1. Odredjivanje pojma i predmeta kriminologije Kriminologija se moe definisati kao samostalna, teorijsko-empirijska, interdisciplinarna drutvena nauka o fenomenolokim karakteristikama i uzrocima kriminaliteta kao masovne drutvene pojave i kriminalnog ponaanja kao pojedinane pojave, sa ciljem njegovog objanjenja i suzbijanja. Odrediti predmet kriminologije znai utvrditi ta kriminologija izuava, kojim se pitanjima i problemima bavi. Predmet prouavanja kriminologije je kriminalitet kao masovna drutvena pojava i kriminalno ponaanje kao pojedinana pojava. Razlikuju se: -makrokriminologija (prouava kriminalitet kao masovnu drutvenu pojavu) i -mikrokriminologija (prouava kriminalitet kao pojedinanu pojavu) 2. Krivicno pravo definisanje kriminaliteta Prema veini pisaca, koji prihvataju ue pravno definisanje, kriminalitet ine ona ponaanja koja su inkriminisana u pozitivnom krivinom zakonodavstvu kao krivina dela. Tako se predmet kriminologije ograniava na krivina dela kao najteu vrstu kanjivih radnji. Krivinopravna definicija zasniva se na principu zakonitosti, koji je uvela klasina krivinopravna kola (nullum crimen sine lege) i omoguava sigurnost u pogledu obima i sadraja uinjene protivpravne radnje. 3. Sociolosko definisanje kriminologije Socioloke definicije kriminaliteta polaze od toga da se kriminalitet ne moe u potpunosti sagledati u oblasti zakona, pa je potrebno obuhvatiti i druga antidrutvena ponaanja. Kriminalitet je drutveni fenomen Zato se socioloki sadraj kriminaliteta i njegove medusobne veze moraju prouavati kao sutina kriminaliteta. Sva socioloka shvatanje polaze od toga da se pod kriminalitetom podrazumevaju ponaanja koja odstupaju od pravnih, moralnih, kulturnh, obiajnih i drugih normi i pravila koja vae u jednom drutvu, a uinjena su na tetu pojedinaca u okviru tog drutva. Socioloke definicije kriminalnog ponaanja mogu se podeliti na tri grupe: -prva grupa obuhvata shvatanja po kojima je kriminalno ponaanje krenje bilo kakvih, ne samo legalnih normi ponaanja. -druga grupa shvatanja odnosi se na definisanje kriminalnog ponaanja kao krenja ljudskih prava i sagledava kriminologiju kao studiju krenja ljudskih prava. -u okviru tree grupe shvatanja kriminalno ponaanje se definie kao ponaanje protivno interesima elite. Dela koja se definiu kao kriminalna postoje da bi se zatitila vladajua ekonomska klasa, pa je kriminalno ponaanje ponaanje koje je u skladu sa pozicijom jedne klase.

4. Opsta i klinicka kriminologija Podela na opstu i klinicku kriminologiju potice od francuskog kriminologa Pinatela, prema kome je opsta kriminologija predmet sredjivanja,

uporedjivanja i suocavanja rezultata dobijenih od raznih kriminoloskih nauka. Klinika kriminologija, predstavlja jedan kriminoloki pravac, koji se, za razliku od opte kriminologije, sastoji u "multidisciplinarnom pristupanju individualnom sluaju, uz pomo principa i metoda kriminoloke nauke i specijalizovanih kriminologija". Kroz multidisciplinarni pristup treba oceniti prouavanog delinkventa, formulisati hipoteze o njegovom buduem ponaanju i izraziti program pogodnih mera koje mogu da odstrane eventualni povrat. Osnovna pitanja koja se razmatraju u okviru klinike kriminologije su: opasno stanje, problem kriminalne linosti (da li postoji i ako postoji ime se karakterie) i tipologija delinkvenata, a metod koji koristi prilikom izuavanja pojedinanog sluaja kriminalnog ponaanja je kliniki metod.

5. Univerzitetska i aplikativna kriminologija Podela na univerzitetsku (akademsku) i aplikativnu (primenjenu) kriminologiju zasniva se na shvatanju kanadskog kriminologa Saboa i grupe kriminologa iz Montreala. Univerzitetska kriminologija se zasniva na intelektualnu radoznalost univerzitetskih nastavnika ali ne i drustva. Aplikativna kriminologija se odnosi na koncepciju kriminologije ka primenjene nauke i njene uloge u kriminalnoj politici. Glavni cilj je smanjenje ukupnih drustvenih troskova koji prate kriminalitet, razvijanje boljih sredstava za prevenciju, suzbijanje i kontrola kriminaliteta. Kriminolosko istrazivanje ima tri funkcije: -prevenciju i rehabilitizaciju zlocina -kontrolu kriminaliteta i -pravosudni, policijski i popravni sistem.

6. Odnos kriminologije i krivicnog prava Kriminologiju i krivicno pravo povezuju predmet i cilj izucavanja. Kriminalitet je predmet izucavanja obe nauke, a borba za suzbijanje kriminaliteta je osnovni cilj izucavanja. Krivicno pravo je grana pozitivnog zakonodavstva, to je sistem zakonskih pravnih propisa kojima se u cilju zastite drustvenog i ekonomskog uredjenja utvrdjuju uslovi za primenu kazni i drugih krivicnih sankcija prema uciniocu krivicnog dela. Kriminologija ima za predmet izucavanje kriminaliteta kao ukupnost ponasanja na odredjenom prostoru i u odredjenom vremenu, kriminalna ponasanja za koja vazeci nacionalni zakoni predvidjaju sankcije. Kriminologija i krivicno pravo predstavljaju dve posebne ali u isto vreme srodne nauke po svom predmetu i cilju istrazivanja.

7.Odnos kriminologije i kriminalistike Kriminalistika je nauka koja proucava, pronalazi i usavrsava metode i sredstva koja su najpodesnija da se otrkrije i razjasni krivicno

delo. To je nauka o taktici, tehnici i metodici operativnih, istraznih i drugih sudskih radnji na sprecavanju kriminaliteta. Povezanost izmedju kriminologije kriminalistike uspostavlja se u okviru krivicnog postupka. Kriminalistika omogucava utvrdjivanje pravno relevantnih cinjenica u krivicnom postupku, sto kriminologiji koristi prilikom proucavanja fenomenoloskih i etioloskih karakteristika kriminaliteta. S druge strane, kriminalistika prilikom otkrivanja krivicnih dela koristi saznanja kriminologije o pojavnim oblicima, strukturi iostalim karakteristikama kriminaliteta kao i saznanja o delovanju kriminogenih faktora.

8. Odnos kriminologije i kriminalne politike Kriminalna politika je organizovana delatnost usmerena na suzbijanju kriminaliteta. Povezanost kriminologije i kriminalne politike se narocito ispoljava u oblasti kriminalne etiologije i socijalne prevencije. Kriminalna etiologija pruza vazna saznanja politici suzbijanja kriminaliteta o uzrocima koji dovode do kriminalnog ponasanja. Poznavanje uzroka kriminaliteta kao masovne pojave i pojedinacnog ponasanja, potrebno je prilikom izbora metoda i sredstava za sprecavanje kriminaliteta.9. Odnos kriminologije i penologije Prvobitno tumacenje je da je penologija je nauka o

kaznama. Danas je zastupljeno sire shvatanje penologije po kome ona predstavlja naucnu disciplinu koja obuhvata izucavanje odnosa izmedju osudjenih lica i njihovih stavova prema formalnom sistemu. Povezanost izmedju kriminologije i penologije se ispoljava u oblasti kriminalne etiologije tj. uzroka kriminaliteta i kriminalne fenomenologije, koja prouava pojavne oblike krivinih dela. Penoloska praksa pomaze kriminologiji da dodje do saznanja o uzrocima kriminalnog ponasanja, s druge strane kriminologija sagledava da li se primenjuju odgovarajuce metode u okviru kriminoloskih istrazivanja tj. prikupljanja cinjenica a neke od njih su posmatranje, merenje, uporedjivanje,eksperimenti.

10.Opste napomene i karakteristike kriminalnog metoda Pod metodom se podrazumeva nain na koji se u nauci dolazi do saznanja predmeta koji se prouava. To je postupak kojim se, na osnovu prethodnog znanja o predmetu nauke, dolazi do daljeg, potpunijeg znanja. Od posebnog znaaja za kriminoloki metod jeste teorijsko-empirijski i interdisciplinami, akademski i primenjeni karakter kriminologije, kao i predmet njenog prouavanja koji obuhvata, kako pojedinane sluajeve kriminalnog ponaanja, tako i kriminalitet kao masovnu pojavu. Iz ovih karakteristika kriminologije proistiu sledea obeleja metoda koje koristi: 1.prikupljanje konkretnih injenica i njihovo teorijsko objanjavanje; 2. fundamentalna i primenjena istraivanja, 3. prikupljanje podataka o kriminalnom ponaanju, kriminalitetu, delinkventu i rtvi (pojavni oblici i faktori), 4. korienje kvantitativnih i kvalitativnih metoda, 5.

komparativni metod, 6. prouavanje kriminalnog ponaanja u sklopu ireg ivota delinkventa, 7. kategorizacije i tipologije: grupisanje kriminalnih ponaanja i delinkvenata po srodnosti, 8. korienje metoda i znanja raznih nauka i timski rad.

11. Izvori podataka u kriminologiji Izvori podataka mogu biti pisani i nepisani. Takoe, pravi se razlika izmedu primarnih i sekundarnih izvora Pisani izvori podataka su: statistika kriminaliteta, postojea istraivanja o kriminalitetu, policijski i zatvorski dosijei o delinkventima, izvetaji i elaborati slubenih organa o kriminalitetu, skuptinski materijali, sudski predmeti, autobiografski podaci o delinkventima, njihovi dnevnici, napisi o kriminalitetu u tampi i si. Nepisani izvori podataka su: miljenja strunjaka, posebno miljenja praktiara (policajaca, sudija, tuilaca, advokata) o kriminalitetu, delinkventima i rtvama, iskazi sadanjih i bivih osuenika, iskazi rtava i si. Primarnim izvorima podataka smatraju se originalni dokumenti i iskazi neposrednih uesnika, odnosno svedoka ispitivanog kriminolokog fenomena dok se ostali izvori smatraju sekundarnim. Tako su, na primer, iskazi delinkvenata i rtava, policijski i zatvorski dosijei, sudski predmeti, autobiografije delinkvenata i sl. primarni izvori podataka, dok je statistika tipian sekundarni izvor podataka. 12. Statisticki metod Statistike metode omoguavaju i utvrivanje tzv. relativne veliine kriminaliteta u jednoj zemlji. Naime, pored apsolutne veliine (obima) kriminaliteta, koja se izraava ukupnim brojem izvrenih krivinih dela i delinkvenata, kriminalitet manifestuje i svoju relativnu dimenziju koja se izraava u kvoti kriminaliteta. Kvota ili stopa kriminaliteta pokazuje broj osudenih lica na 100.000 stanovnika jedne zemlje i izraunava se tako to se ukupan broj osudenih lica u jednoj godini podeli sa brojem koji se dobije kada se ukupan broj stanovnika jedne zemlje podeli sa 100.000. U literaturi se jo naziva i "brojkom kriminaliteta" ili "kvotom delinkvencije". Kvota kriminaliteta se moe odredivati posebno za muko, a posebno za ensko stanovnitvo, kao i za pojedine starosne grupe. Takode, ona se moe prikazivati za odredene grupe i vrste krivinih dela. 13. Anketi intervju Ispitivanje je tehnika prikupljanja injenica koja se zasniva na postavljanju pitanja o kriminalnom ponaanju, delinkventu i rtvi. U zavisnosti od toga da li se pitanja postavljaju usmeno ili ispitanik pismeno odgovara na pitanja postavljena u upitniku, razlikuju se intervju i anketa. Anketa se vri putem unapred pripremljenih anketnih upitnika koji se daju ispitaniku da ih sam popuni. Koristi se kako za ispitivanje delinkvenata, tako i drugih lica i rtava. Pri tome se kao istraivaki instrument najee koristi struktuirani upitnik koji podrazumeva detaljno struktuirana pitanja i ponudene mogue odgovore. Intervju moe biti sproveden u vidu slobodnog razgovora (nevezani ili nestruktuirani intervju) ili na osnovu unapred pripremljenih pitanja (vezani ili struktuirani intervju). U prvom sluaju

