контрола – кроз

слободне асоцијације и тумачење снова. Притом је неопходно да истину о себи дубоко

емоционално доживимо, да нас она дубоко потресе и протресе како би се постигао прави

терапеутски ефекат.

3. ТЕОРИЈЕ КАРЕН ХОРНАЈ У СВЕТЛОСТИ ПАСТИРСКОГ БОГОСЛОВЉА

Сведоци смо све већег утицаја модерне психологије у нашим животима. Психологија би

по правилу требало да се бави душевним здрављем људи, што је наравно одређује као

потпуно признату грану медицине. Међутим, за разлику од других области медицинског

делања, психологија је одавно престала да буде терапеутска наука, и сваког дана све више

постаје „морални законодавац“ који у великој мери одређује шта је добро, а шта лоше,

како на личном тако и на друштвеном нивоу. Сврха овог текста је да покуша да одреди

колико се модерна психологија придржава вечних хришћанских истина у постизању

8 Исто

9

унутрашњег мира и задовољства, али исто тако и да укаже на неке од многобројних

разлика.

Утицај модерне психологије на здравље личности је веома мудро представио

Вилијам Килпатрик, аутор књиге Царево ново одело: гола истина о новој психологији:

„Хуманистичка психологија све више личи на оне наизглед безопасне лекове који тек

након неколико година примене испољавају своје штетне ефекте.“ Корисно је приметити

да Килпатрик користи израз „хуманистичка“ психологија, и то са намером да јасно укаже

на извориште њених учења. Модерна, или хуманистичка психологија, свој темељ налази у

науци, као производу човечјег мудровања, тако често погрешно усмереног. Свој развој је

започела шездесетих година прошлог века, највише под утицајем чувеног психолога др

Карла Роџерса, и до дана данашњег њен развој није опадао, тако да она данас представља

чак и философију која прописује модерну психолошку теорију и праксу.9

Занимљив став по питању односа религије и психоанализе износи Ерик Фром:

„Док је човеку немогуће донијети ваљане закључке о позитивном, о Богу, могуће је такве

закључке донијети о негативном, о идолима. Није ли вријеме да се престанемо препирати

о Богу, и да умјесто тога ујединимо снаге у демаскирању сувремених облика идолатрије.

Данас то нису Ваал и Астрарта него деификација државе и моћи у ауторитарним државама

и деификација строја и успјеха у нашој властитој култури, што угрожава најдрагоцјенија

достигнућа човјека“.10

Одвојивши се од Христа, и оформивши ново учење, психологија је као терапеутска

дисциплина на великом искушењу. Ипак, никада не треба заборавити речи Господње:

„...сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“(Мт 16,18). Исто тако је и

психологија задржала доста свог првобитног учења о лечењу душе, те свакако није заувек

изгубљена.

9 Немања Зарић, Хуманистичка психологија и хришћанство, Православље бр. 937, Београд 2006.10 Erich Fromm, Psihoanaliza i reliдija, Zagreb 1967, стр 108.

10

Хришћанство нас учи да волимо себе, своје биће. Исто каже и психологија. Ипак,

иако постоји ова сличност, треба приметити једну разлику. Килпатрик каже: „Може се

слободно сматрати да је прва заповест психолошки здравог друштва да прихватимо себе

онакве какви јесмо. Позвани смо на развијање веће самосвести, са предумишљајем да ће

нам се свидети оно што ћемо пронаћи“.11 Идеја је проста: какви год да смо, у реду смо.

Треба само да научимо да будемо оно што јесмо. Хришћанство нас, са друге стране, учи

да сами по себи нисмо добри, да постоји нека грешка у нашој природи, грешка која потиче

од прародитељског греха.  Оно нас позива на превазилажење наше грешне природе, на

постизање савршенства: „Будите ви, дакле савршени, као што је савршен Отац ваш

небески“(Мт 5,48). Хуманистичка психологија из своје перспективе човека као бића

способног да постигне савршенство без Божје помоћи, као бића које је само себи мерило

добра и зла, исправног и погрешног, не може схватити дубину покајања, опраштања и

милости Божје.