ispitiva pitanjima samo inicira i podstie kazivanje ispitanika kome se ostavlja puna sloboda u pogledu izlaganja injenica koje su predmet ispitivanja. U drugom sluaju ispitivac se u ispitivanju strogo pridrava unapred pripremljenih pitanja. 14. Statisticke evidencije Statistike kriminaliteta omoguavaju merenje kriminaliteta kao masovne pojave u celini. Termin statistika kriminaliteta upotrebljava se u dvostrukom znaenju: kao skup injenica (evidencija) kriminaliteta na odredenom podruju i kao nauni metod. Statistike mogu biti javne i privatne (stvorene od strane istraivaa), nacionalne i medunarodne, policijske, statistike javnih tuilatava i sudske. Statistike kriminaliteta mere bilo prijavljeni kriminalitet (policijske), bilo kriminalitet koji je bio predmet optuenja u krivinom postupku (tuilake) ili presueni kriminalitet (sudske). Nijedna statistika, medutim, ne belei stvarni kriminalitet. S tim u vezi treba ukazati na razliku koja postoji izmedu prividnog, legalnog i stvarnog kriminaliteta. Pod prividnim kriminalitetom podrazumeva se skup svih dela koja su prijavljena bez obzira da li predstavljaju krivina dela ili ne, dok legalni kriminalitet ine samo ona dela koja su utvrena kao krivina dela sudskim putem. Stvarni kriminalitet jeste skup prijavljenih dela i dela koja nisu prijavljena, odnosno poznata policiji, ali objektivno imaju karakter krivinih dela. Stvarni kriminalitet ostaje nepoznat, pa izmeu prijavljenog i stvamog kriminaliteta postoji deo kriminaliteta koji se naziva tamna brojka kriminaliteta ili prikriveni kriminalitet. 15. Tehnike saznanja tamne brojke kriminaliteta Radi saznavanja tamne brojke kriminaliteta u savremenoj kriminologiji uglavnom se koriste tri vrste tehnika prikupljanja podataka: -ankete sa samoprijavljivanjem delinkvenata, -ankete o viktimizaciji i -ankete sa licima koja su u vrenju svoje delatnosti u situaciji da saznaju za izvrena kriminalna ponaanja. Ankete sa samoprijavljivanjem sastoje se u ispitivanju uzorkom obuhvaenih osoba o tome da li su bile poinioci nekog kriminalnog ponaanja i, ako jesu, kakve posledice su ta ponaanja imala. Ankete o viktimizaciji odnose se na ispitivanje grupe osoba obuhvaenih uzorkom o tome da li su bile rtve nekog kriminalnog ponaanja i, ako jesu, o kojem se kriminalnom ponaanju radi. Za otkrivanje tamne brojke kriminaliteta znaajne su i ankete koje se vode sa licima za koja se pretpostavlja da imaju informacije o kriminalnim ponaanjima - na primer, sa direktorima i osobljem hotela ili velikih prodavnica, saobraajnih preduzea, zdravstvenih ustanova, slubi koje kontroliu finansijsko poslovanje preduzea i si.

16. Tehnike prikupljanja podataka o ocuvanju nesigurnosti Savremena kriminologija sve se vie zanima za merenje oseanja nesigurnosti koje kod ljudi izaziva kriminalitet, odnosno njihova ocena, odnosno slika koju imaju o kriminalitetu. To se postie anketama sa irokim slojevima stanovnitva koje se esto sprovode u kombinaciji sa anketama o viktimizaciji. Oseanje nesigumosti se, prema Gasenu, sastoji iz straha od kriminaliteta kao emocionalnog dranja i preokupacije kriminalitetom kao intelektualnog stava. Uz pomo anketa o strahu od zloina, dolazi se do podataka o tome u kojoj meri se ljudi (ukupno posmatrano i s obzirom na pojedine karakteristike kao to su pol, uzrast, socijalni status, zanimanje i sl.) oseaju ugroenim od kriminaliteta u sredini u kojoj ive, o strukturi kriminalnih ponaanja od kojih se oseaju ugroenim kao i razliitim faktorima koji su uticali na njihovo oseanje nesigumosti. 17. Posmatranje Posmatranje predstavlja neposredno ili posredno opaanje injenica vezanih za kriminalno ponaanje, delinkventa i rtvu. Neposredno posmatranje podrazumeva neposredno opaanje injenica koje se tiu predmeta istraivanja. Na ovaj nain po pravilu se prikupljaju dve vrste injenica i to: injenice vezane za pretkriminalnu situaciju i situaciju dela (vreme i mesto izvrenja krivinog dela, predmet i sredstvo izvrenja krivinog dela, stadijum izvrenja i si.) i injenice koje se odnose na delikventa (biopsiholoke i socio-demografske karakteristike, motivi, ranija osuivanost i si.). Sve ee pri realizovanju kriminolokih istraivanja prikupljaju se i injenice o rtvi (bio-psiholoke i socio- demografske karakteristike rtve). Poseban vid neposrednog posmatranja jeste posmatranje sa uestvovanjem. Putem ovog posmatranja injenice se prikupljaju tako to istraiva nije samo pasivni posmatra pojave ve u njoj i aktivno uestvuje. Posredno posmatranje predstavlja opaanje injenica koje se odnose na krirninalno ponaanje, delinkventa i rtvu, korienjem podataka iz policijskih dosijea, sudskih predmeta, zatvorskih dosijea, dnevne tampe, dnevnika i memoara delikvenata. To je esto koriena tehnika prikupljanja injenica u kriminologiji posebno pogodna pri istraivanju velikog broja sluajeva. 18. Eksperiment Eksperiment predstavlja poseban oblik posmatranja koji se vri na vetaki izazvanoj pojavi. Njegova primena u kriminologiji je mala, to je i razumljivo s obzirom na to da su predmet prouavanja kriminologije ponaanja koja su opasna i kao takva nedozvoljena, pa ih nije celishodno vetaki izazivati. Eksperiment se koristi i za posmatranje uticaja pojedinih, izolovanih, faktora delinkventnog ponaanja. Najee navodjeni primer ove vrste eksperimenta u kriminologiji jeste stavljanje grupe rasputene dece u pozitivne uslove i posmatranje promena u odnosu na njihovo ranije ponasanje. 19. Klinicki metod Kliniki metod se sastoji u primeni takvih postupaka ispitivanja

delinkventa koji su analogni postupcima koji se primenjuju prilikom tretmana na klinici. Drugim reima, to je metod koji je svu svoju panju usredsredio na linost delinkventa kojeg ispituje klinikim putem. Uz njegovu pomo prikupljaju se i interpretiraju injenice koje se odnose na delinkventa - to je, dakle, po jednom od osnovnih metodolokih pravila u kriminologiji, pravilu nivoa interpretacije, drugi nivo - nivo delinkventa. Ovaj metod naziva se ,,kliniki" jer se u kriminolokom istraivanju primenjuje metod koji je slian medicinskom u svim fazama ispitivanja. Kliniki metod se sastoji iz sledeih faza: medicinsko-psiholoko i socijalno ispitivanje, utvrivanje kriminoloke dijagnoze, prognoza budueg ponaanja delinkventa i odreivanje tretmana na osnovu utvrene kriminoloke dijagnoze. Na jednoj strani je, dakle, ispitivanje koje vodi formulisanju odgovarajueg tretmana, a na drugoj, sprovoenje samog tretmana. 20. Fenomenologija kriminaliteta To je podruje kriminologije koje se bavi se pojavnim oblicima kriminaliteta. Ona utvruje klasifikaciju, prouava strukturu, stanje i kretanje dinamiku kriminalnog ponaanja. Ona opisuje pojedine oblike kriminalnih delikata kao drutvenu pojavu, tzv. kriminalna morfologija, nain njihovog izvrenja, socijalnih uslova ivota i ponaanje delikvenata Ovo podruje je veoma iroko obzirom na pojedine oblike kriminaliteta, kao i psihika i socijalna obeleja delikvenata. Fenomenologija prouava delikvente po polu, uzrastu, obrazovanju, socijalnoj i drugoj pripadnosti 21. Nasilnicki kriminalitet (pojam) - Kriminalitet koji se vri upotrebom nasilja - silom i-ili zloupotrebu moi Veliki broj krivinih dela vri se primenom nasilja ili uz pretnju nasiljem. Nasilje znai upotrebu sile, pretnje ili zloupotrebu moi prema drugom licu. Inkriminisanje kriminaliteta nasilja kao posebnog krivinog dela ne postoji u krivinim zakonima, ve postoje krivina dela kod kojih je nasilje elemenat bia krivinog dela ili nain njihovog izvrenja. To su krivina dela protiv ivota i tela (liavanje ivota, povrede tela, ugroavanja), slobode odluivanja i kretanja, line sigurnosti, dostojanstva linosti i morala, braka i porodice (nasilje u porodici). 22. Krvni delikti Pod krvnim deliktima podrazumevaju se svi oblici napada na ivot i telesni integritet oveka. Pojavni oblici krvnih delikata su: ubistva, telesne povrede, nedozvoljen prekid trudnoe, navoenje na samoubistvo i pomaganje pri samoubistvu, uestvovanje u tui u kojoj je neko lice lieno ivota ili mu je naneta teka telesna povreda, ugroavanje opasnim oruem pritui ili svai, izlaganje opasnosti naputanje nemonog lica, nepruanje pomoi, trgovina ljudima radi oduzimanja organa ili dela tela, znai oni delikti kojima se oduzima ivot, povreduje ili ugroava ivot, telo i zdravlje.

23. Nasilje u porodici Nasilje u porodici se definie kao primena fizike i psihike sile prema lanovima porodice uz ugroavanje i povreivanje domena sigurnosti i odnosa poverenja i ispoljavanje kontrole i moi nad lanovima porodice, bez obzira da li je u vaeem zakonodavstvu predvieno kao krivino delo i da li je izvrilac nasilja prijavljen organima gonjenja. Nasilje u porodici je univerzalna pojava, koja proima sva drutva, sve kulture i sve regione sveta. Ono spada u red najteih oblika nasilja jer se njegovim ispoljavanjem kre osnovna ljudska prava i slobode lanova porodice, kao to je pravo na ivot, pravo na slobodu i bezbednost, pravo na fiziki, psihiki i seksualni integritet i dr. -Brano ili partnersko (najee nad enama), ukljuuje i bive suprunike-partnere -Nad decom (maloletnom i punoletnom) - Nasilje maloletne dece prema roditeljima (maloletniko porodino nasilje) -Prema starima: - Od strane odrasle dece ili drugih lica od kojih su stari zavisni (ekonomski ili u pogledu nege) - Deca ili druga lica koja ekonomski zavise od starih zavise, ili partnersko koje se nastavlja u starosti) - Izmedju brae i sestara, drugih lanova porodice, lica koja ive u istom domainstvu - Najee poinje na poetku braka ili veze - Najee rtve su ene i deca, a izvrioci mukarci (partneri, oevi, sinovi) - Deca su neposredne ili posredne rtve (svedoci) nasilja u porodici - fiziko, psihiko, seksualno nasilje i zanemarivanje - Ekonomska zavisnost, odsustvo podrke, sramota, samookrivljavanje i okrivljavanje od strane okruenja - Najvea opasnost da ena bude ubijena je u momentu kada odlui da napusti nasilnika 24. Seksualna delikvencija Seksualna delinkvencija obuhvata takva kriminalna ponaanja kojima se napada polna sloboda i seksualno samoopredeljenje. To je oblast kriminaliteta na koju najvie utiu moralna vrednovanja ljudskih odnosa u vezi sa polnim ivotom. Ako se seksualni akt vrsi mimo volje jednog od uesnika, re je o seksualnom deliktu. Seksualno nasilje je opti naziv za brojne oblike seksualnog ponaanja za koje je karakteristino da se odvijaju bez pristanka, odnosno iznueni su primenom sile i/ili pretnje Krivina dela iz oblasti seksualnih delikata Seksualno uznemiravanje - Silovanje - Prinudne seksualne radnje - Incest Drugi oblici seksualnog nasilja: -seksualno ropstvo, -prisilna prostitucija, t

-rgovina enama i decom (trafficking), -seksualna zloupotreba dece

25. Seksualno zlostavljanje maloletnika Seksualno nasilje prema deci i maloletmcima predstavlja posebno drutveno opasan vid seksualne delinkvencije. Seksualno zlostavljanje dece podrazumeva svaki kontakt ili interakciju deteta i odrasle osobe gde dolazi do vaginalnog, analnog ili oralnog odnosa, kao i sve ostale forme kontakta sa detetom koje se sprovode u seksualne svrhe ili od strane starije osobe koja ima mo i kontrolu nad detetom. Seksualna zloupotreba deteta ispoljava se kao aktivnost izmeu deteta i odrasle osobe ili drugog deteta koje se, zbog svog uzrasta ili razvoja, nalazi u poloaju koji mu daje odgovornost, poverenje ili mod, gde aktivnost ima za cilj da prui uivanje ili zadovolji potrebe druge osobe. Takoe je naglaeno da se seksulanom zloupotrebom deteta smatra i: navoenje ili primoravanje deteta na uee u seksualnim aktivnostima, bilo da se radi o kontaktnim (npr. seksualni odnos, seksualno dodirivanje i sl.) ili nekontaktnim (npr. izlaganje pogledu, egzibicionizam i si.) i eksploatatorsko korienje deteta za prostituciju ili druge nezakonite seksualne radnje. 26. Nasilje u sportu Nasilje u sportu, sportsko nasilje odreuje se kao ponaanje koje izaziva tetu, javlja se nasuprot pravilima sporta i nije ni u kavoj vezi sa takmiarskim pravilima sporta. Leonard uoava dva oblika agresije u sportu: instrumentalnu agresiju, kao neemotivnu i besciljnu i reaktivnu agresiju, kao onu koja ima istaknutu emocionalnu komponentu, sa ciljem da prouzrokuje tetu. Nasilje u sportu nastaje kao rezultat reaktivne agresije. Nasilje u sportu moe obuhvatiti pretnje, fiziko povreivanje ili dovesti do haotinih tua, kako izmeu sportista, trenera, navijaa, gledalaca, roditelja mladih sportista ili ak meusobno. U tuama se upotrebljavaju boce od alkohola, improvizovano orue umesto noeva, sedita i oluci sa stadiona i dr. Mogue je izdvojiti nekoliko oblika nasilja u sportu, u odnosu na pokretae nasilja: nasilje od strane samih sportista, nasilje navijaa, nasilje od strane roditelja i ritualno nasilje 27. Mobbing Re mobing prvi je upotrebio nemaki psiholog Hajnc Lajman da oznai devijantna ponaanja na radnom mestu, s namerom da se osoba izbaci iz grupe i da dobije otkaz Godine 1984. Lajman je dao prvu zvaninu definiciju mobinga. Po njegovom shvatanju mobing ili psiholoki teror na radnom mestu obuhvata odbojno i neetino ophodenje koje je, po jednom utvrenom sistemu, usmereno od strane jedne ili vie osoba najee ka jednoj osobi, podesnoj da bude izloena mobingu, koja je stavljena u poziciju bespomonosti i bez mogunosti da se odbrani i ona se dri u toj poziciji preduzimanjem postupaka (aktivnosti) od strane mobera". Aktivnosti mobera se odvijaju uestalo (statistiki bar jednom nedeljno) i tokom dueg perioda vremena (statistiki bar tokom est meseci). Zbog uestalog, duevremenskog neprijateljskog ponaanja, vremenom maltretiranje stvara znatnu mentalnu, psihosomatsku i socijalnu patnju. Mobing je specifian sistem koji se sastoji od pet dominantnih faktora koji su u meusobnoj

interakciji. Mobing zavisi od: psiholokog profila i osobina mobera; korporativne klime i kulture organizacije; psiholokog profila i osobina rtve; vrste konflikta koji je okida; i uticaja faktora izvati organizacije poput vrednosti i normi ireg drutvenog okruenja.

28. Imovinski kriminalitet Pod imovinskim kriminalitetom po pravilu se podrazumevaju krivina dela koja su usmerena na protivpravno prisvajanje ili oteenje tue stvari ili prava, odnosno pribavljanje protivpravne imovinske koristi na drugi nain. Ipak, kada je imovinski kriminalitet u pitanju, ne treba zanemariti uticaj drutvenih nejednakosti i rastueg jaza izmeu bogatih i siromanih to posebno negativno utie na kriminalitet u zemljama u tranziciji. Imovinska krivina dela dominiraju u ukupnom kriminalitetu, kako u naoj zemlji tako i u svetu. 29. Privredni (ekonomski) kriminalitet Ovaj oblik kriminaliteta obuhvata odreenu grupu delikata protiv drutveno-svojinskih odnosa i ekonomskog sistema. Oblast privrede i ekonomskih odnosa su podruja veoma podlona za javljanje kriminaliteta. Bitna karakteristika privrednog kriminaliteta je dinaminost, sposobnost prilagoavanja promenama u privrednom i finansijskom poslovanju i pravilima tog poslovanja. Privredni kriminalitet, kao deo kriminaliteta u vezi privrede, obuhvata krivina dela kojima se neposredno napadaju privredni odnosi, procesi i aktivnosti. Ova kriminalna ponaanja nastaju u okviru privrednih odnosa i vre ih subjekti - pravna i fizika lica, nosioci odreenih ovlaenja. Ovim pojmom obuhvataju se krivinopravne inkriminacije kao sutinski, najspecifiniji deo privrednog kriminaliteta koji ugroava privredu. Oblici ispoljavanja privrednog kriminaliteta: -delikti kojima se naruava i ugroava jedinstvo trita (sporazumevanje privrednih organizacija o podeli trita i cenama radi postizanja monopolistikog ili drugog povlaenog poloaja) - prisvajanje neevidentnih vikova robe, sirovina, proizvoda, koje ne uoava kontrolni mehanizam - obmanjivanje kupaca (prevare o koliini, ceni, marki i kvalitetu robe) - poslovanje "za sopstveni raun" javlja se uglavnom u maloprodaji kod trgovinskih i ugostiteljskih radnji. Izvrilac nastoji da prikrije "manjak" falsifikovanjem dokumentacije ili knjienja. -delikti povezani sa raspolaganjem odreenih ovlaenja, poloaja i moi pojedinaca u privrednim organizacijama ili delikti koruptivnog karaktera, ispoljavaju se kroz zloupotrebu slubene dunosti, poloaja. Subjekti privrednog kriminaliteta su lica zaposlena u privrednim organizacijama, na razliitim radnim mestima - poslovoe, magacioneri, skladitari, blagajnici, ali i lica koja imaju odgovorne funkcije i odreena slubena ovlaenja. Karakteristino je da u odreenoj kanjivoj delatnosti uestvuje vei broj izvrilaca meusobno povezanih kroz dui vremenski period, ostvarujui

ogromnu dobit. Osnovni motiv njihovog kriminalnog ponaanja je koristoljublje.

30. Kompjuterski kriminalitet Pod kompjuterskim kriminalitetom se podrazumevaju sva delinkventna ponaanja u kojima se ureaji za elektronsku obradu podataka koriste kao sredstvo za postizanje kanjivih radnji ili kao direktan cilj kanjive radnje. Najei pojavni oblici kompjuterskog kriminaliteta su: Kompjuterske krae, Kompjuterske prevare, Neovlaeno pribavljanje informacija uz pomo kompjutera, Neovlaena upotreba kompjuterskog vremena ili usluga,Neovlaeno prepravljanje ili unitenje informacija sadrnih u kompjuteru kao i onemoguavanje ili oteavanje pristupa takvim informacijama ovlaenim korisnicima, Kompjuterski terorizam. Kompjuterski kriminalitet obuhvata kriminalitet vezan za kompjuterske mree (Internet ili cyber kriminalitet) gde se kompjuterke mree koriste kao cilj napada (napadaju se servisi, funkcije i sadraji koji se nalaze na mrei); sredstvo ili alat (on line prodaja seksualnih usluga, ljudskih organa, ena i dece za prostituciju, proizvodnja i distribucija nedozvojenih tetnih sadraja, kao to su deja pornografija, pedofilija, verske sekte, rasistike, nacistike i slune ideje i si.) i kao okruenje u kome se napadi realizuju (korienje mree za prikrivanje kriminalnih radnji). 31. Saobracajna delikvencija Saobraajna delinkvencija obuhvata krivina dela i prekraje u saobraaju. Saobraajna delinkvencija se odreuje kao masovna drutvena pojava, protivpravno drutveno opasno ponaanje u saobraaju, koje se ispoljava u izazivanju, sudelovanju ili doprinoenju u nastajanju razliitih tetnih pojava ugroavanja stvaranjem opasnosti i/ili izazivanju stradanja uesnika u saobraaju i unitavanja materijalnih vrednosti. Saobraajna delinkvencija obuhvata krivina dela i prekraje u saobraaju. 32. Profesionalni kriminalitet Profesionalni kriminalitet se sastoji u vrenju razliitih vrsta krivinih dela, najee imovinskih, u vidu stalnog zanimanja, koje slui kao izvor stalne ili povremene, osnovne ili uzgredne zarade, prihoda. Profesionalno mogu da se vre krae, prevare, falsifikati, da se organizuje prostitucija, trguje opojnim drogama i sl. Krivina dela u okviru profesionalnog kriminaliteta vre se brzo, veto i spretno, uz veliku sposobnost prostornog manevrisanja, zbog ega je teko otkriti profesionalnog kriminalca. Profesionalni kriminalci imaju za cilj sticanje velikih novanih dobiti i mogu da se "specijalizuju" za vrenje samo odreenih krivinih dela. Profesionalni kriminalci se regrutuju iz legitimnih slubi, iz priznatih zanimanja. Najee ranije u mladosti oni nisu bili delinkventni i nemaju postepenu "kriminalnu karijeru". Odlikuje ih visoka profesionalnost, usavrenost metoda, dinaminost i prilagoavanje. Meu profesionalnim kriminalcima postoje razlike. Ima takvih profesionalnih kirminalaca koji esto obavljaju svoju delatnost na granici izmeu zabranjenog i dozvoljenog, tzv."sitnih lopova", ali i surovih i naoruanih gangstera. Prema Reklesu postoji podela profesionalnih kriminalaca na tri kategorije:

a) sitni prestupnici koji vre krivina dela bez primene nasilja. To su deparoi, koje karakterie vetina i prisebnost prilikom vrenja knvinih dela. b) profesionalci - varalice, koji krivina dela vre putem prevare pojedinih lica i primenom raznih varalakih tehnika. teki kriminalci - odlikuje ih primena nasilja, koriste oruje kada nemaju drugog naina da ostvare svoje kriminalne akcije. Profesionalni kriminaltet se ispoljava u dva oblika: kao kriminalitet "belog okovratnika" i kao organizovani kriminalitet.

33. Organizovani kriminalitet (pojam i istorijat) Organizovani kriminal predstavlja vrenje krivinih dela od strane organizovane kriminalne grupe ili njenih pripadnika za koja je predviena kazna zatvora od etiri godine ili tea kazna. Pod organizovanom kriminalnom grupom podrazumeva se grupa od 3 ili vie lica, koja postoji odreeno vreme i deluje sporazumno u cilju vrenja jednog ili vie krivinih dela radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi. Pod drugom organizovanom grupom podrazumeva se grupa koja nije obrazovana u cilju neposrednog vrenja krivinih dela, niti ima tako razvijenu organizacionu strukturu, definisane uloge i kontinuitet lanstva svojih pripadnika, ali je u funkciji organizovanog kriminala.

34. Pojam i oblici organizovanog kriminaliteta Organizovani kriminaliet je najopasniji, najmanje poznat i nedovoljno nauno izuen oblik ispoljavanja profesionalnog kriminaliteta. Organizovani kriminalitet ne ostaje u okvirima jedne drave, ve dobija meunarodne razmere ne poznajui granice i dravni suverenitet. Jedna od osnovnih karakteristika organizovanog kriminaliteta u savremenim drutvenim uslovima je njegova internacionalizacija povezana sa procesom globalizacije u svetskim razmerama (transnacionalni organizovani kriminalitet). Pod organizovanom kriminalnom grupom podrazumeva se grupa od 3 ili vie lica, koja postoji odreeno vreme i deluje sporazumno u cilju vrenja jednog ili vie krivinih dela za koja je predviena kazna zatvora od etiri godine ili tea kaza, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi. Organizovani kriminalitet se sastoji iz niza medjusobno povezanih krivinih dela koja spadaju u: Imovinski kriminalitet ekonomski aspekt Ilegalno trgovanje legalnim robama siva ekonomija robama iji promet je kontrolisan robama kojima je zabranjeno trgovati Krae, razbojnitva, iznude-reket Pranje novca Nasilni kriminalitet bezbednosni aspekt tite pripadnike org. kriminala i njihove porodice

od drugih grupa, policije, ali ih i kanjavaju u sluaju neposlunosti Politiki kriminalitet politiki aspekt ostvarivanje politikih ciljeva: politika ubistva terorizam Kriminalitet belog okovratnika (korupcija)

35. Trgovina ljudima Trgovina ljudima predstavlja jedno od najprofitabilnijih ilegalnih trita koje postoji na globalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Trgovina ljudima kao oblik ilegalnog trita povezana je sa ilegalnim tritem roba. Trgovina ljudima podrazumeva namamljivanje, prevoz odnosno drugi nain transfera, predaju, kupovinu, prodaju ili dranje u nekom prostoru drugih lica i to upotrebom sile, pretnje, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlaenja, poverenja, odnosa zavisnosti ili teke situacije u kojoj se te osobe nalaze, ili zadravanjem linih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi. Ovo se vri sa ciljem eksploatacije rada, prinudnog rada, vrenja krivinih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjaenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu slinog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korienja u oruanim sukobima. Eksploatacija, odnosno dranje u ropskom odnosu je najvaniji elemenat trgovine ljudima.