Хришћанство нас учи да не смемо судити другима. Исто нас учи и психологија. И

овде треба направити дубљи увид. Спаситељ каже: „А зашто видиш трун у око брата

свога, а брвно у оку своме не осјећаш?“ (Мт 7, 3). Полазна премиса хришћанског учења

опет извире из наше несавршености. Само је Господу дозвољено да суди, јер је смо Он

савршен. Сваки човек, будући да је несавршен, не сме бити судија другом човеку.

Премиса хуманистичке психологије је идеја права на аутономију личности, која сама по

себи, тачније теоретски није неисправна, али је у пракси тешко изводљива јер своди

човека са статуса личности на статус индивидуе, оптерећене до те мере собом и својим

„правима“ да нема више потенцијала да разуме друго људско биће у правом, емпатском,

односно саосећајном смислу. Да је ово заиста тако, видимо и по свакодневном односу

модерног човека према својим ближњима. Отуђеност човека од човека је толика да је

свакоме то више него јасно.

11 Исто

11

Хришћанство нас учи да треба да постанемо као деца: „Заиста вам кажем, ако се не

обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“(Мт 18, 3). Исто нас учи и

психологија.

Човекоцентрична психологија Карен Хорнај је, свесно или несвесно, прихватила

неке особине источњачког мистицизма.12 Конкретно, источњачка спиритистичка мисао на

неки начин спаја идеју „позитивног размишљања“(у смислу да сами бирамо своју

судбину) и концепт одговорности, који је практично ван нашег домашаја, по принципу

„нека буде како буде“. Хришћанско учење не може прихватити ни једно ни друго, будући

да је Господ тај који нам одређује будућност (са тим што од нас самих зависи да ли ћемо

је смирено и кротко прихватити или не), као и да се не можемо одрећи одговорности за

своје поступке, будући да смо слободна бића.

Добро је речено да човек понекад мисли, а стално осећа. Отуд велики значај

развијеног или неразвијеног, грубог или оплемењеног, здравог или болесног емотивног

живота човека. Здрава вера је успешан и плодан сусрет осећајног и разумног бића

човековог. Какав је осећајни живот неког човека, и како се он одражава на његову

околину, има некад пресудну важност у верском животу човековом.13 Видели смо да је

једна од кључних поставки психологије Карен Хорнај – трагање човека за самим собом.

Човек који нема развијен емотивни живот не може да се упусти на пут трагања себе.

Христос је рекао да се Царство Божије налази у нама и да је потребно прећи тежак пут не

би смо ли га пронашли. Прави хришћанин је свестан своје несавршености али граби ка

циљу, ка савршености, ка Богу и Богочовеку као примеру. За ову теорију Карен Хорнај,

многи данас тврде да је производ њене психичне суочељености са самом собом. Она се

заиста суочавала са својим психичким хтењима, унутрашњим проблемима и

разочарењима.14

12 Dušan Kosović, n. d., стр. 190.13 Владета Јеротић, Психолошке сметње вере, у Хришћанство и психоплошки проблеми човека, Сабрана дела, Београд 2007.14 Dušan Kosović, n. d., стр. 184.

12

Карен Хорнај је трагала за љубављу, за идеалним партнером и душевном,

унутрашњом сатисфакцијом. На тај начин, она је трагала за својим идентитетом.15

Малом детету је више него иком и икада касније потребна пажња, друштво,

заштита. морално охрабривање и љубав. Претпоставка је да се љубав заправо рађа у оном

раном животном добу када дете осети да је његова потреба за сигурношћу релативно

задовољена, и то да ју је пре свега задовољила мајка која у то уноси своја непосредна и

несебична осећања.16

Управо је појам љубави постао камен спотицања међу бројним

психоаналитичарима који су произашли из Фројдове школе. Да ли је љубав нека врста

вешто маскираног нарцизма, сурогат сексуалног задовољства или нешто више од тога?