36. Maloletnicka delikvencija (razlicito pojmovno i terminolosko odredjenje) Maloletnika delinkvencija socioloko-kriminoloki se izdvaja kao posebna kategorija u okviru opteg kriminaliteta zbog specifinosti vezanih za bioloke, psiho-socijalne, kriminalno-politike i posebno mesto koje maloletna lica imaju u pravnom sistemu. Ova negativna drutvena pojava karakterie se nizom posebnih fenomenolokih i etiolokih karakterisika koje je odvajaju od kriminaliteta punoletnih lica. U literaturi se pod maloletnikom delinkvencijom podrazumevau veliki broj raznovrsnih ponaanja maloletnika - od neprilagoenog do kriminalnog. Pri tome, koriste se razliiti nazivi za oznaavanje ove pojave, kao na primer, prestupnitvo maloletnika, vaspitna zaputenost, drutvena neprilagoenost, asocijalnost, besprizorost, moralna posmulost, antisocijalnost, huliganstvo i sl. Preovlauju dva shvatanja maloletnike delinkvencije: ire, ekstenzivno shvatanje, koje se oznaava kao socioloko-kriminoloko odreivanje pojma maloletnike delinkvencije, i ue shvatanje. Prema irem shvatanju, maloletniku delinkvenciju ine svi oblici devijantnog ponaanja, od preddelinkventnih ponaanja do onih inkriminisanih u zakonodavstvu. Odreivanje starosnih granica maloletstva znaajno je za razlikovanje ove kategorije delinkvenata od punoletnih lica u pogledu utvrivanja krivine odgovornosti i izricanja odreenih krivinih sankcija. U okviru granica maloletstva izvrena je podela na mlade maloletnike od 14-16 godina, kojima

se zbog uinjenog krivinog dela mogu izrei samo vaspitne mere, i starije maloletnike od 16-18 godina, kojima se mogu izrei vaspitne mere pod uslovima predvienim krivinim zakonom i izuzetno maloletniki zatvor. 37.Fnomenoloska karakteristika maloletnicke delikvencijie Maloletnika delinkvencija je po obimu znaajno zastupljena u ukupnom kriminalitetu u veini zemalja u svetu. Statistiki podaci o obimu i dinamici kriminaliteta pokazuju da je maloletnika delinkvencija u toku poslednje decenije 20. veka bila iz godine u godinu u naglom i stalnom porastu, koji u nekim zemljama iao ispred porasta drugih oblika kriminaliteta. Obim maloletnike delinkvencije u veini zemalja kree se od 15-20%, a u nekim zemaljama on dosee i do 45% ukupnog kriminaliteta, to je u velikoj disproporciji sa zastupljenou ove starosne kategorije u optoj populaciji. Ovi podaci se odnose uglavnom na maloletne delinkvente mukog pola jer je zastupljenost maloletnica u delinkvenciji znatno manja, slino zastupljenosti punoletnih enskih lica u ukupnom kriminalitetu. U strukturi maloletnike delinkvencije preovlauje imovinski kriminalitet. Sva dosadanja istraivanja pokazuju da maloletnici oba pola u znatno veem obimu vre krivina dela protiv imovine nego druga krivina dela. Pored imovinskog kriminaliteta, koji dominira u strukturi kriminaliteta maloletnika, zastupljeni su i drugi oblici njihovog kriminalnog ponaanja: trgovina orujem, preprodaja droge, uterivanje dugova (iznuda, reket), rad u "agencijama za poslovnu pratnju". Poslednjih godina poveano je uee maloletnika u vrenju delikata nasilja, naroito krivinih dela protiv ivota i tela i dostojanstva linosti i morala. Maloletne ubice najee koriste pitolj ili no za izvrenje ubistva, ubistva vre u toku dana, u prisustvu svedoka, na javnim mestima, ne razmiljajui o posledicama. 38.Etimoloske karakteristike maloletnicke delikvencije Etiologija maloletnike delinkvencije sagledava se u okviru etiologije kriminaliteta - makro i mikro uzronosti kriminaliteta uopte. Meutim, s obzirom na to da se radi o delinkventima koji se bioloki, psiholoki i socijalno razlikuju od punoletnih lica, potrebno je ukazati na neke specifinosti u delovanju pojedinih kriminogenih faktora. Etiologiju maloletnike delinkvencije, kao i etiologiju kriminaliteta, mogue je objasniti povezanim delovanjem faktora socijalne sredine (egzogeni faktori) i faktora vezanih za linost Istraivanja maloletnike delinkvencije pokazala su da od socijalnih faktora najvei uticaj na javljanje maloletnike delinkvencije ima deficijentna i degradirana porodica. Deficijentna porodica, najee zbog razvoda braka, dovodi do odredenih promena u linosti maloletnih delinkvenata, izaziva oseanje odbaenosti, usamljenosti, frustriranosti, to uslovljava delinkventno i destruktivno ponaanje. Degradirana porodica se odlikuje loim porodinim odnosima izmeu roditelja, roditelja i dece, postojanjem stalnih sukoba, svaa, psihikog i fizikog nasilja izmeu lanova porodice.

Porodica u kojoj su loi porodini odnosi povezana je sa maloletnikom delinkvencijom zbog toga to je u ovakvoj porodici ugroena njihova socijalna adaptacija i socijalizacija. U etiologiji maloletnike delinkvencije faktor linosti se smatra karakteristinim i znaajnim za javljanje devijantnog i kriminalnog ponaanja maloletnika. 39. Recidivizam (pojam i vrste) U teoriji postoje veoma razliita shvatanja oko odreivanja pojma recidivizma (povratnitva, povrata). Jedna opta i od svih prihvaena definicija do sada nije stvorena jer ovu pojavu konstituie niz elemena koji se razliito shvataju i tretiraju. Meu razliitim definicijama pojma recidivizma mogue je izdvojiti tri definicije: krivinopravnu, kriminolosku i penoloku Prema krivinopravnom shvatanju, povrat je ponovno vrenje krivinih dela od strane lica koje je ve bilo osueno za neko krivino delo. Kriminoloko shvatanje polazi od izvrenja novog krivinog dela bez obzira na osuivanost za ranije izvreno krivino delo. Bitno je da je jedno lice izvrilo vie od jednog krivinog dela iste vrste ili bilo koje drugo krivino delo. Prema kriminolokoj definiciji materijalno postoji vie krivinih dela i sva su ona povezana izvesnim svojstvima linosti njihovog uinioca. Kriminoloka definicija ukazuje na opasnost linosti povratnika, koja se delimino podudara sa drutvenom opasnou, jer se sastoji u mogunosti izvrenja novog krivinog dela. Penoloka definicija povrata polazi od ponovnog dolaenja uinioca krivinog dela u kaznenu ili drugu ustanovu radi izvrenja krivine sankcije institucionalnog karaktera za delo koje je uinio posle izdrane kazne za prethodno krivino delo. Prema ovoj definiciji, povratnik je lice koje je ve boravilo u ustanovi za izvrenje krivine sankcije zbog ranije izvrenog krivinog dela i koje zbog novog izvrenog krivinog dela ponovo dolazi u istu ili drugu ustanovu. Povrat u penolokom smislu pokazuje da izreena kazna i primenjen tretman za ranije izvreno krivino delo nisu dali pozitivne rezultate u smislu resocijalizacije.

40. Kriminalitet zena Analize obima kriminaliteta ena, pokazuju da je uee ena u ukupnom kriminalitetu nekoliko puta manje od uea mukaraca i da ene vre laka krivina dela u odnosu na mukarce. Profil tipine izvriteljke krivinog dela je uglavnom isti kao i pre 20 godina: izvriteljka lakeg imovinskog krivinog dela. Za ene se generalno kao najkarakteristinija javljaju krivina dela protiv imovine ili druga krivina dela usmerena na sticanje protivpravne koristi (krivina dela koja imaju ekonomsku dimenziju, ukljuujui lake vrste profesionalnog kriminaliteta). Ova krivina dela ene ee vre u cilju obezbeivanja osnovnih sredstava za ivot a ree u cilju bogaenja i iz pohlepe. Raspoloivi statistiki podaci za Srbiju pokazuju da je kriminalitet ena preteno koncentrisan u nekoliko grupa krivinih dela: krivina dela protiv asti i ugleda, krivina dela protiv imovine, teke i lake telesne povrede, krivina dela protiv privrede i slubene dunosti. U novije vreme

uoava se uee ena i u vrenju krivinog dela trgovine ljudima. 41. Etiologija kriminaliteta Uzronost (kauzalitet) predstavlja zakonitost u kretanju (nastajanju, menjanju, nestajanju) svih prirodnih i drutvenih pojava. Uzronost je nuan odnos izmeu uzronih i posledinih pojava, jer nema posledice bez uzroka. Sve prirodne i drutvene pojave posledice su prethodnih uzronih pojava i u uzronom procesu one predstavljaju uzroke drugih pojava koje se u odnosu na njih javljaju kao posledice. Kriminalna etiologija pokuava da rei veite probleme kriminologa: kako pouzdano utvrditi uzroke kriminaliteta, da li je kriminalitet nastao delovanjem jednog ili vie uzroka, imaju li svi uzroci podjednako ili razliito dejstvo i sl. Postoje razliiti tipovi uzronosti i uzronih veza: linearna, viestruka, interaktivna i dijalektika uzronost. Linearna uzronost se sastoji iz lanca sekvenci (delova) u kome svaka podsekvenca (pod deo) moe da deluje na javljanje dogadaja i stvaranje uzroka za sledei dogaaj. Viestruka uzronost se ispoljava kao uzronost sa mnogo uzroka i kao kombinacija uzroka. Kod viestruke uzronosti sa mnogo uzroka svaki dogaaj ili faktor je dovoljan da prouzrokuje zloin, ali nije neophodan za nastanak zloina. Interaktivna uzronost zahteva kompleksno delovanje uzroka i posledice jer su oni ciklino povezani. Dijalektika uzronost polazi od toga da u uzronom procesu (odnosu) postoje dva osnovna elementa - uzrok i posledica koji se meusobno dopunjuju.

42. Klasicno krivicno pravna skola Klasicna krivicnopravna skola je prva koja je razradila nove koncepcije i sistem krivicnog prava, koji je prihvacen u svim evropskim drzavama. Osnivaci i glavni predstavnici ove skole su: Cezare Bekarija, Anselm Fojerbah, Dzeremi Bentam i Pol Holbah. Klasicna krivicnopravna skola je izgradila krivicnopravnu dogmatiku sluzeci se logickopravnom metodom. Osnovni pojmovi krivicnog prava posmatraju se iskljucivo kao pravni fenomen, dok se drustveni karakter u potpunosti zanemaruje. Proucavano je iskljucivo krivicno delo kao pravna kategorija, a ne ucinilac krivicnog dela. Krivicno delo se smatralo realnom cinjenicom, rezultatom slobodne volje pojedinca, zbog cega nije uopste potrebno utvrdjivati uzroke kriminaliteta. Kriminalitet se, prema shvatanju predstavnika klasicne krivicnopravne skole moze suzbiti jedinou usavrsavanjem sistema kaznjavanja, tj. Primenom kaznene represije, a ne izucavanjem i suzbijanjem uzroka kriminaliteta. 43. Antropoloska teorija Osniva antropoloke kole u kriminologiji je italijanski psihijatar, profesor medicine i vojni lekar ezare Lombrozo. Lombrozo je doao do sledeih zakljuaka: 1.Kriminalitet je oblik atavizma - pojavljivanja drutvenih i telesnih osobina nasleenih od

dalekih predaka. On je karakteristian za ivotinje i divljake, ali se gubi razvojem vrste, tako da njegovo javljanje u civilizovanim sredinama predstavlja atavistiki povratak u davnu prolost, 2.ovek se raa kao delinkvent, to je roeni, atavistiki tip zloinca karakteristian po odreenim fizikim svojstvima koja govore o njegovoj predodreenosti za kriminalnu aktivnost, 3. Uzroci kriminaliteta su u antropolokim osobinama linosti, jer je krivino delo plod organske degeneracije. U okviru antropoloke teorije, Lombrozo je izvrio tipologiju kriminalaca, po kojoj, pored rodenog zloinca, postoje jo: duevno bolesni kriminalci, kriminalci iz navike, kriminalci iz strasti i sluajni kriminalci. Roeni zloinac u svojoj linosti reprodukuje divlje instinkte primitivnih naroda i divljih ivotinja. Duevno bolesni kriminalci imaju sve osobine roenih krimnalaca, a boluju i od duevnih bolesti Kriminalci iz navike su ljudi koji imaju uroene dispozicije za vrenje krivinih dela, slabo su otporni prema povodima, moralno su neuravnoteeni. Sluajni kriminalci nemaju uroenih ili steenih sklonosti za vrenje krivinih dela, ve krivina dela vre pod uticajem spoljnih povoda.