Већ је Теодор Рајк (Т. Rеik), некадашњи Фројдов ученик, касније заступник тзв.

неоаналитичке школе, критиковао Фројдову концепцију о љубави. Као што је познато,

Фројд је мислио да је љубав нека врста сублимиране сексуалности и да је првобитан

објекат љубави властита човекова личност.17

Карен Хорнај се успешно бавила изучавањем оних људи који су постали тешки

неуротичари због прецењивања, изопачавања и „разроке“ заљубљености у свој Его-идеал.

Мање је у њеним књигама било речи о свим оним достигнућима у историји људског рода,

пре свега у области филозофије, религије и уметности, управо захваљујући

фасцинирајућој загледаности у свој идеални Его.18 Хришћанска љубав не познаје егоизам.

Хришћанска љубав је љубав према другоме. Сам Господ је дао заповест: „Љуби ближњега

свога као самога себе“. Света Тројица је метафизички основ љубави. Егоиста је осуђен на

пропаст јер се спасење „налази у другоме“ за разлику од Сартровог става да су други мој

пакао. Каква је, међутим, природа љубави, за коју је човек призван да је негује?

Хришћански одговор на ово питање је јасан. Љубав је Тројични Бог: „Бог је 15 Исто16 Владета Јеротић, Човек и његов идентитет, О човековој потреби за сигурношћу и љубављу, IntRes:http://www.svetosavlje.org/biblioteka/knjige/jerotic1/VJerotic17.htm, преузето 26. 02. 2012.17 Исто18 Исто

13

љубав“(1Јн.4,7). Бог је љубав као једносуштна и нераздељива Тројица Личности. Три

Личности су један Бог; и један Бог су Три Личности: Отац, Син и Свети Дух. Отац љуби

Сина и приноси Му све. Син љуби Оца и све Му узвраћа. Свети Дух, који од Оца исходи,

је заједнички Сину и Оцу. Три Личности Свете Тројице су међусобно потпуно отворене; у

свакој Личности постоје и друге две, сапрожимајући се. То непојмљиво јединство

Тројичног Бога са једносуштном природом и потпуним сапрожимањем Личности

изражава карактер међуличних односа на пољу богословља, које га истиче као

најузвишенији идеал међуличних људских односа.19

Карен Хорнај је делила мишљење истакнутих научника према коме истакнути

значај за узрастање сваке индивидуе имају породица и околина, док на формирање

личности имају знатан утицај социјални статус, школа, црква, и групе у оквиру којих дете

од најранијег детињства покушава да пронађе своје место под сунцем, место своје

сигурности.20

Човек се одржава и развија као личност у оквиру својих међуличних односа, који се

гаје у породици, друштву и у ширем човечанству. Нико никада не живи сам; и нигде не

живи лишен везе са извесним окружењем. Чак и најусамљенији човек, најудаљенији од

света пустињак, не живи живот као једини становник планете Земље. Сама срећа или

горчина, коју осећа због своје усамљености, представља начин одговора, известан

позитиван или негативан став спрам света. Другим речима, ма какво дистанцирање човека

од свог окружења, јесте и свагда остаје релативно. Зато човек, у сваком случају, треба да

буде посматран у оквиру свог окружења, родитеља, сродника, света и целине односа и

узајамних зависности.21

Црквени пастири морају да предњаче у развијању међуљудских односа. Средства

која користе црквени пастири у њиховој служби су: а) Бављење и комуникација са 19 Георгије Манзаридис, Богословски приступ међуличним односима, IntRes:http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/files//u9/manzaridis%20-%20medjulicni%20odnosi.pdf, стр. 3.20 Dušan Kosović, n. d., стр. 170.21 Видети: Георгије Манзаридис, Богословски приступ међуличним односима, IntRes:http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/files//u9/manzaridis%20-%20medjulicni%20odnosi.pdf, стр. 2.