44. Endokriminoloska teorija U bioloki orijentisanoj kriminologiji bilo je pokuaja da se utvrdi veza izmeu rada lezda sa unutranjim luenjem i kriminaliteta. Prvi pokuaji da se kriminalno ponaanje objasni uticajem lezda sa unutranjim luenjem postojali su kod Lombroza, koji je u okviru antropoloke teorije pominjao izvesno delovanje endokrinog sistema. Za Lombroza je to bio simptom roenog prestupnika i jedan od pokazatelja bioloke inferiornosti prestupnika. Kriminoloka istraivanja su pokazala da izmeu osuenih lica i lica na slobodi nema posebnih razlika u pogledu funkcionisanja endokrinog sistema i metabolikih smetnji, tako da nema nikakvog opravdanja dovoditi u direktnu uzronu vezu luenje endokrinog Ipak, vezu izmeu poremeaja u funkcionisanju endokrinog sistema i kriminalnog ponaanja ne treba sasvim odbaciti. Indirektna, mada jo uvek nedovoljna jasna, veza postoji posebno kod pojedinanih sluajeva seksualnih delikata, pa se prema prestupnicima primenjuje leenje hormonima ili odreeni operativni zahvati. 45 Nenormalnosti hromozoma i kriminalitet U okviru biolokih teorija javila su se shvatanja o vezi nenormalnosti ovekovih hromozoma sa kriminalitetom i asocijalnim ponaanjem Nova istraivanja u oblasti medicine i genetike uticala su da se i u kriminolokoj literaturi pone da raspravlja o postojanju "hromozoma zloina", genetskoj anomaliji hromozoma koja bi ak iskljuivala krivinu odgovornost. Sem kriminolokih istraivanja koja su imala za

cilj da potvrde vezu izmeu nenormalnosti hromozoma i kriminaliteta, ezdesetih i sedamdesetih godina ovog veka publikovani su neki sudski raspravljani sluajevi kriminalnog ponaanja nosilaca hromozomskih nenormalnosti. Istraivanja hromozomske abnormalnosti kod mukaraca nisu uspela da pokau da je prekobrojni Y hromozom specifian za poveanu agresivnost i kriminalitet. Isticano je da broj istraenih sluajeva nije dovoljno reprezentativan za konane zakljuke i da hromozomske anomalije idu uporedno sa jo nekim pojavama, kao to su manja intelektualna obdarenost, nespretnost za kontakte, infantilnost, egocentrinost, nesamostalnost, nesigumost i povodljivost. Tako veina kriminologa smatra da je nenor- malnost hromozoma samo jedan izolovan, danas jo nedovoljno prouen faktor u bio- psiho-socijalnoj sredini, koji moe da se dovede u vezu sa asocijalnim ponaanjem 46 Psihopatoloske teorije Psihopatoloke teorije u kriminologiji nastale su iz vie razloga: 1. kao rezultat prodora medicinske, posebno psihijatrijske misli u kriminologiju; 2. usled neizvesnosti i neodreenosti granice izmeu duevno zdravog i duevno bolesnog; 3. postojanja nedostatka oseanja krivice kod velikog broja kriminalaca, to su psihijatri odredili kao simptom defektne linosti; 4. postojanja duevno bolesnih lica meu izvriocima krivinih dela. Psihopatoloke teorije imaju zajednikih karakteristika sa raznim biolokim i antropolokim objanjenjima, a i u okviru psihoanalitikog pravca postoje koncepcije prema kojima doivljaji iz ranog detinjstva mogu izazvati duevne poremeaje ili prema kojima takvi doivljaji jednim posrednim putem mogu dovesti do kasnijeg kriminalnog ponaanja. Psihopatoloke teorije imaju zajednikih karakteristika sa raznim biolokim i antropolokim objanjenjima, a i u okviru psihoanalitikog pravca postoje koncepcije prema kojima doivljaji iz ranog detinjstva mogu izazvati duevne poremeaje ili prema kojima takvi doivljaji jednim posrednim putem mogu dovesti do kasnijeg kriminalnog ponaanja. Treba spomenuti i shvatanja nastala u okviru tzv. "patoloke psihologije", ijem su razvoju naroito doprineli radovi filozofa Riboa, preneta u kriminologiju, prema kojima svi konflikti sa zakonima koji reguliu ivot u drutvu ukljuuju nenormalnost. Tako se u oblasti. kriminalno psiholoke prakse pojavljuju tri kategorije: l.nenormalni pojedinci postavljeni u nenormalne situacije, 2. nenormalni pojedinci postavljeni u normalne situacije, 3. normalni pojedinci stavljeni u nenormalne situacije. Psihopatoloke teorije su uglavnom pruile zastarela i neprihvatljiva objanjenja o nastanku kriminaliteta. Mnoga istraivanja su pokazala da se delinkventna lica mentalno i emocionalno ne razlikuju od nedelinkvenata i da je meu izvriocima krivinih dela vei broj onih koji nemaju duevne poremeaje, ne boluju od duevnih obolenja i da ak postojea duevna bolest kod jednog lica ne mora u konkretnom sluaju da bude uzrok krimnalnog ponaanja. Veza izmeu mentalnih obolenja (funkcionalnih psihoza: izofrenije, paranoje, maninodepresivne psihoze i nekih organskih psihoza,. posebno poroajne) i mentalnih poremeaja (mentalnih defektnosti, neuroza, psihopatija) postoji u onim sluajevima kada su priroda

obolenja i okolnosti spoljanje sredine takvi da dovedu do zloina. 47. Teorija inteligencije Teorija inteligencije kao jedna od psiholokih teorija sagledava uzroke kriminalnog ponaanja u niskoj inteligenciji. Poetkom 20. veka pojavila se koncepcija o tzv. "slaboumnom prestupniku" zasnovana na uenju o nasleivanju mentalne inferiornosti i, u to vreme rasprostranjenom, psiholokom testiranju intelektualnih sposobnosti. Pristalice teorije o niskoj inteligenciji kao faktoru kriminalnog ponasanja istraivali su i uzajamnu zavisnost inteligencije i recidivizma Vei broj istraivanja uticaja niske inteligencije na kriminalno ponaanje odnosi se na maloletniku delinkvenciju. Teoriju inteligencije najvie su osporavali i kritikovali socioloki orijentisani kriminolozi. Oni su ukazivali na niz nedostataka ove teorije: 1. istraivanja o povezanosti inteligencije i kriminaliteta zasnivaju se na veoma malom broju ispitanih sluajeva, pa se zakljuci ne potvruju pri primeni na vee grupe delinkvenata; 2. retko se primenjuju kontrolne grupe; 3. uporedno prouavanje inteligencije delinkvenata i nedelinkvenata nije pruilo dokaze za bilo kakve sutinske razlike; 4. psiholoki testovi koji se koriste za merenje stepena inteligencije u sutini ne odreuju umne sposobnosti, ve stepen pismenosti, znanja, informisanosti, to je u direktnoj vezi sa pripadnou odreenoj socijalnoj klasi; 5. pojedina istraivanja o odnosu inteligencije i kriminaliteta meusobno su suprotna; 6. delinkventi se posmatraju kao posebna kategorija ljudi koja se razlikuje od onih koji potuju zakon, pri emu se delinkvencija posmatra kao izraz odreenih svojstava pojedinaca, a ne kao socijalna pojava, posledica socijalnih uzroka. Uticaj inteligencije na kriminalno ponaanje, ne moe se sasvim osporiti niti se moe sasvim zanemariti znaaj istraivanja inteligencije delinkvenata prilikom sagledavanja uzronosti njihovog kriminalnog ponaanja. Intelektualni nivo delinkvenata moe biti od odreenog znaaja za kriminalno ponaanje i neophodno ga je utvrditi prilikom sagledavanja endogenih faktora kriminalnog ponaanja i prilikom sprovoenja principa individualizacije u procesu prevaspitanja i resocijalizacije u vaspitno-popravnim i kazneno-popravnim ustanovama 48 Teorija frustacije U optoj psihologiji frustracija se najee definie kao spreavanje, osujeenje zadovoljenja motiva. Psiholoko stanje u kome se nalazi pojedinac kada neto spreava zadovoljenje njegovih motiva naziva se frustraciona situacija. Smatra se da do frustracija dolazi usled delovanja objektivnih, fizikih faktora (nema hrane da bismo zadovoljili glad; spremili smo se da poemo u etnju a pokvarilo se vreme i sl.), smetnji socijalne prirode, osobina same linosti (nesposobnost linosti da postigne postavljeni cilj) i sukoba raznih motiva u oveku. U frustracionoj situaciji ljudi se razliito ponaaju: kod nekih dolazi do ljutnje, besa i agresije (destruktivne frustracije), a kod drugih do pojaanih napora da drugim nainima zadovoljenja motiva dou do cilja (konstruktivne frustracije). Istie se da su znaenje koje frustracija ima za neku osobu i karakter te osobe presudni za delovanje frustracije u destruktivnom ili konstruktivnom pravcu. Teorija frustracije polazi od toga da kriminalno ponaanje nastaje usled frustracije. Agresija u

obliku kriminalnog ponaanja javlja se kao neposredna reakcija na frustraciju. Lica koja karakterie agresivnost brzo prelaze u akciju, bez razmiljanja i proveravanja, nije im svojstven nijedan sistem vrednosti, ne kaju se za uinjeno delo i imaju "snien prag tolerancije na frustraciju", tj. zbog frustracije agresivno reaguju na najmanji podsticaj sa strane. 49 Ajzenkova teorija licnosti Jedna od najpoznatijih faktorsko-analitikih teorija je Ajzenkova teorija linosti. Po njemu, linost je empirijski fenomen i tako se mora i prouavati. Fulgosi (Filgosi, 1985)navodi tri temelja Ajzenkove teorije: 1. rezultati faktorske analize, kojima se utvruju temeljne osobine linosti koje odreuju iroke aspekte ponaanja, tj. faktori linosti; 2. eksperimentalna istraivanja; radi se o eksperimentalnoj proveri i potvrdi dimenzija utvrenih faktorskom analizom; 3. fizioloka i neuroloka objanjenja utvrenih faktora linosti. 50 Psihonaliticka teorija (Frojd) Psihoanalitika teorija u kriminologiji smatra se jednom od psiholokih teorija koja vodi poreklo iz shvatanja austrijskog psihijatra Sigmunda Frojda i njegove psihoanalitike kole. Frojd je izloio osnovne postavke psihoanalitike teorije nastale na vrstim temeljima bioloke koncepcije oveka i sveta. Psihoanalitika teorija je poela da se razvija u poslednjoj deceniji XIX veka, imala je veliki broj razliitih varijanti i koncepcija, a njen razvoj se moe pratiti i kroz shvatanja Frojdovih sledbenika Re "psihoanaliza", prema Frojdu, oznaava tri pojave: skup odreenih psiholokih saznanja; metod kojim se prouavaju duevni procesi i tehnika leenja neurotinih smetnji zasnovana na odreenoj istraivakoj metodi. Za kriminologiju su prva dva znaenja prvenstveno vana. Iz mnotva sloenih psihoanalitikih shvatanja mogu se izdvojiti kao osnovna: uenje o nesvesnom i nagonskom kod oveka; podela psihike linosti oveka na tri glavna sistema id, ego i superego; objanjenje porekla zloina i kazne i zloinca iz oseanja krivice; povezanost kriminalnog ponaanja sa duevnim konfliktima, napetostima ili nedostacima u razvitku psihikog aparata. Ipak, psihoanalitika objanjenja kriminaliteta imaju odreenu vrednost, kao i ostale teorije u kriminologiji i ta vrednost se meri mogunostima praktine primene psihoanalitikih objanjenja.