14

верницима. На овај начин они се првенствено обавештавају о проблемима који притискају

вернике. Пастир није у моћи да ваљано води вернике из даљине. Дакле, боравећи и

разговарајући са њима, он успева да уђе у њихов друштвени, породични и лични живот и

да упозна најбитније проблеме са којима се појединачно суочавају. Тако је у испуњавању

пастирских дужности он увек у позицији да пружи најсврсисходније савете и укаже на

најбоље правце. Осим тога, поменутом комуникацијом пастир успева да развије са онима

којима пастирствује душевне везе, које у многоме олакшавају његово пастирско дело,

дајући му чврсте основе и погодније предуслове.22

За разлику од Фројдове теорије, учење Карен Хорнај ваља видети у смислу тежње

да се открије човеково понашање у интерперсоналним односима. Већ од тридесетих

година, полако напуштајући инстиктивистичку и генетичку оријентацију у третману

неуротичних поремећаја. Карен Хорнај све више долази до закључка да се узрок

поремећаја налази у међуљудским односима, у оквиру одређене културе.23

Да би се човек, дакле, научио правој љубави и остварио истинске и исправне

међуличне односе, треба да упозна Тројичног Бога. А пошто се познање неке ствари

остварује њеним увођењем у лични живот онога који познаје, следи да се и познање Бога

остварује увршћењем Њега у лични живот човека.

Полазиште за развој односа је сама људска природа са својом урођеном

комуникативношћу. Посебно је урођена љубав, која у сваком човеку постоји као

„семенски логос“- како вели Свети Василије Велики. Свакако да поменута љубав није код

свих иста; не развија се у истим ритмовима, нити достиже увек до истог ступња. Колико

се више љубав узгаја појачава, толико више се шири савест човека и његови односи са

другима постају истанчанији. Тако, осим у оним патолошким стањима, која затварају

човека у себе самог, постоји и читав спектар природних стања, у којима је човек мање или

више ограничен на себе и отворен према другима. Природа међуличних односа зависи

22 Јован Корнаракис, Психологија, Пастирско старање као спасоноски чин.23 Dušan Kosović, n. d., стр. 129.

15

првенствено од срца човековог, а не од спољашњих форми и друштвених образаца. У срцу

човековом уобличују се мисли, које се остварују дејством и делима. Речено не значи да се

све збива независно од спољашњих форми и друштвених образаца, или да су они

непотребни, или да их не треба узимати у обзир. Све то пак бива лишено истинског

смисла, уколико се не повеже са унутрашњим човековим светом, са његовим срцем. Зато и

неговање, као и развој међуличних односа, треба да почне од унутрашњег човека.24

ЛИТЕРАТУРА:

1. Karen Hornaj, Neuroza i razvoj ličnosti, Čigoja, Beograd 2006.

2. Dušan Kosović, Psihoanaliza Karen Hornaj, Čigoja, Beograd 2006

24 Георгије Манзаридис, Богословски приступ међуличним односима,

16

3. Георгије Манзаридис, Богословски приступ међуличним односима,

http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/files//u9/manzaridis%20-%20medjulicni

%20odnosi.pdf,

4. Владета Јеротић, Човек и његов идентитет, О човековој потреби за сигурношћу и

љубављу, IntRes:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/knjige/jerotic1/VJerotic17.htm,

5. Владета Јеротић, Психолошке сметње вере, у Хришћанство и психоплошки

проблеми човека, Сабрана дела, Београд 2007.

6. Немања Зарић, Хуманистичка психологија и хришћанство, Православље бр. 937,

Београд 2006.

7. Erich Fromm, Psihoanaliza i reliдija, Zagreb 1967,

8. Јован Корнаракис, Психологија: поглед из пустиње: човеков вапај у доба

технологије, храм Светог Александра Невског, Београд 2002.

17