51. Dirkenova teorija anomije Emil Dirkem izneo je svoje shvatanje kriminaliteta u radovima posveenim optim pitanjima sociologije kao i u radovima posveenim pojedinim pitanjima socijalne patologije. Najpoznatiji Dirkemovi radovi u kojima je analizirao pitanja vezana za kriminalitet i socijalnu patologiju su: "Samoubistvo", "O podeli drutvenog rada" i "Pravila socioloke metode". Dirkemovo shvatanje kriminaliteta u tesnoj je vezi sa njegovim shvatanjem sutine drutvenog ivota. Prema Dirkemu, naime, bitnu karakteristiku drutvenog ivota predstavlja moralno

jedinstvo lanova drutva, tj. zajednika, kolektivna svest. Drutvo je iznad pojedinca jer kolektivna svest odreuje pojedinanu i jer je drutvo moralno superiomije od pojedinca. Po svojoj prirodi pojedinac je sebian, a njegova pohlepa moe se zauzdati samo ukoliko se on podvrgne drutvu i njegovim moralnim zakonima. Drugim reima, dobar ovek je onaj koji se ponaa u skladu sa zahtevima drutva dok se krivinim delima vrea kolektivna svest koju izraava zakonodavac kroz inkrimlnisanje nedozvoljenih ponaanja. Za objanjenje kriminaliteta i drutvenih devijacija uopte najvanije su sledee Dirkemove koncepije: razlikovanje normalnih od patolokih dmtvenih pojava i teorija anomije Prema miljenju Dirkema, granica izmeu normalnih i patolokih drutvenih pojava je relativna. Normalnost, odnosno patoloki karakter jedne drutvene pojave ne moe se odrediti po sebi ni za veita vremena, ve samo imajui u vidu odredeni tip drutva i odreenu razvojnu fazu kroz koju to drutvo prolazi. Sa tim u skladu, Dirkem je utvrdio dva kriterijuma za razlikovanje normalnih i patolokih pojava: normalno je ono to je tipino ili proseno za odreeni tip drutva i njegovu razvojnu fazu, a to je istovremeno i povezano sa odreenim tipom drutvenog ivota. To zapravo znai da e se jedna drutvena pojava smatrati normalnom ne samo kada je ona statistiki najrairenija u odreenom tipu drutva ve je potrebno da ona istovremeno predstavlja prirodan, sastavni deo tog tipa drutva. Ukoliko nije zadovoljen drugi kriterijum, posmatrana pojava e se smatrati patolokom iako je prosena za dato drustvo. 52. Teorija socijalne dezorganizacije Socijalna dezorganizacija slabljenje postojeih drutvenih pravila na ponaanje pojedinih lanova grupe Socijalna dezorganizacija je: a) Naruavanje ravnotee drutvenih snaga b) Propadanje odreenih drutvenih struktura c) Raspad socijalnih struktura 53. Diferencijalna asocijacija i identifikacija Teorija diferencijalnih asocijacija bi se blie mogla prevesti kao teorija raznovrsnih kontakata. Saderlandova teorija daje objanjenje kriminaliteta na dva nivoa: na nivou pojedinca i na nivou drutva (grupe) i pri tome koristi tri meusobno povezana koncepta: normativni (kulturni) konflikt, diferecijalne asocijacije i diferencijalna socijalna organizacija. Istorijsko ili genetiko objanjenje kriminalnog ponaanja ili proces pomou kojeg se stvaraju uslovi da odreena osoba postane kriminalac, Saderland je izneo u 9 taaka koje predstavljaju centralne teze teorije diferencijalne asocijacije: 1.Kriminalno ponaanje se ui. 2.Kriminalno ponaanje se ui u interakciji sa drugim licima, kroz proces komunikacije. 3.Glavni deo uenja kriminalnog ponaanja ostvaruje se u okviru primarnih grupa. 4.Uenje kriminalnog ponaanja obuhvata: tehnike vrenja krivinih dela, koje su nekada vrlo komplikovane, a nekada vrlo jednostavne i specifino usmeravanje motiva, poriva, racionalizacija i stavova. 5.Nain usmeravanja motiva se ui i zavisi od toga da li je pojedinac u kontaktu sa onima koji imaju pozitivne definicije, odnosno koji odobravaju kriminalno ponaanje ili sa onima koji

imaju negativne definicije u odnosu na kriminalno ponaanje, tj. koji ga osuuju. 6.Pojedinac postaje kriminalac zbog toga to prima vie definicija koje odobravaju kriminalno ponaanje, a manje definicija koje ga osuuju. 7.Kontakti sa onima koji odobravaju, odnosno sa onima koji osuduju krenje normi razlikuju se po uestalosti, trajanju, znaaju i intenzitetu. 8.Proces uenja kriminalnog ponasanja obuhvata sve one mehanizme koji su deo svakog uenja. 9.Iako je kriminalno ponaanje izraz optih potreba i vrednosti, ono se ne moe objanjavati tim potrebama i vrednostima poto je i nekriminalno ponaanje izraz tih istih potreba i vrednosti. Teoriji diferencijalnih asocijacija najvie je zamerano to to se empirijski ne moe proveriti. Upravo sa ciljem da omogue njenu empirijsku proveru mnogi kriminolozi su vrili njenu reviziju. Jedna od psihologistikih revizija teorije diferencijalnih asocijacija je "teorija diferencijalnih identifikacija". Prema toj teoriji "pojedinac se uputa u kriminalno ponaanje u onoj meri u kojoj samoga sebe identifikuje sa stvamim ili izmiljenim osobama iz ije perspektive njegovo kriminalno ponaanje izgleda prihvatljivo".

54. Kulturni konflikt i kulturni raskorak Teoriju kulturnog konflikta formulisao je ameriki kriminolog Torston Selin. U svojoj prvobitnoj formulaciji teorija je obuhvatala razne vrste normativnog konflikta, ali se Selin posebno bavio sukobom kultura, odnosno kulturnim konfliktom. Pod kulturnim konfliktom Selin podrazumeva onaj sukob do koga dolazi kada pojedinac (ili grupa) stoji pod uticajem dveju razliitih kultura. Od drugih oblika normativnog konflikta kulturni konflikt se razlikuje po tome to on podrazumeva da norme jednog kulturnog ili subkulturnog podruja migriraju i dolaze u dodir s normama nekog drugog podruja. Selin razlikuje tri vrste kulturnih konflikata: 1. kulturni konflikti do kojih dolazi usled dodirivanja i meanja razliitih kultura na graninim podrujima (najee granina podruja izmeu drava ili izmeu razliitih etnikih celina u okviru jedne drave); 2. kulturni konflikti usled meanja kulturnih normi u procesu kolonizacije, odnosno pri promeni dravnih granica. Tipian primer za to jeste nametanje kolonijama od strane metropole zakona koji su u suprotnosti sa njihovim obiajima (na primer, zabrana noenja ferede, zabrana krvne osvete i sl.); 3. kulturni konflikti do kojih dolazi usled prenoenja i preplitanja kulturnih normi usled ekonomskih migracija.Tipian primer za to jesu kulturni konflikti koji utiu na kriminalitet radnika na privremenom radu u inostranstvu. Teorija kulturnog konflikta u znaajnoj meri je koriena i u jugoslovenskoj kriminologiji i to posebno radi objanjenja etiologije maloletnike delinkvencije brzim tempom industrijalizacije i urbanizacije. Sa teorijom kulturnog konflikta veoma je slina teorija kulturnog raskoraka. Prema ovoj teoriji, kriminalitet se javlja usled neujednaenog menjanja pojedinih delova iste kulture: jedni delovi se razvijaju bre, a drugi sporije to izaziva poremeaj ravnotee kulturnog sistema kao celine

55. Teorija anomije Roberta Mertona Merton je razvio svoju teoriju o kriminalitetu poznatu kao teorija anomije. Kod Mertona anomija ima ire znaenje i povezuje se sa drutvenom strukturom Po Mertonovom miljenju, za anomiju je bitno postojanje sukoba izmeu kulture i strukture koji se manifestuje u neusaglaenosti "kulturnih ciljeva" i "sredstava" za njihovo postizanje. Merton je stvorio tiplogiju devijantnih ponaanja. On je izdvojio pet oblika mogueg prilagoavanja pojedinca na stanje anomije i to: konformizam, inovacija, ritualizam, povlaenje i bunt. Mertonova teorija nije u stanju da objasni sve vrste kriminaliteta iz prostog razloga to se sva krivina dela ne vre iz materijalnih razloga. Ona je stoga pogodna samo za objanjenje imovinskog kriminaliteta i to onog njegovog dela koji vre pripadnici niih klasa. Ona ne omoguava objanjenje drugih vrsta kriminaliteta ni kriminaliteta viih klasa a, takoe, ona ne daje ni objanjenje zato neka lica koja su suoena sa anomijom postaju, a neka ne postaju delinkventi. 56. Podkulture i kontrakulture Pod podkulturom ili subkulturom najee se podrazumeva "skup stavova, vrednosti, normi i naina ponaanja koje lanovi neke grupe usvajaju, potuju i podstiu." Za postojanje podkulture neophodno je da se radi o uoj grupi koja predstavlja deo ire drutvene zajednice koju odreuju upravo razlike njenih vrednosti i normi u odnosu na vrednosti i norme ire (roditeljske ili matine) kulture. Vrednosti i norme subkulture, bez obzira da li su sa njom u skladu ili u suprotnosti, mogu se razumeti jedino u vezi sa vrednostima matine kulture u ijem okviru i u vezi sa kojom i nastaju. Podkulture mogu prema matinoj kulturi biti u konfliktom ili u nekonfliktnom odnosu. Delinkventna podkultura je primer podkulture koja je u konfliktnom odnosu sa matinom kulturom, koja se, dakle, oformila oko onih vrednosti koje matina kultura smatra negativnim. Za ove podkulture upotrebljava se jo i termin kontrakulture uz istovremeno vezivanje pojma podkulture samo za grupe koje nisu u sukobu sa irim drutvenim vrednostima. Medutim, s obzirom na to da se ova terminoloka razlika vrlo nedosledno primenjuje, u literaturi se umesto o kontrakulturama radije govori o devijantnim i delinkventim podkulturama 57. Multifaktorska teorija Multifaktorska teorija ili, kako se jo naziva, teorija mnogostruke uzronosti, nastala je kao reakcija na one teorije koje su kriminalitet objanjavale uz pomo jednog faktora (biolokog, psiholokog ili sociolokog), kome su davale dominantno mesto u svojoj optoj koncepciji. Osnivaem ovog pravca u kriminologiji smatra se ameriki psihijatar Viljem Hili. Glavna teza multifaktorske teorije jeste da je kriminalitet proizvod velikog broja raznovrsnih faktora koji se razlikuju kod razliitih delinkvenata, koji su meusobno mehaniki povezani i koji ne mogu biti klasifikovani po nekom optem i univerzalnom kriterijumu. Svaki od tih faktora igra odreenu ulogu u pojedinim sluajevima kriminalnog ponaanja, a razlika je jedino u tome to su pojedini faktori ee povezani sa kriminalitetom od

drugih. Multifaktorska teorija koriena je kako za objanjenje pojedinanih kriminalnih ponaanja tako i za analizu razlika u nivou kriminaliteta. Najpoznatiji pobornici multifaktorskog objanjenja kriminaliteta bili su brani par Gluk koji su etrdesetih godina 20. veka sproveli jedno veliko istraivanje na uzorku od 500 delinkvenata koje su poredili sa kontrolnom grupom od 500 mlaih nedelinkvenata koji su bili nastanjeni u zaostalijim predgradima Bostona. Cilj njihovog istraivanja bio je da dou do saznanja o tome zato u toj sreditii veina dece ne postaje delinkventnom. Osnovni zakljuak koji je proistekao iz tog istraivanja je da uzroci kriminaliteta nisu ni samo bioloki, ni samo sociokulturni ve da oni proizilaze iz interakcije somatskih, intelektualnih, sociokultumih i faktora povezanih sa karakterom pojedinca. Na osnovu toga, Glukovi su utvrdili pet elemenata razlikovanja delinkvenata od nedelinkvenata: fizika konstitucija, temperamenat, ponaanje, psiholoke karakteristike i socio-kulturni uslovi u kojima ive, odnosno u kojima su iveli. Kombinacije nekih od tih faktora daleko ee su nalaene kod delinkvenata nego kod nedelinkvenata. 58. Teorija etiketiranja Teorija etiketiranja postavlja pitanje zato je neka osoba odreena kao devijantna. Bitnost odreenja nije u samom ponaanju, ve u tome to je to ponaanje etiketirano kao devijantno. Prvo, etiketiranje ne predstavljaju samo jedno shvatanje, ve mnotvo razliitih ideja, koje su prikupljene pod jednim metodom. Ovaj metod objanjenja kriminaliteta nekada se naziva teorija socijalne reakcije. Kao to sam naziv upuuje, teorija je vie usmerena na socijalnu reakciju u odnosu na devijantno ponaanje nego na osobu koja je ispoljila devijantno ponaanje. Drugo, i moda vanije polazite, je u tome da zastupnici ove teorije nikada nisu tvrdili da socijalna reakcija uzrokuje neposredno kriminalitet. Oni to pre sagledavaju kao irenje oblasti koje treba da budu predmet interesovanja kriminolokih teorija, kojim bi posebno bili obuhvaeni postupci i pozicije onih u ijem se okruenju deava kriminalitet i posledice tih reakcija na kriminalitet. 59. Kritika (radikalna) kriminologija Kritika kriminologija je nastala u Engleskoj i u Americi krajem ezdesetih godina 20. veka. U okviru kritike kriminologije mogu se razlikovati dve grupe autora. Prvu grupu ine evropski, uglavnom engleski, autori okupljeni oko "Evropske grupe za izuavanje devijacije i drutvene kontrole" Drugu grupu ine mahom ameriki autori. U novije vreme, kritika kriminologija dobija sve vie pristalica i u drugim zemljama. Predstavnici kritike kriminologije izuavaju devijacije u kontekstu ukupnih drutveno ekonomskih odnosa i, posebno, ispituju odnos moi i mesta koje pojedinci i drutvene grupe zauzimaju u drutvenoj strukturi i kriminaliteta koji vre. Po njima, kriminalno ponaanje je konstrukcija klase na vlasti sa ciljem odstranjivanja onih pojedinaca i grupa koje ona smatra opasnim po svoju vlast, a krivino-pravni sistem nije nita drugo do jedan od osnovnih instrumenata koje koriste elite na vlasti za zadravanje svoje suprematije nad potinjenim slojevima. Vezano za njihov odnos prema krivinopravnom sistemu, razlikuju se abolicionisti koji se zalau za potpuno ukidanje krivinog prava i minimalisti, koji se zalau za kombinovanje krivinog prava sa restorativnom

pravdom Kritiki kriminolozi nastoje da proire predmet tradicionalne kriminologije na dva naina: izuavanjem devijantnih i kriminalnih ponaanja vladajuih drutvenih grupa i ustanova i izuavanjem devijantnog i protivpravnog delovanja drave i njenih organa. 60. Mirotvoraka kriminologija i restorativna pravda Mirotvoraka kriminologija je pravac u kriminologiji koji su razvili predstavnici radikalne kriminologije, ameriki kriminolozi Kini i Pepinski. Ovaj teorijski pravac smatra da se u korenu zloina nalazi konflikt, ali se ne zalae za kriminalnu politiku koja moe da dovede do eskalacije tog konflikta, ve za politiku pomirenja i medijacije izmeu izvrioca i rtve. Zagovornici ovog pristupa se zalau za kriminologiju koja za suzbijanje kriminaliteta koristi sredstva koja vode miru, drutvenom ukljuivanju i saradnji, nasuprot kriminologije koja se protiv kriminaliteta bori metodama rata (na primer, rat protiv droge, rat protiv terorizma i sl.). Sutina mirotvorake kriminologije je u ideji da "dva loa ne mogu napraviti dobro" i da "rat protiv kriminala" moe samo dovesti do jo nasilnijeg drutva. Pri tome, oni se zalau za uspostavljenje drutvenih veza koje su prekinute zloinom. Takoe, oni smatraju da nasilje drave reflektuje iste vrednosti kao i nasilje kriminalca - voljnost da se koriste nasilna sredstva prema protivniku. Zagovornici ove teorije zalau se za izgradnju odnosa poverenja ak i onda kada je konflikt u toku: za "drutvenu fabriku uzajamne ijubavi, potovanja i brige". Iako je ovaj teorijski koncept kritikovan kao utopijski, on je doveo do kreiranja drutvenih odgovora na kriminalitet koji su danas poznati pod nazivom pokret restorativne pravde 61. Feministike teorije o nasilju nad enama u braku (psiholoka objanjenja) U objanjenju nasilja u braku feministike teorije polaze od odnosa moi u drutvu i njegove uzroke nalaze u nejednakoj moi mukarca i ene kako na nivou globalnog drutva tako i u linim, odnosno branim odnosima. Ovakvo objanjenje zajedniko je svim feministiki orijentisanim autorkama bez obzira da li su sociolokinje, psiholokinje, pravnice ili rae u praksi u okviru krivinopravnog sistema. (1) Psiholoka objanjenja Meu feministikim psiholokim objanjenjima nasilja prema enama u braku nastalim kao reakcija na psiholoke teorije koje su brano nasilje prema enama objanjavale uroenim enskim mazohizmom posebno su znaajne teorija "nauene bespomonosti" i teorija "preivljavanja". Teorija nauene bespomonosti objanjava, na jednoj strani, zato pretuene ene postaju rtve, i, na drugoj strani, kako ih proces viktimizacije dalje dri u klopci rezultirajui u "psiholoku paralizu koja ih spreava da napuste vezu." Teorija preivljavanja u ovoj teorjji zastupljen je stav da ene aktivno odgovaraju na nasilje ulaui napore ka traenju pomoi koja im se uglavnom ne prua. Ono za im one imaju najvie

potrebe je drutvena podrka koja bi im omoguila da postanu nezavisne i napuste nasilnika. 62. Feministike teorije o nasilju nad enama u braku (socioloka objanjenja) Veliki broj zastupnica, feministike teorije, koje nastoje da daju socioloko objanjenje nasilja u braku, koristi pojam patrijarhata. Tako Dobau pojmu patrijarhata "vidi dva elementa: strukturalni, koji ine drutvene institucije koje definiu i zadravaju podreen poloaj ene u drutvu i tako ih spreavaju da utiu na drutveni poredak ili da ga menjaju i ideoloki, koji se ogleda u procesu socijalizacije koji obezbeuje prihvatanje tog poretka. Tradicionalno se smatra dozvoljenom upotreba sile radi kontrolisanja supruge. Takoe, odnosi izmeu branih drugova smatraju se njihovom privatnom stvari to slui kao izgovor policiji i drugim organima drutvene kontrole da ne interveniu u sluajevima nasilja. To je pre forma ponaanja koja je postojala vekovima kao prihvatljiv i zaista eljeni deo patrijarhalnog porodinog sistema u okviru patrijarhalnog drutva. 63. Kriminogeni faktori - pojam i podela Najoptije posmatrano, pod kriminogenim faktorima se podrazumevaju objektivni i subjektivni inioci koju deluju procesu nastanka, formiranja i konane realizacije kriminaliteta kao masovne drutvene pojave i pojedinanog ponaanja. Kriminogeni faktori deluju na genezu kriminaliteta, te se taj proces njihovog delovanja u literaturi naziva kriminogeneza. Kriminogeni faktori mogu da deluju na javljanje kriminaliteta kao uzroci, uslovi i povodi. Kao to postoje razlike u odreivanju pojma kriminogenih faktora, postoje razlike u i u shvatanjima teoretiara oko podele i odredivanja njihovog dejstva. Feri je delio kriminogene faktore na tri grupe: antropoloki (organska i fizika konstitucija, line osobine kriminalaca), fizike ili kosmotelurne i drutvene faktore. Grispinji je izvrio klasifikaciju kriminogenih faktora na one koji uslovljavaju javljanje kriminaliteta kao drutvenog fenomena (drutveni uzroci kriminaliteta, koje izuava kriminalna sociologija) i one koji su vezani za linost (individualni faktori kriminaliteta, koje izuava kriminalna antropologija). Zelig i Saderland predvidali su deobu faktora na istorijske (genetike), koji deluju u procesu formiranja linosti do delinkventnog ponaanja i situacione (neposredne), koji deluju u momentu delinkventnog ponaanja. Smatra se da ova podela ima dosta opravdanja jer omoguava da se utvrde faktori koji su uticali na formiranje linosti i istovremeno objanjavaju zato se neko lice odluilo na kriminalni akt u tom, a ne u nekom dragom momentu. Brani par Gluk upotrebljavali su pojam faktor u smislu uzroka na osnovu kojih su donosili prognostike zakljuke. U kriminolokoj teoriji najvie je prihvaena podela kriminogenih faktora koju je formulisao Gabrijel Tard. To je podela na egzogene (spoljne) i endogene (unutranje) faktore. Slina ovoj podeli je podela na objektivne i subjektivne kriminogene faktore. Objektivni kriminogeni faktori se odnose na socijalne uzroke i uslove delinkventnog ponaanja i formiranja delinkventne linosti. Subjektivni kriminogeni faktori osvetljavaju razne psiholoke aspekte i njihov uticaj na

formiranje delinkventne linosti. Objektivni i subjektivni kriminogeni faktori deluju povezano u tom smislu da samo jedni ili samo drugi ne mogu dovesti do kriminalnog ponaanja. Objektivni i subjektivni faktori sjedinjuju se u linosti, koja predstavlja jedinstvenu organizaciju osobina. Povezanost objektivnih i subjektivnih faktora pokazuje daje ovekovo ponaanje rezultat interakcije individue i sredine i da izuavanje uzronosti kriminaliteta mora biti zasnovano na analizi socijalnih i psiholokih inilaca, uticaja drutvene sredine i razvoja linosti. Kriminogeni faktori deluju povezano, sintetiki i kompleksno. Neki od njih imaju optiji karakter i odnose se na vei broj razliitih oblika kriminalnog ponaanja, drugi deluju samo na odreen tip kriminalnog ponaanja. Uticaj jednog broja faktora je jai, drugih slabiji i udaljeniji od kriminalnog ponaanja. Povezanost i kompteksnost delovanja kriminogenih faktora ogleda se u tome to nijedan faktor, sam za sebe, nije dovoljan da dovede do kriminalnog ponaanja, niti se samo jedan od njih moe smatrati osnovnim uzrokom za sve njegove oblike 64. Uzroci, uslovi i povodi kriminalnog ponaanja Prema intenzitetu dejstva i uticaju pojedinih kriminogenih faktora na javljanje kriminalnog ponaanja, kriminogeni faktori mogu da se jave kao uzroci, uslovi i povodi Uzrok (lat. causa) se definie kao objektivna, realna promena koja nuno i najneposrednije dovodi do neke druge realne promene (posledice). Uzroci kriminaliteta se odreuju kao odluujui i presudni kriminogeni faktori koji u datoj situaciji izazivaju kriminalno ponaanje Uslovi kriminalnog ponaanja definiu se kao aktivnosti i uticaji koji omoguavaju i olakavaju javljanje kriminalnog ponaanja ili preduzimanje kriminalnih akcija. Uslovi ubrzavaju dejsto neposrednih uzroka, oni doprinose da do kriminalnog ponaanja doe i zbog toga se esto zovu doprinoseim ili dopunskim okolnostima kriminalnog ponaanja. Oni sami po sebi ne mogu izazvati kriminalno ponaanje, ali ga omoguavaju i stimuliu, zbog ega su veoma znaajni. Avanesov svrstava uslove u sledee grupe: pratei uslovi (dogaaji vezani za okruenje, mesto i vreme), neophodni uslovi (bez njih ne bi bilo dogadaja), dovoljni uslovi (svi ostali uslovi). Kao uslovi kriminalnog ponaanja najee se navode: nedovoljna preventivna borba protiv kriminaliteta, situaciona pogodnost za izvrenje kriminalne aktivnosti, slabo uvana imovina, negativan uticaj sredstava masovne komunikacije, slaba organizacija slobodnog vremena, odsustvo line odgovornosti itd. Povodi su izvesni spoljni uticaji vezani za situaciju izvrenja kriminalne aktivnosti, koji utiu na donoenje konkretne odluke za preduzimanje kriminalne aktivnosti. ire posmatrano, povodi imaju dejstvo uslova i zavise kako od spoljnih okolnosti tako i od svojstava linosti. Neznatni povodi mogu da lica sa kriminalnim sklonostima navedu na kriminalno ponaanje, te je stoga saznavanje povoda znaajno sa stanovita etiologije, utvrivanja krivine odgovornosti, tretmana i resocijalizacije. Kao povodi mogu da deluju: izazivanje i vreanje od strane rtve, pretnje, nagovaranja, podstrekavanje, pomaganje itd.

65. Ekonomija, ekonomski sistem i razvoj Uticaj ekonomskog sistema kao makro faktora uzronosti kriminaliteta moe da se posmatra sa stanovita razliitih drutveno ekonomskih formacija. Povezanost ekonomskog sistema i kriminaliteta uoena je jo na poetku razvoja kriminologije kao nauke, ali je nain prouavanja ove povezanosti bio razliit. Prva prouavanja su se odnosila na utvrivanje povezanosti izmedu ekonomskih prilika (siromatva, bogatstva) i kriminaliteta. Siromatvo se danas posmatra u mnogo irem smislu nego ranije jer se prilikom definisanja siromatva ukljuuje i postojanje, odnosno nepostojanje mogunosti i ansi za ostvarivanje prava na ivot u dostojanstvu, kao to su pristup resursima i mehanizmima ostvarivanja i zatite ljudskih prava i uee u odluivanju. Uticaj bogatstva na javljanje kriminaliteta razmatran je u kriminolokoj literaturi kada je uoeno da meu izvriocima krivinih dela ima dosta pripadnika bogatih drutvenih slojeva, sa visokim drutvenim i ekonomskim standardom. Ekonomske krize znaajno utiu na obim i strukturu kriminaliteta. Ekonomske krize mogu da budu cikline i temeljne. Cikline krize se javljaju u relativno stalnim vremenskim razmacima, od prilike svakih desetak godina. Temeljna kriza nastaje usled suprotnosti izmeu privatnog prisvajanja i kolektivnog, zajednikog stvaralatva u drutvenim okvirima i suprotnosti izmeu razvijenih i nerazvijenih zemalja. 66. Rat i kriminalitet Rat, kao oblik drutvene dezorganizacije, praene paralisanim ili pristrasnim radom policije i organa pravosua, po pravilu stvara pogodne uslove za porast kriminaliteta, slabi inhibicije, ohrabruje primitivne nagone i, na taj nain, doprinosi privremenoj transformaciji obima, strukture i karakteristika kriminalnih ponaanja. Podaci koji se odnose na Prvi i Drugi svetski rat, na primer, pokazuju da u toku i posle rata kriminalitet raste pri emu posebno belee porast vojna, imovinska i nasilna krivina dela kao i maloletnika delinkvencija i enski kriminalitet dok opada broj prijavljenih seksualnih delikata uz istovremen porast tamne brojke kod ovog oblika kriminaliteta. Takoe, rat utie i na promenu regionalne strukture kriminaliteta. Porast kriminaliteta u toku rata moe se objasniti i uz pomo teorije uenja i teorije anomije. Pre svega, ljudi ue kriminalne motive preko opte kulture. Kada je nasilje jednom prihvaeno kao legitimno sredstvo reavanja konflikata, ljudi poinju da veruju da, ako njihove voe mogu da reavaju meusobne sukobe upotrebom nasilja, onda to mogu da ine i oni. Ovaj oblik uenja kriminalnog ponaanja je posebno karakteristian za mlade ljude i predstavlja dobar okvir za objanjenje porasta maloletnike delinkvencije tokom rata. U toku rata rastu i razni oblici organizovanog kriminaliteta, posebno organizovana trgovina orujem, drogama i enama. Ovi oblici kriminaliteta su tokom rata korisni za drave ali ih drave posle rata obino nastoje da suzbiju. Meutim, jednom stvorene, te organizacije je teko iskoreniti i one samo menjaju polje svoje ilegalne aktivnosti orijetiui se obino na opasnije i manje "korisne" aktivnosti. Nakon rata, drutvo se suoava se posledicama rata, meu kojima su svakako najozbiljnije one koje su ostavili iroko rasprostranjena kriminalizacija i viktimizacija, kao i gubljenje jasnih granica izmeu dozvoljenog i nedozvoljeng ponaanja.

67. Drutvena pokretljivost i kriminalitet U sociologiji se pod pokretljivou ili mobilnou podrazumeva promena poloaja ljudi unutar bilo kog sistema. Mobilnost moe da bude geografska, profesionalna i socijalna (drutvena). Drutvenu pokretljivost mogu izazvati razliiti drutveni procesi, industrijski ili ekonomski razvitak, pripreme za rat i sl. Ona se ispoljava u dva oblika: kao promena drutvenih poloaja i uloga u vertikalnoj i horizontalnoj liniji i kao migraciona pokretljivost, nastala usled ekonomskog razvitka, industrijalizacije i urbanizacije. U kriminologiji je vie prouavana povezanost migracionih strujanja i kriminaliteta. Migracije su preseljenja veeg broja ljudi iz jednog sociokulturnog ambijenta u drugi, sa jednog podruja na drugo ili na relaciji selo-grad. Najee su migracije iz ekonomskih razloga, (siromatvo, ekonomske krize), ali mogu da nastanu zbog ratova, traenja azila politikih delinkvenata i sl. Migraciona strujanja mogu da se jave u okviru jedne drave, ali i iz jedne drave u drugu. Oba oblika migracionih strujanja posmatraju se u vezi sa kriminalitetom na dva naina: (1) utvrivanje uzrone povezanosti izmeu migracija i kriminaliteta; (2) izuavanje kriminaliteta stranaca - migranata ovde treba pomenuti tajnu - nedozvoljenu migraciju, koja je kriminalna sama po sebi, ali i veu izloenost ove kategorije ljudi kriminalnim iskuenjima.

68. Porodine prilike i odnosi Mnogi sociolozi smatraju porodicu "kamenom temeljcem drutva", osnovnom jedinicom bez koje je teko zamisliti funkcionisanje ljudskog drutva. Porodica je onaj deo drutvenosti pojedinaca i organizacijske strukture drutva koji je zajedniki svim ljudima, bez obzira na njihovu klasnu pripadnost, drutvenu mo i uticaj. Najznaajniji uticaj porodica ostvaruje na svoje najmlae lanove. Dete u porodici gradi svoj moralni lik, upoznaje se s osnovnim drutvenim vrednostima i idealima, stie ljubav i predstavu o samom sebi i drugima. Prema tome, porodica sa svojim funkcijama ima prvenstveno pozitivnu ulogu u formiranju linosti mladih lanova porodice. Odnosi u porodici zavise od postojanja socijalno patolokih pojava u porodici, pre svega alkoholizma, kocke, narkomanije. Najmlai lanovi porodice na osnovu imitacije i identifikacije oponaaju starije, a istovremeno roditelji sa devijacijama u ponaanju gube autoritet i kontrolu nad decom. Zbog toga se u nizu kriminolokih istraivanja konstatuje da postoji visoka korelacija izmeu kriminalnog ponaanja roditelja, kao najteeg oblika devijantnog ponaanja, ostalih devijantnih ponaanja i kriminaliteta maloletnika. Direktan kriminogeni uticaj na maloletne lanove porodice ostvaruje porodica u kojoj su roditelji delinkventi ("kriminogeno porodino ognjite" - porodica u kojoj roditelji vre krivina dela i utiu na decu da se samostalno ili sa njima kriminalno ponaaju). Prema Gasenu, ovaj uticaj proizilazi iz dva izvora: uenje nasilja kroz porodino nasilje prihvatanje delinkvnetnog naina ivota roditelja putem imitacije. Deficijentne i degradirane porodice predstavljaju kriminogeni faktor tzv. porodinog

kriminaliteta. U kriminolokoj literaturi se pod porodinim kriminalitetom podrazumeva vrenje krivinih dela u okviru porodice i krivinih dela determinisanih negativnim porodinim uticajem. Porodini kriminalitet obuhvata delinkvenciju maloletnika i dece, kriminalitet izmeu branih drugova i kriminalitet roditelja prema deci. 69. Uticaj susedstva i delinkventnih grupa U kriminologiji postoji niz istraivanja, posebno u oblasti maloletnike delinkvencije, koja pokazuju da susedstvo moe imati znaajan uticaj na pojavu i razvoj delinkventne aktivnosti, kao i na formiranje delinkvenata. Negativni uticaj susedstva ostvaruje se preko raznih delinkvenata i delinkventnih grupa, koje najee deluju na decu i maloletnike. Na pojavu kriminaliteta najvie utiu neformalne delinkventne (kriminalne) grupe. One nastoje da na razne naine pridobiju nove lanove, pogotovo mlaeg uzrasta. Svojim ponaanjem, idealiziranjem sveta kriminalaca, proklamovanjem nepotovanja drutvenih pravila, normi ponaanja i zakona, isticanjem kao najvee vrednosti iako sticanje zarade, ignorisanje drutvenih obaveza i sl., deluju kao "kriminalna infekcija". Negativni uticaji susedstva i delinkventnih grupa posebno se ispoljavaju kod nekih klasinih oblika kriminaliteta, imovinskog i kriminaliteta nasilja (ubistva, krae, silovanja, razbojnitva). Sem toga, delinkventne grupe imaju izuzeno jak uticaj na pojavu i razvoj predelinkventnog i delinkventnog ponaanja maloletnika i devijantnog ponaanja lica mlaeg uzrasta (siledistvo, huliganstvo, vandalizam, alkoholizam, kockanje).

70. Alkoholizam Alkoholizam je veoma rasprostranjen oblik ispoljavanja devijantnosti i jedan od najozbiljnijih socijalnih problema. Skoro svako istraivanje alkoholizma konstatuje daje "alkoholizam bolest broj tri" savremenog oveanstva. Prema medicinskim kriterijumima, alkoholizam je hronina progredijentna bolest (sindrom) koja utie na bioloku, psihiku i socijalnu sferu ovekovog ivota. Alkohlizam je takoe jedna od toksikomanija, ijim se prouavanjem, prevencijom, leenjem i rehabilitacijom bavi socijalna psihijatrija. Zbog brojnih medicinskih, psiholokih i socijalnih posledica koje ostavlja alkoholizam, ova socijalno patoloka pojava se sagledava interdisciplinarno. Sa farmakolokog stanovilta alkohol je droga koja utie na fizike i psihike funkcije i ponaanje. Pijenje alkoholnih pica jedan je od najrasprostranjenijih obiaja u svetu. Skoro da ne postoji drutvo u kome se taj obiaj ne potuje. Prema najvie prihvaenoj definiciji Svetske zdravstvene organizacije (1951) alkoholiarem se smatra osoba koja ekcesivno pije i ija je zavisnost od alkohola tolika da pokazuje vidljive duevne poremeaje ili takve pojave koje ukazuju na oteenja fizikog i psihikog zdravlja, poremeaje odnosa sa drugim ljudima i pogoranje njenog socijalnog i ekonomskog stanja ili pokazuje samo znake takvog razvoja Uticaj alkoholizma na oveka. Alkoholizam kao bolesno stanje manifestuje se trojako: utie na organska oteenja, psihike poremeaje (akutna patoloka napitost dovodi do ispoljavanja agresivnosti, delirijum tremensa, halucinoze i ispade u pamenju ili Korsakijeve psihoze) i

neuroloke bolesti. U toksikomanskoj fazi alkoholizma dolazi do alkoholne amnezije ili gubitka pamenja, gubitak kontrole ponaanja, pad tolerancije i nemogunost apstinencije. U stanju pijanstva smanjuje se sposobnost pojedinca da kontrolie sopstvene postupke, oslobaa se agresivnost, otupljuje volja i svest, dolazi do promena u psihofizikim svojstvima, gubi se oseaj za odgovornost. Psiholoke karakteristike alkoholiara. U psiholokom pogledu alkoholiari se najee opisuju kao emocionalno labilne osobe, preosetljive, infantilne, zavisne, nesigurne i depresivne. Kod alkoholiara se ispoljavaju neurotine crte linosti, impulsivnost, nesposobnost kontrolisanja afekata, povrnost, nedostatak strpljenja i istrajnosti uz povrnu socijabilnost. Takoe je zapaeno oseanje krivice, izrazita anksioznost, tekoe u prilagoavanju i prevazilaenju stresova i frustracija u ivotu. Uzroci alkoholizma se objanjavaju uglavnom teorijski, vrlo malo ima empirijskih potvrda teorijskih objanjenja. U istraivanjima je najtee utvrditi da li su odredeni ispitivani inioci prethodili alkoholizmu ili su nastali u toku njegovog trajanja. Teorijska objanjenja uzroka alkoholizma polaze od delovanja bioloko- fiziolokih, psiholokih i socijalno-kulturnih faktora na javljanje alkoholizma. Povezanost alkoholizma sa kriminalitetom i drugim devijantnim ponaanjima U kriminologiji se alkoholizam posmatra kao kriminogeni faktor, s tim to se shvatanja kriminologa razlikuju u oceni veliine i znaaja kauzaliteta alkoholizma na kriminalno ponaanje. Sklonost alkoholiara agresivnom ponaanju postaje sve izrazitija ukoliko alkoholizam vie napreduje, a poremeaj brano-porodinih odnosa dobija tee i sloenije forme. Ovakav porodini ivot i postojanje hroninog branog konflikta nisu u stanju da obezbede zdrav psihosocijalni razvoj deteta. Rizik za razvoj psihosocijalnih problema podjednak je za muku i ensku decu iz alkoholiarskih porodica, ali su po intenzitetu neto jae zastupljeni kod deaka nego kod devojica.

71. Narkomanija Pored alkoholizma, u bolesti zavisnosti (toksikomanije) spada narkomanija, zloupotreba droga ili zavisnost od droge. Postoje podaci da hiljadama godina ljudi koriste razliita prirodna sredstva (biljke: mak, hai, koka, razliite gljive i dr.) koja menjaju njihovu svest, raspoloenje, miljenje i ponaanje. Upotreba ovih sredstava bila je ograniena na odreene sluajeve (za leenje, smirivanje bolova, suzbijanje gladi, otklanjanje umora) ili prilike (magijsko-religijski obredi) uz kontrolu zajednice.Tano se znalo ko sme da uzima drogu u koje vreme i sa kojim ciljem. Druga definicija nastala je ezdesetih godina i umesto termina adikcije (toksikomanije, narokomanije) koristi termin "zavisnost od droge". Zavisnost od droge je stanje psihike ili fizike zavisnosti ili i jedne i druge zavisnosti od droge, koje nastaje kod osobe koja periodino ili stalno uzima drogu. Ovom definicijom je naglaeno da svaka droga ima svoj poseban tip zavisnosti, da se opta psihika zavisnost